КРИВИЧНО ПРАВО

– ОПШТИ ДЕО –
ВУКОВИЋ

1. ПОЈАМ И ЗАДАТАК КРИВИЧНОГ ПРАВА, МЕСТО И ИЗВОР

 Подела кривичног права:

1. Материјално кривично право – правила у К.З, дели се на општи и посебни део.

2. Процесно кривично право – прописује правила кривичног поступка (како се санкција
остварује) – Закон о кривичном поступку
3. Извршно кривично право – уређује се извршење санкције – Закон о извршењу
кривичних санкција (З. О извршењу ванзаводских санкција)
Материјално кривично право се дефинише као укупност правних норми о кривичним
делима и њиховим санкцијама. Разликујемо:
Материјално к.п у објективном смислу – кривичноправне норме (ius penale)
Материјално к.п у субјективном смислу-овлашћење државе да кажњава (ius puniendi)

 Поред назива кривично, раније се користило и „казнено“ и „криминално“

 ЗАДАТАК К.П: ЗАШТИТИНА ФУНКЦИЈА – сузбијање криминалитета
Кривично право чува елементарне вредности које омогућавају заједнички живот људи
у заједници – чува правна добра загарантована уставом од угрожавања и
повређивања (живот и тело, слобода, углед, имовина); она могу бити индивидуална и
универзална, која су међусобно једнака.
 К.П КРАЈЊЕ СРЕДСТВО ПРИНУДЕ – располаже најстрожим санкцијама у једном
друштву, зато се оно употребљава само када је НУЖНО, после свих осталих те је
супсидијарна!
 Домен ЈАВНОГ ПРАВА – унутар к.п. држава је у надређеном положају у односу на
грађане, а казна је реакција на повреду јавног интереса.
 Казнено право – грана права у коју спадају кривична дела, прекршаји и привредни
преступи. Разлика између прекршаја и к.д. – прекршаји крше јавни поредак, а к.д су
друштвено опасна.
 ИЗВОРИ К.П:
1. Основни:
-Кривични законик (2005)
-З. О малолетним учиниоцима к.д и кривичноправна заштита малолетних лица (2005)
-Закон о одговорности правних лица (2008)
Нека к.д се налазе у другим законицима
2. Споредни:
- Међународни уговори (Ратификовани од стр НС)
- Устав (прописују се битна кривичноправна начела и правила и деф. правних добара)
- Подзаконски описи (не прописују к.д али их допуњују – посебна блакентна к.д )
Судска пракса, доктрина и обичаји нису извор к.д
2. НАЧЕЛО ЗАКОНИТОСТИ
 “Nullum crimen, nulla poena sine lege” – нема злочина ни казне без закона

~никоме се не може изрећи казна за дело које није прописано у закону као кажњиво
пре него што је дело учињено, нити се може изрећи санкција која није предвиђена
законом, пре него што је дело учињено.
-Начело законитости значи да нормом морају бити одређени како само дело, тако и
санкција у време извршења самог дела.
 4 одвојена правила:
a) ОПИСАНОСТ норме у закону – nullum crimen sine lege scripta
-норма мора бити писана! – обичаји и природно право не важе!!!
b) ОДРЕЂЕНОСТ норме у закону – nullum crimen sine lege certa
-норме су прецизне како би се избегла самовоља у тумачењу те нема двосмислених
израза и широких казнених распона (негде то мора – „ниске побуде“)
c) Забрањена ретроактивност – nullum crimen sine lege proevia
-санкција и дело морају бити прописани пре учињеног дела, а не пре суђења
Постоји могућност блажег закона по учиниоцима, ако је нови закон блажи
d) Забрањена креативна аналогија – nullum crimen sine lege stricta
-као вид стварања к.д
- примењује аналогију само ако није на штету учиниоца. Суд не сме допуњавати п.п,
већ се допуњава закон.

~Гарантивна функција к.п. – грађанима се јемчи правна сигурност, заштита од репресије и

злонамерног прогона, спречавање судске самовоље.
~Превентивна функција к.п – magna carta злочинаца

3. ПРОСТОРНО ВАЖЕЊЕ К.З И ТЕРИТОРИЈАЛНИ ПРИНЦИП

 Када одредимо просторно важење, одлучујемо да ли ће се применити наше (или
страно) законодавство на неки кривичноправно релевантни догађај.

~ основни принцип просторног важења је ТЕРИТОРИЈАЛНИ ПРИНЦИП: држава има

право да употребљава своје законе на својој територији. Ово начело се додатно
проширује на догађаје који су се десили изван границе, али где постоји везивна тачка.

Према територијалном принципу законодавство Републике Србије важи за сваког ко на

њеној територији учини к.д, независно да ли је лице домаћи или страни држављанин. Под
територијом се подразумевају копно, водене површине, ваздушне и дубине.

Територијални принцип је проширен принципом заставе:

Законодавство РС важи и за сваког ко учини к.д на домаћем броду или ваздухоплову 1 без
обзира где се он налази у време извршења к.д.

-Уколико је страна држава већ покренула поступак по територијалном принципу кривично

гоњење се може предузети и у нашој земљи по одобрењу републичког јавног тужиоца.

-Јавни тужилац је обавезан да кривично гони код постојања основане сумње да је учинио
дело за које се гони по службеној дужности.

4. ДОПУНСКИ ПРИНЦИПИ ПРОСТОРНОГ ВАЖЕЊА

1
Домаћи цивилни ваздухоплов -> само код је у лету
Домаћи војни ваздухоплов -> без обзира где се налази
 „Заштитни принцип“ - границе просторног принципа се проширују на к.д која
повређују или угрожавају наша правна добра без обзира где су учињена.

*Сви допунски принципи захтевају да се дело учинило у иностранству*

 2 типа, у зависности од тога „шта се штити“:

1. РЕАЛНИ ПРИНЦИП – штити се држава. Говоримо о делима за која страна држава

најчешће није заинтересована те препушта гоњење нашем тужиоцу те се примењују
правила нашег права уз изузетак ne bis in idem. Кривично законодавство РС важи за
свакога ко ( у иностранству) учини:

 Учини к.д против уставног уређења и безбедности

 К.д тероризма политичка добра!
 Фалсификовање домаћег новца

2. ПЕРСОНАЛНИ ПРИНЦИП – штите се грађани. (Држављани РС су повређени у

иностранству од иностраног држављанина).

А) Пасивни – домаћи држављанин бива угрожен на страној територији (споран)

б) Активни – К.З РС важи за домаћег држављанина који у иностранству учини к.д па се
затекне на територији Србије или буде испоручен.

 УНИВЕРЗАЛНИ ПРИНЦИП- кад РС примењује К.З (омогућено гоњење) независно од

тога где је дело извршено нити од стране кога, све у циљу безбедности међународне
заједнице. ( обично на отвореном мору, пиратство, геноцид итд.)
 Гоњење према овом принципу се неће предузети када:
а) учинилац је потпуно издржао казну у иностранству
б) казна му је у иностранству: застарела, опроштена или је ослобођен
в) због неурачунљивости му је у иностранству извршена мера безбедности
г) није добијен захтев оштећеног
 ова два принципа не одступају од начела ne bis in idem.

5. ВРЕМЕНСКО ВАЖЕЊЕ КРИВИЧНОГ ЗАКОНОДАВСТВА

 ~ основно правило временског (темпоралног) важења је то да се на учиниоца ~
примењује закон који је важио у време извршења к.д

-Примењивање овог принципа постоји онда када се закон мењао.

-Изузетак: уколико је након извршења дела закон мењан ( Lex Mittior ) примениће се онај
који је најблажи за учиниоца.
-Важи за цело материјално к.п (и општи и посебни део), не и за кривичнопроцесне
одредбе, суд примењује она процесна правила која важе у време вођења поступка.
-Међузакони се могу употребити уколико учиниоца доведе у бољи положај (они који су
постојали између радње извршења и суђења).

 Који пропис се сматра блажим? (критеријуми)

-онај који 1. Искључује постојање кривичног дела или 2.(а) прописује нижу казну и
2.(б) повољније одредбе о њеном одмеравању или 3. Омогућава изрицање друге
кривичноправне санкције.
-У случају сумње који је закон блажи примењиваће се онај који је важио у време дела
(примена блажег је обавеза суда).
-Ствари се компликују када се мења више одредаба мења, где неке делују повољније, а
друге неповољније (нпр. распон минимума и максимума казне се мења у супротном
смеру). Због тога се принењује „ПРИНЦИП АЛТЕРНАТИВИТЕТА“ – закон који се примењује
се мора применити у целости!!! - > Изузетак је стицај где се може комбиновати за
различита к.д.
-У случају темпоралног закона – закона донетог са одређеним трајањем, примениће се
тај закон све до његовог укидања, осим ако самим тим законом није одређено другачије
(обично је пооштрен услед ратног/ванредног стања).

6. ПЕРСОНАЛНО ВАЖЕЊЕ КРИВИЧНОГ ЗАКОНОДАВСТВА

 ~ Персоналним важењем се утврђује круг лица који због одређених разлога ~
трајно или привремено не подлажу домаћој јурисдикцији.

Разлози су засновани на:

1. ПРЕМА УСТАВНОМ ПРАВУ
а) Индемнитет – лични основ некажњивости. Трајно укључује сваку правну одговорност
за дела учињена при вршењу дужности и апсолутан је. (по ауторима посебан основ
искључења кажњивости). Није везан за трајање мандата.
Пример: народни посланик (за изражено мишљење никад не може бити позван)
Председник, чланови Владе, судије, јавни тужилац и његови заменици (али не
иако крше закон у погледу к.д предвиђених у закону-ради стицања имовинске
користи)
б) Имунитет – када прође мандат може бити осуђен. У питању је процесна сметња –
онемогућава да се против посланика који се позива на имунитет поведе поступак за који
се прописује казна затвора.
-Сви су они заштићени поводом изражавања мишљења и гласања али не смеју
злоупотребити положај (трговина гласовима)

2. ПРИВИЛЕГИЈЕ ПРЕМА МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ

-Екстериторијалност: Привилегија одређеним лицима који имају међународно признат
статус те не подлежу домаћој јурисдикцији. (изузеће страних држава, међународних
организација и њихових представника од јурисдикције домаће државе)
*Дипломатски имунитет* омогућава страним државама, међународним организацијама и
њиховим представницима да се не може вршити к.п и не може сведочити, не могу се
лишити слободе, притворити или осудити – али се свог имунитета држава може одрећи –
процесна сметња! (ово важи и за административно и техничко особље)
Услов је једино да немају пребивалиште код нас.
*Имунитет представника држава* - посебан тип. Шеф државе, владе и министар спољних
послова уживају овај имунитет како би се несметано кретали по туђој земљи и вршили
своје дужности.

7. ОПШТИ ПОЈАМ КРИВИЧНОГ ДЕЛА

-Општи појам кривичног дела подразумева све опште претпоставке које свако
понашање мора да испуни да би се сматрало кривичним делом.
*и као такво се разликује од појединачног кривичног дела који подразумева конкретан
делик описан у посебном делу.
- Разликујемо општи појам кривичног дела у формалном и материјалном смислу:
а) Материјални појам к.д – описује какво је к.д суштински (по чему се разликује од других
деликата) – друштвено опасно дело човека –
б) Формални појам к.д – одређује формалне елементе деликта, како би се утврдило да ли
се ради о к.д
-данас се суд искључиво ослања на формални појам при процени!-
(изузетак – к р а ђ а)
Формални елемент садржи 2 дела: -НЕПРАВО, дели се на: - предвиђеност у закону
- противправност
-КРИВИЦА
Закључујемо да формални елемент има 3 дела: 1. Предвиђеност у закону
2. Противправност
3. Кривица
Кривично дело према чл. 14 став 1. КЗ РС:
(1) Кривично дело је оно дело, које је законом предвиђено као к.д, које је противправно и
скривљено.
(2) Нема к.д уколико је искључена противправност или кривица, иако остала обележја
постоје.

 Према овоме структуру кривичног дела одређујемо као четворостепену:

1. дело човека
2. предвиђеност у закону
3. противправност
4. кривица

* У Немачком праву је тростепено.

* Овакав систем је изузетак генерално.

8. ВРЕМЕ КРИВИЧНОГ ДЕЛА

 Члан 16: „кривично дело је извршено у време када је извршилац радио или био дужан
да ради“
*без обзира где је последица наступила.

=> ТЕОРИЈА ДЕЛАТНОСТИ – за разлику од т. Убиквитета, ова теорија почива на томе да

је време предузимања радње време извршења кривичног дела, без обзира кад је
наступила последица што је у складу са начелом законитости.
*и кривица се гледа у време извршења к.д (психичко стање и однос према делу се
цени према времену извршења к.д)
1. Покушај- моменат започињања радње извршења
2. Чињење – време када је извршилац радио/дужан да ради
(нпр: терориста шаље експлозив, то је време дела а НЕ приспеће пошиљке или
експлозија (то је последица))
3. Нечињење – време када је извршилац био дужан да ради како би спречио
остваривање бића дела(код правих) или наступање последице(код неправих)
4. саучесништво – члан 16. Ст. 2 каже да је дело извршио онда каданје он лично радио
или био дужан да ради (његово време се рачуна одвојено)

 Значај прецизирања времена извршења:

1. утврђивање старости учиниоца те његове кривице
2. временско важење законодавства због појединачних санкција ( нпр. доживотни
затвор се не може изрећи лицу млађем од 21г.)
3. застарелост гоњења
4. може да буде обележје основног облика или квалификаторна околност

9. МЕСТО КРИВИЧНОГ ДЕЛА

Члан 17.: „Кривично дело је извршено како у месту где је извршилац радио или био дужан
да ради, тако и у месту где је наступила последица дела“
~Дистанциони деликти – где су ова два места развдојена

= > Теорија убиквитета (јединства) – местом се сматра и тамо где је учинилац радио, али и
тамо где је наступила последица, јер тежиште к.д једнако почива и на неправу радње и
неправу последице.
 Место радње – свако место где је предвиђена одређена активност дела (у случају
нечињења то место је понекад и законом прописано- не мора ни бити где се учинилац
налазио).
 Место последице - оно на којем је остварена повреда или угрожавање.

1. Покушај – место је тамо где је учинилац радио/био дужан да ради, тако и тамо где је
последица требало или је могла наступити. (став 2 чл. 17)
2. Саучесник – учинио је к.д тамо где је он вршио радњу те и тамо где је последица
наступила.

 Значај утврђивања места извршења:

1. мора се одредити просторно важење те и месне надлежности суда/тужиоца.
2. због неких (ретких) к.д која се могу извршити само на одређеном месту (пиратство,
насилничко понашање на спортским приредбама)

10. КРИВИЧНОПРАВНА РАДЊА: УЧЕЊА, ЉУДСКО ПОНАШАЊЕ

 Кривичноправна радња је дело човека и претпоставка је сваке одговорности. Као
таква, део је четворочлане структуре к.д. (раније је реч „дело“ претстављало радњу,
узрочнопоследичну везу и последицу, а данас се радња и дело изједначавају)
 Радња ≠ радња извршења – јер ова радња претставља први услов да би уопште
причали о к.д, док се код другог прича о конкретној радњи извршења одређеног
кривичног дела.

 УЧЕЊЕ О КРИВИЧНОПРАВНОЈ РАДЊИ:

1. Објективно – субјективно учење
Главно учење о значењу кривичноправне радње које радњу дефинише као:
„вољни телесни покрет човека који узрокује промене у свету“
Ова воља не значи умишљај (нико није хтео последицу), већ да смо ми искључиво
желели да направимо тај покрет, не нужно и последицу. Нпр: отац који удари дете
вратима случајно чини радњу.

Поред овог основног схватања постоји 2. Објективна теорија за коју је битан само покрет,
Финално учење где се радња дефинише као свесно деловање руковођено циљем и
3. Социјална теорија за коју је битно да ли је радња социјално релевантна те то нарушава.

Кривичноправна радња подразумева да се ради о деловању човека (понашања и стања).

За акте животиња се начелно не одговара све док нису подчињени људској вољи, уз то ни
акти природних непогода се не могу приписати човеку уз изузетак пропуста гаранта. Свако
физичко лице, без обзира нс године и душевно здравље, могу предузети радњу.
Радња кривичног дела мора бити испољена, те се унутрашњи процеси попут помисли и
осећања не сматрају радњом без обзира какви су. (воља се мора испољити)

11. СИТУАЦИЈЕ ИСКЉУЧЕЊА КРИВИЧНОПРАВНЕ РАДЊЕ

Први услов да би се неко понашање сматрало радњом, оно мора бити ВОЉНО. Уколико
изостане управљивост понашања, односно, уколико учинилац своје понашање није могао
да контролише, то понашање неће бити радња (али, уколико је могао, а није контролисао,
биће испуњен први корак). Вољност акта се претпоставља, а може се побијати.

 СИТУАЦИЈЕ У КОЈИМА РАДЊА НЕ ПОСТОЈИ:

1. Дело учињено под дејством НЕОДОЉИВЕ СИЛЕ
- Сила је неодољива ако се лице није могло одупрети нити је избећи, те оно неће бити
извршилац већ лице које је ту силу применило (Vis apsoluta)
- Сила је одољива (Vis compulsiva) ако се лице могло одупрети, па ће оно бити одговорно
са могућношћу ублажавања санкције.

2. Радње учињене у стању СНА или НЕСВЕСТИ

- у овим случајевима је „свесни апарат“ искључен у потпуности. Ова стања ће довести до
искључења кривичноправне радње само ако нису СКРИВЉЕНЕ. Ако се лице свесно доведе
у стање (скривљене) неурачунљивости – приписаће му се радња.
- Пример: возач свесно заспи са воланом, лице се доведе у алкохолисано стање па убије
некога...

3. РЕФЛЕКСНИ ПОКРЕТИ
- аутоматска реакција организма без утицаја воље (нпр: некога удари струја па он
рефлексно начини повреду другом лицу)
* Радње у афекту (импулсивне радње) – у зависности од интензитета у ретким
случајевима могу довести до искључења радње, али најчешће се подразумевају као
радња.

12. ПРЕДВИЂЕНОСТ ДЕЛА У ЗАКОНУ И ОБЕЛЕЖЈА ОБЈЕКТИВНОГ БИЋА

-Према начелу законитости, сва к.д морају бити предвиђена и конкретизована у закону.
Први корак јесте дефинисање законских описа – обележја којима се различита људска
понашања предвиђају као к.д. Законски опис чине: 1. Обележја бића и 2. Кривична
санкција, а понекад и 3. Услов кажњивости. (људска понашања + последица)
 Биће кривичног дела
Апстрактан опис кривичноправног релевантног догађаја, који представља неправи део
одређеног деликта. Законодавац помоћу њега ставља до знања шта је забрањено
понашање. Услов да биће к.д буде то јесте да буде скривљено ( да је постојао
умишљај/нехат учиниоца). Оно се разликује од чињеничног стања, који подразумева
одређени догађај као предмет правне оцене те он мора бити подведен под биће одг. К.д
који има типизирани опис.
-Улога законских бића је заштита апстрактне вредности (правног добра), односно
дефинисањем се штити заштитни објект – интерес који се штити прописом к.д (човек који
се усмрћује; живот, слобода). Њега треба разликовати од појединачног „објекта радње“
(посебан човек) – објект који се угрожава вршењем неке радње.
 Обележја бића к.д:
1. Објективно – условно обележје. Спољашња слика деликта. Ова обележја морају
бити испуњена да би постојало дело. (Одузимање покретне ствари...)
2. Субјективно – услов за испуњење. Унутрашњи психички садржај. Неопходан крађа
да би опис дела био испуњен. (... У намери да се присвоји имовинска корист)
 Обележја објективног бића дела:
a) Радња извршења (обавезан њен опис) – једини обавезан елемент.
Главно обележје, ако је дело последично уз њега иде и последица ( пример:
наношење повреде -> погоршано здравствено стање)
b) Лично својство извршиоца.
Већину дела може учинити свако лице, али некад биће деликта захтева одређен лични
однос (пр: мајка и дете код убиства на порођају) или личну околност (двобрачност).
c) Модалитети радње (често допуњују обележје)
Пр: начин (лишење живота на свиреп и подмукао начин) или средство извршења
(опасно оружје), време (ратни злочин) или место (повреда гроба).

 Подела објективног бића к.д:

 1. Дескриптивно обележје – за њих сазнајемо чулно, природна својства лица или
предмета, те их можемо опазити.
2. Нормативно обележје – својства базирана на правној норми и социјалним правилима
те их утврђујемо тек читањем норме.
Нпр: родоскрвнуће (сви сродници у правој линији), ко прекрши правила саобраћаја...
* Разлог поделе: код умишљаја се поставља питање, да ли учинилац мора познавати и
правни аспект нормативног обележја
* Поједини описи садрже и блакетна обележја (чији садржај зависи од других правних
правила на која упућују)

13.ТИПОВИ ОБЈЕКТИВНОГ БИЋА ДЕЛА

I. ДА ЛИ ЗАКОНСКИ ОПИС САДРЖИ ПОСЛЕДИЦУ ИЛИ НЕ?

- Делатносни деликт – силовање, родоскрвнуће
Нема последице у законском опису (овако може да је буде), већ само невредност
понашања учиниоца те су ова к.д довршена предузимањем радње извршења.
- Последични деликт – давање лажног исказа – настаје тешка последица за окривљеног
Поред радње учиниоца, законски опис укључује и наступање одређене последице.
* Сва дела имају последицу, само за нека она није потребна да би се дело сматрало
кажњивим.

II. ПРЕМА ИНТЕНЗИТЕТУ ШКОЂЕЊА ОБЈЕКТУ РАДЊЕ

- Деликти повреде – (уништење, убиство) Предузимање радње нарушава објект дела
(последични су) – уништење/оштећење
- Деликти угрожавања – угрожавање јавног саобраћаја
а) Конкретна опасност – садржи последицу која није повреда већ угрожавање, јавља се
стање опасности које је блиско повреди (наступање повреде зависи још само од случаја)
б) Апстрактна опасност – (подврста делатносних деликата) -> даља опасност
пр: превоз нуклеарне материје
-Постоји одређено понашање без последице, односи се на генералну опасност –
могућност да дође до опасности

III. ДА ЛИ СЕ ДЕЛА ОСТВАРУЈУ АКТИВНИМ ПОНАШАЊЕМ ИЛИ ПРОПУШТАЊЕМ

 - Дела чињења – „комисивни деликти“ су они остварени одређеним понашањем.
- Дела нечињења – „омисивни деликти“ су остварени пасивним понашањем
(пропуштањем)
а) права дела нечињења- она радња коју је законодавац прописао као кажњиву услед
нечињеног. Свако лице / нема последице
нпр: неодазивање на нешто што је прописано да мора
б) неправа дела нечињења – дела означена као чињења, па уколико то чињење буде
пропуштено биће к.д. Гарант / има последице
нпр: отац не храни дете (нечињење), па оно умре.

IV. У ЗАВИСНОСТИ ДА ЛИ К.Д МОЖЕ ИЗВРШИТИ СВАКО ЛИЦЕ

- Општи деликти – (Delicta communia) могу бити остварена од стране сваког лица јер
законски није ограничен круг („ко узме туђу ствар“)
- Посебни деликти – (Delicta propria) само лица са посебним личним својствима;
законски ограничен круг

V. У ЗАВИСНОСТИ ОД ТРАЈАЊА ДЕЛИКТА

- Трајни деликти – учинилац радњом ствара одређено противправно стање – које траје
у времену (отмица)
- Деликти стања – формално су довршена остваривањем противправног стања, али је
његовим остварењем окончана читава кривичноправно релевантно догађање
(убиство)

VI. ПРЕМА БРОЈУ МОГУЋИХ РАДЊИ ИЗВРШЕЊА

- Једноактни – чешћи тип, законом је предвиђен 1 радња („одузимање“)
- Вишеактни деликти – неопходно је постојање више радњи – испуњење свих
(кумулативни) – силовање; или више прописаних (принуда+обљуба) где може бити
било који да се испуни (алтернативни) – фалсификовање новца „мешовито биће“

14.ОБЕЛЕЖЈА СУБЈЕКТИВНОГ БИЋА И КВАЛИФИКОВАНИ И

ПРИВИЛЕГОВАНИ ОБЛИЦИ
-Дуго се сматрало да само објективно биће, односно спољашњи садржај чини биће дела,
а да се унутрашњи процеси прописују кривици, али ми без тих унутрашњих информација
не би често знали о ком делу је реч па је и субјективно биће релевантно.

 2 главна субјективна обележја бића дела:

1. НАМЕРА – представа о циљу. Може бити описано у закону или непосредно.
Нпр: намера код крађе је да ствар присвоји („у намери да новац стави у оптицај“)
Намера ≠ умишљај: намера се разликује од умишљаја јер је он усмерен на објективно, а
намера на субјективно.
Постоји у време предузимања радње, али касније не мора бити остварена.
2. ПОБУДА – покретачки мотив – зашто се то ради. Оно може заснивати неправо (мучење)
или повишава (лишење живота из освете) или умањује (лишење из самилости)
Намера ≠ побуда: емоционални, унутрашњи подстицаји (покретачки мотив

 Квалификована к.д -> ТЕЖИ облик одређеног деликта, који модификује основни
деликт (допунским обележјима) -> ТЕШКО УБИСТВО
 Привилегована к.д -> ЛАКША модификација к.д -> СИТНА КРАЂА
*У Англоамеричком праву се додају још 2 обележја, умишљај и нехат – код нас је то само
у кривици
Поред квалификованих и привилегованих к.д, треба споменути и олакшавајуће и
отежавајуће околности – околности које суд узима у обзир приликом одмеравања казне.
*Некада допунска обележја у тој мери модификују основни деликт, па не представља
више његов квалификовани облик, већ самостално ново кривично дело (разбојништво)

15.УСЛОВИ ИНКРИМИНАЦИЈЕ (КАЖЊИВОСТИ)

-Поред обележја бића, у законском опису понекад се захтевају и објективни услови
кажњивости. Инкриминација не постоји ако нема њених обележја тј објективних услова.
За разлику од обележја бића, услови инкриминације не морају бити обухваћени
кривицом (умишљајем или нехатом) учиниоца, те се он не може позвати на стварну
заблуду.
-Додатна околност која мора да се догоди да би постојало к.д – објективни услови
инкриминације се налазе изван бића к.д и не морају да имају узрок у радњи учиниоца,
време наступања услова није повезано са остварењем бића.
1. пр: Учествовање у тучи – наступање смрти или тешке телесне повреде је услов
инкриминације, дакле лице које осим што учествује у тучи и нанесе телесне повреде
неком лицу, одговара за неко дело против живота и тела (у зависности од своје кривице).
Друго лице које није нанело тешке телесне повреде ће одговарати због самог
учествовања – Законодавац инкриминише саму радњу учествовања јер жели да спречи
опасне туче. Условљавање кривичне одговорности наступањем нескривљених услова се
правда разлозима криминално-политичке нужности, понашање им је на граници
криминалног.
2. пр: „ко зна да се припрема к.д више од 5г затвора , па у времену у ком је било могуће то
није пријавио, одговараће ...“ – шумска крађа, пореска утаја
ово је услов кажњивости, који и поред самог бића мора да се испуни, јер неко можда није
стигао да пријави.
-Објективни услови инкриминације ≠лични основ искључености инкриминације:
Код личног основа искључености инкриминације се под одређеним условима лице
искључује одговорности услед постојања личног основа се искључује к.д - који помаже
после извршења дела (сродник по крви у правој линији, сестра, брат, усвојилац, усвојеник,
супружник, лице са којим живи у трајној ванбрачној заједници)
Ове околности делују само ad personam, али не искључују к.д у погледу других учесника.
-Објективни услови инкриминације морају да наступе да би постојало к.д, док се овамо
искључује одговорност.
* Основи искључења кажњивости личне природе (добровољни одустанак), чије дејство не
може искључити постојање к.д, али може утицати на кажњавање.

16. ТЕОРИЈА ЕКВИВАЛЕНЦИЈЕ

-Постоји више теорија узрочности (последица се мора наћи у узрочно-последичној вези са
радњом) где се код последичних деликата чији законски опис обухвата наступање
одређеног догађаја (смрти) који се неким методом мора довести у узрочно-последичну
везу са радњом.
-Теорија еквиваленције је доминантно учење које каже да је за последицу релевантан
онај услов без ког она не би наступила (Conditio sine qua non), пример: Ако лице А, удари у
нос лице Б и сломи му нос, према овој формули (CSQN) да га није ударио последица не би
ни наступила.
 Недостаци теорије:
1) Она претпоставља да ми унапред знамо одређени догађај, и да формулом идемо само
логички да га проверимо,
2) Други недостатак јесте ширина резултата добијених њеном применом (Каузални ланац
се протеже у бесконачност, пр: крив је произвођач аутомобила „за саобраћајну несрећу
коју је извазвао пешак“?).
-Сужавање услова се врши на плану кривице преко заблуде о узрочној вези код умишљаја
или преко непредвидивости наступања последице код нехата.
-Релевантан је начин проузроковања јер „ако је учинилац хтео друго лице да усмрти
ножем, а оно преживи, па на путу до болнице погине у удесу“, према овој теорији
учинилац би одговарао за убиство, међутим у пракси ће одговарати само за покушај
(узрок смрти битно одудара од замишљеног начина).
-Заблуда о узрочној вези искључује одговорност за последицу (учинилац није крив што је
овај погинуо у саобраћајној несрећи.)

ИЗУЗЕЦИ ОД ТЕОРИЈЕ ЕКВИВАЛЕНЦИЈЕ: (ОДСТУПАЊА ОД ТЕОРИЈЕ ЕКВИВАЛЕНЦИЈЕ)

1) Хипотетичка каузалност – ( искључују се резервни услови)
-Још један изузетак од теорије еквиваленције (отац жртве усмрти убицу 5 мин пре
извршења смртне казне) - ако гледамо да ли би последица наступила и без очеве радње-
БИ! Због тога се узима да смртна казна хипотетички не би била извршена.
2) Претекнута каузалност
-Понекад се заснује каузални ланац радњи које прекидају једна другу, а све могу довести
до смрти. (нпр. лице А сипа отров лицу Б, крене да пије отров али дође лице Ц и упуца
лице Б и тиме се каузални ланац прекида- Лице Ц одговара за убиство, док лице А
одговара за покушај.)

3) Кумулативна каузалност
-Постоји више независних услова, од којих ниједан није подобан да самостално
проузрокује последицу(нпр. оба лица сипају по 0.5 г отрова(а за смртни исход треба 0.8 г)
- оба лица ће одговарати тек за неподобан покушај.

4) Алтернативна каузалност
-постоји више независних услова од којих је сваки довољан да изазове смрт(два лица(А,Б)
пуцају на лице Ц, А у главу, док Б пуца у срце)- оба лица одговарају само за покушај.

17.ТЕОРИЈА О АДЕКВАТНОЈ УЗРОЧНОСТИ И УЧЕЊЕ О ОБЈЕКТИВНОМ

УРАЧУНАВАЊУ

 Теорија адекватне узрочности

-услов који изазива последицу је онај који је генерално подобан да изазове тај резултат
(уколико према људском искуству нека радња има за резултата одређену последицу
може се наћи узрочно-последична веза – ова теорија се води критеријумом вероватноће
– те се елимишу оне радње које се сматрају некарактеристичним)
-Данас суд почива на објективно-накнадној прогнози:
-у време поступка судија се ставља у положај објективног посматрача за време
извршења дела и оцењује да ли таква радња типично изазива наступели исход(пример:
ударац у нос резултује смрћу јер је повређено лице хемофиличар).
-Предност је то што се смањује круг узрочних радњи (уграђен нормативни критеријум)
-Мана: теже решава сложеније каузалне ланце
 Учење о објективном урачунавању
-почива на идеји да понашању учиниоца треба приписати искључиво оне последице које
представљају исход правно недозвољеног ризика које је управо учиниочево понашање
иницирало. (последице су исход ризика)
(У последицу се мора улити опасност која потиче од радње учиниоца, а не неки други
ризик. (Пример: Уколико ја претучем особу на плажи и оставим је ту, а њу после потопи
цунами и убије је, ја не одговарам за смрт)).
-Недозвољени ризик би био да, пр: лице А претуче лице Б и остави га да умре на мрачном
и мало прометном коловозу у хладној ноћи да умре од смрзавања или да га згази ауто-
али није недозвољени ризик да га ту сретне стари непријатељ и усмрти га пиштољем.
- Постоје 2 фазе(питања): 1) да ли има фактичке везе између радње и последице?
2) да ли има нормативне везе?
-Први корак: исти је као код теорије еквиваленције, а то је примена формуле CSQN
-Други корак: да ли је учинилац створио или повећао опасност која је изазвала
последицу?
18. ТИПИЧНЕ ВАРИЈАЦИЈЕ У КАУЗАЛНОМ ЛАНЦУ
 Атипичност каузалног тока као коректив урачунавања
-Најзначајнији коректив урачунавања
-Одговара теорији адекватне узрочности
-Почива на идеји да се лице може искључити одговорности уколико је постојала
незнатна вероватноћа да ће та радња изазвати такву последицу (било је објективно
непредвидиво)- за овакав догађај се каже да представља ,,резултат случаја''.
 Конституција жртве као коректив урачунавања
- Постоје ситуације где се учиниочева радња надовезује на актуелну слабост жртве
(хемофилија, срчани проблем...) која је допринела смртном исходу - домаћа судска
пракса има подељено мишљење, иако чини се претеже закључак о урачунавању. У
англоамеричкој доктрини и јудикатури је прихваћено гледиште према којем сва стања
сакривена у конституцији жртве, у којем радња жртву затиче(слабости,болести итд...)
учиниоца погађају, чак и независно од тога да ли је он то могао да предвиди (правило тзв.
танке лобање- thin skull rule)
 Понашање жртве као коректив урачунавања
Пр: одбијање медицинског захвата – Немачка литература одбијање лечења представља
као одговоран чин жртве и искључује урачунавање.
-Пример из енглеске јудикатуре: девојка избодена јер није хтела да пристане на
сексуални однос, у болници је одбила неопходну трансфузију крви (за операцију) јер је
јеховин сведок и подлегла је повредама. Енглески правни систем урачунава ово
учиниоцу,заснивајући своје аргументе на правилу ,,танке лобање''.
 Одговорно понашање трећег лица као коректив урачунавања
-Уплитање трећег лица у неки каузални ток прекида повезаност раније радње (ја пуцам, а
неко после убије лице)
-Каснији умишљај прекида и умишљај и нехат
-Нехат не прекида нехат
 Друге типичне радње урачунавања
1) код спасавања добра(ватрогасац) се разликују 2 случаја:
а) уколико је ушао по службеној дужности- урачунава се смрт
б) уколико је добровољно(опклада, мачка) не урачунава се
2)код бекства жртве (тешка телесна повреда приликом бежања) - жртва затворена у кућу
искочи кроз терасу и сломи ногу- све се урачунава учиниоцу у том случају; и лишавање
слободе и тешка телесна повреда.

19.КРИВИЧНА ДЕЛА НЕЧИЊЕЊА: РАЗГРАЊНИЧЕЊЕ ЧИЊЕЊА И

ПРОПУШТАЊА И ПРАВИ И НЕПРАВИ ОМИСИВНИ ДЕЛИКТИ
-Кривични законодавац поред забрана, прописује и заповести, којима у одређеним
ситуацијама наређује одређено понашање односно чињење и пропуштање дужног
чињења заправо представља кривично дело нечињења(омисивни деликти).
-Први кривичноправни прописи који наређују чињење тицали су се ситуација у којима се
лице налази у непосредној животној опасности, али се временом број тих прописа увећао.
-Постоје 2 врсте омисивних деликата(кривичних дела нечињења):
1) Прави омисивни деликти - сам закон пропуштање дужног чињења кажњава(предвиђа
као кривично дело)
- спадају у делатносне деликте и могу их учинити сва лица
2) Неправи омисивни деликти - нису описани законом, али повређују норму самими
нечињењем. Законски описи код којих је радња к.д одређена као какво чињење, под
условом да је учинилац пропуштањем дужног чињења остварио његова обележја.
- спадају у последичне деликте и могу их учинити само гаранти (лице које има дужност да
предузме радњу у том случају)
Пример: дете се дави и случајни пролазник који пролази туда не пружи помоћ детету, он
одговара само за непружање помоћи (прави омисивни деликт), али не и за наступање
последице, док у случају да је тај случајни пролазник заправо отац детета (гарант) и
уколико не помогне свом детету, одговараће за убиство (неправи омисивни деликти).
 Разграничење чињења и пропуштања
-Некада је спорно да ли је радња чињење или нечињење: нпр прекидање туђих мера
спасавања (уколико је нечињење, одговара се за непружање помоћи, а уколико се ради о
чињењу, одговара се за убиство). Овде се већински заступа гледиште да је реч о чињењу
-Постоји и други случајеви, као што је одустанак од спасавања- уколико је појас дотакао
сферу жртве радиће се о чињењу, уколико појас за спасавање није дотакао сферу жртве
радиће се о нечињењу.
 Разлика између правих и неправих омисивних деликата:
-да ли је радња описана као пропуштање или је описана као чињење које се у конкретном
случају може подвести под нечињење.
Пр. правог о.д. : непријављивање припремања кривичног дела- прави омисивни деликт
Пр. неправог о.д. : убиство детета тако што му родитељ неће давати храну
-Подела на праве и неправе омисивне деликте је значајна јер се сматра да блаже треба да
се казни онај ко је извршио кривично дело нечињењем у односу на оног ко исто то дело
учини чињењем, а и само гарант може учинити неправи омисивни деликт.
Кривична дела нечињења представљају реткост, више су заступљена у прекршајном
праву.
20. ОБЈЕКТИВНО БИЋЕ ОМИСИВНОГ ДЕЛИКТА, ПОЛОЖАЈ ГАРАНТА И
НАЧЕЛО ЗАКОНИТОСТИ
-Биће омисивног деликта(обележје) су претпоставке-
1)постојања законом установљене дужности
2)фактичке могућности да се нешто чини.
-Обележја код неправих омисивних дела су, поред наведених претпоставки, и
утврђивање да ли је лице имало положај гаранта и утврђивање узрочно-последичне везе
између нечињења и последице (јер се код неправих омисивних деликата одговара и за
последицу).
-Дужност мора бити утемељена на праву, и учинилац је дужан да дела без обзира на
околности (није дужан да процењује да ли ће његова радња имати успеха или не, осим
ако радња није потпуно бесмислена), нпр. возач удари пешака колима, он је дужан да
изађе и помогне жртви и позове хитну помоћ.
-Предузимање радње мора бити објективно могуће, јер се од правних субјеката не може
очекивати немогуће(родитељ не може да спаси дете ако и сам не зна да плива или
уколико је лице онеспособљено(везана мајка) услед vis absoluta).
-Каузална(узрочно-последична) веза се успоставља хипотетички на основу вредновања
,,да ли би изостала радња извесно спречила исход'' (хипотетичка каузалност).
Да ли би изостало чињење спречило исход- користи се обрнута теорија
еквиваленције( condition cum qua non),(пропуштање родитеља да спаси дете је узрок
смрти, иако је дете умрло од дављења). Уколико се вероватноћа (да не би дете умрло)
граничи са сигурношћу одговара се за нечињење.

Положај гаранта- гарантни положај је посебна, специјална позиција лица(гаранта) који је

дужан да у одређеним ситуацијама својом интервенцијом спречи наступање последице.
- Извори заснивања:
А) закон
Б) уговор
Ц) ингеренција- довођење другог добра у опасност па се ствара обавеза њеног отклањања

-Према функционалном учењу о гаранту- гарант има обавезу заштите (да добро штити
(дете)) и надзора (надзире извор опасности (пас)).

(Нечињењем се не може извршити свако кривично дело чињења већ само она чија
обележја пропуштањем гарант оствари. Чисти последични деликти(убиство) се увек могу
учинити нечињењем, док су делатносна(силовање) дела неостварива нечињењем).
21.ЗАШТИТНЕ И НАДЗОРНЕ ФУНКЦИЈЕ
А) Заштитна функција
1) природна породична повезаност(родитељи,супружници, ванбрачни партнери)

-однос родитеља према деци(до 18г)

-родитељ је у зависности од година - гарант здравља и имовине
- све исто се примењује и за усвојитеља према усвојенику
-супружници уживају гарантни положај једно према другоме
-ванбрачни партнери такође имају гарантни положај
-живот у истом домаћинству (+ пријатељи,комшије,везе,цимери...) не представља извор
гарантне позиције.

2) фактичко(вољно) предузимање дужности заштите:

-уговором се може засновати гарантни положај- с тим што лице које врши функцију мора
ступити на дужност да би имало обавезу.

-кривична одговорност се овде угл. базира на конкретне ризике а не на самовољне акте

штићеника.

Б) Надзорна функција

1) надзор над опасним стварима:

-ималац фактичке власти над стварима (пас) дужан је да отклони актуелну опасност која
од те ствари прети, али не и да спречава даљу изазвану штету.
-излагање ''жртве'' може искључити одговорност учиниоца(апотекар не одговара ако
пљачкаш себе отрује леком)
*ова кривична дела се често подводе под кривично дело изазивања опште опасности

2)Одгорност за противправно понашање других лица

-чак и када се ради о блиским лицима, пошто је одговорност индивидуална, начелно нема
одговорности за друго лице – али ипак у 2 случаја постоји:
А) уколико гарант има фактичку контролу над лицем(дела малолетне деце се приписују
родитељима(ако 13-годишњак нападне друго дете пред својим родитељима, родитељи су
обавезни да то спрече, односно да заштите то друго дете, а до седме године постоји
најнепосреднији надзор)
Б) Надзор на темељу односа надређености(мала слова у књизи)

3)Гарантна дужност на темељу претходног чињења

-уколико лице изложи друго лице опасности- биће обавезно да спречи штетне последице
на угроженом
-лице ће имати гарантну дужност уколико кршењем проузрокује опасно стање те прекрши
дужну брижљивост- независно од тога да ли претходно поступање дотиче кривичну
противправност.

22. ОПШТА РАЗМАТРАЊА О ОСНОВИМА ОПРАВДАЊА И ЊИХОВА ДЕЈСТВА

-Објективно кривично неправо почива две констатације: да је у конкретном случају

остварен законски опис и да је то поношање противправно.
-Ипак, правни поредак из одређеног разлога може оправдати одређено понашање
прописано као кривично дело законом, помоћу основа оправдања- основа искључења
противправности. Искључење противправности понашања које редовно остварује
обележје кривичног дела је изузетак (јер је такав тип понашања у начелу противправан и
заслужује кажњавање).
-Постоји више приступа који оправдавају овај корак па тако монистички поглед упоређује
интересе(корист кривичног дела и штете) који није прихваћен. Плуралистички приступ
има 2 облика: 1) идеја претежног интереса (и недостајућег интереса за кажњавање),
2) идеја неопходности и пропорционалности која је прихваћена са ове 2 главне одлике
основа оправдања.
-У кривичном праву се могу примењивати и основи оправдања из других грана(грађанско
право..., обрнуто не важи)- принцип јединства правног поретка.

-Најзначајнији основи оправдања су : нужна одбрана, крајња нужда и дело малог

значаја.
Ови основи се не могу користити код свих дела(пример: код силовања не може).
-Дејства основа оправдања:
А) отпадне ли противправност- отпада и кривично дело у целости, иако су сва остала
обележја остварена.
-јавни тужилац ће одбацити пријаву или обуставити истрагу
-суд ће обуставити поступак или донети ослобађајућу пресуду
Б) Искључењем противправности(за разлику од кривице) отпада и свака санкција у односу
на дело.
В) Да би саучесник одговарао, учињено дело мора бити противправно, па ако
није(учинилац поступио у крајњој нужди) неће ни саучесник кривично одговарати
(ограничена акцесорност)
Г) Да би постојао основ оправдања(нужна одбрана нпр) мора постојати противправни
напад.
 23.СУБЈЕКТИВНА ОБЕЛЕЖЈА ПРОТИВПРАВНОСТИ И СКРИВЉЕНО
ИЗАЗИВАЊЕ ПОЗИЦИЈЕ ОПРАВДАЊА

-Према објективној теорији није било неопходно утрврђивање било каквог субјективног
садржаја противправности. Према томе ми не би морали да знамо да нас неко напада да
би поступали у нужној одбрани(пример: разбијање комшијског прозора).
-Већина теоретичара ипак сматра да је поред објективних претпоставки неопходно
садржати и субјективне( али њихова садржина је спорна). Према већинском становишту
довољна је свест учиниоца о позицији оправдања( да зна да постоји напад) док неки
захтевају и вољу( да има вољу да добро и одбрани код Нужне Одбране или да то добро
спаси код Крајње Нужде). У случају непостојања одређених субјективних елемената према
водећем схватању лице ће се казнити за покушај(јер проузроковано дело није
противречно интересима поретка), док друго становиште каже да се одговара за довршен
деликт.
-Скривљено изазивање позиције оправдања:
-Уколико лице намерно испровоцира напад( наведе другог да га повреди, а затим очекује
да ће моћи он њега некажњено повредити). У овом случају ће суд одбацити позивање на
нужну одбрану(злоупотреба права не заслужује заштиту).

-У случају задиркивања где није реч о противпраном чину, лице ће моћи да се позове на
нужну одбрану.

24.НУЖНА ОДБРАНА: НАПАД И НАПАДНУТО ДОБРО

Члан 19: Нужна је она одбрана која је неопходно потребна да учинилац од свог или добра
другога одбије истовремени противпрани напад. Није кривично дело оно учињено у
нужној одбрани.

Напад: непосредно угрожавање правом заштићеног добра од стране човека.

- да би постојала нужна одбрана напад мора објективно да постоји, у супротном постојаће
путативна нужна одбрана. (два пријатеља, овај 1 крене да га загрли, други мисли да га
напада па га убоде, не може се позвати на Н.О.)
-Добро од напада мора бити непосредно угрожено( не каснијим насртањем услед
претње)
-Напад може иницирати искључиво човек (убиство пса који је напао овце се води као
крајња нужда, али уколико је животиња под контролом човека који је контролише-
могуће је позвати се на нужну одбрану)
-Напад може бити умишљајан али и нехатан (пр: војник који не зна да држи експлозив,
дете са пиштољем).
-Напад нечињењем је споран (док неки сматрају да не може постојати нужна одбрана код
нечињења, уже схватање сматра да напад може представљати само невршење гарантне
дужности, а шире схватање полази од тога да је за закључак о нападу довољна солидарна
дужност којој подлеже свако).

Нападнуто добро: круг добара није законом ограничен па се противправни напад може
одбацити од свог или добра другог.
-Заштити данас подлежу сва лична добра(живот, тело, слобода, имовина, част и углед,
полна слобода, итд...)- раније није била укључена имовина.
-Релативна права су под заштитом грађанског права
-Права личности која спадају у приватну сферу појединца су заштићена са одређеним
ограничењем.
-Општа добра по немачкој доктрини не могу бити објект одбране, али подлежу нужној
помоћи(ако су истовремено угрожена добра физичких лица).

25.НУЖНА ОДБРАНА: ИСТОВРЕМЕНОСТ НАПАДА И ОДБРАНЕ

И ПРОТИВПРАВНОСТ НАПАДА

Истовременост напада и одбране:

-Услов временских граница где напад и одбрана морају падати у исто време.
-Могуће је бранити се од напада који непосредно предстоји (може се десити сваког
тренутка). Будући очекивани напад не овлашћује на одбрану.
-Извесне заштитне мере (електрична ограда, пас) испуњавају услов истовремености јер се
активирају у време напада (питање њиховог интензитета може бити спорно)
-Нужна одбрана се не може користити на већ прошли или будући напад, већ само
тренутни или непосредно предстојећи. Ако је напад привремено прекинут нужна одбрана
је доступна још увек. Овлашћење на одбрану имовине је доступно све док крадљивац не
баци плен или не успостави мирно притежање.
Противправност напада:
-сваки акт који објективно повређује правила правног поретка, без обзира дал је кривично
дело је противпрани.
-понашања која нарушавају друштвене норме али не и правне нису напад(као ни
социјално неадекватна понашања- гурање у бусу, све док нису прекорачење).
-уколико и сам напад делује услед основа оправдања(у нужној одбрани или службено
овлашћење) нема противправности напада(крадљивца заробе случајни пролазници).
-Напад не мора бити скривљен-дете држи пиштољ.
Нужна одбрана у односу на радње службених лица: 2 ситуације
1)радња се врши по одређеном правном основу, али уз кршење форме начина
извршења(законити претрес се врши бахато)
2) радња се врши неовлашћено(не на основу правног основа)
*Услед заблуде(праве/стварне) служебника одбрана је ограничена.

26.НУЖНА ОДБРАНА: НЕОПХОДНА ПОТРЕБНА ОДБРАНА И СВЕСТ О

ОДБИЈАЊУ НАПАДА

Неопходна потребна одбрана

-Нужна одбрана искључује противправност искључиво у односу на добра нападача
(уколико су трећа лица погођена могуће је само разматрати крајњу нужду).
-Нападнуто лице има право и на дефанзивну и на офанзивну одбрану (не мора бежати
пред нападачем).
-Неопходно потребна одбрана значи да је нападнути ограничен само на нужну меру
заштите.
-Сразмерност супротстављених добара (за разлику од крајње нужде) не мора постојати
(пр. може се бранити имовина наношењем телесне повреде).
-Ипак неопходно је применити најблаже средство које се може применити односно
отклонити напад (уколико нападнути нема више опција, значиће да је та једна
неопходна).
-Уколико између добра које се напада и добра које се брани постоји крајња несразмера
постојаће прекорачење (смрт или тешка телесна као одговор на напад на мању
имовинску вредност)
-Опасност напада и доступна средства одбране треба ценити ex ante из ока објективног
посматрача (еx post вредновање често доводи до хладнокрвног вредновања).
-Тешко је утврдити која нужна одбрана је потребна при заштити имовине (смрт и тешка
телесна повреда нису прихватљиве).

Свест о одбијању напада

- на субјективном плану се захтева бар свест да се одбија напад (неки захтевају и
одбрамбену вољу)
-већинско гледиште у случају изостанка свести заговара одговорност за покушај јер
недостаје неправо последице.
27.НУЖНА ОДБРАНА: ПОМОЋ У ОДБРАНИ, СОЦИЈАЛНО-ЕТИЧКА ГРАНИЦА И
ПРЕКОРАЧЕЊА

Помоћ у одбрани
-законска дефиниција нужне одбране изричито допушта поступање у нужној одбрани
како би се напад одбранио и од другог(самопомоћ и помоћ у одбрани су по свему
изједначене).
-при испитивању неопходно потребне одбране узима се у обзир укупност средстава
нападнутог и помагача
-пошто у највећем броју случајева, помоћ одговара нападнутом, није неопходно да
нападнути изричито замоли за помоћ.
-уколико нападнути не жели помоћ, лице не може наметнути помоћ(девојку дечко чупа,
други приђе да јој помогне и она викне на њега да то не ради).
(Ипак некад титулар није у стању да види претњу те воља за помоћ није битна- Нужна
Одбрана као институт не служи искључиво индивидуалним интересима)

Социјално-етичка ограничења нужне одбране

-смишљено изазивање напада(провокација) искључује оправдање(само уколико
провокатор чини противпрани чини).
-различита социјално-етички неадекватна понашања(задиркивање) не одобравају нужну
одбрану.
-напад не мора бити скривљен(дете, алкохолисано лице могу изазвати потребу за нужном
одбраном).

Прекорачење граница нужне одбране

-Нужна одбрана се ретко одобрава па се прекорачење често закључује
-Учиниоцу који је прекорачио границе се казна може ублажити- факултативно
-Ублажење постоји услед одбране која у датим околностима није била неопходно
потребна(интензивно прекорачење граница нужне одбране).
-Екстензивно прекорачење се дешава уколико није испуњена истовременост(одбијање
будућег напада).Пошто лице није било у позицији нужне одбране овде је уопште ни
нема.
-У случају јаке раздражености учинилац се може ослободити(лице је криво али га суд
ослобађа).
 28. КРАЈЊА НУЖДА: ДОБРА ОД КОЈИХ СЕ УКЛАЉА ОПАСНОСТ И СТАЊЕ
ОПАСНОСТИ

Члан 20: Крајња нужда постоји када је дело учињено ради тога да учинилац отклони од
свог добра или добра другога истовремену нескривљену опасност која се на други начин
није могла отклонити, а при том учињено зло није веће од зла које је претило.

Према нашем законодавству, она је искључиво основ оправдања. (по теорији јединства,
насупрот страној доктрини где постоје два вида крајње нужде- 1. која искључује
противправност, 2. искључује кривицу где дело остаје противправно, само остаје без
казне.)
- Добра од којих се отклања опасност : Закон не ограничава добра, па у обзир долазе
како индивидуална (живот, тело, имовина, сва иста као код Н.О) тако и општа (здравље
људи).
Добро може бити лично, а може се отклањати и опасност по другога <- помоћ у нужди –
неопходно да се титулар добра којем се прети не противи интервенцији.
- Стање опасности : У крајњој нужди опасност мора бити истовремена и нескривљена.
Опасност се схвата као стање при коме је наступање повреде блиско, процењује се ex ante
из угла објективног посматрача
Постојање опасности се утврђује из угла објективног посматрача.
-Извор опасности: Није битан, он може бити природни догађај, стање неке ствари,
деловање човека или животиње. Чиста опасност од човека разматра се на плану нужне
одбране, али ако је треће лице у процесу повређено или неко друго добро- та повреда
разматраће се на плану крајње нужде.
-Истовременост: стање где се може очекивати да ће повреда настати сваког тренутка (или
је већ настала) те се мора реаговати моментално. Поред тренутне опасности, може
постојати и трајна опасност (реч је о стању које трај дуже време и где се у било ком
тренутку у будућности може очекивати повреда правног добра).
Ситуације које не захтевају крајњу нужду: то су опасности које представљају општи
животни ризик(рад нуклеарне централе), минималне свакодневне неугодности(киша),
социјална, економска, здравствена нужда које погађају читаву заједницу.

29. КРАЈЊА НУЖДА: ОТКЛАЊАЊЕ ОПАСНОСТИ

Радња отклањања опасности има2 услова:
1. Неопходност (није се могла на други начин отклонити) -Радња мора бити неопходна, тј.
да се стање опасности није могло на други начин отклонити. Учинилац мора одабрати
најблаже средство за отклањање опасност, плус тај начин мора бити прикладан.
2. Мање учињено зло-Учињено зло не сме бити веће од зла које је претило(ово
упоређивање врши се према објективним мерилима). Ex ante

-Треба упоредити апстрактну вредност свих уплетених заштићених правних интереса.

Имамо а)квалитативно и б)квантитативно поређење.
а)Пореде се саме апстрактне вредности према рангу вредности које заузимају унутар
позитивног права (живот> имовина). Квалитативно поређење је тек полазиште.
б)Упоређује се штета која прети са штетом која ће настати спречавањем.Ово поређење је
најрелевантније ако се ради о имовинским вредностима којима се прети али је замисливо
и у погледу личних добара(наношење лаке телесне повреде како би се избегла тешка
телесна повреда).
У немачкој литератури су оба поређења искључена у погледу вредности људског живота,
док се у нашем праву, иако теоријски могуће, само у посебним ситуацијама где је то зло
мање, искључује противправност услед лишења живота(најчешће је пак прекорачење без
казне). (степен опасности која прети добрима и вероватноћа се гледа).
Нема крајње нужде уколико је учинилац био дужан да се изложи опасности.(ватрогасац,
полицајац, лекар у случају заразе). У ту категорију спадају и уговором обавезана лица као
и гаранти. Разлози за то јесу пристанак самих актера, као и професионална обученост за
суочавање са опасношћу. Нпр. не може се ватрогасац позивати на страх од ватре како не
би помогао.

30.КРАЈЊА НУЖДА: СКРИВЉЕНО ИЗАЗИВАЊЕ СТАЊА ОПАСНОСТИ,

ПРЕКОРАЧЕЊЕ ГРАНИЦА И КОЛИЗИЈА ДУЖНОСТ
члан 20: (3) Учинилац који је сам изазвао опасност, али из нехата или је прекорачио
границе крајње нужде, може се казна ублажити. Ако је учинилац прекорачио границе
крајње нужде под нарочито олакшавајућим околностима може се и ослободити од казне.

-Законодавац искључује оправдање услед скривљеног стања опасности. Ту постоји више

ситуација: 1) Намерно изазвана опасност(провоцирана крајња нужда)- нема крајње
нужде нити другог привилеговања(пример: удес у алкохолисаном стању)
2) Нехатно изазвана опасност- постоји могућност ублажавања казне(пример:
учинилац непажњом изазове саобраћајни удес у којем је неко лице повређено, затим
побегне са лица места уплашен да ће га неко од присутних претући, и тако не помогне
лицу повређеном у саобраћајном удесу).
-Учиниоцу се услед прекорачења граница крајње нужде може ублажити казна. Постоје 2
начина прекорачења граница:
1) Интензивно прекорачење: при учињеном злу већем од оног које је претило
2)Екстензивно прекорачење: није испуњена истовременост као услов и у таквој ситуацији
нема крајње нужде нити привилегија.
-Под нарочито олакшавајућим околностима код прекорачења граница, лице се може
ослободити( 2 добра исте вредности).
-Колизија дужности: подгрупа крајње нужде код омисивних деликата
Учинилац има могућност спасавања више добара, а он у крајњој нужди спасе једно. У
случају добара различите вредности биће оправдано ако спаси вредније добро.
(човек>животиња), а у случају добара исте вредности, спасавање једног добра искључује
противправност нечињења у односу на 2.

31. ДЕЛО МАЛОГ ЗНАЧАЈА

Члан 18:
(1) Није кривично дело оно које и поред тога што садржи обележја кривичног дела ,
представља дело малог значаја.
(2) Дело је малог значаја када а) степен кривице није висок, б)штене последице су
одсутне, и ако в)општа сврха кривичне санкције не захтева изрицање кривичне санкције.
(3) Одредбе 1. и 2. овог члана се могу применити на кривична дела за која је прописана
казна до 3 године или новчана казна.

-Дело малог значаја је основ искључења противправности који почива на чињеници да је

дело било багателно, односно мали је интерес за кривичноправном реакцијом.
-У југословенском законодавству је било познато као институт незнатне друштвене
опасности и сматрао се основом који искључује противправност у материјалном смислу.
Доношењем Кривичног законика овај институт је преобликован у дело малог значаја уз
делимично прецизиране услове. (Пример к.д малог значаја: крађа чоколадице).
-3 услова за постојање дела малог значаја :
А) степен кривице није висок, односно последице су незнатне и сврха кривичне санкције
не захтева изрицање(може и код умишљајних дела)( неко лице украде ствар како би
прехранио своју породицу)
Б)штетне последице су незнатне (последица је наступила) или одсутне (дело је остало у
покушају)
В) институт се може применити за дела чија је казна новчана или до 3 године
затвора(ситна крађа, држање опојних дрога, утаја, превара, телесна повреда)
Г) општа сврха кривичних санкција (члан 4, став 2) не захтева изрицање казне.

32. ПРИСТАНАК ПОВРЕЂЕНОГ УОПШТЕ

И КАО ОКОЛНОСТ КОЈА ИСКЉУЧУЈЕ ОСТВАРЕНОСТ БИЋА

-Идеја овог института почива на овлашћењу појединца да одустане од заштите властитог

добра. Почива на обичајном праву пошто законски није предвиђен( уз аргумент да
пристанак повређеног иде у корист учиниоцу). Пример: упркос забране телесног
повређивања, лице може да се одрекне заштите зарад операције, тетовирања…
-Пристанак као околност која искључује противправност бића: Пристанак повређеног у
одређеним случајевима поред искључења противправности може искључити и постојање
бића. Ово важи за деликте који подразумевају да је дело извршено противно вољи
титулара па се тиме уз пристанак повређеног не третира као кажњиво.(Пример: кривична
дела са елементом принуде(силовање)-лице које се саглашава са обљубом није
силовано. Пример бр. 2: повреда тајности писма- неопходна је неовлашћеност, ако је
власник дозволио нема кривичног дела)
-Способност давања сагласности не захтева расуђивање и одлучивање већ само природну
вољу, тако да и дете и рецимо душевни болесник могу дати пристанак.
-Побуда и заблуда не оповргавају пристанак(нпр: лопов поправља тв прерушен, како би
извидео ситуацију у стану).
-Принуда иксључује добровољност.(Нпр. Разбојник под претњом оружја одузме касирки
дневни пазар).
-Да би се пристанак дао довољна је фактичка сагласност без спољног манифестовања
сагласне воље(не мора речима).
33. ПРИСТАНАК КАО ОСНОВ ОПРАВДАЊА
-Да би пристанак био основ оправдања, следећи услови се морају испунити:
1)Мора се радити о добру подобним за располагање:
-то су лична правна добра(тело, слобода, имовина, част) где је титулар једини давалац
пристанка.
-Општим добрима( животна средина) се не може располагати.
• Добра која имају индивидуални и општи карактер(лице са хив-ом се упушта у однос без
заштите са пристанком), код њих зависи од случаја ма да у овом конкретном случају(лице
са хив-ом) неће бити искључена противправност.
-Телесно повређивање- је дозвољено само код обичне лаке телесне повреде( лекарски
захвати, повреда у спорту, тетовирање, пирсинг, садомазо).
2) Пристанак мора бити изјављен ПРЕ извршења дела и не сме бити опозван до тренутка
окончања.
- Сагласност се у сваком тренутку може опозвати
- Накнадно одобрење није од значаја али може двојако да утиче на вођење поступка- а)
дело вероватно неће ни бити пријављено и б) лице ће одустати од тужбе.
3) Давалац пристанка мора бити телесно и душевно зрео за давање пристанка
-Зрелост се одређује према сваком појединачном случају( sui generis је, a priori нико није
неспособан за пристанак)
-фактичка природна способност расуђивања и одлучивања(неопходна)
(душевна зрелост која ће спознати значај пристанка)
-дете до 14 година и душевно болесна лица не могу дати пристанак
4) Мане воље искључују делотворност пристанка
-принуда никада не може отклонити противправност
-превара( заблуда) је спорна, мада се сматра да се ту не одражава истинска воља, па се ни
ту не може искључити противправност.

34.ВРШЕЊЕ СЛУЖБЕНЕ ДУЖНОСТИ И ХАПШЕЊЕ ПРИ ИЗВРШЕЊУ

КРИВИЧНОГ ДЕЛА
• Вршење службене дужности као основ оправдања:
-Поступање државних органа кое се врши на основу овлашћења може искључити
противправност при остварењу бројних законских описа (телесно повређивање, принуда,
лишење слободе).
- Да би било оправдано вршење мора испунити 2 типа претпоставки:
1. Формалне претпоставке: постојање стварне и месне надлежности за предузимање
радње и придржавање форме.
2. Материјалне претпоставке: захтев да службено лице примењује овлашћење
садржано у закону( или да изврши одговарајући акт-суда, тужиоца)
-при дискреционом овлашћењу, довољно је да је сматрао радњу неопходном (иако је
можда погрешио), само се захтева сразмерност радње.
• Хапшење при извршењу кривичног дела: 2 случаја када се овлашћења државних органа
делегирају грађанима:
a) Грађанско хапшење
b) Дозвољена самопомоћ
-Сврха је испуњење циља( нпр.предаја ухапшеног органима власти)
Грађанско хапшење:
-свако може ухапсити лице затечено по извршењу кривичног дела за које се гони по
службеној дужности. Лице које ухапси извршиоца може да га лиши слободе и користи
друге неопходне радње, које у том случају неће бити противправне!!!
-Временски оквир оправдан је при самом извршењу кривичног дела и непосредно након
завршетка( крађа се продужава до успостављања мирне државине)
-Лица која могу да врше грађанско хапшење су очевици и друга придошла лица.

 
35.НАРЕЂЕЊЕ ПРЕТПОСТАВЉЕНОГ, ВАСПИТНО КАЖЊАВАЊЕ ДЕЦЕ И
ДОЗВОЉЕНИ РИЗИК

• Наређење претпостављеног:
-Под одређеним претпоставкама се наређење претпостављеног( у војсци и службама
јавне управе) може искључити противправност. (Овде се мора поступати пажљиво јер се
не сме дозволити да се отворено врше кривична дела само због наређења, али са друге
стране се полази од претпоставке, да је наређење законито и неопходно за остварење
службених дужности)
-Припадници војске начелно морају извршавати наређења, ”изузев оних чијим би се
извршењем чинило кривично дело”. Неће се казнити подчињени за кривично дело по
наређењу у оквиру службених дужности осим оних где је казна затвора од 5 година или
већа, а подчињени је знао за кривично дело.( ако је казна за дело мања од 5 година, он
неће одговарати иако је знао)
• Васпитно кажњавање деце:
-Оно што оправдава кажњавање и ограничавање права детета је циљ(учињен ради
осигурања и унапређења дететове добробити). Ако кажњавање није учињено у том циљу,
постоји противправност.
-Такође услов представља и то да васпитна мера не буде прекомерна(нпр. батињање,
омаловажавање, било који вид насиља у породици).
-Трећа лица не смеју кажњавати туђу децу, осим ако родитељ са изузетком пренесе право
на дадиљу и ближе сроднике.
• Социјално адекватна понашања и дозвољени ризик:
-”дозвољени ризик” као основ оправдања су протиправна понашања која не прелазе праг
опасности за заснивање кривичноправне противправности.
-Учинилац мора да осигура мере заштите против ризика како се опасност не би преточила
у повреду.(пр: по овом основу би се могла искључити противправност преношења вируса
ХИВ-а на партнера, до којег је дошло и поред коришћења мера заштите(презерватива) чак
иако партнер претходно није информисан о постојању опасности.)

36.КРИВИЦА, ОСНОВИ ИЗВИЊЕЊА И ЊЕН МАТЕРИЈАЛНИ ПОЈАМ

-Након што се одређено дешавање објективно урачуна учиниоцу као кривично неправо,
неопходно је да му се оно након тога упише у кривицу. На том плану се утврђује да ли се
учинилац може сматрати индивидуално одговорним за то дело.
Члан 22: Кривица постоји ако је учиинлац у време када је учинио дело био урачунљив,
поступао са умишљајем или нехатно и био свестан или био дужан и могао да буде свестан
да је дело забрањено.

-Структуру кривице чине: Основе искључења(извињења) чине:

1) Урачунљивост------------------------------а)неурачунљивост
2) Умишљај или нехат-----------------------б)стварна заблуда (неотклоњива)
3) Свест о забрањености -------------------в)правна заблуда. (неотклоњива)
г) *Недораслост( лице испод 14 не одговара)
-Основи извињења негирају способност за кривицу.
-Правно дејство кривице по начелу кривице јесте да се казне и мере могу изрећи само
кривом лицу.
-Ипак ако учинилац није крив због неурачунљивости можемо изрећи одговарајуће мере
безбедности баш због његове опасности по друштво.
-Још једна улога кривице је у одмеравању казне, где се процењује њен степен, након што
састојци буду испуњени њиховим даљим степеновањем се утиче на висину казне.
-Материјални појам кривице- почива на човековој слободној вољи. Она почива на
могућности другачијег поступања у конкретној ситуацији. Тамо где учинилац то није
могао(било због незрелости, ма каквог психичког стања, погрешној представи о
стварности или правним чињеницама) не може му се приписати доступност избора.

 
37.ОСНОВНЕ НАПОМЕНЕ О УМИШЉАЈУ И НЕХАТУ

-Умишљај и нехат су облици и степени кривице која се дефинишу преко свести и воље
чинећи неопходан састојак за постојање кривице.

Умишљај: основни облик кривице. Представља претпоставку одговорности па се не

наводи у бићу дела. Умишљајно поступа онај ко свесно и вољно остварује околности које
представљају објективна бића кривичног дела

Нехат: посебно прописани облик кривице. Дефинише се као невољно остваривање

објективних обележја бића кривичног дела. У случају нехата садржај неправа је знатно
нижи (и кривице) него код умишљаја те се он кажњава и нижом казном, у главном за тежа
дела где је нехат и прописан. (пр. Код сексуалних, имовинских или лаких кривичних дела
нема нехатног облика.)
-Ни умишљај ни нехат се не претпостављају већ се морају доказати. У упоредној доктрини
се сматра неспорним да умишљај и нехат нису само степени кривице, већ и субјективна
обележја бића дела. И нехат и умишљај се односе искључиво на објективна бића
кривичног дела, али не и на услове инкриминације где је захтевано да обухвате све њих
кумулативно у тренутку извршења дела.

38.ПРЕДМЕТ И САДРЖАЈ УМИШЉАЈА

Умишљајно поступа онај ко свесно и вољно остварује околности које представљају
објективно биће кривичног дела.
-Свест: лице има представу да остварује објективна обележја дела, те има сазнање о
свакој околности подведеној под законски опис. (ако не зна макар за једну околност која
улази у појам к.д. умишљај изостаје, нпр. да је ствар туђа). Такође свеједно је да ли је
представа изостала или била погрешна.Обележја бића која морају бити обухваћена
свешћу, су и она која се тичу учиниоца(ко?), објект, радња, време...
-Умишљај обухвата и чињенице које дело чине лакшим и тежим, те у случају убиства
службеног лица при вршењу његове дужности учинилац мора бити свестан личног
својства жртве. Умишљајем у основним цртама мора бити обухваћен и начин
проузроковања кривичног дела те уколико последица битно одступа од учиниочеве
замисли или каузалног тока- последица му се неће приписати (већ само покушај)- ово не
важи за мања одступања(нпр. учинилац пуца у главу, а погоди у срце)
-Свест мора обухватити и дескриптивна (она обележја која опажамо чулима) и
нормативна (она која захтевају познавање норме) обележја. Ипак лице не мора норму
знати у пуном правном смислу већ значај у социјалном животу.(Пр: Аутомеханичар који
прекуцава број шасије аутомобила и тако врши кривично дело фалсификовање исправе,
довољно је да аутомеханичар зна да се преко ових бројева возило правно идентификује).
-Воља: одговарајућег интензитета која се за разлику од свести не испитује у односу на
појединачно обележје већ комплетно кривично дело у целости. Довољно је да учинилац
или хоће последицу или на њу пристаје. Она је садржана у свести па кад свести нема нема
ни воље.
*Пијанци, деца и неурачунљиви некад могу имати вољу иако се то у судској пракси
негира.Код компулзивне силе и претње постоји воља.
* Обухваћеност умишљајем подразумева да је лице било свесно свих објективних
обележја те их је у целини обухватио својом вољом.
39. ДИРЕКТНИ И ЕВЕНТУАЛНИ УМИШЉАЈ

-Директни умишљај: свест + хтење (хтети, да неко хоће извршење дела)

= Лице је свесно свог дела и хоће његово извршење
-Од зависности од интензитета постоје 2 степена директног умишљаја :
I. Свест + хтење(воља) у виду намере за постизање циља
- код овог степена је израженији вољни сегмент јер он вољно иде за тим да проузрокује
одговарајући одговарајући штетан исход.
*овај вид постоји независно од тога да ли извршилац жели реализацију крајњег или тек
пролазног циља(неки међуциљ, полазни стадијум који мора бити учињен зарад крајњег).
II. Свест +хтење(воља) без намере са акцентом на свести
-последица која ће наступити је у односу на циљ извршиоца споредна ( он је свестан да
ће она извесно/неизбежно наступити чак иако њој не тежи), вероватноћа те последице
може ићи и од минималне шансе до сигурног наступања- у сваком случају његова воља је
уперена на неизбежну последицу.

-Евентуални умишљај: свест+ пристајање

Учинилац је свестан да може учинити дело и на то је пристао (воља).
Разликовање директног умишљаја од евентуалног је значајно јер директни умишљај
представља виши степен кривице те се то одражава при одмеравању казне (нека дела
код којих се тражи намера могу се извршити једино директним умишљајем, а код
лекарских повреда само са евентуалним).
Свест се остварује у виду свести о могућности остваривања дела (није исто да ли је лице
искључиво желело да убије или само да угрози са могућством смртног исхода).
-Воља се остварује на плану пристанка.
-Теорија пристанка- формула немачког кривичара Франка.
Њоме се разграничава евентуални умишљај и свесни нехат. Почива на замишљању како
би учинилац поступио да му је било извесно ће последица 100% наступити.Ако би лице у
таквој ситуацији предузело радњу постојаће евентуални умишљај, а ако би радњу
пропустио постојао би тек свесни нехат. Једноставније речено, уколико би учинилац у
време радње себи рекао ''Како год!'', поступио би са евентуалним умишљајем, а ако би у
себи хипотетички изустио ''Ма неће ваљда!'' поступио би са свесним нехатом.

40. НАРОЧИТЕ ПОЈАВНЕ ФОРМЕ И ИСТОРИЈСКЕ ПОДВРСТЕ УМИШЉАЈА

-Сходно принципу коинциденције, умишљај мора постојати у време извршења кривичног

дела. Чак иако дође до неких накнадних промена, дело ће и даље остати умишљајно.
1) Накнадни умишљај- у време дела је поступао нехатно или потпуно без кривице, али
након извршења се формирала воља(умишљај)- одговараће за нехат, али ће околност
утицати при одмеравању казне!
2) Претходни умишљај- учинилац је умишљајно желео извршење дела, али је сплетом
околности починио дело нехатно или без кривице. Одговараће за нехат, али ће такође
околност утицати при одмеравању казне! Пример: Лице А, уморан од вишегодишњег
супарништва са лицем Б, наоружан се упутио колима ка његовој кући, како би једном за
свагда убиством окончао њихов сукоб, али на путу ка тамо скриви саобраћајни удес, у
којем жртва сплетом околности буде управо лице Б.
3) Алтернативни умишљај: учинилац извршава кривично дело које искључује извршење
осталих кривичних дела које су у том тренутку могли да наступе -> одговараће за 1
довршено дело у виду отежавајућих околности. Пример: Лице јуре 3 прогонитеља и лице
има 1 метак у свом револверу, опали у њиховом правцу и усмрти једног од њих- свеједно
му је кога ће усмртити. У страној пракси овде се одговара и за покушај угрожених лица.
4) Кумулативни умишљај- учинилац истовремено може остварити више кривичних дела
(има митраљез на тргу пуном људи), лице у том случају одговара за умишљајно
остварење дела + за покушај осталих дела.
Историјске подврсте:
Предумишљај- настао дугим размишљањем(може бити отежавајућа околност)
Моментални умишљај- умишљај настао изненада(може бити олакшавајућа околност)
 
41. НЕХАТ: СВЕСНИ И НЕСВЕСНИ И ПОВРЕДА ДУЖНОСТИ БРИЖНОГ
ПОСТУПАЊА

-Нехат је посебно прописан облик и степен кривице који може садржати свест, али не и
вољу!(он је невољно остварење бића кривичног дела повредом брижне дужности).
I. Свесни нехат: свестан је да његово понашање угрожава објект радње, али се олако
држи да до последице неће доћи( лице није лепо оценило степен опасности).
II. Несвесни нехат: није био свестан да својом радњом може учинити кривично дело иако
је према околностима и личним својствима био дужан и могао бити свестан те
могућности.(он није ни размишљао да последица може да наступи).
Несвесни нехат није лакши облик од свесног (нема степеновања)- несвесни може бити и
теже кажњив.(пример: лице баца ђубре са прозора и баш га брига и онај који погледа ал
се нада да нико неће проћи па оба погоде).
-Повреда дужности брижљивог поступања: ''стандард брижљивости''-> поступање
просечног разума односно поступање пажљивог човека у социјалној улози у којој се
налази учинилац поредећи га са учиниочевим поступањем. Уколико се утврди да
учинилац не испуњава захтеве- његово понашање ће се сматрати небрижљивим.
-Код нехата се на плану дужности упоређује како би у датој ситуацији поступио просечан
човек унутар исте друштвене групе( пол, професија, узраст).
-На плану могућности гледа се личност учиниоца(психичке карактеристике и лична
својства).
*Дужност је често неписано обележје бића кривичног дела(осим код пружања лекарске
помоћи),ипак може се наћи у правним нормама.
 
42.ОСОБЕНОСТ НЕХАТА НА ПЛАНУ УЗРОЧНОСТИ, НАЧЕЛО ПОВЕРЕЊА И
КРИВИЦА УЧИНИОЦА

-Између небрижљиве радње и последице мора постојати и одговарајућа узрочно-

последична веза. Неопходан члан је повреда дужне брижљивости и одговарајући исход.
-Пример: није довољно да је лице возило и убило особу, већ да је постојала
небрижљивост и веза ''противдужности''. Уколико се лице баци под ауто, те га овај убије,
не чинећи притом ни једну саобраћајну повреду неће одговарати. Овде се ради о
хипотетичком испитивању са питањем: ''да ли би до истог исхода дошло и савесним
понашањем учиниоца''(овде је неопходно да се вероватноћа граничи са сигурношћу да би
последица изостала при брижљивом понашању, те уколико вештачењем не дођемо до
таквог закључка, неће бити одговорности).
-‘’Начело поверења’’ најзначајније ограничење дужне брижљивости које се помиње при
дужности у саобраћају(може се применити свуда), а почива на томе да сваки савестан
грађанин може да се узда да ће и сви други да се понашају савесно, те нико није дужан да
рачуна да ће други да се понашају непрописно.
*ограничења начела поверења: уколико лице очигледно крши прописе или се према
искуству то може очекивати-учесник у саобраћају дужан је да своје понашање усклади са
том чињеницом јер се у супротном не може искључити његов нехат.
-Кривица учиниоца нехатног деликта: Да би лице могло да одговара за нехат, неопходно
је да је повреду могао да избегне.Ово се не процењује поређењем, већ на основу
индивидуалних својстава учиниоца(Ипак у судској пракси се искључиво гледа објективна
повреда дужности те ће и почетник возач одговарати исто као и искусан).

43. НЕДОРАСЛОСТ И НЕУРАЧУНЉИВОСТ

*Недораслост је 1 од 4 основа искључења кривице које се базира на основу недовољне

зрелости те лице које није навршило 14г (дете) није кривичноправно одговорно, не
подлеже санкцијама нити васпитним мерама већ се примењују правила породичног
права.
(овде се ради о мишљењу да је дете неспособно за кривицу јер не могу да схвате домашај
својих дела те недораслост у материјалном смислу искључује кривицу, а у процесном
онемогућава вођење кривичног поступка)
*Моменат који је меродаван, је време извршење дела(када је радио или био дужан да
ради, те уколико није имао 14г или је тек данас напунио неће одговарати у случају трајних
дела, такође неће одговарати чако и ако је једном тренутку напунио 14 година.
*Урачунљивост је један од елемената кривице и представља способност учиниоца да му
се недело упише у кривицу на основу његове психичке конституције у време извршења
дела.(да ли је имао способност да донесе одлуку да учини или не учини кривично дело). У
поступку постоји оборива претпоставка да је извршилац био урачунљив, али ако се
докаже да није то ће бити основ за искључење кривице.
У процесу утврђивања неурачунљивости полази се од биолошко-психолошког метода где
је неопходан биолошки чинилац , једно абнормално биолошко стање (душевне болести,
привремене душевне поремећености, заостали душевни развој или друге теже
поремећености) и бар једно одступање на психолошком плану (у виду неспособности за
расуђивање-> немогућност да схвати значај свог дела или да управља собом) код
последица???
a) Биолошки план:
1) Душевне болести: најзначајније психозе (могу бити ендогене и егзогене) нпр.
шизофренија (поремећај поимања реалности)
-Патолошко стање
2) Привремени душевни поремећај
-нису условљени органским процесом већ деловањем неког узрока (услед пратећих
фактора) који ће створити такав поремећај (премореност,алкохолисаност).
Пример: афект(експлозивни емоционални доживљаји високе узбуђености који искључује
тек изузетно могућност владања својим поступцима)
3) Заостао душевни развој – ментална заосталост условљена урођеним смањењем
интелигенције
 Степеновање заосталости:
I- дебилитет(лак)
II-имбецилност (средње), а може и постојати и тежи облик имбецилности
III-идиотија(најтеже)
4) Друге теже душевне поремећености
- тежи облици поремећаја личности (психопатије), неурозе (напад панике), аномалије
нагона (сексуалног), пироманија, патолошко коцкање.
-Законодавац са правом наглашава да се мора радити о ''тежим'' облицима ових
поремећаја, јер се они много чешће срећу у свакодневном животу.
б) Психолошки план:
1) неспособност за расуђивање:
- Немогућност схватања значаја сопственог дела на интелектуалном плану(он не зна да ће
дављењем убити особу).
- Мора постојати свест око узрочно-последичне везе радње и последице.
-По правилу, ако изостаје способност расуђивања недостајаће и способност одлучивања,
док обрнуто не важи.
2) Неспобност за одлучивање:
-Неспособност да се управља својим поступцима на вољном плану(ређе се догађа)
-Учинилац има јасну представу што ради, али не може да контролише(због нпр
алкохолисаности).
 
44. БИТНО СМАЊЕНА И СКРИВЉЕНА НЕУРАЧУНЉИВОСТ

Битно смањена неурачунљивост: Учиноцу чија је способност да схвати значај свог

дела(расуђивање) или да управља својим поступцима(одлучивање) услед биолошких
поремећености била битно смањена -> казна се може ублажити.
-До ње долази због степеновања психолошког аспекта, јер биолошки основи не морају
редовно искључити расуђивање или одлучивање већ само њихово умањење.
- Она се у пракси среће знатно чешће од неурачунљивости и пошто не искључује кривицу,
сматра се подврстом урачунљивости.
-Код ње на биолошком плану нема разлике већ сама на психолошком плану (ту не долазе
у обзир душевне болести јер ту најчешће наступа неурачунљивост, од могућих основа
долазе у обзир афект,алкохолисаност, лакши облици душевне заосталости).
-ОБИЧНО СМАЊЕНА НЕУРАЧУНЉИВОСТ - смањена до битног, али не и битно смањена, а
има значај у виду олакшавајућих околности(често код афекта и поремећаја личности).
Скривљена неурачунљивост: базира се на изузетку од чињенице да кривица учиниоца
мора постојати у време извршење кривичних дела у виду actiones liberae in causa.(радњи
слободних у узроку).
-Овде је релевантан тренутак ''непосредно пре довођења у стање неурачунљивости'' када
је његово одлучивање било слободно те се у том тренутку он сам ставио у стање
неурачунљивости.
Пример: Лице се напије како би се охрабрио, па изврши кривично дело.
1) двоструки умишљај: а) намерно попио две литре ракије да би отклонио кочнице
савести , б) хтео да убије жену),
2) Није хтео да убије- умишљај + нехат ( одговара за свесни нехат),
-Учинилац се у стање неурачунљивости доводи употребом алкохола,дроге или на други
начин(нпр. коришћењем лекова), иако се у пракси најчешће ради о злоупотреби
алкохола. У домаћој литератури се сматра да ова одредба обухвата и стиуације када се
улинилац скривљено доводи у стање сна, па се овде подводе и ситуације скривљене
неспособности за радњу.
-Посебно је регулисано и довођење у стање битно смањене урачунљивости, где се
учиниоцу који се скривљено довео у стање битно смањене урачунљивости не може по
том основу ублажити казну.

45.СТВАРНА ЗАБЛУДА УОПШТЕ И ЗАБЛУДА О ОБЕЛЕЖЈИМА БИЋА

Члан 28:
1. Није кривично дело оно које је учињено у стварној заблуди
2. Стварна заблуда је неотклоњива ако учинилац није био дужан и није могао да избегне
заблуду у погледу неке стварне околности која представља обележје кривичног дела или
у погледу стварне околности која да је заиста постојала дело чинило дозвољеним.

-Постоје два облика стварне заблуде и њих повезује то што учинилац има погрешну
представу о чињеници(стварној околности)
-У конкретном случају испитујемо које чињенично стање заправо постоји, а након тога и
представу о стварности учиниоца.

1. Заблуда о објективним обележјима бића дела(ужи смисао)

-Заблуда о бићу, без обзира које је обележје(основно, допунско) и као таква увек
искључују умишљај(а уколико је неотклоњива и нехат)
-Заблуда може обухватити и дескриптивна и нормативна обележја, такође и код
омисивних деликата.
-Заблуда о бићу може бити:
a) Неотклоњива- није био дужан и није могао знати неку околност која испуњава обележје
бића дела. Не одговара се јер искључује и умишљај и нехат.
b) Отклоњива- био је дужан и могао је знати неку околност која испуњава обележје биће
дела(поступа у виду несвесног нехата) Не одговара за умишљај, али одговара за нехат
уколико је прописан(ако није онда свакако искључује одговорност).

46.ПОСЕБНИ СЛУЧАЈЕВИ ЗАБЛУДЕ О ОБЕЛЕЖЈИМА БИЋА

И ЗАБЛУДА О СТВАРНИМ ОКОЛНОСТИМА ДОЗВОЉЕНОСТИ ДЕЛА

1. Посебни случајеви заблуде о обележјима бића:

a) Заблуда о каузалности:
-Код појединих кривичних дела биће обухвата и узрочну везу радње и последице која
мора бити обухваћена умишљајем те уколико начин проузроковања битно одудара од
учиниочеве представе о начину искључивало би умишљај (и одговорност за последицу).
(ово одступање мора бити битно).
-Заблуде о узрочној вези (где се дело учини не првом већ другом радњом учиниоца):
Пример: лице онесвести особу мислећи да ју је убио,па је баци у септичку јаму и убије је
(небитно одступање).
b) Заблуда о објекту:
-Учинилац дело врши у односу на погрешно лице или ствар
Овде се не искључује умишљајно поступање јер лице има представу да убија друго
лице( исто важи и за крађу нпр.).
-У случају ''промашеног ударца''где лице убија погрешно Б лице желећи да убије А лице
које је промашио- одговара за стицај нехатног убиства + покушај те нема стварне заблуде.
c) Заблуда о квалификаторној околности
-Уколико лице не зна да извршава тежи облик дела(убија бремениту жену) неће
одговарати за тешко већ обично убиство.
2. Заблуда о стварним околностима дозвољеног дела(ова заблуда се базира на основима
противправности):
-Учинилац има погрешну представу о стварним околностима које да заиста постоје дело
би учиниле дозвољеним.
-Лице зна да врши кривично дело али мисли да поступа у оквиру основа
противправности(представа се односи на чињеницу ван бића и да таква ситуација заиста
постоји он не би одговарао)
Пример: друг избије око другом другу који га је лажно напао.
-Овде умишљај постоји па се он не може искључити али ако се докаже, да лице није
могло избећи заблуду, може искључити прекор.
-Ако је заблуда била отклоњива није искључен прекор због нехата.

47.СВЕСТ О ЗАБРАЊЕНОСТИ

-Трећи елемент кривице је '' свест о забрањености(противправности)'' који подразумева

свест учиниоца да понашањем повређује одређену правну норму. ПРАВНА ЗАБЛУДА је
заблуда о праву која уколико је неотклоњива(учинилац није био дужан и није могао знати
да је дело забрањено) искључује кривицу, те представља четврти основ извињења!
-Код правне заблуде учинилац свешћу правилно обухвата шта се догађа, али погрешно
вреднује догађај као допуштен.
-За постојање свести довољно је да учинилац зна да је његово дело правом забрањено, те
не мора знати да је кривичноправно кажњиво (то није правна заблуда).
-''Мучење савести'' и даље спада у правну заблуду уколико он мисли да је његова радња
сагласна с правом (само можда мисли да је неморална), али ово пак може водити
отклоњивој правној заблуди.
-Свест о забрањености(као и урачуљивост) се претпоставља, али уколико су посумња да је
лице у правној заблуди(окривљени је странац, или се лице позива на правну заблуду) он
ће испитати постојање.
-''Правна заблуда је погрешна представа учиниоца да је његово понашање у складу са
правом''.

48.НЕОТКЛОЊНИВА И ОТКЛОЊИВА/ДИРЕКТНА И ИНДИРЕКТНА ПРАВНА

ЗАБЛУДА

1) Неотклоњива правна заблуда: није био дужан + није могао да зна да је дело
забрањено. (ретка у пракси због vocation legis-a)
Само неотклоњива правна заблуда искључује кривицу.
-Процењује се на основу животних околности( нпр. много прописа тек донетих, а у питању
је странац или домаћи држављанин који живи у иностранству).
Пример: адвокат дао савет.
2) Отклоњива правна заблуда: био је дужан и могао је знати(учинилац је у заблуди о
праву услед свог несвесног нехата).
-Не искључује кривицу али се казна може ублажити.
-Лице одговара за умишљај ако је умишљајно поступио, а отклоњива правна заблуда гађа
у факултативно ублажавање казне.
-Пример: адвокат дао погрешан савет за НПЗ.
-Тамо где постоји ''напрезање савести''- где се поред норме повређује и неки морални
захтев неће бити неотклоњиве правне заблуде
-Тамо где веза права и морала није тако очита, учинилац има обавезу да се о захтевима
поретка информише, а ако одговори тој дужности информисања па добије погрешан
савет, његова погрешна представа по правилу ће бити неотклоњива.
3) Директна правна заблуда:
-учинилац нема представу да постоји норма која забрањује његово понашање(мисли да је
дозвољено).
-не зна опис дела(или бланкетну диспозицију или је погрешно тумачи).
4) Индиректна правна заблуда:
-учинилац зна да је његово дело забрањено, али он мисли да поступа у оквиру основа
противправности јер мисли да има правно овлашћење иако га нема( та чињеница постоји
али не искључује противправност)
-Лице може бити у заблуди у погледу:
a) Основа(лекар мисли да може да оперише пацијента и без повреде)
b) Граница(жртва мисли да може и сутрадан да удари нападача када га сретне на улици,
позивајући се на нужну одбрану)
c) Супсумција-погрешно тумачи обележје бића дела, тако што своје понашање не подводи
под његов обухват.

49.КРИВИЧНОПРАВНИ ЗНАЧАЈ СИЛЕ И ПРЕТЊЕ

члан 21:
1. Није кривично дело оно дело које је учињено под дејством неодољиве силе.
2. Ако је кривично дело учињено под дејством силе која није неодољива или претње,
учиниоцу се казна може ублажити.
3. У случају из става 1. овог члана као извршилац кривичног дела сматраће се лице које је
применило неодољиву силу.

-Принуда се састоји од:

1)Сила: а)неодољива- у потпуности спречено вољно и свестно поступање лица ће
искључити способност за предузимање кривичноправне радње(одговара онај ко је силу
применио, vis complusiva)
б)одољива- не искључује предузимање радње и одлучивање(иако се понашање
принудно усмерава у одређеном правцу, постоји избор), понашање принуђеног учиниоца
се расправља на плану кривице( а онај ко врши принуду водиће се као подстрекач).
-Одољива и неодољива сила се разлику по интензитету.

2)Претња
-изједначава се са одољивом силом- ради се о психичкој принуди без физичког
деловања(изазивање страха у виду изјаве) + она мора бити озбиљна и стварна као и сила.
(Овде би се евентуално учинилац могао позвати на крајњу нужду,те тако искључио
противправност, а ако не успе онда се на плану кривице може ублажити казна)
*претња не постоји(већ опомена) уколико се другоме ставља до знања да га очекује
извесно зло-чија реализација не зависи од лица које опомену упућује.

50.ОДГОВОРНОСТ ЗА ТЕЖУ ПОСЛЕДИЦУ И ДЕЛА КВАЛИФИКОВАНА

НАРОЧИТОМ ОКОЛНОШЋУ

-Дела квалификована нарочитом последицом су она дела из којих је поред основног

облика наступила даља последица.
-У члану 27. се прописује и тежа казна за свако учињено дело уколико је на даљу
последицу поступао из нехата (или из умишљаја ако тиме нису остварена обележја дела).
-При одмеравању казне не примењују се правила за кривично дело учињено у
стицај(између основног и тежег облика, постоји повезаност, док је стицај комбиновање
независних деликата).
-Услови за одговорност:
a) Основни облик мора бити умишљај, евентуално нехат
b) У односу на тежу последицу постоји нехат(свесни/несвесни)
(ако је из умишљаја то је стицај)
c) Тежа последица мора бити кршена последичним деликтом(док основним могу бити све
варијације кривичних дела).
d) Комбинација умишљај + умишљај, али под условом да нису остварена обележја неког
другог кривичног дела.

-Кривична дела квалификована нарочитом опасношћу: ( чешћа у пракси)

-су она која садрже околност која основном облику даје тежи вид (тиме и тежу казну), али
само ако је та околност обухваћена умишљајем.
-Кривични законик из 1951. год предвиђао је да учинилац за тежи облик квалификован
нарочитом околношћу одговара ако је за ту околност знао или за њу био дужан и могао да
зна. Ова одредба је критикована у доктрини, јер је одговорност учиниоца проширила и на
нехат а зато је и укинута.
-Данас уколико лице лиши живота бремениту жену не знајући да је у том стању, одговара
само за обично убиство.
 

51. ОДГОВОРНОСТ ЗА КРИВИЧНА ДЕЛА УЧИЊЕНА ПУТЕМ СРЕДСТАВА

ЈАВНОГ ИНФОРМИСАЊА
-Наше кривично законодавство од 38. до 41. члана прописује правила о одговорности за
кривична дела путем средстава јавног информисања које начелно одступа од начела
индивидуалне субјективне одговорности(уводи се објективна одговорност).
-Разлог уређивања лежи у томе да се помире 2 захтева: право грађана да буду
информисани, а са друге стране да ће се одговарати у случају вршења нарочито опасних
дела путем медија.
-Извршиоцем кривично дела ће се по правилу(члан 38.) сматрати аутор
информације(новинар, док ће сва друга лица која пружају допринос(нпр чланови
редакције) одговарати за саучесништво,у овим јасним случајевима не постоји повреда
субјективне одговорности).
-Ако одговорност аутора није могућа одговараће одговорни уредник(супсидијарно)
односно лице које је аутора у време дела замењивало ако(3 услова) :
a) Ако до завршетка главног претреса аутор остао непознат
b) Ако је информација објављена без сагласности аутора
c) Ако су у време објављивања информације постојале стварне или правне сметње за
гоњење аутора(које и даље трају)
-Искључена је одговорност уредника ако је био био у неотклоњивој заблуди у погледу
неке од наведених околности из члана 38. става 2.
-Овде постоји објективна одговорност уредника за дело које остварује друго лице тј.
аутор(јер он има ту улогу).
 
52.КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ ПРАВНИХ ЛИЦА

-До закона из 2008. године о одговорности правних лица, оно није било способно да
кривично одговара. Данас, поред кривичних дела, правна лица ипак много чешће
одговарају за прекршаје и привредне преступе.
-У обзир долазе сва кривична дела у основном и споредном кривичном законодавству.
Одговорност се базира на повезаности са физичким лицима која су хтела да остваре
имовинску корист за правно лице-> угл. умишљајно(постоји намера за прибављање
користи, тако да је нехатно извршење спорно).(ова корист не мора бити нужно
имовинска, али мора бити учињена за правно лице, јер ће лице одговарати за сопствену
корист ван њега)

-Две ситуације у којима постоји одговорност:

a) Кривично дело које учини одговорно лице у корист правног лица(то је оно лице ко је
може поступати у име правног лица и има управљачке функције).
b) Правно лице ће одговарати за дело учињено од стране физичког лица које делује под
надзором и контролом одговорног лица унутар истог правног лица, јер тај одговорни није
вршио правилан надзор и контролу, те је омогућио извршење(овде кривично дело не
чини одговорни, већ запослени- то је разлика).
-Санкције којима подлежу правна лица су пре свега новчана казна (100-500 хиљада
динара + условна осуда и мере безбедности) и престанак правног лица (ако им је цела
делатност била у функцији вршења кривичног дела) .
-Ради се од изведеној одговорности.
-Могу одговарати физичка лица уз правна (кумулативно).
-Слабије је заживело због привредних преступа којих има више.

53.ТЕОРИЈЕ О ПОКУШАЈУ И КЛАСИЧНА УЧЕЊА О РАЗГРАНИЧЕЊУ

ПРИПРЕМАЊА И ПОКУШАЈА

*Теорије о покушају:
1.Објективна теорија (услов за покушај да дело има последицу)(од 19. До 20. Века)-
базира се на идеји да је покушај угрожавање, док довршено дело представља повреду са
последицом(покушајем се изазива опасност од побређивања).
(Апстрактно објективне теорије)
*Уколико кривично дело нема последицу, она не садржи угрожавање и покушај.
*Ово је старији облик који је утврђивао опасност (еx post) након догађаја.
2.''Теорије опасности''(конкретно објективне опасности)- кажњивост такође заслужују
само опасни покушаји, али та опасност се гледа ex ante (у време вршења дела)
(да ли би просечан посматрач последицу сматрао за могућу).
(Неподобан покушај је кажњив)
-Европска законодавства у регулисању материје покушаја данас већински полазе од
објективних услова.
3.Субјективне теорије- основ кажњавања покушаја је испољавање злочиначке воље од
стране учиниоца(радња је манифестована у стварности(база је теорија еквиваленције)).
Ова теорија не разликује подобан и неподобан покушај.
4.Објективно-субјективна теорија- покушај се дефинише као: напад на кривичноправно
заштићена добра,ношен одлуком да се учини кривично дело. Тражи се присуство и
објективног и субјективног момента. Ова теорија прихваћена је и у нашем праву по узору
на Француско решење. Захваљујучи субјективном моменту се кажњава неподобан
покушај.
Класична учења о разграничењу припремања и покушаја
1. Формално-објективна теорија: учинилац је покушају тек кад започне радњу извршења
(почетком би се сматрала радња пуцања,док би припрема била пуњење,репетирање).
2. Материјално објективна теорија: проширују сферу покушаја(задржавајући формални
оквир) и на друге акте који нема у законском опису(покушаји су по Франку и сви акти
нужно повезани са радњом извршења и сматрају се њеним саставним делом(нпр.
подизање руке циљање)).
3. Теорија угрожавања: базира се на томе да ли је нападнуто добро у опасности где суд
гледа ex ante, али постоји проблем разликовања припремања и покушаја

54.СТРУКТУРА ПОКУШАЈА
3 елемента: 1. Недовршење кривичног дела(негативни елемент)
2.Одлука о делу(субјективни елемент)
3.Започињање извршења дела(објективни елемент)
*Његово биће није самостално јер се ''обележја покушаја'' изводе из бића кривичног дела
довршеног деликта те је он само фрагмент довршеног кривичног дела(пр.покушај
убиства,крађе, силовања)

Чл 30: Ко са умишљајем започне извршење кривичног дела, али га не доврши, казниће се''

1. Негативни елемент- дело је формално извршено ако су остварена сва обележја бића
дела, те уколико недостаје бар једно објективно биће кривичног дела(најчешће
последица) ради се о покушају.
а) делатностни деликти: пошто не садрже последицу редовно су довршени самом
радњом извршења те покушај често није могућ(дела апстрактне опасности,прави
омисивни деликти... --> овде покушај није могућ) *ако је делатносни деликт
сложен(силовање) покушај је могућ- извршењем једне од више радњи(принуда без
обљубе силовања).
б) последични деликти: довршени су изазивањем последице, те је изостанак последице
та одлика покушаја.
2.Субјективни елемент (умишљај, како директни тако и евентуални)- одлука о извршењу
дела базира се на свести о свим обележјима бића и вољи учиниоца да дело изврши(он је
свестан и предузима радњу, али без последице)
*умишљај мора имати пропратну спољашњу манифестацију јер се доношење одлуке као
мисаони процес не кажњава.
*Покушај мора садржати безусловну одлуку о делу(склоност ка делу са премишљањем
није довољно за покушај).
Од склоности ка делу се разликује ситуација када је одлука већ донета, али за реализацију
недостаје нешто, чиме је спровођење радње условљено(чека да остане сам да би
опљачкао мењачницу).
 55. ПРИПРЕМАЊЕ КРИВИЧНОГ ДЕЛА

Припремне радње се начелно не кажњавају из више разлога:

1. Оне јасно не обелодањују деликтну вољу учиниоца те су подлежне нагађањима и
несигурности (недовољно одређене и временски удаљене)
2. Остварују нижи степен друштвене опасности + нема угрожавања објекта заштите
3. Феномен кажњавања је окренут прошлости, а не будућности
4. Социјално су неупадљиви и тешко доказиви
Због овога многа законодавства не кажњавају припремну радњу, а они који то раде -
уставном кажњавају само тежа дела била у оквиру општег или посебног дела
Кажњивост ових радњи може бити остварена на 2 начина:
1. ПРОШИРИВАЊЕ ЗАКОНСКОГ ОПИСА и на радње припремања као кажњивог дела
Пр: ,,ко припрема дело из члана” (или ко припрема дело за које је прописана казна 5 или
више година) Овај начин је потребно ограничити, јер није довољно одређен (да не би
задирао у основна људска права и слободе), на два начина:
1. Прецизирати у чему ссе припремање састоји
2. Мора деф. радње које упућују на вољу учиниоца да учини к.д.
На нивоу општег дела КЗ код нас није овако, те је оно начелно некажњиво.
ПРИПРЕМНЕ РАДЊЕ
2 . ПРИПРЕМНЕ РАДЊЕ КАО САМОСТАЛНО КРИВИЧНО ДЕЛО
ПР. Ко неовлашћено прави, набавља, поседује дрогу...
Овај начин је бољи јер је јасан, дефинисан и чешће се среће у упоредном праву
- на нивоу посебног дела К.З.
У нашем праву се прописују самосално к.д.: Пр. (Припремање тешког убиства из 2019. )
где је набрајао типичне радње припремања

56. ПОЧЕТАК НЕСВРШЕНОГ ПОКУШАЈА НЕПОСРЕДНОГ ИЗВРШИОЦА

• Несвршени покушај - учинилац је започео радњу извршења, али је није довршио (радња
извршења само започета)
• Свршени покушај - учинилац је предузео све акте за довршење деликта, али је
последица изостала (довршена радња извшрења)
Почетак покушаја се везује за тренутак непосредног предузимања радње извршења (где
је остваривање радње блиско)
Елементи:
1. УМИШЉАЈ (план о делу) - његова представа извршиоца о очекиваном догађају
Пр. Хватање оружја може бити у виду упозорења или у виду почетка усмрћења или
убацивање лица у ауто, зависи од учинилаца да ли одмах започиње радњу силовања или
припрема радњу , док не дођу остали
2. ЗАПОЧИЊАЊЕ у случају сложених дела је довољно започињање првог акта ( принуда)
+ блиски акти (проширење) где је уизвршење блиско (звоњење пред отмицу) , не смеју
пакти постојати битни међуакти који могу спречити извршиоца (пр. Само прати без
приласка)
Пример покушаја: заседа
• Битни акти повезани са радњом извршења
• Покушај не могу представљати акти 3, дефинисани као припремне радње (набављање,
оспособљавање средстава)
• Упућивање на место извршења или долазак (улаз у банку) још увек не представља
кривично дело нити покушај. Али уколико је лице ушло наоружано са маском или у кућу
жртве то се сматра покушајем
• Стварање услова за извршење дела, извиђање и слично нису покушаји, али јесте
припремање кривичног дела

57. ПОЧЕТАК СВРШЕНОГ ПОКУШАЈА НЕПОСРЕДНОГ ИЗВРШЕЊА И ПОЧЕТАК

ПОКУШАЈА САИЗВРШИОЦА
У случају свршеног покушаја радња учиниоца није била довољна да последица настане.
*овај покушај углавном прати временска дистанца где извршилац сипа отров (готова
радња) па чека да жртва попије, што она не уради те радња остане у покушају
-неопходно учешће жртве
2 ГЛЕДИШТА ПОЧЕТКА СВРШЕНОГ ПОКУШАЈА:
1. Кад жртва ступи у делокруг средства извршења
У тренутку непосредног угрожавања објекта радње (када последица непосредно
предстоји) Пр. Покушај отпочиње када жртва почне да пије кафу са отровом

2. Кад извршилац довшри радњу извршења

-Кад извршилац оконча своје активности ( сипањем отрова он улази у сферу покушаја)
пр. уградња експлозива у аутомобил жртве
Овде може бити нејасно да ли покушај почиње завршетком радње или већ у њеном
отпочињању (ухвати га полицајац у подметању)
*покушај саизвршиоца* није споран кад они радњу изврше истовремено, без
довршености. Проблем се појављује када то раде у различитим интервалима те се не зна
да ли ће лице које још није отпочело радњу (свој део) одговарати. Постоје 2 схватања:
1) укупно решење - сви саизвршиоци ступају у стадијум покушаја истовремено кад први
крене са радњом
Пр. И А и Б ће одговарати кад Б крене да пљачка, а А чека у камиону, сви одговарају за
саучесништво
2) појединачно решење - сваки саизвршилац улази у зону покушаја појединачно уз
уважавање чињенице да се ради о заједничком делу
Пр. А ће одговарати тек ако Б ухвате још у крађи, А ће одговарати само за психичко
помагање, не и саучесништво

58. ПОКУШАЈ КВАЛИФИКОВАНОГ ОБЛИКА К.Д. И ДЕЛА СЛОБОДНОГ У

УЗРОКУ

1) Покушај кривичног дела квалификованог нарочитом околношћу:

Почетком се сматра остваривањем квалификаторне околности (ако оно претходи
предузимању радње)
Пр. Лице је извршило покушај тешке крађе када је започело обијање илли применило
силу, али није још почело да вози ауте (није неопходно почети радњу извршења основног
облика, ако је околност саставни део тежег облика и он је извршен, довољно је)
Пр: ношење оружја код тешке крађе (није довољно), мора бити блиско
Ипак према новијој теорији, квалификована околност која је испуњена мора бити
сихронизована са радњом извршења која је започета (мора јој непосредно претходити)
Уколико то није случај ради се још увек о припремној радњи
Пр. Лице прескаче ограду у намери да обије кућу у дворишту
-ОБАВЕЗАН УМИШЉАЈ!!!!
2) покушај кривичног дела квалификованог тежом последицом:
За разлику од претходног покушаја за које се тражи умишљај као неопходан, код к.д. к.т.п.
казна се учиниоцу може изрећи само уколико је на ту последицу поступао нехатно.
(умишљај може само ако није остварено друго к.д.)

-зато се поставља питање - да ли и уопште може постојати покушај дела са тежом

последицом? (нпр. силовање где је наступила тешка телесна), ако је и основни облик
остао у покушају (само принуда). Може у случају где жртва нпр. бежећи скочи са терасе
да би избегла покушајно силовање.
Ако може да доврши зашто не би могао и покушај да наступи?
Може доћи и до решења примене стицаја покушаја умишљајног т.п. дела и довршене
нехатне последице
---- Покушај дела слободног у узроку (actio libera in causa)
Поставља се питање - да ли ће лице услед скривљене неурачунљивости одговарати у
време довођења себе у такво стање или у време започињања извршења?
1) Actio praecedens - отпочиње последњим актом којим учинилац доводи себе у такво
стање (испијање последње чашице ракије)
2) Actio subsequens - тек кад започне радњу извршења јер сопствено довођење себе у
стање неурачунљивости не представља угрожавање правног добра
-Прихваћено у нашој доктрини

59. НЕПОДОБАН ПОКУШАЈ: ОСНОВ КАЖЊАВАЊА, ПРЕМА НЕПОДОБНОМ

ПРЕДМЕТУ И НЕПОДОБНИМ СРЕДСТВИМА

Неподобан покушај - објекат немогуће остварити кд, али учинилац чини покушај јер не
зна за неподобност

ЧЛАН 31: Учинилац који покуша да изврши кривично дело неподобним средством или
према неподобном предмету може се ослободити од казне!

-Неподобан покушај се начелно разликује од осталих по томе што је објективно немогуће

да се проузрокује замишљено и немогућност остварења к.д. постоји већ на почетку
покушаја. Учинилац ипак поступа умишљајно јер хоће последицу и не зна за неподобност
Објективне т., нису ни кажњавале н.п јер није ,,објективно опасан” ипак, он се данас не
примењује већ постоји подела.
ОСНОВ КАЖЊАВАЊА:
Подела (није законска):
А) Апсолутно н.п према својој природи никад не могу довести до последице
(покушај убиства шећером)
Б) Релативно н.п:
често није могуће одредити (празна пушка)
због извесних околности појединог случаја последица није могла наступити, али начелно
може (Пр. Мала доза отрова)
---- Покушај неподобним средством :
-Закон признаје само два вида неподобности : средство и објект
Где не признаје неподобност других обележја бића (радње, лица...) (овде се неподобност
посебно не гледа у односу на учиниоца)
-Покушај неподобним средством јесте ситуација где се са средством са којим је дело
требало бити извршено, не може извршити
-Пример: учинилац грешком стави шећер уместо отрова
--- Покушај према неподобном предмету (објекту):
-Дело се објективно не може извршити према том објекту
-Пр. Лице пуца у већ умрлог или у страшило мислећи да је човек , крађа празног џепа ..
* покушај може некад бити и двоструко неподобан (лице покушава да прекине трудноћу
чајем, жени која није трудна)

60. АПСОЛУТНО, РЕЛАТИВНО НЕПОДОБАН ПОКУШАЈ + ГРУБО НЕРАЗУМАН И

ПРАЗНОВЕРАН ПОКУШАЈ

А) апсолутно и релативно неподобан покушај:

Апсолутно- одређеним средством или према одређеном предмету се ни под којим
условима не може довршити к.д. --нарочито разлог за ослобођење казне--
Релативно- дело није било довршено због деловања одређених околности конкретног
случаја, али на тај начин се начелно може извршити к.д.
• Ова разлика је релативна на плану кажњавања јер а.н.п представља нарочит разлог за
ослобођење од казне (тако многи оспоравају ову поделу сматрајући је за релативну)

Б) Грубо неразуман покушај и празноверан покушај

1) Грубо неразуман -> ситуација у којој учинилац не увиђа објектвну неподобност свог
понашања због високог степена властите неразумности
•Често за дејство има ослобођење од казне!
1а) номолошке заблуде - учиниочева представа о деловању природних законитости
одступа од реалних (нормалан човек ово понашање не би ни узео за озбиљно)
Пр. Мисли да пушком може оборити авион
1б) онтолошке заблуде (нема ослобођење од казне, психолошки је опасно понашање)
Везане су за обману чула, учинилац је у заблуди око околности око себе (он није луд, само
има погрешну представу)
Пр. Мисли да је прави пиштољ, а оно играчка
2) Празноверан покушај - учинилац верује да може а оствари неко к.д. позивањем
натприродних сила (личи на номолошку заблуду)
Традиционално су некажњиви.
61. НЕПОДОБАН ПОКУШАЈ И ПУТАТИВНИ ДЕЛИКТ И КАЖЊАВАЊЕ ЗА
ПОКУШАЈ
Путативни деликт постоји кад ,,учинилац” мисли да врши одређено к.д. и да му је
понашање кажњиво, а није. Овде се ради о обрнутој правној заблуди. Он тачно зна све
спољне околности, али је његова представа о кажњивости погрешна!!
Наравно ово (умишљајно) понашање није кажњиво јер ни сам законодавац тако није
утврдио.
• Некад је тешко разликовази неподобан покушај и путативни деликт јер је објективна
слика о недовршеном делу иста!
Према члану 30ц1: покушај се кажњава за к.д за која се може изрећи 5 или више година
казне затвора и за покушај другог к.д., ако је законом то изричито прописано (крађа)
Пр. К.д крађе је прописано највише 3године затвора, а законодавац прописује кажњив и
покушај
• Код квалификованих (и привилегованих) облика се рачуна висина баш тих к.д., а не
према основном облику (те ће покушај тежег облика обљубе злоупотребом положаја бити
кажњив и покушај јер је 10г, а обичан неће јер је до 3г). У случају неподобног покушаја,
учиниолац се може факултативно ослободити од казне (он јесте осуђен, али изостаје
казна) -> посебно код апсолутно неподобног, јер се често не угрожава

62. ДОБРОВОЉНИ ОДУСТАНАК: РАЗЛОГ ПРИВИЛЕГОВАЊА, СВРШЕНИ И

НЕСВРШЕНИ ПОКУШАЈ И ПРЕТПОСТАВКЕ

Члан 32: ,,Извршилац који је покушај извршење к.д., али је добровољно одустао од даљег
предузимања радње извршења или спречио наступање последице, може се ослободити
од казне“
У питању је лични основ искључења кажњивости
(насупрот стварном кајању, добровољни одустанак постоји сао код дела која нису
формално довршена, те ако је дело окончано нема добровољног одустанка- дело не сме
бити довршено)
Разлог за ослобођење од казне базира се на сврси кажњавања која није испуњена јер
учинилац који напусти започету криминалну активност даје добар пример другима
(ипак уколико је учинилац жртву повредио и одустао од убиства свакако ће бити кажњен)
2 могуће ситуације одустанка у виду покушаја:
---> несвршени покушај - учинилац није још предузео све потребне радње извршења те је
за добровољни одустанак битно самко да престане са даљим вршењем (одустане од р.и.)
Прмер: дао 2 дозе, треба 3, па престане
---> свршени покушај - извршио је све потребно да се последица деси, па је за
добровољни одустанак битно да спречи наступање последице
*ако последица наступи, чак иако је хтео помоћи, нема добровољног одустанка
Пример: гурне непливача у воду, па скочи да му помогне
-Претпоставке неуспелог покушаја -
1) добровољни одустанак је искључен онда кад учинилац мисли да не може да изврши
радњу те одустане (неуспео покушај)
Пример: испуцао све метке и отишао
2) њега нема ни услед ,,недостижног циља” где постоји неподобан објект ии средство или
је он неспособан.
Пример: обија и не може да обије па оде

63. ПРЕТПОСТАВКЕ ОДУСТАНКА И ДОБРОВОЉНОСТИ + КАЖЊАВАЊЕ ЗА

ДОБРОВОЉНИ ОДУСТАНАК

1) несвршени покушај - довољно је да одустане од даљих радњи, да то учини

добровољно, потпуно и коначно
-Спорно је да ли се толерише уколико одустане од крађе, планирајући да то уради за 4
дана, углавном се кажњава
2) свршени покушај - мора активним понашањем да спречи последицу (наступање) где
учинилац мора покренути узрочно-последични ланац у односу на недовршене дел.
( може и уз помоћ трећег)
-Спречавање последица мора бити дело учиниоца
Претпоставке добрвољности:
А) психолошко гледиште - мора постојати воља за одустанком где је он био „господар
одлуке“ без спољних околности које су утицале (услед кајања, стида..) – не мора бити
морална компонента
- не прихвата се више
„даље нећу поступати иако бих могао“
Б) мешовити приступ – ослања се на психолошко учење уз допуну да уколико је воља
проистекла ииз притиска, принуђености околности, неће постојати д.о – пример:јак отпор
жртве, полиција...
Кажњавање за добровољни одустанак:
Факултативни основ за ослобођење од казне (у многим законодавствима је обавезан
основ). Лични основ омогућава евентуално ослобођење. Ако је учинилац извршио више
к.д а одустане од 1 од њих, за ово 2 ће одговарати и неће бити ослобођен.
Пример: крене да дави, па престане, овом буде оштећен мозак због недовољног дотока
кисеоника, те ће бити ослобођен за покушај убиства (можда), али не и за то.
64. СТИЦАЈ КРИВИЧНИХ ДЕЛА: ПОЈАМ И ВРСТЕ
Члан 60. Ако је учинилац једном или са више радњи учинио више кривичних дела за које
му се истовремено суди, суд ће прво утврдити казне за свако од тих дела, па ће за сва та
дела изрећи јединствену казну
Основни разлог постојања овог института јесте баш начин одмеравање казне (не сабирају
се казне већ се прво утврђују па се према одређеним принципима (апсорпција,
асперација или кумулација) сва та делан ссе изриче јединствена казна)
• Закон не прави разлику између к.д. која се могу наћи у слицају (комисивни, умишљајни,
нехатни), али се у стицају не могу наћи прекршаи и привредни преступи
Основна подела:
1А) РЕАЛНИ СТИЦАЈ - учинилац са више радњи остварје обележја више к.д. предвиђених
законом
Пример: лице прво ускрати, а након два дана тешко повреди друго лице
*многа законодавства прописују теже казне за овај тип стицаја јер се ради о више
сукцесивних противправних понашања у одвојеним догађајима
2А) ИДЕАЛНИ СТИЦАЈ - учинилац једном радњом остварује обележја више к.д.
предвиђених законом
Пример: лице баци бомбу истовремено убијајући 3 лица
Отац принуди на обљубу ћерку; силовање + родоскрвнуће
*често привилегован облик при коме се прописује најстрожија казна у распону најтежег
дела где се друга апсорбују
1Б) ПРАВИ СТИЦАЈ - заиста учињено више к.д. од стране једног лица, па се базира на
члан60
2Б) ПРИВИДНИ СТИЦАЈ - учинилац је учинио обележја више к.д., али се према тумачењу
ипак закључује да је учињено 1 к.д., јер је тај деликт потпуно обухватио остале, он
законски није регулисан, али се примењује!
А) хомогени
Б) хетерогени стицаји
Исто или различити

65. ПРАВНО И ПРИРОДНО ЈЕДИНСТВО ДЕЛА

А) Радња у природном смислу – Често означава ситуацију у којој је учинилац к.д учинио 1
радњом, као појединачни вољни телесни акт који остварује одређени законски опис.
(један убод ножем). Ипак, често се и та радња може разложити на на још уже телесне
акте. И један акт може довести до стицаја – ако се једним замахом ударе 2 лица, то не
значи да је нужно извршено једно к.д
Б) Правно јединство дела: је у одређеним случајевима, законодавац у једну правну
норму (к.д) уврсти више аката повезаних правним јединством где се тумачењем обележја
бића дела долази да је то 1 дело.
а) вишеактна и сложена к.д (силовање и разбојништво)
б) к.д одређено трајним глаголом (неовлашћена производња опојних дрога)
в) деликти бављења (надрилекарски прекиди трудноће – мора више пута)
г) понављајућа структура деликта (фалсификовање новца)
д) трајно к.д (противправно стање – отмица)
ђ) к.д поседовања (неовлашћено држање ватреног оружја)
е) чланство као к.д (у криминалној групи)
ж) к.д са мешовитим бићем (алтернативно (чак иако се више њих оствари) или
кумулативно)
В) Природно јединство дела: иако законским тумачењем можемо доћи до закључка да се
ради о више дела – због природне повезаности се узима да је довршено 1 дело! Пример:
ученик уђе и узме 20 књига (то је једна крађа, а не 20)
4 везивна елемента: 1. Јединство воље
2. Просторна повезаност
3. Временска повезаност
4. Природна повезаност аката – ако убица прво постави експлозив
који се не активира , а онда после 10 дана убије жртву, одговара за стицај!
покушај + убиство
Модалитети + а) учесталност (више истовр. повреда??)
б) сукцесивно вршење у етапама-> љубоморан модел више пута сипа отров

66. ПРИВИДНИ ИДЕАЛНИ СТИЦАЈ: СПЕЦИЈАЛИТЕТ И СУПСИДИЈАРИТЕТ

ИДЕАЛНИ ПРИВИДНИ СТИЦАЈ је ситуација где је лице 1 радњом остварило обележје више
к.д али због специфичне релације између њих једно к.д ће потиснути друго те ће
учинилац одговарати само за то к.д које је преостало.
Пример: онда када се обележја к.д преплићу (тежи облик крађе обухвата обичну крађу)
Овај стицај се базира на ne bis in idem констатацији јер не треба двоструко да се вреднује
1 чин.
~ПРИНЦИПИ ЗА ВРЕДНОВАЊЕ ДЕЛА:
1. СПЕЦИЈАЛИТЕТ: Привидни идеални стицај се примењује између опште и посебне норме
(облика) истог к.д (где посебни облик садржи сва обележја као и општи + додатно/а
обележје/а). Независно да ли је облик тежи или лакши.
* учинилац одговара за посебан облик док је општи супсидијаран (подређен).
Пример: подмукло лишење живота (општи о: убиство; посебни о: тешко убиство -> општи
облик је обухваћен па неће бити стицај)
Сложено дело (разбојништво) искључује просто (јер је оно обухваћено) (крађа, принуда)
2. СУПСИДИЈАРИТЕТ: 1 дело је примарно и оно искључује супсидијарно а то друго се
примењује само ако услови за примарно нису испуњени (2 типа):
а) Формална супсид- сам закон прописује овај однос дајући предност 1 делу у односу на 2.
Пример: к.д спречавање јавног скупа ће постојати само „уколико уз то нису остварена и
обележја 2. к.д“ – прекине трибину да би ширило мржњу према Ромима одговара само за
изазивање расне мржње
б) материјална супсид- према већинском гледишту лице које оствари више к.д која штите
исто добро, само у различитим стадијумима напада (или напада различитог института)
одговараће за задњу радњу (ако изврше дело, припремна р. договора ће се урачунати,
или конкретно угрожавање (пролазни стадијум) -> повреда (само се она рачуна)
оштећење -> уништење
-код саучесништва тежи облик ће обухватити лакши (подстрекивање и помагање)

67. КОНСУМПЦИЈА И АЛТЕРНАТИВИТЕТ

-Доминантно дело конзумира оне законске описе који се редовно(типично) остварују
заједно са њим.
Консумпција је ситуација у којој одређено извршено неправо обухвата и друго дело. За
разлику од спец. и суп. однос обухваћеног и доминантног дела није апстрактан већ зависи
од околности у конкретном случају где се објект заштите углавном разликује. Критеријуми
су мање прецизни јер зависи од околности конкретног случаја.
У случају консумпције углавном се не ради о нападу на исто добро (овде теже дело
конзумира лакше) -> Увек
а) пратећи део, урачунава се у главни део – јер је и сам законодавац узео њега у обзир
Пример: тероризам „искључује“ кажњавање за изазивање опште опасности
тешка крађа конзумира разбијање прозора и неовлашћени улаз
б) претходно дело, урачунава се у завршну радњу извршења (пролазно дело омогућава
завршно) средство које повређује друго добро од завршног
Пример: изда лажну дозволу да би продало нешто те учини превару којој претходи
потиснуто дело фалсификовања исправе (завршно дело се није могло остварити без ____)
в) накнадно дело, урачунава се у главно дело
Пример: неко украде пиво (главно) и попије га. Неће накнадно одговарати и за уништење
и отуђење туђе ствари (прикривања?)
Ово ће постојати ако: касније дело не повређује неко ново добро, нереализује већу штету
од постојеће и исти оштећени.
г) Инклузија – „некажњиво дело“ је незнатно у односу на испуњено (лака телесна се
урачунава у силовање) - _____
Алтернативитет је ситуација у којој је учинилац извршио више облика истог к.д једнаке
тежине. Гони се за најтежу често.
Пример: лице лиши живота бремениту на подмукао начин која је уједно заменица јавног
тужиоца. – више околности, свака од њих чини дело тешким
Овде неће бити стицаја већ ће учинилац бити осуђен за најсвеобухватније од извршених
дела, а на плану казне цениће му се отежавајуће.

68. ПРОДУЖЕНО КРИВИЧНО ДЕЛО

Продужено кривично дело је оно чији елементи не испуњавају услове природног или
правног јединства, али због процесне економије се не утврђује ни стицај већ нов институт
који захтева одређене услове.
-Прво треба да испитамо претпоставке за постојање природног или правног јединства.
Чл. 61: „Продужено дело чине више истих или истоврсних к.д учињених у временској
повезаности од стране истог учиниоца која представњају целину због најманње 2 од 5
следећих околности: истоветност оштећеног, истоврсност предмета дела, коришћење исте
ситуације или истог трајног односа јединства места или простора или јединственог
умишљаја учиниоца.
Пример: 5 сексуалних односа са малолетном ученицом у временском континуитету од
1године, одговара за обљубу злоупотребу положаја у продуженом трајању.
1) ОБАВЕЗНИ ЕЛЕМЕНТИ:
-исто (истоветно) дело – сматра се да је учињен најтежи исти тип деликта
- временски контиуитет – може и више од, нема формалних ограничења
-исти учинилац
2) ВАРИЈАБИЛНИ ЕЛЕМЕНТИ:
-истоветност оштећеног (к.д против личности морају бити према 1 лицу, код имовине не)
-истоврсност предмета (исти објект на коме су се пред. радње које улазе у састав
продуженог дела, пр: ЦД плејер у аутима- мотив)
-иста ситуација/трајни однос (коришћење поплаве више пута;радни однос)
-јединство места/простора (крађа у истом геогр месту- селу;крађа аута са истог паркинга)
-јединствени умишљај (обухваћено укупно посл. он је замислио као целину – има план да
их више изврши)
*продужени умишљај (алтернатива) – није их све обухватио планом, тек накнадно
Продужено к.д данас представља факултативну отежавајућу околност (често се сматра
отеж.) Раније није био основ за противправне казне, али није заживело!

69. САУЧЕСНИШТВО У КРИВИЧНОМ ДЕЛУ: ПОЈАМ И ВРСТЕ

-Кривични законик сва лица који на било који начин учествују у остварењу кривичног дела
у члану 112 став 11 назива ''учинилац''.
- у ширем смислу саучесништво је највиши појам, под који можемо подвести сваку форму
учешћа више субјеката у једном кривичноправно релевантом догађају
-У ужем смислу, појам саучесништва се везује за помагаче и подстрекаче који нису главни
извршиоци кривичног дела већ га изазивају или подупиру.
-Ако дело чини један извршилац ту саучесништва нема, а ако дело врши више лица
заједно, ту је реч о саизвршиоцима. Посредно извршилаштво постоји када једно лице
дело врши преко другог у виду посебне подврсте саучесништва..
-Саучесништво у објективном смислу захтева више лица, а у субјективном свест о
заједничком деловању.
-Заједничко остварење кривичног дела даје делу нови квалитет где иако учиниоци врше
појединачне доприносе (један принуду, други крађу...) одговараће за потпуно остварено
дело(све док њихово деловање представља удео у подухвату одговарајућег за целину ->
разбојништво).

-Принцип одређивања круга лица код саучесништва

1. Јединствено учинилаштво- свако ко је на било који начин учествовао у вршењу
кривичног дела, сматраће се учиниоцем (извршиоцем).
-Сваки од њих независно од квалитета пружања доприноса биће сматран учиниоцем.
2. Дуалистички систем- квалитативно се разликују 2 типа извршиоца: извршилац и
саучесник.
-Зид између извршиоца и саучесника означава остварење бића где само извршиоци могу
остварити биће дела. Ова идеја се базира на рестриктивном схватању извришиоца
базираног и у нашем праву.
-Извршилаштво: 1) Непосредно извршилаштво (лично)
2)Посредно извршилаштво( служи се другим лицем као оруђем).
Пример: Доктор напуни ињекцију отровом, и да је сестри без да је упозна са садржајем
ињекције, где јој потом нареди да ту ињекцију да пацијенту.
3)Саизвршилаштво(заједнички учињено кривично дело)
Пример: Болничар и медицинска сестра се договоре да свако пацијенту да по једну дозу
ињекције са отровом, како би њихов злочин што теже био откривен.
-Саучесништво 2 врсте:не остварују биће кривичног дела,само учествују у делу извршиоца.
а) Подстрекач- ствара одлуку код извршиоца
б) Помагач- олакшава остварење кривичног дела

70. КРИТЕРИЈУМ РАЗГРАНИЧЕЊА ИЗВРШИЛАШТВА И САУЧЕСНИШТВА,

НЕПОСРЕДНО ИЗВРШИЛАШТВО
-Разликовање извршилаштва и саучесништва постаје теже код посредног извршења и
подстрекавања( битно је разликовање јер различита лица остварују биће), такође
потешкоће се јављају и код саизвршилаштва и помагања.
-Формално-објективна теорија: Извршиоцем се сматра лице које непосредно извршава
радњу извршења.
Пример: Извршилац је онај ко одузима ствар.
Ово учење сужава доме извршилаштва(посредно извршилаштво се не урачунава) а код
саизвршилаштва сви морају учинити потпуну радњу извршења.
Не примењује се више иако је неки фаворизују због једноставности.
-Субјективна теорија: да би лице било извршилац мора имати извршилачку вољу- да
хоће дело као властито, док саучесник мора поседовати саучесничку вољу (animus socii)
односно хоће дело као туђе, тј ако подређује своју вољу вољи другога (теорија анимуса
или воље )Такође (пошто је вољу тешко утврдити) прати се и степен интереса. Пример:
саучесник је онај ко има мању корист.
Мана ове теорије: сви ту имају интерес те га је некад тешко мерити.(теорија интереса)
-Материјално-објективне теорије:
Теорија власти над делом: Извршилац је онај који има контролу над делом (Да ли је
лице главна или споредна фигура)
-Објективно-субјективне теорије: прихвата полазне идеје теорије власти над делом као
материјално објашњење извршилаштва
Заступљена у нашем праву.
Непосредно извршилаштво: - Непосредно и лично предузимање обележја кривичног
дела са одликама:
-Једно лице је извршилац( што га разликује од саизвршилаштва, али може постојати
помагач и подстрекач)
-Не мора увек бити ''својеручна радња'' те је могуће користити оруђа попут
животиња,објекте...
-Апсолутна сила над лицем спада у непосредно саизвршилаштво.
-Код општих деликата сви могу бити непосредни извршиоци, док код посебних само
прописани,док су остали који нису прописани као потенцијални извршиоци, саучесници.

71. САИЗВРШИЛАШТВО
Члан 33: Ако више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата
заједнички учине кривично дело или остварујући заједничку одлуку са умишљајем битно
допринесу извршењу кривичног дела, свако ће се казнити казном прописаном за то дело

-Према објективно-субјективној теорији постоје 2 типа елемента :

1) субјективни план:
а) свест о заједничком деловању(свест о заједничком предузимању радње)
- ако извршавају радњу без свести биће привидни саизвршиоци који одговарају свако за
своју делатност.
-учествовање у радњи извршења може бити и умишљајно и нехатно
-битан допринос може бити извршен само умишљајем
б) заједничка одлука(договор(реализација заједничке одлуке) и воља(жели да учини
дело са другим) учесника) (такође договор није неопходно да буде непосредан, већ може
бити и посредан)
-Одлука се може донети и прећутно када својим радњама показују да деле свест и да
делују заједно .
-Код заједничке одлуке нема нехата!

2) објективни план:
а) учествовање у радњи извршења
- довољно је да саизвршилац учини део радње, те му се кумулативно урачунава (код
вишеактних дела, такође је потребна једна од више радњи). Пр: један удара, други држи
жртву.
б) битан допринос учесника:
- да би се допринос сматрао битним, те се разликовао од помагања, неопходно је да лице
врши важну функцију која има приближно равноправан значај са радњом извршења.
-важност доприноса се гледа ex ante и не тражи се строго CSQN веза.(чување страже где
нико не прође би тиме било саизвршилаштво).
-Међусобно урачунавање саизвршилачких доприноса(сви одговарају за цело дело)
Почива на идеји поделе рада и функционалне расподеле улога где иако су активности
учесника различите, сваки од саизвршилаца спроводилац је заједничке одлуке у дело, те
ће се последица свима урачунати кумулативно.
Код нехатног извршења за који се одговара довољна је свест о заједничком предузимању
радње.
-Време пружања саизвршилачког доприноца:
У било ком тренутку до формалног довршетка деликта саизвршилачки прилог може бити
пружен. Саизвршилачки прилог се може пружити и у стадијуму припремања дела.
Заједничка одлука не мора да претходи делу, иако је то најчешће случај. Она може бити
донета и у току самог извршења. Ту је могуће да једно лице(сукцесивни саизвршилац)
приступи делу које су већ започели да остварују други.

72.ПОСРЕДНО ИЗВРШИЛАШТВО

-Ситуација у којој извршилац биће кривичног дела остварује преко другога (лице
средство, посредник у делу) те му се то понашање урачунава ко да га је сам предузео.
-Овај институт је настао како би попунио правне празнине на подручју подстрекавања, и
од њега се разликује по томе што учинилац има не само вољу, већ и власт над другим(где
има надмоћ над знањем и вољом те наводи друго лице као своје средство)
-Према принципу одговорности лице-оруђе начелно не одговара!(јер није самостално
одлучивао, има дефицит, наведен је у заблуду, или није свестан, дете је...)
-Лице из сенке, неће одговарати као посредни извршилац, само ако је лице ''оруђе''
умишљајно поступало(тад ће бити саучесник)

* НЕДОСТАЦИ ЛИЦА-ОРУЂА НА ПЛАНУ ПРОТИВПРАНОСТИ :

-Лице-оруђе се може искључити из одговорности(на плану противправности) уколико
поступа у крајњој нужди!(услед принуде, одољиве силе или претње).
Пр: Лице А запрети пиштољем лицу Б да избуши гуме те овај то и уради(ако услови за
крајњу нужду нису испуњени сматраће се подстрекачем(принудилац)).
*НЕДОСТАЦИ ЛИЦА –ОРУЂА НА ПЛАНУ КРИВИЦЕ: Услед недостатака лица-оруђа на плану
кривице(дете, неурачунљиво лице, лице у стварној заблуди(правној заблуди) постојаће
посредно извршилаштво ако учинилац зна за недостатак лица-оруђа на интелектуалном
плану или зна више од њега<- у супротном може бити само подстрекач.
1) Дете као оруђе - пошто оно подлеже незрелости и немогућности да схвати домашај
свог дела у теорији се разуме увек као посредно извршилаштво(у пракси често
подстрекавање)
У случају малолетника(14-18 г) редовно ће се тумачити као подстрекавање јер оно није у
подређеном положају.
2) Неурачунљивост- у страној доктрини редовно представља посредно извршилаштво док
се у нашој пракси увек сматра подстрекавањем код битно смањене неурачунљивости увек
ће се радити о подстрекавању.
3)Стварна заблуда- лице које доведе друго лице у неотклоњиву заблуду тако да оно није
ни свесно да остварује кривично дело редовно ће се гледати као посредно
извршилаштво.
Пример: Лице које се прерушило у лекар, да медицинској сестри ињекцију(са отровом) да
убризга пацијенту.
 73. ПОДСТРЕКАВАЊЕ: ПОЈАМ И СТВАРАЊЕ ОДЛУКЕ

Члан 34: Ко другога са умишљајем подстрекне да изврши кривично дело, казниће се

казном прописаном за то дело.

-Подстрекавање представља тежи облик саучесништва где једно лице наводи друго да
учини кривично дело. Подстрекач је тиме духовни аутор тог дела(психички проузроковао
туђе дело).
-Подстрекач не врши то дело лично, већ иницира одлуку другог лица да учини то дело. Уз
иницирање одлуке неопходно је да постоји и бар започето противправно дело да би
постојало подстрекавање + умишљај је неопходан(ако је неко случајно одао информацију
неће се казнити).
-''Извршилачко подстрекавање''- где ће подстрекач одговарати као извршилац у случају
навођења на самоубиство или проституцију.

A. Стварање одлуке код подстрекнутог:

-Изазивање одлуке начелно значи да је образована решеност учиниоца да изврши дело
те он поступа умишљајно, али није искључено ни његово нехатно деловање услед
манипулације.
-Прихваћена теорија(теорија психичког контакта) захтева не само проузроковање одлуке
код другога већ да постоји комуникативан утицај на вољу(наговорање, наређење,
обећање, сила)
-Закон не прецизира начин подстрекавања те долази у обзир сваки вид утицаја на вољу
другога који за исход има одлуку да учини дело(давање упутстава и савета се сматра
помагањем).
-Начелно подстрекавање нечињењем није могуће(неопходан психички контакт).
Б. Учвршћивање одлуке :
-Одлука се може остварити и код лица које није ни помислило да оствари кривично дело,
тако и код оног лица које се премишљало
-У случају учвршћивања колебљиве одлуке улога подстрекача могућа је све док
извршилац више не жели него што жели да учини дело.
-Подстрекивање је могуће и код недовољно дефинисане одлуке где му он уобличава
дело.
-OMNIMODO FACTURUS- ''дефинитивно решен''
- уколико је учинилац већ чврсто донео одлуку да жели да изврши дело он не може бити
може бити подсрекнут(може евентуално бити психичко помагање, кад му ојача
решеност).
В. Модификовање већ створене одлуке код извршиоца :
-Могућа је ситуација у којој је учинилац донео одлуку, али је подстрекач мења. Ако се
ради о незнатној модификацији неће постојати модификација, те се мора променити
идентитет дела- тако да се ради о новом делу(потпуно мења кривично дело, његов облик,
самог извршиоца)
-Уколико подстрекач наведе на извршење квалификованог облика истог дела, према
аналитичком гледишту одговараће само за тај додатак(део бића за који је он створио
одлуку), док према синтетичком гледишту треба да одговара за цело дело јер је он то
ново дело и створио.
-Уколико подстрекач наведе на извршење лакшег облика кривичног дела, нема
подстрекивања јер је модификација већ обухваћена донетом одлуком. Пример: У вршењу
планираног разбојништва подстрекач наговори извршиоца да избегне принуду, чиме би
остварио само обичну крађу.

74.ПОДСТРЕКАВАЊЕ: ПРОТИВПРАВНО ДЕЛО УЧИНИОЦА И ОДРЕЂЕНОСТ

ДЕЛА НА КОЈЕ СЕ НАВОДИ

-Постоје 2 последице подстрекивања: (1) стварање одлуке извршиоцу и (2) извршење

дела на које се наводи
а) Иако у закону непрецизно пише да мора бити учињено ,,кривично дело'', ограничена
акцесорност сматра да то дело буде ПРОТИВПРАВНО чак и без б)
СКРИВЉЕНОСТИ(навођење на извршење противправног дела)
(чак иако дело није скривљено подстрекач ће одговарати)
-ако је дело извршиоца остало у покушају- и подстрекач се кажњава за покушај.
б),,неуспешно подстрекавање''- извршилац није ни започео извршавање дела, подстрекач
ће ипак одговарати за покушај што представља изузетак од начела акцесорности.
Одређеност дела на које се наводи:
-Извршилац мора бити одређен или бар одредив!
Пр: код ланчаног подстрекивања, подстрекач подстрекнутом наложи да изабере
извршиоца(ту мора да има дефинисан круг лица).
-Умишљај подстрекача мора да обухвати дело извршиоца(није довољно да он зна да ће
овај учинит НЕКО кривично дело).Није довољно да се позив односи на вршење
противправних дела уопште.
-Његов умишљај мора да обухвати то конкретно дело у основним контурама(не мора
имати представу о баш свим околностима(време, место дела) осим ако су те околности у
обележју бића.Ако напада лично добро неопходно је да умишљај обухвати конкретног
титулара.
 
 75.УМИШЉАЈ ПОДСТРЕКАЧА, ОДГОВОРНОСТ ТЗВ. ПРИКРИВЕНОГ
ИСЛЕДНИКА ЗА ПОДСТРЕКАВАЊЕ, МЕСТО, ВРЕМЕ И КАЖЊАВАЊЕ

-Умишљај подстрекача има двоструку структуру:

1. Умишљајно изазивање одлуке другог лица да изврши кривично дело(свестан своје
радње)
2. Умишљајно обухвата сва обележја бића дела на које се наводи(свестан туђе радње)
*Евентуални умишљај (у виду пристајања) такође може постојати док се за нехатно
подстрекавање не одговара.
*Прикривен изасланик: службено лице које се увуче у криминалну организацију ради
њиховог разотриквања.

Поставља се питање да ли он може бити подстрекивач без да одговара? Он подстиче ради

разоткривања, он жели да дело остане у фази покушаја, односно да не буде
довршено(недостаје умишљај да оствари обележје дела), те у немачкој теорији изостаје
кажњавање јер ''подстрекач'' не жели извршено дело.
Према српском праву овај вид подстрекавања је забрањен без обзира на исход дела, али
под одређеним околностима се његово понашање може оправдати крајњом нуждом.
*Место подстрекавања: саучесник је дело учинио тамо: (1)где је дело извршено или где је
последица наступила, (2) где је саучесник предузео своју радњу саучесништва(место
навођења).
*Време подстрекавања: у време када је саучесник радио или био дужан да ради.
-време подстрекавања-чињења акта навођења
*Кажњавање подстрекача: (1) Казниће се казном која је прописана за дело које
подстрекује(што не значи да ће се казнити исто као и извршилац),(2) Ако је дело
извршиоца остало у покушају и подстрекач ће се казнити за покушај,(3) Услед неуспелог
подстрекавања казниће се за покушај уз могућност ублажавања казне.

 
 76.ПОМАГАЊЕ, КАУЗАЛНОСТ РАДЊЕ ПОМАГАЧА, ФИЗИЧКО И ПСИХИЧКО
ПОМАГАЊЕ И ВРЕМЕ ПОМАГАЊА

Члан 35: Ко другоме са умишљајем помогне у остварењу кривичног дела, казниће се

прописаном казном за то дело или ублаженом.

-Помагање је (због могућности ублажења казне) најблажи облик саучесништва чији је

актер помагач који олакшава остварење законског описа извршиоцу(У пракси чешће од
подстрекивања).
-У закону се наводе и типичне радње помагања попут: давања савета и упутства,
набављање средстава за извршење дела, стварање услова, отклањање препрека, унапред
обећано прикривање дела.
-Помагање се разликује од саизвршилаштва по томе што се не тражи битан допринос
нити криминална тежина дела.
-Каузалност радње помагача: поставаља се питање који је квалитет узрочно-последичне
везе потребан?
Пример: давање погрешног кључа.

Постоје 3 каузалне теорије:

1) неопходна је каузална веза између помагања и последице(према теорији
еквиваленције, да није помогао не би наступила последица ) .Неће се одговарати у случају
покушаја
2)помоћ је унапредила(олакшала,омогућила,осигурала) наступање последице( или бар
делом модификовало- помагач ће бити онај ко придржава мердевине чак иако би овај
могао да се попне на други начин). Неће се одговарати у случају да дело остане у фази
покушаја
3)није битан каузални однос већ само допринос који је олакшао радњу и без обзира да
ли је битан за успех дела и последице( пример: психолошко охрабривање, давање ствари
за сваки случај). Кажњава покушај и не прави разлику између покушаја и довршеног
дела.
- Све ове теорије имају заједничко то што не захтевају строгу каузалност већ олакшање
дела(без обзира да ли је допринос одлучујући).
-Физичко и психичко помагање:
Физичко помагање- конкретна физичка помоћ(давање средстава, отклањање препрека +
остали које законодавац није именовао).
Психичко помагање- интелектуално подупирање дела,утицај на психу, јачање
одлуке(давање упутства, савета...)*Унапред обећано прикривање дела(пример)
-Време помагања: може бити и ПРЕ и у ТОКУ и ПОСЛЕ.
Пре: пр- у току припремања дела(под условом да уђе у извршење дела/покушај
извршења) (савети за пореску утају)
У току: пр-може све до настанка последице
После: мора бити унапред обећана јер ако није, биће посебно кривично дело или
прикривање(помоћ учиниоцу после извршења кривичног дела).
 
77.УМИШЉАЈ ПОМАГАЧА, РАЗГРАНИЧЕЊЕ ПОМАГАЊА И ИЗВРШИЛАШТВА
КОД ОМИСИВНИХ ДЕЛИКАТА, ПОМАГАЊЕ ПУТЕМ ТЗВ. НЕУТРАЛНИХ РАДЊИ
И КАЖЊАВАЊЕ ПОМАГАЧА

-Умишљај помагача – законски неопходан

-Двоструки умишљај- Може бити и евентуални умишљај, док се за нехат не одговара,
такође није потребна сагласност воља нити свест о учешћу (помагач мора знати за
изведено недело,обрнуто не мора)
1. Обухвата дело извршиоца
нижи су захтеви него код подстрекавања, довољна је представа о томе које ће дело
остварити, помагач не мора лично знати извршиоца (нити пасивно лице, где, како, кад...)
2.Обухвата властите акте
Разграничење помагања и извршилаштва код омисивних деликата
-Помагање се може учинити нечињењем под условом да је помагач имао гарантну
дужност да чињењем спречи извршиоца да учини кривично дело
Пр: чувар банке намерно оставио откључано да би је лопови опљачкали
-Битно је да је помагач могао да отежа кривично дело, односно наступање последице
чињењем, а он то није урадио(није неопходно да га потпуно онемогући).
-Лице ће бити извршилац(нема невредност радње већ последице) под условом да је
учинио неправо нечињењем које се базира на последици.
Пр: убиство, тешке телесне повреде, где мајка не спречава оца који убија дете те ће се
сматрати саизвршиоцем (није битан начин проузроковања већ последица).
-Лице ће бити помагач код оних омисивних деликата чија обележја учинилац не може
остварити нечињењем(крађа, силовање) (он ће у тим ситуацијама бити евентуално
саизвршилац ако је његов допринос битан)
Помагање путем неутралних радњи-спорно је да ли лице које у оквиру своје професије
(свакодневних послова) умишљајно зна да помаже учиниоцу(таксиста који превози,
продавац алата...) ће одговарати за помагање- према судској пракси се не кажњава
(доктрина се не слаже некад са тим, нпр у случају таксисте, она га кажњава).
Судска пракса не кажњава због багателности.
Кажњавање помагача:
-Помагач се кажњава казном прописаном за дело у којем се помагало уз факултативно
ублажавање
-Покушај начелно није кажњив (за разлику од подстрекавања) јер дело није довршено
-Дело извршиоца мора бити бар започето; тамо где се дело извршиоца не кажњава
(самоубица у случају покушаја самоубиства) или где се извесни помагачки доприноси због
своје друштвене опасности желе учинити кажњивим независно од поступања извршиоца,
законодавац некад материјалне радње помагања издваја у самостална кривична неправа,
у ком случају њихово предузимање неће више представљати облик саучесништва већ
ИЗВРШЕЊА.
 
78.ОРГАНИЗАТОР КРИМИНАЛНЕ ГРУПЕ, НУЖНО САУЧЕСНИШТВО И
АКЦЕСОРНОСТ САУЧЕСНИШТВА

-Организатор криминалне групе (улога: обличио план и поделио улоге, није учествовао у
радњи извршења) се у ранијем праву класификовао као посебна категорија
саучесништва, где је био одговоран за сва кривична дела произашла из удружења.
-Данас, када је ова одредба одбачена, поставља се питање како би се окарактеристао
допринос организатора криминалне групе који је конструисао план, али без учешћа у
њему.
-У страним доктринама (када се прича о мафијашким групама) често се решава да је
посредни извршилац, али у сличним хијерархијским структурама то редовно није случај
па би пре било подстрекавање(што је и случај у домаћој судској пракси).
-Нужно саучесништво- ситуација где испуњење кривичног дела није могуће појединачно
већ се обележје дела остварује радњама више лица(пр: учествовање у тучи).
-Акцесорност саучесништва- саучесништво нема самосталну природу, те они основи који
искључују кривицу учиниоца не важе и за саучесништво у ширем смислу(подстрекавање,
помагање, саизвршилаштво) који поступају скривљено. Тиме се овде ради о
ограниченој(лимитираној) акцесорности где је за саучесништво потребно остварење
противправног дела, независно од скривљености.
-Ограничена акцесорност ствара 2 дејства:
1) да би постојало саучесништво, дело мора бити извршено или бар покушано(где он
одговара у опсегу извршеног дела)
2)изузетак се налази код неуспелог подстрекавања које је кажњиво чак иако дело није ни
покушано(ако је покушај на које се подстрекава кажњив)
 
 79.ПОКУШАЈ САУЧЕСНИШТВА, ДОБРОВОЉНО СПРЕЧАВАЊЕ КРИВИЧНОГ
ДЕЛА ОД СТРАНЕ САУЧЕСНИКА И ОДГОВОРНОСТ ЗА ДЕЛО КВАЛИФИКОВАНО
ТЕЖОМ ПОСЛЕДИЦОМ

-Покушај саучесништва: се односи на припремни стадијум дела које није ни покушано

(пр: договор за извршење кривичног дела-прописано као засебно кривичног дела)
-У случају помагања- покушај није кажњив
Пр: лице А обезбеди оружје Лицу Б, а Лице Б га ни не искористи.
-Покушај подстрекавања-Кажњив је за кривична дела за која је и покушај кажњив- уз
могућности ублажавање казне
У страној литератури постоји доста варијанти овог покушаја, где он наиђе на одбијање од
стране извршиоца(неуспело подстрекавање у ужем смислу), није могуће ако је извршилац
већ донео одлуку(неподобно подстрекавање), ако је изазвао одлуку, али се извршилац
предомисли(безуспешно подстрекавање).. У нашој доктрини се разликују несвршени(није
успео да изазове одлуку) и свршени(одлука донета, али због неког разлога није
приступљено извршењу), ова подела није од значаја на плану кажњавања. Код покушаја
се казна може ублажити. Ако је и дело учиноца остало у покушају и саучесништво ће се
казнити за покушај(ограничена акцесорност).
-Добровољно спречавање кривичног дела од стране саучесника: - се надовезује на
добровољни одустанак, само што у овом случају саучесник мора поред обустављања и да
спречи извршење туђег дела. У случају добровољног одустанка претпоставља се да је
дело извршиоца доспело у стадијум покушаја. У случају добровољног спречавања смисао
спречавања јесте да дело остане само у стадијуму покушаја, без наступања последице.
-Лична околност која обухвата само оне саучеснике који испуне претпоставке.
Одговорност саучесника за дело квалификовано тежом последицом:
-не постоји изричита одредба о одговорности саучесника услед извршења дела
квалификовано тежом последицом нехатно од стране извршиоца.
-саизвршиоци одговарају у домену свог умишљаја/нехата те се њихова одговорност може
непосредно закључити.
-саучесници у ужем смислу(помагач и подстрекач) иако нелогично одговарају за тежу
последицу уколико се она може подвести под њихов нехат, чак иако је то противречно јер
морају да поступају умишљајно да би били кажњавани.
 
 80. СИСТЕМ И ОПШТА СВРХА КРИВИЧНИХ САНКЦИЈА, СИСТЕМ КАЗНИ И
СВРХА КАЖЊАВАЊА

Члан 4: Систем кривичних санкција чине: казне, мере безбедности, мере упозорења и
васпитне мере.

-и поред ове формалне поделе на 4 врсте, многи сматрају да је систем ипак дуалистички
(казне + мере безбедности), јер су мере упозорења алтернатива казнама, а васпитне мере
се односе само на малолетнике.
-Општа сврха прописивања санкција и извршења санкција је сузбијање дела којим се
повређују или угожавају законски заштићене вредности.(сузбијање криминалитета)
-У српском праву НЕ важи правило да је за изрицање сваке санкције неопходно
постојање ,,кривичног дела'' већ је као услов, као мера безбедности довољна
противправност(мере психичког лечења могу бити изречене и према неурачунљивом
лицу),(код одузимања предмета се не захтева ни противправност)
Систем казни и сврха кажњавања: Казна је вид кривичноправне реакције којом се
учиниоцу који је починио неправо наноси зло. Она за циљ има заштиту друштва и
заједничког живота људи од опасности које их угрожавају.
-Пет врста:
1. Доживотни затвор
2. Казна затвора
3. Новчана казна
4. Рад у јавном интересу
5. Одузимање возачке дозволе
-Оне се могу поделити на главне (1,2) и споредне у зависности да ли се могу изрећи
самостално или допунски уз глану казну. (само једна изречена казна може бити главна)
-Новчана казна, рад у јавном интересу и одузимање возачке дозволе се могу изрећи и као
главне и као споредне.
-Сврха кажњавања:
Члан 42: -Сврха кажњавања је
1. Спречавање учиниоца да врши кривично дело и да их убудуће не чини
2. Утицај на друге да не чине кривична дела
3.Изражавање друштвене осуде за кривична дела, јачање морала и учвршћивање
обавезе поштовања закона
4.Остваривање праведности и сразмерности између учињеног дела и тежине
кривичне санкције
Апсолутна теорија: У зачетку главни циљ је био одмазда(у почетку), доке је мало касније
то је био талион(да се злу узврати злом) Ова теорија трајала је све до 19ог века, од тад је
почела да се схвата сувише крутом, јер не допушта преиспитивање претпоставки и не трпи
изузетке.
Релативна теорија: друштвено корисна сврха(идеја) је заступана од стране хуманиста где
ке кажњавање имало заштитну сврху друштва и генерално спречавање вршења
кривичних дела.Специјална превенција(идеја),(деловање на учиниоца)
-поправљање учиниоца (ресоцијализација) према идеји специјалне превенције(те би
трајање казне зависило не од кривичног дела, већ од неопходности држања у затвору док
траје процес ресоцијализације(привлачна идеја, али није упалила)).Генерална
превенција(деловање на друштво),(поручивање друштву да се суздржи од противправног
понашања)- испољва се у 2 вида:
А)застрашивање(негативни вид)
Б) јачање поверења грађана у систем(позитивни вид)
Српско право се базира на различитим мешовитим теоријама(које доминирају у
савременим законодавствима)

81.ДОЖИВОТНИ ЗАТВОР И КАЗНА ЗАТВОРА

-Казна доживотног затвора је уведена 2019. године као замена за казну затвора од 30 до
40 година (и смтрну казну из 2002. године). Доживотни затвор је казна прописана за
најтежа кривична дела и тиме је најстрожија санкција у систему.
Доживотни затвор ни за једно кривично дело није предвиђен као апсолутан (једина
прописана казна) већ увек постоји уз казну затвора (угл од најмање од 10-20 год, али се
среће и од 5-12 год). Ретко се изриче због немогућности изрицања казне у трајању преко
20 година, те се суд чешће опредељује да не изрекне казну доживотног затвора.
Доживотни затвор је увек главна казна (док се у литератури сматра да нема
споредних,можда евентуално новчана)
-Не може се изрећи лицу које у време извршења дела није навршило 21. годину.
-Не може се изрећи у случају кад закон предвиђа да се казна може ублажити или лице
ослободити од казне(пр: покушај тешког убиства,прекорачење граница нужне одбране).
-Казна затвора је основна казна лишења слободе којом се учинилац решава слободе
боравком у казнено-поправном заводу.
Казна затвора не може бити краћа од 30 дана нити дужа од 20 година (законодавац
унутар сваког кривичног дела прописује посебан ужи распон, а ако то не пропише важе
опште вредности). 30д-20г + време у притвору и свако лишење слободе везано за то к.д
Она се изриче на пуне месеце и године, а до 6 месеци и на дане(уз ову казну урачунава се
и време у притвору и свако друго лишење слободе везано за то кривично дело).
-Кућни затвор- издржавање казне затвора у просторијама у којима осуђени станује.
Може бити са или без електронског надзора (уређај за лоцирање осуђеног)
Кућни затвор је заправо модалитет казне затвора који се изриче за кривична дела (казна
за та дела до једне године) с обзиром на личност учиниоца, његов ранији живот, држање
после учињеног дела, степена кривице и других околности- под условом да ће на тај
начин бити остварена сврха кажњавања. Лице не сме напустити просторије у којима
станује осим у случајевима прописаним законом.
Кућни затвор треба разликовати од кућног притвора (процесна мера забране напуштања
стана за време трајања кривичног поступка (евентуално и до упућивања на издржавање
какве заводске санкције).

82. УСЛОВНИ ОТПУСТ

Чл 46: Условни отпуст подразумева отпуштање осуђеног лица са издржавања казне

лишења слободе пре њеног истека, под одређеним претпоставкама.
Ако ниједног тренутка не буде опозван,сматраће се да је осуђени казну издржао (у
супротном се враћа на издржавање преосталог дела казне)
У упоредном законодавству постоје 2 модела у погледу одлучивања: Судски и Управни
(комисија), а према нашем праву одлуку доноси суд (где је проценат осуђених лица чија је
молба прихваћена веома низак- 20%)
Закон предвиђа 2 могућа режима условног отпуста:
1) Суд је услед испуњених услова дужан да пусти као правило
2) Суд има факултативан избор
Услови за отпуст:
А) издржана 2/3 казне (или 27г код д.з.)
Б) ако се у току издржавања казне тако поправио понашање да се са основом може
очекивати да ће добро владати и на слободи те да неће починити ново к д.
Условни отпуст траје до истека изречене казне уз изузетак у случају осуде на казну
доживотног затвора,када траје 15 година од дана када је осуђени условно отпуштен.
У ставу 2 члана 46 се набрајају тежа к.д. за која постоји могућност условног отпуста
Суд може одредити и испуњење одређених обавеза док се осуђени налази на слободи
(да се јавља поверенику,суздржава од употребе дроге или алкохола)
Опозивање условног отпуста чл 47:
Ако се опозове условни отпуст осуђени се враћа на одслужење казне
Условни отпуст се може опозвати најкасније у року од две године од дана кад је истекао.
1) Обавезно: Ако учини 1 или више дела за које је изречена казна преко 1 године или
уколико буде откривено раније к.д. Део претходне казне се урачунава новој (време на
слободи се не урачунава)
2) Факултативно
Ако учини дело од 1г казне
Ако није испунио неку од факултативних обавеза
У случају одређених К. Д. (У вези силовања, тешког убиства,обљубе са дететом,немоћним
лицем) условна осуда се не може утврдити

83. НОВЧАНА КАЗНА

чл 48,49,50,51
: Новчана казна представља основну имовинску казну (санкцију) која има за предност да
осуђени не губи своје социјалне и породичне односе казном затвора за дела лакшег и
средњег криминалитета.
Истовремено је и економична санкција јер се на тај начин штеде средства која би се
издвајала за смештај и исхрану осуђеног у затворским установама.
Њена лоша страна је што не погађа исто богате и сиромашне јер су они са мањим
примањима више изложени затвору као алтернативи ( код нас она нема битно учешће -9%
и као таква представља приход буџета РС)
Новчана казна се може изрећи у дневним износима или у одређеном износу.
Она може бити и главна (само код увреде је једина)
Најчешће је алтернатива са казном затвора или кумулативна где је она споредна код
тежих дела
У одређеним случајевима она може бити прописана чак и ако за то дело није изречена
(користољубље)
1) Новчана казна у дневним износима. -нови систем
-није заживео
Заснива се на могућности да се казна прилагоди финансијским могућностима учиниоца
(дошао из скандинавских земаља, у циљу да казна погоди једнако и богате и сиромашне)
2 корака: 1) Утврђује се број дневних износа (10-360) Бр дана * цена
2) Утврђује се износ 1 дана ( од 500 до 50 000дин)
Дневни износ се утврђује по нето принципу где се изучава имовинско стање и од укупних
прихода се одузму нужни расходи па се подели са бројем дана у години.
(Да би се ово утврдило суд се може користити прив. инф. из банака)
*Под изговором компликованости (расходи не могу да се утврде) судови користе
алтернативу-слободна процена висине 1 дневног износа казне)
2) Новчана казна у одређеном износу:
Користи се у нашој пракси, пошто није могуће утврдити висину казне појединачно (код
нас је примаран) *Општи минимум је 10 000,а максимум 1 000 000 дин (изузетак дела из
користољубља где је максимум 10 000 000)
Рок плаћања: 15 дана до 3месеца (некад може и у ратама до 1г макс)
Алтернатива: казна затвора (1д=1000 дин),не може бити дужа од 6 месеци затвора, а ако
је изречена казна у износу већем од 700.000 динара,казна не може бити дужа од једне
године.
Рад у јавном интересу (8h=1000 дин) -не може дуже од 360 часова.

84. РАД У ЈАВНОМ ИНТЕРЕСУ И ОДУЗИМАЊЕ ВОЗАЧКЕ ДОЗВОЛЕ

Рад у јавном интересу (чл:52) јесте алтернатива казни затвора за дела до 3г затвора или
новчаној казни. Он представља друштвено користан рад који се не врши у циљу вређања
достојанства или стицања добити.
Приликом изрицања суд узима у обзир врсту дела, личност и спремност учиниоца за рад
(најчешће у хуманитарним, здравственим, комуналним или еколошким установама)
За рад у јавним установама се захтева пристанак учиниоца (доводи у питање претпоставку
невиности) Може се изрећи у распону од 60 до 360h (у року од 6m- 60h месечно).
Уколико учинилац своје обавезе савесно и редовно испуњава суд му може умањити једну
четвртину изреченог у времена
Ако осуђени буде грубо занемаривао дужности, прво ће бити упозорен а уколико настави
казна ће му бити замењена казном затвора где је 8h= 1 дан затвора
Одузимање возачке дозволе уведено је у наш систем санкција Кривичним закоником уз
меру безбедности забране управљања моторним возилом. Ова санкција за разлику од
мере безбедности се може изрећи учиниоцу који није прекршио никакве саобраћајне
прописе (али се изриче у ситуацији где ће ова санкција погодити учиниоца који
свакодневно користи возила)
Казна одузимања возачке дозволе не може се изрећи заједно са забраном управљања
моторним возилом.
Она се може предузети: онда када је коришћено моторно возило у току припремања или
извршења радње пр. било употребено да се кријумчаре људи
Уколико је деликт извршен, па лице користи возило само како би превезло плен не може
се изрећи ова казна ( тражи се допринос делу)
Казна може трајати од једне године до три године од правоснажне одлуке. Она може
бити главна за дела прописана до 2 године затвора или споредна уз новчану или казну
затвора
 85. ОДМЕРАВАЊЕ КАЗНЕ-РАСПОН, СВРХА И КРИТЕРИЈУМ

Члан 54 Кривичног законика садржи опште одредбе о одмеравању казне као завршног
чина примене кривичног права које суд учиниоцу прво утврђује, а потом изриче казну. На
почетку суд прво бира тип санкције па тек онда (када суд изабере казну, а не меру
упозорења) утврђује висину казне.
1)Суд ће учиниоцу одмерити казну у границама које су законом прописане за то дело
имајући у виду сврху кажњавања и све остале околности који утичу на висину казне
(олакшавајуће и отежавајуће)
Поред овог редовног одмеравања који подразумева конкретизацију казне унутар већ
предвиђеног оквира, некада закон предвиђа могућности ублажавања или пооштравања
казне излазећи из оквира
Казнени распон као критеријум одмеравања казне:
У кривичном закону установљен је систем релативно одређених казни где суд самостално
утврђује казну унутар установљених распона за свако кривично дело (осим увреде)
прописан је посебан казнени распон између општег минимума од 30 дана и максимума
од 20 година (ако није прописан конкретан,узимају се ови општи)
Новчана казну може одмерити суд у дневним или у одређеном износу унутар оквира где
се у обзир узима имовинско стање учиниоца. Код казне рад у јавном интересу оквир је
од60 до 360h док се у погледу одузимања возачке дозволе прецизира дужина између 1 и
3 године
Сврха кажњавања као критеријум одмеравање казне
од околности које се односе на личност учиниоца (његов ранији живот,однос према
жртви) зависи у којој мери ће кажњавање остварити специјално-превентивне ефекте док
се превентивна и репресивна функција одржавају код вредновања тежине дела и
опасности
Објективне околности- тежина кривичног дела и степен кривице учиниоца
Субјективне околности-односе се на личност
Објективне и субјективне околности које се односе на дело,образују казну коју је
учинилац „заслужио“
 86. ОЛАКШАВАЈУЋЕ И ОТЕЖАВАЈУЋЕ ОКОЛНОСТИ КАО КРИТЕРИЈУМ
ОДМЕРАВАЊА КАЗНЕ

Олакшавајуће и отежавајуће околности:

Околности које унутар прописаног распада утичу на висину казне и ако не представљају
обележје биће дела
Наш суд је изричито прописао најважније околности које треба да се узму у обзир (оне
могу деловати у оба смера у зависности од случаја) :
1) Степен кривице
утиче на висину само кад је учинилац крив.
Код нехата се не степенује већ се гледа степен небрижљивости
Директан умишљај је отежавајуће односу на евентуални ( Предумишљај>умишљај на маџ)
Смањена и битно смањена урачунљивост која није довела до ублажавање треба
вредновати олакшавајуће (исто важи и за отклоњиву правну забаву)
2) Побуде (мотив који је учиниоца покренуо на вршење дела)
„Ниске победе“-( мржња, освета, похлепа)- отежавајуће дејство
Мотиви из разлога солидарности (крађа да би се неком помогло)- деловаће олакшавајуће
Освета након неправде може бити и отежавајућа и олакшавајућа околност
Сажаљење и убеђене да је исправно често су олакшавајућа околност
3)Јачина повреде или угрожавања затићеног добра
Суд оцењује невредност тзв неправа последице, код свих кривичних дела а посебно код
последичних
То не значи да сме да постоји двоструко вредновање исте вредности
На плану последице-Цени се степен повреде (угрожавања-нпр чињеница да су теже
последице избегнуте само срећним сплетом околности)) који квалитативно или
квантитативно надилази повреду добра нужну за остварење бића дела (Тешко
повређивање друог од 3 повреде где је свака тешка појединачно)
На висину казне може утицати и висина проузроковане штете
Околност да је дело остало у покушају, редовно треба ценити олакшавајуће ако казна није
већ ублажана
4)Околности под којима је дело учињено
Неправо понашање учиниоца се оцењује
Овде спадају особености начина извршења, број предузетих радњи, употребљено
средство, дужина трајања противправног стања код трајних деликата,број саучесника
5) Личност учиниоца
Треба бити опрезан јер се учинилац кажњава за оно што је учинио,па црте његовог
карактера и животни стил могу представљати предмет прекора само у мери у којој су
повезане са оствареним неправом
А) Ранији живот учиниоца (Претходни живот узорног грађанина и ранија неосуђиваност се
тумаче олакшавајуће, и обрнуто)
Б) Личне прилике (Породичне,стамбене и финансијске прилике)
Ц) Држање учиниоца после кривичног дела (однос према жртви, кајање)

87. ЗАБРАНА ДВОСТРУКОГ ВРЕДНОВАЊА И ОДМЕРАВАЊЕ КАЗНЕ У УЖЕМ

СМИСЛУ
(54,сз) околност која је обележје кривичног дела не може се узети у обзир као
отежавајућа или олакшавајућа околност, изузев ако прелази меру која је потребна за
постојање дела или ако постоји више околности од којих је једна довољна за постојање
тежег/лакшег облика кривичног дела Овим правилом се успоставља забрана двоструког
вредновања где се иста околност не може урачунати два пута (једном од закона а једном
од суда)
Иста околност не може бити квалификаторно вреднована од стране законодавца и
отежавајуће од стране суда и обрнуто
Два изузетка од забране двоструког вредновања:
А) Ако се прелази мера потребна за постојање кривичног дела (пр. алкохолисаношћу се
сматра 0,3 мг а возач има 1,8)
Б) Кривична дела унутар којих је прописано више алтернативних обележја,где се опис
остварује наступањем било којег од њих.
Одмеравање казне у ужем смислу
Према синтетичком методу до казне се долази тако што се околности дела и личност
учиниоца цене јединствено и у њиховој укупности, тако што судови набрајају све
околности да би формирали коначан утисак и изрекли казну. Овај начин утврђивања
казне се назива синтетички метод.
Аналитички метод математички вреднује поједине околности (где свако од њих има
конкретан утисак на висину казне)
У Србији се користи мешовити, аналитичко-синтетички метод где суд на основу општег
утиска утврди казну, уз образложено вредновање појединачних околности.
(Судови су начелно слободни да по својој процени независно од
 88. ПОВРАТ

Поврат (рецидив) представља поновно вршење кривичног дела од стране лица које је већ
осуђивано за кривично дело. (врло чест-42% учинилаца у 2018.су раније били осуђивани)
Он је важан на плану одмеравања казне (ранији живот учиниоца) где се види да је
претходно кажњавање показало неуспех. Дејства поврата могу бити отежавајућа околност
као и пооштравајућа околност до могућности примене мера безбедности
Два сегмента су неопходне за постојање поврата у општем значењу: први је ранија
кривична осуђиваност а други је учињено ново кривично дело након осуде
1) Мора бити правоснажно и кривично дело (не прекршај), ирелевантно је како је дело
учињено (ум,нех,) нити стадијум( покушај ) све док је изречена казна мера упозорења или
ослобођења.
По дејству се разликују:
Поврат (обичан) - ново учинио дело је учињено са умишљајем
- од прошлог кривична дела није протекло пет година
Ако су ове претпоставке испуњене суд вреднује као обавезну отежавајућу околност
Суд не може изрећи казну испод предвиђене или блажу осим ако закон предвиђа да се
казна може ублажити или ослободити, а суд га не ослободи од казне
Другим речима, законодавац у односу на обичан поврат забрањује тзв. Судско
ублажавање казне.
вишеструки поврат
Кривично дело учињено са умишљајем за које је прописана казна затвора
Плус два услова
Учинилац је раније био са умишљајем бар два пута осуђиван на најмање једну годину
Није протекло пет година од дана његовог отпуштања са издржавања изречене казне до
извршења новог кривичног дела.
Раније је представљао факултативно пооштравање казне (тежу казну од прописане)
међутим ова одредба није коришћена у пракси те је о изменама и допунама из 2019
кривични закон предвидео да је суд обавезан да изрекне казну изнад половине
прописаног распона
Такође је искључено судско ублажавање казне.
 89. УБЛАЖАВАЊЕ КАЗНЕ
члан 56
Суд у три случаја може изрећи казну испод прописане казне:
1. Закон предвиђа да му се казна може ублажити
2. Закон предвиђа могућност ослобођења а суд га не ослободи
3. Утврди да постоје нарочито олакшавајуће околност које указују на то да ће се и
ублаженом казном испунити сврха кажњавања
Ублажавање казне подразумева одмеравање казне испод прописаног минимума, али по
правилу не неограничено. Ублажавање може бити по мери где је законом прописан
распон до минимума ублажавања унутар кога се суд мора кретати. Код кривичних дела
код којих посебни минимум одговара општем минимуму, ублажавање је такође могуће
тако што се прелази на блаже врсте казни- ублажавање казне по врсти
Ова ублажавања су у нашем праву увек факултативна.
1) Прекорачење граница нужне одбране, изазивање нехатне опасности или прекорачење
граница у случају крајње нужде, дела учињена због одољиве силе или претње, битно
смањена урачунљивост, отклоњива правна заблуда, покушај, помагање, одсуство личног
односа, својства или околности код саучесника
2) Суд неограничено може ублажавати казну (изван граница) ако је овлашћен да учиниоца
кривичног дела ослободи од казне и ако је за то дело прописано могуће ослобођење.
3) Судско ублажавање - суд под одређеним претпоставкама(мора имати више
олакшавајућих околности) увек има могућност ублажења казне
Код обичног поврата се изричито искључује могућност ублажења (ово важи и код
вишеструког поврата чак и ако није прописано)

Законодавац искључује могућност законског и судског ублажења за поједињена кривична

дела попут тешког убиства, обљуба са дететом или немоћним лицем, кријумчарење,
трговина људима, теже облике неовлашћене производње и стављања у промет опојних
дрога - све у члану 57
+ У ЗПМСВКД додаје и сва дела против полне слободе према малолетном детету
Није јасно по ком су критеријуму ова дела одабрана (често се критикује јер суд и да хоће
не би могао ублажити казну) Ови случајеви су искључени у случају да је прописано
ослобођење.
Законодавац је искључио могућност законског и судског ублажавања и у случају
специјалног поврата. Наиме, не може се ублажити казна учиниоцу који је већ једном
осуђен за исто или истоврсно кривично дело.
 90. ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД КАЗНЕ

У одређеним случајевима закон и упркос скривљеном и противправном делу предвиђа

могућност ослобођења од казне из разлога да нема неопходности кажњавања (услед
малог степена кривице често)
У случају ослобођења од казне се доноси осуђујућа пресуда, али казна отпада због ниског
степена неправа. Те ова мера не представља санкцију, али се уводи у казнену евиденцију
где се лице сматра осуђиваним и сноси трошкове поступка.
Овај институт је само могућност те ће се суд у зависности од околности случаја одлучити.
Ослобођење од казне постоји само кад закон изричито предвиђа те суд не може
самостално ослободити лице ако то није изричито прописано.
Закон прописује у случају:
1) прекорачење граница нужне одбране услед јаке раздражености
2) прекорачење крајне нужде под наручито олакшавајућим околностима
3) неподобни покушај
4) добровољни одустанак извршиоца или саучесника! - општи институт који предвиђају
(+код 20 кд посебно је прописана ситуација ослобођење од казне) пр. уколико држалац
дроге пријави од кога је набавио
Плус три наручита основа за ослобођење (општа)
А) Уколико је дело учињено из нехата а уз то га последице тешко погађају те кажњавање
нема сврху.
Физичке или психичке патње (при судару,погибија блиског лица) у пракси се искључује
ако је наступила лакша телесна повреда или повреда блиског лица

Б) У случају стварног кајања за дела до пет година казне, ако после извршеног дела (а пре
него што је откривен) отклони последице дела или да надокнади штету (овај институт се
надовезује на добровољни одустанак)
Ц) У случају поравнања учиниоца и оштећеног за дела до 3г или новчана казна, који је на
основу споразума са оштећеним испунио све обавезе.
Домаћа пракса овај основ избегава
Он се може употребити искључиво тамо где су погођена добра жртве не и заједнице.
 91. ОДМЕРАВАЊЕ КАЗНЕ ЗА СТИЦАЈ КРИВИЧНИХ ДЕЛА

Стицај је описан у члану 60. Српско законодавство начелно не прави разлику између
реалног и идеалног стицаја, већ је увек акценат на последици
Поступак у одржавању казне има два дела (двостепен)
1)Утврђује се казна за свако дело појединачно
2)За сва та дела изриче јединствену казну
Ово је неопходно јер је неприхватљиво да суд на основу општег погледа без удубљивања
процени казну. У изреци пресуде постоје подаци и појединачно утврђене казне и
јединствена казна изречена за сва дела у стицају
Постоје три принципа одмеравање казне код стицаја:
1) Асперација
Код казне затвора где ће суд повисити казну која је највиша уз ограничење да нова не сме
бити већа или иста од збира утврђених казни , нити прећи 20 година затвора (принцип
асперације) Која казна ће бити изречена у распону зависи од отежавајуће и олакшавајуће
околности које би се узеле и за разматрање и код обичне казне,само се искључује забрана
двоструког вредновања а нарочито се узимају околности: међусобни однос поједињених
деликата,њихов број и самосталност, да ли су била повређена иста или различита
добра,тежина оствареног неправа..
Додатно правило: - ако су за сва к. д. Прописане казне затвора до 3 године,изречена
јединствена казна не може бити виша од 10 год.
2) Апсорпција
Код казне доживотног затвора важи правило да уколико је за неко дело у стицају
утврђена она, суд ће изрећи само њу (јер она апсорбује све остале)
+ додатна правила: овај принцип се по нужности примењује и код других казни
затвора,ако примена асперације није могућа. (нпр има више утврђених казни по 15
г,свакако суд закључује 20)
Нужна апсорпција (казна затвора од 30д увек улази под другу, 20г обухвата све осим казне
доживотног затвора

3) Кумулација
Код новчане казне где је суд утврдио више њих,изрећи ће једну казну у виду збира свих
утврђених, где казна утврђена у дневним износима не сме прећи 18 000 000д (50 000*360)
а у одређеним износима 1 000 000 (или 10 000 000 код користољубља)
 92. УСЛОВНА ОСУДА

Условна осуда и судска опомена су мере упозорења које су као санкције намењене
учиниоцима лакших кривичних дела за које је процењено да примена казне није нужна.
Оне тиме и немају ретрибутивну ф-ју већ им је сврха да ће упозорење (уз избегавање
кажњавања) довољно утицати на учиниоца да више не врши кривична дела
Члан 65 -условном осудом суд учиниоцу кривичног дела утврђује казну истовремено
одређујући да се оно неће извршити ако осуђени за време које суд одреди (мин 1,мах 5
годи) не учини ново кривична дело. Казна се само утврђује а ако се дело учини онда се
изриче рок проверавања - време између једне и пет година, ако прође гаси се право на
опозивање осуде
Учиниоцу може бити наметнута и нека обавеза нпр да врати имовинску корист стечену у
кривичном делу, надокнади штету (рок може бити и ужи од рока проверавања)
Услови за изрицање условне осуде чл66
1) Утврђена казна мора бити у трајању мањем од две године казне затвора.(Могуће је да
прописана казна прелази две године, овде се ради о утврђеној)
2) За кд за која се може изрећи казна од осам година или тежа казна условна осуда се
уопште не може изрећи.
3)Не може се изрећи ако није прошло више од 5 г од правоснажности осуде којом је
учиниоцу изречена казна затвора или условна осуда за умишљајно кривично дело.
(поврат)
4) Искључује се могућност примене када је за претходно кривично дело изречена условна
осуда, а није прошло 5 г
Опозивање условне осуде члан 67
1) Обавезно: - ако учини ново кривично дело (или више њих) за које је изречена казна
затвора од две год или дужа. Он ће тада у стицају изрећи нову јединствену казну затвора
и за раније учињено и за ново кривично дело.
2) Факултативно- Ако учини једно или више кривичних дела где је казна мања од 2 г
За ново дело он може изрећи казну затвора (где ће прво њу одслужити, па онда
преостало осуду без урачунавања) или условну осуду и за друго дело онда ће се утврдити
нова осуда(од 1 до 5 г) - ако поново учини мора затвор
Суд може прекинути условну осуду уколико се открије раније кривично дело и ако оцени
да да то дело не би изрекао условну осуду суд ће изрећи нову казну у стицају (затвора)
 93. УСЛОВНА ОСУДА СА ЗАШТИТНИМ НАДЗОРОМ И СУДСКА ОПОМЕНА

У поједињеним случајевума суд може проценити да осуђени неће одолети искушењу

вршења кривичних дела властитим напорима, без одговарајуће помоћи, старања,надзора
и заштите. Она не представља самосталну кривичну санкцију, већ представља подврсту
условне осуде пореклом из англосаксонског права
Раније уопште није била изрицана али са образовањем нових повереничких служби
претпоставља се да ће бити чешће.
Типичне обавезе код заштитног надзора: јављање повереном органу, оспособљавање
учиниоца за одређено занимање, испуњавање дужности, издржавање породице
(и других породичних обавеза), уздржавање посећивања одређених места, уздржавање
од употребе дроге, алкохола
Судска опомена- суд је изриче као меру упозорења ако процени да се може очекивати да
ће упозорење довољно утицати на учиниоца да не врши кривична дела
Она има педагошки карактер која се за разлику од условне осуде изриче примарним
деликвентима чије је кривично дело резултат неповољних околности
Суд изриче пресуду још по завршетку главног претреса или рочиште за изрицање
кривичне санкције
Може се изрећи за кривична дела за која је прописана казна до једне године затвора или
новчана казна, а учињена су под таквим олакшавајућим околностима које их чине
нарочито лаким.
Изузетак - судска опомена се може применити и на кд до 3 године ако се ради о опасној
лакој телесној повреди под условом да је учинилац био изазван непристојним или грубим
понашањем оштећеног
Она се може у применити и за кривична дела у стицају ако се услови испуњавају
Судска опомена се уноси у казнену евиденцију

94. ПОЈАМ, СИСТЕМИ И СВРХА МЕРА БЕЗБЕДНОСТИ

Мере безбедности су кривичне санкције са превентивним карактером (не ретрибутивни
као казне) где делују специјално-превентивно (не застрашивањем) већ лечењем
учиниоца удаљавајући га од криминалних подстицаја . Основ за њено изрицање је уочена
опасност од вршења кд у будућности те си њима отклањајући учиниоца штити друштво
Везивну тачку између кривичног дела и примене санкције представља опасност, а не
кривица учиниоца те суд врши прогнозу опасности (од будућих чињења дела) те од ње
зависи садржај, време трајања и смаа мера безбедности која ће се изабрати
Ову процену некад врши вештак али суд је тај који на крају одлучује.
У упоредном праву се среће мера безбедности „превентивно затварање“ често
неодређеног трајања због заштите и велике опасности, што у домаћем праву не постоји.
11 мера безбедности у нашем праву:
1. Обавезно психијатријско лечење и чување установе
2. Обавезно психијатријско лечење на слободи
3. Обавезно лечење наркомана
4. Обавезно лечење алкохоличара
5. Забрана вршења позива, делатности и дужности
6. Забрана управљања моторним возилом
7. Одузимање предмета
8. Протеривање странаца из земље
9. Јавно објављивање пресуде
10. Забрана приближавања и комуникације са оштећ
11. Забрана присуствовања одређеним спортским приредбама

Сврха мере безбедности је отклањање опасног стања,односно да се отклоне стања и

услови због којих учинилац поново може учинити кривично дело. (медицинске мере
безбедности)

95. МЕРЕ БЕЗБЕДНОСТИ ПСИХИЈАТРИЈСКОГ ЛЕЧЕЊА

-иако се у страним правима ове мере смештају у домен здравственог законодавства, код
нас то није случај.
1. Обавезно психијатријско лечење и чување у установи је мера безбедности која се може
изрећи лицу које је неурачунљиво и учинило противправно дело или у стању битно
смањене урачунљивости учинило к.д.
Да би се доказало учиниочево стање, често ће се ангажовати (неуро)психијатар да изврши
вештачење и као вештак да своје мишљење, док суд доноси коначну одлуку. Уколико је
лице било у стању битно смањене урачунљивости, суд ће и без предлога јавног тужиоца
пресудом изрећи обавезно психијатријско лечење ако утврди да постоји озбиљно
опасност да ће учинити дело на слободи. < - теже дело (2 услова)
Суд приликом изрицања не одређује трајање мере, већ установа у зависности од успеха у
лечењу. Закон теоријски не ограничава њено трајање те она може бити и доживотна (ако
је прописана и казна затвора, прво одслужује лечење, које се урачунава у казну, па онда
преостали затвор)
Код неурачунљивих лица се води посебан поступак: по предлогу јавног тужиоца где суд
утврђује противп. д. и неурачунљивост па изриче меру самостално решењем.
Мера се извршава у Специјалној затворској болници у Београду у другим таквим
болницама у земљи. Суд на сваких 9 месеци испитује да ли постоји потреба за лечењем,
ако не, обуставља меру.
2. Обавезно психијатријско лечење на слободи је мера која се такође може изрећи
неурачунљивом и б.с.у лицу. Он ће ову меру изрећи ако сматра да постоји озбиљна
опасност да поново учини к.д и да је за отклањање те опасности довољно лечење на
слободу. Мора постојати висок степен вероватноће да ће поново учинити дело, али овде
нема услова да се ради о тежем делу (суд није везан одлуком вештака). Ова мера се може
изрећи ЗАЛЕЧЕНОМ неурачунљивом лицу које је прво било на лечењу у з. установи, па је
суд утврдио да је довољно ___________________
Код б.с.у.л може се уз ову меру изрећи условна осуда (обавезно кодбитно смањене ур), не
и затвор (одређује установа). Оно траје све док траје и потреба, најдуже 3г!

96. ОБАВЕЗНО ЛЕЧЕЊЕ НАРКОМАНА И АЛКОХОЛИЧАРА

За разлику од нашег ранијег законодавства и данашњег прекршајног, који су истом мером

обухватили ова два типа лечења, наш закон предвиђа 2 одвојене мере
1) Учиниоцу који је кривично дело извршио услед зависности од опојних дрога и где
постоји озбиљна опасност да ће због зависности и убудуће чинити кривична дела суд ће
изрећи обавезно лечење
два услова: а) Велика вероватноћа да ће се поново учинити дело
б) Утврђена зависност која је са делом у узрочно последично вези
Вештак оцењује, а не тражи се као услов да је у време дела био под наркотицима већ да је
резултат дела зависност (крађа, како би купили дрогу)
Ова мера се не може изрећи самостално а може да траје најдуже три године, суд не
изриче време трајања а кад је изречена уз казну затвора не може трајати дуже од ње, али
се у њу урачунава. Када је изречена уз било коју другу казну (новчану условну осуду) онда
се извршава на слободи -до 3г
2) Учиниоцу који је кривично дело учинио услед зависности од употребе алкохола и од
којег прети озбиљна опасност да ће услед зависности и даље вршити кривично дело суд
ће изрећи обавезно лечење ( два иста услова као горе)
Склоност ка алкохолу или вршење кривичног дела под његовим дејством нема утицаја на
изрицање ове мере јер вештак није констатовао стање зависности
Он се лечи као и наркомани у болници без временског ограничења са урачунавањем у
казну затвора, ако је прописана друга казна онда је на слободи где лечење може најдуже
трајати две године. Aко је казна затвора не ограничава се максимално трајање мере, али
не сме дуже од казне затвора. Ако је казна затвора не ограничава се максимално трајање
мере али не сме дуже од казне затвора. Ове две мере се могу изрећи заједно
 97. ЗАБРАНА ВРШЕЊА ПОЗИВА, ДЕЛАТНОСТИ И ДУЖНОСТИ И ЗАБРАНА
УПРАВЉАЊА МОТОРНИМ ВОЗИЛОМ

Реч је о мери безбедности код коje се опасност од могућег вршења кривичног дела у
будућности везује за рад који учинилац обавља
Где суд том учиниоцу може забранити вршење позива, делатности и дужности ако се
оправдано може сматрати да би његово даље вршење било опасно
Пример. Учинилац обавља занимање којим је остварио криминални циљ те ће се он od
тог позива, делатности и дужности удаљити (делимична ретрибутивна природа мере је да
се губи доходак)
Ово кривично дело се може учинити из нехата јер је основни услов ризик од будућег
вршења, те се не тражи злоупотреба покушаја
Од свих мера безбедности једино се ова не може изрећи малолетнику
1. Позив - активност којом се лице трајно и професионално бави (лекар)
2. Делатност - самосталне привредне и друге активности које обављају предузетници
3. Дужност- везане су за располагање, коришћење, управљање или руковођење туђом
имовином (чувар)- законом су установљене ове дужности
Трајање мере је од једне до десет година од дана правоснажности одлуке (време
проведено у затвору се не урачунава). Кршењем ове казне остварује се ново кривично
дело где је казна новчана или до шест месеци затвора. Учиниоцу кривичног дела који
кривичним делом угрожава јавни саобраћај суд може изрећи забрану управљања
моторним возилом. Овом мером се лице удаљава од возила те се онемогућава вршење
саобраћајних кривичних дела на одређено време у будућности
Он ће изрећи ову меру ако закључи да тежина дела (пр. вожња у алкохолисаном стању)
показује да је опасно да лице настави са управљањем (опасност суд оцењује на основу
околности ,она мора бити изазвана управљањем возила што искључује пешаке
Трајање мере је од 3 месеца до 5 година (наводи се и врста возила и категорија)
Друга казна се не урачунава у трајање. Мера се може изрећи и лицу без возачке и док
траје мера не сме се започети обука.
Закон о неким тешким кривичним делима одређује обавезну забрану управљања
моторним возилом (к.д. против безбедности јавног саобраћаја, са наступелим тежим
последицама.)
 98. ОДУЗИМАЊЕ ПРЕДМЕТА

Мера безбедности која се може одредити у погледу предмета који:

-Је био намењен или употребљен за извршење дела
-Кад постоји опасност да ће поново бити употребљен за извршење дела
-Ради заштите опште безбедности или из моралних разлога мора бити одузет
Једина мера безбедности која није личног већ стварног карактера. Под предметом се пре
свега гледају покретне ствари, док су животиње и непокретне под знаком питања
1.Употребљен предмет: средство са којим је непосредно остварена(оружје, опрема за
производњу опојне дроге) или са којим аје радња уско повезана (возила у отмици)
Који се конкретно примети могу одузети зависи од тумачења конкретног описа кривичног
дела. (рачунар у коме су сачувани порнографски садржаји)
Намењени предмет: учинилац припремио за спровођење деликта (новац дрога) али до
њихове употребе није дошло
2.Предмети настали извршењем кривичног дела: ствари добијене криминалном
активношћу (произведена дрога, фалсификовани новац), Њен својеврстан производ (не
предмети уз помоћ којих је дело настала) Плодови криминалног акта (нпр од крађе) нису
предмет настао извршењем кривичног дела
3.Одузимање предмета из разлога опште безбедности и морала
Није истакнут услов, која опасност. Мора се радити о насталом, намењеном или
употребљеном предмету за вршење кривичног дела
Основи одузимања:
- општа безбедност : предмети ван промета или у ограниченом режиму (оружје, отрови,
експлозив,лекови,опојне дроге)
-Морал: порнографски материјал и апарати за коцку
У погледу одузимања по ова два основа се може ван кривичног поступка самостално
изрећи решење о одузимању предмета (по овом основу предмети се одузимају и када је
учинилац ослобођен услед дела малог значаја или деловања у нужној одбрани)
Ова мера је начело факултативна али закон може одредити и обавезно одузимање
предмета (за већи број дела)
Може се одредити и обавезно уништавање предмета
99. ПРОТЕРИВАЊЕ СТРАНАЦА ИЗ ЗЕМЉЕ И ЈАВНО ОБЈАВЉИВАЊЕ ПРЕСУДЕ

Сходно закону о странцима- странац је лице које нема држављанство републике Србије
било да је страни држављанин или га уопште нема.
Држављанин наше земље не може бити протеран, док странац може уз уставну гарантију
да одлуку мора донети надлежни орган, у законом предвиђеном поступку, уз обезбеђење
права жалбе, само где му не прети прогон због расе, пол,а вере националности...
(многа законодавства ову меру пребацују и на управно право)
Удаљавањем непожељног странца из земље отклања се опасност од даљих вршења
кривичних дела у нашој земљи
Ова мера се може изрећи ако је странцу изречена казна или условна осуда (није битна
тежина, довољно да изазове)
Повод може бити било које дело: трговина људима, недозвољен прелаз преко границе
Протеривање суд одређује од једне до десет година
Ова мера може имати негативне последице и ретрибутивни карактер у виду престанка
школовања, запослења, раздвајања породице (што може некад да утиче на то да не
напусти, али не увек)
Има рок (највише је 30 д) да напусти,ако то не учини принудно се удаљава.
При осуди за кривично дело учињено путем средстава јавног информисања или за
кривично дело која је проузроковало опасност по здравље и живот људи - суд може
одлучити да се пресуда објави како би се умањила опасност или допринело околини
2 ситуације
1) Кривично дело учињено путем медија - против части и угледа, изазивање панике,
нереда, изазивање на извршење терористичког дела
2) Кривично дело која је довела у опасност живот и здравље људи - Овде се захтева да
објављивање утиче на умањење или отклањање опасности
Ова казна се може изрећи ако је учиниоцу изречена казна, мера упозорења па чак и ако је
ослобођен од казне
Јако је ретка у пракси
 100. ЗАБРАНА ПРИБЛИЖАВАЊА И КОМУНИКАЦИЈЕ СА ОШТЕЋЕНИМ И
ЗАБРАНА ПРИСУСТВОВАЊА ОДРЕЂЕНИМ СПОРТСКИХ ПРИРЕДБАМА

Забрана приближавање и комуникације са оштећеним је новија мера безбедности (2009)

њен настанак је био мотивисан сузбијањем породичног насиља али може бити изречена
за било које дело
Суд учиниоцу може забранити
-Приближавање оштећеном на одређену удаљености
-Приступање у места становања или рада
-Његово даље узнемиравање и комуникацију
Код приближавања суд одређује раздаљину које осуђени не сме прекорачити (пр. 200 м-у
зависности где живе) Ако случајно дође мора се удаљити
код приступа се такође прецизира простор око места становања или рада
Код узнемиравања (општи карактет,пошто су све ово видови узнемиравања)-угл се среће
као допуна претходних
Код комуникације није битна раздаљина већ сваки вид општења (смс, позиви)
Суд одређује време трајања између шест месеци и три године а може бити изречена уз
казну затвора,новчану казну,рад у јавном интересу..
Надзор врши повереничка служба у сарадњи са полицијом
Може бити укинута пре времена ако престану разлози због којих је била одређена.
Забрана присуствовања одређеним спортским приредбама је уведена да би се сузбило
насиље на спортским приредбама у случају кад је то неопходно због опште безбедности-
сигурност људи имовине
Спортска приредба према закону о спорту јесте временско ограничен спортски догађај на
коме учествује више спортиста у виде спортске манифестације и такмичења
Суд прецизира у одлуци на која спортска такмичења је учиниоцу забрањен приступ у
одређеном времену (углавном на све утакмице конкретног клуба у одређеном
такмичењу)
Трајање мера између једне године и пет година а може се изрећи и уз казну или условну
осуду- затворска казна се не урачунава
Мера се извршава тако што пре утакмице лице мора се јави надлежном.
Под временом одржавања спортске приредбе сматра се временски интервал од 2сата пре
почетка до 2 часа након њеног завршетка. (4 Сата код утакмица високог ризика)
 101. ОДУЗИМАЊЕ ИМОВИНСКЕ КОРИСТИ ИЛИ ИМОВИНЕ ПРОИСТЕКЛЕ ИЗ
КРИВИЧНОГ ДЕЛА

Нико не може задржати имовинску корист прибављену кривичним делом те је неопходно

њено одузимање које подразумева повраћај у стање пре дела (слично грађанскоправном
институту неосновано богаћење)
То одузимање је обавезно и независно од воље странака
Ствар која се одузима мора у судској одлуци бити означена и извршење одузимања не
застарева! - код неких кривичних дела је ово одузимање изричито прописано
Захтев да је имовинска корист прибављена кривичним делом захтева постојање узрочно
последичне везе са конкретним делом
Није од значаја да ли је корист прибављена након извршења дела (примање мита) или до
ње долази самим вршењем дела (украдена ствар) или у виду награде (свако непосредно
богаћење). Прибављање користи не мора бити обележје дела.
Имовинска корист се одузима од учиниоца без обзира да ли је извршилац или саучесник у
свом изворном облику
Код саучесника свако враћа појединачно (не одговара се солидарно)
Предмет који се одузима може бити новац или било која друга имовинска корист али и
неимовинска вредност као и незнатна корист.
Ако је немогуће ствар вратити у изворном облику доћи ће до замене (где ће се
вештачењем утврдити вредност)
- Одузимање имовинске користи може бити бруто или нето одузето:
1) Нето: од учиниоца се одузима чиста украдена вредност, издаци и трошкови који је
имао не урученавају се јер сврхе кажњавања нема (вратиће само новац од продаје дроге
не и све уложено у то)
2) Бруто: одузима се више од прибављеног јер има сврху кажњавања
Имовинска корист се може одузети и од трећих лица на која је пренесена без накнаде или
уз накнаду која очигледно не одговара стварној вредности
(Ово нису учиниоци али су ту да би изиграли правила о одузимању)
Уколико суд не може утврдити тачну имовинску вредност он то може учинити и по
слободној вољи. Одузимање се врши у корист државе оштећеног (који је изнео
имовинско-правни захтев за повраћај). Одузимање имовине проистекле из кривичног
дела. Модел проширеног одузимања који је скоро уведен и односи се на оне ситуације
где није доказано да су прибављени кривичним делом и ако постоји несразмера
Пример: услед трговине наркотицима или учествовању у криминалу појединац има
велику имовину која се не може стећи његовим нормалним приходом
Овде се не тражи узрочно последична веза већ извршено кривично дело представља
повод да се уз поступак испита и имовинско стање учиниоца
Под овом имовином сматра се имовина власника која је у очигледној несразмери са
његовим законским приходима
Очигледна несразмера постоји кад је необјашњиво постојање одређене имовине (често
непокретности, моторна возила)

102. ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ОСУДЕ

Осуде за одређене казне у кривичним делима могу за правну последицу имати губитак
одређених права као и забрану стицања одређених права. Правне последице осуде нису
кривичне санкције већ мере sui generis јер наступају по сили закона.
По форми, правне последице могу бити предвиђене искључиво законом, а не и
подзаконским прописима. Оне по сили закона наступају аутоматски (не изриче их суд) и
њихово дејство се не вреднује при одмеравању казне. Пример: суд крадљивцу због крађе
не може бранити да се запосли у полицији али прописи за запошљавање у полицији могу.
-Правне последице осуде се везују за одређено кривично дело или за казну (не наступају
код новчане казне ,условне осуде, судске опомене или при ослобођењу од казне),
односно примењују се само за казну затвора.
Две главне последице:
1) Престанак или губитак одређених права
Пр. престанак вршења јавних функција, радног односа, занимања, дозвола, одобрења
Најзначајнија: престанак радног односа -казна затвора мора бити дужа од 6 м
2) Забрана стицања одређених права.
Пример: забрана стицања одређених јавних функција звања занимања унапређења чина
војног старешине
Ове забране и последице могу најдуже трајати 10 година, у шта се не урачунава казна
затвора. Правне пословице наступају даном правоснажности пресуде

103. РЕХАБИЛИТАЦИЈА

Рехабилитација представља стављање у заборав учиниочеве криминалне прошлости

чиме се брише осуда из казнене евиденције и престају све правне последице, а лице се
сматра неосуђиваним.
Након издржане казне осуђено лице и даље оптерећује сигматизација, евентуално
трајање неких мера безбедности и осуде па рехабилитација служи како би се ове
последице ублажиле. Она настаје по снази закона али њу може дати и суд по молби
осуђеног. Осим суда рехабилитација може путем акта милости дати и председник или
представничко тело (путем амнестије или помиловања). Законска рехабилитација раније
неосуђиван и рехабилитовани
Наступа по сили закона у односу на она лица која раније нису биле осуђивана (нису
повратници) као и она лица која јесу осуђивана (за к.д. до 3 г казне) али и
рехабилитована- осуде се бришу аутоматски након законски дефинисаног времена
уколико не учини ново дела
Судска рехабилитација: Може се дати лицу које је осуђено на казну затвора од три до пет
година, ако у року од 10 година од издржане казне није учинио ново дело ( ако је осуђен
на преко пет година није могућа, па ће се сматрати доживотно осуђиваним)
Иначе поступак се покреће по молби осуђеног првостепеном суду који је судио и за
кривично дело
-Овај институт је факултативан те ће се спровести само ако је лице то заслужила оцењује
се укупно владање учиниоца

104. ЗАСТАРЕЛОСТ УОПШТЕ И З. ИЗВРШЕЊЕ КРИВИЧНЕ САНКЦИЈЕ

Застарелост представља законом установљен основ гашења права државе да услед

протеклог времена изрекне или изврши кривичну санкцију учиниоцу за кривично дело.
Разликују се два вида застаревања:
1) Застарелост кривичног гоњења- протек времена омогућава вођење поступка
2) Застарелост извршења казне или мере безбедности
Разлози постојања института застарелости су криминално-политичке природе где након
одређеног времена се смањује потреба за кажњавањем и дело је теже доказати + расте
ризик доношења погрешних одлука,па се у прилог застарелости наводе и разлози правне
сигурности (Ипак мањкавости су неиспуњени интереси жртве и привилеговање учиниоца
који се скрива). Оно има опште дејство уз одређене изузетке- кривична дела која никад не
застаревају-геноцид,злочини против човечности,ратни злочини
+ Допуна из 2019 за сва дела доживотног затвора
+ Против полне слободе према малолетним лицима
Застарелост извршења кривичне санкције: Почиње да тече од правоснажности пресуде.
После протека одређеног времена од правоснажности пресуде изречену казну није
могуће извршити. Иако је изречена казна постала правоснажна (што је и почетак тока з)
онемогућен је спровод поступка за извршење санкције.
Случајеви кад застарелост не тече:
1)Мировање -случајеви где се извршење не може спровести (одлагање
извршења,Осуђени се већ налази у затвору). Сметње фактички природе нису од значаја
2)Прекид -прекида се сваком радњом надлежног органа која се предузима ради
извршења казне (достављање пресуде суду надлежном за извршење)
Апсолутна застарелост- да се застарелост не би непрекидно прекидала и продужавала
закон прописује да застарелост у сваком случају настаје протеком двоструког времена
које се тражи за редовну застарелост извршења.
У случају наступања апсолутне застарелости започето извршење казне обуставља се

105. ЗАСТАРЕЛОСТ КРИВИЧНОГ ГОЊЕЊА

Након протека одређеног времена од извршења кривичног дела у односу на учиниоца се

више не може водити поступак. Стога ће у случају застарелости, јавни тужилац решењем
одбацити кривичну пријаву или обуставити истрагу (или ако је ушла у дубљи стадиум, суд
доноси одбијајућу пресуду). Начелно важи правило да што је кривично дело теже, то је
и дужи рок чијим протеком оно застарева.
-Ови рокови се називају рокови релативне застарелости који ће наступати само ако у току
рока није наступио неки разлог који је довео до прекида или обуставе тока застарелости
(где се време онда продужава)
-Године се рачунају календарски. Ако истек рока пада у недељу или какав државни
празник,последњи дан рока се не преноси на први следећи радни дан. Застарелост
гоњења почиње од дана извршења кривичног дела
Када је учинилац радио или био дужан да ради без обзира када је последња наступила.
Код делотносних кривичних дела то је почетак вршења радње извршења а код
последичних деликата се ипак прави изузетак и рачуна се од времена наступања
последице (јер су тек тад испуњена сва обележја бића).
Код саучесника кад је свако од њих вршио (или последице) а коднечињења последњи
тренутак кад је могао предузети радњу
Застарелост опет не тече у два случаја:
1. Мировање -случајеви где гоњење не може отпочети или се наставити
закон као разлог мировања не прихвата случајеве који нису фактичке природе који
онемогућавају гоњење, већ само разлоге установљене правним правилима кои
представљају привремену сметњу за вођење поступка
2. Прекид - сваком процесном радњом која се предузима ради откривања кривичног
дела. Сваким прекидом застарелости рок почиње поново да тече.
Оно се прекида и кад учинилац учини ново кривично дело које теже или једнако прошлом
Застарелост кривичног гоњења ће свакако наступити када прође двоструко време које се
законом тражи за застарелост кривичног гоњења (апсолутна застарелост). Смисао
увођења овог правила тиче се онемогућавања да се сталним продужавањем рокова
релативне застарелости разлозима прекида или обуставе фактички избегне истек рока.
 106. АМНЕСТИЈА И ПОМИЛОВАЊЕ

Амнестија и помиловање представљају акте милости највиших државних органа којим

се правоснажна одлука мења у корист осуђеног лица (или се учинилац већ претходно
ослобађа од кривичног гоњења (аболира)?) у улози да се исправе неправичне одлуке
суда. Помиловање се фокусира на особени положај осуђеника, а амнестија често на
државне и друштвене потребе (пренатрпаност у затвору нпр)
-Амнестија је акт милости зак. органа којим се неодређеним лицима (обухваћени
конкретним законом о амнестији) према одређеном општем критеријуму дају извесне
погодности. Даје је НС законом о неименованим лицима (без обзира на њихов пристанак)
на основу одређених критеријума привилеговања
Пример: 2012 је закон о амнестији је нека осуђена лица ослободио 50% (први пут
правоснажно осуђена за дела до 3 г), нека 25% (већина осталих), а нека 10% казне
(најтежа крив. Дела) (неке је и изузео од амнестије-на затвор од 30 до 40г,лица у бекству..)
-Ослобођење од кривичног гоњења (аболиција) је најдалекосежнија последица амнестије
( односи се за лица која још увек нису осуђена за кривично дело,независно од тога да ли
је поступак био покренут) -углавном против војске (неодазивање позиву и избегавање
војне службе)
-Потпуно или делимично ослобођење од извршења казне- казна се учиниоцу у целини
или делимично опрашта (овде се не ради о ублажавања казне већ о гашењу)
Амнестијом се могу укинути одређене мере безбедности – забрана вршења п.д.д.,
забрана управљања моторним возилом и протеривање странаца из земље
-Помиловање је акт милости који даје председник републике Србије, а којим се мења
дејство правоснажне судске одлуке у корист одређеног осуђеног лица или се у односу на
њега онемогућава кривично гоњење у конкретном случају
За разлику од амнестије овде се ради о појединачном правном акту који за улогу има (не
Божију милост као у прошлости) већ исправљање грешака у примени права које другачије
није могуће отклонити.
Закон о помиловању даје председник својом одлуком, у нарочитом постпупку који
регулише Закон о помиловању, а који се покреће по молби осуђеног лица или по
службеној дужности министар правде
Помиловање се може односити на:
Ослобођење од кривичног гоњења (искључиво по службеној дужности се покреће) и
потпуно или делимично ослобођење од извршења казне
Критикован због честих политичких разлога примене
 108. КРИВИЧНЕ САНКЦИЈЕ ПРЕМА МАЛОЛЕТНИЦИМА

Кривична одговорност малолетницима уређење је законом о малолетним учиниоцима

кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица из 2005.
-Деца - лица која у време извршења кривичног дела нису напунила 14 година и она нису
кривичноправно одговорна.
-Малолетници-лица која су у време извршења кривичног дела имала између 1418 година
Деле се на: Млађе малолетнике (14-16)
Старије малолетнике (16-18)
Најчешће извршена кривична дела су насилничко понашање, неовлашћено држање
опојних дрога и деликти против имовине.
Малолетнички затвор може се изрећи само старијим малолетницима за дела за које је
прописана казна више од пет година затвора.
Уз ово степен кривице код учиниоца мора бити висок и да због природе дела не би било
оправдано изрећи неку васпитну меру.
Изриче се на пуне месеце или године, од 6 месеци до 5 година ( Може бити и до 10
година ако се учини дело од 20 година казне или више тежих дела у стицају више од 10 г
Ова казна се извршава у затвору у Ваљеву за малолетнике-веома ретко
Три категорије васпитних мера:
1) Мере упозорења и усмеравања- најблажа мера - до једне године трајања
Судски укор као вид опомене намењене малолетнику уз прописане посебне обавезе
(наручите дужности редовно похађање школе) које могу бити до једне године
2) Мере појачаног надзора - од шест месеци до две године
Појачан надзор од стране родитеља усвојиоца, стараоца, у другој породици, од стране
органа старатељства, уз дневни боравак, без удаљавања из средине
Појачан стручни наџор
3) Заводске мере - Најстрожији вид реаговања
малолетник издваја из дотадашње средине у виду упућивања у васпитну установу ( 6м-2г)
или у поправни дом као најстрожији вид установе) - у Крушевцу од 6 м до 4г
Упућивање у посебну установу за лечење и оспособљавање ( до 3г) услед психичких
проблема ( заосталости). Понекад се ове мере могу изрећи и млађем пунолетном лицу