Сплитски сабори

Међутим, ово нису једини подаци који сведоче о заштити црквене имовине.
Постоје и подаци које се односе на Захумље у X веку када у њему влада Михајло
Вишевић, на чијој територији се налази Стонска епископија и који због тога узима
учешће у раду Сплитских сабора. Међу одлукама Првог Сплитског сабора одржаног
925. године налазе се и оне које обавезују поштовање црквене имовине, било да се она
не користи у световне сврхе или уништава, обавеза да се имовина дарована цркви у
Риму њој не ускраћује, казна за убиство свештених лица, забрана свештеницима да
напуштају своју цркву и казна за њих ако то учине. Не наводи се међутим, ко има право
да суди за наведена кривична дела. Ипак постоје два случаја која могу да помогну о
одговору на ово питање. У случају убиства свештеника предвиђено је да епископ мора
да буде задовољан казном која је изречена. То директо значи да је он тај који казну не
изриче. Други податак се односи забрану свештеницима да уништавају црквену
имовину или да без разлога напуштају своју цркву, у супротном следује им изопштење.
Казна изопштења је свакако црквена и односи се на изопштење из цркве, а то је казна
коју свакако изриче епископ. Дакле у случају да је извршилац кривичног дела
свештеник онда он подлеже црквеном суду. То би дирекно значило да је владар било
лично или преко својих органа власти или неки други држави орган дужан да решава
надлежне спорове, ако извршилац није свештено лице. Дакле он је решавао спорове око
поштовања црквене имовине и водио рачуна да се она не користи у световне сврхе, да
се не уништава, да се имовина дарована цркви у Риму њој не ускраћује и да се
одговарајућом казном казни убица свештеног лица. Да ли је то значило да су ови
спорови резерват владаревог суда, ипак не можемо да закључимо. Наведне одлуке
Сплитског сабора сведоче да у раоном средњем веку црквена имовина није била
довољно заштићена, па је стога и могла да се јави крађа црквених ствари као резерват
владаревог суда.
Иако Стари српски закон не наводи остале резервате владаревог суда може се
претпоставити да је морао постојати барем још једна - невера. То је кривично дело које
се у различитом облику извршавало према личности владара и његове породице. Пре
свега то се односи на супарнике око престола којима је по суштини кривичног дела и
могао само да суди владар. Тако је нпр. још у ИX веку Мутимир своју браћу предао
Бугарима, Петар Гојниковић, од два своја супарника око престола једног ослепио, а
другог убио. Летопис попа Дукљанина доноси и друге примере у којима је владар
кажњавао за неверу. Право владара да суди за неверу тиче се саме одбране њега као
владара и његовог престола па зато није ни за очекивати да је неко други могао да суди
за ово кривично дело. Може се претпоставити да је баш по угледу на неверу која је
била резерват владаревог суда, уведено да то буде и вражда као и крађа црквених
ствари.
На крају можемо да закључимо да је за разлику од Босне која је остала изван
византијског утицаја, Србија, баш захваљујући византијском утицају, било да је он
ишао преко цркве или на други начин у периоду од XI до XII века, укинула освету као
начин решавања спорова, дозвољен и прихваћен и увела да убиство буде резерват
владаревог суда. Признање византијске врховне власти, колико год неповољно утицало
на развој државности код у Србији, у области права довело је до позитивних помака.

ИЗВОРИ ЗАКОНОДАВСТВА
1. Повеље

Повељама се бави посебна помоћна историјска наука која се зове дипломатика.

Нас повеље интересују са становишта постојања правних норми у њима које прописују
најразиличитија правна питања.
Као и у скоро свим европским државама у средњем веку, законодавство не
почиње са законом у модерном смислу те речи, већ од владареве милости или права
које се даје одређеном конкретном правном или физичком лицу. Та милост владарева у
писменом облику, издата манастиру, властелину, граду или неком другом правном и
физичком лицу, звала се повеља. Појмови који означавају повеље у средњем веку су,
поред српских: писмо, писаније, лист, књига и грчки: хрисовуља, простагма, и
преведени грчки појмови за повељу златопечатно слово и повеленије.
Најстарије српске повеље не садрже правне норме већ само списак поседа које
владар дарује физичком или правном лицу. Прва повеља која је сигурно садржала
правне норме, а која је, нажалост, изгубљена била је она коју је велики жупан Стефан
Немања издао манастиру Студеници. Наиме, у Скопској хрисовуљи из 1300. године
помиње се Закон Св. Саве и Св. Симеона. Под појмом Закона Св. Симеона подразумева
се уређење студеничког властелинства, a Милош Благојевић је доказао да се под
појмом Закон Св. Саве подразумева уређење Милешевског властелинства.
Реконструкцијом овог закона показано је да се састојао од „закона људем црквеним“,
„закона влахом“ и „војничког закона“. Из овога се јасно може видети да је овом
Студеничком повељом био прописан положај земљорадника, сточара и властеле на
манастирским имањима. Међутим, треба споменути да су се и након Студеничке
издавале повеље које нису садржавале правне норме нпр. повеља краља Владислава
Хиландару.

Стари српски закон

Овај закон је записан у Грачаничкој повељи почетком XIV века али је Раде
Михаљчић доказао да је он настао 80 – тих година XII века у држави Стефана Немање.
Осим положаја зависних катерогија становништва он спомиње резервате судске.
Конкретно спомиње вражду, као резерват владаревог суда, која се плаћала за убиство.
Висину њеног износа одређивао је владар. Други резерват владаревог суда била је
крађа црковна тј. крађа предмета које припадају цркви. Наведени подаци указују да се
вражда јавља у то време као развијена правна институција која се није јављала
спорадично, већ као правна норма која је дуго у правној пракси, тако да је могла прво
да настане као неписано обичајно право, а када се иста у неписаном обичајном праву,
показала довољно добра и ефикасна и у интересу државе, могла је да постане оно
највише што је једна правна норма могла да буде у то доба - писано право.
У наведеном случају налазимо државу, оличену у владару, која је на себе
преузела искључиво право решавања спорова за кривично дело убиства. То показује да
је за кривично дело убиства, у којем се најчешће и јављала освета и истовремено
последње кривично дело за које је освета била дозвољена, казна попримила јавни
карактер. То истовремено указују да је крвна освета, као и систем композиције у то
време, давно нестало. Систем композиције тако, је посведочен чињеницом да се
враждом називало и материјална надокнада за убисто, као и само кривично дело. То је
истовремено додатни доказ да је систем композције у вековима које су претходили, од
VI века када је записана примена освете, па до краја XII века морао да постоји и да је у
међувремену нестао, као, од државе дозвољен, начин решавања спорова за убиство.
 Посебно треба обратити пажњу на чињеницу да је крађа црквених ствари била
крајем XII века резерват владаревог суда. То показује жељу владара да по сваку цену
гарантује пружање највеће заштите цркви. Ово је јединствен случај и у каснијем
периоду, то кривично дело се више не јавља као резерват владаревог суда. Истовремено
показује да је положај цркве у време доношења Старог српског закона још увек био
слаб, а она недовољно заштићена, што свакако не одговара приликама из XIII и XIV
века.
Повељама је могао да се одреди, поред већ наведених питања, и однос физичког
или правног лица према владару, односно држави, однос између два физичка или
правна лица и наравно, решавање спорова. Тако издата повеља није морала и није
имала иста права и обавезе за сва физичка и правна лица којима се даје. Пре доношења
закона од стране краља Милутина, цара Душана и деспота Стефана то су једини писани
извори права. Међутим, и након доношења ових закона оне не губе на значају.
После издавања Душановог законика повеље постају краће јер је „законик донео
опште обавезне норме за целу земљу“.
Оно што посебно треба нагласити је да манастирске повеље, по обиму записаног
права, далеко превазилазе световне.
Ако се крене од критеријума коме су повеље издаване тј. према адресату могу се
навести следеће врсте повеља: дубровачке, манастирске, властеоске, градске и оне
издаване краљевским селима.
Повеље се могу поделити и према језику на коме су сачуване на: српске, грчке и
латинске.
Треба нагласити да ће за ову тему бити коришћене и фалсификоване повеље,
пошто су правни појмови, судска овлашћења, право и начин решавања спорова и
слично одраз правне стварности и оног степена развоја права које је забележено у
њима.
Врсте повеља према адресату

Повеље се према адресату могу поделити на: дубровачке, манастирске, градске,

влатеоске и повеље краљевским селима.
Дубровачке повеље. Дубровачке повеље су најбројније сачуване српске
средовековне повеље. Осим повеља о праву сведцоче и писма која су они писали и која
су њима писали српски владари властела и сл.. Док повеља садрже податке о праву које
је начелно, писма сведоче о конкретним правним радњама нпр. закупу царина и сл.
Повеља и писама издатих Дубронику сачувано је 1102.
Од повеља издатих Дубровнику посебно су значајне за нашу тему повеље
Стефана Првовенчаног из 1215, Стефана Владислава, издата 1234 – 1235, краља Уроша
I, издата 23. августа 1254. године, краља Милутина, издата 14. септембра 1302. године
(Врлабска), Стефана Дечанског, издата у Дугом пољу 27. децембра, Стефана Душана,
издата 20. септембра 1349., Стефана Уроша, издата 25. априла 1357., кнеза Лазара,
издата 9. јануара 1387. у Крушевцу, деспота Стефана Лазаревића, издата 2. децембра у
Борчу 1405. године и повеље деспота Ђурђа Бранковића, издата 13. децембра 1428. и
17. септембра 1445. године.
Постоје различита мишљења о повељама издатим Дубровнику. Сматра се да су
оне резултат компромиса између Дубровачког права (Статута и обичаја) и Душановог
законика. Међутим, у литератури преовлађује мишљење да су одредбе у њима настале
вољом српских владара. Анализа везе између Душановог законика и уговора са
Дубровником наводи на закључак да су многе одредбе из ових уговора ушле у Душанов
законик. 1
Да је воља српских владара пресудније утицала на одредбе у повељама сведочи
и Закон о вражди донет 1308. године. Овакав став наводи на закључак да наведени
уговори и нису уговори у правном смислу те речи већ „једнострани акти ... трговинске
повластице или баштинске повеље, дариване од стране српских владара Дубровнику“.
То се огледа и у појмовима који се користе („милост“) код давања привилегија и у
форми која је иста као и код манастирских повеља тога времена.2
Ипак, треба рећи да ово мишљење није у потпуности тачно. Тако је нпр. изам
свакако привилегија коју су добили Дубровчани на своје инсистирање, 3 резервати
судски су уведени за Дубровчане такође вероватно на њихово инсистирање, мешовити
судови су боље штитили интересе Дубровчана, него решавање спорова пред домаћим
органима власти, и сл. Тако да је став да су одредбе у повељама резултат једног

1
Bogišić, Pisani zakoni, 8, 23 – 25, 47. S. Novakovi} je prilikom iзdavawa Du{anovog zakonika Bogi{i}evo
mi{qewe potkrepio novim dokazima (Novakovi}, Zakonik II, XLIII – XLIV).
2
Ovu tvrdwu je prvi izmeo Jasinski. On je izneo i stav da je voqa vladara presudo uticala na odredbe o udavi,
su|ewem pred vladarem,me{ovitih sudova, odgovornost `upe kod naknade {tete (Jasinski, Ugovori, 169 –
178). Neka tuma~ewa i shvatawa u se od tada promenila npr. udave (o zna~ewu udave vidi: ]irkovi}, Udava,
345 – 351), shvtawe me{ovitih sudova (vidi: \eki}, Zakonodavna delatnost, 64 – 70) poveqa izdata u Dugom
poqu za koju se tada smatralo da ju je izdao kraq Milutin, a ne Stefan De~anski (vidi : ]irkovi}, Prva poveqa
Stefana De~anskog Dubrovniku, 208 - 212.), Stavovi o udavi, me{ovitim sudovima, svakao ne stoje.
3
O izmu vidu u daqem tekstu.
компромиса између Дубровника и српских владара прихватљивији него да су те
одредбе последица само жеље српских владара.
Из њих сазнајемо о начинима суђења између Дубровчана и поданика немањићке
државе и њених наследника, затим о монополу владаревог суда, о своду, незаконитим
начинима решавања спорова којих је, међутим, било у обичајно правној пракси код
домаћег становништва, о начину решавања спорова између самих Дубровчана,
решавању спорова између Дубровчана и Саса и сл.
Постоје сачуване и две повеље са Сплитом, које су издали Стефан Немања,
Стефан Владислав, и једна Трогиру кнеза Андрије. Њихову реконструкцију је урадио
Ружичић.4
Манастирске повеље. Манастирске повеље су друге по бројности. Од њих
најбројније су оне издаване манастиру Хиландару и има их укупно 131. 5 Међу
манастирским повељама друге по бројности су повеље издате на грчком језику
светогорским манастирима. Најстарије српске повеље не садрже увек правне норме већ
чешће само списак поседа које владар дарује манастиру.6
Набрајање најзначајнијих повеља у држави Немањића започињемо са, већ
споменутом, изгубљеном повељом великог жупана Стефана Немање манастиру
Студеници, која је садржала „Закон Светог Симеона“, о коме је већ било речи и који је
послужио као образац за друге метохије.
Затим, треба споменути Жичку хрисовуљу из 1220. године, која је издата
седишту архиепископије и зато садржи „низ прописа о судском делокругу цркве“ и
одредбе о кажњавању брачних кривица.7
Изгубљену повељу манастиру Милешеви, која је постала позната под именом
Закон Св. Саве. Од сачуваних то је Бистричка повеља. Обе повеље је изтдао краљ
Владислав.
Од повеља краља Милутина треба споменути као прву, Скопску хрисовуљу из
1299-1300 год. која понавља и проширује одредбе једног бугарског и више грчких
царева. Она доноси многе одредбе које се односе на аутономност манастирског
властелинства.8 Треба нагласити да су одредбе у њој, које се односе на судски

4
Ru`i~i}, Stare poveqe, 291-299; Dini}, Tri poveqe, 65-94.
5
Nisu, me|utim, sve poveqe iz perioda koji nas zanima (Solovjev, Poveqe cara Uro{a, 280).
6
\eki}, Zakonodavna delatnost, 43 – 44. To su npr. Sv.Save za vinograde (Solovjev, Odabrani spomenici, 9 –
11), poveqa kraqa Stefana Prvoven~anog Mqetu (Stefan Prvovoven~ani, Spisi, 115 – 116), kraqa Vladislava
manastiru Hilandaru (Novakovi}, Zakonski spomenici, 386) i druge.
7
Novakovi}, Zakonski spomenici, 571 – 575.
8
Mo{in, Gramoti 207 – 238.
поступак, и остала питања која се односе на решавање спорова, чисто словенске. 9
Светостефанска хрисовуља коју садржи „закон људем црковним“ од 42 члана и „закон
влахом“ од 10 чланова, по чему спада у повеље са изузетно богатим правним нормама. 10
На крају треба поменути Грачаничку повељу која доноси „Закон стари Србљем“ који
такође садржи неколико одредби значајних за упознавање спорења код Срба у
средњем веку.11
Дечанске хрисовуље су такође богате правним нормама којима прописују
положај зависних категорија становништва у дотле не забележеном обиму. Од повеља
цара Душана посебно треба издвојити Арханђеловску, која садржи исцрпне одредбе о
положају зависних категорија становништва, али су и у њој наведени спорадични
подаци о решавању спорова и о суђењу.12
После издавања Душановог законика повеље постају краће и сиромашније
правним нормама. 13
Оно што посебно треба нагласити је да манастирске повеље, по обиму записаног
права, далеко превазилазе световне.
Градске повеље. Од градских повеља које су допрле до нас најбројније су
издаване Котору, али је за њих доказано да су фалсификати који су настали у XV веку,
иако се за неке од њих тврди да их је још издао краљ Радослав. Тако да се овим
повељама тешко можемо послужити у било ком смислу. 14
Соловјев наводи да су повеље издаване у многим градовима, али да се, од свих
њих, сачуване су само две и то које је издао Стефан Душан. Прва, граду Кроји
Соловјеву служи као аргумент да је Стефан Душан потврђивао затечено правно стање
без промена.15 Њу је издато јуна 1343. године и сачувана је у латинском преводу у
потврди краља Алфонса V Арагонског, издатој 1457. године у Напуљу. У тексту
повеље се изричито наводи да је оригинал био писан на грчком језику. 16
Почетком овог века прнађена је још једна повеља. То је повеља цра Душана
граду Скадру. 17
9
Solovjev, Istorija, 191.
10
Kova~evi}, Svetostefanska hrisovuqa, 1- 23.
11
Todi}, Gra~nica, 63 – 68.
12
Mi{i}, Subotin – Golubovi}, Svetoarhan|elovska hrisovuqa.
13
Solovjev, Istorija, 191.
14
Kao primer poveqa koje su izdate Kotoru, a koje su falsifikovane, Solovjev navodi: poveqe kraqa Radoslava
od 15. sepetembra 1221. god. (Novakovi}, Zakonski spomenici, 23) i 15. jula 1230. god. (Novakovi},
Zakonski spomenici, 24) i cara Du{ana iz 1351. godine (Novakovi}, Zakonski spomenici, 31 - 32); Solovjev,
Istorija, 193.
15
Solovjev, Istorija, 193.
16
Solovjev , Mošin, Grčke povelje, 311 – 321.
17
Сима Ћирковић, Превод повеље цара Стефана Душана граду Скадру, 113-121
 Властеоске повеље. Сачувано је укупно једанаест српских и четири грчке
властеоске повеље. Прва од њих, краља Милутина барској породици Жаретића, у
ствари је потврдна повеља коју је издао још Урош I овој породици. 18 Последњу од њих
издао је деспот Лазар Бранковић ризничару Радославу.19
Остале повеље су: повеља цара Душана властеличићу Иванку Пробиштиповићу
из 1350. године, повеља цара Душана Иванку Пробиштиповићу, којом потврђује и даје
цркву и баштину њему и његовој деци, а она су све то даровала манастиру Хиландару,
издата такође 1350. године, простагма властелину кир Ђорђу Фокопулу, издата априла
1346. године, хрисовуљу властелину кир Ђорђу Фокопулу, издату маја 1352. године,
хрисовуљу поводом поклона Ирине Хумно Меникејском манастиру, издату између 1.
септембра и 20. децембра 1355. године, цар Урош даје митрополиту Мелничком
Кирилу манастир Св. Николе Стошког, издату маја 1356. године, повељу којом цар
Урош даје острво Мqет которским племићима Бивлчићу и Бучићу, издату 10. априла
1357. године, цара Уроша ћесарици Ирини, издата 15. априла 1357. године, цар Урош
којом препоручује нове баштинике Мљету, издату 24. априла1357. године, повеља цара
Уроша челнику Муси, издата 15. јула 1363. године, Симеона – Синише Немањића
властелину Јовану Цафи Урсину Дуки, издата јануара 1361. год, деспота Ђурђа
Бранковића челнику Радичу којом потврђује добра и баштину, издата 1428. – 1429,
деспота Ђурђа Бранковића челнику Радичу којом потврђује баштине које је имао у
време деспота Стефана, издата 1429. – 1430. године.
Из наведеног можемо закључити да су сачуване властеоске српске и грчке
повеље настале у распону од скоро два века. Ипак, оно што морамо рећи јесте да
властеоске повеље садрже мало правних номри. Редовно се међутим понавља изјава да
ће држати баштину док су верни владару, из чега произилази да им је у случају невере
владар одузимао поседе.
Повеље краљевским селима. Ову категориају повеља створио је Александар
Соловјев. Пре њега ову категорију нико није наводио. У ову категорију су спадала она
села која су била подчињена непосредно владару или владарки која је имала своју
удеону територију и нису подпадала под власт манастира или властелина. Сачувана је
само једна повеља која је издата краљевским селима и то она коју је издала баш
владарка - краљица Јелена као удеона владаарка. То је повеља селу Затору близу

18
Solovjev, Poveqa @areti}ima, 117 – 125.
19
Laskaris, Actes serbes, 183.
Котора. Она је веома кратка, а садржи правне норме о глобама, о послуху, печату и
јемству.