Da li može biti percepcije lepog

bez percepcije ili svesti o tome da je nešto ružno?

Pitanje je očigledno dublje, šire i više

od svakodnevnog urona u estetiku
i onoga na šta smo navikli
(uobičajeni kriterijumi).
 Lepota ili doživljaj da je nešto lepo obično se vezuje za
izazivanje prijatnog osećaja.

Ipak, to ne može biti jedini kriterijum.

Kvantizacijom, povećanjem količine tog osećaja,on

slabi i u najboljem slučaju postaje prosečan.

Uloga pojave koja izaziva neprijatan osećaj, doživljaj ružnog,

daje svojevrsnu referentnu tačku

u odnosu na koju „opet znamo šta je lepo“.

Značenje reči “estetično” kao pridev se može objasniti
poređenjem sa neestetičnim, koja je po konstrukciji
antonim.

Ako je nešto neestetično, ono je sklono prigušivanju

osećaja. Kao kontrast, estetično je sve što teži
stimulaciji ili oživljavanju čula.

Netačno i krajnje uopšteno..

 Minimalizam i svedenost kao elementi savremene
(neklasične) lepote

Primer: uređenje doma u najvećoj meri podrazumeva

elemente ravnih linija, osnovnih geometrijskih oblika,
uz obilje boja.

U stvari se jednostavnost i jeftinoća izrade nameće kao

estetski kriterijum po kojem se treba ravnati. Čak i u
slučajevima „skuplje“ estetike.
 Ružnoća je deo nas, hteli mi to da priznamo ili ne.

Isključivo insistiranje na lepoti jednako je potiranju

dela naše ličnosti.

Lepo i ružno su krajnosti.

Apsolutna ravnoteža lepote ne postoji.

Kao ni apsolutna ravnoteža ružnog.

Prisustvo jednoga u drugom je deo dinamike života.

Zgrada Otvorenog univerziteta Subotica –primer ružnog.
Arh. Karlo De Negri (Patria, Opština...) .
 Vila “Adonis”, Dubrovnik – primer lepog.
Arh. Nikola Dobrović (“Sutjeska” - bombardovana
zgrada Generalštaba u BGD...) .
Važno je kako baratamo elementima estetike.