Универзитет уметности у Београду

Факултет примењених уметности

Докторске академске студије

„ДЕСЕТ ОСНОВНИХ ПАЛЕОТЕХНИЧКИХ ПРИНЦИПА У

О Б Л И К О В А Њ У И Г РА Ђ Е Њ У “ К . Б О Г Д А Н О В И Ћ A

Теорија уметности и медија 1

ментор: студент:
проф. др Никола Дедић мр Вера Виријевић Митровић

бр. инд. 148/21

Београд, јануар 2023.

1
 I. Увод: краћи осврт на биографију Косте Богдановића

II. Сиже књиге; области којима се бави студија „Десет основних палеотехниочких
принципа у обликовању и грађењу“
 Шта су палеотехнички принципи
 У којим областима су присутни
 Како дејствују – принцип супротности
 Примери
 Узимање из природе и враћање природи; постојање природе и
стваралаштво човека

III. Области сазнања, слојеви значења и вредносни ставови аутора;

на каквим основама лежи и какве идеје храни; чему нас васпитава ова студија
 теорија форме
 технологија природних материјала
 историја уметности
 филозофија уметности
 психологија стваралаштва
 етнографија
 лексикологија (архаизми)
 Јунгова теорија архетипа
 дарвинистичка теорија еволуцијe
 Енгелсова теорија (Рад је створио човека)
 еколошка етика као идеал очувања земље и њених ресурса
 занатско-уметничко искуство као противтежа информатичкој револуцији

IV. Место и значај студије „Десет основних палеотехниочких принципа у обликовању

и грађењу“ у опусу Косте Богдановића; место и значај у савременој теорији
уметности

2
 I. Увод: краћи осврт на биографију Косте Богдановића

Коста Богдановић (3. јул 1930, селo Осијек код Сарајева – 9. октобар 2011, Београд)
био је српски вајар, историчар уметности и теоретичар форме. Његово високошколско
образовање, као и историјски оквир у коме се као интелектуалац формирао, умногоме
осветљавају узрок за потоње сфере интересовања и углове теоријског сагледавања
визуелне уметности о чему ће у овом приказу студије Десет основних палеотехничких
принципа у обликовању и грађењу (2001.) бити речи. Богдановић је првобито завршио
студије биологије на Вишој педагошкој школи, а потом историју уметности (1962. год.) на
Филозофском факултету у Београду. У периоду од 1958. до 1961. учио је вајарство у
атељеу Сретена Стојановића. Све три области од значаја су за његов опус; целог живота
им је био посвећен и из њих је црпео сазнања уткана у своје теоријске радове. Као у
биографији невидљиви, неевидентирани, али присутан сегмент обликовања његове мисли
о развоју људског друштва је и марксистичка идеологија. У послератном периоду у
формирању интелектуалаца, академских грађана и стубова учености и културе друштва
тадашње СФРЈ, незаобилазан чинитељ у сагледавању теоријске мисли сваке појединачне
области људског деловања, науке и уметности, било је упознавање и уклапање у калупе
марксистичке мисли примењене на југословенско друштво. Овакви основи
интелектуалног формирања, видни су и провејавају кроз читаву културно-посленичку и
теоријску делатност овог аутора; али су се временом модификовали ка сагледавању места
човека-ствараоца у савременом свету са свим аспектима новог доба.

Реализовао је 29 самосталних изложби и 22 скулптуре у јавном простору. Објавио

је 10 значајних књига из области теорије форме, а осим тога био је и коаутор већег броја
уџбеника ликовне културе за основно и средње образовање. Као аутор и теоретичар,
оставио је трага кроз свој не само вајарски рад и списе у области теорије форме, већ и као
иницијатор настанка Центра за визуелну културу и информације Музеја савремене
уметности у Београду (1974.) чији је в. д. директора био у периоду 1985-1987.

Педагошким радом бавио се као професор предмета визуелна култура на

Академији умјетности у Сарајеву и Бањој Луци, теорија визуелне културе на Академији
уметности у Новом Саду и историја уметности на Академији Српске православне цркве за
уметности и конзервацију у Београду.

3
II. Сиже књиге; области којима се бави студија Десет основних палеотехниочких
принципа у обликовању и грађењу

II. 1. Шта су палеотехнички принципи

Коста Богдановић се у овој студији упушта у објашњавање, доказивање и
документовање постојећих „архетипских начела грађења“ 1, полазећи од претпоставке да
су се у току човекове вишемиленијумске филогенезе искуства која је човек уочио и стицао
од постојећих форми природе преточила у колективно градитељско наслеђе. Палео-
технички принципи су, дакле, принципи конструисања и грађења који су од праисторије
познати људској заједници, које је човек абсорбовао посматрајући особине и грађу
природних структура, а затим кроз дуготрајну праксу усавршавао и саобразио својим
потребама, преносећи их као градитељске принципе и тековине наредним генерацијама.
Смисао ове студије, стога је, по аутору, да правилно методолошки изложи ове принципе и
подвуче значај једне антрополошке константе – људског искуства. У складу са сазнањима
о развоју човекове свести, посебни значај приписује се примени и усавршавању палео-
техничких принципа у периоду неолитске културе. Како аутор наводи, у неолиту је дошло
до значајних померања и утемељења ових градитељских константи због појаве
способности апстрактног мишљења, означавања и симболизовања.2

II. 2. Како дејствују – принцип супротности

Сваки од набројаних и објашњених принципа дат је као пар, симбиоза двојства у

супротности, као квалитет и његова противтежа. Наведени су следећи принципи чије
случајеве аутор налази и објашњава почев од праорганизама, тачније палеонтологије
(зоопалеонтологије и фитопалеонтологије) све до савремених дизајнерских грана
(бионика, био-архитектура, ергономија и др.): ПРАВО-КРИВО, ВЛАЖНО-СУВО, МЕКО-
ТВРДО, ЛАКО-ТЕШКО, МАЛО-МНОГО, БЛИЗУ-ДАЛЕКО, ПРОШЛО-САДАШЊЕ,
СВЕТЛО-ТАМНО, ОПШТЕ-ПОСЕБНО. У већини ових правила примећујемо да су то на
неки начин формална правила визуелног комбиновања, грађења визуелне форме који би се
могли преформулисати као класична правила компоновања по принципу супротности,

1
Kosta Bogdanović, Deset osnovnih paleo-tehničkih principa u oblikovanju i građenju, Kraljevo: 2001, 5.
2
Ibid, 6.

4
хармоније и доминанте, јер се дотичу и илуструју лако уочљивим односима ликовних
елемената на градитељском или вајарском делу. Међутим, осим оваквог сагледавања
уведена су и два принципа која се надовезују – ВЛАЖНО-СУВО и МЕКО-ТВРДО, која
сведоче не о ликовности, већ о познавању и унапређивању технолошких својстава (једном
речју еластичности), тј. самог динамичног процеса рада, стварања ових структура, и рада
као сврхе којој овакве структуре треба да послуже. Четири последња наведена и
објашњена принципа: БЛИЗУ-ДАЛЕКО, ПРОШЛО-САДАШЊЕ, СВЕТЛО-ТАМНО,
ОПШТЕ-ПОСЕБНО, осим свог ликовног и практичног, у сагледавању и тумачењу
добијају и свој филозофски, чак и религиозни аспект, где аутор студије сучељава
различите тачке у постојању у времену или различита онтолошка бића (човека и
божанство), чиме палеотехнички принципи излазе из оквира чисто формално-естеских,
ликовно-градитељских правила и добијају нову, онтолошку или метафизичку димензију.
Поврх три постојеће просторне димензије ликовног (градитељског) дела, овиме он уводи
четврту, временску димензију кроз значај трајања дела и његивог сагледавања са
различитих историјских дистанци. Кроз принцип прошло-садашње дело превазилази
појавност просторне уметности, већ му се додаје временска димензија, трајање. Тражећи
прави пример за супротности, и сам аутор као паралелу често наводи термин Јин-Јанг
преузет из будистичке религије и традиције; у примеру за опше-посебно говори о
општости и мноштву у људском друштву, заједници, наспрам посебног као дејства
виших сила, божанства у религиозном погледу на свет; коначно сводећи га и на посебност
као квалитет истинског, аутентичног уметничког дела.

II. 3. Примери из различитих периода и области

Наведени палео-технички принципи објашњени су мноштвом примера и

илустрација из биологије, фитопалеонтологије, архитектуре, анализа конструкције,
статике и естетике архитектонског дела (спреге функционалности и изгледа), дизајна,
керамике, вајарства, урбанизма. Поред палеонтологије, узоре и сазнања о прастарим
формама Богдановић црпе из археологије, етнографије, историје уметности, митологије и
религије. Добар пример о садејству сила статике, кроз објашњење принципа право-криво,
је појава испупчења као визуелног израза силе земљине теже, напрезања под теретом, на
задебљању стуба – ентазису – код старогрчког храма; исто као и објашњење визуелне

5
потребе да се на античком храму литерирају испупчења и удубљења – торус и трохилус.
Осим старих, у тексту се као примери користе и структуре савременог света: форма Опере
у Сиднеју, мост Златна Врата у Сан Франциску, урбанистичко решење пословног центра
Њујорка итд, које се пореде са неким архетипским или природним творевинама (нпр.
центар Њујорка са формом термитњака). У погледу проучавања статике и естетике
вајарског дела, очигледан пример за правило право-криво, примењиво и као удубљено-
испупчено, налази у остеоидним формама Хенрија Мура (Henry Moor), помињићи исти
принцип и код рељефа органских форми Ханса Арпа (Hans Arp).3

У свим илустрацијама доминира ауторова широка обавештеност и велико

познавање историје уметности, архитектуре и других области људског сазнања; међутим,
строжи савремени рецензент би можда имао примедбу на недостатак извора и адекватних
цитата из литературе. Сврсисходно навођење литературе чини наводе аутора објективним
и утемељеним, али у случају Косте Богдановића и читаве његове генерације
интелектуалаца, познавање различитих поља људског духа и деловања подразумевало се
самим нивоом образовања као део опште ерудиције и начитаности о областима које
обрађују, без стриктне потребе за навођењем извора. Изузетак су цитати Херодота4,
Катона5 и Сенеке6 чиме објективно можемо закључити да су антички извори стављени
значајно на пиједестал у односу на истраживаче савременике по својој историографској
вредности и аутентичности, а опет и као далеки узор у филозофији и поштовањe домета
античке културе.

II. 4. Узимање из природе и враћање природи;

постојање природе и стваралаштво човека

Наведена двојства у супротности десет основних палеотехничких принципа у

обликовању и грађењу допуњена су једним надређеним двојством, спрегом супротности:
постојањем, настајањем у природи и стварањем – градитељством човека. У погледу ове
супротности, аутор налаже склад и освешћеност човековог дејства у природи и према
природи, као најмоћнијег, али истовремено и најодговорнијег чиниоца. „Основно начело
односа човека, као свесног бића, према природи, данас и убудуће, јесте у практичном
3
Ibid, 10.
4
Ibid, 45.
5
Ibid, 67.
6
Ibid, 75.

6
исходишту да ОНО ШТО ЧОВЕК УЗИМА ОД ПРИРОДЕ МОРА ТО НА ВРЕМЕ И
АДЕКВАТНО ДА ЈОЈ ВРАТИ“.7 У овом ставу делимично се може приметити наслеђе
античке филозофије и схватање природе као узора свега доброг, при чему оно што је у
складу са природом и начињено од природних материјала завређује квалитет
палеотехничког, на чему се палеотенички принципи не завршавају, већ се тражи и налази
њихов модел и у савременим формама и материјалима. Одступање од овог модела код
Богдановића задобија пригушени тон критике и скептицизма у погледу ликовне
оправданости и утемељења јер ремети природни поредак и градитељску традицију. Речју,
код Косте Богдановића, оно што је исконско и засновано на вишевековној градитељској
традицији је и ликовно успело, естетски вредно.

III. Области сазнања, слојеви значења и вредносни ставови аутора; на каквим

основама лежи и какве идеје храни; чему нас васпитава ова студија

7
Ibid, 7. (подвлачење аутора)

7
 Tеорија форме

У ширим интелектуалним круговима, Богдановић је подједнако познат као вајар и

као теоретичар форме; можда је због тога овај аспект кроз који посматра палеотехничке
принципе почетни аспект, али у случају Богдановићевог схватања форме, које није
посматрање и анализа издвојене визуелно дате појаве, јасно је да аспект теорије форме
надилази чисто теоријско виђење и тежи ка функционалној, утилитарној разјашњености и
историјској контекстуализацији визуелних и градитељских појава које описује. По
Богдановићу, форма је „ПОЈМОВНА, МАТЕРИЈАЛНА И ЗНАЧЕЊСКА ОДРЕЂЕНОСТ
НЕЧЕГА ПРЕМА НЕЧЕМУ, КОЈА ОДГОВАРА И НА ПИТАЊЕ КАКО.“ 8 Тиме
објашњава да „форма није само оно што се издваја из остатка простора, већ је и начин
мишљења о простору и обликовности у њему.“9 Свакако у оваквом дефинисању самог
појма форме, води нас ка закључку да из аспекта теорије форме каквом је он види и
анализира, произилази и аспект утилитарности форме, упознавања са техником и
технологијом израде у појединим материјалима и појединачном приступу анализи
различитих појавности визуелне форме, посебно у овој књизи приказаних
тродимензионалних – вајарских и градитељских дела.

Технологија природних материјала

Само устројство књиге, која нас након увода усмерава на набрајање и објашњење
палеотехничких принципа, а у централном делу образлаже палеотехничке принципе
примењене на структуре од дрвета, камена, земље, коришћења воде, метала – говори у
прилог томе да је Богдановић своја сазнања о тим принципима распоредио, разврстао у
односу на њихове конкретне облике појавности у структурама изведеним од различитих
материјала. Стога не изненађује да је у познавању обраде тих материјала истакао велико
теоријско, али пре свега и практично нагомилано људско искуство.

У приказу технологије обраде и коришћења одређених мартеријала, користио је

историцистички, еволутивни приказ при коме је од старијих примера структуре у
примитивнијем и лакше доступниом облику и материјалу налазио аналогије у каснијим
структурама савршенијих, трајнијих и детаљније обрађених материјала, за које
8
Коста Богдановић, Бојана Бурић, Теорија форме за средње ликовне школе, Београд: 2013. 7. (подвлачење
аутора)
9
Ibid, 7.

8
представља поједине методе исецања, издвајања из масе као и облике алата за обраду.
Најочигледније су аналогије почев од примитивне употребе дрвета као конструкције за
станишта ка каснијој употреби камена: показује да су првобитна склоништа од дрвета
конструисана на принципу гране, ракље, потом у кућама са хоризонталним
конструкцијама (тавањачама) ослоњеним на вертикалне греде, он уочава значај примене
тзв. јастука, да би у потоњем искуству грађења античких грађевина дрвени јастук постао
капител који носи архитравну греду.10 У сва три случаја, креће се од обраде материјала
ближе аутентичном природном облику, ка структурама којима човек даје свој естетски
печат, али задржавајући основни утилитарни смисао – разлагање и премошћавање тачке
ослонца са вертикалнихних на хоризонталне правце. (У даљем тексту, исти смисао
објашњава настанак полуобличастог свода, куполе са пандантифима и тромпама,
романичких и готичких стубаца и сводова.)

Познајући технологију обраде материјала кроз паралелу између тесања дрвета и

клесања камена, лексикографски утврђује да је искуство рада у једном материјалу (дрвету)
аналогно допринело технологији у раду са другим материјалом (каменом) јер се прецизно
обрађен камен назива тесаник (као да је истесан, а не исклесан). Притом, подвлачи
разлику у визуелном утиску и примени у градњи која и данас постоји у сагледавању
одређеног нивоа обраде материјала: нижем, грубљем нивоу обраде придодаје смисао
руралног, док финије обрађеном материјалу даје конотацију урбаног.11

Значај овог еволутивно сагледаног приступа технологији материјала је

Богдановићев закључак да се унапређењем коришћеног материјала и обраде долази и до
нових формално-естетских достигнућа; али и обратно: да се и у тренутку када нови
материјал и технологија то омогућавају, из естетских разлога не напуштају увек старе
конструкције као прихваћене норме лепог.

Историја уметности

Историја уметности и архитектуре и њени артефакти су основни извор великог

броја примера у којима аутор студије налази и описује примену палео-техничких
10
Kosta Bogdanović, Nav. delo, 33.
11
Ibid, 55.

9
принципа градње. Његово темељно знање омогућава му да обимној материји и великом
броју примера градње и описа заната приступа понекад хронолошки, као у централном
делу књиге,12 где описује градитељске домете цивилизација старог света (Египта,
Месопотамије), затим античке Грчке и Рима, потом конструкције средњег века у сакралној
уметности, све до примера из савремене архитектуре. Другачији приступ је разврставање
примера према материјалу од кога су конструкције, где креће од европске неолитске куће,
а стиже до архитектуре Далеког Истока, јапанских будистичких храмова. У многим
случајевима, тражи паралеле у природним или архаичним градитељским формама и
формама модерне урбане архитектуре. Дела уметности кроз епохе он не анализира, ипак,
са тачке историчара, већ их само користи да поткрепи своје идеје о стално присутним у
основи истим, а у појединачним манифестацијама различитим палео-техничким начелима
обликовања.

Филозофија уметности

Крећући од облика и примера постојећих у објективној стварности, могло би се

рећи да теоријско дело „Десет основних палеотехничких принципа грађења“
кореспондира само са теоријом форме и историјом уметности, користећи њене примере, а
много мање има посла са филозофијом. Међутим, у сагледавању форми појавног света
Богдановић тежи да дође, уопштавањем, размишљањем о смислу човековог постојања,
односа човека и природе, човека и божанства, до одређених виших, филозофских сфера.
Односи о којима он говори не могу се образложити неким одређенијим теоријским
системом него што су вредносни судови који истичу супрематију, првенство природе и
њених творевина над човеком – чиме би основе његовог вредносног система пронашли у
античкој идеалистичкој филозофији. Овај спис не дотиче се филозофских расправа о
лепом, али се у објашњењу појединих појавних облика кроз начело СВЕТЛО-ТАМНО
говори о онтологији, етици, добру и злу. Такође, у објашњењу односа БЛИЗУ-ДАЛЕКО,
полазећи од илустрације човековог бића као тачке, ка концентричним круговима
(преузетим од старогрчких мислилаца) oikos – кућа, oikonomia – околина, имање,
економија, до oekumen – васељена, космос, Богдановић интерпретира појам човека и
космоса на граници онтолошког погледа на свет. Код принципа ОПШТЕ-ПОСЕБНО, које
у крајњој линији илуструје људским и божанским, паралелу налазимо у онтолошким
12
Ibid, 68-106.

10
концептима посебности и универзалности, апстрактности и конкретности. Не удубљујући
се превише у филозофску сферу, ипак његово излагање надилази анализу појавних
елемената света и људског искуства и подстиче питања о уопштеним законитости
постојања, нагиње ка филозофском.

Психологија стваралаштва

Полазећи од људске перцепције, за чију основу узима чуло вида, аутор разликује
пет ступњева уметничког деловања13, рачунајући почетни стваралачки импулс, до
освешћења аутентичног дела: 1. виђење, 2. схватање (виђеног), 3. намена (преношење
виђеног као идеје за неку сврховитост), 4. чињење – прављење (остварење идеје) и 5.
означавање (усвајање конвенције о статусу створеног). Како је овде изнет психолошки
процес стварања, изградње дела, јасно да је Богдановићево виђење сложеног стваралачког
чина више погодно за тумачење процеса којим настају дела примењене уметности јер је у
њему наглашен рационалан и утилитаран приступ стваралачком раду. (Док у психологији
ликовног стваралаштва често преовладавају теорије о несвесном као извору свих
уметничких испољавања.)

Етнографски аспект

У посматрању и проучавању развоја грађевинских конструкција и техничких

решења појединих алата Коста Богдановић има етнографски приступ показујући примере
старинских, традиционалних типова оруђа и алатки од дрвета, образлажући
традиционални занатски поступак у изради тих алатки, али и посебне начине употребе
који су у нестајању. Тиме његова студија бележи и етнографску вредност. Описане
традиционалне употребне предмете он у једном сегменту ове студије преображава у
скулптуре користећи њихову чисто естетску, а занемарујући утилитарну вредност –
циклус Митологеме форме дрвета14 (1997).

Осим описа алата и објеката, у једном ужем сегменту Богдановић помиње веровања
примитивних народа о божанствима биљака, култу дрвета, жита, спиритуалној светлости,
симболичним обредима, и све ове обичаје и веровања вешто уплиће у нит објашњавања
палеотехничких принципа присутних у древним појавним облицима.
13
Ibid, 28.
14
Ibid, 107-121.

11
 Лексикологија (архаизми)

У приказивању и образлагању палеотехничких структура и конструкцијских

решења у старим занатима, Богдановић најчешће излаже користећи аутентичне народне
изразе о датој структури, алатки, конструкцији. Ако бисмо само набројали и образложили
народне термине које он помиње, то би могло да сачини један својеврсан мали речник
архаичних појмова о развоју градитељства и заната. Помиње више десетина архаичних
појмова попут: бабак, бавак, бадањ, бат, бистијерна, блања, брадва, буцак, ваљар, вапно,
вој, врзни, гредељ, грљак, густијерна, двогрљак, ђерам, запорњак, калница, каљење,
кантар, кеба, клепање, косиште, куч, наметак, овогрљак, оцило, паламидарка, пасњак,
поткуч, праћник, пршни, рабош, ракља, рашља, рашљар, сантрач, скраћеник, труд, џубан,
штип, штрик и др. Тиме студија „Десет основних палеотехничких принципа у
обликовању и грађењу“, осим поменуте етнографске, садржи и лексикографску вредност
која може бити значајна за даља бележења и истраживања.

Јунгова теорија архетипа примењена на палеотехничке принципе

У образлагању порекла и појава палеотехничких принципа грађења, Коста

Богдановић њихово постојање и примену поткрепљује примерима градитељских
подухвата из различитих периода људског друштва, почев од неолита, и са многобројних
грађевинских подухвата старих цивилизација из географски раздвојених подручја (нпр. с
једне стране, египатске пирамиде; с друге стране, перуански Мачу Пикчу, итд.) Тиме
посредно долазимо до закључка да је његово виђење и тумачење појаве истоветних
палеотехничких принципа урођена претпоставка човека на одређеном ступњу развоја, тј.
базира се на Јунговом (Carl Gustav Jung) тумачењу архетипа.

Архетип је, по Јунгу, исконска слика или мотив која код сваког појединца може
имати неке индивидуалне детаље, али у целини је носилац неког универзалног значења,
предоџби, које се у симболичком виду често јављају у митовима и бајкама као део
колективног наслеђа. Јунг сматра да је истодобно као и филогенетски развој одређених
физичких и органских, телесних особина човека, чију еволуцију истраживањима
потврђују биолози и антрополози, присутан и развој одређених психичких модела или
калупа, нечег што је као праслика присутно, развијало се и наслеђено у току
филогенетског развоја духовне стране човека. „Они су нагонски тренд“, тврди Јунг,

12
„једнако упадљив као и потицај у птица да граде гнезда или мрава да стварају
организована станишта.“15 По његовом схватању, архетипови као „колективни мисаони
узорци људског духа, као и нагони, урођени су и наслеђени“. 16 Сматра се да су архетипови
у основи, као урођене представе, присутни и очитују се у сваком историјском периоду и у
свим деловима света, чак и онде где је искључена могућност о непосредном наслеђивању
датих представа од предака или културне размене између различитих географских
предела, путем сеоба, додира, преношења, асимилације. Тим путем и Богдановић
објашњава урођену или дугим низом генерација развијену способност творења сличних
или истих конструкционих решења, грађевинских структура на различитим географским
ширинама.

Дарвинистичка теорија еволуцијe

Не износећи експлицитно дарвинистичку теорију као полазиште за своја

разматрања, Богдановић, као школовани биолог, очигледно ослања сва своја становишта о
еволуцији врста (од простијих ка сложенијим), па и еволуцији човека и његових радних и
уметничких способности на њој и антрополошким сазнањима која се такође базирају на
дарвинизму. У ишчитавању ове студије наилазимо на примере праорганизама (преузетих
из палеонтологије) који еволуирају у потоње сложеније врсте, кроз селекцију и
прилагођавање новим условима живота, о чему аутор говори као о почетку
палеотехничких принципа у живом свету. „Са освешћивањем значења материјализоване
форме, а нарочито њеним именовањем у одређеном материјалу и од материјала“, што
датира у доба раног палеолита, „људско биће се битно издваја од осталих облика живих
јединки“.17 У образлагању развоја човекових стваралачких способности, на неколико
места у тексту помиње australophitecus-a, homo erectus-a, homo habilas-a и homo sapiens-a
као карике развојног ланца приписујући им одређене нивое обраде материјала и оруђа.
Тиме своје истраживање о палеотехничким принципима смешта у чврсти теоријски оквир
општеприхваћених и међусобно испреплетаних сазнања биологије – палеонтологије и
Дарвинове (Charles Darwin) теорије еволуције; археологије и антропологије. Међутим,

15
Carl G. Jung, Čovjek i njegovi simboli, Zagreb: 1973. 67-68.
16
Ibid. 75
17
К. Bogdanović, Nav. delo, 103.

13
нигде није експлицитно речено ништа о прихватању или неприхватању теорије о постанку
човека од мајмуна или неког заједничког мајмуноликог претка.

Енгелсова теорија (Рад је створио човека)

Довољно је обратити пажњу на специфичан друштвено-политички контекст у коме

се је Коста Богдановић школовао и стасао као угледни интелектуалац. У деценијама после
Другог светског рата марксистичка идеологија, теорија о друштву Маркса (Karl Marx) и
Енгелса (Friedrich Engels), обавијале су све области научног и хуманистичког учења, тако
да су неизоставно ушле као неоспорна чињеница у теорију о развоју човека и његових
радних, а тиме и друштвених и духовних способности коју је кроз своје студије излагао
Богдановић.

У спису „Улога рада у претварању мајмуна у човека“ Енгелс је тврдио: „Он (рад) је
први основни услов свега људског живота, и то у толикој мери да у извесном смислу
морамо рећи: рад је створио самог човека.“18 Такође је подвукао значај развоја човека као
мисаоног бића чији рад тиме има неки виши и сврхисходнији смисао: „Уколико се пак
људи више удаљавају од животиње, утолико њихово деловање на природу све више
добива карактер смишљеног, планског деловања према одређеним, унапред познатим
циљевима.“19 Богдановић у техничким мерама, ергономији и покретљивости механизама
људску шаку узима као узор сваке механичке направе, као и Енгелс који разматра
постанак човека кроз фасцинацију развојем моторичких способности људске руке: „Рад
почиње са израдом оруђа“ и „Господство над природом, које почиње с развијањем руке, с
радом, проширивало је при сваком новом напретку видокруг човека. На предметима
природе он је откривао све нова и нова, дотада непозната својства.“ 20 За Енгелса,
„човечија рука усавршена радом стотина хиљада година“21, довела је до истовременог
развоја и можданих сфера, чиме се човек издигао из природе као надмоћно биће које
манипулише њоме, као њен господар. Иако недовршен Енгелсов спис, ова у СФРЈ (и
другим комунистичким земљама) укорењена теорија, формира и мисао Косте Богдановића

18
Фридрих Енгелс, Улога рада у претварању мајмуна у човека, Београд: 1946. доступно на:
https://www.marxists.org/srpshrva/biblioteka/engels/1876/misc/uloga-rada-pretvaranju-majmuna-coveka.htm
19
Ibid.
20
Ibid.
21
Ibid.

14
и препознаје се у његовим теоријским разматрањима о развоју човекових градитељских
способности и примени палеотехничких принципа обликовања.

Еколошка етика као идеал очувања земље и њених ресурса

О еколошкој етици, односу према природи и њеним ресурсима, Коста Богдановић

је изричит и јасан у студији „Десет основних палеотехничких принципа у обликовању и
грађењу“; супрематија природе над човеком као њеним делом, идеја је која се често
провлачи у тексту и даје му еколошку ноту:

„Сама природа је у људском поимању оформљена као глобално градитељско

полазиште. То се првенствено односи на спрегу живе и неживе природе, односно
начин како је природа изградила себе, независно од човековог утицаја, схватајући
при томе да је и сам човек њен производ. Само као такав, човек се појавио, постао и
опстао као градитељско биће, у оквиру деловања општих закона природе. У том
међуодносу, потребно је схватити и основно начело људског опстанка – човек не
може опстати без природе, док природа може савршено без њега.“22
Даље, појам стварања у природи и код човека Богдановић разрађује као два
различита појма: НАСТАНАК живих и неживих облика у природи и ГРАЂЕЊЕ-
СТВАРАЊЕ као подухват којим постају артифицијелне форме човековим деловањем.
Закључујемо да је у појму настанак у природи присутно значење аутоматског и
аутентичног, самим законима природе и еволуције датог процеса, док појам стварање-
грађење човека укључује један свесни мисаони и мануелни напор којим човек
првенствено осигурава себи безбедно станиште, а при том процесу развија и визуелно-
уметничку снагу израза. Јасно је да аутор наводи првенство природе у настанку
савршених структура и њену надређеност над човековим деловањем. Тиме се еколошка
етика – и естетика – Косте Богдановића значајно подудара са филозофијом античких
мислилаца идеалиста (Платон, Аристотел, стоици) што је и очекивано јер у читавом току
ове студије провејава приметан утицај и утемељеност на традицији, одушевљење
провереним тековинама прошлих цивилизација.

„Основно начело односа човека, као свесног бића, према природи, данас и убудуће,
јесте у практичном исходишту ДА ОНО ШТО ЧОВЕК УЗИМА ОД ПРИРОДЕ, МОРА ТО
НА ВРЕМЕ И АДЕКВАТНО ДА ЈОЈ ВРАТИ.“ У наставку је објашњено: „Савремени
еколошки проблеми нису настали човековим узимањем од природе онога што му је било
22
K. Bogdanović, Nav. delo, 6.

15
потребно, већ невраћањем скоро ничега.“23 Богдановићев став нас васпитава у смеру
поштовања и очувања природе. Ова теоријска студија о палеотехничким градитељским
склоповима и конструкцијама превазилази своју едукативну функцију у пољу поимaња и
развоја свести о визуелној култури и учи нас базичним вредностима који спадају у домен
светски признате идеологије очувања планете Земље.

Људско искуство као противтежа информатичкој револуцији

У уводном делу где образлаже одлуку да сачини и објави ову студију, Богдановић
своју мотивацију објашњава објективном потребом да се очува једна важна антрополошка
константа – људско искуство, „као доминантна линија у колективном памћењу
егзистенцијалне узрочности људске врсте.“ Аутор наставља да балансира значај наслеђа у
информатичкој ери: „То се нарочито данас истиче, када већ многи видови пројеката
виртуелне реалности постају наметнути идеал живљења у актуелној реалности и то не као
вид плуралистичког богатства у људском постојању и коегзистенцији те две реалности,
већ супституцијом виртуелне надмоћи.“ Палео-техничка начела, која су по њему сублимат
људске искуствености, угрожена су савременим начелом брже-лакше-јефтиније.24
Притом се не устеже да у сагледавању суштине човека-градитеља устврди да је од
некадашњег homo habilis-а, преко homo politicus-a, постао савремени homo informaticus.

IV. Место и значај ове студије у опусу Косте Богдановића;

место и значај у савременој теорији уметности

Теоријске поставке књиге „Десет основних палео-техничких принципа у

обликовању и грађењу“ надовезују се на претходних неколико књига које је Коста
Богдановић написао: „Теорија форме“ (1984, коаутор Бојана Бурић), „Увод у визуелну

23
Ibid. 7.
24
Ibid. 6.

16
културу“ (1986), „Свест о облику I“ (1995), „Свест о облику II“ (1998) – где је постепено и
аргументовано утемељио савремени поглед на форму, као и проширени појам визуелне
културе у савременом свету (у односу на застарелу и појмовно ужу код ранијих
теоретичара присутну област ликовне културе). Свеобухватност његових интелектуалних
опсервација у овом пољу довела је до успостављања новог и дотад непостојећег предмета
– области изучавања на факултетима уметности: визуелна култура, што сматрамо његовим
доприносом академској заједници и проширивању видика стваралаца млађе генерације.

У делу „Десет основних палео-техничких принципа у обликовању и грађењу“

Богдановић је заокружио једно за њега специфично поље: интерес за богатство људске
градитељске и занатске традиције, оно што се као у народним умотворинама, у
предметно-обликовном виду генерацијски преносило и наслеђивало као подразумевани
приступ, баштина у пољу градитељства, занатства и уопше тродимензионалног
обликовања. Заснованост и укорењеност палео-техничких начела у старини, кроз
аргументе принете у палеонтолошким, археолошким, историографским изворима, он
приноси овом студијом као прилог очувању једне антрополошке константе – људског
искуства. Интердисциплинарност и мултиплицираност примера који потврђују
вишемиленијумско постојање и развој у појединим конкретним решењима ових
палеотехничких начела, дају утисак о доброј утемељености ауторових тврдњи.
Истовремено са њему својственом љубављу и окретањем старини и традицији, из ових
начела он проналази и црпе узоре за даљу, будућу мултифункционалну примену у новим
областима људског уобличавања простора: савременом дизајну, ергономији, бионици,
кибернетици, био-архитектури, итд.

Ова студија, која стоји на средини теоријског опуса свог аутора, по много чему је
његов најаутентичнији прилог проучавањима форме из угла који је јединствен у
националној теоријској обради традиционално-савремене градње и обликовања, ретко
присутан и у ширим ваннационалним круговима публицистике о визуелној култури.
Животност стила и могућност да без или са илустрацијама и примерима који прате текст
визуализујемо и препознамо палеотехничке принципе у свету око нас, потиче од саме
Богдановићеве целоживотне посвећености вајарству и практичном раду у материјалу, тако

17
да текст, ма колико био посвећен теорији, постиже ниво практикума за визуелна и
опипљива обликовна искуства.

Сам аутор студије, у поговору истиче да је књига посвећена младим

истраживачима, студентима и ствараоцима у пољу визуелних уметности. Осетан је – и
успешан – напор да се од практичних и конкретних примера пређе на апстрактне начине
поимања обликовности. Управо тај велик број показаних примера служи да се уопшти и
апстрахује присуство архаичних-и-универзалних палеотехничких начела обликовања.

Као прекретница у раду аутора ка новим специфичним студијама облика и

обликовности којима промишља о стваралачком процесу и принципима обликовања, а не
форми као готовој датости, ова књига се истиче по својој оригиналности. У односу на
психологију стваралаштва која говори о пореклу стваралачког импулса и уметничког
израза кроз сублимацију нагонске жеље, из несвесног, у психологији грађења и
обликовања коју обрађује Коста Богдановић, присутан је рацио, обликовање је условљено
функцијом, утилитарношћу објекта; начин увиђања, промишљања и реализације тог
објекта говоре о специфичној градитељској или дизајнерској психологији ствараоца,
тачније психологији стваралаштва која примереније објашњава порекло дела примењених
уметности.

Ако савремена уметност у пракси и у њеним теоријским разматрањима има

друштвено ангажовану сврху, циљ да мења људско расуђивање и свест о одређеном
актуелном феномену, и Богдановићева студија испуњава ту улогу. Размишљања и увиди
Косте Богдановића о месту човека у природи и његовом даљем деловању које може бити
усклађено и благотворно или разорно по њу, говоре о развијеној еколошкој свести и етици
аутора, којој као универзалној вредности савременог друштва поучава своје студенте и
читаоце.

Литература

Bogdanović, Kosta. Deset osnovnih paleo-tehničkih principa u oblikovanju i građenju, Narodni

muzej u Kraljevu, Centar za vizuelnu kulturu Ogledalo, Kraljevo: 2001.

18
Богдановић, Коста. Бурић, Бојана. Теорија форме за средње ликовне школе, Завод за
уџбенике, Београд: 2013.

Denegri, Ješa. Kosta Bogdanović, Muzej savremene umetnosti, Beograd: 1974.

Енгелс, Фридрих. Улога рада у претварању мајмуна у човека, Култура, Београд: 1946.
доступно на: https://www.marxists.org/srpshrva/biblioteka/engels/1876/misc/uloga-rada-
pretvaranju-majmuna-coveka.htm [приступљено 15.12.2022.]

Jung, Carl G. Čovjek i njegovi simboli, Mladost, Zagreb: 1973.

19