Živimo u vremenu (sličnom «interregnumu» starog Rima), koje je Gramsci nazivao «ad interim» (u

međuvreme prim prev.), periodu koji je nemoguće da se dugo izdrži, odnosno u vrijeme u kojem stari
načini po kojima su se odvijale stvari više ne funkcioniraju ili se čine neefikasnim, dok nisu još
izmišljeni, a još manje iskušani u praksi, novi instrumenti. Sigurno živimo u periodu promjene koji ne
možemo definirati periodom tranzicije, jer tranzicija znači prelazak od «ovdje» prema nekom
«tamo», pa iako prilično dobro poznajemo «ovdje», odakle nastojimo pobjeći, nemamo nikakvog
pojma o onom «tamo», kamo želimo stići, a da i ne spomenem da bismo tamo mogli biti dovedeni
bez naše volje, kako zbog pogrešnih akcija, tako i zbog pomanjkanja aktivnosti. Tapkamo u mraku.
Naše me ponašanje potsjeća na Diogenov odgovor, kad su ga pitali zašto uoči invazije Perzijanaca
nastavlja da valja svoju bačvu (koja mu je služila kao kuća): «Vidim kako moji sugrađani oštre
mačeve, zabrtvljuju prozore, barikadiraju vrata, pa sam odlučio da i ja napravim nešto…». Kako
bismo zaustavili prijeteću ekonomsku i političku katastrofu i mi ne činimo ništa efikasnije od
zabrtvljivanja prozora i valjanja bačve za zaustavljanje perzijske vojske.

verujem da jesam socijalista. ne smatram pod socijalizmom određeni tip društva ili društvene
formacije. Ne verujem u postojanje socijalističkog društva. Socijalizam je zauzimanje određenog ugla
posmatranja stvarnosti, za to često koristim metaforu noža čija je oštrica uperena protiv postojećeg
društva. Socijalizam je uverenje da nijedno društvo nije dovoljno pravedno, da uvek postoje neke
nepravde protiv kojih se valja boriti. kvalitet života ( to je uverenje socijalista pa i moje) se određuje
prema pristojnosti života najslabijih u jednom društvu.

Ja sam veoma sumnjičav kad društvo sebi pripisuje da je društvo ostvarene demokratije, da je
pravedno društvo, da je socijalističko društvo ili šta god. Ovi pojmovi su u svojoj suštini označavaju
težnje, zahteve i ako se koriste za označavanje realnosti tu se uvek radi o nekoj prevari. Pravedno
društvo ja definišem kao društvo koje sebe smatra nedovoljno pravednim. Prema ovoj definiciji,
demokratsko društvo je društvo koje sebe smatra nedovoljno demokratskim.

Elementarne čestice. On kaže da bi se transformacija desila, nešto mora da posluži kao zamena.
Prema tome i kapitalizam mora nešto da zameni a ako se to ne desi on će nastaviti dalje. Američki
kapitalizam sada širi svoje pipke svuda što znači da ima malo nade za društvo koje vi i ja želimo.

Ne verujem da je moguće precizno pogoditi ravnotežni položaj između slobode i sigurnosti, a to su

dve podjednako važne vrednosti za pristojan ljudski život. Sloboda bez sigurnosti je pravi pakao jer
paralizuje, onemogućava svaku akciju, a ako se osećate veoma nesigurno vi niste u stanju da na pravi
način iskoristite svoju slobodu.

civilizacija predstavlja trampu (razmenu) -gde se jedne vrednosti odričemo zarad neke druge. Prema
njemu, ponavljam to je bilo pre 70 godina, civilizacija se odricala delova slobode zarad veće
sigurnosti. Posledica je da smo izgubili poprilično od individualne slobode; slobodu izraza; praćenja
sopstvenog instinkta; afiniteta; sklonosti. To smo izgubili zarad sticanja veće sigurnosti i da sada

da je danas problem u tome što je previše slobode razmenjeno za previše sigurnosti.

država interveniše u ekonomiji samim tim ograničava slobode njenih građana te da to prirodno vodi
u tiraniju, prema ideji Fridriha Hajeka da čim počnete da se uplićete u ekonomiju vi remetite ljudski
život u svakoj oblasti. To me je uvek mučilo jer mi želimo da pronađemo način da organizujemo
društvo na način da imamo i individualne slobode i ekonomsku pravdu.

u Evropi imamo taj skandinavski primer koji opstaje i funkcioniše uprkos tome što su desničari, koji
su se protivili ograničavanju slobode, pokušavali da ga sruše. Ne mislim da je to rešenje savršeno, ali
su se oni pribiližili idealnom odnosu između sigurnosti i slobode. Uzmimo Norvešku za primer koja je
baš kao i Britanija imala pre par decenija taj dar sa neba u vidu nafte iz Severnog mora koji im je
obezbedio ogroman dodatni prihod. Margaret Tačer je to iskoristila za smanjenje poreza i omogućila
boljitak populaciji i mogućnost za lično bogaćenje, tako su stvorene hiljade novih milionera i nekoliko
stotina novih milijardera.

Šta je Norveška uradila sa istom blagodeti? Norvežani uopšte nisu smanjili poreze. Oni su investirali
ovaj dodatni prihod od nafte u dugoročne planove obezbeđivanja države blagostanja ( mada ja
preferiram izraz socijalna država u odnosu na država blagostanja). Oni su ojačali fondove socijalne
države za naredne tri generacije. To znači da ko god da je nečiji deda danas u Norveškoj može biti
prilično sigurnan da će mu unuk imati sigurnu penziju pod stare dane. Dakle, ne on već njegovi
unuci! I to je donelo neke rezultate ” Žrtvovanje zarad nekog udaljenog cilja. To je vrlo nepopularan
princip danas, to odloženo zadovoljenje. Današnji slogan glasi: “Sada, želim sreću SADA!”

Šta više odgovara običnom čoveku?

Ne znam. Ovo pitanje je pogrešno postavljeno jer ljudi koji su živeli u čvrstoj modernosti ne žive u
tečnoj. Ljudi tečne modernosti nemaju iskustvo čvrste modernosti iz prve ruke. Otuda je lako
idealizovati opciju koju nismo okušali. Ljudi u čvrstoj modernosti su patili jer su čitav životni vek bili
vezani za radno mesto, za istu mašinu što nije prijatno. To je ugnjetavanje, depresija, nazovite to
kako god, u tome ima nešto neljudsko. Sa druge strane kad nestane to čvrsto tlo pod nogama,
ostanete da visite u vazduhu i to stanje takođe nije nimalo prijatno. Zato ponavljam; svako društvo
ima svoje prednosti i mane. Postoji jedna mana savremenog društva koju do sada nismo susreli a to
je visoka individualizovanost u kojoj je svako prepušten sebi i u kojoj nestaju sigurnosne mreže
društvene zajednice. U ovakvom okruženju ima veoma malo podsticaja ljudskoj solidarnosti i veoma
malo podsticanja na razmišljanje o zajedničkim ciljevima, povezivanja i zajedničke borbe za opšte
dobro. Svi oblici zajedništva danas se svode na proste skupove individua koji ne stvaraju neki novi
kvalitet već služe za reafirmaciju i potvrđivanje principa da ako nešto želiš da postigneš to moraš
sam, a ako propadneš opet si sam za to kriv.

ipak svet nije statičan i postoje načine da se to promeni. Gde pronaći nadu u otpor ovakvom
individualizovanom, atomiziranom društvu?

To je veoma teško reći. Uporno ponavljam da nisam Prorok, Ali sigruno neke sile postoje i deluju…

Ja sam poprilično ubeđen da negde, nešto nastaje i raste što će dovesti do neke promene. Jedino što
mogu odgovorno da tvrdim jesu postojeći trendovi, ali koji od njih će prevladati, to ne smem da
tvrdim.

https://promenaideja.wordpress.com/2012/12/16/ka-boljem-drustvu-razgovor-sa-zigmuntom-
baumanom/