Osnovi kliničke farmacije

BOLESTI ŠTITASTE ŽLEZDE

Anatomija i fiziologija štitaste žlezde
Štitasta žlezda (tiroidna, štitnjača, glandula thyreoidea) je endokrina žlezda koja se nalazi sa prednje i
bočne strane grkljana i dušnika. Ona je pričvršćena za tireoidnu hrskavicu larinksa i pokreće se prilikom
gutanja. Sastoji se od dva režnja: desnog (lobus dexter) i levog (lobus sinister). Ova dva režnja su
međusobno povezana preko suženja (isthmus), a sama žlezda izgledom podseća na latinično slovo ,,H“.
Na rad štitaste žlezde utiče adenohipofiza (prednji režanj hipofize) preko tireostimulirajućeg hormona
(TSH). TSH je pak pod kontrolom tireotropina - TRH (tropnog hormona hipotalamusa), koji zapravo
stimuliše sintezu i lučenje TSH.
Hormoni koje luči štitasta žlezda su: tiroksin (T4), trijodotironin (T3) i kalcitonin. T3 i T4
mehanizmom negativne povratne sprege direktno deluju na lučenje TSH i TRH. Naime, kada je količina
hormona T3 i T4 u krvi dovoljno visoka to je stimulus za prestanak lučenja TSH i TRH. S druge strane,
kada količina T3 i T4 u krvi opadne automatski počinje ponovna sinteza TSH i TRH koji stimulišu
štitastu žlezdu da pojačano luči svoje hormone (T3, T4). Takođe, i TSH mehanizmom negativne
povratne sprege utiče na lučenje TRH odnosno na rad hipotalamusa.

Značaj tireoidnih hormona

Praktično svaka naša ćelija u organizmu zavisi od tireoidnih hormona.
 Utiču na rast i sazrevanje
 Povećavaju bazalnu potrošnju O2 i stvaranje toplote
 Povećavaju sintezu proteina, broj srčanih otkucaja, snagu srčanih kontrakcija
 Ubrzavaju razgradnju masti i smanjuju njihovu količinu u telu
 Imaju ključnu ulogu u razvoju nervnog sistema
 Utiču na rast i razvoj mozga u fetalnom periodu i tokom prvih godina života, a nedostatak
tireoidnih hormona u ovom periodu može da dovede do mentalnog poremećaja – kretenizma.
 Podstiču budnost, povećavaju pamćenje i sposobnost učenja, utiču na osećaj gladi i na normalan
emocionalni tonus
 Imaju važnu ulogu u reprodukciji muškaraca i žena
 Među endokrinim žlezdama, štitasta žlezda je jedinstvena po sposobnosti čuvanja velikih
količina hormona dovoljnih za potrebe organizma tokom 2-3 meseca.
 Veoma važno za sintezu tireoidnih hormona je adekvatan unos joda preko hrane (optimalan unos
joda = 50-200 μg
Poremećaji u radu štitaste žlezde
 Poremećaji u radu štitaste žlezde se javljaju 7 puta češće kod žena nego kod muškaraca.
Najčešći oblici oboljenja ili poremećaja štitaste žlezde su:
 struma (gušavost)
 tireoiditis
 hipotireoza
 hipertireoza
 tumori

1
1. STRUMA
Struma ili gušavost označava svako uvećanje štitaste žlezde koje može biti praćeno normalnom,
smanjenom ili pojačanom funkcijom štitaste žlezde. Kada govorimo o uvećanju, razlikujemo
difuzno (žlezda je uvećana u celini) i nodozno (postojanje jednog ili više čvorova u žlezdi) uvećanje
štitaste žlezde.
Adenomi (čvorovi) predstavljaju veoma čest nalaz i danas se često otkrivaju pomoću ultrazvučne
dijagnostike. Mogu biti benigni (dobroćudni) i maligni (zloćudni), mada su uglavnom benigne
prirode (oko 95%), dok su karcinomi štitaste žlezde relativno retka stanja. Ukoliko se sumnja na
karcinom, vrši se iglena punkcija čvora za citološku analizu pod kontrolom ultrazvuka.
2. TIREOIDITIS
Tireoiditis predstavlja zapaljenje štitaste žlezde i to je bolest različitog uzroka. U svom toku dajući
različite tegobe, štitasta žlezda može proći kroz fazu pojačanog, smanjenog i normalnog lučenja
hormona.
Postoji akutni (thyreoiditis acuta), subakutni (thyreoiditis subacuta) i hronični tireoiditis
(Hashimoto thyreoiditis).
2.1. AKUTNI TIREOIDITIS
Thyreoiditis acuta ili bakterijski tireoiditis je retko, gnojno zapaljenje štitaste žlezde. Nastaje usled
širenja infekcija iz tonzila, ždrela, vratnih limfnih čvorova, karioznih zuba.
Uzrok nastanka: najčešći prouzrokovači ovih infekcija su gram-pozitivne koke, beta hemolitički
streptokok, stafilokok i pneumokok.
Klinička slika: karakteriše se povišenom telesnom temperaturom, pojavom bolnog otoka u predelu
vrata što uslovljava otežano gutanje i pokretanje glave i vrata. Koža iznad žlezde je crvena,
edematozna i topla. Štitasta žlezda je unilateralno i bilateralno uvećana i bolna na pritisak.
Dijagnoza: postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, objektivnog nalaza i laboratorijskih
analiza. U obzir dolazi i biopsija štitaste žlezde.
Terapija: Lečenje podrazumeva primenu visokih doza antibiotika. Ukoliko dođe do stvaranja apscesa
neophodno je izvršiti njegovu drenažu, jer antibiotici ne mogu da izleče apsces. Prognoza je obično
dobra.
2.2. SUBAKUTNI TIREOIDITIS
Thyreoiditis subacuta je prolazni oblik zapaljenja štitaste žlezde izazvan virusima. Postoje tri vrste
ovog tireoiditisa: subakutni granulomatozni, subakutni limfocitni i subakutni postpartalni
(postporođajni). Većina pacijenata ima respiratornu infekciju.
Uzrok nastanka: Subakutni granulomatozni tireoiditis je virusne etiologije (koksaki virus, influenca,
adenovirus), dok je subakutni limfocitni autoimune etiologije. Postpartalni je takođe autoimuna
prirodna bolest i javlja se šestog meseca posle porođaja.
Klinička slika: Početak granulomatoznog tireoiditisa je nagao, sa visokom telesnom temperaturom,
groznicom, bolovima u mišićima, zglobovima i predelu vrata, i sa znacima visokog nivoa hormona
štitaste žlezde. Kod limfocitnog oblika postoji bezbolno uvećanje žlezde sa simptomima visokog

2
 nivoa hormona. Javlja se nervoza, nesanica, gubitak težine, tahikardija, nepodnošenje toplote,
tremor. Postpartalni ima istu kliničku sliku kao i limfocitni.

Dijagnoza: postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, laboratorijskih analiza koje najčešće
ukazuju na virusnu infekciju, scintigrafija sa radioaktivnim jodom, ultrazvučni pregled.
Terapija: bol se umiruje pomoću NSAIL-a (aspirin, ibuprofen, diklofen). Simptomi prekomernog
dejstva hormona štitaste žlezde (tahikardija, tremor, palpitacije) se otklanjanju beta blokatorima.
Savetuje se uzimanje više tečnosti.
2.3. HRONIČNI TIREOIDITIS
Hashimoto thyreoiditis je zapravo atrofija štitaste žlezde nastala kao rezultat hroničnog limfocitnog
tireoiditisa. Hashimoto tireoiditis predstavlja autoimuno oboljenje štitaste žlezde. To znači da u
određenom trenutku imuni sistem organizma počne da proizvodi antitela na sopstvenu štitastu žlezdu
pa je na taj način napada, oštećuje i smanjuje njenu funkciju.
Ovaj tireoiditis je najčešći uzrok hipotireoze, koja ako se ne prepozna dovešće do toga da imuni
sistem bude u disbalansu pa se mogu razviti i neke druge autoimune bolesti.
Klinička slika: Bolest se razvija u pet faza:
I faza → osoba nema niti jedan znak bolesti i hormonalni status je u granicama
referentnih vrednosti, još uvek nema antitela. Ova faza se drugačije naziva ,,nulta
faza“.
II faza → imune ćelije počinju napad na štitastu žlezdu i počinje sinteza antitela.
Hormoni su još uvek u graničnim vrednostima.
III faza → štitasta žlezda polako počinje da gubi sposobnost sinteze hormona.
Postoji srednji stepen porasta TSH hormona, dok su T3 i T4 u okviru referentnih
vrednosti.
IV faza → veći deo žlezde je razoren i laboratorijske analize pokazuju značajan
pad sinteze T3 i T4. Najčešće se u ovoj fazi dijagnostikuje Hašimoto i započinje
lečenje.
V faza → javljaju se i druge autoimune bolesti kao što su: celijakija, psorijaza,
Sjorgen sindrom, reumatoidni artritis, multipla skleroza.
Od simptoma javljaju se: gojenje, pospanost, usporenost, opstipacija, depresivno raspoloženje,
zaboravnost, umor, glavobolja, smanjeno znojenje, opadanje kose, hipotenzija, bledonarandžasti dlanovi
i tabani, promuklost.
Ovo stanje može da napreduje do smetenosti ili kome (mikoedemska koma), po život opasne
komplikacije u kojoj se usporava disanje, osoba ima epileptične napade i nedovoljan dotok krvi u
mozak.
Dijagnoza: postavlja se na osnovu pregleda endokrinologa, ultrazvuka prednje strane vrata,
laboratorijskih analiza hormona štitaste žlezde i adenohipofize (T3, T4, TSH) kao i na osnovu postojanja
anti-TPO i anti-TG antitela.
Terapija: U lečenju se primenjuje medikamentozna terapija, promena životnih navika, uvođenje pravilne
ishrane i fizičke aktivnosti, suplementacija P3 i selena.
3
 3. HIPOTIREOZA
Hipotireoza je stanje smanjene funkcije štitaste žlezde koje se karakteriše nedovoljnom sintezom ili
neadekvatnim dejstvom tireoidnih hormona. Ovo je sistemski poremećaj. Postoji i sekundarna
hipotireoza koja nastaje kao posledica destrukcije hipofize. Sekundarna hipotireoza nastaje kada
dođe do krvarenja u mozgu, usled povreda glave, tumora ili atrofije tiroidne žlezde iz genetski
nepoznatih slučajeva.
Tercijarna hipotireoza izazvana je poremećajem u hipotalamusu.
Ako se hipotireoza ne leči, može doći do povećanja nivoa holesterola u krvi i do raznih oboljenja poput
moždanog udara ili infarkta. U težim slučajevima može doći do gubitka svesti i do opasnog pada
telesne temperature (hipotermije).
 Bolesti koje dovode do hipotireoze su:
 Hashimoto thyreoiditis – predstavlja najčešći uzrok smanjene funkcije štitaste žlezde,
posebno kod dece i omladine;
 De Kvarvejnov tireoiditis;
 Jatrogeni hipotireoidizam;
 Hipotireoidizam izazvan raznim lekovima (amiodaron, interferon alfa);
 Endemski kretenizam;
 Poremećaji u radu hipotalamusa.
Klinička slika: od simptoma se javljaju gojenje, pospanost, usporenost, opstipacija, depresivno
raspoloženje, zaboravnost, umor, glavobolja, smanjeno znojenje, opadanje kose, hipotenzija,
bledonarandžasti dlanovi i tabani, promuklost.
Faktori rizika: genetska dispozicija, dijabetes, stres, geografsko područje (nedostatak selena), pol (žene
češće oboljevaju), pušenje, povrede vrata tj. štitaste žlezde.
Dijagnoza: postavlja se na osnovu pregleda endokrinologa, ultrazvuka prednje strane vrata,
laboratorijskih analiza (T3, T4, TSH, anti-TPO, anti-Tg antitela).
Terapija: Lečenje uključuje medikamentoznu terapiju koja dovodi do primetnog poboljšanja u roku od
par nedelja, lekovi se koriste doživotno, promena životnih navika u smislu uvođenja pravilne ishrane i
fizičke aktivnosti, suplementacija vitaminom P3, selenom.
4. HIPERTIREOZA
Hipertireoza predstavlja poremećaj koji nastaje zbog povećane koncentracije hormona štitaste žlezde
u krvi kao i zbog njihovog pojačanog efekta na ćelije u organizmu. U sklopu autoimune etiologije
moguće su i sledeće bolesti:
 Adisonova bolest
 Diabetes mellitus type 1
 Vitiligo, Miasthemia gravis
 Perniciozna anemija
 Celijakija
Uzrok nastanka: Najčešći uzrok nastanka je autoimuna bolest štitaste žlezde (uglavnom bolest
Basedomi- to je difuzna toksična struma, a puno manje je Hashimoto). Hipertireoza može biti posledica
autoimunog funkcionisanja tkiva štitaste žlezde (toksični adenom, multinodozna struma), pojačanog
oslobađanja hormona usled razaranja tkiva štitaste žlezde. Retko nastaje kao posledica uzimanja
hormona.
4
Klinička slika: varira od asimptomatskih oblika do jasne simptomatologije. Bolesnici se žale na nervozu,
nemir, emocionalnu labilnost, gubitak sna, česte stolice od kašastih do proliva, teško podnose vrućine,
imaju aritmije, otežano disanje kod starijih, znaci popuštanja srca, hipertenzija, amenoreja kod žena,
kosa je tanka i opada, oči stalno suze, sterilitet. U teškim slučajevima javlja se i manija, psihoza,
demencija.
Komplikacije: ,,Tireotoksična oluja“ ili kriza je stanje akutnog, izrazitog pogoršanja hipertireoze,
praćeno febrilnošću, delirijumom, psihozom, komom, povraćanjem. Retko se javlja ali je veoma opasna.
Dijagnoza: postavlja se na osnovu anamneze, kliničke slike, ultrazvučnog pregleda i laboratorijskih
analiza. Ispituju se T4, TSH, krvna slika, alkalna fosfataza, EKG i elektroliti.
Lečenje: zavisi od uzroka, a može biti medikamentozno, operativno ili radioaktivnim jodom.

5. TUMORI
Razlikuju se benigni i maligni tumori štitaste žlezde. Ukoliko se veliki broj malignih tumora na
vreme otkrije i operiše, pacijenti ostaju trajno izlečeni. Ipak, u nekim slučajevima prvi znak mogu
biti metastaze u plućima, kostima i limfnim čvorovima vrata.
Maligni tumori se dele na papilarne i preko 70% slučajeva folikularne, koji zajedno spadaju u
dobro diferentovane. Za njih je karakterističan spor rast. Nediferentovani (anaplastični karcinomi) su
ređi, ali dosta opasniji, prognostički veoma loši sa agresivnim lokalnim rastom koji umanjuje značaj
metastaza i čini ga inoperabilnim. Srećemo i tumore neepitelnog porekla od kojih se najčešće
javljaju limfomi, ređe drugi tumori. Oni se javljaju u već postojećoj Hašimotovoj strumi.
Uzrok nastanka: Kod malignih tumora, uzrok je uglavnom nepoznat. Pridaje se značaj ranijem
zračenju vratne regije, posebno u dečijem dobu ili izloženosti zračenju (bombardovanje, katastrofe
nuklearnih elektrana), genetika (neki karcinomi imaju karakteristike naslednih bolesti), kao i pol
(veći procenat maligniteta je kod muškaraca).
Način ispoljavanja bolesti: pacijenti koji imaju karcinom štitaste žlezde mogu da imaju problem pri
gutanju hrane, bol u grlu dugo traje, promuklost, opipljive limfne žlezde na vratu, bolovi u vratu koji
se šire prema uhu i izrasline na žlezdi koje se vremenom povećavaju. Kod velikih tumora javlja se
stridorozno disanje.
Dijagnoza: postavlja se na osnovu anamneze, ali prvenstveno ultrasonografije, kompjuterizovane
tomografije, scintinografije i analize.
Lečenje:
 dobrodiferentovanih tumora → operacije, totalna tireoidektomija (hiruško odstranjivanje
štitaste žlezde). Posle operacije se daje i tumorska doza radioaktivnog joda, čiji je cilj uklanjanje
eventualno zaostalog tireoidnog tkiva.
 nediferentovanih tumora → samozračna terapija i palijativne medicinske mere.
 limfoma → hiruško lečenje i hemioterapija.

 Posle operativnog lečenja bolesnici ostaju doživotno na supstitucionoj terapiji preparatima

hormona štitaste žlezde.

5
6