УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ

ЕКОНОМСКИ ФАКУЛТЕТ, КРАГУЈЕВАЦ

ЗАВРШНИ РАД

(Eкономија ЕУ)

Тема: Компаративна анализа функционисања централне банке

и Народне банке Србије

Кандидат: Ментор:

Крагујевац, 2016. година

Садржај
УВОД
1.ПОЈАМ ЦЕНТРАЛНЕ БАНКЕ, ОРГАНИЗАЦИЈА И НЕЗАВИСНОСТ

1.1. Појам и организација централне банке

Централна банка је специфична привилегована банкарска институција монетарног

система, државна или под јаким надзором и утицајем државе; задужена и одговорна за
стварање вредности домаће валуте, за контролу и регулисање новчаног оптицаја и
ликвидности банкарског система, и задужена да се стара за ликвидност у земљи и у
плаћањима са иностранством. То је једина овлашћена банка за издавање новчаница и
кованог новца као законског средства плаћања. Не постоји јединствен институционални
концепт централне банке. Иако је прва централна банка утемељена пре више од три века,
процес оснивања и организације ових институција није стандарнизован; што је и
разумљиво, јер нису формиране у исто време и под истим условима. Осим многобројних
разлика, могу се уочити заједничке карактеристике њиховог функционисања. У свим
земљама света централна банка има главну улогу у организовању , усмеравању и
регулисању монетарних кретања. Ова институција је на врху банкарског система (банка
банака) и од ње у знатној мери зависи динамика и стабилност привредног развоја.

На међународном плану, централне банке успостављају пословну сарадњу са

мултилатералним финансијским организацијама, као што су: Међународни монетарни
фонд (ММФ), Светска банка (ИБРД) и Банка за међународне обрачуне (БИС). По правилу
нема директне односе са небанкарским сектором, изузев државе, за коју врши одређене
финансијске послове. Због значаја централне банке за укупан привредни развој, свака
земља стриктно законски дефинише позицију, функције и одговорности врховне
монетарне власти. Како треба да буде организована централна банка, зависи од
развијености и структуре економског система чији је она део и од политичког фактора у
држави у којој је основана. Ипак, организација централних банака углавном се своди на
три основна модела:1

1) Јединствена централна банка - у савременим условима највише заступљен коцепт.

2) Правило организовања централне банке према овом принципу гласи: једна држава
једна банка (НБС).

1
Иваниш, М., Јеремић, Љ. (2005). Основи финансија. Факултет за финансијски менаџмент и осигурање,
Београд.
 3) Сложени систем централне банке - то значи да у једној земљи постоји више банака
које заједно обављају функције централне банке. У тим системима обично једна о
њих има улогу координатора (нпр. Систем федералних резерви (ФЕД) у САД).
4) Супернационална централна банка - карактеристично за монетарну унију групе
земаља (ЕЦБ). Државе чланице се одричу својих монетарних суверенитета,
промовишу јединствену валуту, услађују кредитно - монетарну и девизну
политику, формирају заједничке девизне резерве и оснивају заједничку централну
банку.

У одређењу централне банке неопходно је дефинисати критеријуме који су битни за избор

између више модела организовања централне банке. Неки аутори сматрају да јединствена
монетарна власт одговара државама са монолитном националном структуом, а систем
централне банке вишенационалним заједницама. Другачије формулисано, јединствена
централна банка је примеренија унитарном типу државе, док је систем централних банака
прилагођенији федеративном, односно конфедеративном државном уређењу. У случају
интеграције земаља на нивоу монетарне власти представља супернационална централна
банка.

Поредећи организацију централних банака, намеће се дилема који је модел бољи, што
значи да треба проучити предности и недостатке сва три начина организовања централних
банака. Међутим, приликом овакве анализе основни проблем је како утврдити
критеријуме на основу којих се оцењују центрлне банке. Да ли је централна банка
успешна ако ограничава инфлацију, или ако обезбеђује високу стопу запослености, или је
мерило успешности ове институције ако су девизне резерве високе, односно ако су снажне
позиције домаће валуте? Такође, поставља се питање које централне банке одабрати за
оваква поређења.2

1.2. Функције централне банке

Централна банка има у монетарном, кредитном и банкарском систему привилегован,

моноплолистички статус, који се првенствено односи на издавање и емисију новца.
Основне функције централне банке су:3

1) Емисиона функција – монопол на креирање и регулисање примарног новца

тј.регулисање потребне количине новца у привреди и готовог новца (новчаница и
кованица);

2
Бјелица, В. (2001). Банкраство. Stylos, Нови Сад.
3
Đorđević, B. (2011). Bankarski menadžment i marketing. Zaječar: Univerzitet Megatrend, Fakultet za menadžment
Zaječar
 2) Регулисање кредитног потенцијала банака и усмеравање њихове кредитне
политике;

3) Улога банкара државе;

4) Регулисање ликвидности банкарског и привредног система – улога последњег

уточишта

ликвидности;

5) Надзорна улога – контрола бонитета и законитости пословања банкарског

система и

његовог функционисања;

6) Управљање девизним резервама и спољним дугом земље;

7) Управљање девизним курсом националне валуте;

8) Организовање функције платног промета у земљи.

1.3. Независност централних банака

Иако су неке банке имале умерену законску аутономију, ниво стварне независности је
обично био мањи од оне назначене у закону, посебно у земљама у развоју. Уз неколико
изузетака, централне банке нису биле независне приликом избора својих инструмената, а
одговорност за стабилност цена задржали су, бар имплицитно, министарство финансија и
други економски органи владе. У неколико развијених економија са великим тржиштима
капитала (попут Јапана, Уједињеног Краљевства, Сједињених Држава и Западне Немачке),
стабилност цена се углавном одржавала путем мера релативно конзервативних
министарстава финансија или де фацто независних централних банака. Независне
централне банке су, генерално говорећи, у оним земљама које су по закону у ингеренцији
парламента, пре него оне потчињене министарству финансија (Ђорђевић, 2011: 43).

Данас већина централних банака ужива знатно више нивое како законске тако и стварне
независности у поређењу са ситуацијом пре двадесет година. Независност централних
банака и пратећи институционални аранжмани, попут таргетирања инфлације, постали су
широко прихваћени инструменти деловања. Иако и даље постоје извесна спорна питања,
академска истраживања довела су до општеприхваћеног, практичног консензуса.
Примарна одговорност централне банке је да се осигура стабилност цена и финансијска
стабилност. Без жртвовања тих циљева, централна банка би требало да подржи економску
политику владе. Банци је дата инструментална независност како би могла да оствари своје
главне циљеве. Делегирање надлежности институцији која није објекат изборних
процедура требало би да прати одговорност и транспарентност. Важно је приметити да су
та два звучна израза које користе данашње монетарне институције једва била у употреби
пре двадесет година. У одсуству независности, одговорност је била непотребна, а владе и
министарства финансија, као политички субјекти, нису били мотивисани да разматрају
питања сопствене транспарентности приликом вођења монетарне политике.

Најраспрострањенији индекси независности централне банке односе се на ниво

независности који је утврђен законом. Стварна независност често може знатно одступати
од законске независности. Таква одступања су значајнија у земљама у развоју него у
индустријализованим привредама. Разлог за то је вероватно боље спровођење закона у
индустријализованим привредама. Друге врсте оцена, више оријентисане ка понашању,
фокусирају темпо промене гувернера централне банке у односу на законом предвиђену
динамику (користе се само за земље у развоју) и политичку осетљивост гувернера
централне банке. Други индекс се дефинише као учесталост случајева у којима се
гувернер мења у току кратког периода након политичке промене. Ниједан од поменутих
индекса не представља у потпуности стварну независност централне банке, већ, када се
узму заједно, пружају потпунију слику о разликама у независности централне банке међу
земљама током времена.

Упркос извесним разликама у обухватности и дефиницијама, као и чињеници да нису сви

индекси ажурирани за све земље, генерална слика која се појављује приказује да је
законска независност доживела велики успон током деведесетих година. Основа за такву
тврдњу су подаци у раду Арноне, Лауренс и Сагалотто (2005) за развијене привреде и
тринаест земаља у развоју за 1991. и 2003. годину.

Поред тога, Цукиерман, Миллер и Неyапти (2002) пореде законску независност централне
банке у бившим социјалистичким привредама са развијеним привредама у осамдесетим
годинама; откривају знатно већи ниво независности у другој групи.

Анализа детаљнијих података које дају цитирани извори указује на то да постоји тренд ка
знатно вишем нивоу независности централне банке. Штавише, чињеница да регулатива
централних банака у бившим социјалистичким привредама, које је била предмет две рунде
реформи, садржи једнообразно виши ниво независности од оног у латиноамеричким
земљама, иде у прилог закључку да је тренд ка законској независности појачан током
деведесетих година.

Стварна независност не зависи само од законског статуса, већ и од различитих формалних

и неформалних институционалних аранжмана попут режима девизног курса, могућности
банке да се ефективно ангажује на операцијама на отвореном тржишту, положаја
фискалне политике и постојања експлицитних институционалних аранжмана (ван
регулативе) што чини стабилност цена препознатљивим циљем централне банке.
Истакнути пример овог последњег су разне методе таргетирања инфлације, усвојене од
стране двадесетак земаља након примене ове иновације на Новом Зеланду и у Канади
крајем осамдесетих година.

1.3.1.Фактори раста независности централних банака

Тренд ка независности централне банке настао је услед комбинације глобалних и

регионалних фактора. Два главна глобална фактора у основи тренда укључују, прво,
повећану потребу широм света за стабилношћу цена коју је покренула стагфлација из
седамдесетих година и слабе економске перформансе појединих земаља с високом
инфлацијом, како у Латинској Америци, тако и у другим деловима светске економије. За
разлику од шездесетих и седамдесетих година, осамдесетих и деведесетих година је
прихваћен став да инфлација и повезане неизвесности успоравају раст. Релативно добре
перформансе земаља с ниском инфлацијом, попут Немачке и Јапана, до осамдесетих
година подржавале су тај став.

Други фактор је глобализација, која је подразумевала постепено укидање контрола над

новчаним токовима и ширење међународних тржишта капитала. Ти процеси су појачани
потребом за стабилношћу цена и већом важношћу независности централне банке као
сигналом макроекономске одговорности према домаћим и страним инвеститорима. Као
што сматра Маxфиелд (1998), тај фактор је посебно био важан у земљама у развоју чији су
политички системи са нестрпљењем чекали убрзање приступа међународним тржиштима
капитала. Међународни монетарни фонд (ММФ) је такође прихватио став да је висок ниво
независности пожељан и активно је промовисао реформу централне банке у многим
економијама у развоју.

Неколико регионалних фактора је допринело повећању независности (Цукиерман, 2007:

373):

1) распад институција осмишљених да заштите номиналну стабилност, попут

Европског монетарног система (ЕМС) и Бретонвудског система, појачали су
потрагу за алтернативним институцијама;
2) добар резултат веома независне Бундесбанке показао је да независност централне
банке може функционисати као делотворни инструмент за обезбеђивање
номиналне стабилности,
3) прихватање Мастрихтског уговора од стране Европске економске заједнице (ЕЕЗ)
подразумевало је да многе земље у Заједници морају побољшати независност своје
централне банке, као предуслов за чланство у Европској монетарној унији (ЕМУ).
4) Укључивање те одредбе у Уговор повезано је са добрим резултатима Бундесбанке
и централном позицијом Немачке унутар Заједнице;након успешне стабилизације
инфлације, посебно у Латинској Америци, креатори политика су тражили
 институционалне аранжмане који могу да смање вероватноћу високе и трајне
инфлације у будућности. Повећање независности централне банке чинило се у то
време као природан начин да се тај циљ и оствари;
5) у бившим социјалистичким земљама, побољшање независности централне банке и
стварање централних банака на основу најбоље западне праксе представљало је део
ширег покушаја да се створи институционални оквир потребан за правилно
функционисање тржишне економије.

Чињеница да је многим банкама дата де јуре независност без сумње је поткрепљена

доказима из индустријализованих привреда који су указивали на то да су инфлација и
законска независност негативно повезани, као и да су независност и раст или позитивно
повезани или нису повезани уопште.

Ова дискусија оставља отвореним питање зашто су многе земље одлучиле да се више
ангажују на стабилности цена побољшањем независности централне банке, а не помоћу
других средстава, као што су унилатерална везивања валута.

1.3.2. Независност централне банке и економске перформансе

Подаци говоре да су инфлација и законска независност негативно повезани у

индустријским привредама. У групи земаља у развоју, ни инфлација ни раст нису
повезани са законском независношћу. Највероватнији разлог за то је чињеница да је код
земаља у развоју веза између стварне и законске независности једва постојала пре раних
деведесетих година. Када се користе оцене независности оријентисане ка понашању
(попут промене гувернера централне банке и индекса политичке осетљивости), такође се
појављује негативни однос између инфлације и независности унутар групе земаља у
развоју. На пример, Цукиерман, Wебб и Неyапти (1992) сматрају да, уз ограничавање
временских ефеката Бретонвудског система и инфлаторних удара седамдесетих година,
законска независност има знатан негативни утицај на стопу депресијације реалне
вредности новца у индустријским привредама, док промена гувернера централне банке
има знатан позитиван утицај на ту стопу у земљама у развоју.
Слика 1. Графички приказ просечне инфлације и независности централне банке

Извор:

Грилли, Масциандаро и Табеллини (1991) сматрају да реални раст и независност

централне банке нису повезани у развијеним привредама, што их наводи да обележе
независност централне банке као „бесплатан ручак”. Излаже став да иако земље у развоју
не показују никакву везу између законске независности и стопе раста пер цапита дохотка,
веза између раста и стварне независности (као што то показују политичка осетљивост
централне банке и динамика промене гувернера) има позитиван утицај на стопу раста.
Прецизније речено, користећи податке од шездесетих до осамдесетих година, уз
референтни ниво почетног БДП, промене у односима размене, иницијалне коефицијенте
уписа у основну и средњу школу, у раду се закључује да су висока политичка осетљивост
гувернера централне банке и повезане промене у негативној корелацији са растом пер
цапита.
Слика 2: Графички приказ просечног раста БДП-а и независности централне банке

Такође, подаци за период између шездесетих и осамдесетих година, говоре да централне

банке индустријализованих привреда с вишим нивоима законске независности
омогућавају номинални раст зарада у мањем степену него што је то случај код привреда са
нижим нивоом независности централне банке.

file:///C:/Users/milan/Downloads/Uporedna_Analiza_Centralnih_Banaka-FED_E%20(1).pdf
 2.ЕВРОПСКА ЦЕНТРАЛНА БАНКА

2.1.Историјат развоја Европског монетарног система

Европска централна банка је наднационална институција која је надлежна за европску

монетарну политик у Седиште Европске централне банке је у Франкфурту, у Немачкој.
Европска централна банка (ЕЦБ) је монетарни ауторитет највишег нивоа у евро зони. То је
институција која је емитент и законски заштитник заједничке европске валуте - евра.

Основана је уговором из Мастрихта 1992. којим су се националне б анке земаља чланица

Европске уније одрекле суверенитета у вођењу монетарне политике и пренеле своја
овлашћења на Централну банку Европске уније. Главни разлог њеног оснивања, било је
стварање Европске монетарне уније с јединственом валутом - евром.

Европска централна банка надзире количину новца у оптицају, управља курсом евра.
заједно са централним банкама држава чланица, држи и управља службеним девизним
резервама. Њен основни циљ је одржавање ценовне стабилности и на тај начин
подржавање опште економске политике ЕУ, док систем централних банака дефинише и
спроводи монетарну политику, обавља девизне операције, држи и употребљава девизне
резерве земаља чланица и унапређује платни промет (Ђорђевић, 2011: 328).4

Европска централна банка управља монетарном унијом у сарадњи са националним

централним банкама у оквиру Европског система централних банака, у којем уз њу
суделују и централне банке држава чланица евро зоне.

Генеза Европске монетарне уније текла је у више фаза. Размишљања о монетарној

интеграцији била су подстакнута низом догађаја, пре свега завршетком прве фазе
интеграције 1968., формирање царинске уније и потребе даљег развоја процеса
интеграције, турбуленција долара на светској економској и монетарној сцем и најзад, али
не на крају, напуштање фиксних девизних курсева и значајно одступање курсева валута
између чланица Европске умје. Савет министара је 1972. донео одлуку о наставку процеса
интеграције у правцу формирања Европске монетарне уније (ЕМУ). Назив интеграције
“монетарна змија” одсликава суштину облика монетарне интеграције. Ради се о
прилагодљивом облику фиксног девизног курса. Основни девизни курс је долар, који
представља базу. Централне банке земаља Европске уније држе се овог курса, али имају
право да флуктуирају своје валуте са одступањем, од плус-минус 2,5% од њега.

4
Систем је био контролисан од стране Европског монетарног фонда за сарадњу (Еуропеан
Монетарy Цооператион Фунд). Одступање курсева валута појединих земаља чланица од
предвиђених граница је регулисано следећим облицима интервенција (Ловре, 2008: 54):5

1) координацијом монетарних политика;

2) краткорочним кредитима обезбеђеним од фонда;
3) усклађеним акцијама земаља чланица.

Као последња мера у правцу очувања овако фиксираног курса, кад су све остале мере
исцрпљене, било је предвиђено привремено или трајно, иступање из овог аранжмана.
Период реализовања концепта интеграције био је бременит проблемима на светској
економској позорници, попут нафтне кризе и пада вредности долара, стоје онемогућило
одржавање овако дефмисаног фиксног курса. Управо из тих разлога дошло је до
напуштања овог система.

Даљи развој монетарне интеграције везан је за стварање Европског монетарног система

(ЕМС) Он је активиран 1979. Основни циљеви су му били: стабилизација девизних
курсева, монетарна кооперација, приближавање и хармонизација економских политика
чланица, даљи развој европских интеграција, стабилизација међународних монетарних
односа.

Европски монетарни систем преузео је достугнућа претходног монетарног режима. Земље

које су ушле у европски монетарни систем, такође су флуктуирале око једне унапред
заједничке одређене валуте. То више није био долар, него европска монетарна јединица
,,еки” (Еуропеан Цурренцy Унит). У основи је то била корпа валута састављена од валута
земаља чланица Европског монетарног система. Вредност корпе валута добијала се на
основу удела сваке земље чланице у укупној економији Европске уније. Израчунавање на
бази учешћа сваке земље у бруто друштвеном производу и удела у укупној међусобној
трговини Европске уније. Одређиван је на период од пет година, а промене су биле
могуће, ако дође до одступања од 25% на првобитно одређену вредност. На тај начин еки
је одражавао снагу сваке економије у укупној, као и промену њеног утицаја. Дозвољене
флуктуације појединачне валуте у односу на еки су биле ± 2. 25%.

Поред улоге централног девизног курса и индикатора одступања од њега, еки је служио и
као: средство поравнања међу централним банкама чланицама, део међународних
финансијских резерви, јединица финансијске трансакције и за статистику администрације
ЕУ, због своје релативне стабилности и као јединица залиха вредности, и као
рачуноводствена јединица за интервенције.

Интервенције, у случајевима одступања појединих валута чланица од дозвољених, у

Европском монетарном систему су биле организоване на следећи начин: од свих земаља
чланица се очекивало да предузимају монетарне и фискалне мере у циљу приближавања
5
стандарду и да реагују у духу међународне сарадње и то на симетричан начин, куповином
и продајом девиза.

Такође, очуван је систем Европског монетарног фонда за сарадњу (ЕМФЦ). Овај фонд
преставља централну монетарну институцију ЕУ, којом управљају гувернери централних
банка чланица. Фонд је располагао значајним средствима за интервенције, пре свега ради
регулисања платно-билансних тешкоћа чланица. Земље са платно-билансним суфицитом,
ако су више партиципирале у средствима фонда, као стоје Немачка, доминирале су у
креирању политике ЕМС.

Најзад, као отворена опција остаје промена вредности екија, односно девалвација
заједничке валуте. У Европској монетарном систему пнбегавало се и једнократним
прилагођавањем конкуретности националних валута.

2.2. Структура и функционисање Европске централне банке

Ако се посматра период од 1979. до 1990. у функционисању европског монетарног

система, може се костантовати да је он био успешан. Основни циљ система: очување
валутне стабилности и ниска инфлација (од 12,7% у 1988. години до 4,3% у 1993. години.)
успешно је реализован, стоје довело до ближе сарадње између централних банака и
конвергенције монетарних политика.

На основу уговора у Мастрихту гарантује се независност монетарне власти. Институције

Европске уније и држава чланица морају поштовати то начело и не смеју ни на који начин
утицати на Европску централну банку, као ни на националне централне банке.

Независност Европске централне банке се темељи на:

1) институционалној независности - националне централне банке морају имати висок
степен независности;
2) оперативној независности - ЕЦБ је потпуно слободна у одабиру и спровођењу
инструмената монетарне политике;
3) персоналној независност - чланови Управног одбора имају неопозиве и дугорочне
мандате;
4) финансијској независности - независне националне централне банке једине су
уписале капитал ЕЦБ.

Централна банка може бити независна са становишта коришћења инструмената централне

банке и са становишта својих преференција. Европска централна банка не сме давати
зајмове земљама чланицама. Што се тиче преференција, централна банка има моћ да бира
различите макроекономске циљеве који се разликују од владиних инструмената.
Независност ЕЦБ имплицира да не постоји директан утицај екстерних фактора у процесу
доношења одлука. У раду ЕЦБ посебно је апострофирана битност транспарентности, тј.
доступност података јавности.

Главни задаци ЕСЦБ су:

1) дефинисање и реализација монетарне политике ЕУ;
2) руковођење девизним пословима;
3) држање и управљање девизним резервама земаља чланица;
4) омогућавање ефикасног функционисања платног промета;
5) спровођење пруденцијалног надзора над кредитним институцијама и стабилношћу
6) финансијског система (Ђорђевић, 2011:328).

Примарни циљ ЕЦБ представља одржавање стабилности цена. Стабилност цена је

дефинисана као годишњи пораст хармомзованог индекса потрошачких цена (ХИЦП)
испод 2%, док доња граница није експлицитно наведена мада се дефлација сматра као
одступање од циља стабилности цена. Стратегија монетарне политике одређена је на
средњи рок. Референтним агрегатом, проглашен је монетарни агрегат М3 и одређена стопа
раста од 4,5% као репер. У стратегији монетарне политике ЕЦБ се ослања на свеобухватну
анализу ризика за стабилност цена. Анализа се заснива на две комплементарне
перспективе ценовних детерминанти и називају се два стуба монетарне стратегије.

Први „стуб” се односи на оцену ценовних детерминанти од кратког до средњег рока с

фокусом на реалну активност и финансијске услове у привреди. Овај „стуб” узима у обзир
чињеницу даје развој цена у овом року резултат односа понуде и тражње роба, услуга и
фактора производње, те се у терминологији ЕЦБ назива „економска анализа”. Други
„стуб” који се означава као „монетарна анализа” фокусиран је на однос новца и цена у
дугом року.

За скоро 15 година година, ЕЦБ је успела да обезбеди да евро буде врло стабилна валута.
Просечна годишња стопа инфлације у Еврозони је 1,97% за цео период од лансирања
ЕМУ. Цене су релативно стабилне, волатилност инфлације знатно нижа од оне које су
земље имале пре увођења евра.

Графикон бр. 7: Стопа раста монетарног агрегта М3 у периоду јануар '99-јун '12

На графикону бр. 7 се да је веза између кретања М3 и инфлације била слаба од почетка

ЕМУ.
Графикон бр.8: Годишња промена ХЦИП у Евро зони у периоду 1993-2014

Извор: ЕЦБ
Са графикона бр. 8 се уочава кретање ХИЦП у периоду '93-'14. Драстичан пораст у односу
на 2007. од 4% се бележи средином 2008. у време захуктавања Светске економске кризе.
Негативне вредости у 2009. су упућивале на могућу појаву дефлације, међутим
процентуална промена ХИЦП већ у 2010. износи нешто више од 2%. Цене су у 2014.
порасле за око 0,5% у односу на претходну годину.

„Монетарна анализа” углавном служи као средство унакрсне контроле монетарне

политике која проистиче из економских анализа од средњег ка дугом року. Остали циљеви
су подупирање економских политика уније, одрживи раст и висок ниво запослености.

Основни инструменти монетарне политике којима се служи ЕЦБ:

1. операције на отвореном тржишту:
 главне операције рефинансирања (имају главну улогу, изводе се сваке две недеље
са роком доспећа од две недеље);
 дугорочније операције рефинансирања (изводе се сваки месец с роком доспећа од
три месеца);
 операције финог прилагодавања (брзе и правовремене акције које усмеравају тренд
тржишта у жељеном смеру);
 структурне операције (емисије обвезница, реверзне трансакције, директне
трансакције);
2. устаљене погодности кредитирања банака од стране ЕЦБ,
3. политика резерви ликвидности.

Три најважније референтне каматне стопе у Еурозони су: каматна стопа на главне
операције рефинансирања, каматна стопа на депозитне олакшице и каматна стопа на
маргиналне кредитне олакшице.

Европска централна банка је једини емитент новчаница и резерви банака, односно она има
монопол у креирању монетарне базе. Она одређује услове по којима банке могу да
позајмљују потребна новчана средства, када имају недостатак ликвидност. Захваљујући
томе, она утиче и на услове по којима банке међусобно тргују на новчаном тржишту.
Постоји јака веза између каматне стопе на главне операције рефинансирања и Еурибора и
других референтних каматних стопа. ЕЦБ утиче на промену каматних стопа на новчаном
тржишту, што даље мења остале банкарске каматне стопе и друге камате у привреди, што
покреће различите акције економских трансактора. Резултат тих механизама јесу
одговарајуће промене економских варијабли- аутпута и цена.
Водећи каматни индикатори у зони евра су: ЕУРИБОР, ЕОНИА и ЕУРЕПО.

ЕУРИБОР је скраћено од Еуро Интербанк Офферед Рате, то је просечна каматна стопа по

којој 57 европских панел банака међусобно позајмљују новац. Панел банке су банке са
највећим обимом пословања на новчаном тржишту Еурозоне. То су банке са највишим
кредитним рејтингом, високим етичким стандардима и одличном репутацијом. Приликом
утврђивања висине камате, 15% највиших и најнижих вредности се одбацује. Рачуна се
просечна пондерисана вредност преосталих понуда и заокружује на три децимале. Сваког
дана, око 11х се објављује вредност Еурибора. Ове позајмице су са различитим роковима
доспећа- до 12 месеци. Еуробор се сматра најзначајнијом референтном каматном стопом
на европском новчаном ржишту. На основу ње се формирају цене и каматне стопе за
различите врсте финансијских производа. Постоји 15 различитих Еурибор каматних стопа
(за периоде: 1, 2 и 3 недеље, 1-12 месеци). Ниво Еурибора зависи од односа понуде и
тражње, али на његову висину утичу свакако и основни економски фактори, као што су
стопа економског раста или стопа инфлације.

ЕОНИА је скраћено од Еуро Овернигхт Индеx Авераге. То је каматна стопа на

неосигуране позајмице у еврима између првокласних банака (исте панел банке као и у
случају Еурибора) са роком доспећа од 1 дана, па се може сматрати Еурибор каматном
стопом за 1 дан. ЕЦБ рачуна висину ове стопе свакодневно. Еониа је основна каматна
стопа за бројне трансакције дериватима.

ЕУРЕПО је бенчмарк за осигуране новчане трансакције у Еурозони. Објављује је

Европска банкарска федерација. То је стопа по којој, у 11 сати (по Бриселском времену),
првокласна банка нуди средства у еврима у еурозони или на светском тржишту другој
првокласној банци, а као колатерал служе хартије од вредности којима се тргује на
европском репо тржишту као колатерал. Рокови доспећа су 1, 2, 3 недеље, 1, 2, 3, 6, 9 и 12
месеци.

Графикон бр. 9: Историјске вредности ЕУРИБОРА И ЕОНИЕ

Извор: Статистицал Дата Wарехоусе, ЕЦБ

Европска централна банка има три тела: Управни одбор, Извршни одбор и Општи савет.
Управни одбор (Тхе Говернинг Цоунцил) највише је тело Европске централне банке. Чини
га шест чланова Изврсног одбора и гувернери националних централних банака евро зоне.
Главни му је задатак дефинисање монетарне политике у евро зони, посебно одређивање
висине референтне каматне стопе (РЕФИ) под којима комерцијалне банке могу
прибављати новац од Европске централне банке. Управним одбором председава
председмк Европске централне банке. Одлуке унутар ЕЦБ доносе се већински по правилу
један човек-један глас. Чланови управног одбора ЕЦБ нису представници својих земаља и
централних банака, већ се бирају као индивидуе.

Извршни одбор (Тхе Еxецутиве Боард) чине председник и потпредседник Европске

централне банке и још четири члана које именују председници или премијери евро зоне.
Извршни одбор је одговоран за спровођење монетарне политике коју дефимше Управни
одбор и за давање упутстава националним централним банкама. Одговоран је за
свакодневно управљање Европском централном банком. Статутом ЕЦБ утврђено је да
председник мора презентовати годишње извештај о активностима ЕЦБ и монетарне
политике Европском парламенту.

Општи савет (Тхе Генерал Цоунцил) састављен је од председника и потпредседника

Европске централне банке и гувернера националних централних банака свих држава
чланица ЕУ, а не само оних које су чланице монетарне уније. Опште веће доприноси раду
ЕЦБ-а на следеће начине: кроз јачање координације између ЕЦБ-е и националних
централних банака, има саветодавну функцију, скупља статистичке информације и
израђује годишње извештаје, обавља потребне припреме за фиксирање курсева у земљама
чланицама које још нису прихватиле евро. Гласачка снага појединачних гувернера
одражава уписани капитал у ЕЦБ. Савет се састаје обично два пута месечно у седишту
ЕЦБ у Франкфурту на Мајни, Немачка. (Ђорђевић, 2011:328). Сврха овог тела је да
осигура сарадњу са државама чланицама ЕУ које нису ушле у монетарну унију. Функција
је саветодавна, а тело координира и будуће проширивање евро зоне.

За спровођење јединствене монетарне политике ЕМУ од стране ЕЦБ потребан је значајан

степен конвергенције земаља чланица, као и будућих чланица Е(М)У, како би се
монетарна политика могла успешно спроводити.

За мерење степена конвергенције користи се Дека Цонвергенце Еуропеан Индицатор

(ДЦЕИ) који узима у обзир четири врсте конвергенције: монетарну, фискалну, реалну и
институционалну. Максимална вредност ДЦЕИ је 100 и она представља просечну
вредност одређеног индикатора за ЕУ. Битно је напоменути да се у склопу монетарне
конвергенције анализира стопа инфлације, каматна стопа, девизни курс и стопа раста
кредита.

У склопу фискалне конвергенције анализира се удео буџетске потрошње у БДП-у, удео

приватне потрошње у БДП-у, удео јавног дуга у БДП-у, и удео спољног дуга у БДП-у.

У склопу реалне конвергенције анализира се БДП пер цапита, удео пољопривреде у БДП-
у, стопа незапослености и удео трговине с ЕУ у укупној трговини земље. У реалној
економској анализи користи се десет показатеља с подједнаком важношћу од 10%, а то су:
општа стопа инфлације, стопа инфлације без цене електричне енергије и животних
намирница, очекивана стопа инфлације, произвођачке цене, увозне цене, укупан аутпут,
индустријска производња, економска осетљивост на екстерне факторе, структурни
буџетски дефицит и јединични трошкови рада.

У склопу институционалне конвергенције посматра се успешност политике, институције

банкарског сектора, успостављање правне државе и степена преговора с ЕУ који је свака
од држава реализовала. Група монетарних индикатора конвергенције као и реалних
економских индикатора конвергенције индикатора добија свој пондер у коначном
стварању компаса ЕЦБ (монетарни индикатори до сада су добијали пондер 15-25%, а
реални 75-85% у израчунатој вредност компаса). Вредност компаса може се кретати од 0
до 100, ако је 50 значи даје монетарна политика која се спроводи неутрална. Ако је
вредност компаса између 0 и 50 то значи да је монетарна политика експанзивна, а ако је
између 50 и 100, то значи да је монетарна политика рестриктивна.

Члан монетарне уније може постати само земља која испуњава следеће критеријуме
конвергенције:
 Ценовна стабилност. Стопа инфлације не сме да износи више од 1,5 процентног
поена од неподерисаног просека у три земље чланице ЕУ са најнижом стопом
инфлације. Стопа инфлације мери се индексом потрошачких цена у години пре
утврђивања испуњења критеријума за приступ монетарној унији.
 Дугорочна каматна стопа. Дугорочна каматна стопа на државне обвезнице не сме
бити преко два процентна поена изнад неподерисаног прошека каматних стопа у
три земље чланице са најнижом каматном стопом.
 Девизни курс. Национална валута није смела девалвирати у последње две године и
да су њене флуктуације у оквиру флуктуација у европском монетарном систему.
 Фискални дефицит. Дефицит државног буџета према друштвеном бруто производу
не сме да износи више од три процентна поена.
 Државни дуг. Укупан јавни дуг не сме да износи више од 60 поцентних поена од
износа једногодишњег друштвеног бруто призвода.

Предвиђено је да, у изузетним случајевима, земља приступница ЕУ која не испуњава један

или два критењума може да буде примљена у Европску монетарну унију, ако се оцем да
је, код свих критењума, постигнут напредак у претходном периоду.

За припрему земља приступница ЕУ за улазак у Европску монетарну унију, односно за

мониторинг процеса конвергенције задужен је Општи савет Европске централне банке.
Међутим, за контролу придржавања чланица правилима ЕМУ, основан је 1997. године
Пакт за стабилност и раст. Генерални циљ Пакта за стабилност и раст, као међудржавног
споразума јесте да обезбеди буџетску дисциплину држава чланица Европске монетарне
уније. Наиме, за придржавање критеријума конвергенције на плану монетарних кретања
(стабилност цена, каматне стопе и стопа девизног курса) задужена је Европска централна
банка, док за придржавање критеријума на плану фискалних токова (фискални дефицит и
државни дуг), одлучујућу улогу треба да одигра Пакт за стабилност и раст. Ово проистиче
из чињенице да је фискална политика остала у надлежности држава чланица. У њима,
различите политичке партије доносе одлуке које су у сталним припремама за изборе и које
воде више рачуна о социјалним ефектима економских политика, него о буџетској
дисциплини. Пакт предвиђа увођење буџетске дисциплине земаља чланица и увођење
поступака ако се појави прекомерни дефицит. При том је оцењено да толерантна висина
дефицита може бити до три процента, пошто и стопа раста реалног друштвеног производа
у земљама ЕУ износи два-три процентна поена годишње, што значи да се буџетски
дефицит може покривати из сопствених реалних извора. Дакле, ако смањење бруто
националног производа државе чланице ЕМУ у току једне године износи мање од 0,75%, а
он није изазван ванредним околностима или општом рецесијом, земље у којима се
дефицит појавио морају да изврше ребаланс буџета. У случајевима неизвршења ребаланса,
Савет ће донети одлуку о увођењу санкција и то у виду плаћања бескаматног депозита.
Ако се ова политика настави, па и после две године егзистира буџетски дефицит,
бескаматни депозит замењује се новчаном казном. Њена величина износи минимално
0,2%, а максимално 0,5% бруто националног производа.
 3.НАРОДНА БАНКА СРБИЈЕ

3.1. Основни подаци о Народној банци Србије

НАЗИВ ОРГАНА: НАРОДНА БАНКА СРБИЈЕ

СЕДИШТЕ: Краља Петра 12 и Немањина 17, 11000 Београд, Србија

Матични број: 07007965

Порески идентификациони број: 100041150

Имејл: press@nbs.rs

Положај, организација, овлашћења и функције Народне банке Србије, као и однос

Народне банке Србије према органима Републике Србије и међународним организацијама
и институцијама, уређени су Уставом Републике Србије („Службени гласник РС”, бр.
98/2006) и Законом о Народној банци Србије („Службени гласник РС”, бр. 72/2003,
55/2004, 85/2005 – др.закон, 44/2010, 76/2012, 106/2012 и 14/2015).

Народна банка Србије је самостална и независна у обављању функција утврђених Законом

о Народној банци Србије и другим законима, а за свој рад је одговорна Народној
скупштини Републике Србије.

Основни циљ Народне банке Србије је постизање и очување ценовне стабилности. Поред
тога, не доводећи у питање остваривање свог основног циља, Народна банка Србије
доприноси очувању и јачању стабилности финансијског система.

3.2. Положај, организација, овлашћења и функције Народне банке Србије

Положај, организација, овлашћења и функције Народне банке Србије, као и однос

Народне банке Србије према органима Републике Србије и међународним организацијама
и институцијама, уређени су Уставом Републике Србије и Законом о Народној банци
Србије (“Службени гласник РС”, бр. 72/2003, 55/2004, 44/2010, 76/2012 и 106/2012).
Народна банка Србије је самостална и независна у обављању функција утврђених Законом
о Народној банци Србије и другим законима, а за свој рад је одговорна Народној
скупштини Републике Србије. Основни циљ Народне банке Србије је постизање и
очување ценовне стабилности. Поред тога, не доводећи у питање остваривање свог
основног циља, Народна банка Србије доприноси очувању и јачању стабилности
финансијског система.

Органи Народне банке Србије су:

1) Извршни одбор,
2) гувернер, и
3) Савет гувернера.

Извршни одбор утврђује монетарну и девизну политику, као и активности ради очувања и
јачања стабилности финансијског система. Извршни одбор посебно утврђује:

1) програм монетарне политике Народне банке Србије;

2) начин утврђивања каматних стопа Народне банке Србије и начин обрачуна,
наплате и плаћања камате на пласмане и друга потраживања Народне банке Србије,
као и на средства на која Народна банка Србије плаћа камату;
3) услове и начин издавања хартија од вредности Народне банке Србије;
4) услове под којима и начин на који Народна банка Србије спроводи операције на
отвореном тржишту и обавља дисконтне послове;
5) политику одобравања краткорочних кредита;
6) политику курса динара;
7) основице за обрачунавање обавезне резерве и стопе обавезне резерве, као и начин,
8) услове и рокове издвајања и коришћења средстава обавезне резерве банака;
9) политику управљања девизним резервама, као и смернице за управљање тим
резервама;
10) друге инструменте и мере монетарне и девизне политике;
11) мере за одржавање ликвидности банака;
12) мере и активности, у оквиру надлежности Народне банке Србије, ради очувања и
јачања стабилности финансијског система.

Гувернер Народне банке Србије је надлежан и одговоран за остваривање циљева Народне

банке Србије, а посебно за:

1) спровођења одлука Монетарног одбора и Савета;

2) организацију и пословање Народне банке Србије;
3) припремање и доношења аката из надлежности Народне банке Србије;
4) обављање других послова утврђених законом.
Гувернер Народне банке Србије присуствује седницама Владе на којима се разматрају
питања у вези са Народном банком Србије. Заменик гувернера, већи или мањи број
вицегувернера, директори сектора пословања, као и директори филијала Народне банке
Србије, представљају радно оперативну екипу која треба да гувернеру стручно помогне да
донесе најсврсисходније одлуке.

Савет Народне банке Србије, на предлог гувернера:

1) усваја финансијски план Народне банке Србије;

2) усваја годишњи рачун Народне банке Србије;
3) утврђује јединствену тарифу по којој Народна банка Србије наплаћује накнаду за
извршене услуге;
4) утврђује висину зарада гувернера и вицегувемера Народне банке Србије;
5) утврђује листу радних места са посебним овлашћењима и критеријуме и
одређивања висине зарада запослених са посебним овлашћењима Народне банке
Србије;
6) врши избор овлашћеног ревизора.

Извршни одбор утврђује референтну каматну стопу и друге каматне стопе које Народна
банка Србије примењује у спровођењу монетарне политике. Поред наведеног, Извршни
одбор на предлог Управе за надзор доноси прописе Народне банке Србије у области
контролне и надзорне функције, у складу са законима којима се уређује обављање тих
функција.

Извршни одбор решењем одлучује о давању прелиминарних одобрења, као и о давању и

одузимању дозвола за рад банкама, о давању и одузимању друштвима за осигурање
дозвола за обављање делатности осигурања, о давању и одузимању дозвола за обављање
послова финансијског лизинга, о давању и одузимању друштвима за управљање
добровољним пензијским фондовима дозвола за рад и дозвола за управљање тим
фондовима. Извршни одбор доноси одлуке на седницама, већином гласова свих чланова.
У случају изједначеног броја гласова, одлучује глас гувернера.
 Слика 2. Организациона шема Народне банке Србије

Извор: Официјални сајт Народне банке Србије http://www.nbs.rs/internet/cirilica/10/10_5.html (07.12.2016.)

Народном банком Србије руководи гувернер, који заступа и представља Народну банку
Србије. Гувернера Народне банке Србије бира Народна скупштина Републике Србије са
мандатом од шест година, с правом поновног избора. Гувернер руководи пословањем
Народне банке Србије и организује њен рад; спроводи одлуке Извршног одбора и Савета;
доноси прописе, опште и појединачне акте из надлежности Народне банке Србије, који
законом нису стављени у надлежност Извршног одбора и Савета; предлаже прописе,
опште и појединачне акте које доносе Извршни одбор и Савет, ако Законом о Народној
банци Србије није друкчије уређено; уређује унутрашњу организацију Народне банке
Србије и систематизацију радних места у Народној банци Србије, као и радне односе
запослених у Народној банци Србије; именује и разрешава запослене који руководе
организационим јединицама у Народној банци Србије и обавља друге послове утврђене
Законом о Народној банци Србије. Гувернер, као председавајући Извршног одбора,
потписује решења која доноси Извршни одбор. Он је дужан да Савету доставља извештаје
о спровођењу монетарне политике, извештаје о одобравању и одузимању дозвола за рад
пословним банкама, законитости рада и бонитету пословних банака и других
финансијских организација. С друге стране, Савет није у потпуности независан орган јер
га бира Скупштина Србије и обавезан је да најмање једном годишње подноси извештај о
свом раду. Да би Савет могао независно и непристрасно да доноси одлуке његови чланови
не могу имати конфликт интереса по било ком основу те самим тим и не могу бити
запослени у Народној банци.

Савет гувернера чине пет чланова, укључујући и председника, које бира Народна
скупштина на предлог одбора Народне скупштине надлежног за послове финансија.
Чланови Савета бирају се на пет година, с правом поновног избора.

Функцију гувернера НБС обавља Јоргованка Табаковић од августа 2012.године. Од 1993.

године до 2000. године бирана је у три сазива Народне скупштине Републике Србије за
народног посланика, као и од 2007. године до данас. У два мандата је била председник
Одбора за финансије Народне скупштине Републике Србије. Од марта 1998. године до
октобра 2000. године обављала је функцију министра за економску и власничку
трансформацију у Влади Републике Србије. Аутор је више радова из области
приватизације и финансијских тржишта. Током 2006. и 2007. године била је ангажована
као предавач на Факултету за менаџмент у Новом Саду.

За време њеног мандата је инфлација са 12, 8%, колико је износила у 2012, смањена скоро
5 пута. За 2014.годину је предвиђено њено кретање у границама од 2,5 до 5,5 одсто, а у
последњих шест месеци кретала испод доње границе.

Остварени су и акциони планови за унапређење управљања девизним резервама,

статистике, финансијске стабилности, рачуноводства и информационе технологије.
Припремљене су веома важне стратегије за либерализацију кретања капитала, заштиту
корисника финансијских услуга и унапређење ефикасности на новчаном тржишту, као и
нацрти закона у области платних услуга у које је инкорпориран регулаторни оквир
Европске уније. Развијени су економетријски модели рада и јачања истраживачке
функције Народне банке Србије и унапређени капацитети за хармонизацију домаћих
прописа са законодавством Европске уније и активности у вези са европским
интеграцијама Постигнута је и стабилност девизног тржишта, што је био битан фактор за
ниску инфлацију и одржавање финсијске стабилности у 2013. Повећане су девизне резерве
НБС-а за 275 милиона евра, од чега по основу инвестиција 180 милиона евра. Тиме је
одржан ниво девизних резерви који је довољан да домаћи систем заштити чак и од
снажнијих негативних кретања из међународног окружења.

3.3. Функције Народне банке Србије и монетарна политика

Народна банка Србије има следеће функције (Бараћ и сар., 2007:54):

1) утврђује и спроводи монетарну и девизну политику;

2) управља девизним резервама;
3) утврђује и спроводи, у оквиру своје надлежности, активности и мере ради очувања
и јачања стабилности финансијског система;
4) издаје и одузима дозволе за рад и врши контролу бонитета и законитости
пословања банака и обавља друге послове у складу са законом којим се уређују
банке;
5) издаје и одузима дозволе, односно овлашћења за обављање делатности осигурања и
врши надзор над обављањем те делатности и обавља друге послове, у складу са
законом којим се уређује осигурање;
6) издаје и одузима дозволе за рад друштвима за управљање добровољним пензијским
фондовима, врши надзор над овом делатношћу и обавља друге послове, у складу са
законом којим се уређују добровољни пензијски фондови;
7) издаје и одузима дозволе за обављање послова лизинга, врши надзор над
обављањем ових послова и обавља друге послове, у складу са законом којим се
уређује лизинг;
8) обавља послове заштите права и интереса корисника услуга које пружају банке,
даваоци финансијског лизинга, друштва за осигурање и друштва за управљање
доборовољним пензијским фондовима у складу са законом;
9) издаје новчанице и ковани новац и управља токовима готовине;
10) уређује, контролише и унапређује несметано функционисање платног промета у
земљи и са иностранством, у складу са законом;
11) обавља законом, односно уговором утврђене послове за Републику Србију не
угрожавајући при том своју самосталност и независност.
Кључна улога Народне банке Србије је обезбеђење монетарне и финансијске стабилности.
Монетарна стабилност подразумева ниску,стабилну и предвидиву инфлацију и поверење у
валуту. Финансијска стабилност подразумева здрав финансијски систем, у коме банке и
друге финансијске организације добро функционишу и одговорно чувају новац својих
клијената.

Народна банка Србије управља новцем и каматним стопама како би остварила ниску,
стабилну и предвидиву стопу инфлације, чиме ствара амбијент за постизање одрживог
економског развоја и раста запослености.

Старајући се о вредности националне валуте, доприноси расту животног стандарда

грађана.

Управљајући новцем и кредитима, Народна банка Србије утиче на јачање и чување

поверења јавности у динар, што привредницима и грађанима олакшава доношење
пословних одлука и планирање будућности.

Народна банка Србије утиче на финансијску стабилност, обезбеђујући сигурност и

ефикасност платног система и надгледајући и контролишући активност пословних банака
и других финансијских организација.

Народна банка Србије је банкар државе и управља девизним резервама земље.

3.3.1. Стратегија и циљеви монетарне политике

Oсновни циљ Народне банке Србије јесте постизање и одржавање стабилности цена.
Поред основног циља, Народна банка Србије има за циљ и очување финансијске
стабилности. Не доводећи у питање остваривање свог основног циља, Народна банка
Србије подржава економску политику Владе, која подстиче одрживи привредни раст.

Циљеви монетарне политике дефинисани су чланом 3. Закона о Народној банци Србије.

3.3.1.1. Циљање инфлације као монетарна стратегија

Монетарни одбор Народне банке Србије усвојио је у децембру 2008. Меморандум о

циљању (таргетирању) инфлације као монетарној стратегији , којим се дефинише
формална примена режима инфлационог таргетирања од 1. јануара 2009. године.
Принципе овог режима монетарне политике Народна банка Србије је постепено уводила у
праксу на основу Меморандума о новом оквиру монетарне политике , усвојеног у августу
2006. године.

Меморандум о циљању (таргетирању) инфлације као монетарној стратегији сачињен је у

складу са Споразумом Народне банке Србије и Владе Републике Србије о циљању
(таргетирању) инфлације , који је усвојен на седници Владе Републике Србије од 19.
децембра 2008. године.

Циљана стопа инфлације, као годишња процентуална промена индекса потрошачких цена,
једина је нумеричка смерница за монетарну политику коју спроводи Народна банка
Србије. Народна банка Србије настоји да подржи и спровођење економске политике Владе
под условом да тиме није угрожено остваривање циљане стопе инфлације, нити
стабилност финансијског система.

Народна банка Србије циљану стопу инфлације постиже променама референтне каматне
стопе, која се примењује у спровођењу главних операција монетарне политике (тренутно,
у спровођењу једнонедељних репо операција). Та каматна стопа представља основни
инструмент монетарне политике, док остали инструменти монетарног регулисања имају
помоћну улогу – доприносе несметаној трансмисији утицаја референтне каматне стопе на
тржиште, као и развоју финансијских тржишта, без угрожавања стабилности финансијског
система.

Народна банка Србије спроводи режим руковођено пливајућег девизног курса, који
подразумева право интервенција у случају знатних дневних осцилација на девизном
тржишту, угрожености финансијске и ценовне стабилности и заштите адекватног нивоа
девизних резерви.

Народна банка Србије наставља процес јачања транспарентности монетарне политике и

ефикасне комуникације с јавношћу. Извршни одбор Народне банке Србије, према
утврђеном распореду седница, доноси одлуке о монетарној политици и редовно
обавештава јавност о остварењу утврђених циљева за инфлацију и мерама које предузима
ради њиховог остваривања у будућности.

Оперативне смернице циљања инфлације :

1. Утврђивање циљева инфлације - Циљану стопу инфлације утврђује Народна банка

Србије у сарадњи с Владом, на основу анализе текућих и очекиваних макроекономских
кретања и средњорочног плана корекције цена на које Влада има директан или индиректан
утицај. Циљ за инфлацију се утврђује као јединствена вредност са дозвољеним
одступањем, мерена годишњом процентуалном променом индекса потрошачких цена, за
неколико година унапред (Меморандум Народне банке Србије о циљаним стопама
инфлације до 2018. године, који је усвојен на седници Извршног одбора од 10. новембра
2016. године).
2. Остваривање циљева инфлације - Народна банка Србије ће остваривати циљеве
инфлације избором инструмената монетарне политике на одржив, доследан и предвидив
начин, како би се избегле непотребне макроекономске флуктуације. Референтна каматна
стопа је основни инструмент монетарне политике у режиму циљања инфлације. Остали
монетарни инструменти, укључујући интервенције на девизном тржишту, имају само
помоћну улогу. Корекције референтне каматне стопе биће засноване на анализи тренутне
економске ситуације, оцени будућих кретања и средњорочној пројекцији инфлације .

3. Извештавање о остваривању циљева инфлације: транспарентност и одговорност

монетарне политике - Делујући на транспарентан начин и одговорно према јавности,
Народна банка Србије објављује саопштења са седнице Извршног одбора истог дана када
је седница одржана; одржава конференције за штампу гувернера ради објашњења разлога
због којих је Извршни одбор донео одређену одлуку, као и због одговора на сва
евентуална питања јавности; објављује Извештај о инфлацији тромесечно, који
представља најважније средство информисања јавности о дешавањима у економији која
опредељују одлуке Извршног одбора и активности централне банке.

4. Координација монетарне и фискалне политике и политике доходака - У режиму циљања

инфлације координација монетарне и фискалне политике је од кључног значаја. Влада се
Споразумом о циљању (таргетирању) инфлације обавезала да ће спроводити одрживу и
предвидиву фискалну политику у складу с циљаном инфлацијом.

Слика 3. Пројектована инфлација (међугодишње стопе, у %)

Извор: НБС, Статистички билтен – октобар 2016, доступно на:

http://www.nbs.rs/static/nbs_site/gen/latinica/90/statisticki/sb_10_16.pdf (07.12.2016.)
Према новој пројекцији НБС, међугодишња инфлација ће у наредним месецима отпочети
раст, који ће водити њеном уласку у границе новог циља почетком следеће године, а
након тога наставиће да се креће у оквиру тих граница.

3.3.2. Инструменти монетарне политике

Референтна каматна стопа је основни инструмент монетарне политике Народне банке

Србије. Ову каматну стопу Народна банка Србије примењује у спровођењу главних
операција на отвореном тржишту (тренутно у спровођењу реверзних репо трансакција,
односно репо трансакција продаје хартија од вредности, с роком доспећа трансакције од
једне недеље).

Остали инструменти монетарне политике Народне банке Србије имају помоћну улогу –
доприносе несметаној трансмисији утицаја референтне каматне стопе на тржиште, као и
развоју финансијских тржишта. Ти инструменти су:

1. oперације на отвореном тржишту,

2. oбавезна резерва, 
3. кредитне и депозитне олакшице (сталне олакшице),и
4. интервенције на девизном тржишту.

Инструменти монетарне политике не утичу директно на циљеве монетарне политике.

Дешава се да прође и много месеци пре него што њихови ефекти постану видљиви.
Народна банка Србије се стога усредсређује на остваривање оперативних и прелазних
циљева. Оперативни циљ се лако контролише, али је удаљен од крајњег циља, док се
прелазни циљ теже контролише, али је ближи крајњем циљу. 

Као и у случају развијенијих тржишних привреда, нарочито оних у режиму инфлаторног

таргетирања, Народна банка Србије користи каматне стопе на међубанкарскoм тржишту
новца као оперативни циљ, а као прелазни пројекцију инфлације.

Слика 3. Инструменти монетарне политике

Извор: Официјални сајт Народне банке Србије, доступно на линку

http://www.nbs.rs/internet/cirilica/30/30_4/index.html (07.12.2016)

Народна банка Србије операције на отвореном тржишту спроводи с циљем регулисања

ликвидности банкарског сектора, утицаја на кретање краткорочних каматних стопа и
давања сигналног става о монетарној политици. Те операције се, у зависности од циљева,
динамике и начина спровођења, разврставају на:

1) главне операције,
2) операције дужих рочности, и
3) операције финог подешавања.

Народна банка Србије спроводи операције на отвореном тржишту обављањем трансакција

репо или трајне куповине и продајом хартија од вредности.

Обавезна резерва представља износ средства које су банке у обавези да положе на рачуне
које је централна банка прописала за ову намену.

Обавезна резерва је инструмент монетарне политике који централна банка користи у

мањем или већем обиму, у зависности од услова конкретног финансијског система.

Степен рестриктивности монетарне политике применом овог инструмента одређен је

стопом обавезне резерве, која може бити јединствена или диференцирана, као и базом на
коју се стопа примењује. У том смислу, обавезнa резервa се може примењивати на укупне
депозите, на део депозита, или се могу укључити и категорије по основу других обавеза,
као што су обавезе по кредитима и средствима прибављеним емисијом хартија од
вредности.

Променама стопа обавезне резерве утиче се на смањење или проширење кредитног

потенцијала пословних банака и повлачење, односно креирање ликвидности банака. У
тржишним привредама стопа обавезне резерве има већи значај као инструмент кредитног
регулисања, а мањи као инструмент регулисања ликвидности банака.

Народна банка Србије обавезну резерву користи као помоћни инструмент, тј. онда када су
исцрпљени ефекти осталих тржишних мера монетарног регулисања. Одлуку о висини
стопа, као и основици за обрачун обавезне резерве, доноси Извршни одбор Народне банке
Србије.

Сталне олакшице централне банке обухватају кредитне и депозитне олакшице које су

банкама стално расположиве. Те операције имају преконоћну рочност, а иницирају их
банке. Кредитне олакшице обухватају коришћење кредита за одржавање дневне
ликвидности банака на основу залоге квалификованих хартија од вредности.
Под депозитним олакшицама подразумева се преконоћно депоновање вишкова ликвидних
средстава банака код Народне банке Србије.

Каматне стопе на сталне олакшице представљају својеврстан коридор за каматне стопе на

међубанкарском тржишту новца. Оне представљају битан сигурносни фактор у процесу
управљања ликвидношћу банкарског сектора, утичући тиме на смањење флуктуација
краткорочних каматних стопа на међубанкарском тржишту, које би биле израженије да те
олакшице не постоје.

У режиму циљања инфлације, девизне интервенције представљају ретко коришћен

секундарни инструмент, који доприноси остваривању циљане стопе инфлације када се
исцрпи могућност за делотворни утицај референтне каматне стопе на инфлацију.

Народна банка Србије девизне интервенције спроводи изузетно ради:

1) ублажавања претеране дневне осцилације курса динара,

2) обезбеђивања финансијске стабилности, и 
3) одржавања адекватног нивоа девизних резерви.

Поред наведених основних инструмената монетарне политике, Народна банка Србије

банкама одобрава и краткорочне кредите за ликвидност на основу залоге хартија од
вредности. Током 2009. и 2010. године, ти кредити одобравани су као мера подршке
финансијској стабилности. Од 1. јануара 2011. године, Народна банка Србије, као меру за
одржавање ликвидности банака, банкама омогућава да учествују на аукцијама које она
организује с циљем добијања кредита у динарима с роком доспећа до годину дана на
основу залоге хартија од вредности.