Metode otkopavanja ležišta uglja

____________________________________________________________

2.8. METODE OTKOPAVANJA SA ZAPUNJAVANJEM OTKOPA

2.8.1. Uslovi primene metoda otkopavanja sa zapunjavanjem

Metode otkopavanja sa zapunjavanjem (zasipavanjem) otkopa u ležištima

uglja se mnogo manje primenjuju nego što je to slučaj pri eksploataciji ležišta
metaličnih mineralnih sirovina. Razlog je uglavnom u manjoj vrednosti otkopavane
mineralne sirovine, i manjim mogućnostima da se obezbedi ekonomično dobijanje.
Ove se metode, inače, primenjuju u nekoliko osnovnih slučajeva:
- pri eksploataciji ležišta koja se nalaze ispod površine na kojoj se nalaze
značajni i skupi objekti, bilo da se radi o naseljenim mestima, industrijskim,
istorijskim ili drugim objektima, ili da se radi o objektima niskogradnje: putevima,
železničkim prugama, ili pak o rečnim tokovima, jezerima i slično;
- pri eksploataciji ležišta veće moćnosti i kvalitetnijih ugljeva, kada se u
cilju postizanja visokog iskorišćenja opravdavaju visoki troškovi otkopavanja, a
otkopavanje najčešće izvodi podelom ležišta na otkopne pojaseve paralelne
uslojenju ili horizontalne;
- pri eksploataciji ležišta sklonih izbojima uglja ili pratećih stena, odnosno
ležišta na većim dubinama, kada se ovim metodama obezbedjuje veća stabilnost
otkopa i sigurniji rad,
- pri eksploataciji ležišta sa velikim sadržajem metana ili eksplozivnom
ugljenom prašinom ili ležišta sa ugljem sklonim samoupali, kada se ovim metodama
postiže bolja izolacija otkopnog prostora od starih radova, a očuvanjem krovinskih
stena bez zarušavanja sprečava koncentracija metana i izbegavaju iznenadne
provale gasa u otkope,
- pri eksploataciji ležišta sa čvrstim stenama u krovini, koje nekad zahtevaju
prinudno zarušavanje krovine, koje je nekvalitetno i uslovljava veću koncentraciju
pritiska na čelu, zbog čega je potrebno bolje podgradjivanje čela, ali su i troškovi
otkopavanja veći (zbog veće potrošnje gradje, većeg utroška vremena na
podgradjivanju, smanjene proizvodnosti čela i smanjene produktivnosti rada).
Zapunjavanje otkopnog prostora pri otkopavanju ležišta uglja, kao i u
drugim slučajevima, može se obavljati različitim vrstama materijala, kao i različitim
tehnološkim postupcima – metodama zapunjavanja. Sa stanovišta primene
materijala za zapunjavanje, moguće je:
- zapunjavanje suvim zasipom dobijenim iz posebnih otkopa (kamenoloma)
na površini ili jalovinom dobijenom pri izradi jamskih prostorija, odnosno i iz
posebnih jamskih otkopa;
- zapunjavanje različitim otpadnim materijalima kao što su pepeo
termoelektrana, šljaka visokih peći, jalovina iz separacije, flotacijska jalovina i
slično;
- zapunjavanje specijalno pripremljenim mešavinama peska, šljunka, stenske
drobine i drugih, uz dodatak odgovarajućih vezivnih materijala (primena
stvrdnjavajućeg zasipa).
Sa stanovišta primene različitih tehnoloških postupaka ugradnje zasipa u
otkopne prostore, moguća je primena:
- zapunjavanja suvim zasipom sa ručnim ubacivanjem zasipa u otkopni
prostor,
131
 Metode podzemnog otkopavanja
_____________________________________________________________

- zapunjavanje suvim zasipom sa ubacivanjem zasipa specijalnim

mašinama za zabacivanje,
- zapunjavanje suvim zasipom korišćenjem energije komprimiranog
vazduha – pneumatsko zapunjavanje,
- zapunjavanje hidrauličkim zasipom kada se voda koristi i za transport
zasipa;
- zapunjavanje suvim ili stvrdnjavajućim zasipom koji se u otkope dovozi
samohodnim mašinama ili posebnim transporterima.
O pojedinim tehnologijama zasipavanja otkopa ovde se neće detaljnije
govoriti, budući da se ta problematika obradjuje u okviru tehnoloških procesa
eksploatacije ležišta mineralnih sirovina. Ipak treba napomenuti, da najveću primenu
u ugljenim jamama ima pneumatsko i hidraulično zapunjavanje.

2.8.2. Metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa

Metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopnog prostora mogu se primeniti

u svim uslovima pojavljivanja ugljenih slojeva, medjutim, njihova primena je
najčešća pri otkopavanju:
- slojeva male moćnosti, kada se otkopava i deo krovine ili podine sloja da
bi se dobio otkopni prostor potrebne visine (širine), a kao zapun (zasip) se koristi
materijal dobijen iz krovine ili podine;
- pri otkopavanju slojeva veće moćnosti podelom sloja na više otkopnih
pojaseva;
- pri otkopavanju ležišta sa većim brojem slojeva koji se istovremeno
otkopavaju.
Otkopavanje ležišta uglja, u navedenim uslovima pojavljivanja ugljenih
slojeva, može se vršiti različitim metodama otkopavanja, a najčešće:
- pri primeni različitih varijanti uskočelnog otkopavanja,
- pri primeni širokočelnog otkopavanja, koje takodje može biti u
različitim varijantama,
- pri primeni kombinovanih načina otkopavanja.

2.8.2.1. Primena uskočelnih metoda otkopavanja

U rudarskoj praksi se uskočelno otkopavanje retko primenjuje sa

zasipavanjem zbog male efikasnosti otkopavanja i visokih troškova. Medjutim, u
starijoj literaturi su ove metode bile dosta zastupljene. Otkopavanje sa
zapunjavanjem suvim zasipom uglavnom je primenjivano u tankim slojevima
kamenog uglja sa strmim zaleganjem (primer rudnika Podvis iz šezdesetih godina).
Otkopavanje se obavlja u horizontalnim pojasima odozdo na gore, pri čemu se rad
na otkopu karakteriše skoro isključivom primenom ručnog rada. U cilju olakšanja
dobijanja uglja, a pre svega smanjenja rada na prevozu uglja na otkopu,
primenjivano je otkopavanje u kosim pojasima, gde se ugalj gravitaciono kreće do
ugljene sipke. Ove metode otkopavanja se nalaze u našoj udžbeničkoj literaturi i o
njima se neće detaljnije govoriti.

132
 Metode otkopavanja ležišta uglja
____________________________________________________________

Mnogo više motiva za primenu otkopavanja sa zapunjavanjem postoje u

slučaju otkopavanja moćnih slojeva uglja (moćnost preko 6 – 10 m). Takvi ugljeni
slojevi se otkopavaju u horizontalnim pojasima odozdo na gore. U našoj literaturi se
interpretacija takvog otkopavanja daje na primeru rudnika Zagorje, gde je
primenjivan specifičan način pripreme za otkopavanje. Deo sloja izmedju dva
horizonta visine 60 m, deljen je na tri dela (etape) visine po 20 m. Otkopavanje je
vršeno u horizontu prvo u najvišoj etapi, a potom nižim, dok je u etapi otkopavano u
pojasima visine 3 – 3,2 m odozdo naviše. Način pripreme i otkopavanja obradjen je
u knjizi prof. B Genčića, a princip otkopavanja je prikazan i na slici 128.
a) b)

Slika 128. Otkopavanje moćnog ugljenog sloja u horizontalnim pojasima

sa zapunjavanjem: a) izgled otkopa u poprečnom preseku, b) detalj otkopa
pri otkopavanju prvog otkopnog pojasa

Otkopavanje u pojasu se vrši bočnim otkopavanjem u otkopu širine 4 – 5 m,

pri čemu je visina otkopa 3,2 – 3,5 m. Zbog velike visine čela, u Zagorju je
otkopavanje vršeno iz dva dela: prvo je otkopavan gornji deo čela (nadprsje) i
privremeno podgradjivan, a potom je otkopavan donji deo (podprsje) i postavljana
konačna podgrada od drvenih okvira. Zapunjavanje otkopa je vršeno hidrauličnim
zasipom zbog čega su u pod otkopa (u zasipu donjeg pojasa) postavljane perforirane
cevi za drenažu vode.
Na rudniku su kasnije promenili princip pripreme tako da je omogućeno
istovremeno otkopavanje u dva pojasa, a istovremeno su radila i dva pripremna čela
što je omogućilo veću vertikalnu koncentraciju otkopa (v. sl. 129).
Primenjenim načinom otkopavanja postignuta su dva značajna poboljšanja:
- broj radnih čela je dvostruko povećan čime je postignuta pomenuta
vertikalna koncentracija radova,
- paralelnom izradom hodnika u trećem pojasu održava se stalna veza sa
zasipno-prolaznom sipkom kroz koju vazduh izlazi na viši horizont,
čime je obezbedjeno protočno provetravanje otkopa.
Nedostatak ovog načina otkopavanja je u tome što se i dalje dobijanje uglja
vrši bušačko-minerskim radovima ili kopanjem pneumatskim alatom, a
podgradjivanje je drvenom podgradom. Efikasnost otkopavanja je smanjena i
činjenicom da se vrši zapunjavanje otkopa, ali je ono unekoliko olakšano time što se
zasip dovozi kroz gornji pripremni hodnik, pa se lakše i bolje ispunjava otkopni
prostor.

133
 Metode podzemnog otkopavanja
_____________________________________________________________

Slika 129. Povećanje koncentracije otkopa u rudniku Zagorje

2.8.2.2. Širokočelno otkopavanje sa zapunjavanjem

Širokočelno otkopavanje sa zapunjavanjem otkopnog prostora primenjuje se

u uslovima koji su napred navedeni, odnosno onda kada postoje ograničenja za
primenu otkopavanja sa zarušavanjem krovine. Zapunjavanje se može primeniti u
svim uslovima širokočelnog otkopavanja, pri moćnosti sloja 1 – 3 m, nagibima 0 –
45o, pri otkopavanju po pružanju, po padu ili usponu. Najpovoljniji su uslovi pri
otkopavanju približno horizontalnih ili blago nagnutih slojeva moćnosti 1,5 – 3 m.
Pri većoj moćnosti otkopavanje se vrši u pojasima paralelnim sa uslojenjem. Pri
otkopavanju moćnih slojeva strmog zaleganja, otkopavanje se vrši u horizontalnim
pojasima.
Otkopavanje na širokom čelu se vrši poznatim tehnologijama, a najčešće se
primenjuje pneumatsko ili hidrauličko zapunjavanje. Otkopavanje se vrši sa
klasičnim čelima na kojima se ugalj otkopava bušačko-minerskim radovima, a otkop
podgradjuje drvenim ili čeličnim stupcima i slemenjačama, takodje drvenim ili
čeličnim. Kada za to postoje potrebni preduslovi, primenjuje se mehanizovano
širokočelno otkopavanje.
134
 Metode otkopavanja ležišta uglja
____________________________________________________________

Na slici 130, /14/, prikazano je širokočelno otkopavanje približno

horizontalnog sloja, na čelu koje se kreće po pružanju sloja. Otkopavanje se vrši sa
dobijanjem uglja bušačko-minerskim radovima, a otkopni prostor se podgradjuje
pojedinačnim stupcima (drvenim ili čeličnim). Specifičnost ove tehnologije
otkopavanja je priprema za zapunjavanje i samo zapunjavanje hidrauličnim zasipom.
U slučaju kada se otkopava po pružanju sloja, a u horizontalnim slojevima u bilo
kom pravcu, priprema za zapunjavanje se sastoji u izradi pregrade za ograničavanje
prostora koji se ispunjava zasipom. Pregrada se postavlja, i sam proces zapunjavanja
vrši nakon jednog, dva ili više koraka napredovanja čela, što zavisi od kvaliteta
krovine i pritisaka na čelu. Na slici je prikazano zapunjavanje nakon tri koraka
napredovanja, što je korisno, jer postavljanje pregrade uslovljava veću potrošnju
gradje i utrošak odgovarajuće količine rada. Inače, korak zapunjavanja, koji
odgovara većem broju koraka napredovanja čela, može biti od 3 – 8 m.
Pregrada se izradjuje od drvene gradje, specijalnih tkanina ili čelične mreže.
U svim slučajevima osnovu čini red stubaca duž kojih se postavlja materijal za
izradu pregrade. Ukoliko se na čelu primenjuje podgradjivanje čeličnim stupcima,
potrebno je postaviti poseban red drvenih stubaca, budući da oni ostaju u zasipu.
Pored stubaca postavljaju se daske ili okrajci od drvene gradje, a takva pregrada
oblaže tkaninama (sargijom ili sličnim materijalima) da bi se sprečilo isticanje
zasipa u otkopni prostor, odnosno da bi se obezbedilo dobro ocedjivanje zasipa.
Najracionalnija izrada pregrade je od prenosnih elemenata, koji imaju višekratnu
upotrebu.

U približno horizontalnom sloju

dovod zasipa se može vršiti i iz
transportnog hodnika, (kao na slici), a
pri nagnutom sloju iz gornjeg
ventilacionog hodnika. U oba slučaja
primenjuje se čelno, odstupno
ispunjavanje pojasa zapunjavanja, za
razliku od drugih načina otkopavanja
gde se zasip može ugradjivati
frontalno po celoj dužini čela. U
prostoru koji se ispunjava zasipom
postavljaju se cevi od pojedinačnih
komada dužine 2 – 2,5 m, kojima se
cevovod lako nastavlja, odnosno
skraćuje.

Slika 130. Širokočelno otkopavanje sa

klasičnom tehnologijom otkopavanja
bušačko-minerskim radovima i
zapunjavanjem hidrauličnim zasipom.

135
 Metode podzemnog otkopavanja
_____________________________________________________________

Na slici 131, /14/, prikazano je frontalno zapunjavanje, koje se primenjuje u slučaju

kada se front otkopavanja kreće po usponu. Pri većem nagibu sloja postavljanje
pregrade može čak i izostati, a na slici je prikazana situacija blaže nagnutog sloja
gde se pregrada postavlja. Duž otkopnog fronta postavlja se cevovod prečnika 180 –
200 mm, koji se vezuje za slemenjače podgrade ili postavlja po posebno
postavljenim nosačima. Na svakih 10 m cevovod ima bočne ispuste kroz koje se
hidrozasip ubacuje u prostor koji se zapunjava. Frontalno hidrozasipavanje se
primenjuje pri stabilnijoj krovini, kada i prostor za zapunjavanje može imati veću
širinu. Pri ovom zapunjavanju ocedjivanje zasipa se vrši kroz bočne strane otkopnog
prostora, pa se one moraju izraditi od kvalitetnije pregrade. Ocedjivanjem zasipa
oslobadja se veća količina vode, pa je potrebno u pripremnim prostorijama
(uskopima) napraviti kanale za odvodjenje vode, odnosno urediti prostor u koji ističe
voda, koja se niskopno odvodi cevovodom.

Slika 131. Hidraulično zapunjavanje na širokom čelu sa uskopnim

napredovanjem otkopnog fronta.

Za hidraulično zapunjavanje na otkopima koriste se različiti materijali.

Ukoliko se on dobija na površini, potrebno je odabrati materijal koji nije podložan
većem usitnjavanju ili rastvaranju u vodi pri kretanju kroz cevovod. Za ovaj vid
zapunjavanja koriste se i prirodni pesak sa površine (slučaj zapunjavanja otkopa u
poljskim rudnicima), ali se često koriste i materijali iz različitih tehnoloških procesa,
kao što su: separaciona jalovina, pepeo termoelektrana, šljake metalurških peći i
slično.
Efikasnost hidrauličkog zapunjavanja u velikoj meri zavisi od koeficijenta
filtracije koji se definiše odnosom količine vode koja prodje kroz jedinicu površine
masiva (na primer cm3/cm2). Ono zavisi i od granulometrijskog sastava materijala,
kao i odnosa čvrste materije i vode. Tako, na primer, pri korišćenju peska odnos
čvrstog i vode (Č:T) iznosi 1 – 1,5. Veća potrošnja vode je pri većim dužinama
transporta, kada odnos čvrstog i tečnog može dostići i do 1:3. Ocedjena voda sadrži
odredjenu količinu sitnih čestica, pa dolazi do ispunjavanja kanala za vodu, a

136
 Metode otkopavanja ležišta uglja
____________________________________________________________

neophodna je i izgradnja taložnika za odvajanje mulja iz vode. Ipak ostaje osnovna

prednost hidrauličnog zapunjavanja u korišćenju hidrauličnog transporta na celoj
dužini, obično od površine do otkopa i kojima se ugradjuje zasip. Za ugradnju zasipa
ne koristi se posebna mašina, potrebno je samo dobro ogradjivanje prostora za
zapunjavanje.
Kvalitet hidrauličnog zapunjavanja ocenjuje se koeficijentom zapunjavanja,
koji predstavlja odnos zapremine zasipnog materijala u rastresitom stanju i
zapremine otkopnog prostora koji se zapunjava. Maksimalna vrednost ovog
koeficijenta, i do 0,95 postiže se pri zapunjavanju peskom, ali se on kreće prosečno
u granicama 0,85 – 0,9. Kvalitetnije zapunjavanje se postiže pri strmijem nagibu
sloja.
Pneumatsko zapunjavanje se primenjuje u slojevima u kojima nije
pogodno hidrauličko zapunjavanje. Ono podrazumeva primenu komprimiranog
vazduha kao transportnog medija, a velika potrošnja vazduha, koji ne mora biti sa
visokim pritiskom, zahteva posebne kompresore za proizvodnju vazduha za
zapunjavanje.
Za pneumatsko zapunjavanje se posebno priprema zasip od izdrobljenog
kamena, koji se dobija na površini. On se transportnim sredstvima spušta u jamu i
doprema do otkopa gde se ubacuje u mašinu za zapunjavanje odakle se pneumatski
transportuje cevovodom. To je i osnovna karakteristika pneumatskog zapunjavanja.
Primenjuju se različite konstrukcije mašina za zapunjavanje, koje u principu mogu
biti sa cikličnim ili kontinuiranim radom.
Pneumatsko zapunjavanje, u odnosu na hidraulično, zahteva veći obim posla
oko dopreme zasipa, budući da se cevovodni transport primenjuje na kratkim
rastojanjima. Prednost je, kao što je navedeno, u tome što se ne koristi voda.

Na slici 132, /14/, prikazano je nekoliko detalja širokih čela na kojima se

primenjuje pneumatsko zapunjavanje. Ono se primenjuje u različitim slučajevima:
pri otkopavanju po pružanju, padu i usponu sloja, pri klasičnom ili mehanizovanom
dobijanju uglja na čelu.
Detalj (a) prikazuje zapunjavanje u pojasima po padu ležišta. Prostor, koji se
zapunjava, pregradjuje se pregradom, koja ne mora da bude nepropusna kao kod
hidrauličkog zapunjavanja. Ukoliko se primenjuju čelični stupci, potrebno ih je
zameniti drvenim. U gornjem ventilacionom hodniku postavlja se mašina za
zapunjavanje 1 do koje se zasip doprema klasičnim transportnim sredstvima:
jamskim vagonima ili transportnim trakama. Od mašine se zasip transportuje kroz
cevi 3, dejstvom komprimiranog vazduha. Cevovod se postavlja po celoj dužini
pojasa koji se zapunjava, a u toku zapunjavanja vrši se postupno skraćivanje
cevovoda, tako da njegov kraj bude na 3 – 5 m od mesta zapunjavanja. Pri
demontaži, skinute cevi se mogu odmah montirati u novom prostoru za
zapunjavanje. Velika brzina kretanja materijala kroz cevovod omogućava njegovo
zabacivanje pod strop i dobro sabijanje, što obezbedjuje bolje ispunjavanje otkopnog
pojasa. Kada se ceo pojas ispuni, pristupa se izradi nove pregrade, u novom prostoru
se montira cevovod (ako već nije postavljen) i pristupa njegovom zapunjavanju.

137
 Metode podzemnog otkopavanja
_____________________________________________________________

Slika 132. Pneumatsko zapunjavanje na širokom čelu

Detalj (b) na istoj slici prikazuje primenu specijalne pregrade, koja može
imati karakter štita – pregrade. Pregrada je izradjena od dasaka ili čeličnih traka
(kao na slici). Osnovna namena ove pregrade je smanjenje zaprašenosti otkopa i
povećanje sigurnosti rada. Pregrada (1) je pokretna i pomera se duž otkopa pomoću
posebnog vitla (2).
Pri otkopavanju strmih ugljenih slojeva, moguća je primena i specijalne
pregrade od vazdušnih balona (1), što je prikazano na detalju (c) slike 132. Baloni su
medjusobno povezani gumenim trakama, a duž otkopa se drže pomoću nosećeg
lanca (2). Gumeni baloni se naduvavaju sa pritiskom do 50 KPa, a njihovo
pomeranje po pružanju sloja postiže se izvlačenjem drvenih ili čeličnih stubaca. To,
takodje, znači da se na ovaj način ne postavlja posebna drvena pregrada, koja u
principu ostaje u zasipu kod klasične izrade pregrada od drvenih stubaca sa
okrajcima, daskama ili mrežom.

2.8.2.3. Mehanizovano širokočelno otkopavanje sa zapunjavanjem

Zapunjavanje otkopnog prostora, hidraulično ili pneumatsko, primenjuje se i

pri mehanizovanom širokočelnom otkopavanju. Kao što je navedeno, kad god za to
postoje odgovarajući uslovi, primenjuje se mehanizovano širokočelno otkopavanje,
a ono može biti i sa zapunjavanjem otkopnog prostora, mada je u praksi u
dominantnoj primeni otkopavanje sa zarušavanjem krovine.

138
 Metode otkopavanja ležišta uglja
____________________________________________________________

Na slici 133 prikazano je mehanizovano otkopavanje ugljenog sloja po

usponu. Takav način je povoljniji, budući da se pri mehanizovanom otkopavanju u
principu ne postavlja pregrada, već otkopni prostor ogradjuje štit podgrade.
Mehanizovano čelo ima standardnu opremu za otkopavanje (kombajn ili
strug) i za transport uglja (otkopni transporter). U ovom slučaju specifična je
konstrukcija sekcija hidraulične podgrade, koja nema klasičan štit, kao kod sekcija
sa zarušavanjem krovine, već ima zadnju konzolu o koju se veša cevovod za dovod
zasipa. Medjutim, moguća je primena sekcija sa štitom, kako je prikazano na detalju
(b) na slici. Sa napredovanjem čela pomeraju se sekcije podgrade, a proces
zapunjavanja traje praktično neprekidno. Ukoliko se primenjuje hidraulično
zapunjavanje, potrebno je izraditi bočne pregrade tako da se obezbedi efikasno
ocedjivanje. Slična je situacija i pri primeni pneumatskog zapunjavanja.

a) b)

Slika 133. Mehanizovano širokočelno otkopavanje sa zapunjavanjem

otkopnog prostora hidrauličnim zasipom: a) uz primenu sekcija
prilagodjenih za zapunjavanje, b) uz primenu klasične štitne podgrade

Na slici 134 prikazano je još jedno čelo za otkopavanje sa zapunjavanjem.

Specifično je rešenje pregradjivanja prostora za zapunjavanje.

a) b)

Slika 134. Sekcija hidraulične podgrade za primenu hidrauličnog zapunjavanja (a)

i izgled zadnje strane čela (iza štita) u kome se vrši pneumatsko zapunjavanje

Slika 135. Situacija otkopa u procesu

139
 Metode podzemnog otkopavanja
_____________________________________________________________

zapunjavanja pneumatskim zasipom Pneumatsko zapunjava-

nje ima prednost u odnosu
na hidraulično u tome što
se obavlja bez upotrebe
vode, koja može da stvara
velike poteškoće u
slojevima sa glinovitim
pratećim stenama. Ovo se
zapunjavanje karakteriše
većom pojavom prašine,
koja se obara vlaženjem
sa vodom.

I ako se zapunjavanje otkopa pri mehanizovanom otkopavanju retko

primenjuje, prednosti ovog načina otkopavanja se koriste i u slučaju pojave ležišta
ispod naseljenih mesta ili drugih važnih objekata. Iznalaženjem odgovarajućih
rešenja primerenih mehanizovanom širokočelnom otkopavanju može se postići
visoka proizvodnost otkopa, a da se troškovi bitno ne povećaju. To je moguće
zahvaljujući tome što pri otkopavanju sa zapunjavanjem vladaju povoljniji uslovi
zbog manje izraženih pritisaka na čelu. Manji je broj zastoja zbog prorušavanja
krovine, koja u ovom slučaju izostaje, a dinamika napredovanja čela ne usporava se
radovima na zasipavanju. Dobar primer takvog načina otkopavanja javlja se u
rudniku Šjerša (Siersza) u Poljskoj gde se primenjuje otkopavanje po usponu ležišta,
a zapunjavanje se obavlja hidrauličkim načinom uz korišćenje peska, koji se na
površini javlja u velikim naslagama, lako se i efikasno dobija, a ne zahteva nikakvu
prethodnu pripremu.

2.8.3. Zapunjavanje stvrdnjavajućim zasipom

Primena stvrdnjavajućih zasipa je moguća pri različitim postupcima

otkopavanja i zasipavanja otkopnog prostora. O primeni ove vrste zasipa detaljnije
će se govoriti i drugom delu, u kome se govori o otkopavanju rudnih ležišta, gde je
ovaj tip zasipa našao mnogo veću primenu. Inače, stvrdnjavajući zasipi se izradjuju
na bazi nekog vezivnog sredstva cementa, hidrauličnih veziva, kreča, gipsa, ali i
šljake visokih peći, pepela, sulfidnih ruda (pirhotin) i slično. Osnovni princip je
dobiti zasip, koji nakon odredjenog vremena, zahvaljujući dodatku vezivnih
materijala, dobija odgovarajuću čvrstoću, koja omogućava lakši rad i smanjeni obim
podgradjivanja. Ne retko se stvrdnjavajućim zasipom dobija zasipni masiv veće
čvrstoće od okolnih stena, čime se dobija stabilniji otkopni prostor. Sa tog
stanovišta, može se govoriti o primeni zasipa koji se karakterišu:
- povećanom čvrstoćom u odnosu na klasičan zasip, čime se postiže i
njegova odgovarajuća nosivost, i
- velikom čvrstoćom i nosivošću, kada se radi o dobijanju zasipnog masiva
veće čvrstoće od pratećih stena ležišta, odnosno zasip može preuzeti ulogu nosećih
stubova.

140
 Metode otkopavanja ležišta uglja
____________________________________________________________

U praksi, kako metaličnih, tako i rudnika uglja najveću primenu su dobili

stvrdnjavajući zasipi na bazi dodatka cementa, koji se i inače u najvećoj meri koristi
i za druge potrebe u jamama. Osnovni motivi za primenu ovakvih postupaka
zapunjavanja u ugljenim jamama je postići sigurno otkopavanje slojeva kvalitetnog
uglja ispod naseljenih mesta ili drugih objekata na površini, kao i pri otkopavanju u
zaštitnim stubovima izvoznih, servisnih ili ventilacionih okana. S druge strane,
primena metoda otkopavanja sa zapunjavanjem često je najbolji način za
otkopavanje moćnih ugljenih slojeva, kada se otkopavanje izvodi podelom sloja na
otkopne pojaseve. Sa tog stanovišta, opravdanje za primenu zasipavanja više se
nalazi pri otkopavanju slojeva sa strmijim nagibom.
Primena stvrdnjavajućeg zasipa omogućava znatno stabilnije otkope i
minimalno sleganje krovine, a posebno je značajna pri otkopavanju u pojasima
odozgo naniže. Takav, prethodno zapunjeni pojas stvrdnjavajućim zasipom,
predstavlja veštački krov otkopa, koji je veće čvrstoće od uglja, koji obično čini
krov otkopa. Pri otkopavanju u pojasima odozdo naviše, krov otkopa čini ugalj, koji
se redovno mora podgradjivati. Stupci okvirne podgrade ne mogu se olanjati na
zasip donjeg pojasa, pa se tada stupci oslanjaju na slemenjače donjih okvira. To
zahteva izuzetno veliki obim podgradjivanja, što značajno poskupljuje otkopavanje
uglja.

2.8.3.1. Priprema zasipa

Pri zapunjavanju otkopa stvrdnjavajućim zasipom, primenjuju se različite

tehnologije njegove pripreme. Zasip se planski priprema na osnovu dobijenih
receptura na bazi prethodnih istraživanja, kojima se tačno odredjuju potrebne
količine ispune (pesak, šljunak ili kamena drobina), cementa kao veziva i vode.
Materijal se obično dobija na površini, i najčešće se skladira u silose (bunkere) iz
kojih se dozira u tačno odredjenim količinama. U najvećem broju slučaja primenjuje
se hidraulično zapunjavanje, u manjem obimu pneumatsko ili uz korišćenje nekih
mehaničkih sredstava za dostavu i mešanje zasipne smeše. Priprema zasipa se može
obaviti na površini ili u jami.
Na slici 136, /14/, prikazana je šema postrojenja za pripremu smeše
stvrdnjavajućeg zasipa. Na površini se nalazi skladište pojedinih komponenti za
pripremu zasipa, koje se po vrstama dodaju u bunkere iz kojih se dodavačima, u
predvidjenim količinama, dodaju na dostavnu traku. Pomešane komponente se
trakom dodaju u mlin sa kuglama, koji služi za mešanje smese sa cementnim
rastvorom, koji se u mlin dodaje iz mešača 9 u kome se od cementa i vode spravlja
cementni rastvor.
Na izlazu iz mlina je punkt za kontrolu dobijene smeše, koja se potom
ubacuje u cevovod za transport do otkopnih radilišta. Žleb kojim se dostavlja smeša
do okna ima nagib najmanje 20o. U postrojenju prikazanom na slici, stvrdnjavajuća
zasipna smeša je radjena od granulirane šljake (1.000 – 1.300 kg/m 3), mlevene
vezujuće šljake (350 kg/m3), cementa M40 (50 – 100 kg/m3) i vode (400 – 550 l/m3).
U zavisnosti od raspoloživog materijala smeša se može pripremati i od drugih vrsta
materijala (tehnološkog otpada, ili prirodnog – kamena drobina, peska i šljunka
krupnoće do 20 mm).

141
 Metode podzemnog otkopavanja
_____________________________________________________________

Slika 136.Tehnološka šema pripreme stvrdnjavajućeg zasipa: 1- skladište na

površini sa komponentama za pripremu stvrdnjavajućeg zasipa, 2- bunkeri za
dodavanje pojedinih komponenti zasipa, 3- trakasti dodavači, 4- transporter za
dopremu materijala za zasip, 5- rezervoar i regulacioni sistem za dodavanje vode, 6-
bunker za dodavanje cementa, 7- silosi za skladiranje cementa, 8- dozator cementa,
9- mešač za spravljanje cementnog rastvora, 10- dvo-sekcioni mlin sa kuglama, 11-
sistem za kontrolu kvaliteta smeše, 12- spoj sa cevovodom za transport smeše.

Rastojanja na kojima se smeša može dostavljati slobodnim tokom zavisi od

dubine jame. Pri dubinama 150 – 200 m radijus dostave smeše može biti 0,7 – 1,4
km, što zavisi i od krupnoće materijala. Ukoliko je potrebno da se smeša dostavlja
na većim rastojanjima, primenjuje se podsticanje transporta dodavanjem
komprimiranog vazduha. Tada dužina transporta smeše može biti do 2,5 km. Pri
izradi betonske smeše (za liveni beton) primenjuju se spuštanje betona kroz
bušotine do kojih se beton dostavlja kamionskim mikserima.

142
 Metode otkopavanja ležišta uglja
____________________________________________________________

Slika 137. Tehnološka šema kompleksa za pripremu stvrdnjavajućeg zasipa

u jami: 1- bunker za materijal, 2- cevovod za spuštanje materijala u jamu, 3-
rezervoar sa vodom, 4- transporter sa trakom, 5- bunker iz koga se dodaje materijal
za spravljanje smeše, 6- dodavač materijala sa kontrolom količine dodavanja, 7-
pneumatska mašina za zasip, 8- cevovod za pneumatski transport materijala, 9-
cevovod za dovod vode, 10- filter, 11- pneumatski pužni dodavač cementa, 12-
jamski vagoni za dopremu cementa, 13- regulacioni ventil za dodavanje vode, 14
pumpa.

Na slici 137 prikazana je tehnološka šema pripreme zasipne smeše u jami. U

tom slučaju se materijal (punioc) za zasip transportuje u suvom stanju pneumatski
kroz cevovod, a cementni rastvor se dodaje na kraju cevovoda neposredno na mestu
ugradnje zasipa. Na slici je prikazan slučaj kada se cement dodaje na traku po kojoj
se kreće materijal (kamena drobina i sl.), a na kraju regulisano dodaje voda za
dobijanje smeše odgovarajućeg sastava.
Kod prikazane šeme pripreme zasipne smeše, moguća su dva slučaja: prvi,
prikazan na slici kada je pneumatska zasipna mašina u jami, i drugi kada se ova
mašina nalazi na površini (slika 138), /10/.
U šemi transporta materijala sa površine, ne pravi se smeša sa cementom
odmah, već u jami, što ima prednost u slučaju da se desi zastoj ili havarija. Tada se
cevovod lakše pročisti. Pneumatski transport suvog materijala se može postići na
znatno većim rastojanjima. Najsigurnija šema pripreme zasipa je kada se cement ili
cementni rastvor dodaju ispred samog otkopa. Tada je jednostavniji transport
stenskog materijala i manja je potrošnja vode, odnosno lakše se čiste cevi
produvavanjem.

143
 Metode podzemnog otkopavanja
_____________________________________________________________

Slika 138. Tehnološka šema sa pneumatskim transportom suve smeše u

jamu:1- autocisterna za dopremu cementa, 2- automatizovano skladište cementa,
3- pneumatski spiralni dodavači smeše, 4- cevovod za pneumatski transport smeše,
5- dodavači na dnu silosa.

Šema pripreme sa pneumatskim kompleksom u jami, prikazana na slici 137,

ima zadovoljavajuću sigurnost rada. Suvi materijal, koji se skladišti u bunkeru 1,
kroz cevi 2 prečnika 400 mm, spušta se u jamu, (na ventilacioni horizont), po kome
se transporterom doprema do bunkera 5. Iz njega se dodavačem 6 ubacuje u
pneumatsku zasipnu mašinu i dalje transportuje cevovodom 8. Na odgovarajućem
mestu je uredjaj za dodavanje cementa 11, a na 50 – 100 m od otkopa dodaje se i
voda čime se dobija odgovarajući sastav vezujućeg (stvrdnjavajućeg) zasipa, koji se
energijom vazdušne struje ubacuje u otkopni prostor.
Ovako pripremljena smeša može se koristiti i za oblaganje jamskih
prostorija, kada je potrebna odgovarajuća organizacija razvoda stvrdnjavajuće
smeše.
Tehnološka šema prikazana na slici 138 odnosi se na pripremu brzo
stvrdnjavajuće smeše sa odgovarajućim vezivnim materijalom (gips, anhidrit). On se
doprema u silose – bunkere 2 iz kojih se pneumatskim načinom ubacuje u
pneumatske mašine 3, sa spiralnim dodavačima na dnu, odakle se komprimiranim
vazduhom transportuje do otkopa u jami. Neposredno ispred otkopa anhidritu ili
gipsu se dodaje voda čime se dobija brzovezujuća smesa za zapunjavanje otkopnog
prostora.
U praksi primene stvrdnjavajućih zasipa primenjuju se i druge tehnologije
izrade zasipa. Jadna od njih je injektiranje vezivnog sredstva u tekućem stanju u
krupniji stenski materijal, prethodno ugradjen u otkopni prostor. Prethodno

144
 Metode otkopavanja ležišta uglja
____________________________________________________________

zapunjavanje se može izvršiti hidrauličkim zasipom, koji se naknadno injektira

vezivnim rastvorom. U tom slučaju nije potreban sistem uredjaja za pripremu
stvrdnjavajućeg zasipa.
Izuzetno se u jamama primenjuje i mehanički postupak zapunjavanja
otkopnog prostora, pri čemu se obično koriste skreperi. Ovaj način je
najjednostavniji, ali se može primeniti u specifičnim uslovima. Doprema materijala
klasičnim transportnim sredstvima moguća je na većim rastojanjima, moguće je
korišćenje i krupnijeg materijala, ali je kapacitet zapunjavanja manji, pa se ovaj
postupak redje koristi.
Sa stanovišta jednostavnosti primene najpovoljnija je šema zapunjavanja sa
gravitacionim doticanjem materijala u otkopni prostor. Ona obezbedjuje kvalitetnije
zapunjavanje u nagnutim ugljenim slojevima, a pri otkopavanju slojeva manjeg
nagiba, ne postiže se dovoljna ispunjenost, odnosno veće je sleganje zasipa.
Prednosti primene stvrdnjavajućih zasipa ogledaju se u značajnom
smanjenju podgradjivanja otkopa. To je naročito karakteristično pri otkopavanju
strmijih slojeva u pojasevima odozgo naniže.

2.8.3.2. Metode otkopavanja sa stvrdnjavajućim zasipom

Primena stvrdnjavajućih zasipa, osim u slučaju potrebe dobrog ispunjavanja

otkopnog prostora i sprečavanja većih sleganja krovine, kada se radi o otkopavanju
slojeva blažeg nagiba ispod naseljenih mesta ili otkopavanju zaštitnih stubova oko
okana, najveće opravdanje ima pri otkopavanju strmijih ugljenih slojeva, pogotovo
kada se radi o slojevima veće moćnosti. Ispunjavanjem jednog pojasa
stvrdnjavajućim zasipom dobija se veštački krov ili krovinski bok sloja veće
čvrstoće nego što je ugalj, tako da se stvaraju povoljniji uslovi pri otkopavanju
narednih pojaseva.
Na slici 139, /10/, prikazano je eksperimentalno otkopavanje strmog ugljenog
sloja u jednoj jami Kuznjeckog basena u Rusiji. U sloju moćnosti 3,8 m sa uglom
pada 58o, sloj je podeljen na dva nagnuta pojasa, kako je prikazano na slici.
Otkopavanjem pojasa do krovine sloja i primenom stvrdnjavajućeg zasipa dobijen je
veštački krovinski bok za drugi pojas u sloju. Otkopavanje je obavljano po pružanju
sloja korišćenjem kombajna «Temp-1» namenjenog za otkopavanje u strmim
slojevima.
Napredovanje otkopavanja je u pravcu pružanja sloja, a širina zahvata – pojasa
po padu je 1,2 m. Otkopni prostor se podgradjuje čeličnim stupcima, koji se pre
zasipavanja demontiraju i zamenjuju drvenim, kojima se ogradjuje prostor za
zapunjavanje.
Za ograničavanje prostora za zapunjavanje koristi se metalna oplata. Posle
stvrdnjavanja zasipa, stupci i oplata se skidaju i prenose na granicu sledećeg pojasa
za zapunjavanje.
Otkopavanje drugog pojasa obavlja se u uslovima postojanja veštačke
krovine. Opitom je dokazana mogućnost podele moćnih slojeva uglja na pojaseve u
kojima se stvaraju povoljniji uslovi za otkopavanje.
Na narednoj slici 140, /10/, prikazano je drugojačije, eksperimentalno,
otkopavanje moćnog sloja debljine 9 m, pri čemu je cilj bio da se otkopa prvo
srednji deo sloja, tako da se stvori veštačka krovina i podina za preostala dva pojasa.
145
 Metode podzemnog otkopavanja
_____________________________________________________________

Sloj moćnosti 9 m, koji

zaleže pod uglom od 55o,
podeljen je na tri otkopna
pojasa. Prvo je otkopavan
srednji pojas širine 2,5 m u
otkopu dužine 21 m po pružanju
sloja. Iz hodnika izradjenog na 6
m iznad horizonta izradjena su
dva pripremna uskopa; jedan je
služio kao ventilacioni, a drugi
kao ugljena sipka. Otkopavanje
je obavljano eksperimentalnim
uredjajem na principu struga.
Zapunjavanje prostora ispod
otkopa vršeno je
stvrdnjavajućim zasipom. Kada
se sa otkopavanjem došlo ispod
ventilacionog hodnika, po celoj
moćnosti sloja je uradjen podsek
koji je ispunjen stvrdnjavajućim
zasipom, čime je uradjena
veštačka krovna ploča ispod
koje je izvršena demontaža
eksperimentalnog agregata.

Slika 139. Otkopavanje strmog ugljenog

sloja u nagnutim pojasima po pružanju ležišta sa
zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom: 1-
transportni hodnik, 2- paralelni transportni
hodnik sa trakastim transporterom, 3-
ventilaciono-zasipni hodnik, 4- glavni
ventilacioni hodnik, 5- kombajn «Temp-1»

146
 Metode otkopavanja ležišta uglja
____________________________________________________________

Slika 140. Otkopavanje strmog sloja velike moćnosti u nagnutim pojasima

po usponu sa zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom: 1- ventilacioni uskop, 2-
ugljena sipka, 3- ventilacioni hodnik, 4- ventilacioni proboj, 5- prečni transportni
hodnik, 6- agregat za eksperimentalno otkopavanje.

1. Otkopavanje u horizontalnim pojasima odozgo naniže

Primena stvrdnjavajućeg zasipa posebno je interesantna i opravdana pri

otkopavanju u pojasima odozgo naniže. Tada zasuti prostor u gornjem pojasu služi
kao veštački krov otkopa u donjem pojasu, obezbedjujući sigurniji rad sa manjim
obimom podgradjivanja. Pri tome, moguća je primena principijelno dva različita
načina otkopavanja:
- otkopavanje u horizontalnim pojasima po celoj širini (moćnosti) sloja,
primenom mehanizovanih kompleksa, uz primenu hidrauličkog ili pneumatskog
zapunjavanja stvrdnjavajućim zasipima,
- otkopavanje u horizontalnim pojasima u panelima (pojasima) po pružanju
sloja primenom kombajna za izradu prostorija i zapunjavanjem pojačanim
betonskim smesama (livenim betonom).
Prvi način prikazan je na slici 141, /10/. Sloj moćnosti 15 – 16 m, strmog
zaleganja, (50 – 70o) otkopavan je u horizontalnim pojasima po celoj moćnosti sloja.
Specifičnost pripreme je u tome da se u svakom otkopnom pojasu izradjuje samo
jedan pripremni hodnik, pri čemu su oni naizmenično rasporedjeni; u jednom pojasu
je do krovine, a u drugom do podine sloja. Prvi otkopni pojas priprema se izradom
ventilacionog hodnika do krovine sloja, i transportnog hodnika do podine ali u
donjem pojasu (neposredno ispod poda pojasa). Za drugi otkopni pojas će on biti
ventilacioni hodnik, a neposredno ispod pojasa do krovine, u nižem pojasu izradjuje
se novi transportni hodnik (vidi detalj «b» na slici 141).

147
 Metode podzemnog otkopavanja
_____________________________________________________________

Slika 141. Metoda otkopavanja u horizontalnim pojasima odozgo naniže sa

zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom: a) priprema za otkopavanje, b) detalj
otkopavanja; 1- transportni hodnik u otkopnom pojasu, 2- ugljena sipka, 3-
ventilacioni uskop, 4- glavni pripremni uskop u podini sloja, 5- prečni hodnici do
ugljenog sloja u svakom otkopnom pojasu, 6- montažno-demontažni prečni hodnici.

Otkopavanje se obavlja specijalno izradjenim kompleksom (KGSZ –

kompleks za horizontalne pojaseve sa zapunjavanjem). On se sastoji od
mehanizovane hidraulične podgrade M130, kombajna i otkopnog transportera.
Napred je već govoreno o tome da se radi o otkopavanju kratkim čelima, kada je i
ovaj slučaj naveden kao primer. Sa napredovanjem otkopnog čela, obavlja se
zapunjavanje prostora iza čela stvrdnjavajućim zasipom. Nakon otkopavanja pojasa
po celoj dužini pristupa se demontaži opreme, njenom remontovanju i montiranju u
nižem pojasu.

Drugi način otkopavanja izvodi se primenom kombajna sa strelastim radnim

organom, znači iste ili slične konstrukcije sa onim kojima se izradjuju jamske
prostorije. Takav način otkopavanja prikazan je na slici 142, /10/.

148
 Metode otkopavanja ležišta uglja
____________________________________________________________

Slika 142. Metoda otkopavanja horizontalnim pojasima sa otkopavanjem

kombajnima sa strelastim radnim organom i zapunjavanjem stvrdnjavajućim
zasipom veće čvrstoće: 1- ventilacioni hodnik, 2- uskopi na krilima otkopnog bloka
(polja), 3- centralni pripremni uskop, 4- transportni hodnik, 5- kombajn 4PU.

Sa otkopavanjem se počinje ispod ventilacionog hodnika otkopavanjem u

horizontalnom podseku, koji se potom zapunjava stvrdnjavajućim zasipom velike
čvrstoće slično livenom betonu. Tako zasuti pojas predstavlja plafon donjeg
otkopnog pojasa u kome se otkopavanje obavlja vez većeg obima podgradjivanja.
Prikazan postupak otkopavanja primenjen je za otkopavanje sloja u zaštitnom stubu
okna. Sloj moćnosti 7 m, nagiba 58o, pripremljen je izradom donjeg transportnog i
gornjeg ventilacionog hodnika, a u sredini otkopnog bloka izradjen je centralni
ventilaciono-prolazni uskop. Otkopni pojas se otkopava u dva prohoda kombajna
širine po 3,5 m. Ugalj je odvožen grabuljastim transporterom.
Pri otkopavanju prvog pojasa (podsecanje) podgradjivano je drvenim
stupcima, a u drugom pojasu nije vršeno podgradjivanje osim što su postavljani
kontrolni stupci. U procesu eksperimentalnog otkopavanja, otkopana se samo dva
pojasa. Stekla su se iskustva na bazi kojih se došlo do zaključka da je bolje
otkopavanje u horizontalnim pojasima odozgo naniže sa primenom zasipavanja
stvrdnjavajućim betonskim zasipom. Dobijeni su podaci o potrebnoj čvrstoći zasipa
i recepturi za njegovu pripremu.

2. Otkopavanje u nagnutim pojasima

149
 Metode podzemnog otkopavanja
_____________________________________________________________

Prednosti primene stvrdnjavajućih zasipa se mogu koristiti i pri otkopavanju

nagnutim pojasima, što je prikazano na slici 143, /10/. U Kuzbasu (Rusija) moćni
sloj uglja otkopavan je u pojasima po padu sloja, pri čemu su pojedini pojasi
otkopavani sa više pružnih stubova. Otkopavanje je izvodjeno mehanizovanim
kompleksom AK3, koji je u Kuzbasu dobio široku primenu pri otkopavanju strmih
slojeva srednje moćnosti sa zarušavanjem krovine.
U ovom slučaju se radi o primeni pomenutog kompleksa i pri zapunjavanju
otkopnog prostora stvrdnjavajućim zasipom. Sloj moćnosti 9 – 10 m deli se na tri
pojasa po padu ležišta (paralelno sa uslojenjem), a svaki se pojas otkopava u 3 – 4
pružna stuba kratkim čelima dužine do 25 m. Pružni stubovi se pripremaju izradom
podetažnih hodnika, pri čemu gornji hodnik uma ulogu ventilacionog, a donji
transportnog hodnika., koji potom dobija ulogu ventilacionog.

Slika 143.Metoda otkopavanja u nagnutim pojasima – pružnim stubovima

po prostiranju sa zapunjavanjem otkopa stvrdnjavajućim zasipom (otkopavanje
mehanizovanim kompleksom AK-3): 1. ventilacioni hodnik, 2- podetažni transportni
hodnik, 3- podetažni ventilacioni hodnik, 4- ugljena sipka, 5- ventilacioni uskop.

Otkopavanje na kratkom čelu obavlja se kompleksom AK3 koji se sastoji od

štitne podgrade i kružno krećućeg struga, kojim se mehanički otkopava ugalj na
čelu. Iza otkopnog kompleksa ubacuje se stvrdnjavajući zasip velike čvrstoće (nakon
očvršćavanja), a nagnutim položajem otkopnog stuba se obezbedjuje dobro
ispunjavanje otkopnog prostora iza štita. Zasip ujedno omogućava održavanje
donjeg hodnika, koji nakon prolaza otkopa dobija ulogu ventilacionog hodnika.
Paralelno sa otkopavanjem gornjeg stuba, priprema se niži u istom pojasu sloja.

Slika 144. Izgled mehanizovanog agregata

150
 Metode otkopavanja ležišta uglja
____________________________________________________________

AK3 za otkopavanje u strmim ugljenim Primena metoda

slojevima otkopavanja u horizontalnim i
nagnutim pojasima sa
zapunjavanjem stvrdnjavajućim
zasipom posebno je interesantna
za otkopavanje moćnih slojeva
uglja sa strmim zaleganjem.
Otkopavanje takvih slojeva se
mora izvoditi podelom sloja na
2 – 3 ili više pojasa, a
otkopavanje se može izvoditi sa
zarušavanjem ili sa
zapunjavanjem, odnosno u
horizontalnim ili nagnutim
pojasima. Medjutim
otkopavanje sa zarušavanjem ili
zapunjavanjem običnim
zasipom zahteva veoma veliki
obim podgradjivanja, što
otkopavanje čini neefikasnim i
skupim.

Ukoliko se troškovima zapunjavanja stvrdnjavajućim zasipom može

ekonomski opravdati otkopavanje takvih slojeva, tada je takvo otkopavanje znatno
povoljnije, obezbedjuje bolju sigurnost rada, niži obim podgradjivanja, veće
iskorišćenje uglja i veću proizvodnost otkopa i produktivnost rada. Medjutim, uslovi
o kojima se ovde govori nisu tako često prisutni u ležištima uglja, pa otuda ove
metode nemaju veću primenu.

151