ЋОРОВИЋЕВИ СУСРЕТИ 2021.

ГОДИНЕ
НАУЧНИ СКУП ИСТОРИЧАРА

– Зборник радова –

1941. ГОДИНА
У ИСТОРИЈИ И ИСТОРИОГРАФИЈИ

Уредник:
Проф. др Драга Мастиловић

ГАЦКО, 2021
 COROVIC MEETINGS 2021
HISTORIANS SYMPOSIUM

- Proceedings -

1941 IN HISTORY
AND HISTORIOGRAPHY

Editor: PhD Draga Mastilović

GACKO, 2021
 САДРЖАЈ

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ ......................................................................................11

Владан Виријевић: ДВАДЕСЕТСЕДМОМАРТОВСКИ ПУЧ
1941. ГОДИНЕ У НАПИСИМА ТУРСКЕ ШТАМПЕ ......................................13
Мila Mihailović: PREGLED I GENEZA DOGAĐAJA PO ITALIJANSKOJ
ARHIVSKOJ GRAĐI O MASAKRU SRBA U DALMACIJI, LICI
I BOSANSKOJ KRAJINI (APRIL–SEPTEMBAR 1941) .....................................29
Боривоје Милошевић: „ГВОЗДЕНА МЕТЛА” ВИКТОРА ГУТИЋА
(Усташки терор у Бањој Луци од априла до августа 1941. године) ............101
Бошко Бранковић: КРАТКИ ПРЕГЛЕД СТРАДАЊА СРБА
У БОСАНСКОМ ПЕТРОВЦУ 1941. ГОДИНЕ ................................................131
Дејан Сегић: УСТАНАК НА ДРИНИ:
БОРБЕ ЗА ВИШЕГРАД У ЈЕСЕН 1941. ............................................................148
Жарко Лековић: БРАТОУБИЛАШТВО НА ПРОСТОРУ
СЈЕВЕРНЕ ЦРНЕ ГОРЕ И СТАРЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ 1941–1942. ..................175
Саша Марковић: РЕВАНШИЗАМ, НАЦИОНАЛИЗАМ И
ЕКСПАНЗИЈА. ПРОСТОР ВОЈВОДИНЕ КАО ПЛЕН 1941. ГОДИНЕ .......202
Будимир Алексић: ПОП РАДОЈИЦА ПЕРИШИЋ
КАО МЕМОАРСКА И ЛИТЕРАРНА ТЕМА ..................................................227
Снежана Божанић, Дејана Васин: ДЕЛАТНОСТ ИСТОРИЧАРА
СРПСКОГ СРЕДЊОВЕКОВЉА ТОКОМ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА ........240
Чедомир Антић: БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА, 1941.
И СВЕТСКА ИСТОРИОГРАФИЈА ..................................................................258
Раденко Шћекић: ГОДИНА 1941. И РАТНА ДЕШАВАЊА
НА ПРОСТОРУ ЦРНЕ ГОРЕ НА СТРАНИЦАМА ЧАСОПИСА
ИСТОРИЈСКИ ЗАПИСИ ..................................................................................275
Предраг Вајагић: АПРИЛСКИ РАТ У НОВИЈОЈ
СРПСКОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ ......................................................................286
Остоја Војиновић: ЛЕВИ РАДИКАЛИЗАМ КПЈ („ЛЕВА СКРЕТАЊА”)
У ЦРНОЈ ГОРИ И ХЕРЦЕГОВИНИ КРАЈЕМ 1941.
И ПОЧЕТКОМ 1942. ГОДИНЕ .........................................................................315
Кристина Пантелић Бабић: ГОДИНА 1941. У ИСТОРИЈИ
СРПСКОГ СОКОЛСТВА У ХЕРЦЕГОВИНИ ................................................379
Немања Вујић: ОЗРЕН 1941. ............................................................................395
Предраг М. Вајагић
Научни сарадник
Друштво наставника историје Бачке Паланке

Прегледни рад
УДК: 355.48/.49:930(497.1)

АПРИЛСКИ РАТ
У НОВИЈОЈ СРПСКОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ

Апстракт: За српски народ 25. и 27. март 1941. године представљају да-
туме који су пресудно утицали на ток његове националне историје. Данас,
осам деценија касније, ови датуми и даље представљају историографску кон-
троверзу. Војни пуч, праћен антифашистичким манифестацијама, довео је
до промене Владе и доласка на престо краља Петра II Карађорђевића, али у
исто време је изазвао Априлски рат у коме је Краљевина Југославија као држа-
ва нестала. Српски народ се за кратко време поново суочио са великим стра-
дањем које је било праћено грађанским ратом. У раду намеравамо да изнесемо
виђење Априлског рата у новијој српској историографији. Пре свега мислимо
на приређене мемоаре и биографије самих актера, радове објављене у научним
часописима и зборницима, односно монографије и студије које за тему имају
Априлски рат на простору Хрватске, Дравске и Моравске бановине, преко
чијих територија су ишли кључни правци напада немачке војске на Југосла-
вију. Добијена сазнања ће нам послужити за поређење са ставовима који су
били прихваћени у историографији социјалистичке Југославије.
Кључне речи: Априлски рат, војска Краљевине Југославије, команда, уз-
роци пораза, Бановина Хрватска, Моравска бановина.

У кратком савременом добу које је недавно напунило свој први

век трајања, једна од најсудбоноснијих година за српски народ била је
1941. У само једној години држава у којој је живео српски народ пот-
писала је приступ Тројном пакту, затим се одиграо државни удар који
је изазвао рат у коме је прва југословенска држава нестала. Наступили
су дани страдања и прогона српског народа који се у тим тренуцима
поделио на два међусобно идеолошки непомирљива антифашистич-
ка покрета између којих избија грађански рат. Епилог догађаја који
су започели пролећа 1941. године одредио је ток историјског развоја
српског народа у другој половини XX века.

286
 Историјским догађајима који су претходили Априлском рату
1941. године, као и онима који су се одиграли у кратких једанаест дана
рата, протеклих осам деценија бавили су се југословенски, а потом
и српски историчари. Самим тим историографски опус је прошао
кроз неколико фаза, од тврдњи као облика идеолошког мишљења, до
знања које никада није коначно. Непосредно након што је Други свет-
ски рат на југословенским просторима био окончан „победници” су
сматрали да им је припало право да искључиво они тумаче догађаје
из непосредне прошлости. У таквим околностима појавили су се
нови митови, наступила је идеолошка искључивост која је потиснула
историјско мишљење, а замена је дошла у виду свеприсутног става
Партије. Истовремено, и „поражени” су стварали једнако искривље-
ну историографију која је писана у емиграцији. И она је обиловала
митовима које су обликовали „острашћени” учесници историјских
догађаја. Историја коју су писали први искључивала је ону историју
коју су писали други. У српској историографији део судова и погледа
насталих у емигрантској историографији из тог периода биће при-
хваћен тек крајем XX века. Кадар КПЈ доминирао је у југословенској
историографији све до шездесетих година прошлог века, да би потом
њихов утицај постепено почео да слаби.1 У свом реферату на V кон-
гресу КПЈ, у јеку сукоба са Информбироом, Јосип Броз Тито је између
осталог пажњу поклонио „Шестоаприлском рату” указавши на „из-
дајство војске”, „кукавичлук генерала” и „бекство монарха и владе”. У
таквим околностима КПЈ је „једина остала у земљи”, сама је организо-
вала, подигла и водила устанак против окупатора.2
Проучавање Другог светског рата на простору Југославије крајем
шездесетих и почетком седамдесетих година карактерисали су вели-
ки пројекти који су се одвијали у тада постојећим институтима. Међу
темама које су биле у центру пажње нашао се и Априлски рат 1941.
године. Под уредништвом генерала Фабијана Трга Војноисторијски
институт је 1969. године објавио први део зборника докумената Ап-
рилски рат 1941. Првобитна намера приређивача била је да зборник
обухвати само документе о Априлском рату, међутим оскудица доку-
мената војне провенијенције приморала их је да од тога одустану. Из
тог разлога у зборник су ушли документи настали политичким и ди-
пломатским деловањем у ширем временском периоду, од марта 1938.

1
Љубодраг Димић, „Историографија о рату у Југославији”, Споменица Историјског
архива „Срем“, 4 (2005), 10‒13.
2
Исто, 15‒16.

287
до децембра 1940. године.3 Зборник доноси 335 докумената, од чега
је 180 било југословенског порекла, а затим следе документи из Не-
мачке, Италије, Велике Британије и Мађарске.4 Непуне две деценије
касније, 1987. године, објављен је други део зборника докумената Ап-
рилски рат 1941. који је приредио Антун Милетић. Другим делом је
на 1.058 страница документима обухваћен период између 1. јануара и
18. априла 1941. године. Од посебног значаја је Операцијски дневник
југословенске Врховне команде, као и низ докумената који анализи-
рају ратне припреме и операције. Такође, овде су се нашли и докумен-
ти немачке и италијанске војске попут ратних дневника, наређења,
извештаја и прилога.5
Kaо плод вишегодишњег истраживања 1982. године објављена
је двотомна студија генерала Велимира Терзића Слом Краљевине Југо-
славије 1941. Сам аутор, у Априлском рату официр војске Краљеви-
не Југославије а затим један од организатора устанка у Црној Гори
и члан Врховног штаба Народноослободилачке војске Југославије,
имао је намеру да овом студијом открије што више података из по-
стојеће литературе и других извора. Његов крајњи циљ је био да на
што свестранији начин покуша да сагледа главне узроке и последице
брзог слома Краљевине Југославије. У првом тому, на 607 страница,
настојао је да укаже на главне корене и узроке слабости прве југосло-
венске државе. Између осталог, за једну од њених највећих слабости
сматрао је нерешено национално питање (хрватско питање), чему је
посветио највише пажње. Други том се на 963 странице бави припре-
мама за рат, током ратних операција и последицама пораза Краље-
вине Југославије. Студија је написана на основу обимне грађе фондо-
ва Војног архива, објављене иностране архивске грађе и дотадашње
историографије. Ипак, закључак о разлозима катастрофалног пораза
аутор изводи из домета социјалистичке историографије: погрешно
вођене унутрашње политике „ненародних режима”, незадовољства
народа „угњетачком и експлоататорском политиком” владајућих кру-
гова, избегавања успостављања односа са СССР-ом, деловања мреже
петоколонаша и избегавања примене партизанске тактике ратовања.6
3
Ово је довело до евидентне грешке у наслову пошто се документи апсолутно не
односе на Априлски рат.
4
Aprilski rat 1941: zbornik dokumenata, knj. 1, urednik Fabijan Trgo, (Beograd: Vojno-
istorijski institut, 1969).
5
Аprilski rat 1941: zbornik dokumenata, кnj. 2, priredio Antun Miletić, (Beograd: Voj-
noistorijski institut, 1987).
6
Velimir Terzić, Slom Kraljevine Jugoslavije 1941: uzroci i posledice poraza, I‒II, (Beograd:
Narodna knjiga; Beograd‒Ljubljana: Partizanska knjiga; Titograd: Pobjeda, 1982).

288
 Студија генерала Терзића изазвала је велику полемику у та-
дашњим стручним круговима која се водила на страницама научних
часописа и штампе.7 Један део јавности је студију оквалификовао као
„ретроградно дело” док је други део сматрао да се ради о „историјски
до краја тачном” делу. У свом осврту историчар и пуковник ЈНА Саво
Скоко остаје на идеолошкој линији када изриче критике Терзићевом
делу. Пре свега, износи замерку на чињеницу да се за све невоље кри-
ви „ефемерна југословенска заједница” при чему се занемарује исто-
ријско наслеђе проистекло из вишевековне туђинске владавине која
је почивала на верским и националним разликама. Такође износи
замерку да се писац „није потпуно ослободио идеологизације и по-
литизације историјских догађаја” о којима је писао. Као последицу
критике своје претходне књиге Југославија у Априлском рату 1941.8
највише простора је посветио делатности вођства Хрватске сељачке
странке са циљем да докаже како је оно, са Влатком Мачеком на челу,
имало исти циљ као Анте Павелић и његов усташки покрет. Тиме је
као главне кривце за нестабилност Краљевине Југославије оптужио
ХСС, придодавши им и све српске грађанске партије.9 Највише кри-
тика Терзићевом делу изрекао је загребачки историчар Љубо Бобан
на страницама Часописа за сувремену повјест где је оспорио његове
тврдње да је Влатко Мачек дао иницијативу за проглашење тзв. Неза-
висне Државе Хрватске, односно да је стварни циљ Хрватске сељачке
странке било разбијање југословенске државе. Терзићево дело је прог-
ласио чистом комбинаториком која је требало да исконструише тро-
угао Анте Павелић – Влатко Мачек – загребачки надбискуп Алојзије
Степинац, а самим тим Хрвате прогласи најодговорнијим за брзи
слом Краљевине Југославије.10

7
Сам аутор у њој није учествовао пошто је преминуо 1983. године.
8
Велимир Терзић, Југославија у априлском рату 1941, (Титоград: Графички завод,
1963).
9
Savo Skoko, ,,Velimir Terzić, Slom Kraljevine Jugoslavije 1941”, Istorija 20. veka, 1‒2
(1983), 125‒146.
10
Oдговор на Бобанове критике уследио је од стране пуковника ЈНА Милутина
Шушовића који је био сарадник Велимира Терзића на пословима редактуре његове
студије. Он је изнео став да је у периоду од 27. марта до 3. априла 1941. године Влатко
Мачек своје снаге распоредио у три правца: тако што је преко групе својих посланика
упутио прокламацију Јоакиму фон Рибентропу, министру спољних послава Трећег
рајха, као и да је усвојио Резолуцију за разбијање Југославије; групу министара
ХСС је увео у владу Душана Симовића „за сваки случај”; а и сам је преговарао са
Немцима како би обезбедио њихову наклоност у случају да дође до рата. Полемика

289
 Са распадом Социјалистичке Федеративне Републике Југосла-
вије нестаје и њена историографија. Један од првих радова који се ба-
вио Априлским ратом у временима када је процес распада започео
био је Војска Краљевине Југославије и националне мањине у годинама
уочи Априлског рата историчара Драгана Тешића.11 Југословенски
војни врх био је свестан опасности која је претила од Немаца, Мађа-
ра и Италијана који су били организовани и контролисани од својих
матичних држава. Посебно је то било изражено код Немаца који су
своје сународнике користили као „пету колону” и за припрему свет-
ског јавног мњења на њену угроженост као националне мањине чиме
се правдала војна интервенција Трећег рајха. Разматран је и начин
употребе војних обвезника који су долазили из редова националних
мањина, од полазне идеје да се они уопште не користе за попуну бор-
бених једниница до тога да се од њих чак формирају компактне на-
ционалне јединице које би се користиле на фронту где нису били њи-
хови сународници. Рад анализира и деловање Албанаца и опасност по
безбедност државе која је долазила од њиховог држања. У сузбијању
субверзивне делатности наведених националних мањина активно
је учествовала Војна обавештајна служба војске Краљевине Југосла-
вије.12 У свом закључку потврђује раније изнету тезу о неефикасности

је окончана Бобановим чланком Мултикомбинаторика Терзић-Шушовић, одно-

сно Шушовић-Терзић који закључује ставом да је пуковник Шушовић одбрану
Терзићевог дела заснивао на томе да се он не може и не сме оптуживати за податке
које је у погледу односа ХСС и других предратних грађанских партија користио из
дела „истакнутих и објективних хрватских историчара”: Ферда Чулиновића, Љубе
Бобана, Богдана Кризмана, Виктора Новака, Хинка Кризмана, Душана Бибера и
других. Ljubo Boban, „Izvod iz strogo poverljive kombinatorike Vladimira Terzića. A
ponešto i o drugim kombinatorikama”, Časopis za suvremenu povjest, 3 (1983), 79‒117;
Ljubo Boban, „Izvod iz strogo poverljive kombinatorike Vladimira Terzića. A ponešto i
o drugim kombinatorikama – drugi dio”, Časopis za suvremenu povjest, 1 (1984), 55‒80;
Мilutin Šušović, „Nema strogo poverljive kombinatorike Velimira Terzića”, Časopis za
suvremenu povjest, 2 (1985), 89‒135; Ljubo Boban, „Multikombinatorika Terzić-Šušović,
odnosno Šušović-Terzić”, Časopis za suvremenu povjest, 3 (1985), 121‒134.
11
Аутор је јула 1991. године учествовао на научном скупу Југославија у Другом све-
тском рату 1941. године где је излагао на тему Војска Краљевине Југославије уочи
Априлског рата. Већина радова проистеклих из овог скупа нису објављени, а са-
радници Института за савремену историју су своја саопштења са скупа објавили
у форми осврта у часопису Историја XX века. Dragan Tešić, „Vojska Kraljevine Ju-
goslavije uoči Aprilskog rata”, Istorija XX veka, 1‒2 (1991), 130‒133.
12
Упућује на податке које је изнео потпуковник Угљеша Поповић, помоћник на-
челника Обавештајног одељења Главног ђенералштаба и шеф Сервиса тајне службе
при Главном ђенералштабу који је основан 1938. године. У својим сећањима он је

290
државног врха по питању ратних припрема на примеру националних
мањина. Иако је Главни ђенералштаб Југословенске војске контину-
ирано упозоравао на непријатељску активност националних мањина,
нарочито немачке, мере које су према њима предузимане биле су сим-
боличне. Главни кривци за то су биле водеће политичке личности, а
сва разорност последица видела се у Априлском рату.13
Значајан допринос у проучавању Априлског рата у новијој срп-
ској историографији својим истраживањима је дао и историчар
Миле Бјелајац. Сву сложеност развоја војске Краљевине Југославије
је могуће пратити кроз његове монографије Војска Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца 1918‒1921; Војска Краљевине СХС/Југославије
1923‒1935.14 Ове монографије су врло важне јер нам дају врло де-
таљан приказ изградње нове војске од некадашњих војски Краљевина
Србије и Црне Горе и Аустроугарске монархије.15 У њима је могуће
стећи увид у проблеме који су тај процес пратили, а били су везани
за национални и територијални састав, систем напредовања, тзв. ге-
нералско питање броја и порекла највиших официра, покушаје да се
изгради заједнички југословенски дух. Коначно, у монографији која
обухвата период од 1923. до 1935. године Бјелајац истражује дубље уз-
роке стања у коме се нашла Југословенска војска у времену пред из-
бијање Другог светског рата. Такође, он разбија стереотипе и митове
о војсци као искључиво репресивној сили које је креирала идеолошки
устројена историографија социјалистичке Југославије.
У монографији Југословенско искуство са мултиетничком ар-
мијом 1918‒1991. Бјелајац делимично потврђује тезу о „претежно срп-

приказао организацију југословенске Војнообавештајне службе, као и њене акције

на неутралисању непријатељске делатности. Uglješa Popović, Deseti po redu: tajna
vojno obaveštajna služba bivše jugoslovenske vojske od 1938. do maja 1941. godine, (Beograd,
1976).
13
Dragan Tešić, „Vojska Kraljevine Jugoslavije i nacionalne manjine u godinama uoči
Aprilskog rata”, Istorija XX veka, 2 (1996), 75‒90.
14
Mile Bjelajac, Vojska kraljevine SHS 1918‒1921, (Beograd: Narodna knjiga, 1988); Mile
Bjelajac; Vojska Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslavije: 1922‒1935, (Beograd:
Institut za noviju istoriju Srbije, 1994).
15
Поред монографија, за ову тему је вредно поменути и радове објављене у научним
часописима и зборницима радова. Mile Bjelajac, „Vojska Kraljevine Jugoslavije
1918‒1941”, Vojno-istorijski glasnik, 1‒2 (1993), 112‒128; Mile Bjelajac, „Vojska kao činilac
integracije i dezintegracije jugoslovenske države 1918‒1991”, u zborniku: Jugoslovenska
država 1918‒1998; (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 1999), 391‒400; Миле Бје-
лајац, „Лажна неутралност: југословенска помоћ западним савезницима и Грчкој
(1939‒1941)”, Војно-историјски гласник, 1 (2020), 109‒135.

291
ском обележју официрског кора” која је била тачна на нижим ниво-
има командовања. Марта 1941. године, национална структура најви-
шег командног састава, у складу са достигнутим чиновима и рангом,
показивала је равномерну заступљеност Срба, Хрвата и Словенаца, а
понегде и неравномерност, али не на штету несрба. Срби у чину гене-
рала заузимали су већину највиших командних места у копненој вој-
сци, а Хрвати и Словенци у морнарици. Као важну истиче чињеницу
како су у ратној морнарици поморски и остали официри били већи-
ном од 82,41% несрби. У Априлском рату структура војних обвезника
I групе армија (IV и VII) била је претежно локална. Ове армије су има-
ле за задатак одбрану Словеније и Хрватске, а у цијелој овој армијској
групи на положајима високих команданата, начелника армијских и
дивизијских штабова, команданата родова, позадине или здружених
одреда, према непотпуним подацима, на 22 места су били Хрвати,
Словенци и муслимани, од тога 11 генерала. Брзи слом ове нацио-
нално хетерогене војске на територији Словеније и Хрватске оставио
је дубока и трауматична искуства код официра Срба. Однос дела ста-
новништва и паравојних формација Грађанске и Сељачке страже у
Хрватској према јединицама које су непријатељу пружале отпор, обе-
лежило је заробљавање одступајућих делова и штабова Југословенске
војске, а потом малтретирање, понижавање и претње заробљеници-
ма. Оваква лична искуства или пак сазнања о њима код многих Срба
створила су сумњу у могућу сарадњу два народа у будућности. Лојално
држање па и самопрегор појединаца из редова официра и подофици-
ра Хрвата нису могли да промене општи утисак.16
Други део монографије доноси ауторов раније објављен рад Сав-
ска дивизија у Априлском рату,17 који на примеру једне војне форма-
ције са простора тадашње Бановине Хрватске осликава сву сложеност
и проблематику функционисања једне мултиетничке војске каква је
управо била југословенска. Ратни командант Савске дивизије генерал
Аугуст Марић наводи чињеницу како је вођство ХСС-а у Бановини
Хрватској настојало да издејствује смањено позивање људства током
активирања Дивизије јесени 1940. и пролећа 1941. године. То је за по-
следицу имало да се у марту 1941. године активира свега 10% труп-
них и бојних комора. Обука резервних официра и подофицира није

16
Mile Bjelajac, Jugoslovensko iskustvo sa multietničkom armijom 1918‒1991, (Beograd:
Udruženje za društvenu istoriju, 1999), 37‒44.
17
Мile Bjelajac, „Savska divizija u aprilskom ratu 1941”, Vojno-istorijski glasnik, god. 42,
br. 1 (1991), 125‒158.

292
давала адекватан одговор како се супротставити немачкој доктрини
„Муњевитог рата”. Борбени морал готово да није постојао пошто
је владало потпуно одсуство политичког и националног јединства
у схватању потребе за одбраном земље. За такво стање аутор криви
ХСС што аргументује нападима на официре и регруте, отказивањем
станова официрима, одбијањем продаје хране за потребе војске пред
рат. У таквој атмосфери могло се и очекивати избијање побуна по-
пут оне резервиста 106. пешадијског пука у Карловцу октобра 1939.
године. Рад доноси податке о томе да мобилизација Савске дивизије
до 5. априла 1941. године није била извршена, затим описује стање
у Дивизији и побуне 108. и 40. пешадијског пука у Бјеловару које су
организовале усташе, држање команданта Дивизије генерала Аугуста
Марића, као и немачка сведочанства о борбама са јединицама ове ди-
визије.18 Трећи део монографије доноси прилоге за биографију гене-
рала Аугуста Марића који је током своје каријере служио у оружаним
снагама Аустроугарске монархије, Краљевине СХС/Југославије и тзв.
Независне Државе Хрватске.19
У историографском опусу Милета Бјелајца посебно место имају
биографије највиших официра војске Краљевине Југославије. Низ је
започео приређивањем Мемоара армијског генерала: 1898‒1942 Бо-
гољуба Илића, који је у пучистичкој влади преузео дужност министра
војске и морнарице.20 Између осталог, занимљиво је његово виђење
априлске катастрофе које је изнео у писму упућеном генералу Душа-
ну Симовићу новембра 1941. године: „Треба свему горњем додати и
издајство готово свију Хрвата официра, који су толико код нас фаво-
ризовани и пунили Главни генералштаб и Министарство војно, а они
су сачињавали главне организаторе пете колоне. Да их њихови поли-
тичари нису упућивали у томе правцу, не би они имали ни куражи ни
слободе да тако раде. Један, не мали део, као што се сада види, био је
и у служби Немачке.”21
Биографија Између војске и политике: биографија генерала Душа-
на Трифуновића: (1880‒1942), написана у коауторству са генераловим
сином Предрагом Трифуновићем, приказује каријеру овог високог
официра током које је у владама Николе Пашића и Николе Узуно-

18
М. Bjelajac, Jugoslovensko iskustvo sa multietničkom armijom, 117‒162.
19
Isto, 163‒168.
20
Богољуб С. Илић, Мемоари армијског генерала: 1898‒1942, приредио Миле Бјелајац
(Београд: Српска књижевна задруга, 1995).
21
Исто, 239‒240.

293
вића (1924‒1926) обављао дужност министра војног.22 Пред Април-
ски рат преузео је команду над VII армијом која је држала гранични
фронт према Немачкој и Италији од Орможа до Сушака и поморски
фронт Сушак–Карлобаг. Армија је била у саставу I групе армија под
командом генерала Милорада Петровића Лорда и чинило ју је девет
посадних пукова, Дравска и Триглавска дивизија, као и Лички, Три-
главски и Ришњачки планински одред. После уводних борби једини-
ца ове армије са Немцима код Птуја и Марибора, уследило је повла-
чење ка Новом Месту и Карловцу, а затим је дошло до њеног потпу-
ног распада.
Од посебног значаја је приређивање дневничко-мемоарских бе-
лешки дивизијског генерала Драгише Пандуровића, ратног коман-
данта Триглавске дивизије, које је Бјелајац допунио генераловом би-
ографијом и библиографијом.23 У данима које је провео у немачком
заробљеничком логору Оснабрик записао је своја сећања, од којих
су значајне две свеске: Наши команданти армија у заробљеништву –
брзи портрети и Истина па видело. Зашто смо војнички побеђени за
12 дана у априлу 1941. Његова сећања су важан извор за проучавање
историје војске Краљевине Југославије и Априлског рата. У својој ана-
лизи узрока брзог пораза у Априлском рату не односи се критички
само према стању у војсци, него и према укупном друштвеном ам-
бијенту међуратне Југославије.
Коначно, круну Бјелајчевог истраживачког рада на тему војске
Краљевине Југославије представља студија о војној елити и биограф-
ски лексикон Генерали и адмирали Краљевине Југославије (1918‒1941).24
Ово дело доноси 502 биографске јединице генералског кора које прати
540 аутентичних фотографија. Преко ових биографија можемо пра-
тити делатност министара војске и морнарице у периоду 1934‒1941.
године, генерала Петра Живковића, Љубомира Марића, браће Ми-
лутина и Милана Недића, Петра Пешића и Богољуба Илића. Везано
за војни пуч, Бјелајац указује на незадовољство које је владало међу
генералима због нестабилности државе на унутрашњем и спољнопо-

22
Мile Bjelajac, Predrag Trifunović, Između vojske i politike: biografija generala Dušana
Trifunovića: (1880‒1942), (Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije; Kruševac: Narodni
muzej, 1997).
23
Миле С. Бјелајац, Генерал Драгиша Пандуровић: живот и сведочења, (Београд:
Институт за новију историју Србије, Алтера, 2007).
24
Mile S. Bjelajac, Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije: 1918‒1941: studija o vojnoj eliti
i biografski leksikon, (Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije: Dobra, 2004).

294
литичком плану. У таквим околностима долази до ковања завере око
ваздухопловног генерала Боривоја Мирковића, а у којој је генерал Ду-
шан Симовић био вођа из сенке. Студија истиче како је велики број
генерала са симпатијама испратио рушење намесништва са кнезом
Павлом Карађорђевићем на челу и владе Цветковић–Мачек. На осно-
ву руских извора долази до сазнања како је генерал Душан Симовић
био иницијатор склапања пакта са СССР-ом. Проучавајући мемоар-
ске записе генерала, као и њихове изјаве дате након рата, изводи за-
кључак да су они дисциплиновано кренули у рат свесни негативног
исхода. Посебна занимљивост јесте реконструкција судбина више од
200 генерала војске Краљевине Југославије које су Немци одвели у
заробљеничке логоре.25 Он расветљава дешавања везана за потписи-
вање тзв. Нирнбершке изјаве новембра 1941. коју је потписало преко
90% генерала у заробљеништву. Ова петиција је подржала колабора-
ционистичку владу генерала Милана Недића, оштро осудивши уста-
нак који су подигли комунисти.
Управо је ово дело било предмет полемике између аутора и
историчара Бојана Б. Димитријевића у часопису Историја 20. века.
Полемику је започео Димитријевић освртом О одговорности југосло-
венске војне елите у Другом светском рату. Један од највећих допри-
носа јесте „пивотални закључак” развејавања стереотипа и легенди о
запостављености Хрвата (и Словенаца) у генералском кору, као и на-
ционалне предрасуде многих историчара који су у својим радовима
илустровали стање у Краљевини, указујући на поменуту запоставље-
ност. Према његовом мишљењу, елите би требало да буду предвод-
ници једног народа и у миру и у рату, а генералима је намењена улога
елите народа у рату. Међутим, понашање ове тзв. елите било је далеко
од примереног када је дошло време да отаџбина од њих наплати оно
за шта су радили у миру.26 Као једну од главних замерки Димитрије-

25
О судбинама генерала војске Краљевине Југославије у Априлском рату говори
књига Јована М. Варјачића, Судбина генерала војске Краљевине Југославије у Април-
ском рату 1941. и после рата, (Београд, 2003). Аутор је син генерала Миленка Ва-
рјачића који је у Априлском рату командовао Зетском дивизијом. Исти аутор је
штампао и књигу Зетска дивизија у априлском рату 1941. и командант генерал Ми-
ленко Ј. Варјачић: прилог за историју нашег времена, (Београд, 2002).
26
То илуструје речима генерала Јеврема Дамјановића, маршала двора краља Петра I
и краља Александра I од 1918. до 1927. године: „Прву реч водили су људи којима је у
рукама стајала стално ранг листа и који су само разнобојним оловкама прецртавали
оне који су елиминисани стварно или фиктивно, и рачунали када ће на њих доћи
ред да зграбе највише чинове, звања и положај. На томе послу водила се лична,

295
вић износи април 1941. године као границу у лексикону, због чега у
њега није уврштена биографија генерала Драгољуба Михаиловића,
јединог у рату унапређеног генерала војске Краљевине Југославије.
Димитријевићева анализа каријера представника војне елите говори
како је већи део њих након капитулације отишао „са скоро филозоф-
ским миром” у немачко или италијанско заробљеништво, а мањи део
се вратио кућама где је чекао на даљи развој ситуације, док су се неки
потпуно пасивизовали. У окупираној земљи ниједан генерал није
наставио да пружа отпор према постојећим упутствима за герилски
рат, а ратних и мирнодопских генерала који су након окупације узели
учешћа у ратним догађајима било је укупно двадесет.27 На крају Ди-
митријевић поставља питање: „на коме лежи одговорност за то што
су комунисти извели своју револуцију под окупацијом, збрисали са
сцене демократски поредак, монархију, војску, цркву и територијал-
ну организацију и заменили својом?”. Без сумње, за њега су одговорне
„превасходно српске војно-политичке назови елите”.28
У свом одговору Истраживање и разумевање улоге војних ели-
та у Југославији – различити приступи и интерпретације Миле Бје-
лајац одбацује Димитријевићев редукционизам у коме за објашња-
вање неке појаве користи само једну врсту чињеница. Бјелајац скреће
пажњу на то да је „улога војног фактора поливалентна” и да се она
не доказује само у рату ако до њега дође. Према његовом мишљењу
задатак војног фактора је да перманентно врши процену безбеднос-
ног стања које угрожава опстанак државе изнутра и споља; подстиче
привредне и научне делатности од непосредног интереса за одбрану;
обука и школовање; припрема ратних планова и територије у складу
са њима. Затим набраја низ питања чији одговори дају јасну слику ка-
рактера генерала и адмирала као дела целокупне елите. Свој одговор
проналази у краћем пасусу своје студије у биографском лексикону,
закључивши како је „сукоб или договор великих још једном одредио
судбину малих”.29 Такође, побија Димитријевићеву тезу како су кому-

породична и унутрашња политичка борба. Био је то грабеж. Онда није чудо како
се на крају прошло. Због себе су генерали развијали невероватну формацију, бројне
и нове армије и милиониту војску...”. Бојан Б. Димитријевић, „О одговорности
југословенске војне елите у Другом светском рату”, Историја 20. века, 1 (2005), 170.
27
Исто, 171‒172.
28
Исто, 174.
29
Према овом аутору, „Интерпретација тог пораза, условљена горчином савре-
меника, посебно млађих, али и оних на високим положајима, само је један од

296
нисти поред демократског поретка збрисали и војску. Градећи нову
Југословенску армију кроз рат они су у њу постепено укључива-
ли предратне официре и подофицире, а до 1945. године укупно се
у служби нашло око 50% активног састава пред Априлски рат, при
чему је део директно примљен из војске тзв. Независне Државе Хр-
ватске. Чак дванаест генерала било је укључено у наставне активности
или су били ангажовани у санитету. Најзначајније је то да су нове ре-
волуциoнарне власти преузеле многе институције и установе из прет-
ходног времена, а једна од њих био је и концепт изградње национал-
ног војноиндустријског комплекса.30
У фокусу интересовања новије српске историографије, када је
реч о Априлском рату, нашле су се операције вођене од стране једини-
ца војске Краљевине Југославије, односно њених родова и служби. Не-
сумњиво највећи допринос својим истраживањима која су преточена
у више монографија и научних радова дао је војни историчар пуков-
ник Далибор Денда. У својој студији Шлем и шајкача: војни фактор
и југословенско-немачки односи: (1918‒1941) бави се војном сарадњом
две државе чији почетак се везују за владу Милана Стојадиновића.
Она је дошла као последица обостраних економских и политичких
интереса, а огледала се у војноекономској сарадњи и куповини авиона
за потребе Ратног ваздухопловства. Највиши војни кругови Југосло-
венске војске већином су имали позитиван однос према Немачкој у
којој су видели противтежу Италији. Промене настају 1938. године
након Аншлуса Аустрије од када се Немачка посматра као претња, да
би после нестанка Чехословачке главни циљ Југославије постала на-
бавка наоружања и континуирани извоз стратешких сировина. Када
је избио Други светски рат југословенска држава се прогласила неу-
тралном, а војни кругови стају на страну Француске и Велике Брита-
није са којима сарађују у тајности око планирања заједничке одбране.
До доказа за ову сарадњу Немци долазе након пада Француске, када
долазе у посед докумената који су на то указивали. Од стране аутора

елемената који је замутио историјску слику рада и делатности генерала у Априлском

рату. Друга околност, далеко важнија [...] крајем рата дошло је до смене власти.
Није постојала воља да се реално сагледа улога укупних околности у којима је
деловао генералитет ЈВ, па и сваки појединачно. Са становишта нових околности
било је пожељно дисквалификовати све што је ’старо’ и ’реакционарно’ како би
се легитимитет [...] нових власти што више учврстио.” Mile Bjelajac, „Istraživanje i
razumevanje uloge vojnih elita u Jugoslaviji – različti pristupi i interpretacije”, Istorija 20.
veka, 2 (2005), 199‒201.
30
Isto, 202.

297
указује се на улогу југословенске Војнообавештајне службе преко које
се одвијала комуникација противника приступања Тројном пакту и
Велике Британије. Важну улогу у томе имао је југословенски војни
изасланик у Берлину, пуковник Владимир Ваухник. Према Денди, по-
литика одуговлачења преговора о уласку земље у Тројни пакт одгоди-
ла је немачку војну акцију против Грчке за четири недеље, док је др-
жавни удар од 27. марта 1941. године изведен у стратегијски најнепо-
вољнијем моменту за земљу, када су се јаке немачке снаге већ налазиле
на њеним границама и осим моралне није имао никакву другу вред-
ност за ратне напоре савезника. Југословенски војни врх је системат-
ски спроведеним мерама успевао да паралише субверзивну делатност
немачке националне мањине. Главна опасност по војску која је дола-
зила из редова хрватског етничког корпуса, као последица нереше-
них националних односа, није била отклоњена. Главним факторима
ниског нивоа борбене готовости Југословенске војске пред Априлски
рат Денда проглашава техничку заосталост, промену доктринарног
концепта у предвечерје ратног сукоба, политичку и националну раз-
једињеност и одлуку донету из политичких разлога да се, супротно
војничкој логици, брани кордонски цела државна територија.31
Монографија пуковника Далибора Денде Тенкисти Краљевине
Југославије за тему има мирнодопски развој тенковских јединица у
војсци Краљевине Југославије. Она је детаљно обрадила набавке тен-
кова, развој тенковских формација и обуку тенкиста. Југословенска
војска је своју прву тенковску јединицу добила четири године пре
Вермахта, почетком 1930. године. Њене оклопне јединице развијале
су се знатно спорије од немачких, па је непосредно пред Априлски
рат располагала са свега два тенковска батаљона и једним ескадро-
ном брзих коњичких танкета. У овим јединицама укупно је било
распоређено 109 француских тенкова Renault и осам танкета Škoda.
Озбиљнија обука тенкиста почела је тек 1937. године, а здружене гар-
низонске вежбе у којима су тенкови садејствовали са осталим родо-
вима војске, укључујући и ваздухопловство, почеле су да се одржавају
тек у јесен 1940. године. Официрски кадар тенковских јединица чи-
нила су 43 официра, од чега је тек њих 19 до 1940. године било спе-
цијализовано за службу у оклопно-механизованим јединицама. Из
тих разлога априла 1941. године, када су посреди тенковске јединице,

31
Далибор Денда, Шлем и шајкача: војни фактор и југословенско-немачки односи:
(1918‒1941), (Нови Сад: Матица српска, 2019).

298
предност је била на страни нападача.32 У посебном поглављу моногра-
фије Југословенски тенкисти у Априлском рату приказан је ратни пут
оклопних јединица.33 Тенковске чете у саставу два здружена одреда
распоређена на правцу код Куманова и Струмице нису успеле да пру-
же озбиљнији отпор непријатељу. Слично је било и са осталим тен-
ковским јединицама. Први батаљон није успео ни да се окупи, чета у
Загребу се предала без борбе, тенкови из састава помоћне чете били
су уништени у бомбардовању Београда, а преостале тенкове из чете у
Сарајеву онеспособиле су саме посаде. Други батаљон, попуњен обу-
ченијим тенковским посадама, учествовао је у жестоким борбама око
Добоја при чему је константно био изложен нападима усташке пете
колоне у сопственој позадини. Тако је овај батаљон изгубио у борби
26 од својих 37 тенкова. Донекле успешан отпор непријатељу пружио
је ескадрон брзих борних кола у борбама у Тополи, који је уништен у
борби. Општи закључак који аутор изводи у вези са деловањем југо-
словенских тенковских јединица у Априлском рату не разликује се од
оцене држања целе војске која је успела да пружи само спорадичан и
краткотрајан отпор. Поред тога, Денда додаје чињеницу да су Немци
рат на Западном фронту 1940. године добили не снагом бројки, већ
супериорнијом тактиком; у случају Југославије на страни Вермахта је,
поред тактике и увежбаности трупа, била и бројност и квалитет тех-
нике.34
Поред тенковских јединица пуковник Денда се бавио и учешћем
тешке артиљерије у Априлском рату.35 Према југословенском ратном
плану Р-41, јединице југословенске тешке моторизоване артиљерије
биле су у саставу Прве и Треће групе армија. Већина јединица тешке

32
Далибор Денда, Тенкисти Краљевине Југославије, (Београд: Медија центар „Од-
брана”, 2020).
33
Аутор се темом тенковских јединица бавио у неколико радова од којих су за ову
тему значајни: Далибор Денда, „Моторизација коњице у Краљевини Југославији”,
Војно-историjски гласник, 1 (2008), 38‒65; Далибор Денда, „Тенковске јединице у
Војсци Краљевине Југославије (1930‒1941)”, Војно-историjски гласник, 1 (2009),
147‒171; Далибор Денда, „Југословенски тенкисти у Априлском рату”, Војно-исто-
риjски гласник, 2 (2009), 78‒96; Далибор Денда, „Страни утицаји на развој југосло-
венске војне доктрине о оклопним јединицама (1918‒1941)”, Војно-историjски гла-
сник, 1 (2010), 157‒172.
34
Д. Денда, Тенкисти Краљевине Југославије, 253‒282.
35
Под тешком артиљеријом подразумевала су се оруђа великог калибра и велике
тежине, која су се одликовала снажним дејством и великим дометом, малом бр-
зином гађања и ограниченом покретљивошћу.

299
артиљерије током краткотрајног рата дејствовала је крајње неуспеш-
но. Као разлоге за то Денда наводи неспремност дела командног кадра
(претежно хрватског порекла) да пружи већи отпор Вермахту, као и
чињеницу да су југословенске јединице тешке артиљерије са механич-
ком вучом уместо на гусеницама биле на точковима. То је захтевало
изузетно добре путеве и издржљиве мостове у време транспорта, на
терену, где су већином коришћене у рату, а на простору Македоније,
тј. јужно од Саве и Дунава готово да их није ни било. На ово се на-
довезао и недостатак механизације у комори због чега су муницијске
колоне заостајале за оруђима, а снабдевање било отежано. Пошто је
вуча била неприлагођена терену све је то отежавало како кретање,
тако и маневрисање јединица југословенске тешке артиљерије па је
ова, у основи модерна, ратна техника која је била у стању да заустави
продор немачких оклопних јединица остала готово неискоришћена у
ратним дејствима.36
Пуковник Денда је такође дао свој прилог проучавању улоге Вој-
нообавештајне службе у времену које је претходило Априлском ра-
ту.37 У периоду од октобра 1937. до 1941. године Војна обавештајна
служба бележи врхунац свог развоја и активности. Од марта 1940.
године уведена је нова организација по којој се II дирекција Војно-
обавештајне службе бавила искључиво обавештајним пословима,
а у оквиру њеног другог одељења деловао је тзв. М-одсек.38 У овом
периоду на руководеће положаје у обавештајној служби долази већи
број Словенаца и Хрвата, а отворена су и војна изасланства у Лондо-
ну, Вашингтону и Москви. Југословенска Војна обавештајна служба у
наведеном периоду је имала интензивну сарадњу са тзв. сестринским
службама – француском (чак и након 1940), британском, чехословач-
ком (до марта 1939), румунском, грчком, турском и повремено пољ-
ском. Са циљем одржавања везе и размене обавештајних података са
француским „Другим бироом” у време немачког напада на Пољску

36
Далибор Денда, „Моторизација тешке артиљерије у војсци Краљевине СХС/
Југославије (1918‒1941)”, Војно-историjски гласник, 1 (2013), 126‒144.
37
Далибор Денда, „Војна обавештајна служба у Краљевини Југославији 1918‒1941”,
Војно-историjски гласник, 2 (2010), 20‒39.
38
„М-одсек” или одсек „ТС” је формиран 1937. године као извршни орган оба-
вештајног одељења са задатком вршења тајне теренске службе која је подразуме-
вала послове шпијунаже и контрашпијунаже. Остали обавештајни официри нису
имали увид у рад „М-одсекa”, а контрашпијунажа се обављала праћењем истакнутих
личности из јавног и политичког живота, официра, страних војних изасланика, а
нарочито оних из непријатељских земаља.

300
септембра 1939. године, оснива се обавештајни центар у швајцарском
граду Берну. Рад указује на значај делатности рођене браће пуковника
Жарка Поповића и потпуковника Угљеше Поповића који су успоста-
вили блиске везе са британским обавештајним сервисима.39 Према
британским извештајима, пуковник Ж. Поповић им је достављао све
врсте информација о југословенском ратном плану, броју резервних
дивизија које ће бити уведене у борбу, систему и процедури мобили-
зације, ратној организацији и формацији јединица, локацији и снази
противавионске и обалске артиљерије и о свим детаљима утврђења
на границама. Поред тога, свакодневно им је прослеђивао извештаје
који су долазили из Немачке и Италије од југословенских војних иза-
сланика и агената из тих земаља.40 По питању успешности рада Вој-
не обавештајне службе пуковник Денда високо оцењује делатност
пуковника Владимира Ваухника, југословенског војног аташеа у Бер-
лину. Овај способни обавештајац, између осталог, дошао је до тачних
података о плановима напада Немачке на СССР и Југославију. Та-
кође, као на успешног обавештајног официра указује и на пуковника
Франца Стропника, војног аташеа у Букурешту, који је сазнао тачно
време немачког напада на Ђердап и Сипски канал. Са друге стране,
рад „М-одсека” оцењује као неуспешан пошто није открио главне не-
мачке обавештајне изворе у југословенском Главном ђенералштабу.41
Историјом оклопних јединица у Априлском рату бавио се ис-
торичар Бојан Димитријевић у својој монографији Оклопне јединице
на југословенском ратишту, где у првом поглављу обрађује њихово
ангажовање у Априлском рату, док у посебном издању даје преглед
борних кола Југословенске војске.42 Према његовим истраживањима

39
Пуковника Живка Поповића је на чело Обавештајног одељења Главног ђене-
ралштаба поставио октобра 1938. начелник Главног ђенералштаба генерал Душан
Симовић. Одраније се на месту начелника „М-одсека” Војне обавештајне службе
налазио потпуковник Угљеша Поповић. За више о мисији пуковника Живка По-
повића у Москви у периоду 1940‒1941. године видети: Миле Бјелајац, „Покушај
стратешког ослонца Југославије на СССР 1939‒1941”, Војно-историјски гласник, 1‒2
(2006), 52‒58.
40
Д. Денда, Војна обавештајна служба, 32.
41
Главни извор информација за „Abwehr” били су руски емигранти запослени у
Министарству војске и морнарице и Главном ђенералштабу, а њихов главни агент је
био бивши генералштабни пуковник Врангелове армије Петар Петрович Дурново,
Исто, 36‒38.
42
Монографија је написана у коауторству са истраживачем Драганом Савићем.
Bojan Dimitrijević, Dragan Savić, Oklopne jedinice na jugoslovenskom ratištu 1941‒1945,
(Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2011); Bojan Dimitrijević, Borna kola Jugoslo-
venske vojske, (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2011).

301
Југословенска војска је била на 50% расположиве технике коју су има-
ле тадашње савремене армије. У употреби оклопних јединица доми-
нирала је француска доктрина употребе тенкова, пружањем подршке
пешадији током напада. Затим даје преглед дејстава оклопних једи-
ница у Априлском рату уз детаљан опис борбе тенкова код Тополе,
као и податке о предаји тенкова у Загребу, односно случају тенкова у
Сарајеву који су остали без горива.43 Специјалним јединицама Југо-
словенске војске у Априлском рату бавио се истраживач и публициста
Душан Бабац. Поред историјата њиховог стварања, посебну пажњу је
поклонио борбама планинских пукова у Априлском рату, док је упо-
требу четничких јединица оценио као неуспешну због њихове дезор-
ганизованости.44 Четничким јединицама бавио се и историчар Алек-
сандар Животић који је њихово формирање повезао са чињеницом да
Главни ђенералштаб није располагао јачим оклопно-механизованим
и моторизованим јединицама. Из тог разлога је снажнијим неприја-
тељским оклопно-механизованим и моторизованим јединицама тре-
бало супротставити између осталог и специјалне герилске јединице.
Тако је дошло до оснивања јуришних четничких јединица које су тре-
бале између осталог да изнесу целокупан терет специјалних дејстава у
непријатељској позадини. Њихова употреба подразумевала је широк
дијапазон специјалних дејстава: од извођења диверзантских акција до
организовања обавештајне службе. У Априлском рату Први четнич-
ки батаљон је водио жестоке борбе са немачким падобранцима који
су ваздушним десантом 12. априла 1941. године напали аеородром у
Бијељини. Четници су претрпели велике губитке, а натерани су на по-
влачење тек доласком немачких тенкова. Борбе са Немцима водили
су још Трећи четнички батаљон у Качаничкој клисури, Пети батаљон
око Краљева, Шести батаљон који је пружио отпор немачким тенко-
вима код Крагујевца и Седми батаљон који се борио код Зворника. У
оцени борбених дејстава ових јединица Животић истиче како су оне
местимично пружиле снажан отпор у оквирима својих борбених мо-
гућности. По његовом мишљењу, четничке јединице су биле борбено
најспособнији део војске, али су са огромним слабостима ушле у рат
против неупоредиво спремнијег противника те у краткотрајном рату
нису могле да искажу своје квалитете.45

43
B. Dimitrijević, D. Savić, Oklopne jedinice na jugoslovenskom ratištu 1941‒1945, 39‒43.
44
Dušan Babac, Specijalne jedinice jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu, (Beograd: Evoluta,
2006).
45
Aleksandar Životić, „Četničke jedinice Vojske Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu”,
Istorija 20. veka, 1 (2011), 39‒47.

302
 У својој синтези Србија 1941. Бојан Димитријевић даје резиме
војног слома Краљевине Југославије. Према њему, цијели план немач-
ког напада на Југославију био је импровизација. У време почетка на-
пада на једном правцу немачке јединице су се још увек концентрисале
на другом. Победу су им донеле оклопно-механизоване јединице које
су лако пробијале линије одбране Југословенске војске, после чега су
брзим покретима заузимале велика подручја, при чему им лоши пу-
теви и брдски терен нису представљали препреку. Стратегијски нај-
важнији правац напада ишао је из Бугарске кроз Македонију. Тактика
„Муњевитог рата” оличена у садејству тенкова и јуришних бомбар-
дера сломила је снажан отпор југословенских снага првог дана рата,
након чега је 7. априла заузето Скопље, а до 10. априла и цела Маке-
донија. Бомбардовање Београда било је од пресудног војног утицаја
пошто је њиме у потпуности разбијен командни систем. Наступио је
потпуни хаос, који је био присутан од првог дана рата и код комплет-
не Владе која је „бежала” уместо да предводи одбрану државе. Влада
није ни покушала да стекне увид у развој ситуације на фронту него је
одлетела заједно са краљем Петром II Карађорђевићем код Британа-
ца остављајући државу на милост и немилост окупатора и домаћих
издајника. Оно што Димитријевић посебно истиче јесте да није по-
стојао никакав план отпора, ауторизован војни комадант да поведе
отпор, лице које би руководило цивилним пословима важним за ста-
новништво, чиме је српски народ био „предат сопственој судбини”. У
свему томе једину светлу тачку представљале су поједине јединице и
њихови припадници који су ступали храбро у борбу свесни да су без
изгледа да преживе. Међу тим херојима су били припадници сва три
конститутивна народа Краљевине.46
О узроцима слома према запажањима страног војног аташеа го-
вори Александар Животић у свом раду Совјетски војни изасланик у
Београду о узроцима пораза војске Краљевине Југославије у Априлском
рату 1941. Он указује на чињеницу да је совјетски војни изасланик
у Београду генерал-мајор Александар Самохин до марта 1941. годи-
не располагао ограниченим информацијама о Југословенској војсци,
што је супротно раније прихваћеној тези како је совјетска војнооба-
вештајна служба располагала развијеном мрежом у Југославији. Са
избијањем рата генерал Самохин је отишао на линију фронта, где се
сусрео са противречним извештајима о исходу борби. У Прозору је

46
Бојан Б. Димитријевић, Србија 1941, (Београд: Институт за савремену историју,
Catena mundi, 2021), 81‒84.

303
задржан од присталица усташког покрета, а затим је предат италијан-
ским снагама које су га спровеле ка Загребу где га преузимају Немци.
Крећући се за југословенском владом, а потом централним деловима
земље, генерал Самохин је био у прилици да се на лицу места упозна
са током борбених дејстава и са размерама војне катастрофе Југосло-
венске војске. То му је омогућило да темељно анализира узроке брзог
војног слома, да се упозна са немачком армијом и њеним начином
извођења борбених дејстава. За једну од главних слабости Југословен-
ске војске сматрао је њену застарелу организацију и слабу техничку
опремљеност. Њене пешадијске дивизије од 30.000 људи сматрао је
масовним, непокретним и неприлагођеним савременом ратовању.
Југословенском ратном плану замерао је искључиво дефанзивни ка-
рактер, као и то што се није водило рачуна о реалном односу сопстве-
них и противничких снага. Када је посреди тактика, она је остала у
сенци борбене способности војске подривене изнутра, лоше обуче-
ности резерве и слабих техничких средства. На крају је постављао пи-
тање како југословенско војно вођство није успело да примени неко
од искустава из дотадашњег тока рата, првенствено на западу.47
Од новијих покушаја приказа деловања ваздухопловних једи-
ница војске Краљевине Југославије издваја се монографија Вазду-
хопловство у априлском рату 1941. пуковника авијације Златомира
Грујића. Друго поглавље ове монографије бави се стањем ваздухо-
пловстава Југославије и њених противника пред Априлски рат. Из
овде изнесених података могуће је извести опште карактеристике и
показатеље односа ваздухопловних снага Југославије и држава агре-
сора. Борбеним дејствима авијације током Априлског рата посвећено
је треће поглавље, а највише простора аутор поклања дејствима на-
шег ваздухопловства. У закључку се износе општи и посебни узроци
југословенског пораза у Априлском рату, уз акценат на субверзивну
делатност и издају, као и слабости у организацији и командовању. Ау-
тор је посебну пажњу посветио херојским подвизима југословенских
авијатичара, којима се одужио преко споменара у коме су се нашле
фотографије пилота погинулих у Априлском рату.48

47
Александар Животић, „Совјетски војни изасланик у Београду о узроцима пораза
војске Краљевине Југославије у Априлском рату 1941”, Војно-историjски гласник, 1
(2019), 144‒166.
48
Златомир Грујић, Ваздухопловство у Априлском рату 1941, (Београд: Удружење
пензионисаних војних летача и падобранаца Србије, 2016).

304
 Вредна помена је и монографија Битка за Београд: април 1941,
аутора Александра Огњевића и Ђорђа Николића, која доноси нови
поглед на немачко бомбардовање Београда, од стране оних који су
били непосредни сведоци. Овде можемо пронаћи извештаје ратних
команданата, ратне дневнике јединица, оцене и коментаре политича-
ра, државника, дипломата, новинара и обичних људи тога времена.49
Неколико година раније Огњевић је приредио Ратни дневник вазду-
хопловства Војске Краљевине Југославије април 1941. као непосредно
сведочанство о ангажовању авијације у Априлском рату.50 Од радова
који су објављени у научним часописима и зборницима пажњу за-
вређују радови Александра Кола Поморско ваздухопловство Југосло-
венске краљевске морнарице у Априлском рату и Предрага Милади-
новића Губици осовинске авијације у Априлском рату.51 Према Мила-
диновићевим истраживањима, осовинска авијација је уништила око
270 југословенских авиона, док су пилоти и противваздушна одбрана
војске Краљевине Југославије уништили 115 непријатељских авиона.
Континуитет интересовања историчара за Априлски рат 1941.
године потврђен је студијама Априлски рат у Дравској и Хрватској
бановини: Прва група армија Југословенске војске у рату 1941. истори-
чара Марка Б. Милетића52 и Априлски рат у Моравској бановини исто-
ричара Милоша Жикића.53 Захваљујући протоку времена, грађи која

49
Александар М. Огњевић, Ђорђе И. Николић, Битка за Београд: април 1941, (Бео-
град: Службени гласник, 2020).
50
Александар М. Огњевић, Ратни дневник ваздухопловства Војске Краљевине Југо-
славије април 1941, (Београд: Leadensky Books, 2016).
51
Александар И. Коло, „Поморско ваздухопловство Југословенске краљевске мор-
нарице у Априлском рату”, у зборнику: Сто година српског војног ваздухопловства:
Историјски развој, књ. 1, (Београд: Медија центар „Одбрана”, 2014), 131‒158; Pre-
drag Miladinović, „Gubici osovinske avijacije u Aprilskom ratu 1941”, Istorija 20. veka, 1
(2011), 49‒64.
52
Резултате својих истраживања историчар Марко Б. Милетић је приказао у ра-
довима: „Покушај одбране источне Македоније у Априлском рату 1941”, Војно-
историjски гласник, 1 (2015), 238‒262; „Изјава армијског генерала Душана Симовића
о учешћу у Априлском рату – проблеми анализе и тумачења”, Војно-историjски
гласник, 1 (2016), 173‒189; „Dravska banovina u Aprilskom ratu 1941. godine”, Prispevki
za novejšo zgodovino, 2 (2018), 85‒109; „Bjelovarska pobuna u Aprilskom ratu 1941. go-
dine”, Istorija 20. veka, 1 (2020), 65‒82.
53
Резултате својих истраживања историчар Милош Жикић је приказао у радовима:
„Јединице V армије војске Краљевине Југославије у Априлском рату (9‒18. априла
1941)”, Војно-историjски гласник, 2 (2015), 145‒163; „Тимочка дивизија у Априлском
рату 1941”, Војно-историjски гласник, 1 (2016), 92‒111; „Страдали виши официри

305
им је била на располагању те дометима историографије, аутори су у
новим историјским околностима изашли са савременим тумачењима
Априлског рата на територијама где је одлучен његов исход. У првој
студији Милетић је указао на општеприхваћене стереотипе по који-
ма војска Краљевине Југославије није пружила отпор непријатељу и
масовној издаји која била свуда присутна. Аутор Априлски рат прати
из дана у дан, поделивши га на две фазе, при чему је прва трајала од
6. до 10. априла када је проглашена тзв. Независна Држава Хрватска.
У исто време прати дешавања у Дравској бановини (Словенија) која
је након проглашења НДХ била одсечена од Краљевине Југославије.
Оставши без могућности комуникације са Владом администрација
Дравске бановине била је остављена да се сама сналази и оконча ра-
тна дејства. У другој фази рата, од 11. до 15. априла, акценат је на по-
стигнутом примирју војске Краљевине Југославије и Вермахта. Пре-
ма Милетићу, главни узроци слома у Априлском рату су апсолутна
војна и дипломатска премоћ Хитлерове Немачке, погрешно вођена
спољна политика Краљевине Југославије у периоду 1939‒1941. годи-
не, кордонски распоред јединица Југословенске војске и одлука да се
27. марта не прогласи општа мобилизација. Нерешено национално
питање у Краљевини Југославији, где је „20 година урушавања свести
грађана о заједничкој југословенској држави”, према овом аутору,
било је главни узрок неуспеха мобилизације у Бановини Хрватској.
Већи део Хрвата није био спреман да брани југословенску државу, док
је вођство ХСС-а позвало обвезнике да се не одазивају на мобилиза-
цију. Са друге стране, Словенци су били спремни да бране Југославију
једино на простору Дравске бановине. Ипак, оне јединице Прве групе
армија које су водиле борбе са непријатељем показале су се добро, пре
свих посадни пукови у Дравској бановини и делови Савске дивизије
на правцу код Копривнице. Тезу о издаји Хрвата као главном разлогу
брзог слома фронта који је држала Прва група армија поткрепио је
извештајима британског и совјетског војног изасланика.54
Друга студија историчара Жикића за тему има ратни пут једи-
ница Пете армије војске Краљевине Југославије. Ова армија је у југо-
словенским ратним плановима имала важну улогу јер је заједно са

југословенске краљевске војске у Априлском рату 1941. године”, Годишњак за ис-

траживање геноцида, бр. 9, 2017, 9‒39.
54
Марко Б. Милетић, Априлски рат у Дравској и Хрватској бановини: Прва група
армија Југословенске војске у рату 1941, (Београд: Институт за савремену историју,
2020), 265‒270.

306
јединицама Треће армијске области требало да брани државу од на-
пада са истока, из правца Бугарске. Успешна одбрана источних гра-
ница отворила би могућност Трећој армији да заузме Албанију. Тиме
би се остварили предуслови да се остале армије Југословенске војске
повуку ка југу Балканског полуострва, где би заједно са Британцима и
Грцима наставиле рат против држава чланица Тројног пакта. Рат на
простору Моравске бановине, административне јединице Краљеви-
не Југославије, поделио је на фазе при чему прву карактерише напад
Немачке и отпор Југословенске војске (6‒8. април), другу пад Ниша,
пресецање Пете армије на делове и формирање фронта у Шумадији
(9‒11. април) и трећу, у којој су уследиле завршне операције ове ар-
мије и ликвидирање Тимочке и Крајинске дивизије (12‒15. април).
Аутор у својој студији указује на неколико битних чињеница које се
односе на рад јединица Пете армије током ратних дејства: задатак
да одбрани линије фронта које су се протезале на 400 км био је не-
остварив у старту пошто Армија није имала довољно људства за то;
овакав задатак условио је да њене дивизије и пукови буду кордонски
развучени целом линијом фронта; првог дана рата Армија није била
завршила са мобилизацијом и концентрацијом; њене јединице нису
биле адекватно опремљене противтенковским и противавионским
наоружањем због чега је непријатељ стекао премоћ. Међутим, све на-
ведено није спречило војнике Топличке дивизије да успоре немачко
напредовање у правцу Ниша, при чему је ова дивизија скоро потпуно
уништена. Такође, војници Церске дивизије под командом генерала
Милорада Мајсторовића успели су да затворе правац који је водио
долином Западне Мораве, даноноћно пружајући отпор нападачима
који је трајао све до 15. априла 1941. године када је успостављено при-
мирје. У својој студији Жикић је доказао да се немачке јединице које
су напале из правца Бугарске нису „прошетале” кроз Србију него су се
суочиле са „жестоким борбама” током којих је 11. оклопна дивизија
имала губитке од 73 погинула, 224 рањена и десет несталих војника и
официра. На основу података о губицима само једне немачке диви-
зије оповргао је тезу по којој су Немци у Априлском рату имали само
стотину педесет једног погинулог војника и официра.55
У зборнику радова Срби и рат у Југославији 1941. године последња
тематска целина је посвећена Априлском рату и окупацији Југосла-
вије. У свом раду Учешће Мађарске у распарчавању Југославије 1941.

55
Милош Жикић, Априлски рат у Моравској бановини: Пета армија Југословенске
војске у рату 1941, (Београд: Институт за савремену историју, 2020), 263‒264.

307
мађарски историчар Арпад Хорњак реконструише ратна дешавања у
Бачкој и Барањи. Он износи тезу да је Мађарска у Други светски рат
ушла 11. априла 1941. када је њена војска прешла границе Југосла-
вије, а не 27. јуна 1941. године када је њена војска пратећи немачку
напала СССР.56 Поред спољнополитичких прилика које су се рефлек-
товале на стање у Вардарској бановини, у свом раду Балканске поли-
тичке прилике и априлски слом Вардарске бановине историчар Владан
Јовановић у кратким цртама даје хронологију ратних дешавања на
Јужном фронту.57 Трећи рад, Југословенски Банат 1941. године, дело је
историчара Зорана Јањетовића и осветљава деловање бројне немачке
националне мањине на овом простору током ратног пролећа. Иако
су немачке јединице прешле југословенско-румунску границу тек 9.
априла, након повлачења Потиске дивизије и Банатског одреда, Јање-
товић нам указује на праву природу и улогу паравојних формација
банатских Немаца. Она је остала до данас спорна, пошто су фолксдој-
черски аутори тврдили да се радило и о грађанским стражама које
су наводно имале задатак да сачувају ред и имовину становништва.
Међутим, са друге стране, забележено је више случајева да су ове гру-
пе разоружавале југословенске војнике који су се повлачили.58
Сведочанство о дешавањима на фронту према Мађарској апри-
ла 1941. године оставио је потпуковник Ненад Крњајић, командант
14. посадног пука који је држао линију фронта од Новог Кнежевца
до Палићког језера. Морал својих војника крајем марта оценио је као
врло добар; међутим, због непостојања телефонске везе командовање
је било знатно отежано. Сва артиљерија је била откривена и изложе-
на уништењу, осећао се недостатак наоружања, а деведесет бункера
друге линије није било снабдевено одговарајућим наоружањем. Он
је 11. априла у свом дневнику записао: „Мађари отпочели напад... у
19 часова од команданта Петог посадног одреда добијено наређење

56
Арпад Хорњак, „Учешће Мађарске у распарчавању Југославије 1941”, у зборнику:
Срби и рат у Југославији 1941. године (Београд: Институт за новију историју Србије:
Музеј жртава геноцида, Институт за славистику Руске академије наука, 2014),
251‒267.
57
Владан Јовановић, „Балканске политичке прилике и априлски слом Вардарске
бановине”, у зборнику: Срби и рат у Југославији 1941. године (Београд: Институт
за новију историју Србије, Музеј жртава геноцида, Институт за славистику Руске
академије наука, 2014), 269‒290.
58
Зоран Јањетовић, „Југословенски Банат 1941. године”, у зборнику: Срби и рат у
Југославији 1941. године (Београд: Институт за новију историју Србије, Музеј жртава
геноцида, Институт за славистику Руске академије наука, 2014), 291‒317.

308
да се пук повуче правцем Нови Сад – Рума – Рача... При проласку
кроз Суботицу мађарска артиљерија тукла по улицама града... Са
претпостављеним старешинама нисам могао да ступим у везу.” Дана
12. априла трагичним тоном је записао: „Наредио сам покрет пешице
правцем Мали Иђош – Фекетић – Србобран – Нови Сад. По изласку
колоне из Бачке Тополе стигла је непријатељска моторизована прет-
ходница. У борби оштећена су два тенка и убијено неколико неприја-
тељских војника... непријатељ одбијен, више не напада... У ноћним
маршевима знатан део обвезника нестао...”. Наредног дана, 13. апри-
ла, Крњајић ће свој дневник завршити речима: „Као најбољи излаз
наређујем: Сав материјал уништити и јединицу распустити.”59
Општи закључак који се намеће из домета савремене српске ис-
ториографије на тему дешавања у Априлском рату јесте да је великим
делом дошло до промене ставова и мишљења наспрам југословенске
историографије која је била под стегом комунистичке идеологије. Од
многобројних узрока који су довели до брзог слома, коме се мало ко
од сведока надао, српски историчари истичу: превелику надмоћ не-
пријатеља у војницима и техници, стечену почетну стратегијску ини-
цијативу од стране непријатеља потпуним заокруживањем Југосло-
венске војске, недовољне снаге за одбрану предугачке линије фрон-
та, апсолутну неспремност команде, официра, подофицира, војске и
резервиста за нови начин ратовања какав је водио немачки Вермахт,
неповољне унутрашње прилике у земљи као последица нерешеног
националног питања што је довело до отворене издаје највећег дела
хрватских официра и војника, погрешну одлуку везану за неспро-
вођење опште мобилизације 27. марта и на крају непостојање довољ-
не стратегијске резерве за одбрану кључног правца долине Мораве,
Нишаве и Вардара чији је пад био судбоносан за пораз и војну капи-
тулацију.

59
Александар Касаш, „Једно сведочанство о Априлском рату у Бачкој 1941. године”,
Зборник Матице српске за историју, 49 (1994), 174‒177.

309
ЛИТЕРАТУРА

Објављени извори

Aprilski rat 1941: zbornik dokumenata, knj. 1, urednik Fabijan Trgo, (Beograd:
Vojnoistorijski institut, 1969).
Аprilski rat 1941: zbornik dokumenata, кnj. 2, priredio Antun Miletić, (Beograd:
Vojnoistorijski institut, 1987).
Ратни дневник ваздухопловства Војске Краљевине Југославије април 1941,
приредио Огњевић Александар, (Београд: Leadensky Books, 2016).

Мемоари

Popović U., Deseti po redu: tajna vojno obaveštajna služba bivše jugoslovenske vojske
od 1938. do maja 1941. godine, (Beograd, 1976).
Илић Б., Мемоари армијског генерала: 1898‒1942, приредио Миле Бјелајац,
(Београд: Српска књижевна задруга, 1995).
Драшкић П., Моји мемоари, приредио Душан Т. Батаковић, (Београд: Срп-
ска књижевна задруга, 1990).

Монографије

Babac D., Specijalne jedinice jugoslovenske vojske u Aprilskom ratu, (Beograd:

Evoluta, 2006).
Bjelajac M., Vojska Kraljevine SHS 1918‒1921, (Beograd: Narodna knjiga, 1988).
Bjelajac M., Vojska Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca/Jugoslavije: 1922‒1935,
(Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije, 1994).
Bjelajac M., Jugoslovensko iskustvo sa multietničkom armijom 1918‒1991, (Beo-
grad: Udruženje za društvenu istoriju, 1999).
Bjelajac М., Trifunović P., Između vojske i politike: biografija generala Dušana
Trifunovića: (1880‒1942), (Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije; Kruševac:
Narodni muzej, 1997).
Bjelajac М., Generali i admirali Kraljevine Jugoslavije: 1918‒1941: studija o vojnoj
eliti i biografski leksikon, (Beograd: Institut za noviju istoriju Srbije: Dobra,
2004).
Бјелајац М., Генерал Драгиша Пандуровић: живот и сведочења, (Београд: Ин-
ститут за новију историју Србије, Алтера, 2007).
Варјачић Ј., Судбина генерала војске Краљевине Југославије у Априлском рату
1941. и после рата, (Београд, 2003).
Варјачић Ј., Зетска дивизија у априлском рату 1941. и командант генерал
Миленко Ј. Варјачић: прилог за историју нашег времена, (Београд, 2002).
Vauhnuk V., Nevidljivi front. Borba za očuvanje Jugoslavije, (Minhen: „Iskra”
GmbH, 1984).

310
Грујић З., Ваздухопловство у Априлском рату 1941, (Београд: Удружење пен-
зионисаних војних летача и падобранаца Србије, 2016).
Денда Д., Шлем и шајкача: војни фактор и југословенско-немачки односи
(1918‒1941), (Нови Сад: Матица српска, 2019).
Денда Д., Тенкисти Краљевине Југославије, (Београд: Медија центар „Одбра-
на”, 2020).
Dimitrijević B., Borna kola Jugoslovenske vojske 1918‒1941, (Beograd: Institut za
savremenu istoriju, 2011).
Dimitrijević B., Dragan Savić, Oklopne jedinice na jugoslovenskom ratištu
1941‒1945, (Beograd: Institut za savremenu istoriju, 2011).
Димитријевић Б., Србија 1941, (Београд: Catena mundi: Институт за савре-
мену историју, 2021).
Жикић М., Априлски рат у Моравској бановини: Пета армија Југословенске
војске у рату 1941, (Београд: Институт за савремену историју, 2020).
Милетић М., Априлски рат у Дравској и Хрватској бановини: Прва група
армија Југословенске војске у рату 1941, (Београд: Институт за савремену
историју, 2020).
Огњевић А., Николић Ђ., Битка за Београд: април 1941, (Београд: Службени
гласник, 2020).
Терзић В., Југославија у априлском рату 1941, (Титоград: Графички завод,
1963).
Terzić V., Slom Kraljevine Jugoslavije 1941: uzroci i posledice poraza, I‒II, (Beograd:
Narodna knjiga; Beograd‒Ljubljana: Partizanska knjiga; Titograd: Pobjeda,
1982).

Радови објављени у часописима и зборницима радова

Bjelajac M., „Savska divizija u aprilskom ratu 1941”, Vojno-istorijski glasnik, god.
42, br. 1 (1991), 125‒158.
Bjelajac M., „Vojska Kraljevine Jugoslavije 1918‒1941”, Vojno-istorijski glasnik,
1‒2 (1993), 112‒128.
Bjelajac M., „Vojska kao činilac integracije i dezintegracije jugoslovenske države
1918‒1991”, u zborniku radova: Jugoslovenska država 1918‒1998, (Beograd:
Institut za savremenu istoriju, 1999), 391‒400.
Bjelajac M., „Istraživanje i razumevanje uloge vojnih elita u Jugoslaviji – različiti
pristupi i interpretacije”, Istorija 20. veka, 2 (2005), 199‒204.
Бјелајац М., „Покушај стратешког ослонца Југославије на СССР 1939‒1941”,
Војно-историјски гласник, 1‒2 (2006), 41‒66.
Бјелајац М., „Лажна неутралност: југословенска помоћ западним савезни-
цима и Грчкој (1939‒1941)”, Војно-историјски гласник, 1 (2020), 109‒135.
Boban Lj., „Izvod iz strogo poverljive kombinatorike Vladimira Terzića. A ponešto
i o drugim kombinatorikama”, Časopis za suvremenu povjest, 3 (1983), 79‒117.

311
Boban Lj., „Izvod iz strogo poverljive kombinatorike Vladimira Terzića. A ponešto
i o drugim kombinatorikama – drugi dio”, Časopis za suvremenu povjest, 1
(1984), 55‒80.
Boban Lj., „Multikombinatorika Terzić-Šušović, odnosno Šušović-Terzić”, Časopis
za suvremenu povjest, 3 (1985), 121‒134.
Денда Д., „Моторизација коњице у Краљевини Југославији”, Војно-исто-
риjски гласник, 1 (2008), 38‒65.
Денда Д., „Тенковске јединице у Војсци Краљевине Југославије (1930‒1941)”,
Војно-историjски гласник, 1 (2009), 147‒171.
Денда Д., „Југословенски тенкисти у Априлском рату”, Војно-историjски
гласник, 2 (2009), 78‒96.
Денда Д., „Страни утицаји на развој југословенске војне доктрине о оклоп-
ним јединицама (1918‒1941)”, Војно-историjски гласник, 1 (2010), 157‒172.
Денда Д., „Војна обавештајна служба у Краљевини Југославији 1918‒1941”,
Војно-историjски гласник, 2 (2010), 20‒39.
Денда Д., „Моторизација тешке артиљерије у војсци Краљевине СХС/Југо-
славије (1918‒1941)”, Војно-историjски гласник, 1 (2013), 126‒144.
Димић Љ., „Историографија о рату у Југославији”, Споменица Историјског
архива „Срем”, 4/2005, 9‒32.
Димитријевић Б., „О одговорности југословенске војне елите у Другом свет-
ском рату”, Историја 20. века, 1 (2005), 169‒174.
Životić A., „Četničke jedinice Vojske Kraljevine Jugoslavije u Aprilskom ratu”,
Istorija 20. veka, 1 (2011), 39‒47.
Животић А., „Совјетски војни изасланик у Београду о узроцима пораза
војске Краљевине Југославије у Априлском рату 1941”, Војно-историjски
гласник, 1 (2019), 144‒166.
Жикић М., „Јединице V армије војске Краљевине Југославије у Априлском
рату (9‒18. априла 1941)”, Војно-историjски гласник, 2 (2015), 145‒163.
Жикић М., „Тимочка дивизија у Априлском рату 1941”, Војно-историjски
гласник, 1 (2016), 92‒111.
Жикић М., „Страдали виши официри југословенске краљевске војске у Ап-
рилском рату 1941. године”, Годишњак за истраживање геноцида, бр. 9,
2017, 9‒39.
Касаш А., „Једно сведочанство о Априлском рату у Бачкој 1941. године”,
Зборник Матице српске за историју, 49 (1994), 171‒177.
Коло А., „Поморско ваздухопловство Југословенске краљевске морнарице
у Априлском рату”, у зборнику: Сто година српског војног ваздухоплов-
ства: Историјски развој, књ. 1, (Београд: Медија центар „Одбрана”, 2014),
131‒158.
Јањетовић З., „Југословенски Банат 1941. године”, у зборнику: Срби и рат
у Југославији 1941. године (Београд: Институт за новију историју Србије,
Музеј жртава геноцида, Институт за славистику Руске академије наука,
2014), 291‒317.

312
Јовановић В., „Балканске политичке прилике и априлски слом Вардарске ба-
новине”, у зборнику: Срби и рат у Југославији 1941. године (Београд: Ин-
ститут за новију историју Србије, Музеј жртава геноцида, Институт за
славистику Руске академије наука, 2014), 269‒290.
Miladinović P., „Gubici osovinske avijacije u Aprilskom ratu 1941”, Istorija 20.
veka, 1 (2011), 49‒64.
Милетић М., „Покушај одбране источне Македоније у Априлском рату
1941”, Војно-историjски гласник, 1 (2015), 238‒262.
Милетић М., „Изјава армијског генерала Душана Симовића о учешћу у Ап-
рилском рату ‒ проблеми анализе и тумачења”, Војно-историjски гласник,
1 (2016), 173‒189.
Miletić M., „Dravska banovina u Aprilskom ratu 1941. godine”, Prispevki za
novejšo zgodovino, 2 (2018), 85‒109.
Miletić M., „Bjelovarska pobuna u Aprilskom ratu 1941. godine”, Istorija 20. veka,
1 (2020), 65‒82.
Милићевић Т., „Узроци наше војничке пропасти 1941”, Гласник српског ис-
торијско-културног друштва „Његош”, 8 (1961), 5‒49.
Tešić D., „Vojska Kraljevine Jugoslavije uoči Aprilskog rata”, Istorija XX veka, 1‒2
(1991), 130‒133 .
Tešić D., „Vojska Kraljevine Jugoslavije i nacionalne manjine u godinama uoči
Aprilskog rata”, Istorija XX veka, 2 (1996), 75‒90.
Skoko S., ,,Velimir Terzić, Slom Kraljevine Jugoslavije 1941”, Istorija 20. veka, 1‒2
(1983), 125‒146.
Хорњак А., „Учешће Мађарске у распарчавању Југославије 1941”, у зборни-
ку: Срби и рат у Југославији 1941. године (Београд: Институт за новију
историју Србије, Музеј жртава геноцида, Институт за славистику Руске
академије наука, 2014), 251‒267.
Šušović M., „Nema strogo poverljive kombinatorike Velimira Terzića”, Časopis za
suvremenu povjest, 2 (1985), 89‒135.

Predrag M. Vajagić

THE APRIL WAR IN RECENT SERBIAN HISTORIOGRAPHY

Summary: The April War of 1941 has occupied the attention of the public
and historians alike for eighty years. The main causes of the rapid military collapse
of the Kingdom of Yugoslavia and the assessment of the war changed frequently over
time. Immediately after the end of the Second World War, Josip Broz Tito gave his
view of the Communist Party of Yugoslavia, which had a starting point in how the
defeat in the “Sixth April War” came as a consequence of “army betrayal”, “gene-

313
ral cowardice” and “escape of monarchs and governments”. Historian Velimir Terzic,
a participant in the April War, sees the 1980s as the main causes of defeat in: the
misguided domestic policy of “unpopular regimes”, people’s dissatisfaction with the
“oppressive and exploitative policy” of ruling circles, avoiding the establishment of re-
lations with the USSR, the network five-columnists and avoiding the use of partisan
tactics of warfare. Contemporary Serbian historiography has rejected a good part of
the assessments of historiography made in socialist Yugoslavia in connection with the
April War. Among the many causes that led to the rapid collapse, Serbian historians
point out: excessive superiority of the enemy in soldiers and equipment, acquired ini-
tial strategic initiative by the enemy by complete encirclement of the Yugoslav army,
insufficient strength to defend too long front line, absolute unpreparedness of com-
manders, officers, non-commissioned officers and reservists for a new way of warfare
led by the German Wehrmacht, unfavorable internal conditions in the country as a
result of the unresolved national issue which led to the open betrayal of most Croatian
officers and soldiers, wrong decision regarding non-conduct of general mobilization
on March 27 and finally, the lack of sufficient strategic reserves for the defense of the
key direction of the Morava, the Nisava and Vardar valleys, the fall of which was fatal
for defeat and military capitulation.
Key words: April War, army of the Kingdom of Yugoslavia, command, causes
of defeat, Banovina Croatia, Moravian banovina.

314