Professional Documents
Culture Documents
Народ Који Ми Срби Називамо Арбанасима
Народ Који Ми Срби Називамо Арбанасима
Народ Који Ми Срби Називамо Арбанасима
Једино по чему је та стара Албанија била позната јесу велики и опасни пси,
такозвани кавкаски овчари. У време када је Александар Велики освајао Азију пред
њега је изашао неки владар Албаније и поклонио му једног великог пса. Кавкаска
Албанија је била једна врло кршевита и сиромашна земља па као таква није
привлачила освајаче.
У осмом веку Арапи су запосели земље око Каспијског мора и иза Каваза.
Тамошње домородачко становништво су превели у ислам и водили са собом као
помоћне чете у борби са хришћанима. На Средоземном мору вођене су честе борбе
између Арапа, као представника ислама и Ромеја, (Византије) као представника
хришћанства. Арапи су отели од Ромеја већи део Сицилије и један део јужне
Италије, па да би ојачали исламско становништво у овим земљама довели су један
део становништва из кавкаске Албаније. Арапско освајање Сицилије трајало је дуго
времена од 827. до 878. године. Сицилија је подељена на два дела, исламски део и
хришћански део, па отуда и назив Две Сицилије. Хришћани су били потиснути у
североисточни део острва. Византија је на томе делу острва држала знатне војне
снаге. Византинци су успели да преотму од Арапа један део острва и ту су затекли
исламизиране Албанце. У већини случајева вратили су их поново у хришћанство.
Византија је, 1042. године, напала Србију и послала своје две војске кроз Епир, дуж
приморја. Тадашњи млади цар Србије, Војислав, сатро је у две битке византијску
војску. Овај тежак пораз у рату са Србијом изазвао је нереде у Цариграду.
Византијски војни заповедник на Сицилији, по имену Ђорђе звани Манијак,
одлучио се на побуну са жељом да узме власт у Цариграду. Укрцао је своју војску
на лађе и један део Албанаца које је узео са собом као помоћне чете. Они су са
собом водили и своје жене и децу. Са том шареном војском искрцао се у Драчу
марта месеца 1043. године. Како је Србија тада била у ратном односу са
Византијом, Манијак је рачунао бар на неке српске симпатије. Манијак је довео са
собом само један мали део Албанаца, већина њих је остала на Сицилији и у јужној
Италији. Сви су временом покрштени и италијанизирани, тако да се код њих данас
задржало само сећање на њихово порекло. То сећање на њихово албанско порекло
задржало се више код оног дела људи који су се одселили из Италије у Америку,
него код оног дела који је остао у Италији.
(1) Michael Attaliota: Historia, Corpus Scriptorum Historiae Byzantinae. Impensis ed.
Njeberi, Bonnae