Metode Otkopavanja

UNIVERZITET U BEOGRADU
TEHNIČKI FAKULTET U BORU
Prof. dr Živorad Milićević
METODE PODZEMNOG OTKOPAVANJA

LEŽIŠTA MINERALNIH SIROVINA
BOR 2010.
Metode otkopavanja predstavljaju onaj deo tehnologije podzemne
eksploatacije ležišta mineralnih sirovina u kome se finaliziraju svi procesi
neophodni da se ležište otvori razradi i pripremi za siguran, efikasan i racionalan
način dobijanja mineralnih sirovina iz njihovih prirodnih nalazišta.
One omogućavaju dobijanje željenog kvaliteta mineralne sirovine, ali i

obezbedjuju njihovo dobijanje na ekonomski opravdan način.
Za svaku vrstu ležišta uglja ili ruda, prema moćnosti, nagibu, mehaničkim i
strukturnim karakteristikama mineralne sirovine i pratećih stena, može se odabrati
odgovarajuća metoda otkopavanja koja će obezbediti postizanje najpovoljnijih
tehničkih i ekonomskih uslova dobijanja.
Osnovni zadatak metode otkopavanja je da obezbedi siguran rad radnika, a

tek onda i odgovarajuću proizvodnost, produktivnost rada i adekvatnu cenu
dobijanja mineralne sirovine.
Metode otkopavanja svoju efikasnost i ekonomičnost duguju primeni

odgovarajuće mehanizacije, koja je u najvećem broju slučajeva konstruisana
namenski za specifične uslove pojedinih načina otkopavanja.
Izuzetno velika raznovrsnost uslova pojavljivanja ležišta mineralnih

sirovina uslovila je i postojanje raznovrsnih i brojnih metoda otkopavanja i
njihovih različitih varijanti prilagodjenih odgovarajućim načinima pripreme,
odgovarajućoj opremi za otkopavanje, potrebnoj proizvodnosti, zaštiti površine,
racionalnoj eksploataciji mineralnog blaga kao neobnovljivih resursa, tako važnih
za razvoj industrije zemlje.
Ta raznovrsnost stvara odgovarajuće poteškoće da se sve metode

otkopavanja dobro upoznaju, a knjiga je tu da ponudi potrebna znanja olakša izbor
metode i pruži druge potrebne informacije za njihovu adekvatnu primenu u praksi.
Autor knjige se sa dužnim poštovanjem seća svojih prvih učitelja iz oblasti

rudarskih tehnologija, posebno i metoda otkopavanja, kojima odaje zahvalnost za
prenešena znanja i usadjenu ljubav za struku i rudarsku nauku.
PREDGOVOR
Zbog objektivnih teškoća nema novijih izdanja udžbenika za predmet

«Tehnologija podzemne eksploatacije», koji studenti Rudarstva, Smera za
eksploataciju ležišta mineralnih sirovina, slušaju na četvrtoj godini, ranije sa
fondom časova 4 + 2 u dva semestra, a potom sa fondom 6+ 4 u jednom semestru.
Bez obzira na odredjeno smanjenja raspoloživog vremena za predavanja,
raznovrsnost izučavane problematike i dalje zahteva značajno angažovanje kako
nastavnika, tako i studenata, ali se postojanje udžbenika smatra neophodnim.
U proteklih skoro četiri decenija kao osnovna literatura za ovaj predmet
korišćene su knjige prof. dr Branislava Genčića «Tehnološki procesi podzemne
eksploatacije slojevitih ležišta» (3 knjige) i knjiga prof. Branka Gluščevića
«Otvaranje i metode podzemnog otkopavanja rudnih ležišta». Za držanje
predavanja predmetni nastavnik koristi drugu, pretežno literaturu na Ruskom
jeziku, ali i na Engleskom jeziku, mada su, bez obzira na to, pomenute knjige
studentima preporučivane za spremanje ispita iz ovog predmeta, i ako njih već
davno nema u prodaji.
Navedeni problemi nametali su potrebu pisanja novih udžbenika, ali su
poteškoće oko pripreme velikog broja slika, učinile da do sada taj posao nije
završen.
Nastavnim programom za ovaj predmet predvidjeno je izučavanje osnovnih
konstrukcija metoda otkopavanja, pa se sa tog stanovišta ne mora računati na brzo
zastarevanje udžbenika, medjutim, intenzivan razvoj rudarske tehnike i tehnologije
u drugoj polovini prošlog veka, uticao je na uvodjenje brojnih metoda otkopavanja,
koje se, po prirodi stvari, moraju uvrštavati u program predavanja u okviru
neophodnog osavremenjavanja nastave. To će svakako uticati da novi tekst
udžbenika, koji će verovatno ugledati svetlo dana u narednim godinama, bude
značajno osavremenjen obradom brojnih novih metoda otkopavanja, koje su već u
primeni, kako u rudnicima ležišta uglja, tako i u rudnicima ležišta metaličnih i
nemetaličnih mineralnih sirovina.
U medjuvremenu, da bi se studentima olakšala priprema ispita iz ovog
predmeta, učinjen je napor da se u posebnoj knjizi obrade samo nove metode
otkopavanja, dakle one, koje nisu prisutne u pomenutim udžbenicima, iz
jednostavnog razloga što tada nisu ni primenjivane u praksi. Odnosi se to i na
osavremenjene metode mehanizovanog širokočelnog otkopavanja, ali i na metode
koje se primenjuju u specifičnim uslovima, a odnose se na: otkopavanje slojeva
uglja vrlo male moćnosti, primenu hidromehaničkog otkopavanja, primenu
zaštitnih pokrova (elastičnih mreža), otkopavanja sa štitovima, ali i sa
stvrdnjavajućim zasipom za zapunjavanje otkopnog prostora. U oblasti metoda
otkopavanja rudnih ležišta pojavio se veliki broj metoda sa primenom samohodne
opreme, veći broj ranije nepoznatih varijanti sa primenom stvrdnjavajućeg
(najčešće betonskog) zasipa, a značajan napredak postignut je i u oblasti primene
metoda podetažnog i blokovskog zarušavanja.
O pomenutim metodama će u ovoj knjizi biti govora u meri koja se smatra
neophodnom za sticanje neophodno potrebnih znanja iz oblasti metoda podzemnog
otkopavanja ležišta mineralnih sirovina, s nadom da će obradjena materija, osim za
pripremu ispita, studentima korisno poslužiti i kasnije kada se u praksi budu bavili
neposrednim problemima podzemne eksploatacije ležišta mineralnih sirovina.
Autor duguje zahvalnost svojim uvaženim kolegama, koji su recenzijom
knjige dali svoj doprinos da ona postane korisna sadašnjim studentima, ali i
kolegama rudarskim inženjerima u njihovom praktičnom radu.
Bor, 2009. god. Autor

SADRŽAJ
Strana
1. U V O D 1
2. METODE OTKOPAVANJA LEŽIŠTA UGLJA 5
2.1. METODE USKOČELNOG OTKOPAVANJA 5
2.1.1. Metode stubnog otkopavanja 5
2.1.1.1. Pružno otkopavanje pružnih stubova po usponu 6
2.1.1.2. Otkopavanje stubova po padu 9
2.1.2. Metode prečnog otkopavanja 11
2.1.2.1. Otkopavanje moćnog ugljenog sloja u horizontalnim pojasima sa 11
zarušavanjem krovnog uglja
2.1.2.2. Metoda otkopavanja u rudniku „Soko“ 13
2.1.3. Otkopavanje strmih ugljenih slojeva sa zarušavanjem 16
2.1.3.1. Otkopavanje u etažama male visine 16
2.1.3.2. Podetažno otkopavanje 17
2.1.3.3. Otkopavanje sa štitovima 19
2.1.4. Otkopavanje sa magaziniranjem uglja 33
2.2. KOMBINOVANE METODE OTKOPAVANJA 36
2.2.1. Kombinovano otkopavanje moćnih ugljenih slojeva 37
širokočelnim otkopima
2.2.2. Otkopavanje širokim čelima sa kombinovanjem pravca 39
napredovanja čela
2.2.3. Kombinovane metode otkopavanja sa korišćenjem elastičnih 42
pokrova (zaštitnih mreža)
2.2.3.1. Otkopavane moćnih slojeva blagog nagiba 47
2.2.3.2. Otkopavanje strmih ugljenih slojeva 50
2.3. OTKOPAVANJE MOĆNIH LEŽIŠTA MEHANIZOVANIM ČELIMA 57
2.3.1. Otkopavanje horizontalnih ili blago nagnutih slojeva 57
2.3.2. Otkopavanje strmih, moćnih ugljenih slojeva mehanizovanim 68
čelima
2.3.3. Otkopavanje sa zapunjavanjem otkopnog prostora 72
2.4. OTKOPAVANJE STRMIH SLOJEVA UŽADNIM TESTERAMA 74
2.5. OTKOPAVANJE KRATKIM ČELIMA 79
2.5.1. Problemi primene uskočelnih metoda otkopavanja u našim 79
rudnicima
2.5.2. Mogućnosti primene otkopavanja kratkim čelima 81
2.5.3. Osnovne karakteristike otkopavanja na kratkim čelima 82
2.5.4. Tehnološki procesi otkopavanja 82
2.6. OTKOPAVANJE UGLJENIH SLOJEVA VRLO MALE MOĆNOSTI 88
2.6.1. Otkopavanje vrlo tankih ugljenih slojeva mehanizovanim širokim 90
čelima
2.6.2. Otkopavanje tankih slojeva bušenjem 97
2.6.3. Otkopavanje tankih ugljenih slojeva skreperostrugovima 103
2.6.4. Otkopavanje strmog sloja uredjajem za kopanje (kombajnom) 107
2.6.5. Otkopavanje strmog sloja mehaničkim kopanjem (otkopnim 108
čekićima) ili miniranjem
2.7. METODE OTKOPAVANJA UGLJENIH LEŽIŠTA SA 111
HIDRAULIČNIM DOBIJANJEM UGLJA
2.7.1. Izrada pripremnih prostorija 115
2.7.2. Metode otkopavanja sa hidrauličnim dobijanjem uglja 117
2.7.2.1. Otkopavanje stubova po padu 117
2.7.2.2. Otkopavanje pružnih stubova 122
2.7.2.3. Otkopavanje strmih ugljenih slojeva 124
2.7.2.4. Primena hidraulične energije pri otkopavanju širokim čelom 129
2.8. METODE OTKOPAVANJA SA ZAPUNJAVANJEM OTKOPA 131
2.8.1. Uslovi primene metoda otkopavanja sa zapunjavanjem 131
2.8.2. Metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa 132
2.8.2.1. Primena uskočelnih metoda otkopavanja 132
2.8.2.2. Širokočelno otkopavanje sa zapunjavanjem 134
2.8.2.3. Mehanizovano širokočelno otkopavanje sa zapunjavanjem 138
2.8.3. Zapunjavanje stvrdnjavajućim zasipom 140
2.8.3.1. Priprema zasipa 141
2.8.3.2. Metode otkopavanja sa stvrdnjavajućim zasipom 145
1.Otkopavanje u horizontalnim pojasima odozgo naniže 147
2. Otkopavanje u nagnutim pojasima 150
2.9. METODE KOMORNOG I KOMORNO-STUBNOG OTKOPAVANJA 152
2.9.1. Uslovi primene komornih metoda otkopavanja 152
2.9.2. Metode otkopavanja moćnih slojeva lignitskog uglja komornim 153
otkopima
2.9.3. Komorno otkopavanje moćnih nagnutih slojeva 156
2.9.4. Otkopavanje moćnog sloja blagog nagiba u „zvonastim“ 158
komorama
2.9.5. Kombinovano stubno-komorno otkopavanje 160
2.9.6. Komorno otkopavanje sa zapunjavanjem 161
2.9.7. Komorno-stubno otkopavanje 162
2.9.7.1. Komorno-stubno otkopavanje stubova iz prečnih otkopa 163
2.9.7.2. Komorno-stubno otkopavanje u širokim komorama – 165
Pensilvanska metoda
2.9.7.3. Komorno-stubno otkopavanje uskim komorama sa otkopavanjem 173
većih kvadratnih stubova – Picburg metoda
3. METODE OTKOPAVANJA RUDNIH LEŽIŠTA 177

3.1. USLOVI PRIMENE METODA OTKOPAVANJA 177
3.2. METODE OTKOPAVANJA SA OTVORENIM OTKOPIMA 178
3.2.1. Metode komornog otkopavanja u ležištima horizontalnog ili 179
vrlo blagog nagiba
3.2.1.1. Odredjivanje osnovnih parametara metoda otkopavanja 179
3.2.1.2. Metode komornog otkopavanja u ležištima manje moćnosti 186
3.2.1.3. Komorno otkopavanje u ležištima srednje moćnosti 190
3.2.1.4. Komorno otkopavanje u ležištima veće moćnosti 192
3.2.1.5. Mogućnosti primene otkopavanja u komorama u rudnim telima 194
vrlo velike moćnosti
3.2.2. Metode komornog otkopavanja u nagnutim ležištima 197
3.2.2.1. Otkopavanje u komorama po padu ležišta 197
3.2.2.2. Otkopavanje u komorama po pružanju ležišta 201
3.2.3. Metode komorno-stubnog otkopavanja 203
3.2.3.1. Komorno-stubno otkopavanje horizontalnih ležišta sa 204
ostavljanjem stubova okruglog ili kvadratnog poprečnog preseka
3.2.3.2. Komorno-stubno otkopavanje u nagnutim ležištima 211
3.2.3.3. Komorno-stubno otkopavanje moćnih ležišta u horizontalnim 219
pojasima odozgo naniže i otvorenim otkopnim prostorom
3.2.4. Komorno otkopavanje u rudnim ležištima sa strmim zaleganjem 225
3.2.4.1. Priprema dna otkopnih blokova 225
1. Pripreme dna bloka u zavisnosti od vrsta prostorija za istakanje 226
rude
2. Priprema dna bokova u zavisnosti od načina istakanja rude 231
3.2.4.2. Metode otkopavanja sa podetažnim obaranjem rude 247
1. Metode podetažnog otkopavanja u ležištima manje moćnosti 247
2. Metode podetažnog otkopavanja u ležištima veće moćnosti 254
3.2.4.3. Metode otkopavanja sa etažnim obaranjem rude u otvorenim 259
otkopima
3.2.4.4. Metode otkopavanja u horizontalnim pojasima odozdo naviše sa 263
otvorenim otkopima
1. Otkopavanje u ležištima male i srednje moćnosti 264
2. Otkopavanje primenom metode VCR miniranja 268
3. Otkopavanje moćnih rudnih ležišta 269
3.3. METODE OTKOPAVANJA SA MAGAZINIRANJEM RUDE 272
3.3.1. Uslovi primene metoda otkopavanja sa magaziniranjem rude 272
3.3.2. Primena metoda otkopavanja sa magaziniranjem rude u 273
ležištima male moćnosti
ležištima srednje moćnosti
ležištima velike moćnosti
3.4. METODE OTKOPAVANJA SA ZAPUNJAVANJEM OTKOPNOG 282
PROSTORA
3.4.1. Uslovi primene metoda otkopavanja sa zapunjavanjem 282
3.4.2. Metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopnog prostora 284
3.4.2.1. Metoda frontalnog otkopavanja u horizontalnim ili blago 284
nagnutim ležištima
3.4.2.2. Metode komorno-stubnog otkopavanja u ležištima blagog 288
nagiba
3.4.2.3. Otkopavanje u komorama sa zapunjavanjem u horizontalnim ili 292
blago nagnutim ležištima
3.4.2.4. Otkopavanje strmih ležišta u horizontalnim pojasima sa 294
zapunjavanjem
3.4.2.5. Otkopavanje moćnih rudnih ležišta sa zapunjavanjem 303
3.4.2.5.1. Metoda komornog otkopavanja sa zapunjavanjem 304
3.4.2.5.2. Metoda komorno-stubnog otkopavanja moćnih ležišta sa 305
zapunjavanjem
3.4.2.5.3. Podetažno otkopavanje sa zapunjavanjem otkopa 313
3.4.2.6. Metode otkopavanja sa zapunjavanjem stvrdnjavajućim 315
zasipom
3.4.2.6.1. Način pripreme stvrdnjavajućeg zasipa 316
3.4.2.6.2. Načini zapunjavanja otkopnih prostora stvrdnjavajućim 323
zasipom
3.4.2.6.3. Metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopnih prostora 327.
stvrdnjavajućim zasipom
1. Otkopavanje ležišta horizontalnog ili blago nagnutog zaleganja 327
2. Otkopavanje ležišta strmog zaleganja sa primenom 330
stvrdnjavajućeg zasipa
3. Otkopavanje ležišta velike moćnosti sa zapunjavanjem 334
4. Podetažno otkopavanje sa otvorenim otkopima i naknadnim 341
zapunjavanjem
5. Metode otkopavanja u horizontalnim pojasima odozgo naniže 344
sa ugradnjom betonskih ploča i zapunjavanjem
6. Otkopavanje u horizontalnim pojasima odozgo naniže u 345
otkopima zakošenim u odnosu na prostiranje ležišta i
zapunjavanjem otkopa stvrdnjavajućim zasipom
7. Otkopavanje u horizontali pojasima odozgo naniže u otkopima 348
po smeru ležišta i zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom
3.5. METODE OTKOPAVANJA SA PODGRADJIVANJEM OTKOPA 351
3.5.1. Uslovi primene i karakter metoda otkopavanja sa 351
podgradjivanjem otkopa
3.5.2. Primenjeni načini podgradjivanja otkopa 352
3.5.3. Metode otkopavanja horizontalnih i blago nagnutih ležišta na 355
velikim dubinama sa podgradjivanjem otkopa
3.6. METODE OTKOPAVAJA SA PODGRADJIVANJEM I 359
ZAPUNJAVANJEM OTKOPA
3.7. METODE OTKOPAVANJA SA ZARUŠAVANJEM KROVINE 363
3.7.1. Uslovi primene metoda otkopavanja sa zarušavanjem krovine 363
3.7.2. Metode otkopavanja sa zarušavanjem krovine u ležištima sa 363
horizontalnim ili blago nagnutim zaleganjem i manjom
moćnošću
3.7.2.1. Metode stubnog otkopavanja 364
3.7.2.2. Komorno-stubno otkopavanje 368
3.7.2.3. Otkopavanje strmih ležišta veće moćnosti u horizontalnim 376
pojasima sa zarušavanjem starog rada viših otkopnih pojasa
3.8. METODE OTKOPAANJA SA ZARUŠAVANJEM RUDE I 380
PRATEĆIH STENA
3.8.1. Klasifikacija metoda otkopavanja sa zarušavanjem rude 380
3.8.2. Metode podetažnog zarušavanja 382
3.8.2.1. Primena metoda podetažnog zarušavanja u različitim uslovima 386
rudnih ležišta
1. Podetažno otkopavanje u ležištima manje moćnosti 387
2. Podetažno zarušavanje u ležištima veće moćnosti sa 390
podetažama manje visine
3. Podetažno zarušavanje sa frontalnim rasporedom otkopnih 391
čela
4. Podetažno zarušavanje sa magaziniranjem rude 392
5. Švedska varijanta podetažnog zarušavanja 394
6. Primena švedske varijante podetažnog zarušavanja u 399
ležištima srednje moćnosti
7. Metoda podetažnog zarušavanja sa većom visinom 400
podetaža
8. Metoda podetažnog zarušavanja sa prethodjenjem 401
miniranja
9. Metoda podetažnog zarušavanja sa posebnim hodnikom za 401
bušenje
10. Metode podetažnog zarušavanja sa miniranjem rude u 403
pojasima veće moćnosti i istovremenim istakanjem rude iz
celog pojasa
3.8.3. Metode blokovskog zarušavanja 408
3.8.3.1. Uslovi primene metoda blokovskog zarušavanja 408
3.8.3.2. Metode dvostepenog prinudnog zarušavanja 409
3.8.3.2.1. Metode prinudnog dvostepenog zarušavanja sa 411
vertikalnim kompenzacionim komorama
3.8.3.2.2. Metode prinudnog dvostepenog zarušavanja sa 419
horizontalnim kompenzacionim komorama
1. Metode podetažnog dvostepenog prinudnog zarušavanja sa 419
Horizontalnim kompenzacionim komorama
2. Metode etažnog blokovskog dvostepenog prinudnog 422
zarušavanja sa horizontalnim kompenzacionim komorama
3.8.3.3. Metode jednostepenog prinudnog blokovskog zarušavanja 426
(sa miniranjem rude u stešnjenoj sredini)
3.8.3.3.1. Osnovne karakteristike metoda jednostepenog 426
Prinudnog zarušavanja
3.8.3.3.2. Podela metoda jednostepenog prinudnog zarušavanja 428
3.8.3.3.3. Teorijsko objašnjenje prinicipa miniranja rude u 429
stešnjenoj sredini
3.8.3.3.4. Istakanje „zapreminskog viška“ rude 434
3.8.3.3.5. Primeri metoda jednostepenog prinudnog zarušavanja 436
1. Metode otkopavanja sa obaranjem rude u vertikalnim 437
pojasima
2. Prinudno jednostepeno zarušavanje u horizontalnim 447
pojasima
3. Jednostepeno prinudno zarušavanje sa podkonzolnim 447
kompenzacionim prostorom
3.8.3.4. Metode blokovskog otkopavanja sa samoobrušavanjem rude 451
3.8.3.4.1. Uslovi primene metoda otkopavanja sa 451
samoobrušavanjem rude
3.8.3.4.2. Klasifikacija metoda otkopavanja sa samoobrušavanjem 453
rude
3.8.3.4.3. Metode blokovskog samoobrušavanja rude 455
1. Priprema dna otkopnih blokova 455
2. Podsecanje otkopnih blokova 461
3. Zasecanje otkopnih blokova 464
4. Samoobrušavanje rude u bloku 465
5. Konačno istakanje obrušene rude 466
6. Primena blokovskog samoobrušavanja u nekim rudnicima u 469
svetu
3.8.3.4.4. Metode panelnog samoobrušavanja rude 473
3.8.3.4.5. Varijanta kontinuiranog samoobrušavanja rude 478
3.9. KOMBINOVANE METODE OTKOPAVANJA 480
3.9.1. Karakteristike i podela kombinovanih metoda otkopavanja 480
3.9.2. Metode otkopavanja sigurnosnih stubova 482
3.9.2.1. Otkopavanje sigurnosnih stubova sa zapunjavanjem otkopa 482
3.9.2.2. Otkopavanje sigurnosnih stubova sa podgradjivanjem i 487
zapunjavanjem otkopa
1. Otkopavanje u horizontalnim pojasima odozdo naviše 487
2. Otkopavanje u horizontalnim pojasima odozgo naniže 488
3.9.2.3. Otkopavanje sigurnosnih stubova sa magaziniranjem rude 489
3.9.2.4. Otkopavanje sigurnosnih stubova sa zarušavanjem rude 490
1. Metoda otkopavanja sa zarušavanjem krovine 490
2. Metoda podetažnog zarušavanja za otkopavanje sigurnosnih 492
stubova
3.9.2.5. Otkopavanje sigurnosnih stubova metodama prinudnog 494
zarušavanja
LITERATURA 498
Uvod
___________________________________________________________________
1. U V O D
Podzemna eksploatacija ležišta mineralnih sirovina u većoj meri se primenjuje

pri eksploataciji tanjih slojevitih ležišta ili manjih rudnih ležišta, odnosno onih
ležišta koja, zbog zaleganja na većoj dubini, nisu pogodna za površinsko
otkopavanje.
Metode podzemnog otkopavanja se značajno razlikuju kada se radi o
otkopavanju slojevitih ležišta, a pri tome se imaju u vidu, pre svega, ležišta uglja, u
odnosu na eksploataciju ležišta metaličnih (rudnih) mineralnih sirovina. Te razlike
su bitno predodredjene ne samo oblikom pojavljivanja, već i karakterom mineralne
sirovine, njenim fizičko-mehaničkim karakteristikama, ali i svojstvima pratećih
stena. Zbog toga se u ležištima uglja u najvećoj meri primenjuje mehanizovano
otkopavanje sa mehaničkim ili hidromehaničkim kopanjem uglja, dok se u rudnim
ležištima otkopavanje obavlja primenom bušačko-minerskih radova.
Kada se o ležištima uglja radi postoji potreba da se i klasifikacija metoda
unekoliko dopuni. U postojećoj udžbeničkoj literaturi, tj, u knjigama prof. dr
Branislava Genčića,/19/, metode otkopavanja ugljenih ležišta podeljene su na:
metode otkopavanja kratkim čelom, metode otkopavanja širokim čelom i
kombinovane metode otkopavanja. Pri tome su neke od metoda samo delimično
obuhvaćene, dok su neke, kao na primer varijante otkopavanja širokim čelima sa
podsecanjem uglja na čelu davno prevazidjene.
U predavanjima, koje autor drži na Tehničkom fakultetu u Boru metode
otkopavanja slojevitih ležišta uglja dele se na:
- metode uskočelnog otkopavanja ,
- metode otkopavanja kratkim čelom,
- metode komornog otkopavanja,
- metode širokočelnog otkopavanja i
- kombinovane metode otkopavanja.
Razlike su očigledne. Ono što su u pomenutoj literaturi metode otkopavanja
kratkim čelom, ovde se nazivanju uskočelnim, dok se u metode otkopavanja kratkim
čelom svrstavaju one varijante gde je dužina otkopnog čela 10 – 30 m, dakle znatno
veća od širine uskočelnih otkopa ( obično 3 – 4 m), a znatno kraće od širokočelnih
otkopa, čija je dužina svakako veća od 50 – 60 m, a nekad je i 150 – 400 m.
Posebno se izdvajaju metode komornog otkopavanja, čija primena dominira u
nekim američkim rudnicima, a u značajnoj meri se primenjuje i u Engleskoj,
Australiji, Južnoafričkoj Republici i drugim, gde su ove metode sa mehanizovanim
otkopavanjem zamena za mehanizovano širokočelno otkopavanje koje se u velikoj
meri primenjuje u zemljama Evrope, Rusiji, Australiji i dr.
Za razliku od navedenog, ovde se kombinovanim metodama posvećuje znatno
manja pažnja, odnosno mnoge metode, koje se u postojećoj literaturi svrstavaju u
kombinovane, poput metoda otkopavanja sa podetažnim zarušavanjem, otkopavanja
sa štitovima, sa magaziniranjem uglja i slično, ne svrstavaju u kombinovane metode,
jer se polazi od principa da kombinovano otkopavanje predstavlja kombinaciju dva
različita načina otkopavanja. U starijoj literaturi iz ove oblasti (M. Petrović –
Otvaranje, razrada i metode otkopavanja) u kombinovane metode se svrstavaju sve
1
Metode podzemnog otkopavanja
____________________________________________________________________
one kod kojih se vrši zarušavanje krovnog uglja, što ovde ne uzimamo kao princip
za klasifikaciju metoda.
Metode otkopavanja, kojima će se ovde posvetiti veća pažnja, predstavljaju
neke novije varijante iz pomenutih grupa, ili metode koje su i ranije bile poznate, ali
nisu našle mesta u pomenutim knjigama. Odnosi se to, pre svega, na:
- neke varijante uskočelnog otkopavanja (sa podetažnim zarušavanjem, sa
magaziniranjem uglja, sa primenom štitova i sl.,
- metode otkopavanja ugljenih slojeva vrlo male moćnosti,
- neke varijante komornog otkopavanja,
- metode otkopavanja kratkim čelima,
- varijante otkopavanja sa primenom stvrdnjavajućih zasipa,
- savremene metode mehanizovanog širokočelnog otkopavanja.
Pri tome, i dalje se osnovom za klasifikaciju metoda uzima postupak
upravljanja krovinom, tj. sanacija otkopnog prostora, prema čemu se najveći broj
metoda svrstava u dve grupe:
- u metode otkopavanja sa zarušavanjem krovine i
- metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopnog prostora.
Izuzetak predstavljaju metode otkopavanja sa magaziniranjem uglja, koje se
ne mogu smatrati odgovarajućim takvim metodama za otkopavanje rudnih ležišta,
budući da se pri otkopavanju ležišta uglja podrazumeva naknadno saniranje otkopa
zarušavanjem, a ne ostavljanjem praznih otkopa.
U oblasti eksploatacije neslojevitih ležišta (metaličnih i nemetaličnih)
mineralnih sirovina, zadržava se njihova postojeća klasifikacija, koja se u potpunosti
uklapa i u savremenije klasifikacije zastupljene u literaturi sa engleskog govornog
područja, a koja se javlja i u ruskoj literaturi (Imenitov V.R. Processy podzemnyh
gornyh rabot pri razrabotke rudnyh mestoroždenij), /28/.
U knjizi prof Branka Gluščevića (Otvaranje i metode podzemnog otkopavanja
rudnih ležišta), /21/, obradjene se sve najznačajnije metode otkopavanja rudnih
ležišta, i to uglavnom one osnovne varijante, pa se sa tog stanovišta može smatrati
da su metode u značajnoj meri sveobuhvatno prikazane. Medjutim, najveća razlika
kod ovih metoda je u primenjenoj opremi, budući da su sredinom prošlog veka u
dominantnoj primeni bili skreperi. Ono što je novije u oblasti eksploatacije rudnih
ležišta je primena samohodne opreme na dizel ili električni pogon, koja, samim tim,
uslovljava i razlike u pripremi dna blokova ili u celokupnoj konstrukciji metode
otkopavanja. Zbog toga će se veća pažnja pokloniti onim metodama, koje su
specifične konstrukcije uslovljene primenom opreme.
Metode otkopavanja, koje su potpuno novijeg datuma i nisu obuhvaćene
pomenutom knjigom, su metode otkopavanja sa primenom stvrdnjavajućeg zasipa,
pa će ovim metodama biti posvećena osnovna pažnja, kao posebnoj grupi, mada će
se prikazati i neke karakteristične varijante metoda iz drugih grupa i podgrupa.
Primena ovih metoda otkopavanja trebalo bi da u potpunosti zameni metode
otkopavanja sa podgradjivanjem otkopa, pre svega metode sa podgradjivanjem
otkopa kvadratnim slogovima, koje su izuzetno komplikovane sa stanovišta rada (a
ne i konstrukcije metode) i koje su bile primenjivane samo za otkopavanje ležišta sa
bogatom rudom. Ona jedino može da opravda visoke troškove otkopavanja ovim
metodama. Otkopavanje metodama sa zapunjavanjem otkopa stvrdnjavajućim
zasipima obezbedjuje sigurniji rad na otkopima, primenu mehanizacije i veću
2
Uvod
___________________________________________________________________
stabilnost okružujućeg stenskog masiva, pa se time postiže i sigurnije očuvanje

površine terena.
Odgovarajuća pažnja posvećuje se i metodama blokovskog zarušavanja,
budući da su ove metode bile predmet opsežnih istraživanja na Tehničkom fakultetu
i Institutu za bakar u Boru, a koja su obavljana u okviru dugogodišnjeg istraživanja
mogućnosti ekonomične eksploatacije velikog rudnog tela «Borska Reka» koje se
javlja u okviru Borskog ležišta i zaleže na većoj dubini. U okviru istih, razmatrana je
i posebna grupa metoda blokovskog otkopavanja u otvorenim otkopima koji se
naknadno zapunjavaju flotacijskom jalovinom, mada se može računati i sa
mogućnošću naknadnog masovnog miniranja sigurnosnih stubova i zarušavanja
otkopa.
U oblasti eksploatacije ležišta uglja najveći značaj imaju metode

mehanizovanog širokočelnog otkopavanja sa manjim ili većim stepenom
automatizacije tehnoloških procesa dobijanja uglja na čelu
3
____________________________________________________________________
Za otkopavanje rudnih ležišta, savremene metode otkopavanja

podrazumevaju primenu obaranja rude dubokim minskim bušotinama i
utovarnih ili utovarno-transportnih mašina na dizel ili električni pogon
4
Metode otkopavanja ležišta uglja
_________________________________________________________________
2. METODE OTKOPAVANJA LEŽIŠTA UGLJA
Kao što je u uvodu napomenuto, metode otkopavanja slojevitih ležišta uglja,

dele se, prema načinu sanacije otkopnog prostora na:
- metode otkopavanja sa zarušavanjem krovine, i
- metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa.
Izuzetno se u specifičnim situacijama primenjuju i metode otkopavanja sa
magaziniranjem uglja. Zbog prirode ovih ležišta, a pre svega zbog pojave
zagušljivih, zapaljivih i eksplozivnih gasova, kao i eksplozivne ugljene prašine,
ležišta ugljeva se ne otkopavaju metodama sa otvorenim otkopima. Medjutim, u
oblasti eksploatacije slojevitih ležišta uglja uobičajeno se primenjuje klasifikacija
metoda prema obliku otkopnih čela, prema čemu se one dele na:
- metode uskočelnog otkopavanja,
- metode širokočelnog otkopavanja i
- metode kombinovanog otkopavanja.
U ovom slučaju se kao posebne grupe obradjuju metode otkopavanja kratkim
čelom i metode komornog otkopavanja.
2.1. METODE USKOČELNOG OTKOPAVANJA
Ove metode otkopavanja se primenjuju u ležištima manje i srednje moćnosti

(1,5 – 3 m), mada postoje odgovarajuće varijante i za otkopavanje ležišta velike (5 –
10 m) i vrlo velike moćnosti (> 10 m). Medjutim, ono što uglavnom predodredjuje
primenu ovih metoda je nepostojanje uslova za primenu metoda širokočelnog
otkopavanja, koje se u najvećem broju ležišta primenjuju kao dominantne ili jedine.
Otuda se u stručnoj literaturi iz oblasti metoda otkopavanja nekad uopšte ne sreću
uskočelne metode, ili se spominju sporadično. Odnosi se to na veći deo literature iz
Poljske ili Rusije u kojima se mehanizovano otkopavanje skoro isključivo
primenjuje. Brojne varijante uskočelnog otkopavanja, koje se sreću u našoj
udžbeničkoj literaturi potiči uz starije nemačke literature i odnose se uglavnom na
eksploataciju tanjih slojeva kamenog uglja.
U našoj literaturi (B. Genčić, 1972), /19/, ove metode se dele na:
- stubne metode otkopavanja (sa zarušavanjem krovine ili sa zarušavanjem
krovnog uglja),
- metode prečnog otkopavanja,
- metode otkopavanja u horizontalnim etažama (za strma ležišta),
- metode otkopavanja u kosim etažama, i
- metode komornog otkopavanja.
Nadalje će se više pažnje posvetiti pre svega onim metodama, o kojima se ne
govori u pomenutoj literaturi ili su obradjene u skromnom obimu.
2.1.1. Metode stubnog otkopavanja
Uskočelne metode otkopavanja iz grupe stubnih, primenjuju se u većini naših

rudnika uglja sa podzemnom eksploatacijom. To je slučaj, pre svega, u rudnicima
kamenog uglja (Ibarski rudnici i rudnik Vrška Čuka) u kojima se javljaju slojevi
manje moćnosti, medjutim, ove se metode primenjuju i u rudnicima mrkog i lignito-
5
___________________________________________________________________
mrkog uglja u kojima je moćnost slojeva znatno veća i uglavnom iznosi 6 – 10 m,

izuzetno i više. U prvim, primenjuju se različite varijante stubnog otkopavanja bez
ostavljanja zaštitnog stuba prema starom radu ili sa njegovim ostavljanjem. U
drugim pak, gde je veća moćnost ugljenih slojeva, primenjuju se varijante stubnog
otkopavanja sa zarušavanjem krovnog uglja i to najčešće metode otkopavanja
stubova po padu, sa otkopavanjem u otkopu po pružanju («G» metoda) ili sa
otkopavanjem po padu (levkasto ili «V» metoda).
2.1.1.1. Stubno otkopavanje pružnih stubova po usponu
Ova metoda otkopavanja je u našoj literaturi obradjena u tri varijante: sa

otkopavanjem bez ostavljanja zaštitnog stuba prema starom radu, sa ostavljanjem
zaštitnog stuba i sa zarušavanjem krovnog uglja pri većoj moćnosti sloja. U ovom
slučaju se obradjuje poslednja varijanta za otkopavanje moćnih ugljenih slojeva, (>
3 m).
Otkopavanje se primenjuje u ugljenim slojevima moćnosti 5 – 10 m sa blagim
nagibom (ispod 30o), a povoljni se uslovi sreću pri umereno čvrstoj krovini, koja se
lako zarušava.
Priprema za otkopavanje prikazana je na slici 1. U procesu razrade ugljeni sloj
se hodnicima deli na otkopna polja širine 60 – 80 m, izuzetno i više, koje se
pripremom deli na 3 – 4 pružna stuba. Od granice otkopnog polja ili prethodno
otkopanog, na rastojanju 60 – 80 m, izuzetno i do 120 m, izradjuje se pripremni
uskop, koji spaja donji transportni i gornji ventilacioni hodnik. Povoljniji uslovi za
pripremu, posebno i za provetravanje otkopnog polja stiču se izradom dva paralelna
pripremna uskopa na medjusobnom rastojanju 10 – 15 m. Iz pripremnih uskopa se,
prema granici otkopnog polja, izradjuju otkopni hodnici kojima se otkopno polje
deli na otkopne stubove po pružanju sloja. U toku otkopavanja jednog otkopnog
polja potrebno je očuvati transportni hodnik, koji će kasnije služiti kao ventilacioni
pri otkopavanju nižeg otkopnog polja. U suprotnom, potrebno je izraditi novi
ventilacioni hodnik.
Otkopavanje se, kao što je na slici 2 prikazano, obavlja u tri faze: I faza je
izrada otkopnog uskopa, koji je od starog rada (prethodno zarušenog otkopa)
odvojen zaštitnim stubom širine 2,5 – 3 m, u II fazi se o odsecima širine 3 – 4 m
otkopava deo zaštitnog stuba prema starom radu, a u III fazi se iznad proširenog
otkopa obara krovni ugalj.
Izrada otkopnog uskopa, u I fazi otkopavanja, počinje postavljanjem dugačkih
podvlaka sa stupcima i razupiračima, ispod slemenjača okvira u otkopnom hodniku,
čime je omogućeno uklanjanje stubaca okvira prema uskopnoj strani stuba. Potom se
bušenjem i miniranjem obavljaju dva do tri napredovanja po usponu uz istovremeno
postavljanje novih okvira podgrade. Nakon toga se u otkopnom uskopu postavlja
otkopni transporter sa pogonom i prvim koritima grabuljastog transportera. Izrada se
nastavlja na opisani način, najčešće sa jednim napredovanjem u smeni na dužini 1,2
– 1,5 m. U okviru svakog napredovanja postavlja se novi okvir podgrade, a zbog
većeg napredovanja čela od rastojanja okvira podgrade, u pojedinim smenama se
postavljaju po dva okvira podgrade (zavisno od stabilnosti krova otkopa). U
preostalim smenama se vrši produžavanje otkopnog transportera i ventilacionih cevi,
a često se, posle napredovanja čela za 2 – 3 ciklusa, vrši i pojačavanje podgrade
6
_________________________________________________________________
otkopnog uskopa, postavljanjem podvlaka sa stupcima i razupiračima, kako je na

slici 3 prikazano. U svakoj smeni, na jednom ciklusu napredovanja čela, rade obično
po 3 radnika.
Slika 1. Priprema pružnih stubova za otkopavanje otkopima po usponu
Slika 2. Faze otkopavanja pružnog stuba: I faza – izrada otkopnog uskopa do

gornjeg starog rada; II faza – otkopavanje zaštitnog stuba prema starom radu na
dužini 3 – 4 m; III faza zarušavanje krovnog uglja iznad podsečenog dela stuba.
7
___________________________________________________________________
Kada se na opisani način izradi

otkopni uskop do gornjeg starog rada,
pristupa se drugoj fazi otkopavanja, tj.
otkopavanju dela zaštitnog stuba prema
starom radu, a na širini 3 – 4 m. I u
ovom slučaju je potrebno, ukoliko u
otkopnom uskopu nije pojačana
podgrada, da se prethodno
postavljanjem podvlaka, stupaca i
razupirača osigura otkopni prostor, da
Slika 3. Pojačavanje podgrade u se uklone 2 – 3 stupca okvirne podgrade
otkopnom uskopu postavljanjem podvla- na strani prema zaštitnom stubu, pa da
ka sa stupcima i razupiračima se onda sa jednim do dva napredovanja
izvrši otkopavanje dela zaštitnog stuba.
Pri prvom ciklusu otkopavanja zaštitnog stuba svakako je potrebno postaviti

okvir podgrade, a izuzetno se može otkop podgraditi i u drugom ciklusu, kako je na
slici 2 prikazano. Pri otkopavanju u ova dva ciklusa oboreni ugalj se ručno prebacuje
na otkopni transporter u otkopnom uskopu.
U III fazi otkopavanja vrši se obaranje krovnog uglja. On se može obarati u
dve faze, prvo da se obori krovni ugalj ispod otkopanog dela zaštitnog stuba, a
potom da se miniranjem obori i krovni ugalj iznad otkopnog hodnika. Krovni ugalj
iz prvog dela se ručno prebacuje na otkopni transporter, a u drugoj fazi neposredno
istače radom transportera, tj. njegovim odvozom uglja. Pre obaranja krovnog uglja,
ako je to potrebno, izvrši se skraćenje transportera, a zadnje korito transportera se
prekriva oblicama da se obezbedi njegov lakši rad pri uključivanju.
Obaranje krovnog uglja po visini, takodje se može izvesti jednim ili sa više
miniranja. Ukoliko je moćnost slova veća od 6 – 8 m, onda je u krovu moćnost uglja
za obaranje 4 – 6 m, pa se često obaranje vrši sa dva, izuzetno i sa tri miniranja.
Tada je potrebno da se posle prvog miniranja istoči manja količina uglja, da potom
radnici udju u prazan prostor iz koga je istočen ugalj i da izvrše bušenje narednih
minskih bušotina.
Slika 4. Dva moguća načina zarušavanja krovnog uglja: a) sa više faza

miniranja kratkim minskim bušotinama, b) obaranje dubokim minskim bušotinama
8
_________________________________________________________________
Rad u ovoj fazi je izuzetno opasan jer može da dodje do iznenadnog

prorušavanja krova otkopa, pa kod ovih metoda svakako treba težiti da se obaranje
krovnog uglja vrši jednim miniranjem sa dužim minskim bušotinama, kako je na
slici 4-b prikazano.
Na opisani način se odstupno vrši zarušavanje krovnog uglja i
samozarušavanje krovine sve do otkopnog hodnika. Sa svakim zarušavanjem vrši se
skraćenje otkopnog transportera, a povremeno i ventilacionih cevi.
Za vreme zarušavanja krovnog uglja u otkopu do starog rada, obavlja se
otkopavanje u prvoj fazi (izrada otkopnog uskopa) u narednom otkopu, kako je na
detalju slike 5-a prikazano. Medjutim, ukoliko se želi povećanje koncentracije
otkopnih radilišta, ono se može postići povećanjem broja otkopnih radilišta u
kojima se istovremeno vrši otkopavanje. Kao ideja se može koristiti prikazana skica
na slici 5-b, ali je takvo povećanje koncentracije skopčano sa problemom
istovremenog provetravanja većeg broja otkopnih čela. Takav rad bi bio skopčan i sa
povećanim rizicima, pa treba računati sa ozbiljnim ograničenjima takvog rada.
Povećanje koncentracije otkopa se može postići i otkopavanjem
istovremeno u dva otkopna stuba, pri čemu je, takodje, neophodno obezbediti
kvalitetno provetravanje otkopa.
Slika 5. Otkopavanje u normalnim uslovima (a) i mogućnost povećanja

koncentracije otkopa (b)
2.1.1.2. Otkopavanje stubova po padu
Otkopavanje stubova po padu može se primeniti u uslovima ograničenog

prostiranja ugljenog sloja, kada se radi o manjim dimenzijama otkopnog polja. Tada
se, umesto pripreme otkopnog polja podelom na pružne stubove obavlja priprema
podelom otkopnog polja na stubove po padu, pri čemu se izradom pripremnih
uskopa već vrši otkopavanje u prvoj fazi. U drugoj fazi se vrši otkopavanje
normalno na pripremni uskop, otkopavanjem u otkopu po pružanju čija dužina
iznosi 10 – 20 m, izuzetno više (slika 6), /54/.
Tehnologija otkopavanja se malo razlikuje od prethodno opisane. Prvoj
fazi otkopavanja kod prethodne metode odgovara izrada otkopnog uskopa, a u
drugoj fazi se izradjuje otkop bočno od uskopa, s tim što se do starog rada ostavlja
zaštitni stub širine 2 – 3 m. Kada se sa izradom bočnog otkopa dodje do starog rada,
9
___________________________________________________________________
pristupa se odstupnom otkopavanju dela zaštitnog stuba prema gornjem starom radu,
a potom se nad tim delom i delom otkopa obara krovni ugalj i zarušava krovina.
Slika 6. Priprema i otkopavanje stubova po padu ( «G» metoda)
Način otkopavanja, postupci sa produžavanjem i skraćenjem otkopnih

transportera i ventilacionih cevi obavljaju se na vrlo sličan način kao kod prethodne
metode, a rad je sličan i kod drugih varijanti stubnog otkopavanja. Detalji otkopa
stube «G» metode prikazani su na slici 7.
Slika 7. Detalji otkopa u pojedinim fazama otkopavanja «G» metodom, (iz projekta)
10
_________________________________________________________________
2.1.2. Metode prečnog otkopavanja
Ugljeni slojevi velike moćnosti otkopavaju se u pojasima, koji mogu biti

paralelni sa uslojenjem, horizontalni ili dijagonalni. Pri tome, otkopavanje se može
vršiti sa zarušavanjem ili sa zapunjavanjem otkopa, ali se prednost daje metodama
otkopavanja sa zarušavanjem, (sl. 8). Otkopavanje u kosim pojasima pogodnije je
za primenu metoda otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa, dok je otkopavanje u
horizontalnim pojasima (etažama) pogodnije pri primeni zarušavanja.
Slika 8. Podela moćnog ugljenog sloja na pojase paralelno sa uslojenjem (a)

i horizontalne (b)
U knjizi prof, dr B. Genčića obradjena je metoda prečnog otkopavanja u

horizontalnim pojasima (etažama), medjutim, otkopavanje radom neposredno ispod
ruševine gornjih etaža sa postavljanjem drvenog patosa, koji služi kao zaštitni krov
pri otkopavanju niže etaže, izuzetno je neracionalno sa stanovišta niske
proizvodnosti otkopa, male produktivnosti i velike potrošnje drvene gradje. Zbog
toga i u ovom slučaju treba ispitati mogućnost primene varijanti otkopavanja sa
većom visinom etaže, kada krovni ugalj obezbedjuje siguran rad u prvoj fazi
otkopavanja. U drugoj fazi se vrši odstupno zarušavanje krovnog uglja, kao kod
opisanih stubnih metoda otkopavanja. U našoj starijom udžbeničkoj literaturi neke
varijante takvog otkopavanja nose naziv «Krekanska metoda otkopavanja», a u
ovom slučaju će se posebna pažnja posvetiti i načinu otkopavanja u rudniku «Soko».
2.1.2.1. Otkopavanje moćnog ugljenog sloja u horizontalnim pojasima

sa zarušavanjem krovnog uglja
Povoljni uslovi za otkopavanje ovim metodama su u vrlo moćnim ugljenim

slojevima, moćnosti preko 10 m, sa blagim ili srednjim nagibom. U toku
otkopavanja iznad otkopavane etaže nalazi se ruševina višeotkopanih etaža, pa
karakter zarušavanja krovine sloja nije od primarnog značaja.
Priprema se izvodi u otkopnim poljima koja obuhvataju delove sloja dužine 60
– 80 m (izuzetno i 100 – 120 m), a po padu 50 – 100 m, što odgovara visinskoj
razlici izmedju horizonata 20 – 30 m. Ukoliko se otvaranje obavlja niskopima po
padu sloja, visina horizonta nije značajna.
Kod ovih metoda je uobičajeno da se osnovna priprema sloja obavlja u
krovinskom delu, tačnije neposredno ispod krovine. To je posebno značajno ako je
krovina nešto čvršća pa se teže inicira njeno zarušavanje na početku otkopavanja
svakog prečnog otkopa u etaži. U slučaju da je osnovna priprema uz podinski bok, a
11
___________________________________________________________________
u prečnim otkopima se otkopava prema krovini, zarušavanje krovnog uglja vrši

odstupno od krovine ka podini (v. sl. 9). Medjutim, tada je, pri početku zarušavanja,
u krovu otkopa krovina sloja pa će teže početi zarušavanje, otkop će ispod gornje
ruševine doći kada bude skoro na sredini odstupnog zarušavanja. S druge strane,
kada se sa zarušavanjem krovnog uglja dodje do otkopnog hodnika, iznad njega
ostaje deo uglja nad podinom, koji se ne može uspešno otkopati. Zbog toga se
priprema uz krovinski bok smatra povoljnijom.
Slika 9. Mogućnost pripreme u sloju uz krovinski (a) ili podinski bok (b)
Kao što je na slici prikazano, na nivou horizonta se izradjuje transportni

hodnik, Th, iz koga se na usvojenom medjusobnom rastojanju 60 – 80 m (izuzetno
100 – 120 m) izradjuje pripremni uskop do gornjeg ventilacionog hodnika. U
otkopnom polju se, počevši od gornjeg nivoa, na medjusobnom visinskom rastojanju
7 – 9 m (koliko se usvaja visina etaže – pojasa) izradjuju se otkopni pripremni
hodnici po pružanju sloja, takodje ispod krovine. Na kraju otkopnog polja radi se
prečni otkop od krovine prema podini, koji, po dolasku do podine, ide uskopno dok
ne dodje na 2- 2,5 m ispod gornjeg starog rada. Potom se pristupa odstupnom
otkopavanju zaštitnog stuba pored otkopa prve faze i zarušavanju krovnog uglja
kako je opisano i kod stubnih metoda otkopavanja.
Na isti način u fazi skorog likvidiranja otkopa pristupa se otkopavanju u
narednom otkopu. Provetravanje otkopa je separatno, a odvoz uglja se vrši otkopnim
transporterima postavljenim u prečnom otkopu, pružnom hodniku i pripremnom
uskopu. U glavnom transportnom hodniku se utovar vrši u vagone za transport uglja
ili se i u ovom hodniku postavlja transporter do dužine 20 – 50 m, a dalje se odvoz
vrši transportnom trakom.
U odnosu na prečno otkopavanje u etažama visine 2,5 – 3 m, gde se rad
obavlja ispod zaštitnog patosa od drvene gradje, ovom varijantom se značajno
smanjuje koeficijent pripreme, smanjuje se potrošnja gradje za podgradjivanje,
povećava se proizvodnost otkopa i produktivnost otkopavanja. Nepovoljna strana
ove metode otkopavanja je smanjeno iskorišćenje uglja, koji se u većoj meri gubi u
fazi zarušavanja krovnog uglja.
12
_________________________________________________________________
Slika 10. Prikaz položaja prečnog otkopa u horizontalnom preseku
2.1.2.2. Metoda otkopavanja u rudniku «Soko»
U ovom rudniku se eksploatiše moćan ugljeni sloj lignito-mrkog uglja debljine

preko 20 m, sa uglom nagiba koji je u granicama blago nagnutih (ispod 30o) mada
ima delova ležišta i sa strmijim zaleganjem sloja. Otkopavanje se obavlja, kao i kod
prečne metode otkopavanja, znači u horizontalnim pojasima, pri čemu je specifičan
način pripreme, kojim se obezbedjuje istovremeno otkopavanje na dvema etažama, a
na svakoj etaži na 4 otkopna čela, kako je prikazano na slici 11, /54/. Slika prikazuje
način otkopavanja koji je bio projektovan za otkopavanje centralnog dela ležišta, a u
drugim delovima se ona prilagodjava konkretnim prilikama u sloju.
Iz prostorija povezanih sa izvoznim i ventilacionim niskopima izradjuju se
etažni hodnici približno u sredini ugljenog sloja u kojoj se javlja proslojak laporca.
Izradjuju se paralelno hodnici na dvema etažama; na nižoj etaži je transportni
hodnik, a na višoj ventilacioni. Na medjusobnom rastojanju 70 – 80 m hodnici se
medjusobno spajaju ventilacionim uskopom, kojim se na višu etažu dovodi svež
vazduh, i spušta ugalj u etažni transportni hodnik.
Izrada etažnih hodnika se vrši do granice otkopnog polja, a potom se pristupa
odstupnom otkopavanju u otkopima rasporedjenim dvokrilno u odnosu na etažne
hodnike. Prečni otkopni hodnici se izradjuju uz ostavljanje 3 m zaštitnog stuba
prema starom radu (prethodno zarušenim otkopima), a u odstupnom otkopavanju
zahvata se i 3 m uglja u suprotnom boku hodnika. Otkopavanje se obično obavlja
istovremenim miniranjem uglja u oba boka otkopnog hodnika i u njegovom krovu,
pri čemu se otkopavanje obavlja sa više miniranja.
13
___________________________________________________________________
a)
b)
Slika 11. Način pripreme otkopnih etaža u rudniku «Soko»: a) raspored

pripremnih hodnika i otkopnih čela, b) položaj otkopa u preseku
Način dobijanja uglja pri odstupnom otkopavanju može biti različit, a zavisi
od mogućnosti i raspoložive opreme. Prvobitno je, osamdesetih godina prošlog
veka, projektovano otkopavanje sa obaranjem uglja dubokim minskim bušotinama,
(slika 12), što bi trebalo da obezbedi povoljnije uslove otkopavanja, medjutim, zbog
neposedovanja rudnika bušilicama za bušenje dubokih minskih bušotina, primenjuje
se stari način obaranja uglja sa dva do tri bušenja, kako je to prikazano na slici 13. U
slučaju da se obaranje uglja obavlja dubokim minskim bušotinama, javlja se
problem ograničenja miniranja, koje se Pravilnikom o tehničkim normativima pri
rukovanju eksplozivnim sredstvima i miniranju u rudarstvu ograničava do 800
grama metanskog eksploziva pri korišćenju patrona mase 200 g. Zbog toga je
projektom bilo predvidjeno da se pojedine minske bušotine pune sa 2 – 3 odvojena
minska punjenja, svako sa posebnim inicijalnim električnim detonatorom. Minska
punjenja su razdvojena glinenim čepom dužine najmanje 1 m, pa se smatraju
nezavisnim.
Pri obaranju uglja kratkim minskim bušotinama, njihovo bušenje se obavlja
dva do tri puta, pri čemu je kod drugog i trećeg bušenja neophodno ulaženje radnika
u neobezbedjen otkopni prostor, u kome postoji opasnost od iznenadnog zarušavanja
uglja. Zbog toga je mnogo sigurnije obaranje obavljati dubokim minskim
bušotinama.
14
_________________________________________________________________
Slika 12. Projektovano obaranje krovnog uglja dubokim minskim bušotinama
Slika 13. Primenjen način obaranja krovnog uglja kratkim minskim

bušotinama
Pri istakanju oborenog krovnog uglja

obično se ne praktikuje utovar uglja iz
bokova hodnika, pa izmedju da susedna
hodnika ostaje greben neutovarenog (pri
obaranju dubokim minskim bušotinama i
neminiranog) uglja. Da bi se on što više
iskoristio, neophodno je da otkopni hodnici
na nižoj etaži budu izradjivani ispod
sredine gornjih hodnika. Time se, nakon
miniranja, može istočiti i deo zaostalog
uglja u grebenu, kako je na slici 14
Slika 14. Potreban raspored prikazano.
otkopnih hodnika u cilju povećanja
iskorišćenja uglja
Bez obzira na sve predvidjene mere, gubici pri obaranju krovnog uglja, tačnije
pri njegovom potonjem utovaru, dosežu i do 40 – 50 %, što ukazuje na potrebu da se
ovom delu procesa otkopavanja posveti posebna pažnja.
15
___________________________________________________________________
Kao što je na slici 11 prikazano, za vreme odstupnog otkopavanja u dva

suprotna otkopa, počinje se sa izradom novih otkopnih hodnika. Time se broj
otkopnih radilišta na jednoj etaži povećava na četiri, pa je neophodno pri
provetravanju obezbediti dovod svežeg vazduha na svako čelo. To se postiže na taj
način što se do otkopnih radilišta dovode po dva vazduhovoda, od kojih se svaki
grana na dva radilišta. Otkopi gornje etaže dobijaju vazduh ventilacionim cevima
koje se dovode iz sveže vazdušne struje na nižoj etaži.
Paralelna priprema dve podetaže je specifična, ali ne obezbedjuje veću
koncentraciju od prikazane na slici, mada se ona može smatrati zadovoljavajućom.
Za povećanje proizvodnje uglja potrebno je obavljati otkopavanje u dva nezavisna
otkopna polja. Nedostatak metode je nedovoljno iskorišćenje uglja, podgradjivanje
otkopa drvenom podgradom i nepovoljno separatno provetravanje otkopnih radilišta.
2.1.3. Otkopavanje strmih ugljenih slojeva sa zarušavanjem
Strmi ugljeni slojevi se mogu otkopavati metodama otkopavanja sa

zarušavanjem ili sa zapunjavanjem otkopnog prostora. Kao i u drugim slučajevima
prednost se daje metodama otkopavanja sa zarušavanjem sa izuzetkom u
slučajevima kada se ne sme dozvoliti deformacija površine.
Strmi ugljeni slojevi mogu biti različite moćnosti u zavisnosti od čega će se
izabrati takav način otkopavanja kojim će se zahvatiti celokupna moćnost ugljenog
sloja. Budući da su strmi ugljeni slojevi najčešće manje moćnosti, to se i zahvat
celokupne moćnosti sloja ne dovodi u pitanje, medjutim, ako je moćnost sloja ispod
1 – 1,5 m, tada treba primeniti načine otkopavanja o kojima će kasnije biti govora.
2.1.3.1. Otkopavanje u etažama male visine
Metode o kojima se ovde radi, primenjuju se u ugljenim slojevima nagiba

obično iznad 45 – 50o, a moćnost sloja je veća od 2 – 3 m-
Otkopavanje se najčešće obavlja u horizontalnim etažama, pri čemu je
osnovna razlika u visini etaže. U slučaju da se otkopavanje obavlja u etažama male
visine, (2,5 – 3 m), tada se može primeniti način otkopavanja prikazan na slici 15.
Ova metoda otkopavanja je obradjena u knjizi prof. B. Genčića i neće ovde biti
detaljnije objašnjavana. Kao što se sa slike vidi, otkopno polje dužine 50 – 60 m,
priprema se izradom paralelnih hodnika i uskopa, a kratkim ventilacionim probojima
se obezbedjuje što bliže dovodjenje protočne vazdušne struje do čela radilišta, /12/.
Otkopavanje se obavlja u etažama visine do 3 m na taj način da se prvo izradi
etažni otkopni hodnik po celoj dužini otkopnog bloka, (od jednog do drugog para
pripremnih uskopa. Pri otkopavanju prve etaže vrši se patosanje otkopa drvenom
gradjom, koja će pri otkopavanju niže etaže služiti kao sigurnosni krov otkopa.
Medjutim, pri otkopavanju jedne etaže, izradjuje se otkopni etažni hodnik u nižoj
etaži, tako da taj hodnik služi za dovodjenje svežeg vazduha na otkop, kroz
izradjene kratke proboje izmedju donjeg hodnika i otkopa u višem pojasu.
Otkopavanje se izvodi tako što se otkopni prostor proširuje do krovine i
podine, ako je moćnost sloja veća od širine hodnika, a istovremeno se otkopava i
ploča uglja iznad hodnika, budući da je hodnik manje visine (2 – 2,2 m), pa iznad
njega ostaje do 1 m uglja.
16
_________________________________________________________________
Izuzetno se otkopavanje može izvoditi paralelnim otkopavanjem na dva

otkopna čela i izradom otkopnog hodnika u nižoj etaži, što znači da postoje tri
otkopna radilišta. Ugalj se ručno utovara i otkopnim transporterom prevozi do
pripremnog uskopa koji služi kao ugljena sipka za gravitaciono spuštanje uglja na
niži horizont (transportni hodnik). Kada se na otkopu izvrše 2 - 3 miniranja i
napredovanja otkopa, pri čemu se u svakom ciklusu napredovanja vrši
podgradjivanje otkopa, pristupa se zarušavanju. Okvirima podgrade poduhvata se
drveni patos gornje etaže, čime se dobija siguran otkopni prostor. Zarušavanje
otkopa se vrši tako što se prethodno mora izvršiti patosanje otkopa drvenom
gradjom postavljanjem 3 – 4 reda oblica po dužini, a zatim se popreko redjaju
okrajci, poluoblice ili cepana gradja
Zahvaljujući paralelnoj izradi otkopnog hodnika ispod etaže u otkopavanju,
obezbedjuje se protočno provetravanje otkopa. Najveći nedostatak metode je
otkopavanje etaža male visine i neophodnost ugradnje drvenog patosa, pa je veliki
obim posla oko podgradjivanja, patosanja i zarušavanja. Time se smanjuje
proizvodnost otkopa, koja je i inače ograničena malom površinom otkopnog čela.
Dobra strana metode je obezbedjeno protočno provetravanje otkopa.
Slika 15. Otkopavanje strmih ugljenih slojeva u etažama male visine
2.1.3.2. Podetažno otkopavanje
Kao i kod prečnih metoda otkopavanja, nedostatak metode otkopavanja u

etažama male visine vezan za veliku potrošnju gradje, malu proizvodnost i
produktivnost otkopavanja, a može se izbeći primenom otkopavanja u etažama veće
visine, kada se vrši zarušavanje krovnog uglja, kako je to prikazano na slici 16.
Visine etaža, (u ovom slučaju je adekvatniji izraz podetaža), obično iznosi 7 – 9 m,
a veće visine u praksi obično ne daju dobre rezultate i ugrožavaju sigurnost rada
17
___________________________________________________________________
radnika, naročito u slučaju da se obaranje krovnog uglja ne vrši dubokim minskim

bušotinama.
Povoljna moćnost sloja za ovakvo otkopavanje je 3 – 4 m, a ukoliko je ona
veća, neophodno je pre zarušavanja krovnog uglja vršiti podsecanje otkopa
proširenjem otkopnog (podetažnog) hodnika do krovine i podine sloja. Za
otkopavanje je povoljniji veći nagib ugljenog sloja (iznad 60 o), jer se, pri manjim
nagibima, sa manje uspeha dobija ugalj koji naleže na podinu sloja.
Priprema se izvodi u otkopnim poljima (blokovima) dužine po pružanju 50
– 80 m, izuzetno i 100 – 120 m, kolike su maksimalne dužine dvolančanih
grabuljastih transportera, koji se u hodnicima na podetažama koriste za transport
uglja. Primeni separatnog provetravanja, medjutim, više pogoduju kraće dužine ovih
prostorija.
Na pomenutom rastojanju od granice eksploatacionog polja ili od prethodno
otkopanog dela sloja, izradjuje se pripremni uskop ili dva paralelna uskopa, kojima
se povezuju donji transportni i gornji ventilacioni hodnik. Iz ovih uskopa se, počevši
od gornjeg horizonta, na medjusobnom visinskom rastojanju 7 – 9 m izradjuju
otkopni podetažni hodnici. U toku otkopavanja na jednom podetažnom nivou,
izradjuje se otkopni hodnik na nižem, izuzetno se i na donjoj podetaži može otpočeti
sa otkopavanjem. U hodnicima se, u toku izrade, ugradjuju ventilacione cevi za
separatno provetravanje, koje se kasnije, pri odstupnom otkopavanju, sukcesivno
skraćuju.
Sa otkopavanjem se počinje od kraja otkopnog hodnika gde se prvobitno
izradjuje kratak uskop (okno) za prvobitno zasecanje otkopa. Nakon toga se izvrše
jedno do dva miniranja uglja, čime se obezbedjuje i kontakt sa starim radom na
višoj podetaži i ispunjavanje otkopnog prostora ruševinom u procesu istakanja
miniranog uglja. Kao i u drugim slučajevima, uspešno otkopavanje zarušavanjem
krovnog uglja moguće je samo ako ruševina u potpunosti ispunjava prostor iz koga
je ugalj istočen.
Slika 16. Podetažno otkopavanje moćnijih strmih ugljenih slojeva
18
_________________________________________________________________
Ugalj se u otkopu obara bušenjem kosih minskih bušotina naviše, kako je na

slici 17 prikazano. Kao i kod prethodnih metoda otkopavanja, korisnije i sigurnije je
obaranje uglja dubokim minskim bušotinama.
Slika 17. Način obaranja krovnog uglja iz podetažnog hodnika
Oboreni ugalj se ručno utovara na otkopni transporter, kojim se prevozi do

pripremnog uskopa u kome je ogradjeno odeljenje za gravitaciono spuštanje uglja na
niži horizont. Ugljena sipka, kako se obično naziva ovo odeljenje pripremnog
uskopa, može se izraditi i ugradnjom čeličnih cevi prečnika iznad 0,8 – 1,0 m,
kojima se obezbedjuje lakše spuštanje uglja jer je manji koeficijent trenja u
metalnim cevima.
Prednost podetažnog otkopavanja u odnosu na otkopavanje etažama male
visine je u bitnom smanjenju potrošnje gradje i poslova na podgradjivanju, čime se
produžava vreme za dobijanje uglja, pa je proizvodnost otkopa veća, a veća je i
produktivnost na otkopavanju. Nedostatak ove varijante otkopavanja je u nešto
smanjenom iskorišćenju, zbog gubitaka uglja u fazi istakanja miniranog krovnog
uglja. Značajan nedostatak i i separatno provetravanje otkopa.
2.1.3.3. Otkopavanje sa štitovima
U rudnicima Rusije značajnu primenu, za otkopavanje strmih ugljenih

slojeva srednje i velike moćnosti, našle su metode otkopavanja sa zarušavanjem kod
kojih se otkopni prostor odvaja od naležuće ruševine specijalnim konstrukcijama
podgrade, koje se nazivaju štitovima. Štitovi mogu biti različite konstrukcije, pre
svega u zavisnosti od toga od kakvog su materijala izradjeni, a isto tako njihova
konstrukcija je različita i odgovara moćnosti sloja, /12/, /39/.
Ove metode se primenjuju u slojevima nagiba većeg od 50 o - 60o, a
moćnost može biti najmanje 2 – 3 m, a najviše i 12 – 15 m, kada se otkopavanje
obavlja u dva pojasa u otkopima širine 5 – 6 m. Izmedju dva otkopavana pojasa
ostavlja se zaštitni pojas uglja debljine do 2 m.
Priprema se obavlja u otkopnim poljima (blokovima) dužine po pružanju
najmanje 20 – 30 m, a kod nekih tipova štitova otkop može imati dužinu i preko 50
19
___________________________________________________________________
– 60 m (kod mehanizovanih štitova i mehaničkog otkopavanja uglja). Na nižem

horizontu se izradjuje glavni transportni hodnik, obično u podinskim stenama, dok
se u sloju izradjuje pomoćni ventilacioni hodnik. Takvi hodnici na višem horizontu
služe za odvodjenje istrošene vazdušne struje, (sl. 18).
Slika 18. Priprema otkopnog polja za primenu otkopavanja sa

mehanizovanim štitom: 1- transportni hodnik, 2- ventilacioni hodnik, 3- montažna
komora, 4- ventilacioni prolazi, 5- ugljena sipka, 6- prečni hodnik do podinskog
transportnog hodnika, 7- prečni ventilacioni hodnik, 8- bušotine za injektiranje vode
u sloj, 9- drvena podgrada od stubaca, 10- otkop sa agregatom za otkopavanje, 11-
otkopni agregat u montaži, 12- drveni patos, 13- utovarno mesto, 14- hodnik sa
kolosekom, 15- mašina za bušenje, 16- visokopritisna pumpa, 17- pneumatska
vrtalica (bušilica), 18- utovarna mašina, 19- separatni ventilator.
Kao što se sa slike vidi, dužina otkopa je 40 m, a priprema se izvodi

izradom pripremnih uskopa na tom medjusobnom rastojanju. To znači da na otkopu
ispod štita postoji odgovarajući uredjaj, obično na principu skrepera, kojim se ugalj
prevozi duž otkopa do odgovarajuće ugljene sipke. Na slici je prikazano da se po
sredini dužine izmedju pripremnih uskopa buše bušotine, kojima se vrši injektiranje
vode u sloj, čime se smanjuje stvaranje prašine pri otkopavanju, a ujedno olakšava
obaranje uglja na otkopu.
Kod klasične pripreme otkopa za otkopavanje pod štitovima, pripremni
uskopi se izradjuju na manjem medjusobnom rastojanju, obično 6 – 8 m, i oni se na
vrhu levkasto proširuju, tako da ugalj gravitaciono pada u sipke bez posebnog
učešća radnika na utovaru. Da bi se olakšao proces pripreme, budući da je izrada
strmih uskopa znatno teža od izrade horizontalnih prostorija, kod ovih metoda se
nekad, umesto izrade pripremnih uskopa, buše bušotine velikog prečnika, (0,6 – 0,8
m) .
20
_________________________________________________________________
Slika 19. Priprema otkopa za primenu sekcionih štitova
Nakon izrade pripremnih uskopa i uspostavljanja ventilacione veze sa

gornjim horizontom, pristupa se pripremi otkopa izradom prostorije za montažu
štita. Ona se izradjuje 2 – 3 m ispod gornjeg ventilacionog hodnika, a potom se
proširuje na širinu (horizontalnu) sloja. Taj podsečen prostor je podgradjen
privremenom drvenom podgradom, koja se postupno uklanja sukcesivno sa
montažom štita. Zarušavanjem ploče uglja uspostavlja se kontinuitet ruševine iznad
štita, koja će nadalje permanentno potiskivati štit naniže sa napredovanjem
otkopavanja.
U slučaju kada zarušavanje krovine nije uspešno ili nije dozvoljeno zbog
potrebe očuvanja površine, moguće je prostor iznad štita ispunjavati jalovinom koja
se permanentno dodaje iz gornjeg ventilacionog hodnika, kako je to prikazano na
slici 20.
Kod metode prikazane na slici, ispod ventilacionog hodnika se po čitavoj
dužini otkopa izradjuje veštački plafon (ploča) od armiranog betona, u kome se, na
medjusobnom rastojanju 6 – 8 m, ostavljaju otvori za spuštanje jalovine u cilju
ispunjavanja praznog otkopnog prostora. Ispod betonske ploče se izradjuje montažna
komora za formiranje štita, a sa nižim horizontom veza uspostavlja pripremnim
uskopima, koji se mogu izradjivati i bušenjem bušotina velikog prečnika.
Sa otkopavanjem uglja ispod montiranog štita, i njegovim spuštanjem
naniže, u novonastali prazan prostor se ubacuje jalovina, koja razupire prateće
bokove sloja i održava ih stabilnim. Kao što je na slici prikazano, izmedju dva
otkopa ostavlja se granični stub od uglja širine 3 – 4 m.
21
___________________________________________________________________
Slika 20. Otkopavanje sa štitom i veštačkim ispunjavanjem praznog prostora

iznad štita jalovinom koja se doprema sa površine; (u presecima su prikazane tri
faze otkopa: u pripremi i montaži štita, presek III-III; u toku otkopavanja, presek II-
II i po završetku otkopavanja, presek I-I)
Klasična primena metode otkopavanja sa štitom prikazana je na slikama 19 i

21. U otkopu se koriste različite konstrukcije štitova, a suština otkopavanja je u tome
da se ugalj otkopava ispod štita, čime se postiže njegovo postupno spuštanje naniže.
Iznad štita se prostor ispunjava ruševinom koja se gravitaciono spušta sa višeg
horizonta, odnosno iz obrušene krovine.
Glavna priprema otkopa je u izradi jednog ili para prolazno-ventilacionih
uskopa, koji sluše za izlazak radnika na otkop i dovod sveže vazdušne struje. Ovi se
uskopi izradjuju na medjusobnom rastojanju 20 – 40 m, tj. koliko je usvojena dužina
otkopa. Izmedju njih se, na medjusobnom rastojanju 6 – 8 m izradjuju uskopi –
ugljene sipke kroz koje ugalj gravitaciono silazi na niži horizont gde se istače u
transportna sredstva.
Pri otkopavanju se jedan uskop uništava, a drugi ostaje kao veza sa gornjim
ventilacionim hodnikom. Radi uspostavljanja protoka vazdušne struje izmedju
uskopa se izradjuju ventilacioni proboji na medjusobnom rastojanju 6 – 10 m. Kada
se počne sa otkopavanjem narednog otkopa, do prethodnog se ostavlja zaštitni stub
uglja debljine 2 – 4 m, izuzetno i više, u zavisnosti od moćnosti ugljenog sloja, (v.
sl. 21).
U praksi rudnika koji primenjuju ove metode otkopavanja, primenjivane su
različite konstrukcije štitova. Najjednostavnije su one koje se sastoje od više slojeva
drvenih oblica medjusobno povezanih čeličnim užadima, što obezbedjuje štitu i
odgovarajuću elastičnost, (sl. 22-a),/39/, medjutim, bolje konstrukcije štitova se
izradjuju kao sekcioni štitovi, u sekcijama dužine do 6 m, koje su ojačane čeličnim
profilima medjusobno spojenim dugačkim zavrtnjima ili nekim drugim načinom
spajanja. Širina štita zavisi od moćnosti sloja, a može biti i do 10 m. Sekcije su
medjusobno vezane čeličnim užadima.
22
_________________________________________________________________
Slika 21. Priprema otkopa za otkopavanje pod štitovima; 1- transportni

hodnik, 2- ventilacioni hodnik, 3- ugljeni stub po padu pripremljen izradom
pripremnih uskopa, 4, 5 – granični prolazno ventilacioni uskopi (konstrukcija štita je
jedinstvena)
a) b) c)
Slika 21. Šematski prikaz delovanja štita: a) prvobitna ideja o korišćenju

štita u cilju odvajanja otkopnog prostora od ruševine; b) dejstvo sila pritiska na štit,
c) dovodjenje štita u radni položaj posle montaže: 1- položaj pri montaži, 3- radni
položaj
23
___________________________________________________________________
Slika 22. Izgled sekcionog štita: 1- metalni ram, 2- drvene oblice, 3-

uzdužne oblice za učvršćenje štita, 4- obujmice sa zavrtnjima za spajanje
a) b)
c)
Slika 23. Izgled jednodelnog (a) i dvodelnog (b) elastičnog štita izradjenog
bez sekcija; c) izgled štita u montaži: 1- čelični profili koji čine osnovu štita, 2-
uzdužne oblice za učvršćenje štita, 3- poprečne noseće oblice
Efikasnost delovanja štita zavisi od konstrukcije i kvaliteta njegove izrade,

ali zavisi i od karaktera ugljenog sloja, ravnomernosti njegove moćnosti i pravilnog
odvijanja procesa otkopavanja. Pomeranje štita naniže obezbedjuje se njegovim
«potkopavanjem», budući da se on permanentno oslanja na isturene delove
otkopnog prostora koga čini neotkopan ugalj (oslonci štita).
Otkopavanje ispod štita obavlja se najčešće bušačko-minerskim radovima, a
kod savremenijih konstrukcija štitova primenjuju se uredjaji za mehaničko kopanje
uglja. Pri otkopavanju bušačko-minerskim radovima, minske bušotine se buše na
način prikazan na slici 24. Prvo se minira središnji deo sloja, kojim se obezbedjuje
24
_________________________________________________________________
prolaz izmedju levkastih prostora nad ugljenim sipkama, a zatim se miniraju i

bokovi otkopnog prostora čime se obezbedjuje spuštanje štita.
Minirani ugalj gravitaciono klizi po kosinama iznad ugljenih sipki, kojima
pada na niži horizont gde se istače u transportna sredstva. Posle miniranja, ispod
štita postoji prazan prostor kroz koji struji sveža vazdušna struja, kojom se
provetrava otkop, a koji služi i za prolaz ljudi.
Slika 24. Šema rasporeda minskih bušotina na otkopu pod štitom: a,b,c)
otkopavanje slojeva uglja veće moćnosti (preko 5 – 6 m): a) raspored bušotina u
planu, b) raspored bušotina u prolazu, c) raspored bušotina ispod oslonaca štita;
d,e) raspored bušotina pri otkopavanju sloja manje moćnosti (ispod 5 m); d) prvo
miniranje u sredini otkopa, e) drugo miniranje u osloncima štita
Osim napred prikazanih konstrukcija štitova na rudnicima, koji ove metode

primenjuju, koriste se i druge konstrukcije tzv. nemehanizovanih (a – e na slici 25),
/12/, ili polumehanizovanih štitova (f, g na istoj slici). Medjutim, ove su metode
doživele veliko usavršavanje primenom štitnih kompleksa sa agregatima za
dobijanje uglja na otkopima. Radi se o primeni specijalne štitne podgrade, koja po
25
___________________________________________________________________
principu rada i izgledu podseća na mehanizovanu štitnu podgradu na širokim čelima.

U ovom slučaju se radi o posebnim konstrukcijama štita od čeličnih sekcija, od kojih
je jedna prikazana na slici 26. Sekcije štitne podgrade se sastoje od noseće
konstrukcije za podupiranje ruševine, koja je obično dvodelna tako da se lako
prilagodjava eventualnim promenama moćnosti sloja. Noseća konstrukcija se
oslanja na oslone stope koje se o krovinu i podini sloja razupiru hidrauličnim ili
pneumatskim stupcima. Neke konstrukcije ove podgrade prikazane su i na slici 27.
Slika 25. Različite konstrukcije štitova u zavisnosti od moćnosti sloja i

pritiska na štit
Slika 26. Izgled kompleksa štitne podgrade kompletirane na površini

(podgrada tipa ŠK-2M izradjena u Rusiji)
26
_________________________________________________________________
a) b)
c)
Slika 27. Konstrukcije mehanizovanih štitova: a) sa pneumatskim

razupiračima, b) sa krutim nosećim ramom, c) sa pneumatskim razupiračima (u
radu i pri montaži štita)
27
___________________________________________________________________
Slika 28. Izgled agregata 1AŠ (Rusija) za otkopavanje uglja na otkopu sa štitom:
1- radni element – strug za otkopavanje uglja, 2- mehanizovana štitna podgrada, 3-
hidraulični stupci, 4- oslona ploča (stopa), 5- krovna greda (slemenjača), 6-
razupirući ram, 7- krov štita od drvenih oblica, 8- teleskopski nosač radnog organa
koji se pomera pomoću hidrauličkog cilindra (9), 10 – radni organ s reznim zubima,
11- pumpna stanica, 12- skip za dopremanje materijala
Prikazani štitovi se primenjuju na otkopima sa odgovarajućom pripremom.

Ona se, kao što je napred navedeno, u principu sastoji od graničnih pripremnih,
ventilaciono-prolaznih uskopa, i ugljenih sipki za spuštanje uglja. Kod klasičnih čela
izradjuje se veći broj ugljenih sipki, kako je to prikazano na slikama 19 i 21. Kod
mehanizovanih čela ugljene sipke se izradjuju na krajevima otkopa, pa se ugalj
mehaničkim sredstvima prevozi do sipki.
Na slici 29 prikazan je otkop sa jednostavnijom konstrukcijom kod koje se
za prevoz uglja do sipki koriste dva skrepera, od kojih se svakim ugalj prevozi od
sredine do ugljenih sipki na krajevima otkopa. Rastojanje izmedju ugljeno-prolaznih
sipki je 25 m, ali se zahvatanjem dela uglja i pored uskopa, dužina otkopa povećava
na 30 m. Na slici je prikazano da se na otkopu koristi posebna konstrukcija štita kod
koje se noseće grede štita oslanjaju na valjkaste nosače koji omogućavaju lako
pomeranje donjeg dela štita. Korišćenjem daljinskog upravljanja sa skreperskim
vitlovima, omogućeno je da oni budu postavljeni u prostoriji koja se nalazi na
odredjenoj visinskoj razlici ispod otkopa, u krajnjem slučaju i u hodniku izradjenom
iznad predvidjenog zaštitnog stuba iznad transportnog hodnika.
Kako je na slici prikazano priprema otkopnog polja se obavlja izradom dva
pripremna prolazno-ventilaciona uskopa, koji se na odredjenim visinskim
rastojanjima (8 – 12 m) spajaju vetrenim probojima. Kasnije se, pri otkopavanju
naniže, otkopava deo stuba izmedju pripremnih uskopa, ali se jedan od njih (na
suprotnoj strani od otkopa) ostavlja kao ventilaciona veza sa gornjim horizontom.
Pri otkopavanju narednog otkopnog polja ovaj uskop se koristi za dovodjenje
vazdušne struje na otkop, a sa otkopavanjem se sukcesivno uništava. Na taj način
28
_________________________________________________________________
priprema novog otkopnog polja obavlja se izradom novog para pripremnih

ventilaciono-prolaznih uskopa. Otkopavanje naniže se obavlja sve do zaštitnog
plafona transportnog hodnika debljine 4 – 6 m.
Slika 29. Otkopavanje moćnog ugljenog sloja strmog nagiba u otkopu sa štitom i
prevozom uglja duž otkopa pomoću skrepera
Kao što je na slici 30 prikazano,

siguran rad ispod štita obezbedjuje se
pokrivanjem usta ugljenih sipki, da bi se
sprečio pad radnika u sipku. Zaštitna
rešetka iznad ugljene sipke obešena je o
noseći element štita.
Na slici 31 predstavljeno je
otkopavanje pomoću štita prikazanom
na slici 27-c. Kao i u drugim
slučajevima, priprema se izvodi izradom
Slika 30. Izgled radnog prostora novog para pripremnih ventilaciono-
pod štitom i način njegovog prolaznih uskopa na medjusobnom
osiguranja zaštitnim rešetkama rastojanju 44 m, koliko iznosi usvojena
obešenim o štit: 1 – deo neotkopanog dužina otkopa.
uglja koji čini oslonac štita, 2- štit, 3-
ugljena sipka
Ustvari, dužina otkopa je veća za širinu stuba izmedju pripremnih uskopa, budući
da se, pri otkopavanju, zahvataju po polovina širine stuba na obe strane otkopa, /12/.
Štit se sastoji od sekcija koju čine oslone stope do krovine i podine, koje su
razuprte pneumatskim stupcima. Konstrukcija štita je ispupčena tako da se lako
prilagodjava eventualnim promenama moćnosti sloja.
29
___________________________________________________________________
Slika 31. Priprema otkopnog polja za otkopavanje mehanizovanim štitovima.
Na slici 32 prikazana je primena konstrukcije mehanizovanog štita pri čemu se

otkopavanje uglja obavlja ugljenim strugom (v. detalj na slici). Dužina otkopa je
preko 100 m, a priprema se, takodje, obavlja izradom para pripremnih uskopa, kao i
u prethodnim slučajevima. Konstrukcija štita je principijelno različita u odnosu na
onaj koji se primenjuje kod prethodno prikazane metode. Štit se sastoji od
podinskog i krovinskog oslonca, ali se oslanjanje štita postiže preko nosećeg rama
oslonjenog na podinu. Štit je udubljen naniže tako da ruševina svojim pritiskom
obezbedjuje razupiranje štita. Na nosećem ramu se nalaze vodjice po kojima klizi
strug za kopanje uglja. Za skraćenje dužine prevoza uglja na otkopu, u njegovoj
sredini se izradjuje ugljena sipka ili se buši bušotina velikog prečnika, kroz koju se
ugalj gravitaciono spušta na donji horizont
Slika 32. Otkopavanje strmog ugljenog sloja mehanizovanim štitom KTK

ruske proizvodnje
30
_________________________________________________________________
Primenom mehanizovanih štitova i mehaničkog kopanja uglja na otkopu,

postiže se pojednostavljenje pripreme i smanjenje njenog obima (koeficijenta
pripreme). U poslednjem slučaju otkop ima ravan pod i jednostavniji je za dobijanje
uglja. Prednost, kao i kod drugih konstrukcija, je u postojanju protočnog
provetravanja otkopa. Na otkopu sa mehanizovanim štitom i mehanizovanim
otkopavanjem zaposlen je znatno manji broj ljudi pa je i njihova produktivnost
znatno veća.
Otkopavanje moćnih ugljenih slojeva. Otkopavanje sa štitovima

primenjeno je i u slojevima veće moćnosti pri čemu štitovi moraju biti prilagodjeni
toj moćnosti. Otkopavanje se može obavljati u principu na dva načina: istovremenim
otkopavanjem celokupne moćnosti, ili podelom sloja na pojaseve.
Prvi slučaj, otkopavanje moćnog ugljenog sloja zahvatom celokupne
moćnosti, prikazan je na slici 33. Priprema za otkopavanje je principijelno slična
prethodnim, ali se u ovom slučaju izradjuju po dva reda pripremnih uskopa, odnosno
ugljenih sipki. Isto tako, u cilju otkopavanja sloja moćnog preko 10 m, primenjuje
se dvostruko širi štit. Na slici je prikazana konstrukcija dvostrukog sekcionog štita.
Njegova konstrukcija zavisi od uslova otkopavanja: konkretne moćnosti i pritiska na
štit u zavisnosti od čega se odredjuje njegova nosivost i jačina konstrukcije.
Otkopavanje pod štitovima obavlja se na napred opisan način.
Slika 33. Otkopavanje moćnog ugljenog sloja dvostrukim štitovima: 1-

otkop, 2- ugljene sipke, 3- akumulacione zapremine sa šutevima za istakanje uglja
Druga mogućnost za otkopavanje slojeva uglja velike moćnosti je da se

otkopavanje obavlja u pojasima (obično dva pojasa za sloj moćnosti ispod 14 – 16
m. Prvo se otkopava krovinski pojas, a potom podinski. Pri tome, pri otkopavanju
drugog pojasa ostavlja se zaštitni pojas od uglja debljine najmanje 2 m. Takav način
otkopavanja prikazan je na slici 34.
31
___________________________________________________________________
Priprema se obavlja na način sličan onom na prethodnoj slici. Izradjuju se

dva reda ugljenih sipki, pri čemu svaki red odgovara jednom otkopnom pojasu. Prvo
se otkopava krovinski pojas, a potom priprema i otkopava podinski. Do starog rada
prvog pojasa ostavlja se zaštitni pojas uglja debljine 2 m. U svakom otkopu se
koristi poseban sekcioni štit širine 6 – 7 m. U cilju efikasnost istakanja uglja iz
ugljenih sipki, za svaki red sipki izradjuje se poseban utovarni hodnik.
Metode otkopavanja sa štitovima obezbedjuju siguran rad u prostoru
zaštićenom štitom, koji odvaja otkopni prostor od zarušene krovine. Nedostatak
metode je u tome što je nešto veća priprema, kako pri izradi ventilaciono-prolaznih i
ugljenih sipki, tako i pri izradi komore za montažu štita. Potrebno je utrošiti
značajnu količinu gradje i ljudskog rada za montažu štita, ali nakon toga, pri
otkopavanju, izostaje operacija podgradjivanja otkopa, koja je vrlo značajna faza
kod većine metoda otkopavanja slojeva uglja. Otkopi se provetravaju protočnom
vetrenom strujom, a ugalj u otkopnom polju istače gravitacionim kretanjem naniže
što znači da je i obim poslova na utovaru i prevozu uglja na otkopu zanemarljiv.
Slika 34. Otkopavanje moćnog ugljenog sloja njegovom podelom na

pojaseve u kojima se nezavisno obavlja otkopavanje u otkopima sa štitovima.
32
___________________________________________________________
2.1.4. Otkopavanje sa magaziniranjem uglja
Ležišta uglja se otkopavaju najčešće primenom dve grupe metoda

otkopavanja: sa zarušavanjem ili sa zapunjavanjem otkopnog prostora. U stručnoj
literaturi se javlja vrlo mali broj slučajeva primene otkopavanja sa magaziniranjem
uglja, dok se otkopavanje sa privremenim održavanjem praznog otkopnog prostora
praktično ne primenjuje zbog opasnosti od koncentracije gasova u tim praznim
otkopnim prostorima, /12/.
Metode otkopavanja sa magaziniranjem uglja se ne mogu smatrati
uobičajenim pri otkopavanju ugljenih ležišta. To zbog toga što ugalj, sklon brzoj
oksidaciji, samozagrevanju, pa i samoupali, nije pogodan da duže vreme stoji
magaziniran u otkopnom prostoru.
S druge strane, privremeno magaziniranje uglja može biti praktično sa
stanovišta lakšeg održavanja otkopnog prostora, mada se ne može očekivati da
magazinirani ugalj podupire krovinu u toj meri da smanjuje potreban obim
podgradjivanja otkopnog prostora. Zbog toga se metode otkopavanja sa
magaziniranjem uglja primenjuju u slojevima uglja strmog zaleganja, jer
magazinirani ugalj u otkopu mora gravitaciono da se spušta u donji deo otkopa; u
slojevima sa nešto čvršćom krovinom koja neće iziskivati stalno podgradjivanje,
odnosno može se računati sa održavanjem odgovarajućih raspona krovine (min 6 –
8 m). Ugalj ne sme biti sklon brzoj oksidaciji i samozagrevanju, a otkopavanje se
mora izvoditi sa potrebnom brzinom da bi se skratilo vreme stajanja magaziniranog
uglja u otkopu.
Bez obzira što se govori o otkopavanju sa magaziniranjem uglja, princip
ovih metoda je takav da je ugalj privremeno magaziniran, a da se odmah po
njegovom istakanju iz otkopa, obavlja njegovo zarušavanje. Da bi se ispunio uslov
što bržeg otkopavanja u jednom otkopu, u praksi se često usvaja manja visina
horizonata, odnosno horizonti veće visine (preko 50 – 60 m) se dele na
medjuhorizonte visine 25 – 30 m. U tom slučaju se može postići uslov brzog
otkopavanja u jednom otkopu.
Otkopavanje se obavlja tako što se u istovremenom radu nalaze najmanje 3
otkopa. Dok se u jednom otkopu obavlja priprema za otkopavanje, u drugom,
susednom, se otkopava ugalj i magazinira uz istakanje «zapreminskog viška», a u
trećem otkopu se vrši sistematsko istakanje magaziniranog uglja. U prethodnom
otkopu se zarušavanjem krovine vrši likvidacija praznog otkopnog prostora.
Na slici 35 prikazan je princip otkopavanja sa magaziniranjem uglja.
Pripremom se otkopno polje i horizont deli na 2 – 3 medjuhorizonta, ili se u samom
otkopnom polju deo otkopavanog sloja deli na dve do tri podetaže visine 20 – 30 m.
Na detalju slike 35-a prikazana je mogućnost da se iznad transportnog hodnika
ostavlja zaštitni plafon debljine 6 – 8 m, a ukoliko uslovi u sloju to dozvoljavaju,
umesto zaštitnog plafona može se iznad podgrade hodnika postaviti pojačana
podgrada od razupirača ili posebne konstrukcije prikazane na slici 36. Transportni
hodnik se podgradjuje gustim okvirima podgrade. U krovu hodnika se ostavljaju
otvori sa šutevima za istakanje magaziniranog uglja.
33
____________________________________________________________
a) b)
Slika 35. Otkopavanje pružnog stuba uglja u pojasima po padu sloja sa

magaziniranjem uglja: a) priprema ugljenog sloja sa ostavljanjem stuba uglja iznad
transportnog hodnika, b) otkopavanje korišćenjem pojačane drvene podgrade iznad
transportnog hodnika: I- pojas pripremljen za otkopavanje, II- pojas u otkopavanju,
III- pojas sa magaziniranim ugljem; IV- pojas iz koga se istače magazinirani ugalj;
V- pojas iz koga je istočen ugalj; 1- podgrada od pojedinačnih stupaca, 2- rasporni
elementi kojima se pregradjuje transportno-prolazni uskop, 3- prolazno odeljenje, 4-
ojačana podgrada u krovu transportnog hodnika
Slika 36. Način osiguranja transportnog hodnika: a) ostavljanjem horizontalnog

stuba od uglja, b) pojačanom podgradom iznad hodnika, c) pojačanom podgradom
hodnika postavljanjem gustih okvira (šrot podgrada)
Detalj na slici 35-b prikazuje princip otkopavanja. Ono se obavlja u

pojasima po padu (panelima) širine 4 – 10 m zavisno od čvrstoće krovine sloja. Sa
otkopavanjem se počinje od transportnog hodnika sa napredovanjem naviše.
Pojedini pojasevi se medjusobno odvajaju gusto postavljenom podgradom od
drvenih stubaca u jednom ili dva reda. U boku do neotkopanog pojasa, (na slici
desnom), podgradom se ogradjuje prolazno-transportni uskop, pri čemu on služi i za
34
___________________________________________________________
dovod svežeg vazduha na otkop. Izlaz vazduha na viši horizont ili podetažu
obezbedjen je kroz očuvan transportno-prolazni uskop prethodnog pojasa.
Na otkopu se ugalj obara miniranjem pri čemu je potrebno prekriti
transportno-prolazni uskop, tako da ugalj pada u prazan prostor otkopa u kome se
magazinira. Zbog povećanja zapremine oborenog uglja, u toku otkopavanja je
potrebno istakati «zapreminski višak» (20 – 25 % oborenog uglja). Kada se sa
obaranjem uglja stigne do gornjeg horizonta ili gornje podetaže, počinje se sa
pripremom za otkopavanje narednog pojasa. Ona se sastoji u podsecanju pojasa, ili
pojačanju podgrade krova hodnika na dužini koja odgovara širini novog otkopnog
pojasa.
Kao što je navedeno, u toku otkopavanja jednog otkopnog pojasa u
prethodnom se nalazi magazinirani ugalj, sa čijim se definitivnim istakanjem može
početi u momentu završavanja obaranja uglja u prethodnom pojasu.
Podgradjivanje otkopa se sastoji u postavljaju ogradjujuće rasporne
podgrade, kojom se formira prostor za novi transportno-prolazni uskop. On se, kako
je na slici 35-b prikazano srednjim raspornicima deli na dva dela, pri čemu gornji
deo služi za prolaz, a donji za izvlačenje gradje pomoću pneumatskog vitla.
Provetravanje otkopa je protočnom vazdušnom strujom.
U slučaju kada je krovina sloja veće čvrstoće, otkopavanje se može obavljati
na način prikazan na slici 37, /12/. Slika prikazuje metodu komornog otkopavanja, u
komorama širine 8 – 10 m izuzetno i više (na slici je naznačena širina 9 – 17 m), što
zavisi od čvrstoće krovine. Budući da se radi o strmom ugljenom sloju, normalne
komponente pritiska nisu tako velike, a na slici je prikazano da se krovina sloja
osigurava i visećom (anker) podgradom, što je moguće u slučaju postojanja čvrstih
stena u krovini.
Slika 37. Otkopavanje moćnog ugljenog sloja komornim otkopima sa

magaziniranjem uglja i osiguranjem krovine visećom (anker) podgradom: 1-
transportni hodnik, 2- ventilacioni hodnik, 3- hodnik podsecanja, 4, 5 – transportni
i hodnik podsecanja na medjuhorizontu, 6- ugljene sipke, 7- ventilaciono-prolazni
uskop, 8- anker podgrada
35
____________________________________________________________
Kao što je na slici prikazano, novi otkop se priprema izradom para

pripremnih ventilaciono-prolaznih uskopa, koji se izradjuju na medjusobnom osnom
rastojanju 4 – 5 m, odnosno da izmedju njih ostaje stub uglja najmanje 3 m. Na 7 –
8 m iznad transportnog hodnika izradjuje se hodnik podsecanja do koga se izradjuju
kratke sipke za istakanje uglja. Njihovo medjusobno rastojanje je 6 m. U zavisnosti
od širine komore, izradjuju se 2 – 3 sipke za svaku. Na nivou hodnika podsecanja
sipke se levkasto proširuju da bi se olakšalo istakanje uglja.
Obaranje uglja se vrši miniranjem u horizontalnim pojasima visine 1,5 – 2
m po celoj širini komore. Otkopavanjem se zahvataju i delovi oko ventilaciono-
prolaznih uskopa, a postavljanjem ventilacionih pregrada obezbedjuje se protočno
provetravanje otkopa. Posle svakog obaranja uglja miniranjem, istače se
zapreminski višak uglja da bi se dobila potrebna visina radnog prostora. Pre
obaranja narednog pojasa uglja u slobodnom otkopnom prostoru se, zavisno od
okolnosti, vrši osiguranje krovine ankerisanjem.
Prikazana metoda obezbedjuje visoko iskorišćenje uglja, podgradjivanje je
visećom podgradom, što znači da je mala potrošnja gradje, a utrošak vremena za
podgradivanje je mali. Zahvaljujući tome što izostaju i radovi na utovaru i prevozu
uglja na otkopu, postoji mogućnost postizanja veće proizvodnosti otkopa i
produktivnosti rada.
2.2. KOMBINOVANE METODE OTKOPAVANJA
Kombinovane metode otkopavanja baziraju se na primeni najmanje dva

načina otkopavanja, odnosno dve različite metode. U literaturi se kao kombinovane
javljaju i metode kod kojih postoje različiti pravci otkopavanja u susednim otkopnim
poljima ili stubovima, pri čemu se na otkopima primenjuje ista tehnologija dobijanja
uglja. Poštujući ove principe, u grupu kombinovanih metoda se može svrstati
relativno mali broj metoda otkopavanja ležišta uglja. Pri tome, kao osnovne
kombinacije, mogu se javiti:
- otkopavanje širokim čelima u više pojasa, pri čemu se najmanje u jednom
obavlja otkopavanje sa normalnom visinom ( 2 – 2,5 m), a na drugom ili drugim
čelima se otkopava širokim čelima sa zarušavanjem krovnog uglja;
- otkopavanje širokim čelima sa nastupnim i odstupnim otkopavanjem,
- otkopavanje širokočelnim otkopima po padu i usponu,
- otkopavanje moćnih slojeva uglja korišćenjem elastičnih pokrova (mreža),
Najveći broj varijanti kombinovanog otkopavanja sreće se u grupi metoda
otkopavanja sa elastičnim pokrovima (zaštitnim pletivima ili mrežama), kod kojih se
ispod krovine otkopava na širokočelnom otkopu, koji ima karakter montažnog čela i
služi za montiranje elastičnog pokrova, a ostali deo moćnosti sloja se otkopava na
različite načine, ali redovno sa obaranjem krovnog uglja. Zato će ovim metodama
otkopavanja biti posvećena najveća pažnja.
36
___________________________________________________________
2.2.1. Kombinovano otkopavanje moćnih ugljenih slojevima

širokočelnim otkopima
Kombinovano otkopavanje se primenjuje u slojevima moćnosti preko 7 – 9

m, odnosno kada je moćnost veća od one koja obezbedjuje uspešno otkopavanje
širokim čelom sa zarušavanjem krovnog uglja. U takvim okolnostima se krovinski
deo ugljenog sloja otkopava širokim čelom sa normalnom visinom otkopavanja (2 –
2,5 m), a preostali deo se otkopava širokim čelom sa zarušavanjem krovnog uglja
(slika 38-c). Ukoliko je sloj moćnosti preko 12 – 15 m, otkopavanje se obavlja u dva
pojasa pri čemu se u svakom pojasu otkopava širokom čelom sa zarušavanjem
krovnog uglja, (slika 38-d). Ovakav način se i u inostranoj literaturi imenuje kao
«Velenjska metoda otkopavanja», budući da je takav način otkopavanja razvijen u
ovom slovenačkom rudniku.
Poseban razlog za primenu kombinovanog otkopavanja sa čelom normalne
visine u krovinskom delu sloja, je pojava nešto čvršće krovine koja se lako i
blagovremeno ne zarušava. Tada postoji opasnost od stvaranja praznog prostora
ispod konzole nezarušene krovine, a u tom praznom prostoru dolazi do povećanog
gubljenja uglja, kao i koncentracije gasova. Otkopavanjem na čelu manje (normalne)
visine stvaraju se uslovi za lakše kontrolisanje procesa zarušavanja krovine, a po
potrebi se može primeniti i prinudno zarušavanje dubljim minskim bušotinama.
Slika 38. Različite mogućnosti otkopavanja moćnih ugljenih slojeva: a)

otkopavanje u više pojasa normalne visine, b) otkopavanje jednim čelom sa
zarušavanjem krovnog uglja, c) kombinovano otkopavanje čelom normalne visine i
čelom sa zarušavanjem krovnog uglja, d) otkopavanje sa dva ili više čela (slučaj
rudnika Velenje – Slovenija) sa zarušavanjem krovnog uglja
37
____________________________________________________________
Na slici su izgledi čela uslovno prikazani. Na njima se u principu primenjuje

mehanizovano otkopavanje sa mehanizovanom samohodnom hidrauličnom
podgradom (SHP).
Način otkopavanja na gornjem i donjem širokom čelu, prikazanom na
detalju «c» na slici, ni u čemu se ne razlikuje od tehnologija otkopavanja na takvim
čelima u standardnim uslovima primene, a o kojima se govori u odgovarajućim
poglavljima. Kao što je navedeno, prednosti kombinovanog otkopavanja su u
obezbedjenju povoljnih uslova za otkopavanje na donjem širokom čelu, gde se
obavlja otkopavanje sa zarušavanjem krovnog uglja. Najpovoljniji uslovi se postižu
u slučaju kada se na gornjem čelu, u toku otkopavanja, postavlja čelična mreža ili
elastični pokrov, jer se u tom slučaju postižu povoljniji uslovi pri zarušavanju
krovnog uglja na donjem čelu. Naime, otkopavanje krovnog uglja je
najproblematičniji deo metode otkopavanja, pa se, kao i kod drugih metoda gde se
otkopavaju moćni ugljeni slojevi sa zarušavanjem krovnog uglja, u toj fazi postižu
značajni gubici uglja. Da bi se oni smanjili, neophodno je izvršiti fizičko razdvajanje
zarušene krovine od zarušenog uglja. U normalnim uslovima se to postiže
postavljanjem čeličnih mreža, a kada se govori o elastičnom pokrovu misli se i na
postavljanje pletiva od čeličnih traka kojima se potpuno ogradjuje ugalj od ruševine.
Za otkopavanje krovinskog dela sloja širokim čelom normalne visine,
potrebno je u tom pojasu izvršiti posebnu pripremu, najčešće sa potpuno nezavisnim
pripremnim prostorijama od onih u donjem pojasu. Nekada se, medjutim, priprema u
gornjem pojasu vrši sukcesivno sa napredovanjem otkopavanja, pa se izradjuju
kratki uskopi za medjusobno povezivanje dva otkopna nivoa, u cilju provetravanja,
dopreme gradje i ostalog materijala, ali i za spuštanje uglja u donji transportni
hodnik.
Slika 39. Kombinovano širokočelno otkopavanje sa čelom normalne visine i

čelom sa zarušavanjem krovnog uglja
Na slici je prikazana tehnologija širokočelnog otkopavanja sa dobijanjem

uglja bušačko-minerskim radovima. Kad god za to postoje mogućnosti, na čelima
38
___________________________________________________________
treba primeniti mehanizovano širokočelno otkopavanje sa primenom mehanizovane

hidraulične podgrade.
O tehnologijama rada na širokim čelima se ovde ne govori detaljnije jer su
one obradjene u okviru odgovarajućih širokočelnih metoda otkopavanja u
standardnim uslovima.
2.2.2. Otkopavanje širokim čelima sa kombinovanjem pravca

napredovanja čela
Širokočelno otkopavanje se standardno primenjuje u ležištima uglja

moćnosti 1,5 – 3,0 m, sa horizontalnim ili blago nagnutim zaleganjem. Pravac
otkopavanja, odnosno pravac napredovanja otkopnih frontova najčešće je po
pružanju sloja, pri čemu je moguće:
- nastupno napredovanje širokog čela od prostorija otvaranja prema granici
eksploatacionog (otkopnog) polja,
- odstupno otkopavanje sa napredovanjem otkopavanja od granice
otkopnog ili eksploatacionog polja prema sredini, odnosno prema prostorijama
otvaranja,
- kombinovano odstupno i nastupno otkopavanje kada se želi da koriste
prednosti jednog i drugog načina otkopavanja, a o kojima se govori u poglavlju o
primeni klasičnog širokočelnog otkopavanja,
- otkopavanje od jednog krila otkopnog odnosno eksploatacionog polja
prema drugom, kada je izvršeno dijagonalno otvaranje ležišta i ne postoji srednji
zaštitni stub u kome su niskopi otvaranja (koristi se kod ograničenih dužina otkopnih
ili eksploatacionih polja, a u cilju dobijanja što većih dužina otkopnih polja).
Osim navedenih načina širokočelnog otkopavanja, drugim rečima, osim
navedenih pravaca kretanja otkopnih čela (frontova), primenjuju se i drugi načini
otkopavanja, odnosno drugi pravci napredovanja otkopnih čela i to:
- širokočelno otkopavanje po usponu ležišta,
- širokočelno otkopavanje po padu ležišta,
- otkopavanje sa dijagonalnim kretanje širokih čela.
Ovakvi načini otkopavanja, odnosno kretanja otkopnih čela, opravdani su
specifičnim uslovima u ležištu, odnosno i specifičnim načinima otkopavanja i
saniranja otkopnog prostora (sa zarušavanjem ili sa zapunjavanjem.
Širokočelno otkopavanje po usponu ležišta obično je motivisano
primenom otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa, i to posebno u slučaju primene
hidrauličkog zapunjavanja. Tada izostaje proces ogradjivanja otkopnog pojasa koji
se zapunjava, što u mnogome smanjuje obim neproizvodnih operacija i povećava
brzinu otkopavanja, (primer rudnika Šjerša u Poljskoj).
Pri primeni otkopavanja po usponu, kako je prikazano na slici 40, /10/,
eksploataciono polje se razradjuje sa dva osnovna horizonta, izmedju kojih se
pojedina otkopna polja pripremaju ventilacionim (1) i izvoznim (2) uskopima,
budući da se otkopani ugalj izvozi na viši horizont. Na taj način se otkopani ugalj
odmah izvozi na viši horizont, u suprotnom bi se prvo spuštao na niži, a potom
izvozio na viši horizont. Kao što je na slici prikazano širina pružnog stuba ili
moguće i eksploatacionog polja je 800 – 1.500 m, dok se uskopi, koji odredjuju
dužinu širokog čela, izradjuju na medjusobnom rastojanju 150 – 200 m.
39
____________________________________________________________
Slika 40. Metoda otkopavanja širokočelnim otkopima po usponu: 1-

ventilacioni uskop, 2-uskop za transport otkopanog uglja, 3- transportni hodnik na
višem horizontu, 4- ventilacioni hodnik na nižem horizontu, 5- glavni ventilacioni
hodnik
Otkopavanje prikazano na slici obavlja se u sloju srednje moćnosti, koja je

povoljna za široko čelo. Na slici je prikazano otkopavanje sa zarušavanjem krovine.
Zbog nagnutog sloja, ruševina iz krovine se u većoj meri prenosi na prostor iza čela,
što znači da je manji pritisak na podgradu čela. Kod većih nagiba, zarušavanje može
biti takvo da se prostor iznad sekcija podgrade ne ispunjava potpuno ruševinom, što
može da stvara probleme u slučaju čvršće krovine. Nedostatak je i niskopno
vodjenje ventilacione struje, koje je na slici prikazano, mada ne postoji smetnja da
kretanje vazduha bude po usponu.
U slučaju primene metode širokočelnog otkopavanja sa zapunjavanjem,
kakav je slučaj u pomenutom poljskom rudniku Šjerša, uskopno napredovanje
širokog čela pogoduje primenjenom hidrauličkom zapunjavanju otkopa. Ono se vrši
gravitacionim isticanjem zasipa kroz otvore na cevovodu, kojim se zasip dovodi u
otkopni prostor iza štita podgrade. U takvim slučajevima primenjuje se i specijalna
konstrukcija sekcija hidrauličke podgrade, (slika 41).
40
___________________________________________________________
a) b)
Slika 41. Izgled sekcije hidraulične podgrade za širokočelno otkopavanje sa

zapunjavanjem (a) i položaj sekcije na širokom čelu na kome se otkopava po usponu
(b)
Širokočelno otkopavanje po padu ležišta primenjuje se pri otkopavanju sa

zarušavanjem krovine, ili čak pri otkopavanju moćnijih ugljenih slojeva sa
zarušavanjem krovnog uglja, /80/, /14/, /10/. Nagib ugljenih slojeva je najčešće do
10o, redje više. Ukoliko se radi o slojevima manje i srednje moćnosti, (do 3,5 m)
otkopavanje se obavlja zahvatanjem cele moćnosti sloja. U cilju održavanja
ventilacione veze sa gornjim horizontom pogodno je da se izradjuje par pripremnih
uskopa (slika 42-a,b), tako da se jedan zarušava sa niskopnim napredovanjem
otkopa, a drugi ostaje i koristi se kao ventilaciona veza, za odvodjenje istrošene
vazdušne struje do gornjeg ventilacionog hodnika. Pri pripremi i otkopavanju
narednog otkopnog polja, tim uskopom dolazi svež vazduh na čelo.
Ukoliko se izradjuje samo jedan pripremni uskop, kako je prikazano na slici
42-c, neophodno je ventilacionu vezu sa gornjim horizontom održavati dobrim
podgradjivanjem ovog uskopa gustom drvenom podgradom, tako da se prostorija
održava neposredno do ruševine.
Niskopno otkopavanje omogućava lakše održavanje pripremnih uskopa i
sigurniji pristup do otkopa. Rad na otkopu je bezbedniji i manje sklon havarijama.
Ruševina iz krovine pritiska sekcije podgrade prema čelu, što obezbedjuje lakše
održavanje napredovanja čela.
Pri otkopavanju vrlo moćnih ugljenih slojeva otkopavanje se obavlja
širokim čelima sa zarušavanjem krovnog uglja, ili čak kombinovano, kako je
prikazano na detalju slike 42-d. U tom slučaju ispod krovine se otkopava širokim
čelom sa normalnom visinom, kojim se obezbedjuje kontrolisano zarušavanje
krovine. U cilju sigurnijeg otkopavanja u donjem čelu u kome se otkopava sa
zarušavanjem krovnog uglja, korisno je da se na gornjem čelu polaže čelična mreža,
koja omogućava dobijanje krovnog uglja sa manjim gubicima i manjim
osiromašenjem.
Ako se radi o otkopavanju ugljenih slojeva moćnosti veće od 30 – 40o,
niskopno otkopavanje se obavlja korišćenjem štitova o čemu se govori u posebnom
poglavlju.
41
____________________________________________________________
a) b)
c) d)
Slika 42. Različiti slučajevi otkopavanja širokim čelima sa niskopnim

napredovanjem otkopa: a) transport uglja naniže sa teleskopskim transporterom sa
trakom, a, b) priprema sa parom pripremnih uskopa, c) priprema sa jednim prolazno-
ventilacionim uskopom, d) kombinovano otkopavanje moćnog sloja sa
postavljanjem čelične mreže
2.2.3. Kombinovane metode otkopavanja sa korišćenjem elastičnih

pokrova (zaštitnih mreža)
Razlog što se ove metode svrstavaju u kombinovane je, pre svega, u

činjenici da se otkopavanje ugljenog sloja obavlja na dva posebna otkopa: u
krovinskom delu sloja se otkopava na širokočelnom otkopu, koji ima zadatak da se
na njemu (po podu otkopa) montira elastično pletivo, a donji deo sloja otkopava
nekom drugom metodom sa dobijanjem uglja pod elastičnim pletivom – pokrovom.
42
___________________________________________________________
Gornji otkop naziva se i montažni otkop, a donjim otkopom se vrši osnovno

otkopavanje, /10/, /12/, /13/, /14/ i dr.
Ove metode otkopavanja namenjene su za otkopavanje moćnih ugljenih
slojeva, a nagib slojeva je različit. Ovakvo otkopavanje se primenjuje kako u
slojevima manjeg nagiba, tako i u strmim ugljenim slojevima. Medjutim, za
postavljanje elastičnog pletiva povoljniji su uslovi rada u slojevima sa manjim
nagibom.
Razlog za primenu ovih metoda otkopavanja je težnja da se zaštitnim
mrežama obezbedi uspešno otkopavanje donjih pojasa veće moćnosti sa što manjim
gubicima uglja, budući da se najveći gubici javljaju u procesu otkopavanja krovnog
uglja, koji dominira kod skoro svih varijanti ovih metoda otkopavanja.
Za osnovno otkopavanje donjeg dela sloja primenjuju se različite varijante
metoda stubnog, širokočelnog, podetažnog ili prečnog otkopavanja u horizontalnim
ili nagnutim pojasima. Primenjuje se čak i hidraulično otkopavanje uglja. Osnovna
karakteristika ovih metoda je korišćenje elastičnih pletiva (mreža ili pokrova),
kojima se ostvaruje osnovni cilj – otkopavanje sa što većim iskorišćenjem uglja.
Elastična pletiva nisu isto što i čelične mreže, koje se često primenjuju u rudnicima
uglja za zaštitu otkopnog prostora od prorušavanja krovine ili uglja iz krova otkopa
(slika 43- b i c). Pri standardnom korišćenju čeličnih mreža, ona se postavlja iznad
slemenjača podgrade, bilo da se radi o drvenim ili čeličnim. Tada mreža ima
funkciju zalaganja krovine, što se uobičajeno radi drvenom gradjom: poluoblicama,
cepanom gradjom i slično (slika 43- a).
Elastični pokrovi koji se primenjuju kod ovih metoda se izradjuju mnogo
sistematičnije i imaju mnogo veću čvrstoću, samim tim pružaju veću zaštitu donjem
otkopu i obezbedjuju uspešno istakanje krovnog uglja iz ovih otkopa.
Elastično pletivo se izradjuje na različite načine, a njihova konstrukcija je na
najbolji način prikazana na slici 44, /14/. Ono se može izraditi na jednostavniji način
postavljanjem čeličnih traka širine 5 – 10 cm, na medjusobnom rastojanju 0,5 – 1,0
m, a postavljaju se u pravcu napredovanja montažnog otkopa. Preko ovih traka,
takodje u pravcu napredovanja, a nekad i poprečno postavljaju se čelične mreže,
ispletene od žice debljine 2 – 3 mm, slične onim koje se koriste za postavljanje
ograda u domaćinstvima. Medjutim, ove mreže nemaju veliku otpornost i dolazi do
njihovog oštećenja pri povijanju pod pritiskom zarušene jalovine.
Na slici 44 prikazan je način izrade elastičnih pletiva ili pokrova, koji imaju
daleko veću nosivost i u potpunosti odvajaju zarušene stene od uglja koji se pod
njima otkopava. Ovi se pokrovi izradjuju tako što se po podu montažnog otkopa
prvo pletu čelične mreže od čeličnih traka slično tkanju, a preko mreže se na otkopu
izradjuje (plete) pokrov od čeličnih traka širine do 1 m. Debljina čelične mreže i
čeličnih traka za pletenje pokrova zavisi od očekivanog pritiska na pletivo, koji u
velikoj meri zavisi i od moćnosti sloja (otkopavanog krovnog uglja).
Kod metoda o kojima se ovde govori, najveće učešće ljudskog rada je
upravo na postavljaju elastičnih pokrova. On iznosi i preko 60 % svog uloženog
rada, ili konkretno za 100 m2 pletiva utroši se 30 – 60 nadnica.
43
____________________________________________________________
a) b)
c)
Slika 43. Načini zalaganja krova

otkopa drvenom gradjom (a) ili
čeličnom mrežom (b, c)
a) Ugradnja elastičnog pokrova (pletiva) na montažnom otkopu
Za montažu elastičnog pokrova ispod krovine sloja se formira montažni

otkop, koji po principu rada odgovara otkopavanju na širokom čelu normalne visine.
Široko čelo se podgradjuje drvenim ili čeličnim stupcima, koji se postavljaju u
pravilnim redovima, čiji razmak odgovara širini čeličnih traka, da bi se izmedju njih
formirao prostor u kome se montira pletivo. Čelične trake se dostavljaju u montažni
otkop u koturovima, koji se postupno odmotavaju uz naizmenično odmotavanje
trake u pravcu napredovanja čela i u paralelnom pravcu sa čelom i na taj način se
dobija pletivo, preko koga se na sličan način odmotavaju čelične trake. Sa
napredovanjem čela na montažnom otkopu, izradjuje se pletivo i sukcesivno preko
njega zarušava krovina.
S obzirom na veliko učešće živog rada na montiranju pokrova, normalna je
težnja da se ovaj deo procesa maksimalno pojednostavi i delimično mehanizuje.
Postavljanje čeličnih mreža kod varijanti otkopavanja širokim čelima je u značajnoj
meri mehanizovan, što nije u potpunosti slučaj kada se radi o izradi elastičnih
pokrova. Unapredjenje ovog procesa moguće je najpre rešiti korišćenjem kombajna
za mehaničko otkopavanje uglja na montažnom čelu, na kome se potom i montiranje
pokrova maksimalno poboljšava odgovarajućim rasporedom podgrade i
olakšavanjem polaganja čeličnih traka. Na slici 46 prikazan je slučaj takvog čela na
kome se otkopavanje obavlja uskozahvatnim kombajnom 1, za odvoz uglja je
44
___________________________________________________________
postavljen otkopni transporter, a posebnim namotajima 3 se postiže efikasno

montiranje pokrova.
Slika 44. Konstrukcija elastičnog pokrova za ugljene slojeve različite

moćnosti: a) moćnosti 5 – 7 m, b) moćnosti 7 – 10 m, c) moćnosti 10 – 13 m, d)
moćnosti preko 13 m; 1- čelične trake širine 1 m debljine 20 mm, 2- mreža pletena
od čeličnih traka širine 50 mm, debljine 3 mm.
Postavljanje elastičnog pokrova i njegov kvalitet su od izuzetnog značaja za

uspešno otkopavanje preostalog (osnovnog) dela sloja ispod pokrova, a koje se
obavlja na različite načine zavisno od moćnosti i nagiba ugljenog sloja. Ako se
montaža elastičnog pokrova obavlja tako da se čelične trake postavljaju paralelno sa
čelom montažnog otkopa, kao na slici 45-a, /14/, u tom slučaju je potrebno da se
otkopavanje donjeg pojasa obavlja tako da se pravac otkopavanja poklapa sa
prostiranjem čeličnih traka, jer se na taj način postiže dobra funkcija pokrova.
Medjutim, ako se i čelične trake redjaju kao tkanje, kao na slici 45-b, tada pravac
otkopavanja nema primaran značaj.
45
____________________________________________________________
a)
b)
Slika 45. Način izrade elastičnog pokrova (pletiva) : a) Postavljanje

elastičnog pokrova u montažnom otkopu: 1- pletenje čelične mreže. 2- postavljanje
čeličnih traka, 3- stupci drvene podgrade, 4- podgradni okviri; b) situacija
postavljenog pokrova na dva dela otkopa u radu: 1- čelična mreža, 2- gornji pojas
(montažni otkop), 3- donji pojas koji se otkopava ispod elastičnog pokrova
46
___________________________________________________________
Slika 46. Oprema za otkopavanje i postavljanje elastičnog pokrova na

mehanizovanom čelu: 1- kombajn za otkopavanje uglja na čelu, 2- otkopni
transporter, 3- namotaji za postavljanje mreže, 4- vitlo za pomeranje otkopne
mašine, 5- rolna mreže
b) Otkopavanje dela sloja ispod elastičnog pokrova
Otkopavanje sa elastičnim pokrovom se primenjuje u slojevima uglja veće

moćnosti (preko 5 – 7 m), pa se za otkopavanje u donjem delu sloja nalazi moćnost
najmanje 3 – 5 m. Medjutim, ta moćnost može biti i preko 10 m, pa se način
otkopavanja razlikuje u zavisnosti od nje. Način otkopavanja, takodje, zavisi i od
nagiba sloja, pa se u praksi rudnika koji primenjuju ove načine otkopavanja
primenjuje veći broj različitih metoda. O sličnim načinima otkopavanja se može
govoriti i u slučaju primene mehanizovanog otkopavanja, o čemu će biti posebno
govora u odgovarajućem poglavlju.
2.2.3.1. Otkopavanje moćnih slojeva blagog nagiba
Na slici 47 prikazana je metoda otkopavanja sa elastičnim pokrovom za

eksploataciju moćnog ugljenog sloja blagog nagiba.
Kao što je na slici prikazano, priprema se posebno obavlja za otkopavanje u
gornjem pojasu (montažnom otkopu) i donjem pojasu (osnovno otkopavanje). U
gornjem pojasu moćnosti 2 – 2,5 m izradjuje se pripremni uskop 2 iz koga se
izradjuju transportni hodnik 4 i ventilacioni hodnik 5. Ukoliko ovaj hodnik služi za
odvodjenje ukupne vazdušne struje, potrebno je izraditi kosi ventilacioni proboj
izmedju donjeg i gornjeg transportnog hodnika, koji je prikazan na preseku B-B.
47
____________________________________________________________
Slika 47. Otkopavanje moćnog ugljenog sloja sa otkopavanjem u gornjem

pojasu po prostiranju sloja, a u donjem pojasu po padu sloja: 1- pripremni uskop na
podini sloja, 2- pripremni uskop pod krovinom sloja, 3- podinski transportni hodnik,
4- krovinski transportni hodnik (za montažni otkop), 5- ventilacioni hodnik, 6-
otkopi donjeg pojasa kojima se otkopava po padu sloja, 7- otkop u gornjem pojasu
sa napredovanjem po pružanju, 8- otkopni uskopi nad podinom sloja, 9- otkopni
uskopi u gornjem delu donjeg otkopnog pojasa
U donjem, glavnom otkopnom pojasu, izradjuje se pripremni uskop 1 i

transportni hodnik 3. Kao što je naznačeno, dužina otkopnog polja po padu sloja je
100 m, a po pružanju može biti 100 – 150 m, izuzetno i više (medjusobno rastojanje
pripremnih uskopa).
U gornjem otkopnom pojasu je montažni otkop u kome se u otkopu
normalne visine otkopava po pružanju sloja. U ovom otkopu se sa napredovanjem
postavlja elastični pokrov, preko koga se zarušava krovina sloja.
Donji, glavni otkopni pojas, moćnosti 8 – 9 m, se priprema u panelima širine
do 50 m, u kojima se izradjuju pripremni – otkopni uskopi po usponu sloja sve do
gornjeg starog rada. Ovi se uskopi izradjuju kako u donjem, tako i u gornjem delu
pojasa, a njihovo medjusobno rastojanje je 8 – 10 m. Otkopni uskopi u gornjem delu
pojasa se izradjuju ispod elastičnog pokrova.
Otkopavanje se izvodi bušenjem lepezno izbušenih minskih bušotina iz
gornjih i donjih uskopa, kako je to na slici prikazano. Minirani ugalj gravitaciono
pada na podinu sloja gde se utovara na grabuljaste transportere, a u literaturi se ovaj
način vezuje i za korišćenje hidrauličkog otkopavanja, u kom slučaju se ugalj,
prethodno rastrešen miniranjem, mlazom vode iz hidromonitora usmerava u
transportne žlebove u donjim otkopnim uskopima.
48
___________________________________________________________
Kada se sa otkopavanjem stigne do donjeg transportnog hodnika, prelazi se

u sledeći otkopni panel u kome su u medjuvremenu izradjeni otkopni uskopi. Za
vreme otkopavanja u otkopnim uskopima se radna čela separatno provetravaju.
Na slici 48 prikazano je mehanizovano dobijanje uglja i podgradjivanje. U
montažnom otkopu, prikazanom na preseku B-B, otkopavanje se obavlja
uskozahvatnim kombajnom posle čijeg prohoda se postavlja novi red drvenih (na
slici) ili čeličnih stupaca. Da bi se dobila potrebna širina slobodnog prostora za
montiranje pletiva, redovi stupaca se postavljaju posle dva prohoda kombajna (širina
1,45 m).
Priprema gornjeg pojasa za montažni otkop izvodi se izradom posebnih
transportnih i ventilacionih hodnika, koji se izradjuju po pružanju sloja. Rastojanje
izmedju ovih hodnika je 120 m, što odgovara dužini montažnog otkopa.
Slika 48. Kombinovano otkopavanje sa elastičnim pokrovom i

mehanizovanim otkopavanjem uglja kompleksom KTU (Rusija)
Donji pojas se otkopava širokim čelom koje se kreće po padu sloja, što je
prikazano na preseku A-A. Na ovom čelu se koristi hidraulična podgrada koja je
konstrukciono tako napravljena da omogućuje efikasno istakanje krovnog uglja.
Jedan tip takve podgrade prikazan je na slici 49, gde se vidi da sekcije hidraulične
podgrade imaju «šuteve» za istakanje krovnog uglja, odnosno ploču u krovnoj gredi
sekcije, koja se posebnim hidraulikom spušta tako da ugalj gravitaciono pada na
otkopni transporter u čelu. Dužina širokog čela za istakanje krovnog uglja može biti
manja (50 – 80 m), jer se na ovom čelu dobija višestruko veća količina uglja
zarušavanjem krovnog uglja. Krovni ugalj obično se sam zarušava pod dejstvom
pritiska od ruševine, a u slučaju da se zarušavanje ne obavlja uspešno, potrebno je
bušenjem i miniranjem obezbediti prinudno zarušavanje krovnog uglja.
49
____________________________________________________________
Dužinu širokog čela treba iskustveno odrediti tako da se uskladi brzina

napredovanja montažnog čela i donjeg čela za glavno otkopavanje.
Korišćenjem elastičnog pletiva postiže se visoko iskorišćenje pri
otkopavanju krovnog uglja, što je osnovno opravdanje njegove primene.
Širokočelno otkopavanje uz
upotrebu mehanizovanog
podgradnog kompleksa KTU,
prikazano je i na slici 50. Široko
čelo se priprema izradom
pripremnih uskopa budući da se
otkopavanje obavlja niskopno, po
padu sloja. Dužina širokog čela je
60 m. Na čelu u podseku se
otkopava kombajnom, a krovni
ugalj priprema za istakanje
miniranjem minskih bušotina koje
se buše kroz medjuprostor izmedju
sekcija ili se u štitu sekcije
ostavljaju otvori za bušenje minskih
bušotina..
Slika 49. Mehanizovano širokočelno Kao i u prethodnom
otkopavanje sa zarušavanjem krovnog uglja slučaju, u cilju postavljanja čelične
korišćenjem kompleksa KTU-2 ruske mreže ili elastičnog pokrova, u
proizvodnje. gornjem pojasu se posebnim
širokim čelom otkopava i polaže
mreža.
2.2.3.2. Otkopavanje strmih ugljenih slojeva.
Otkopavanje sa elastičnim pokrovima posebno je aktuelno kada se radi o

otkopavanju strmijih ugljenih slojeva. Podrazumeva se, takodje, da se radi o
slojevima velike ili vrlo velike moćnosti. Kod strmih ugljenih slojeva rad u
montažnom otkopu je otežan jer se radi na strmom otkopu. Preostala moćnost
ugljenog sloja najčešće se otkopava različitim varijantama podetažnog zarušavanja
uglja. Na slici 51, /12/, prikazan je slučaj otkopavanja strmog ugljenog sloja
moćnosti do 7 m (koja se smatra manjom za slučaj primene ovih metoda). U
montažnom otkopu se otkopava na sličan način kako je napred opisano, Ovaj otkop
napreduje po pružanju, a računa se sa njegovim prethodjenjem otkopima u donjem
pojasu najmanje 30 – 40 m.
50
___________________________________________________________
Slika 50. Otkopavanje širokim čelom moćnog ugljenog sloja sa štitnom

podgradom KTU (Rusija): a) metoda otkopavanja, b) faze otkopavanja u donjem
pojasu: I- pre početka faze otkopavanja kombajnom, II- nakon prolaza kombajna i
pomeranja sekcija podgrade do čela; krovni ugalj se minira dužim minskim
bušotinama, III- pre početka istakanja miniranog krovnog uglja
51
____________________________________________________________
Slika 51. Otkopavanje strmog ugljenog sloja moćnosti do 7 m
Slika 52. Podetažno otkopavanje uglja pod elastičnim pokrovom pri

dobijanju uglja na svakoj podetaži
U donjem pojasu se otkopavanje obavlja iz podetažnih hodnika koji se

izradjuju do 1 m udaljeni od podine, a na visinskom rastojanju 8 m. Na slici 51 je
prikazano da se, zahvaljujući postojanju elastičnog pokrova otkopu može dati kontra
nagib, pri čemu se u podetažnom hodniku ugalj dobija miniranjem. U gornjem
podetažnom hodniku se ugalj minira minskim bušotinama u punoj lepezi a ugalj se
istače iz nižeg hodnika. Kod klasičnog podetažnog zarušavanja ugalj se na svakoj
podetaži obara dubokim minskim bušotinama i istače na otkopni transporter (v. sl.
52).
Pri otkopavanju slojeva uglja moćnosti preko 7 m, otkopavanje na
podetažama se kombinuje sa prečnim uskopnim otkopavanjem na svakoj podetaži.
Jedna od mogućih varijanti prikazana je na slici 53. Kod ove varijante metode
podetažnog zarušavanja, podetažni hodnici se izradjuju u parovima na medjusobnom
rastojanju 5 – 6 m, a visinsko rastojanje izmedju parova podetažnih hodnika je 8 – 9
m. Iz oba podetažna hodnika se, na medjusobnom rastojanju 7 m, izradjuju kratki
otkopni uskopi, koji se iz podetažnog hodnika izradjuju do ispod elastičnog pokrova.
Iz ovih uskopa se ugalj minira minskim bušotinama, koje se buše u redovima sa
medjusobnim rastojanjem 0,8 – 1 m, a miniranjem dva reda minskih bušotina obara
se ugalj moćnosti 2 – 2,5 m. Izmedju susednih otkopnih uskopa održava se stalan
prolaz za ljude i vazdušnu struju, a na slici 53, /12/, prikazan je redosled obaranja
uglja miniranjem. Minirani ugalj gravitaciono pada kroz otkopne uskope na
transporter u podetažnom hodniku, kojim se odvozi do glavnog pripremnog uskopa
52
___________________________________________________________
iz koga su radjeni podetažni hodnici. Priprema otkopnog bloka prikazana je na slici

54.
Slika 53. Otkopavanje slojeva moćnosti preko 7 m kada se iz podetažnih

hodnika rade kratki prečni otkopni uskopi do elastičnog pokrova ispod koga se ugalj
obara miniranjem
Za početak otkopavanja, kao što je na slici prikazano, osim podetažnih

hodnika 1 i otkopnih uskopa 3, izradjuju se ispod elastičnog pokrova prolazni
hodnici 2. Izmedju podetažnih hodnika izradjuju se kratki ventilacioni proboji 4.
Otkopni uskopi se izradjuju pod nagibom 30 – 35o, koji obezbedjuje slobodno
gravitaciono spuštanje uglja u podetažne hodnike u kojima se nalaze sabirni
transporteri.
Otkopavanje u stubovima po padu. Ovaj način otkopavanja je prikazan

na slici 55, /12/. Po principu otkopavanja metoda odgovara i otkopavanju pod
štitovima, samo ovde ulogu štita preuzima elastični pokrov. Postoji i razlika u
načinu pripreme, budući da se kod ove metode otkopavanje obavlja u dva pojasa.
Kao što je na slici prikazano, moćni sloj debljine preko 5 – 6 m i nagiba iznad 30o,
ali ne većeg od 60o, deli se na dva otkopna pojasa. U gornjem pojasu debljine 1,5 –
53
____________________________________________________________
1,8 m otkopavanje se vrši po pružanju pa se priprema obavlja izradom hodnika po

pružanju sloja, i to donjeg transportnog i gornjeg ventilacionog.
Slika 54. Priprema za otkopavanje moćnog ugljenog sloja za podetažno

otkopavanje ispod elastičnog pokrova
Zbog većeg rastojanja izmedju ovih hodnika izradjuje se, približno u sredini,
podetažni hodnik, kojim se dužina otkopa za montažu elastičnog pokrova smanjuje
na polovinu. Za gornju polovinu otkopa ovaj hodnik služi kao transportni, a pri
otkopavanju donje polovine, služi kao ventilacioni hodnik. Na kraju otkopnog polja
izradjuje se pripremni uskop iz koga počinje otkopavanje po pružanju. Pri
otkopavanju se montira elastični pokrov na način koji je napred opisan.
Donji pojas se priprema za otkopavanje u stubovima po padu slično kao kod
metoda otkopavanja sa štitovima. I u ovom pojasu se izradjuju transportni i
ventilacioni hodnici, koji polaze iz para pripremnih uskopa na početku otkopnog
polja. Transportni hodnik se može raditi sa paralelnim hodnikom, a izmedju njih se
izradjuju ventilacioni proboji. Priprema za otkopavanje počinje kada je u gornjem
pojasu izvršeno otkopavanje i montaža elastičnog pokrova na jednom sektoru
otkopa, dužine 24 - 30 m. Izmedju transportnog i ventilacionog hodnika se izradjuju
pripremni uskopi na medjusobnom rastojanju 6 – 8 m iz kojih se kasnije vrši
otkopavanje ispod elastičnog pokrova kao ispod štita. Načini pripreme i otkopavanja
prikazani su i na slici 56.
Na slici je prikazano da se otkop priprema izradom pripremnih uskopa 1, a
ispod elastičnog pokrova se izradjuju prolazni proboji 2. Oni se izradjuju naspram
pripremnih uskopa 1 i medjusobno se spajaju kratkim ventilacionim uskopima 3.
Oni se izradjuju pod usponom od 40o da bi se obezbedilo slobodno gravitaciono
spuštanje uglja u njima. Na granici otkopnog stuba izradjuje se prolazni uskop 4,
koji se medjusobno probojima spaja sa susednim pripremnim uskopom.
54
___________________________________________________________
Slika 55. Kombinovano otkopavanje stubovima po padu sa elastičnim pokrovom
Slika 56. Priprema i način otkopavanja donjeg otkopnog pojasa stubovima

po padu sa elastičnim pokrovom: a) način pripreme, b) redosled otkopavanja ispod
elastičnog pokrova
55
____________________________________________________________
U slučaju kada je moćnost sloja veća od 9 – 10 m, izradjuju se dva reda

pripremnih uskopa, pri čemu je drugi red približno u sredini sloja. Na medjusobnom
rastojanju 8 – 10 m, pripremni uskopi se spajaju ventilacionim probojima, a kada se
rade dva reda uskopa, oni se mogu medjusobno spajati kratkim hodnicima.
Otkopavanje uglja ispod elastičnog pokrova vrši se bušačko-minerskim
radovima. Na celoj širini stuba minira se stub uglja izmedju pripremnih uskopa, a
minirani ugalj pada kroz uskope na niži horizont. Na slici je naznačen redosled
obaranja pojedinih delova stuba po padu. Otkopnom prostoru se miniranjem zadaje
levkasta forma, što omogućuje lakše usmeravanje miniranog uglja u ugljene sipke
(prvobitni pripremni uskopi).
Ukoliko je sloj veće moćnosti od 10 m, i ako se izradjuju dva reda
pripremnih uskopa, otkopavanje iz gornjih uskopa prednjači za 3 – 4 m, ali ne više
da ne bi došlo do većeg oštećenja elastičnog pokrova.
Prednosti kombinovanog otkopavanja sa elastičnim pokrovom ogledaju se u
olakšanju poslova na otkopavanju u donjem otkopnom pojasu, izostaje težak rad na
utovaru uglja, postiže se veća proizvodnost otkopa u drugom pojasu i
zadovoljavajuća sigurnost rada.
Nedostatci metode su veliki obim rada i velika potrošnja materijala u
montažnom otkopu, ograničena je oblast primene u slojevima velike moćnosti, jer
ne smeju postojati poremećaji u sloju, složeniji su priprema i provetravanje otkopa,
male su mogućnosti primene mehanizacije i sl. Metoda je primenljiva u slojevima
strmog zaleganja moćnosti preko 5 – 6 m.
56
_____________________________________________________________
2.3. OTKOPAVANJE MOĆNIH LEŽIŠTA MEHANIZOVANIM ČELIMA
U praksi eksploatacije ležišta uglja mnogo su češći slučajevi

otkopavanja slojeva manje moćnosti, budući da se podzemnom
eksploatacijom najčešće otkopavaju ležišta kamenog uglja u kojima su
slojevi često moćnosi ispod 1,5 – 2,0 m. U takvim ugljonosnim basenima
slojevi moćnost 2 – 3 m se smatraju moćnim. Za otkopavanje takvih ugljenih
slojeva, a izuzetno i moćnosti do 5 m, primenjuje se mehanizovano
širokočelno otkopavanje sa zahvatanjem celokupne moćnosti ugljenih
slojeva. Podrazumeva se da, kad god za to ima uslova, za otkopavanje se
primenjuju mehanizovana široka čela sa dobijanjem uglja kombajnima ili
strugovima.
U slučaju kada se radi o moćnosti pojasa većoj od 4 – 5 m, a ona
može biti i veća od 10 m, kada se radi o slojevima vrlo velike moćnosti,
otkopavanje se obavlja u otkopnim pojasevima, koji mogu biti paralelni sa
uslojenjem, kod približno horizontalnih ili blago nagnutih ležišta, ili
horizontalni kada se radi o strmijim ugljenim slojevima (iznad 30 - 35o). U
praksi se retko primenjuje podela sloja na dijagonalne pojaseve, mada se i
takva mogućnost ne isključuje.
Slojevi ovako velike moćnosti su obično slojevi mrkog uglja, a u
našim rudnicima su nekad klasifikovani i kao slojevi lignito-mrkog uglja
(Soko, Štavalj, Lubnica; Jasenovac kod Krepoljina, Zapadno-Moravski; P.
Nikolić, D. Dimitrijević, Ugalj Jugoslavije, 1981).
2.3.1. Otkopavanje horizontalnih ili blago nagnutih slojeva
Otkopavanje ovakvih ležišta obavlja se, kao što je rečeno, podelom

ugljenog sloja na pojaseve, mada to ne mora uvek da bude slučaj. Naime,
slojevi moćnosti do 10 m se mogu otkopavati jedinstvenim zahvatom cele
moćnosti sloja, kako je to prikazano na detalju slike 57-b. Na slici su
prikazane tri osnovne mogućnosti:
- da se ugljeni sloj deli na pojaseve visine 2 – 2,5 m, koja se smatra
najpovoljnijom za širokočelno otkopavanje,
- da se otkopavanje obavlja zahvatanjem celokupne moćnosti sloja sa
zarušavanjem krovnog uglja,
- da se sloj podeli na dva pojasa; gornji normalne visine, kakav je
slučaj bio kod prethodno opisanih metoda sa korišćenjem elastičnih pokrova
(mreža), a donji pojas je veće visine i u njemu se otkopavanje vrši sa
zarušavanjem krovnog uglja, i
- da se ugljeni sloj deli na veći broj otkopnih pojaseva veće visine, na
kojima se otkopavanje obavlja sa zarušavanjem krovnog uglja (Velenjska
metoda).
57
____________________________________________________________
Motiv za podelu sloja na pojaseve normalne visine je u većoj

efikasnosti otkopavanja na širokim čelima visine 2 – 3 m, jer se pri
otkopavanju sa zarušavanjem krovnog uglja ostvaruju veći gubici uglja
upravo u fazi njegovog otkopavanja. Medjutim, rad sa čelima kada je
podgrada neposredno do ruševine gornjeg otkopanog pojasa je problematičan,
pa je tada neophodno polagati čelične mreže ili elastični pokrov o čemu je već
bilo govora u prethodnom poglavlju.
Problemi sa otkopavanjem krovnog uglja proporcionalno rastu sa
njegovom visinom, pa se otkopavanje slojeva moćnosti do 10 m može
smatrati gornjom granicom za otkopavanje jedinstvenim zahvatom celokupne
moćnosti sloja, (slika 57-b). Ako je moćnost sloja veća od 10 – 12 m može se
kombinovati otkopavanje čelom normalne visine (ispod krovine sloja) i čelom
sa otkopavanjem i zarušavanjem krovnog uglja (slika 57-c).
Otkopavanje slojeva izuzetno velike moćnosti, kakav je slučaj u
rudniku Velenje u Sloveniji, može se obavljati većim brojem širokih čela sa
zarušavanjem krovnog uglja, kako je to prikazano na slici 58.
Slika 57. Tri različite

mogućnosti otkopavanja
moćnih slojeva uglja
mehanizovanim širokim
čelima: a) podelom sloja na
pojaseve normalne visine,
b) otkopavanje celokupne
moćnosti sa obrušavanjem
krovnog uglja, c)
kombinovano otkopavanje
u pojasima normalne visine
i sa zarušavanjem krovnog
uglja
U rudniku Velenje, u fazi uvodjenja mehanizovanog širokočelnog

otkopavanja (u drugoj polovini prošlog veka) primenjivana su različita
mehanizovana čela renomiranih evropskih proizvodjača opreme kao što su:
OKP - Rusija, Salzgitter – Nemačka, Dowty – Engleska, Becorit – Nemačka i
dr.
58
_____________________________________________________________
U ovom rudniku isprobavane su različite varijante otkopavanja

širokim čelima sa dobijanjem krovnog uglja. Na slici 59 prikazano je
kombinovano otkopavanje kod koga se gornjim čelom zarušava pojas uglja,
koji ostaje neistočen, pa se dobija kasnije pri otkopavanju donjeg pojasa. Ova
okolnost je bila uslovljenja posedovanjem , na rudniku, podgrade čela sa
štitovima OKP kojima nije bilo moguće dobijanje krovnog uglja. U krovu
ovog čela ostavljan je pojas uglja debljine 3 – 4 m, koji je miniranjem
usitnjavan, ali nije istakan već je iza čela ostao «privremeno magaziniran».
On je istakan zajedno sa miniranim ugljem donjeg čela. Vremenska razlika
do nailaska donjeg čela bila je i do godinu dana.
Slika 58. Otkopavanje izuzetno moćnog sloja lignita, (do 100 m), u
rudniku Velenje –Slovenija, većim brojem širokih čela sa zarušavanjem
krovnog uglja
Da bi se smanjila visina miniranog krovnog uglja (a zbog problema

bušenja dubokih minskih bušotina), primenjivano je i kombinovano
otkopavanje prikazano na slici 60. Na slici je prikazan slučaj kada je gornje
čelo ispod krovine sloja, koja se miniranjem prinudno zarušava. Medjutim, iz
ovog čela su bušenje minske bušotine naniže u donji otkopni pojas, i u njemu
je na visini do 4 m bušen ugalj i miniran. Razmak izmedju redova minskih
bušotina bio je 2,4 m.
Iz donjeg čela visine 2,5 m bušenjem i miniranjem je obaran krovni
ugalj visine do 5,8 m, što sa ranije oborenih 4 m, iznosi ukupno 12,5 m. To
znači da je sa gornjim čelom ukupno otkopavano preko 15 m debljine sloja,
što je samo mali deo od ukupne moćnosti.
59
____________________________________________________________
Slika 59. Kombinovana Velenjska metoda sa zarušavanjem krovnog

uglja na gornjem čelu i njegovim istakanjem na donjem (kombinacija štitne
podgrade OKP – Rusija i podgrade čela sa mogućnošću istakanja krovnog
uglja
Slika 60. Kombinovana Velenjska metoda sa prinudnim zarušavanjem

krovine na gornjem čelu i miniranjem uglja ispod nivoa prvog čela, a
koji se istače donjim čelom
60
_____________________________________________________________
U Velenju se otkopava jedinstven sloj lignitskog uglja, koji ima

izraženu drvenastu strukturu, što ga čini žilavim i nepovoljnim za
zarušavanje. Zbog toga je neophodno da se ugalj dobija miniranjem.
U većini rudnika sa podzemnom eksploatacijom u okolnim zemljama,
bivšim republikama SFRJ, primenjivane su različite varijante širokočelnog
otkopavanja sa mehanizovanom podgradom različitih evropskih
proizvodjača. Osim već pomenutih podgradnih kompleksa, na većem broju
rudnika (Trbovlje, Zenica, Banovići, Djurdjevik, Raspotočje, Breza, Kakanj,
a u Srbiji u Bogovini, Aleksincu, Senjsko-Resavskim rudnicima i dr.
primenjivane su podgrade, Hidro Mareli – Francuska, Hemšajd – Nemačka,
Vestfalija – Nemačka, Alpina – Austrija i druge. U mnogim rudnicima,
nažalost, primena mehanizovanog širokočelnog otkopavanja trajala je koliko
i eksperimentalna faza njegove primene.
O načinu rada na mehanizovanim širokim čelima govori se detaljnije

pri obradi ove metode za normalne uslove otkopavanja. Otkopavanje moćnih
ugljenih slojeva svakako je specifično i nosi brojne praktične probleme, koji
se moraju rešavati odgovarajućim izborom mehanizovane podgrade, mašine
(kombajna ili struga) za dobijanje uglja na čelu i otkopnog transportera, koji
svi skupa čine mehanizovani kompleks širokog čela.
1. Otkopavanje moćnog ugljenog sloja u više pojasa normalne visine
Slika 61. Otkopavanje moćnog ugljenog sloja u tri otkopna pojasa

normalne visine ( 2 – 3 m)
Na slici 61 prikazano je otkopavanje širokočelnim kompleksima koji

su konstruisani za otkopavanje u pojasevima normalne visine. Zbog toga se
pri otkopavanju, na pod otkopa polažu čelične mreže, koje obezbedjuju
61
____________________________________________________________
siguran rad pri radu u donjem pojasu. Budući da se pri otkopavanju drugog
pojasa mreža dosta ošteti, na drugom otkopu se postavlja novi sloj mreže pa
se koristi isti princip rada kao na prvom (najvišem ) čelu. Treće čelo, koje
otkopava podinski deo sloja, nije opremljeno za polaganje mreže, pa bi na
ovom čelu mogla da se primeni klasična štitna podgrada. Inače, kao što se na
slici vidi, karakteristika podgradnih sekcija je u tome da se štit oslanja preko
nosećih valjaka, koji «gaze» preko položene mreže. Pri polaganju mreže na
prvom i drugom otkopu, ona se nalazi na namotajima, pa se sama odmotava i
polaže na pod otkopa pri pomeranju sekcija napred. Detalj sekcije podgrade
firme Westfalia prikazan je na slici 62.
Slika 62. Izgled sekcije podgrade za otkopavanje moćnih ugljenih

slojeva u pojasima normalne visine, nemačke firme Westfalia
Sekcije podgrade su sa četiri hidraulična stupca i širokim štitom, koji

u potpunosti podupire krovinu ili ruševinu iznad čelične mreže. Konzolne
grede se teleskopski izvlače radi podupiranja slobodne površine stropa čela.
Sekcije imaju fiksirajuće «makaze» za stabilizaciju, a u zadnjem delu se
nalaze kalemovi sa mrežom. Specifičnost podgrade je u tome što se radi o
štitu koji je oslonjen na pod otkopa preko nosećih valjaka. Na taj način
omogućeno je polaganje mreže na pod otkopa.
U rudarskoj praksi sreću se i drugojačija iskustva na otkopavanju
slojeva uglja sa sličnim uslovima. Nekada su prirodne okolnosti takve sa se
može postići zadovoljavajuća stabilizacija obrušene krovine, pa se može
izbeći postavljanje mreže. Kao primer, navodi se rudnik Banovići u kojima je
62
_____________________________________________________________
primenjivana tzv. «Radinska metoda otkopavanja» u više (5 – 6) pojasa

normalne visine, mada se u tom slučaju nije radilo o primeni mehanizovane
podgrade. Ono što je interesantno za ovaj rudnik i primenjenu metodu
otkopavanja je da se u krovini sloja javljaju laporovite stene koje imaju
odredjena prirodna vezivna svojstva. Posle svakog koraka zarušavanja
krovine na prvom otkopnom čelu, obrušeni laporac iz krovine je obilno
prskan vodom, čime se postiže njegovo konsolidovanje. Ono je
potpomognuto i pritiskom višeležećih obrušenih stena. Posle nekoliko
nedelja, koliko vremena prodje do nailaska nižeg širokog čela, zarušena
krovina se dovoljno slegne i konsoliduje da se otkopavanje na tom čelu vrši
bez većih problema od prorušavanja u prednjem delu čela.
Ovakve se okolnosti mogu postići i na veštački način. Na slici 63 je
prikazan slučaj iz prakse ruskih rudnika, gde se u zarušene krovinske stene
injektira glineni rastvor, koji ima zadatak da konsoliduje zarušene stene i da
se time omogući bezbedno otkopavanje u nižem otkopnom pojasu. Na
opisane načine se izbegava skupo i dugotrajno polaganje čeličnih mreža ili
elastičnih pokrova, ali su mogućnosti ograničene i prirodnim svojstvima
zarušenih stena.
Slika 63. Izgled otkopnog čela sa mehanizovanim otkopavanjem u pojasima

normalne visine, a uz primenu stabilizacije obrušenih stena iz krovine
ubacivanjem glinenog rastvora: 1- cevovod za ubacivanje glinovitog rastvora,
2- radni organ kombajna za otkopavanje uglja na čelu, 3- sekcije hidraulične
podgrade.
63
____________________________________________________________
2. Otkopavanje moćnih slojeva jedinstvenim zahvatom
Slojevi moćnosti 5 – 10 m otkopavaju se mehanizovanim širokim

čelima kojima se zahvata celokupna debljina sloja, što znači da se otkopava
sa zarušavanjem krovnog uglja. Budući da se ovde govori o otkopavanju
ugljenih slojeva blagog nagiba i da je definisana moćnost sloja, potrebno je
definisati i uslove sigurne primene ovakvog načina otkopavanja. Oni se
javljaju u slučaju kada je krovina sloja umereno čvrsta i lako se zarušava pri
napredovanju otkopa. Ovaj preduslov je važan zbog toga što bi, u slučaju da
krovina ne zaruši blagovremeno, ostajao prazan prostor ispod konzole
nezarušene krovine; u tom slučaju oboreni krovni ugalj ostaje u otkopnom
prostoru van domašaja utovara, pa se javljaju veliki gubici uglja. Isto tako,
intenzivno prorušavanje krovine na većoj širini usloviće velike dinamičke
udare na podgradu te može doći do njenog oštećenja (v. sl. 64 –b)
Slika 64. Situacija na čelu u slučaju nepovoljnog zarušavanja krovine:

a) nakon obaranja krovnog uglja ne dolazi i do zarušavanje krovine, već
ispod formirane konzole ostaje prazan prostor u kome je obrušen ugalj; b) u
trenutku kada obrušeni ugalj nije u potpunosti istočen došlo je do prolamanja
krovine i ispunjavanja prostora iznad štita podgrade ruševinom. Deo uglja
ostaje zarobljen van domašaja otkopnog transportera i predstavlja gubitak
Pomeranje sekcija podgrade pri svakom koraku napredovanja čela,

uslovljava dodatno pojačavanje pritiska na krovni ugalj zbog čega se on drobi
pogoršavajući nekad uslove rada jer se ispred konzolnih greda sekcija
prorušava ugalj u slobodan prostor čela. To uslovljava česte zastoje na čelu,
jer je neophodno da se ovo prorušavanje spreči, (sl. 66). U tom slučaju se
pojedinačne sekcije oslobode pritiska i spuste za 20 – 30 cm, kako bi se u
prostor iznad krovne grede ubacile drvene oblice, kojima se zatvara prostor
kroz koji propada ugalj u čelo. Ponovnim zatezanjem krovne grede postiže se
poduhvatanje zarušenog prostora i obezbedjuje dalji normalan rad čela.
Medjutim, za vreme ovog rada neophodno je zaustaviti rad otkopnog
transportera, pa je to, samim tim, zastoj u normalnom radu čela.
64
_____________________________________________________________
Sekcije štitne podgrade

su takve konstrukcije da
se zadnja ploča sekcije
podiže naviše pomoću
posebnog hidrauličnog
cilindra, omogućavajući,
na taj način, propadanje
uglja na zadnji
transporter, kojim se
ugalj odvozi sa čela.
U praksi se često dešava
da se krovni ugalj
zarušava bez miniranja.
Do toga dolazi
Slika 65. Povoljni uslovi za primenu otkopavanja zahvaljujući velikim
sa zarušavanjem krovnog uglja su onda kada se pritiscima iz svoda
krovina regularno zarušava potiskujući minirani zarušavanja, koji se
krovni ugalj prema zadnjem transporteru iza jednim delom prenose na
štitne podgrade. ugalj iznad čela.
Slika 66. Problemi pri otkopavanju moćnog ugljenog sloja: a) iznad

ivice čela, a ispred konzolnih greda sekcija dolazi do prelamanja krovnog
uglja i u prazan prostor prodire zarušena krovina; b) prorušavanje uglja može
izazvati stvaranje većih šupljina iznad čela, pa se dalje ispadanje uglja mora
sprečiti postavljanjem drvenih oblica ili poluoblica iznad stropnica sekcija
podgrade.
Uspešno otkopavanje zavisi od rezultata koji se postižu u fazi
dobijanja krovnog uglja. Ukoliko se u toj fazi postigne dobro iskorišćenje
65
____________________________________________________________
uglja, onda su i rezultati celokupnog rada zadovoljavajući. Kvalitet

otkopavanja krovnog uglja zavisi od tipa primenjenih sekcija, načina odvoza
uglja, ali i od ponašanja uglja u delu iznad sekcija podgrade. Ukoliko je ugalj
sa slabijim mehaničkim karakteristikama, više se drobi i teško održava
otkopni prostor ispred sekcija. U suprotnom, drobi se u krupnim komadima,
koji se teže istaču, pa su gubici veći. Na slici 67 prikazana je konstrukcija
čelične podgrade namenjena za otkopavanje moćnih ugljenih slojeva sa
dobijanjem krovnog uglja.
Slika 67. Sekcija hidraulične podgrade firme Klekner Bekorit,

(Nemačka), namenjena za otkopavanje moćnih slojeva sa
Kao što se iz opisanog vidi postoje velike mogućnosti stvaranja

neregularnih uslova za otkopavanje sa zarušavanjem krovnog uglja. Ti se
problemi u značajnoj meri izbegavaju primenom kombinovanog otkopavanja
sa čelom normalne visine ispod krovine sloja, naročito ako se pri tome
postavlja čelična mreža, koja olakšava dobijanje krovnog uglja na donjem
čelu. Ovaj način otkopavanja prikazan je u više varijanti u prethodnom
poglavlju, a klasičan slučaj prikazan je i na slici 68.
Kao što je već napred govoreno, ispod krovine sloja se otkopava

gornji otkopni pojas širokim čelom normalne visine (2,5 – 3 m). Njime se
obezbedjuje kontrolisano zarušavanje krovine, a ako to nije slučaj, pristupa se
prinudnom zarušavanju miniranjem dubljih minskih bušotina izbušenih u
krovinu (to je izuzetno redak slučaj u praksi). U gornjem pojasu se koristi i
odgovarajuća mehanizovana podgrada, koja ima potpuno zatvoren štit, osim
ako se ne vrši polaganje čelične mreže, kao u situaciji prikazanoj na slici 61.
Medjutim, postavljanje čelične mreže se može vršiti i iznad štitne podgrade u
kom slučaju ona ne mora biti posebne konstrukcije.
66
_____________________________________________________________
Slika 68. Kombinovano otkopavanje moćnog ugljenog sloja mehanizovanim

širokim čelima i podelom sloja na dva otkopna pojasa: gornji u kome se
otkopava sa normalnom visinom čela i donji koji se otkopava sa
Donji otkopni pojas se otkopava širokim čelom sa zarušavanjem

krovnog uglja. U njemu se koristi specijalna mehanizovana podgrada koja
omogućuje istakanje krovnog uglja. Postoje dva principijelna rešenja ove
podgrade. Prva je prikazana na slikama 49 i 50, a karakteriše se postojanjem
uredjaja («šuta») čijim se otvaranjem obezbedjuje istakanje uglja na prednji
transporter u čelu. Druga konstrukcija je češća i proizvode je veći broj
proizvodjača ove opreme. Ona ima pokretne ploče u zadnjem delu štita, čijim
se podizanjem naviše otvara prostor kroj koji ugalj pada na zadnji transporter.
Ovakav rad, znači, podrazumeva postojanje i drugog transportera na čelu
koji služi samo za odvoz istočenog krovnog uglja (v. slike 64 – 67).
Rad na širokim čelima obavlja se na način predvidjen procedurom
rada na širokom čelu i ovde se posebno ne obrazlaže.
Otkopavanje moćnih ugljenih slojeva mehanizovanim širokim čelima
ima prednosti u velikoj proizvodnosti otkopa, velikoj produktivnosti rada,
većoj brzini napredovanja čela, što je od izuzetnog značaja na kontrolisanje
delovanja pritisaka na čelo. Mehanizovano dobijanje uglja i podgradjivanje
otkopa, čine rad rudara na ovim čelima znatno lakšim i sigurnijim, izostaje
težak rada koji je karakterističan za proces podgradjivanja drvenom
podgradom. Postoje dobri i sigurni uslovi sa stanovišta provetravanja čela,
koje se obavlja protočnom vetrenom strujom.
Nedostatak mehanizovanog otkopavanja moćnih ugljenih slojeva je
vezan za iskorišćenje uglja pri otkopavanju krovnog uglja, medjutim, ovaj se
nedostatak javlja u znatno blažoj formi u odnosu na druge metode koje se
primenjuju za otkopavanje slojeva veće moćnosti. Značajan nedostatak
mehanizovanog otkopavanja, pa i u slučaju otkopavanja moćnih ugljenih
slojeva je u većim investicijama u opremu čela, kao i neophodnost postojanja
67
____________________________________________________________
regularnih uslova prostiranja sloja. Slojevi sa većim tektonskim

poremećajima nisu pogodni za mehanizovano širokočelno otkopavanje, jer
dužina napredovanja čela nije dovoljna da bi opravdala veće radove na
montaži i demontaži čela.
2.3.2. Otkopavanje strmih, moćnih ugljenih slojeva

mehanizovanim čelima
U slučajevima kada se moćni ugljeni slojevi javljaju sa strmijim

zaleganjem (preko 30o), postoji mogućnost, a i potreba, da se i takvi slojevi
otkopavaju mehanizovanim čelima čime se koriste sve nabrojane prednosti
takvog otkopavanja. Suština problema je da se otkopavanje izvodi u
horizontalnim pojasevima (izuzetno otkopi mogu biti i dijagonalni). Pri tome,
postoje mogućnosti različitog kombinovanja čela sa normalnom visinom i
čela sa zarušavanjem krovnog uglja, kako je o tome govoreno i u slučaju
otkopavanja slojeva blagog nagiba. Takav način otkopavanja primenjivan je
u prošlom stoleću u rudniku Djurdjevik, koji je organizaciono bio u sklopu sa
rudnikom Banovići.
Specifičnost otkopavanja strmih ugljenih slojeva je da se otkopavanje
vrši odozgo naniže, pa se u svakom narednom čelu, osim prvog, otkopavanje
obavlja ispod starog rada gornjeg čela. Zato se, kao korisno, može raditi sa
postavljanjem čeličnih mreža ili elastičnih pokrova, o čemu je već bilo
govora.
Kao što je navedeno, otkopavanje se može obavljati principijelno na
dva načina:
- otkopavanjem u pojasima normalne visine sa postavljanjem
čeličnih mreža ili zalaganjem drvenom gradjom, odnosno i
ugradnjom elastičnog pokrova,
- otkopavanjem u pojasima veće visine, sa zarušavanjem krovnog
uglja, kada je, za sigurno otkopavanje i veće iskorišćenje uglja,
takodje, korisno postavljanje čeličnih mreža.
1. Otkopavanje moćnih strmijih ugljenih slojeva u otkopnim pojasima

normalne visine
Princip otkopavanja ovih ugljenih slojeva ne razlikuje se bitno od

načina otkopavanja prikazanog na slici 61. Osnovna razlika je u dužini čela,
koja je znatno manja jer se radi o horizontalnoj moćnosti sloja. Čak i u
slučaju slojeva vrlo velike moćnosti, pomenuta horizontalna širina, koja
odgovara dužini čela, retko je veća od 30 – 50 m, a često je znatno kraća.
Medjutim, to ne umanjuje značaj potrebe da se otkopavanje i ovakvih slojeva
maksimalno mehanizuje radi postizanja što veće efikasnosti i ekonomičnosti
dobijanja uglja.
68
_____________________________________________________________
Široko čelo se najčešće orjentiše popreko na pružanje sloja, što

ograničava njegovu dužinu. Medjutim, kapacitet otkopavanja se može bitno
poboljšati istovremenim radom na 2 – 3 čela, koja su prostorno pomaknuta za
najmanje 30 - 50 m. To uslovljava i princip pripreme sloja za otkopavanje, a
koji se bazira na izradi pripremnih hodnika (transportni i ventilacioni) u
svakom otkopnom pojasu. Za izradu ovih hodnika na rastojanjima 100 – 120
m se izradjuju transportno-prolazno-ventilacioni uskopi, u kojima se ugalj
spušta gravitaciono ukoliko je dovoljan pad uskopa. U suprotnom se moraju
primeniti odgovarajuća transportna sredstva (za strme nagibe prostorija).
Od transportno-prolazno-ventilacionih uskopa izradjuju se hodnici po
pružanju sloja, jedan do podine sloja, a drugi ispod njegove krovine, kako je
prikazano na slici 69. Spajanjem ta dva hodnika širom horizontalnom
prostorijom dobija se prostor za montažu opreme čela.
Slika 69. Principijelna šema otkopavanja strmijeg ugljenog sloja vrlo

velike moćnosti
Za otkopavanje se primenjuje klasična štitna podgrada budući da

nema istakanja krovnog uglja. Pri otkopavanju prvog pojasa na pod se
postavlja čelična mreža, koja se obnavlja na nižim čelima ukoliko je
oštećenje mreže veliko. Otkopavanje se vrši u horizontalnim pojasima
normalne visine, koja je, medjutim, nešto veća od uobičajene i iznosi do 3 –
3,2 m. Izuzetno može biti i veća ako konstruktivne mogućnosti podgrade to
dozvoljavaju.
69
____________________________________________________________
Na slici 71 prikazano je kombinovano otkopavanje strmog moćnog

ugljenog sloja uz postavljanje elastičnog pokrova, dok se otkopavanje obavlja
na mehanizovanim otkopima sa kompleksom KNK70 koji predstavlja niz
podgradnih sekcija ogradjujuće-nosećeg tipa, koja je konstruisana tako da se
može istakati ugalj iz ploče koja ostaje iznad sekcija podgrade. Kombajn je
specijalne konstrukcije prilagodjen za otkopavanje na kratkim čelima (tip
KŠ3M).
Otkopnim kompleksom se otkopava na čelu visine 3,2 m, a iznad čela
ostaje pojas uglja visine 2 m, zavisno od mehaničkih svojstava uglja. Ovaj se
ugalj istače ispod elastičnog pokrova kroz «šuteve» u štitu podgradnih
sekcija.
Pri otkopavanju na čelu, napredovanje iznosi 0,3 m, a postiže se sa
dva prohoda kombajna. Kako je uobičajeno, prvo se otkopava gornji deo čela
sa pravcem otkopavanja od ventilacionog hodnika ka transportnom. Sa
kretanjem kombajna vrši se pomeranje sekcija podgrade. U suprotnom
prohodu kombajna otkopava se donji deo čela uz istovremeno čišćenje čela, a
potom se potiskuje transporter do čela. Pri pomeranju svake sekcije
odmotava se kalem sa čeličnom mrežom.
Kada čelo napreduje za 1 – 1,5 m, pristupa se istakanju uglja iz krovne ploče.
Postignuta proizvodnost kombajna je do 4 t/min.
a) b)
Slika 70. Izgled mehanizovanog širokog čela sa mehanizovanim

otkopavanjem uskozahvatnim kombajnom (a), i mehanizovanom
hidrauličnom podgradom (b)
70
_____________________________________________________________
Slika 71. Metoda kombinovanog otkopavanja sa podetažnim

obrušavanjem i primenom mehanizovanog kompleksa: 1- ventilacioni
hodnik, 2- pripremni uskop, 3- prečni podetažni hodnici, 4- transportni
hodnik, 5- podetažni transportni hodnik sa grabuljastim transporterom, 6-
podetažni ventilacioni hodnik
Na slici 71 prikazan je slučaj otkopavanja sa podgradom 2OKP, koja

ima karakter zatvorenog štita i nije osposobljena za istakanje krovnog uglja.
Zato se otkopavanje obavlja bez ostavljanja krovne ploče od uglja. U
otkopnom polju dužine 300 m, moćnost sloja je iznosila prosečno 31,5 m. Pri
otkopavanju se do podine sloja ostavlja deo sloja, tako da se otkopavanjem
zahvata samo 23,4 m. Horizontalna širina otkopnog pojasa je do 40 m. Ugao
nagiba sloja je 25 – 43o.
Priprema se obavlja tako što se izmedju transportnog hodnika na
horizontu i ventilacionog 1, na višem, izradjuje pripremni uskop 4, (v. sl. 72).
Iz pripremnog uskopa se u svakom drugom otkopnom pojasu izradjuje prečni
hodnik, pa se iz nižeg izradjuje kratak uskop do višeg pojasa. U svakom
pojasu se izradjuje transportni hodnik do podine i ventilacioni hodnik do
krovine sloja.
U slučaju prikazanom na slici 72 otkopava se u pojasima visine do
3,5 m, pri čemu se u svakom sloju postavlja zaštitna mreža, koja se odmotava
preko krovne ploče sekcije. U cilju smanjenja opasnosti od samoupale uglja,
u toku otkopavanja se otkopni prostor naleva glinenom pulpom uz dodatak
antipirogena – sredstva protiv pojave jamskih požara.
71
____________________________________________________________
Slika 72. Mehanizovano otkopavanje moćnog ugljenog sloja mehanizovanim

kompleksom 2OKP sa radom neposredno ispod elastičnog pokrova: 1-
ventilacioni hodnik, 2- prečni ventilacioni hodnik, 3- prečni hodnici u
otkopnim pojasima, 4- pripremni uskop, 5- transportni hodnik u otkopnom
pojasu, 6- ventilacioni hodnik u otkopnom pojasu, 7- sekcija kompleksa
2OKP, 8- čelična mreža
Otkopavanje na čelu se obavlja uobičajenom tehnologijom

karakterističnom za rad na kratkim čelima. Postignuta je proizvodnost čela od
480 t/dan, pri radu u tri smene, napredovanje otkopa 2,5 m/dan.
Eksploatacioni gubici uglja su bili 5 – 8 %, a koeficijent pripreme 6 – 7
m/1000 t uglja.
2.3.3. Otkopavanje sa zapunjavanjem otkopnog prostora.
Moćni ugljeni slojevi se, pored prikazanih varijanti otkopavanja sa

zarušavanjem, otkopavaju i metodama otkopavanja sa zapunjavanjem
otkopnog prostora. Pri tome se slojevi blažeg nagiba dele na pojaseve
paralelne sa uslojenjem (krovinom i podinom), dok se strmiji ugljeni slojevi
dele na horizontalne pojaseve. Principijelno se otkopavanje sa zapunjavanjem
otkopa izvodi otkopavanjem odozdo naviše, ali je moguće otkopavati i
odozgo naniže, kada je, kao i kod prethodnih varijanti metoda otkopavanja,
potrebno postavljati zaštitni pokrov. Na slici 73 prikazana je jedna varijanta
otkopavanja uz korišćenje mehanizovanog kompleksa KGS3 (Rusija).
Situacija na slici prikazuje otkopavanje ugljenog sloja moćnosti 15 – 16 m,
nagiba 50 – 70o. Specifičnost pripreme sloja, prikazane na slici, je u izradi
samo jednog hodnika u svakom pojasu.
Priprema se, inače, izvodi u otkopnim poljima dužine 200 – 600 m, na
kom se medjusobnom rastojanju izradjuju parni pripremni uskopi 2 i 3 ( sl.
73-a). Medjutim, za svako otkopno polje se izradjuje i polazno-ventilacioni
uskop 4 u podini sloja iz koga se na medjusobnom visinskom rastojanju od 7
72
_____________________________________________________________
m izradjuju prečni hodnici do sloja, a potom se po sloju izradjuju pružni

transportni hodnici do podine. U svakom drugom otkopnom pojasu pružni
hodnici se izradjuju do krovine sloja, a do njih se pristup obezbedjuje
uskopnom prostorijom iz podinskog hodnika.
Slika 73. Otkopavanje u horizontalnim pojasima sa zapunjavanjem

(odozgo na dole) sa mehanizovanim kompleksom KGS3: a) šema pripreme
otkopnog polja, b) situacija na otkopu;
1- transportni hodnik u otkopnom pojasu, 2- ugljena sipka, 3- ventilaciono
okno (uskop), 4- pripremni prolazno-ventilacioni uskop u podini, 5- prečni
hodnici, 6- montažno-demontažni prečni hodnici.
Priprema prvog otkopnog pojasa izvodi se izradom ventilacionog

hodnika do krovine sloja, i transportnog hodnika u donjem otkopnom pojasu.
Pri otkopavanju drugog pojasa, transportni hodnik postaje ventilacioni, a
naredni transportni hodnik se izradjuje u krovu trećeg pojasa. Ovakvom
pripremom se postiže racionalizacija u izradi prostorija, budući da je čelo
male širine pri moćnosti sloja preko 12 m.
Otkopavanje na čelu se izvodi kombajnom za mehaničko dobijanje
uglja, koji se nalazi na otkopnom transporteru u čelu. Sekcije podgrade su
otvorenog – nosećeg tipa i njihovim krovnim pločama se podupire mreža
73
____________________________________________________________
postavljena pri otkopavanju prvog pojasa. Nakon napredovanja čela za dva

koraka, cevovodima se dovodi pneumatski zasip, kojim se zapunjava prostor
iza sekcija podgrade.
U ruskim rudnicima na kojima je ispitivan ovaj sistem otkopavanja,
bila je planirana tehnologija sa, takodje, niskopnim otkopavanjem, i
ugradnjom stvrdnjavajućeg zasipa. Obavljeno je eksperimentalno
otkopavanje, kojim je dokazana mogućnost primene stvrdnjavajućeg zasipa
veće čvrstoće.
2.4. OTKOPAVANJE STRMIH SLOJEVA UŽADNIM TESTERAMA
Ove metode otkopavanja mogu se svrstati u metode otkopavanja bez

prisustva ljudi u otkopnim prostorima, o kojima će više reči biti u jednom od
narednih poglavlja, gde se o ovim metodama govori u slučajevima
otkopavanja slojeva uglja vrlo male moćnosti (ispod 1 m). Za razliku od tih
metoda, otkopavanje užadnim testerama se primenjuje za eksploataciju
moćnijih slojeva strmog nagiba. Moćnost sloja uglavnom prevazilazi 4 – 6 m,
a nagib sloja je preko 50o, budući da se u otkopima koristi sila gravitacije za
spuštanjem uglja na niži horizont.
Princip metode je prikazan na slici 74, ali i na narednim slikama. Kao
što se vidi, u strmom ugljenom sloju se otkopava u blokovima širine 3 – 10
m, zavisno od stabilnosti krovine sloja, i to na taj način što se kretanjem
užadne testere vrši podsecanje sloja neposredno do podine, i na taj način se
omogućava zarušavanje uglja u prazan otkopni prostor, iz koga se ugalj
postupno istače na transporter (kao na slici), ili direktno u jamske vagone za
dalji transport uglja.
Priprema za otkopavanje se obavlja u delu otkopnog polja
ograničenog donjim transportnim hodnikom i gornjim ventilacionim. Ukoliko
se ovi hodnici rade na većem visinskom rastojanju, vrši se podela na
medjuhorizonte, kako bi se visina stuba, koji se otkopava, ograničila na 20 –
30 m po visini.
Na slici je prikazano da se iznad transportnog hodnika ne ostavlja
zaštitni plafon od uglja, već se njegovo osiguranje postiže pojačanom
drvenom podgradom. Iz transportnog hodnika se, na medjusobnom
rastojanju, usvojenom kao širina otkopnog stuba, izradjuju pripremni uskopi
neposredno iznad podine sloja sve do gornjem ventilacionog hodnika. Na
slici je prikazano da je širina otkopnog stuba 3 – 10 m, medjutim, nekada se,
kada je krovina sloja dovoljno čvrsta, otkopavaju 2 – 3 stuba, pa tek onda
ostavlja sigurnosni stub koji odvaja otkopni prostor od narednog otkopa, (v.
sl. 74).
74
_____________________________________________________________
Slika 74. Šematski prikaz metode otkopavanja moćnog ugljenog sloja

užadnom testerom: 1- pogonski vitao za kretanje užadne testere, 2- pumpa, 3-
užadna testera, 4- usmeravajući koturovi, 5- uredjaj za orošavanje u cilju
obaranja prašine, 6- grabuljasti transporter, 7. bušilica za bušenje bušotina
velikog prečnika umesto pripremnih uskopa.
U cilju intenziviranja pripreme, često se umesto pripremnih uskopa

buše bušotine većeg prečnika, na taj način da se prvo izbuše bušotine
prečnika do 250 m, pa se posle u obrnutom hodu, vrši proširivanje bušotine
pomoću proširivača. Prečnik takvih bušotina je do 600 mm.
Užadna testera je načinjena od čeličnog užeta prečnika 12 – 18 mm,
na koje su, samo na delu užeta kojim se vrši zasecanje uglja, montirani
specijalni rezači u vidu ozubljenih čaura koje su navučene na uže. Prečnik
rezača je 40 – 90 mm. Pomoću posebnog vitla, slično onom koji se koristi
kod skrepera, uže se pokreće napred-nazad, za dužinu hoda 2 – 5 m, pri čemu
rezači odsecaju ugalj neposredno iznad podine sloja. Pod dejstvom pritiska iz
krovine, podsečeni ugalj u stubu se sam obrušava i pada na pojačanu
podgradu iznad transportnog hodnika, u kojoj su otvori za istakanje uglja u
transportna sredstva. Ukoliko je krovina dovoljno čvrsta, sav oboreni ugalj se
istače, u suprotnom se može istakati samo do 30 % uglja, a ostala količina se
privremeno magazinira.
Na slici 75 prikazan je način otkopavanja užadnim testerama, koji je
primenjivan u Kuznjeckom basenu. Pripremom se u jednom otkopu
75
____________________________________________________________
pripremaju tri otkopna stuba širine 4 – 8 m. U principu broj otkopnih stubova

je 1 – 4, a zavisi od stabilnosti krovine i mogućeg koraka njenog zarušavanja.
Slika 75. Otkopavanje strmog sloja uglja užadnom testerom u

Kuznjeckom basenu
Kao što je na slici prikazano, u slučaju čvrste krovine u jednom

otkopu se sukcesivno otkopavaju do tri stuba širine 4 – 8 m. Nakon toga se
ostavlja granični stub, širine 3 – 4 m, do sledećeg otkopa. Iznad transportnog
hodnika se ostavlja horizontalni zaštitni stub od uglja, kroz koji se izradjuju
kratki proboji za istakanje magaziniranog uglja. Na medjuhorizontu se takav
stub ne ostavlja, već se iznad hodnika postavlja pojačana podgrada. Priprema
se izvodi bušenjem bušotina velikog prečnika umesto izrade pripremnih
uskopa. Iskustva primene ovih metoda otkopavanja pokazala su da se
otkopavanje užadnim testerama može uspešno primeniti pri:
- moćnosti sloja od vrlo male 0,3 – 1,0 m, pa do 6 – 8 m,
- uglu nagiba 40 – 90o,
- srednje čvrstim pratećim stenama,
- složenoj gradji ugljenog sloja,
- izraženoj pojavi klivaža u sloju, i
- slabijim vezama sloja sa pratećim stenama.
Nakon završetka otkopavanja u jednom otkopu (sa jednim do četiri
stuba) pristupa se zarušavanju otkopa, koje ako nije vremenski uskladjeno sa
dinamikom otkopavanja, može biti i veštački izazvano.
76
_____________________________________________________________
a)
b)
Slika 76. Dve slične varijante otkopavanja strmih slojeva uglja

užadnim testerama: a) priprema izradom uskopa, b) priprema bušenjem
77
____________________________________________________________
Prednosti otkopavanja užadnim testerama su u sigurnom radu, budući

da se otkopavanje obavlja bez prisustva ljudi u otkopnom prostoru. Osim
izrade pripremnih prostorija, koje mogu biti izbegnute bušenjem bušotina
većeg prečnika, i podsecanja na nivou iznad transportnog hodnika, sav ostali
rad na dobijanju uglja ne zahteva veće angažovanje fizičkog rada jer se ugalj
dobija podsecanjem, on gravitaciono pada u donji deo otkopa gde se istače u
transportna sredstva. Provetravanje otkopa ne bi trebalo da predstavlja
problem.
Primena užadnih testera ispitivana je i u uslovima potopljenog otkopa
sa teškotekućinskim rastvorom, koji mora imati gustinu veću od uglja, a
manju od gustine stena iz bokova sloja. Ispunjavanje otkopa pulpom teške
tečnosti ima zadatak i da razupire prostor otkopa i na taj način obezbedi
njegovu veću stabilnost. Kao što je na slici 77 prikazano, priprema se izvodi
izradom dva pripremna uskopa, a otkop sa donje strane treba u principu da
bude potpuno zatvoren.
Slika 77. Otkopavanje strmog
sloja užadnom testerom pri
potopljenom otkopu korišćenjem
teške tečnosti: 1- stub uglja, 2-
pripremni uskopi, 3- užadna
testera, 4- teška tečnost kojom je
potopljen otkop, 5- zasipni
materijal, 6- cevovodi za dovod
zasipa, 7- pripremna prostorija na
višem horizontu.
Dobijanje uglja se obavlja užadnom

testerom, mada se u principu može
obavljati i hidromonitorima ili nekim
otkopnim agregatom. Potrebno je
samo tada rešiti problem utovara
uglja. Prema situaciji prikazanoj na
slici Pomoću dva cevovoda 6 u otkop
se dovodi i zasip 5, kojim se
postupno zapunjava otkopni prostor.
Iskustva su pokazala da se ugalj sa, do 30 % energije manje, dobija

pri otkopavanju u potopljenom otkopu.
Ovakav način otkopavanja se uspešno može primeniti pri
otkopavanju uglja u zaštitnim stubovima, ali i u nekim drugim specifičnim
uslovima (pri podzemnoj gasifikaciji, hidrogenizaciji, bušotinskoj
eksploataciji uglja i slično).
78
_________________________________________________________________
2.5. OTKOPAVANJE KRATKIM ČELIMA
Kao što je u uvodnom delu naznačeno, pod otkopavanjem kratkim čelima

podrazumeva se otkopavanje u otkopima dužine 10 – 30 m, koja je višestruko veća
od radnih čela uskočelnih otkopa, ali je i znatno kraća od otkopa koje svrstavamo u
širokočelne otkope. Za ovu grupu metoda izdvojeno je nekoliko specifičnih načina
otkopavanja, koji nisu potpuno neuobičajeni u praksi eksploatacije ležišta uglja, ali
se ovi načini otkopavanja predlažu kao zamena za do sada primenjivane uskočelne
metode otkopavanja, o kojima je napred već bilo govora.
Eksploatacija uglja uskočelnim metodama otkopavanja karakteriše se, /54/:
- niskom proizvodnošću otkopa,
- korišćenjem pretežno drvene gradje za podgradjivanje i njenom velikom
potrošnjom,
- primenom separatnog provetravanja,
- složenijom pripremom ležišta, koja uslovljava probleme u odvozu uglja,
- malim godišnjim kapacitetima,
- niskim stepenom mehanizacije otkopavanja,
- neodgovarajućom kvalifikacionom strukturom zaposlenih radnika,
- neodgovarajućom organizacijom rada na otkopavanju pa i celom rudniku.
2.5.1. Problemi primene uskočelnih metoda otkopavanja u našim rudnicima
a) Proizvodnost otkopa. Otkopavanje primenjenim metodama podrazumeva

cikličan rad, pri kome, u smeni, brojčano ograničeni broj radnika na čelu, (3 – 4),
obavljaju sve poslove predvidjene ciklusom: utovar miniranog uglja, kopanje i
izravnanje čela, postavljanje obično jednog okvira podgrade, ili pojačanje podgrade
podvlakama, produženje transportera i ventilacionog cevovoda i dr. Medjutim, pri
tome se čini srazmerno malo napredovanje čela (1 – 1,2 m) pri čemu je i samo čelo
relativno male površine. Širina otkopnog radilišta je obično oko 3 m, a visina 2 – 2,5
m. Pri tome se postiže proizvodnja uglja od maksimalno: 3 x 2,5 x 1,2 x 1,2 =10,8 t.
Rad samo tri radnika na čelu obezbedjuje njihov učinak od 3,6 t/nadn,
medjutim u otkopnom polju se taj učinak smanjuje na 1,5 – 2,0 t/nadn. Nešto je veća
proizvodnost otkopa pri zarušavanju krovnog uglja, kada izostaje veći obim
podgradjivanja, a obara se nešto veća količina uglja. Ona se kreće u relacijama od
20 – 40 t, ali je pri tome iskorišćenje uglja znatno manje, i kreće se u granicama 60 –
70 %.
Otkopavanjem na 2 – 3 otkopna čela postiže se smenska proizvodnja od 20
– 30 t/smenu, pri čemu odgovarajuće učešće ima i proizvodnja čela sa pripremnih
radilišta. Kada postoji mogućnost otkopavanja u dva ili tri otkopna polja, smenska
proizvodnja se kreće u granicama 40 – 60 t/smenu, izuzetno i do 100 t/smenu, što
omogućava godišnji kapacitet rudnika od maksimalno 80 – 100 hiljada t/godišnje.
U većini rudnika, medjutim, godišnja proizvodnja je znatno ispod ovih granica.
b) Podgradjivanje otkopa. Kod skoro svih primenjenih uskočelnih metoda
otkopavanja primenjuje se podgradjivanje otkopa drvenim okvirima, koji se, zbog
većih pritisaka, pojačavaju podvlakama, njihovim stupcima i razupiračima. Izuzetno
se pojačanje okvirne podgrade postiže postavljanjem srednjeg stupca (v. sl. 78). Ma
79
_________________________________________________________________
koliko da takvo podgradjivanje predstavlja uobičajeni način osiguranja otkopa, a

rudari bez problema obavljaju ovu operaciju, ovakav način podgradjivanja ima
nekoliko suštinskih nedostataka:
- proces pripreme okvira podgrade traje dosta dugo i angažuje veći obim rada
radnika na čelu,
- doprema gradje do radnih čela je izuzetno složena i teška naročito u slučajevima
kada do čela ne postoji viseća šina, a radilišta su dosta udaljena od glavnih
transportnih prostorija,
- posebno doprema gradje kroz teško prohodne jamske prostorije, a i njena
priprema za postavljanje okvira utiče na veliki fizički napor i zamaranje radnika,
čime se smanjuje njihova sposobnost za normalno odvijanje drugih radnih operacija,
- drvena gradja je uglavnom jednokratno upotrebljiva, osim za kasnije zalaganje
drugih okvira, pa je za razmatrane metode otkopavanja karakteristična velika
potrošnja gradje, koja utiče na značajno povećanje cene koštanja dobijanja uglja,
- najzad, sve je teže obezbediti kvalitetnu gradju za podgradjivanje.
Slika 78. Nekoliko karakterističnih načina osiguranja otkopa drvenim

okvirima: a) klasično trapeznim okvirom, b) okvir pojačan srednjim stupcem, c)
okviri pojačani podvlakama sa stupcima i razupiračima
c) Provetravanje otkopa. Uskočelne metode otkopavanja karakteriše

primena separatnog provetravanja, pri čemu su problemi provetravanja skopčani sa
konkretnom situacijom u otkopnom polju. U slučaju manjeg broja radilišta, u
otkopnom polju se primenjuje pojedinačno provetravanje svakog čela, a ako se u
jednom stubu nalaze dva čela, treba postaviti dva cevovoda ili obezbediti račvanje
jednog. Separatno provetravanje ne stvara probleme samo zbog troškova
ventilacionih cevi i rada ventilatora. Problemi se javljaju i zbog toga što separatno
provetravanje ne uspeva da kvalitetno odvede zagadjen jamski vazduh, a s druge
strane cevovod u velikoj meri smanjuje profil hodnika i uslovljava teškoće pri
kretanju radnika i naročito pri dopremi materijala i opreme na čelo. Zbog toga je
težnja za izbegavanjem primene separatnog provetravanja sasvim razumljiva i
ekonomski opravdana.
d) Priprema za otkopavanje. Uskočelne metode otkopavanja imaju veliki
koeficijent pripreme, svakako veći od svih drugih primenjenih metoda za
otkopavanje ugljenih slojeva. Za razmatrane metode on se kreće u granicama 0,005 -
0,020 m/t, što u efektima otkopavanja ne mora mnogo da znači jer se izradom
pripremnih hodnika dobija često ista količina uglja kao i pri otkopavanju, pogotovo
pri otkopavanju u I fazi.
80
_________________________________________________________________
Velika priprema, medjutim, uslovljava nisku proizvodnost i veće troškove

izrade, jer se pripremne prostorije često izradjuju sa podgradjivanjem čeličnim
okvirima. Zato je normalna potreba da se za bilo koju metodu otkopavanja smanji
količina pripreme, pa to pravilo treba i ovde da važi.
e) Mehanizacija na otkopavanju. Uskočelnim metodama otkopavanja u
principu se ugalj dobija bez primene veće mehanizovanosti procesa. Radi se, naime,
o dobijanju uglja bušačko-minerskim radovima, pri čemu se osnovna mehanizacija
sastoji u primenu bušilica za bušenje minskih bušotina i čeličnih grabuljastih
transportera za odvoz uglja sa otkopa. Primenjuju se i separatni ventilatori, ali oni
nisu od značaja u ovom kontekstu razmatranja problematike otkopavanja uglja.
2.5.2. Mogućnosti primene otkopavanja kratkim čelima
Primena metoda otkopavanja kratkim čelima trebalo bi da predstavlja

prelaz izmedju uskočelnih i širokočelnih metoda otkopavanja. Pod ovim načinom
podrazumevamo otkopavanje na otkopima srazmerno male dužine (najviše 20 – 30
m), na kojima se način rada obavlja na sličan način kao kod širokočelnih metoda
otkopavanja sa ne mehanizovanim načinom dobijanja uglja (otkopavanje bušačko-
minerskim radovima). Mala dužina otkopa omogućava bolje prilagodjavanje
konkretnim uslovima u ležištu, ne postavlja stroge uslove u pogledu postizanja
visokih kapaciteta (jer su kapaciteti postojećih rudnika inače mali i odgovaraju
postojećem stanju rezervi uglja), a ostali uslovi vezani za stanje jamskih prostorija,
mogućnost angažovanja velikih investicija, stanje elektro-mreže, kadrovsku
strukturu radnika,i dr. nemaju odlučujuću ulogu.
Primena nekih od mogućih varijanti otkopavanja kratkim čelom, treba da
omogući da se obezbede najmanje tri modifikacije u otkopavanju, koje treba bitno
da poboljšaju uslove otkopavanja, a to su:
- povećanje širine otkopnog čela radi povećanja proizvodnosti otkopa i
produktivnosti na otkopavanju,
- eliminacija podgradjivanja otkopa drvenom podgradom, čime se racionalizuju
poslovi na podgradjivanju, a naročito na obezbedjenju, dopremi i obradi drvene
gradje,
- eliminacija separatnog provetravanja otkopa, čime se postiže ne samo
odgovarajući ekonomski efekti, već i poboljšavaju uslovi rada i sigurnost na
otkopima.
To znači, da se od prelaska na metode otkopavanja kratkim čelom mogu
očekivati postavljeni ciljevi u vidu:
- povećanja proizvodnosti otkopa i ukupne proizvodnje iz jame; smanjio bi se
broj otkopnih radilišta, poboljšali bi se organizacioni uslovi i bitno povećalo
iskorišćenje transportnog sistema,
- smanjili bi se visoki troškovi potrošnje drvene gradje, i veliki fizički napor
radnika na dopremi, pripremi gradje za podgradjivanje i postavljanju okvira,
- priprema za otkopavanje se značajno smanjuje pa je lakše obezbediti potrebnu
dinamiku otkopavanja, smanjuje se broj pripremnih radilišta i broj radnika na
pripremi,
- protočno provetravanje otkopa obezbedjuje veću sigurnost rada i bolje
klimatske prilike, naročito u jamama sa metanskim režimom rada.
81
_________________________________________________________________
Svi nabrojani faktori treba da omoguće značajno smanjenje troškova i

poboljšanje ukupne ekonomike rada kao jednog od bitnih preduslova za dalje
opstajanje rudnika sa podzemnom eksploatacijom ležišta uglja.
2.5.3. Osnovne karakteristike otkopavanja na kratkim čelima
Napred je već napomenuto da se uslovno kratkim čelom naziva otkop, koji

ima karakteristike širokog čela, ali je male dužine, koja se kreće u granicama od
najviše 20 – 30 m. U zavisnosti od uslova u ležištu, ne postoje smetnje da se ta
dužina poveća. Ali isto tako i smanji, ako za to postoje opravdanja. Medjutim, u
odnosu na primenjene uskočelne metode otkopavanja, ovakav otkop ima višestruku
dužinu (ili širinu) zahvaljujući čemu se može višestruko povećati proizvodnost
otkopa, delom zahvaljujući tome što postoji veća dužina radilišta (čela), a delom i
zahvaljujući tome što se može angažovati veći broj radnika za rad na čelu. Pri tome,
obezbedjuje se i ispunjenje prethodno postavljenih uslova koji se odnose na: potrebu
zamene korišćenja drvene gradje za podgradjivanje otkopa, omogućavanja
protočnog provetravanja i postizanja i drugih značajnih prednosti vezanih za uslove
otkopavanja, poboljšanje humanih uslova rada radnika, smanjenje troškova
otkopavanja i t.d.
Otkopavanje se može izvoditi po pružanju, usponu ili padu slojeva, u
horizontalnim pojasima, kada se radi o otkopavanju slojeva vrlo velike moćnosti i
dr. Medjutim za sve slučajeve je zajedničko to da se na čelu predvidja otkopavanje
sa zarušavanjem krovnog uglja, jer je takva situacija u većini naših ležišta uglja.
Priprema za otkopavanje kratkim čelom izvodi se izradom novog
transportnog hodnika na usvojenom medjusobnom rastojanju (20 – 30 m), u slučaju
kada se kao ventilacioni hodnik koristi očuvani transportni hodnik prethodnog čela.
U suprotnom, potrebno je paralelno raditi i ventilacioni hodnik. Kod varijanti
otkopavanja kratkim čelom po usponu ili padu, priprema može biti i jednostavnija.
Na kraju otkopnog polja se izmedju transportnog i ventilacionog hodnika
izradjuje pripremni uskop u kome se postavlja oprema za otkopavanje na kratkom
čelu: otkopni transporter i čelična podgrada sa čeličnim ili drvenim slemenjačama.
Otkopavanje na čelu se može izvoditi na celoj dužini čela istovremeno, ili da
se obaranje uglja i ostali deo ciklusa obavljaju na delu čela, jednoj polovini ili
jednoj trećini. U zavisnosti od toga, prilagodjava se organizacija rada na čelu.
Proces otkopavanja se sastoji od nekoliko osnovnih radnih operacija:
bušenja i miniranja u cilju obaranja uglja u donjem delu (podseku), utovara
oborenog uglja, postavljanja novog reda podgrade, obaranja krovnog uglja na delu
dužine čela i njegov utovar, i premeštanje transportera do čela. Pri tome se
provetravanje obavlja kontinuirano protočnim kretanjem vazduha duž čela. Sa
napredovanjem čela, skraćuje se transporter u transportnom hodniku.
2.5.4. Tehnološki procesi otkopavanja
Priprema za otkopavanje. Način pripreme dela ležišta – otkopnog polja

zavisi od konkretne situacije u otkopavanom ležištu ili njegovom delu. U principu se
priprema izvodi podelom otkopnog polja na više pružnih stubova, a u drugim
slučajevima se može izvoditi i podelom polja na stubove po padu. Osnovni način
82
_________________________________________________________________
pripreme prikazan je na slici 79, /54/. Medjutim, u ležištu se svako kratko čelo može
i samostalno pripremati za otkopavanje.
Slika 79. Principijelna šema pripreme podelom otkopnog polja na tri pružna stuba
Na kraju pripremnih hodnika izradjuje se spojna prostorija, uskop, kojim se spajaju

dva pripremna hodnika - donji transportni i gornji ventilacioni. U ovoj prostoriji se
postavljaju dva ili tri reda čeličnih stupaca sa čeličnim slemenjačama i montira,
sukcesivno sa izradom, otkopni transporter, kako je prikazano na slici 80, /54/.
Slika 80. Postavljanje čeličnih stubaca sa slemenjačama u početni položaj

za početak otkopavanja uglja na kratkom čelu
Dobijanje uglja na čelu obavlja se u nekoliko faza i to:

- bušenje minskih bušotina na čelu (u podseku),
- miniranje uglja ,
- utovar miniranog uglja i postavljanje slemenjače u cilju osiguranja stropa,
- postavljanje novog reda stupaca,
- bušenje i miniranje krovnog uglja,
- utovar i odvoz krovnog uglja,
- pomeranje transportera
83
_________________________________________________________________
Ciklus otkopavanja prikazan je na slici 81.
Slika 81. Ciklus rada na čelu pri otkopavanju moćnih slojeva sa obaranjem
krovnog uglja i dobijanju uglja bušačko minerskim radovima: a) bušenje minskih
bušotina u podseku, b) utovar oborenog uglja, c) postavljanje slemenjače,
d) postavljanje stupca, e) zarušavanje krovnog uglja, f) pomeranje transportera.
Ciklus otkopavanja počinje bušenjem i miniranjem u podseku čela. Broj

redova minskih bušotina na čelu zavisi od njegove visine, a za uobičajenu visinu od
2 – 2,2 m dovoljno je izbušiti tri reda. Bušotine mogu biti rasporedjene kao na slici
ili da se buše u «šah-mat» poretku, što će konačno zavisiti i od usvojenog redosleda
iniciranja minskih punjenja.
Slika 82. Raspored minskih bušotina u tri horizontalna reda, pri pravilnom
rasporedu bušotina i u vertikalnim redovima, i redosled iniciranja minskih punjenja
84
_________________________________________________________________
Postojećim pravilnicima o miniranju u ugljenim jamama ograničeno je

ukupno trajanje intervala usporenja na 136 ms, što odgovara usporenjima 4
intervala po 34 ms. Prikazanom šemom rasporeda minskih bušotina, moguće je na
čelu minirati odsek dužine 10 m. Pravilnik inače ne zabranjuje da se odjednom
minira na dva odseka sa istovremenim iniciranjem iz dva zaloma i uz poštovanje
ograničenog trajanja ukupnog usporenja. Medjutim treba se strogo držati uputstava
da je miniranje dozvoljeno samo ako na radilištu nema povećane koncentracije
metana. Treba, takodje, primeniti mere za obaranje ugljene prašine.
Nakon miniranja i provetravanja radilišta pristupa se utovaru miniranog
uglja, pošto se prvo od strane nadzornika i kvalifikovanog rudara izvrši pregled
radilišta i obore svi nestabilni komadi u krovu radilišta. Situaciju na otkopu
prikazuje detalj na sl. 81-b. Pošto se veći deo uglja utovari, pristupa se paralelnom
osiguranju krova otkopa postavljanjem slemenjača koje se konzolno drže
zahvaljujući bravi sa klinom (v. sl. 81-c). Čim se na pojedinim delovima otkopa
završi sa utovarom uglja ispod slemenjača se postavljaju čelični stupci (sl. 81-d).
Obaranje krovnog uglja je naredna faza otkopavanja. Ona se izvodi na
manjim odsecima, eventualno na trećini ili polovini dužine čela. U krov otkopa se
buše duboke minske bušotine ili se obaranje obavlja u dve faze sa kraćim minskim
bušotinama. Pre miniranja se uklanja zadnji red podgrade na delu čela na kome se
izvodi miniranje. Ukoliko je ugalj slabiji, pod dejstvom pritiska iz svoda zarušavanja
dolazi do drobljenja uglja, pa se njegovo dobijanje postiže bez miniranja. Za
olakšanje procesa odvoza oborenog krovnog uglja, dobro je da transporter ostane u
prostoru izmedju prvog i drugog reda stupaca, a posle odvoženja uglja on se
demontira i postavlja u prostor bliže čelu u podseku (v. sl. 81-a)
Slika 83. Bušenja minskih bušotina za obaranje krovnog uglja
Za svo vreme rada na kratkom čelu postoji veza sa ventilacionim hodnikom,

što znači da je obezbedjeno protočno provetravanje otkopa. To je neophodno
obezbediti, a takodje se mora voditi računa da ventilacioni hodnik stalno bude
prohodan i da predstavlja siguran drugi izlaz sa otkopa. To nekada nije lako postići,
pa se osiguranje ventilacionog hodnika mora obavljati pojačanom drvenom
podgradom, eventualno i postavljanjem drvenih ukrsnih stubova. Nekad je
neophodno izvršiti i značajnu rekonstrukciju ovog hodnika.
85
_________________________________________________________________
Način rada na kratkim čelima zavisi od situacije u otkopnom polju. Ukoliko

se radi o sloju sa blagim nagibom, uobičajeno se priprema i otkopavanje vrše na
način prikazan na slikama 79 i 84. Otkopavanje se obavlja sa kretanjem čela po
pružanju sloja, a u slučaju da se teško održava ventilacioni hodnik, bolje je izraditi
novi 4 - 6 m ispod starog rada prethodnog otkopa. Deo ostavljenog zaštitnog stuba
se može otkopavati kratkim čelom.
Slika 84. Otkopavanja kratkim čelom po pružanju sloja sa zarušavanjem

krovnog uglja
U praksi se mogu javiti različiti uslovi u ugljenom sloju, u zavisnosti od

čega se otkopavanje može prilagoditi konkretnoj situaciji. Ono se može obavljati:
- sa nastupnim ili odstupnim otkopavanjem po pružanju ležišta, izuzetno čak
i kombinovano u jednom stubu nastupno, a u drugom odstupno,
- po padu ili po usponu sloja,
- eventualno i dijagonalnim kretanjem čela.
Na opisane načine se otkopavanje može obavljati i koso orjentisanim čelima
u odnosu na stub uglja koji se otkopava.
Na slici 85, /54/, prikazana je mogućnost otkopavanja stubova po padu ili
usponu. Treba imati u vidu da se nekada otkopavanje po padu ili usponu može vršiti
i ako je generalno prostiranje otkopnog stuba po pružanju sloja. To može biti
uslovljeno “talasastim” pojavljivanjem sloja, kada na pojedinim deonicama otkopni
stub ima pad ili uspon u pravcu napredovanja otkopavanja.
Situacija prikazana na slici 85 je standardna. Priprema za otkopavanje po
padu ili usponu se izvodi izradom pružnih transportnih i ventilacionih hodnika
kojima se ograničava stub po pružanju, a širina stuba odgovara dužini po padu, i ona
može iznositi 50 – 100 m. Prvo čelo se priprema izradom jednog uskopa kojim se
uspostavlja veza izmedju transportnog i ventilacionog hodnika, a u toku otkopavanja
se pojačanom podgradom ogradjuje prostor, koji će služiti kao ventilaciona
prostorija za naredno čelo.
86
_________________________________________________________________
Slika 85. Otkopavanje pružnih stubova uglja kratkim čelima po usponu (a),
ili padu sloja (b)
Na slici 86 prikazana je mogućnost da kratka čela imaju i dijagonalan

položaj, ali pravilno kretanje čela po usponu ili padu. Pri otkopavanju slojeva uglja
sa blagim zaleganjem, kretanje čela po padu sloja može biti korisno jer oboreni ugalj
gravitira ka čelu, a može se očekivati i bolje zarušavanje čela. Otkopavanje po
usponu u principu može biti korisno pri otkopavanju sa hidrauličnim zasipavanjem,
što se u ovom slučaju ne razmatra.
Pri kosom položaju čela postiže se delimično ublažavanje nagiba sloja, a
dobija se i nešto veća dužina otkopa u odnosu na usvojenu širinu panela. Slika 86
pokazuje da postoje i različite mogućnosti pripreme za otkopavanje, bilo da se radi o
otkopavanju po usponu ili padu sloja. Priprema se, naime, može vršiti i posebnom
izradom jednog ili dva pripremna uskopa, ako za to postoji realno opravdanje. U
standardnim uslovima, prikazanim na detaljima slike 85 i 86, početak otkopavanja
narednim čelom može se ostvariti bez prethodne izrade pripremnih uskopa, jer se pri
otkopavanju prethodnog otkopa očuva novi prostor ventilacionog uskopa.
Inače, rad na kratkim čelima je identičan napred opisanim tehnološkim
procesima otkopavanja, uz pojedine specifičnosti karakteristične za konkretne
uslove otkopavanja.
Otkopavanje kratkim čelima ima već navedene prednosti u odnosu na
metode uskočelnog otkopavanja, koje se primenjuju u većini naših rudnika sa
podzemnom eksploatacijom. Dužinom čela od 10 – 30 m višestruko se povećava
proizvodnost otkopa, pa time i kapacitet jame. Na otkopu se može angažovati veći
broj radnika, koji organizaciono izvode pojedine radne operacije predvidjene
dinamikom otkopavanja. Na kratkim čelima se primenjuje podgradjivanje čeličnom
podgradom, čime se proces osiguranja radilišta skraćuje, izostaju veliki poslovi na
87
_________________________________________________________________
dopremi i pripremi gradje, podgrada se višekratno koristi, pa je potrošnja mala.

Obezbedjenjem protočnog provetravanja postižu se povoljniji uslovi za rad.
Slika 86. Otkopavanje pružnih stubova kratkim čelima sa dijagonalnim

položajem
Razmatrane varijante otkopavanja kratkim čelom odnose se na otkopavanje

moćnijih slojeva uglja, pa se podrazumeva otkopavanje sa zarušavanjem krovnog
uglja. Medjutim, ovaj način otkopavanja se, tim pre, može primeniti i za
otkopavanje slojeva moćnosti do 3 m, kada se otkopavanje obavlja zahvatanjem
celokupne moćnosti sloja.
Unapredjenje otkopavanja kratkim čelima se može postići mehanizacijom
izrade prostorija i otkopavanja na čelu. Mehanizacija se može sastojati u primeni
kombajna sa strelom, koji se koriste pri izradi prostorija i pri otkopavanju, ali se
mogu koristiti i manji kombajni ili komorne mašine u kombinaciji sa lakšom
samohodnom hidrauličnom podgradom.
2.6. OTKOPAVANJE UGLJENIH SLOJEVA VRLO MALE MOĆNOSTI
Ugljeni slojevi vrlo male moćnosti su oni koji po usvojenoj klasifikaciji

imaju moćnost ispod 0,8 – 1,0 m. To su, znači, slojevi tako male moćnosti da se u
otkopima rad ne može obavljati normalno, jer ljudi u otkopu ne mogu stajati već se
rad odvija u ležećem ili klečećem položaju. U takvim prilikama je neophodno:
- u slučaju otkopavanja slojeva blagog nagiba, otkopavati i deo pratećih
stena u cilju dobijanja otkopnog prostora minimalne visine, (1,5 – 2,0
m),
- u slučaju otkopavanja strmih slojeva, takodje postoji potreba povećanja
širine otkopa, kada se minimalna visina može postići otkopavanjem u
pojasima visine 2 – 2,5 m.
Pomenuti načini otkopavanja, medjutim, ekonomski su opravdani samo pri
otkopavanju vrlo vrednih mineralnih sirovina, što sa ugljem nije slučaj. Zato se,
kada je o slojevima uglja reč, otkopavanje ograničava u slojevima minimalne
88
_________________________________________________________________
tehničke moćnosti, odnosno one moćnosti koja je raspoloživom tehnikom i

tehnologijom eksploatabilna bez otkopavanja pratećih naslaga, (slika 87). Medjutim,
i u tim slučajevima rad na otkopu je veoma težak i nehuman, pa je opravdano jedino
otkopavati primenom mehanizovanih postupaka, kojima se zamenjuje težak rad
rudara u otkopima.
Slika 87. Otkopavanje u otkopnom prostoru male visine zahteva od rudara

rad u klečećem ili ležećem položaju što rad čini izuzetno teškim i nesigurnim zbog
nemogućnosti dobrog osiguranja otkopnog čela
Povoljniji uslovi postoje pri otkopavanju strmih ugljenih slojeva jer se, čak i
pri otkopavanju dela pratećih naslaga, rad olakšava korišćenjem tog materijala za
zapunjavanje otkopnog prostora, To je moguće i pri otkopavanju slojeva manjeg
nagiba, medjutim, tada je potrebno uložiti mnogo više rada da se otkopana jalovina
ručno prebaci iza otkopnog prostora (slika 88).
Za otkopavanje ugljenih slojeva vrlo male moćnosti primenjuju se različite
metode otkopavanja od kojih većina spada u grupu tzv. »Metoda otkopavanja bez
prisustva ljudi u otkopnom prostoru«. U ovu grupu metoda, kao najznačajnije, mogu
se svrstati:
- otkopavanje mehanizovanim širokim čelima za moćnosti preko 0,5 m,
- otkopavanje bušenjem bušotina većeg prečnika , (0,5 – 1,2 m),
- otkopavanje skreperostrugovima,
- otkopavanje miniranjem dubokim bušotinama,
- otkopavanje hidrauličnim kopanjem uglja
89
_________________________________________________________________
Slika 88. Otkopavanje tankih ugljenih slojeva strmog (a) i horizontalnog (b)
zaleganja sa otkopavanjem dela pratećih stena (krovine ili podine), kojima se vrši
zapunjavanje otkopnog prostora
U zavisnosti od prirodnih uslova u ležištu (dubine zaleganja, pravilnog

prostiranja, pojave tektonskih poremećaja, vode, gasova i sl.) za pojedine ugljene
slojeve se može govoriti o eksploatabilnoj moćnosti, koja za pojedine ugljeve iznosi:
- za kamene ugljeve i antracite m > 0,5 – 1 m,
- za mrke ugljeve m > 1,5 – 2,0 m,
- za lignite m > 5 m.
Prema tome, za slučaj razmatranja otkopavanja ugljenih slojeva vrlo male
moćnosti treba svakako imati u vidu slojeve kamenog uglja i antracita, čija veća
vrednost eventualno može ekonomski opravdati eksploataciju takvih slojeva.
2.6.1. Otkopavanje vrlo tankih ugljenih slojeva mehanizovanim širokim čelima
Proizvodjači opreme za mehanizovano širokočelno otkopavanje proizvode

hidrauličnu podgradu koja se može primeniti i u ugljenim slojevima moćnosti 0,6 –
0,8 m, pa se za takve slojeve može govoriti o mogućnostima primene takvog
otkopavanja. Osnovni problem je u konstrukciji podgrade, a za otkopavanje se
obično koriste ugljeni strugovi, koji mogu biti vrlo male visine (do 0,3 m). Postoje i
konstrukcije kombajna, koje se, takodje, mogu primeniti u otkopima tako male
visine. Medjutim, i pri takvom otkopavanju često postoji potreba prisustva ljudi u
otkopu, za rukovanje sekcijama podgrade ili upravljanje radom kombajna. Pošto su
takvi uslovi rada vrlo nepovoljni, za otkopavanje na čelima male visine, ispod 1,0 m,
najpovoljnije rešenje je u primeni automatskih kompleksa, sa čijim radom se rukuje
90
_________________________________________________________________
iz pristupnih hodnika, koji se izradjuju sa normalnom visinom. U njima se nalazi sva

oprema neophodna za normalan rad čela (trafo stanica, hidraulične pumpe i dr.).
Na slici 89 prikazana je šema širokog čela sa mehanizovanim otkopavanjem
u ugljenom sloju moćnosti 0,5 – 0,8 m uz primenu skreperostruga za otkopavanje
uglja. Takav način otkopavanja se primenjuje u ugljenim slojevima moćnosti 0,4 –
0,8 m, sa nagibom 0 – 45o. Karakteristika ovakvog čela je da se na čelu ne nalazi
otkopni transporter, već se doprema uglja obavlja skreperostrugom. Bolji efekti
skreperostruga se postižu pri većim nagibima čela, jer se lakše transportuje ugalj duž
čela.
Slika 89. Tehnološka šema rada

širokog čela u sloju moćnosti 0,4 – 0,8m,
sa otkopavanjem uglja skrepero-
strugovima ( tip US2M ruske proizvod-
nje), /14/: 1- skreperostrugovi, 2-
pogonska stanica, 3- povratna stanica, 4,
5 – pogonska vitla, 6- frikcioni stupci sa
čeličnim slemenjačama, 7- pojedinačni
stupci za osiguranje zadnjeg dela čela, 8-
teleskopski transporter sa trakom.
Skreperostrug se duž čela kreće

vučen lancem, koji se pokreće pomoću
posebnih pogonskih vitlova 4 i 5. Na
čelu se mogu nalaziti dva skreperostruga
1, koji se rasporedjuju tako da donji
skreperostrug u svom gornjem položaju
zahvata otkopani ugalj gornjim
skreperostrugom. Na otkopu se nalazi
podgrada od pojedinačnih hidrauličnih
stupaca koji su povezani krovnom
gredom. Rastojanje izmedju stupaca u
čelu je 0,9 m. U otkopu su najmanje dva
prostora pregradjena stupcima čija je
širina 1,2 m; onaj do čela u kome rade
skreperostrugovi, i drugi dalje od čela,
koji služi za prolaz ljudi.. Minimalna
širina prostora čela je 2,6 m, a
maksimalna 4 m.
Za vreme otkopavanja uglja skreperostrugovima, radnici nisu prisutni u

otkopu. Kada se radom skreperostrugova izvrši napredovanje čela za 0,6 m i
91
_________________________________________________________________
skreperostrugovima počisti otkop, radnici ulaze na čelo u cilju pomeranja podgrade i

sukcesivnog zarušavanja krovine.
Opisano čelo ne spada u potpuno mehanizovano, jer se ne radi o
mehanizovanom kompleksu. Za otkopavanje potpuno mehanizovanim, pa čak i
automatizovanim kompleksima, neophodno je primeniti standardnu opremu na čelu:
mehanizovanu podgradu, koja je povezana sa otkopnim transporterom i kombajn ili
strug za otkopavanje uglja. Osnovni je problem da se sekcije podgrade mogu
koristiti sa tako malim visinama (0,6 – 0,8 m). Primenjuju se sekcije podgrade sa
dva ili četiri stupca, a povoljniji uslovi, pogotovo za automatski rad sekcija je kada
su one takve širine da ne postoji slobodan medjuprostor izmedju susednih sekcija.
Slika 90. Rad u otkopu male

visine skopčan je sa velikim
naporom i neprijatnim psihičkim
osećanjem zbog rada u skučenom
prostoru
Pri radu sa mehanizovanim kompleksom izostaje u otkopu svaki težak fizički rad,
medjutim, ukoliko se sekcijama manipuliše neposrednim upravljanjem, neophodno
je prisustvo ljudi u otkopu, koji vrše pomeranje podgrade, (v. sl. 90). Rad struga nije
kontrolisan od rukovaoca, a ako se primenjuje kombajn za kopanje uglja, i on može
biti sa daljinskim upravljanjem.
Na slici 91 prikazani su izgledi dva čela sa nešto starijim tipom podgrade

koja nema sekcije sa štitovima već sa slemenjačama klasične konstrukcije,
eventualno su sa pločama koje štite otkopni prostor i hidraulične stupce od zarušenih
stena iz krovine. Otkopavanje uglja se može vršiti strugovima ili kombajnima.
Strugovi su konstrukciono sa minimalnom visinom, koja ne mora biti jednaka sa
moćnošću sloja, a njihove konstrukcije su takve da se lako mogu prilagoditi
konkretnoj situaciji u otkopu, jednostavnom nadogradnjom struga. Kombajni za
mehaničko otkopavanje uglja moraju biti specijalne konstrukcije, odnosno moraju
biti konstruisani za rad u otkopima male visine. Zbog male visine čela, kombajni su
uglavnom sa jednim radnim organom.
U savremenim širokočelnim otkopima primenjuje se mehanizovana
podgrada sekcijama sa štitovima, koje ispunjavaju svoju osnovnu funkciju (sl. 92).
Mehanizovano otkopavanje uglja obavlja se najčešće strugovima, ali i primena
kombajna nije isključena, naročito u slojevima moćnosti iznad 0,8 m.
92
_________________________________________________________________
a)
b)
Slika 91. Široka čela u slojevima male debljine: a) sa otkopavanjem uglja

strugom, b) sa kombajnom za otkopavanje uglja
Sekcije podgrade su masivne i takve širine da u potpunosti poduhvataju

krov otkopa. U ovakvim otkopima rade sa minimalnom visinom, budući da im
konstrukcija omogućava primenu u otkopima visine najmanje dvostruko ili trostruko
veće od minimalne visine (na primer 0,6 – 1,8 m). Hidraulički stupci su teleskopski,
tako da omogućavaju značajno povećanje visine sekcije, što je slučaj i sa
konstrukcijom štita.
Slika 92. Izgled sekcije podgrade za otkopavanje slojeva male moćnosti (firme
Thissen – Nemačka)
93
_________________________________________________________________
Situacija na slici prikazuje rad

u otkopu visine ispod 1 m, ali
ona nije vrlo mala. Ukoliko je to
slučaj, kretanje ljudi u otkopu je
otežano pa bi primena delimično
automatizovanih čela, kod kojih
se sekcijama upravlja iz prostora
izvan čela, predstavljala bolje
rešenje. Konačan cilj bi mogla
biti primena potpuno automati-
zovanog rada, pri čemu se
pomeranje sekcije izvodi
automatski u skladu sa
Slika 93. Manipulisanje sa sekcijama podgrade prohodom kombajna duž čela.
se može obavljati neposredno prisustvom
rukovaoca u otkopu.
Na slici 94 prikazane su dve konstrukcije kombajna za mehaničko

otkopavanje uglja na čelu. Kombajni pripadaju tipu uskozahvatnih, a tip radnog
organa može biti različit. Na slici su prikazani kombajni sa spiralno rasporedjenim
zubima na radnom organu za kopanje, i sa ozubljenom krunom. Kod prikazane dve
konstrukcije osa rotacije radnih organa kombajna je različita; kod prvog je upravna
na čelo, a kod drugog je paralelna sa njim.
a) b)
Slika 94. Dva tipa kombajna firme Anderson – Engleska, za rad na širokim
čelima male visine: a) kombajn sa spiralno rasporedjenim zubima, čime se
omogućava i uspešno obavljanje funkcije utovara uglja na transporter (Anderson
420); b) kombajn sa radnim organom u vidu ozubljene krune (Andesrson 270 )
Za otkopavanje slojeva male visine(podrazumeva se otkopavanje kamenih

ugljeva), pogodnija je primena strugova, (sl. 95). Oni imaju veći kapacitet na
94
_________________________________________________________________
otkopavanju, zahvaljujući većoj brzini kretanja na čelu, jednostavnije su

konstrukcije i imaju manju energetsku potrošnju. Specifičnost njihove primene je u
tome da se moraju koristiti otkopni transporteri specijalne konstrukcije, jer su korita
transportera vodjice struga. Na slici 96 prikazano je nekoliko konstrukcija strugova,
različite veličine i principa konstrukcione veze sa otkopnim transporterom.
Slika 95. Izgled mehanizovanog širokog čela sa otkopnim strugom
Otkopavanje slojeva uglja vrlo male moćnosti ne obezbedjuje veliku

proizvodnost otkopa kao što je to slučaj sa čelima normalne visine, (1,5 – 3 m),
medjutim, ona može biti zadovoljavajuća s obzirom na uslove otkopavanja. Postiže
se visoko iskorišćenje uglja jer su objektivno mogućnosti za ostavljanje uglja u
otkopu minimalne.
S obzirom na moćnost sloja uglja, proces zarušavanja krovine može biti
unekoliko specifičniji. Pri tako malim visinama otkopavanja, sleganje krovine može
biti takvo da do ispunjavanja prostora iza čela dodje bez zarušavanja krovine i
njenog rastresanja. Na taj način i manifestacija pritisaka na podgradu čela je
specifična u odnosu na normalno zarušavanje krovine. Naime, klasično zarušavanje
krovine obično dovodi do delimičnog rasterećenja od pritiska na sekcije podgrade.
Ukoliko ono izostaje, pa dolazi do povijanja krovine do njenog oslanjanja na podinu,
na podgradu se prenosi veći pritisak od konzolnog prepusta krovine, što zahteva
veću silu u stupcima hidraulične podgrade, odnosno njihovu veću nosivost.
95
_________________________________________________________________
a) b)
c)
d)
Slika 96. Nekoliko različitih konstrukcija strugova: a) jedna starija

konstrukcija struga, b) klasična konstrukcija sa kretanjem po profilisanom koritu
transportera, c, d) nove konstrukcije struga (DBT - Nemačka) sa nosećom pločom,
koja se kreće ispod korita transportera
96
_________________________________________________________________
2.6.2. Otkopavanje tankih slojeva bušenjem
Ugljeni slojevi moćnosti ispod 0,6 m ne mogu se eksploatisati metodama

širokočelnog otkopavanja, niti sa mehanizovanom hidrauličnom podgradom, čak ni
sa čeličnim frikcionim ili hidrauličnim stupcima. Rad u tako niskom prostoru nije
moguć bez izuzetnog napora i velikog rizika za rad ljudi u takvim uslpvima. Kao
najpovoljniji način dobijanja uglja iz tako tankih ugljenih slojeva, javlja se
tehnologija dobijanja uglja bušenjem – bušenjem bušotina prečnika nešto manjeg od
moćnosti sloja.
Uspešna primena ove tehnologije otkopavanja je u slojevima vrlo male
moćnosti nagiba ispod 15o. Povoljniji se uslovi javljaju pri nešto čvršćoj krovini,
kada se može postići i nešto bolje iskorišćenje uglja.
Otkopavanje tankih slojeva bušenjem razvija se u drugoj polovini prošlog
veka u ugljonosnim basenima sa pojavom tankih ugljenih slojeva. Tako na primer, u
basenu Donbas (sadašnja Ukrajina) preko 50 % uglja se javlja u slojevima moćnosti
ispod 0,7 m. Zbog toga se u takvim ležištima javlja veliki interes da se otkopavaju
vrlo tanki ugljeni slojevi. Druga značajna oblast primene ove tehnologije
otkopavanja je pri otkopavanju zaštitnih stubova ispod objekata na površini.
Princip tehnologije otkopavanja bušenjem je da se ugalj dobija bušenjem
bušotina većeg prečnika, koji odgovara moćnosti ugljenog sloja, i samo ugalj
dobijen bušenjem predstavlja iskorišćenje pri otkopavanju. Izmedju pojedinih
bušotina ostavljaju se stubovi uglja širine 0,5 – 1,0 m u zavisnosti od veličine
pritiska i mehaničkih karakteristika uglja i krovinskih naslaga.
Slika 97. Uredjaj za otkopavanje tankih slojeva uglja bušenjem BUG3M (Rusija)
Uredjaji za dobijanje uglja bušenjem mogu biti sa jednim ili sa dva bušaća
radna organa, a u slučaju rada bušilicama sa dva radna organa, istovremeno se buše
97
_________________________________________________________________
dve bušotine izmedju kojih je stub uglja 0,1 – 0,25 m. Na slici 97, /14/, prikazan je
uredjaj za otkopavanje tankih slojeva uglja BUG3M ruske proizvodnje, koji je našao
veliku primenu u eksploataciji ležišta sa tankim slojevima uglja. Uredjaj se sastoji
od pogonskog dela 1, koji se sastoji od pogonskog motora i reduktora za prenos
rotacije na spiralne bušaće šipke 2, na čijim krajevima se nalaze bušaće krune 3. U
krovu hodnika se nalazi gornja šina 4 po kojoj se nastavne bušaće šipke dovode u
položaj za nastavljanje radnih šipki. Kao što se vidi, bušaće šipke imaju navarenu
spiralu, koja služi za izbacivanje uglja iz bušotine. Ugalj, koji se izbacuje iz bušotina
pada direktno na grabuljasti transporter u hodniku, kojim se odvozi do drugih
transportnih sredstava (traka ili jamskih vagona).
Dužina bušotina, kojima se ovim uredjajima otkopava ugalj, iznosi 30 – 50
m, a otkopavanje se može obavljati jednostrano ili dvostrano u odnosu na pripremni
hodnik, To znači da se izradom pripremnog hodnika, priprema za otkopavanje
pružni stub uglja širine 30 – 50 m pri jednostranom otkopavanju, do 60 – 100 m pri
dvostranom otkopavanju.
Prečnik kruna za bušenje kreće se u granicama 525 – 700 mm, ali se
bušenje može obavljati i sa većim prečnicima bušenja. Naime, pri otkopavanju
slojeva moćnosti do 0,7 m, otkopavanje uglja se vrši bušenjem bušotina koje imaju
nešto manji prečnik od moćnosti sloja. Ukoliko se javljaju slojevi veće moćnosti,
čak i do 1,2 m, otkopavanje se može obavljati sa proširenjem bušotina u obratnom
hodu pribora za bušenje. To znači da se u nastupnom bušenju buše bušotine prečnika
500 – 600 mm, a u povratnom hodu se, upotrebom kruna za proširivanje bušotina,
njihov prečnik povećava na max 1,2 m.
Pri ovakvom dobijanju uglja postižu se kapaciteti od 0,5 – 1,35 t/min u
zavisnosti od toga da li se bušenje obavlja sa uredjajem sa jednim ili dva bušaća
organa, kao i od prečnika kruna.
Prikazani uredjaj za bušenje proizvodi se u dve varijante, a osnovne
tehničke karakteristike su mu:
- teoretski kapacitet na bušenu 1,2 – 1,35 t/min,
- prečnik bušaćih kruna 525, 625, 700 mm
- dužina uredjaja 3.500 mm
- širina uredjaja 2.300 mm
- visina uredjaja 1.050 mm
- masa uredjaja 19 – 20,8 t
Proces rada se sastoji od postavljanja mašine u novi radni položaj, koji
odgovara dvostrukoj širini bušotina. Mašina se mora tačno postaviti (orjentisati) da
se dobije željeni pravac bušenja, a pomoću hidrauličnih cilindara mašina se dovodi u
položaj bušenja u skladu sa nagibom sloja. Po postavljanju prvog segmenta bušaće
šipke sa bušaćom krunom, pri sporijem radu mašine počinju se nove bušotine. Sa
napredovanjem čela bušotine za dužinu segmenata šipki, pristupa se njihovom
nastavljanju i proces bušenja na taj način obavlja neprekidno do konačne dubine
bušotina. Radna grupa se sastoji od rukovaoca mašinom, jednog ili dva pomoćnika i
operatora sa uredjajem za dodavanje šipki. Pri povoljnim radnim uslovima, u sloju
moćnosti 0,6 – 0,7 m, postiže se proizvodnost od 140 t/dan, pri učincima na
otkopavanju 11,7 t/nadn.
Pri dvostranom (dvokrilnom) bušenju jednom mašinom se buše bušotine na
obe strane pripremnog hodnika, čime se smanjuje koeficijent pripreme. Medjutim,
98
_________________________________________________________________
sa jednog stajališta mašine buše se bušotine na obe strane hodnika, čime se štedi u
pripremnim operacijama, a zajedno sa smanjenjem obima pripreme postižu se
znatno niži troškovi dobijanja uglja.
Bušenje bušotina samo u nastupnom pravcu je jednostavnije i zahteva manji
obim pripreme. Ono je osvojeno i uspešno se primenjuje za otkopavanje uglja
bušenjem u slojevima moćnosti do 1 m sa stabilnijom krovinom. U slučaju
nestabilnije krovine neophodno je ostavljati veće stubove uglja izmedju bušotina,
kako izmedju pojedinih parova bušotina, tako i stubova, koji se na odgovarajućim
rastojanjima ostavljaju radi postizanja stabilnosti krovine za vreme rada u otkopnom
polju. Naime, pri stabilnijoj krovini prazni prostori bušotina se mogu održati u
dužem vremenskom periodu, a u suprotnom, proces zarušavanja može ugroziti
sigurnost uredjaja pri bušenju. Zato je ostavljanje stubova uglja izmedju bušotina od
velikog značaja za siguran rad na otkopavanju. Medjutim, pri tome se smanjuje
iskorišćenje uglja, pa gubici mogu dostići 38 – 45 %, što nije racionalno, ali je i
prihvatljivo kada se zna o kakvim se slojevima uglja radi.
Širina ostavljenih stubova izmedju bušotina raste sa porastom moćnosti
sloja, a može se računati sa prosečnom širinom stubova koja odgovara polovini
prečnika bušotina. Pri bušenju sa dvostrukim bušotinama, zbog njihovog manjeg
medjusobnog rastojanja, odnosno zahvatanja dela sloja širine 1,4 – 1,5 m, (pri
moćnosti sloja 0,7 – 0,85 m), postiže se veće iskorišćenje uglja, pod uslovom da je
kvalitet krovine bolji, a čvrstoća uglja veća.
Povoljnijom se smatra tehnologija otkopavanja sa proširivanjem bušotina u
odstupnom povlačenju bušaćeg pribora. Proces dobijanja bušenjem, u tom slučaju se
sastoji od bušenja bušotine znatno manjeg prečnika od moćnosti sloja, u nastupnom
bušenju, a u odstupnom kretanju se postavljanjem krune za proširenje, otkopava
celokupna moćnost sloja, kako je to prikazano na slici 98. Pri takvom bušenju,
medjutim, neophodno je na kraju bušotine imati prostoriju za montažu kruna za
proširivanje, što znači da je neophodno pripremne hodnike raditi na rastojanju koje
odgovara maksimalnim dužinama bušotina, 35 – 40 m.
Osnovna prednost ovakvog rada je u većoj sigurnosti bušenja pri bilo kakvoj
stabilnosti krovine, budući da je svo vreme rada bušaći pribor u bušotinama manjeg
prečnika i u sigurnijoj sredini. Bušenje se obavlja jednim tipom bušaćeg pribora i pri
promenljivoj moćnosti sloja, a potrebno je prilagoditi samo prečnik krune za
proširenje bušotina. To znači da je moguće otkopavati i slojeve veće moćnosti bez
povećanja prečnika bušaćih šipki, a time i bez povećanja njihove mase. Zahvaljujući
takvom principu rada, izmedju bušotina se mogu ostaviti manji stubovi uglja pa se
postiže veće iskorišćenje uglja. To ne znači da prečnik spiralnih bušaćih šipki može
da bude znatno manji, jer treba imati u vidu da se njima obezbedjuje kretanje uglja
prema pogonskom uredjaju, odnosno pripremnom hodniku u kome se nalazi
transporter.
99
_________________________________________________________________
Slika 98. Principijelna šema rada bušaćeg uredjaja sa proširenjem bušotina.
Prikazani uredjaj na slici 99 je usavršen i ima karakter bušaćeg agregata, tačnije

uredjaja sa višim stepenom mehanizovanosti procesa. Tehnološki proces dobijanja
uglja agregatom ABŠ prikazan je na slici 100.
Slika 99. Uredjaj za otkopavanje bušenjem ABŠ (Rusija): 1- noseća šasija,

2- hidraulični stupci, 3- pomoćna oprema, 4- kolica sa nastavljivim spiralnim
šipkama, 5- hidraulični pogon, 6- elektropogon, 7- pretovarni uredjaj, 8- pogon
reznih organa, 9- spiralne šipke sa bušaćom krunom
100
_________________________________________________________________
Slika 100. Tehnološka šema dobijanja uglja agregatom za bušenje ABŠ:

1- elektropogon, 2- hidraulična pumpa, 3- dodavač šipki za bušenje,
4- pretovarni uredjaj, 5- bušaće šipke, 6- pogon bušaćih šipki, 7- hidraulična
podgrada, 8- pokretna kolica
Otkopavanje strmih slojeva. Primena dobijanja uglja bušenjem moguća je

i u slučaju eksploatacije slojeva strmijeg nagiba, ali se pri tome koriste drugojačiji
uredjaji za dobijanje uglja. Na slici 101, /14/, prikazana je primena kompleksa
KMD osvojenog u ruskim rudnicima, kojim se otkopavanje obavlja po principu
otkopavanja u komorama. Na slici su prikazane dve mogućnosti: da se otkopavanje
obavlja sa ostavljanjem tankih medjukomornih stubova (a), odnosno da se
otkopavanje obavlja i uz primenu zapunjavanja komora jalovinom (b).
Proces otkopavanja se sastoji u izradi uskopa bušenjem, a potom se vrši
proširenje do širine komore do 4,2 m. Mašina za bušenje se nalazi u donjem hodniku
iz koga se buše uskopi preseka 0,6 x 1,2 m pomoću specijalnog uredjaja za bušenje.
Kada radni organ izbije u gornji hodnik, u njemu se montira proširivač, takodje
specijalne konstrukcije, kojim se vrši proširivanje komore do navedenih 4,2 m. Po
početku rada proširivača montira se zaštitni krov, koji prati proširivač naniže za svo
vreme rada. Otkopani ugalj pada kroz izradjeni uskop na donji horizont, gde se
daljinski upravljanim šutem istače u jamske vagone. U toku svakodnevnog rada, a
po završetku jednog ciklusa, oprema se spušta na horizont u cilju pregleda uredjaja
za kopanje.
101
_________________________________________________________________
Slika 101. Tehnološka šema otkopavanja strmog ugljenog sloja

kompleksom KMD - (Rusija): a) sa ostavljanjem medjukomornih stubova male
širine i bez zasipavanja komora, b) otkopavanje sa zapunjavanjem otkopnih komora
102
_________________________________________________________________
Kao što je na slici prikazano, medjusobno rastojanje, koje odgovara dužini

otkopnih komora, iznosi 120 m. Pri otkopavanju bez zapunjavanja komora, (vidi
detalj A), izmedju njih se ostavljaju stubovi širine 0,9 m, a sukcesivno sa
otkopavanjem komora, vrši se zarušavanje u skladu sa stabilnošću krovine sloja. Pri
otkopavanju sa zapunjavanjem komora, (b), otkopavanje se prvo vrši u svakoj
drugoj komori (detalj B), nakon čega se one zapunjavaju jalovinom. Kasnije se,
posle odredjenog vremenskog razmaka, otkopavanje na isti način vrši u ostavljenim
stubovima, kako je prikazano na detalju C na slici.
Proces otkopavanja je mehanizovan i obavlja se bez prisustva ljudi u
otkopnom prostoru, po čemu se može smatrati sigurnim, a proizvodnost na
otkopavanju biće uslovljena radom uredjaja za bušenje, zavisno i od uslova u sloju.
2.6.3. Otkopavanje tankih ugljenih slojeva skreperostrugovima
Za otkopavanje tankih ugljenih slojeva veliku primenu imaju široka čela sa

strugovima. Oni se primenjuju u slojevima moćnosti 0,5 – 0,9 m, pri nagibima do
25o, a karakteriše ih relativno mala energetska potrošnja, dobijanje uglja veće
krupnoće, manja zaprašenost otkopa, a postignuti kapaciteti širokih čela su
uglavnom veći od kapaciteta postignutih pri primeni kombajna za dobijanje uglja.
U cilju korišćenja pomenutih prednosti pri dobijanju uglja iz tankih ugljenih
slojeva, razvijene su i posebne konstrukcije strugova, koje se nazivaju skrepero-
strugovima. Bitna karakteristika ovih otkopnih uredjaja je u tome što se na
otkopnom čelu ne postavlja otkopni transporter, već se skrepero-strugovi kreću duž
čela po podini sloja, a samim tim na čelima izostaje i primena mehanizovane
podgrade. Podupiranje krovine se obavlja pojedinačnim stupcima ili se, pri čvrstoj
krovini, klasično podgradjivanje ne vrši, već se posle otkopavanja na odredjenoj
dužini napredovanja otkopnog fronta ostavljaju stubovi, koji odvajaju novi otkopni
prostor od prethodnog. U nekim slučajevima se vrši i delimično zapunjavanje otkopa
jalovinom, koja se dobija izradom pripremnih hodnika, koji se izradjuju sa
normalnim profilima (poprečnim presekom).
Razvoj ovih metoda vezan je za drugu polovinu prošlog veka, a za neke od
zemalja u kojima se otkopavaju takvi ugljeni slojevi (Rusija, Belgija, Holandija,
Čehoslovačka i dr.). Praksa je pokazala da se ovi uredjaji uspešno mogu primeniti u
ugljenim slojevima moćnosti 0,4 – 0,7 m, sa malim nagibima, medjutim, razvijene
su i adekvatne konstrukcije primenljive i u slojevima sa strmijim nagibom.
2.6.3.1. Otkopavanje slojeva blagog nagiba.
Na slici 102 šematski je prikazano otkopavanje na otkopu sa skrepero-

strugom. Priprema se obavlja izradom transportnog i ventilacionog hodnika na
medjusobnom rastojanju 150 – 160 m, s tim da se iznad donjeg transportnog
hodnika, sa napredovanjem fronta otkopa, izradjuje paralelan hodnik u kome je
postavljen prijemni grabuljasti transporter, kojim se ugalj prebacuje do transportera
postavljenog u ventilacionom proboju izradjenom izmedju transportnog i paralelnog
hodnika (podsecanja). U ovom hodniku je postavljen pogonski vitao 1, kojim se
103
_________________________________________________________________
naniže vuku skrepero-strugovi 2, kojih može biti 2 ili više, postavljenih na

odredjenom medjusobnom rastojanju duž čela.
Skrepero-strugovi se duž
otkopa povlače vučnim i povratnim
užetom, sa kojim su skreperostrugovi
povezani vučnim lancima (v. sl. 103).
Otkopni prostor se osigurava malim
drvenim ukrsnim stubovima, a
prostor iznad donjeg i ispod gornjeg
hodnika se delimično zapunjava
jalovinom dobijenom izradom
pripremnih hodnika. Doprema zasipa
u otkopu vrši se posebnim uredjajem
3.
Bitna karakteristika
skrepero-struga je da se njime vrši i
potiskivanje uglja duž čela, a u praksi
su korišćene različite konstrukcije
ovih uredjaja, od kojih je jedna
prikazana na slici 103. Važno je da se
obezbedi što uspešnije povlačenje
uglja naniže, a da se pri kretanju u
suprotnom pravcu ne vraća ugalj
nazad. To se postiže ne samo
konstrukcijom skrepero-struga, već
se dodaje i poseban uredjaj za
Slika 102. Otkopavanje tankog prevlačenje uglja duž čela, (v. sl.
ugljenog sloja skrepero-strugovima: 1- 103).
pogonsko vitlo, 2- skrepero-strugovi, 3-
uredjaj za zasipavanje
Skrepero-strug, prikazan na slici, je jednostavne konstrukcije, koja je

prilagodjena moćnosti sloja i otporu uglja rezanju. Njegova veza sa vučnim užetom
je preko lanca kojim se, pri radu, strug usmerava ka čelu, pri čemu obavlja rad na
rezanju uglja. Pri tome telo skrepero-struga ima dijagonalan položaj u osnosu na
čelo, što se postiže položajem reznih noževa 1. Na detalju (b) prikazan je i dodatak
skrepero-strugu koji obezbedjuje njegov pravilan položaj u toku rada i vrši
pomeranje uglja duž čela.
2.6.3.2. Otkopavanje slojeva strmog nagiba skrepero-strugovima.
Ugljeni slojevi strmog nagiba, a male moćnosti, otkopavaju se različitim

varijantama metoda sa otkopima rasporedjenim po padu sloja ili dijagonalno.
Dijagonalan položaj otkopa omogućava smanjenje nagiba, ali se više usvaja zbog
104
_________________________________________________________________
toga što se usmerava kretanje miniranog ili mehanički otkopanog uglja, gravitaciono
ka nižem transportnom hodniku. Na narednoj slici 104 prikazano je otkopavanje
skrepero-strugovima koji se pokreću pogonskim vitlovima.
Pogoni su postavljeni u
donjem transportnom i gornjem
ventilacionom hodniku, tako da se za
kretanje ne koristi sila povratnog
užeta. U cilju efikasnijeg rada
skrepero-struga, otkop ima dijagonalan
položaj, a vrlo često samo čelo ima
lučni oblik koji omogućava bolje
naleganje skrepero-struga na čelo.
Slika 103. Izgled skrepero-

struga i način povezivanja sa vučnim
užetom: 1- rezni nož, 2- izmenljivi
rezni zubi, 3- spojni lanci, 4- vučno
uže.
Na slici je prikazan izgled

dijagonalnog čela na kome se strug
kreće naniže i naviše pod dejstvom
vučne sile pogonskim užadima. Ukoliko
je sloj moćnosti iznad 0,8 – 1 m, otkopni
prostor se može podgradjivati
raspornom podgradom ili stupcima sa
podloškom, a na slici je prikazan i slučaj
primene zapunjavanja otkopnog prostora
jalovinom, koja se sa višeg horizonta
spušta u pojedine odvojene pojaseve
pomoću transportera ili cevovoda
(hidraulično ili pneumatsko
zapunjavanje).
Ugalj, koji se otkopava skrepero-
strugom, gravitaciono se kreće
potiskivan konstrukcijom skrepero-
struga. Na nižem horizontu pada na
transporter kojim se dalje odvozi do
transportnih traka ili jamskih vagona.
Slika 104. Otkopavanje sloja skrepero-
strugom i zapunjavanjem otkopnog
prostora
105
_________________________________________________________________
U cilju lakšeg regulisanja postupka zapunjavanja otkopnog prostora, on se deli u

više pojaseva postavljanjem pregrada od posebne podgrade u vigu kvadratnih ili
ukrsnih slogova, a može se pregradjivati i gusto poredjanim drvenim stupcima. U
otkopu se obezbedjuje protočno provetravanje.
Na situaciji prikazanoj na slici, iznad transportnog hodnika 8 ostavlja se stub

uglja u kome se izradjuju proboji za istakanje uglja. Iznad njega se otkopava
bušačko-minerskim radovima deo čela na širini od 8 m da bi se obezbedio prostor za
smeštaj povratnog kotura i uglja, koji je gravitaciono pao u donji deo otkopa. Na
preostalom delu čela, dužine 55 m, otkopavanje se obavlja sa dva skrepero-struga
koji se pokreću glavnim pogonskim vitlom 1, preko usmeravajućeg kotura 3.
Poseban vitao 2 koristi se za zatezanje i povremeno pomeranje pogonskog vitla. On
je postavljen ne rastojanju do 30 m od radnog čela. Na detalju A-A prikazan je
položaj sloja.
Slika 105, /14/. Otkopavanje strmog sloja skrepero-strugovima KSM (Rusija): 1-

glavni pogonski vitao, 2- zatezni vitao, 3- gornji kotur za usmeravanje kretanja
užadi, 4- skrepero-strugovi, 5- vučna užad, 6- donji, povratni kotur, 7- ventilacioni
hodnik, 8- transportni hodnik
106
_________________________________________________________________
Primena skrepero-strugova ima prednosti, koje se ogledaju u sledećem:

- jednostavna je priprema za otkopavanje,
- rad se obavlja bez prisustva ljudi u otkopu, ili samo sa povremenim boravkom
pri podgradjivanju otkopnog prostora,
- obezbedjeno je mehaničko dobijanje uglja,
- primenjuje se provetravanje otkopa protočnom vetrenom strujom,
- podgradjivanje otkopa se vrši u minimalnom obimu ili bez njega, kada se
mestimično ostavljaju stubovi uglja, koji se kasnije zarušavaju u cilju zarušavanja
krova otkopa.
2.6.4. Otkopavanje strmog sloja uredjajem za kopanje uglja (kombajnom)
U ruskim rudnicima primenjene su posebne konstrukcije kombajna (KKP i

K-19), (slika 106-a), namenjene za otkopavanje uglja u strmim ugljenim slojevima.
Kao što je na slici prikazano, otkop u tom slučaju ima pravolinijski karakter, a
otkopavanje se obavlja naniže sa postepenim spuštanjem kombajna. Da bi se
obezbedilo bolje naleganje kombajna, otkopu se daje nagnuti položaj za oko 5o u
odnosu na njegov upravan položaj prema pripremnim hodnicima. U gornjem delu
otkopa se prednjačenjem u otkopavanju do 6 m izradjuje niša koja omogućava lakše
postavljanje kombajna u početni položaj. Jalovina, koja se dobija pri izradi gornjeg
ventilacionog hodnika, odlaže se u prostor ispod hodnika, a koji se odredjuje na
osnovu količine jalovine dobijene izradom hodnika. U donjem delu se ručnim
kopanjem ili uz primenu miniranja izradjuje donja komora, koja služi kao
magazinski prostor za ugalj koji pada sa gornjeg dela čela. Kao što je na slici
naznačeno, kosa dužina čela može biti do 150 m.
U toku otkopavanja otkopni prostor se osigurava postavljanjem raspornih
stubaca i drvenih ukrsnih stubova, čime se obezbedjuje siguran rad i razdvajanje od
zarušenog prostora iza čela. Iznad transportnog hodnika ostavljen je stub uglja
širine 6 m, kroz koji se na 4 m medjusobnog rastojanja izradjuju kratki proboji za
ispuštanje oborenog uglja koji se magazinira iznad horizontalnog stuba. Stub se
formira izradom hodnika podsecanja, koji se izradjuje sa napredovanjem do 40 m
ispred otkopnog čela. Kapacitet na otkopavanju uslovljen je potrebnim obimom
podgradjivanja, koje uslovljava prekid na dobijanju uglja, što smanjuje proizvodnost
otkopa i učinke radnika na otkopavanju. Otkop se provetrava protočnom vetrenom
strujom.
Za otkopavanje strmih ugljenih slojeva u ruskim rudnicima se primenjuje
još nekoliko tipa kombajna, kao što su kombajn »Temp«, koji se primenjuje u
slojevima moćnosti 0,6 – 1,2 m bilo koje čvrstoće uglja, zatim kombajn UKR-1K za
otkopavanje u slojevima strmog nagiba, moćnosti 0,6 – 1,2 m odnosno i do 0,9 – 1,5
m i dr. Većina prikazanih metoda otkopavanja tankih slojeva uglja strmog zaleganja
primenjivane su u rudnicima Donbasa u Ukrajini.
107
_________________________________________________________________
a) b)
Slika 106. Šematski prikaz dva postupka otkopavanja strmih slojeva uglja: a) sa
pravolinijskim otkopom i dobijanjem uglja posebnom konstrukcijom kombajna za
strme slojeve, b) sa stepenastim otkopom i dobijanjem uglja mehaničkim kopanjem
otkopnim čekićima
2.6.5. Otkopavanje strmog sloja mehaničkim kopanjem (otkopnim

čekićima) ili miniranjem.
Detalj na slici 106-b prikazuje izgled otkopa u kome se dobijanje uglja vrši
kopanjem otkopnim čekićima. Zbog toga se otkop deli u stepenice sa kosom
visinom 4 -. 12 m, na kome rade pojedine radne grupe koje obavljaju kopanje i
osiguranje otkopnog prostora podgradjivanjem, /12/.
Priprema za otkopavanje se obavlja na sličan način kao i kod prethodno
opisane metode. Na opisani način se ispod ventilacionog hodnika obavlja delimično
zapunjavanje otkopnog prostora jalovinom, koja se dobija izradom hodnika, a iznad
donjeg transportnog hodnika se ostavlja horizontalni stub uglja u kome se izradjuju
sipke za ispuštanje oborenog uglja.
Oblikom otkopnog čela, koji odgovara obrnutim stepenicama, formira se
nagib otkopa prema zarušenom delu, pa se, u cilju usmeravanja kretanja uglja ka
donjem delu otkopa, od čeličnih ploča izradjuje pregrada, kako je na slici prikazano.
Otkopni prostor se osigurava drvenim stupcima ili ukrsnim drvenim stubovima, što
je na slici prikazano. Slika prikazuje slučaj nastupnog otkopavanja, kada se
pripremna čela kreću ispred otkopnog na rastojanju do 50 m.
108
_________________________________________________________________
Otkopavanje se najlakše obavlja u stepenicama visine do 4 m, kada se

naizmenično obavljaju radovi na kopanju uglja i podgradjivanju. Medjutim, visina
stepenica zavisi od čvrstoće uglja, tako da su, u slojevima sa čvrstim ugljem, visine
stepenica 4 – 8 m, u slojevima sa srednje čvrstim ugljem visina je 8 – 12 m, a u
slojevima sa mekim ugljem je visina stepenica 12 – 16 m. Napredovanje radnih čela
na stepenicama zavisi od čvrstoće krovine i potrebe za podgradjivanjem, što znači
da zavisi od širine nepodgradjene krovine. Ona obično iznosi 1,8; 2,7 do 3,6 m.
Veća širina stepenica obezbedjuje sigurniji rad radnika, jer su bolje zaštićeni od
uglja koji pada sa viših radilišta (stepenica).
Na stepenicama veće visine se radovi na otkopavanju i podgradjivanju
naizmenično obavljaju u delovima visine do 4 m. Prednost otkopavanja u slojevima
većeg nagiba je u korišćenju gravitacione sile za spuštanje uglja, što znači da
izostaju radovi na utovaru uglja. Medjutim, rad ljudi u strmim otkopima je teži i
zahteva nešto veću pripremu na postavljanju radnih patosa. Provetravanje otkopa je
protočnom vetrenom strujom.
U pomenutim uslovima otkopavanja strmih ugljenih slojeva u Donbasu se
primenjuju i drugojačiji načini (metode) otkopavanja, od kojih su neki prikazani na
slici 107, /12/.
Slika 107. Različiti načini otkopavanja u strmim ugljenim slojevima u

rudnicima Donbasa
109
_________________________________________________________________
Detalj (a) prikazuje otkopavanje u stepenastom otkopu u kome se dobijanje

uglja vrši otkopnim čekićima. U otkopima prikazanim na detaljima (b) i (c)
otkopavanje se obavlja strugovima i kombajnima, dok je na detalju (d) prikazan
otkop sa mehanizovanim kompleksom. Na detalju (e) prikazano je otkopavanje u
otkopima sa štitovima, a takav način otkopavanja je napred već detaljno opisan.
Osim u poslednjem slučaju, u prethodnim otkopima se način pripreme i postupci
otkopavanja u priličnoj meri podudaraju sa napred opisanim metodama otkopavanja.
110
____________________________________________________________
2.7. METODE OTKOPAVANJA UGLJENIH LEŽIŠTA SA

HIDRAULIČNIM DOBIJANJEM UGLJA
U ugljenim slojevima sa manjom čvrstoćom uglja i izraženijim klivažom

(postojanjem pukotinskih sistema), primenjuju se i metode otkopavanja sa
hidrauličnim dobijanjem uglja na otkopu, pri čemu se energija vode, osim za
kopanje, koristi i za transport uglja do sabirnih mesta u donjim delovima otkopa. U
stručnoj literaturi na ruskom jeziku javlja se veliki broj metoda sa ovakvim
postupcima otkopavanja, a ovde se daju samo neki od karakterističnih slučajeva.
Primena metoda otkopavanja sa hidrauličnim dobijanjem uglja datira iz
vremena pre Drugog svetskog rata, pa se kao motiv za njihovu primenu može
smatrati i nedostatak odgovarajućih mašina i uredjaja za mehaničko otkopavanje
uglja. Ove su metode razvijane i nakon Drugog svetskog rata, a sredinom prošlog
veka u rudnicima tadašnjeg Sovjetskog saveza (Donbas, Kuzbas i dr.) radio je veliki
broj jama sa proizvodnjom uglja od preko 7,7 miliona t/god.
Primena energije vode pod visokim pritiskom ima nekoliko značajnih
prednosti, koje se ogledaju u sledećem:
- koristi se jednostavna oprema koja se sastoji od pumpi visokog pritiska,
cevovoda i hidromonitora,
- obezbedjuje se efikasno dobijanje, pri čemu su radnici na znatnom
rastojanju od mesta na kome se kopa ugalj,
- korišćeni medijum za kopanje (voda) koristi se ujedno i za odvoz uglja sa
čela sve do sabirnog mesta u otkopu (ugljene sipke ili bazena u kojima se
taloži krupniji ugalj),
- pri kopanju uglja ne stvara se prašina, ugalj je dosta ovlažen pa se smanjuju
mogućnosti od zagrevanja i samoupale,
- postoji mogućnost rešavanja i glavnog transporta i izvoza uglja hidrauličnim
načinom,
- usled otkopavanja vodom, snižene su temperature na otkopnim radilištima,
ali je na njima nešto veća vlažnost.
Hidraulično otkopavanje ima i nekih nedostataka, koji se ogledaju u sledećem:
- ne može se primeniti u slojevima koji u podini imaju glinovite stene jer
dolazi do bujanja podine,
- potrebno je obezbediti veće količine vode i pumpe visokog pritiska za
obavljanje mehaničkog rada kopanjem energijom vode,
- javljaju se problemi održavanja jamskih prostorija jer dolazi do
zamuljivanja kanala u njima,
- pogoršavaju se uslovi rada zbog velike vlažnosti vazduha,
Prednosti otkopavanja ugljenih slojeva sa hidrauličnim dobijanjem korišćene
su i u slojevima sa većom čvrstoćom uglja, u kom slučaju se primenjuje prethodno
rastresanje uglja miniranjem, ili njegovo oslabljenje utiskivanjem vode pod visokim
pritiskom u sloj.
Na početku primene ovih postupaka otkopavanja uglja korišćene su pumpe
koje su stvarale pritiske od 100 – 120 bara (10 – 12 MPa), dok savremeniji sistemi
za ovakvo otkopavanje rade sa pritiscima od 150 – 200 bara, a vršena su ispitivanja i
sa ultra visokim pritiscima od 1000 – 2000 bara (otkopavanje impulsnim strujama
vode).
111
___________________________________________________________
Osnovna oprema za dobijanje uglja u otkopima je hidromonitor, koji može biti

različite konstrukcije, ali su principi rada istovetni. Na slici 108 prikazane su tri
karakteristične konstrukcije. Starijim tipovima hidromonitora upravljalo se ručno na
taj način što je pomoću upravljačkog točka, sličnog volanu na kolima, usmeravana
cev hidromonitora u željenom pravcu. Nove konstrukcije imaju hidraulično
pomeranje cevi hidromonitora sa mogućnošću daljinskog upravljanja.
a) b)
c)
Slika 108. Izgled hidrauličkog uredjaja – hidromonitora za otkopavanje uglja

mlazom vode pod visokim pritiskom: 1 – priključna cev na dovod vode pod visokim
pritiskom, 2- postolje hidromonitora u vidu sanki, 3- hidraulični cilindri za fiksiranje
hidromonitora, 4- cev hidromonitora, 5- izmenljiva dizna koja može biti različitog
prečnika, 6- hidraulični cilindar za pomeranje cevi hidromonitora u toku rada, 7-
noseći stub upravljačkih komandi za daljinsko upravljanje hidromonitorom.
Hidrauličko otkopavanje slojeva uglja primenjuje se kako u blago nagnutim,

tako i u strmim ugljenim slojevima. Najpovoljniji su uslovi u slojevima sa blagim
nagibom od 8 – 18o, kao i u vrlo strmim slojevima sa nagibom 50 – 90o. Primena
ovih metoda otkopavanja nije moguća u idealno horizontalnim slojevima iz prostog
razloga što je neophodan odredjeni pad pripremnih prostorija da bi se obezbedilo
oticanje vode sa ugljem. Ove metode su manje osetljive na pojavu tektonskih
poremećaja u sloju, ali je neophodno održati kontinuirani pad prostorija zbog
oticanja vode.
112
____________________________________________________________
Što se tiče moćnosti slojeva, ove se metode uspešno mogu primeniti kako u
slojevima male moćnosti, (preko 1 m), tako i u slojevima velike moćnosti.
Najpovoljniji su uslovi u slojevima 2 -. 3 m u kojima nije neophodno primeniti
otkopavanje sa zarušavanjem krovnog uglja.
Najveći uticaj na uspešnu primenu ovih metoda ima čvrstoća uglja, tačnije
ispucalost uglja, koja još više utiče na primenljivost hidrauličnog otkopavanja.
Pojava pukotinskih sistema u sloju omogućava prodor vode u prsline i pukotine i
izazivanje bočnog naprezanja na zidove pukotina, a time i na njegovo razaranje.
Ništa manji uticaj imaju i mehaničke i strukturne karakteristike pratećih stena. Vrlo
je važno da u podinskim stenama nema gline koja bi izazvala bujanje podine u
jamskim prostorijama. Krovina bi trebalo da bude veće čvrstoće, budući da se
otkopavanje obavlja u kraćim otkopima bez njihovog podgradjivanja. Podina ne sme
biti mekana i zbog toga što bi dolazilo do erozije poda prostorije po kome se kreće
voda. U takvim slučajevima, medjutim, moguće je primeniti čelične žlebove po
kojima otiče mešavina uglja sa vodom.
Kada se radi o vim metodama otkopavanja, treba imati u vidu da je potrošnja
vode, pri pritiscima preko 10 MPa (100 bara), veća od 100 m3/čas, te da je rešavanje
odvodnjavanja jame veoma važan problem.
Usavršavanje metoda otkopavanja sa hidrauličkim otkopavanjem ide u
pravcu primene samohodnih uredjaja sa hidromonitorom, zatim primene
tankostrujnih hidromonitora sa ultra visokim pritiscima mlaza vode, kao i na primeni
metoda u slojevima sa čvršćim ugljem gde se dobijanje uglja obavlja mehaničkim
postupcima (miniranjem ili mehaničkim kopanjem), a vodom se obavlja spiranje
uglja u otkopu i njegov dalji transport.
U stručnoj literaturi, koja se odnosi na primenu metoda sa hidrauličkim
otkopavanjem uglja, sreće se vrlo veliki broj metoda otkopavanja, koje se uglavnom
odnose na različite varijante stubnog otkopavanja pružnih i stubova po padu u
slojevima malog nagiba, odnosno na varijante podetažnog otkopavanja u slojevima
strmog nagiba. Na slici 109, /14/, kojom se prikazuje princip hidrauličnog
otkopavanja, prikazana je jedna karakteristična šema jame sa hidrauličnim
otkopavanjem uglja.
Princip rada jame sa hidrauličnim otkopavanjem uglja sastoji se u kopanju
uglja u otkopima pomoću hidromonitora, pri čemu se oni, ili usavršenije varijante
kombajna sa hidrauličkim kopanjem, koriste i za izradu pripremnih prostorija.
Otkopani ugalj se gravitacionim tokom sa vodom koja je korišćena za kopanje,
odvodi do sabirnog mesta, obično u donjem delu (u sredini) otkopnog polja. Dalji
tretman uglja može biti različit, ali se odvija uglavnom na dva načina. Prvi način se
sastoji u tome što se na rešetkama ili sitima prvo izdvajaju krupnije frakcije uglja
koje se klasičnim transportom i izvozom iznose na površinu. Sitniji ugalj se u
taložnicima odvaja od vode, ili se, kao što je i na slici prikazano, pumpama i
cevovodima izbacuje na površinu gde se u sistemu sita i centrifugalnih uredjaja
odvaja od vode. Sitan ugalj se šalje u bunkere, a voda se, posle taloženja najfinijih
čestica u taložnicima, ponovo pumpama visokog pritiska šalje u jamu za kopanje
uglja.
113
___________________________________________________________
Slika 109. Tehnološka šema rada jame sa hidrauličnim otkopavanjem uglja:

1- kombajni za hidraulično kopanje pri izradi pripremnih prostorija; 2- pumpe
visokog pritiska; 3- žlebovi u sabirnim prostorijama za transport uglja; 4- rešetka za
odvajanje krupnog uglja, 5– trakasti transporter za izvoz uglja; 6- izvozni niskop; 7-
taložnik u koji pada pulpa tj mešavina vode sa sitnim ugljem; 8- pumpe za
izbacivanje mešavine vode i uglja na površinu; 9- cevovod za izvoz mešavine vode i
sitnog uglja; 10- sito za razdvajanje krupnih od sitnih frakcija uglja; 11- rešetka za
odvajanje od vode; 12- vertikalna centrifuga za prečišćavanje pulpe; 13- železnički
bunkeri; 14- cevovod za odvod vode do taložnika 15; 16- hidrocikloni za
zgušnjavanje sitnih frakcija uglja; 17- horizontalna centrifuga za odstranjivanje
vode iz sitnog uglja, koji potom ide u železnički bunker.
Druga mogućnost je da se na sabirnom mestu postave drobilice za

usitnjavanje krupnih frakcija uglja i da se on dalje hidraulično pumpama i
cevovodima izbacuje na površinu kroz odgovarajuće prostorije otvaranja. Ukoliko
su to izvozna okna, do njih se ugalj transportuje cevovodima ili metalnim
žlebovima, a potom se posebnim pumpama i cevovodima izbacuje na površinu.
Hidraulični izvoz uglja i u vertikalnim oknima postaje sve interesantniji ne samo u
slučaju otkopavanja uglja, već i u slučaju otkopavanja metaličnih mineralnih
sirovina. Na slici 110, /12/, šematski su prikazane različite mogućnosti hidrauličnog
izvoza mešavine uglja sa vodom. Za to se koriste specijalne muljne pumpe ili se
primenjuju drugi specijalni postupci, od kojih su neki prikazani na slici.
114
____________________________________________________________
Slika 110. Principijelne šeme hidrauličnog izvoza uglja: a) klasičan izvoz

pumpama specijalne konstrukcije; b) izvoz primenom posebnog uredjaja za
dodavanje uglja u komoru u koju se dovodi voda pod pritiskom sa površine, c)
korišćenjem komornog dodavača sa potisnom pumpom u jami. 1- pumpa za ugalj,
2- hranilica – komorni dodavač, 3- pumpa visokog pritiska, 4- taložnik, 5-
transporter za dodavanje uglja, 6- žleb kojim se dovodi mešavina uglja i vode do
taložnika
2.7.1. Izrada pripremnih prostorija
U jamama u kojima se otkopavanje uglja obavlja hidrauličnim dobijanjem

energijom vode, pripremne prostorije se, takodje, izradjuju korišćenjem
hidromonitora, odnosno moguća se tri osnovna načina:
- izrada kopanjem pomoću hidromonitora u ugljevima čvrstoće do f = 4 u
slojevima moćnosti preko 1,5 m,
- izrada prostorije sa kombinovanim otkopavanjem korišćenjem eksploziva
za rastresanje uglja ili prateće stene (krovine ili podine) kada se prostorija radi po
sloju moćnosti manjoj od 1,5 m, dok se hidromonitorom vrši spiranje uglja sa čela i
dalji hidraulični transport iskopine,
- izrada prostorije kombinovanim mehaničkim i hidrauličnim kopanjem
pomoću kombajna sa reznim organom i strujnicama vode pod visokim pritiskom.
Prvi način izrade korišćenjem samo hidromonitora primenjuje se u
ugljevima manje čvrstoće, pri čemu se, u zavisnosti od čvrstoće uglja, koriste
odgovarajući pritisci vode. Pri kopanju u uglju sa koeficijentom čvrstoće f = 1,
hidraulično otkopavanje se obavlja strujom vode pod pritiskom do 5 MPa, a pri
većoj čvrstoći uglja, (f = 1 – 1,5), pritisak vode mora biti do 10 MPa. Tehnologija
izrade se sastoji u tome da se strujom vode prvo izradi zasek (zalom), pa se potom
vrši otkopavanje okolnog dela zaseka na koji način se postiže napredovanje čela 3 –
6 m/sm, zavisno od stabilnosti krova čela. Zatim se vrši osiguranje prostorije
podgradjivanjem drvenim okvirima ili na drugi način, hidromonitor se pomera
115
___________________________________________________________
napred za dužinu napredovanja čela i počinje sa novim ciklusom izrade. Ovom

tehnologijom izrade pripremnih prostorija postiže se napredovanje (brzina izrade) do
900 – 1000 m/mesec.
Drugi postupak izrade je kombinovan sa prethodnim rastresanjem uglja i
stene eksplozivom. Ovaj postupak se najčešće primenjuje na kombinovanim čelima,
tj. kada se prostorija izradjuje po sloju manje debljine, pa se delom otkopava i
krovina ili podina sloja. Ukoliko su stene krovine ili podine čvršće, neophodno je
njihovo prethodno rastresanje eksplozivom. U takvim slučajevima često se prostorije
izradjuju tzv. «širokim čelom», tj. zajedno sa izradom prostorije, ispod ili iznad nje
se otkopava i deo ugljenog sloja, a taj prostor ispunjava stenskim materijalom
dobijenim iz pratećih stena. Na slici 111, /14/, prikazan je jedan slučaj izrade
prostorije «širokim čelom» korišćenjem kombinovane mašine na kojoj se nalazi
hidromonitor, mašina za bušenje na lafeti, a opremljena je utovarnim uredjajem.
Pošto se prethodno rastrešen ugalj mlazom vode odstrani sa čela, izbuše se minske
bušotine u pratećoj steni i ona minira. Utovar minirane stene vrši se utovarnim
uredjajem sa mehaničkim ručicama, a transporterom na mašini se ona ubacuje u
drobilicu, koja je usitnjava. Usitnjena stena se cevovodom prebacuje u gornji deo
prostora iz koga je otkopan ugalj, koji se zapunjava.
Slika 111. Tehnologija izrade pripremnih prostorija «širokim čelom»:

1- hidromonitor, 2- utovarni uredjaj kombajna, 3- grabuljasti transporter, 4- noseća
konstrukcija kombajna, 5- cevovod za transport usitnjene stene, 6- hidromonitor za
zapunjavanje, 7- pregrada kojom se ograničava prostor za zapunjavanje, 8- žleb za
odvod vode postavljen u boku hodnika.
Treći način izrade prostorija sastoji se u tome što se reznim organom

kombajna vrši razaranje uglja, eventualno i preteće stene, a uklanjanje iskopine se
obavlja energijom vode. Ovaj se način najčešće primenjuje jer je jednostavniji od
izrade sa prethodnim rastresanjem uglja i stene energijom eksploziva.
116
____________________________________________________________
2.7.2. Metode otkopavanja sa hidrauličnim dobijanjem uglja
Kao što je napomenuto, tehnologija otkopavanja sa hidrauličnim dobijanjem

uglja primenjuje se najčešće u slojevima uglja manje i srednje moćnosti, blagog
nagiba, odnosno i u strmim slojevima srednje i veće moćnosti. U prvim se
primenjuju različite varijante stubnog uskočelnog otkopavanja, a u drugim varijante
koje spadaju u grupu metoda podetažnog otkopavanja.
Princip pripreme kod skoro svih varijanti specifičan je po tome što se
pripremne prostorije izradjuju pod nagibom 3 – 5 %, koji obezbedjuje gravitaciono
kretanje mešavine uglja i vode (pulpe). To znači da se voda, koja se koristi za
mehaničko razaranje (dobijanje) uglja u otkopu, nakon toga koristi kao transportni
medijum za dopremu uglja do sabirnog mesta gde se vrši odvajanje krupnijih
frakcija uglja za dalji mehanički prevoz nekim od transportnih sredstava. Medjutim,
napred je pokazano da se ugalj može dodatno usitniti, te da se njegov dalji transport
kroz jamu, pa čak i izvoz na površinu, može obavljati primenom specijalnih muljnih
pumpi.
2.7.2.1. Otkopavanje stubova po padu
U našoj starijoj udžbeničkoj literaturi (M. Petrović: Otvaranje, razrada i

metode otkopavanja, 1963.) prikazana je metoda otkopavanja nagnutih stubova, data
na slici 112. Kao što je na slici prikazano, otkopno polje se priprema izradom
pripremnih uskopa na medjusobnom rastojanju 15 – 18 m, kojima se ograničavaju
stubovi širine 12 – 16 m. Transportni hodnik na donjem delu otkopnog polja
izradjuje se pod usponom od 1 %, kojim se obezbedjuje uspešno oticanje muljevite
vode. Iznad transportnih hodnika izradjuju se strelasti sabirni hodnici pod nagibom 4
%, kojim se mešavina vode i uglja, koja dolazi iz pripremnih uskopa, sabira u
prijemni rezervoar iznad koga se prethodno na rešetki odvaja krupniji ugalj. Pulpa,
koja predstavlja mešavinu vode i sitnog uglja, kanalima se odvodi do taložnika u
blizini izvozne prostorije.
Otkopavanje počinje od gornje strane otkopnog polja tako što se svaki stub
dvostrano otkopava iz dva pripremna uskopa. Kao što je prikazano, hidromonitor se
postavlja na 4 – 6 m ispod prethodno otkopanog dela stuba, pa se otkopavanje
obavlja u prečnom otkopu širine 3 – 4 m. Pri tome se do ruševine gornjeg otkopa
ostavlja zaštitni stub od uglja širine 1 – 2 m. Kada se radom hidromonitora otkopa
deo stuba širine 6 – 8 m, pristupa se odstupnom otkopavanju zaštitnog stuba do
starog rada, kako je na detalju slike 112 prikazano.
Osiguranje otkopa se može vršiti postavljanjem okvira podgrade, a radi
obezbedjenja stabilnosti krova otkopa, do krovine sloja se ostavlja ploča uglja
debljine 0,4 - 0,5 m. Sukcesivno sa zarušavanjem zaštitnog stuba i krovne ploče,
zarušava se i krovina sloja, koja ispunjava otkopni prostor. Ukoliko je otkop
podgradjen, zarušavanju prethodi demontaža podgradnih okvira ili njihovo
miniranje.. Kada se završi otkopavanje i zarušavanje jednog otkopa, povlači se
hidromonitor na nižu lokaciju i proces otkopavanja ponavlja. Istovremeno, ili sa
manjim vremenskim kašnjenjem, drugi deo stuba se otkopava iz susednog uskopa na
opisani način.
117
___________________________________________________________
Provetravanje otkopa se obavlja separatno, a ventilacionim probojima

izmedju pripremnih uskopa nastoji se da se protočna vetrena struja dovede što bliže
otkopima.
Slika 112. Primena hidrauličnog otkopavanja u nagnutim slojevima uglja u kojima

se otkopavaju stubovi po padu širine 12 – 16 m (dvokrilno otkopavanje)
Sličan način otkopavanja prikazan je i na slici 113, /14/. Otkopno polje se

priprema izradom pripremnih uskopa iz kojih se otkopavanje obavlja dvostrano, pri
čemu je dužina bočnog otkopa 6 – 9 m. Na levoj strani slike je prikazano
otkopavanje iz bočnih otkopa u vidu kratkih uskopa koji se izradjuju pod usponom
6o – 7o da bi se obezbedilo uspešno odnošenje uglja strujom vode. Do gornjeg starog
rada ostaje 3 – 4 m uglja, koji se potom odstupno otkopava. Prikazani načini
otkopavanja primenjuju se u slojevima uglja sa nagibom 8 – 9o i moćnosti preko 1
m.
118
____________________________________________________________
Slika 113. Otkopavanje stubova po padu sa niskopnim napredovanjem otkopa

i otkopavanjem uglja bez ostavljanja zaštitnog stuba (a) ili sa zaštitnim stubom
prema starom radu (b), (brojevima je označen redosled otkopavanja)
Na detaljima slike a) i b) prikazana su dva posebna načina otkopavanja. Na

detalju a) prikazano je otkopavanje bez izrade bočnog uskopa, a obavlja se bez
podgradjivanja otkopnog prostora. To znači da je takav rad primenljiv u slučaju
stabilnije krovine sloja. U suprotnom, otkopavanje se obavlja na način prikazan na
detalju b) gde je otkopni uskop odvojen od starog rada zaštitnim stubom, koji se
otkopava u odstupanju sa sukcesivnim zarušavanjem krovine.
Kao što je na slici prikazano, hidromonitor se postavlja u donjem delu
otkopa, odnosno na raskršću pripremnog i otkopnih uskopa. Taj prostor se osigurava
pojačanom podgradom. Nakon završetka otkopavanja, hidromonitor se spušta na
mesto odakle se otkopava naredni otkop i vrši se skraćenje žlebova za odvodjenje
uglja.
U slučaju kada je ugalj veće čvrstoće, uspešnije hidraulično dobijanje se
postiže prethodnim rastresanjem uglja minskim bušotinama, kako je to prikazano na
slici 114, /14/.
119
___________________________________________________________
a) b)
Slika 114. Hidraulično otkopavanje stubova po padu pri prethodnom

rastresanju uglja dubokim minskim bušotinama
Na obe strane pripremnog uskopa otkopavaju se dva susedna stuba po padu na

širini 5,5 – 9 m. Minske bušotine se buše paralelno (detalj a) ili lepezno (detalj b).
Bušotine se pune sa 2,4 – 4,5 kg eksploziva, a broj bušotina zavisi od stabilnosti
krovine, odnosno i od dužine bočnog otkopa.
U slučaju specifične pojave ispucalosti uglja, pravac otkopavanja se podešava

tako da se postižu najbolji efekti pri dobijanju uglja hidromonitorima. Takav slučaj
je prikazan na slici 115, /14/, gde se radi o otkopavanju širokih stubova po padu,
otkopima orjentisanim po pružanju ležišta. Stubovi po padu se dele na otkopne
pojaseve širine 6 – 8 m, koji se pripremaju izradom otkopnih hodnika pod usponom
koji omogućava uspešno oticanje mešavine vode i uglja. Dužina ovih hodnika, koja
je jednaka polovini širine stuba, dostiže 20 – 50 m. Kao što je na slici naznačeno,
nagib sloja je 6 – 25o. Otkopno polje širine 100 – 150 m deli se na stubove po padu
širine 40 – 100 m, izradom pripremnih uskopa. Otkopni stubovi po padu dele se na
otkopne pojaseve širine 6 – 8 m izradom otkopnih hodnika, koji se izradjuju pod
nagibom 5 – 6o, sa minimalnim poprečnim presekom, dovoljnim za prevoz
hidromonitora, Zbog kratkog veka trajanja ove se prostorije podgradjuju manjim
brojem okvira, koji, medjutim, treba da obezbede siguran prolaz ljudi.
Otkopavanje se obavlja u manjim blokovima, širine 5 – 6 m, pri čemu se za
toliki korak vrši sukcesivno pomeranje hidromonitora. Prikazani način otkopavanja
se primenjuje u moćnijim slojevima uglja (3,5 – 4,5 m), nagiba 8 – 10o u
Kuznjeckom basenu u Rusiji.
Na način, kako je prikazano detaljima slike 115, otkopavaju se i moćniji
slojevi uglja, koji se pripremaju podelom na stubove po padu, a otkopavanje se
obavlja u horizontalnim pojasima sa odstupnim zarušavanjem uglja u otkopima
širine 4 – 6 m. Izmedju otkopnih hodnika ostaje 7 m uglja, koji se dobija kopanjem
hidromonitorima na način kako je to prikazano na slici 116. Otkopni hodnici su
slepe prostorije pa je neophodno njihovo separatno provetravanje.
120
____________________________________________________________
Slika 115. Hidraulično otkopavanje stubova po padu u pojasima po pružanju

sloja: I, II, III – redosled otkopavanja; 1- hidromonitor, 2- cevi za vodu, 3- žlebovi
za odvod uglja, 4- naznačena ispucalost uglja u sloju, 5- akumulacioni hodnik
Slika 116. Otkopavanje moćnih slojeva uglja
121
___________________________________________________________
Specifičan način otkopavanja stubova po padu prikazan je na slici 117.

Izradom parnih pripremnih uskopa ograničavaju se stubovi po padu širine 30 – 50 m
u kojima se postavlja mehanizovano čelo, kome je zbog relativno male dužine dat
naziv «kratko čelo». Na čelu se otkopavanje vrši mehaničko-hidrauličnim načinom,
budući da se kopanje uglja može obavljati kombajnom kojim se vrši mehaničko
kopanje, a da se energijom vode vrši odvoz uglja.
Dobijanje uglja se može vršiti i kombajnom sa hidrauličnim kopanjem slični
onim koji se koriste za izradu pripremnih prostorija (1).
U cilju obezbedjenja protočnog provetravanja, podgradjivanjem se održava
pripremni uskop prema prethodno otkopanom stubu.
Slika 117. Otkopavanje nagnutih stubova kratkim čelima sa napredovanjem po padu

sloja: 1- kombajni za izradu pripremnih prostorija, 2- otkopna mašina, 3-
mehanizovana podgrada, 4- sabirni hodnik, 5- pripremni uskop, 6- cevovod za
dovod vode.
2.7.2.2. Otkopavanje pružnih stubova
Na način sličan prikazanim postupcima otkopavanja stubova po padu, mogu se

otkopavati i pružni stubovi. Na slikama 118-a,b, /80/, prikazana su dva načina. Prvi
predstavlja otkopavanje u pojasevima po padu, a drugi u dijagonalnim pojasevima.
U oba slučaja otkopavanje se obavlja na isti način. Motiv za prikazane načine
pripreme otkopnog polja je u načinu zaleganja ležišta, tačnije u nagibu sloja.
Ukoliko je nagib mali i odgovara optimalnom nagibu otkopnih hodnika (uskopa),
priprema se vrši podelom na pojase po padu sloja. Ukoliko je nagib nešto veći,
davanjem pripremnim prostorijama dijagonalni položaj, postiže se ublažavanje
nagiba i prilagodjavanje optimalnom.
122
____________________________________________________________
a)
b)
Slika 118. Otkopavanje širokih pružnih stubova u pojasevima po padu (a)

i dijagonalnim (b)
Na slici 119 prikazano je otkopavanje dugačkih pružnih stubova pri čemu se u

svakom stubu otkopava u uskim pojasima po usponu sloja. Kao što je na slici
prikazano, eksploataciono krilo jamskog polja, izradom paralelnih hodnika sa
odgovarajućim usponom, deli se na pružne stubove velike dužine. Širina stubova je
50 m, a stub uglja koji ostaje izmedju pripremnih hodnika se ne otkopava.
Otkopavanje se obavlja odstupno od granice eksploatacionog polja prema sredini
polja.
123
___________________________________________________________
Slika 119. Otkopavanje pružnih stubova u otkopnim pojasima po usponu.
Otkopavanje se obavlja po usponu kopanjem uglja kombajnima, a ugalj odvozi

vodenim tokom. Prethodni otkopni pojas nije zarušen što omogućava protočno
strujanje vazduha prema gornjem ventilacionom hodniku.
2.7.2.3. Otkopavanje strmih ugljenih slojeva
Primena hidrauličnog otkopavanja najpovoljnije uslove ima u slojevima

blagog nagiba, najmanje tolikog da se obezbedi oticanje vode sa ugljem (najmanje 3
– 5o). Medjutim, prednosti hidrauličnog otkopavanja i transporta uglja energijom
vodene struje (toka) mogu se iskoristiti i za otkopavanje slojeva sa strmim
zaleganjem. U tom slučaju se ugljeni sloj deli na podetaže visine 7 – 10 m i
otkopavanje obavlja na sličan način kao i pri otkopavanju slojeva manjeg nagiba.
Suštinska razlika je, medjutim, u većem korišćenju gravitacione sile, koja je inače
veoma značajna kod ovih metoda otkopavanja.
Na slici 120, /14/, prikazana je klasična konstrukcija metode sa podelom
ležišta na podetaže (podetažno otkopavanje), kakva se primenjuje i pri klasičnim
postupcima otkopavanja. Otkopno polje (blok) dužine 100 – 150 m, priprema se
izradom jednog ili para pripremnih uskopa, kojima se povezuje donji transportni
hodnik sa gornjim ventilacionim. Od uskopa do granice otkopnog polja, odnosno
starog rada prethodno otkopanog dela ležišta, izradjuju se podetažni hodnici na
visinskoj razlici 7 – 10 m. I u ovom slučaju se hodnici izradjuju sa usponom koji će
omogućiti efikasno oticanje vode sa otkopanim ugljem (4 – 5 %).
Otkopavanje počinje od kraja podetažnih hodnika obaranjem krovnog uglja
mlazom vode iz hidromonitora. Kada se uspostavi kontakt sa ruševinom iz gornje
podetaže, otkopni prostor se ispunjava zarušenim stenama iz krovine. Obaranje
124
____________________________________________________________
krovnog uglja je posebno problematično jer ugalj pada preko obrušenih stena pa je
teško izbeći osiromašenje uglja. Zbog toga se uspešna primena ovakvog načina
otkopavanja postiže postavljanjem čelične mreže, kako je to prikazano na slici 121.
Postavljanjem zaštitne mreže, koja, kao i u drugim slučajevima, ima osnovnu
namenu da razdvoji oboreni ugalj od obrušenih stena iz krovine, postiže se ne samo
smanjenje osiromašenja uglja jalovim stenama, već se bitno smanjuju gubici
krovnog uglja. Povećano iskorišćenje doprinosi značajnom povećanju ukupne
efikasnosti otkopavanja.
Slika 120. Hidraulično otkopavanje strmog ugljenog sloja sa podelom

otkopnog polja na podetaže visine 7 – 8 m
Slika 121. Način obaranja krovnog uglja pri podetažnom otkopavanju i

postavljanju čelične mreže (elastičnog pokrova)
125
___________________________________________________________
Zarušavanje krovnog uglja se vrši postupnim povećanjem visine obaranja

pri čemu je neophodno obezbedjenje minimalnog slobodnog prostora izmedju uglja
koji se otkopava i obrušenih stena u otkopu. Otkopani ugalj snagom vodenog toka
snosi se na pod otkopa gde se usmerava u transportni žleb, kojim otiče do posebno
izradjenog uskopa za spuštanje uglja na niži horizont.
Na slici 122 prikazana je klasična priprema otkopnih blokova (polja) za
podetažno otkopavanje. Na usvojenom medjusobnom rastojanju, koje odgovara
dužini otkopnog bloka, izradjuju se pripremni uskopi u paru, izmedju kojih ostaje
stub uglja širine 6 – 10 m. Levi uskop (na slici) koristi se za spuštanje uglja, a desni
za prolaz ljudi i vetrene truje. Izmedju njih se izradjuju proboji na visinskom
rastojanju koje odgovara usvojenoj visini podetaža.
Ukoliko se vrši istovremeno otkopavanje na dvema podetažama,
otkopavanje na nižoj podetaži kasni u odnosu na gornju najmanje za 15 – 20 m (v.
sl. 120). Istovremeno se na nižim podetažama izradjuju novi podetažni hodnici.
Slika 122. Priprema dela ležišta (otkopnog bloka) za podetažno otkopavanje:

1- transportni hodnik, 2- podetažni hodnici, 3- ventilacioni hodnik, 4- pripremni
ventilaciono-prolazni uskop, 5- ventilacioni proboji izmedju pripremnih uskopa, 6-
uskop za spuštanje uglja, 7- komora vitla za izvlačenje gradje, 8- rezervoar za
prikupljanje mešavine vode sa ugljem, 9- pripremna čela na izradi podetažnih
hodnika, 10- podetažni otkop.
Slika 123 prikazuje još tri karakteristične varijante podetažnog otkopavanja

sa zarušavanjem krovnog uglja. Razlika je u položaju otkopnih (podetažnih)
hodnika, koji se mogu raditi približno horizontalno ili pod odgovarajućim nagibom.
Kod prve i druge varijante (a, b) izmedju podetažnih hodnika se izradjuju
ventilacioni uskopi, dok se kod treće varijante (c) rade granični ventilacioni uskopi
na krajevima otkopnih blokova.
126
____________________________________________________________
Slika 123. Tri varijante podetažnog zarušavanja sa hidrauličkim dobijanjem uglja:

a) sa dijagonalnim položajem podetažnih hodnika (uskopa); b) sa izradom
podetažnih hodnika pod nagibom 5 %, c) sa kombinovanom izradom podetažnih
hodnika (uskopa) pod većim i manjim nagibom
Slika 124. Položaj podetažnih hodnika (a) i način obaranja krovnog uglja (b) i
(c): 1 – 5 redosled obaranja krovnog uglja, 6- sabirni hodnik u koji se spušta
otkopani ugalj sa vodom, 7- podetažni hodnici, 8- ventilacioni uskop, 9-
hidromonitor na čelu podetažnog hodnika, 10- cevovodi za pulpu, 11- cevovodi za
dovod vode
127
___________________________________________________________
Strmi ugljeni slojevi se mogu otkopavati i u strmim otkopnim pojasima

rasporedjenim po padu sloja. Jedan takav način otkopavanja prikazan je na slici 125.
Ugljeni sloj je izradom transportnog i ventilacionog hodnika podeljen na horizonte
visine 105 m, čime je ležište podeljeno na dugačke pružne stubove. Priprema
otkopnog polja (bloka) dužine do 150 m izvodi se izradom tri paralelna uskopa
(strma kosa okna), izradjena na medjusobnom rastojanju 10 m. Iz njih se na
visinskom rastojanju 35 m izradjuju donji, dva srednja i gornji otkopni hodnici pod
usponom od 6 % kojim se obezbedjuje uspešno oticanje mešavine uglja i vode. Na
taj način je sloj izmedju dva horizonta podeljen na dva pružna stuba visine po 35 m,
u kojima se otkopavanje obavlja po usponu u pojasima širine 10 – 12 m. U sredini
svakog pojasa specijalnom bušilicom buše se bušotine prečnika 300 mm, kroz koje
se spušta noseće uže i crevo za dovod vode do hidromonitora. Na donjem nivou
pojasa vrši se podsecanje i montira posebna konstrukcija hidromonitora, koji se veša
o noseće uže. Posebnim vitlom u gornjem pripremnom hodniku, hidromonitor se
podiže sukcesivno sa napredovanjem otkopavanja u visinu. Ugalj, dezintegrisan
mlazom vode, gravitaciono pada u niži otkopni hodnik u kome se dalje odvozi
transportnim žlebom. Strm položaj sloja uslovljava manji pritisak na krovinu, i ako
je ona čvršća može se otkopati u više otkopnih pojasa sa privremeno otvorenim
prostorom. Na medjusobnom rastojanju, koje obezbedjuje stabilnost krovine,
ostavlja se zaštitni stub od uglja, i otkopavanje dalje obavlja u novoj grupi otkopnih
pojasa. a) b)
Slika 125. Otkopavanje dugačkih pružnih stubova u strmom ugljenom sloju

u pojasima po padu sloja u kojima se otkopavanje obavlja odozdo naviše
hidromonitorima koji su obešeni na užetu: a) opšti izgled metode otkopavanja, b)
način otkopavanja uglja u pojasu i položaj hidromonitora; 1- viseći hidromonitor, 2-
crevo za vodu, 3- kotur za uže, 4- cevovod, 5- vitlo, 6- žleb, 7- uredjaj za bušenje
128
____________________________________________________________
Prostor prethodno otkopanih pojasa se kasnije ispunjava ruševinom iz krovine sloja

ili se ruševina pušta iz gornjeg horizonta, odnosno može se i prinudno inicirati
zarušavanje krovine u cilju smanjenja praznih prostora u otkopanom delu ležišta.
Prednost ovakvog otkopavanja je u jednostavnijoj pripremi, budući da se
priprema pojedinih otkopnih pojasa izvodi bušenjem bušotina većeg prečnika
umesto izrade uskopnih prostorija. Korišćenje gravitacione sile čini jednostavnijim
proces transporta uglja, ali se time dobija i veće usitnjavanje uglja.
U otkopnom prostoru uvek postoji veza sa gornjim ventilacionim hodnikom
čime je obezbedjeno protočno provetravanje otkopa. Otkopni prostor se ne
podgradjuje, što, takodje, doprinosi smanjenje učešća ljudskog rada i potrošnje
gradje za podgradjivanje.
2.7.2.4. Primena hidraulične energije pri otkopavanju širokim čelom
Hidraulično otkopavanje uglja u specifičnim uslovima ugljenih slojeva

može biti povoljno i zbog obaranja ugljene prašine, odnosno izbegavanja njenog
stvaranja. To je, na primer, problematično na širokim čelima sa mehanizovanim
dobijanjem uglja kombajnima. Radni organ kombajna prekomerno usitnjava ugalj, a
posledica toga, pored pogoršanja kvaliteta uglja, je stvaranje prašine, koja zagadjuje
jamski vazduh, a može biti i eksplozivna, što uslovljava da takva jama radi u
«metanskom režimu». Kombajni su, zbog toga, opremljeni prskalicama za
intenzivno orošavanje radnog čela na kome se vrši kopanje uglja, (slika 126). Voda
ovde, medjutim, ne obavlja mehanički rad, već samo vrši kvašenje uglja u cilju
sprečavanja stvaranja prašine. Korišćenje energije vode za kopanje uglja zastupljeno
je kod odgovarajućih konstrukcija kombajna za izradu jamskih prostorija, kod kojih
se kombinuje razaranje uglja mlazevima vode sa radom radnog organa kombajna za
mehaničko kopanje ili se celokupno dobijanje vrši hidrauličnom energijom vode (v.
sl. 111). Nasuprot tome, na slici 127 prikazan je kombajn, ustvari mašina za
dobijanje na principu struga, pri čemu se razaranje uglja obavlja mlazevima vode, a
radni organ kombajna samo odbacuje zasečenu ugalj na transporter. Kao što je na
slici prikazano, mašina za dobijanje na širokom čelu kreće se po otkopnom
transporteru, kao u slučaju primene klasičnih kombajna: Kombajn, medjutim, nema
klasičan radni organ već samo kose zube slično strugu. Iza zuba kombajna nalaze se
tri mlaznice sa oscilujućim kretanjem, koje vrše odsecanje uglja ispred radnog
organa. Zasečenu ugalj se zubima struga odvaljuje na transporter, kojim se odvozi
duž čela. Na taj način se dobija znatno krupniji ugalj, izbegava se stvaranje prašine,
a mašina za dobijanje ne trpi skoro nikakva dinamička opterećenja pa je rad mašine
mirniji i bez velikog utroška energije.
Metode otkopavanja ugljenih slojeva sa hidrauličkim dobijanjem bazirane
su na korišćenju energije mlaza vode pod visokim pritiskom (100 – 150 bara) što
obezbedjuje jednostavniji način otkopavanja u odnosu na dobijanje bušačko-
minerskim radovima ili mašinama za mehaničko kopanje. Korišćenje vode i za
transport uglja po jamskim prostorijama dodatno povećava ekonomsku efektivnost
metode otkopavanja. Ulaganja u opremu su manja, hidromonitori su manje
konstrukcije i lakši za manipulaciju, a mogu se raditi pripremne prostorije sa manjim
poprečnim presekom.
129
___________________________________________________________
Nedostatak ovih metoda je u istom faktoru, koji mu daje prednost – u vodi.

Veća potrošnja vode zahteva njen dovod i odvod, što nije tako problematično jer se
omogućava cevovodima, ali veće prisustvo vode oštećuje pripremne prostorije i
stvara veću vlažnost. Zbog toga se ovaj postupak otkopavanja ne može primeniti u
ležištima uglja sa glinovitim stenama u podini, jer bubrenje gline uslovljava velike
pritiske, kojima je teško suprostaviti se čak i jačim podgradjivanjem. Medjutim,
vlaženje uglja i jamskih prostorija obezbedjuje efikasno obaranje ugljene prašine,
što je od većeg značaja za ugljeve sa eksplozivnom ugljenom prašinom.
Slika 126. Radni organ kombajna Slika 127. Hidraulični kombajn za

sa prskalicama za orošavanje u cilju otkopavanje uglja energijom mlaza vode
obaranja ugljene prašine
Mogućnost da se u jami obezbedi kompletan hidraulični transport uglja, pa

čak i njegov izvoz na površinu, čini ove metode perspektivnim u svim ležištima koje
imaju potrebne preduslove za to (odgovarajuću ispucalost uglja, stabilnije stene u
krovini i podini i dr.).
130
____________________________________________________________
2.8. METODE OTKOPAVANJA SA ZAPUNJAVANJEM OTKOPA
2.8.1. Uslovi primene metoda otkopavanja sa zapunjavanjem
Metode otkopavanja sa zapunjavanjem (zasipavanjem) otkopa u ležištima

uglja se mnogo manje primenjuju nego što je to slučaj pri eksploataciji ležišta
metaličnih mineralnih sirovina. Razlog je uglavnom u manjoj vrednosti otkopavane
mineralne sirovine, i manjim mogućnostima da se obezbedi ekonomično dobijanje.
Ove se metode, inače, primenjuju u nekoliko osnovnih slučajeva:
- pri eksploataciji ležišta koja se nalaze ispod površine na kojoj se nalaze
značajni i skupi objekti, bilo da se radi o naseljenim mestima, industrijskim,
istorijskim ili drugim objektima, ili da se radi o objektima niskogradnje: putevima,
železničkim prugama, ili pak o rečnim tokovima, jezerima i slično;
- pri eksploataciji ležišta veće moćnosti i kvalitetnijih ugljeva, kada se u
cilju postizanja visokog iskorišćenja opravdavaju visoki troškovi otkopavanja, a
otkopavanje najčešće izvodi podelom ležišta na otkopne pojaseve paralelne
uslojenju ili horizontalne;
- pri eksploataciji ležišta sklonih izbojima uglja ili pratećih stena, odnosno
ležišta na većim dubinama, kada se ovim metodama obezbedjuje veća stabilnost
otkopa i sigurniji rad,
- pri eksploataciji ležišta sa velikim sadržajem metana ili eksplozivnom
ugljenom prašinom ili ležišta sa ugljem sklonim samoupali, kada se ovim metodama
postiže bolja izolacija otkopnog prostora od starih radova, a očuvanjem krovinskih
stena bez zarušavanja sprečava koncentracija metana i izbegavaju iznenadne
provale gasa u otkope,
- pri eksploataciji ležišta sa čvrstim stenama u krovini, koje nekad zahtevaju
prinudno zarušavanje krovine, koje je nekvalitetno i uslovljava veću koncentraciju
pritiska na čelu, zbog čega je potrebno bolje podgradjivanje čela, ali su i troškovi
otkopavanja veći (zbog veće potrošnje gradje, većeg utroška vremena na
podgradjivanju, smanjene proizvodnosti čela i smanjene produktivnosti rada).
Zapunjavanje otkopnog prostora pri otkopavanju ležišta uglja, kao i u
drugim slučajevima, može se obavljati različitim vrstama materijala, kao i različitim
tehnološkim postupcima – metodama zapunjavanja. Sa stanovišta primene
materijala za zapunjavanje, moguće je:
- zapunjavanje suvim zasipom dobijenim iz posebnih otkopa (kamenoloma)
na površini ili jalovinom dobijenom pri izradi jamskih prostorija, odnosno i iz
posebnih jamskih otkopa;
- zapunjavanje različitim otpadnim materijalima kao što su pepeo
termoelektrana, šljaka visokih peći, jalovina iz separacije, flotacijska jalovina i
slično;
- zapunjavanje specijalno pripremljenim mešavinama peska, šljunka, stenske
drobine i drugih, uz dodatak odgovarajućih vezivnih materijala (primena
stvrdnjavajućeg zasipa).
Sa stanovišta primene različitih tehnoloških postupaka ugradnje zasipa u
otkopne prostore, moguća je primena:
- zapunjavanja suvim zasipom sa ručnim ubacivanjem zasipa u otkopni
prostor,
131
_____________________________________________________________
- zapunjavanje suvim zasipom sa ubacivanjem zasipa specijalnim

mašinama za zabacivanje,
- zapunjavanje suvim zasipom korišćenjem energije komprimiranog
vazduha – pneumatsko zapunjavanje,
- zapunjavanje hidrauličkim zasipom kada se voda koristi i za transport
zasipa;
- zapunjavanje suvim ili stvrdnjavajućim zasipom koji se u otkope dovozi
samohodnim mašinama ili posebnim transporterima.
O pojedinim tehnologijama zasipavanja otkopa ovde se neće detaljnije
govoriti, budući da se ta problematika obradjuje u okviru tehnoloških procesa
eksploatacije ležišta mineralnih sirovina. Ipak treba napomenuti, da najveću primenu
u ugljenim jamama ima pneumatsko i hidraulično zapunjavanje.
2.8.2. Metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa
Metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopnog prostora mogu se primeniti

u svim uslovima pojavljivanja ugljenih slojeva, medjutim, njihova primena je
najčešća pri otkopavanju:
- slojeva male moćnosti, kada se otkopava i deo krovine ili podine sloja da
bi se dobio otkopni prostor potrebne visine (širine), a kao zapun (zasip) se koristi
materijal dobijen iz krovine ili podine;
- pri otkopavanju slojeva veće moćnosti podelom sloja na više otkopnih
pojaseva;
- pri otkopavanju ležišta sa većim brojem slojeva koji se istovremeno
otkopavaju.
Otkopavanje ležišta uglja, u navedenim uslovima pojavljivanja ugljenih
slojeva, može se vršiti različitim metodama otkopavanja, a najčešće:
- pri primeni različitih varijanti uskočelnog otkopavanja,
- pri primeni širokočelnog otkopavanja, koje takodje može biti u
različitim varijantama,
- pri primeni kombinovanih načina otkopavanja.
2.8.2.1. Primena uskočelnih metoda otkopavanja
U rudarskoj praksi se uskočelno otkopavanje retko primenjuje sa

zasipavanjem zbog male efikasnosti otkopavanja i visokih troškova. Medjutim, u
starijoj literaturi su ove metode bile dosta zastupljene. Otkopavanje sa
zapunjavanjem suvim zasipom uglavnom je primenjivano u tankim slojevima
kamenog uglja sa strmim zaleganjem (primer rudnika Podvis iz šezdesetih godina).
Otkopavanje se obavlja u horizontalnim pojasima odozdo na gore, pri čemu se rad
na otkopu karakteriše skoro isključivom primenom ručnog rada. U cilju olakšanja
dobijanja uglja, a pre svega smanjenja rada na prevozu uglja na otkopu,
primenjivano je otkopavanje u kosim pojasima, gde se ugalj gravitaciono kreće do
ugljene sipke. Ove metode otkopavanja se nalaze u našoj udžbeničkoj literaturi i o
njima se neće detaljnije govoriti.
132
____________________________________________________________
Mnogo više motiva za primenu otkopavanja sa zapunjavanjem postoje u

slučaju otkopavanja moćnih slojeva uglja (moćnost preko 6 – 10 m). Takvi ugljeni
slojevi se otkopavaju u horizontalnim pojasima odozdo na gore. U našoj literaturi se
interpretacija takvog otkopavanja daje na primeru rudnika Zagorje, gde je
primenjivan specifičan način pripreme za otkopavanje. Deo sloja izmedju dva
horizonta visine 60 m, deljen je na tri dela (etape) visine po 20 m. Otkopavanje je
vršeno u horizontu prvo u najvišoj etapi, a potom nižim, dok je u etapi otkopavano u
pojasima visine 3 – 3,2 m odozdo naviše. Način pripreme i otkopavanja obradjen je
u knjizi prof. B Genčića, a princip otkopavanja je prikazan i na slici 128.
a) b)
Slika 128. Otkopavanje moćnog ugljenog sloja u horizontalnim pojasima

sa zapunjavanjem: a) izgled otkopa u poprečnom preseku, b) detalj otkopa
pri otkopavanju prvog otkopnog pojasa
Otkopavanje u pojasu se vrši bočnim otkopavanjem u otkopu širine 4 – 5 m,

pri čemu je visina otkopa 3,2 – 3,5 m. Zbog velike visine čela, u Zagorju je
otkopavanje vršeno iz dva dela: prvo je otkopavan gornji deo čela (nadprsje) i
privremeno podgradjivan, a potom je otkopavan donji deo (podprsje) i postavljana
konačna podgrada od drvenih okvira. Zapunjavanje otkopa je vršeno hidrauličnim
zasipom zbog čega su u pod otkopa (u zasipu donjeg pojasa) postavljane perforirane
cevi za drenažu vode.
Na rudniku su kasnije promenili princip pripreme tako da je omogućeno
istovremeno otkopavanje u dva pojasa, a istovremeno su radila i dva pripremna čela
što je omogućilo veću vertikalnu koncentraciju otkopa (v. sl. 129).
Primenjenim načinom otkopavanja postignuta su dva značajna poboljšanja:
- broj radnih čela je dvostruko povećan čime je postignuta pomenuta
vertikalna koncentracija radova,
- paralelnom izradom hodnika u trećem pojasu održava se stalna veza sa
zasipno-prolaznom sipkom kroz koju vazduh izlazi na viši horizont,
čime je obezbedjeno protočno provetravanje otkopa.
Nedostatak ovog načina otkopavanja je u tome što se i dalje dobijanje uglja
vrši bušačko-minerskim radovima ili kopanjem pneumatskim alatom, a
podgradjivanje je drvenom podgradom. Efikasnost otkopavanja je smanjena i
činjenicom da se vrši zapunjavanje otkopa, ali je ono unekoliko olakšano time što se
zasip dovozi kroz gornji pripremni hodnik, pa se lakše i bolje ispunjava otkopni
prostor.
133
_____________________________________________________________
Slika 129. Povećanje koncentracije otkopa u rudniku Zagorje
2.8.2.2. Širokočelno otkopavanje sa zapunjavanjem
Širokočelno otkopavanje sa zapunjavanjem otkopnog prostora primenjuje se

u uslovima koji su napred navedeni, odnosno onda kada postoje ograničenja za
primenu otkopavanja sa zarušavanjem krovine. Zapunjavanje se može primeniti u
svim uslovima širokočelnog otkopavanja, pri moćnosti sloja 1 – 3 m, nagibima 0 –
45o, pri otkopavanju po pružanju, po padu ili usponu. Najpovoljniji su uslovi pri
otkopavanju približno horizontalnih ili blago nagnutih slojeva moćnosti 1,5 – 3 m.
Pri većoj moćnosti otkopavanje se vrši u pojasima paralelnim sa uslojenjem. Pri
otkopavanju moćnih slojeva strmog zaleganja, otkopavanje se vrši u horizontalnim
pojasima.
Otkopavanje na širokom čelu se vrši poznatim tehnologijama, a najčešće se
primenjuje pneumatsko ili hidrauličko zapunjavanje. Otkopavanje se vrši sa
klasičnim čelima na kojima se ugalj otkopava bušačko-minerskim radovima, a otkop
podgradjuje drvenim ili čeličnim stupcima i slemenjačama, takodje drvenim ili
čeličnim. Kada za to postoje potrebni preduslovi, primenjuje se mehanizovano
širokočelno otkopavanje.
134
____________________________________________________________
Na slici 130, /14/, prikazano je širokočelno otkopavanje približno

horizontalnog sloja, na čelu koje se kreće po pružanju sloja. Otkopavanje se vrši sa
dobijanjem uglja bušačko-minerskim radovima, a otkopni prostor se podgradjuje
pojedinačnim stupcima (drvenim ili čeličnim). Specifičnost ove tehnologije
otkopavanja je priprema za zapunjavanje i samo zapunjavanje hidrauličnim zasipom.
U slučaju kada se otkopava po pružanju sloja, a u horizontalnim slojevima u bilo
kom pravcu, priprema za zapunjavanje se sastoji u izradi pregrade za ograničavanje
prostora koji se ispunjava zasipom. Pregrada se postavlja, i sam proces zapunjavanja
vrši nakon jednog, dva ili više koraka napredovanja čela, što zavisi od kvaliteta
krovine i pritisaka na čelu. Na slici je prikazano zapunjavanje nakon tri koraka
napredovanja, što je korisno, jer postavljanje pregrade uslovljava veću potrošnju
gradje i utrošak odgovarajuće količine rada. Inače, korak zapunjavanja, koji
odgovara većem broju koraka napredovanja čela, može biti od 3 – 8 m.
Pregrada se izradjuje od drvene gradje, specijalnih tkanina ili čelične mreže.
U svim slučajevima osnovu čini red stubaca duž kojih se postavlja materijal za
izradu pregrade. Ukoliko se na čelu primenjuje podgradjivanje čeličnim stupcima,
potrebno je postaviti poseban red drvenih stubaca, budući da oni ostaju u zasipu.
Pored stubaca postavljaju se daske ili okrajci od drvene gradje, a takva pregrada
oblaže tkaninama (sargijom ili sličnim materijalima) da bi se sprečilo isticanje
zasipa u otkopni prostor, odnosno da bi se obezbedilo dobro ocedjivanje zasipa.
Najracionalnija izrada pregrade je od prenosnih elemenata, koji imaju višekratnu
upotrebu.
U približno horizontalnom sloju

dovod zasipa se može vršiti i iz
transportnog hodnika, (kao na slici), a
pri nagnutom sloju iz gornjeg
ventilacionog hodnika. U oba slučaja
primenjuje se čelno, odstupno
ispunjavanje pojasa zapunjavanja, za
razliku od drugih načina otkopavanja
gde se zasip može ugradjivati
frontalno po celoj dužini čela. U
prostoru koji se ispunjava zasipom
postavljaju se cevi od pojedinačnih
komada dužine 2 – 2,5 m, kojima se
cevovod lako nastavlja, odnosno
skraćuje.
Slika 130. Širokočelno otkopavanje sa

klasičnom tehnologijom otkopavanja
bušačko-minerskim radovima i
zapunjavanjem hidrauličnim zasipom.
135
_____________________________________________________________
Na slici 131, /14/, prikazano je frontalno zapunjavanje, koje se primenjuje u slučaju

kada se front otkopavanja kreće po usponu. Pri većem nagibu sloja postavljanje
pregrade može čak i izostati, a na slici je prikazana situacija blaže nagnutog sloja
gde se pregrada postavlja. Duž otkopnog fronta postavlja se cevovod prečnika 180 –
200 mm, koji se vezuje za slemenjače podgrade ili postavlja po posebno
postavljenim nosačima. Na svakih 10 m cevovod ima bočne ispuste kroz koje se
hidrozasip ubacuje u prostor koji se zapunjava. Frontalno hidrozasipavanje se
primenjuje pri stabilnijoj krovini, kada i prostor za zapunjavanje može imati veću
širinu. Pri ovom zapunjavanju ocedjivanje zasipa se vrši kroz bočne strane otkopnog
prostora, pa se one moraju izraditi od kvalitetnije pregrade. Ocedjivanjem zasipa
oslobadja se veća količina vode, pa je potrebno u pripremnim prostorijama
(uskopima) napraviti kanale za odvodjenje vode, odnosno urediti prostor u koji ističe
voda, koja se niskopno odvodi cevovodom.
Slika 131. Hidraulično zapunjavanje na širokom čelu sa uskopnim

napredovanjem otkopnog fronta.
Za hidraulično zapunjavanje na otkopima koriste se različiti materijali.

Ukoliko se on dobija na površini, potrebno je odabrati materijal koji nije podložan
većem usitnjavanju ili rastvaranju u vodi pri kretanju kroz cevovod. Za ovaj vid
zapunjavanja koriste se i prirodni pesak sa površine (slučaj zapunjavanja otkopa u
poljskim rudnicima), ali se često koriste i materijali iz različitih tehnoloških procesa,
kao što su: separaciona jalovina, pepeo termoelektrana, šljake metalurških peći i
slično.
Efikasnost hidrauličkog zapunjavanja u velikoj meri zavisi od koeficijenta
filtracije koji se definiše odnosom količine vode koja prodje kroz jedinicu površine
masiva (na primer cm3/cm2). Ono zavisi i od granulometrijskog sastava materijala,
kao i odnosa čvrste materije i vode. Tako, na primer, pri korišćenju peska odnos
čvrstog i vode (Č:T) iznosi 1 – 1,5. Veća potrošnja vode je pri većim dužinama
transporta, kada odnos čvrstog i tečnog može dostići i do 1:3. Ocedjena voda sadrži
odredjenu količinu sitnih čestica, pa dolazi do ispunjavanja kanala za vodu, a
136
____________________________________________________________
neophodna je i izgradnja taložnika za odvajanje mulja iz vode. Ipak ostaje osnovna

prednost hidrauličnog zapunjavanja u korišćenju hidrauličnog transporta na celoj
dužini, obično od površine do otkopa i kojima se ugradjuje zasip. Za ugradnju zasipa
ne koristi se posebna mašina, potrebno je samo dobro ogradjivanje prostora za
zapunjavanje.
Kvalitet hidrauličnog zapunjavanja ocenjuje se koeficijentom zapunjavanja,
koji predstavlja odnos zapremine zasipnog materijala u rastresitom stanju i
zapremine otkopnog prostora koji se zapunjava. Maksimalna vrednost ovog
koeficijenta, i do 0,95 postiže se pri zapunjavanju peskom, ali se on kreće prosečno
u granicama 0,85 – 0,9. Kvalitetnije zapunjavanje se postiže pri strmijem nagibu
sloja.
Pneumatsko zapunjavanje se primenjuje u slojevima u kojima nije
pogodno hidrauličko zapunjavanje. Ono podrazumeva primenu komprimiranog
vazduha kao transportnog medija, a velika potrošnja vazduha, koji ne mora biti sa
visokim pritiskom, zahteva posebne kompresore za proizvodnju vazduha za
zapunjavanje.
Za pneumatsko zapunjavanje se posebno priprema zasip od izdrobljenog
kamena, koji se dobija na površini. On se transportnim sredstvima spušta u jamu i
doprema do otkopa gde se ubacuje u mašinu za zapunjavanje odakle se pneumatski
transportuje cevovodom. To je i osnovna karakteristika pneumatskog zapunjavanja.
Primenjuju se različite konstrukcije mašina za zapunjavanje, koje u principu mogu
biti sa cikličnim ili kontinuiranim radom.
Pneumatsko zapunjavanje, u odnosu na hidraulično, zahteva veći obim posla
oko dopreme zasipa, budući da se cevovodni transport primenjuje na kratkim
rastojanjima. Prednost je, kao što je navedeno, u tome što se ne koristi voda.
Na slici 132, /14/, prikazano je nekoliko detalja širokih čela na kojima se

primenjuje pneumatsko zapunjavanje. Ono se primenjuje u različitim slučajevima:
pri otkopavanju po pružanju, padu i usponu sloja, pri klasičnom ili mehanizovanom
dobijanju uglja na čelu.
Detalj (a) prikazuje zapunjavanje u pojasima po padu ležišta. Prostor, koji se
zapunjava, pregradjuje se pregradom, koja ne mora da bude nepropusna kao kod
hidrauličkog zapunjavanja. Ukoliko se primenjuju čelični stupci, potrebno ih je
zameniti drvenim. U gornjem ventilacionom hodniku postavlja se mašina za
zapunjavanje 1 do koje se zasip doprema klasičnim transportnim sredstvima:
jamskim vagonima ili transportnim trakama. Od mašine se zasip transportuje kroz
cevi 3, dejstvom komprimiranog vazduha. Cevovod se postavlja po celoj dužini
pojasa koji se zapunjava, a u toku zapunjavanja vrši se postupno skraćivanje
cevovoda, tako da njegov kraj bude na 3 – 5 m od mesta zapunjavanja. Pri
demontaži, skinute cevi se mogu odmah montirati u novom prostoru za
zapunjavanje. Velika brzina kretanja materijala kroz cevovod omogućava njegovo
zabacivanje pod strop i dobro sabijanje, što obezbedjuje bolje ispunjavanje otkopnog
pojasa. Kada se ceo pojas ispuni, pristupa se izradi nove pregrade, u novom prostoru
se montira cevovod (ako već nije postavljen) i pristupa njegovom zapunjavanju.
137
_____________________________________________________________
Slika 132. Pneumatsko zapunjavanje na širokom čelu
Detalj (b) na istoj slici prikazuje primenu specijalne pregrade, koja može
imati karakter štita – pregrade. Pregrada je izradjena od dasaka ili čeličnih traka
(kao na slici). Osnovna namena ove pregrade je smanjenje zaprašenosti otkopa i
povećanje sigurnosti rada. Pregrada (1) je pokretna i pomera se duž otkopa pomoću
posebnog vitla (2).
Pri otkopavanju strmih ugljenih slojeva, moguća je primena i specijalne
pregrade od vazdušnih balona (1), što je prikazano na detalju (c) slike 132. Baloni su
medjusobno povezani gumenim trakama, a duž otkopa se drže pomoću nosećeg
lanca (2). Gumeni baloni se naduvavaju sa pritiskom do 50 KPa, a njihovo
pomeranje po pružanju sloja postiže se izvlačenjem drvenih ili čeličnih stubaca. To,
takodje, znači da se na ovaj način ne postavlja posebna drvena pregrada, koja u
principu ostaje u zasipu kod klasične izrade pregrada od drvenih stubaca sa
okrajcima, daskama ili mrežom.
2.8.2.3. Mehanizovano širokočelno otkopavanje sa zapunjavanjem
Zapunjavanje otkopnog prostora, hidraulično ili pneumatsko, primenjuje se i

pri mehanizovanom širokočelnom otkopavanju. Kao što je navedeno, kad god za to
postoje odgovarajući uslovi, primenjuje se mehanizovano širokočelno otkopavanje,
a ono može biti i sa zapunjavanjem otkopnog prostora, mada je u praksi u
dominantnoj primeni otkopavanje sa zarušavanjem krovine.
138
____________________________________________________________
Na slici 133 prikazano je mehanizovano otkopavanje ugljenog sloja po

usponu. Takav način je povoljniji, budući da se pri mehanizovanom otkopavanju u
principu ne postavlja pregrada, već otkopni prostor ogradjuje štit podgrade.
Mehanizovano čelo ima standardnu opremu za otkopavanje (kombajn ili
strug) i za transport uglja (otkopni transporter). U ovom slučaju specifična je
konstrukcija sekcija hidraulične podgrade, koja nema klasičan štit, kao kod sekcija
sa zarušavanjem krovine, već ima zadnju konzolu o koju se veša cevovod za dovod
zasipa. Medjutim, moguća je primena sekcija sa štitom, kako je prikazano na detalju
(b) na slici. Sa napredovanjem čela pomeraju se sekcije podgrade, a proces
zapunjavanja traje praktično neprekidno. Ukoliko se primenjuje hidraulično
zapunjavanje, potrebno je izraditi bočne pregrade tako da se obezbedi efikasno
ocedjivanje. Slična je situacija i pri primeni pneumatskog zapunjavanja.
a) b)
Slika 133. Mehanizovano širokočelno otkopavanje sa zapunjavanjem

otkopnog prostora hidrauličnim zasipom: a) uz primenu sekcija
prilagodjenih za zapunjavanje, b) uz primenu klasične štitne podgrade
Na slici 134 prikazano je još jedno čelo za otkopavanje sa zapunjavanjem.

Specifično je rešenje pregradjivanja prostora za zapunjavanje.
a) b)
Slika 134. Sekcija hidraulične podgrade za primenu hidrauličnog zapunjavanja (a)

i izgled zadnje strane čela (iza štita) u kome se vrši pneumatsko zapunjavanje
139
_____________________________________________________________
Pneumatsko zapunjava-
nje ima prednost u odnosu
na hidraulično u tome što
se obavlja bez upotrebe
vode, koja može da stvara
velike poteškoće u
slojevima sa glinovitim
pratećim stenama. Ovo se
zapunjavanje karakteriše
većom pojavom prašine,
koja se obara vlaženjem
sa vodom.
Slika 135. Situacija otkopa u procesu
zapunjavanja pneumatskim zasipom
I ako se zapunjavanje otkopa pri mehanizovanom otkopavanju retko

primenjuje, prednosti ovog načina otkopavanja se koriste i u slučaju pojave ležišta
ispod naseljenih mesta ili drugih važnih objekata. Iznalaženjem odgovarajućih
rešenja primerenih mehanizovanom širokočelnom otkopavanju može se postići
visoka proizvodnost otkopa, a da se troškovi bitno ne povećaju. To je moguće
zahvaljujući tome što pri otkopavanju sa zapunjavanjem vladaju povoljniji uslovi
zbog manje izraženih pritisaka na čelu. Manji je broj zastoja zbog prorušavanja
krovine, koja u ovom slučaju izostaje, a dinamika napredovanja čela ne usporava se
radovima na zasipavanju. Dobar primer takvog načina otkopavanja javlja se u
rudniku Šjerša (Siersza) u Poljskoj gde se primenjuje otkopavanje po usponu ležišta,
a zapunjavanje se obavlja hidrauličkim načinom uz korišćenje peska, koji se na
površini javlja u velikim naslagama, lako se i efikasno dobija, a ne zahteva nikakvu
prethodnu pripremu.
2.8.3. Zapunjavanje stvrdnjavajućim zasipom
Primena stvrdnjavajućih zasipa je moguća pri različitim postupcima

otkopavanja i zasipavanja otkopnog prostora. O primeni ove vrste zasipa detaljnije
će se govoriti i drugom delu, u kome se govori o otkopavanju rudnih ležišta, gde je
ovaj tip zasipa našao mnogo veću primenu. Inače, stvrdnjavajući zasipi se izradjuju
na bazi nekog vezivnog sredstva cementa, hidrauličnih veziva, kreča, gipsa, ali i
šljake visokih peći, pepela, sulfidnih ruda (pirhotin) i slično. Osnovni princip je
dobiti zasip, koji nakon odredjenog vremena, zahvaljujući dodatku vezivnih
materijala, dobija odgovarajuću čvrstoću, koja omogućava lakši rad i smanjeni obim
podgradjivanja. Ne retko se stvrdnjavajućim zasipom dobija zasipni masiv veće
čvrstoće od okolnih stena, čime se dobija stabilniji otkopni prostor. Sa tog
stanovišta, može se govoriti o primeni zasipa koji se karakterišu:
140
____________________________________________________________
- povećanom čvrstoćom u odnosu na klasičan zasip, čime se postiže i

njegova odgovarajuća nosivost, i
- velikom čvrstoćom i nosivošću, kada se radi o dobijanju zasipnog masiva
veće čvrstoće od pratećih stena ležišta, odnosno zasip može preuzeti ulogu nosećih
stubova.
U praksi, kako metaličnih, tako i rudnika uglja najveću primenu su dobili
stvrdnjavajući zasipi na bazi dodatka cementa, koji se i inače u najvećoj meri koristi
i za druge potrebe u jamama. Osnovni motivi za primenu ovakvih postupaka
zapunjavanja u ugljenim jamama je postići sigurno otkopavanje slojeva kvalitetnog
uglja ispod naseljenih mesta ili drugih objekata na površini, kao i pri otkopavanju u
zaštitnim stubovima izvoznih, servisnih ili ventilacionih okana. S druge strane,
primena metoda otkopavanja sa zapunjavanjem često je najbolji način za
otkopavanje moćnih ugljenih slojeva, kada se otkopavanje izvodi podelom sloja na
otkopne pojaseve. Sa tog stanovišta, opravdanje za primenu zasipavanja više se
nalazi pri otkopavanju slojeva sa strmijim nagibom.
Primena stvrdnjavajućeg zasipa omogućava znatno stabilnije otkope i
minimalno sleganje krovine, a posebno je značajna pri otkopavanju u pojasima
odozgo naniže. Takav, prethodno zapunjeni pojas stvrdnjavajućim zasipom,
predstavlja veštački krov otkopa, koji je veće čvrstoće od uglja, koji obično čini
krov otkopa. Pri otkopavanju u pojasima odozdo naviše, krov otkopa čini ugalj, koji
se redovno mora podgradjivati. Stupci okvirne podgrade ne mogu se olanjati na
zasip donjeg pojasa, pa se tada stupci oslanjaju na slemenjače donjih okvira. To
zahteva izuzetno veliki obim podgradjivanja, što značajno poskupljuje otkopavanje
uglja.
2.8.3.1. Priprema zasipa
Pri zapunjavanju otkopa stvrdnjavajućim zasipom, primenjuju se različite

tehnologije njegove pripreme. Zasip se planski priprema na osnovu dobijenih
receptura na bazi prethodnih istraživanja, kojima se tačno odredjuju potrebne
količine ispune (pesak, šljunak ili kamena drobina), cementa kao veziva i vode.
Materijal se obično dobija na površini, i najčešće se skladira u silose (bunkere) iz
kojih se dozira u tačno odredjenim količinama. U najvećem broju slučaja primenjuje
se hidraulično zapunjavanje, u manjem obimu pneumatsko ili uz korišćenje nekih
mehaničkih sredstava za dostavu i mešanje zasipne smeše. Priprema zasipa se može
obaviti na površini ili u jami.
Na slici 136, /14/, prikazana je šema postrojenja za pripremu smeše
stvrdnjavajućeg zasipa. Na površini se nalazi skladište pojedinih komponenti za
pripremu zasipa, koje se po vrstama dodaju u bunkere iz kojih se dodavačima, u
predvidjenim količinama, dodaju na dostavnu traku. Pomešane komponente se
trakom dodaju u mlin sa kuglama, koji služi za mešanje smese sa cementnim
rastvorom, koji se u mlin dodaje iz mešača 9 u kome se od cementa i vode spravlja
cementni rastvor.
Na izlazu iz mlina je punkt za kontrolu dobijene smeše, koja se potom
ubacuje u cevovod za transport do otkopnih radilišta. Žleb kojim se dostavlja smeša
do okna ima nagib najmanje 20o. U postrojenju prikazanom na slici, stvrdnjavajuća
zasipna smeša je radjena od granulirane šljake (1.000 – 1.300 kg/m3), mlevene
141
_____________________________________________________________
vezujuće šljake (350 kg/m3), cementa M40 (50 – 100 kg/m3) i vode (400 – 550 l/m3).
U zavisnosti od raspoloživog materijala smeša se može pripremati i od drugih vrsta
materijala (tehnološkog otpada, ili prirodnog – kamena drobina, peska i šljunka
krupnoće do 20 mm).
Slika 136.Tehnološka šema pripreme stvrdnjavajućeg zasipa: 1- skladište na

površini sa komponentama za pripremu stvrdnjavajućeg zasipa, 2- bunkeri za
dodavanje pojedinih komponenti zasipa, 3- trakasti dodavači, 4- transporter za
dopremu materijala za zasip, 5- rezervoar i regulacioni sistem za dodavanje vode, 6-
bunker za dodavanje cementa, 7- silosi za skladiranje cementa, 8- dozator cementa,
9- mešač za spravljanje cementnog rastvora, 10- dvo-sekcioni mlin sa kuglama, 11-
sistem za kontrolu kvaliteta smeše, 12- spoj sa cevovodom za transport smeše.
Rastojanja na kojima se smeša može dostavljati slobodnim tokom zavisi od

dubine jame. Pri dubinama 150 – 200 m radijus dostave smeše može biti 0,7 – 1,4
km, što zavisi i od krupnoće materijala. Ukoliko je potrebno da se smeša dostavlja
na većim rastojanjima, primenjuje se podsticanje transporta dodavanjem
komprimiranog vazduha. Tada dužina transporta smeše može biti do 2,5 km. Pri
izradi betonske smeše (za liveni beton) primenjuju se spuštanje betona kroz
bušotine do kojih se beton dostavlja kamionskim mikserima.
142
____________________________________________________________
Slika 137. Tehnološka šema kompleksa za pripremu stvrdnjavajućeg zasipa

u jami: 1- bunker za materijal, 2- cevovod za spuštanje materijala u jamu, 3-
rezervoar sa vodom, 4- transporter sa trakom, 5- bunker iz koga se dodaje materijal
za spravljanje smeše, 6- dodavač materijala sa kontrolom količine dodavanja, 7-
pneumatska mašina za zasip, 8- cevovod za pneumatski transport materijala, 9-
cevovod za dovod vode, 10- filter, 11- pneumatski pužni dodavač cementa, 12-
jamski vagoni za dopremu cementa, 13- regulacioni ventil za dodavanje vode, 14
pumpa.
Na slici 137 prikazana je tehnološka šema pripreme zasipne smeše u jami. U

tom slučaju se materijal (punioc) za zasip transportuje u suvom stanju pneumatski
kroz cevovod, a cementni rastvor se dodaje na kraju cevovoda neposredno na mestu
ugradnje zasipa. Na slici je prikazan slučaj kada se cement dodaje na traku po kojoj
se kreće materijal (kamena drobina i sl.), a na kraju regulisano dodaje voda za
dobijanje smeše odgovarajućeg sastava.
Kod prikazane šeme pripreme zasipne smeše, moguća su dva slučaja: prvi,
prikazan na slici kada je pneumatska zasipna mašina u jami, i drugi kada se ova
mašina nalazi na površini (slika 138), /10/.
U šemi transporta materijala sa površine, ne pravi se smeša sa cementom
odmah, već u jami, što ima prednost u slučaju da se desi zastoj ili havarija. Tada se
cevovod lakše pročisti. Pneumatski transport suvog materijala se može postići na
znatno većim rastojanjima. Najsigurnija šema pripreme zasipa je kada se cement ili
cementni rastvor dodaju ispred samog otkopa. Tada je jednostavniji transport
stenskog materijala i manja je potrošnja vode, odnosno lakše se čiste cevi
produvavanjem.
143
_____________________________________________________________
Slika 138. Tehnološka šema sa pneumatskim transportom suve smeše u

jamu:1- autocisterna za dopremu cementa, 2- automatizovano skladište cementa,
3- pneumatski spiralni dodavači smeše, 4- cevovod za pneumatski transport smeše,
5- dodavači na dnu silosa.
Šema pripreme sa pneumatskim kompleksom u jami, prikazana na slici 137,

ima zadovoljavajuću sigurnost rada. Suvi materijal, koji se skladišti u bunkeru 1,
kroz cevi 2 prečnika 400 mm, spušta se u jamu, (na ventilacioni horizont), po kome
se transporterom doprema do bunkera 5. Iz njega se dodavačem 6 ubacuje u
pneumatsku zasipnu mašinu i dalje transportuje cevovodom 8. Na odgovarajućem
mestu je uredjaj za dodavanje cementa 11, a na 50 – 100 m od otkopa dodaje se i
voda čime se dobija odgovarajući sastav vezujućeg (stvrdnjavajućeg) zasipa, koji se
energijom vazdušne struje ubacuje u otkopni prostor.
Ovako pripremljena smeša može se koristiti i za oblaganje jamskih
prostorija, kada je potrebna odgovarajuća organizacija razvoda stvrdnjavajuće
smeše.
Tehnološka šema prikazana na slici 138 odnosi se na pripremu brzo
stvrdnjavajuće smeše sa odgovarajućim vezivnim materijalom (gips, anhidrit). On se
doprema u silose – bunkere 2 iz kojih se pneumatskim načinom ubacuje u
pneumatske mašine 3, sa spiralnim dodavačima na dnu, odakle se komprimiranim
vazduhom transportuje do otkopa u jami. Neposredno ispred otkopa anhidritu ili
gipsu se dodaje voda čime se dobija brzovezujuća smesa za zapunjavanje otkopnog
prostora.
U praksi primene stvrdnjavajućih zasipa primenjuju se i druge tehnologije
izrade zasipa. Jadna od njih je injektiranje vezivnog sredstva u tekućem stanju u
krupniji stenski materijal, prethodno ugradjen u otkopni prostor. Prethodno
144
____________________________________________________________
zapunjavanje se može izvršiti hidrauličkim zasipom, koji se naknadno injektira

vezivnim rastvorom. U tom slučaju nije potreban sistem uredjaja za pripremu
stvrdnjavajućeg zasipa.
Izuzetno se u jamama primenjuje i mehanički postupak zapunjavanja
otkopnog prostora, pri čemu se obično koriste skreperi. Ovaj način je
najjednostavniji, ali se može primeniti u specifičnim uslovima. Doprema materijala
klasičnim transportnim sredstvima moguća je na većim rastojanjima, moguće je
korišćenje i krupnijeg materijala, ali je kapacitet zapunjavanja manji, pa se ovaj
postupak redje koristi.
Sa stanovišta jednostavnosti primene najpovoljnija je šema zapunjavanja sa
gravitacionim doticanjem materijala u otkopni prostor. Ona obezbedjuje kvalitetnije
zapunjavanje u nagnutim ugljenim slojevima, a pri otkopavanju slojeva manjeg
nagiba, ne postiže se dovoljna ispunjenost, odnosno veće je sleganje zasipa.
Prednosti primene stvrdnjavajućih zasipa ogledaju se u značajnom
smanjenju podgradjivanja otkopa. To je naročito karakteristično pri otkopavanju
strmijih slojeva u pojasevima odozgo naniže.
2.8.3.2. Metode otkopavanja sa stvrdnjavajućim zasipom
Primena stvrdnjavajućih zasipa, osim u slučaju potrebe dobrog ispunjavanja

otkopnog prostora i sprečavanja većih sleganja krovine, kada se radi o otkopavanju
slojeva blažeg nagiba ispod naseljenih mesta ili otkopavanju zaštitnih stubova oko
okana, najveće opravdanje ima pri otkopavanju strmijih ugljenih slojeva, pogotovo
kada se radi o slojevima veće moćnosti. Ispunjavanjem jednog pojasa
stvrdnjavajućim zasipom dobija se veštački krov ili krovinski bok sloja veće
čvrstoće nego što je ugalj, tako da se stvaraju povoljniji uslovi pri otkopavanju
narednih pojaseva.
Na slici 139, /10/, prikazano je eksperimentalno otkopavanje strmog ugljenog
sloja u jednoj jami Kuznjeckog basena u Rusiji. U sloju moćnosti 3,8 m sa uglom
pada 58o, sloj je podeljen na dva nagnuta pojasa, kako je prikazano na slici.
Otkopavanjem pojasa do krovine sloja i primenom stvrdnjavajućeg zasipa dobijen je
veštački krovinski bok za drugi pojas u sloju. Otkopavanje je obavljano po pružanju
sloja korišćenjem kombajna «Temp-1» namenjenog za otkopavanje u strmim
slojevima.
Napredovanje otkopavanja je u pravcu pružanja sloja, a širina zahvata – pojasa
po padu je 1,2 m. Otkopni prostor se podgradjuje čeličnim stupcima, koji se pre
zasipavanja demontiraju i zamenjuju drvenim, kojima se ogradjuje prostor za
zapunjavanje.
Za ograničavanje prostora za zapunjavanje koristi se metalna oplata. Posle
stvrdnjavanja zasipa, stupci i oplata se skidaju i prenose na granicu sledećeg pojasa
za zapunjavanje.
Otkopavanje drugog pojasa obavlja se u uslovima postojanja veštačke
krovine. Opitom je dokazana mogućnost podele moćnih slojeva uglja na pojaseve u
kojima se stvaraju povoljniji uslovi za otkopavanje.
Na narednoj slici 140, /10/, prikazano je drugojačije, eksperimentalno,
otkopavanje moćnog sloja debljine 9 m, pri čemu je cilj bio da se otkopa prvo
srednji deo sloja, tako da se stvori veštačka krovina i podina za preostala dva pojasa.
145
_____________________________________________________________
Sloj moćnosti 9 m, koji

zaleže pod uglom od 55o,
podeljen je na tri otkopna
pojasa. Prvo je otkopavan
srednji pojas širine 2,5 m u
otkopu dužine 21 m po pružanju
sloja. Iz hodnika izradjenog na 6
m iznad horizonta izradjena su
dva pripremna uskopa; jedan je
služio kao ventilacioni, a drugi
kao ugljena sipka. Otkopavanje
je obavljano eksperimentalnim
uredjajem na principu struga.
Zapunjavanje prostora ispod
otkopa vršeno je
stvrdnjavajućim zasipom. Kada
se sa otkopavanjem došlo ispod
ventilacionog hodnika, po celoj
moćnosti sloja je uradjen podsek
koji je ispunjen stvrdnjavajućim
zasipom, čime je uradjena
veštačka krovna ploča ispod
koje je izvršena demontaža
eksperimentalnog agregata.
Slika 139. Otkopavanje strmog ugljenog

sloja u nagnutim pojasima po pružanju ležišta sa
zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom: 1-
transportni hodnik, 2- paralelni transportni
hodnik sa trakastim transporterom, 3-
ventilaciono-zasipni hodnik, 4- glavni
ventilacioni hodnik, 5- kombajn «Temp-1»
146
____________________________________________________________
Slika 140. Otkopavanje strmog sloja velike moćnosti u nagnutim pojasima

po usponu sa zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom: 1- ventilacioni uskop, 2-
ugljena sipka, 3- ventilacioni hodnik, 4- ventilacioni proboj, 5- prečni transportni
hodnik, 6- agregat za eksperimentalno otkopavanje.
1. Otkopavanje u horizontalnim pojasima odozgo naniže
Primena stvrdnjavajućeg zasipa posebno je interesantna i opravdana pri

otkopavanju u pojasima odozgo naniže. Tada zasuti prostor u gornjem pojasu služi
kao veštački krov otkopa u donjem pojasu, obezbedjujući sigurniji rad sa manjim
obimom podgradjivanja. Pri tome, moguća je primena principijelno dva različita
načina otkopavanja:
- otkopavanje u horizontalnim pojasima po celoj širini (moćnosti) sloja,
primenom mehanizovanih kompleksa, uz primenu hidrauličkog ili pneumatskog
zapunjavanja stvrdnjavajućim zasipima,
- otkopavanje u horizontalnim pojasima u panelima (pojasima) po pružanju
sloja primenom kombajna za izradu prostorija i zapunjavanjem pojačanim
betonskim smesama (livenim betonom).
Prvi način prikazan je na slici 141, /10/. Sloj moćnosti 15 – 16 m, strmog
zaleganja, (50 – 70o) otkopavan je u horizontalnim pojasima po celoj moćnosti sloja.
Specifičnost pripreme je u tome da se u svakom otkopnom pojasu izradjuje samo
jedan pripremni hodnik, pri čemu su oni naizmenično rasporedjeni; u jednom pojasu
je do krovine, a u drugom do podine sloja. Prvi otkopni pojas priprema se izradom
ventilacionog hodnika do krovine sloja, i transportnog hodnika do podine ali u
donjem pojasu (neposredno ispod poda pojasa). Za drugi otkopni pojas će on biti
ventilacioni hodnik, a neposredno ispod pojasa do krovine, u nižem pojasu izradjuje
se novi transportni hodnik (vidi detalj «b» na slici 141).
147
_____________________________________________________________
Slika 141. Metoda otkopavanja u horizontalnim pojasima odozgo naniže sa

zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom: a) priprema za otkopavanje, b) detalj
otkopavanja; 1- transportni hodnik u otkopnom pojasu, 2- ugljena sipka, 3-
ventilacioni uskop, 4- glavni pripremni uskop u podini sloja, 5- prečni hodnici do
ugljenog sloja u svakom otkopnom pojasu, 6- montažno-demontažni prečni hodnici.
Otkopavanje se obavlja specijalno izradjenim kompleksom (KGSZ –

kompleks za horizontalne pojaseve sa zapunjavanjem). On se sastoji od
mehanizovane hidraulične podgrade M130, kombajna i otkopnog transportera.
Napred je već govoreno o tome da se radi o otkopavanju kratkim čelima, kada je i
ovaj slučaj naveden kao primer. Sa napredovanjem otkopnog čela, obavlja se
zapunjavanje prostora iza čela stvrdnjavajućim zasipom. Nakon otkopavanja pojasa
po celoj dužini pristupa se demontaži opreme, njenom remontovanju i montiranju u
nižem pojasu.
Drugi način otkopavanja izvodi se primenom kombajna sa strelastim radnim

organom, znači iste ili slične konstrukcije sa onim kojima se izradjuju jamske
prostorije. Takav način otkopavanja prikazan je na slici 142, /10/.
148
____________________________________________________________
Slika 142. Metoda otkopavanja horizontalnim pojasima sa otkopavanjem

kombajnima sa strelastim radnim organom i zapunjavanjem stvrdnjavajućim
zasipom veće čvrstoće: 1- ventilacioni hodnik, 2- uskopi na krilima otkopnog bloka
(polja), 3- centralni pripremni uskop, 4- transportni hodnik, 5- kombajn 4PU.
Sa otkopavanjem se počinje ispod ventilacionog hodnika otkopavanjem u

horizontalnom podseku, koji se potom zapunjava stvrdnjavajućim zasipom velike
čvrstoće slično livenom betonu. Tako zasuti pojas predstavlja plafon donjeg
otkopnog pojasa u kome se otkopavanje obavlja vez većeg obima podgradjivanja.
Prikazan postupak otkopavanja primenjen je za otkopavanje sloja u zaštitnom stubu
okna. Sloj moćnosti 7 m, nagiba 58o, pripremljen je izradom donjeg transportnog i
gornjeg ventilacionog hodnika, a u sredini otkopnog bloka izradjen je centralni
ventilaciono-prolazni uskop. Otkopni pojas se otkopava u dva prohoda kombajna
širine po 3,5 m. Ugalj je odvožen grabuljastim transporterom.
Pri otkopavanju prvog pojasa (podsecanje) podgradjivano je drvenim
stupcima, a u drugom pojasu nije vršeno podgradjivanje osim što su postavljani
kontrolni stupci. U procesu eksperimentalnog otkopavanja, otkopana se samo dva
pojasa. Stekla su se iskustva na bazi kojih se došlo do zaključka da je bolje
otkopavanje u horizontalnim pojasima odozgo naniže sa primenom zasipavanja
stvrdnjavajućim betonskim zasipom. Dobijeni su podaci o potrebnoj čvrstoći zasipa
i recepturi za njegovu pripremu.
149
_____________________________________________________________
2. Otkopavanje u nagnutim pojasima
Prednosti primene stvrdnjavajućih zasipa se mogu koristiti i pri otkopavanju

nagnutim pojasima, što je prikazano na slici 143, /10/. U Kuzbasu (Rusija) moćni
sloj uglja otkopavan je u pojasima po padu sloja, pri čemu su pojedini pojasi
otkopavani sa više pružnih stubova. Otkopavanje je izvodjeno mehanizovanim
kompleksom AK3, koji je u Kuzbasu dobio široku primenu pri otkopavanju strmih
slojeva srednje moćnosti sa zarušavanjem krovine.
U ovom slučaju se radi o primeni pomenutog kompleksa i pri zapunjavanju
otkopnog prostora stvrdnjavajućim zasipom. Sloj moćnosti 9 – 10 m deli se na tri
pojasa po padu ležišta (paralelno sa uslojenjem), a svaki se pojas otkopava u 3 – 4
pružna stuba kratkim čelima dužine do 25 m. Pružni stubovi se pripremaju izradom
podetažnih hodnika, pri čemu gornji hodnik uma ulogu ventilacionog, a donji
transportnog hodnika., koji potom dobija ulogu ventilacionog.
Slika 143.Metoda otkopavanja u nagnutim pojasima – pružnim stubovima

po prostiranju sa zapunjavanjem otkopa stvrdnjavajućim zasipom (otkopavanje
mehanizovanim kompleksom AK-3): 1. ventilacioni hodnik, 2- podetažni transportni
hodnik, 3- podetažni ventilacioni hodnik, 4- ugljena sipka, 5- ventilacioni uskop.
Otkopavanje na kratkom čelu obavlja se kompleksom AK3 koji se sastoji od

štitne podgrade i kružno krećućeg struga, kojim se mehanički otkopava ugalj na
čelu. Iza otkopnog kompleksa ubacuje se stvrdnjavajući zasip velike čvrstoće (nakon
očvršćavanja), a nagnutim položajem otkopnog stuba se obezbedjuje dobro
ispunjavanje otkopnog prostora iza štita. Zasip ujedno omogućava održavanje
donjeg hodnika, koji nakon prolaza otkopa dobija ulogu ventilacionog hodnika.
Paralelno sa otkopavanjem gornjeg stuba, priprema se niži u istom pojasu sloja.
150
____________________________________________________________
Primena metoda
otkopavanja u horizontalnim i
nagnutim pojasima sa
zapunjavanjem stvrdnjavajućim
zasipom posebno je interesantna
za otkopavanje moćnih slojeva
uglja sa strmim zaleganjem.
Otkopavanje takvih slojeva se
mora izvoditi podelom sloja na
2 – 3 ili više pojasa, a
otkopavanje se može izvoditi sa
zarušavanjem ili sa
zapunjavanjem, odnosno u
horizontalnim ili nagnutim
pojasima. Medjutim
otkopavanje sa zarušavanjem ili
zapunjavanjem običnim
zasipom zahteva veoma veliki
obim podgradjivanja, što
otkopavanje čini neefikasnim i
skupim.
Slika 144. Izgled mehanizovanog agregata
AK3 za otkopavanje u strmim ugljenim
slojevima
Ukoliko se troškovima zapunjavanja stvrdnjavajućim zasipom može

ekonomski opravdati otkopavanje takvih slojeva, tada je takvo otkopavanje znatno
povoljnije, obezbedjuje bolju sigurnost rada, niži obim podgradjivanja, veće
iskorišćenje uglja i veću proizvodnost otkopa i produktivnost rada. Medjutim, uslovi
o kojima se ovde govori nisu tako često prisutni u ležištima uglja, pa otuda ove
metode nemaju veću primenu.
151
____________________________________________________________
2.9. METODE KOMORNOG I KOMORNO-STUBNOG OTKOPAVANJA
2.9.1. Uslovi primene komornih metoda otkopavanja
Za eksploataciju ležišta uglja mogu se primeniti različite metode

otkopavanja u komorama, ali se one mogu podeliti na dve osnovne grupe i to:
- otkopavanje moćnih ležišta horizontalnog do strmog zaleganja u velikim
otkopnim komorama, i
- otkopavanje tanjih ugljenih slojeva komornim ili komorno-stubnim
metodama otkopavanja.
U oba slučaja se radi o otkopnim metodama sa zarušavanjem krovine, pa je i
postupak zarušavanja i sanacije krovine od većeg značaja, ne samo za iskorišćenje
uglja, već i za bezbedan rad u otkopima.
Prve od navedenih metoda našle su, u različitim varijantama, primenu u
većem broju rudnika na prostoru bivše Jugoslavije pa i Srbije, dok druga grupa
metoda komornog ili komorno-stubnog otkopavanja ima veću, čak i dominantnu
primenu u odnosu na otkopavanje mehanizovanim širokim čelima, u većem broju
zemalja kao što su: SAD, Engleska, Australija, Južnoafrička Republika i dr. Naime,
u zemljama sveta sa razvijenim rudarstvom postoji unekoliko jasno izražena dilema
u vezi opredeljenja na jedne ili druge metode otkopavanja. Na prostoru Evrope
(Nemačka, Poljska, Francuska, Rusija, Ukrajina i dr.) dominantnu primenu imaju
metode otkopavanja mehanizovanim širokim čelima, pa je za te metode razvijana i
specifična oprema: hidraulična podgrada, kombajni, strugovi, otkopni transporteri.
Nasuprot tome, na zapadu , a pre svega u Americi u većoj meri se primenjuju
metode komornog ili komorno-stubnog otkopavanja, za koje je, takodje, razvijana i
skoro do savršenstva dovedena oprema za otkopavanje (različite konstrukcije
kombajna, jamski kamioni i dr.). Ove metode se karakterišu izuzetno velikom
proizvodnošću zahvaljujući primenjenoj opremi, a značajna prednost im je i u
manjim investicionim troškovima za nabavku opreme.
Otkopavanje mehanizovanim širokim čelima, medjutim, obezbedjuje nešto
veću proizvodnost, naročito pri otkopavanju strugovima, njima se postiže veće
iskorišćenje uglja, sigurnost rada je na višem nivou, ali im je nedostatak u velikim
investicionim ulaganjima, u manjoj fleksibilnosti otkopa, nemogućnosti efikasne
primene u slojevima sa većim poremećajima i slično.
Komorno otkopavanje se efikasnije primenjuje u slojevima sa čvršćim
stenama u krovini budući da komore predstavljaju otkope veće širine u odnosu na
veliki broj uskočelnih metoda otkopavanja. U takvim slučajevima izostaje veći obim
podgradjivanja, koje se može izvesti primenom anker podgrade, koja je
jednostavnija, brže se postiže obezbedjenje otkopnog prostora, omogućava
mehanizovanje procesa podgradjivanja i manje smeta kretanju opreme u slučaju
kada se primenjuje samohodna oprema.
Metode komornog i komorno-stubnog otkopavanja u najvećoj meri se
primenjuju u slojevima horizontalnog ili blago nagnutog zaleganja. U literaturi se
sreće i nekoliko varijanti otkopavanja u komorama u ležištima sa strmijim nagibom.
U većini američkih rudnika, koji primenjuju ove metode otkopavanja, javljaju se
povoljni uslovi, budući da deo kontinenta gde se javljaju ležišta (istočni delovi SAD:
Pensilvanija, Virdžinija, Zapadna Virdžinija, Ohajo, Merilend i dr.) predstavlja
152
_____________________________________________________________
neporemećenu kontinentalnu ploču. Na ovim prostorima se eksploatacija uglja

izvodi uglavnom i tanjim slojevima karbonskog kamenog uglja, gde je moćnost sloja
uglavnom ispod 2 m, retko je veća.
Nasuprot tome, komorne metode otkopavanja na našim prostorima
primenjivane su za otkopavanje moćnih slojeva uglavnom lignitskog uglja
(Kosovski i Kolubarski basen, u rudniku Lubnica, jami Raspotočje u okviru
Zeničkog basena, a postoje podaci o primeni tih metoda i u rudniku Velenje.
Otkopavanje slojeva velike moćnosti ima dijametralno različite uslove otkopavanja,
jer otkopni prostori, pored veće širine, imaju i veliku visinu, kada se javlja
nedovoljna sigurnost rada u otkopima zbog nemogućnosti efikasnog kontrolisanja
krova komore i njenog podgradjivanja. Primena ovih metoda otkopavanja
predstavlja deo istorije razvoja metoda otkopavanja ležišta uglja na prostorima
Balkana (u delovima bivše SFRJ). Radi pružanja osnovnih informacija o ovim
metodama, daće se njihov kratak opis bez obzira na neaktuelnost ovih metoda
otkopavanja.
2.9. 2. Metode otkopavanja moćnih slojeva lignitskog uglja komornim

otkopima
U našoj starijoj literaturi sreće se tzv. «mostovska metoda otkopavanja»,

koja je prikazana na slici 145. Naziv je dobila po istoimenom rudniku u Češkoj, a
primenjivana je u gornjim delovima sloja u rudniku Velenje. Kod prikazane metode,
moćan sloj uglja (10 m) priprema se izradom hodnika na medjusobnom rastojanju
12 m. Na mestu ukrštanja dva hodnika počinje se sa podsecanjem komore. O
tehnologiji otkopavanja, koja je primenjivana u pomenutom rudniku ne vredi
govoriti jer je metoda otkopavanja primenjivana u vreme kada nije postojala
savremena mehanizacija za otkopavanje.
Slika 145. Otkopavanje moćnog sloja uglja horizontalnog zaleganja

(Mostovska metoda)
153
____________________________________________________________
Kao što je na slici prikazano komore u osnovi ima širinu 10 x 10 m, a od

prethodne otkopane i zarušene komore odvojena je stubom širine 2 m. Obaranje
uglja vrši se postupno u pločama bušačko minerskim radovima. Komora u drugom
redu se otkopava, takodje, kada je susedna komora u prethodnom redu zarušena,
tako da komore u radu zaostaju za komorama u prethodnim redovima najmanje za
širinu jedne do dve komore. U principu, pri obaranju uglja ostavlja se jedna ploča
uglja ispod krovine, kako bi obezbedila siguran rad za vreme dok se ugalj iz komore
utovara i odvozi. Radi se o sloju lignitskog uglja u kome su ploče jasno odvojene
proslojcima jalovine, a struktura lignitskog uglja obezbedjuje dobru nosivost
ostavljene ploče. Ona se posle kraćeg vremena sama zarušava, nakon čega se
zarušava i krovina sloja i potpuno ispunjava prostor komore.
Principijelno sličan način otkopavanja primenjivan je u jamama
Kolubarskog basena (Kosmaj i Junkovac), u kojima je, medjutim, otkopavanje
obavljano uz primenu, u to vreme, savremene Joy-eve mehanizacije (bušaća kola,
utovarna mašina sa rotirajućim ručicama i jamski kamion (Šatlkar) sa električnim
pogonom (slika 146).
Slika 146. Primenjena komorna metoda u jami «Kosmaj» Kolubarskog

lignitskog basena
Kao što je na slici prikazano, zbog velike moćnosti sloja (preko 20 m)

otkopavanje je vršeno u dva otkopna pojasa. Prvo se otkopava gornji, krovinski
pojas, a nakon 1- 2 godine otkopava se donji, podinski pojas. Za to vreme zarušene
stene u komorama gornjeg pojasa u potpunosti su konsolidovane tako da ne
povećavaju naprezanje u krovnoj ploči.
154
_____________________________________________________________
Ležište je pripremano izradom glavnih transportnih hodnika, koji su

izradjivani iz potkopa, kojim je otkopno polje otvoreno. Iz glavnog transportnog
hodnika izradjuju se, na medjusobnom rastojanju 13 – 14 m, otkopni hodnici, koji su
radjeni pod uglom većim od 90o da bi se omogućilo lakše skretanje jamskih
kamiona, kojima je odvožen ugalj iz komora. Za izradu hodnika i podsecanje
komore korišćena su bušaća kola sa dvema hidrauličnim granama i rotacionim
bušilicama. Krovne ploče iznad podseka obaraju se miniranjem sa oborenog uglja u
komori.
Minirani ugalj je utovaran utovarnom mašinom sa kontinuiranim radom sa
rotirajućim ručicama, u jamski kamion sa grabuljastim transporterom na dnu
(Šatlkar). Ugalj je transportovan do potkopa u kome se nalazila transportna traka, na
koju je ugalj presipavan neposredno iz kamiona.
Komorno otkopavanje primenjivano je i u jami Kosovskog ugljenog basena,
ali je izgled komora bio drugojačiji, što je prikazano na slici 147. Primena jamskog
otkopavanja u navedena dva naša lignitska basena bila je u to vreme opravdana jer
površinsko otkopavanje nije bilo tako efikasno kao danas. U to vreme nisu
primenjivani rotorni i bageri vedričari, pa nije bilo ekonomično raskrivanje veče
moćnosti pokrivajućih naslaga iznad sloja. Sa uvodjenjem savremene mehanizacije,
na pomenutim ležištima prestalo se sa podzemnom eksploatacijom.
U Kosovskom basenu primenjivana je istoimena, «Kosovska metoda
komornog otkopavanja», koja se sreće u starijoj udžbeničkoj literaturi (B. Petrović:
Otvaranje, razrada i metode otkopavanja, Beograd 1963). Komore su bile znatno
veće dužine (do 17 m), dok im je širina iznosila 8 m.
Slika 147. Kosovska metoda komornog otkopavanja moćnog lignitskog sloja
155
____________________________________________________________
Priprema za otkopavanje je vršena izradom otkopnih hodnika na

medjusobnom rastojanju 20 m, a iz glavnog transportnog hodnika, na koga su
otkopni hodnici upravni. Otkopavanje je obavljano u komorama u kojima se
otkopava na obe strane otkopnog hodnika. Komore, širine 8 m, prema krajevima se
postepeno šire da bi se smanjio gubitak uglja u stubovima izmedju komora. U
srednjem delu komore stub je širok do 6 m, a na krajevima se njegova širina
smanjuje na 2 – 3 m.
Otkopavanje u komori je vršeno podsecanjem komore na levoj i desnoj
strani otkopnog hodnika, tako da je iznad hodnika ostajao privremen stub uglja, koji
je obaran kasnije, posle obaranja još 2 – 3 ploče iznad podseka, U krovu komore
ostaje poslednja ploča uglja, koja obezbedjuje siguran rad, a njenim kasnijim
zarušavanjem uslovljava se i zarušavanje krovine i ispunjavanje komore ruševinom.
2.9.3. Komorno otkopavanje moćnih nagnutih slojeva
U slojevima sa većim nagibom (20 – 60o) i, takodje, veće moćnosti,

komorne metode su drugojačije konstrukcije i prilagodjene su uslovima u sloju. U
najvećem broju slučajeva komore su orjentisane po padu ležišta, a u komori se
prevoz uglja obavlja grabuljastim transporterima (pri nagibu 20 – 30o), a pri većim
nagibima, po mogućnosti, koristi se gravitaciona sila. U zavisnosti od toga, mogu se
javiti razlike u konstrukciji metode otkopavanja. U slojevima sa manjim nagibom, u
komori se otkopavanje obavlja odozgo naniže, a pri većim nagibima odozdo naviše.
To je prevashodno uslovljeno sigurnosnim uslovima, a gravitaciono spuštanje uglja
na niži horizont u mnogome pojednostavljuje rad u komori jer, u principu, izostaju
radovi na utovaru i prevozu uglja. Pri otkopavanju odozgo naniže, eventualno
prorušavanje krovine u komori ne prekida dalji rad na otkopavanju uglja, što nije
slučaj pri otkopavanju odozdo naviše.
Uspešno korišćenje gravitacione sile primenjuje se u slojevima sa strmim
nagibom (preko 60o), pri čemu se u komori privremeno može ugalj magazinirati o
čemu je napred već govoreno, a jedna karakteristična konstrukcija metode
komornog otkopavanja prikazana je na slici 37.
Na slici 148, /12/, prikazana je metoda komornog otkopavanja u moćnom
sloju sa nagibom 25 – 50o. Metoda je primenjivana u Kuzbasu - Rusija. Kao što je
na slici prikazano, koso rastojanje izmedju hodnika na susednim horizontima je 200
m, koliko približno iznosi i dužina komore u završnici otkopavanja. Moćnost sloja je
manja od 7 m. Izmedju transportnog hodnika na nižem horizontu i ventilacionog na
višem, izradjuju se pripremni uskopi po sredini budućih komora. Medjusobno
rastojanje izmedju uskopa je 9 – 12 m, budući da je širina komore 6 – 8 m, a širina
medjukomornog stuba 3 – 4 m. Sa otkopavanjem se počinje ispod ventilacionog
hodnika, do koga se može ostaviti zaštitni pojas uglja širine 2 – 3 m. Obaranje uglja
se vrši dužim minskim bušotinama, pri čemu se, zbog povećanja stabilnosti krova
komore, do krovine ostavlja ploča uglja debljine 1 – 1,5 m.
156
_____________________________________________________________
S obzirom da se radi o
otkopavanju ugljenih slojeva,
širina komore je obično manja
(u prikazanom slučaju je 6 – 8
m), a ostavljanje zaštitne ploče
od uglja ispod krovine sloja,
gubitke dodatno uvećava, tako
da je kod ovih metoda
iskorišćenje uglja često manje
od 50 %. To je i najznačajniji
nedostatak ovakvih metoda
otkopavanja.
Kao što je na slici
prikazano, obaranje uglja u
komori se vrši dužim minskim
bušotinama, što obezbedjuje
veću proizvodnost otkopa, a za
prikazanu metodu se daje
podatak o mesečnoj
proizvodnosti otkopa od 5.000
– 7.000 t/mesec. Pogodniji
uslovi su u blažim slojevima
Slika 148. Komorno otkopavanje moćnog gde se oboreni ugalj svozi na
ugljenog sloja sa odstupnim dobijanjem uglja niži transportni hodnik
grabuljastim transporterom.
Na način sličan napred opisanom, otkopavan je moćan sloj mrkog uglja u

jami Raspotočje Zeničkog ugljonosnog basena (mrki ugalj). Sloj se u ovom delu
ležišta javlja terasasto sa spuštanjem pojedinih blokova (terasa) zbog pojave
tektonskih poremećaja. Priprema za otkopavanje se posebno obavlja u svakoj od
terasa ograničenih tektonskim rasedima.
Priprema je principijelno ista sa prethodnom metodom, a obavlja se izradom

pripremnih uskopa izmedju transportnog i ventilacionog hodnika. Rastojanje
pripremnih uskopa uslovljeno je širinom komora i medjukomornih stubova.
Otkopavanje se, takodje, izvodi odozgo naniže, a ugalj obara dubokim minskim
bušotinama.
Jedan od važnih nedostataka komornog otkopavanja je postojanje velikih
praznih prostora u kojima može doći do nagomilavanja metana. To se u pomenutom
rudniku i dogodilo, pa je osamdesetih godina prošlog veka došlo do izuzetno snaže
eksplozije, koja je razorila celu jamu, a samo sticajem okolnosti nije došlo do velike
katastrofe i gubitka većeg broja ljudskih života. Posle eksplozije, zabranjena je
primena ove metode i u jami se prešlo na mehanizovano širokočelno otkopavanje.
157
____________________________________________________________
Slika 149. Komorno otkopavanje moćnog nagnutog sloja mrkog uglja u

jami Raspotočje Zeničkog basena (BiH).
2.9.4. Otkopavanje moćnog sloja blagog nagiba u «zvonastim» komorama
Na slici 150 prikazan je principijelno sličan način otkopavanja, ali je oblik

komora (u poprečnom preseku) zasveden, a u krovini se osiguranje obavlja
ankerisanjem. Kao što je na slici prikazano, sloj je moćnosti 9,2 m. Da bi se postigla
veća stabilnost krova komore, komorama se daje lučni oblik, a u vrhu luka, otvoreni
deo krovine se osigurava ankerisanjem. Zahvaljujući tome, moguće je povećati
širinu komore na 11 – 14 m, a u svakoj komori se priprema izvodi izradom dva
pripremna uskopa. Iz njih se obaranje uglja izvodi miniranjem lepezno izbušenih
minskih bušotina. Dužina komora po padu sloja je do 100 m.
Kao što je na slici prikazano, iz donjeg transportnog hodnika se izradjuje
strmiji uskop do krovine sloja, a zatim se, neposredno ispod krovine sloja izradjuju
dva ili tri pripremna uskopa iz kojih se vrši osiguranje krova otkopa
podgradjivanjem ankerima. Time je obezbedjeno i podsecanje gornjeg dela
komore, a minskim bušotinama, koje služe za obaranje uglja, dobija se ugalj od
podine do tog podseka. Oboreni ugalj se utovara na transporter kojim se spušta do
donjeg transportnog hodnika ili se, kao što je na slici prikazano, vodom, koja se
ubacuje hidromonitorom, hidraulički transportuje niz pripremni uskop.
Stubovi izmedju komora su srazmerno male debljine, što zavisi od veličine
pritiska u ležištu, a inače uslovljavaju odgovarajuće gubitke uglja pri otkopavanju.
Nakon odredjenog vremena narušava se stabilnost krova komore i dolazi do
njenog zarušavanja i ispunjavanja komore ruševinom. Komora ne sme biti zarušena
za vreme otkopavanja do nižeg horizonta, jer je potrebno obezbediti prolaz
ventilacione struje.
158
_____________________________________________________________
Slika 150. Otkopavanje moćnih ugljenih slojeva blagog nagiba u komorama sa

zasvedenim krovom
Slika 151. Komorno otkopavanje moćnog sloja strmog zaleganja
159
____________________________________________________________
Na slici 151 prikazana je metoda otkopavanja u komorama, primenjena u

strmim ugljenim slojevima. Specifičnost ove metode je u načinu pripreme i obaranja
uglja. Kao što je prikazano, na visinskom rastojanju 6 – 8 m iznad transportnog
hodnika izradjuje se hodnik za kontrolu istakanja uglja kroz kratke ugljene sipke
izradjene izmedju ova dva hodnika. Po sredini buduće komore se izradjuje pripremni
uskop do gornjeg nivoa, pri čemu je visinska razlika dvostruko ili trostruko manja
od visine horizonta (priprema sa medjuhorizontima). Komore su širine 7 – 8 m,
odnosno rastojanje pripremnih uskopa je 12 m.
Obaranje uglja u komorama vrši se nakon prethodnog podsecanja komore
do podine ležišta. Potom se iz podseka, tačnije iz pripremnog uskopa buše minske
bušotine u krovne ploče i miniranjem ugalj obara. Pod dejstvom gravitacije ugalj
pada na konusno dno komore gde se nalazi rešetka kroz koju se postepeno ugalj
propušta usitnjavanjem krupnih komada na rešetki. Pri obaranju uglja u komorama
ostavlja se ploča uglja do krovine radi povećanja njene stabilnosti. Zarušavanjem
ove ploče, dolazi i do zarušavanja krovine i ispunjavanja komore ruševinom.
Sličan način otkopavanja primenjivan je ranije u rudniku Aleksinac, a
prikazan je u pomenutoj knjizi prof. M. Petrovića.
2.9.5. Kombinovano stubno-komorno otkopavanje
Metoda otkopavanja, prikazana na slici 152, predstavlja kombinaciju

stubnog otkopavanja sa obaranjem uglja u otkopima koji imaju karakter komora.
Ovakav način otkopavanja primenjivan je u jamama rudnika Kreke u Tuzlanskom
basenu, a veoma sličnom metodom otkopavan je i moćan lignitski sloj u rudniku
Lubnica kod Zaječara.
Moćan lignitski sloj zaleže u vidu sinklinale, a prikazana metoda
otkopavanja primenjivana je u krilnim delovima sinklinale. Ležište se deli na
horizonte (spratove) visine 15 – 20 m, izmedju kojih se otkopavanje obavlja
otkopima po usponu sloja, principijelno kao kod stubnih metoda otkopavanja.
Priprema jednog otkopa širine 9- 10 m izvodi se izradom pripremnog
uskopa po usponu otkopnog stuba. Do gornjeg starog rada se ostavlja zaštitna ploča,
pa se sa dva miniranja na jednu i drugu stranu uskopa izvrši proširenje otkopa u
visini 2- 2,5 m. Iznad ovog podseka se prvo sa kratkim, a potom sa dužim minskim
bušotinama izvrši miniranje i zasecanje komore. Potom se prema ovakvom zaseku
ugalj obara lepeznim minskim bušotinama, koje se buše iz uskopa . Rastojanje
izmedju lepeza je 1,5 – 1,8 m. Kada se ugalj obori sa 3 – 4 lepeze, dobija se dužina
komore po padu 8 – 10 m, a dalji nastavak obaranja uglja može ugroziti stabilnost
otkopa. Zato se na ulazu u otkop postavi pojačana okvirna podgrada i obezbedi
zarušavanje ostavljene krovne ploče od uglja. Ukoliko neće sama da se obruši,
pristupa se njenom prinudnom zarušavanju dubokim minskim bušotinama izbušenim
iz uskopa.
Kada se, nakon toga, komora u potpunosti zaruši, pristupa se novom
podsecanju i vertikalnom zasecanju, a potom i obaranju krovnog uglja na već
opisani način. Sa većim brojem takvih komora, ugalj se otkopa sve do donjeg
transportnog hodnika, posle čega se osigura hodnik prema narednom otkopu i
160
_____________________________________________________________
pristupa njegovom otkopavanju, pošto je istovremeno sa otkopavanjem prethodnog

otkopa izradjen novi pripremni uskop.
Slika 152. Kombinovano stubno-komorno otkopavanje primenjeno u

rudniku Kreka (BiH)
U otkopu se podgradjivanje primenjuje samo pri izradi pripremnog uskopa,

a komora se ne podgradjuje. Otkop ima karakter slepog radilišta pa se primenjuje
njegovo separatno provetravanje.
2.9.6. Komorno otkopavanje sa zapunjavanjem
Pri otkopavanju strmih moćnih slojeva, može se otkopavanje obavljati u

komorama sa naknadnim njihovim zapunjavanjem, kako je prikazano na slici 153.
Strm ugljeni sloj se priprema za komorno otkopavanje izradom pripremnih uskopa
na medjusobnom rastojanju 10 – 12 m. Na slici su prikazana dva unekoliko različita
načina otkopavanja, kod kojih je osnovna razlika na početku otkopavanja, ali i u
načinu pripreme. Naime, na detalju «b» prikazano je odstupno otkopavanje, koje
zahteva prethodnu izradu pripremnog uskopa, što nije neophodno kod prvog načina
otkopavanja. Komora se može otpočeti neposredno ispod ventilacionog hodnika,
(detalj «a») ili sa ostavljanjem zaštitnog pojasa uglja ispod hodnika (detalj «b»).
Otkopavanje u komori se može vršiti odozdo naviše, kako je prikazano na detalju
161
____________________________________________________________
«a» ili odozgo naniže, prikazano na detalj «b». U oba slučaja se nakon otkopavanja
u celoj komori pristupa njenom ispunjavanju hidrauličnim zasipom. Pre toga se u
komori postavlja cevovod za dreniranje vode, koja se u otkop dovodi sa zasipom.
Slika 153. Komorno otkopavanje strmog moćnog sloja sa zapunjavanjem

komora hidrauličnim zasipom
2.9.7. Komorno-stubno otkopavanje
Za razliku od komornog otkopavanja, gde su komore nezavisni otkopi medjusobno

odvojeni uzdužnim stubovima u vidu zida ili trake i koji se ne otkopavaju, kod
komorno-stubnih metoda otkopavanja medjukomorni stubovi su predmet
otkopavanja, čak šta više često se ostavljaju znatno veće širine od komora pa se veći
deo uglja dobija iz njih. Komora u ovom slučaju ne mora biti velike širine, često je
to samo nešto širi hodnik (4 – 6 m).
U literaturi koja se odnosi na ove metode otkopavanja, sreće se veći broj
različitih konstrukcija, ali dominantnu primenu imaju metode komorno-stubnog
otkopavanja, koje se primenjuju u većini američkih rudnika, gde ove metode
dominiraju u odnosu na metode mehanizovanog širokočelnog otkopavanja. Osnovna
karakteristika ovih metoda je da se primenjuju u slojevima manje i srednje moćnosti
i da se otkopavanje obavlja mehanizovano primenom različitih tipova kombajna.
Njima se postiže velika proizvodnost i produktivnost rada na otkopavanju, a
značajna im je prednost i u tome što su fleksibilnije u odnosu na širokočelne metode
i zahtevaju mnogo manja investiciona ulaganja. U periodu razvoja ovih metoda
otkopavanja, u prvoj polovini prošlog veka primenjivana je oprema razvijena za ove
metode. Ona se sastojala od samohodne podsekačice, samohodne mašine za bušenje
minskih bušotina, kontinuirane utovarne mašine sa rotirajućim ručicama i jamskog
kamiona (šatlkara) sa grabuljastim transporterom u dnu za pražnjenje kamiona bez
izdizanja sanduka. Ove mašine proizvodila je američka firma «Joy», a treba
napomenuti da je tu opremu imala i jama «Kosmaj» Kolubarskog basena o čijem je
otkopavanju napred već govoreno.
162
_____________________________________________________________
Ležišta uglja, u kojima se primenjuju ove metode otkopavanja, su uglavnom

ležišta kamenog uglja karbonske starosti, pri čemu su krovinske stene veće čvrstoće
što omogućava otkopavanje u komorama veće širine sa manje podgradjivanja, koje
se obično izvodi ankerisanjem. Uglavnom se radi o slojevima sa horizontalnim ili
vrlo blago nagnutim zaleganjem.
U ovu grupu metoda otkopavanja mogu se svrstati tri najčešće primenjivane.
To su:
- komorno-stubno otkopavanje u stubovima, koji se ograničavaju izradom
otkopnih hodnika – komora prve faze otkopavanja iz kojih se potom osnovno
otkopavanje izvodi iz bočnih otkopa u stubu, (sl. 154 i 155),
- komorno stubno otkopavanje, poznato u našoj literaturi kao Pensilvanska
metoda, gde se otkopava u širokim otkopnim komorama, a potom vrši delimično
otkopavanje medjukomornih stubova (slike 156 – 160),
- komorno stubno otkopavanje (Picburg metoda) kod koje se mrežom
širokih hodnika formiraju veći kvadratni stubovi, koji se otkopavaju u drugoj fazi
odstupnim napredovanjem otkopavanja.
2.9.7.1. Komorno-stubno otkopavanje stubova iz prečnih otkopa.
Ovim načinom se otkopavaju stubovi prethodno ograničeni izradom

otkopnog hodnika, kako je to prikazano na slici 154, /80/. Priprema za otkopavanje
se izvodi u otkopnim poljima dužine (po pružanju) 100 – 300 m (vidi sliku), a širine
( po padu) 100 – 120 m.
Slika 154. Metoda komorno-stubnog otkopavanja u bočnim otkopima iz otkopnog

hodnika – komore: 1- otkopni hodnik – komora, 2- transportni hodnik, 3- pripremni
uskop, 4- ventilacioni hodnik, 5- bočni otkopi u stubu
163
____________________________________________________________
Ova varijanta se odnosi na otkopavanje u nagnutom sloju pri čemu se otkopni

hodnici ili komore prve faze otkopavanja izradjuju horizontalno po pružanju ležišta.
U drugoj fazi se iz komore otkopava stub u bočnim otkopima, koji su

unekoliko zakošeni u odnosu na komoru prve faze radi lakšeg ulaza kombajna. Kao
što je na slici prikazano, za vreme otkopavanja stuba u drugoj fazi, vrši se
otkopavanje, odnosno izrada novog otkopnog hodnika ili komore prve faze. Na slici
je naznačeno da je u toku otkopavanja neophodno separatno provetravanje otkopa.
Bočni otkopi se u principu ne podgradjuju, a krovina sloja se drži na stubovima
širine 1,5 m, koji se ostavljaju izmedju pojedinih bočnih otkopa širine 4,5 m.
Prikazan način
otkopavanja primenjivan
je u rudnicima Donbasa
(Ukrajina) i Kuzbasa
(Rusija). U prvoj fazi
(detalj «a» na slici,
otkopavanje kombajnom
se vrši u komori
(otkopnom hodniku) širine
3,5 m, sve do izbijanja u
suprotni ventilacioni
hodnik. Potom se
odstupno, u drugoj fazi,
kosim usecima kombajna,
širine 3,6 m, otkopava
stub prema prethodno
otkopanoj komori.
Metoda otkopavanja,
prikazana na slici,
projektovana je po ugledu
na metode komorno-
stubnog otkopavanja u
Americi, a korišćena je i
originalna JOY-eva
mehanizacija, koja se
sastoji od kombajna,
pretovarnog uredjaja i
teleskopskog transportera,
odnosno jamskog kamiona
Slica 155. Prikazana je varijanta komorno-stubnog
i samohodne bušilice za
otkopavanja, koja je primenjivana u ležištima Donbasa
bušenje bušotina u
(Ukrajina) i Kuzbasa u Rusiji, /14/.
krovinu u cilju ugradnje
ankera.
164
_____________________________________________________________
Konstruktivno ona ima odredjene razlike u izgledu komora i načinu otkopavanja

stubova, ali je princip otkopavanja zadržan.
2.9.7.2. Komorno-stubno otkopavanje u širokim komorama – Pensilvanska metoda
Kao što je napomenuto, izvorne konstrukcije komorno-stubnog otkopavanja

primenjivane su najviše u rudnicima SAD u nekim državama Srednjeg zapada, a
zatim i u Kanadi i Južnoj Africi. Na slici 156 prikazana je starija konstrukcija
komorno-stubne metode otkopavanja, poznata i kao «Pensilvanska metoda», /15/.
Prostrana eksploataciona polja sa relativno pravilnim zaleganjem slojeva kvalitetnog
kamenog uglja, razradom se dele na otkopna polja širine 90 – 120 m, čime je
definisana i dužina otkopnih komora. U otkopnom polju se otkopava u komorama
širine 7 – 8 m, izuzetno više, a izmedju komora ostavljaju stubovi širine 4 – 6,
izuzetno i 10 – 12 m, zavisno od pritisaka u ležištu i kvaliteta krovine, ali i od
usvojenog principa otkopavanja. Naime, nakon otkopavanja komora, pristupa se
otkopavanju medjukomornih stubova, na različite načine zavisno od primenjenog
načina za dobijanje uglja. Moćnost sloja, koja odredjuje visinu otkopavanja
(komore) kreće se u granicama 1,5 – 2 m, izuzetno je i do 3 m.
Način otkopavanja se može unekoliko razlikovati u zavisnosti od
primenjene opreme. U Ranijoj fazi primene ovih metoda, primenjivan je ciklični
način otkopavanja, koji se sastojao od sledećih radnih operacija:
- izrada horizontalnog i vertikalnih zaseka primenom samohodne
podsekačice,
- bušenje minskih bušotina samohodnim bušilicama,
- miniranja,
- utovara uglja kontinuiranom utovarnom mašinom sa rotirajućim
ručicama i njegov odvoz jamskim kamionom sa grabuljastim
transporterom na dnu sanduka (Shuttle-car).
- u novije vreme primenjivane su i mašine za mehanizovano podgradjivanje
ankerisanjem.
Pomenuta oprema radi istovremeno u najmanje tri otkopne komore tako što
se naizmenično smenjuju na njihovim čelima. Prvo se vrši izrada podseka i zaseka,
potom se buše minske bušotine i minira ugalj, a na kraju se ugalj utovara i odvozi
kamionom do pretovarnog mesta u transportnom hodniku, odakle se dalje
transportuje transporterima sa trakom.
Da bi se obezbedilo uspešno komuniciranje opreme izmedju pojedinih
komora, u medjukomornim stubovima se izradjuju proboji koji ujedno služe i za
strujanje vazduha kroz pojedine otkope, kako je to prikazano na slici 157.
U cilju boljeg provetravanja čela komore, od poslednjeg proboja do čela

nekad se postavlja ventilaciona ograda, koja vazdušnu struju usmerava ka čelu.
165
____________________________________________________________
a) b)
Slika 156. Metoda komorno

stubnog otkopavanja, koja je
primenjivana u nekim američkim
rudnicima: a) opšti izgled redosleda
c) otkopavanja u otkopnim poljima, b)
izgled otkopnih komora sa jednim
(centralnim ili bočnim) ulazom u
komoru, odnosno i sa dva ulaza u
komorama veće širine, c) kos
položaj komora uslovljen je
pojavom pukotinskih sistema, pri
čemu se orjentisanjem komora
upravno na pukotine ili rasede
dobija njihova najveća stabilnost.
Slika 157. Izgled otkopnih

komora i izradjeni proboji kroz
medjukomorne stubove radi
omogućavanja prolaza opreme
iz jedne u susednu komoru.
166
_____________________________________________________________
Racionalna primena ovakvog komorno-stubnog otkopavanja u najvećoj meri

zavisi od dubine ležišta, kojom je uslovljena veličina pritiska. Ukoliko je dubina
veća, potrebno je smanjiti širinu komore na račun povećanja širine medjukomornih
stubova. U literaturi je dat sledeći izraz, koji predstavlja funkciju zavisnosti dubine
otkopavanja,H, i parametara komore i kvaliteta krovinskih stena:
o b
H  s , m, gde su:
k o  k s m
σo – granična čvrstoća na pritisak u ugljenom sloju, N/m2,
ko – koeficijent koncentracije pritiska u medjukomornom stubu, (ko = 2,0 –
2,5),
γ – gustina krovinskih stena, t/m3,
ks – koeficijent sigurnosti (ks = 1,25 – 1,5),
bs – širina medjukomornog stuba , m,
m – moćnost sloja , m.
bs
Primena formule se ograničava na uslov  7 . Za ugljeve srednje
m
čvrstoće granična dubina je oko 200 m, a za ugljeve veće čvrstoće – do 300 m. Zbog
navedenih razloga, bez obzira na otkopavanje stubova, iskorišćenje uglja može biti
relativno malo, zbog čega se, prema navodima ruske literature, preporučuje njihova
primena u slojevima sa složenijim zaleganjem.
Opisani način otkopavanja zamenjen je kontinuiranim, koji se obavlja
primenom savremenih kombinovanih mašina, odnosno kompleta mehanizacije, koji
se sastoji od:
- kombajna za otkopavanje uglja na čelu komore, koji ujedno vrši i utovar
otkopanog uglja,
- jamskog kamiona za odvoz uglja do pretovarnog mesta gde se nalazi
transportna traka, ili
- teleskopskog transportera sa pretovarnim uredjajem, kojim se ugalj
odvozi kontinuirano, za razliku od diskontinuiranog odvoza kamionom.
Na slici 158, /15/, prikazana je jedna tipična konstrukcija komorno- stubne
metode otkopavanja sa primenom potpune mehanizacije otkopavanja uglja. Za
pripremu otkopnih polja karakteristično je da se radi veći broj hodnika, kako po
dužini otkopnog polja, tako i po širini (eventualno se radi o pripremnim uskopima
ako je sloj uglja sa odredjenim nagibom). Izrada velikog broja transportnih i
ventilacionih hodnika ne remeti bitno efikasnost otkopavanja, jer se i hodnici
izradjuju kombajnima. Oni su i inače, zbog velikih gabarita kombajna, velike širine
(min 4 – 5 m), pa se njihovom izradom postiže približno ista proizvodnost čela kao i
u otkopnim komorama.
Kako je na slici prikazano, uzduž otkopnog polja se izradjuju po tri paralelna

hodnika na rastojanju od prethodnih, koje odgovara dužinama otkopnih komora (90 –
120 m).
167
____________________________________________________________
Otkopavanje u komorama
se vrši odstupno od kraja
otkopnog polja, s tim što se
nakon otkopavanja nekoliko
komora počinje sa
otkopavanjem medjukomor-
nih stubova. Njihovo
otkopavanje se, takodje,
obavlja kombajnima,
kojima se sa nekoliko
zahvata (prolaza u stubu)
otkopa stub toliko da se
izmedju pojedinih prolaza
kombajna ostavljaju tanke
kore uglja, ili se na
pojedinim mestima
postavlja podgrada od
pojedinačnih stubova, a u
slučaju pojave oslabljenja u
krovini, postavljaju se
drveni ukrsni stubovi. Način
otkopavanja medjukomor-
nih, kao i ostavljenih
stubova izmedju hodnika,
prikazan je na slici 159.
Slika 158. Otkopavanje komorno-stubnom metodom,

primenom kontinuiranog načina dobijanja uglja
kombajnima.
Za otkopavanje u komorama i stubovima primenjuju se kombajni sa radnim

organom u vidu širokog ozubljenog valjka, a na slici 160 su prikazane dve
konstrukcije takvih kombajna.
168
_____________________________________________________________
a) b)
Slika 159. Redosled otkopavanja medjukomornih (a) i stubova izmedju pripremnih

hodnika (b)
a) b)
c)
Slika 160.Kombajni za mehaničko otkopavanje uglja u komorama:

a) kombajn firme JOY, b) isti kombajn u otkopu, c) kombajn firme Jeffrey
Potpuno mehanizovani kompleks opreme za otkopavanje uglja (slika 161)

sastoji se od kombajna, mobilne drobilice, pretovarnog uredjaja i teleskopskog
transportera sa trakom, kojim se ugalj prevozi do stalnog transportera u
transportnom hodniku. Kombajn je nekad opremljen bušilicama, kojima se za vreme
otkopavanja uglja buše bušotine za osiguranje krovine visećom podgradom –
ankerisanjem. Radom kombajna se distanciono upravlja, što rukovaocu obezbedjuje
bolji pregled čela i veću sigurnost rada, (slika 162-a). Dobijeni ugalj nekad ima i
krupnih komada pa on prolazi kroz mobilni uredjaj sa valjkastom drobilicom gde se
169
____________________________________________________________
usitnjava, a preko posebnog, takodje mobilnog uredjaja, (slika 162-b), se prebacuje

na traku koja se može teleskopski produžavati za oko 30 m, kada nije potreban
zastoj za intervenciju na produžavanje transportera.
Slika 161. Šematski prikaz komora sa opremom za dobijanje uglja
a) b)
Slika 162. Daljinsko upravljanje radom kombajna Jeffrey 1026HP u jednom

rudniku Zapadne Virdžinije (a); mobilna drobilica sa pretovarnim uredjajem (b)
170
_____________________________________________________________
S obzirom na kontinuirano dobijanje uglja na čelu, najpovoljnija je

kombinacija sa kontinuiranim odvozom transporterom. Veliki kapacitet otkopavanja
ne može zadovoljiti grabuljasti transporter, koji bi marao biti većih dimenzija, a
javljali bi se česti zastoji zbog njegovog produžavanja. Zbog toga se koriste
specijalni teleskopski transporteri sa trakom, koji omogućavaju praćenje
napredovanja čela na rastojanjima do 30 m, bez zastoja za produžavanje. To proces
otkopavanja čini kontinuiranim u dužem vremenskom periodu, kada se postiže vrlo
velika proizvodnost otkopa. Medjutim, u slučaju da se ne koriste kontinuirani
transporteri, odvoz uglja sa čela vrši se specijalnim jamskim kamionima sa
transporterom na dnu sanduka ili sa teleskopskim istiskivanjem tereta iz njega
pomoću pokretnog dna koje se potiskuje hidrauličkim cilindrima (slika 163). Oba
kamiona su posebne konstrukcije, koja se karakteriše vrlo malom visinom,
uslovljenom malom visinom otkopnog prostora pri otkopavanju slojeva male
moćnosti, koja je često 1 – 1,5 m.
Slika 163.Dva tipa jamskih kamiona za prevoz uglja u otkopnim komorama
171
____________________________________________________________
a)
b)
Slika 164. Pogradjivanje otkopnih komora: a) izgled krova otkopne komore,

koja je podgradjena ankerima sa podloškom od čelične ploče; b) osiguranje krova
komore snažnim sekcijama hidraulične podgrade, koja se na mesto ugradnje
doprema specijalnom samohodnom platformom
Sigurnost rada u otkopnim komorama zavisi od stanja krovine i veličine

pritiska, koji, pak, zavisi od dubine ležišta. Napred je već napomenuto da se
otkopavanje obavlja u slojevima kamenog uglja veće geološke starosti, što obično
znači da se u krovini sloja javljaju čvršće stene. Širina komore se odredjuje na
osnovu tih faktora, kvaliteta krovinskih stena i pojave tektonskih poremećaja.
172
_____________________________________________________________
Medjutim, otkop se često dodatno osigurava najčešće ugradnjom viseće podgrade.

Za njeno postavljanje koriste se posebne bušilice za bušenje bušotina u krovu sloja,
a kod savremenijih kombajna bušilice su montirane na samom kombajnu. Količina
ankera odredjuje se stanjem krovine, a u cilju boljeg poduhvatanja krovine,
podgradjivanje se vrši korišćenjem čeličnih ploča ili profila, koji se fiksiraju
ankerima (v. sl. 164). Na mestima pojave tektonskih oslabljenja krova komore
postavljaju se drveni ukrsni stubovi, ili se postavljaju sekcije hidraulične podgrade,
što je naročito značajno pri otkopavanju medjukomornih stubova.
2.9.7.3. Komorno-stubno otkopavanje uskim komorama sa otkopavanjem većih

kvadratnih stubova - Pitsburg metoda
U odnosu na prethodno opisanu metodu komornog otkopavanja, kod ove

varijante se otkopavanje obavlja izradom širokih hodnika – komora u prvoj fazi,
kojima se formiraju široki stubovi, koji se otkopavaju u drugoj fazi. U prostranim
otkopnim poljima istovremeno se, i paralelno, izradjuju 6 – 10 komora – otkopnih
hodnika, sa istovremenim napredovanjem njihovih čela (slika 165), /15/. Sukcesivno
sa napredovanjem ovih komora po pružanju otkopnog polja, izradjuju se i prečni
hodnici na približno istim rastojanjima od 30 – 33 m, čime se formiraju stubovi
uglja, u horizontalnom preseku dimenzija 20 x 20 do 30 x 30 m. Na ovaj način se
stubovi formiraju na celoj dužini otkopnog polja. Potom se odstupno vrši njihovo
otkopavanje .
Slika 165. Metoda

komorno stubnog
otkopavanja sa otkopava-
njem širokim hodnicima u
prvoj fazi, kojima se
formiraju široki stubovi za
otkopavanje u drugoj fazi,
(Pitsburg metoda)
Izrada uzdužnih i
poprečnih hodnika –
komora prve faze, obavlja
se kombajnima, kakvi se
promenjuju i kod prethono
opisane metode (v. sl.
160). Širina ovih
prostorija je 4 – 5 m, što
obično odgovara
maksimalnoj širini zahvata
kombajna.
173
____________________________________________________________
Prednost ovakvog otkopavanja je u tome što se u prvoj fazi otkopava u relativno

uskim komorama – otkopnim hodnicima, u kojima se može obezbediti
zadovoljavajuća sigurnost rada bez većeg podgradjivanja. U drugoj fazi se formirani
stubovi otkopavaju sukcesivno uz primenu mera za osiguranje krovine.
Na slici 165 prikazan je jedan slučaj takvog otkopavanja. Otkopno polje velikih
dimenzija podeljeno je na panele širine 135 m, u kojima se otkopavanje vrši
istovremeno u 6 otkopnih komora, a prečnim probojima se ograničavaju stubovi
dimenzija 20 x 20 m. Metoda se u američkoj stručnoj literaturi naziva prema
istoimenog gradu u Pensilvaniji, a sa prikazanih slika jasno proističe značajna
principijelna i konstrukciona razlika izmedju prikazanih metoda komorno-stubnog
otkopavanja. Zahvaljujući navedenim pogodnostima, ovom metodom otkopavanja
se, naročito u prvoj fazi otkopavanja, postižu znatno povoljniji pokazatelji
otkopavanja. Veća je proizvodnost otkopa uz manju potrošnju materijala za
podgradjivanje. U drugoj fazi se otkopavaju stubovi znatno većih dimenzija nego što
je to slučaj kod prethodno opisane metode, što, takodje, obezbedjuje bolje rezultate
na otkopavanju.
Slika 166. Aksonometrijski prikaz metode komorno-stubnog otkopavanja u širokim

otkopnim stubovima kvadratnog preseka. Na desnoj strani slike prikazano je
istovremeno otkopavanje širokim čelom dužine 120 m.
Veći deo rezervi uglja u otkopnom polju otkopava se u drugoj fazi pri
otkopavanju stubova. To je normalno, jer je odnos količina otkopanih rezervi uglja u
prvoj i drugoj fazi oko 1:2 do 1:2,5.
Otkopavanje se obavlja istim otkopnim mašinama – kombajnima, kojima se,
po različitim šemama, rade proboji kroz stub uz sukcesivno smanjenje njegove
površine. Pri tome, izmedju pojedinih prohoda kombajna ostaje deo neotkopanog
uglja, što se smatra otkopnim gubitkom uglja. Količina ostavljenog uglja je različita
174
_____________________________________________________________
u zavisnosti od veličine stuba i šeme prohoda kombajna što se vidi i sa šematskog

prikaza načina otkopavanja stubova prikazanog na slici 167.
a) b)
Slika 167. Redosled otkopavanja stubova uglja sa većim brojem prohoda

kombajna, koji su na slici označeni brojevima
Pri otkopavanju stubova, kopanje uglja se vrši iz prolazne komore prema

prethodno zarušenoj, do koje se obično ostavlja kora uglja širine 1 – 2 m. Po šemi
prikazanoj na detalju «a», slike 167, sa 2 – 3 prohoda stub se podeli na 3 – 4 stuba
manje širine (do 3,5 m), a potom se ti stubovi otkopavaju delimičnim zahvatima iz
uradjenih proboja. Šema prikazana na detalju «b» pokazuje da se prohodi kombajna
čine u dva upravna pravca (1 i 2), a potom u naredna dva (3 i 4) i najzad u poslednja
dva (5 i 6). Izmedju pojedinih prohoda se ostavlja nešto više uglja, koji na sebi nosi
krovinu sloja do završetka otkopavanja stuba.
Primena komorno-stubnih metoda otkopavanja, kao što je napred već
naglašeno, ima više prednosti u odnosu na otkopavanje širokim čelom. To su, pre
svega, manja investiciona ulaganja za nabavku opreme, manji troškovi održavanja
jamskih prostorija, zbog njihovog kraćeg veka trajanja i veća fleksibilnost metode,
koja se može primeniti i u uslovima gde ne postoje odgovarajući uslovi za primenu
širokočelnog otkopavanja. Medjutim, postoje i drugi uticajni faktori, koji doprinose
tome da se u mnogim zemljama sveta, a najviše u Evropi, Rusiji i Kini, širokočelne
metode primenjuju u dominantnom obimu.
Komorno-stubno otkopavanje se primenjuje uz korišćenje namenske
opreme, koja je napred prikazana. U savremenim uslovima primene ovih metoda,
širina zahvata kombajnima ide i do 6 m, pri čemu se postiže smensko napredovanje
otkopa i preko 100 m, a u zavisnosti od moćnosti sloja, pri tome dobija i do 1.200 t
rovnog uglja. Za jedno otkopno polje, prema podacima iz literature potrebna su
ulaganja od 1,25 miliona US$, od čega na kombajn (Continous miner) otpada blizu
60 %. U odnosu na godišnju proizvodnju, veličina investicionih troškova je do 10
175
____________________________________________________________
US$/t/god.. Zahvaljujući visokoj proizvodnosti opreme, u rudniku radi mali broj

radnika, a postižu se učinci na otkopavanju do 50 t/nadn., dok se rudnički učinak
smanjuje na samo 33 t/nadn. Medjutim, kada se uporede pokazatelji učinaka na
otkopavanju sa onim koji se u američkim rudnicima postižu pri širokočelnom
otkopavanju, uočava se značajna prednost ovih drugih metoda. Ona se kreće u
granicama 120 – 150 t/nadn., pri čemu dnevna proizvodnost otkopa dostiže 1.600 –
2.100 t/dan. To svakako mnoge rudnike dovodi u dilemu o potrebi većeg uvodjenja
širokočelnog otkopavanja. I dok su komorno-stubne metode pre nekoliko decenija
imale dominantnu ulogu, krajem prošlog veka njihova primena je svedena na nešto
više od 60 % učešća u ukupnoj proizvodnji uglja, sa tendencijom daljeg povećanja
učešća širokočelnog otkopavanja.
176
Metode otkopavanja rudnih ležišta
_____________________________________________________________
3. METODE OTKOPAVANJA RUDNIH LEŽIŠTA
3.1. USLOVI PRIMENE METODA OTKOPAVANJA
Rudna ležišta se karakterišu znatno većom raznovrsnošću uslova i načina

pojavljivanja, kao i najznačajnijih mehaničkih i strukturnih karakteristika kako rude,
tako i pratećih stena. U dominantnom broju slučajeva radi se o čvrstim stenskim
sredinama, što uslovljava dobijanje rude bušačko-minerskim radovima. Za njihovo
otkopavanje primenjuje se drugojačija oprema, a poslednjih decenija veliko
unapredjenje je postignuto uvodjenjem savremene samohodne opreme na dizel ili
električni pogon. Najveći napredak postignut je u oblasti primene mašina za bušenje
minskih bušotina, kako kratkih tako i dubokih. Primena hidrauličkih bušaćih čekića
doprinela je značajnom povećanju brzine bušenja, a za bušenje minskih bušotina
velikog prečnika (100 – 165 mm) primenu su našle savremene mašine za bušenje sa
dubinskim (ronećim) čekićima. U oblasti utovara i transporta rude na otkopima
primenjuju se utovarno-transportne mašine sa sve većim zapreminama kašike, pri
čemu, osim standardne primene pogona dizel motorima, sve veću primenu imaju
mašine sa električnim pogonom. Njima se postižu bolji uslovi rada na otkopima, jer
se bitno smanjuje emisija ispusnih (zagušljivih i otrovnih) gasova dizel motora.
Veliki napredak je učinjen i na planu primene odgovarajuće mehanizacije za
izradu jamskih prostorija, što je veoma značajno zbog visokog učešća radova na
izradi prostorija otvaranja, razrade i pripreme.
Navedene promene koje su uslovile brz napredak i usavršavanje metoda
podzemnog otkopavanja rudnih ležišta, omogućile su uvodjenje nekih novih rešenja
u konstrukcijama metoda otkopavanja. U oblasti pripreme otkopnih blokova za
otkopavanje skoro se redovno sreće primena kosih jamskih prostorija, dijagonalnih
ili «spiralnih» uskopa sa nagibima koji odgovaraju primeni savremene opreme (do
20 % odnosno 11,3o). Priprema se sve više racionalizuje zahvaljujući primeni
mašina za bušenje, kojima se uspešno buše sve dublje minske bušotine, čime je
omogućeno smanjenje broja hodnika za bušenje, odnosno broja podetaža pri primeni
tih metoda, a sve veću primenu dobijaju metode etažnog otkopavanja, pri čemu se
dobijanje rude postiže bez deljenja otkopnih blokova na podetaže.
Pri razmatranju novijih vrsta metoda otkopavanja koristi se njihova
postojeća klasifikacija, po kojoj su sve metode podzemnog otkopavanja rudnih
ležišta podeljene na 8 grupa. Klasifikacija, koja je bila zastupljena i u našoj
udžbeničkoj literaturi (B. Gluščević: Otvaranje i metode podzemnog otkopavanja
rudnih ležišta), vezuje se za ruskog naučnika i akademika M.I. Agoškova, a u
stručnoj udžbeničkoj literaturi daje sa izvesnim odstupanjima. Po ovoj klasifikaciji
se metode dele na 7 grupa, a u pomenutoj knjizi prof. B. Gluščevića se navode 8
grupa. Razlika je u tome što se u nekim knjigama ne navode posebno metode
otkopavanja za podgradjivanjem i zapunjavanjem otkopnog prostora, a u nekim se te
metode navode, ali se ne daje grupa kombinovanih metoda otkopavanja. Da bi se
izbeglo to neslaganje, najjednostavnije je klasifikaciju metoda otkopavanja dati sa
svih pomenutih 8 grupa, pa u tom slučaju ona ima sledeći sastav:
1. Metode otkopavanja sa otvorenim otkopima,
2. Metode otkopavanja sa magaziniranjem rude,
3. Metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa
177
_____________________________________________________________
4. Metode otkopavanja sa podgradjivanjem otkopa

5. Metod otkopavanja sa podgradjivanjem i zapunjavanjem otkopa,
6. Metode otkopavanja sa zarušavanjem krovine,
7. Metode otkopavanja sa zarušavanjem rude i krovine
8. Kombinovane metode otkopavanja.
U novijoj ruskoj literaturi (V.R. Imenitov: Processy podzemnyh gornyh rabot
pri razrabotke rudnyh mestoroždenij) prihvaćena je novija klasifikacija, koja se
inače sreće u američkoj literaturi, po kojoj se metode dele na tri osnovne grupe:
1. Metode otkopavanja sa prirodnim održavanjem otkopnih prostora,
2. Metode otkopavanja sa obrušavanjem rude i pratećih stena,
3. Metode otkopavanja sa veštačkim održavanjem otkopnih prostora.
Obe klasifikacije, kao i većina drugih, koje se češće sreću u stručnoj literaturi,
bazirane se na uslovima i načinima saniranja otkopnih prostora prema kojima se kod
nekih otkopni prostor održava u prirodnom stanju, kod nekih se on održava
zahvaljujući podgradjivanju ili ispunjavanju jalovinom (zasipom), a kod nekih se
primenjuje zarušavanje krovinskih stena ili rude i krovinskih stena, pa izostaje
proces održavanja otkopnog prostora. U praksi otkopavanja rudnih ležišta ima
primera primene obično dve različite metode za otkopavanje u istim otkopnim
blokovima, pa se čini sasvim logičnim da se tada govori o kombinovanom
otkopavanju ležišta. Uglavnom se radi o tome da se jedan način (metoda) primenjuje
u prvoj fazi za otkopavanje u otkopima koji se zapunjavaju ili ostaju otvoreni, a da
se u drugoj fazi primenom nekog drugog načina (metode) otkopavanja, otkopavaju
ostavljeni sigurnosni stubovi. Prema tome, u takvim prilikama ima smisla, pre
svega, govoriti i različitim metodama otkopavanja sigurnosnih stubova, koji se
ostavljaju kod većeg broja različitih metoda otkopavanja, a najčešće tamo gde se
otkopavanje u prvoj fazi obavlja u otkopnim komorama izmedju kojih se ostavljaju
medjukomorni (sigurnosni) stubovi. Sasvim je logično da se ove metode
prevashodno primenjuju pri otkopavanju moćnih rudnih ležišta.
Bez obzira na dug vremenski period kada je pomenuti udžbenik prof. B.
Gluščevića napisan, njegovo korišćenje i dalje može biti od koristi, ali se javila
potreba da se u nekim oblastima, odnosno grupama metoda otkopavanja izvrši
dopuna sa metodama otkopavanja koje su uglavnom proistekle nakon datuma
objavljivanja knjige ili se radi o metodama koje su bitno poboljšane zahvaljujući
primeni savremenijih mašina za rad na otkopima. O nekim od tih metoda se govori u
ovom poglavlju.
3.2. METODE OTKOPAVANJA SA OTVORENIM OTKOPIMA
Metode otkopavanja sa otvorenim otkopima primenjuju se u ležištima

različitih nagiba i moćnosti, a osnovni preduslov je da se radi o ležištima i pratećim
stenama sa boljim mehaničkim i strukturnim karakteristikama, neophodnim za
održanje otkopnog prostora veće širine ili dužine. Kada se o moćnosti ležišta radi,
povoljni uslovi za primenu ovih metoda javljaju se pri srednjoj i većoj moćnosti.
Donja granica moćnosti je 2 – 3 m, ispod koje se javlja problem za primenu
savremenih mašina za dobijanje i utovar rude. Pri velikoj moćnosti ležišta,
178
_____________________________________________________________
otkopavanje se vrši u komorama, čija se širina odredjuje na bazi mehaničkih i

strukturnih karakteristika rude.
Nagib ležišta je od većeg značaja, medjutim, za svaki nagib ležišta se može
izabrati odgovarajuća varijanta otkopavanja, koja će odgovarati konkretnim
uslovima u ležištu. Suština rešavanja problema vezanim za nagib ležišta je u
mogućnostima primene otkopavanja u horizontalnim otkopima ili čak u
horizontalnim pojasima, pri čemu nagib ležišta nema presudnu ulogu. U svakom
slučaju blagi nagibi su pogodni za primenu samohodne opreme, što se ne isključuje i
kod strmijih ležišta. Kod strmijih ležišta, pak, primenjuju se varijante metoda
otkopavanja kod kojih se na odgovarajući način koristi gravitaciona sila za spuštanje
rude na transportni nivo, što znači da se može skoro potpuno izbeći ili maksimalno
pojednostaviti proces utovara rude.
Metode otkopavanja sa ostavljanjem otvorenih otkopa generalno se mogu
podeliti na dve osnovne grupe:
- metode komornog ili komorno-stubnog otkopavanja, koje se primenjuju u
horizontalnim i blago nagnutim ležištima, i
- metode podetažnog ili blokovskog otkopavanja, koje se primenjuju u
ležištima sa strmim zaleganjem.
U navedenim uslovima (nagibima) ležišta izostala su ona sa srednjim
nagibima, (30o – 45o), medjutim, i u njima se mogu primeniti neke varijante metoda
komornog ili komorno-stubnog otkopavanja, prilagodjene takvim uslovima u ležištu.
U daljem prikazu metoda otkopavanja pod komornim metodama
podrazumevaće se one kod kojih se otkopavanje obavlja u komorama koje su
nezavisne od susednih otkopa, dakle u komorama koje su medjusobno razdvojene
trakastim stubovina. Pod komorno-stubnim metodama podrazumevaju se one
varijante metoda kod kojih se paralelno vrši otkopavanje i delova sigurnosnih
stubova, pa su prostori susednih otkopa medjusobno povezani.
3.2.1. Metode komornog otkopavanja u ležištima horizontalnog ili

vrlo blagog nagiba
3.2.1.1. Odredjivanje osnovnih parametara metoda otkopavanja
Otkopavanje u komorama primenjuje se u nešto moćnijim ležištima, obično do

20 m, ali se mogu primeniti i u ležištima moćnosti 2- 3 m, odnosno u onoj, koja
omogućava bezbedno korišćenje odgovarajuće mehanizacije. Osnovni uslov je, da
se radi o ležištima sa čvrstom rudom i čvrstim krovinskim stenama. Osim u rudnim,
ove se metode primenjuju i u ležištima soli, uljnih škriljaca i drugim ležištima
nemetaličnih mineralnih sirovina.
U zavisnosti od stabilnosti krovinskih stena, definiše se širina otkopnih
komora, koja obično iznosi 10 – 15 m, izuzetno i do 20 m. Dužina komora je retko
veća od 80 – 100 m, a odredjuje se izradom pripremnih hodnika, kojima se ležište
deli na pojedine otkopne blokove, odnosno otkopna polja širine koja odgovara
usvojenoj dužini komora.
Osnovni problem pri izboru glavnih parametara metode otkopavanje je
odredjivanje širine komore. Nakon toga se dimenzioniše širina sigurnosnih stubova.
179
_____________________________________________________________
Za odredjivanje širine komora mogu se koristiti različiti analitički izrazi, koji

se sreću u stručnoj literaturi, medjutim, osnovni problem, pri tome, je u izboru većeg
broja koeficijenata koji figuriraju u formulama i u tome što formule najčešće nisu
univerzalnog značaja, već su dobijene na bazi izvršenih istraživanja u konkretnim
ležištima. Zbog toga se ovaj problem nejjednostavnije rešava korišćenjem
savremenih klasifikacija stena, pri čemu se najčešće koriste klasifikacija
Južnoafričkog saveta poznata po njenom autoru Z.T. Bieniawskom. Druga
klasifikacija se vezuje za Norveški geotehnički institut, odnosno za autore Barton-
Lien-Lunde. Obe klasifikacije se baziraju na pokazateljima kvaliteta stenske sredine,
koji se odredjuju u procesu istraživanja ležišta, /59/. To su:
Y1 – parametar koji zavisi od jednoaksijalne čvrstoće masiva,
Y2 – parametar koji uzima u obzir kvalitet stenske mase (RQD),
Y3 – parametar koji zavisi od rastojanja izmedju pukotina,
Y4 – parametar koji zavisi od stanja pukotina,
Y5 - parametar koji zavisi od prisustva podzemnih voda u stenskom masivu,
Y6 - parametar koji zavisi od ugla i smera pada diskontinuiteta u masivu.
Ukupni pokazatelj se odredjuje kao suma svih navedenih, odnosno:
Q = Σ Yi
Odredjivanje pojedinih parametara vrši se na bazi poena, koji se odredjuju u

odnosu na definisanu veličinu pojedinih uticajnih veličina.
Prvi parametar zavisi od veličine jednoaksijalne čvrstoće stenskog masiva i
odredjuje se na bazi podataka iz tabele.
Jednoaksijalna čvrstoća, > 200 200- 100- 50 - 25- 10 - 3 -

MPa 100 50 25 10 3 1
Poeni 15 12 7 4 2 1 0
Drugi parametar zavisi od kvaliteta stenske mase (RQD), tačnije od procenta

dobijenog jezgra iz istražnih bušotina. On se odredjuje na bazi podataka iz tabele:
Procenat dobijenog jezgra 100-90 90 - 75 - 50 – <25

(RQD),% 75 50 25
Poeni 20 17 13 8 3
Treći parametar karakteriše rastojanje izmedju pukotina, a broj poena se

odredjuje na osnovu podataka iz tabele:
Rastojanje izmedju >3 3-1 1 – 0,3 0,3–0,05 < 0,05

pukotina, m
Poeni 30 25 20 10 5
Četvrti parametar karakteriše stanje pukotina i njihovu ispunjenost različitim

materijalima. Broj poena se odredjuje na bazi sledećih karakteristika masiva i
pukotina u njemu:
180
_____________________________________________________________
Stanje pukotina u stenskom masivu Poeni

1. Površine pukotina vrlo hrapave, bez zeva, sa čvrstim zidovima 25
2. Površine malo hrapave, sa zevom < 1 mm, čvrsti zidovi 20
3. Površine malo hrapave, zev > 1 mm, stene pukotina meke 12
4. Otvorene pukotine ili zapunjene mekim materijalom, širina < 5 6
mm
5. Otvorene ili ispunjene mekim materijalom, sa širinom pukotine > 0
5 mm
Peti parametar karakteriše prisustvo vode u pukotinama, u zavisnosti od

čega se dodeljuje sledeći broj poena:
Pritok vode na 10 m prostorije, 0 > 0 ≤ > 25 ≤ > 125

l/min. 25 125
Odnos pritiska vode u pukotinama 0 ≤ 20 > 20 ≤ 50 > 50
prema max naprezanju u masivu,
%
Poeni 10 7 4 0
Šesti parametar zavisi od smera pada pukotina u odnosu na prostiranje prostorije

(komore). Odredjuje se na bazi podataka iz tabele:
Položaj pukotina u odnosu na čelo prostorije i njeno prostiranje Poeni
1. Prostiranje pukotina normalno na jamsku prostoriju, pad
pukotina od čela pod uglom:
45o > β ≤ 90o 0
20o > β ≤ 45o -2
2. Pad pukotina od masiva ka čelu, pri uglu:
45o > β ≤ 90o -5
20 > β ≤ 45
o o
- 10
3. Prostiranje pukotina paralelno sa jamskom prostorijom, pri
uglu pada: - 12
45o > β ≤ 90o -5
20o > β ≤ 45o
4. Ugao pada pukotina β = 0 – 20o - 10
Na bazi odredjenog broja poena po pojedinim uslovima koji vladaju
u stenskom masivu, odredjuje se ukupni pokazatelj kao suma pojedinačnih poena, tj.
Q = Σ Yi. Bezbedni raspon komore se odredjuje prema grafiku datom na slici 168.
181
_____________________________________________________________
Slika 168. Grafik za odredjivanje širine jamskih prostorija i komora po Z.T.

Bieniawskom
Na osnovu dobijenih poena na grafiku se ucrtava linija izmedju prikazanih

krivih linija, a na ordinatnoj osi se očitava širina prostorije. Na osnovu grafika,
stanje stenskog masiva se odredjuje na bazi dobijenih poena i to:
- veoma nestabilan 0 – 20 poena
- nestabilan 21 – 40 poena
- srednje stabilan 41 – 60 poena
- stabilan 61 – 80 poena
- vrlo stabilan 81 – 100 poena
Na sličan način se postupa i pri korišćenju metodologije Norveškog

geotehničkog instituta (Barton-Lien-Lunde), takodje na bazi šest karakterističnih
pokazatelja, a ukupan broj poena se odredjuje iz izraza:
K1 K 3 K 5
Q   , gde su:
K2 K4 K6
K1 – pokazatelj koji zavisi od procenta dobijenog jezgra iz istražnih

bušotina, (RQD),
K2 – pokazatelj koji zavisi od narušenosti (ispucalosti) stenskog masiva,
182
_____________________________________________________________
K3 – pokazatelj koji karakteriše stanje površina pukotina u masivu,

K4 – pokazatelj koji zavisi od ispunjenosti pukotina,
K5 – pokazatelj koji zavisi od hidrogeoloških uslova,
K6 – pokazatelj koji zavisi od stepena poremećenosti stenskog masiva.
Pokazatelj K1 se odredjuje na bazi poena prikazanih u sledećoj tabeli:
Dobijeno jezgro u komadima dužine preko 100 mm K1

Vrlo mala količina jezgra 0 – 25
Mala količina jezgra 25 – 50
Srednja količina dobijenog jezgra 50 – 75
Visok procenat dobijenog jezgra 75 – 90
Vrlo visok procenat dobijenog jezgra 90 - 100
Pokazatelj K2 se dobija na bazi sledećih karakteristika pukotinskih sistema:
Narušenost stenskog masiva pukotinama K2

Nema poremećaja ili samo slučajne pukotine 0,5 – 1
Jedan sistem pukotina 2
Jedan sistem pukotina i pojava slučajnih pukotina 3
Dva sistema pukotina 4
Dva sistema pukotina i pojava slučajnih pukotina 6
Tri sistema pukotina 9
Tri sistema pukotina i slučajne pukotine 12
Četiri i više sistema pukotina na bliskim rastojanjima 15
Vrlo intenzivno narušena stenska sredina 20
Pokazatelj K3 se odredjuje na bazi sledećih karakteristika stanja pukotina:
Stanje pukotina u stenskom masivu K3

Zidovi pukotina su u kontaktu ili do njega dolazi po smicanju
masiva do 10 cm:
- pojedine pukotine koje se ne spajaju medjusobno 4
- hrapave i iskrivljene površine pukotina 3
- iskrivljene pukotine sa glatkim površinama 2
- hrapave prave površine pukotina 1,5
- glatke prave površine pukotina 1
- površine klizanja 0,5
- pukotine bez kontakta ispunjene glinovitim ili zrnastim 1
materijalom
Pokazatelj K4 zavisi od karaktera ispune pukotina i odredjuje se na sledeći način:

Karakter promena masiva u narušenim zonama pri čemu zidovi K4
pukotina kontaktiraju:
- pukotine ispunjene cementovanim vodonepropusnim materijalom 0,75
183
_____________________________________________________________
- zidovi pukotina su neizmenjeni ...................................................... 1

- zidovi pukotina malo izmenjeni ..................................................... 2
- glinovite ili peskovito-glinovite površine pukotina ........................ 3
- pukotine ispunjene mekom ispunom sa malim trenjem ................. 4
Zidovi pukotina kontaktiraju pri smicanju masiva ispod 10 cm:
- ispuna peskovita bez gline ............................................................. 4
- ispuna od sabijene nekvašene gline .............................................. 6
- ispuna od raskvašene gline ........................................................... 8
- ispuna od bujave gline .................................................................. 8 - 12
Zidovi pukotina ne kontaktiraju pri smicanju:
- ispuna od zrnastog materijala ...................................................... 6
- ispuna zrnasta i glinovita ............................................................. 8 – 12
- nenakvašena ispuna ..................................................................... 5
- zona sa glinovotom ispunom ........................................................ 10 - 20
Pokazatelj K5 koji zavisi od hidrogeoloških uslova, odredjuje se na sledeći način:
Suve prostorije ili sa malim dotokom vode (ispod 5 l/min) pri

pritisku vode manjem od 0,1 MPa 1
Srednji pritok vode (sa pritiskom 0,1 – 0,25 MPa):
- bez iznošenja ispune ................................................................... 0,5
- sa iznošenjem ispune .................................................................. 0,33
Vrlo veliki pritok vode (pritisak preko 1 MPa):
- koji prestaje posle miniranja .................................................... 0,2 – 0,1
- koji ne prestaje posle miniranja ................................................. 0,1 – 0,05
Pokazatelj K6 zavisi od stepena poremećenosti masiva, a odredjuje se na sledeći

način:
Prostorija preseca zonu poremećaja:

- česte zone poremećaja sa glinenom ispunom ........................ 10
- pojedinačne zone poremećaja sa glinenom ispunom .............. 2,5
- česte zone poremećaja u čvrstim stenama .............................. 7,5
- pojedinačne zone poremećaja u čvrstim stenama .................. 2,5
- zone poremećaja u deformisanim stenama ............................. 5
Prostorije u neporemećenom stenskom masivu:
- nisko naponsko stanje, σ' > 200, σ'' > 13 ............................... 2,5
- srednje naponsko stanje; σ' = 200 – 10 , σ'' = 13 – 0,66 .......... 1
- visoko naponsko stanje, σ' = 10 – 5, σ'' = 0,66 – 0,33 .............. 0,5 – 2
- izboji stena, σ' = 5 – 2,5; σ'' = 0,33 – 0,16 ............................. 5 – 10
- gorski udari, σ' < 2,5; σ'' < 0,16 ............................................ 10 - 20
Vrednosti σ' i σ'' u tabeli su: σ' = σp / σ1 ; σ'' = σi / σ1 , gde su σp i σi – granične

vrednosti čvrstoće stena na pritisak i istezanje; σ 1 – maksimalni glavni normalni
napon.
184
_____________________________________________________________
Dimenzije raspona komore se odredjuju na osnovu grafika prikazanog na slici 169,

pri čemu se namena i vreme trajanja prostorija, (komora), ocenjuje na bazi
koeficijenta K7, koji ima sledeće vrednosti:
Namena i trajanje jamske prostorije Koeficijent K7
- privremene jamske prostorije .................................... 3–5
- trajne jamske prostorije .............................................. 1,6
- komore navozišta i skladišta ...................................... 1,3
- komore za ceo vek rudnika ......................................... 1
Slika 169. Grafik za odredjivanje raspona jamskih prostorija po

metodologiji Norveškog geotehničkog instituta (Barton - Lien - Lunde)
Maksimalni raspon, koji se može održavati bez podgradjivanja, odredjuje se

po formuli:
Ao
A ,m
K7
Postoji medjusobna zavisnost ova dva pokazatelja, /59/, koja se može
izraziti sledećim izrazom:
Q1 = 9.lnQ2 + 44,
gde su Q1 i Q2 – pokazatelji kvaliteta stenske mase po prvoj i drugoj metodologiji.
Kada se odredi raspon komore, pristupa se dimenzionisanju medjukomornih

stubova, odnosno odredjivanju njihove širine. To se na jednostavan način može
postići primenom metode L.D. Ševjakova, kojom se, za stubove u obliku trake ili
zida, širina odredjuje po formuli:
185
_____________________________________________________________
A H 
a ,m
100   p
 H   h 1
Ks
U formuli pojedine oznake imaju sledeće značenje:
a - širina trakastog stuba, m,
A - širina komore, m
H – moćnost naleglih stena (dubina ležišta od površine), m,
σp – granična čvrstoća stuba na pritisak, MPa,
γ – gustina (zapreminska masa) krovinskih stena, t/m3,
γ1 – gustina (zapreminska masa rude u stubu), t/m3,
h – visina stuba, m
Ks – koeficijent sigurnosti.
Koeficijentu sigurnosti, Ks, daju se vrednosti Ks = 2 – 3, medjutim, u

slučajevima veće visine stubova i postojanja prslina i tektonskih poremećaja,
njegova vrednost se uzima u granicama 3 – 4, izuzetno i do 5 - 6. Pri projektovanju
parametara metode otkopavanja neophodno je da se pravilno proceni karakter
rudnog masiva, budući da koeficijent sigurnosti ima veliki uticaj u formuli.
3.2.1.2. Metode komornog otkopavanja u rudnim ležištima manje moćnosti
Otkopavanje u komornim otkopima može se primeniti u ležištima sa različitim

uslovima zaleganja, pri čemu su od većeg značaja mehaničke i strukturne
karakteristike rude i pratećih, pre svega, krovinskih stena. Kada se radi o ležištima sa
horizontalnim zaleganjem, tada se varijante otkopavanja razlikuju s obzirom na
moćnost ležišta. Povoljni uslovi se sreću u ležištima moćnosti 5 – 10 m, ali se
otkopavanje u komorama može obavljati i u ležištima moćnosti 2 – 3 m, kao u
ležištima moćnosti 15 – 20 m. Iznad ove moćnosti, nagib ležišta nije od većeg
uticaja, jer se i u strmim ležištima velike i vrlo velike moćnosti otkopavanje može
izvoditi u vertikalnim komorama visine, koja odgovara visini jednog horizonta. U
ovom slučaju uslovno je usvojen princip da se pod komornim otkopavanjem
podrazumeva otkopavanje u otkopima koji su medjusobno potpuno odvojeni
trakastim stubovima.
Na slici 170 prikazan je slučaj otkopavanja tanjeg ležišta, moćnosti 3 – 5 m,
u komornim otkopima rasporedjenim poprečno na pripremljene pružne stubove.
Ležište se, znači, izradom pripremnih hodnika deli na pružne stubove, čija dužina
odgovara dužinama otkopnih krila u ležištu. Ukoliko se radi o horizontalnom
zaleganju, pravac stubova je nebitan, a ukoliko je ležište pod nekim, vrlo malim
nagibom, stubovi su rasporedjeni po pružanju ležišta. Rastojanje hodnika odredjeno
je usvojenom širinom stubova, koja odgovara dužinama otkopnih komora, a koja se
kreće u granicama 100 – 120 m izuzetno i do 200 m.
Prethodnim odredjivanjem širine komora i medjukomornih stubova
definisani su osnovni parametri metode otkopavanja. Širine komora, zavisno od
mehaničkih i strukturnih karakteristika rude i krovinskih stena, kreće se u granicama
186
_____________________________________________________________
min 5 – 10 m, uobičajeno od 10 – 15 m, a izuzetno i preko 20 m. Pri vrlo čvrstim

krovinskim stenama i manjim dubinama otkopavanja, širina komora može biti i do
30 m. Na odgovarajući način odredjuju se i širine medjukomornih stubova, koje se
obično kreću u granicama 4 – 8 m, izuzetno su i veće.
Slika 170. Metoda otkopavanja u komorama u ležištima sa horizontalnim

zaleganjem moćnosti do 5 – 6 m
Otkopavanje u komorama izvodi se primenom bušačko-minerskih radova, a

kada se o ležištima soli, na primer, radi, otkopavanje se može izvoditi i primenom
kombajna sa strelastim radnim organom.
Rad u komori se počinje tako što se iz hodnika prvo ulazi kratkim probojem
(hodnikom) kojim se do transportnog hodnika ostavlja zaštitni stub širine 3 – 4 m.
Potom se bočnim otkopavanjem izvrši proširenje do usvojene širine komore, koje,
kako je na slici prikazano, može biti normalno na ulaz u komoru ili da se postupnim
proširenjem ulazu u komoru da levkast oblik.
Otkopavanje se sastoji od bušenja minskih bušotina, miniranja, utovara
minirane rude i eventualnog osiguranja krovine. Na slici je prikazan slučaj kada se
otkopavanje obavlja bušenjem minskih bušotina ne celoj širini čela komore, pri
čemu su bušotine rasporedjene upravno na čelo. To znači da je čelo komore slepo
radilište pa je neophodno organizovati njegovo separatno provetravanje. Da bi se
smanjila dužina separatnog provetravanja u medjukomornim stubovima se mogu
mestimično izradjivati proboji, kojima se obezbedjuje protočno kretanje vazdušne
struje kroz otkopnu komoru.
Minske bušotine u komori buše se u paralelnim redovima na medjusobnom
rastojanju 0,6 – 1 m, i rastojanjem bušotina u redovima 0,6 – 0,8 m, što zavisi od
187
_____________________________________________________________
čvrstoće rude i njenih karakteristika koje uslovljavaju veličinu drobljenja rude. U

sredini čela se obično dva ili četiri reda buše u obliku klinastog zaloma, a ostali
redovi se sukcesivno iniciraju sa odgovarajućim intervalima usporenja. Bušenje
minskih bušotina se vrši bušaćim kolima sa jednom ili dve hidraulične grane, a
primena savremenih bušaćih mašina sa teleskopskim granama, omogućava bušenje
na čelima visine 5 – 6 m, do koje se visine bušenje može obavljati čeono, upravno
na otkopno čelo (slika 171).
a)
b)
Slika 171. Bušenje minskih bušotina na čelu komore (a) i proces mehanizovanog
punjenja primenom samohodne mašine sa pneumatskom punilicom
Nakon miniranja i provetravanja komore, pristupa se utovaru minirane rude.

Za utovar se najčešće koriste utovarno-transportne mašine sa kašikom (slika 172b), a
moguće je korišćenje utovarne mašine kojom se utovar vrši u jamski kamion.
Primena jednog ili drugog rešenja utovara i transporta rude zavisi od dužine
transporta. Za dužine transporta do 200 – 250 m uobičajeno se koriste utovarno-
transportne mašine sa kašikom. Pri većim dužinama transporta, primenjuju se sistem
utovarna mašina-jamski kamion.
188
_____________________________________________________________
a)
b)
Slika 172. Otkopavanje u komorama omogućava primenu savremene

opreme za dobijanje rude: a) bušenje na čelu komore mašinom Rocket Boomer
M2C, Atlas Copco, b) utovar minirane rude utovarno-transportnom mašinom ST
1030 – Atlas Copco - Wagner
Provetravanje komore vrši se separatno, odnosno i kombinovano, kada se

izradom proboja do susedne komore obezbedi i kretanje protočne vazdušne struje.
Zbog velike širine i poprečnog preseka komora, može se javiti problem nedovoljne
brzine kretanja vazduha, u kom slučaju je korisno postaviti ležeće prenosne
ventilatore, kojima se uspostavlja intenzivnije lokalno kretanje vazduha prema čelu
komore.
Proizvodnost otkopa zavisi od primenjene opreme. U slučaju primene
savremenih hidrauličnih bušilica, bušenje ne predstavlja usko grlo. U smeni se može
postići bušenje 150 – 200 m minskih bušotina, odnosno bušenje svih bušotina na
čelu (i za kraće vreme od trajanja smene), pri čemu se miniranjem obori 300 – 500 t
rude, (pri čemu je koeficijent obaranja rude 3,5 – 7 t/m).
Kapacitet na utovaru i odvozu rude do pretovarnog mesta, zavisi od veličine
utovarno-transportne mašine ili kamiona i dužine transporta. Pri primeni utovarno-
transportnih mašina sa zapreminom kašike preko 3 m3, može se postići smenski
kapacitet 300 – 500 t/smenu, što znači da se proces utovara sve oborene rude u
komori može obaviti za jednu smenu.
189
_____________________________________________________________
Prednost primenjene metode je u mogućnosti primene potpune mehanizacije

procesa dobijanja rude, u postizanju velike proizvodnosti otkopa i u dobijanju rude
bez većeg osiromašenja. Gubici rude su uslovljeni ostavljanjem sigurnosnih
(medjukomornih) stubova, što je osnovni nedostatak metode. Medjutim, pri manjoj
moćnosti ležišta, mogu se postići iskorišćenja 70 – 75 %, što se može smatrati
povoljnim.
3.2.1.3. Komorno otkopavanje u ležištima srednje moćnosti
Otkopavanje u ležištima moćnosti preko 5 – 6 m može se vršiti metodama

komornog otkopavanja slične konstrukcije, pri čemu se bitno razlikuje samo način
dobijanja rude. Na slici 173 prikazan je slučaj otkopavanja u ležištima 5 – 10 m, ali
se takvo otkopavanje može obavljati i u ležištima veće moćnosti.
Priprema za otkopavanje je slična onoj prikazanoj kod prethodne metode.
Osnovna razlika je u tome što se po sredini komore izradjuje hodnik za bušenje (ili
uskop ako se radi o nagnutom ležištu) iz koga se minske bušotine buše sa lepeznim
rasporedom. Duga mogućnost je da se u visini hodnika ili uskopa za bušenje izvrši
podsecanje komore, pa da se iz podseka buše paralelne minske bušotine naviše do
krovine ležišta.
Slika 173. Otkopavanje u komorama veće visine kada se obaranje rude vrši
dubokim minskim bušotinama izbušenim u obliku «lepeza» ili sa paralelnim
rasporedom
Za bušenje minskih bušotina primenjuju se, takodje, samohodne mašine

namenjene za bušenje bušotina sa lepeznim rasporedom (slika 174). U zavisnosti od
širine i visine komore, ukupna dužina minskih bušotina u jednoj «lepezi» može biti
100 – 200 m ili čak i više. U zavisnosti od toga primeniće se mašine za bušenje sa
190
_____________________________________________________________
jednim ili dva bušaća čekića. Obaranje rude se može vršiti sa 1 – 2 reda («lepeza»)
minskih bušotina, pri čemu je linija najmanjeg otpora ili rastojanje izmedju lepeza
1,5 – 2,5 m. Punjenje minskih bušotina eksplozivom vrši se mehanizovano
korišćenjem odgovarajućih mašina i upotrebom odgovarajućih eksplozivnih smeša.
Miniranjem se u komori obori 600 – 800 t pri miniranju sa jednim redom, odnosno
1.500 – 2.000 t pri miniranju 2 reda minskih bušotina.
Utovar rude se vrši utovarno-transportnom mašinom, a proizvodnost otkopa
zavisi prevashodno od kapaciteta na utovaru i odvozu rude (300 – 500 t/smeni).
Zahvaljujući tome što se u komori izradjuje hodnik ili uskop za bušenje, u
njoj se obezbedjuje protočno provetravanje, pa problem provetravanja otkopa ne
postoji.
a)
b)
Slika 174. Mašina Simba 157 (Atlas Copco – Švedska) namenjena za

bušenje u manjim otkopnim komorama sa jednim bušaćim čekićem (a) i mašina
tipa Duo firme Tamrock – Finska (b) za bušenje minskih bušotina sa lepeznim
rasporedom
191
_____________________________________________________________
3.2.1.4. Komorno otkopavanje u ležištima veće moćnosti
U ležištima moćnosti preko 15 – 20 m otkopavanje u komorama se može

izvoditi na način prilagodjen konkretnim uslovima. Na slici 175, /60/, prikazana je
jedna varijanta komornog otkopavanja. Širina komora (na slici) je 15 m, a širina
stubova 5 m. Na medjusobnom rastojanju 100 – 200 m izradjuju se transportni
hodnici u podini u cilju omogućavanja efikasnog pretovara rude iz utovarno-
transportnih mašina u otkopu u transportna sredstva (jamske vagone) u transportnom
hodniku. Iznad transportnog hodnika po podini ležišta izradjuju se pripremni hodnici
za komuniciranje izmedju pojedinih komora, za prolaz vazduha, dopremu materijala
i dr. Isti takvi hodnici se izradjuju i ispod krovine ležišta i služe za pristup u gornji
podsek komora iz koga se vrši bušenje minskih bušotina. Ovi hodnici služe i za
odvodjenje istrošene vazdušne struje. Po sredini komore, po podini i ispod krovine,
izradjuju se hodnici iz kojih se vrši podsecanje komore. Za obaranje rude buše se
paralelne minske bušotine iz gornjeg podseka, rasporedjene u redovima na
medjusobnom rastojanju 1,5 m.
Minirana ruda se utovara i odvozi do rudnih okana utovarno-transportnim
mašinama ili utovarnim mašinama i jamskim kamionima (v. sl. 176). Jednim redom
minskih bušotina obara se 700 – 1700 t rude zavisno od moćnosti ležišta i linije
najmanjeg otpora redova minskih bušotina. Proces utovara rude traje 2 – 3 smene,
zavisno od odnosa količine oborene rude i kapaciteta utovarno-transportnih mašina.
Provetravanje otkopa se vrši protočnom vetrenom strujom.
a)
Slika 175. Metoda otkopavanja u komorama u rudnim ležištima moćnosti 15

– 30 m: a) otkopavanje od sredine komore, b) otkopavanje od krajeva prema sredini
Prema potrebi, krov komore se osigurava podgradjivanjem ankerima i

mrežom, što se na pogodan način obavlja u vreme izrade gornjeg podseka. U drugim
192
_____________________________________________________________
slučajevima za kontrolu stabilnosti i osiguranje krovine komore koriste se mašine sa

hidrauličnom granom i platformom koja se može podići do krova komore. Povoljne
strane, kao i nedostatci ove metode su isti kao kod prethodnih metoda otkopavanja.
Na slici 177, /20/, prikazano je otkopavanje u komorama, koje se primenjuje
u poljskim rudnicima olovo-cinkane rude. Ova se ležišta javljaju u južnoj Poljskoj
na relativno maloj dubini, a ispod njih zaležu slojevi uglja. Ležišta zaležu približno
horizontalno, a moćnost se menja od 2 – 3 m u kom slučaju se primenjuje frontalno
ili stubno otkopavanje, pa do 15 – 20 m, kada se primenjuje komorno otkopavanje,
kako je prikazano na slici. Prikazana situacija ne odgovara u potpunosti metodama
koje se ovde razmatraju, budući da se ovde radi o naknadnom miniranju sigurnosnih
stubova i prinudnom zarušavanju komora. Ako se izuzme ova okolnost, metoda
principijelno odgovara ovde razmatranim.
Slika 176. Procesi dobijanja rude u komori (mašine za bušenje minskih

bušotina, utovar i odvoz rude)
Zbog nepovoljnijih mehaničkih karakteristika rude, otkopavanje se izvodi u

komorama manje širine, do 10 m, a izmedju njih se ostavljaju sigurnosni stubovi
širine 7 m. U dnu komore se u okviru pripreme izradjuju skreperski hodnici i
dvostrani rudni levci, a za obaranje rude se izradjuje hodnik za bušenje u gornjem
uglu komore.
Minske bušotine se buše sa lepeznim rasporedom kako je na slici prikazano.
Miniraju se odjednom 2 – 3 reda minskih bušotina, a oborena ruda utovara
skreperom u dnu bloka. Skreperski hodnik je izradjen neposredno iznad nivoa krova
transportnog hodnika, što nije povoljno, ali je to uslovljeno ograničenom moćnošću
ležišta.
193
_____________________________________________________________
a)
b)
Slika 177. Otkopavanje u komorama u ležištima olova i cinka u Poljskoj (a)

i aksonometrijski prikaz metode (b)
3.2.1.5. Mogućnosti primene otkopavanja u komorama u rudnim telima

vrlo velike moćnosti
Primena otkopavanja u velikim otkopnim komorama moguća je i u vrlo

velikim rudnim telima, što se ilustruje na nekim predlozima koji su proistekli pri
studijskim istraživanjima mogućnosti eksploatacije rudnog tela «Borska Reka» u
Borskom ležištu bakarne rude. U studiji radjenoj osamdesetih godina prošlog veka
predložena je konstrukcija metode otkopavanja u velikim otkopnim komorama,
prikazana na slici 178. Treba imati u vidu da je za pomenuto rudno telo usvojena
visina horizonata od 80 m, iz čega proizilazi da bi visina komora mogla biti do 70 m.
Širina komora bi trebalo da bude do 15 m, izuzetno i više ukoliko to dozvole
mehaničke i strukturne karakteristike rude. Širina stubova mora biti čak i veća, (15 –
20 m), zbog velike visine stubova i većih pritisaka uslovljenih velikom dubinom
zaleganja rudnog tela. To čini da se u komorama može otkopati samo 30 – 40 %
194
_____________________________________________________________
rude, što primenu ove metode čini neracionalnom. Medjutim, ideja je da se ovo
otkopavanje primeni privremeno sa ciljem da se odgodi deformacija površine terena,
a kasnije bi se, nakon prinudnog zarušavanja sigurnosnih stubova, prešlo na metode
otkopavanja sa zarušavanjem rude.
Otkopne komore se
razvrstavaju popreko na
pružanje rudnog tela, a u
principu njihova
orjentacija bi trebalo da
bude takva da se omogući
najmanji nepovoljan uticaj
pukotinskih sistema i
tektonskih poremećaja u
rudnom telu. Sa tog
stanovišta pravac pružanja
komore bi trebalo da bude
upravan na pravac
prostiranja pukotina.
Slika 178. Predlog konstrukcije metode otkopavanja
u komorama velike visine za rudno telo «Borska
Reka» u Borskom ležištu
Velika moćnost rudnog tela omogućava lociranje većeg broja otkopnih

komora u jednom redu (upravnom na prostiranje rudnog tela), budući da se dužina
komora mora ograničiti na max 80 – 100 m. Priprema rudnog tela na horizontima
izvodi se izradom smernih transportnih hodnika na medjusobnom rastojanju koje
odgovara usvojenoj dužini komora, pri čemu hodnik u krovinskom delu rudnog tela
ima ulogu ventilacionog hodnika. Na medjusobnom rastojanju, koje odgovara zbiru
širina komora i stubova, izradjuju se prečni hodnici po sredini budućih komora.
Hodnici se izradjuju kako na nivou horizonta, tako i ispod sigurnosnih plafona ispod
višeg horizonta. Iz hodnika se vrši podsecanje u donjem i gornjem podseku, a iz
gornjeg podseka se buše dugačke paralelne minske bušotine, kako je na slici
prikazano. Medjutim, za utovar rude u otvorenoj komori velike visine, gde se ne
može kontrolisati stanje krova komore, a radi postizanja sigurnosti rada radnika na
utovaru, pri samom utovaru rude utovarna mašina u komoru mora ulaziti sa
daljinskim rukovanjem, znači bez prisustva vozača na njoj.
U cilju obezbedjenja lakšeg pretovara rude u sredstva glavnog transporta,
povoljno bi bilo da se podsecanje komore vrši na min 10 – 12 m iznad nivoa
horizonta, kako bi se obezbedila minimalna akumulaciona zapremina u rudnim
oknima. Takvo rešenje je prikazano na slici 239, koja, takodje, predstavlja jedan od
predloga metoda za otkopavanje pomenutog rudnog tela «Borska Reka».
Na slici 178 je prikazano obaranje rude dubokim paralelnim minskim
bušotinama. Za paralelno bušenje potrebno je izraditi podsek u gornjem delu
195
_____________________________________________________________
komore, ili da se na medjusobnom rastojanju 5 – 6 m rade prečni hodnici za bušenje.

Zbog velike dužine minskih bušotina, predvidja se primena i većih prečnika istih,
(130 – 165 mm), u kom slučaju bi se koristile bušilice sa ronećim čekićima (COP 42
– COP 62 – Atlas Copco).
Ukoliko se želi da izbegne ulaz utovarno-transportnih mašina u otkopni
prostor i primena daljinskog upravljanja ovim mašinama, priprema dna bloka se
može izvesti sa tranšejnim podsecanjem, kako je na slici 179 prikazano. Na detalju
«a» prikazano je da se utovarni hodnik radi u prostoru sigurnosnog stuba gde je
značajno povećana koncentracija pritiska ne samo zbog nošenja ukupnog
opterećenja stubom, već i zbog toga što se izradom utovarnog hodnika i kosih
utovarnih komora značajno smanjuje presek stuba. Zbog toga je predložena
konstrukcija dna otkopnog bloka kako je na detalju «b» prikazano. Hodnik za
tranšejno podsecanje lociran je uz jednu ivicu komore, a bušenjem dubokih minskih
bušotina povećava se visina podsecanja sa ciljem da se smanji visina osnovnog
obaranja rude, odnosno dužina minskih bušotina, koje se buše odozgo.Utovarni
hodnik je lociran uz drugu ivicu komore, tako da se oba hodnika nalaze u prostoru
dna bloka koji je ispod komore, odnosno izvan prostora stuba u kome je povišeni
pritisak.
U dnu bloka primenjuje se tzv. «tranšejno podsecanje», koje je po svojoj
konstrukciji najjednostavnije. Iz hodnika za bušenje lociranog u jednom boku
komore, dubokim minskim bušotinama se vrši podsecanje komore na nešto većoj
visini sa ciljem da se smanji dužina minskih bušotina za osnovno obaranje rude.
b)
Slika 179. Raspored utovarnog (UH) i hodnika podsecanja (HP) u prostoru dna
komore sa rasporedom minskih bušotina kojima se vrši podsecanje komore:
a) utovarni hodnik je u prostoru sigurnosnog stuba, b) utovarni hodnik je pored
stuba i ne nalazi se u zoni visoke koncentracije pritiska u stubu
Jedan od većih problema pri primeni ovih metoda otkopavanja je

neophodnost vrlo preciznog bušenja minskih bušotina, čija dužina iznosi 40 – 50 m.
Pri tome minska bušotina ne sme da izadje izvan prostora komore jer se u suprotnom
oštećuje sigurnosni stub.
196
_____________________________________________________________
Primena otkopavanja u velikim otkopnim komorama, prikazanim na

prethodnim slikama, omogućava veliku proizvodnost otkopa zahvaljujući primeni
savremene opreme za bušenje i utovar i prevoz minirane rude. Velika visina komora
uslovljava relativno malu pripremu, a usvojeno etažno obaranje rude ne zahteva
izradu vertikalnih pripremnih prostorija (osim okana za izradu zaseka), pa pripremne
prostorije na donjem i gornjem horizontu pripadaju nezavisnom sistemu
provetravanja
3.2.2. Metode komornog otkopavanja u nagnutim ležištima
U ležištima sa nagibima preko 5 -10o kretanje samohodne opreme u otkopu

po usponu ili padu je problematično i ne može se sa uspehom obavljati utovar
oborene rude. U tim uslovima se, zbog toga, otkopavanje može organizovati na dva
osnovna načina:
- da se otkopne komore razvrstavaju po padu ležišta, u kom slučaju se
utovar i prevoz rude u komorama vrši skreperima, ili
- da se otkopne komore razvrstavaju po pružanju ležišta, kada je pod komore
horizontalan i ne postoji nepovoljan uticaj nagiba ležišta.
U ovim uslovima se primenjuje veći broj varijanti komorno-stubnog
otkopavanja o kojima će kasnije biti govora.
Ležišta koja se mogu otkopavati primenom ovih metoda imaju ograničenu
moćnost (za primenu klasičnih varijanti otkopavanja), koja se kreće uglavnom ispod
20 m. Pri horizontalnom položaju komora, može se otkopavati i u ležištima veće
moćnosti. Nagib ležišta je uglavnom ispod 30o, izuzetno i više, a pri strmijim
nagibima konstrukciju metode otkopavanje treba prilagoditi za gravitaciono
spuštanje rude na osnovni horizont.
3.2.2.1. Otkopavanje u komorama po padu ležišta
Karakteristika ovih metoda je da se utovar i odvoz rude u komorama vrši

primenom skrepera. U zavisnosti od nagiba ležišta, (10o – 30o), usvaja se visina
horizonta, koja se obično kreće od 20 – 30 m. Pri tome se dobija kosa dužina
izmedju hodnika na horizontima od 50 – 100 m, što može predstavljati problem, jer
primena skreperskog utovara postaje neracionalna pri dužinama komora većim od
50 m, zbog dugog trajanja kretanja skreperske kašike naviše i naniže. Zbog toga je
korisno da se, pri većim visinama horizonata, 30 m do izuzetno 50 m, ležište podeli
na 2 – 3 medjuhorizonta čime se dužina prevoza rude skreperima smanjuje. Sa
medjuhorizonata se ruda gravitaciono spušta kroz rudna okna na osnovni,
transportni horizont. Takva situacija je prikazana na slikama 180 i 181. Horizont
visine 30 m podeljen je na dva dela, pri čemu je dužina kosog dela, koji se otkopava
jednim redom komora, 60 – 70 m. Metoda otkopavanja prikazana na slici 180
predložena je pri studijskom istraživanju mogućnosti otkopavanja ležišta fosforitne
rude «Lisina» kod Bosilegrada sedamdesetih godina prošlog veka (predlog autora).
Iz praktičnih razloga hodnici se izradjuju kroz rudno telo, mada se na nivou
transportnog hodnika izradjuje i paralelan transportni hodnik, da bi se u prečnim
hodnicima, koji spajaju ova dva hodnika, vršio utovar rude iz rudnih okana sa
gornjeg medjuhorizonta.
197
_____________________________________________________________
Slika 180. Otkopavanje kosog ležišta komorama po padu sa skreperskim

utovarom rude
Po pružanju se ležište deli na komore i stubove, pri čemu je širina komora

(na slici) 12 – 15 m, a širina medjukomornih stubova 6 - 8 m, što zavisi od dubine
ležišta i veličine pritisaka, ali i od mehaničkih karakteristika rude. U donjem delu
komora izradjuje se sistem prostorija za utovar rude Na 4 – 6 m iznad nivoa
horizonta izradjuje se smerni spojni hodnik koji povezuje skreperske niše u kojima
se postavljaju skreperski uredjaji za utovar rude.
Sredinom komore izradjuju se pripremni uskopi, koji prevashodno služe za
bušenje minskih bušotina, ali i za protok vazdušne struje. Izmedju transportnog
hodnika i nivoa skrepera izradjuju se rudna okna za spuštanje rude neposredno u
transportna sredstva (jamske vagone). Od rudnog okna počinje se sa levkastim
proširenjem do postizanja ukupne širine komore, pri čemu se i visina postepeno
povećava shodno položaju krovine ležišta. Na taj način se vrši zasecanje komore,
odnosno priprema za početak regularnog obaranja rude bušačko-minerskim
radovima.
Obaranje rude se vrši dubokim minskim bušotinama sa lepeznim
rasporedom ili paralelnim iz prethodno izradjenog podseka. Na slici su prikazana ta
dva najčešće primenjivana načina obaranja rude, mada se mogu primeniti još neka.
Jedno od njih je da se pripremni uskop radi ispod krovine ležišta u kom slučaju se iz
izradjenog podseka pod krovinom lakše izvodi osiguranje krova komore, ako je to,
zbog karaktera stena u krovini, neophodno. Odjednom se buše 1 – 2 «lepeze»
minskih bušotina, odnosno 1 – 2 reda paralelnih bušotina. Njihovim miniranjem se
ruda odbacuje u prostor komore, nekada i na većim rastojanjima.
Posle miniranja i provetravanja komore, pristupa se utovaru minirane rude.
Za to je neophodno da se u komori ugrade povratni koturovi za skrepersku užad, za
198
_____________________________________________________________
šta je povoljnije da radnici dodju u komoru kroz uskop sa višeg nivoa. Za utovar
rude je praktičnija primena trobubnjastih skrepera, kako je na slici prikazano, jer se
njima lakše potovari ruda po celoj širini komore. U suprotnom, bilo bi neophodno da
se položaj povratnog kotura više puta pomera u gornjem delu komore.
Pri visini komore do 10 m, njenoj širini do 15 m i liniji najmanjeg otpora W
= 1,5 – 2 m, jednim redom minskih bušotina obori se 600 – 800 t rude, čiji utovar
traje 3 – 4 smene, budući da je kapacitet skreperskog utovara retko veći od 200 –
300 t/smeni. Veći kapacitet utovara postiže se većom nezavisnošću procesa utovara
od procesa transporta, što se postiže većom akumulacionom zapreminom u rudnim
oknima.
Metoda otkopavanja je jednostavna, postoji mogućnost istovremenog rada u
većem broju komora pa se mogu postići veći smenski ili dnevni kapaciteti dobijanja
rude iz otkopa. Osnovni nedostatak metode su veći gubici rude u medjukomornim
stubovima, u kojima ostaje 25 – 30 % rude. Nedostatak je i primena skreperskog
utovara, čiji su kapaciteti utovara manji, ali se radi o jednostavnim uredjajima,
manjim troškovima nabavke, nižoj potrošnji energije i sl. U savremenim uslovima u
sličnim uslovima se primenjuju konstrukcije metode sa primenom samohodne
opreme, što obično pretpostavlja pružnu orjentaciju otkopnih komora.
Na slici 181, /3/, /29/, prikazana je slična konstrukcija metode otkopavanja,

kod koje se primenjuje drugojačija otkopna mehanizacija. Metoda otkopavanja se
primenjuje u Ačisajsklom polimetaličnom kombinatu, u Mirgalimsajskom rudniku u
Kazahstanu. Ležište sa nagibom do 30o, moćnosti 8 – 12 m, priprema se na
pomenuti način, tj. izradom medjuhorizontskih hodnika, čime je visina horizonata
od 30 m podeljena na dva dela, a čime su dobijene dužine komora 60 – 70 m.
Transportni, ventilacioni i medjuhorizontski hodnik se izradjuju po ležištu kao u
prethodnom slučaju.
U donjem delu komora priprema se dno bloka za utovar rude. Na 6 – 8 m
iznad nivoa transportnog hodnika, ispod krovine ležišta izradjuje se utovarni hodnik
iz koga se po osi komore izradjuju utovarne niše u kojima se utovar rude vrši
utovarno-transportnom mašinom. Za obaranje rude izradjuju se pripremni uskopi po
sredini komore iznad podine ležišta.
Iz uskopa se buše minske bušotine sa lepeznim rasporedom, a pri miniranju
teži da se ruda što dalje odbaci naniže u komoru. Ruda, koja zaostaje po podu
komore, pomoću specijalnih jamskih buldozera sa daljinskim upravljanjem,
potiskuje se na dno komore gde se utovara utovarnim ili utovarno-transportnim
mašinama i prevozi do rudnog okna kojim se spušta u transportna sredstva u
transportnom hodniku. Kao što je na slici prikazano, širina otkopnih komora je 13 –
15 m, a širina stubova je 4 – 5 m. Dužina komora je 60 – 70 m.
U delovima ležišta sa strmijim nagibom, (25o – 45o), primenjuje se slična
metoda otkopavanja pri čemu se miniranjem ruda, snagom eksploziva, odbacuje u
donji deo komore, tako da u najvećoj meri odsustvuje njen utovar i prevoz u komori,
(slika 182), /3/. U zavisnosti od nagiba ležišta, dužina komore se odredjuje tako da
se omogući maksimalno odbacivanje rude na dno komore. Kao što je na slici
prikazano komore su duge 40 – 60 m, a široke 28 – 45 m. Pri tako velikoj širini
komora, obaranje rude se vrši minskim bušotinama izbušenim iz tri pripremna
uskopa. Iz hodnika, 2, na nivou horizonta izradjuju se utovarne niše, 1, iz kojih se
199
_____________________________________________________________
izradjuju dvostrani rudni levci, 3, za istakanje rude. U komori se ruda obara iz tri
pripremna uskopa, 6, pošto se prethodno izvrši zasecanje komore lepeznim minskim
bušotinama, 7, izbušenim iz hodnika za podsecanje, 5.
Slika 181. Metoda otkopavanja u komorama po padu ležišta sa utovarom

rude daljinski upravljanim buldozerima
Minirana ruda, koja pada na dno komore, utovara se utovarnom mašinom 3

u transportno sredstvo 4. Zahvaljujući čvrstoj krovini, otkopava se u komori velike
širine, 28 – 45 m, a izmedju dve susedne komore ostavlja medjukomorni stub širine
4 – 6 m.
Primena ovakvog načina otkopavanja pokazala je da se, pri uglu nagiba
ležišta 40o, odbacivanje rude u komori postiže na dužinu do 50 m. Pri nagibu rudnog
tela 30o, dužina odbacivanja se smanjuje na 30 m, /2/. Pri otkopavanju se postižu
učinci do 40 – 45 t/smenu po jednom radniku.
200
_____________________________________________________________
Slika 182. Metoda komornog otkopavanja sa dostavom rude energijom

eksploziva (Mirgalimsajski rudnik Ačisajskog polimetaličnog kombinata u
Kazahstanu)
3.2.2.2. Otkopavanje u komorama po pružanju ležišta
Otkopavanje u komorama orjentisanim po pružanju ležišta pogodnije je

zbog mogućnosti uspešnog korišćenja samohodne opreme. Primenjuje se u sličnim
uslovima kao i kod prethodnih metoda, samo su komore u ovom slučaju
horizontalne. Pri nagibu ležišta 15o – 20o, usvajaju se visine horizonata obično do 30
m, a u konkretnom primeru, koji se odnosi na predlog načina otkopavanja u rudniku
«Lisina», predložena je visina horizonta od 50 m. Pošto takav nagib ne odgovara
kretanju samohodne opreme, u okviru pripreme se izradjuje dijagonalan ili uskop sa
lomljenom trasom, kako je na slici 183 prikazano. Nagib uskopa je obično 1:8 do
1:7, odnosno 12,5 do 14 %. U jamama se koriste nagibi do 20 % (11,3o), ali je
povoljnije da oni budu nešto manji.
Iz transportnog hodnika na horizontu izradjuje se «spiralni» uskop (PU) sa
lomljenom trasom do višeg ventilacionog hodnika, a sa već pomenutim nagibom. Na
nivou transportnog horizonta izradjuje se prečni utovarni hodnik (PUH), iz koga se
naviše do pripremnog uskopa izradjuju rudna okna različite dužine.
Jednim pripremnim uskopom pripremaju se dva otkopna bloka, na jednoj i
drugoj strani uskopa, tako da se na taj način pripremom obuhvata deo ležišta dužine
400 – 500 m.
Otkopavanje u otkopnim blokovima vrši se u komorama, koje se otvaraju iz
pripremnih uskopa na jednoj i drugoj strani. U ovom slučaju se izmedju komora
ostavljaju sigurnosni medjukomorni stubovi u vidu trake ili zida, ali se mogu stubovi
201
_____________________________________________________________
delimično otkopavati o čemu će biti govora u okviru komorno-stubnih metoda

otkopavanja.
Slika 183. Priprema otkopnih blokova izradom «spiralnih» uskopa
Širina komore se odredjuje na osnovu poznavanja mehaničkih i strukturnih

karakteristika krovinskih naslaga, i pri čvrstim stenama širina komora može biti
najmanje 12 – 15 m, a izuzetno i preko 20 m. U zavisnosti od toga otkopavanje se
može obavljati tako da se obaranje i utovar rude vrše iz jednog hodnika, odnosno iz
dva, kako je na slici 184 prikazano.
Slika 184. Otkopavanje u komorama po pružanju ležišta pri različitim

širinama komora, sa jednostrukim ili dvostrukim obaranjem rude lepeznim
minskim bušotinama
202
_____________________________________________________________
Detalj «a» na slici prikazuje otkopavanje u komorama manje širine. Iz

hodnika koji se izradjuje u donjem delu komore buše se minske bušotine sa
lepeznim rasporedom i ruda minira u komoru. Da bi se ruda odbacivala prema
donjem delu gde je horizontalan pod po kome se kreće utovarno-transportna mašina,
korisno je da «lepeze» minskih bušotina budu zakošene prema komori.
Detalj «b» na slici 184 prikazuje otkopavanje u komori veće širine, kada se
bušenje i miniranje, a potom i utovar minirane rude obavljaju iz dva hodnika za
bušenje. U ovom slučaju je ukupna širina komore 15 – 20 m, a širina trakasti
stubova 6 – 8 m, ili i manje ako je dubina otkopavanja manja.
Na slici je prikazano otkopavanje ležišta moćnosti 6 – 10 m, medjutim,
metoda se može primeniti kako u ležištima manje, tako i veće moćnosti. Potrebno je
za svaku konkretnu situaciju odrediti osnovne parametre metode (širinu komora i
stubova), a potom i parametre bušenja, jer se sa promenom moćnosti menjaju i
dužine minskih bušotina u «lepezama».
Utovar rude u komorama se vrši utovarno-transportnim mašinama sa
kašikom, a ruda prevozi do najbližeg rudnog okna u blizini pripremnog uskopa.
Kapacitet otkopa je uslovljen kapacitetom utovarno-transportne mašine,
odnosno zapreminom kašike, kao i dužinom transporta, koja se menja u zavisnosti
oh pomeranja otkopnog čela u komori. Provetravanje otkopa se vrši protočnom
vetrenom strujom. Svež vazduh dolazi iz transportnog hodnika, prolazi kroz
pripremni uskop i ulazi u komoru. Iz komore vazduh izlazi kroz posebno izradjen
uskop do gornjeg ventilacionog hodnika.
Metoda je jednostavna, obezbedjuje primenu kompletne mehanizacije,
zadovoljavajuću sigurnost rada, veliku proizvodnost i produktivnost na otkopavanju,
a osnovni nedostatak je smanjeno iskorišćenje rude, zbog ostavljanja sigurnosnih
stubova izmedju komora i zaštitnih stubova oko hodnika i pripremnog uskopa. U
svakom slučaju može se očekivati iskorišćenje rude od min 70 %, što se može
smatrati zadovoljavajućim za ove metode otkopavanja. Prednost je, kao i kod drugih
metoda iz ove grupe, u vrlo malom osiromašenju rude.
3.2.3. Metode komorno-stubnog otkopavanja
Kao što je već naglašeno, uslovno je usvojeno da se komorno-stubno

otkopavanje odnosi na slučajeve kada se istovremeno vrši otkopavanje u komorama
i sigurnosnim stubovima. Tačnije, tada se sigurnosni stubovi ostavljaju pojedinačno,
imaju okruglu, kvadratnu ili pravougaonu formu u poprečnom preseku, tako da se i
ne govori o otkopavanju stubova, već medjuprostora izmedju ostavljenih stubova.
Ove se metode otkopavanja primenjuju u istim uslovima kao i otkopavanje u
komorama, ali su stubovi manjih dimenzija što je u principu uslovljeno manjom
dubinom ležišta, a time i manjim pritiscima u stubovima. Princip odredjivanja
osnovnih parametara metode otkopavanja je isti kao u prethodnom slučaju: prvo se
odredi raspon otkopnih komora i delova otkopa izmedju stubova (isti su rasponi), pa
se na osnovu veličine pritiska odredjuju površine sigurnosnih stubova. Njihove
dimenzije se odredjuju prema sledećim formulama /52/, /8/ :
- za stubove okruglog poprečnog preseka
203
_____________________________________________________________
 H
d  2l  , gde su:  dozv   p  K s ,
   dozv
l- osno rastojanje sigurnosnih stubova, m,

σdozv – pritisna čvrstoća rude u stubu, MN/m2,
σp - napon na pritisak u stubu, MN/m2;
A(1  R )     r  h  Ks
odnosno d  , m , gde je R   dozv.
R 1 4   H  Ks
Koeficijentom R obuhvaćene su sve poznate veličine pri proračunu.
- za stubove kvadratnog poprečnog preseka:
A A  (1  R )
a , m, odnosno a  , m, pri čemu je
 dozv h  r R 1
 1
Ks  H  H 
 dozv   r hK s
R
  H  Ks
- za stubove pravougaonog poprečnog preseka, dužine b, širina iznosi:

A2
A
a b , m.
 dozv h r A
  1
K s H H   b
Raspored stubova u otkopu je obično po kvadratnoj ili pravougaonoj šemi.

Samo se izuzetno stubovi mogu rasporedjivati po smaknutoj («šah-mat») šemi (na
primer kod Trepčanske metode).
U literaturi se javlja veliki broj komorno-stubnih metoda otkopavanja.
Razlikuju se po pripremi otkopnih blokova, obliku stubova, primenjenoj opremi za
otkopavanje. Nadalje se daje nekoliko najkarakterističnijih primera.
3.2.3.1. Komorno stubno otkopavanje horizontalnih ležišta sa

ostavljanjem stubova okruglog ili kvadratnog poprečnog preseka
Formiranje stubova okruglog poprečnog preseka je delikatno zbog potrebe

izvodjenja složenijih bušačko-minerskih radova pri oblikovanju stubova. Mnogo je
jednostavnije formirati stubove kvadratnog ili pravougaonog poprečnog preseka, pa
204
_____________________________________________________________
treba računati sa takvim stubovima. Medjutim, na slikama 185 i 186 prikazano je

nekoliko varijanti komorno-stubnog otkopavanja sa formiranjem stubova okruglog
poprečnog preseka.
Na slici 185, /3/, prikazane su dve varijante vrlo slične konstrukcije otkopa,
a osnovna razlika je u primenjenoj opremi za utovar i odvoz rude iz otkopa. Detalj
«a» prikazuje varijantu otkopavanja sa skreperskim utovarom. Kod ovog načina
otkopavanja, kao ograničavajući uslovi javlja se racionalna dužina otkopa u kome se
ruda utovara skreperima. Budući da te dužine ne bi trebalo da budu preko 50 – 60 m,
priprema se obavlja u blokovima rudnog tela širine do 100 m, pri čemu se u
otkopnom bloku primenjuje dvokrilno otkopavanje. Kao što je prikazano, na
medjusobnom rastojanju od 100 m izradjuju se paralelni utovarni hodnici u kojima
se, na medjusobnim rastojanjima 20 m koliko iznosi osno rastojanje stubova,
odnosno zbir širine komora i stubova, izradjuju skreperske komore («niše»), koje su
rasporedjene u osi komore. Po pružanju komore, sigurnosni stubovi se ostavljaju na
medjusobnom, osnom, rastojanju od 15 m, što znači da su rasporedjeni po
pravougaonoj mreži.
a) b)
Slika 185. Varijante komorno-stubnog otkopavanja : a) sa skreperskim utovarom,

b) sa primenom utovarne mašine i jamskog kamiona
Obaranje rude u komori se vrši na stepenastom otkopu, kako po širini, tako i

po visini komore, budući da se obavlja kratkim minskim bušotinama koje se buše
ručnim bušaćim čekićima sa potpornom nogom. Posle miniranja i provetravanja
komore, postavljaju se povratni koturovi za skrepersku užad i počinje sa utovarom
rude. Da bi se utovar vršio neposredno u transportna sredstva, transportni hodnik je
205
_____________________________________________________________
izradjen ispod ležišta, pa se ruda propušta kroz kraća rudna okna. Ona ujedno služe
kao akumulaciona zapremina obezbedjujući odgovarajuću nezavisnost skreperskog
utovara i odvoza rude jamskim vagonima. Za utovar se primenjuju trobubnjasti
skreperi, koji su povoljniji za utovar u širim otkopnim komorama.
Na istoj slici je prikazana i drugojačija mogućnost obaranja rude dubljim
minskim bušotinama sa paralelnim ili lepeznim rasporedom. U tom slučaju, kako je
prikazano, potrebno je da se po sredini komore izradi hodnik za bušenje.
Detalj «b» prikazuje savremeniju varijantu otkopavanja sa primenom
samohodne opreme za bušenje, utovar i transport rude. U tom slučaju otkopni
blokovi mogu biti veće širine, koja odgovara dužinama otkopnih komora, koje mogu
biti 200 – 250 m pri korišćenju utovarno-transportnih mašina, ili i više pri korišćenju
jamskih kamiona za transport rude.
Kako je prikazano, parametri otkopa su isti: osna rastojanja stubova po širini
komore su 20 m, a po dužini 15 m. U otkopu se, pri moćnosti ležišta ne većoj od 5 –
6 m bušenje minskih bušotina obavlja bušaćim kolima, (3), sa dve ili tri hidraulične
grane. Za utovar rude, kako je prikazano, koristi se utovarna mašina sa rotirajućim
ručicama (4), a za transport se primenjuje jamski kamion (5). Prikazano je i
korišćenje jamskog buldozera (6) za čišćenje rude u otkopu. Utovarena ruda se
prevozi do rudnih okana (2), kojima se spušta u transportni hodnik (1).
I u ovom slučaju postoji mogućnost primene obaranja rude dubokim minskim
bušotinama, za koje potrebe je, takodje, potrebno izraditi hodnike za bušenje.
Posle odgovarajućeg napredovanja čela komore, pristupa se bočnom
otkopavanju izmedju sigurnosnih stubova, što se obavlja paralelno, tako da frontovi
otkopavanja u komorama i u bočnim probojima izmedju sigurnosnih stubova
napreduju ravnomerno. Potrebno je posebno pažljivo izvoditi minerske radove
neposredno do sigurnosnih stubova da bi se izbeglo njihovo oštećenje. Minske
bušotine se buše po tangentnoj ravni u odnosu na presek stuba, a miniranje vrši sa
manjim brojem minskih bušotina sa usmeravanjem odbacivanja rude od stuba ka
komori.
Prikazan način otkopavanja obezbedjuje povoljne efekte, proizvodnost
otkopa i produktivnost rada, zahvaljujući primeni savremene opreme za
otkopavanje, ali i povoljnim uslovima u ležištu.
Na slici 186, /60/, prikazan je vrlo sličan način komorno-stubnog
otkopavanja, koji se, medjutim, primenjuje u ležištima nešto veće moćnosti. Kada je
moćnost ležišta veća od 5 – 6 m, kada se više ne može primeniti čeono bušenje,
obaranje rude se tada vrši miniranjem na više horizontalnih stepenica, ili bušenjem
dubokih minskih bušotina iz podseka ispod krovine ležišta. Na slici je, medjutim,
prikazano i drugojačije rešenje. Za bušenje je primenjen specijalni uredjaj, bušilica
sa podižućom platformom (5), koja omogućava bušenje horizontalnih minskih
bušotina i na čelima visine preko 10 m. Različit je i smer napredovanja otkopnih
čela. Kako je na slici prikazano, priprema bloka širine 100 – 150 m vrši se izradom
da paralelna transportna hodnika, koji se izradjuju sukcesivno sa napredovanjem
otkopa u bloku. Napredovanje otkopnog fronta je po pružanju ležišta, odnosno u
smeru izrade pripremnih hodnika. Osno rastojanje sigurnosnih stubova je 20 m,
koliko je i rastojanje u pravcu otkopavanja.
Za utovar rude se koristi jamski bager, (slika 187), sa zapreminom kašike
obično 1 – 2 m3, a za odvoz rude jamski kamion odgovarajuće nosivosti, (20-30 t).
206
_____________________________________________________________
Na slici 186 je prikazano da se za kontrolu stanja krova otkopa i eventualno njegovo

osiguranje ankerisanjem sa postavljanjem mreže, koristi specijalno vozilo za
platformom koja se može podići do pod krov komore. Na slici su prikazana dva
moguća načina bušenja minskih bušotina: sa normalnim rasporedom u odnosu na
površinu čela komore, odnosno sa mogućnošću da se čelu komore da stepenast oblik
u cilju dobijanja dve slobodne površine, koje omogućavaju efikasnije izvodjenje
miniranja rude. Treća mogućnost je da se iz gornjeg podseka ispod krovine ležišta
buše duže minske bušotine po celoj visini bloka rude.
Slika 186. Komorno-stubno otkopavanje u ležištima veće moćnosti
U praksi je u većoj primeni otkopavanje sa ostavljanjem stubova kvadratnog

preseka, a principijelna šema takvog otkopavanja prikazana je na slici 188. Pri
pripremi, koja je slična onim prikazanim na prethodnim slikama, otkopavanje se
obavlja u komornim otkopima, a potom i u probojima izmedju stubova. Pri jednakim
širinama otkopa u komori i bočnom proboju ne postoji suštinska razlika u načinu
otkopavanja.
Slika 187. Detalj komorno-stubnog otkopa Slika 188. Blok šema komorno-
sa bagerom za utovar rude i jamskim kami- stubnog otkopa sa stubovima
onom na električni pogon za odvoz rude kvadratnog preseka
207
_____________________________________________________________
Na situaciji prikazanoj na slici 189-b vidi se detalj otkopa u kome se za

utovar rude primenjuje jamski bager, a za odvoz koristi jamski kamion. Bušenje
minskih bušotina se obavlja bušaćim kolima. Kao što je napred napomenuto, takvo
otkopavanje se obavlja u ležištima moćnosti najviše do 6 m, izuzetno više, jer
postoji problem bušenja minskih bušotina na celoj površini čela.
a)
b)
Slika 189. Komorno-stubno otkopavanje u ležištima moćnosti do 6 -8 m i

primenom mehanizacije za obavljanje procesa otkopavanja
U slučaju kada se radi o većoj moćnosti ležišta, primenjuju se ista rešenja,

kako i kod prethodno opisanih metoda. Moguće je otkopavanje u dva ili više pojasa,
ili da se iz hodnika za bušenje, odnosno iz podseka do podine ili krovine ležišta,
buše duboke minske bušotine sa paralelnim ili lepeznim rasporedom. Na slici 190,
/24/, prikazana je varijanta otkopavanja moćnog ležišta njegovom podelom na dva
otkopna pojasa.
208
_____________________________________________________________
Slika 190. Komorno stubno otkopavanja pri podeli ležišta na dva otkopna
pojasa
Pri otkopavanju moćnog ležišta u dva otkopna pojasa, u prvom, višem,

pojasu otkopava se sa visinom otkopa 3 – 4 m, pri čemu se, kako je na slici
prikazano, na čelu komore buše minske bušotine bušaćim kolima, utovar rude se vrši
nekom utovarnom ili utovarno-transportnom mašinom sa kašikom, kojom se ruda i
odvozi do rudnih okana ili se za prevoz rude koriste jamski kamioni.
Preostali deo ležišta otkopava se drugim pojasom, koji može imati visinu 5
– 10 m. Ukoliko je visina najviše 5 – 6 m, minske bušotine se, takodje, buše bušaćim
kolima upravno na čelo, a ako je visina pojasa veća, iz gornjeg pojasa se buše
vertikalne ili kose bušotine naniže. Za utovar rude u donjem pojasu koristi se, u
principu, ista oprema.
Prikazano otkopavanje na slici 191 više liči na komorno, mada se regularno
vrši i otkopavanje stubova u probojima na nešto većim medjusobnim rastojanjima.
Ovakav način se primenjuje u ležištima soli, na primer, a metoda prikazana na slici
odnosi se na slučaj otkopavanja ležišta gipsa. Za ova ležišta, naročito ležišta soli,
karakteristično je da se otkopavanje može obavljati u vrlo širokim komorama i ako
so ima niske vrednosti mehaničkih karakteristika. Medjutim ova mineralna sirovina
ima izraženu žilavost zbog čega može držati veće otvorene prostore, a zahvaljujući i
hidroskopnim osobinama, ti se prostori mogu održati u vrlo dugom vremenskom
periodu. Ukoliko krovinske naslage nemaju dovoljnu čvrstoću, praktikuje se
ostavljanje plafona od korisne mineralne sirovine, kako je na slici prikazano. Time
se značajno povećavaju gubici mineralne sirovine, medjutim, obično se radi o
sirovinama niže vrednosti, pa povećani gubici nisu od presudnog značaja. Gubici
mineralne sirovine su veliki i zbog ostavljanja stubova veće širine, što je normalno s
obzirom na njenu manju čvrstoću. Kao što je na slici prikazano, pri otkopavanju u
komorama širine 11 m, izmedju njih se ostavljaju sigurnosni stubovi širine 10 m.
Visina komora je takodje 11 m, a ispod krovine ležišta se ostavlja najmanje 3 – 4 m
korisne sirovine koja čini plafon otkopnih komora.
209
_____________________________________________________________
Otkopne komore mogu biti duge

100 – 200 m, a sigurnosni stubovi se
otkopavaju u pojedinačnim probojima širine
8 m, izmedju kojih ostaje pružni stub
dužine do 50 m.
Priprema se izvodi izradom
transportnih hodnika u podini ležišta. Ispod
svakog četvrtog stuba rade se transportni
hodnici iz kojih se na medjusobnom
rastojanju 25 m izradjuju rudne sipke za
gravitaciono spuštanje rude u transportna
sredstva u hodniku.
Obaranje mineralne sirovine se

obično izvodi kratkim minskim bušotinama
u stepenastim otkopima, pri čemu se
bušenje obavlja sa oborene rude (soli, gipsa
i sl.), (slika 192).
Slika 191. Komorno-stubno
otkopavanje primenjeno u rudniku
gipsa, /3/
Slika 192. Način obaranja mineralne sirovine u otkopnim komorama soli ili
gipsa
Na slici 193 prikazana je metoda komorno-stubnog otkopavanja koja je

primenjena u jednom ležištu uljnih škriljaca. Ona se suštinski bitno ne razlikuje od
ostalih metoda, a razlika je samo u primenjenoj opremi za otkopavanje.
U horizontalnom ležištu priprema se izvodi izradom transportnih i
poprečnih spojnih hodnika, kojima se ležište deli na otkopne blokove dužine i širine
150 – 200 m.
210
_____________________________________________________________
Slika 193. Komorno- stubna metoda otkopavanja primenjena u ležištu uljnih

škriljaca: 1- transportni hodnici, 2- sabirni utovarni hodnik, 3- sigurnosni stubovi,
4- poprečna otkopna komora, 5- uzdužna otkopna komora, 6- bočni pripremni
hodnici, 7- utovarna mašina, 8- transporter sa trakom, 9- pretovarni uredjaj, 10-
grabuljasti transporter, 11- buldozer, 12- samohodna bušaća kola
Otkopni frontovi, koje čine otkopna čela u komorama, napreduju popreko u

odnosu na glavne transportne hodnike. Za potrebe transporta škriljca, servisiranje
otkopa i provetravanje izradjuju se tri prečna hodnika, dva bočna i jedan središnji.
Pri otkopavanju se sukcesivno otkopava u pružnim i prečnim otkopnim komorama.
Dobijanje škriljca se vrši bušačko-minerskim radovima. Minirana iskopina se
utovara utovarnom mašinom kontinuiranog dejstva (sa rotirajućim ručicama), a
preko posebnog pretovarnog uredjaja iskopina dodaje na grabuljaste transportere,
kojima se prebacuje na transportnu traku postavljenu u središnjem prečnom
hodniku.
Za provetravanje se vazduh dovodi i odvodi posebnim ventilacionim
hodnikom, pa se preko transportnog hodnika postavlja ventilacioni most. Početni
ulazi u komore su pregradjeni ventilacionim pregradama.
3.2.3.2. Komorno-stubno otkopavanje u nagnutim ležištima
Komorno stubno otkopavanje u nagnutim ležištima se primenjuje u

ležištima sa nagibom 5 - 45o, moćnosti od 2 – 20 m. I u ovom slučaju se kao
osnovni preduslov smatra čvrsta krovina, koja može izdržati veće otvorene prostore.
211
_____________________________________________________________
Kada se radi o komorno-stubnom otkopavanju, ono se principijelno može primeniti

na dva osnovna načina:
- sa rasporedom komora po padu ležišta, kada se uobičajeno koriste skreperi za
utovar rude, i
- sa orjentacijom otkopnih komora po pružanju ležišta za slučaj primene
samohodne opreme.
Ovaj drugi slučaj primene ovih metoda je povoljniji i prevashodno se njemu
poklanja pažnja. Orjentacija otkopnih komora po padu ležišta nije pogodna zbog
većih problema pri otkopavanju dela rude izmedju sigurnosnih stubova, gde je
problematična primena skreperskog utovara. Zato se ovde isključivo govori o
otkopavanju u komorama orjentisanim po pružanju ležišta.
Princip metode otkopavanja prikazan je slikom 194, /80/.
Slika 194. Principijelna konstrukcija metode komorno-stubnog otkopavanja

u nagnutim ležištima: 1- bočni transportni hodnik u koji pada ruda kroz rudna okna,
2- podina ležišta, 3- nagnuto rudno telo, 4- utovarno-transportna mašina na čelu
komore, 5- oborena ruda na čelu komore, 6- bušaća kola, 7- dijagonalni uskop, 8-
noseći stubovi, 9- spojni hodnik do ventilacionog hodnika, 10- zaštitni stub
transportnog i ventilacionog hodnika na horizontima, 11- ventilacioni hodnik, 12-
utovarno-transportna mašina na pražnjenju iznad rudnog okna,13- rudno okno.
Rudno ležište, sa pomenutim opsezima nagiba i moćnosti, priprema se za

otkopavanje izradom smernih transportnih i ventilacionih hodnika, kojima se ležište
deli na pružne stubove širine 100 – 150 m. Toliko obično iznosi kosa dužina
izmedju transportnog i ventilacionog hodnika, koji se nalaze na osnovnim
horizontima sa visinskom razlikom 20 – 30 m, izuzetno i do 40 – 50 m. Pošto se u
ovom slučaju radi o podeli ležišta na horizonte, pomenutu pripremu ležišta za
otkopavanje (u širem smislu reči) treba smatrati razradom. Ukoliko je nagib ležišta
manji, a da bi se izbegla mala visina horizonata, treba ići na veće visine, a da se
pojedini delovi, sukcesivno sa pripremanjem pojedinih blokova, dele na
medjuhorizonte.
212
_____________________________________________________________
Izarada ventilacionog hodnika se vrši samo pri razradi prvog horizonta. Za

sve niže horizonte ulogu ventilacionog hodnika preuzima hodnik koji je za viši
horizont bio transportni.
U okviru dela ležišta obuhvaćenog jednim horizontom, pripremaju se
pojedini otkopni blokovi, bilo od kraja ležišta odstupno ili od sredine nastupno, u
zavisnosti od usvojenog redosleda otkopavanja. Dužina pojedinih blokova je 200 –
250 m, što zavisi od optimalne dužine transporta primenjenim mašinama za
transport rude u otkopima. Pomenuta dužina se smatra graničnom za slučaj primene
utovarno-transportnih mašina. Da bi se obezbedio pristup do pojedinih otkopnih
komora, izmedju transportnog i ventilacionog hodnika se izradjuje dijagonalni ili
”spiralni” pripremni uskop sa lomljenom trasom, iz kojih se počinje formiranje
pojedinih otkopnih komora. Da bi se pojednostavio transport rude, izradjuju se
rudna okna kojima se ruda gravitaciono spušta na nivo horizonta – transportnog
hodnika. Pristup do rudnih okana obezbedjuje se izradom prečnog utovarnog
hodnika, odnosno hodnika u kome se transportna sredstva (obično komopzicije
jamskih vagona) pune ispod šuteva na rudnim oknima.
Iz razloga racionalnosti, izradom pripremnog uskopa izmedju dva susedna
bloka, priprema se za otkopavanje deo ležišta dužine 400 – 500 m, što pojeftinjuje
pripremu, odnosno smanjuje koeficijent pripreme.
Način otkopavanja rude u otkopnim komorama zavisi prevashodno od
moćnosti ležišta. U ležištima moćnosti do 5 - 6 m, bušenje se vrši čeono na slepom
otkopnom čelu, a pri većoj moćnosti ležišta treba raditi hodnik za bušenje iz koga se
buše duboke minske bušotine sa radijalnim (lepeznim) rasporedom. Minirana ruda
se, posle provetravanja komore, utovara utovarno-transportnom mašinom i prevozi
do rudnog okna.
Slika 195. Otkopavanje delova u sigurnosnom stubu prečnim otkopavanjem iz

otkopne komore
Paralelno sa napredovanjem čela komora, otkopavanje se vrši i u prečnim

probojima u sigurnosnim stubovima, što se najjednostavnije izvodi iz gornje komore
izradom poprečnog proboja iz koga se buše minske bušotine za obaranje rude. Ako
213
_____________________________________________________________
je nagib ležišta manji, otkopavanje u stubu se vrši iz komore bušenjem i miniranjem

po celoj površini prečnog otkopa, (slika 195).
Otkopavanjem delova stuba formiraju se noseći stubovi prema projektom
utvrdjenim dimenzijama. Deo rude u stubu ispod nivoa poda komore, kasnije se
miniranjem bušotina izbušenim naniže, odbacuje u donju komoru.
Otkopavanje u jednom bloku može se vršiti istovremeno u više komora i
proboja u stubovima, čime se postiže veća koncentracija otkopa i velika
proizvodnost otkopa, uslovljena kapacitetima primenjenih mašina. Okolnost da se
nakon otkopavanja ne vrši sanacija otkopnog porostora, čini ovaj način otkopavanja
utoliko efikasnijim i racionalnijim, a to obezbedjuje i dobijanje rude sa niskim
troškovima.
U slučaju kada je odredjeno da se otkopavanje može obavljati u komorama
veće širine, a pri moćnosti ležišta manjoj od 5 – 6 m, problematično je izvoditi
utovar rude, koja je oborena na pod otkopa. U tom slučaju se problem lako rešava
primenom načina otkopavanja prikazanog na slici 196, /24/. Kao što je na slici
prikazano u komorama se otkopavanje obavlja sa dva nivoa (izuzetno i tri), pri čemu
se na svakom nivou, širine 6 – 10 m, otkopava na posebnim čelima bušenjem
minskih bušotina upravno na čelo, miniranjem i utovarom i odvozom rude do
dijagonalnog pripremnog uskopa, kojim se eventualno ruda svozi na transportni
horizont, ili se ruda gravitaciono spušta rudnim oknima.
Slika 196. Otkopavanje nagnutog ležišta manje moćnosti dobijanjem rude

na dva posebna čela
Medjusobni položaji čela otkopa su takvi da ona nemaju isti poprečni

presek, pa je za svako čelo potrebno predvideti poseban raspored minskih bušotina.
Gornja čela u komorama (označena neparnim brojevima) prednjače ispred donjih
čela, pa je miniranje u donjim čelima olakšano postojanjem još jedne slobodne
površine.
214
_____________________________________________________________
Kapaciteti otkopa zavise od broja čela u istovremenom radu i kapaciteta

primenjenih mašina za utovar i odvoz rude. Provetravanje komora je protočnom
vazdušnom strujom.
Otkopavanje u ležištima veće moćnosti može se vršiti nekim od već

pomenutih rešenja: da se obaranje rude vrši u dva ili tri pojasa ili da se ruda obara
dubokim minskim bušotinama izbušenim iz hodnika za bušenje, (slika 198). Jedna
od varijanti komorno-stubnog otkopavanja, kojom se otkopava moćnije ležište,
prikazana je na slici 197, /29/. Kako je na slici prikazano, otkopni blokovi se
pripremaju izradom pripremnih uskopa sa lomljenom trasom, kojim se povezuju
donji transportni i gornji ventilacioni hodnik. Na mestima lomljenja trase uskopa
izradjuju se rudna okna za spuštanje rude u prečni utovarni hodnik na nivou
horizonta. Iz uskopa se otvaraju pojedine komore počevši od najviše i sukcesivno sa
otkopavanjem u komorama, vrši otkopavanje i delova sigurnosnih stubova, tako da
ostaju noseći stubovi kvadratnog poprečnog preseka sa prethodno odredjenim
dimenzijama. Na slici je prikazano da se otkopavanje u komorama vrši u dva pojasa,
pri čemu se u gornji otkopni pojas ulazi iz gornje komore. Iz tog prostora se kasnije
buše minske bušotine za obaranje rude u donjem pojasu.
Kako je na slici naznačeno, otkopne komore su relativno male širine, koja
iznosi 10 m, što bušenje u komori čini jednostavnijim. U slučaju kada je širina
komore veća, bušenje se može izvoditi i iz hodnika za bušenje (ako je veća visina
komore). Na slici 198 prikazano je nekoliko mogućih rešenja otkopavanja rude u
komorama, tačnije nekoliko rešenja bušenja minskih bušotina.
215
_____________________________________________________________
Slika 198. Šeme bušenja minskih bušotina u otkopnim komorama prve faze
otkopavanja: a), b) – bušenje sa gornje strane komore, c) bušenje iz podseka po
sredini komore, d) bušenje dubokih bušotina iz hodnika za bušenje
Neka od prikazanih rešenja ušla su u predlog metode otkopavanja ležišta

fosforitskog peščara «Lisina» kod Bosilegrada. U ležištu se moćnost sloja menja od
4 – 20 m, a nagib prosečno iznosi 22o. Konstrukcija metode otkopavanja mora biti
prilagodjena konkretnoj moćnosti, a za prosečnu moćnost sloja od 12 m, predloženo
rešenje metode otkopavanja prikazano je na slici 199.
Metoda sadrži rešenja prikazana kod prethodnih metoda otkopavanja. Čvrste
stene u krovini ležišta, koja je predstavljena delom fosforitskog peščara sa nižim
sadržajem korisne mineralne sirovine, omogućile su da se odredi širina komora 12
m, a širina stubova će biti promenljiva sa porastom dubine ležišta i kreće se od 6 –
10 m. Usvojeno je otkopavanje u blokovima dužine 200 m, pri čemu se centralno
postavljenim pripremnim uskopom omogućava priprema dva otkopna bloka jednim
uskopom. Na detalju «a» prikazan je način obaranja rude u komori, a detalj «b»
prikazuje otkopavanje u stubovima.
Priprema se obavlja u otkopnim blokovima dužine po pružanju 2 x 200 m, a
po padu 150 m.
Po padu su blokovi ograničeni transportnim i ventilacionim hodnikom izradjenim sa
visinskom razlikom od 50 m, koliko iznosi usvojena visina horizonta, (slika 200).
Na sredini izmedju dva bloka izradjuje se pripremni uskop sa lomljenom trasom, do
koga se sa nivoa horizonta izradjuju rudna okna koja se rade iz prečnog utovarnog
hodnika.
216
_____________________________________________________________
a)
b)
Slika 199. Predlog metode komorno-stubnog otkopavanja za ležište

fosforitskog peščara «Lisina» kod Bosilegrada
Ruda se obara dubokim minskim bušotinama, bušenim iz hodnika za

bušenje. Za utovar rude predvidjena je primena utovarno-transportnih mašina sa
zapreminom kašike 4 m3, čijim se kapacitetom obezbedjuje proizvodnja od 400 –
500 t/smenu, odnosno do 0,5 Mt/god., tako da se sa dva otkopna bloka može
obezbediti godišnja proizvodnja i preko 1,0 Mt/godinu.
Način otkopavanja rude u otkopnim komorama zavisiće od moćnosti ležišta,
pa je potrebno da se za svaku konkretnu situaciju predvidi šema bušenja minskih
bušotina. Na slikama 201 i 202 prikazani su predlozi rešenja za bušenje minskih
bušotina u slučaju kada je moćnost ležišta 6 – 10 m, znači ispod one prikazane na
slici 199.
217
_____________________________________________________________
Slika 200. Priprema otkopnih blokova u ležištu fosforitskog peščara «Lisina»
U slučaju, takodje, da se može otkopavati u komorama veće širine (u delu

ležišta bliže površini), prikazana šema bušenja predvidja bušenje iz dva hodnika za
bušenje, koji se izradjuju približno u sredini i na dnu otkopne komore. Na taj način
se olakšava i utovar minirane rude, jer gornje čelo može da prednjači za 5 – 10 m i
da se sa tog nivoa vrši utovar rude.
Slika 201. Šema bušenja minskih bušotina u ležištu moćnosti do 10 m
U ovom slučaju nije neophodna izrada hodnika za bušenje, a njegova izrada

bi bila korisna sa stanovišta sigurnog prilaza otkopnom čelu i kao slobodan prostor
za lakše dejstvo eksplozivnih punjenja u bušotinama.
218
_____________________________________________________________
Slika 202. Način otkopavanja u komorama visine do 6 m u kojima se

minske bušotine buše upravno na čelo bušaćim kolima
3.2.3.3. Komorno stubno otkopavanje moćnih ležišta u horizontalnim

pojasima odozgo naniže i otvorenim otkopnim prostorom
Ova metoda otkopavanja omogućava jednostavniji način otkopavanja, jer se

izbegava nepovoljna situacija sa utovarom rude, koja postoji na kosini otkopa – po
podu komore. Primenjuje se u ležištima veće moćnosti, sa srednjim ili većim padom,
a osnovni je preduslov da krovinske stene imaju dovoljnu čvrstoću da sigurno
održavaju prazan otkopni prostor, koji nekad može biti velike visine. Zato je
poželjno da se krovina otkopa, i ako je dovoljno čvrsta, osigurava ankerisanjem sa
postavljanjem mreže, što se lako postiže sa nivoa poda otkopa, koji stalno prati
kosinu krova, odnosno krovine.
Ovakva metoda se u praksi retko sreće, a jedna specifična varijanta
primenjivana je u rudniku «Rudnik», (slika 203). Rudna tela se javljaju u vidu
rudnih cevi ili stubova, što znači da su ograničenog prostiranja, približno su ovalnog
preseka u horizontalnoj ravni, a nagib im je od 45o – 60o. Krovinske stene su čvrste
što omogućava otkopavanje sa otvorenim otkopima.
Otkopavanje se obavlja u horizontalnim pojasima odozgo naniže. Pri vrhu
rudnog tela izradjuje se pristupni hodnik, koji ima i ulogu ventilacionog hodnika. Iz
njega se na tom nivou ulazi u rudno telo i vrši podsecanje po celoj površini osim u
delovima rudnog tela koji su predvidjeni da budu sigurnosni stubovi. Ukoliko se
rudno telo javlja i iznad nivoa podseka, prvo se obaranjem u jednom ili više pojasa
(sa oborene rude) izvrši otkopavanje «kape» rudnog tela, a potom nastavlja sa
otkopavanjem naniže. Prethodno se sa nižeg horizonta izradi rudno okno za
spuštanje rude u transportni hodnik, koji se locira tako da se rudno okno po celoj
visini nalazi u rudnom telu.
Otkopavanje uvek počinje od rudnog okna. Prvo se izbuše 2 – 3 reda
minskih bušotina koncentrično oko okna, a miniranjem se skoro sva ruda odbaci u
okno. Potom se na sličan način izvrši naredno miniranje i po miniranoj rudi omogući
219
_____________________________________________________________
spuštanje pneumatske utovarno-transportne mašine (Cavo-310) na donji nivo

otkopnog pojasa. Nadalje se nastavlja sa obaranjem rude horizontalnim minskim
bušotinama, koje se buše ručnim bušaćim čekićima sa potpornom nogom ili bušaćim
kolima sa jednom hidrauličnom granom. Minirana ruda se utovara i prevozi do
rudnog okna, kroz koje gravitaciono pada na niži horizont.
Slika 203. Metoda otkopavanja u horizontalnim pojasima odozgo naniže sa

otvorenim otkopom, primenjena u rudniku «Rudnik»
Za obezbedjenje pristupa na nivoe otkopnih pojasa, iz ventilacionog hodnika

se počinje sa izradom pripremnog niskopa, koji se radi spiralno oko rudnog tela, a na
svaka 3 m, kolika je visina otkopnog pojasa, prečnim probojem se ulazi u otkopni
prostor. Sa nivoa otkopavanja vrši se osiguranje krova otkopa, odnosno krovine
rudnog tela, a u slučaju pojave pukotina u stubovima, njihovo osiguranje se izvodi
postavljanjem čeličnih traka, koje se učvršćuju s najmanje dva ankera.
Provetravanje otkopa se vrši protočnom vetrenom strujom, pri čemu otkopni
prostor ima najmanje dva pristupa za prolaz vazduha: iz veze sa pripremnim
niskopom i iz ulaza na nivou prvobitnog podsecanja rudnog tela.
Otkopavanje u horizontalnim pojasima odozgo naniže može se primeniti i u
ležištima slojevitog načina pojavljivanja, pri većoj moćnosti rudnog tela. Nagib
ležišta može biti blag do srednji, a moćnost ležišta je povoljnija ako je preko 10 m.
Ovakvi se uslovi javljaju i u pomenutom ležištu «Lisina», pa je za njega predložena
i jedna ovakva varijanta metode otkopavanja, koja je prikazana na slici 204, (predlog
autora).
Priprema ležišta za otkopavanje se izvodi u otkopnim blokovima dužine po
pružanju ležišta 200 – 250 m. Na sredini izmedju dva otkopna bloka izradjuje se
pripremni uskop, o čemu je bilo govora u prethodnoj tačci, (v. sl. 199, 200). Iz
uskopa se ulazi na pojedine nivoe otkopavanja sukcesivno sa spuštanjem
otkopavanja naniže.
Otkopavanje počinje na nivou gornjeg horizonta, odnosno ventilacionog
hodnika. Iz njega se ulazi u prostor za otkopavanje, pošto se do hodnika ostavi
220
_____________________________________________________________
zaštitni stub širine 4 – 5 m. Po celoj površini horizontalnog preseka u otkopnom

bloku vrši se podsecanje, a paralelno i obaranje rude iznad nivoa podseka, jer se deo
ležišta javlja iznad nivoa podsecanja. Podsecanje se može vršiti i sa gomile oborene
rude, ili da se otkopava u 2 – 3 stepenice, zavisno od moćnosti rudnog tela. Kada se
u potpunosti završi otkopavanje dela rudnog tela iznad nivoa podsecanja (na slici
naznačeno kao I faza otkopavanja), pristupa se otkopavanju prvog otkopnog pojasa
ispod nivoa podsecanja. Najjednostavnije je da se sa otkopavanjem počne iz
pripremnog uskopa i da se otkop postepeno proširi na celoj širini otkopnog pojasa,
znači od krovine do podine ležišta. Otkopna radilišta imaju karakter etaže na
površinskom kopu, samo se ovde radi o malim visinama etaže od 3 – 5 m. U
zavisnosti od toga bušenje na čelu otkopnog pojasa (etaže) može se vršiti bušaćim
kolima, pri bušenju horizontalnih minskih bušotina, ili primenom bušilice za bušenje
naniže slično onim na površinskim kopovima, kada se buše vertikalne ili delimično
zakošene minske bušotine (70o – 80o).
Kao što je na horizontalnom preseku otkopnog bloka prikazano,
otkopavanje se vrši na većem broju čela; osnovno je u medjuprostoru izmedju
redova sigurnosnih stubova, ostala su za bočno otkopavanje izmedju stubova i pored
krovine i podine. To omogućava bolje iskorišćenje mašina za bušenje, ali i za utovar
i odvoz rude.
Sa nivoa otkopnog pojasa moguće je osiguranje krovine koja čini krov
otkopa, što je neophodno zbog velike visine otkopnog prostora. Osiguranje se vrši
ankerisanjem i postavljanjem mreže.
Utovar rude se vrši utovarno-transportnom mašinom, kojom se ruda odvozi
do rudnog okna pored pripremnog uskopa. Kroz rudno okno ruda pada na nivo
horizonta gde se istače u transportna sredstva – jamske vagone ili kamione.
Provetravanje otkopa se vrši protočnom vetrenom strujom, koja ulazi iz
pripremnog uskopa, kreće se kroz otvoreni otkopni prostor i izlazi kroz proboj u
ventilacioni hodnik na gornjem horizontu. Provetravanje može biti problematično
zbog velikog otvorenog prostora kada je brzina strujanja vazduha mala. Za
postizanje bolje cirkulacije vazduha treba koristiti separatne ventilatore, koji se
mogu pomerati po otkopu sa napredovanjem otkopnih čela.
Prikazanim načinom otkopavanja moguće je postići veliku proizvodnost
otkopa, koja se, i pri korišćenju jedne utovarno transportne mašine (sa zapreminom
kašike 5 – 6 m3), kreće u granicama preko 500 t/smeni.
221
_____________________________________________________________
Slika 204. Predlog metode otkopavanja u horizontalnim pojasima odozgo

naniže za ležište fosforitskog peščara «Lisina»
222
_____________________________________________________________
Pri otkopavanju manjih rudnih tela postoji mogućnost otkopavanja na način

sličan prikazanom na slici 203, ali bez ostavljanja sigurnosnih stubova. To je
moguće, pre svega, u rudnim telima sa strmim zaleganjem, gde površina krova
rudnog tela nije velika. Medjutim, sigurnost otkopavanja u otkopnom prostoru čija
se visina stalno povećava, moguća je samo pri dobrom podgradjivanju krovine
rudnog tela. Takav način predložen je projektom otkopavanja rudnog tela «T» u
borskoj jami. Ono zaleže na relativno velikoj dubini, u horizontalnom preseku je
ovalnog oblika, sa površinom do 2.000 m2. Predlogom načina otkopavanja
predvidjeno je da se celokupna površina na gornjoj strani i po obodu rudnog tela
podgradi dugačkim užadnim ankerima, dužine do 15 m, izmedju kojih se ugradjuju i
čelični ankeri dužine 9 m, kako je to prikazano na slici 205.
a) b)
Slika 205. Predlog načina otkopavanja rudnog tela «T» u borskoj

jami: a) izgled rudnog tela u uzdužnom vertikalnom preseku, b) predlog
redosleda otkopavanja i osiguranja krova i bokova rudnog tela ugradnjom
dugačkih ankera
U cilju primene usvojenog načina otkopavanja, predložena je i priprema

rudnog tela u okviru koje najznačajniju funkciju ima «spiralni» servisni
uskop, koji se izradjuje u samom rudnom telu, (slika 206). Iz servisnog
uskopa se počinje sa otkopavanjem u svakom otkopnom pojasu visine do 5 m
i to redosledom odozgo naniže. Rudno telo je ventilacionim niskopom
povezano sa XV i XIII horizontom borske jame, a sa osnovnim transportnim
horizontom na K. -155 m servisnim uskopom i prolazno-ventilacionim
oknom PVO-147/-95, (v. sl. 206).
Sa otkopavanjem se počinje sa vrha rudnog tela na K. -95 m. Na tom
nivou se rudno telo podseca i ugradnjom dugačkih ankera izvrši osiguranje
krova buduće otkopne komore.
223
_____________________________________________________________
Slika 206. Osnovne pripremne prostorije: ventilacioni niskop VN-48/-95,

prolazno-ventilaciono okno PVO -147/-95, servisni uskop SU-148/-95 i rudno okno
RO-148/-95
Naniže se vrši otkopavanje u horizontalnim pojasima visine 5 m,

otkopavanjem rude miniranjem horizontalnih ili vertikalnih minskim
bušotinama, kako je prikazano na slici 207.
Slika 207. Princip otkopavanja

rudnog tela «T» u horizontalnim
pojasima odozgo naniže.
U svakom otkopnom pojasu se

prvo uspostavlja veza sa rudnim
oknom, potom se otkopava po
obodu rudnog tela u cilju
formiranja prostora za ugradnju
dugačkih ankera, i najzad
otkopava preostala ruda u pojasu.
Ruda dobijena miniranjem
utovara se utovarno-transportnom
mašinom i prevozi do rudnog
okna, kojim se spušta na
transportni nivo.
224
_____________________________________________________________
Provetravanje se vrši protočnom vazdušnom strujom, koja dolazi servisnim

uskopom, a iz komore izlazi na gornjem kraju kroz spojni hodnik do ventilacionog
niskopa VN-48/-95.
Usvojeni način podgradjivanja usloviće vrlo visoke troškove, a opravdanje
za takav način rada nalazi se u visokom iskorišćenju rude u rudnom telu, koja je vrlo
bogata i sadrži preko 5 - 7 % metala.
3.2.4. Komorno otkopavanje u rudnim ležištima sa strmim zaleganjem
Druga značajna grupa metoda otkopavanja u otvorenim otkopima su metode

komornog otkopavanja, koje se primenjuju u strmim ležištima. Ove se metode u
ruskoj literaturi svrstavaju u komorne metode, nekad u metode podetažnih hodnika,
a u zapadnoj su to metode «Sublevel Stoping Sistem». U našoj literaturi se, takodje,
ove metode svrstavaju u grupu metoda podetažnog otkopavanja sa otvorenim
otkopima, budući da se u većoj meri metode podetažnog otkopavanja primenjuju sa
zarušavanjem rude (metode podetažnog zarušavanja).
Medjutim, neophodno je da se ova grupa metoda otkopavanja, koje se
primenjuju u strmim ležištima različite moćnosti, detaljnije klasifikuje, kako bi se
preciznije definisali načini otkopavanja. S obzirom na različite mogućnosti, ove
metode se mogu razvrstati u sledeće podgrupe:
- metode podetažnog otkopavanja sa otvorenim otkopima,
- metode etažnog obaranja rude u otvorenim otkopima,
- metode otkopavanja u komorama sa obaranjem rude u horizontalnim
pojasima, u kojima se mogu svrstati dve vrste ovih metoda:
- metode sa obaranjem rude horizontalnim minskim bušotinama, i
- metode sa obaranjem rude primenom metode VCR miniranja.
Ove metode otkopavanja su relativno dobro obradjene u dosadašnjim
udžbenicima autora prof. B Gluščevića, pa i u starijem udžbeniku prof. B. Petrovića,
medjutim, potrebno je dati neka od savremenijih rešenja, budući da su obradjene
metode u pomenutim udžbenicima zasnovane na primeni skreperskog utovara rude i
odgovarajućoj pripremi dna bloka.
3.2.4.1. Priprema dna otkopnih blokova
Za primenu ovih metoda otkopavanja, osim izrade hodnika za bušenje

minskih bušotina, karakteristična je i specifična priprema dna bloka, koja može biti
vrlo raznovrsna, zavisno od moćnosti ležišta, načina izrade prostorija u dnu bloka i
primenjenih sredstava za utovar rude.
S obzirom na vrstu prostorija za istakanje rude u dnu bloka, priprema može
biti:
- sa ravnim dnom bloka,
- sa rudnim levcima,
- sa tranšejnim podsecanjem,
- sa ispusnim zvonima.
Ovaj poslednji način karakterističan je za primenu metoda blokovskog
samoobrušavanja, pa će o njemu biti govora u poglavlju koje obradjuje ove metode.
225
_____________________________________________________________
Sa stanovišta primenjenog načina utovara rude, priprema dna bloka može

biti:
- sa neposrednim istakanjem rude u transportna sredstva,
- sa primenom hodnika rešetki,
- sa primenom skreperskog utovara rude,
- sa primenom utovarnih ili utovarno-transportnih mašina,
- sa primenom vibracionih dodavača ili uredjaja sa klatećim mehanizmom,
- sa primenom konvejera – različitih konstrukcija čeličnih transportera
(grabuljastih, vibracionih, specijalnih transportnih traka i dr.).
Većina navedenih konstrukcija dna bloka kako sa stanovišta vrsta prostorija u

dnu bloka, tako i sa stanovišta primenjenog načina utovara rude, našla je primenu i
u oblasti primene metoda podetažnog ili etažnog otkopavanja sa otvorenim
otkopima.
1. Pripreme dna bloka u zavisnosti od vrsta prostorija za istakanje rude
Napred su nabrojani tipovi pripreme sa stanovišta konstrukcije dna bloka,

od kojih su mnoge neposredno zavisne i od načina utovara rude.
Priprema sa ravnim dnom bloka prikazana je na slici 203. Kod komornih
metoda otkopavanja, koje se primenjuju u horizontalnim ležištima, ovakav način
pripreme je uobičajen. Ruda oborena u komori utovara se utovarno-transportnom
mašinom, pri čemu je neophodno da se ulaz mašine u otvoreni otkopni prostor
obezbedi sa daljinskim upravljanjem, znači bez prisustva radnika na mašini. Kada se
radi o vertikalnim otkopnim komorama, priprema sa ravnim dnom se redje
primenjuje. Takva konstrukcija otkopa prikazana je ranije na slici 178. U
prikazanom slučaju utovarna ili utovarno-transportna mašina ulazi u otkop iz
hodnika izradjenog po sredini komore, za razliku od prikazane situacije na slici 208-
b gde se utovarna mašina nalazi u bočnoj utovarnoj komori – utovarnoj niši.
a) b)
Slika 208. Priprema blokova sa ravnim dnom: a) u horizontalnom ležištu,

b) u ležištu strmog zaleganja (otkopavanje u komorama)
Priprema sa ravnim dnom bloka je najjednostavnija, kako sa stanovišta

konstrukcije dna bloka tako i sa stanovišta obima pripreme. Medjutim, kod metoda
226
_____________________________________________________________
podetažnog ili etažnog otkopavanja sa otvorenim otkopima u većoj meri se

primenjuju konstrukcije dna sa rudnim levcima ili tranšejama.
Priprema dna sa rudnim levcima. Priprema dna sa levcima je imala vrlo

veliku primenu u prvoj polovini prošlog veka, i primenjivana je kod većeg broja
metoda otkopavanja: podetažno otkopavanje sa otvorenim otkopima, otkopavanje sa
magaziniranjem rude, blokovsko otkopavanje sa zarušavanjem rude, kombinovano
otkopavanje). U najvećoj meri primenjivana je sa upotrebom skreperskog utovara
rude. Kao što se na slici 209 vidi, /3/, priprema dna se sastoji od izrade utovarnog
hodnika (hodnik rešetki ili skreperski hodnik), iz koga se izradjuju jednostrana ili
dvostrana kratka okna, koja se u gornjem delu levkasto proširuju. Ovo proširenje se
obično izvodi iz podseka iznad rudnih levaka ili miniranjem konusno izbušenih
minskih bušotina iz rudnih okana (sipki). To znači da se priprema dna bloka, u
ovom, a i u drugim slučajevima, sastoji od izrade utovarnih hodnika, izrade
prostorija za istakanje rude (u ovom slučaju rudnih levaka) i podsecanja bloka iznad
rudnih levaka. Ona, prema tome, obuhvata izradu većeg broja jamskih prostorija:
utovarnih hodnika, rudnih sipki, njihovog proširenja u levkove, izrade hodnika
podsecanja i podsecanja bloka) i po svojoj dužini obično čini 30 – 50 % ukupne
pripreme u bloku.
Slika 209. Priprema dna bloka sa rudnim levcima: 1- utovarni hodnik,

2- levak, 3- sipka i niša – spoj levka sa utovarnim hodnikom
Priprema dna bloka sa rudnim levcima može se obavljati na različite načine:
227
_____________________________________________________________
- izradom jednostranih levaka,

- izradom dvostranih levaka izradjenih jedan naspram drugog,
- priprema dvostranim levcima izradjenim u smaknutom položaju (na drugoj
strani su levci pomereni za polovinu medjusobnog rastojanja),
- priprema dna sa levcima okruglog oblika (najčešći slučaj), ili
- priprema dna sa levcima kvadratnog preseka (oblika prevrnute zarubljene
piramide).
Navedene mogućnosti slikovito su prikazane na slici 210. Kao što je prikazano
dimenzije (otvor) levaka i njihova medjusobna rastojanja su najčešće 6 – 8 m, mada
se kod savremenijih metoda ide na nešto veće dimenzije (10 – 12 m), ali se pripreme
dna sa rudnim levcima sve manje primenjuju.
Slika 210. Mogući oblici i raspored rudnih levaka : a) jednostrani raspored –

rudni levci kvadratnog preseka, b) dvostrani «šah-mat» raspored, c) dvostrani parni
raspored rudnih levaka (rudni levci okruglog preseka – oblika prevrnute zarubljene
kupe)
Pripreme dna sa tranšejama (tranšejnim podsecanjem). Kod savremenih

metoda otkopavanja sve više se primenjuje priprema dna sa tranšejama, pri čemu se
228
_____________________________________________________________
ovde koristi originalan naziv preuzet iz ruske literature, budući da i u našoj

terminologiji tranšeja označava rov, šanac ili jarak (izraz iz Francuskog jezika). Ovaj
način pripreme dna bloka je neuporedivo jednostavniji i efikasniji sa stanovišta
racionalizacije pripreme (v. sl. 211).
Priprema dna bloka sa tranšejama je pogodna i zbog toga što se izradom
tranšeje ujedno vrši i podsecanje bloka obično bušenjem i miniranjem dubljih
minskih bušotina sa lepeznim rasporedom, kako je na slici 211-a prikazano. Prostor
tranšeje ima oblik prevrnute horizontalne trostrane prizme. Nagib bočnih stranica
treba da bude najmanje 50o – 60o, da bi se obezbedilo efikasnije klizanje rude u dno
tranšeje gde se nalaze otvori za istakanje rude. U slučaju kada je utovarni nivo ispod
nivoa tranšejnih hodnika, otvori za istakanje rude su u dnu tranšejnog hodnika, a u
slučaju kada su utovarni i tranšejni hodnici u istom nivou, ispusni otvori su u boku
tranšejnog hodnika (detalj «a» na slici 211).
Podsecanje bloka se može vršiti sa jednom ili dvema tranšejama. Češći je
slučaj da se podsecanje vrši jednom tranšejom, kada je njena širina 10 – 12 m,
izuzetno i 15 – 20 m, odnosno onolika, kolika je širina otkopnog bloka.
a) b)
Slika 211 Priprema dna bloka sa tranšejama: a) hodnici podsecanja i

utovara su na jednom nivou – utovar utovarnim mašinama; b) hodnici podsecanja
su na višem nivou u odnosu na utovarne hodnike (istakanje rude neposredno u
transportna sredstva ili posredstvom vibrododavača)
Podsecanje sa ispusnim zvonima. Ovaj vid podsecanja podrazumeva

istakanje rude kroz odvojene ispusne otvore većih dimenzija, koji svojim oblikom
odgovaraju prevrnutim zarubljenim piramidama sa pravougaonom osnovom, (slika
212). Izradjuju se izmedju dva paralelna hodnika, koji se rade na medjusobnom
rastojanju do 30 m, pri čemu je rastojanje ispusnih zvona u redu 16 m, (v. sl. 213).
Svako ispusno zvono ima pristup sa obe strane, tako da se i utovar rude vrši sa obe
strane ispusnog zvona. Medjutim, ispusna zvona se medjusobno ne dodiruju, tako da
na grebenima izmedju njih ostaje neistočena ruda. Njena količina, medjutim, je
zanemarljivo mala u odnosu na količinu rude koja se istače iz jednog zvona. Ovi
načini pripreme dna blokova primenjuju se kod savremenih varijanti metoda
blokovskog otkopavanja sa samoobrušavanjem rude (Block Caving), pa će o ovom
načinu pripreme biti još govora u okviru opisa ovih metoda otkopavanja.
229
_____________________________________________________________
Slika 212. Priprema dna bloka za istakanje rude kroz ispusna zvona (Draw Bell)
230
_____________________________________________________________
Slika 213. Raspored utovarnih hodnika pri pripremi dna otkopnih blokova
za istakanje rude kroz ispusna zvona
2. Priprema dna blokova u zavisnosti od načina istakanja rude
Kao što je napred napomenuto, dna blokova, sa opisanim konstrukcionim

rešenjima, razlikuju se i s obzirom na to na koji se način vrši utovar rude. U
zavisnosti od toga, dna bloka mogu biti:
- sa neposrednim istakanjem rude u transportna sredstva,
- sa primenom hodnika rešetki,
- sa primenom skreperskog utovara rude,
- sa primenom utovarnih ili utovarno-transportnih mašina,
- sa primenom vibracionih dodavača ili uredjaja sa klatećim mehanizmom,
- sa primenom konvejera – različitih konstrukcija čeličnih transportera
(grabuljastih, vibracionih, specijalnih transportnih traka i dr.).
Dna bloka sa neposrednim istakanjem rude u transportna sredstva. Ova

dna bloka se primenjuju pri eksploataciji žičnih ili drugih manjih rudnih tela koja
se eksploatišu metodama otkopavanja sa otvorenim otkopima ili sa
magaziniranjem rude. U dnu bloka se izradjuju rudni levci, koji su, zbog male
moćnosti ležišta, pravougaonog preseka, a iz rudnog levka se ruda kroz izradjene
ispusne otvore – šuteve, neposredno istače u jamske vagone kojima se dalje
transportuje ruda. Na slici 214 prikazani su principijelna konstrukcija rudnog
levka i način istakanja rude u vagone za dalji transport.
Primena ovog načina istakanja rude je problematična zbog česte pojave
zaglava krupnih komada rude u šutu. Nekad se propuštanje takvih komada ne
može izvršiti bez prethodnog usitnjavanja, što se obično vrši miniranjem sa
manjom količinom eksploziva. Proces otklanjanja zaglava uslovljava zastoj na
231
_____________________________________________________________
istakanju ne samo na zaglavljenom levku već i na ostalim. Miniranje može usloviti

oštećenje šuta pa se mora vršiti popravka. Zbog ovih pojava neophodno je da se
ruda na otkopu obara sa što boljim usitnjavanjem, pa i da se posle miniranja ručno
usitne svi dostupni krupni komadi u otkopu.
Zbog navedenih problema, primena dna bloka sa direktnim istakanjem rude
izbegava se kad god je to moguće. Ona se ipak često primenjuje u praksi pri
otkopavanju tankih ležišta u jamama sa malim kapacitetom otkopavanja, a
pogodna je zbog svoje jednostavnosti.
a) b)
Slika 214. Dno bloka sa direktnim istakanjem rude u jamske vagone: a)

situacija pripreme: 1- levak, 2- rudna sipka, 3- šut za točenje rude, 4- jamski
vagon; b) konstrukcija šuta od drvene gradje sa ručnim manipulisanjem pri
istakanju rude
Priprema dna bloka sa hodnicima rešetki. Priprema dna blokova sa

hodnicima rešetki karakteriše se izradom hodnika za usitnjavanje negabaritnih
komada rude, koji izlaze iz rudnih sipki dna bloka sa rudnim levcima. U podu
hodnika postavljene su čelične rešetke sa otvorima 0,4 – 0,6 m, na kojima se
usitnjavaju svi krupni komadi, koji ne mogu da prodju kroz otvore na rešetki.
Usitnjavanje rude se vrši najčešće ručno, tako što radnici na rešetkama velikim
čekićima razbijaju negabaritne komade. Olakšanje ovog posla se može postići tako
što se nad rešetkom postavlja pneumatski ili hidraulički uredjaj za razbijanje krupnih
blokova rude. Izuzetno se usitnjavanje većih komada čvrste rude može vršiti i
sekundarnim miniranjem. Ono je nepovoljno zbog prekida radova na točenju rude za
vreme postavljanja sekundarnih mina i posle miniranja dok se hodnik provetrava
radi odvodjenja gasova miniranja.
Na slici 215 prikazana je jedna konstrukcija dna bloka sa hodnikom rešetki.
U konkretnom slučaju se radi o otkopavanju tanjeg rudnog ležišta u kome su
otkopne komore razvrstane po pružanju. Dno bloka je sa rudnim levcima, a
232
_____________________________________________________________
specifičnost ove konstrukcije je u tome što ruda iz dva susedna leka pada u
zajedničku komoru za usitnjavanje rude gde se nalazi rešetka za propuštanje sitnije
rude. Komore za usitnjavanje rude se nalaze u boku hodnika rešetki i u njih se
pristupa kroz kratke bočne ulaze. U podu komore se nalazi rudna sipka kroz koju
ruda pada u transportni hodnik na nivou horizonta. Nad svakom rudnom sipkom
postavljena je čelična rešetka na kojoj se usitnjavaju negabaritni komadi rude.
Prednost ove pripreme je u tome što se komora za usitnjavanje i rudna sipka
do transportnog hodnika izradjuju za dva zajednička levka, čime se smanjuje njihov
broj.
Priprema dna bloka sa hodnicima rešetki imala je naročito veliku primenu
kod metoda blokovskog samoobrušavanja rude, gde se rudni levci rasporedjuju
simetrično u odnosu na hodnik rešetki, tako da se i u tom slučaju ruda iz dva levka
ispušta na jednu rešetku. U tom slučaju je rešetka u podu hodnika rešetki pa se ne
izradjuju posebne komore za usitnjavanje rude. Osnovni načini pripreme dna sa
hodnicima rešetki prikazani su na slici 216, /2/, a na slici 217 prikazani su detalji
jedne konstrukcije i procesa usitnjavanja rude na rešetki.
Slika 215. Konstrukcija dna bloka sa hodnikom rešetki: 1- transportni

hodnik, 2- hodnik rešetki, 3- komora drobljenja, 4- ulaz u komoru, 5- rudna sipka
izmedju komore za drobljenje i transportnog hodnika, 6- rešetka, 7- rudne sipke
izmedju levaka i komore drobljenja, 8- rudni levak
233
_____________________________________________________________
Slika 216. Tri karakteristične konstrukcije dna blokova sa hodnicima

rešetki: a) sa jednostranim rudnim levcima, b) sa dvostranim naspramnim rudnim
levcima, c) sa dvostranim levcima pomerenim za polovinu medjusobnog rastojanja
(«šah-mat» poredak).
a)
Slika 217. Dna bloka sa
hodnicima rešetki: a) sa
dvostranim levcima u «šah-mat»
poretku, b) sa dvostranim
levcima izradjenim jedan
naspram drugog (prikaz procesa
usitnjavanja)
b)
Priprema dna blokova sa
hodnicima rešetki ima veći obim
pripremnih radova, ali je najveći
nedostatak u tome, što je
potrebno angažovanje radnika za
neposredno usitnjavanje, pogoto-
vo kada se primenjuje ručno
usitnjavanje teškim čekićima.
Čak i u slučaju primene meha-
ničkih uredjaja za razbijanje
negabaritnih komada, prisustvo
radnika u hodniku je neophodno.
234
_____________________________________________________________
Zbog veće zaprašenosti ove prostorije, uslovi rada se teški i nezdravi. Zbog
toga se ovaj način pripreme dna blokova u savremenim rudnicima izbegava, pa se
primenjuju druge mogućnosti sa primenom mehanizovanog utovara rude.
Priprema dna blokova sa hodnicima rešetki bila je vrlo često u primeni,
zapravo i karakteristična za metode blokovskog samoobrušavanja rude (Block
Caving). Zbog velikog broja hodnika rešetki i ispusnih mesta u dnu bloka, a u cilju
smanjenja broja transportnih hodnika, primenjivana je priprema sa tzv. «granastim
sipkama». Jedno takvo rešenje je prikazano na slici 218, /26/.
Slika 218. Priprema dna bloka sa granastim sipkama kod metoda otkopavanja
sa blokovskim samoobrušavanjem rude
Priprema dna blokova sa granastim sipkama je izuzetno složena i karakteriše

se velikim brojem kosih rudnih sipki, a može se primeniti zahvaljujući niskim
troškovima dobijanja primenom metoda blokovskog samoobrušavanja rude. I u
rudnicima, koji su primenjivali ovakav sistem pripreme dna blokova, prelazi se na
savremenije pripreme sa utovarnim mašinama.
Priprema dna blokova sa skreperskim hodnicima. Priprema dna bloka

sa utovarom rude skreperima bila je veoma zastupljena kod većeg broja metoda
otkopavanja u toku prve polovine prošlog veka. I pored toga što se skreperski utovar
i danas može smatrati primenljivim u specifičnim uslovima, i ova priprema dna je u
velikoj meri potisnuta savremenijim konstrukcijama dna sa utovarom rude drugim
tipovima utovarnih ili utovarno-transportnih mašina. Prednost skreperskog utovara
su niski troškovi nabavke opreme, pouzdanost u radu, niski energetski troškovi,
manje zagadjenje vazduha u odnosu na primenu mašina sa dizel pogonom i sl.
Nedostatci su, medjutim, u manjim manevarskim mogućnostima naročito pri
utovaru u širokim otkopnim komorama, niski kapacitet zbog sporog kretanja
235
_____________________________________________________________
skreperske kašike, ograničena dužina skreperovanja i nešto složenija konstrukcija

dna bloka u odnosu na pripreme za primenu utovarnih mašina..
Pripremu dna bloka sa skreperskim utovarom karakteriše izrada skreperskog
hodnika. Na slikama se razlika pripreme sa skreperskim hodnikom u odnosu na
pripreme sa hodnikom rešetki, uočava po tome što se kod skreperskog utovara ruda
prevozi na jednu stranu bloka, te nema rudnog okna ispod svakog para rudnih
levaka. Inače, priprema dna se sastoji u izradi rudnih levaka sa jednostranim ili
obostranim rasporedom, kao u prethodnom slučaju, izradi skreperskog hodnika duž
bloka, odnosno ispod rudnih levaka i rudnog okna na kraju skreperskog hodnika,
kroz koje ruda pada u niži transportni hodnik. I nad ovim rudnim oknom se postavlja
rešetka za usitnjavanje negabaritnih komada rude, koji bi izazvali zaglavu u šutu na
dnu rudnog okna.
Kod pripreme dna sa skreperskim hodnicima mogu se, takodje, javiti
različite mogućnosti u rešenjima, a neka od njih su prikazana na slici 219. Razlike se
mogu javiti u pogledu mogućnosti izrade rudnih levaka, koji i u ovom slučaju mogu
biti jednostrani i dvostrani u odnosu na skreperski hodnik, a isto tako da dvostrani
levci budu rasporedjeni jedan naspram drugog ili u tzv. «šah-mat» poretku. Druge,
možda bitnije razlike, javljaju se u razlikama rešenja vezana za položaj skreperskog
hodnika u odnosu na transportni hodnik. Detalj «a» na slici 219 pokazuje slučaj kada
je skreperski hodnik neposredno iznad transportnog hodnika, pa ruda iz skreperske
kašike neposredno pada u jamski vagon u transportnom hodniku. Ovakvo rešenje je
nepovoljno zbog toga što postoji velika zavisnost izmedju rada skrepera i prisustva
jamskih vagona u transportnom hodniku. Za vreme dok kompozicija vagona odlazi
na pražnjenje, a nema druge kompozicije, utovar se prekida. Postojanje odredjene
visine rudnog okna izmedju skreperskog i transportnog hodnika, što je prikazano na
detalju «b» slike 219, obezbedjuje odgovarajuću akumulacionu zapreminu, tako da
se skreperski utovar rude može nastaviti i kada je kompozicija vagona odvežena na
pražnjenje.
Treći slučaj, prikazan na detalju «c», predstavlja specifičan slučaj.
Skreperski hodnici su razvrstani po pružanju ležišta, a može ih biti 2 – 3 ili više, i iz
tih skreperskih hodnika ruda pada u niži poprečno postavljen skreperski hodnik, koji
tu rudu prevlači do transportnog hodnika. Bilo bi dobro da i u tom slučaju postoji
odredjena akumulaciona zapremina u rudnom oknu.
Kapacitet skreperskog utovara može biti vrlo različit, a zavisi od veličine
zapremine skreperske kašike (kojoj je primerena snaga pogonskog motora
skreperskog vitla), dužine prevlačenja rude skreperom, pojave negabaritnih komada,
stepena nezavisnosti od transportnih sredstava i dr. U uslovima jednostrukog
skreperovanja, pri zapreminama kašike do 0,5 m3, mogu se postići kapaciteti na
utovaru 100 – 150 t/smenu, a sa većim skreperima se može postići i do 250 – 300
t/smenu. Pri tome je od izuzetnog značaja iskorišćenje radnog vremena pri utovaru
rude, što zavisi od odnosa sa transportom rude, ali i od mogućih zastoja zbog
usitnjavanja negabaritnih komada i odklanjanja zaglava u rudnim levcima.
236
_____________________________________________________________
Slika 219. Pripreme dna blokova sa skreperskim hodnikom: a) sa neposrednim

ispuštanjem rude iz skreperskog hodnika u transportna sredstva (bez rudnog okna),
b) sa rudnim oknima kojima se obezbedjuje odredjena akumulaciona zapremina, c)
sa drugim (akumulacionim) skreperskim hodnikom, kojim se sakuplja ruda iz više
skreperskih hodnika: 1- transportni hodnici, 2- skrepersko vitlo, 3- rudni levak, 4-
ventilacioni hodnik, 5- skreperska kašika, 6- skrepersko uže, 7- rudno okno, 8-
prolazno okno, 9- spojni hodnik, 10- akumulacioni skreperski hodnik.
Pripreme dna bloka sa utovarnim mašinama. Savremena rešenja utovara

rude iz otkopnih blokova bazirana su na primeni različitih utovarnih ili utovarno-
transportnih mašina, odnosno i specijalnih uredjaja, kao što su vibracioni dodavači,
transporteri i slično. U rudnicima sa manjim kapacitetima proizvodnje primenjuju se
utovarne mašine sa kašikom, koje se kreću po koloseku i rade u kombinaciji sa
jamskim vagonima za transport rude, (slika 220 i 221). U savremenijim jamama
primenjuju se samohodne utovarno-transportne mašine na dizel pogon, (slika 222).
U prvom slučaju se obično radi o pripremi sa rudnim levcima, koji mogu biti u
jednom redu pogotovo ako se radi o otkopavanju rudnih tela manje moćnosti (v. sl.
237
_____________________________________________________________
220). Pri većoj širini otkopnog bloka izradjuju se dva reda levaka, (slika 221). Na
nivou utovara, u utovarnim komorama se postavlja kolosek, koji može biti upravan
na kolosek u transportnom hodniku u kom slučaju se postavljaju okretne ploče da bi
se utovarna mašina mogla prebacivati iz jedne utovarne komore u drugu. Druga
mogućnost je da se iz utovarnog hodnika ulazi koso pod ispusne otvore u kom
slučaju se mogu postaviti skretnice za ulaz utovarne mašine zajedno sa vagonom.
c)
Slika 220. Primena utovarnih mašina na koloseku za utovar rude ispod rudnih levaka
pri otkopavanju tanjih rudnih tela (a, b); c) detalj utovara rude
Na slici 222 prikazana je savremenija priprema dna bloka sa tranšejom

podsecanja, ispod koje se utovar vrši utovarno-transportnom mašinom sa dizel
pogonom. Problem kod ovakve pripreme se javlja u pretovaru rude u transportna
sredstva. Nepraktično je da se ruda iz kašike utovarno-transportne mašine direktno
utovara u jamske vagone ili druga transportna sredstva, pa to treba obezbediti preko
odgovarajućih rudnih okana sa minimalnom akumulacionom zapreminom. To,
medjutim, unekoliko komplikuje pripremu dna bloka.
Na slici 223, /80/, prikazana su dva od brojnih mogućih rešenja pripreme
dna blokova. U ovom slučaju prikazana je mogućnost da se ispod jedne tranšeje
podsecanja (jednog bloka) pristupa sa jedne ili dve strane utovarnim komorama koso
izradjenim da bi se omogućio lakši pristup utovarno-transportne mašine. Dvostrano
izradjene utovarne niše uslovljavaju veći obim pripremnih radova, pa je logičnije
rešenje da se priprema dna izvede se dvostrano izradjenim utovarnim komorama iz
jednog utovarnog hodnika, a prema dvama susednim blokovima.
238
_____________________________________________________________
Slika 221. Utovar rude iz bloka sa Slika 222. Dno bloka sa tranšejom i
dvostranim levcima rasporedjenim u «šah- utovarom rude utovarno-transportnom
mat» poretku mašinom
Slika 223. Dna bloka sa dvostranim (a) i jednostranim (b) utovarnim komorama
(nišama) sa primenom utovarno-transportnih mašina sa dizel pogonom: 1- utovarni
hodnik, 2- utovarna komora (niša), 3- stub rude, 4- tranšeja podsecanja, 5- ispusno
mesto iz tranšeje, 6- utovarno-transportna mašina
239
_____________________________________________________________
Slika 224 prikazuje tri moguća rešenja predložena u istraživačkoj studiji

mogućnosti otkopavanja rudnog tela “Borska Reka” u borskoj jami. Detalj “a”
prikazuje mogućnost pripreme dna pri blokovskom prinudnom zarušavanju gde se
za svaki blok izradjuju hodnik tranšejnog podsecanja i utovarni hodnik. Dno bloka
se nalazi min 10 m iznag nivoa horizonta da bi se obezbedila minimalna
akumulaciona zapremina u rudnim oknima. Pri istom principu pripreme dna, na
detalju „b” prikazana je slična priprema dna bloka za slučaj primene metode
komornog otkopavanja sa otvorenim otkopima. Predvidjena je izrada jednog
utovarnog hodnika za dva susedna bloka, zbog čega je ovaj hodnik lociran u sredini
sigurnosnog stuba. Takav položaj je pogodan sa stanovišta racionalizacije pripreme,
medjutim njegovom izradom i izradom bočnih utovarnih hodnika uslovljava se
veliko oslabljenje sigurnosnog stuba, što će verovatno usloviti nestabilnost ovih
prostorija. Zato je prednoženo rešenje prikazano na detalju „c” slike 224, gde su oba
hodnika (tranšejni i utovarni) locirana u prostoru otkopnog bloka, odnosno ispod
tranšeje podsecanja. Na taj način je postignuto izmeštanje utovarnog hodnika iz zone
visoke koncentracije pritiska.
Pripreme dna blokova sa vibrododavačima. U slučaju otkopavanja

velikih rudnih tela postoji mogućnost primene pripreme dna otkopnih blokova sa
utovarnim uredjajima na principu rada vibrododavača. U tom slučaju se obično
primenjuju pripreme dna sa tranšejama, a ovaj način se u velikoj meri primenjuje u
rudnicima Rusije i drugim državama bivšeg Sovjetskog Saveza pa se često sreću u
ruskoj literaturi. Princip ovakve pripreme dna bloka je da se ispod ispusnih otvora u
dnu bloka postavljaju vibrododavači, koji mogu biti razlićite konstrukcije.
Vibrododavač se sastoji od radne ploče oslonjene na opruge ili druge elastične
oslonce koji omogućavaju vibriranje ploče pod dejstvom ekscentričnog mehanizma
koga pokreće elektromotor,(v. sl. 225 i 226), /3/. Osim vibracionih uredjaja mogu se
koristiti i dodavači sa klatećim mehanizmom, koji imaju manji broj oscilacija sa
većom amplitudom kretanja radne ploče.
Prednost primene vibracionih dodavača je u visokom kapacitetu istakanja,
koji je uslovljen vremenom aktivnog rada, odnosno koeficijentom iskorišćenja u
toku smene. U praksi je čest slučaj da stvarni smenski kapacitet bude čak i manji od
njegovog teoretskog časovnog kapaciteta, što govori o tome da je potrebno
obezbediti što efikasniji odvoz istočene rude. Najpogodnije rešenje je da
vibrododavači rade u kombinaciji sa kontinualnim transporterima (čeličnim
člankastim transporterima, vibracionim transporterima, specijalnim transporterom sa
gumenom trakom na nosećim čeličnim ramovima i sl.).
Velika prednost vibrododavača je u tome što se njegovim radom uslovljava
prenošenje oscilacija na rudu u ispusnom otvoru, zahvaljujući čemu se javlja znatno
manji broj zaglava rude. Snaga pogonskih motora retko prelazi 10 – 15 kW, što je
neuporedivo manje u odnosu na snage drugih utovarnih mašina. Nasuprot tome
mogu se postići visoki kapaciteti istakanja. Nedostatak primene vibrododavača je
veći obim radova na njihovoj montaži i demontaži. Zato se često po prestanku
istakanja rude demontiraju samo pogonski motor i ekscentični mehanizam, a radna
ploča ostavlja u nalegloj rudi.
240
_____________________________________________________________
a)
b)
c)
Slika 224. Tri konstrukcije pripreme dna bloka za metode otkopavanja koje su
razmatrane za otkopavanje rudnog tela “Borska Reka” u borskoj jami : a)
otkopavanje pri blokovskom zarušavanju, b) otkopavanje komornom metodom sa
otvorenim otkopima sa utovarnim hodnikom u stubu, c) otkopavanje u otvorenim
komorama sa utovarnim hodnikom u prostoru bloka
241
_____________________________________________________________
a) b)
c) d)
Slika 225. Priprema dna otkopnih blokova sa primenom utovarnih uredjaja

na principu vibrododavača ili klatećih dodavača: a) primena vibrododavača pri
transšejnom podsecanju u ležištu manje moćnosti, b) priprema dna bloka sa
tranšejnim podsecanjem i vibrododavačima u moćnom ležištu, c) izgled dodavača sa
klatećim mehanizmom: 1- radna ploča dodavača, 2- klateći mehanizam, 3- pogonski
elektromotor, 4- radna platforma; d) konstrukcija vibrododavača: 1- radna ploča, 2-
noseći ram dodavača, 3- elastični oslonac, 4- ekscentrični mehanizam, 5-
elektromotor.
Da bi se opravdali visoki troškovi na montaži i demontaži, količina rude koja bi

trebalo da se istoči jednim vibrododavačem ne bi trebalo da bude manja od 10 – 20
hiljada tona. To je moguće postići samo u velikim otkopnim blokovima, pa je
logično da se tada rade tranšeje velike širine, kako je na slici prikazano.
Na slici 226 prikazana su još dva slučaja primene pripreme dna sa
vibrododavačima. Konstrukcije dna mogu biti vrlo različite, kao i u drugim
pripremama dna, ali su principi primene vibrododavača uglavnom isti.
Specifičnost konstrukcija dna prikazanih na slici 226 je u tome što se
izradjuju posebni hodnici za kontrolu istakanja i odklanjanja zaglava negabaritnih
komada rude u rudnim levcima. Pojava zaglava, kako je već i ranije naglašavano,
problematična je jer uslovljava zastoj u istakanju rude.
242
_____________________________________________________________
Slika 226. Konstrukcije pripreme dna sa vibrododavačima: a) sa rudnim levcima,

b) sa tranšejama: 1- vibrododavač, 2- jamski kamion, 3- transportni hodnik, 4-
postorija za kontrolu istakanja rude i odklanjanje zaglava, 5- ventilaciono-prolazna
prostorija, 6- rudna sipka, 7- ispusni levak, 8- prostorija za bušenje – tranšejni
hodnik
U slučaju primene vibrododavača miniranje negabaritnih komada rude se

izvodi neposredno iznad radne ploče vibrododavača, što može izazvati njegovo
oštećenje. Zbog toga je izrada hodnika za odklanjanje zaglava na višem nivou iznad
vibrododavača povoljna jer obezbedjuje njihov sigurniji rad. Inače, kako je već
napred pominjano, zaglave u rudnim levcima se odklanjaju ručnim pomeranjem
komada dugačkim čeličnim šipkama, ali to često može biti veoma teško jer se radi o
velikim komadima rude. Zato je primena sekundarnog miniranja jednostavniji način,
243
_____________________________________________________________
koji, medjutim, uslovljava duže zastoje u istakanju rude. Na slici 227, /3/, prikazano
je nekoliko slučajeva odklanjanja zaglava u rudnim sipkama ispod rudnih levaka.
Slika 227. Šeme tri načina odklanjanja zaglavi krupnih komada rude u rudnim
levcima primenom sekundarnog miniranja: a) pri primeni skreperskog utovara rude,
b) pri primeni vibrododavača, c) pri primeni utovarno-transportne mašine kada se
negabaritni komadi odvoze u posebnu prostoriju za sekundarno usitnjavanje: 1-
minsko punjenje podmetnuto na dugačkoj letvi, 2- skreper, 3- nalepna mina na
komadu na radnoj ploči vibrododavača, 4- negabaritni komad rude
Priprema dna bloka sa čeličnim transporterima. U znatno manjoj meri i

u specifičnim okolnostima mogu se primeniti i drugi uredjaji za istakanje i odvoz
rude u bloku. To su mogućnosti primene različitih transportera (konvejera) kojima
se neposredno odvozi ruda koja se istače iz ispusnih otvora ispod rudnih levaka ili
tranšeja. Na slici 228 prikazano je jedno karakteristično rešenje. U hodniku u kome
pada ruda iz rudnih levaka, postavljen je transporter koji se sastoji samo od lanaca sa
grabilicama (nema korita). Povratna grana se vraća po vodjicama ispod krova
utovarnog hodnika. Ruda, koja izlazi iz ispusnih otvora, zahvata se grabilicama
transportera i prevlači do otvora u dnu hodnika, kroz koji pada u jamske vagone u
transportnom hodniku. Ovakvo rešenje nije uobičajeno i navodi se samo kao
mogućnost.
Na slici 229 prikazan je slučaj primene vibrokonvejera, doduše u
kombinaciji sa skreperskim utovarom. Radi se o složenoj pripremi dna bloka u kojoj
su na najvišem nivou skreperski hodnici za utovar rude ispod rudnih levaka. Ovim
se skreperima ruda prevlači do akumulacionog skreperskog hodnika na nižem nivou
gde se nalazi skreper dvostruko veće snage pogonskog motora. Njime se ruda
ubacuje u rudne sipke, iz kojih ona pada na vibracioni konvejer, kojim se odvozi do
sabirnog rudnog okna.
Na Gajskom rudniku, pri primeni metoda komornog otkopavanja primenjuju
se vibrododavači za istakanje rude u dnu bloka. Ruda se vibrododavačima dodaje na
244
_____________________________________________________________
transporter koji konstrukciono predstavlja kombinaciju čeličnog transportera sa

gumenom trakom kao nosivim organom. Ovaj transporter je prikazan na slici 230.
Slika 228. Primena čeličnog grabuljastog transportera za istakanje rude iz

rudnih levaka
Slika 229. Priprema dna bloka sa skreperskim utovarom i primenom vibrokonvejera

za odvoz rude: 1- vibrokonvejer VP-100, 2- skrepersko vitlo LSE-28, 3- skrepersko
vitlo 2LSE-55, 4- rudne sipke
Gumena traka je dovoljno debela i čvrsta da može da prevozi i najkrupnije

komade rude koji se ispuštaju kroz rudne sipke. Noseća konstrukcija transportera
sastoji se od nosećih ramova sa šinama po kojima se kreću točkići lučnih nosećih
segmenata na koju naleže transportna traka. U povratnom hodu traka pada na
klasične noseće valjke trake. Ovaj tip transportera je uspešno funkcionisao u
periodu ispitivanja njegovog rada i pokazao je odredjene prednosti u odnosu na
klasične čelične člankaste transportere.
245
_____________________________________________________________
Slika 230. Transporter sa nosećim ramovima i gumenom trakom kao nosivim

organom za prevoz krupnokomadne rude, (Gajski rudnik , Rusija).
246
______________________________________________________________
3.2.4.2. Metode otkopavanja sa podetažnim obaranjem rude
Metode podetažnog otkopavanja u otvorenim otkopima karakterišu se sa

obaranjem rude iz više podetažnih hodnika, čime je visina obaranja rude zahvaćene
jednim horizontom, podeljena na više delova - podetaža. Na taj način se smanjuje
dužina minskih bušotina, ali se povećava obim pripreme zbog izrade većeg broja
podetažnih hodnika za bušenje minskih bušotina. Tačnije broj podetažnih hodnika
može biti i 1 ili više, zavisno od uslova, raspoložive opreme za bušenje i dr.
U ovu grupu metoda otkopavanja mogu se svrstati:
- metode podetažnog otkopavanja u ležištima moćnosti do 20 m u kojima su
otkopne komore razvrstane po pružanju ležišta,
- metode podetažnog otkopavanja u ležištima veće moćnosti u kojima se
otkopne komore razvrstavaju popreko na pružanje ležišta,
- izuzetno se može govoriti i o primeni ovih metoda u ležištima vrlo velike
moćnosti u kojima se više otkopnih komora razvrstavaju popreko na pružanje
ležišta.
1. Metode podetažnog otkopavanja u ležištima manje moćnosti
Kao što je navedeno u ležištima moćnosti ispod 20 m otkopne komore se

razvrstavaju po pružanju ležišta. Otkopavanje se vrši u blokovima visine, koja
odgovara usvojenoj visini horizonata, a koja najčešće iznosi 60 – 80 m, izuzetno
može biti i veća kod vrlo strmih ležišta sa čvrstim pratećim stenama.
Dužina bloka po pružanju je obično 50 – 60 m, ali može biti i veća. Veća
dužina bloka ograničava se mogućnostima održavanja stabilnim otvorene površine
krovine, a izuzetno i racionalnom dužinom transporta. U vreme primene skrepera za
utovar rude u dnu bloka, dužine su ograničavane na 40 – 50 m. Izuzetno se u
dugačkim otkopnim blokovima može primeniti dvostrano skreperovanje rude.
Medjutim, ovde se govori o savremenijim konstrukcijama metoda podetažnog
otkopavanja kod kojih se primenjuju savremeniji načini utovara rude u dnu bloka.
Na slici 231 šematski je prikazan princip otkopavanja. Prikazan je
najjednostavniji način pripreme dna bloka sa neposrednim istakanjem rude iz rudnih
levaka u transportna sredstva. U tom slučaju je neophodno dobro usitnjavanje rude
miniranjem pa je potrebno bušiti gušće minske bušotine. Priprema dna bloka je sa
rudnim levcima širine 6 – 8 m, koliko je medjusobno rastojanje ispusnih otvora za
točenje rude u jamske vagone. Ruda se obara iz podetažnih hodnika koji se buše na
visinskom rastojanju 10 – 15 m., a visina horizonta nije veća od 60 m. Po dužini se
otkopni blok graniči sa graničnim stubovima širine obično 8 – 10 m, a dužina bloka
koja se otkopava je 40 – 50 m. Pre početka otkopavanja obično na jednom kraju
bloka se izradi vertikalan zasek najčešće proširenjem izradjenog okna za zasecanje.
Proširenje okna u zasek po celoj moćnosti ležišta vrši se miniranjem vertikalnih
bušotina iz izradjenih podseka na svakom podetažnom nivou, ili bušenjem
horizontalnih bušotina iz okna za zasek. Izuzetno se zasek može izraditi postupnim
otkopavanjem odozdo naviše sa magaziniranjem rude.
Detaljnija priprema ležišta za otkopavanje prikazana je na slici 232, /2/.
247
______________________________________________________________
Slika 231. Šematski prikaz podetažnog otkopavanja sa otvorenim otkopom
Slika 232.Podetažno otkopavanje u ležištu manje moćnosti (do 15 – 20 m) u

otkopnim komorama orjentisanim po pružanju ležišta: 1- transportni i utovarni
hodnik, 2- ventilacioni hodnik, 3- prolazno-ventilaciona okna, 4- utovarne komore,
5- rudne sipke, koje se proširuju u levke, 6- ventilacioni proboji, 7- podetažni
hodnici za bušenje, 8- okno za zasecanje izradjeno u sredini bloka., 9- rudni levci
248
______________________________________________________________
Na slici prikazana detaljna šema pripreme za otkopavanje očigledno

pokazuje njenu značajnu složenost. Transportni hodnik, 1, na osnovnom horizontu
izradjen je na 70 m visinske razlike u odnosu na gornji horizont. Usvojena je dužina
dela bloka koji se otkopava od 50 m, a izmedju blokova se ostavljaju granični
stubovi širine 10 m. Na taj način jednom otkopnom bloku pripada 60 m dužine
ležišta u jednom horizontu.
U graničnim stubovima se izradjuju ventilaciono prolazna okna, 3, a iz njih
se na visinskim rastojanjima 17 odnosno 16 m izradjuju podetažni hodnici za
bušenje 7. Specifičnost pripreme je da se utovarni nivo poklapa sa transportnim, što
znači da se utovar rude vrši iz transportnog hodnika. Zbog toga se, radi boljeg
provetravanja prostorija u dnu bloka i da se transportni hodnik ne bi zagadjivao
prašinom iz utovarnih komora, izradjuje poseban ventilacioni hodnik 2, u koji
vazduh izlazi kroz ventilacione proboje 6. Na medjusobnom rastojanju 20 m iz
utovarnog hodnika se izradjuju bočne utovarne komore 4, iz kojih se dvostrano, po
pravcu pružanja, izradjuju rudne sipke 5, koje se levkasto proširuju u rudne levke 9.
Na taj način se u svakoj utovarnoj komori utovara ruda iz dva rudna levka.
Iz rudnih sipki se buše u konusnim ravnima koncentrične minske bušotine
kojima se one proširuju u rudne levke, (slika 233-a,b), pri čemu se istovremeno
postiže izrada podseka do visine 14 m od nivoa horizonta. Prethodno se sa nivoa
podsecanja u sredini bloka izradi okno za zasecanje čijim se proširenjem izradjuje
zasek u sredini bloka, (slika 233-c), čime se omogućava dvokrilno obaranje rude.
Nakon izrade zaseka, iz

podetažnih hodnika za bušenje,
buše se minske bušotine sa
lepeznim rasporedom. Raspored
minskih bušotina zavisi od
usvojenog rasporeda hodnika za
bušenje, a na prikazanoj slici se
hodnici za bušenje izradjuju do
podine ležišta pa se iz njih buše
minske bušotine u ¼ kruga.
Usvojeno je bušenje minskih
bušotina naniže što može
olakšati proces bušenja, ali nije
zbog toga i povoljnije. Naime,
pri bušenju minskih bušotina
naniže, pre punjenja je potrebno
bušotine dobro produvati da bi
se izbacila voda i zdrobljena
Slika 233. Izrada rudnih levaka proširenjem ruda. U suprotnom punjenje
rudnih sipki (a, b) i vertikalnog zaseka (c) bušotina nije kvalitetno,
miniranjem dubokim paralelnim minskim odnosno voda može da navlaži
bušotinama eksploziv (ako je on osetljiv na
vlagu), čime se smanjuje
njegovo korisno dejstvo.
249
______________________________________________________________
Prednost prikazane konstrukcije metode je u mogućnosti dvokrilnog

obaranja rude, čime se povećava kapacitet na obaranju rude. Medjutim, bušenje
minskih bušotina i obaranje rude njihovim miniranjem nikada nije usko grlo pri
otkopavanju. Pod uslovom da se raspolaže sa potrebnom opremom za bušenje.
Kapacitet otkopa se definiše kapacitetom mašina na utovaru rude, pa u slučaju
utovara jednom utovarno-transportnom mašinom može se računati sa proizvodnjom
300 – 500 t/smenu, a pri radu dve mašine, dvostruko više. Usvojeno rešenje
provetravanja prostorija u dnu otkopnog bloka obezbedjuje manju zaprašenost
utovarnog, tj. transportnog hodnika, što obezbedjuje bolje radne uslove u ovim
prostorijama.
Na slici 234 prikazana je varijanta podetažnog otkopavanja u otvorenoj
otkopnoj komori, gde se javlja nekoliko značajnih razlika u odnosu na prethodnu
metodu otkopavanja. Ležište se deli na otkopne blokove visine 50 – 80 m, a po
pružanju ležišta dužina bloka je 60 – 70 m . Otkop je kraći za širinu jednog
graničnog (medjukomornog) stuba, čija je širina do 10 m. I kod ove varijante
transportni hodnik služi i za utovar rude, pa je izradjen u podinskom boku ležišta. U
graničnim stubovima se izradjuju prolazno-ventilaciona okna 2 do gornjeg
ventilacionog hodnika, koji je za viši horizont bio transportni hodnik. Iz graničnih
uskopa (kosih okana) izradjuju se podetažni hodnici na medjusobnoj visinskoj
razlici 15 – 20 m. Istovremeno se u dnu bloka izradjuje tranšejni hodnik iz koga se
buše «lepeze» kraćih minskih bušotina i formiranjem tranšeje, sukcesivno sa
otkopavanjem u komori, vrši podsecanje bloka.
Slika 234.Metoda komornog podetažnog otkopavanja sa jednostranim

obaranjem rude i pripremom dna sa tranšejom: 1- transportni (i utovarni) hodnik, 2-
prolazno-ventilaciono okno (uskop) u graničnim stubovima, 3- ventilacioni hodnik,
4- podetažni hodnici za bušenje, 5- tranšeja podsecanja i za istakanje minirane rude
Za početak obaranja rude na jednom kraju (na levom na slici) izradi se okno
za zasecanje čijim se proširenjem izradi vertikalni zasek po celoj širini rudnog tela.
Nakon toga se iz podetažnih hodnika 4 buše minske bušotine sa lepeznim
250
______________________________________________________________
rasporedom i njihovim miniranjem obara ruda na dno otkopa. U ovom slučaju se

buše «lepeze» minskih bušotina u četvrtini kruga i to naviše, pri čemu se, kako je na
slici prikazano, sigurnosni plafon do gornjeg horizonta formira kao kos, što
obezbedjuje njegovu veću stabilnost. «Lepeze» minskih bušotina se buše na
medjusobnom rastojanju 2 – 3 m, a po vertikali se jednakomerno minira ruda iz svih
podetažnih hodnika, (nije neophodno da se miniraju odjednom), tako da je čelo
komore u vertikalnoj ravni.
Za razliku od prethodne varijante, ova, prikazana na slici 234, ima
jednostavniju pripremu dna bloka, minske bušotine se buše naviše što obezbedjuje
njihovo bolje čišćenje, a kosi plafoni obezbedjuju njihovu bolju stabilnost. Ostali
uslovi, pa i mogućnosti metode otkopavanja su uglavnom isti. Provetravanje komora
vrši se protočnom vetrenom strujom, koja dolazi prolazno-ventilacionim oknom, ide
preko podetažnih hodnika i, prolazeći kroz komoru, izlazi kroz prolazno-
ventilaciono okno u suprotnom stubu. Proizvodnost metode zavisi od efikasnosti na
bušenju minskih bušotina i prevashodno od kapaciteta utovarnih mašina na utovaru
rude.
Slika 235, /2/, prikazuje varijantu podetažnog otkopavanja u otvorenim
komornim otkopima kod koje su specifični priprema dna bloka i način obaranja
rude. U otkopnom bloku visine 80 m i dužine po pružanju 60 m, otkop je dug 45 m,
a stub 15 m. Izmedju horizonata se ostavlja kosi sigurnosni plafon, 6, debljine 12 –
15 m . Na slici je prikazano da se u plafonu buše minske bušotine za njegovo
obaranje, ali to onda metodu svrstava u metode blokovskog prinudnog dvostepenog
zarušavanja, o kojima će kasnije biti govora. Zato je ovaj slučaj atipičan za ovu
grupu metoda otkopavanja, medjutim, sama konstrukcija metode u potpunosti
odgovara.
Na nivou horizonta se izradjuje transportni hodnik 7 i utovarni hodnik 1, iz
koga se rade utovarne komore 2, u kojima se postavljaju vibrododavači za utovar
rude. U svakoj utovarnoj komori se istače ruda iz dva susedna ispusna otvora u
tranšeji podsecanja. Prolazno-ventilaciono okno 3 se izradjuje u podinskom boku
ležišta, a iz njega se pristupa kratkim prečnim hodnicima do krovine ležišta, tako da
se iz njih izradjuju smerni hodnici za bušenje 4.
Dno otkopnog bloka se priprema za utovar rude vibrododavačima. Iz
utovarnog hodnika 1 se izradjuju utovarne komore 2 iz kojih se izradjuju po dve
kratke sipke do tranšejnog hodnika kroz koje ruda dolazi na vibrododavač. Na nivou
tranšejnog hodnika se izradjuje ventilacioni hodnik 5 za provetravanje prostorija u
dnu bloka. Iz ovog hodnika se izradjuju kratki pristupni hodnici do ispusnih otvora u
tranšeji, a namena im je za kontrolu istakanja i odklanjanja zaglava negabaritnim
komadima rude u ispusnim otvorima.
Za obaranje rude u otkopnoj komori, izradjuju se 4 hodnika za bušenje, po
dva do podine i krovine ležišta. Ovakav raspored hodnika za bušenje je povoljan
zbog toga što se minske bušotine buše duž krovinskog i podinskog boka, pa su
manje mogućnosti oštećenja krovine usled nadbušenja minskih bušotina, odnosno
dobijanju se ravne površine komore uz podinski i krovinski bok.
Tranšejnim podsecanjem i bušenjem „lepeznih” bušotina, kako je na slici
prikazano, formira se kosi sigurnosni plafon komore, čija je stabilnost povoljnija u
odnosu na horizontalni. Kao kod varijante na slici 232, zasecanje komore se vrši u
251
______________________________________________________________
sredini bloka i ruda obara dvokrilno u odnosu na zasek. U svemu ostalom ova
metoda principijelno odgovara prethodno opisanim.
Slika 235. Podetažno otkopavanje u otvorenim komorama sa pripremom dna

bloka za primenu vibrododavača za utovar rude: 1- utovarni hodnik, 2- utovarne
komore, 3- ventilaciono-prolazni uskop, 4- podetažni hodnici za bušenje, 5-
ventilacioni hodnik za provetravanje utovarnih komora, 6- kosi sigurnosni plafon,
7- transportni hodnik.
Na slici 236, /24/, prikazane su u aksonometriji još dve varijante podetažnog

otkopavanja u ležištima moćnosti ispod 20 m. Metoda prikazana na slici 236-a
specifična je sa dva osnovna detalja. Priprema dna bloka izvršena je tranšejnim
podsecanjem, sa utovarom rude utovarno-transportnim mašinama, a obaranje rude se
vrši iz dva podetažna hodnika izradjena po sredini ležišta tako da se u njima buše
„pune lepeze” , tj. bušotine se buše u celom krugu (radijalno bušenje). Na drugoj
slici, (slika 236-b), pri istoj pripremi dna bloka, obaranje rude se vrši paralelnim
minskim bušotinama izbušenim iz podseka koji se izradjuje na jednom podetažnom
nivou. Izrada podseka zahteva nešto više radova na bušenju i miniranju u cilju
formiranja podseka, ali je bušenje minskih bušotina za primarno obaranje rude
znatno racionalnije i jednostavnije. Paralelne bušotine obezbedjuju pravilno
formiranje otkopne komore u ravnomerno usitnjavanje rude. Ukupna dužina
bušotina je mnogo manja i moguće je primeniti veće prečnike bušenja. Nepovoljna
strana bušenja paralelnih minskih bušotina je u tome što je potrebno veći broj puta
premeštati bušilicu, ali taj proces ne predstavlja veći problem pri primeni
samohodnih bušilica.
252
______________________________________________________________
a)
b)
Slika 236. Metode podetažnog otkopavanja u otvorenim otkopima sa

radijalnim (a), i paralelnim (b) bušenjem minskih bušotina.
253
______________________________________________________________
Prikazane metode podetažnog otkopavanja u otvorenim otkopima

predstavljaju savremena rešenja otkopavanja rudnih ležišta sa strmim zaleganjem i
moćnošću do 20 m. U principu se slične ovim, mogu primeniti metode za
otkopavanje ležišta moćnosti ispod 10 m ( i u ležištima moćnosti 2 – 5 m), ali se
napovoljniji uslovi sreću u ležištima moćnosti 10 – 20 m.
U zavisnosti od moćnosti ležišta dužina otkopnih komora je obično 50 – 70
m, pri čemu se izmedju dve komore ostavljaju sigurnosni stubovi na dužini (po
pružanju ležišta) 8 – 10 m. Ta okolnost utiče da je odnos dužina komore i stuba 5:1
do 7:1, što znači da u stubovima ostaje 16,7 – 12,5 % rude. Odredjena količina rude
ostaje u sigurnosnim plafonima (takodje 12,5 – 16,7 %), a deo rude ostaje i u dnu
bloka. Kod savremenijih konstrukcija dna bloka sa utovarom rude sa nivoa
horizonta, gubici rude su znatno manji (5 – 10 %). Deo rude iz medjukomornih
stubova i plafona, a naročito iz dna bloka dobije se izradom pripremnih prostorija,
pa se može računati da su gubici rude u granicama 30 – 40 %, odnosno da se postiže
iskorišćenje rude u granicama od 60 – 70 %. Iskorišćenje rude je utoliko veće što je
ležište manje moćnosti i veća dužina komore u odnosu na stub. To se može smatrati
značajnom prednošću ovih metoda otkopavanja u odnosu na primenu ovih metoda u
ležištima veće moćnosti. Inače, ove metode otkopavanja omogućavaju veliku
mehanizovanost svih procesa otkopavanja, veliku proizvodnost otkopa, visoke
učinke na otkopavanju, a to sve uslovljava relativno niske troškove dobijanja rude.
Obim pripreme i koeficijent pripreme su relativno mali, srazmerno manji sa
povećanjem moćnosti ležišta. Uslovi rada su relativno dobri i sigurni, jer se rad
obavlja u podetažnim hodnicima relativno malog poprečnog preseka, a postoji
mogućnost provetravanja protočnom vetrenom strujom
2. Metode podetažnog otkopavanja u ležištima veće moćnosti
Metode podetažnog tkopavanja se mogu primeniti i u ležištima veće

moćnosti (20 – 80 m) čak i ležištima vrlo velike moćnosti (preko 100 m). Pri
ovakvom javljanju ležišta, priprema za otkopavanje se menja utoliko što se otkopne
komore ravrstavaju popreko na pružanje ležišta. U tom slučaju je odnos širine
komora i stubova 1:1 do 1,5 : 1, što znači da veća količina rude ostaje u
sigurnosnim (medjukomornim) stubovima, pa iskorišćenje obično pada znatno ispod
50 %, budući da se, takodje, ostavljaju i sigurnosni plafoni, a deo rude ostaje i u dnu
bloka. To primenu ovih metoda čini neracionalnom, pa se obično kasnije pristupa
masovnom miniranju stubova i plafona, čime ove metode otkopavanja prelaze u
metode dvostepenog prinudnog zarušavanja, koje se obradjuju u posebnoj grupi
(metode otkopavanja sa prinudnim zarušavanjem rude).
Na slici 237 prikazan je princip pripreme i otkopavanja u ležištima velike
moćnosti. Otkopne komore širine 12 – 15 m se razvrstavaju popreko na pružanje
ležišta pri čemu se izmedju komora ostavljaju sigurnosni stubovi min 10 – 12 m.
Širina stubova zavisi od visine i dužine komora, ali i od čvrstoće rude i njene
kompaktnosti.
Priprema se izvodi na taj način što se za dve do tri komore – otkopa
izradjuje prolazno-ventilacioni uskop, kojim se uspostavlja veza sa višim
horizontom, gde ulogu ventilacionog hodnika ima hodnik, koji je bio transportni pri
otkopavanju gornjeg horizonta. Iz prolazno-ventilacionih okana se izradjuju, pored
254
______________________________________________________________
podinskog boka, vezni hodnici do sredine komora, a potom se po sredini komora

izradjuju podetažni hodnici za bušenje minskih bušotina.
Slika 237. Podetažno otkopavanje u komorama razvrstanim popreko na

ležište u slučaju otkopavanja moćnih rudnih ležišta
Na neki od ranije opisanih načina vrši se priprema dna bloka, a na slici je

prikazana priprema sa tranšejnim podsecanjem i utovarom rude utovarnim ili
utovarno-transportnim mašinama. Utovarni hodnici se izradjuju u sigurnosnim
stubovima, što može biti problematično u slučaju da se u stubovima javlja veća
koncentracija pritiska. Iz utovarnog hodnika se izradjuju utovarne niže dvostrano
prema jednom i drugom bloku.
Za početak otkopavanja potrebno je još izraditi okno za zasecanje i da se
proširenjem okna izradi zasek po celoj širini komore. Potom se počinje sa
otkopavanjem koje se sastoji od bušenja minskih bušotina u podetažnim hodnicima,
miniranja i utovara minirane rude.
Metode podetažnog otkopavanja u otvorenim otkopnim komorama mogu
biti različite u zavisnosti od načina pripreme, posebno pripreme dna bloka, a
255
______________________________________________________________
posebna specifičnost je način bušenja minskih bušotina za miniranje rude. U

zavisnosti od usvojenog načina bušenja, izradjuju se i hodnici za bušenje.
Na slici 237 prikazano je bušenje radijalnih minskih

bušotina u punoj „lepezi” pa su zbog toga hodnici za
bušenje radjeni po sredini širine komore. Medjutim,
kao i u slučaju otkopavanja u ležištima manje
moćnosti moguće je obaranje rude vršiti miniranjem
paralelnih minskih bušotina, odnosno i lepeznih sa
različitim rasporedom hodnika za bušenje. Jedan od
mogućih slučajeva prikazan je na slici 238.
Na slici je prikazano otkopavanje u komorama
širine 25 m i visine 90 m. U svakoj komori se
izradjuju po dva tranšejna hodnika podsecanja i
odgovarajuća dva utovarna hodnika. Za bušenje se
izradjuju po 4 hodnika za bušenje, koji su
rasporedjeni duž bokova komore. Prvi podetažni
nivo je na 59 m iznad nivoa horizonta, a drugi na 43
m višlje, odnosno 19 m ispod nivoa gornjeg
horizonta.
Bušotine u gornjim podetažnim hodnicima se
buše tako da se krovu komore daje zasveden oblik,
čime se postiže njegova veća stabilnost.
Ostale pripremne prostorije se izradjuju kao i u
prethodnom slučaju. Potrebno je izraditi
ventilaciono-prolazna okna, medjutim, ukoliko se za
Slika 238. Podetažno bušenje primenjuju samohodne mašine za bušenje,
otkopavanje u velikim što je uobičajeno u savremenim uslovima, izradjuje
otkopnim komorama se i „spiralni” uskop za vezu sa podetažama.
Na sličan način se podetažno otkopavanje primenjuje u poznatom australijskom

rudniku Mount Isa u oblasti Kvislend (Queensland), (slika 239, /64/). Otkopni
blokovi su izuzetnih razmera. Širina bloka je 40 m, a visinska razlika izmedju
podetažnih nivoa je takodje 40 m, što znači da je visina izmedju horizonata preko
100 m. Rudnik koristi opremu za bušenje tipa Simba H4353, H1354, 366, 269 i 254
firme Atlas Copco – Švedska. Prečnici minskih bušotina su 89 – 127 mm, a dužina
do 50 m. Jednim miniranjem se obori do 100.000 t rude. Sa proizvodnjom rude od
preklo 10 miliona tona godišnje ovaj rudnik spada u jedan od najvećih u svetu sa
podzemnom eksploatacijom.
Podetažno otkopavanje sa otvorenim otkopima primenjivano je i u borskoj
jami u rudnom telu „Tilva Roš” na nivou V i IX horizonta, u toku pedesetih i
šezdesetih godina prošlog veka. Potom je prekinuto sa podzemnim otkopavanjem, u
ovom rudnom telu, jer je početkom sedamdesetih godina usvojeno produbljavanje
postojećeg površinskog kopa do nivoa XIII horizonta (K.-16 m). Metoda
otkopavanja je postupno usavršavana sa uvodjenjem efikasnije opreme za bušenje.
256
______________________________________________________________
Slika 239. Metoda podetažnog otkopavanja u otvorenim otkopima u

rudniku Mount Isa – Australija
U prvoj fazi primene radjena su 5 podetažna hodnika, zatim je njihov broj

smanjen na 3 i najzad na 2, kako je na slici 240 prikazano.
U okviru istraživanja rudnog tela na IX horizonru izradjeni su istražni
hodnici po mreži 50 x 50 m, tako sa je većina tih hodnika korišćena kasnije pri
eksploataciji rudnog tela. Otkopavanje je vršeno u otkopima širine 13 – 15 m, pri
čemu su izmedju otkopnih komora ostavljani sigurnosni stubovi širine 10 – 12 m.
Budući da je moćnost rudnog tela na ovom horizontu iznosila i preko 200 m,
popreko na pružanje je otkopavanje obavljano u 2 – 3 otkopne komore, a po
pružanju je broj otkopa bio znatno veći i bio je uslovljen odnosom širine rudnog tela
i širine otkopnog bloka sa sigurnosnim stubom. Na slici 241 prikazan je detalj
pripreme rudnog tela na horizontu.
Za 2 – 3 otkopna bloka izradjivano je zajednočko transportno-prolazno-
ventilaciono okno iz koga su radjeni prečni (u odnosu na pružanje komora)
podetažni hodnici, a po sredini komore iz njih su radjeni podetažni hodnici za
bušenje. Kao što je na slici prikazano, priprema dna vršena je za skreperski utovar
rude, pri čemu su skreperski hodnici radjeni neposredno iznad transportnih što nije
obezbedjivalo nikakvu akumulacionu zapreminu u rudnim oknima. Zbog toga, od
odlaska pa do dolaska nove kompozicije jamskih vagona (grembi vagoni zapremine
1,5 m3), nije mogao da se vrši utovar rude skreperom.
257
______________________________________________________________
Slika 240. Primena podetažnog otkopavanja sa otvorenim otkopima na

IX horizontu u rudnom telu „Tilva Roš” u borskoj jami
Na 6 – 8 m iznad skreperskih hodnika izradjivana su po dva hodnika

podsecanja iznad redova rudnih sipki, koje su kasnije, sukcesivno sa napredovanjem
obaranja rude u komori, kosim minskim bušotinama izbušenim iz podseka,
proširivane u rudne levke. Prethodno je na ovom nivou vršeno podsecanje otkopnih
komora. Za početak otkopavanja bilo je neophodno izvršiti zasecanje komore. Za
izradu zaseka prvo su radjena okna za zasecanje koja su proširivanja verikalnim
bušotinama izbušenim sa podseka na svakoj podetaži.
Pomenutom otkopnom metodom nije završeno otkopavanje na IX horizontu.
Poslednjih godina otkopavanja ovog rudnog tela otkopavano je u dvema otkopnim
komorama sa zapunjavanjem flotacijskom jalovinom, zbog toga što je došlo do
prorušavanja u dva sigurnosna stuba. Otkopavanje u ova dva bloka prekinuto je na
trećini visine bloka, jer je u medjuvremenu doneta odluka o produbljavanju
površinskog kopa do nivoa XIII horizonta.
Metode podetažnog otkopavanja u otvorenim otkopnim komorama

predstavljaju efikasan način otkopavanja, kako ležišta moćnosti manje od 20 m, tako
258
______________________________________________________________
i u ležištima velike i vrlo velike moćnosti. Medjutim, u ležištima velike moćnosti

gubici rude su tako veliki da primena ovakvog načina otkopavanja nije racionalna.
Slika 241. Raspored istražnih i pripremnih prostorija na IX horizontu u

rudnom telu „Tilva Roš” za primenu metode podetažnog otkopavanja u otvorenim
otkopnim komorama, (detalj sa plana ventilacije jame iz 1958 godine)
3.2.4.3. Metode otkopavanja sa etažnim obaranjem rude u otvorenim

otkopnim komorama
Etažno obaranje rude u otkopima podrazumeva da se ruda obara po celoj

visini eksploatabilnog bloka rude, tj od nivoa podsecanja iznad dna bloka do
sigurnosnog plafona ispod gornjeg horizonta. To znači da se obaranje rude vrši
miniranjem vrlo dugačkim minskih bušotina, pa se ovaj proces, kod ovih metoda,
javlja kao vrlo značajan. Minske bušotine se buše najčešće iz hodnika za bušenje ili
iz podseka izradjenih neposredno ispod sigurnosnog plafona do gornjeg horizonta.
259
______________________________________________________________
Pri miniranju sa minskim bušotinama dugim preko 40 – 50 m, od najvećeg je

značaja njihovo precizno bušenje, jer veća devijacija bušotina uslovljava obaranje
dela jalovih stena iz krovine ili podine ležišta, kod ležišta manje moćnosti, ili
ozbiljno oštećenje sigurnosnih stubova pri otkopavanju ležišta veće moćnosti.
Ove se metode otkopavanja uglavnom primenjuju za otkopavanje moćnijih
rudnih ležišta (moćnosti preko 20 m), ali se izuzetno mogu primeniti i u ležištima
manje moćnosti, kako je to prikazano na slici 242, /2/. Pri tome postoji preduslov da
ležište ima ravne bokove jer bi u suprotnom dolazilo do zahvatanja jalovih stena iz
bokova.
Otkopavanje se obavlja u otkopima

dugim 50 – 60 m pri čemu se može otkopavati
dvokrilno iz sredine ili jednokrilno od jednog
kraja otkopa. Izmedju susednih otkopa
ostavljaju se granični stubovi širine 8 – 10 m.
Postupak otkopavanja je sličan kao kod
podetažnog. Prvo se izradjuje vertikalan zasek
kao početna slobodna površina, a potom se
buše duboke minske bušotine i njihovim
miniranjem obara ruda. Od najvećeg značaja je
precizno bušenje minskih bušotina, pa u
slučaju ovakvog otkopavanja ne treba usvajati
veće visine horizonata. Ona treba da bude
tolika da dužina minskih bušotina ne bude veća
od 50 m.
Pri etažnom obaranju rude koriste se veći
prečnici minskih bušotina, jer se time postiže
veća preciznost bušenja. Bušenjem minskih
bušotina sa jednog nivoa smanjuje se
koeficijent pripreme, povećava iskorišćenje
mašina za bušenje i postižu bolji efekti pri
miniranju. Ostale karakteristike metode
otkopavanja su slične onim pri primeni
Slika 242. Otkopavanje rudnog podetažnog obaranja rude.
ležišta moćnosti ispod 20 m sa Kao što je napomenuto, etažno
etažnim obaranjem rude u obaranje rude se efikasnije može primeniti u
otvorenom otkopu: 1- hodnik za moćnim rudnim telima, kada su otkopi
izradu podseka za bušenje, 2- rasporedjeni popreko na pružanje. Tada su
ventilacioni hodnik, 3- hodnik otkopne komore sa verikalnim bočnim
tranšejnog podsecanja, 4- utovarni stranama, veća je njihova širina i može se
i transportni hodnik. postići veća masovnost pri obaranju rude
miniranjem.
Jedna konstrukcija metode otkopavanja primenjena u ležištu veće moćnosti,

prikazana je na slici 243, /2/. Visina horizonta je 60 – 70 m, otkopavanje se obavlja
u komorama širine 20 – 25 m i visine 40 – 50 m. Priprema se sastoji u izradi
260
______________________________________________________________
ventilaciono-prolaznih uskopa 3, kojima se transportni hodnici 1 povezuju sa gornjih

horizontom. Izmedju paralelnih transportnih hodnika izradjuju se prečni utovarni
hodnici 2, iz kojih se rade utovarne komore 4, kratka okna 5 i hodnici tranšejnog
podsecanja 6. Ispod sigurnosnog plafona do gornjeg horizonta izradjuju se hodnici
za bušenje 7 iz spojnih smernih hodnika 8. Ventilaciona veza ovih prostorija, sa
ventilaciono-prolaznim oknima, obezbedjuje se kroz ventilacione hodnike 9.
Priprema dna bloka je za utovar rude vibrododavačima, pa se iz svakog
utovarnog hodnika, izradjenog popreko na rudno telo, a po dužini otkopne komore,
dvostrano izradjuju utovarne komore u kojima se montiraju vibrododavači. Na 2 – 3
m iznad utovarnih hodnika se izradjuju hodnici za tranšejno podsecanje otkopa. Kao
što je prikazano, svaka komora se podseca iz dva hodnika podsecanja.
Otkopavanje se obavlja u širokim otkopnim komorama, (20 – 25 m),
izmedju kojih se ostavljaju sigurnosni stubovi širine 10 – 15 m. Za obaranje rude se,
iz hodnika za bušenje 7, buše duboke minske bušotine sa lepeznim rasporedom. Za
bušenje u svakoj komori se izradjuju dva hodnika za bušenje, čime se obezbedjuje
da minske bušotine odsecaju vertikalne i ravne zidove komore.
Slika 243. Otkopavanje moćnog rudnog ležišta u poprečnim komorama sa

etažnim obaranjem rude u komori: 1- transportni hodnici, 2- utovarni hodnici, 3-
ventilaciono-prolazna okna, 4- utovarne komore za vibrododavače, 5- kratka
prolazna okna, 6- hodnici za tranšejno podsecanje komore, 7- hodnici za bušenje, 8-
smerni hodnici koji povezuju hodnike za bušenje, 9- ventilaciono-prolazni hodnici
koji spajaju hodnike 8 sa ventilaciono-prolaznim oknima 3.
261
______________________________________________________________
Za situaciju otkopa prikazanu na slici 243

moguće je primeniti i bušenje paralelnih
minskih bušotina u kom slučaju se javljaju 2
moguća rešenja: da se izradjuje podsek ispod
sigurnosnog plafona ili da se izradjuje veći
broj širokih hodnika za bušenje iz kojih se
buše duboke paralelne minske bušotine, kako
je to na slici 244 prikazano, /2/. Kao što je
prikazano, po sredini širine komore izradjuje
se zajednički hodnik iz koga se izradjuju
prečni, u odnosu na pružanje komore, hodnici
za bušenje. Oni se izradjuju sa širinom 4,4 m,
tako da se iz svakog hodnika buše po dva
reda paralelnih minskih bušotina. Izmedju
hodnika za bušenje ostavlja se uzan stub rude
širine 2 m. Rastojanje izmedju bušotina u
jednom redu i izmedju susednih redova je 3,2
Slika 244. Bušenje paralelnih m.
minskih bušotina iz hodnika za
bušenje
U odnosu na sliku 243, na slici 244 je razlika ne samo u načinu izrade

hodnika za bušenje i bušenja minskih bušotina, već i u načinu pripreme dna
otkopnog bloka. Prikazana je priprema sa rudnim levcima pri čemu utovar rude
može biti utovarnim ili utovarno-transportnim mašinama. Rastojanje izmedju rudnih
sipki za izradu levaka, kao i širina levkova iznosi 7,5 m.
Za obaranje rude se buše minske bušotine prečnika 105 – 130 mm, koji
odgovaraju usvojenim odstojanjima izmedju bušotina. Pri miniranju, odjednom se
minira najmanje dva reda minskih bušotina, jer bi jednoredno miniranje
onemogućilo punjenje minskih bušotina drugog reda bušotina izbušenih iz istog
hodnika.
Prednosti prikazane metode su u masovnom obaranju rude i mogućnostima
postizanja velike proizvodnosti otkopa, koja i u ovom slučaju zavisi od kapaciteta
utovarnih, odnosno utovarno-transportnih mašina. Otkopavanje se obavlja u
komorama velike širine, što omogućava postizanje nešto većeg iskorišćenja rude,
medjutim, gubici rude su i ovde dosta visoki, jer osim u sigurnosnim stubovima,
značajna količina rude ostaje u sigurnosnom plafonu i dnu otkopnog bloka.
Metode otkopavanja u velikim otkopnim komorama razmatrane se i za
otkopavanje rudnog tela „Borska Reka” u borskoj jami. Doduše, za razmatrane
metode bilo je predvidjeno naknadno zapunjavanje otkopa flotacijskom jalovinom,
ali se principi otkopavanja apsolutno podudaraju sa principima rada kod napred
opisanih metoda otkopavanja. Na slici 245 prikazana je jedna od razmatranih
konstrukcija metode otkopavanja u otvorenim otkopima sa etažnim obaranjem rude.
Budući da je za ovo rudno telo usvojena visina horizonta od 80 m, u cilju smanjenja
visine rude koja se obara dubokim minskim bušotinama, predloženo je da se vrši
„visoko” tranšejno podsecanje na visini do 18 m.
262
______________________________________________________________
Priprema dna bloka je za primenu utovarno-transportnih mašina, a hodnici

podsecanja i utovarni hodnici se izradjuju na nivou najmanje 10 m iznad nivoa
transportnih hodnika, da bi se obezbedila minimalna visina rudnih okana i u njima
odgovarajuća akumulaciona zapremina za utovarenu rudu. Na slici su, takodje,
prikazane dve mogućnosti obaranja rude iz hodnika za bušenje , koji se izradjuju
ispod sigurnosnog plafona. U prvom slučaju se radi o bušenju paralelnih minskih
bušotina iz podseka ili kratkih prečnih hodnika za bušenje, a u drugom je prikazano
bušenje minskih bušotina sa lepeznim rasporedom iz dva paralelna hodnika
izradjena duž ivice komore. Na taj način se, kao i kod paralelnih bušotina, može
obezbediti kvalitetno formiranje otkopne komore i sačuvati stabilnost sigurnosnih
stubova.
Slika 245. Metoda otkopavanja u velikim otkopnim komorama sa etažnim

obaranjem rude, koja je predložena za otkopavanje rudnog tela „Borska Reka” u
borskoj jami
3.2.4.4. Metode otkopavanja u horizontalnim pojasima odozdo naviše sa

otvorenim otkopima
U odnosu na napred opisane metode otkopavanja, kod kojih se obaranje rude

vrši u vertikalnim pojasima, kod ovih metoda se ruda obara u horizontalnim
pojasima, što se može postići na dva osnovna načina:
- miniranjem horizontalnim ili delimično zakošenim minskim bušotinama,
- primenom metode VCR miniranja.
Osnovna prednost otkopavanja rude u horizontalnim pojasima je u tome što se
izbegava izrada vertikalnog zaseka, a kod ovih metoda se počinje sa obaranjem rude
iz horizontalnog podseka, koji se i inače mora raditi u fazi pripreme dna otkopnog
bloka.
263
______________________________________________________________
Otkopavanje rude u horizontalnim pojasima se može primeniti u strmim

ležištima različite moćnosti. Uslov strmog zaleganja ležišta je zbog potrebe
gravitacionog spuštanja rude na nivo utovara, a i kod ovih metoda važi uslov
postojanja čvrstih stena u krovini i podini, kao i čvrste rude, jer se radi o velikim
otvorenim površinama, čija se stabilnost mora održati.
Princip ovih metoda otkopavanja je da se ležište podseca na nivou iznad dna
bloka i da se potom iz uskopa za bušenje minskih bušotina buše horizontalne minske
bušotine za obaranje rude. Po tome je ovakav način otkopavanja sličan metodama sa
magaziniranjem rude, samo što se u ovom slučaju ruda ne magazinira pa ne postoji
mogućnost da se sa nje vrši obaranje rude. Medjutim, ruda koja se obara u otkopu,
može delimično ispunjavati otkopni prostor, što znači da može biti i privremeno
magazinirana, a bitna je razlika da ruda ne mora neposredno da prati napredovanje
čela komore naviše.
Uskopi za bušenje mogu biti izradjeni u graničnim stubovima, odnosno u
sigurnosnim stubovima kod moćnih ležišta, ali mogu biti izradjeni i u delu bloka
koji se otkopava. Silazak radnika na bušenju, u tom slučaju, obezbedjuje se sa
gornjeg horizonta, pa se taj problem lako može rešiti korišćenjem uskopnih
platformi (Alimak), sa kojih se može obavljati i bušenje minskih bušotina. Oborena
ruda pada na dno bloka gde se utovara utovarnim ili utovarno-transportnim
mašinama. Otkopni prostor je za vreme otkopavanja, kao i nakon završetka
otkopavanja, prazan, po čemu i ove metode spadaju u grupu metoda sa otvorenim
otkopima.
1. Otkopavanje u ležištima male i srednje moćnosti
Na slici 246 prikazan je jedan od mogućih načina otkopavanja u tankim

rudnim ležištima (moćnost 2 – 5 m). Priprema za otkopavanje se sastoji u izradi
ventilaciono-prolaznih uskopa (kosih okana) u graničnim stubovima, koji se nalaze
sa obe strane otkopnog bloka. Dužina otkopa je 40 – 50 m, a širina stubova 8 – 10 m.
Visina bloka, koja odgovara visini horizonta, iznosi 60 – 80 m. U dnu bloka se
izradjuju prostorije za podsecanje i utovar minirane rude. Na slici je prikazana
priprema sa skreperskim hodnikom 4, iz koga ruda pada u transportni hodnik 6. Iz
transportnog hodnika na medjusobnom rastojanju 50 – 60 m izradjuju se
ventilaciono-prolazna okna 5, a unutar bloka se izradjuju dva uskopa za bušenje 1. U
njima se postavljaju vodjice 2 za kretanje platforme 3 na principu rada uskopnih
platformi firme Alimak, koje se koriste pri izradi vertikalnih i kosih jamskih
prostorija.
Po celoj dužini otkopa se izradjuje hodnik podsecanja, zatim se vrši proširenje
izradom podseka po celoj moćnosti rudnog tela, pa se iz podseka izvrši proširenje
rudnih sipki i izrade rudni levci, čime je otkop pripremljen za početak obaranja rude.
Otkopavanje se obavlja miniranjem horizontalno izbušenih minskih bušotina
iz pripremnih uskopa za bušenje.
U bloku su izradjena dva uskopa za bušenje na medjusobnom rastojanju 20
– 30 m, što znači da su dužine minskih bušotina 10 – 15 m, a dužina otkopne
komore 40 – 60 m. Za silazak sa gornjeg horizonta na mesto bušenja koristi se
uskopna platforma, koja se inače koristi i pri izradi uskopa.
264
______________________________________________________________
Slika 246. Otkopavanje ležišta manje moćnosti (2 – 5 m) sa obaranjem rude u

horizontalnim pojasima u otvorenim otkopnim komorama: 1- pripremni uskopi za
bušenje minskih bušotina, 2- ugradjene vodjice za kretanje uskopne platforme, 3-
uskopna platforma, 4- skreperski hodnik, 5- ventilaciono-prolazni uskopi, 6-
transportni hodnik, 7- delovi graničnog stuba, 8- sigurnosni plafon.
Na taj način se pojednostavljuje izrada uskopa, jer se u njima ne mora

ugradjivati podgrada. Kada se platformom sidje na nivo plafona otkopa, izvrši se
fiksiranje platforme i sa nje obavlja bušenje lafetnom bušilicom za bušenje dubokih
minskih bušotina Raspored bušotina zavisi od moćnosti rudnog tela, pri čemu treba
voditi računa da se obezbedi što bolje obaranje rude radi većeg njenog iskorišćenja.
Prečnici minskih bušotina su 40 – 51 mm. Kada se završi sa bušenjem demontira se
uredjaj za bušenje i izadje na gornji horizont. Istom platformom se spuštaju
eksploziv i radnici koji obavljaju punjenje minskih bušotina eksplozivom. Pre
miniranja vrši se demontaža vodjica za visinu pojasa obaranja rude. Pri miniranju
ruda gravitaciono pada na dno bloka gde se istače kroz rudne levke i skreperom
prevlači do rudnog okna, kojim pada u jamske vagone za dalji transport. Posle
miniranja komora se mora dobro provetriti, budući da se provetravanje obavlja
svežom vazdušnom strujom koja dolazi jednim, a odlazi drugim uskopom za
bušenje. Deo vazduha dolazi i kroz rudne levke, ali se mora računati sa tim da na
ovaj način u otkop dolazi zaprašen vazduh. Za potrebe provetravanja, komora može
imati po jedan kratak proboj iz ventilaciono-prolaznog uskopa u komoru.
Principijelno slična metoda otkopavanja prikazana je na slici 247. Za
bušenje minskih bušotina za obaranje rude se, takodje, koriste uskopne platforme, i
oprema za bušenje prilagodjena korišćenju u ovakvim uslovima.
Na slici je prikazana metoda komornog otkopavanja sa širinom komora koje
nisu ograničene dužinom minskih bušotina već stabilnošću krovine ležišta. Na
265
______________________________________________________________
prvom delu slike (levo) prikazana je prva faza izrade uskopa za bušenje, koji se
izradjuje korišćenjem uskopne platforme Alimak. Po završetku izrade uskopa na
platformi se montira stalak – nosač lafete bušilice (v. sl. 248) i počne sa bušenjem
od donjeg dela gde je izvršeno podsecanje komore. Na slici je prikazano dno bloka u
vidu jednog levka što znači da širina komore nebi trebalo da bude veća od 12 – 16
m. Medjutim, veća širina komore se lako može postići tranšejnim podsekom na
željenu dužinu i da se od podseka do transportnog hodnika izrade 2 – 3 kratke rudne
sipke. U tom slučaju treba promeniti način utovara rude, odnosno da se
konstrukcijom dna omogući istovremeni utovar ispod svih ispusnih otvora.
Slika 247. Korišćenje uskopne platforme firme Alimak za izradu pripremnih

uskopa i bušenje minskih bušotina u otvorenim komornim otkopima
Bušenje minskih bušotina se vrši prema utvrdjenom rasporedu, koji zavisi

od moćnosti rudnog tela i dužine komore. Moguće je bušiti 1 – 2 reda i potom vršiti
miniranje, ili da se veći broj redova bušotina buši neprekidno radi boljeg
iskorišćenja bušilice. Kada se završi sa bušenjem minskih bušotina, platformom se
podigne bušilica na gornji horizont i demontira, zatim se spusti platforma sa
radnicima koji izvrše punjenje minskih bušotina eksplozivom. Pre nego što se izvrši
miniranje treba skratiti vodjice u uskopu.
Korišćenjem uskopne platforme olakšava se izrada pripremnog uskopa kao i
dolazak i odlazak radnika sa radilišta, a isto tako pojednostavljen je proces bušenja
minskih bušotina.
Velike pogodnosti korišćenja uskopnih platformi koriste se i kod drugojačijih
metoda otkopavanja, tačnije njihovim korišćenjem se može obaranje rude vršiti i u
horizontalnim pojasima, što može biti primenjeno, kako kod metoda otkopavanja sa
266
______________________________________________________________
otvorenim otkopima, tako i kod metoda otkopavanja sa magaziniranjem rude ili sa

zapunjavanjem otkopnog prostora.
Slika 248. Lafetna bušilica za

bušenje horizontalnih minskih bušotina
postavljena na uskopnoj platformi
Ovim metodama otkopavanja

mogu se otkopavati i moćnija rudna tela,
pri čemu se način pripreme i bušenja
minskih bušotina uskladjuju u zavisnosti
od izabranog rešenja. Na slici 249
šematski je prikazano nekoliko
mogućnosti pripreme i bušenja minskih
bušotina.
Slika 249. Nekoliko mogućih načina bušenja dubokih minskih bušotina za

obaranje rude horizontalnim pojasima u otvorenim otkopima: a) bušenje iz jednog
uskopa, b) bušenje iz dva uskopa locirana u otkopnom bloku, c) bušenje iz dva
uskopa izradjena u sigurnosnom stubu
267
______________________________________________________________
Šeme bušenja mogu biti još raznovrsnije. Njih treba definisati na osnovu
konkretnih uslova u ležištu: na osnovu moćnosti rudnog tela, usvojene ili
proračunom odredjene dužine otkopa, raspoložive opreme za bušenje i dr.
2. Otkopavanje primenom metode VCR miniranja
Specifičan slučaj otkopavanja sa obaranjem rude u horizontalnim pojasima

je kada se obaranje rude vrši primenom specifične metode miniranja, tzv. VCR
miniranjem (Vertical Crater Retreat), (slika 250). Bez obzira na savremenost ove
metode miniranja, ovaj načina obaranja rude nije doživeo širu primenu iz razloga što
je izvodjenje samog miniranja dosta složeno. Tako na primer, u otkopu površine 40
x 15 m (slično situaciji na slici) potrebno je, za obaranje jednog pojasa visine 4 – 6
m, napuniti 15 – 20 redova minskih bušotina sa 4 – 5 bušotina u redu (ukupno 60 –
100 bušotina). U svaku bušotinu se prvo na žici spušta čep za začepljenje bušotine
sa donje strane, zatim se stavlja odredjena količina peska, za visinu čepa, potom
stavlja eksploziv sa inicijalnim detonatorom, a iznad njega gornji čep, takodje od
peska. Ekvivalentna količina rude se može oboriti u vertikalnom pojasu sa 10 – 12
minskih bušotina.
Slika 250. Otkopavanje sa obaranjem rude u horizontalnim pojasima

primenom metode VCR miniranja, /24/
268
______________________________________________________________
U situaciji prikazanoj na slici priprema dna je identična onoj prikazanoj na

slici 236. Radi se o pripremi sa tranšejnim hodnikom i primenom utovarnih ili
utovarno-transportnih mašina za utovar i odvoz rude. Inače, metoda je po
primenjenim rešenjima savremena utoliko što se primenjuje savremena oprema za
otkopavanje, pa se mogu postići i adekvatni rezultati pri otkopavanju.
3. Otkopavanje moćnih rudnih ležišta
Otkopavanje u horizontalnim pojasima može se primeniti i u ležištima

velike moćnosti (preko 20 m). U tom slučaju, kao što je i kod podetažnog
otkopavanja navedeno, otkopne komore se razvrstavaju popreko na pružanje ležišta.
Ovakav način otkopavanja se može primeniti u različitim situacijama, na primer:
kod otkopavanja sa otvorenim otkopima, sa magaziniranjem rude ili i pri
otkopavanju sa dvostepenim prinudnim zarušavanjem.
c)
Slika 251. Prikaz principa otkopavanja u otvorenim otkopima sa obaranjem

rude u horizontalnim pojasima: a) obaranje rude horizontalnim bušotinama, b)
obaranje rude vertikalnim bušotinama VCR miniranjem, c) aksonometrijski prikaz
jedne varijante metode otkopavanja: 1- zarušene stene gornjeg horizonta, 2- okna za
bušenje, 3- komore za bušenje dubokih minskih bušotina, 4- horizontalne minske
bušotine, 5- horizontalni podsek komore, 6- rudni levci, 7- utovarni hodnik, 8- rudna
sipka, 9- transportni hodnik
269
______________________________________________________________
Na slici 251 prikazano je nekoliko mogućnosti primene ovakvog načina

otkopavanja. Ono se, takodje, može primenjivati sa obaranjem horizontalnim
minskim bušotinama, kako je prikazano na detaljima ”a” i ”c”, ili primenom
verikalnih bušotina i VCR metode miniranja. Mogući su i različiti izbori pripreme
dna bloka ili različiti rasporedi uskopa za bušenje minskih bušotina.
Na detaljima ”a” i ”b” slike 251, šematski su prikazani principi ova dva načina
otkopavanja, a na detalju ”c” aksonometrijski prikaz metode. Kao što je prikazano,
dno bloka je pripremljeno sa skreperskim hodnicima, a komore za bušenje, se nalaze
u jednom uglu komore, a izradjuju se na visinskom rastojanju 5 m. Sliku treba
posmatrati samo radi shvatanja principa otkopavanja, jer neki detalji na njoj ukazuju
na naknadno masovno obrušavanje bloka.
Na slici 252 prikazana je jedna jednostavna situacija kada su otkopne
komore razvrstane popreko na pružanje ležišta. U svakom drugom stubu izradjuje se
prolazno-ventilacioni uskop iz koga se prema susednim komorama, a na visinskom
rastojanju 5 – 6 m, izradjuju komore za bušenje. Iz komora se buše po dve „lepeze”
minskih bušotina, pri čemu su bušotine gornje „lepeze” zakošene naviše, da bi se
dobila željena visina obaranja (jednog pojasa).
Slika 252. Otkopavanje moćnog rudnog ležišta komornim otkopima

poprečnim na pružanje ležišta, sa obaranjem rude u horizontalnim pojasima
270
______________________________________________________________
Širina komora je 12 – 15 m, a u nekim slučajevima i do 20 m. Visina

komore iznosi 40 – 60 m i zavisi od usvojene visine horizonta, koja može iznositi
60 – 80 m. Dužina komore uslovljena je moćnošću ležišta i obično je veća od 40 –
50 m.
Pored pripreme dna bloka, kojom se ujedno vrši i podsecanje komore,
izradjuju se i uskopi iz kojih se izradjuju komore za bušenje na visinskom rastojanju
5 – 6 m. Iz svake komore se buše po dve lepeze, jedna u ravni sredine komore za
bušenje, a druga iznad nje na 1 – 1,5 m, a zakošenjem „lepeze” dobija se rastojanje
krajeva bušotina u donjoj i gornjoj lepezi 2 – 2,5 m, koliko obično iznosi odredjena
linija najmanjeg otpora (W). U zavisnosti od moćnosti ležišta, odnosno od dužine i
širine komore, mogu se minske bušotine bušiti iz jedne, dve ili čak i četiri komora
rasporedjenih obično u uglovima komore.
Pri miniranju se odjednom iniciraju obe „lepeze” minskih bušotina, odnosno
sve lepeze izbušenje u pojasu, koji odgovara visinskoj razlici komora za bušenje (5 –
6 m). Pri površini komore 600 – 1200 m2, može se jednim miniranjem oboriti 8.000
– 20.000 t rude, po čemu ova metoda spada u grupu metoda sa masovnim
otkopavanjem rudnih ležišta.
U odnosu na metode otkopavanja sa podetažnim ili etažnim obaranjem rude
u vertikalnim pojasima, metode otkopavanja sa obaranjem rude u horizontalnim
pojasima imaju nešto veću pripremu, zbog izrade velikog broja komora za bušenje.
Medjutim, taj se problem može ublažiti izradom uskopa u okviru otkopne komore,
uz korišćenje uskopne platforme, kada se priprema značajno smanjuje. Metoda
zahteva nešto čvršću rudu, jer je kod ove varijante otkopavanja otvorena površina
horizontalna i manje stabilna u odnosu na vertikalnu površinu komore. To je još
jedan razlog zbog čega ove varijante otkopavanja imaju manju primenu. Prednost im
je, kao što je već napomenuto u tome što nema vertikalnog zasecanja komore pre
početka obaranja rude.
271
_____________________________________________________________
3.3. METODE OTKOPAVANJA SA MAGAZINIRANJEM RUDE
3.3.1. Uslovi primene metoda otkopavanja sa magaziniranjem rude
Metode otkopavanja sa magaziniranjem rude se od metoda prethodne grupe

razlikuju samo po tome što se oborena ruda u otkopu ne utovara i odvozi odmah već
se privremeno magazinira, odnosno ispunjava otkopni prostor toliko da ostaje
slobodan prostor izmedju magazinirane rude i masiva, odnosno krova otkopa za
prolaz ljudi, eventualno rad na daljem obaranju rude i prolaz sveže vazdušne struje.
Druga značajna karakteristika ovih metoda otkopavanja je da se nakon obaranja rude
po celoj visini bloka pristupa njenom istakanju, koje se odvija gravitaciono, što
znači da se ove metode otkopavanja primenjuju samo u ležištima strmog zaleganja
(preko 45o – 60o). Nakon istakanja rude otkop u principu ostaje otvoren (prazan) po
čemu su ove metode veoma slične metodama otkopavanja sa otvorenim otkopima.
Zbog toga se kao uslov za njihovu primenu, takodje, javlja potreba da prateće stene,
a pre svega krovina, budu čvrste. U ležištima veće moćnosti potrebno je da i ruda
bude čvrsta jer ona obezbedjuje stabilno držanje krova otkopa.
Metoda otkopavanja se sastoji iz tri faze: pripreme, obaranja rude sa
istakanjem “zapreminskog viška rude” i konačno istakanje preostale rude, koja
ispunjava otkop po celoj visini. Po svom karakteru, metode otkopavanja sa
magaziniranjem rude se primenjuju, kao što je rečeno, u strmim rudnim ležištima sa
čvrstim pratećim stenama, pri čemu moćnost ležišta nije ograničena. Moguće je
primeniti neku od brojnih varijanti ovih metoda za bilo koju moćnost ležišta, slično
metodama podetažnog otkopavanja u prethodnoj grupi metoda. Tačnije, metode
otkopavanja sa magaziniranjem rude su po načinu rada najsličnije metodama
otkopavanja sa otvorenim otkopima i obaranjem rude u horizontalnim pojasima,
koje su obradjene u prethodnom poglavlju. Medjutim, ove metode su, ipak, našle
najveću primenu u tankim rudnim ležištima, rudnim žicama, i rudnim telima
ograničenog prostiranja. Na slici 253, /24/, prikazan je princip metode otkopavanja.
Na slici je prikazana priprema dna bloka sa rudnim levcima i primenom
utovarnih mašina za utovar rude u jamske vagone. Iz transportnog hodnika se
izradjuju bočne utovarne komore (niše) u koje ruda pada iz dva susedna levka.
Širina levaka je jednaka kao i moćnost ležišta, a u slučaju manje moćnosti rudnog
tela ( 2 – 5 m) levak može imati pravougaoni presek. Pošto se iz utovarnih komora
izrade po dve rudne sipke do nivoa podsecanja, na tom nivou se izvrši podsecanje, a
zatim i proširenje sipki i formiranje levkova. Nadalje se ruda obara u horizontalnim
pojasima naviše, pri čemu radnici koji buše minske bušotine i obavljaju miniranje,
stoje na oborenoj rudi. Ruda, medjutim, pri usitnjavanju zauzima 20 – 30 % veću
zapreminu, zbog čega je neophodno da se posle miniranja, odnosno paralelno sa
obaranjem rude po celoj dužini horizontalnog pojasa, istače deo rude za koji je
uvećana zapremina minirane rude. Taj deo koga nazivamo “zapreminskim viškom
rude” se istače u tačno definisanoj količini da bi se dobio potreban prostor za rad na
daljem obaranju rude.
272
_____________________________________________________________
Slika 253. Metoda otkopavanja sa magaziniranjem rude

u ležištu manje moćnosti
Magazinirana ruda, osim što ispunjava prostor otkopa i obezbedjuje prostor

sa koga se radi, u izvesnoj meri razupire bokove ležišta povećavajući na taj način
njihovu stabilnost. Kada se na opisani način sa obaranjem rude dodje do gornje
granice bloka, tačnije do sigurnosnog plafona koji se ostavlja ispod gornjeg
horizonta, prekida se sa daljim obaranjem rude i pristupa poslednjoj fazi
otkopavanja – konačnom istakanju preostale rude u otkopu. Računa se, da se tog
trenutka u otkopu nalazi 70 – 75 % celokupne oborene rude i ona se istače sa punim
intenzitetom, koji je uslovljen kapacitetom utovara na nivou horizonta.
U ležištima manje moćnosti primenjuje se priprema dna bloka sa
neposrednim istakanjem rude iz rudnih levaka u transportna sredstva – jamske
vagone. Zbog toga je neophodno da se pri obaranju rude u otkopu vodi računa da se
postigne što bolje usitnjavanje i da se krupni komadi na otkopu odmah usitne ručno
koristeći velike čekiće. U suprotnom dolazi do češćih zaglava negabaritnih komada
u šutevima za istakanje rude, što izaziva zastoje pri istakanju i odvozu rude.
3.3.2. Primena metode otkopavanja sa magaziniranjem rude u ležištima male

moćnosti
U ležištima moćnosti 1 – 3 m, izuzetno i do 5 m, primenjuje se priprema dna

sa neposrednim istakanjem rude u jamske vagone (slika 254 i 255), /2/.
273
_____________________________________________________________
Slika 254. Otkopavanje rudnih tela manje moćnosti sa magaziniranjem rude: 1-

utovarni i transportni hodnik, 2- ventilacioni hodnik, 3- izrada bočnih niša, koje
predstavljaju ulaze u otkopni prostor, 4- hodnik podsecanja;
detalji a, b - konstrukcije šuteva sa zatvaračima za ručno točenje rude
Priprema dna bloka je sa rudnim levcima, koji se izradjuju neposredno iz

utovarnog hodnika. Prvo se izrade kratke rudne sipke dužine 4 – 6 m, koje se na
gornjem nivou dna bloka povezuju hodnikom podsecanja. Njegovim proširenjem
(ukoliko je moćnost veća od 3 – 4 m) izvrši se podsecanje bloka, a potom se rudne
sipke proširuju čime se dobija njihov levkast oblik. Na spoju utovarnog hodnika sa
rudnim sipkama postavljaju se drveni šutevi sa zatvaračima za istakanje rude.
Dužina otkopa je obično 40 – 60 m, a izmedju dva susedna otkopa se
ostavlja granični stub širine 6 – 8 m. Ova širina je potrebna zbog toga što se u stubu
274
_____________________________________________________________
izradjuje prolazno-ventilaciono okno širine najmanje 2,5 – 3 m. Iz graničnog stuba

će se kasnije izradjivati ulazi u otkop (magazin) zbog čega se eventualno u toku
izrade uskopa rade kratke niše, koje predstavljaju kasnije ulaze u otkop. Kroz jedan
od prolazno-ventilacionih uskopa dolazi sveža vazdušna struja, a po prolazu kroz
otkop kao istrošena izlazi kroz drugi u gornji ventilacioni hodnik.
Obaranje rude počinje sa nivoa podseka, obično bušenjem kosih bušotina
naviše kako je na slici prikazano. Druga mogućnost je da se, posle prvog miniranja
sa gomile oborene rude nastavi sa bušenjem horizontalnih minskih bušotina. U
slučaju bušenja kosih bušotina naviše, potrebno je da u otkopu postoji slobodan
prostor visine najmanje 2 – 2,5 m, kako bi se nesmetano bušile bušotine naviše.
Dužina bušotina je 1,5 – 2,3 m (dužina bušaćih šipki je obično 1,6 i 2,4 m), pa
ukoliko nema dovoljno velike visine u otkopu, bušenje se može prvo obaviti sa
kraćim bušaćim šipkama od 0,8 m, a posle doga da se vrši dobušenje sa dužim
bušaćim šipkama (od 1,6 i 2,4 m). Zbog ovih problema praktičnije je bušenje
horizontalnih minskih bušotina. Medjutim, prednost obaranja rude kosim
bušotinama je u tome što se bušenje i obaranje rude miniranjem može obaviti na
većoj dužini otkopa, eventualno i na više mesta u otkopu. To znači da se bušenje
može obaviti sa više bušaćih čekića, što u principu nije nemoguće i pri bušenju
horizontalnih minskih bušotina.
Kao što je navedeno, u toku obaranja rude, koja se magazinira u otkopu,
istače se zapreminski višak rude, u količinama koje obezbedjuju slobodan prostor u
otkopu. Kada se sa obaranjem rude dodje do sigurnosnog plafona ispod gornjeg
horizonta, pristupa se konačnom istakanju magazinirane rude.
U principu, ruda bi trebalo da bude dovoljno čvrsta da ne zahteva
podgradjivanje u otkopu, koje je nemoguće potpornom podgradom, jer nema
stabilnog oslonca. Eventualno se može izvršiti osiguranje otkopa ankerisanjem, ali je
to redak slučaj kada se radi o ležištima male moćnosti.
Na slici 255-a, /2/, prikazano je otkopavanje tankog ležišta sa
magaziniranjem rude. Da bi se smanjila širina stubova izmedju susednih magazina,
izradjuju se okna pored stubova, a u toku otkopavanja održavaju podgradjivanjem.
Strelicama na slici označen je smer kretanja vazdušne struje. Za izlazak (silazak) u
otkop može se koristiti i uskopna platforma.
Otkop je dug 50 – 60 m, a visina horizonata je 40 – 60 m. Širina stubova je
4 – 5 m. Priprema dna bloka je sa ojačanom podgradom, tako da izostaje izrada
rudnih levaka. Na otkopu se ruda obara kosim minskim bušotinama bušenim u
plafon otkopa, pa se može bušenje obaviti na većoj površini izuzetno i po celoj
dužini otkopa, kako je na slici prikazano, medjutim, ne postoje jaki razlozi da se
minira odjednom ruda po celoj površini otkopa.
Kada se radi o otkopavanju tankih rudnih žica primenjuju se različite
varijante sličnog načina otkopavanja sa magaziniranjem rude. Suština je u tome da
se što više pojednostavi priprema za otkopavanje, tako da se uglavnom ventilaciono-
prolazna okna ne izradjuju u graničnim stubovima, već u samom otkopu, odnosno u
magaziniranoj rudi, s tim što se okna podgradjuju gustom (šrot) venačnom
podgradom. Na slici 255-b, /2/, prikazana je jedna takva varijanta otkopavanja. I u
ovom slučaju se ne priprema posebno dno bloka već se praktično otkopavanje
počinje iz utovarnog, odnosno transportnog hodnika. Prvo se iznad hodnika obori
jedan pojas rude, zatim se hodnik podgradi sa pojačanom podgradom, a na
275
_____________________________________________________________
medjusobnim rastojanjima 3 – 5 m ugradjuju šutevi za točenje magazinirane rude.

Princip otkopavanja je identičan napred opisanom.
a)
b)
Slika 255. Otkopavanje tankih rudnih žica sa magaziniranjem rude sa

izradom ventilaciono prolaznih okana u magaziniranoj rudi: a) uskopi se izradjuju
neposredno do graničnih stubova; b) osim graničnih, izradjuju se i prolazno-
ventilacioni uskopi u magaziniranoj rudi
276
_____________________________________________________________
U slučaju kada se radi o većoj moćnosti rudnih ležišta, odnosno debljim

rudnim žicama moćnosti 5 – 10 m, metoda otkopavanja sa magaziniranjem rude se
primenjuje sa klasičnom pripremom dna bloka, pri čemu najveću primenu imaju
pripreme dna sa utovarnim mašinama, nekad bez klasičnog podsecanja, odnosno sa
podsecanjem na nivou horizonta izradom hodnika podsecanja za ležišta moćnosti 3
– 5 m, ili sa tranšejnim podsecanjem pri većoj moćnosti, (5 – 10 m). Dve
konstrukcije dna bloka prikazane su na slici 256, /2/. U prvom slučaju se radi o
izradi kosih utovarnih komora u koje se postavlja kolosek za rad utovarne mašine na
koloseku, a u drugom slučaju su utovarne komore normalne na utovarni
(transportni) hodnik i u njima se mogu koristiti , takodje šinske utovaračice ili
utovarne mašine na gumenim točkovima, (primer Cavo 320 ili slična).
Slika 256. Pripreme dna bloka za slučaj primene metoda otkopavanja sa

magaziniranjem rude u ležištima srednje moćnosti ( 4- 8 m), za primenu
utovarnih mašina
U oba prikazana slučaja se ventilaciono-prolazna okna grade u graničnim

stubovima, koji su na medjusobnom osnom rastojanju 60 – 100 m. Utovarne komore
su na medjusobnom rastojanju 6 – 8 m, a dužina im je 8 m, odnosno zavisi od tipa
primenjene utovarne mašine. Princip otkopavanja je kao i kod prethodnih metoda
otkopavanja.
Usavršavanje varijanti metoda otkopavanja sa magaziniranjem rude išlo je u
pravcu povećanja efikasnosti na obaranju rude, što se najlakše postiže primenom
dubokih minskih bušotina. Na slici 257 prikazana je jedna jednostavnija varijanta
kod koje se uskopi za bušenje izradjuju u samom otkopu i održavaju podgradom u
magaziniranoj rudi, /2/. Iz uskopa se na jednu i drugu stranu buše minske bušotine
dužine 5 – 10 m.
277
_____________________________________________________________
Slika 257. Otkopavanje sa magaziniranjem i obaranjem rude dubokim

minskim bušotinama
Veća dužina minskih bušotina se može primeniti samo u ležištima sa

pravilnim pločastim oblikom i ravnomernim pružanjem. U suprotnom postoji
mogućnost zahvatanja dela pratećih stena i povećanja osiromašenja rude. Na slici
258 šematski je prikazana jedna varijanta otkopavanja sa bušenjem minskih bušotina
veće dužine. Konstrukcija metode je maksimalno pojednostavljena, kako u pripremi
dna bloka, tako i u načinu obaranja rude.
Slika 258. Metoda otkopavanja sa magaziniranjem rude u ležištima manje

moćnosti sa obaranjem rude dubokim minskim bušotinama izbušenim iz uskopa za
bušenje (ventilaciono-prolazni uskopi VPU) u kojima se u otkop silazi uskopnom
platformom
278
_____________________________________________________________
3.3.3. Primena metoda otkopavanja sa magaziniranjem rude u ležištima

srednje moćnosti
Primena obaranja rude dubokim minskim bušotina utoliko je opravdanija

ako se radi o otkopavanju moćnijih rudnih ležišta. U ležištima srednje moćnosti,
koja po usvojenoj klasifikaciji iznosi do 20 m, otkopne komore su još uvek
razvrstane po pružanju ležišta. To znači da se podrazumeva da i ruda mora da bude
čvrsta kako bi se obezbedila stabilnost otvorene površine komore (magazina). Isto se
odnosi i na prateće stene, pre svega na krovinu ležišta, čija stabilnost obezbedjuje
otkopavanje bez većeg osiromašenja rude. Na slici 259, /2/, prikazana je jedna
varijanta otkopavanja sa magaziniranjem rude u takvom ležištu, odnosno u ležištu
moćnosti do 20 m. Princip pripreme i otkopavanja je veoma sličan opisanom načinu
otkopavanja ležišta u otvorenim komorama sa obaranjem rude u horizontalnim
pojasima.
Kao što je na slici prikazano, otkopavanje se obavlja u otkopima (komorama
ili magazinima) dužine 50 – 60 m, izmedju kojih se ostavljaju granični stubovi širine
8 – 10 m. U graničnim stubovima se izradjuju uskopi za bušenje koji su ujedno i
ventilaciono-prolazni uskopi. Iz njih se na visinskim rastojanjima 7– 8m izradjuju
komore za bušenje iz kojih se buše po dve „lepeze” minskih bušotina na način
prikazan na slici. Bitna razlika u odnosu na otkopavanje u otvorenim otkopima je u
tome što se ruda ne istače u potpunosti već se magazinira, ispunjavajući otkopnu
komoru magaziniranom rudom. Istače se, posle svakog miniranja, samo zapreminski
višak rude u količini 20 – 30 % od količine oborene rude.
Slika 259. Metoda otkopavanja sa magaziniranjem rude primenjena u

ležištima moćnosti do 20 m sa obaranjem rude dubokim minskim bušotinama
279
_____________________________________________________________
Po završetku obaranja rude po celoj visini otkopa, pristupa se definitivnom

istakanju magazinirane rude i otkop u principu ostaje prazan. On se kasnije može
zapuniti ili da se prinudnim zarušavanjem obore stubovi, čime se uslovljava i
zarušavanje komore, ali pri tome takav način otkopavanja pripada grupi metoda
dvostepenog prinudnog zarušavanja ili metodama kombinovanog otkopavanja.
3.3.4. Primena metode otkopavanja sa magaziniranjem rude

u ležištima velike moćnosti
Otkopavanje moćnih rudnih ležišta sa magaziniranjem rude se relativno

redje primenjuje, pa se mali broj varijanti ove metode sreće u literaturi. Očigledno je
da se ove metode otkopavanja u mnogo većoj meri primenjuju pri otkopavanju
tanjih žičnih rudnih ležišta.
Jedna varijanta otkopavanja u moćnom rudnom ležištu prikazana je na slici
260, a prikazana je i u grupi metoda kombinovanog otkopavanja, na slici 433.
Princip otkopavanja je sličan kao kod metoda otkopavanja sa otvorenim otkopima.
Otkopi (otkopne komore ili magazini) orjentišu se popreko na pružanje ležišta, pri
čemu se širina otkopa kreće u granicama 10 – 15 m , izuzetno i do 20 m, a širina
sigurnosnih stubova izmedju magazina je 10 – 12 m. Princip odredjivanja osnovnih
parametara metode otkopavanja je isti kao u prethodnoj grupi metoda. U svakom
otkopnom bloku se priprema dno bloka za točenje magazinirane rude. U starijoj
literaturi se obično prikazuje priprema sa hodnicima rešetki ili skreperskim
hodnicima, a na slici 260 prikazana je priprema za primenu utovarnih ili utovarno-
transportnih mašina. Iznad dna bloka se vrši podsecanje, a potom se nastavlja sa
obaranjem rude u horizontalnim pojasima odozdo naviše.
Slika 260. Metoda otkopavanja moćnih rudnih ležišta sa magaziniranjem

rude (obaranje rude u magazinu dubokim minskim bušotinama)
280
_____________________________________________________________
Obaranje rude se može vršiti na različite načine: neposredno iz magazina,

kada se ruda obara miniranjem kratkim minskim bušotinama, a veća efikasnost se
postiže obaranjem rude miniranjem sa dubokim minskim bušotinama. One se mogu
bušiti iz komora za bušenje koje se izradjuju iz jednog, dva ili čak četiri pripremna
uskopa.
U toku obaranja rude istače se zapreminski višak rude, da bi se obezbedilo
održanje praznog prostora ispod krova otkopa. To znači da se otkopna komora
sukcesivno sa obaranjem rude ispunjava magaziniranom rudom, što se čini sve do
okončanja obaranja rude po dostizanju projektovane visine otkopa (do sigurnosnog
plafona ispod gornjeg horizonta). Nakon toga se pristupa definitivnom istakanju
magazinirane rude, a otkopna komora ostaje prazna. Medjutim, kao što će se na slici
433 prikazati, pri otkopavanju moćnih rudnih ležišta normalnije je da se odmah
pristupi otkopavanju sigurnosnih stubova, što se obično čini metodom podetažnog
zarušavanja. Stubovi se otkopavaju pre nego što se magazinirana ruda istoči iz
susednih otkopa. I u ovom slučaju se u fazi otkopavanja trebaju istovremeno naći
najmanje tri otkopa u različitim fazama: jedan u pripremi, drugi u fazi obaranja rude
i treći u fazi istakanja magazinirane rude, kako je na slici 260 naznačeno.
Metode otkopavanja sa magaziniranjem po svom karakteru su veoma slične

metodama otkopavanja sa otvorenim otkopima, posebno sa metodama otkopavanja u
horizontalnim pojasima. Prema tome imaju i slične osobine, prednosti i nedostatke.
Magaziniranje rude u principu povećava stabilnost otkopa jer magazinirana ruda, i
ako pokretna, vrši odgovarajuće razupiranje krovinskih i podinskih bokova ležišta,
odnosno rude u stubovima ako se otkopava moćno ležište. Kao njihov nedostatak
navodi se okolnost da se minirana ruda ne istače odmah već sa vremenskim
zakašnjenjem, što ne mora da ima veći značaj kada se otkopavanje obavlja
istovremeno u većem broju otkopa. S druge strane, prednost im je, osim povećanja
stabilnosti otkopa i u mogućnosti mehanizovanja procesa dobijanja rude, a okolnost
da se primenjuju u strmim rudnim ležištima čini da se ruda gravitaciono istače, pa je
proces utovara maksimalno pojednostavljen.
Jadan od nedostataka metoda otkopavanja sa magaziniranjem rude je
ograničenost njihove primene u nekim rudnim ležištima u kojima je ruda (obično
kada je sulfidna) sklona samozagrevanju usled intenzivnog procesa oksidacije.
Takve rude ne bi trebalo otkopavati ovim metodama, a većina siromašnijih sulfidnih
ruda nije sklona tako brzoj oksidaciji, srazmerno vremenu koje ruda provede
oborena u magazinu. Bez obzira na to, ovaj uslov treba imati u vidu i treba
poznavati karakter rude sa stanovišta sklonosti ka oksidaciji i samozagrevanju.
Oksidacija rude, inače, nije poželjna kod sulfida jer se smanjuje njihova sposobnost
obogaćivanja u procesu flotacijske koncentracije. Proizilazi da su metode
otkopavanja sa magaziniranjem rude pogodnije za otkopavanje oksidnih ruda, kakav
je slučaj sa rudama gvoždja, mangana, hroma, aluminijuma i drugih.
281
___________________________________________________________________
3.4. METODE OTKOPAVANJA SA ZAPUNJAVANJEM

OTKOPNOG PROSTORA
3.4.1. Uslovi primene metoda otkopavanja sa zapunjavanjem
Eksploatacija rudnih ležišta metodama otkopavanja sa zapunjavanjem

(zasipavanjem) otkopnih prostora primenjuje se u vrlo različitim uslovima, može se
reći gotovo u svim uslovima njihovog pojavljivanja. Znači, primenjuju se kako u
horizontalnim, blago nagnutim i strmim rudnim ležištima, tako i u ležištima od vrlo
male do najveće moguće moćnosti. To ove metode čini svestrano primenljivim,
mada se s obzirom na to, ne može govoriti i o velikoj zastupljenosti ovih metoda
otkopavanja. Osnovni problem kod ovih metoda je upravo zapunjavanje otkopa. To
je dodatni deo procesa otkopavanja, koji bitno povećava troškove dobijanja rude, pa
se kao glavni preduslov za primenu ovih metoda javlja postojanje rude veće
vrednosti, koja može da opravda visoke troškove njenog dobijanja. Medjutim, ako
se izuzme ovaj uslov, metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa se primenjuju u
sledećim slučajevima:
- pri otkopavanju rudnih ležišta iznad kojih se na površini nalaze značajni
objekti (stambeni objekti, delovi naselja, saobraćajnice, rečni tokovi, vredni
kulturno-istorijski objekti, ili jednostavno vredno zemljište pogodno za obavljanje
poljoprivrednih delatnosti),
- pri otkopavanju ležišta sa nepovoljnim mehaničkim i strukturnim
karakteristikama rude i pratećih stena, koje onemogućavaju primenu neke od
prethodno opisanih metoda otkopavanja,
- pri otkopavanju ležišta u čijoj se krovini nalaze vrlo čvrste stene, koje se
teško zarušavaju, a iz odredjenih razloga se ne mogu primeniti metode sa otvorenim
otkopima ili sa magaziniranjem rude,
- pri otkopavanju ležišta sa vrednom rudom, kada se kao osnovna
pretpostavka javlja potreba postizanja što većeg iskorišćenja rude,
- kada postoji zahtev za dobijanjem što kvalitetnije mineralne sirovine bez
eventualnog osiromašenja, čime se isključuje primena metoda otkopavanja sa
zarušavanjem rude,
- pri otkopavanju ležišta sa povećanim rizikom od velikih pritisaka u
otkopu, od pojave izboja, eventualno i od mogućnosti pojave samoupale mineralne
sirovine i slično (karakterističnije je za otkopavanje ležišta uglja).
Princip primene metoda otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa je u tome da
se naizmenično vrši otkopavanje dela ležišta (otkopnih pojasa) i da se potom vrši
zapunjavanje prethodnog otkopnog prostora. Zapunjavanje, pri tome, ima zadatak da
ispuni prazan prostor nastao otkopavanjem te da u odredjenoj meri vrši podupiranje
krova otkopa, pri otkopavanju horizontalnih ili blago nagnutih ležišta, ili da vrši
horizontalno razupiranje bokova ležišta, pri njihovom strmijem zaleganju. U
najvećem broju slučajeva, a to je uglavnom pri otkopavanju strmijih ležišta, zasip u
otkopu služi kao osnova (pod otkopa) na koju se obara i utovara ruda, odnosno sa
koje se obavlja celokupan rad na dobijanju rude. Pri otkopavanju horizontalnih i
blago nagnutih ležišta, medjutim, nije moguće u potpunosti postići efektivno
podupiranje krova otkopa zasipom, pa se tada neminovno javlja odgovarajuće
282
__________________________________________________________________
sleganje krovine ili njeno delimično zarušavanje, koje je svakako znatno manje nego
u slučaju primene otkopavanja sa zarušavanjem krovine.
Za zapunjavanje otkopa mogu se primeniti različite vrste materijala za
zapunjavanje, odnosno i različiti sistemi zapunjavanja u zavisnosti od karaktera
zasipa (zapuna) i primene odgovarajućih uredjaja za zapunjavanje. Prema vrsti
korišćenog materijala, može se govoriti o primeni:
- suvog zasipa koji se dobija iz manjih površinskih kopova ili
kamenoloma na površini,
- suvog zasipa koji se dobija u jami bilo iz jamskih pripremnih prostorija
koje se izradjuju kroz prateće stene, ili iz posebnih jamskih otkopa za
dobijanje takvog materijala,
- različitih otpadnih materijala, kao što su flotacijska ili separacijska
jalovina, pepeo termoelektrana, šljaka visokih peći ili drugih
metalurških pogona,
- peska iz rečnih tokova ili stvorenih nanosa na površini terena, i dr.
S obzirom na način manipulisanja i ugradnje zasipa u otkopne prostore,
razlikuju se:
- ručno zapunjavanje suvog zasipa, koji se do otkopa dovozi uobičajenim
jamskim transportnim sredstvima,
- mehaničko ubacivanje suvog zasipa (zabacivanjem) primenom specijalnih
uredjaja za tu namenu, pri čemu se zasip, takodje, doprema jamskim transportnim
sredstvima,
- doprema zasipnog materijala u otkop pneumatskim transportom (na
ograničenim rastojanjima) i ubacivanje zasipa u otkopni prostor energijom
stvorenom brzinom kretanja materijala kroz cevovod,
- hidraulički transport i ubacivanje zasipnog materijala u otkopni prostor,
- dovoženje i ubacivanje zasipa korišćenjem različitih transportnih ili
utovarno-transportnih mašina,
- primena betonskih pumpi u slučaju primene stvrdnjavajućih zasipa na bazi
cementa ili nekog drugog vezivnog sredstva, i t.d.
O tehnologiji zasipavanja govori se detaljnije u okviru tehnoloških procesa

eksploatacije mineralnih sirovina, pa se ovde o tome ne govori detaljnije.
U praksi rudnika koji primenjuju zapunjavanje otkopnih prostora bilo kojom
vrstom materijala, najveću primenu su našle dve vrste metoda zapunjavanja i to:
pneumatsko i hidraulično zapunjavanje, koje obazbedjuju najveću efikasnost
zapunjavanja, kako sa stanovišta kapaciteta zapunjavanja, tako i sa stanovišta
ugradnje zasipa sa većim stepenom sabijanja i ispunjavanja otkopnog prostora, čime
se dobija manja deformacija otkopnog prostora, manje sleganje krovinskih stena i
manja deformacija površine.
U okviru ove grupe metoda otkopavanja posebna će se pažnja posvetiti
primeni metoda zapunjavanja sa stvrdnjavajućim zasipima spravljenim dodatkom
odgovarajućeg vezivnog materijala, koje su novijeg datuma te nisu našle, u
odgovarajućoj meri, mesto u našoj starijoj udžbeničkoj literaturi.
Iz grupe metoda otkopavanja sa zapunjavanjem otkopnog prostora posebno se
izdvajaju sledeće:
283
___________________________________________________________________
- metode frontalnog ili uskočelnog otkopavanja u ležištima manje

moćnosti sa blagim nagibom,
- metode otkopavanja u horizontalnim pojasima odozdo na gore, koje se
primenjuju u ležištima sa strmijim zaleganjem , kako u ležištima manje,
tako i veće moćnosti.
- metode komornog ili komorno-stubnog otkopavanja u ležištima veće
moćnosti,
- metode otkopavanja u horizontalnim pojasima odozgo na dole uz
primenu betonskih ploča,
- metode otkopavanja sa primenom stvrdnjavajućeg zasipa u ležištima
različite moćnosti i nagiba.
Osim navedenih metoda, u grupu metoda otkopavanja sa zapunjavanjem

mogu se eventualno svrstati i metode otkopavanja u manjim ili većim komorama, sa
naknadnim zapunjavanjem takvih otkopa. Kod njih se koriste prednosti primene
otkopavanja u otvorenim otkopnim prostorima, a potom se vrši ispunjavanje praznih
komornih otkopa odgovarajućom vrstom jalovine. Treba napomenuti da se u
ovakvim uslovima naknadno zapunjavanje otkopnih komora može javiti kao način
da se u otkopne prostore odlože sve količine, ili bar najveći deo, jalovine dobijene u
procesima flotacijske ili separacijske koncentracije mineralnih sirovina. Primena sve
viših zahteva za očuvanjem životne okoline rudnika je često dovoljan razlog za
primenu ovakvog zapunjavanja otkopa otpadnim materijalima.
Kao što se iz prethodnog teksta vidi, u njemu se, kao i u praksi, termini
zapunjavanje ili zapun, odnosno zasipavanje ili zasip koriste skoro ravnopravno.
Autor, kada govori o procesu radije koristi termin «zapunjavanje», a kada se radi o
materijalu, termin «zasip». Bilo koji da se od termina koristi, neće doći do nikakve
zabune, pa se korisnicima prepušta da koriste one termine, koji im više odgovaraju.
3.4.2. Metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopnog prostora
Napred su već nabrojane osnovne grupe metoda otkopavanja sa

zapunjavanjem otkopnih prostora, ali se ovde neće govoriti o nekim, kojima je
pažnja u odgovarajućoj meri posvećena u postojećoj udžbeničkoj literaturi. Odnosi
se to na primenu Borske i Trepčanske metode otkopavanja, varijante metoda
otkopavanja u horizontalnim i kosim pojasima, primenu prečne metode otkopavanja
i dr. O nekim opisanim metodama otkopavanja se ovde govori iz razloga njihovog
osavremenjavanja ili specifične primene, odnosno i primene odgovarajuće opreme.
3.4.2.1. Metoda frontalnog otkopavanja u horizontalnim ili blago

nagnutim ležištima
Frontalno otkopavanje u ovom slučaju je slično širokočelnom otkopavanju koje se

primenjuje u ležištima uglja. Razlika je u načinu otkopavanja, budući da se radi o
čvrstoj mineralnoj sirovini, pa se dobijanje rude na otkopu obavlja isključivo
bušačko-minerskim radovima. Razlika je, takodje, i u načinu utovara i odvoza
rude sa otkopa. U rudnim ležištima se ne koriste čelični grabuljasti transporteri,
već obično skreperi ili utovarno-transportne mašine, (slika 261), /24/.
284
__________________________________________________________________
Slika 261. Princip frontalnog otkopavanja horizontalnih i blago nagnutih

rudnih ležišta, pri otkopavanju ležišta po pružanju
Frontalno otkopavanje se primenjuje u ležištima manje moćnosti, obično od

1 – 3 m, a ako se radi o ležištu veće moćnosti, jedna od mogućnosti je da se
otkopavanje obavlja u dva ili više pojasa zavisno od moćnosti ležišta. Moćnost
jednog otkopnog pojasa je tada 2 – 3 m.
Ležište se priprema za otkopavanje podelom eksploatacionog polja ili
eksploatacionog krila ležišta na otkopna polja ili blokove odgovarajuće dužine,
(slika 262). To se postiže izradom hodnika na medjusobnom rastojanju, koje
odgovara usvojenoj dužini otkopa (otkopnog fronta). Pri primeni skrepera za utovar
rude, dužina otkopa ne treba da bude veća od 50 – 60 m, a pri primeni samohodnih
mašina do 100 – 150 m. Otkopavanje se obično izvodi odstupno od granice
eksploatacionog polja prema ulazu iz pravca izvoznih prostorija, u kom slučaju se
transportni hodnici izradjuju do granice eksploatacionog polja. Samo pri pripremi
prvih otkopnih polja izradjuje se i ventilacioni hodnik, kasnije se, zahvaljujući
održavanju transportnog hodnika, on koristi kao ventilacioni hodnik za naredno
otkopno polje.
Nakon izrade transportnog i ventilacionog hodnika do granice
eksploatacionog polja, izradjuje se spojni hodnik ili uskop izmedju ova dva hodnika,
čime se formira početni otkop. Otkopavanje se izvodi bušenjem minskih bušotina na
čelu u 3 – 4 reda, zavisno od moćnosti ležišta. Bušenje se može izvršiti na većoj
285
___________________________________________________________________
dužini čela, a minira se ona količina rude, koja odgovara usvojenom sistemu utovara
rude.
Slika 262. Priprema eksploatacionog polja u horizontalnom ili blago

nagnutom ležištu za otkopavanje frontalnom metodom
Na slici 263 prikazana je upotreba utovarno-transportne mašine (Cavo 310 –

Atlas Copco), u kom slučaju se ispred transportnog hodnika izradi kratka rampa za
podizanje mašine u cilju obezbedjenja pretovara rude. Druga i bolja mogućnost je da
se na odredjenim rastojanjima u transportnom hodniku uredi pretovarni sistem u
vidu kratkog udubljenja u koji se prazni ruda iz nosećeg sanduka mašine, a iz ovog
prostora se ruda podiže kosim transporterom, kojim se pune jamski vagoni za dalji
transport. Kao što je na slici 261 prikazano, u slučaju korišćenja skrepera za utovar
rude, transportni hodnik treba da se izradi u podini ležišta, kako bi se ruda iz
skreperske kašike direktno sipala u vagone.
Sa svakim napredovanjem otkopnog fronta za jedno do dva miniranja, (3 - 4
m), postavlja se pregrada od drvenih stubaca i dasaka ili okrajaka jamske gradje, i
ispunjava prazan prostor. Zapunjavanje se izvodi najčešće pneumatskim ili
hidrauličnim načinom, na taj način što se do samog mesta ugradnje, zasip doprema
cevovodom. Ukoliko se koristi hidraulični zasip, potrebno je pregradu obložiti
platnom (sargijom) za ocedjivanje vode iz zasipa.
Otkop se podgradjuje drvenim ili čeličnim stupcima samo po potrebi, jer je
u slučaju čvrste krovine podgradjivanje nekad nepotrebno, ali ako dolazi do sleganja
krovine zbog toga što zasip nije u stanju da postigne potpuno podupiranje krovine,
tada je podgradjivanje neophodno, (v. sl. 263).
Provetravanje otkopa se vrši protočnom vetrenom strujom, tako što svež
vazduh dolazi transportnim hodnikom, prolazi kroz otkop i vraća se ventilacionim
hodnikom. Intenzivnije provetravanje je neophodno posle izvedenog miniranja, a
286
__________________________________________________________________
takodje, i za svo vreme rada, ako se na otkopu koristi utovarno-transportna mašina

sa dizel pogonom.
Slika 263. Metoda frontalnog otkopavanja u horizontalnom ležištu

moćnosti 2 – 3 m
Na slici 264, /2/, prikazano je otkopavanje u ležištu blagog nagiba, u kome

se, medjutim, otkopavanje izvodi po usponu ležišta. Takav način otkopavanja je
pogodan u slučaju primene hidrauličkog (ali i pneumatskog) zasipavanja, zbog toga
što se može izbeći izrada pregrada za svaki ciklus zasipavanja otkopnog prostora.
Kao što je na slici prikazano, u slučaju kada ne postoji agresivno dejstvo jamske
vode, može se primeniti podgradjivanje otkopa sekcijama hidraulične podgrade, kao
pri otkopavanju ležišta uglja. Ovakav mehanizovani način podgradjivanja
obezbedjuje potpunu sigurnost u otkopu, a proces podgradjivanja rešava na najbolji
način jer izostaje doprema gradje, njena priprema i ugradnja, kada se radnici
angažuju u većoj meri i ulažu veći fizički napor. Sekcije hidraulične podgrade
moraju biti prilagodjene za ovakve uslove otkopavanja, budući da se na čelu otkopa
obično ne koristi otkopni transporter sa kojim su inače povezane sekcije i na taj
način obezbedjuje njihovo pomeranje, U ovom slučaju se pomeranje sekcija mora
vršiti ili hidrauličnim cilindrima, kojima su sekcije medjusobno povezane ili
povlačenjem pomoću uredjaja sa užetom ili lancem (flašencug), odnosno i posebnim
vitlom, 5, preko kotura pričvršćenih ankerima za čelo otkopa, kako je na slici
prikazano.
Izuzetno se pri otkopavanju mekših ruda, kakav je slučaj sa nekim železnim
ili manganskim rudama, sa boksitom i sl., na otkopu dobijanje može vršiti i
kombajnom u kom se slučaju koristi klasična tehnologija otkopavanja kao kod
ugljenih ležišta.
U slučaju primene bušačko-minerskih radova, sekcije podgrade se moraju
zaštititi od mehaničkog oštećenja od komada rude koji se odbacuju pri miniranju.
287
___________________________________________________________________
Slika 264. Frontalno otkopavanje po usponu ležišta pri primeni mehanizovanih

sekcija hidraulične podgrade i skreperskog utovara rude: 1- transportni hodnik,
2- pripremni uskopi, kojima se ograničava dužina otkopnog fronta, 3- skreper za
svoženje rude od otkopa do transportnog hodnika, 4- cevovod za dovod zasipa,
5- vitlo za povlačenje podgrade, 6- hidraulička podgrada, 7- skrepersko vitlo za
prevlačenje rude u otkopu.
Za utovar rude se može koristiti skreper, s tim što se jednim skreperom ruda
prevozi duž čela, a drugim niz pripremni uskop do donjeg transportnog hodnika. U
tom slučaju se parametri otkopnih jedinica odredjuju u skladu sa tako odabranim
rešenjem utovara.
Provetravanje otkopa je protočnom vetrenom strujom i ne predstavlja
problem kod ovakvog načina otkopavanja.
3.4.2.2. Metode komorno-stubnog otkopavanja u ležištima blagog nagiba
Metode komorno-stubnog otkopavanja se prikazuju na primeru otkopavanja

u poljskim rudnicima bakra, /23/, /35/, u kojima dominantnu primenu ima komorno-
stubno otkopavanje sa zarušavanjem krovine, ali se u nekim, naročito moćnijim
delovima ležišta primenjuje i otkopavanje sa zapunjavanjem otkopnog prostora.
Jedan od značajnih razloga za primenu zapunjavanja je veoma čvrsta krovina, koja
se teško zarušava, što je ove rudnike suočilo sa pojavom gorskih udara, budući da se
otkopavanje već obavlja na velikim dubinama (preko hiljadu metara). Na slici 265
prikazan je slučaj prve primene metoda otkopavanja sa zapunjavanjem, koje je
obavljano u delovima ležišta moćnosti 2,5 – 3,5 m. Nagib ležišta je 3o. Otkopavanje
se obavlja u tri faze:
- u prvoj fazi se izradjuju prostorije – hodnici širine 5 – 6 m kojima se
ležište deli na stubove dimenzija 25 x 45 m, sve do granice otkopnog
polja,
- u drugoj fazi se odstupno od granice otkopnog polja u formiranim
stubovima rade otkopi, komore širine 5 m, čime se predjašnji stubovi
dele na manje, dimenzija 5 x 25 m,
288
__________________________________________________________________
- u trećoj fazi se otkopavaju stubovi do zasutog prethodnog otkopa, čime

se dobija prostor širine 10 m, koji se nakon toga zapunjava hidrauličkim
zasipom.
Slika 265. Otkopavanje ležišta bakra u Poljskoj primenom komorno-stubne

metode sa zapunjavanjem hidrauličnim zasipom, u ležištu moćnosti 2,5 – 3,5 m: a)
faza otkopavanja u komorama širine 5 m (prikazano je i zapunjavanje pojasa širine
10 m), b) faza otkopavanja stubova do zasutog pojasa
Na slici 266 prikazan je detalj iste metode, samo u unekoliko drugojačijoj

situaciji, odnosno sa drugojačijom orjentacijom stubova i otkopa. U ovom slučaju se
otkopavanje obavlja po dužini stuba od 40 m, a princip otkopavanja je isti.
289
___________________________________________________________________
Slika 266. Komorno-stubno otkopavanje sa hidrauličnim zasipavanjem u

poljskim rudnicima bakra
Karakteristično je, za otkopavanje u ovim rudnicima, da su pripremne

prostorije i otkopne komore oblika prevrnutog trapeza. To je zbog toga što se
orudnjenje javlja u nedovoljno čvrstim peščarima, (ležište je sedimentnog tipa), pa
se usled pritiska obrušavaju delovi iz gornjih uglova profila hodnika ili komora.
Zbog toga se namerno njima daje takav profil, koji odgovara prirodnim uslovima
ponašanja stenske sredine.
Otkopavanje se obavlja bušačko-minerskim radovima. Za bušenje se koriste
bušaća kola, miniranje se obavlja mehanizovano korišćenjem eksplozivnih smeša,
utovar i odvoz rude se vrše utovarno-transportnim mašinama sopstvene proizvodnje.
Podgradjivanje jamskih prostorija i otkopa, onda kada je to neophodno, vrši se
ankerisanjem ankerima sa epoksidnim smolama. Inače, u krovini ležišta se javljaju
vrlo čvrsti dolomiti, koji se teško obrušavaju, pa podgradjivanje nije uvek
neophodno.
Otkopi se provetravaju protočnom vazdušnom strujom.
U delovima ležišta veće moćnosti primenjuje se treća varijanta komorno-

stubnog otkopavanja, prikazana na slici 267. Kako je na slici prikazano, otkopna
polja se pripremaju izradom dva ili tri paralelna hodnika, pri čemu je opravdanje za
izradu tri hodnika u tome što se na tri pripremna čela postiže bolje iskorišćenje
opreme. Inače, i hodnici i komore se rade sa približno jednakim profilima (širine 5 -
6 m pa se ne javlja skoro nikakva razlika u proizvodnosti čela na pripremnim ili
otkopnim radilištima. Izradom ovih hodnika ograničavaju se otkopna polja širine
130 m, a u fazi otkopavanja otkopava se i stub izmedju paralelnih hodnika, tako da
se smanjuju gubici rude.
290
__________________________________________________________________
U svakom otkopnom polju se izradjuju pripremni hodnici (komore) kojima

se polje deli na stubove širine 30 m, a izradom poprečnih hodnika, formiraju se
pojedinačni stubovi dimenzija 45 x 30 m. Istovremeno sa formiranjem ovih stubova
vrši se postupno otkopavanje stubova na početku polja, tj. do otkopnog fronta gde se
otkopavanjem vrši postupna likvidacija stubova, a potom i zapunjavanje pojedinih
pojaseva širine 10 m. To se čini na istovetan način kao kod prethodno prikazanog
otkopavanja.
Slika 267. Otkopavanje moćnijih delova ležišta bakra u Poljskoj, primenom

komorno-stubnog otkopavanja sa hidrauličkim zasipavanjem
Pri otkopavanju moćnijeg dela ležišta javlja se problem ograničavanja

prostora, koji se zasipava. Zbog toga se, pri otkopavanju donjeg dela sloja,
(otkopavanje se vrši u dva pojasa), ostavlja mali stub rude koji smanjuje visinu
slobodne površine zasipa, ili se ograničavanje zasutog pojasa postiže postavljanjem
mreže, koja se ankerima učvrsti za stub rude i krovinu. Druga mogućnost je da se
ostavlja stub po celoj visini ležišta, kako je na slici 268 prikazano, /66/.
Otkopavanje se, kao što se sa slike vidi, obavlja po celoj visini sloja u prvoj
fazi izradom komora po pružanju ležišta i prečnih proboja izmedju komora, čime se
formiraju stubovi dimenzija 7 x 7 m. Širina komora, izmedju ostavljenih stubova je,
takodje, 7 m. Na taj način se, otkopavanjem u dva upravna pravca, formira prostor
za zasipavanje dimenzija 14 x 14 m, u kome su u uglovima nalaze stubovi dimenzija
7 x 7 m. Ovi se stubovi u gornjem otkopnom pojasu otkopavaju na polovini svoje
širine. Time je prostor koji se zasipava u uglovima osiguran stubovima, a središnji
delovi, koji predstavljaju delove otkopnih komora, se pregradjuju drvenim stupcima.
Nakon toga se otkopni prostor zasipava hidrauličnim zasipom. Karakteristično je, za
većinu poljskih rudnika koji koriste zapunjavanje otkopa, da se koristi pesak koga na
površini imaju u moćnom pojasu (deo nekadašnje kontinentalne pustinje). Taj se
pesak dobija rotornim bagerima i velikim železničkim vagonima doprema na
rudnike, u koje se spušta gravitaciono pomešan sa vodom (hidraulički). Po
291
___________________________________________________________________
ubacivanju u otkop pesak se brzo i kvalitetno ocedjuje i vrlo dobro ispunjava

otkopni prostor.
Slika 268. Aksonometrijski prikaz komorno-stubnog otkopavanja sa

zapunjavanjem otkopnog prostora, primenjeno u poljskim ležištima bakarne rude.
3.4.2.3. Otkopavanje u komorama sa zapunjavanjem u horizontalnim

i blago nagnutim ležištima
U rudnim ležištima srednje moćnosti, (5 – 20 m), otkopavanje se može

izvoditi u komornim otkopima, sličnim onim o kojima je govoreno u okviru grupe
metoda otkopavanja sa otvorenim otkopima. Specifičnost takvih metoda je u tome
da se najbolji uslovi mogu postići pri naknadnom zapunjavanju otkopnih komora,
što se može, u principu, odnositi na sve metode otkopavanja sa otvorenim otkopima.
Razlog za primenu zasipavanja u takvim uslovima i primenjenim metodama, je u
težnji da se postigne stabilnost krovinskih stena u dužem vremenskom periodu, tj,
trajno. Krov komora se može vremenom delimično zarušiti, ali se svakako izbegava
veće sleganje površine. Drugi motiv može biti korišćenje mogućnosti da se u
otkopni prostor odlažu otpadni materijali, poput separacijske ili flotacijske jalovine,
pepela termoelektrana, šljake iz metalurških pogona i slično.
292
__________________________________________________________________
Na slici 269 prikazana je varijanta otkopavanja u komornim otkopima, u

kojima se istovremeno sa otkopavanjem vrši i zasipavanje komore. Ova se metoda u
stručnoj literaturi vezuje za rudnik Ercberg u Austriji, u kome je, inače, obavljana i
površinska eksploatacija. Ležište je približno horizontalno, a izradom transportnih
hodnika se deli na stubove širine 50 – 60 m, koliko iznosi dužina komora, koje se
razvrstavaju popreko na pripremljene stubove.
Ovakav način otkopavanja se može primeniti u ležištima moćnosti 5 – 10 m,
izuzetno do 20 m. U svakoj komori širine 10 – 15 m izradjuju se po dva hodnika:
jedan po podini, a drugi ispod krovine ležišta. Osim transportnog hodnika, koji se
može izradjivati i u podinskim stenama, izradjuje se hodnik i ispod krovine, i on
služi kao ventilacioni i za dopremu zasipa. Po podini se izradjuje i spojni utovarni
hodnik, iz koga se rade utovarni odnosno i hodnici za bušenje u svakoj komori.
Zasipavanje se izvodi suvim zasipom, koji se na površini dobija na površinskom
kopu, kroz zasipna okna se spušta u jamu, a do otkopa odvozi samohodnim jamskim
mašinama – kamionima ili utovarno-transportnim mašinama.
Slika 269. Otkopavanje u komorama u rudniku «Ercberg» kod Ajzenerca u Austriji
U delu ležišta moćnosti do 10 m radi se samo podinski utovarni i hodnik

bušenja, a pri većoj moćnosti radi se i hodnik za bušenje ispod krovine ležišta (kao
na slici).
Na slici 270 prikazan je sličan način otkopavanja, a osnovna razlika je u
načinu zasipavanja. Ono se obavlja nakon otkopavanja i odvoženja sve rude iz
komora, dakle vrši se naknadno zapunjavanje. Način prikazan na slici odnosi se na
zapunjavanje suvim zasipom, koji se u komoru ubacuje samohodnim jamskim
mašinama - kamionima, vozilima posebno namenjenim za prevoz zasipa, utovarno-
transportnim mašinama i sl. Ovakav način zapunjavanja daje mogućnost korišćenja i
hidrauličkog zasipa, a moguće je, takodje, odlaganje flotacijske jalovine, pošto se
prethodno sigurnim betonskim pregradama izoluje komora od ostalih jamskih
prostorija.
293
___________________________________________________________________
Slika 270. Otkopavanje u komorama sa naknadnim zapunjavanjem

otkopnog prostora
3.4.2.4. Otkopavanje strmih ležišta u horizontalnim pojasima

sa zapunjavanjem
Metode otkopavanja sa zapunjavanjem se sa mnogo više razloga primenjuju

pri eksploataciji rudnih ležišta sa strmim zaleganjem. Otkopavanje se uobičajeno
izvodi u horizontalnim pojasima visine 2 – 2,5 m, i naizmenično otkopava naredni
pojas, a potom zapunjava prethodni. Na taj način izmedju zasutog pojasa i krova
otkopa ili narednog pojasa za otkopavanje ostaje uvek prostor najmanje 2 m visok za
prolaz radnika, opreme i vazdušne struje. Ove se metode primenjuju za otkopavanje
ležišta vrlo male, male, srednje do velike moćnosti, što znači u svim uslovima kada
se radi o ležištima sa strmim zaleganjem. O njima se u dovoljnoj meri govori u
postojećoj udžbeničkoj literaturi, a ovde se navode nekoliko primera takvog
otkopavanja sa mehanizovanim otkopavanjem i zapunjavanjem otkopnog prostora.
Naime, u prethodnim decenijama ove su se metode primenjivale sa minimalnim
stepenom mehanizovanosti rada, često zbog toga što se radi o brojnim slučajevima
otkopavanja tanjih rudnih ležišta u kojima i ne postoje uslovi za primenu savremene
mehanizacije, osim primene ručnih bušaćih čekića sa potpornom nogom za bušenje
minskih bušotina. Ne retko je u takvim ležištima primenjivan ručni utovar rude i
prevoz ručnim kolicima ili malim vagonima, kada je u otkopu potrebno postaviti
kolosek. Medjutim, u literaturi se često prikazuju slučajevi takvog otkopavanja sa
primenom skrepera za utovar rude (v. sl. 271-a), što može predstavljati problem, jer
se skreperskom kašikom zahvata i zasip u podu otkopa, čime se osiromašuje ruda i
uslovljava potreba za većom količinom zasipa. Da bi se to sprečilo, neophodno je
vršiti patosanje otkopa debelim daskama ili izradom korita po kome se ruda prevlači
po zasipu, kako je na slici prikazano. Uvodjenje malih samohodnih, prevashodno,
pneumatskih utovarno-transportnih mašina kao što su Cavo-310 ili T2GH firme
Atlas Copco, proces utovara i prevoza rude na otkopu je mehanizovan.
Primena samohodnih utovarno-transportnih mašina sa kašikom, sa dizel
pogonom, zahteva izradu kosih pripremnih uskopa sa nagibima manjim od 20 %, pa
je takav način utovara i transporta rude u ležištima manje moćnosti (ispod 2 – 3 m)
neracionalan.
294
__________________________________________________________________
Slika 271. Otkopavanje tanjih rudnih ležišta horizontalnim ili kosim

pojasima : a) otkopavanje u horizontalnim pojasima: 1- transportni hodnik, 2-
granični ventilaciono-prolazni uskop, deo koji služi i kao rudna sipka, 3-
ventilacioni uskop, 4- zasipni uskop, 7- skreperski vitlovi,
b) otkopavanje u kosim pojasima: 1- transportni hodnik, 2- ventilaciono prolazni
uskopi, 3- rudna sipka, 4- patos na kosini zasipanog pojasa, 5- proboji za spuštanje
zasipa pri otkopavanju vrha otkopa, kada se otkopava u horizontalnim pojasima.
295
___________________________________________________________________
Problemi sa utovarom rude u otkopima doprineli su uvodjenju metoda

otkopavanja u kosim pojasima gde se ruda kreće gravitaciono prema rudnim
oknima, odnosno i zasip pri zapunjavanju prethodnog otkopnog pojasa, (slika 271-
b). Ove metode nisu stekle veću primenu zbog otežanog rada na kosini zasipa, pa se
može reći da je veća primena otkopavanja u horizontalnim pojasima pre svega
zahvaljujući mehanizovanju utovara i prevoza rude u otkopu.
Otkopavanje bez veće mehanizovanosti procesa dobijanja rude na otkopu
opravdano je i pri otkopavanju ležišta vrlo male moćnosti (0,3 – 0,8 m). Tako male
moćnosti otkopavaju se samo ležišta sa vrlo vrednom rudom, što se sreće kod
pojedinih žičnih ležišta u kojima se javlja vrlo mineralizovana ruda ili kada se radi
o rudi sa vrednim metalom, kakav je slučaj kod zlatonosnih ležišta. Tada se
primenjuje selektivno otkopavanje samo rudne žice, ali da bi se obezbedio dovoljno
širok radni prostor za prolaz ljudi, eventualno i malih utovarnih mašina, vrši se
proširenje otkopnog prostora delimičnim otkopavanjem podinskih ili krovinskih
stena, ( v. sl. 272). Otkopavanje se obično obavlja u horizontalnim pojasima na
način sličan prikazanom na slici 271-a. Način pripreme je istovetan. Obično se
izradjuju dva granična uskopa na medjusobnom rastojanju 40 – 50 m, izuzetno to
rastojanje (kao na slici) može biti i manje kada se ne ostavljaju granični stubovi, već
se podgradom uskopa postiže razgraničavanje susednih otkopa.
Otkopavanje obično počinje odmah iznad hodnika, bez ostavljanja stuba
rude iznad njega. Pošto se obori jedan pojas iznad hodnika, izvrši se podgradjivanje
hodnika pojačanom podgradom sa dobrim zalaganjem krova, a na odgovarajućim
rastojanjima, (20 – 25 m), se postavljaju šutevi za točenje rude iznad kojih će se
nastaviti izrada rudnih sipki od zbijenih drvenih okvira (krančeva). Nadalje se
naizmenično otkopava rudna žica, a po utovaru i odvozu rude vrši se miniranje dela
pratećih stena i proširenje otkopa na usvojenu širinu.
Slika 272. Otkopavanje ležišta vrlo male moćnosti (ispod 1 m) sa

selektivnim dobijanjem mineralne sirovine i proširenjem otkopa, otkopavanjem dela
krovine ili podine
296
__________________________________________________________________
Širina dela otkopa u kome se otkopava podinski ili krovinski bok, (otkopava
se onaj bok koji je povoljniji za otkopavanje ili koji obezbedjuje bolju stabilnost
otkopa), odredjuje se iz uslova da se njime postiže potpuno zapunjavanje otkopnog
prostora. Ukoliko je ležište nešto veće moćnosti može se deo jalovine dodati kroz
zasipno okno. Jalovina je obično sa pripremnih čela. Širina otkopavanog boka rudne
žice se odredjuje iz odnosa:
mr
m j  K r  mr  m j , odakle sledi: mj  , gde su:
Kr 1
mr, mj – moćnost rude i otkopavanog dela jalovine, m,
Kr – koeficijent rastresanja jalovine.
U principu što je veća moćnost rudne žice utoliko je potrebno otkopati veću
moćnost pratećih stena, što može prevazići potrebnu širinu otkopa. U tom slučaju se
može dodavati jalovina iz pripremnih radova ili sa posebnih otkopa u jami. U
literaturi se ovaj način otkopavanja naziva «otkopavanje sa samozasipavanjem» što
odgovara situaciji u otkopu.
Otkopavanje moćnijih ležišta u horizontalnim pojasima sa

mehanizovanim radom. Primena mehanizovanog utovara i prevoza rude na otkopu
utoliko je više moguća, ukoliko je moćnost ležišta veća. U rudnim žicama moćnosti
preko 2 m mogu se primeniti male utovarno-transportne mašine, kako za utovar i
prevoz rude, tako i za dovoz jalovine pri zapunjavanju. Princip takvog rada prikazan
je na slici 273.
Na detalju «b» slike 273 je prikazana primena jednostavnije pneumatske
opreme i to: manji uredjaj za bušenje, koji se sastoji od kolskog postolja, i lafete sa
bušilicom; za utovar rude se primenjuje utovarno-transportna mašina na gumenim
točkovima, a firma Atlas Copco iz Švedske, proizvodi takve mašine sa različitim
karakteristikama: Cavo 310 i Cavo 511, a ranije i T2GH i T4G. Doprema zasipa se
vrši samohodnim kolima U2G, koja su bez utovarne kašike.
Pri otkopavanju ležišta moćnosti preko 2 – 3 m, mogu se primeniti i
samohodne utovarno-transportne mašine sa dizel ili električnim pogonom, (detalj
«a» na slici 273), koje omogućavaju veću efikasnost na utovaru i prevozu rude,
(slika 274). Medjutim, potrebno je veličinu utovarno-transportne mašine uskladiti sa
veličinom otkopa, budući da je količina oborene rude limitirana, pa bi primena veće
mašine bila neracionalna. Na slici su prikazana dva tipa manjih utovarno-
transportnih mašina sa dizel pogonom. U našim rudnicima pa i u borskoj jami
primenjivana je utovarno-transportna mašina ST2D sa zapreminom kašike 2 m3,
nosivosti 3,6 t, koja može da radi u otkopima širine veće od 2,5 m. To ovu mašinu
čini veoma primenljivom za otkopavanje svih rudnih ležišta moćnosti iznad 2,5 m,
pri čemu otkopni prostor treba da bude visok min 2,8 m. Snaga pogonskog motora
mašine je 63 kW.
Primena samohodnih mašina sa dizel pogonom zahteva poseban pristup
pripremi, pre svega zbog toga što je neophodno da se izradjuje pripremni uskop
(rampa), kojim će se obezbediti pristup u otkop ležišta. Pripremni uskop koji se
može raditi kao «spiralni», i koji je prikazan na slici 275, izradjuje se obično u
297
___________________________________________________________________
podinskom boku ležišta, a u cilju racionalizacije pripreme korisno je da se takav

uskop izradjuje kao zajednički za najmanje dva otkopna bloka.
a)
b)
Slika 273. Otkopavanje u horizontalnim pojasima sa mehanizovanim radom

(bušenje minskih bušotina, utovar i prevoz rude i zasipa): a) otkopavanje sa
primenom dizel mehanizacije: 1-ulaz u otkop, 2- pripremni uskop, 3- ventilacioni
hodnik, 4- prečni hodnik do rudnog okna, 5- bušenje samohodnim bušaćim kolima,
6- transportni hodnik, 7- rudno okno, 8- zasip;
b) otkopavanje pneumatskom opremom: 1- transportni hodnik, 2- rudno okno, 3-
pneumatska bušilica na kolskom postolju, 4- utovarno-transportna mašina Cavo 310,
5- samohodna kola sa samoistresanjem i pneumatskim pogonom U2G (Atlas Copco)
298
__________________________________________________________________
a)
b)
Slika 274. Utovarno-transportne mašine: a) jedna od najmanjih utovarno-

transportnih mašina H-ST1 firme GHH - Nemačka; b) mašina ST2D firme Atlas
Copco- Wagner
Slika 275. Princip pripreme otkopnog bloka sa izradom spiralnog uskopa u

slučaju primene samohodnih mašina za utovar rude
299
___________________________________________________________________
Trasa uskopa može biti i u vidu cik-cak linije, kada se lomljenje trase
obavlja na 50 – 100 m dužine, (slika 276). Na svakih 2,5 – 3 m visinske razlike iz
uskopa se izradjuje ulaz u otkopni prostor bloka. Ukoliko se radi jedan uskop za dva
otkopna bloka, oni treba da budu medjusobno povezani i da se otkopavaju tako da
im otkopi budu u približno istoj visini.
Uskop se izradjuje sa nagibom 15 – 20 %, pri čemu se visina od 3 m postiže
na dužini uskopa 15 – 20 m.
Slika 276. Izrada pripremnog uskopa (rampe) sa lomljenom trasom
Na slici 277, /2/, prikazana je metoda otkopavanja u horizontalnim pojasima

sa primenom samohodnih mašina i izradom pripremnog uskopa za kretanje opreme.
Na slici je prikazano da se uskop radi za jedan blok dužine 100 m. Na tom rastojanju
se otkopni blok ograničava ostavljanjem graničnih stubova u kojima se rade
ventilaciono-prolazni uskopi. Otkopavanje počinje iznad horizontalnog stuba, koji se
ostavlja iznad nivoa horizonta. U sredini bloka se, sa otkopavanjem naviše, od
drvenih okvira izradjuje rudno okno. Ruda se obara u pojasima visine 3,5 m, pri
čemu se pri zapunjavanju ostavlja prazan prostor izmedju zasipa i krova otkopa 3 m.
Ta visina je potrebna, pre svega, zbog opreme za bušenje, kojom se buše bušotine
naviše dužine 3,5 m.
Na slici je prikazana trasa pripremnog uskopa koja je jednom lomljena.
Nagib uskopa je 10 – 11,3o, što odgovara nagibu od 18 – 20 %. Visina horizonta je
45 m.
Pri primeni teže samohodne opreme javlja se problem zbog propadanja
točkova mašina u mek zasip u otkopu. Isto tako, pri utovaru rude se zahvata deo
zasipa u podu čime se ostvaruje odredjeno osiromašenje rude, a s druge strane
povećava količina potrebnog zasipa za ispunjavanje prostora pojasa u zasipavanju.
Kada je, pored ovih problema, i karakter mineralne sirovine takav da nije poželjno
300
__________________________________________________________________
njeno osiromašenje, tada se rešenje nalazi u očvršćavanju površine zasutog pojasa

nalevanjem cementnim mlekom ili betoniranjem ploče debljine 15 – 20 cm. Takav
slučaj otkopavanja prikazan je na slici 278, /2/. U nekim slučajevima se preko
zasutog pojasa nanosi sloj stenskog materijala (na primer laporac), koji ima karakter
da se pri većem vlaženju dovoljno konsoliduje da stvori čvrstu podlogu za kretanje
mašina po njoj.
Slika 277. Otkopavanje u horizontalnim pojasima sa primenom samohodnih mašina
Slika 278-a prikazuje otkopavanje u bloku dužine 2 x 60 m u kome

se u sredini od drvenih okvira izradjuje rudno okno. Za vreme otkopavanja jedne
strane bloka, u drugoj se vrši zapunjavanje. Za bušenje minskih bušotina, utovar i
prevoz rude na otkopu koristi se samohodna oprema. U sredini bloka izradjeno je
ventilaciono-prolazno okno, a u sredini svake polovine bloka izradjeno je zasipno
okno. Zasip se po ventilacionom hodniku dovozi jamskim vagonima. Zasip, koji je
oknom spušten u otkop, rasprostire se po otkopu skreperom. Po zapunjavanju se vrši
ravnanje površine zasipa, a zatim se po njoj ugradjuje betonska ploča.
Detalj «b» na slici 278 prikazuje primenu hidrauličkog zapunjavanja.
Otkopni blokovi su dužine 60 – 80 m, a izmedju blokova se ne ostavlja granični stub
pogotovo u slučaju kada se zasipu dodaju vezivna sredstva za stvrdnjavanje zasipa.
Pre zasipavanja se podgradjivanjem nastavljaju rudna okna, koja se oblažu platnom
(sargija) u cilju obezbedjenja ocedjivanja zasipa. Rudna okna se izradjuju na
medjusobnom rastojanju 25 – 30 m, a izradjuju se i sa posebnim odeljenjem za
prolaz ljudi i svežeg vazduha. Po sredini pojedinih blokova se izradjuju zasipni
uskopi kroz koje se zasip spušta kroz cevovod za zasip, a na isti način se spušta i
pripremljen beton za betoniranje ploče po površini zasutog pojasa. Ovi uskopi služe
i za izlaz vazdušne struje u ventilacioni hodnik.
301
___________________________________________________________________
a)
b)
Slika 278. Otkopavanje u horizontalnim pojasima sa zapunjavanjem i

betoniranjem ploče preko površine zasutog pojasa: a) otkopavanje suvim zasipom,
koji se po otkopu rasprostire skreperom; b) zapunjavanje hidrauličkim zasipom
302
__________________________________________________________________
3.4.2.5. Otkopavanje moćnih rudnih ležišta sa zapunjavanjem
Moćna rudna ležišta se mogu otkopavati različitim varijantama metoda

komornog ili komorno-stubnog otkopavanja, odnosno i prečnim otkopavanjem u
otkopima manje širine. Ove metode su bile primenjene i u borskoj jami pri
otkopavanju rudnih tela sa bogatijom rudom, pa su obradjene i u našoj stručnoj
literaturi. Radi se, pre svega, o tzv. «Borskoj metodi» komornog otkopavanja, koja
je šest decenija bila primenjivana u većem broju rudnih tela. Početkom šezdesetih
godina počinje primena različitih varijanti prečnog otkopavanja, pri čemu klasično
prečno otkopavanje nije našlo veću primenu zbog pojava zarušavanja (na primer u
rudnom telu «D»), Zbog toga se prešlo na otkopavanje sa ostavljanjem malih
sigurnosnih stubova (rudna tela «A», «D», «G», «M», «N» i dr.), pa se može
govoriti o primeni komorno-stubnog otkopavanja. Otkopavanje je, u ovim rudnim
telima, obavljano u otkopima širine 4 – 5 m, a izmedju njih su ostavljani sigurnosni
stubovi širine 3 m, koji su otkopavani u prosecima širine 3 – 4 m, tako da su
ostavljani stubovi preseka 3 x 3 m. U nešto drugojačijem obliku primenjivano je
takvo otkopavanje u rudnom telu «F», gde su otkopi bili veće širine.
Za razliku od «Borske metode», kod koje su otkopne komore, širine do 16
m, bile razdvojene trakastim stubovima širine 8 m ( u kojima su izradjivani proboji
radi komuniciranja izmedju komora), «Trepčanska metoda» se karakteriše
otkopavanjem uz ostavljanje stubova dimenzija 10 x 10 m, sa «šah-mat»
rasporedom. Ove metode su obradjene u udžbeničkoj literaturi i neće se ovde
detaljno razmatrati. Medjutim, jedan oblik metode komorno-stubnog otkopavanja,
primenjen je u rudnom telu «Brezonik», pa će ona biti predmet razmatranja.
U moćnim rudnim telima primena metoda otkopavanja sa zapunjavanjem
otkopnog prostora može biti uslovljena prevashodno nemogućnošću primene metoda
otkopavanja sa zarušavanjem, kakva je situacija bila u borskoj jami, budući da je
iznad jamskih eksploatacionih horizonata otkopavanje obavljano površinskim
otkopom. Drugi značajan razlog je, takodje, potreba održavanja površine terena, a
treći postojanje u rudnim telima slabije rude, koja ne može da drži veće otvorene
prostore. Tada se otkopavanje obavlja u otkopima manje širine, pa se javljaju uslovi
za primenu prečnog ili komorno-stubnog otkopavanja. Otkopavanje sa
zapunjavanjem može biti uslovljeno i slabim pratećim stenama, koje ne
dozvoljavaju veće otvorene površine, pa se otkopavanjem u horizontalnim pojasima
krovinske naslage «otvaraju» na max visini 2,5 – 5 m.
Otkopavanje u horizontalnim pojasima, kakvo se najčešće primenjuje kod
pomenutih metoda otkopavanja, ima više nedostataka, od kojih su najznačajniji:
- pojava većih gubitaka rude u sigurnosnim stubovima i plafonima,
- mala proizvodnost otkopa, često zbog nemogućnosti primene krupnije
mehanizacije, i manja produktivnost rada,
- pojava većeg osiromašenja rude zasipom za vreme utovara minirane
rude u otkopu,
- veći troškovi otkopavanja uslovljeni, pre svega, troškovima zasipavanja,
ali i nižim efektima otkopavanja.
Pri primeni metoda komornog otkopavanja sa ostavljanjem većih sigurnosnih
stubova i plafona javlja se potreba njihovog kasnijeg otkopavanja, kada se može
govoriti o primeni metoda kombinovanog otkopavanja. Veća efikasnost na
303
___________________________________________________________________
otkopavanju može se postići pri otkopavanju u otvorenim komorama (u slučaju

otkopavanja rudnih tela sa čvrstom rudom), koji se naknadno zapunjavaju
jalovinom, pogotovo ako se radi o korišćenju otpadnih materijala (flotacijske
jalovine, pepela, šljake i sl.). O ovim metodama otkopavanja je već bilo govora u
okviru prve grupe metoda otkopavanja rudnih ležišta.
3.4.2.5.1. Metoda komornog otkopavanja sa zapunjavanjem
Komorno otkopavanje se primenjuje u rudnim telima sa čvrstom rudom, pri

čemu su prateće stene slabije. Zahvaljujući otkopavanju u horizontalnim pojasima,
prateće stene se ne otvaraju na većim površinama, pa se može obezbediti sigurnost
otkopa. Ukoliko to nije slučaj, tj. ako su prateće stene vrlo nestabilne, potrebno je do
njih ostaviti deo rude kako bi se sačuvala stabilnost otkopa i sprečilo veće
osiromašenje rude usled prorušavanja krovinskih stena. Takav je slučaj bio i u
nekim rudnim telima u borskoj jami, koja se graniče sa propilitisanim andezitom
(propilitom) koji je vrlo nestabilan u prisustvu vode.
Na slici 279 prikazana je jedna klasična konstrukcija komornog
otkopavanja, a u praksi su moguće brojne varijante sa odredjenim razlikama u
načinu pripreme, otkopavanja, primenjenoj mehanizaciji, načinu zasipavanja i vrsti
zasipa i dr. Rudna ležišta (ili rudna tela) su moćnosti preko 20 m, a najčešće 40 – 60
m, izuzetno i više. Otkopne komore su tada razvrstane popreko na pružanje rudnog
tela. Širina komora, zavisno od čvrstoće rude i dubine otkopavanja, je obično 10 –
15 m, izuzetno i preko 20 m. Izmedju komora se ostavljaju trakasti sigurnosni
stubovi širine 6 – 8 izuzetno i 10 – 12 m. Način pripreme, prikazan na slici,
karakteriše se sledećim rešenjima. Transportni hodnik se izradjuje u podinskom
boku ležišta, (postoji mogućnost da bude izradjen i u samom ležištu), a iz njega se u
svakoj komori izradjuju rudna okna, sukcesivno sa napredovanjem otkopavanja
naviše. U sigurnosnim stubovima se izradjuju transportno-prolazna okna iz kojih se
obezbedjuje pristup u otkope u dve susedne komore. Do krovine se izradjuje
ventilaciono ili ventilaciono-prolazno okno, tako da se obezbedjuje dijagonalno
vodjenje vazduha kroz komoru. Za spuštanje zasipa se koristi zasipno okno, koje
može biti nastavak rudnog okna iznad nivoa otkopavanja. Prikazani raspored
pripremnih prostorija nameće obaranje rude u komori od rudnog prema
ventilacionom oknu, tako da se može obezbediti paralelno obaranje rude i njen
utovar i prevoz do rudnog okna. Kada se sa obaranjem celog pojasa završi i potovari
sva oborena ruda, pristupa se zapunjavanju donjeg otkopnog pojasa istim smerom
napredovanja kao pri obaranju rude.
Početak otkopavanja se sastoji u podsecanju komore, koje može biti 3 – 4 m
iznad nivoa horizonta, da bi se u tom delu sigurnosnog plafona izradio prečni
ventilacioni hodnik. To omogućava, da debljina plafona ispod nivoa horizonta bude
manja. Druga mogućnost je da se prečni ventilacioni hodnik izradjuje ispod nivoa
sigurnosnog plafona (na slici prikazano isprekidanim linijama).
Otkopavanje u svim komorama se vrši približno istim intenzitetom, tako da
su nivoi otkopavanja u pojedinim od njih približno na istoj visini, odnosno razlikuju
se za najviše 1 – 2 visine otkopnih pojasa. To obezbedjuje pristup u dve susedne
komore iz transportno-prolaznog okna, odnosno i medjusobnu vezu izmedju svih
304
__________________________________________________________________
komora, ako se i u stubu u kome se ne izradjuje transportno-prolazno okno izradjuje

proboj sukcesivno sa napredovanjem otkopavanja u visinu.
Zapunjavanje otkopa se vrši suvim zasipom dobijenim na površini ili uz
eventualnu primenu flotacijske jalovine, kakav je slučaj bio u Boru u poslednjim
godinama primene komornog otkopavanja. U slučaju primene suvog zasipa,
rasprostiranje zasipa po otkopu se može vršiti skreperom, ili primenom utovarno-
transportne mašine, koja se koristi i za utovar rude. Moguća je primena i posebnih
uredjaja odnosno transportnih sredstava za tu namenu (samohodni vagon, transporter
i sl.).
Osnovni problem kod prikazane metode je veliki gubitak rude u
sigurnosnim stubovima i plafonima. U najboljem slučaju iskorišćenje rude može biti
40 – 50 %, medjutim, nekad je ono i ispod 40 %, pa u tom slučaju treba razmotriti
mogućnost naknadnog otkopavanja stubova i plafona.
Slika 279. Metoda komornog otkopavanja sa zapunjavanjem u rudnim

telima veće moćnosti
3.4.2.5.2. Metoda komorno-stubnog otkopavanja moćnih ležišta sa zapunjavanjem
Problemi uslovljeni većim gubicima rude doveli su do napuštanja metode

komornog otkopavanja u borskoj jami, pa je uvedeno prečno, a ubrzo zatim
komorno-stubno otkopavanje. Prečno otkopavanje je nepovoljno zbog toga što se
305
___________________________________________________________________
većim brojem prečnih otkopa podseca rudno telo na većoj površini, koja ne može da
obezbedi stabilnost i dolazi do prorušavanja rude. Naime, pri zapunjavanju otkopnog
prostora nije moguće tako ga zapuniti da zasip podupre krovinu, već se, nakon
njegovog ocedjivanja i sleganja, ispod krova javlja praznina visine 20 – 30 cm, što
znači da krov otkopa nije poduprt. Takav je slučaj bio pri prvim pokušajima
primene prečnog otkopavanja u rudnom telu «D», pa se zato prešlo na ostavljanje
malih sigurnosnih stubova dimenzija 3 x 3 m. Na slici 280 prikazan je slučaj
otkopavanja u rudnom telu «A» iznad XI horizonta u borskoj jami. Prikazana je
situacija jedne od prvih primena komorno-stubnog otkopavanja, koje se bitno
razlikuje od prvobitno primenjene varijante prečnog otkopavanja u rudnom telu
«D».
Prikazana metoda otkopavanja omogućila je da se otkopavanje neprekidno
obavlja na većoj površini rudnog tela, a da se potom deo otkopa ili cela površina
pripreme za zapunjavanje i zaspu flotacijskom jalovinom. U tom slučaju i proces
zapunjavanja traje duže za koje vreme nema proizvodnje rude iz rudnog tela. Zato je
praktično da se rudno telo podeli na 2 – 3 bloka, u kojima bi se naizmenično vršilo
otkopavanje i zasipavanje.
a) b)
Slika 280. Komorno-stubo otkopavanje u rudnom telu «A» iznad XI

horizonta: a) prikaz otkopa sa rasporedom sigurnosnih stubova, b) aksonometrijski
prikaz metode
Na slici 281 prikazan je način otkopavanja u rudnom telu «F» iznad XIII
horizonta u borskoj jami. Pristup do rudnog tela obezbedjen je transportnim
hodnikom i pripremnim uskopom koji se izradjuje sukcesivno sa napredovanjem
306
__________________________________________________________________
otkopavanja u visinu. Iz uskopa se na svakih 3 m visinske razlike izradjuju ulazi u

rudno telo, a za spuštanje rude na nivo horizonta izradjeno je rudno okno. Na kraju
ležišta izradjeno je ventilaciono okno do višeg horizonta.
Za otkopavanje se po sredini rudnog tela izradjuje otkopni hodnik, iz koga
se prečno prema krovini i podini rudnog tela otkopavanje vrši u otkopima širine 10 –
12 m. Paralelno sa napredovanjem ovih otkopa vrši se i otkopavanje po smeru
pružanja rudnog tela tako da se formiraju stubovi širine 6 – 8 m, koji zbog
delimičnog oštećenja pri miniranju dobijaju nepravilan ovalni presek u horizontalnoj
ravni. Raspored stubova uslovljen je širinom otkopa i moćnošću rudnog tela, kako je
na slici prikazano.
Slika 281. Komorno-stubno otkopavanje u horizontalnim pojasima sa

zapunjavanjem flotacijskom jalovinom u rudnom telu «F» u borskoj jami
Na opisan način otkopavanje se obavlja po celoj površini rudnog tela, posle

čega se izvrši priprema i zapunjavanje nižeg pojasa. U okviru pripreme za
zapunjavanje izvrši se pregradjivanje ulaza u rudno telo i prolaza prema rudnom i
ventilacionom oknu, a prethodno je izvršeno podizanje otkopnog hodnika po sredini
rudnog tela. Zasip, koji je i u ovom slučaju od hidrociklonizirane flotacijske
jalovine, spušta se cevovodom kroz ventilaciono okno i posebnim pomerljivim
cevovodom razvodi po celoj površini rudnog tela. Posle zapunjavanja potrebno je 3
– 4 dana da se zasip ocedi od vode, posle čega se može početi sa otkopavanjem
narednog otkopnog pojasa.
Opisani način otkopavanja obavljan je uz primenu samohodne mehanizacije,
koja se sastojala od bušaćih kola sa dve hidraulične grane firme Minimatic
(Tamrock - Finska) i utovarno-transportne mašine na dizel pogon (ST-5A, GHH).
Komorno-stubno otkopavanje u rudnom telu «Brezonik». U pravoj

formi komorno stubno otkopavanje primenjeno je u rudnom telu «Brezonik». Ovo
rudno telo se nalazi u severozapadnoj zoni Borskog ležišta, (slika 282), a po visini
zaleže od VII do XIII horizonta (slika 283). Ruda u rudnom telu je pretežno
impregnaciona i štokverkna, a osnovni problem je u tome što rudno telo nije
kompaktno, već je podeljeno na više odvojenih orudnjenja, koja su razdvojena
neorudnjenim ili slabo orudnjenim delovima. To je u značajnoj meri komplikovalo
primenu prvobitno predložene metode tzv. «Post-stubnog otkopavanja», kojoj je
ovde dat naziv «komorno-stubno otkopavanje. Naime, u nekim delovima je rudno
307
___________________________________________________________________
telo otkopavano celokupnim zahvatom i neorudnjenih delova, medjutim, u najvećem

delu su neorudnjeni delovi rudnog tela ostavljani, pa je otkopni prostor gubio
kontinuitet.
a) b)
Slika 282. Situacija rudnog tela “Brezonik” u borskoj jami: a) položaj

rudnog tela u okviru borske hidrotermalno izmenjene zone, b) rudno telo “Brezonik”
Moćnost rudnog tela je promenljiva i kreće se u granicama od minimalne, do preko

200 m, dok su pojedini orudnjeni delovi, obično sočivastog oblika, bili dužine do
150 m i moćnosti do 70 m. Pad rudnog tela je saglasan sa padom «Borskog raseda»
koji čini granicu prema podinskim konglomeratima, a koji iznosi 45o – 55o. Rudno
telo ima najveću horizontalnu površinu na nivou XI horizonta i ona iznosi oko
35.000 m2. Sadržaj metala u rudi iznosi prosečno 0,9 – 1,1 % Cu.
Otvaranje rudnog tela «Brezonik» izvršeno je na nivoima VII, IX, XI i XIII
horizonta, na kojima je rudno telo povezano sa servisnim oknom kao i sa delom
stare jame na nivoima IX i XIII horizonta, (v. sl. 283).
Otkopavanje rudnog tela je istovremeno obavljano sa dva nivoa: sa IX i XIII
horizonta. Za otkopavanje je usvojena i projektom obradjena “Post-stubna metoda”,
(Post pillar mining). U proteklom vremenu u potpunosti je otkopan deo ležišta iznad
IX horizonta (delom i iznad VII horizonta), kao i deo izmedju XIII i XI horizonta.
Za otkopavanje je ostao samo deo ležišta ispod IX horizonta, koji je naznačen na
slici 283.
Metoda otkopavanja ima karakter komorno-stubnog otkopavanja koje je
obradjeno u grupi metoda otkopavanja sa otvorenim otkopima. U ovom slučaju je
specifičnost u tome što se vrši zapunjavanje otkopnog prostora, odnosno
otkopavanje se obavlja u horizontalnim pojasima odozdo naviše sa naizmeničnim
zapunjavanjem prethodno otkopanih pojasa, (Slika 284).
308
__________________________________________________________________
Parametri otkopnih blokova su bili različiti za pomenuta dva nivoa otkopavanja,

budući da je različita širina sigurnosnih stubova.
Slika 283. Otvaranje rudnog tela “Brezonik”
Slika 284. Aksonometrijski prikaz metode komorno-stubnog otkopavanja

u rudnom telu „Brezonik” – jama Bor
309
___________________________________________________________________
U okviru pripreme za otkopavanje horizontalna površina rudnog tela se deli

na otkopne blokove širine 70 - 80 m. U okviru oba nivoa otkopavanja usvojena je
širina otkopnih komora od 10 m, a proračunom je odredjena širina stubova za nivo
iznad IX horizonta od 8 m, a za deo iznad XIII horizonta 11 m. U jednom otkopnom
bloku se otkopava u 4 komore izmedju kojih ostaju po tri reda kvadratnih stubova.
Izmedju pojedinih otkopnih blokova ostavljaju se trakasti granični stubovi širine 5 -
7 m, (v. sl. 285). Na taj način, širina otkopnog bloka iznad IX horizonta iznosi:
Bbl = 4 x 10 + 3 x 8 + 7 = 71 m,
a iznad XIII horizonta
Bbl = 4 x 10 + 3 x 11 + 7 = 80 m.
U svakom otkopnom bloku predvidjena je izrada ventilacionog okna do

višeg horizonta i okno za ocedjivanje zasipa do nižeg horizonta. Rudna okna se
izradjuju u podinskim stenama i rade se za više otkopnih blokova. U ovom slučaju
su bila izradjena tri rudna okna kojima je ruda spuštana na nivo XIII horizonta, koji
je bio glavni transportni horizont u borskoj jami.
Da bi se iskoristio izradjeni istražni hodnik na nivou IX horizonta, za
potrebe ocedjivanja zasipa u otkopnim blokovima, otkopavanje nije početo sa nivoa
horizonta, već 10 m više. U okviru pripreme za otkopavanje izradjuju se u
podinskom boku podetažni hodnici na visinskoj razlici 12 – 15 m, tako da se iz
jednog podetažnog hodnika obezbedjuje ulaz u 4 – 5 otkopna pojasa (slika 285).
Otkopavanje se otpočinje silaskom na nivo prvog otkopnog pojasa iz podetažnog
hodnika. Na mestima predvidjenim za komore otkopava se celom širinom od 10 m,
a kada čelo napreduje za više od 20 m, počinje se i sa bočnim otkopavanjem u
prostorima izmedju stubova. Mesto stubova je precizno odredjeno projektom, i pri
otkopavanju se vodi računa da se miniranjem ne ošteti stub.Pri obaranju prvog
pojasa posle svakog miniranja vrši se utovar i odvoz rude, budući da se vrši čeono
bušenje i napredovanje otkopnih čela. Kada se rudno telo podseče na celoj površini
bloka (u sve 4 komore i probojima izmedju stubova - slika 285-a), pristupa se
obaranju drugog pojasa. Na ulazu u prvu komoru izvrši se bušenje minskih bušotina
naviše, tako da se prvim miniranjem stvori gomila rude sa koje će se bušaćim
kolima bušiti u cilju obaranja rude u drugom otkopnom pojasu. Kada obaranje rude
napreduje najmanje za širinu komore, može se početi sa utovarom i odvozom rude
do rudnog okna. Takvim radom se obara ceo drugi pojas i istovremeno utovara i
odvozi ruda. Pošto se sva ruda odveze iz otkopa, stvoren je prostor visine dva
pojasa, tj. 2 x 3 = 6 m, pa se posle toga pristupa zapunjavanju prvog pojasa. U
medjuvremenu je sa nivoa horizonta izradjeno okno za ocedjivanje (OZO), a u visini
prvog otkopnog pojasa se nadogradjuje drvenim okvirima i oblaže sargijom –
tkaninom koja obezbedjuje cedjenje vode iz zasipa. Kroz ventilaciono okno se
spušta cev za dovod flotacijske jalovine, koja se razvodi po celoj površini bloka
povremenim izmeštanjem kraja cevovoda, koji je inače ankerima fiksiran za krovinu
otkopnih komora.
310
__________________________________________________________________
Slika 285. Metoda komorno-stubnog otkopavanja primenjena u rudnom telu

“Brezonik” u borskoj jami
Obaranje rude iz trećeg otkopnog pojasa vrši se na isti način kao i i iz

drugog, s tim što se ruda obara na zasip prvog pojasa. To znači da se i utovar
minirane rude iz trećeg i svih narednih pojasa vrši sa zasipa, pa je vrlo važno da se
vodi računa da se što manje zahvata zasip ispod oborene rude. To nije moguće u
potpunosti izbeći, pa se ruda delimično osiromašuje flotacijskom jalovinom.
Za vreme zapunjavanja jednog otkopnog bloka (po celoj površini) otkopavanje se
obavlja u narednom otkopnom bloku. U zavisnosti od dinamike otkopavanja, može
se definisati broj otkopnih blokova koji se istovremeno nalaze u fazi otkopavanja, i
odgovarajući broj blokova koji će se nalaziti u fazi zapunjavanja.
Na opisani način se naizmeničnim obaranjem narednog i zasipavanjem
prethodnog pojasa otkopavanje vrši do višeg horizonta, do koga se ostavlja zaštitni
plafon.
Provetravanje otkopa se obavlja protočnom vazdušnom strujom, vazduhom
koji dolazi iz podetažnog hodnika, a po prolasku kroz otkopne komore, kroz
izradjena ventilaciona okna izlazi u ventilacioni hodnik na višem horizontu. Ovim
311
___________________________________________________________________
hodnikom se vazduh odvodi do ventilacionog okna (VO-1) kojim se izvodi

neposredno na površinu.
Slika 286. Situacija na otkopu za vreme zapunjavanja otkopnog pojasa: 1-

okno za ocedjivanje vode, 2- ventilaciono-prolazno okno, 3- voda koja se cedi iz
zasipa, 4- cev za dovod flotacijske jalovine, 5- stube za nužni izlaz iz otkopa, 6-
zasut niži pojas
Slična metoda komorno-stubnog otkopavanja primenjena je u rudniku

magnezita Jelšava u Slovačkoj, u kojoj se 35 % rude dobija ovom metodom
otkopavanja, (slika 287), /66/. Otkopni blokovi su znatno većih razmera, prvobitno
su bili dimenzija 100 x 50 x 30, a kasnije 300 x 200 m, visine 60 m. U njima se
otkopavanje obavlja u komorama širine 12 m, a dimenzije sigurnosnih stubova su 5
x 5 m. Izmedju otkopnih blokova se ostavljaju granični stubovi širine 10 m.
Slika 287. Komorno-stubno otkopavanje primenjeno u rudniku magnezita

Jelšava kod Košica – Slovačka: 1- ventilaciono okno za ulaz svežeg vazduha, 2-
ventilaciono okno za izlaz vazduha, 3- granični stub, 4- zasipno okno, 5- sigurnosni
stub, 6- zasip
312
__________________________________________________________________
Specifičnost u primeni ove metode otkopavanja je u tome što se

zapunjavanje otkopnog prostora vrši suvim zasipom od materijala koji se dobija na
površini. Preko zasutog pojasa nasipava se sloj laporca, koji se vlaži prskanjem
vodom, tako da formira očvrslu površinu po kojoj se mašine kreću kao po betonskoj
ploči. Nema propadanja rude u zasip, a pri utovaru, kašika utovarno-transportne
mašine ne zahvata i zasip, pa ne dolazi do osiromašenja rude u procesu njenog
utovara.
Opisana metoda otkopavanja ima značajnih prednosti, koje se ogledaju u
sledećem:
- otkopavanje se može vršiti na većem broju otkopnih čela u jednom bloku i
istovremeno u više otkopnih blokova, zahvaljujući čemu se može postići velika
proizvodnost rudnog tela,
- metoda obezbedjuje primenu odgovarajuće opreme za bušenje, miniranje,
utovar i odvoz rude, čime se postiže visoka proizvodnost pojedinih otkopnih
radilišta i visoka produktivnost rada,
- otkopavanje se vrši na čelima manje širine, (10 m), i manje visine, (3 m),
pa je moguće selektivno otkopavanje u slučaju pojave neorudnjenih delova, kakav je
slučaj u razmatranom rudnom telu „Brezonik”,
- ostavljanje sigurnosnih stubova, koji obezbedjuju potrebnu nosivost,
obezbedjuje srazmerno visoko iskorišćenje rude u odnosu na primenu komornog
otkopavanja,
- metoda obezbedjuje dobro provetravanje otkopnih komora protočnom
vetrenom strujom.
Nedostatci metode su u postojanju odgovarajućih gubitaka rude, koji su
neizbežni, a naknadno otkopavanje sigurnosnih stubova i plafona nije jednostavno
zbog relativno malih dimenzija stubova. Nedostatak je i pojava osiromašenja rude
zasipom, što je karakteristično za većinu metoda otkopavanja sa zasipavanjem.
3.4.2.5.3. Podetažno otkopavanje sa zapunjavanjem otkopa
Način otkopavanja koji je primenjen u rudnom telu «Brezonik, može se

modifikovati tako da se obaranje rude vrši u otkopima veće visine, što ima prednosti
sa stanovišta obezbedjenja većeg kontinuiteta u otkopavanju, postizanja veće
proizvodnosti otkopa, obaranje rude dubokim minskim bušotinama i dr. Primer
jednog načina otkopavanja daje se na slučaju otkopavanja u rudniku Najjar u
Maroku, /66/. Ovaj rudnik eksploatiše strmo rudno telo veće moćnosti u kome se
javlja kompleksna ruda sa učešćem bakra, cinka, olova, zlata, srebra i fluorita. U
početku je otkopavanje vršeno u horizontalnim pojasima visine 3-4 m, pri čemu su
horizontalni pojasi naizmenično otkopavani i zapunjavani. Ovo otkopavanje zahteva
izradu kosih ulaza u rudno telo, koji su radjeni sa nagibom 15 % naniže u delovima
rudnog tela ispod nivoa podetažnog hodnika, odnosno naviše iznad ovog nivoa, (v.
sliku 288-a). U cilju pojednostavljenja prilaza rudnom telu predložen je nov način
pripreme i otkopavanja. U delu ležišta iste visine, koja odgovara visinskoj razlici
izmedju podetaža, izradjuje se samo jedan pristupni hodnik na nivou svake etaže.
Deo rudnog tela visine 16 m, otkopava se jednim zahvatom na taj način što se izradi
okno za zasek, a potom izvrši proširenje i zasecanje otkopa po celoj širini, (slika
313
___________________________________________________________________
288-b). Nadalje se ruda obara dubokim minskim bušotinama, a utovar minirane rude
obavlja sa nivoa niže podetaže. Posle završetka otkopavanja sve rude i njenog
odvoza iz otkopa, kada otkop ostaje prazan, pristupa se njegovom zapunjavanju,
(slika 288-c). Otkopavanje se može vršiti u komorama odgovarajuće širine (15 – 20
m) a izmedju komora se mogu ostavljati tanki sigurnosni stubovi. U slučaju primene
zasipa sa dodatkom cementa (stvrdnjavajući zasip), može se otkopavanje obavljati
na većoj širini ležišta bez ostavljanja sigurnosnih stubova.
Slika 288. Otkopavanje u rudniku polimetaličnih ruda Najjar u Maroku: a)

otkopavanje u horizontalnim pojasima sa zapunjavanjem; b) metoda podetažnog
otkopavanja sa otvorenim otkopom i naknadnim zapunjavanjem, faza otkopavanja
rude; c) otkop u fazi zapunjavanja
314
__________________________________________________________________
3.4.2.6. Metode otkopavanja sa zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom
U praksi mnogih rudnika metaličnih mineralnih sirovina primenjuju se metode

otkopavanja sa zasipavanjem otkopa zasipom pripremljenim sa odgovarajućim
dodatkom vezivnih materijala koji obezbedjuju njihovo stvrdnjavanje ili čak i visoku
čvrstoću, koja im obezbedjuje održavanje velikih otvorenih površina. Ove metode
otkopavanja širu primenu imaju od sedamdesetih godina prošlog veka i nisu našle
odgovarajuće mesto u do sada korišćenoj udžbeničkoj literaturi iz ove oblasti.
Stvrdnjavanje zasipa moguće je dodatkom različitih vezivnih sredstava, a
najveću primenu ima cement. Osim njega kao vezivno sredstvo mogu se koristiti
hidraulično vezivo (u gradjevinarstvu se koristi za spravljanje maltera – beomal,
novimal i sl.), zatim kreč, gips i drugi materijali koji u procesu sušenja postižu
odgovarajuće stvrdnjavanje zasipa. U praksi nekih rudnika korišćeni su i neki
otpadni materijali, koji imaju odgovarajuću sposobnost stvrdnjavanja, kao što su:
šljaka visokih peći, jalovina sa visokim sadržajem pirotina, ali i laporac, glinac i dr.
Osnovni motiv za primenu ovakvih materijala je da se u otkopu dobije
srazmerno čvrst zasip, koji će obezbediti manje mešanje rude sa zasipom u procesu
obaranja, a naročito u toku utovara minirane rude. Napred je već napomenuto da se
iz ovog razloga nekad površina zasipa veštački očvršćava ili se čak prekriva
betonskom pločom. To je naročito značajno pri otkopavanju mineralnih sirovina
koje ne trpe osiromašenje, odnosno njihovo mešanje sa jalovinom uslovljava bitno
pogoršanje kvaliteta zbog čega se naknadno mora primeniti proces separisanja ili
obogaćivanja u odgovarajućim pogonima za obogaćivanje, odnosno i kada se
obogaćivanje tih mineralnih sirovina ne može postići standardnim metodama (na
primer kod ruda magnezita, urana i sl.).
Drugi vrlo važan razlog za primenu stvrdnjavajućih zasipa je težnja da se
postigne maksimalno iskorišćenje mineralne sirovine. U tom slučaju se preduzimaju
mere stvrdnjavanja zasipa, kako bi se naknadno, uz dovoljnu sigurnost pri
otkopavanju, obezbedilo otkopavanje sigurnosnih stubova i plafona. Ovaj razlog,
vrlo značajan pri otkopavanju vrlo vrednih ruda, doveo je do primene metoda
otkopavanja kod kojih se u prvoj fazi otkopavanje obavlja u otkopima manje širine,
koji se ispunjavaju betonom visoke nosivosti, čime se u rudnom telu formiraju
veštački noseći stubovi, koji obezbedjuju sigurno otkopavanja preostalih rezervi
rude u drugoj fazi. Pri otkopavanju u drugoj fazi može se primeniti zapunjavanje
običnim zasipom ili uz dodatak manje količine vezivnih materijala.
Treći razlog za primenu stvrdnjavajućih zasipa je pojava vrlo nestabilne rude u
rudnim telima. Tada se održavanje otkopnog prostora u takvim rudnim telima mora
obezbediti većim obimom podgradjivanja, što uslovljava nisku proizvodnost otkopa,
nisku produktivnost rada i visoke troškove otkopavanja. Otkopavanje, u takvim
uslovima, odozgo naniže, pri čemu se otkopi zapunjavaju stvrdnjavajućim zasipom,
ili se pod otkopa betonira armiranim betonom, obezbedjuju da se otkopavanje
obavlja ispod veštačkog krova (betonske ploče), što otkopavanje čini sigurnim sa
stanovišta mogućnosti obrušavanja krova otkopa.
Na osnovu izloženog, proizilazi da se u rudnim ležištima mogu primeniti vrlo
različite metode otkopavanja, koje obezbedjuju odgovarajuće uslove, potrebnu
sigurnost rada i iskorišćenje mineralne sirovine. Neke od njih su:
315
___________________________________________________________________
- otkopavanje u horizontalnim pojasima uz primenu stvrdnjavajućeg zasipa

manje nosivosti, koji obezbedjuje dovoljnu čvrstoću zasipa da se u drugoj fazi,
takodje u horizontalnim pojasima, mogu otkopavati sigurnosni stubovi uz otvaranje
zasutih otkopa na manjim površinama. Ovaj način se primenjuje u slučaju kada ruda
nije dovoljno stabilna da može održavati veće otvorene površine;
- otkopavanje u otkopima veće visine i širine (otkopne komore), kada je ruda
dovoljno čvrsta da može obezbediti stabilnost vertikalnih površina stubova i
horizontalne površine plafona komora. Naknadnim zapunjavanjem komora zasipom
male nosivosti omogućava se kasnije otkopavanje sigurnosnih stubova u
horizontalnim pojasima, uz otvaranje manjih površina zasutih komora;
- otkopavanje rudnih tela sa čvrstom rudom u komorama sa podetažnim ili
etažnim obaranjem rude, sa naknadnim zapunjavanjem komora zasipom veće
čvrstoće, koji omogućava da se u drugoj fazi i stubovi otkopavaju miniranjem na
većoj visini, ili čak na visini zasutih komora (po celoj visini horizonta);
- otkopavanje u komorama manje širine u kojima se ugradjuje beton visoke
nosivosti, što obezbedjuje kasnije otkopavanje sigurnosnih stubova, takodje,
primenom različitih načina obaranja rude;
- otkopavanje u ležištima sa vrlo nestabilnom rudom, u otkopima manjih
dimenzija (prečni otkopi) u kojima se ugradjuje betonska ploča, a ostali deo otkopa
ispunjava sa slabije nosećim stvrdnjavajućim zasipom, pri čemu se otkopavanje
obavlja odozgo naniže, znači da se u nižem otkopnom pojasu otkopava ispod
ugradjenih betonskih ploča.
Mogućnosti otkopavanja, u pojedinim od navedenih slučajeva, su takve da se
ne može posvetiti pažnja svakoj od njih, pa se daju samo karakteristični slučajevi od
mnoštva mogućih. Veći deo ovih metoda otkopavanja odnosi se na kombinovano
otkopavanje, ali se one ovde obradjuju u okviru ove grupe metoda, jer im je
zajednička karakteristika primena stvrdnjavajućeg zasipa.
3.4.2.6.1. Način pripreme stvrdnjavajućeg zasipa
Princip primene stvrdnjavajućih zasipa je u njihovoj pripremi uz dodatak

odgovarajućih vezivnih materijala. Kao što je napomenuto, moguća je primena
različitih vezivnih sredstava, ali je najveću primenu našao cement kao najčešće
primenjivan u praksi. Postoje odgovarajući primeri primene i drugih vezivnih
materijala. Tako je pri otkopavanju u rudniku žive Idrija primenjivano hidraulično
vezivo koje je proizvodila fabrika Anhovo u Sloveniji, u rudniku magnezita Jelšava
kod Košica u Slovačkoj primenjivano je očvršćavanje površine zasutih pojasa
dodavanjem laporca, u rudniku Noranda u Kanadi očvršćavanje zasipa postizano je
dodavanjem pirotina, sličan postupak primenjivan je i u finskom rudniku
Outokumpu i t.d. U svakom rudniku se koristi onaj vezivni materijal, koji je najlakše
dostupan i koji obezbedjuje minimalne troškove zasipavanja.
Osnovni zahtev, koji treba da ispuni primena stvrdnjavajućih zasipa je taj da
troškovi zasipavanja ne budu preveliki, odnosno da troškovi primene takvog
zasipavanja budu opravdani postignutim efektima: veće iskorišćenje rude, manje
osiromašenje, bolji uslovi korišćenja mašina za bušenje, utovar i odvoz rude, veća
stabilnost otkopa, smanjenje troškova podgradjivanja, mogućnost postizanja
potpunog otkopavanja ležišta, mogućnost eksploatacije ležišta u vrlo složenim
316
__________________________________________________________________
geološkim uslovima i dr. Složenost uslova primene doprineli su da se metode

otkopavanja sa stvrdnjavajućim zasipom primenjuju u rudnicima sa raznovrsnom
mineralnom sirovinom, kako u rudnicima železne rude, tako i u brojnim slučajevima
pri otkopavanju ruda obojenih metala, ali i pri otkopavanju nemetaličnih mineralnih
sirovina, kakav je slučaj i sa otkopavanjem magnezita u pomenutom rudniku u
Slovačkoj. U brojnim rudnicima na svim kontinentima ove su metode našle manju
ili veću primenu. Naročito se brojni slučajevi sreću u praksi ruskih rudnika (Gajsko,
Tekelijsko, Zirjanovsko, Leninogorsko, Jakovljevsko ležište i dr.).
Kao što je navedeno, osnovni uslov za primenu stvrdnjavajućih zasipa je da
troškovi zasipavanja ne dovedu u pitanje ekonomičnost eksploatacije ležišta. To
uglavnom nije problem pri eksploataciji bogatih ruda, što se na slici 289 vidi iz
jednog primera uzetog iz ruske stručne literature. Linija 1 pokazuje granicu mogućih
troškova, odnosno porast vrednosti rude sa povećanjem sadržaja metala u rudi.
Nasuprot tome, promena troškova otkopavanja pri primeni metoda otkopavanja sa
zapunjavanjem (linija 2) ili komorno stubnog otkopavanja (linija 3) je takva da ne
dovodi u pitanje ekonomičnost otkopavanja pri sadržajima metala u rudi preko 1 – 2
%. To znači da se pri otkopavanju vrednijih ruda (sa većim sadržajem metala) javlja
opravdanost primene metoda se visokim troškovima otkopavanja, koje će obezbediti
srazmerno i visoko iskorišćenje rude.
Slika 289. Promena troškova otkopavanja u funkciji sadržaja metala u rudi pri
primeni metoda otkopavanja sa zapunjavanjem i komorno-stubnog otkopavanja u
Džezkazganskom rudniku: 1- granično dozvoljeni troškovi otkopavanja, 2- troškovi
otkopavanja metodama sa zasipavanjem, 3- troškovi dobijanja rude komorno-
stubnim metodama otkopavanja
U zavisnosti od uslova u ležištu: načina zaleganja rudnih tela, karaktera rude

i pratećih stena po mehaničkim karakteristikama, vrsti i vrednosti mineralne
sirovine, izbor metode otkopavanja može biti različit, kao i karakter primenjenog
stvrdnjavajućeg zasipa. Primena metoda otkopavanja sa stvrdnjavajućim zasipom
317
___________________________________________________________________
zahteva prethodno studijsko istraživanje vrste primenjenog zasipa, njegove nosivosti

i procedure za pripremu. U praksi se javljaju slučajevi primene različitih vezivnih
materijala, ali ćemo se ovde ograničiti samo na primenu cementnih veziva. Potrebna
stabilnost zasipa se odredjuje na bazi odgovarajućih geomehaničkih proračuna, a
potom odredjuje receptura za pripremu zasipnog materijala. Izradjuje se veći broj
uzoraka sa različitim dodatkom cementa, a posle odgovarajućeg vremena
stvrdnjavanja, isputuje na pritisak. Uzorak koji ima odgovarajuću nosivost definiše i
proceduru spravljanja cementnog zasipa, odnosno potrebnu količinu cementa za
dobijanje zasipa potrebne nosivosti. Ispitivanja su pokazala da osim vrste i količine
vezivnog materijala, važnu ulogu oma odnos vode i cementa, kao i vreme
stvrdnjavanja zasipa. Na slici 290-a, prikazan je grafik promene čvrstoće zasipa u
funkciji vremena stvrdnjavanja u laboratorijskim i jamskim uslovima. Interesantno
je da su u jami dobijene veće vrednosti čvrstoće u funkciji vremena, kao i da je
porast čvrstoće intenzivan u toku prvih 4 – 6 meseci, a da se kasnije te promene
sporije dogadjaju. Utvrdjeno je, takodje, da se porast čvrstoće javlja u relativno
dugom vremenskom periodu, a neke zavisnosti su date na slici 290-b, /69/.
Slika 290. Grafici promene čvrstoće zasipa u zavisnosti od vremena

stvrdnjavanja: a) pri korišćenju granulirane šljake u jamskim (1) i laboratorijskim
uslovima (2); b) promena čvrstoće u funkciji vremena stvrdnjavanja za slučaj
pripreme zasipa sa šljako-cementnim vezivnim materijalom i peskom iz flotacije uz
dodatak gline: krive 1 – 4 – sa sulfatizovanim cementom i različitim odnosom
cementa, vode i peska; krive 5 – 8 – zasip sa šljako-portland cementom i različitim
odnosima komponenti zasipa.
Na sličan način ispitivanja su vršena i sa stanovišta uticaja drugih faktora.

Kao primer, navodi se uticaj vlažnosti zasipa, koja negativno utiče na proces
stvrdnjavanja i postignutu čvrstoću zasipa, (slika 291). Ona dovodi u do smanjenja
poroznosti masiva, koja se menja od 40 – 42 % na 32 – 38 %, kada dolazi do
zamene vode čvrstim česticama i porasta čvrstoće zasipa. Ispitivanja se odnose na
318
__________________________________________________________________
korišćenje otpadnih materijala na rudnicima železnih ruda, a pokazala su

celishodnost prethodnog odstranjivanja sitnijih klasa, čime se povećava poroznost i
kvalitet zasipa, /69/.
Slika 291. Grafik zavisnosti

čvrstoće masiva od stvrdnjavajućeg
zasipa u funkciji njegove vlažnosti
(W, %): 1- sabijen masiv, 2- masiv
ugradjen bez prinudnog dodavanja.
Grafik pokazuje da se sa povećanjem

vlažnosti smanjuje čvrstoća masiva, i
obrnuto da se čvrstoća masiva
povećava sa smanjenjem njegove
vlažnosti, kao i da se postiže različita
čvrstoća zasipa u zavisnosti od toga
da li se zasip dodaje pod pritiskom (1)
ili slobodnim isticanjem (2).
Minimalna potrebna čvrstoća zasipa uslovljena je visinom otvorene

površine (H) i veličinom kohezije «C». Veća visina otvorene površine zasutog
masiva zahteva povećanje kohezije za 3 – 5 % u odnosu na vrednost odredjenu
izrazom:
z
C , C = k . γ.H, gde su:
2  (  1)  
σz – vertikalna komponenta pritiska, Mpa,

γ- zapreminska masa stenskog masiva, t/m3,
Na grafiku slike 292, /69/, dat je postupak odredjivanja, pomoću

nomograma, minimalne potrebne čvrstoće zasipa u funkciji većeg broja
promenljivih: pritisne čvrstoće, σp, kohezije, C, ugla unutrašnjeg trenja
stvrdnjavajućeg zasipa, ρ , dubine otkopavanja H i koeficijenta Puasona μ.
Teoretski, veličina kohezije iznosi C = (0,25 - 0,5).σp. Kao najznačajniji, pri
odredjivanju minimalno potrebne čvrstoće zasipa, javlja se parametar K, koji pri
odredjenim vrednostima parametara ρ i μ može imati i negativnu vrednost.
Vrednost koeficijenta Puasona μ = 0,5. Dijagram je uradjen za opsege koeficijenta
Puasona μ = 0,05 – 0,5, sa intervalom 0,05; ugla unutrašnjeg trenja ρ = 5 – 50o, sa
intervalom 5o; zapreminske mase stenskog masiva γ = 1,5 – 3 t/m3, sa intervalom
0,25 t/m3 i promenom dubine otkopavanja H = 100 – 1000 m sa intervalom 100 m.
Za odredjivanje pokazatelja čvrstoće polazi se od poznatih vrednosti ugla
unutrašnjeg trenja, ρ, i koeficijenta Puasona ,μ, koji se odredjuju ispitivanjem na
uzorku zasipnog materijala.. Na osnovu njihovog odnosa dobijenim u donjem
kvadrantu, odredjuje se oblast vrednosti pokazatelja K. Pri K< 0 odredjuje se
kohezija prema kojoj je potrebno odrediti potrebnu čvrstoću zasipa na jednoosni
pritisak.
319
___________________________________________________________________
Slika 292. Nomogram za odredjivanje minimalne potrebne čvrstoće

zasipa (pri troosnom naponskom stanju). Parametar K odražava odnos
čvrstoće stvrdnjavajućeg zasipa u odnosu na pritisak naleglih stena (k. γ.H)
Odredjivanje kohezije, C, iz nomograma, izvodi se na sledeći način. U levim

kvadrantima zadaju se vrednosti H i γ višeležećih stenskih masa. Iz tačke preseka
ovih dveju veličina povlači se vertikala do linije k (koeficijent koncentracije), a
zatim se povlači levo do veličine kohezije C.
Pri veličini parametra K>0 postupak se sprovodi analogno prethodnom. Za
poznate vrednosti H i γ i iz tačke njihovog preseka povlači se vertikala do
horizontalne ose iz koje se odredjuje sila pritiska naleglih masa i produžava se do
linija k, koje odgovaraju vrednostima K.
Parametar K se odredjuje iz desnih kvadranata. Iz tačke preseka vrednosti ρ
i μ ( u donjem kvadrantu), povlači se vertikala u gornji kvadrant do preseka sa
odgovarajućom krivom vrednosti K za različite vrednosti ρ. U toj tački skale K
odredjuje se njegova apsolutna vrednost. Zatim se povlači horizontala do levog
gornjeg kvadranta i po nagnutim linijama se silazi do vertikalne linije, koja
odgovara vrednosti vertikalnog pritiska σz. U tački preseka na skali σp odredjuje se
granica čvrstoće zasipa na jednoosni pritisak (bez uzimanja koeficijenta rezerve). Za
te uslove se odredjuje kohezija C, a zatim i σp.
U slučaju odredjivanja napona u veštačkom masivu (k.γ.H) potrebno je uzeti
u obzir i ugao zaleganja rudnog tela, kroz koeficijent kα, čija se vrednost može
odrediti iz odnosa:
320
__________________________________________________________________

kα = cos2α + ή sin2α , gde je 
1 
Zapreminska čvrstoća zasipa je 25 – 30 % veća u odnosu na laboratorijske
uzorke istog sastava u toku 90 dana stajanja uzorka. Medjutim, pri održavanju takvih
uzoraka u jamskim uslovima, vrednosti čvrstoće u masivu i na laboratorijskim
uzorcima se približavaju. Na vrednost čvrstoće zasipnog masiva utiču i radovi na
miniranju, pa o tome treba voditi računa u praksi.
Priprema zasipa. Stvrdnjavajući zasip se priprema na različite načine,

zavisno od ostalih uslova u ležištu, primenjene metode otkopavanja, raspoloživog
materijala za pripremu zasipa i dr. Na slici 293 prikazana je tehnološka šema
pripreme stvrdnjavajućeg zasipa na Gajskom rudniku u Rusiji. Sa stokova na
površini skreperom ili buldozerom dostavlja se u prijemne bunkere osnovni
materijal za pripremu zasipa od drobljenog kamena i peska. Iz bunkera se
dodavačima ovaj materijal dostavlja na trake na kojima se automatskim mernim
uredjajima reguliše količina dodatog materijala. U horizontalnom mešaču (mikseru)
dodaju se čvrsti materijali, voda i cement u količini 7 – 10 %. Pripremljena
mešavina se cevovodima spušta u jamu do otkopa.
Slika 293. Šema pripreme stvrdnjavajućeg zasipa na bazi cementa na

Gajskom rudniku u Rusiji: 1- dodavači, 2- automatski merači protoka, 3- mikser,
4- cevovod za dopremu zasipa
321
___________________________________________________________________
Klasična primena stvrdnjavajućih zasipa bazirana je na korišćenju materijala

dobijenih na površini, pri čemu se na površini priprema mešavina sa cementom i
vodom. Od materijala punioca koristi se drobljeni kamen, pesak i šljunak, koji se
upotrebljavaju u odgovarajućim odnosima zavisno od kvaliteta zasipa koji se
priprema. Medjutim, u praksi su sve češći slučajevi korišćenja otpadnih materijala
za spravljanje zasipa. To se, pre svega, odnosi na flotacijsku jalovinu, ali i
separacijsku jalovinu, pepeo termoelektrana, šljaka visokih peći ili topionica i
slično, (slika 294). Priprema zasipa od ovih materijala je složenija, budući da se radi
o visokom učešću sitnih klasa, kojima se ne može dobiti veća čvrstoća zasipa. U
takvim prilikama korisno je dodati odredjenu količinu drobljenog kamena ili peska i
šljunka.
Slika 294. Kompleks za pripremu stvrdnjavajućeg zasipa: 1- sklad granulirane

šljake, 2- sklad peska, 3- istresač vagona (viper), 4- sklad cementa, 5- cevovod za
dovod cementa, 6, 7, 8- bunkeri za cement, pesak i granuliranu šljaku, 9- mešalica,
10- mlin, 11- cevovod za zasip, 12- zasipni masiv, 13- transporter
Na slici 295, /2/, prikazane su dve šeme pripreme hidrauličkog zasipa. Prva
šema prikazuje pripremu zasipa od čvrstog materijala koji je skladiran u bunkeru 1,
iz koga se dozira odgovarajućim intenzitetom preko dodavača u mešač 2 gde se
322
__________________________________________________________________
dodaje voda i potrebna količina cementa. Voda se dobija iz rezervoara 6 iz koga se

pumpom i cevovodom 5, prebacuje do mesta mešanja. Dobijena mešavina kroz
levak 3 ulazi u cevovod kojim se hidraulički transportuje do otkopa 12. Iz otkopa se
kroz ugradjene filtere 11 voda ocedjuje u hodnik 10, kojim ide u taložnik 9. Iz njega
se pumpom 8 i cevovodom 7 izbacuje u rezervoar 6 na površini.
Druga šema predstavlja pripremu zasipa od flotacijske jalovine. Ona se
cevovodom 1 doprema do prijemnog rezervoara 2, iz koga se pumpom 3 prebacuje u
klasifikator 4. Iz njega se sitne klase šalju na flotacijsko jalovište, a krupnije klase
(pesak) idu u mešač 5 gde se dodaje cement. Pumpom 6 se mešavina cevovodom
transportuje do otkopa 7. Voda, koja se iz otkopa drenira skuplja se u vodosabirnik 8
iz koga se pumpama i cevovodom 9 izbacuje na površinu.
Prikazane šeme se odnose na pripremu običnog hodrauličnog zasipa, ali se
po istim, uz dodatak cementa priprema i stvrdnjavajući zasip. Medjutim, neke šeme
pripreme stvrdnjavajućeg zasipa prikazane su i u poglavlju o metodama
otkopavanja ležišta uglja sa zasipavanjem, na slikama 136, 137 i 138, a nema bitnih
razlika u tehnologijama pripreme stvrdnjavajućeg zasipa. Za razliku od prethodne
šeme, priprema flotacijske jalovine u borskoj jami vrši se korišćenjem hidrociklona,
pa se otuda i koristi termin „hidrociklonirana flotacijska jalovina”.
3.4.2.6.2. Načini zapunjavanja otkopnih prostora stvrdnjavajućim zasipom
Zapunjavanje otkopnog prostora stvrdnjavajućim zasipom vrši se različitim

tehnologijama u zavisnosti od vrste i načina pripreme zasipa. Klasična tehnologija se
sastoji u primeni gotovog zasipa koji se priprema mešanjem u mešalicama uz
dodavanje recepturom predvidjenih komponenti. To su drobljeni kamen, pesak i
šljunak, cement i voda. Dobijena mešavina, koja predstavlja beton različite marke,
ubacuje se u otkopne prostore kroz cevovode, bilo direktno sa površine ili
spuštanjem u jamu i transportom do otkopa u posebnim posudama. Medjutim, u
praksi se, uslovljene različitim situacijama u ležištima, primenjuju i drugojačije
tehnologije zapunjavanja.
Na slici 296, /2/, prikazano je zapunjavanje gotovim zasipom , koji se
hidraulički dovodi u otkop cevima, zasipnim oknom ili kroz bušotine.
Načini zapunjavanja se razlikuju i po tome da li se zasip priprema na
površini ili u jami, a zatim i od toga da li se priprema izvan otkopa ili u samom
otkopu, odnosno prostoriji neposredno do otkopa. U zavisnosti od toga mogu se
izdvojiti sledeće tehnologije pripreme stvrdnjavajućih zasipa:
- priprema zasipa na površini mešanjem čvrstih komponenti cementa i vode,
kada se gotova mešavina na odgovarajući način transportuje u jamu,
- priprema zasipa u jami, pri čemu se u jamu spuštaju sve komponente
razdvojeno, a mešanje vrši u odgovarajućim mešalicama za beton,
- priprema zasipa nalevanjem, kada se u otkopni prostor prvo ubacuje
krupna frakcija (drobljeni kamen i šljunak), pa se zatim tako nasuti materijal preliva
cementnim mlekom ili mešavinom cementa, vode i sitnog peska,
- priprema zasipa potapanjem, kada se u otkop prvo ubacuje tečna
komponenta (cementno mleko eventualno uz dodatak sitne frakcije), pa se zatim
ubacuje krupna frakcija koja se utapa u prethodno ubačen rastvor.
323
___________________________________________________________________
Slika 295. Tehnologije pripreme hidrauličkog zasipa koje se mogu primeniti

i za pripremu stvrdnjavajućeg zasipa: a) priprema zasipa od materijala sa površine
(kamena drobina, pesak šljunak): 1- bunker za materijal, 2- mešač, 3 prijemni levak,
4- povratak sitnih klasa, 5- dovod jalovine, 6- taložnik, 7- cevovod za ispumpavanje
ocedjene vode iz jame, 8- pumpa. 9- vodosabirnik u jami, 10- kretanje ocedjene
vode, 11- filteri na dnu bloka, 12- otkop u koga se ubacuje zasip;
b) priprema zasipa korišćenjem flotacijske jalovine: cevovod za dovod jalovine, 2-
prihvatni rezervoar, 3- pumpa, 4- klasifikator, 5- mešač, 6- pumpa za slanje
mešavine u jamu, 7- hidraulički zasip u otkopu, 8- vodosabirnik u jami, 9- cevovod
za izbacivanje ocedjene vode
324
__________________________________________________________________
Slika 296. Način ugradnje stvrdnjavajućeg zasipa u otkopne prostore:

a) i c) ubacivanje kroz cevovode, b) ubacivanje zasipnim oknom,
d) ubacivanje kroz bušotine
Treba imati u vidu da ispunjavanje otkopnog prostora zavisi i od njegove

vrste. Naime, zapunjavanje se može bitno razlikovati kada se otkopavanje obavlja u
horizontalnim pojasima, normalne ili nešto veće visine, odnosno kada se naknadno
zapunjavaju velike otkopne komore. Zapunjavanje se, u principu, ne može
naprekidno vršiti u komorama velike visine zbog toga što dolazi do gravitacijske
segregacije materijala, pa se dobija neujednačen kvalitet ugradjenog zasipa. Zbog
toga se, u slučaju ispunjavanja visokih otkopnih prostora, taj proces mora izvoditi sa
odgovarajućim prekidima, znači da se vrši ispunjavanje otkopa na visini 3 – 5 m, a
da se potom sačeka dan ili dva da se ugradjeni zasip stvrdne, i onda nastavi sa daljim
ubacivanjem zasipa.
Jedan od načina, (primer rudnika Blajberg u Austriji, slika 297) je da se
mešavina čvrstih komponenti spušta u jamu kroz zasipna okna ili bušotine većeg
preseka, a da se na mestu izrade zasipa dodaje mešavina cementa i vode, pri čemu se
kašikom utovarno-transportne mašine vrši mešanje, a potom i prevoz do mesta
ugradnje u otkop.
Specifična priprema zasipa se obavlja i u posebno izradjenom hodniku u
koji se kroz zasipno okno spušta krupna frakcija, preko koje se naleva sitna, i uz
istovremeno mešanje i transport, skreperskom kašikom takva mešavina ubacuje u
otkop.
325
___________________________________________________________________
a)
b)
Slika 297. Situacija zasipnog kompleksa u rudniku olova i cinka Blajberg u

Austriji: a) raspored otkopa, zasipnih hodnika i zasipnog okna, b) izgled zasipnog
hodnika u vrhu bloka, čije bokove čine zasipni masivi gornjih otkopa. Dobijeni
zasipni masivi imaju veću čvrstoću od okolnih stena koje su predstavljenje slabim
krečnjacima
326
__________________________________________________________________
Ovaj princip se primenjuje i pri primeni metode zapunjavanja nalevanjem

rastvora. U otkopni prostor se kroz zasipna okna ili iz hodnika za dopremu zasipa,
ubacuje krupan materijal u otkop, pa pošto se ispuni do odredjene visine, pristupa se
nalevanju cementnim rastvorom. On prodire kroz sve medjuprostore izmedju
krupnijih komada obezbedjujući odgovarajuću čvrstoću zasipa. Nasuprot tome,
postupak zapunjavanja «potapanjem» se sastoji u tome što se u otkopni prostor ubaci
cementni rastvor pa se onda u njega ubacuje krupniji materijal. Kod ovog postupka
postiže se bolje kvašenje svih komada krupnijeg materijala i dobija se kvalitetniji
stvrdnjavajući zasip. Medjutim, postizanje odgovarajuće čvrstoće zasipa sigurnije je
pri prethodnoj klasičnoj primeni zasipa, bilo da se to radi na površini ili u jami.
3.4.2.6.3. Metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopnih prostora

U rudarskoj praksi brojnih rudnika u svetu primenjuju se raznovrsne metode

otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa stvrdnjavajućim zasipom. Kao što je napred
navedeno, konstrukcija metode otkopavanja i način zasipavanja otkopnog prostora
zavisi od uslova u ležištu i željenih efekata. Ukoliko se radi o vrednijim rudama,
primenjuju se zasipi veće čvrstoće i obrnuto. Zasipi veće čvrstoće primenjuju se i u
slučaju otkopavanja metodama otkopavanja sa otvorenim otkopima u komorama
velike visine, takodje i u onim slučajevima kada se ne sme dozvoliti ni najmanje
sleganje krovinskih stena. Metode otkopavanja sa primenom stvrdnjavajućeg zasipa
se mogu klasifikovati prema različitim odrednicama: prema vrsti ležišta, prema
načinu otkopavanja, prema vrsti stvrdnjavajućeg zasipa i slično. Ovde se daje podela
prema vrsti ležišta, odnosno načinu njihovog zaleganja.
1. Otkopavanje ležišta horizontalnog ili blago nagnutog zaleganja
Pri otkopavanju horizontalnih ležišta manje moćnosti primenjuje se

otkopavanje u otkopima manje širine, po čemu bi ove metode mogli razvrstati u
stubne metode otkopavanja. Medjutim, moguća je primena otkopavanja kratkim
čelima ili u malim komorama pri nešto većoj moćnosti ležišta.
Otkopavanje horizontalnih ležišta male moćnosti prikazuje se na primeru
Marhlevskog rudnika olova i cinka u Poljskoj, a slično otkopavanje se primenjuje i u
rudniku «Beli orao», /20/. U ovom poslednjem, ovaj način otkopavanja se primenjuje
u cilju eksploatacije zaštitnog stuba oko okna. Otkopavanje se obavlja u okviru
otkopa širine 10 – 12,5 m, pri čemu se u svakom drugom otkopu primenjuje
stvrdnjavajući zasip, a u preostalim se vrši hidrauličko zapunjavanje peskom. U
otkopima u kojima se primenjuje zapunjavanje stvrdnjavajućim zasipom, otkopna
čela prednjače za najmanje 12 – 20 m.
Na Marhlevskom rudniku se otkopavanje obavlja u otkopima manje širine,
koja je promenljiva i iznosi 3 – 4 m, (v. sliku 298). Otkopi su, u cilju lakšeg ulaženja
utovarno-transportnih mašina i smanjenja otpora u cevovodima za dovod betonskog
zasipa, zakošeni pod uglom od 115o u odnosu na pripremni hodnik. Izmedju otkopa
prve faze ostavlja se pojas rude širine 10 m, koji se otkopava u naredne dve faze. Pri
otkopavanju otkopa prve i druge faze primenjuje se zapunjavanje stvrdnjavajućim
327
___________________________________________________________________
zasipom, koji se dobija mešanjem čvrste komponente (peska), koja se dovodi

pneumatski cevovodom i cementnog mleka, koje se priprema na ulazu u otkopni
blok. Otkopavanje u otkopima treće faze, koji su manje širine, (3 m), obavlja se uz
naknadno zapunjavanje dolomitom. Na taj način se, pri otkopavanju u otkopima prve
i druge faze dobija dovoljna širina nosivog dela zasutih otkopa, da se dobije potrebno
podupiranje krovinskih stena. Pri otkopavanju ležišta horizontalnog zaleganja, kao i
u svim drugim slučajevima kada je otkop horizontalan, javlja se problem u tome što
je teško postići potpuno ispunjavanje otkopnog prostora do krova otkopa. Ne
ispunjavanje otkopnog prostora po celoj visini i kasnije delimično sleganje zasipa,
uslovljavaju postojanje praznine ispod krova otkopam za koju visinu dolazi do
sleganja krovine. Zbog toga je korisno, kad god je to moguće u konkretnim uslovima
ležišta, otkopavanje vršiti u otkopima koji imaju nagib na suprotnu stranu od ulaza u
otkop, odnosno od hodnika kojim se doprema stvrdnjavajući zasip. Na taj se način
postiže bolje ispunjavanje otkopnog prostora i bolje podupiranje krovine
stvrdnjavajućim zasipom.
Slika 298. Otkopavanje u otkopima manje širine na Marhlevskom rudniku u

Poljskoj: 1- otkopi prve faze, 2- otkopi druge faze, 3 – otkopi treće faze otkopavanja
Slučaj otkopavanja ležišta veće moćnosti i blagog zaleganja najbolje se

može ilustrovati na primeru finskog rudnika Outokumpu, u kome se primenjuje
komorno otkopavanje u komorama po padu ležišta, (slika 299).
Ležište Outokumpu je predstavljeno sočivastim rudnim telima
moćnosti 10 – 12 m, koja imaju blago nagnuto zaleganje. Otkopavanje se obavlja u
komorama širine 8 m, koje su rasporedjene po padu ležišta, tako da im dužina iznosi
50 – 100 m. Otkopavanje se obavlja u dve faze. U prvoj fazi se otkopava u
komorama pomenute širine, izmedju kojih se ostavljaju stubovi iste širine. Komore
328
__________________________________________________________________
se ispunjavaju stvrdnjavajućim zasipom, a kasnije se otkopavaju stubovi na isti

način kao i u komorama, a otkopni prostor zapunjava hidrauličkim zasipom od
peska ili flotacijske jalovine.
Slika 299. Otkopavanje u komorama po padu ležišta sa zapunjavanjem

stvrdnjavajućim zasipom u rudniku Outokumpu – Finska
U okviru pripreme za otkopavanje izradjuju se uzdužni transportni i

zasipno-ventilacioni hodnici na medjusobnim rastojanjima uslovljenim dimenzijama
rudnih tela (50 – 100 m). Transportni hodnici se izradjuju nad podinom rudnih tela,
a zasipno-ventilacioni pod krovinom. Iz transportnog hodnika se ulazi u deo ležišta
koji će se otkopavati komorom, i po vertikali izradjuje okno za zasek, čijim se
proširenjem obavlja vertikalno zasecanje komore. Istovremeno se izmedju zasipno-
ventilacionih hodnika, izradjenih ispod krovine rudnog tela, izradjuje krovinski
uskop – prostorija, čijom se proširenjem izradjuje podsek po čitavoj površini
otkopne komore, a ispod krovine rudnog tela.
Obaranje rude se vrši dubokim vertikalnim minskim bušotinama, koje se u
redovima buše iz gornjeg podseka. Sukcesivno se ruda obara miniranjem 1 – 2 reda
minskih bušotina i utovara i odvozi do rudnih okana, kojima se ruda spušta na nivo
glavnih transportnih hodnika. Pošto se obori, utovari izveze sva ruda u komori,
pristupa se njenom zapunjavanju stvrdnjavajućim zasipom. Zasip se priprema od
peska flotacijske jalovine i peska sa površine u odnosi 1:2, a na 1 m3 takve mešavine
dodaje se 125 kg cementa sa vodom u odnosu V:C = 2:1. Betonska mešavina se
priprema na površini i kroz zacevljene bušotine, prečnika 150 mm, spušta direktno u
otkopnu komoru.
Otkopavanje stubova se vrši na isti način, samo sa vremenskim kašnjenjem
koje obezbedjuje dobro stvrdnjavanje zasipa u komorama prve faze. Otkopne
komore dobijene otkopavanjem stubova zapunjavaju se hidrauličkim zasipom uz
upotrebu peska i flotacijske jalovine.
329
___________________________________________________________________
Zasip u komorama prve faze, posle potpunog očvršćavanja, (računa se sa

vremenom vezivanja cementa od najviše 28 dana), ima dovoljnu čvrstoću da
održava vertikalne otvorene površine, što daje mogućnost da se ruda i pri
otkopavanju stubova, dobija, takodje, miniranjem dubokim minskim bušotinama.
2. Otkopavanje ležišta strmog zaleganja sa primenom stvrdnjavajućeg zasipa
Primena zapunjavanja otkopnih prostora stvrdnjavajućim zasipima ima bolje

uslove pri otkopavanju ležišta sa strmijim zaleganjem, pa je daleko veći broj metoda
koje se primenjuju u takvim uslovima. Način i redosled otkopavanja mogu biti vrlo
raznovrsni, i interpretiraće se na većem broju primera metoda otkopavanja koje se
sreću u stručnoj rudarskoj literaturi.
Na slici 300 prikazana je jedna karakteristična metoda primenljiva za
otkopavanje strmih ležišta moćnosti do 10 m, izuzetno i više (15 – 20 m).
Otkopavanje se obavlja po principu podetažnog otkopavanja, a prethodnim
otkopavanjem u dnu otkopnog bloka i zapunjavanjem cementnim zasipom, formira
se veštački plafon za otkopavanje nižeg horizonta. Na isti način je formiran i
veštački plafon za blok rude, koji se otkopava sa nižeg horizonta (kao na slici).
Način otkopavanja, prikazan na slici, uslovljava pripremu otkopnih blokova
u podini ležišta. Kao što se vidi, prvo se izradjuje transportni hodnik na horizontu, iz
koga se na 6 – 8 m većoj visini izradjuje skreperski hodnik 3, i donji i gornji hodnik
za bušenje u prvom segmentu otkopnog bloka. Kada se taj deo ležišta otkopa po
celoj dužini bloka (50 – 60 m izuzetno i više), pristupa se zapunjavanju tog praznog
otkopnog prostora betonskim zasipom Ustvari zapunjavanje se vrši betonom
dobijenim po klasičnom postupku, da bi se dobio veštački plafon dovoljne nosivosti
da izdrži teret zasutog preostalog dela bloka.
Slika 300. Metoda podetažnog

otkopavanja u otvorenim otkopima i
naknadnim zapunjavanjem, sa
prethodnim formiranjem veštačkih
plafona od betonskog zasipa: 1-
transportni hodnici, 2- ruda okna, 3-
skreperski hodnici, 4- donji podetažni
hodnici za bušenje, 5- gornji podetažni
hodnici za bušenje, 6- zasipni hodnici,
7- duboke minske bušotine, 8- kosi
plafon, 9- zapunjene komore
betonskim zasipom (beton visoke
nosivosti)
330
__________________________________________________________________
Nakon formiranja nižeg veštačkog plafona (iznad gornjeg dela bloka već
postoji, jer je izradjen pri otkopavanju višeg horizonta), pristupa se pripremi za
otkopavanje gornjeg dela bloka, koje se vrši iz dva dela. Ustvari, priprema ovog dela
bloka može se vršiti istovremeno sa otkopavanjem u najnižem delu. Izradjuju se
skreperski hodnici 3 i hodnici bušenja 4, a zatim i hodnici bušenja 5. Za dopremu
zasipa izradjuju se posebni zasipni hodnici 6 u krovini ležišta. Racionalizacija
metode, u odnosu na prikazanu na slici, može se postići tako što se skreperski
hodnici mogu zameniti adekvatnim utovarnim hodnicima u kojima se za utovar
koriste utovarno-transportne mašine.
Na isti način, umesto posebne izrade zasipnih hodnika, za zapunjavanje se
može koristiti hodnik za bušenje, s tim što bi način bušenja bio unekoliko izmenjen,
(slika 301).
Prikazani način otkopavanja ne može se neograničeno primeniti po pružanju
ležišta bez obzira što otvorene površine krovine nisu velike. Treba računati da se na
opisan način može otkopavati po pružanju ležišta na dužinama najmanje 50 – 60 m,
a maksimalno 80 – 100 m (pri stabilnim stenama krovine).
Komore u drugoj i trećoj fazi otkopavanja se nakon potpunog otkopavanja,
zajednički zapunjavaju normalnim zasipom, izuzetno zasipom uz manji dodatak
vezivnih sredstava.
Slika 301. Promena rasporeda hodnika
za bušenje u cilju izbegavanja izrade
posebnog hodnika za zasipavanje kod
metode prikazane na slici 300. Skreperski
hodnici su zamenjeni utovarnim
hodnicima u kojima se utovar i prevoz
rude vrši utovarno-transportnim
mašinama.
Na slici 302 prikazan je specifičan

slučaj otkopavanja sa primenom
stvrdnjavajućeg zasipa. Metodi je dat
naziv «kontinualno podetažno komorno
otkopavanje sa stvrdnjavajućim zasipom»,
a karakteriše se neprekidnim
otkopavanjem bez ostavljanja stubova i
plafona. Ovaj način otkopavanja pogodan
je za otkopavanje ležišta sa slabom rudom,
pri čemu se prostorije potrebne za
otkopavanje održavaju u zasipu, koji je
veće čvrstoće od rudnog masiva.
Kao što je prikazano, otkopavanje se odvija u poluetažama (podetažama)

visine 40 – 45 m, pri čemu se obavlja naizmenično otkopavanje i zapunjavanje
praznog prostora na 10 – 25 m po pružanju ležišta.
Prikazani način otkopavanja, /69/, baziran je na otkopavanju u otkopima
paralelopipednog oblika, koji se mogu multiplicirati kako po pružanju, tako i u
331
___________________________________________________________________
pravcu moćnosti rudnog ležišta, pa se slična situacija može preneti i u ležištima

velike moćnosti.
Slika 302.Metoda kontinuiranog podetažno-komornog otkopavanja sa

zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom u ležištima manje moćnosti
Na slici je u gornjem delu bloka prikazan otkop u fazi zapunjavanja, a u

donjem - u fazi obaranja rude. Istakanje rude se vrši iz prostora koji odgovara
jednom segmentu otkopavanja, pa se tako stvoren prazan prostor ispunjava
stvrdnjavajućim zasipom i potom nastavlja s obaranjem rude i njenim istakanjem.
Otkopavanje se vrši kontinuirano po pružanju ležišta bez jasnog razgraničenja
otkopnih blokova i ostavljanja graničnih stubova i plafona.
Sličan princip otkopavanja prikazan je na slikama 303 i 304. U okviru

jednog horizonta, otkopavanje se obavlja naizmenično u otkopima prve faze, koji se
ispunjavaju stvrdnjavajućim zasipom, i otkopima druge faze koji se ispunjavaju
običnim zasipom (suvi ili hidraulični). U oba slučaja način otkopavanja može biti
istovetan. Na slici 303 prikazano je podetažno otkopavanje u otvorenim otkopima, u
II fazi otkopavanja, ali se na isti način može otkopavati i u otkopima I faze.
U dnu bloka je prikazana priprema dna bloka sa rudnim levcima, a ostala
visina bloka se otkopava sa tri podetaže iz čijih se hodnika za bušenje buše lepezne
minske bušotine. Ruda se sukcesivno sa obaranjem istače u skreperskom hodniku, a
otkopni prostor ostaje prazan, da bi se, nakon istakanje sve rude, zapunio sa
klasičnim zasipom. Otkopavanje u prvoj fazi nije prikazano, ali se može vršiti na isti
način s tim što se tada otkopni prostor ispunjava stvrdnjavajućim zasipom veće
čvrstoće.
332
__________________________________________________________________
Slika 303. Podetažno otkopavanje sa otvorenim otkopima i naknadnim zapunja-

vanjem stvrdnjavajućim, u svakoj drugoj komori, i običnim zasipom u preostalim
komorama: I – komore prve faze otkopavanja, II komore druge faze otkopavanja
Slika 304 prikazuje sličan način otkopavanja koji je primenjen na

Zirjanovskom ležištu u Kazahstanu. U ovom slučaju prikazani su različiti načini
otkopavanja u prvoj i drugoj fazi, po čemu bi metoda otkopavanja mogla da se locira
u grupu kombinovanih metoda otkopavanja.
Slika 304. Metoda podetažnog otkopavanja sa izradom veštačkih plafona i

stubova od betona (Zirjanovski rudnik – Kazahstan): 1- utovarna niša, 2- prečni
hodnik, 3- skreperski hodnik, 4- rudno okno, 5- glavni transportni hodnik, 6-
ventilaciono-prolazni uskop, 7- kontrolni hodnik, 8- hodnik za bušenje, 9- kosi
proboj, 10- betonsko dno (plafon), 11- tranšejni hodnik
333
___________________________________________________________________
U ležištu čija je moćnost manja od 20 m, otkopne komore su razvrstane po

pružanju ležišta, s tim što se naizmenično vrši otkopavanje u prvoj i drugoj fazi, bez
razgraničenja otkopnih blokova po pružanju ležišta. U prvoj fazi otkopavanja, kako
je na slici prikazano, otkopavanje se obavlja sa magaziniranjem rude, pri čemu se
otkop po pružanju ležišta ograničava na dužinu od 10 – 12 m, i ispunjavanjem tog
prostora, nakon istakanja magazinirane rude, formira veštački stub u ležištu.
Prethodno se, kao na slici 300, otkopava prostor u kome se, ispunjavanjem
cementnim zasipom, formira veštački plafon za niži horizont, na isti način kako je to
uradjeno pri otkopavanju višeg horizonta. Na taj način ograničeni su preostali delovi
bloka rude sa gornje, donje i obe čeone strane sa betonskim stubovima i plafonima i
taj prostor otkopava podetažnim rušenjem rude sa ostavljanjem praznog otkopnog
prostora. Kada se otkopa i istoči sva rude iz otkopa druge faze, taj otkopni prostor se
ispunjava klasičnim zasipom.
3. Otkopavanje ležišta velike moćnosti sa zapunjavanjem stvrdnjavajućim

zasipom
U ležištima velike moćnosti i strmog zaleganja postoje najpogodniji uslovi,

a i opravdanje, za primenu metoda otkopavanja sa zapunjavanjem otkopnih prostora
stvrdnjavajućim zasipom. Naročito u slučaju kada se radi o vrednijoj rudi, primena
ovih metoda može omogućiti visoko iskorišćenje rude, jer se pri primeni metoda
otkopavanja sa otvorenim otkopima ili sa magaziniranjem rude u ovakvim ležištima
javljaju najveći gubici rude.
Postoje vrlo brojne mogućnosti primene nekih od varijanti otkopavanja iz
ove grupe metoda. Neke od njih spadaju u grupu metoda otkopavanja sa otvorenim
otkopima sa naknadnim zapunjavanjem, a kod većeg broja varijanti radi se o
primeni kombinovanog otkopavanja. Otkopavanje se može vršiti uz primenu,
naizmenično, zapunjavanja stvrdnjavajućim i klasičnim zasipom, a kod većeg broja
varijanti radi se o prethodnom formiranju veštačkih stubova i plafona.
Na slici 305, /32/, prikazana je jedna jednostavna varijanta metode
otkopavanja. U prvoj fazi se otkopavanje obavlja u uzanim magazinima širine 6 – 8
m, a naknadnim ispunjavanjem otkopnih prostora betonskim zasipom, dobijaju se
veštački stubovi, izmedju kojih se vrši otkopavanje u drugoj fazi. Širina komora
(magazina) u drugoj fazi je 12 m.
Prikazani način otkopavanja primenjen je na Altin-Topkanskom rudniku u
uslovima istovremenog površinskog otkopavanja, što je zahtevalo visoku stabilnost
podzemnih otkopa. Na slici je navedeno da se radi o ležištu moćnosti 10 – 50 m, a
prikazani način se primenjuje pri moćnosti većoj od 20 m, budući da su otkopi
razvrstani popreko na pružanje ležišta.
Otkopavanje u prvoj fazi se obavlja iz primenu horizontalnih minskih
bušotina za obaranje rude zbog čega se priprema izvodi izradom uskopa za bušenje
u podini i krovini ležišta. Iz uskopa se izradjuju niše za bušenje horizontalnih
«lepeza» minskih bušotina. Zbog nedovoljne čvrste krovine otkopavanje se obavlja
u komorama manje širine i, takodje, vrši magaziniranje rude. Zbog takve
nestabilnosti krovine ruda se istače iz magazina uz istovremeno ubacivanje suvog
zasipa. Radi sprečavanja većeg osiromašenja rude, iznad magazinirane rude se
prethodno postavlja zaštitni pokrov (slično štitovima). Posle potpunog istakanja
334
__________________________________________________________________
magazinirane rude i zapunjavanja krupnim zapunom, u njega se utiskuje rastvor od

cementnog mleka i peska.
Slika 305. Metoda otkopavanja sa magaziniranjem rude u obe faze

otkopavanja pri čemu se u prvoj fazi zapunjavanje vrši betonskim zasipom visoke
nosivosti u cilju formiranja veštačkih sigurnosnih stubova
Otkopavanje u drugoj fazi se vrši na isti način samo je širina komora 12 m, a

zapunjavanje komora se vrši samo suvim zasipom od granodiorita, škriljaca i
krečnjaka uz dodatak gline.
Cementni rastvor sa peskom se priprema dodavanjem 160 kg cementa na 1
m3 zasipa, koji posle stvrdnjavanja u toku 60 dana postiže čvrstoću od 3,5 – 6,2
MPa.
Slika 306, /23/, prikazuje otkopavanje moćnog ležišta podetažnim otkopima
sa zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom. Otkopavanje se u obema fazama vrši u
podetažnim otkopima, pri čemu se u prvoj fazi buši iz dva podetažna nivoa, a u
drugoj iz tri. U obe faze otkopavanja primenjuje se zapunjavanje stvrdnjavajućim
zasipom.
Slika 307 prikazuje varijantu otkopavanja sa prethodnom izradom veštačkih

stubova, koja je primenjena na Zirjanovskom rudniku u Kazahstanu. I u ovom
slučaju je motiv za primenu ovih metoda otkopavanja bio taj što se, osim pojave
bogate rude, otkopavanje vrši istovremeno sa otkopavanjem na površinskom otkopu.
U ležištu moćnosti preko 10 m u prvoj fazi se otkopavanje obavlja sa
magaziniranjem rude u komorama širine 10 m. Pošto se ove komore ispune
betonskim zasipom, pristupa se otkopavanju u drugoj fazi u podetažnim otkopima sa
širinom komora 20 – 25 m.
Magazinsko otkopavanje se vrši kratkim minskim bušotinama, znači da se
ruda obara iz magazina. U drugoj fazi se otkopavanje obavlja u komorama veće
širine, pri čemu se obaranje rude vrši iz podetažnih hodnika dubokim minskim
bušotinama sa lepeznim rasporedom.
335
___________________________________________________________________
Slika 306. Otkopavanje moćnog ležišta sa zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom

(kombinovano otkopavanje): A- komora u otkopavanju, B- komora u zasipavanju,
C- otkopavanje sigurnosnog stuba:
1- “lepeza” minskih bušotina, 2- masiv rude, 3- cevovod za zasip, 4- ventilaciono-
zasipni hodnik, 5- betonski zasip, 6- glinovito-cementni zasip, 7- oborena ruda, 8-
rudni levci, 9- transportno-prolazno okno, 10- transportni hodnik, 11- rudne sipke,
12- utovarni hodnici, 13- hodnici bušenja
Zapunjavanje komora prve faze vrši se ubacivanjem betona kroz cevi

prečnika 800 mm, budući da je ubacivanje kroz zasipno okno u plafonu uslovljavalo
veliku segregaciju (raslojavanje) betona na sitne i krupne frakcije. Zapunjavanje
komora druge faze vršeno je krupnijim materijalom dobijenim iz pripremnih
prostorija.
Slika 308, /32/, prikazuje metodu otkopavanja sa zapunjavanjem
stvrdnjavajućim zasipom primenjenu na Gajskom ležištu – Rusija. I u ovom slučaju
se radi o otkopavanju bogatih ruda ispod aktivnog površinskog otkopa. Na početku
je otkopavanje vršeno u komorama širine 15 m i dužine 50 m sa naknadnim
zapunjavanjem cementnim zasipom. Zbog visokih troškova primene betonskog
zasipa, predložena je metoda otkopavanja sa zasipom manje čvrstoće, koji je
pripreman od granulirane šljake visokih peći, pri čemu je postignuta čvrstoća zasipa
do 10,0 MPa.
Širina komora je smanjena na 10 – 12 m, kolika je u obe faze otkopavanja.
U prvoj fazi se otkopavanje obavlja etažnim obaranjem, dubokim minskim
bušotinama, prečnika 100 mm, bušenim paralelno iz donjeg podseka komore. Zbog
manje stabilnosti zasipa, otkopavanje «stubova» izmedju zasutih otkopa prve faze,
obavljano je u horizontalnim pojasima. Otkopi prve faze se zapunjavaju zasipom
koji je mešavina granulirane šljake visokih peći i peska sa odnosom 1 : 3. Otkopi
336
__________________________________________________________________
druge faze zapunjavaju se nešto slabijim zasipom koji se dobija mešanjem

granulirane šljake i peska u odnosima 1 : 5 do 1 : 6.
Slika 307. Metoda

kombinovanog magazinskog
i podetažnog otkopavanja sa
zapunjavanjem betonskim
zasipom (Zirjanovski rudnik
– Kazahstan): 1-komore prve
faze u kojima se otkopava sa
magaziniranjem rude, i
naknadno zapunjava otkopni
prostor betonskim zasipom;
2- komore druge faze u
kojima se otkopavanje obav-
lja u podetažnim otkopima sa
naknadnim zapunjavanjem
stvrdnjavajućim zasipom, 3-
podetažni hodnici za bušenje,
4- rudna okna, 5- nivo
skreperskih hodnika, 6-
prolazno-ventilaciona okna
Slika 308. Varijanta

kontinuiranog otkopava-
nja sa primenom stvrd-
njavajućeg zasipa, prime-
njena na Gajskom rudni-
ku u Rusiji: 1, 2 – delovi
bloka zapunjeni beton-
skim zasipom, kojim je
dobijena čvrsta ploča
koja ima funkciju
veštačkog plafona, 3-
priprema dna bloka u
prvoj fazi otkopavanja sa
rudnim levcima i
podsekom iz koga se
buše duboke minske
bušotine za osnovno
obaranje rude.
337
___________________________________________________________________
Na slici 309 prikazano je otkopavanje sa zapunjavanjem stvrdnjavajućim

zasipom primenjeno na Tekelijskom rudniku . Ležište moćnosti 30 – 35 m ima
zaleganje pod uglom 65 – 70o, ruda je čvrsta, ali su prateće stene slabije. U prvoj
fazi se otkopava u komorama širine 9 m sa podetažnim obaranjem rude. U njima se
vrši zapunjavanje betonskim zasipom.
U drugoj fazi se otkopava u

komorama širine 12 m i one se
naknadno zapunjavaju zasipom sa
dodatkom gline i cementa kao
vezivnog materijala. Čvrstoća
zasipa u prvoj fazi iznosila je 8 –
14 MPa, a u drugoj fazi 0,5 – 1,5
MPa.

otkopavanja sa otvorenim otkopi-
ma i naknadnim zapunjavanjem
stvrdnjavajućim zasipom na
Tekelijskom rudniku.
Slika 310 prikazuje

jednu specifičnu varijantu
otkopavanja moćnih rudnih
ležišta sa čvrstim stenama u
bokovima. Ruda se u prvoj
fazi otkopava u komorama
koje u vertikalnom preseku
imaju zakošene strane, (pod
uglom 70 – 80o), koje
omogućavaju lako spuštanje
rude i štita od stvrdnjavajućeg
zasipa.
Slika 310. Predlog varijante

otkopavanja sa “putujućim”
zasipom, koji se spušta sa
istakanjem rude, iznad koje se
postavlja štit
338
__________________________________________________________________
Ruda se pri otkopavanju magazinira, a kasnije istače ispod formiranog štita

da bi se izbeglo veće osiromašenje od obrušenih stena ili kasnijeg zapunjavanja.
Pošto se delimično istoči magazinirana ruda, preko nje se formira zaštitni pojas – štit
od stvrdnjavajućeg zasipa. Kada štit očvrsne počinje se sa intenzivnijim istakanjem
rude i istovremeno dodaje nov zasip kroz bušotine izbušene u plafonu komore.
Stabilnost štita se obezbedjuje ravnomernim istakanjem rude, pri čemu štit dostiže
čvrstoću od 0,7 – 1,5 MPa. Eventualne neravnine kontakta uslovljavaju smicanje
štita, čija je čvrstoća manja od čvrstoće rude i pratećih stena.
Istakanje rude iz komora prve faze kontroliše se iz prostorija komora druge
faze. Komore druge faze se otkopavaju tek pošto zasip u komorama prve faze
dostigne potpuno stvrdnjavanje. Zapunjavanje komora druge faze vrši se nakon
potpunog istakanja rude. Obezbedjeno je protočno provetravanje komora.
Prikazana varijanta otkopavanja ima smisla ako se želi izbegavanje
pražnjenja cele komore, odnosno ima prednosti u tome što se mogu paralelno
izvoditi radovi na istakanju rude i zapunjavanju komore.
Naredne tri varijante metoda otkopavanja sa zapunjavanjem stvrdnjavajućim
zasipom karakterišu se time da se ne ostavljaju plafoni izmedju otkopnih komora,
već plafon komore u otkopavanju čini zasip dna gornjih komora ispunjenih
stvrdnjavajućim zasipom. Kod varijante prikazane na slici 311, komore donjeg
horizonta pomaknute su za polovinu širine u odnosu na komore gornjeg horizonta.
Otkopavanje se, takodje, obavlja u komorama prve i druge faze, pri čemu se komore
prve faze ispunjavaju zasipom veće čvrstoće, a komore druge faze se mogu
ispunjavati čvršćim zasipom samo u donjem delu (koji čini krov komora nižeg
horizonta), a ostali deo komore može biti ispunjen slabijim zasipom.
Slika 311. Metoda otkopavanja u komorama zasvedene forme sa zapunja-

vanjem stvrdnjavajućim zasipom: 1- transportni hodnik, 2- prečni utovarni hodnici,
3- ventilacioni hodnici, 4- hodnici bušenja, 5- hodnici podsecanja, 6- okno za
zasecanje komore
339
___________________________________________________________________
Kod prikazane metode neki hodnici imaju dvostruku ulogu. Odnosi se to na

utovarne hodnike, koji pri otkopavanju nižih blokova služe za bušenje minskih
bušotina. Dno svake komore se formira tranšejnim podsecanjem, a na 8 – 10 m
iznad nivoa tranšejnih hodnika izradjuju se hodnici podsecanja (po jedan uz oba
boka komore). Iz njih se buše minske bušotine u donjem delu bloka. Gornji deo
komore se buši iz hodnika koji je na gornjem horizontu služio za utovar rude. Kada
se ruda u komori potpuno otkopa, utovari i odveze, pristupa se zapunjavanju
(komora prve faze). Zasip se dovozi hodnikom koji je služio kao spojni hodnik
hodnika podsecanja gornjeg horizonta.
Otkopavanje u drugoj fazi se izvodi na isti način. Očigledno je da se kod
ovakvog otkopavanja ne izdvajaju posebno sigurnosni stubovi, već se otkopava u
blokovima istih karakteristika. Oblik otkopnih komora obezbedjuje veću stabilnost
krova komore.
Sličan karakter otkopavanja prikazan je na slici 312, gde otkopni blokovi u
velikoj meri asociraju na blokove kod metoda podetažnog zarušavanja, a inače imaju
romboidalnu formu, koja je približna obliku elipse. Za razliku od prethodne metode,
ležište se deli na podetaže visine 20 – 30 m, a svaki blok je pomaknut za polovinu
visine u odnosu na dva susedna bloka.
Slika 312. otkopavanje u blokovima elipsoidne forme sa zapunjavanjem

stvrdnjavajućim zasipom: 1- transportni hodnici, 2- ventilacioni hodnik, 3- utovarni
hodnici (skreperski), 4- hodnici podsecanja, 5- hodnici za istakanje rude (odgovaraju
utovarnim hodnicima 3), 6- hodnici bušenja, 7- okno za zasecanje komore, 8-
bušotina za dovod zasipa.
Kod prikazane metode svi hodnici, osim hodnika podsecanja imaju

dvostruku funkciju, pri otkopavanju susednih komora služe kao utovarni hodnici, a
posle toga služe za bušenje minskih bušotina. Pri tome za svaku komoru moraju
postojati po 6 hodnika bušenja i dva hodnika podsecanja, što čini pripremu nešto
340
__________________________________________________________________
složenijom, ali je koeficijent pripreme umanjen zahvaljujući dvostrukom korišćenju

utovarnih hodnika.
Svaka otkopna komora u gornjem delu se graniči sa očvrslim zasipom
gornjih komora, a zasveden oblik komore obezbedjuje njenu veću stabilnost Nakon
potpunog otkopavanja rude u komori, pristupa se njenom zapunjavanju
stvrdnjavajućim zasipom veće čvrstoće. U komoru se zasip ubacuje kroz bušotine
izbušene iz hodnika viših komora.
Otkopavanje slično onom prikazanom na slici 311 primenjivano je u
rudniku Blajberg u Austriji, što je već ranije pomenuto i prikazano na slici 297. Na
slici 313 prikazana su dva detalja otkopavanja, na kojima je prikazan raspored
otkopa i način otkopavanja u otkopnim blokovima – komorama.
U odnosu na otkopavanje prikazano na slikama 311 i 312, priprema ležišta
za otkopavanje je racionalizovana. Za svaki otkopni blok elipsoidne forme izradjuje
se samo jedan otkopni hodnik, kao kod metode podetažnog zarušavanja – švedske
varijante. Obaranje rude se vrši lepeznim minskim bušotinama bušenim iz donjeg
hodnika bušenja, iz koga se vrši i utovar minirane rude. Za dopremu zasipa se
koriste hodnici više podetaže, iz kojih se postupno ispunjava komora zasipom koji
se dovozi utovarno-transportnim mašinama (v. sl. 297-b). Za pripremu zasipa se
koristi mešavina separacijske i flotacijske jalovine, a dodavanje cementnog rastvora
je na mestu spravljanja zasipa u blizini otkopnih blokova. Priprema zasipa je kasnije
vršena u posebnoj fabrici, na površini, u kojoj je celokupni proces rada bio u
potpunosti automatizovan i vodjen kompjuterima.
Dobijeni zasipni masiv je veće čvrstoće od čvrstoće relativno slabog
krečnjaka, koji se javlja u pratećim stenama ležišta. Na taj način se u krovu otkopnih
blokova nalazi čvrst masiv zasipa umesto slabog krečnjaka. Rudnik je bio opremljen
savremenom opremom za bušenje i utovar i odvoz rude, a drugi razlog za primenu
metode otkopavanja sa zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom je potreba očuvanja
površine i kompleksa stare jame u kojoj radi i banjsko lečilište.
4. Podetažno otkopavanje sa otvorenim otkopima i naknadnim

zapunjavanjem
U rudniku Asikoy u Turskoj primenjuje se specifično podetažno

otkopavanje koje se karakteriše otkopavanjem u podetažama pri čemu se u okviru
svake podetaže vrši otkopavanje u otvorenim komorama, koje se naknadno
zapunjavaju betonskim zasipom.
Strmo rudno telo je otvoreno kosim izvoznim prostorijama, pri čemu je za
komuniciranje sa jamom izradjen i servisni niskop. Na rudniku se vrši istovremena
površinska i podzemna eksploatacija ležišta. Za podzemno otkopavanje se priprema
izvodi izradom kosog rudnog okna i spiralnog uskopa za kretanje dizel opreme. Na
12 m visinske razlike izradjuju se smerni podetažni hodnici iz kojih se rade poprečni
otkopni hodnici. Na kraju hodnika, do krovine ležišta, izradjuje se okno za izradu
vertikalnog zaseka.
Obaranje rude se vrši vertikalnim bušotinama, koje se buše mašinom Simba
1254- Atlas Copco. Posle miniranja ruda se utovara utovarno-transportnom
mašinom ST 6C – Atlas Copco, Wagner i prevozi do rudnog okna kojim se spušta
na transportni nivo (v. sl. 314), /64/.
341
___________________________________________________________________
Slika 313. Otkopavanje u

otkopima elipsoidne forme sa
zapunjavanjem otkopih komora
stvrdnjavajućim zasipom u rudniku
olova i cinka Blajberg u Austriji (na
detalju je prikazan početak
otkopavanja u komori)
Izmedju dva otkopa se ostavlja privremen sigurnosni stub, koji se naknadno

otkopava. Pošto se sva ruda iz otkopne komore otkopa i izveze, pristupa se
zapunjavanju betonskim zasipom, kako je na detaljima slike 314 prikazano. Posle
očvršćavanja zasipa pristupa se otkopavanju sigurnosnih stubova, odnosno u
otkopnim komorama druge faze.
342
__________________________________________________________________
Slika 314. Metoda podetažnog otkopavanja u malim komorama sa

naknadnim zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom (rudnik Asikoy – Turska)
343
___________________________________________________________________
5. Metode otkopavanja u horizontalnim pojasima odozgo naniže sa

ugradnjom betonskih ploča i zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom
U postojećoj udžbeničkoj literaturi ove metode su obradjene na primerima

rudnika Kosaka u Japanu i Garpenberg u Švedskoj. Ovakvi načini otkopavanja se
primenjuju u ležištima sa slabom rudom, pa bi otkopavanje u horizontalnim
pojasima odozdo naviše uslovilo da se u krovu otkopa nalazi slaba ruda što bi
zahtevalo veći obim podgradjivanja. Promenom redosleda otkopavanja (odozgo
naniže) i ugradnjom betonskih ploča na podu otkopa, postiže se to, da se u krovu
svakog nižeg otkopa nalazi betonska ploča viših otkopa, pa je rad sigurniji i obavlja
se sa manje radova na podgradjivanju. Medjutim, budući da se otkopava ispod ploče
gornjih otkopa, proizilazi da je neophodno podgradjivanje otkopa, jer se ploča
podupire podgradom. To je neophodno naročito u slučaju kada je donji otkop ispod
gornjeg, kada svu težinu gornjih zasutih pojasa i ostale rude nosi podgrada na sebi
(primer rudnika Kosaka u Japanu). Da bi se izbeglo potpuno podupiranje ploča
podgradom, u rudniku Garpenberg u Švedskoj otkopi imaju kos položaj tako da se
ploče u krovu otkopa oslanjaju na masiv rude. Bez obzira na to podgradjivanje
otkopa je neophodno, jer stabilnost otkopa i krovinskih stena zavisi od kvalitetnog
podupiranja betonskih ploča nosećom podgradom. Medjutim, uslovi za otkopavanje
su, u ovom slučaju, povoljniji.
Princip ovih metoda je da se otkopava odozgo naniže, da se ugradjuju
betonske ploče na podu otkopa, a da se preostali prostor zapunjavanja zasipima sa
manjim dodatkom vezivnih materijala.
Metoda otkopavanja u rudniku Kosaka – Japan prikazana je na slici 315.
Otkopavanje se obavlja u otkopnim blokovima dužine 30 m, širine 20 m, odnosno
onolike kolika je moćnost rudnog tela.Visina blokova je do 40 m. Otkopavanje se
obavlja u horizontalnim pojasima visine 2,5 m, pri čemu je redosled otkopavanja
odozgo naniže. Na granicama otkopnih blokova se izradjuju ventilaciono-prolazna
okna 5 i rudna okna 9, koja se medjusobno, u svakom pojasu, spajaju otkopnim
hodnikom 8, koji služi za transport rude. Kao što je na slici prikazano otkopavanje
se prvo obavlja u svakom drugom otkopu širine 3 m. Za vreme otkopavanja u krovu
otkopa je betonska ploča gornjeg otkopa pa se mora dobro podgradjivati otkop posle
svakog napredovanja. Kada se dodje do krovine ležišta pristupa se pripremi za
zapunjavanje. Po podu otkopa se postavljaju čelične šipke prečnika 13 m, kao
osnovna noseća armatura, a iznad njih se postavlja čelična mreža kao pomoćna
armatura. Potom se naleva beton debljine do 50 cm koji čini osnovnu noseću ploču.
Preostali deo otkopa, visine 2 m, ispunjava se stvrdnjavajućim zasipom veće
nosivosti.
U drugoj fazi se otkopavaju stubovi ostavljeni izmedju otkopa prve faze, na
isti način kao i pri otkopavanju u prvoj fazi. Na isti način se ugradjuje i betonska
ploča, s tim da preostali deo otkopnog prostora može biti ispunjen stvrdnjavajućim
zasipom manje čvrstoće.
Za otkopavanje se primenjuje pneumatska oprema manjeg nivoa
mehanizovanosti. Bušenje se izvodi ručnim bušaćim čekićima sa potpornom nogom,
a utovar minirane rude pneumatskim utovarno-transportnim mašinama, kao što je to
Cavo-310 ili drugim.
344
__________________________________________________________________
Slika 315. Metoda otkopavanja u horizontalnim slojevima odozgo naniže sa

ugradnjom betonske ploče i zapunjavanjem, naizmenično, stvrdnjavajućim i običnim
zasipom: 1- cementni zasip, 2- okviri drvene podgrade, 3- čelična armatura od žica
prečnika 13 mm, 4- žičana mreža, 5- ventilaciono-prolazno okno, 6- Pregrada
(baraž), 7- pneumatska utovarno-transportna mašina, 8- transportni hodnik na nivou
otkopavanja, 9- rudno okno, 10- otkopan i zapunjen deo ležišta, 11- betonska ploča,
12- veštačka krovina
Nedostatak ove metode je u malom kapacitetu otkopavanja, manjem stepenu

mehanizovanosti otkopavanja, velikom učešću podgradjivanja otkopa i slepim
otkopima, koji se moraju separatno provetravati. Prednost otkopavanja je u
zadovoljavajućoj sigurnosti rada i visokom iskorišćenju mineralne sirovine.
Očigledno je da se radi o metodi koja je pogodna za manja rudna tela, u slučaju
otkopavanja većih rudnih tela pogodnije je primeniti neke od napred navedenih
metoda komornog ili kombinovanog otkopavanja.
6. Otkopavanje u horizontalnim etažama odozgo naniže u otkopima zakošenim

u odnosu prostiranje ležišta i zapunjavanjem otkopa stvrdnjavajućim zasipom
Na slici 316 prikazano je otkopavanje u zakošenim otkopima, (kao u

rudniku Garpenberg), pri čemu se, zahvaljujući ukrštanju otkopa, postižu povoljniji
uslovi, moguće je otkopavati u otkopima veće širine, pa se primenjuje samohodna
mehanizacija sa dizel pogonom. U ležištu moćnosti 25 – 60 m, otkopavanje se vrši u
345
___________________________________________________________________
blokovima dužine 30 – 75 m. Otkopavanje se obavlja u otkopima koji su zakošeni

pod uglom od 45 – 60o u cilju lakšeg ulaženja samohodne opreme, kao i postizanja
povoljnijih radnih uslova. Za vreme otkopavanja, otkop se podiže pod uglom od 6 –
8o čime se postiže bolje ispunjavanje otkopa zasipom, pod uslovom da se ovaj
proces obavlja obrnutim smerom od smera otkopavanja, što je kod ove metode
postignuto izradom krovinskog ventilaciono-zasipnog hodnika 4.
U okviru pripreme za otkopavanje izmedju dva transportna hodnika na
susednim horizontima izradjuje se kosi pripremnu uskop (rampa), 7, koji se
izradjuje po usponu od 10 – 14o i kojim se obezbedjuje dolazak samohodnih
mašina na nivo otkopavanja. Iz ovog uskopa se na svakom nivou otkopavanja
obezbedjuje ulaz u rudno telo i izrada uzdužnog otkopnog hodnika 2. Na svakom
nivou se obezbedjuje spoj sa rudnim oknom 5 i ventilaciono-prolaznim oknom 14.
Slika 316. Metoda otkopavanja u horizontalnim pojasima odozgo naniže u

kosim otkopima, koji se ukrštaju u odnosu na otkope u višem pojasu (zapunjavanje
stvrdnjavajućim zasipom): 1- prečni utovarni hodnik, 2- otkopni hodnik, 3- otkop, 4-
zasipni i ventilacioni hodnik, 5- rudno okno, 6- ventilaciono-zasipno okno, 7-
pripremni uskop (rampa), 8- ventilacioni proboj (kanal), 9- ventilaciona cev, 10-
cevovod za zasip, 11- pregrada otkopa (baraž), 12- utovarno-transportna mašina, 13-
mašina za bušenje, 14- ventilaciono okno (uskop)
346
__________________________________________________________________
Otkopavanje se obavlja u otkopima širine 4 – 6 m, a visine 3 – 4 m, koji su,

kao što je naglašeno, zakošeni u odnosu na uzdužni otkopni hodnik pod uglom 45 -
60o. I u ovom slučaju se može govoriti o otkopavanju u prvoj i drugoj fazi. U prvoj
fazi se otkopavanje obavlja u svakom drugom otkopu, otkopi se ispunjavaju
stvrdnjavajućim zasipom veće čvrstoće, tako da se sigurnost rada pod takvim
zasipom može obezbediti i bez ugradnje betonske ploče. U drugoj fazi se otkopavaju
ostavljeni stubovi izmedju otkopa prve faze, a nakon otkopavanja po celoj dužini,
vrši se i njihovo ispunjavanje stvrdnjavajućim zasipom, koji može biti nešto manje
čvrstoće. U cilju što boljeg podupiranja gornjih zasutih pojasa, otkopavanje se vrši
pod nagibom čime je obezbedjeno bolje ispunjavanje otkopnog prostora do krova
otkopa.
Materijal za zapunjavanje, pripremljen po utvrdjenoj recepturi, se dovodi
cevovodima postavljenim u krovinskom ventilaciono-zasipnom hodniku 4. Na
ulazu u otkop iz otkopnog hodnika, prethodno se izradjuje zasipna pregrada – baraž,
koja je obložena platnom za ocedjivanje zasipa.
Ova varijanta otkopavanja predstavlja znatno efikasniji način otkopavanja
budući da se otkopavanje obavlja u otkopima većih dimenzija, da se primenjuje
samohodna mehanizacija za bušenje, utovar i odvoz rude i da se ne ugradjuju
betonske ploče po podu otkopa. Redosled otkopavanja odozgo na dole, upućuje i u
ovom slučaju na to da se radi o otkopavanju slabije rude, zbog čega se povoljniji
uslovi i veća sigurnost rada postižu radom ispod čvrstog zasipa viših otkopnih
pojaseva.
U literaturi /64/ dat je predlog novog načina otkopavanja za rudnik
Garpenberg, koji je prikazan na slici 317. Otkopavanje se izvodi u komornim
otkopima, pri čemu se u prvoj fazi otkopavanje obavlja u komorama širine 15 m, a u
drugoj fazi u komorama širine 20 m. Visina komora je 40 m. Metoda prikazana na
slici 317 ne pripada ovoj grupi, a navodi se samo kao primer, jer se odnosi na isti
rudnik, za koji je prikazana ranije primenjivana metoda otkopavanja.
Otkopavanje se vrši miniranjem dubokih minskih bušotina, koje se buše iz
hodnika za bušenje izradjenih na vrhu komora. Faktički taj hodnik za bušenje je u
prostoru gornje komore i pri njihovom otkopavanju služiće kao utovarni hodnik.
Otkopavanje se prvo obavlja u komorama prve faze, koje su manje širine (15 m).
Nakon potpunog otkopavanja komora se ispunjava stvrdnjavajućim zasipom (u
zapadnoj literaturi se koristi termin «pasta»). Posle očvršćavanja zasipa, pristupa se
otkopavanju u komorama druge faze, koje su veće širine (20 m). Na slici je
brojevima prikazan mogući redosled otkopavanja u pojedinim komorama. Proizilazi
da se otkopavanje vrši prvo u komorama najnižeg reda, odnosno da je moguće
otkopavanje u komorama na 2 nivoa. Na slici je naznačeno da se u najnižem redu
otkopavaju komore 1, 2 , 3 i 4, a istovremeno i u višem redu u komorama 3, 4, 5 i 6.
Posle toga otkopavaju se komore u drugoj fazi, koje su označene brojevima 6, 7 i 8 u
donjem delu, a zatim i komore 9, 10 i 11 u gornjem redu. U svakom slučaju treba
računati sa time da se otkopavanje u komorama druge faze otkopavanje vrši tek
pošto je zasip u komorama prve faze potpuno očvrsnuo.
Prikazana metoda se zasniva na otkopavanju u otvorenim otkopima, koji se
naknadno zapunjavaju, što omogućava značajne prednosti u organizaciji
otkopavanja i omogućava postizanje boljih tehničko-ekonomskih pokazatelja
otkopavanja. To, medjutim, kao i u nekim slučajevima napred prikazanim, zahteva u
347
___________________________________________________________________
odgovarajuću čvrstoću rude. Koja može omogućiti sigurno održavanje većih

otvorenih otkopnih prostora.
Slika 317. Novi predlog metode za rudnik Garpenberg u Švedskoj po kome

se otkopavanje obavlja u komorama I i II faze. Otkopi I faze ispunjavaju se
stvrdnjavajućim zasipom, a otkopi II faze stenskim materijalom
7. Otkopavanje u horizontalnim etažama odozgo naniže u otkopima po

smeru ležišta i zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom
Kao što je na slici 318 prikazano, /2/, i u ovom slučaju se ne radi o stvarno
horizontalnim pojasima, budući da se otkopavanje vrši u otkopima sa usponom 5 –
6o, radi obezbedjivanja boljih uslova zapunjavanja otkopa. U ovom slučaju se,
medjutim, otkopavanje obavlja po pravcu pružanja ležišta, što može imati prednosti
pri otkopavanju ležišta manje moćnosti u kojima otkopni ne bi imali dovoljnu
dužinu. Pri otkopavanju po pružanju ležišta, dužina otkopa se može izabrati s
obzirom na ostale uslove u ležištu, ali tako da se obezbede najpovoljniji uslovi
otkopavanja.
Priprema se obavlja u otkopnim blokovima dužine 60 – 80 m, a s obzirom
da se otkopavanje vrši dvokrilno, dužina pojedinih otkopa je 30 – 40 m. Za takvo
otkopavanje se, u okviru pripreme, moraju izraditi prečni otkopni hodnici na nivou
svakog otkopnog pojasa, iz kojih se kasnije počinje sa otkopavanjem u pojedinim
otkopima. Pošto se vrši dvokrilno otkopavanje, prečni hodnici se izradjuju na granici
348
__________________________________________________________________
oba krila bloka, a medjusobno su povezani smernim hodnikom. Za izlaz na pojedine

nivoe otkopavanja (otkopne pojaseve) izradjuje se pripremni uskop 7, iz koga se na
nivou svakog otkopnog pojasa izradjuje ulaz u ležište, odnosno spoj sa uzdužnim
pripremnim hodnikom.
U okviru pripreme se, u podinskom delu ležišta, izradjuju rudna okna na
krilima otkopnog bloka, a u njegovoj sredini se izradjuje zasipno- ventilaciono okno
iz koga se pojedini uzdužni otkopi zapunjavaju zasipom koji se dovodi zasipnim
cevovodom 6.
Slika 318. Metoda otkopavanja u horizontalnim pojasima u otkopima po

pružanju ležišta i zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom: 1- otkop u procesu
otkopavanja rude, 2- otkop u procesu zapunjavanja, 3- prečni otkopni (pripremni)
hodnik, 4- zasipno okno, 5- rudno okno, 6- cevovod za zasip, 7- kosi pripremni
uskop
Na slici je prikazan redosled otkopavanja. I u ovom slučaju se otkopava u

prvoj fazi u svakom drugom otkopu, a u drugoj fazi se otkopavaju ostavljeni stubovi
izmedju otkopa prve faze. Otkopi su, kao što se na slici vidi, rasporedjeni tako da
nisu u istom pravcu, odnosno dva otkopa u istom pojasu, a u različitim krilima
otkopnog bloka su pomaknuti, jedan u odnosu na drugi, za jednu širinu otkopa, (4
m). Kada se na opisani način otkopa u svim otkopima jednog pojasa, priprema se na
isti način izvodi u nižem pojasu izradom pripremnih hodnika, pošto su kose
prostorije (pripremni uskop, zasipno-ventilacioni uskop i rudna okna) ranije uradjeni
po celoj visini bloka. Otkopi u nižem pojasu pomaknuti su za širinu uslovljenu
nagibom ležišta, a njihova stabilnost se obezbedjuje zahvaljujući trenju i postojanju
kohezije izmedju zasipa susednih otkopa višeg pojasa.
Metode otkopavanja sa zapunjavanjem, posebno metode otkopavanja sa

zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom imaju osnovni nedostatak u troškovima
zasipavanja, koji dodatno opterećuju cenu koštanja dobijanja 1 t rude. To ukazuje na
349
___________________________________________________________________
okolnost da se ove metode primenjuju pretežno u ležištima sa vrednijom rudom, a

važan preduslov je da se javlja potreba očuvanja površine terena. U najvećem broju
slučajeva u praksi, vrlo važan razlog za primenu metoda otkopavanja sa
zasipavanjem je taj da se vrši istovremeno površinsko i podzemno otkopavanje. U
tom slučaju se ne sme dozvoliti bilo kakvo sleganje nadkopnih stenskih masa jer bi
to ugrozilo rad na površinskom otkopu. U takvim slučajevima jeftinije površinsko
otkopavanje može kompenzirati veće troškove podzemnog otkopavanja, što je u
principu osnovni razlog za istovremeno otkopavanje.
Otkopavanje sa zapunjavanjem može obezbediti veću efikasnost
otkopavanja, u smislu postizanja veće proizvodnosti otkopa i veće produktivnosti
rada, pre svega zahvaljujući mogućnosti primene savremene mehanizacije i to u
slučajevima otkopavanja u otvorenim otkopima sa naknadnim njihovim
zapunjavanjem. To nije uvek moguće, naročito kada se radi o rudi sa lošim
mehaničkim i strukturnim karakteristikama, pa se u tom slučaju kao pogodne
javljaju metode sa zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom.
Primena metoda klasičnog otkopavanja u horizontalnim pojasima odozdo
naviše sa zasipavanjem ne može obezbediti potrebnu efikasnost, pa se može
primeniti jedino pri otkopavanju vrednih ruda, odnosno i pri otkopavanju ležišta
manje moćnosti.
Metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa se mogu primeniti skoro u
svim uslovima pojavljivanja rudnih ležišta. To im se može pripisati i u pozitivne
strane, medjutim visoki troškovi otkopavanja čine ove metode primenjivim samo
onda, kada se iz odredjenih razloga ne mogu primeniti efikasniji načini otkopavanja,
kakvi su u slučaju, na primer, primene metoda otkopavanja sa otvorenim otkopima,
ili pri otkopavanju brojnim varijantama metodama otkopavanja sa zarušavanjem
rude, odnosno i zarušavanjem krovine. To je i razlog da se ove metode u praksi redje
primenjuju, ali se njihov značaj time ne umanjuje.
350
_____________________________________________________________
3.5. METODE OTKOPAVANJA SA PODGRADJIVANJEM OTKOPA
3.5.1. Uslovi primene i karakter metoda otkopavanja

sa podgradjivanjem otkopa
Otkopavanje ležišta, pri čemu se otkopni prostor održava podgradjivanjem,

spada u metode u kojima je postignut najmanji napredak u razvoju metoda. Razlog
tome je što se ove metode primenjuju u uslovima ograničenog prostora, a ugradjena
podgrada često onemogućava primenu većih mašina. Primenjuju se uglavnom
mašine za bušenje i to ručni bušaći čekići sa potpornom nogom, a za utovar najčešće
skreperi, ili se utovar ostvaruje korišćenjem gravitacione sile, pri otkopavanju strmih
ležišta. Medjutim, glavna karakteristika ovih metoda je njihova primena u ležištima
manje moćnosti, budući da veća visina otkopa, ili veća širina kod strmih ležišta nije
pogodna za podgradjivanje. Izuzetak su neke varijante otkopavanja sa
podgradjivanjem kvadratnim slogovima, ali se ovaj način otkopavanja svrstava u
sledeću grupu metoda kod kojih se, osim podgradjivanja, vrši i zapunjavanje
otkopnog prostora.
Podgradjivanje otkopa, koje se najčešće vrši drvenom podgradom,
predstavlja složenu, dugotrajnu i skupu radnu operaciju, koja angažuje veći obim
živog rada i smanjuje vreme efektivnog otkopavanja. Uslovi otkopavanja su naročito
nepovoljni pri otkopavanju strmih ležišta, a pri otkopavanju horizontalnih i blago
nagnutih ležišta se javlja problem u tome što se sva težina višeležećih stena prenosi
na podgradu, pa je utoliko potrebnije veće podgradjivanje otkopa.
U postojećoj udžbeničkoj literaturi obradjeno je više varijanti ovih metoda
otkopavanja i njima se ne posvećuje pažnja. Izuzetak čine neke varijante
otkopavanja ležišta blagog zaleganja (uglavnom zlatonosnih ležišta), pa će o njima
biti govora. Inače, pri otkopavanju ležišta blago nagnutog zaleganja, otkopavanje se
obavlja u frontalnim otkopima sa širinom fronta 20 – 40 m izuzetno više, a pri
otkopavanju strmijih ležišta otkopavanje se može obavljati u otkopima dužine 30 –
40 m pri čemu se primenjuje:
- otkopavanje odozdo naviše i to je češći način otkopavanja, ili
- otkopavanje odozgo naniže.
Pri otkopavanju odozdo naviše krov otkopa je ruda i takav način može biti
povoljniji kada je ruda čvrsta i lako održava otvoreni raspon otkopa. Medjutim, tada
se u otkopnom prostoru, sa otkopavanjem naviše, mora ugradjivati podgrada koja
služi ne samo za pariranje pritiscima iz krovine ležišta, već i kao platforma sa koje
se obavlja rad. U otkopu se moraju podgradom formirati rudne sipke kroz koje se
ruda spušta na nivo horizonta.
Pri otkopavanju odozgo naniže, radnici za vreme rada stoje na rudi i sa tog
stanovišta je rad sigurniji. Medjutim, tada je otvoreni otkopni prostor, koji je takodje
podgradjen, iznad radnog čela, što umanjuje sigurnost zbog mogućeg pada komada
rude ili stene iz krovine. Zato se iznad otkopa mora podgradom postaviti zaštitni
krov radi sigurnijeg rada radnika. Sve u svemu, otkopni prostor u oba slučaja mora
biti dobro osiguran i to zahteva ugradnju podgradnih elemenata koji će obezbediti
siguran rad u otkopu.
351
_____________________________________________________________
Metode otkopavanja sa podgradjivanjem otkopa imaju visoke troškove
otkopavanja zbog navedenih razloga, pa je normalno da se mogu primeniti u
ležištima sa vrednijom rudom. S obzirom na malu moćnost ležišta čvrstoća rude
nema presudan uticaj, ali je zato vrlo važno da krovinske stene imaju veću čvrstoću.
3.5.2. Primenjeni načini podgradjivanja otkopa
Način podgradjivanja otkopa zavisi od vrste ležišta, odnosno od njegove

moćnosti i nagiba, a gustina podgrade od veličine pritiska, koji, kako je navedeno,
zavisi ne samo od dubine otkopavanja, već i od nagiba otkopa.
Otkopavanje strmih ležišta manje moćnosti može se obavljati uz postavljanje
razupirača, odnosno razupirača sa podloškom, ali se najčešće moraju postavljati i
stupci zbog potrebe pojačavanja podgrade na kojoj se postavlja patos sa koga rade
ljudi i na koji se često obara ruda. Na slici 319 prikazano je nekoliko jednostavnih
načina podgradjivanja. Detalj (a) predstavlja klasičan način podgradjivanja, koji se
ostvaruje drvenim okvirima. Slemenjače okvira se na strani podine oslanjaju na
stenski masiv, a na suprotnoj strani se postavlja stubac koji se oslanja na slemenjaču
donjeg okvira podgrade. Podgradni elementi se moraju dobro zategnuti i
medjusobno povezati da ne dodje do njihovog pada.
Pri manjoj moćnosti ležišta (obično ispod 2 m) otkop se može podgraditi
samo razupiračima, ali se moraju postaviti i horizontalne grede radi formiranja
patosa na kome stoje radnici u otkopu. Takav način podgradjivanja je prikazan na
detalju (b) slike 319. Kada je krovina ležišta slabija, tada se ona mora osigurati i
kosim gredama koje omogućavaju njeno učvršćenje na način prikazan na detalju (c).
Detalj (d) na slici prikazuje način podgradjivanja pri otkopavanju ležišta
blagog zaleganja. Tada se najveća pažnja posvećuje dobrom podupiranju krovine,
jer se sva težina krovinskih stena prenosi na podgradu.
Slika 319. Različite mogućnosti osiguranja otkopa podgradjivanjem
Na slici 320 prikazan je izgled jednog otkopa u ležištu strmog zaleganja, samo
radi interpretacije datog razmatranja metoda otkopavanja sa podgradjivanjem
otkopa, ali se o tome ne govori detaljnije, jer su ove metode dovoljno obradjene u
postojećoj literaturi.
352
_____________________________________________________________
Pri otkopavanju ležišta sa horizontalnim ili blago nagnutim zaleganjem, može
se primeniti specifičan način podgradjivanja, podgradom koja ima znatno veću
nosivost i koja oponaša noseće stubove od rude, kakvi se javljaju kod metoda
komorno-stubnog otkopavanja sa otvorenim otkopima. Radi se o primeni
podgradnih elemenata koji se nazivaju «ukrsni stubovi», a koji se i kod drugih
metoda često primenjuju pa i kod metoda otkopavanja sa otvorenim otkopima, kada
je neophodno osigurati oslabljena mesta u otkopu zbog pojave tektonskih dislokacija
ili drugih slabijih mesta u krovini ležišta. Ukrsni stubovi se izradjuju na različite
načine od rezane ili oble gradje ili kombinovani sa čeličnim elementima,
kvadratnog ili trougaonog oblika, sa ispunom ili bez nje i t.d. Na slici 321 prikazano
je nekoliko tipova ukrsnih stubova.
Slika 320. Izgled otkopa u kome se otkopavanje obavlja odozdo naviše sa

podgradjivanjem otkopnog prostora
Pri podgradjivanju otkopa ukrsnim stubovima, konstrukcija stubova i

njihovo rastojanje u otkopu odredjuju se na bazi izračunatih pritisaka iz krovine
ležišta i očekivane nosivosti jednog stuba. Stubovi se u otkopu postavljaju na
odgovarajuće mesto, pri montaži se mora voditi računa da elementi stuba budu
dobro namešteni i da se na kraju drvenim klinovima izvrši zatezanje ukrsnog stuba.
Vrsta drvenih ili i čeličnih elemenata za izradu ukrsnog stuba usvaja se i na osnovu
namene stuba i njegovog trajanja u funkciji nošenja krovine. Naime, u nekim
slučajevima postoji potreba demontaže stuba i njegovog premeštanja na drugo
mesto, što je, na primer, karakteristično za podgradjivanje kod nekih varijanti
širokočelnog otkopavanja ili kada se stubovi koriste za pojačanje podgrade
ventilacionih hodnika. Tada se dva drvena elementa u ukrsnom stubu zamenjuju
čeličnim, koji su konstruisani tako da se izbijanjem klinova ispod oslonih ploča lako
demontira stub i premešta na novo mesto. Takvi čelični elementi su prikazani na
slici 322.
353
_____________________________________________________________
Slika 321. Različite vrste ukrsnih stubova koji se primenjuju pri otkopavanju
horizontalnih ili blago nagnutih ležišta: a) klasičan ukrsni stub izradjen od ukrštenih
drvenih elemenata od rezane ili oble gradje; b) ukrsni stub ispunjen komadima
jalovine u cilju povećanja nosivosti, c) trougaoni ukrsni stub ispunjen jalovinom, d)
kombinovani ukrsni stub od rezane gradje i čeličnih «I» profila, e) ukrsni stub od
gusto pakovanih drvenih oblica, f) ukrsni stub od kombinovanih drvenih elemenata
i betonskih blokova.
Slika 322. Postavljanje posebnih čeličnih elemenata ukrsnog stuba radi lakše
njegove demontaže
354
_____________________________________________________________
Podupiranje krovine se može vršiti
i pomoću specijalnih pneumatskih
jastuka (balona) koji se mogu
napuniti komprimiranim vazduhom
do željene nosivosti. Ovakvi
podgradni elementi ili specijalni
baloni za pregradjivanje jamskih
prostorija u cilju regulacije kretanja
vazdušne struje koriste se samo kao
privremeni i nisu namenjeni za
podgradjivanje u otkopima.
Ukrsni stubovi se, kako je
prikazano, mogu raditi i od betonskih
elemenata, medjutim primena samo
Slika 323. Za specifične potrebe koriste
betonskih elemenata nije dala dobre
se specijalni podgradni elementi od rezultate jer pri visokim pritiscima
pneumatskih jastuka betonski stub se ponaša kao krut
elemenat i pri prekoračenju njegove nosivosti dolazi do potpunog razaranja stuba.

Zbog potrebe da noseći stubovi imaju odredjeni stepen popustljivosti, stubovi se ne
rade samo od betonskih elemenata već kombinovano sa drvenim, koji imaju
odgovarajuću popustljivost.
3.5.3. Metode otkopavanja horizontalnih ili blago nagnutih ležišta na

velikim dubinama, sa podgradjivanjem otkopa
Pri otkopavanju dubokih, obično zlatonosnih ležišta, primenjuje se

otkopavanje sa podgradjivanjem otkopa drvenim ukrsnim stubovima. Izuzetno se
kao veštački noseći stubovi mogu koristiti i stubovi izradjeni od betonskih
elemenata (betonskih ploča ili prstenova), odnosno kombinovano od betonskih i
drvenih elemenata. Na slikama 324 i 325, /57/, prikazane su dve varijante metoda
frontalnog otkopavanja sa podgradjivanjem otkopa ukrsnim stubovima, primenjene
u zlatonosnim ležištima Južne Afrike.
Dugački otkopni frontovi se dele na pojedinačne otkope dužine 36 m (kao na
slici), koji se pripremaju izradom smernih hodnika izmedju pojedinih otkopa. U
slučaju male moćnosti, što je obično slučaj, ovi se hodnici rade tako da su jednim
delom u podini ležišta, kao što je na slici 326 prikazano. U njima se vrši prevoz rude
skreperom od otkopa do rudnih okana.
Moćnost rudne žile je nekad manja od 1 m, pa se miniranje rude na čelu
obavlja minskim bušotinama bušenim ručnim bušaćim čekićima. Minirana ruda se
skreperom prevlači duž čela do otkopnog hodnika gde se drugim skreperom prevlači
do rudnog okna. U cilju obezbedjenja boljeg provetravanja pojedini delovi otkopa se
izoliraju ventilacionim pregradama, koje se izradjuju od gumenih zavesa ili od
kamenih zidova.
355
_____________________________________________________________
Slika 324. Metoda frontalnog otkopavanja sa podgradjivanjem otkopa ukrsnim

stubovima u jednom rudniku zlata Južne Afrike: 1- ukrsni stub 0,6 x 0,6 m, 2 –
rudno okno
Na slici 325 prikazan je sličan način otkopavanja. Duž otkopa se postavlja red
hidrauličkih čeličnih stubaca o koje se veša gumena traka od transportera sa ciljem
da se spreči dalje razletanje komada rude pri miniranju. I u ovom slučaju se
priprema vrši na sličan način, primenjuje se dvojno skreperovanje rude, a pojedini
delovi otkopa izoliraju kamenim zidovima ili ispunom od kamena izmedju dva reda
ukrsnih stubova.
Na slici 326 prikazani su detalji otkopa i način skreperskog utovara rude. U
slučaju kada pritisci nisu isuviše veliki, skreperovanje se obavlja u prostoru izmedju
čela i prvog reda ukrsnih stubova. Medjutim, pri većim pritiscima stubovi se
montiraju blizu čela, pa se kretanje skreperske kašike odvija izmedju redova ukrsnih
stubova. Tada se ruda mora ručno prebacivati od čela do prostora u kome se kreće
skreperska kašika. Desni detalj na slici prikazuje situaciju skreperskog utovara u
hodniku za utovar, čija izrada prati napredovanje čela.
356
_____________________________________________________________
Slika 325. Metoda otkopavanja u dvojnim frontalnim otkopima sa skreperskim

utovarom rude i podgradjivanjem otkopnog prostora drvenim ukrsnim stubovima:
1. skreperski utovar u otkopu, 2- prevoz rude skreperom u otkopnom hodniku, 3-
hidraulički stupci, 4- drveni ukrsni stubovi, 5- izolacija otkopnog prostora zidom,
6- ventilaciona zavesa, 7- uredjaj za hladjenje vazduha sa cevovodom, 8- pojas
ispunjen jalovinom dobijenom izradom otkopnog hodnika
357
_____________________________________________________________
a)
b)
Slika 326. Skreperski utovar rude u otkopima: a) utovar na otkopnom frontu,

b) prevoz rude skreperom do rudnog okna u pristupnom hodniku: 1- skreper kojim
se prevlači ruda duž čela, 2- skreper za prevlačenje rude duž otkopnog hodnika do
rudnog okna, 3- skrepersko uže, 4- povratni kotur drugog skrepera, 5-, 6- ankeri za
fiksiranje povratnih kotura, 7- povratni kotur prvog skrepera
U rudnicima, u kojima se eksploatacija zlatonosnih žica obavlja na dubinama

većim od 2000 m, temperatura stena često dostiže 50oC, nekad i više, pa se javlja
problem provetravanja. U rudnicima je propisano da temperatura vazduha ne sme
biti veća od 30 – 31oC, pa se mora vršiti rashladjivanje vazduha. Na slici 325
prikazan je položaj uredjaja za rashladjivanje vazduha.
Eksploatacija ležišta zlata na velikim dubinama izuzetno je teška i skopčana
se nepovoljnim klimatskim uslovima rada, (slika 327). Rad je utoliko teži i složeniji
što je moćnost ležišta manja, pa se nekad, pored zlatonosne žice otkopava i deo
pratećih stena, pri čemu se deo stena koristi za izradu kamenih zidova izmedju
pojedinih otkopnih čela. I pored osiromašenja, sadržaj zlata je obično iznad 15 g/t
rude. U takvim uslovima postiže se napredovanje otkopnih frontova samo 3 – 4
358
_____________________________________________________________
m/mesec, a nekad i do 5 – 15 m/mesec. To govori i o tome koliki je utrošak rada na
otkopavanju i održavanju otkopa.
Na čelu male visine buše se 1 –

2 reda minskih bušotina, koje
su zakošene u odnosu na čelo
da bi se obezbedilo efikasnije
delovanje minskih punjenja.
Na isti način je složen i proces
utovara rude na otkopu.
Radnici pri tome rade u
klečećem ili ležećem položaju,
pa je nekad neophodno
povećanje visine čela.
Slika 327. Situacija na čelu. Vidi se kolika je

moćnost ležišta i da visina čela ne omogućava
normalan rad radnika na bušenju minskih
bušotina.
3.6. METODE OTKOPAVANJA SA PODGRADJIVANJEM

I ZAPUNJAVANJEM OTKOPA
Metode otkopavanja sa podgradjivanjem i zapunjavanjem otkopa

primenjuju se za otkopavanje moćnijih rudnih ležišta sa nestabilnom rudom i
pratećim stenama. Podgradjivanje otkopa u takvim prilikama je neophodno, a zbog
velike širine otkopa ne može se obezbediti stabilnost podgrade pa se primenjuje i
zapunjavanje otkopnog prostora. Ilustracije radi, na slici 329 je prikazan način
otkopavanja, jednom od metoda sa podgradjivanjem otkopa drvenim kvadratnim
slogovima i zapunjavanjem otkopa. Za razliku od ukrsnih stubova, o kojima je
govoreno u prethodnom poglavlju, drveni slogovi se izradjuju od prethodno
obradjenih elemenata koji se precizno uklapaju u čvornim tačkama slogova, kako je
na slici 328 prikazano. Zahvaljujući tome, podgradjivanje se obavlja relativno lako
jer se gotovi, već obradjeni delovi dopremaju u otkop i slogovi montiraju posle
svakog obaranja rude u otkopu. Pri otkopavanju viših pojasa, podgradjivanje se
obično vrši dogradnjom samo tri elementa sloga, budući da su donji elementi i deo
sloga u dva boka već ugradjeni. Bez obzira na to, podgradjivanje otkopa na prikazan
način zahteva veći obim rada, visoka je potrošnja gradje, a uslovi u otkopu su takvi
da je onemogućena primena mehanizacije osim bušaćih čekića i eventualno skrepera
za prevoz rude do rudnog okna, (kao na slici 329).
359
_____________________________________________________________
Slika 328. Elementi drvenih slogova se prethodno obradjuju na specijalnim

mašinama zahvaljujući čemu se montaža slogova u otkopu vrši lako i precizno:
a) elementi sloga od rezane gradje, b) elementi sloga od oble gradje, c) izgled
montiranog sloga
Metode otkopavanja sa podgradjivanjem kvadratnim slogovima i

zapunjavanjem otkopnog prostora primenjuju se u različitim varijantama i to u vidu:
- otkopavanja u horizontalnim pojasima odozdo naviše,
- otkopavanja u horizontalnim pojasima odozgo naniže,
- otkopavanja u vertikalnim pojasima odozdo naviše, i
- otkopavanja u vertikalnim pojasima odozgo naniže.
U okviru svake grupe metoda, mogu se primeniti varijante, koje će zavisiti
od konkretnih uslova u ležištu, a pre svega od moćnosti i nagiba rudnog tela.
Slika 329. Metoda otkopavanja u horizontalnim pojasima sa podgradjivanjem

kvadratnim slogovima i zapunjavanjem otkopa
360
_____________________________________________________________
Slika 330. Deo otkopa podgradjen kvadratnim slogovima. Pojedini

vertikalni redovi slogova se ne zapunjavaju već se oblažu jakim daskama i služe kao
ventilaciono-prolazna i rudna okna.
Otkopavanje sa podgradjivanjem kvadratnim slogovima i zapunjavanjem

primenjivano je i u borskoj jami u rudnom telu “D” na XI horizontu. Rudno telo je
bilo podeljeno na otkope i sigurnosne stubove širine po 12 m, (slika 331), a
otkopavanje je prekinuto na polovini visine horizonta, (K.+75 m), i prešlo se na
primenu prečnog otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa flotacijskom jalovinom.
Metode otkopavanja sa podgradjivanjem kvadratnim slogovima spadaju u
niskoproizvodne i niskoproduktivne metode otkopavanja, budući da je mogućnost
mehanizovanja procesa otkopavanja mala i da podgradjivanje i zapunjavanje otkopa
angažuju veći deo efektivnog rada u smeni. Potrošnja drvene gradje je velika, a
prethodna obrada gradje čini njenu primenu skupljom. Zbog toga se ove metode
mogu primeniti samo za otkopavanje ležišta sa vrlo vrednom rudom, koja može
pokriti visoke troškove otkopavanja.
Ove se metode, medjutim, mogu smatrati prevazidjenim, budući da se
ležišta u kojima se mogu primeniti ove metode otkopavanja, mnogo efikasnije i
ekonomičnije mogu eksploatisati metodama otkopavanja sa stvrdnjavajućim
zasipima, pa se zbog toga ovim metodama ne posvećuje veća pažnja.
361
_____________________________________________________________
Slika 331. Otkopavanje rudnog tela «D» iznad XI horizonta u borskoj

jami, metodom otkopavanja sa podgradjivanjem kvadratnim slogovima sa
zapunjavanjem flotacijskom jalovinom (na horizontalnom preseku prikazan je
prelaz na metodu «prečnog otkopavanja», takodje sa zapunjavanjem otkopa
flotacijskom jalovinom, mada je na prikazanom detalju položaj otkopa po pružanju
rudnog tela)
362
___________________________________________________________________
3.7. METODE OTKOPAVANJA SA ZARUŠAVANJEM KROVINE
3.7.1. Uslovi primene metoda otkopavanja sa zarušavanjem krovine
Metode otkopavanja sa zarušavanjem krovine primenjuju se za otkopavanje

ležišta manje moćnosti (obično do 3 m, izuzetno i do 5 m), koja se otkopavaju
zahvatom cele visine u slučaju kada je ležište horizontalno ili blago nagnuto. Što se
mehaničkih karakteristika tiče, povoljniji su uslovi u slučaju umereno čvrste krovine,
koja ne treba da se teško zarušava. U suprotnom javljaju se problemi u održavanju
otkopa zbog pojačanih pritisaka, pa se nekad primenjuje i prisilno zarušavanje
krovine. Po načinu otkopavanja takvih ležišta postoje velike sličnosti sa uskočelnim
(stubnim) metodama otkopavanja ležišta uglja, a osnovna razlika je u mehaničkim
karakteristikama rude i krovine. Rudna ležišta su obično predstavljena čvršćom
rudom i čvršćim krovinskim stenama, u odnosu na ležišta uglja, pa se dobijanje
bušačko-minerskim radovima podrazumeva, unekoliko su povoljniji uslovi i manji je
obim podgradjivanja, mada to zavisi i od veličine pritiska koji zavise od dubine
otkopavanja.
Po logici primene ovih metoda, one se primenjuju za horizontalna i blago
nagnuta ležišta manje moćnosti. Pri većoj moćnosti kada se primenjuje zarušavanje
krovne rude, takvi načini pripadaju narednoj grupi metoda – metodama otkopavanja
sa zarušavanjem rude i pratećih stena. Medjutim, u ovu krupu se svrstavaju i metode
otkopavanja koje se primenjuju za strma i moćnija ležišta, kada se otkopavanje
obavlja u horizontalnim pojasima sa radom neposredno ispod ruševine gornjih
pojasa, što znači da se ne radi o zarušavanju krovine, već o zarušavanju starog rada
viših otkopnih pojasa. Zbog toga u okviru ove grupe metoda govorimo o dvema
podgrupama, pri čemu će se veća pažnja posvetiti klasičnim metodama otkopavanja
sa zarušavanjem krovine. One druge, kod kojih se otkopava ispod ruševine (starog
rada) gornjih otkopnih pojaseva, mogu se smatrati prevazidjenim, tj nepovoljnim sa
stanovišta proizvodnosti i produktivnosti na otkopavanju, kao i zbog visokih
troškova otkopavanja. Zbog toga i u uslovima primene ove druge podgrupe metoda
sa zarušavanjem krovine treba računati da se veća racionalnost otkopavanja može
postići primenom metoda otkopavanja sa zarušavanjem rude, odnosno i metoda
otkopavanja sa zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipima (za ležišta sa vrednijom
rudom).
3.7.2. Metode otkopavanja sa zarušavanjem krovine u ležištima sa

horizontalnim ili blago nagnutim zaleganjem i manjom moćnošću
Za rudna ležišta je atipično da se javljaju kao horizontalna ili blago nagnuta,

a osnovni razlog za pojavu izuzetaka je taj da se obično radi o ležištima sedimentnog
načina postanka. To je, na primer, karakteristično za ležišta gvoždja u Loreni –
Francuska, ležištima bakra u Poljskoj, ležištima bakronosnih škriljaca u Nemačkoj,
sa ležištima manganskih ruda, ležištima boksita, ali i nekim nemetaličnim ležištima
kao što su ležišta vatrostalnih glina, krečnjaka i dr.
Ova ležišta se otkopavaju najčešće uskočelnim metodama, vrlo sličnim onim
koje se primenjuju u ležištima uglja, ali se mogu naći primeri otkopavanja i širokim
čelima, čak i sa primenom mehanizovane hidraulične podgrade.
363
_____________________________________________________________
Mali kapaciteti uskočelnih otkopa ne opravdavaju primenu krupnije
mehanizacije, pa se najčešće upotrebljavaju ručne bušilice sa potpornom nogom za
bušenje minskih bušotina, a za utovar rude skreperi ili pneumatske utovarno-
transportne mašine. Medjutim, u slučaju primene nekih varijanti stubnog ili
komorno-stubnog otkopavanja, kakav je slučaj u poljskim rudnicima bakarnih ruda,
primenjuje se savremena mehanizacija, pa je i efikasnost na otkopavanju srazmerna
tome.
3.7.2.1. Metode stubnog otkopavanja
Primenjuju se u horizontalnim ili blago nagnutim ležištima moćnosti do 3 –

4 m. Ležište se priprema podelom otkopnih krila, otkopnih blokova ili otkopnog
polja, na stubove, na sličan način kao i u ležištima uglja. Na slikama 332 i 333
prikazana su dva načina pripreme otkopnih blokova (polja). Ukoliko je ležište
približno horizontalno, eksploataciono polje se deli na pružne stubove (panele)
širine 100 – 200 m, nekad i više, a u stubovima se, počevši od granice otkopnog
polja, pripremnim hodnicima ograničavaju otkopni stubovi širine 20 – 30 m. U
stubovima se otkopavanje vrši poprečno na pripremne hodnike, stubnim otkopima
adekvatnim onim koji se primenjuju u ležištima uglja. Prema tome, otkopi mogu biti
neposredno do starog rada, ili da se, pri otkopavanju u prvoj fazi, do starog rada
ostavlja zaštitni stub, koji se u odstupanju otkopava u odsecima dugim 3 – 4 m, (v. sl
334). U nekim nemetaličnim ležištima (naprimer ležištima kalijumove soli – potaše)
širina otkopnih stubova je 20 – 80 m, a dužina 200 – 800 m, izuzetno i do 1500 m.
U takvim uslovima se primenjuje otkopavanje mehanizovanim širokim čelima.
Slika 332. Razrada i priprema eksploatacionog polja u ležištu horizontalnog

zaleganja: 1- transportni hodnik, 2- pripremni hodnici kojima se formiraju otkopni
stubovi, 3- ventilacioni hodnici, 4- otkopi
364
___________________________________________________________________
Na slici 332, prikazan je način podele eksploatacionog polja na otkopna polja

(panele): otkopno polje je široko 400 – 1.600 m, a dugo preko 1.000 – 2.000 m.
Izradom paralelnih transportnih 1 i ventilacionih 3 hodnika, eksploataciono polje se
deli na manja otkopna polja širine 200 – 800 m, dužine 800 – 1000 m, u kojima se
izradom pripremnih hodnika 2, otkopna polja dele na otkopne stubove širine 20 –
30 m. Iz ovih hodnika se, popreko na njih, vrši otkopavanje u otkopima širine 3 – 4
m, sa ili bez zaštitnog stuba prema starom radu.
Slika 333 prikazuje sličan način podele eksploatacionog polja, ali na nešto
šire otkopne stubove u kojima se otkopavanje obavlja samohodnim mašinama.
Paralelnim transportnim 1 i ventilacionim hodnikom 2, i izradom pripremnih
hodnika 3 eksploataciono krilo ležišta se deli na otkopne stubove, u kojima se,
takodje, vrši otkopavanje otkopima prečnim u odnosu na pripremne hodnike.
Slika 333. Priprema dela ležišta podelom na otkopne stubove: 1- transportni

hodnik, 2- ventilacioni hodnik, 3- pripremni hodnici kojima se formiraju otkopni
stubovi, 4- ventilacioni hodnika na granici otkopnog polja, 5- transportni hodnik na
početku otkopnog polja, 6- komora za pregled i održavanje mašina, 7- transportna
mašina (kamion)
Na slici 334 je prikazan klasičan način stubnog otkopavanja. Otkopni

stubovi, širine 15 – 30 m pripremaju se izradom pripremnih hodnika, kao na
prethodnim slikama. Otkopavanje se obavlja u prečnim otkopima (prečnim u odnosu
na pripremni hodnik), širine 3 – 4 m, uz ostavljanje zaštitnog stuba do starog rada
širine 1,5 – 2 m. Kada se otkopom u prvoj fazi dodje do granice stuba (starog rada
prethodno otkopanog stuba) pristupa se odstupnom otkopavanju zaštitnog stuba u
odsecima širine 3 – 4 m. Sukcesivno sa otkopavanjem stuba u pojedinim odsecima,
vrši se izvlačenje ili miniranje podgrade i zarušavanje krovine ležišta. Na slici je
prikazan način otkopavanja kao u ležištima uglja, po tome što se u otkopima
365
_____________________________________________________________
primenjuju čelični grabuljasti transporteri za odvoz rude. To znači da je utovar
minirane rude u otkopu ručni.
Otkopavanje ležišta, u sličnim ležišnim prilikama, sa primenom savremene
samohodne mehanizacije, može se obavljati u stubovima nešto veće širine i većih
dimenzija otkopa. Primer takvog otkopavanja ilustruje se slučaju otkopavanja ležišta
železne rude u Loreni – Francuska u kome se javljaju dva sloja železne rude
sedimentnog načina postanka. U višem sloju manje moćnosti (2,5 – 3 m)
otkopavanje se obavlja sa zarušavanjem krovine, na način prikazan na slici 335.
Kao što je na slici prikazano, ležište se deli na otkopna polja širine 80 – 100
m, izradom pripremnih hodnika širine 5 m. Izmedju pripremnih hodnika ostaje stub
rude širine 12 – 20 m. Na detalju slike 328 prikazano je otkopavanje stubova širine
12 m. Početak otkopavanja je izrada prečnog otkopa širine 4 m, sa ostavljanjem
stuba prema starom radu takodje 4 m.
Slika 334. Metoda klasičnog stubnog otkopavanja sa zarušavanjem krovine

prečnim otkopima sa ostavljanjem zaštitnog stuba prema starom radu
Kada se po celoj širini stuba (12 m) izradi prečni otkop, pristupa se

otkopavanju stuba prema starom radu (dimenzije stuba su 12 x 4 m), U sredini stuba
se, sa dva miniranja, otkopa srednji deo širine 4 m, tako da se otkopni prostor
održava na preostala dva stuba dimenzija 4 x 4 m. Na kraju se i ova dva stuba buše i
miniraju, a čvrsta krovina predstavljena krečnjakom obično omogućava da se
minirana ruda brzo utovari i odveze pre nego što dodje do prolamanja krovine.
Nakon toga se otkopava u narednom otkopu. Za bušenje su korišćene samohodne
366
___________________________________________________________________
mašine za bušenje sa dve rotacione bušilice (firme Secoma - Francuska), budući da

je ruda, predstavljena limonitom, dosta meka i da se može bušiti rotacionim
bušilicama. Utovar rude je obavljan JOY-evom utovarnom mašinom sa rotirajućim
ručicama, a za transport su korišćeni kamioni iste firme sa teleskopskim
istiskivanjem rude iz sanduka kamiona.
Efikasnost otkopavanja postiže se zahvaljujući primeni potpune
mehanizacije i dobroj organizaciji rada. Relativno meka ruda omogućava da proces
bušenja minskih bušotina i miniranja kratko traje, što je vrlo bitno u zadnjoj fazi
otkopavanja, kada se miniraju dva preostala stuba iza čega sledi zarušavanje
krovine. Otkopni prostor se, po potrebi, podgradjuje ankerisanjem, pri čemu se
koriste ankeri sa smolama za njihovo učvršćenje.
a)
b)
Slika 335. Stubno otkopavanje
sa primenom samohodne mehanizacije u
rudnicima železne rude u Francuskoj: 1-
početak otkopavanja u prečnom otkopu,
2- stub prema starom radu, 3- završen
prečni otkop i delimično otkopavanje
zaštitnog stuba, 4- ostatci zaštitnog stuba,
koji se otkopavaju neposredno pre
zarušavanja krovine (desno: detalj
otkopa)
367
_____________________________________________________________
3.7.2.2. Komorno-stubno otkopavanje
U poljskim rudnicima bakarnih ruda primenjuju se različite varijante

komorno-stubnog otkopavanja sa zarušavanjem krovine. Ležište se javlja na većoj
dubini, zaleže pod uglom 3 – 6o, a moćnost je promenljiva, od najmanje (ispod 2 m),
do veće, 2 – 6 m. Ležište se javlja na velikom prostranstvu i eksploatiše se u okviru
većeg broja rudnika: Lubin, Rudna, Polkovice, Šjerošovice, Konrad, /20/, /35/, /61/.
Orudnjenje se javlja uglavnom u relativno mekim peščarima, koji čine i podinu
ležišta (neorudnjeni deo), dok se u krovini javljaju vrlo čvrsti dolomiti, koji stvaraju
mnogo poteškoća zbog teškog zarušavanja krovine. Sa povećanjem dubine (preko
1000 m) došlo je do pojave gorskih udara pa su na rudnicima razvijene mnoge
metode za predupredjenje pojave gorskih udara, odnosno da se ciljno izazovu u
željeno vreme kada se u otkopima ne nalaze ljudi i oprema, (dirigovano zarušavanje
stubova, masovno miniranje na otkopima i sl.) .
U delovima ležišta moćnosti do 2 m primenjivane su metode širokočelnog
otkopavanja sa transportom rude grabuljastim transporterima. Da bi se otkopavanje
učinilo efikasnijim, odnosno da bi se omogućila efikasna primena samohodnih
mašina, u delovima ležišta moćnosti preko 2 – 6 m projektovane su različite
varijante komorno-stubnog otkopavanja sa zarušavanjem krovine ili sa hidrauličnim
zapunjavanjem.
Zahvaljujući velikom prostranstvu ležišta, priprema za otkopavanje se
obavlja u otkopnim poljima velikih razmera, minimalno 500 m, na kom se
rastojanju izradjuju paralelni transportni i ventilacioni hodnici. Karakteristično za
ove rudnike je i to da se priprema često izvodi izradom tri paralelna hodnika, što nije
uslovljeno tehnološkim zahtevima metode otkopavanja, već se na tri čela postiže
bolje iskorišćenje opreme. Na slici 336 prikazana je situacija pripreme otkopnih
polja sa izradom 2 ili 3 paralelna hodnika. Ustvari, nisu to uvek hodnici, budući da
se radi o blago nagnutom ležištu, tako da se otkopna polja mogu pripremati tako da
se otkopavanje obavlja po pružanju ležišta ili po padu, odnosno usponu, što je
šematski prikazano na slici 330. U svakom slučaju primenjuje se odstupno
otkopavanje od granice eksploatacionog ili otkopnog polja prema izvoznim oknima.
Priprema se izvodi izradom hodnika ili uskopa/niskopa širine 5 m, tako da je
efikasnost rada i proizvodnost pripremnih čela približna onim u otkopima, gde se
otkopavanje obavlja u komorama približno iste širine. Karakteristično je i to da se
hodnici rade sa oblikom poprečnog preseka obrnutog trapeza, što znači da je veća
širina u krovu nego na podu hodnika. Tako se radi zbog toga što je peščar, u kome
se rade prostorije, male čvrstoće, pa bi se i inače zarušile bočne strane hodnika za
slučaj da se koristi normalan trapezni profil.
Tehnologija izrade prostorija pripreme (hodnika, uskopa i niskopa) sastoji se
od bušenja minskih bušotina bušaćim kolima sa dve ili tri hidraulične grane, od
miniranja eksplozivnim (ANFO) smešama, utovara i odvoza iskopine, koji se
obavljaju utovarno-transportnim mašinama sa dizel pogonom, a podgradjivanje
prostorija se obavlja ankerisanjem ankerima dužine 1,8 m sa smolama za njihovo
učvršćenje.
368
___________________________________________________________________
Slika 336. Priprema otkopnih polja u poljskim rudnicima bakra za primenu

komorno-stubnog otkopavanja sa zarušavanjem krovine
Kao što je na slici prikazano, deo ležišta koji se priprema za otkopavanje i

podelu na otkopna polja se ograničava izradom po 3 ili 4 transportna i ventilaciona
hodnika na medjusobnom rastojanju najmanje 500 m. Takvi delovi (otkopna krila ili
reoni) se, nakon toga, izradom paralelnih hodnika dele na otkopna polja orjentisana
po pružanju ili padu, odnosno usponu ležišta. Dužina otkopnih frontova, koja
odgovara širini otkopnih polja, iznosi najmanje 100 m pri pružnom napredovanju
otkopavanja, a do 800 m kada se otkopni frontovi kreću po usponu ili padu.
Na slici 337 prikazana je situacija otkopnih frontova pri njihovom kretanju
po pružanju ili padu/usponu ležišta. Priprema se, kao što je prikazano, obično vrši
istovremeno u dva otkopna polja izmedju kojih se izradjuju po 2 ili 3 paralelna
hodnika. Detalj (a) prikazuje situaciju otkopavanja po pružanju ležišta. U otkopnom
polju 1 završeno je otkopavanje, a u drugom je ono u toku. Dužina otkopnog fronta
je do 100 m. Detalj (b) na istoj slici prikazuje otkopavanje po usponu pri čemu se
istovemeno vrši otkopavanje u oba otkopna polja. Dužina otkopnog fronta može biti
do 800 m.
369
_____________________________________________________________
Slika 337. Načini pripreme otkopnih polja za primenu otkopavanja po

pružanju (a) ili po usponu (b).
Otkopavanje u pojedinim otkopnim poljima vrši se različitim varijantama komorno-

stubnog otkopavanja, koje se mogu razlikovati po načinu i izgledu otkopnog fronta,
po načinu napredovanja otkopnih komora i načinu otkopavanja sigurnosnih stubova
čime se uslovljava zarušavanje krovine ležišta.
U principu se može govoriti o dva osnovna načina otkopavanja:
- jednofazno otkopavanje kada se po celoj širini otkopnog fronta rade komore sa
ostavljanjem malih sigurnosnih stubova, koji se sukcesivno sa napredovanjem fronta
otkopavaju, (detalj (a) na slici);
370
___________________________________________________________________
- dvofazno otkopavanje, kada se u prvoj fazi rade komore i proboji izmedju

komora, kojima se formiraju široki stubovi kvadratnog preseka, koji se u drugoj fazi
otkopavaju (detalji (b) i (c).
Dvofazno otkopavanje se, kako je na slici prikazano, može vršiti na dva

načina:
- da se po celoj dužini otkopnog fronta završi otkopavanje u komorama prve
faze, kojima su formirani stubovi dimenzija 15 x 15 m, koji se naknadno otkopavaju
(stubovi se mogu otkopavati i istovremeno sa otkopavanjem u komorama prve faze,
ali predhodjenje komora prve faze nije ograničeno), i
- da se paralelno sa napredovanjem komora prve faze vrši otkopavanje
sigurnosnih stubova, u kom slučaju se radi o ograničenom predhodjenju komora
prve faze.
Kod sve tri pomenute varijante se otkopavanje može vršiti sa različitim
parametrima komora i stubova, što zavisi, pored ostalog, i od moćnosti ležišta.
Uobičajeno je da se razlike javljaju i u veličini formiranih sigurnosnih stubova, pa i
u načinu njihovog otkopavanja. Na slici 339 prikazano je nekoliko uobičajenih
načina – varijanti otkopavanja pri jednofaznom otkopavanju u otkopnim poljima.
Po prvoj varijanti se otkopavanje obavlja u ležištu moćnosti max 4,5 m, pri
čemu se otkopavanje obavlja u komorama širine 5 m, na medjusobnom rastojanju 13
m. Na taj način se formiraju stubovi dužine 13 m (paralelni sa pružanjem otkopnog
fronta), a uzdužnim komorama (probojima izmedju komora koje napreduju u pravcu
napredovanja otkopnog fronta), stubovi se ograničavaju na širinu 4,5 m. Na taj način
u delu ležišta koji se otkopava, formiraju se najmanje tri reda stubova dimenzija 4,5
x 13 m. Oni se, istovremeno sa napredovanjem otkopnog fronta, otkopavaju na taj
način što se u svakom stubu prvo otkopa srednji deo na širini 7 m (vidi sliku), a
potom se miniraju i dva mala stuba dimenzija 3 x 4,5 m. Krovina se ne zarušava
odmah, zbog velike čvrstoće dolomita u krovini, pa se često vrši i prinudno
zarušavanje krovine. Maksimalni korak zarušavanja krovine je 10 m. Napredovanje
371
_____________________________________________________________
čela komora po pravcu kretanja otkopnog fronta je max 20 m, koliko je rastojanje
njihovih čela od linije zarušavanja krovine.
(Nastavak slike na sledećoj strani)
372
___________________________________________________________________
Slika 339. Varijante otkopavanja u otkopnim poljima sa jednofaznim

otkopavanjem
Po drugoj varijanti se otkopavanje obavlja na sličan način kao prvom

varijantom. Komore, koje napreduju u pravcu napredovanja otkopnog fronta su na
medjusobnom rastojanju od 15 m, pa se formiraju sigurnosni stubovi dimenzija 5 x
15 m. Od linije otkopnog fronta formiraju se po tri reda sigurnosnih stubova, koji se
373
_____________________________________________________________
otkopavaju na sličan način kao i stubovi kod prethodne varijante. U svakom stubu se
prvo otkopa srednji deo širine 6 m, čime se odvajaju dva manja stuba dimenzija 5 x
4,5 m, koji se potom odjednom miniraju, a potom se krovina zarušava.
Po trećoj varijanti se otkopava u komorama i bočnim probojima na
medjusobnom rastojanju 5 m, tako da se formiraju kvadratni sigurnosni stubovi
preseka 5 x 5 m. Zartim se otkopava unutrašnja strana stuba na širini 2,5 m, tako da
ostaje stub 2,5 x 5 m, koji se potom minira i uslovljava zarušavanje krovine.
Po četvrtoj varijanti se otkopavanje u komorama u oba upravna pravca vrši
na medjusobnom rastojanju 7 m, tako da se formiraju stubovi dimenzija 7 x 7 m,
koji se otkopavaju na isti način kao kod prethodne varijante.
Slika 340. Dvofazno otkopavanje sa neograničenim napredovanjem komora

prve faze
Dvofazno otkopavanje se jasno razlikuje od jednofaznog po redosledu

otkopavanja u komorama prve faze i načinu otkopavanja sigurnosnih stubova. Kao
što je na slici 340 prikazano, u otkopnim komorama prve faze se otkopava na
medjusobnom rastojanju 15 m, a izradom proboja izmedju komora na istom
medjusobnom rastojanju formiraju se stubovi dimenzija 15 x 15 m. Komore prve
faze naprediju bez ograničenja u odnosu na otkopavanje stubova, pa njihovo
otkopavanje zaostaje prostorno na većim rastojanjima. Otkopavanje stubova se,
kako je na slici prikazano, vrši tako što se izradom proseka širine 5 m stub podeli na
dva dela dimenzija 5 x 15 m, potom se u svakom od ovih delova izradjuje novi
prosek širine 5 m, čime je se formiraju 4 mala stuba dimenzija 5 x 5 m. Potom se oni
redom miniraju i uslovljava zarušavanje krovine.
Dvofazno otkopavanje sa ograničenim napredovanjem komora prve faze
prikazano je na slici 341. Razlikuje se od prethodnog slučaja po tome što se
napredovanje komora prve faze ograničava da dužinu koja odgovara širini 2 – 3 reda
kvadratnih stubova dimenzija 14 x 14 m, odnosno prednjačenja čela ovih komora
374
___________________________________________________________________
nije veće od 92 m. Stubovi pomenutih dimenzija, koji se formiraju otkopavanjem u

komorama u dva upravna pravca, otkopavaju se na isti način kao kod prethodne
varijante metode, znači izradom proseka kroz sredinu stuba, a zatim presecanjem
tako formirana dva stuba i njihovim deljenjem na preostala 4 stuba, koji se potom
redom miniraju u cilju zarušavanja krovine.
Slika 341. Metoda komorno-stubnog otkopavanja u dve faze sa ograničenim

prethodjenjem komora prve faze
Pri otkopavanju bilo kojom od opisanih varijanti komorno-stubnog

otkopavanja, najproblematičnije je otkopavanje sigurnosnih stubova u poslednjoj
fazi njihovog rušenja. Zbog čvrste krovine i njenog otežanog zarušavanja javlja se
visoka koncentracija pritisaka, pa je stabilnost krovine problematična. Bez obzira na
to čvrsti dolomiti su toliko kompaktni da se i pri pojavi gorskih udara krovina ne
prolama, već samo dolazi do masovnog rušenja stubova u otkopu. I pored toga rad u
prostoru u kome više ne postoji podupiranje krovine stubovima je opasan po
sugurnost ljudi, pre svega radnika koji rade na utovarno-transportnim mašinama i
obavljaju utovar minirane rude. To često, osim velike neizvesnosti izaziva i
povećanje gubitaka rude koja se minira iz ostataka sigurnosnih stubova. Da bi se
ovaj rad učinio sigurnuijim i da se poveća iskorišćenje rude počelo se sa primenom
snažnih hidrauličnih sekcija podgrade, koja se postavlja pored stubova koji će se
otkopavati. Takav način rada prikazan je na slici 342. Prikazan je slučaj primene
jednofaznog otkopavanja, pri kome se ostavljaju stubovi dimenzija 5 x 5 m, a širina
otkopnih komora je 7 m. U prostoru komore širine 7 m, izmedju stubova se
postavljaju po 4 hidraulične sekcije podgrade, a onda se pristupa miniranju stuba.
Sekcije su zaštićene od mogućeg oštećenja pri miniranju. Posle miniranja,
podupiranje krovine preuzimaju sekcije hidraulične podgrade, pa se u sigurnom
375
_____________________________________________________________
prostoru obavlja utovar minirane rude. Po završetku utovara sekcije se pomeraju
izmedju naredna dva stuba. Otkopavanje na čelima komora koje su rasporedjene na
frontu otkopavanja vrši se istovremeno sa otkopavanjem stubova.
Komorno-stubno otkopavanje primenjeno u poljskim rudnicima ruda bakra

omogućava efikasno otkopavanje zahvaljujući primeni savremene mehanizacije za
dobijanje rude. Otkopavanje sigurnosnih stubova omogućava postizanje visokog
iskorišćenja rude, a dugački otkopni frontovi obezbedjuju mogućnost otkopavanja
na velikom broju radnih čela. Zahvaljujući tome primenjene varijante komrno-
stubnog otkopavanja obezbedjuju visoku proizvodnost otkopa, a primena
mehanizacije i veliku produktivnost rada. To je rudnike Poljske svrstalo u vodeće
proizvodjače bakra u Evropi pa i u svetu.
Slika 342. Otkopavanje sigurnosnih stubova korišćenjem sekcija hidraulične

podgrade za podupiranje krovine ležišta
Problemi pri zarušavanju krovine uticali su na primenu komorno-stubnog

otkopavanja sa zapunjavanjem otkopnog prostora o čemu je bilo govora u poglavlju
o metodama otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa.
3.7.2.3. Otkopavanje strmih ležišta veće moćnosti u horizontalnim pojasima

sa zarušavanjem starog rada viših otkopnih pojasa
Kao što je napred napomenuto ove metode ne spadaju u klasične metode sa

zarušavanjem krovine, budući da se otkopavanje obavlja ispod ruševine gornjih
376
___________________________________________________________________
otkopanih pojasa, pa se ne zarušava krovima već stari rad. Bez obzira na to, ove
metode se po karakteru otkopavanja mogu svrstati u ovu grupu metoda. Kao što je
naslovom definisano, ove se metode otkopavanja primenjuju za otkopavanje strmih
ležišta srednje i veće moćnosti i to u slučaju kada je ruda nestabilna i ne može da
omogući otkopavanje u otkopima većih dimenzija.
Princip otkopavanja je sličan klasičnom prečnom otkopavanju kod ležišta
uglja, a sličnost se, pre svega, ogleda u radu ispod veštačkog krova od drvene gradje.
To takodje znači da se po otkopavanju svakog otkopa u jednom otkopnom pojasu
vrši patosanje poda otkopa, koji će predstavljati veštački krov donjih otkopa.
Otkopavanje se obavlja odozgo naniže. Zbog toga se pripremom za
otkopavanje mora obezbediti veza izmedju dva eksploataciona horizonta, kao i
prostorije za izlaz ljudi na otkope, za dolazak ventilacione struje i spuštanje rude na
niži horizont.
Priprema se obavlja u otkopnim blokovima dužine po pružanju 40 – 50 m,
pri čemu je širina bloka ograničena moćnošću ležišta (na slici 15 – 25 m). Visina
bloka je definisana usvojenom visinom horizonta i ona ne treba da bude previše
velika, (40 – 50 m).
Slika 343. Otkopavanje ležišta u horizontalnim pojasima odozgo naniže

prečnim otkopima neposredno ispod starog rada viših otkopanih pojasa:
1- transportni hodnik, 2- transportno-ventilaciono-rudno okno, 3- otkopni
hodnik, 4- prečni otkop
377
_____________________________________________________________
U okviru pripreme za otkopavanje u svakom otkopnom bloku se izradju
transportno- prolazno-ventilaciona okna, koja, pored dolaska radnika na otkope i
sveže vazdušne struje, služe i za izvlačenje gradje potrebne za podgradjivanje
otkopa. Svaki otkopni blok treba da ima najmanje jedno ili dva rudna okna, a na slici
336 je prikazano da je izradjeno samo jedno transportno-prolazno-rudno okno. U
odnosu na situaciju prikazanu na slici za svaki otkopni blok ili za dva susedna bloka
treba izraditi posebno ventilaciono okno, koje će obezbediti stalnu ventilacionu i
prolaznu vezu sa gornjim horizontom.
Na nivou otkopavanja se, u svakom otkopnom pojasu, izradjuje otkoppni
hodnik po pružanju ležišta. Hodnik može biti izradjen do podine ležišta, a kod
ležišta veće moćnosti, (preko 30 – 40 m), kože se izradjivati i po sredini.
Iz otkopnog hodnika se otkopava prečnim otkopima počev od krila bloka,
prema sredini. Otkopavanje se obavlja u otkopima širine 3 – 4 m, visine 2,5 – 3 m,
sa otkopavanjem u ciklusima u svakoj smeni. Ciklus otkopavanja obuhvata bušenje
minskih bušotina, miniranje, provetravanje otkopa, (separatno), utovar i odvoz rude
do rudnog okna i postavljanje 1 – 2 okvira podgrade. Napredovanje otkopa nije veće
od 1,2 – 1,5 m/ciklusu. Kada se takvim otkopavanjem dodje do krovine ležišta
pristupa se pripremi za zarušavanje i samom zarušavanju otkopa. Priprema se sastoji
u postavljanju drvenog patosa, koji se izradjuje na taj način što se postavljaju 3 – 4
grede duž otkopa, pa se preko njih gusto slaže stara gradja, poluoblice, okrajci i sl.
Postavljanje patosa vrši se u kontinuitetu, a sukcesivno sa njim se vrši zarušavanje
demontiranjem ili miniranjem 2 – 3 okvira podgrade. Pošto se po celoj dužini otkopa
završi zarušavanje i pošto se proces zarušavanja potpuno smiri, počinje se sa
otkopavanjem u narednom otkopu.
Slika 344. Detalji rada na otkopima: a) način podgradjivanja i patosanja

otkopa: 1- stupci okvirne podgrade, 2- postavljanje patosa, 3- uzdužne noseće grede
patosa; b) otkopavanje korišćenjem štita: 1- štit, 2- otkopni prostor ispod štita, 3-
transportno-prolazno-rudno okno, 4- vitlo skrepera, 5- skreperska kašika
378
___________________________________________________________________
Na slici 344 prikazana su dva detalja otkopavanja u horizontalnim pojasima

odozgo naniže. Detalj (a) prikazuje način rada na otkopima, kao na slici 343. Otkop
se podgradjuje drvenim okvirima, a primenjuje se i pojačanje okvirne podgrade
podvlakama sa razupiračima i stupcima. Prikazan je i način postavljanja zaštitnog
patosa, koji se sastoji od uzdužnih nosećih greda i gusto naslaganih poluoblica
okrajaka ili tanjih oblica.Moguća je primena i čelične mreže. Prikazana je, takodje,
mogućnost da se otkopava u otkopu pri čemu prethodni otkop nije zarušen. To
smanjuje osiromašenje rude jalovinom iz ruševine koja može da propada u otkop i
ako se do ruševine vrši zalaganje okvira podgrade.
Detalj (b), na slici 344, prikazuje otkopavanje korišćenjem zaštitnog
drvenog štita o čemu je detalno bilo govora u poglavlju o otkopavanju ležišta uglja.
Metode otkopavanja u horizontalnim pojasima za zarušavanjem starog rada,
kako je na slikama prikazano zahtevaju veliki obim podgradjivanja, time i veliku
potrošnju drvene gradje, što poskupljuje otkopavanje . Troškovi otkopavanja su
visoki i zbog male proizvodnosti otkopa i niske produktivnosti rada zbog visokog
učešća rada na podgradjivanju i srazmerno manjeg trajanja rada na dobijanju rude.
Zbog toga, normalno je, ovakvi načini otkopavanja se mogu primeniti samo pri
otkopavanju vrlo vrednih ruda, a za takve slučajeve mogu se efikasnije primeniti
metode otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa stvrdnjavajućim zasipom. U slučaju
manje vrednosti rude bolje je primeniti neku varijantu otkopavanja sa zarušavanjem
rude.
379
___________________________________________________________________
3.8. METODE OTKOPAVANJA SA ZARUŠAVANJEM RUDE I

PRATEĆIH STENA
3.8.1. Klasifikacija metoda otkopavanja sa zarušavanjem rude
Metode otkopavanja sa zarušavanjem rude i pratećih stena obuhvataju veliki

broj veoma značajnih metoda otkopavanja, koje se primenjuju za eksploataciju
rudnih ležišta prevashodno veće moćnosti. Mehaničke karakteristike rude nisu od
presudnog značaja, budući da se rad obično obavlja iz prostorija manjeg poprečnog
preseka. Medjutim, umereno čvrsta ili čvrsta ruda su pogodnije sredine zbog lakšeg
održavanja pripremnih prostorija, pre svega prostorija u dnu bloka. Prateće stene
utiču na kvalitet zarušavanja i povoljniji su uslovi kada se krovinske stene lakše
obrušavaju, ali da se ne usitnjavaju previše jer to može izazvati veće mešanje sa
miniranom rudom, preko koje naležu obrušene krovinske stene. Metode iz ove grupe
spadaju u visokoproizvodne zahvaljujući tome što omogućavaju primenu
savremene mehanizacije, pa se njima mogu postići niski troškovi dobijanja rude. Sa
tog aspekta ove metode su najpogodnije za otkopavanje ležišta sa siromašnijom
rudom.
Prema ruskoj literaturi iz koje je prihvaćena klasifikacija metoda
otkopavanja ležišta metaličnih i nemetaličnih mineralnih sirovina /Agoškov M.I. /,
ove metode se dele na:
- metode podetažnog zarušavanja,
- metode etažnog samoobrušavanja rude, i
- metode etažnog prinudnog obrušavanja.
U našoj udžbeničkoj literaturi /B. Gluščević/, medjutim, umesto pojma
“etažno zarušavanje”, koji označava da se ruda obara po celoj visini horizonta
(etaže), uveden je termin “blokovsko otkopavanje” , što takodje znači da se
otkopavanje obavlja po celoj visini otkopnih blokova izmedju dva eksploataciona
horizonta. U njoj se daje ista klasifikacija, samo uz korišćenje drugojačijih termina,
pa se ove metode dele na:
- metode podetažnog zarušavanja,
- metode blokovskog samoobrušavanja i
- metode blokovskog prinudnog zarušavanja.
U svakoj od navedenih grupa može se izdvojiti veći broj različitih
konstrukcija metoda otkopavanja (podgrupa) u okviru kojih se takodje mogu naći
različita rešenja, (varijante).
Za razliku od blokovskih metoda otkopavanja, koje se primenjuju pretežno
u većim rudnim ležištima sa većom moćnošću, metode podetažnog zarušavanja
primenjuju se u ležištima male, srednje i velike moćnosti, a kod prvih, postoji
preduslov da ležišta imaju strmo zaleganje. Ugao nagiba ležišta ima manji značaj
kod velikih rudnih ležišta, pogotovo ako je moćnost ležišta veća od visine izmedju
horizonata.
Metode podetažnog zarušavanja mogu se podeliti prema obliku bloka
rude koji se otkopava, prema položaju otkopnih podetažnih hodnika, prema načinu
obaranja rude iz pojedinih hodnika, prema načinu istakanja minirane rude, moćnosti
pojasa miniranja rude i sl.
380
__________________________________________________________________
S obzirom na oblik bloka rude koji se otkopava, metode podetažnog

zarušavanja se dele na:
- otkopavanje blokova pravougaone forme sa izradom podseka na
nivou podetažnog hodnika,
- otkopavanje blokova romboidalne forme (švedska varijanta), i
- otkopavanje blokova kombinovanog pravougaonog i romboidalnog oblika
(modifikovana švedska varijanta).
Prva od navedenih varijanti podrazumeva otkopavanje u pojasima male
visine, dok se trećoj varijanti u literaturi pripisuje i naziv »varijanta sa većom
visinom podetaža«.
2. U zavisnosti od moćnosti pojasa minirane rude, navedene varijante
podetažnog zarušavanja se nogu podeliti na:
- varijante sa miniranjem rude u pojasima male moćnosti ( 3 - 5 m), sa
čeonim utovarom minirane rude, i
- varijante sa miniranjem rude u pojasima velike moćnosti (10 - 25 m) sa
bočnim tovarom minirane rude istovremeno iz više ispusnih otvora.
3. Prema prostornom položaju otkopnih podetažnih hodnika u odnosu na
ležište, metode podetažnog zarušavanja mogu biti:
- sa otkopnim hodnicima izradjenim poprečno na rudno telo, sa osnovnim
podetažnim hodnikom u podinskom ili krovinskom delu ležišta, odnosno podini ili
krovini, a primenjuje se za otkopavanje rudnih tela moćnosti većoj od 30 - 40 m;
- sa otkopnim hodnicima koji se izradjuju po pružanju (smeru) ležišta, a
primenjuje se u rudnim ležištima strmog zaleganja, moćnosti min 2 - 4 m, a retko
više od 20 m.
Metode blokovskog otkopavanja rudnih ležišta takodje se mogu podeliti

na odgovarajuće grupe i podgrupe - varijante, u zavisnosti od karakteristika
konstrukcije metode, načina obaranja rude i dr.
Metode otkopavanja sa samoobrušavanjem rude dele se na sledeće
osnovne podgrupe:
- metode blokovskog samoobrušavanja,
- metode panelnog samoobrušavanja, i
- metode kontinuiranog samoobrušavanja (i istakanja rude).
Detaljnija podela može se dati s obzirom na način podsecanja i zasecanja
otkopnih blokova, s obzirom na način pripreme dna otkopnih blokova, način utovara
(istakanja) obrušene rude i slično.
Metode blokovskog prinudnog zarušavanja dele se na dve osnovne
grupe:
- metode prinudnog dvostepenog zarušavanja, i
- metode prinudnog jednostepenog zarušavanja sa miniranjem rude u
stešnjenoj sredini.
Ovim dvema grupama se, medjutim, može pridodati i treća- grupa sa
kombinovanim načinom obaranja rude, jednostepenom obrušavanju, sa
kompenzacionim prostorom ispod krovnih konzola (sa podkonzolnim slobodnim
prostorom).
Metode prinudnog dvostepenog zarušavanja, dalje se dele na:
381
___________________________________________________________________
- metode prinudnog dvostepenog zarušavanja sa vertikalnim kompenzacionim

komorama, i
-metode prinudnog dvostepenog zarušavanja sa horizontalnim
kompenzacionim komorama.
Prva podgrupa ovih metoda (sa vertikalnim kompenzacionim komorama)
može se podeliti na dve osnovne varijante i to:
- sa podetažnim zarušavanjem rude u prvoj i drugoj fazi otkopavanja (u
kompenzacionim komorama i pri masovnom obaranju stubova),
- sa etažnim obaranjem rude u kompenzacionim komorama i u stubovima,
- sa kombinovanim obaranjem: etažnim u kompenzacionim komorama, a
podetažnim u stubovima ili obrnuto.
Metode blokovskog jednostepenog prinudnog zarušavanja, slično
prethodnim, mogu se podeliti na:
- metode blokovskog jednostepenog prinudnog podetažnog zarušavanja i
- metode blokovskog jednostepenog prinudnog etažnog zarušavanja.
Kod sve tri grupe metoda postoje brojne varijante s obzirom na vrstu bloka,
pripremu dna, način miniranja, način utovara rude i dr.
Medjutim, treba napomenuti da se u literaturi javljaju i druge klasifikacije

metoda otkopavanja sa zarušavanjem rude, /V.R. Imenitov/, u kojima se grupa
metoda otkopavanja sa zarušavanjem rude svrstava u jedinstvenu grupu (II klasa -
metode otkopavanja sa obrušavanjem rude i pratećih stena), koja ustvari predstavlja
grupu metoda bez održavanja otkopnog prostora. U literaturi zapadnih zemalja,
metode otkopavanja sa zarušavanje rude podeljene su na dve glavne grupe /26/:
- metode podetažnog zarušavanja ( Sublevel Caving), i
- metode blokovskog zarušavanja (Block Caving),
pri čemu su u drugoj grupi uglavnom svrstane metode blokovskog otkopavanja sa
samoobrušavanjem rude.
3.8.2. Metode podetažnog zarušavanja
Metode otkopavanja sa podetažnim zarušavanjem rude primenjuju se za

otkopavanje rudnih ležišta različite moćnosti i strmijeg zaleganja. Fizičko-
mehaničke karakteristike rude i pratećih stena nisu od presudnog značaja, ali su
povoljni uslovi za otkopavanje u slučaju kada je ruda umereno čvrsta, a prateće
stene se lako obrušavaju.
Najveći broj varijanti metoda podetažnog zarušavanja spada u grupu
visokoproizvodnih i visokoproduktivnih metoda otkopavanja, zahvaljujući tome što
omogućavaju primenu savremene opreme za obaranje i utovar rude. To ove metode
čini pogodnim za otkopavanje siromašnih ležišta, dakle ležišta sa manje vrednom
rudom, s obzirom da je moguće rudu otkopavati sa nižim troškovima dobijanja.
Metode podetažnog zarušavanja su naročito primenljive za otkopavanje
velikih rudnih ležišta čija je moćnost veća od 20 - 30 m. Povoljni nagibi ležišta su
preko 60o.
Osnovni princip metode je da se miniranje rude vrši iz otkopnih -
podetažnih hodnika iz kojih se minirana ruda, potom, utovara pri njenom istakanju
čeonim utovarom. Metode su svoj najveći razvoj doživele u drugoj polovini prošlog
382
__________________________________________________________________
veka, a zahvaljujući njima razvijana je i specifična oprema, pre svega mašine za

bušenje minskih bušotina. Najznačajniji period razvoja ovih metoda je sam kraj
prošlog veka, koji je obeležen uvodjenjem hidrauličkih bušilica, koje su u mnogome
uvećale brzine bušenja dubokih minskih bušotina, (slika 345).
Razvoj metoda podetažnog zarušavanja slikovito je prikazan na slici 346, a
može zahvaliti pre svega razvoju opreme za bušenje. Sa usavršavanjem bušilica
omogućeno je stalno povećanje dužine minskih bušotina, što je omogućilo i
povećanje visine bloka rude koji se otkopava, a samim tim i visine podetaža. Tako
su od prvobitnih visina podetaža od 5 – 6 m, dostignute visine 30 – 40 m, a pri
daljem povećanju ove metode prelaze u blokovske.
Prvobitno je otkopavanje obavljano na način prikazan na detalju (a) slike
346. Ruda je otkopavanja u hodnicima širine 3 - 4 m, visine 2 - 2,5 m, izuzetno i do
3 m. Takav način je uobičajen pri otkopavanju tanjih rudnih ležišta, pri čemu se
otkopom zahvata celokupna moćnost ležišta, a zarušavanjem se obaraju krovne
naslage. Takvo otkopavanje, prema tome, pripada grupi metoda otkopavanja sa
zarušavanjem krovine, koja je obradjena u prethodnom poglavlju.
Način otkopavanja prikazan detaljem (b) može se svrstati u otkopavanje sa
zarušavanjem rude, tačnije u grupu metoda podetažnog zarušavanja.. Otkopavanje
se, kako je prikazano, obavlja na taj način što se u prvoj fazi otkopava ruda izradom
otkopnog hodnika (1) , a potom se , pri odstupnom otkopavanju, obara krovna ruda
(2). Otkopi mogu biti razvrstani uzduž ili popreko na ležište. Ruda se obara
miniranjem kratkim minskim bušotinama u obe faze otkopavanja.. Za utovar i odvoz
rude iz otkopa do rudnog okna koriste se manje pneumatske utovarno-transportne
mašine.
a) b)
Slika 345. Grafički prikaz razvoja opreme, kako ga prikazuje firma

Atlas Copco – Švedska, za horizontalno(a) i vertikalno bušenje (b)
383
___________________________________________________________________
Povećanje proizvodnosti otkopa i smanjenje učešća pripreme za otkopavanje

postiže se povećanjem visine bloka rude, koji se otkopava iz podetažnog hodnika.
Detalj (c) prikazuje slučaj kada se do starog rada, (prethodno zarušenog otkopa), u
jednom boku otkopnog podetažnog hodnika ostavlja zaštitni stub rude, tako da se pri
odstupnom otkopavanju iz podetažnog hodnika (1) u odsecima dužine 1,5 - 2,0 m,
prvo otkopava ruda u boku hodnika (2), a potom se nad delom podetažnog hodnika
i otkopanog dela stuba obara krovna ruda (3). Prednost ovakvog načina otkopavanja
je u tome što izostaje kontakt podetažnog hodnika i starog rada prethodno zarušenog
otkopa, veća je sigurnost pri otkopavanju u prvoj fazi, (izrada podetažnog hodnika),
manji je obim podgradjivanja, smanjuje se koeficijent pripreme , a proizvodnost
otkopa se povećava. Nedostatak je u tome što se povećavaju gubici rude i njeno
osiromašenje u toku otkopavanja.
Slika 346. Razvoj metoda podetažnog zarušavanja
384
__________________________________________________________________
Dalji razvoj ovakvog otkopavanja prikazan je na detalju (d) i on

podrazumeva otkopavanje rude u oba boka podetažnog hodnika, a potom se
zarušava krovna ruda. Kod sve četiri nabrojane varijante, ruda se obara kratkim
minskim bušotinama, a takav način otkopavanja primenjivan je ranije kada se nije
raspolagalo sa odgovarajućom opremom za bušenje dubokih minskih bušotina.
Razvoj podetažnog zarušavanja, jasno se uočava kod sledeće četiri varijante,
koje su prikazane na detaljima (e) do (h). Kada je stvorena mogućnost bušenja
dubljih minskih bušotina (5 - 10 m), sa otkopavanja prikazanog na detalju (d) prešlo
se na način otkopavanja prikazan detaljem (e). S obzirom da se minirana ruda iz
boka podetažnog hodnika ne može utovariti utovarnom mašinom, bilo je logično da
se taj deo rude ne minira, pa su izostale donje bušotine “lepeze”, kako je to
prikazano na detalju (f), a potom i na detalju (g), gde se minske bušotine u boku
podetažnog hodnika uopšte ne buše.
Laboratorijska ispitivanja na modelima dovela su do zaključka da se ruda iz
bočnih delova miniranog pojasa istače pod uglovima većim od 60o – 70o, što je
uticalo na povećanje ugla nagiba krajnjih bušotina “lepeze”. Kod varijante
otkopavanja, prikazane na detalju (h), krajnje bušotine u “lepezi” buše se do sredine
viših podetažnih hodnika, pri čemu je njihov ugao nagiba oko 60o. Takav način
bušenja primenjivan je pri otkopavanju rudnog tela “Kamenjar” iznad IX horizonta
u borskoj jami, /51/.
Dalje povećanje ugla nagiba minskih bušotina dovelo je do konstrukcije
metode prikazane na detalju (i), koja je našla najveću primenu u dosadašnjoj praksi
otkopavanja u našim i inostranim rudnicima. Ova varijanta otkopavanja primenjuje
se poslednjih godina u borskoj jami za otkopavanje rudnih tela “Tilva Roš” i
“P2A”. Blok rude koji se otkopava ima romboidalan oblik, visina izmedju podetaža
povećana je od prvobitnih 10 - 12 m, na 15 m, a rastojanje izmedju podetažnih
hodnika od 11 na 14 m.
Švedjani su u rudniku Kiruna primenjivali varijantu otkopavanja prikazanu
na detalju (j), koja se karakteriše bušenjem dubokih minskih bušotina sa približno
paralelnim rasporedom. Za ovakav način otkopavanja potrebno je graditi podetažne
hodnike znatno veće širine (preko 5 m), a za potrebe bušenja konstruisane su
posebne mašine za bušenje (klase Simba 300), kod kojih postoji konstrukciona
mogućnost horizontalnog pomeranja lafete po nosećoj gredi. Otkopni blok sve više
gubi formu romboidalnog oblika i približava se pravougaonoj formi.
Radikalno unapredjenje metode podetažnog zarušavanja i njena
racionalizacija u smislu smanjenja obima pripremnih radova, postignuta je
modifikacijom klasične “švedske varijante” (sl. 339-f do 339-j) u varijantu
prikazanu na detalju (k). Kod ove varijante u potpunosti izostaje svaki drugi
podetažni nivo, visina izmedju podetaža se povećava na 20 - 30 m, izuzetno i više, a
samim tim se značajno povećava i visina pojasa minirane rude. Ona se, doduše, ne
povećava proporcionalno povećanju visine izmedju podetažnih hodnika (nivoa), a
veća je, u odnosu na visinu izmedju podetaža, za visinu grebena izmedju
podetažnih hodnika.
Dalje povećanje visine izmedju podetaža, kod poslednje varijante
otkopavanja, zavisi prevashodno od mogućnosti bušenja dubokih minskih bušotina.
Naime, pri dužinama minskih bušotina većim od 40 - 50 m, njihova devijacija može
385
___________________________________________________________________
dostići takvu veličinu, da se ne može garantovati željeni oblik “lepeze” minskih

bušotina, niti regularni uslovi otkopavanja, a granulacija minirane rude se samim tim
dovodi u pitanje. Medjutim, dalje značajno povećanje visine izmedju podetaža
dovelo bi do izjednačavanja ove visine sa visinom horizonta, pri čemu bi podetažno
otkopavanje prešlo u etažno, odnosno u metode blokovskog otkopavanja. O ovim
metodama će biti kasnije više govora, a suština problema je i u stvarnim
mogućnostima efikasnog čeonog istakanja minirane rude iz pojasa tako velike
visine.
3.8.2.1. Primena metoda podetažnog zarušavanja u različitim uslovima

rudnih ležišta
Kao što je napomenuto, ove se metode primenjuju u različitim ležišnim

uslovima, a najpovoljniji uslovi primene su u ležištima strmog zaleganja, budući da
minirana ruda u otkopima gravitaciono silazi na nivo podetažnog hodnika u kome se
ona utovara. Isto tako, ruda se gravitaciono spušta i kroz rudna okna sa viših
podetaža na nivo transportnog hodnika, pa se rudna okna moraju graditi kao
vertikalna ili sa vrlo strmim uglom nagiba (uglavnom preko 60o). U slučaju
otkopavanja ležišta vrlo velike moćnosti (preko 50 - 60 m), njihov nagib nema tako
veliki značaj.
Moćnost rudnog tela može biti od najmanje 2 - 3 m, pa do maksimalno
moguće. U zavisnosti od moćnosti i ugla nagiba rudnog tela, projektom se daju
odgovarajuća rešenja za otvaranje i pripremu. Sa stanovišta primene, ove su metode
veoma “fleksibilne” u pogledu mogućnosti primene u različitim uslovima u ležištu,
pripremom se otkopavanje lako prilagodjava promenama moćnosti i nagiba rudnog
tela (promenom visine izmedju podetaža, položaja podetažnih hodnika u odnosu na
podinu ležišta, izborom uzdužnog ili poprečnog položaja otkopnih hodnika i sl.).
Otkopavanje podetažnim zarušavanjem ima i odredjenih nedostataka, od
kojih su najznačajniji sledeći:
- otkopavanjem se uslovljava zarušavanje krovinskih naslaga što izaziva
deformacije površine, što je zajednička odlika svih metoda otkopavanja sa
zarušavanjem
- karakter obaranja i utovara minirane rude je takav da se ne može izbeći
pojava odredjenih gubitaka rude, a oni su različiti u zavisnosti od oblika, moćnosti,
nagiba pojasa miniranja i drugih uslova (primenjena utovarna oprema, kontrola
sadržaja metala i dr.),
- u toku istakanja (utovara) minirane rude, dolazi i do njenog osiromašenja,
koje je obrnuto proporcionalno veličini izgubljene rude iz miniranog pojasa,
- metoda otkopavanja u zavisnosti od veličine osnovnih parametara, ima
srazmerno veći obim pripreme (veliki koeficijent pripreme), s obzirom da se hodnici
rade na relativno bliskom medjusobnom rastojanju po vertikali i horizontali,
- obaranje rude u pojasima manje moćnosti uslovljava diskontinuitet u
otkopavanju zbog česte izmene procesa bušenja i miniranja i procesa utovara
minirane rude što uslovljava potrebu premeštanja opreme i smanjenje njenog
iskorišćenja
386
__________________________________________________________________
1. Podetažno otkopavanje u ležištima manje moćnosti
U rudnim žicama srednje i veće moćnosti, a koje u suštini pripadaju grupi

ležišta manje moćnosti, podetažno zarušavanje se primenjuje na način kako je to
prikazano na slici 347. Moćnost rudnih žica je 2 - 4 m, ali se otkopavanje, na način
sličan ovom, može primeniti i u rudnim žicama veće moćnosti.
Otkopavanje rude iz podetažnih hodnika je odstupno, a priprema otkopnog
bloka obavlja se izradom pripremnog rudno-prolaznog uskopa na rastojanju 50 - 100
m od granice otkopavanja, odnosno od prethodno otkopanog bloka.
Iz pripremnog uskopa se, sukcesivno sa otkopavanjem odozgo naniže,
izradjuju podetažni otkopni hodnici na visinskoj razlici 7 - 9 m. U ležištima manjeg
nagiba usvajaju se manje visinske razlike zmedju podetaža, (5 - 7 m), dok se u
ležištima strmog zaleganja i veće moćnosti visinska razlika izmedju podetaža usvaja
u granicama 7 - 10 m.
Sa otkopavanjem se počinje od kraja najvišeg podetažnog hodnika izradom
uskopa za zasecanje (izrada slobodnog prostora), a po formiranju otkopa nagiba oko
60o, ruda se nadalje obara sa dva do tri miniranja kratkim minskim bušotinama,
odnosno i sa dužim, kako je to na slici prikazano.
Slika 347. Otkopavanje podetažnim zarušavanjem u tankim rudnim ležištima
Utovar i odvoz rude obavljaju se manjim pneumatskim utovarno-

transportnim mašinama. Provetravanje otkopnih čela je separatno. Istovremeno se
može otkopavati na više podetaža u jednom bloku, s tim da otkopna čela na višim
podetažama prednjače pred onim na nižim za najmanje 15-20 m, izuzetno do 30 m.
Na sličan način se otkopavanje može obavljati dvokrilno u otkopnim
blokovima veće dužine, kako je to prikazano na slici 348, koja prikazuje način
otkopavanja u rudniku olova i cinka «Zletovo» u Makedoniji.
U otkopnim blokovima dužine 100 – 120 m izradjuju se rudna i transportno-
prolazna okna u sredini; rudna okna u podinskim stenama, a transportno-prolazna
okna u rudnoj žici. Na visinskoj razlici 6 – 10 m izradjuju se podetažni otkopni
hodnici iz kojih se vrši odstupno otkopavanje.
387
___________________________________________________________________
Slika 348. Metoda podetažnog zarušavanja u rudnim žicama rudnika

« Zletovo» - Makedonija
Otkopavanje nešto moćnijih rudnih žila (debljine 6 - 10 m) može se postići

izradom podseka na otkopu da bi se zahvatila oborena ruda i u bokovima
podetažnog hodnika, koji je znatno manje širine od moćnosti rudne žice. Primer
ovakvog otkopavanja prikazan je na slici 349, a predstavlja način otkopavanja
primenjen u rudniku «Sasa» u Makedoniji.
Kako je na slici prikazano, u otkopnim blokovima se otkopava dvokrilno pri
čemu je dužina bloka 60 m. U sredini otkopnog bloka, a po podini žice, izradjuju se
rudni i transportno-prolazni uskopi, iz kojih se podetažni hodnici izradjuju na
visinskoj razlici od 6 m. U toku otkopavanja se, u cilju utvrdjivanja moćnosti rudne
žice, izradjuju prečni hodnici na medjusobnom rastojanju 2,5 m, koji imaju funkciju
podseka pri utovaru minirane rude. Ruda se obara miniranjem paralelnih minskih
bušotina male dužine, s obzirom da je debljina rudne ploče iznad podetažnog
hodnika samo 3,5 m. Racionalizacija ovakvog otkopavanja može se postići bitnim
povećanjem visine izmedju podetaža, što u razmatranom slučaju može biti
ograničeno nedovoljnim nagibom ležišta.
Rudne žice moćnosti preko 6 - 8 m ne mogu se uspešno otkopavati iz jednog
podetažnog hodnika izradjenog po pružanju ležišta, jer bi širina podseka bila velika i
ne bi se uspešno zahvatala ruda iz bokova podetažnog hodnika (otkopa). Na slici
350, koja takodje predstavlja primer otkopavanja u rudniku «Sasa» u Makedoniji,
prikazano je rešenje pripreme za otkopavanje sa dva paralelna i uzdužna podetažna
hodnika na svakom podetažnom nivou. Otkopna čela u oba podetažna hodnika
nalaze se u jednoj ravni, a očigledno je da se iz svakog od njih dobija različita
količina minirane rude.
Veća moćnost ležišta omogućava povećanje visine izmedju podetaža, čime
se povećava proizvodnost otkopa i efikasnost korišćenja mašina za bušenje i utovar i
prevoz rude. Minske bušotine za obaranje rude buše se sa lepeznim rasporedom.
Rastojanje izmedju “lepeza” minskih bušotina je 1,4 - 1,6 m, pri čemu se u jednom
redu izbuši 82 m minskih bušotina, a miniranjem obori oko 400 t rude.
388
__________________________________________________________________
Slika 349. Podetažno zarušavanje u moćnim rudnim žicama u rudniku

«Sasa» - Makedonija
Slika 350. Otkopavanje moćnih rudnih žica podetažnim zarušavanjem iz dva

paralelna hodnika
389
___________________________________________________________________
Pri otkopavanju su postignuti sledeći rezultati:

- koeficijent pripreme 0,0054 m/t ,
- koeficijent obaranja rude 4,57 t/m ,
- koeficijent iskorišćenja rude 0,86
- koeficijent osiromašenja rude 0,23
- učinak na otkopavanju 37,0 t/nadn.
2. Podetažno zarušavanje u ležištima veće moćnosti sa podetažama

manje visine
U ležištima moćnosti većoj od 15 - 20 m podetažno otkopavanje sa

zarušavanjem se vrši iz prečnih otkopnih hodnika, kako je prikazano na slici 351.
Bez obzira što se u takvim uslovima danas primenjuju savremenije varijante
podetažnog zarušavanja, ova konstrukcija metode prikazuje se kao jedna od
mogućih, u svakom slučaju kao varijanta primenljiva u ležištima nepravilnog
zaleganja i neravnomernog pojavljivanja. Metoda se primenjuje u strmijim rudnim
ležištima, pri čemu se otkopni blokovi pripremaju izradom transportno-prolaznih i
rudnih uskopa, smernih podetažnih hodnika i prečnih otkopnih hodnika. Dužina
otkopnih blokova je 50 - 100 m u zavisnosti od toga da li se priprema obavlja
jednokrilno (kao na slici) ili dvokrilno u odnosu na izradjene uskope ili okna.
Slika 351. Metoda podetažnog zarušavanja iz prečnih hodnika pri manjim

visinama podetaža
Otkopavanje rude iz prečnih otkopnih podetažnih hodnika obavlja se po

šemi prikazanoj na slici 346-e. Minske bušotine se buše stubnim (lafetnim) bušaćim
čekićima u obliku “polulepeza”, dok se za utovar minirane rude i njen prevoz do
rudnog okna koriste pneumatske utovarno-transportne mašine.
390
__________________________________________________________________
Na jednom podetažnom nivou se može otkopavati istovremeno iz više

podetažnih hodnika čija su radna čela stepenasto rasporedjena. Prikazani raspored
prečnih hodnika ne omogućava uspešno dobijanje rude, koja ostaje nezahvaćena u
grebenima izmedju njih, a to ukazuje da bi povoljniji bio njihov tzv. “šah-mat”
raspored. Proizvodnost otkopa je relativno mala i srazmerna je veličini bloka rude
koji je u ovom slučaju pravougaonog oblika i čije dimenzije zavise od visine
izmedju podetaža. Ona takodje zavisi i od vrste i efikasnosti rada utovarno-
transportne mašine.
3. Podetažno zarušavanje sa frontalnim rasporedom otkopnih čela
Primenjuje se u sličnim uslovima kao i prethodna varijanta otkopavanja.

Otkopni podetažni hodnici izradjuju se poprečno na rudno telo, a istovremenim
otkopavanjem iz više podetažnih hodnika, koji su u jednoj liniji, formira se “front”
otkopa veće dužine, što se vidi na horizontalnom preseku slike 352. Otuda i naziv
ovoj metodi “frontalno podetažno zarušavanje”, /21/.
Slika 352. Frontalno podetažno zarušavanje
Blokovi rude, koji se otkopavaju, imaju pravougaonu formu, zbog čega se

zarušavanje rude obavlja miniranjem “polulepeza” minskih bušotina. Radi
efikasnijeg utovara minirane rude iz prostora izmedju susednih podetažnih hodnika,
na čelu ovih hodnika se obavlja levkasto podsecanje, kako je na slici prikazano. Bez
obzira na to, ne može se izbeći gubljenje dela minirane rude u grebenima izmedju
podetažnih hodnika.
Za razliku od ove varijante, u specifičnim uslovima otkopavanja nekih
rudnih ležišta moguća je primena i varijante frontalnog otkopavanja prikazane na
slici 353. Otkopi u ovom slučaju imaju oblik, koji mnogo više odgovara frontalnom
čelu poput širokočelnog otkopa sa zarušavanjem krovne rude. Prema podacima iz
literature /26/, u švedskim rudnicima je eksperimentisano i sa ovakvim načinom
otkopavanja, ali metoda nije imala neki veći praktičan značaj.
391
___________________________________________________________________
Slika 353. Frontalno podetažno zarušavanje (Longwall Caving) u jedinstvenom

podetažnom otkopu oblika i principa otkopavanja kao na širokom čelu
Osnovni motiv za primenu ovakvog načina otkopavanja je bio pokušaj da se

obezbedi protočno provetravanje na otkopu. Kao što je na slici prikazano, izmedju
dva podetažna hodnika izradjena na medjusobnom rastojanju od 20 - 40 m, formira
se frontalni otkop u vidu podseka iz koga se obara krovna ruda bušenjem bušotina
naviše. Visina krovne rude može biti 10 - 15 m. Ruda se na otkopnom čelu (frontu)
može minirati na manjoj dužini, tako da se obaranje na celoj dužini čela postigne sa
nekoliko miniranja. Nema sumnje da ovakav način pripreme smanjuje koeficijent
pripreme, a koji zavisi od medjusobnog rastojanja izmedju podetažnih hodnika i
visinske razlike izmedju podetaža.
Minirana ruda se sukcesivno utovara na čelu i prevozi do rudnog okna. Kroz
ventilaciono okno dolazi na nivo podetaže svež vazduh, koji onda prolazi duž
otkopnog čela i vraća se krovinskim hodnikom i prečnim hodnikom do okna za
izlaznu vazdušnu struju. Radi sprečavanja mešanja izlaznog vazduha sa svežom
vazdušnom strujom, u prečnom hodniku je postavljena ventilaciona pregrada, a od
nje do okna postavljen “ventilacioni most” od ventilacionih cevi.
Nakon obaranja krovne rude u pojasu širine 1,5 - 2 m, pristupa se
podsecanju čela kratkim minskim bušotinama, a na slici je prikazana mogućnost i
naizmeničnog miniranja u podseku i na obaranju krovne rude. Uslovi za utovar rude
su nepovoljniji, a smanjena je efikasnost na obaranju rude zbog većeg učešća
bušačko-minerskih radova na podsecanju čela. Zbog toga ova varijanta podetažnog
zarušavanja nije našla praktičnu primenu.
4. Podetažno zarušavanje sa magaziniranjem rude
Na slici 354 prikazano je podetažno zarušavanje sa specifičnim načinom

otkopavanja. Ruda se obara iz podetaža manje visine, utovara se zapreminski višak
minirane rude, a preostali deo ostavlja za kasnije istakanje. Na taj način se sa
nekoliko otkopanih podetaža formira magazin rude, koja se potom istače iz
prostorija pripremljenog dna magazina.
392
__________________________________________________________________
Ovaj način se suštinski razlikuje od varijante podetažnog zarušavanja sa

magaziniranjem rude koja je data u literaturi /B. Gluščević 1974./. Interesantno je
napomenuti da je na ovom principu projektovano otkopavanje sigurnosnih stubova u
borskoj jami još šezdesetih godina, ali metoda nije doživela primenu u praksi (v. sl.
355)
Slika 354. Podetažno zarušavanje sa magaziniranjem rude (pri obaranju rude

istače se zapreminski višak, a nakon obaranja rude po visini celog bloka
ruda se konačno istače kroz rudne sipke)
Osnovna prednost ovakvog otkopavanja je u tome što se izbegava istakanje

rude iz svakog miniranog pojasa, kada se neminovno javlja osiromašenje rude, već
se ruda istače iz magazina velike zapremine, kada se dobija velika količina čiste
rude, a ukupno iskorišćenje može biti relativno visoko, uz srazmerno nisko
osiromašenje rude.
Kao što je na slici prikazano, u otkopnom bloku, u rudnom telu, ruda se
obara iz više podetažnih hodnika, zavisno od širine bloka, a isto tako i sa više
podetažnih nivoa (u razmatranom primeru 7 podetaža) relativno manje visine. Pri
miniranju rude iz svakog podetažnog hodnika, nakon miniranja se utovara odredjena
količina rude kao zapreminski višak, radi toga da se poveća rastresitost preostale
rude, čime se omogućuje miniranje narednih pojasa. Preostala ruda ostaje kao
magazinirana i ispunjava prostor celokupnog otkopnog bloka.
Na dnu bloka u kome se ruda magazinira, izradjuju se pripremne prostorije
za njeno istakanje u vidu bočnih utovarnih komora (niša) izradjenih izmedju
utovarnih hodnika i podetažnih hodnika za obaranje rude. Utovarne komore se, u
zavisnosti od usvojene konstrukcije, mogu izradjivati jednostrano ili dvostrano u
odnosu na utovarni hodnik, a njihovo medjusobno rastojanje je obično 6 - 8 m.
Prednosti ovakvog otkopavanja su nesumnjive u svakom slučaju kada se želi
da dobije što čistija ruda. Medjutim, za prikazanu konstrukciju podetažnog
zarušavanja očigledno je da je obim pripreme nešto veći zbog male visine izmedju
podetaža i posebne pripreme dna bloka. U svakom slučaju ovakav način može biti
interesantan i opravdan za otkopavanje manjih rudnih tela kada ruda nije sklona
oksidaciji.
393
___________________________________________________________________
Slika 355. Metoda otkopavanja podetažnim zarušavanjem sa

magaziniranjem rude, koja je razmatrana za otkopavanje sigurnosnih
stubova u borskoj jami
5. Švedska varijanta podetažnog zarušavanja
Metoda podetažnog zarušavanja sa romboidalnim oblikom bloka rude, koji

se otkopava, u našoj i ruskoj literaturi često ima naziv “švedska varijanta
podetažnog zarušavanja”. Ovo ime s pravom nosi s obzirom da su švedski rudnici
Kiruna, Malmberget i Grengesberg, doprineli značajnom razvoju i primeni ove
metode otkopavanja. Pored velike primene u brojnim svetskim rudnicima, ovo je
nesumnjivo metoda otkopavanja koja je doživela najveće naučno izučavanje,
teoretsko i laboratorijsko na modelima. Proizvodjači opreme su na odgovarajući
način doprineli razvoju ove metode otkopavanja proizvodeći specijalizovanu
opremu, pre svega mašine za bušenje minskih bušotina namenjenu prevashodno za
ovakav način otkopavanja.
Švedska varijanta podetažnog zarušavanja se primenjuje u različitim
uslovima pojavljivanja rudnih ležišta. Najpovoljniji uslovi su u moćnim ležištima sa
strmim zaleganjem, sa umereno čvrstom rudom i krovinskim naslagama koje se lako
obrušavaju, (slika 356).
Metoda otkopavanja podrazumeva primenu najsavremenije opreme za
bušenje minskih bušotina, miniranje, utovar minirane rude i njen prevoz do rudnih
okana, a takodje i savremene opreme za izradu pripremnih prostorija i ostale
pomoćne operacije (ankerisanje, dopremu materijala i dr.). Zahvaljujući tome, ova
metoda spada u grupu visokoproizvodnih i visokoproduktivnih metoda otkopavanja,
koje se uspešno primenjuju i za otkopavanje siromašnih rudnih ležišta.
Zahvaljujući njenim prednostima, ova metoda je našla primenu u različitim
ležišnim uslovima. U ležištima moćnosti do 20 m otkopavanje se obavlja iz
podetažnih hodnika izradjenih po pružanju rudnog tela, dok se u moćnijim rudnim
telima ovi hodnici izradjuju popreko na rudno telo od podine ka krovini ili obrnuto.
Zbog potrebe zasecanja na početku otkopavanja iz svakog podetažnog hodnika, veća
394
__________________________________________________________________
se efikasnost pri otkopavanju postiže pri moćnosti rudnog tela iznad 50 - 60 m. U

ležištima sa blažim padom osnovni podetažni hodnici (smerni) mogu se izradjivati u
krovinskom delu ležišta, a prilagodjavanje konstrukcije metode otkopavanja
uslovima zaleganja ležišta moguće je i odgovarajućim izborom visine izmedju
podetaža.
Slika 356. Podetažno otkopavanje primenjeno u švedskom rudniku Kiruna
Priprema za otkopavanje, pri klasičnoj konstrukciji metode, prikazana je na

slici 357. Ležište se po pružanju deli na otkopne blokove dužine 100 - 200 m,
izuzetno i više, zavisno od njegove moćnosti. Za svaki otkopni blok izradjuje se
rudno okno, obično u podinskim stenama, koje je povezano sa svakim podetažnim
nivoom, tj. smernim podetažnim hodnikom. Za dva do tri otkopna bloka izradjuje se,
takodje u podini ležišta, pripremni “spiralni” uskop, kojim se obezbedjuje
komuniciranje izmedju pojedinih podetaža ili osnovnog horizonta i podetaža.
Visina izmedju podetaža usvaja se u granicama 10 - 15 m, i zavisi od
moćnosti i nagiba rudnog tela., kao i stepena mehanizovanosti tehnološkog procesa,
a takodje i od godišnjeg kapaciteta rudnika i od nivoa tehnološkog razvoja rudnika.
Na pojedinim podetažnim nivoima izradjuju se smerni podetažni hodnici iz
kojih se, na medjusobnom rastojanju koje približno odgovara visinskoj razlici
izmedju podetaža (10 - 15 m), izradjuju prečni podetažni (otkopni) hodnici. Oni se
izradjuju do kontakta sa krovinskim stenama, čime se utvrdjuje konkretna moćnost
rudnog tela u svakom podetažnom hodniku.
Kod ove konstrukcije metode otkopavanja izuzetno je važan raspored
podetažnih hodnika u prostoru. Hodnici na nižoj podetaži moraju biti tačno
rasporedjeni u osi izmedju dva hodnika na višoj podetaži, kako je na detalju slike
357 prikazano. Na taj način blok rude koji se otkopava iz jednog hodnika dobija
395
___________________________________________________________________
oblik romboida, koji približno odgovara elipsoidu točenja, koji se u teoriji točenja
minirane rude uzima kao verovatan prostor iz koga se istače minirana ruda. Širini
elipsoida točenja mora odgovarati moćnost pojasa minirane rude, koja se odredjuje
linijom najmanjeg otpora reda minskih bušotina u »lepezi«. Medjusobni odnos
moćnosti pojasa koji se minira i dobijenog pojasa minirane rude uslovljen je
koeficijentom rastrešenja rude pri miniranju:
m1 = m . Kr , gde su:
m1 – moćnost pojasa minirane rude, m,
m – moćnost pojasa miniranja, m.
Koeficijent rastrešenja, Kr, u prirodnim uslovima, kreće se u granicama 1,1
– 1,3, a moćnost pojasa miniranja, time i pojasa minirane rude zavisi i od visine
pojasa, koja je jednaka dvostrukoj visini izmedju podetaža.
Miniranje rude se može postići miniranjem jedne ili dve »lepeze« minskih
bušotina i to je jedan od najznačajnijih faktora u primeni ove metode otkopavanja
(m = W do 2W , gde je W – linija najmanjeg otkopa jedne »lepeze« minskih
bušotina).
Slika 357. Priprema za metodu podetažnog zarušavanja (švedska varijanta)
Otkopavanje u svakom podetažnom hodniku počinje izradom zaseka, kojim

se formira početni slobodni prostor potreban za uspešno miniranje prvih “lepeza”
minskih bušotina. Posle zasecanja pristupa se otkopavanju rude naizmeničnim
396
__________________________________________________________________
bušenjem i miniranjem jedne do dve “lepeze” minskih bušotina, (slika 358), u

zavisnosti od moćnosti pojasa miniranja i veličine linije najmanjeg otpora, odnosno
rastojanja izmedju “lepeza” - redova minskih bušotina. S druge strane, moćnost
pojasa miniranja uslovljena je moćnošću pojasa minirane rude, koja zavisi od načina
utovara i tipa primenjene utovarne ili utovarno-transportne mašine za utovar na čelu
hodnika, (slika 359).
Na uspeh primene metode podetažnog zarušavanja najveći značaj ima izbor
optimalne moćnosti pojasa miniranja, odnosno i dobijenog pojasa minirane rude. On
se, pored ostalog odredjuje i laboratorijskim ispitivanjem na fizičkim modelima.
Moćnost pojasa miniranja zavisi i od primenjenog načina utovara rude, odnosno od
dubine uranjanja utovarnog organa mašine u kosinu pojasa minirane rude. O tome se
može više informacija dobiti iz literature koja se odnosi na primenu ovih metoda.
d)
Slika 358. Raspored minskih bušotina kod metode podetažnog zarušavanja:

a) bušenje 8 bušotina u »lepezi«, b) bušenje 6 bušotina u lepezi, c) paralelan
raspored bušotina, d) mašina za bušenje konstruisana posebno za bušenje minskih
bušotina sa rasporedom datim na detalju (a) i (b)
U praksi se često otkopavanje tako organizuje da se u odredjenom broju

podetažnih hodnika izbuše “lepeze” minskih bušotina na celoj njihovoj dužini, pa se
zatim naizmeničnim miniranjem pojedinih “lepeza” i utovarom minirane rude
obavlja otkopavanje. U takvim okolnostima mora se utvrditi mogućnost održanja
izbušenih bušotina u dužem vremenskom periodu.
Utovar rude pri tzv. čeonom istakanju iz pojasa minirane rude, obavlja se
najčešće utovarno-transportnim mašinama sa dizel pogonom, eventualno i
primenom odgovarajućih konstrukcija ovih mašina sa elektro pogonom. U izuzetnim
slučajevima, u manjim rudnim telima, primenjuju se pneumatske utovarno-
transportne mašine. Medjutim, moguća je i primena utovarnih mašina, pri čemu se
za prevoz rude do rudnih okana koristi jamski kamion. Za utovar se tada koriste
utovarne mašine sa kontinuiranim radom sa bočnim zahvatom (tipa JOY) ili sa
zahvatom odozgo, što je slučaj kod utovarne mašine H a ggloader.
397
___________________________________________________________________
Slika 359. Način utovara rude pri tzv. čeonom istakanju rude iz pojasa male
moćnosti: a) utovarno-transportnom mašinom, b) utovar H a ggloader- om u jamski
kamion
U praksi primene ovih metoda otkopavanja javljaju se brojne nepravilnosti

od kojih zavisi uspešnost njihove primene. Neke od njih su:
- nepravilan raspored podetažnih hodnika (odstupanje od projektovanog),
- nepravilno miniranje uslovljeno nedovoljnim punjenjem oštećenih minskih
bušotina, kada se javljaju krupni komadi rude koji ometaju normalan tok rude,
- nepravilno iniciranje minskih bušotina i izazivanje velikog sabijanja
minirane rude,
- oštećenje krova podetažnog hodnika čime se menjaju uslovi istakanja rude,
- nepravilnosti u istakanju minirane rude i procena trenutka prestanka daljeg
istakanja rude.
U toku rada na otkopavanju neophodno je permanentno obezbediti efikasno

provetravanje otkopnih čela, što se postiže separatnim provetravanjem, upotrebom
cevnih ventilatora i plastičnih vetrenih cevi odgovarajućeg prečnika, (600 – 1000
mm).
U zavisnosti od potrebnog kapaciteta i veličine ležišta ili rudnog tela, može
se otkopavati iz više podetažnih hodnika, izuzetno istovremeno na dva ili više
podetažna nivoa. Na osnovu predvidjene dinamike otkopavanja, potrebno je odrediti
broj radnih čela, tj. podetažnih hodnika u kojima se obavlja otkopavanje. Tačnije,
potrebno je odrediti broj podetažnih hodnika u kojima se obavlja utovar rude za
obezbedjenje potrebnog smenskog ili dnevnog kapaciteta, a srazmerno tome i
potreban broj hodnika u kojima se obavlja bušenje minskih bušotina, broj čela na
kojima se obavlja miniranje, a takodje i broj čela u podetažnim hodnicima kojima
se vrši blagovremena priprema za predstojeće otkopavanje.
Organizacijom rada na otkopavanju se, takodje, može predvideti rad samo
na jednoj podetaži, ako ležište ima veće prostranstvo, ili na dve i više podetaža. Pri
tome, otkopi na višim podetažama prethode pred otkopima na nižim za utvrdjeno
sigurnosno rastojanje, koje nije manje od 20 - 30 m, (više o ovoj metodi može se
naći u literaturi /51/).
398
__________________________________________________________________
6. Primena švedske varijante podetažnog zarušavanja u ležištima

srednje moćnosti
Švedska varijanta koja se karakteriše romboidalnim oblikom bloka rude,

može se primeniti i u ležištima manje moćnosti od one u kojoj se podetažni hodnici
izradjuju popreko na ležište. U ležištima moćnosti min 5- 10 m, otkopavanje ovom
metodom se može vršiti izradom podetažnih hodnika po pružanju ležišta, kako je
prikazano na slici 360. U slučaju moćnosti ležišta do 10 m izradjuje se po jedan
podetažni hodnik na visinskim rastojanjima 10 – 12 m. Pri većoj moćnosti (15 – 20
m) rade se po dva hodnika. I u ovom slučaju se mora strogo voditi računa da
podetažni hodnici imaju pravilan prostorni položaj, koji uslovljava formiranje
željenog romboidalnog oblika bloka rude koja se otkopava.
Priprema za otkopavanje se sastoji u izradi pripremnog (spiralnog) uskopa obično za
dva otkopna bloka izmedju kojih se izradjuje i zajedničko rudno okno. Iz hodnika
kojim se iz pripremnog uskopa ulazi u ležište na nivou svake podetaže, izradjuju se
smerni (otkopni) podetažni hodnici na dužini koja odgovara usvojenoj dužini
otkopnog bloka. Ova dužina je uslovljena primenjenom utovarno-transportnom
mašinom i ne bi trebalo da bude veća od 100 – 120 m u slučaju primene
pneumatskih utovarno-transportnih mašina, odnosno najviše 200 – 250 m pri
primeni utovarno-transportnih mašina sa dizel pogonom.
Slika 360. Primena metode podetažnog zarušavanja (švedske varijante)

u ležištima moćnosti do 20 m
Ostali procesi otkopavanja su isti kao i kod primene otkopavanja iz prečnih

hodnika u moćnim ležištima. Na kraju podetažnog hodnika se izradjuje zasek kao
slobodna površina za početno miniranje rude, a dalje se proces otkopavanja odvija
izvodjenjem procesa bušenja minskih bušotina, miniranja i utovara minirane rude.
Na odgovarajući način treba rešiti i problem provetravanja tako da se maksimalno
smanji dužina separatnog provetravanja podetažnih hodnika.
399
___________________________________________________________________
7. Metoda podetažnog zarušavanja sa većom visinom podetaža
U istim uslovima u kojima se primenjuje

švedska varijanta podetažnog zarušavanja,
može se primeniti i varijanta sa značajno
povećanom visinom izmedju podetaža.
Tačnije, može se govoriti o tome da se može
izbeći svaki drugi podetažni nivo, odnosno da
se podetažni hodnici rade na podetažama sa
visinskom razlikom 20 – 30 m, izuzetno i
više. Izgled bloka rude, koji se otkopava,
prikazan je na slici 361, a principi pripreme
ležišta za otkopavanje su isti kao kod švedske
varijante i prikazani su na slici 362.
Značajno smanjenje pripreme kod ove
varijante metode podetažnog zarušavanja
smanjuje troškove pripreme, pri čemu se
visina pojasa miniranja ne menja srazmerno
povećanoj visini izmedju podetaža. Postižu se,
pri tome, nešto nepovoljniji parametri
istakanja minirane rude, koji, medjutim, mogu
Slika 361. Raspored bušotina biti opravdani racionalizacijom pripreme za
kod modifikovane švedske otkopavanje.
varijante podetažnog zarušavanja
Slika 362. Modifikovana švedska varijanta podetažnog zarušavanja
400
__________________________________________________________________
Na slici 362 uslovno je prikazano izvodjenje tri različite tehnološke operacije:

bušenje ne čelu podetažnog hodnika, bušenje dubokih minskih bušotina i utovar
minirane rude, na tri različita podetažna nivoa. Ove radne operacije se, medjutim, u
praksi izvode na jednom podetažnom nivou u većem broju podetažnih hodnika, čiji
broj zavisi od prostiranja ležišta. U praksi retko postoji potreba istovremenog
otkopavanja na dva ili tri podetažna nivoa, jer je potreban kapacitet otkopavanja
uskladjen sa veličinom ležišta.
8. Metoda podetažnog zarušavanja sa prethodjenjem miniranja
Na slici 363 prikazano je idejno rešenje metode podetažnog zarušavanja,

kod koga se, iz istog podetažnog hodnika, može obavljati miniranje sa
prethodjenjem ispred pojasa rude koji se istače. Varijanta nije našla neku veću
primenu, a u ruskoj literaturi se navodi kao mogućnost obaranja rude u pojasima
veće moćnosti kada se koriste prednosti miniranja u stešnjenoj sredini (o tome više u
okviru blokovskih metoda otkopavanja). Uslovi primene i način pripreme su
identični kao kod švedske varijante podetažnog zarušavanja, samo se način
miniranja razlikuje. Ono se izvodi tako što se minske bušotine, pri punjenju
eksplozivom, ne pune u donjem delu na visini najmanje 2,5 – 4,0 m, pa se
miniranjem formira stub rude iznad podetažnog hodnika. Pri miniranju se, znači,
mogu odjednom minirati 3 – 4 ili više redova (»lepeza«) minskih bušotina, a da se
kasnije pročiste nepunjeni delovi bušotina i minira po jedan red preostalih delova
bušotina, kojima se obezbedjuje ruda u novom pojasu istakanja.
Primena ove varijante podetažnog zarušavanja može se pravdati i
neposedovanjem odgovarajućih efikasnijih mašina za bušenje, zbog čega je u većini
ruskih rudnika, u vreme uvodjenja ovih metoda otkopavanja, primenjivano bušenje
ronećim bušaćim čekićima sa većim prečnicima bušotina (obično 105 mm). Ova
varijanta metode podetažnog zarušavanja, može se reći da je prethodila predlogu
nove konstrukcije metode, kod koje se radi poseban hodnik za bušenje dubokih
minskih bušotina, o čemu se govori u narednom naslovu.
9. Metoda podetažnog zarušavanja sa posebnim hodnikom za bušenje
U cilju boljeg korišćenja raspoloživih mašina za bušenje, kao i radi

korišćenja pozitivnih iskustava sa primenom masovnih miniranja u stešnjenoj
sredini, na nekim rudnicima u Rusiji primenjivana je i varijanta metode podetažnog
zarušavanja prikazana na slici 364. Specifičnost ove varijante je u tome što se
izradjuje poseban hodnik za bušenje na nivou bušenja, koji je 8 – 10 m iznad nivoa
utovarnih podetažnih hodnika. Iz ovog hodnika se buše »lepeze« minskih bušotina,
kojima se minira ruda najmanje za dva utovarna hodnika, kako je na slici prikazano.
Takav način pripreme za otkopavanje omogućava znatno veću nezavisnost radova
na bušenju u odnosu na utovar minirane rude, koji se obavlja iz posebnih utovarnih
hodnika.
401
___________________________________________________________________
Slika 363. Metoda podetažnog zarušavanja sa prethodjenjem miniranja,

sa istovremenim miniranjem većeg broja redova minskih bušotina, i naknadnim
miniranjem pojedinačnih redova za formiranje novih pojasa istakanja minirane
rude.
Slika 364. Metoda podetažnog zarušavanja sa posebnim hodnikom za bušenje
402
__________________________________________________________________
U postojećoj udžbeničkoj literaturi (B. Gluščević) ova se varijanta naziva »

metoda podetažnog zarušavanja magazioniranjem rude« ali se ovde takav naziv ne
koristi iz razloga što ova metoda nema sličnosti sa metodama sa magaziniranjem
rude. Radi se samo o prethodjenju miniranja za najviše jedno miniranje, posle čega
se pristupa istakanju minirane rude.
Priprema rudnog ležišta za otkopavanje je specifična po tome što se
priprema svakog podetažnog nivoa ustvari obavlja na dva posebna nivoa: na nivou
bušenja i nivou utovara. Na oba nivoa se rade smerni podetažni hodnici iz kojih se
rade prečni. Na nivou bušenja rade se hodnici bušenja na medjusobnom rastojanju
20 – 24 m, a na nivou utovara iz smernog hodnika se izradjuju prečni hodnici za
utovar rude na medjusobnom rastojanju 10 – 12 m.
Način bušenja je prikazan na slici. Buše se »polulepeze« sa većim brojem
minskih bušotina, (20 – 24), pri čemu se istovremeno minira veći broj redova. U
zavisnosti od izračunate linije najmanjeg otpora, miniraju se najmanje po 3 – 5
redova, čime se obara pojas rude moćnosti 10 – 20 m. Pri tome se miniranje javlja
kao izuzetno delikatna radna operacija, a izvodi se po poznatim principima
miniranja u stešnjenoj sredini. Pri tome, postiže se bolje iskorišćenje energije
eksploziva i bolje usitnjavanje rude.
Iz hodnika za utovar rude, koji se izradjuju na 10 – 12 m nižem nivou, buše
se kraće minske bušotine, takodje sa lepeznim rasporedom, a miniranjem po 1 – 2
reda ovih bušotina otvara se prostor za istakanje narednog pojasa minirane rude. Pri
tome, količina istočene rude je nešto veća od količine u vertikalnom pojasu, budući
da se istače i deo rude prema hodniku bušenja. Zbog toga se mora minirati nešto širi
pojas iz utovarnih hodnika. I u ovom slučaju je, za ovako promenjene uslove,
potrebno odrediti optimalnu moćnost pojasa rude koja se istače.
Bušenjem minskih bušotina iz posebnog hodnika za bušenje omogućeno je
dalje povećanje visine pojasa miniranja, što dovodi do dalje racionalizacije pripreme
za otkopavanje. Medjutim, povećanje visine pojasa miniranja , odnosno pojasa
minirane rude koja se istače čeonim točenjem na čelu podetažnih hodnika,
uslovljava pogoršanje uslova istakanja minirane rude, odnosno javlja se potreba za
povećanjem moćnosti pojasa iz koga se istače ruda, ali se pri tome javljaju veći
gubici rude u donjem delu pojasa. Ispitivanjima na fizičkim modelima došlo se do
saznanja da je za svaku visinu pojasa miniranja, moguće odrediti optimalnu njegovu
moćnost, medjutim, gubici rude se povećavaju proporcionalno sa povećanjem
visine. Zbog toga se javlja potreba da se promene uslovi istakanja rude, što se na
najbolji način može postići istakanjem rude iz pojasa velike moćnosti istovremenim
istakanjem iz 2 – 3 ispusna otvora.
10. Metode podetažnog zarušavanja sa miniranjem rude u pojasima veće

moćnosti i istovremenim istakanjem rude iz celog pojasa
Korišćenje prednosti masovnog miniranja, moguće je promenom

konstrukcije metoda otkopavanja u smislu povećanja dužine pojasa miniranja, ali se,
kako je napred navedeno, bolji uslovi istakanja rude postižu, takodje, i istakanjem
rude iz pojasa veće dužine (moćnosti). Za ispunjenje takvih ciljeva, konstrukcija
metode podetažnog zarušavanja se menja na taj način što se rade posebni hodnici za
403
___________________________________________________________________
utovar rude, pa se ove varijante često tako i nazivanju: »metode podetažnog

zarušavanja sa posebnim hodnicima za utovar rude«. Na slici 365 prikazan je način
izmene metode koja odgovara, po obliku bloka rude, švedskoj varijanti (romboidalni
oblik). Kao što se sa slike vidi, priprema za otkopavanje se unekoliko povećava
izradom utovarnog hodnika, koji, medjutim, kasnije može služiti kao hodnik za
bušenje minskih bušotina u gornjem delu bloka.

zarušavanja sa posebnim utovarnim
hodnicima za istakanje rude iz pojasa
veće moćnosti
Priprema za otkopavanje se izvodi na način sličan pripremi za švedsku

varijantu podetažnog zarušavanja. Na detalju (a) slike 365 prikazano je da se na
gornjoj podetaži rade utovarni hodnici, a da se hodnici bušenja rade na 3 – 5 m
višem nivou, dok je na detalju (b) prikazan slučaj izrade ovih hodnika na istom
nivou. Rastojanje hodnika treba da odgovara usvojenim mašinama za utovar rude. Iz
utovarnog hodnika se izradjuju prečne utovarne komore (niše) na medjusobnom
rastojanju 8 – 10 m, sa kolikim se zahvatom računa pri istakanju rude iz svakog od
ovih utovarnih mesta, (koji odgovara širinu elipsoida točenja za konkretnu visinu
pojasa minirane rude).
404
__________________________________________________________________
Utovarni hodnici, koji su korišćeni za utovar rude sa više podetaže, pri

otkopavanju niže podetaže koriste se za bušenje minskih bušotina. To znači da se
obaranje rude u romboidalnom bloku rude vrši sa dvema »lepezama« minskih
bušotina (po visini), ustvari minira se veći broj »lepeza« na oba podetažna nivoa,
čime se dobija pojas minirane rude veće dužine. Dužina pojasa odgovara onom koji
se može istakati iz najmanje tri ispusna otvora.
I kod ove varijante metode podetažnog zarušavanja miniranje se izvodi po
principima masovnog miniranja u stešnjenoj sredini, što daje navedene prednosti.
Bušenje većeg broja redova minskih bušotina omogućava bolje iskorišćenje mašina
za bušenje; miniranje se, takodje, izvodi sa većim brojem redova minskih bušotina
što povećava i iskorišćenje mašina za punjenje bušotina eksplozivom, a bolji su i
organizacioni uslovi rada.
Miniranje se mora izvoditi sa precizno utvrdjenim redosledom iniciranja
pojedinih redova i pojedinih punjenja u redovima. Miniranja se izvode sa većim
vremenskim intervalima jer se obara velika količina rude.
Istakanje minirane rude je posebno značajno. Ono se mora obavljati
ravnomerno iz svih ispusnih otvora kako bi sleganje rude bilo ravnomerno čime se
smanjuje mešanje rude sa naleglom jalovinom, (smanjenje osiromašenja rude). Za
vreme istakanja miniranje rude, iz hodnika za bušenje se može vršiti istovremeno
bušenje minskih bušotina. Zahvaljujući bušenju iz dva hodnika za bušenje, dužina
minskih bušotina je smanjena, što može povećati efikasnost na bušenju, a svakako i
lakše obezbediti precizno bušenje. Sve ove pogodnosti treba da kompenziraju
povećanje koeficijenta pripreme kod ovih varijanti metoda podetažnog zarušavanja.
Na slici 366 prikazana je varijanta podetažnog zarušavanja, koja je
proistekla iz prethodno opisane varijante sa posebnim hodnikom za bušenje (v. sl.
364). Za razliku od nje, utovarni hodnici koji su kod te varijante služili za čeoni
utovar rude, sada imaju ulogu hodnika tranšejnog podsecanja. Novo je to da se
izradjuje poseban hodnik za utovar rude iz koga se utovar vrši u bočnim nišama sa
istovremenim istakanjem rude iz većeg broja (najmanje tri) ispusnih otvora na obe
strane utovarnog hodnika. Na taj način se istače ruda iz bloka srazmerno većih
razmera.
Slika 366. Metoda podetažnog zarušavanja sa obaranjem rude u pojasima

veće moćnosti
405
___________________________________________________________________
Kao što se sa slike vidi, za blok širine 20 – 24 m i visine 30 – 40 m izradjuju

se dva hodnika podsecanja, jedan hodnik bušenja i jedan utovarni hodnik, što
predstavlja značajno povećanje pripreme ležišta za otkopavanje. Ovi hodnici se
izradjuju iz smernih podetažnih hodnika, a osim njih, u okviru pripreme za
otkopavanje izradjuju se: spiralni uskop i rudna okna. Za početak otkopavanja
izradjuju se i okna zasecanja. Medjutim, za kompenzaciju povećanja pripreme,
moguće je otkopavanje obavljati u blokovima veće visine, pa proizvodnost blokova
postaje sve veća, pre svega zahvaljujući i mogućnosti rada većih utovarno-
transportnih mašina ili istovremenim radom sa dve takve mašine.
Nešto jednostavnija konstrukcija metode, koja je slična prethodnoj,
prikazana je na slici 367. Razlika je u tome što se umesto hodnika podsecanja, isti
koriste za bušenje po celoj visini bloka. Priprema dna bloka je istovetna prethodnoj.
Metoda je detaljnije izučavana i na fizičkim modelima u laboratorijskim uslovima u
okviru istraživanja mogućnosti eksploatacije velikog rudnog tela »Borska Reka« u
Borskom ležištu ruda bakra, a koja su vršena na Tehničkom fakultetu u Boru.
Konstrukciono, ova metoda je

proistekla iz metode podetažnog
zarušavanja sa većom visinom podetaža
(modifikovana švedska varijanta), koja
je prikazana napred na slici 361. Bitna je
razlika u tome što se kod ove varijante
ruda obara u pojasima velike moćnosti,
(15 – 20 m), pri čemu se tako velika
moćnost pojasa ne mora formirati
jednim miniranjem, mada se, prema
teoriji miniranja u stešnjenoj sredini
navodi da se granično jednim
miniranjem može obarati ruda u pojasu
do 25 m. Na slici 368 šematski je
prikazana situacija istovremenog
istakanja minirane rude iz većeg broja
ispusnih otvora. Rastojanje ispusnih
otvora mora biti toliko da se postiže
presecanje elipsoida točenja, kako je na
slici prikazano.
Slika 367. Metoda podetažnog zaru-

šavanja u pojasima velike moćnosti i uto-
varom rude iz celog pojasa iz više ispus-
nih otvora
406
__________________________________________________________________
Slika 368. Istakanje rude iz pojasa velike moćnosti stvara uslove za smanjenje
osiromašenja rude, čime se postiže i veće njeno iskorišćenje
Prednost ove varijante je u većoj racionalizaciji bušenja minskih bušotina jer

se bušenje odvija u dužem vremenskom periodu bez prekida, u odnosu na ciklusa
rada kakav je kod klasičnih varijanti podetažnog zarušavanja. Time se postiže bolje
iskorišćenje mašina za bušenje. Druga značajna prednost je u istakanju rude iz
pojasa velike moćnosti kada se velika količina rude istače u uslovima postojanja
samo jednog čeonog kontakta sa obrušenim stenama.
Sprovedenim istraživanjima došlo se do zaključka da se visina pojasa
minirane rude može povećavati, čak i pri istakanju iz pojasa manje moćnosti i da se
za svaku visinu može utvrditi optimalna veličina moćnosti pojasa miniranja, što se
odnosi samo na slučaj obaranja rude u pojasima male moćnosti. To je dovelo do
predloga da se na prikazani način može visina obaranja rude povećati do usvojene
visine horizonta, čime takva metoda prelazi u blokovsku (etažnu) metodu, a o tome
će biti govora u narednim poglavljima.
407
___________________________________________________________________
3.8.3. Metode blokovskog zarušavanja
3.8.3.1. Uslovi primene metoda blokovskog zarušavanja
Metode blokovskog zarušavanja, za razliku od podetažnih, podrazumevaju

otkopavanje dela ležišta (bloka) izmedju dva susedna horizonta, tačnije po celoj
visini dela bloka koji se otkopava. Otkopni blok se, znači, definiše njegovom
dužinom i širinom, dok mu visina odgovara visini horizonta - etaže. U ruskoj
literaturi se ove metode nazivaju etažnim, pa se takav termin usvaja i u ovim
izlaganjima. Geometrijski parametri otkopnih blokova su veoma različiti, zavisno od
karaktera primenjene metode otkopavanja, ali i uslova pojavljivanja ležišta. Širina
otkopnih blokova se obično kreće u granicama 10 - 30 m, ali može biti i znatno
veće, naročito kod metoda blokovskog samoobrušavanja rude. Kod metoda
blokovskog prinudnog zarušavanja, njihova širina obično zavisi od usvojene
geometrije bušenja i karakteristika mašina za bušenje. Dužine bloka nisu posebno
ograničene, s obzirom da se otkopni blokovi mogu razvrstati i po pružanju ležišta,
dok je pri poprečnom razvrstavanju, dužina definisana veličinom moćnosti ležišta.
Visine otkopnih blokova, koje odgovaraju visinama horizonata, u
dosadašnjoj praksi uglavnom su ograničavane na 60 - 80 m, medjutim u nekim
rudnicima se primenjuju visine blokova (i horizonata ) i preko 120 - 150 m.
Otkopavanje blokova relativno velike visine može se vršiti jedinstvenim
obaranjem rude po celoj visini, kada se radi o tzv. etažnom obaranju rude, ali se
može obavljati i sa više nivoa, kada se radi o podetažnom obaranju rude, tj.
blokovskom podetažnom prinudnom zarušavanju.
Metode blokovskog zarušavanja, zbog navedenih karakteristika, primenjuju
se uglavnom za otkopavanje velikih rudnih ležišta sa velikom moćnošću rudnih tela
i uglavnom sa strmim zaleganjem. Kao i u drugim slučajevima, kada se radi o
velikim rudnim telima, znači i velikoj moćnosti, uticaj nagiba rudnih tela nema
primaran značaj.
Visoka proizvodnost i produktivnost metoda blokovskog zarušavanja, koja
je omogućena i primenom savremene opreme za otkopavanje, omogućuju
otkopavanje sa najnižim troškovima dobijanja rude, svakako nižim u odnosu na
metode podetažnog zarušavanja. Zbog toga se primena ovih metoda prevashodno
razmatra kada je u pitanju eksploatacija ležišta sa siromašnom rudom. Njihova
primena je eventualno uslovljena i mogućim iskorišćenjem i osiromašenjem rude,
što može imati odlučujuću ulogu na izbor odgovarajuće varijante metode
blokovskog zarušavanja. U slučaju kada se radi o siromašnoj rudi, osiromašenje
rude ima primat nad iskorišćenjem, jer je ekonomski uticaj osiromašenja rude tada
izraženiji od uticaja gubitaka rude. Velike rudne rezerve u takvim ležištima
omogućavaju da se sa više slobode usvajaju rešenja koja će omogućiti optimalne
uslove njihove eksploatacije
Podela metoda blokovskog otkopavanja je već ranije data, a nadalje se
njihovo izlaganje daje sledećim redosledom:
- metode prinudnog dvostepenog zarušavanja,
-metode prinudnog jednostepenog zarušavanja, i
- metode blokovskog samoobrušavanja rude.
408
___________________________________________________________________
3.8.3.2. Metode dvostepenog prinudnog zarušavanja
Metode dvostepenog prinudnog zarušavanja proistekle su iz metoda

podetažnog i etažnog otkopavanja u otvorenim otkopima, kao logična težnja da se
smanje veliki gubici rude koja ostaje u sigurnosnim stubovima i plafonima.
Sredinom prošlog veka bila je velika zastupljenost ovih metoda pri otkopavanju
većih rudnih tela, različite moćnosti (od najmanje do najveće), a radi se uglavnom o
rudnim telima sa strmim zaleganjem. Bilo je to vreme kada metode podetažnog i
blokovskog prinudnog zarušavanja još nisu bile u većoj primeni, tačnije tek kasnije
dolazi do njihovog intenzivnog razvoja. Oprema za bušenje minskih bušotina je, u to
vreme, još u ranom razvoju. Otuda iz vremena primene metoda podetažnog i
etažnog otkopavanja u otvorenim otkopima uglavnom se sreću konstrukcije metoda
sa pripremama dna otkopnih blokova sa skreperskim utovarom rude.
U našim rudnicima nije bilo primene ovih metoda, a na prostorima susednih
država postoje podaci o primeni takve metode u rudniku Vareš (BiH), (slika 369).
Čak i u literaturi zapadnih zemalja sa razvijenim rudarstvom, nema podataka o većoj
primeni ovih metoda. Nasuprot tome, u ruskoj literaturi su ove metode u velikoj
meri zastupljene.
Slika 369. Primena metode otkopavanja sa prinudnim zarušavanjem

sigurnosnih stubova nakon otkopavanja rudnog tela metodom podetažnog
otkopavanja sa otvorenim otkopima u rudniku Vareš – BiH
Prema navodima u radu [Vukančić M. Dosadašnja iskustva u razvoju

jamskog otkopavanja u jami “Droškovac” rudnika Vareš. I jugosl. simpoz. o
podzem.ELMS ,Tuzla 1976, s.231], prinudno zarušavanje sigurnosnih stubova
masovnim miniranjem proteklo je bez većih problema i negativnih posledica na
okolne jamske prostorije. Prinudno obaranje, kao što se sa slike vidi, obavljano je
bušenjem iz tri podetažna hodnika sa medjusobnim visinskim rastojanjem od 12 m.
Zbog toga je i dužina minskih bušotina relativno mala, (4 - 12 m). U prvoj fazi
otkopavanja formirane su otkopne komore obaranjem rude odozdo naviše iz
409
___________________________________________________________________
pojedinih podetažnih hodnika. Otkopne komore se prvo podsecaju izradom levkastih

sipki i istovremenim miniranjem minskih bušotina izbušenih iz prvog podetažnog
hodnika izradjenog po osi komore. Smer obaranja rude, pri formiranju otkopnih
komora, je od podine prema krovini. Nakon podsecanja komore, dalje obaranje rude
vrši se miniranjem dubokih minskih bušotina izbušenih iz podetažnih hodnika
izradjenih u osi sigurnosnih stubova. Da bi se deo bušotina, koji prolazi kroz stub,
sačuvao, nakon ubacivanja eksploziva u delu bušotina nad otkopnom komorom,
vršeno je njihovo začepljenje glinom u delovima koji su bili u stubu. Pri miniranju je
ipak dolazilo do oštećenja pojedinih bušotina (do 20 %), ali je preostali broj bušotina
bio dovoljan za miniranje stubova, jer je gustina minskih bušotina u stubovima bila
veća.
S obzirom da su metode prinudnog dvostepenog blokovskog zarušavanja
nastale iz metoda podetažnog otkopavanja sa otvorenim otkopima, proizilazi da se i
one mogu prevashodno primeniti u sličnim uslovima. Obzirom da se u prvoj fazi
otkopavanja formiraju srazmerno veliki otkopni prostori, neophodno je da stenska
sredina, tačnije ruda u rudnom telu bude veće čvrstoće i sa manjim strukturnim
poremećajima. Čvršća ruda delimično povećava troškove bušenja (jer je otpor
bušenju veći), zahteva upotrebu veće količine eksploziva za dezintegraciju, pa
sudeći po tome uslovljava veće troškove otkopavanja. Medjutim, čvrsta ruda
omogućava veću stabilnost otkopa u prvoj fazi, takodje i otkopavanje u većim
otkopnim blokovima (uz formiranje većih otvorenih otkopa u prvoj fazi), a time i
veću proizvodnost otkopnih blokova i veću produktivnost na otkopavanju. Isto tako,
bez obzira na veći otpor bušenju, čvrsta ruda je pogodna jer bolje održava minske
bušotine, manje dolazi do zaglava bušaćeg pribora i redje dolazi do zarušavanja
bušotina pri dužem njihovom stajanju.
Princip metode blokovskog dvostepenog prinudnog zarušavanja sastoji se u
tome da se otkopavanje obavlja u dve faze: u prvoj fazi se otkopava u otvorenim
otkopima, u kojima se ruda obara iz više podetažnih hodnika ili sa jednog nivoa -
etažno obaranje, a u drugoj fazi se obaraju jedan ili dva sigurnosna stuba (u jednu ili
dve prazne komore) i sigurnosni plafon na odgovarajućoj širini. U normalnim
uslovima uobičajeno je da se minira po jedan stub i plafon na širini stuba i komore.
U vreme početka primene ovih metoda, dok je osnovno težište otkopavanja
bilo na prvoj fazi, postojala je težnja da se komorama prve faze zahvati što veća
količina rude, kako bi se smanjili gubici rude u sigurnosnim stubovima i plafonima.
Pri tome je širina komora usvajana u granicama 10 - 20 m, izuzetno su komore bile
širine i do 30 m, dok je širina medjukomornih stubova bila u odgovarajućim
razmerama, tj. u granicama od 10 - 15 m, izuzetno i 18 - 20 m. Jasno je da je širina
komora i odgovarajuća širina medjukomornih stubova odredjivana na bazi
mehaničkih i strukturnih karakteristika rude i veličine pritisaka koji uglavnom zavise
od dubine na kojoj se obavlja otkopavanje.
Sa razvojem ovih metoda, kada se prinudno obrušavanje sigurnosnih
stubova i plafona, primenjuje kao normalna faza otkopavanja, prestala je potreba
usvajanja što veće širine otkopa u prvoj fazi, jer je činjenica da se otkopavanje u
otvorenim otkopima u toj fazi obavlja sa većim troškovima u odnosu na prinudno
zarušavanje stubova i plafona u drugoj fazi. Iz toga je normalno proistekla težnja da
se veća količina rude otkopava u drugoj fazi sa nižim troškovima. Tako su metode
otkopavanja u otvorenim otkopima sa prinudnim zarušavanjem stubova i plafona,
410
___________________________________________________________________
prerasle u metode prinudnog dvostepenog zarušavanja sa kompenzacionim

komorama. Otkopne komore prve faze, naime, sada se projektuju kao minimalno
neophodan slobodan prostor, koji će omogućiti prihvatanje zapreminskog viška
rude, koji nastaje rastresanjem minirane rude iz stubova i plafona. Ti kompenzacioni
prostori moraju biti najmanje 20 - 25 % ukupne zapremine minirane rude.
U zavisnosti od načina otkopavanja u prvoj fazi, razlikuju se dve osnovne
grupe metoda prinudnog dvostepenog zarušavanja i to:
- prinudno dvostepeno zarušavanje sa vertikalnim kompenzacionim komorama, i
- prinudno dvostepeno zarušavanje sa horizontalnim kompenzacionim komorama.
Postoji vrlo veliki broj varijanti ovih metoda, odnosno i slučajeva njihove
primene u mnogim rudnicima, a ovde će se dati samo karakteristični primeri.
Detaljnije su ove metode obradjene u literaturi /51/.
Inače, za normalno obavljanje otkopavanja, u prvoj fazi se formira
kompenzaciona komora dovoljne zapremine da omogući rastresanje rude koja se
minira u drugoj fazi. Zapremina kompenzacione komore se odredjuje na bazi
pretpostavljenog koeficijenta rastrešenja rude pri miniranju u drugoj fazi, pa se može
uzeti da je:
(Vbl - Vk).Kr = Vbl , odakle je
Kr  1 1
Vk = Vbl   Vbl (1  ) , m3 . (143)
Kr Kr
U formuli su: Vbl - ukupna zapremina otkopnog bloka (dela koji se minira), m3,
Vk - zapremina kompenzacione komore, m3,
Kr - koeficijent rastrešenja rude .
Koeficijent rastrešenja rude usvaja se u granicama znatno manjim od one

koja se uzima pri miniranju rude u slobodan otkopni prostor, kada se obično usvaja
Kr  1,5. Za definisanje potrebne zapremine kompenzacione komore može se
usvojiti koeficijent rastrešenja rude u granicama Kr = 1,3 - 1,4.
3.8.3.2.1. Metode prinudnog dvostepenog zarušavanja sa vertikalnim

kompenzacionim komorama
Ove se metode primenjuju u ležištima strmog zaleganja, srednje i velike

moćnosti. U zavisnosti od uslova, moguća je primena različitih varijanti, a u
principu:
- prinudno dvostepeno podetažno zarušavanje,
- prinudno dvostepeno etažno zarušavanje.
Podetažno prinudno obrušavanje sa vertikalnim kompenzacionim komorama
primenjuje se u ležištima strmog zaleganja, uslovno manje moćnosti, 5 - 10 m,
izuzetno do 20 m, i veće moćnosti 40 - 80 m, a isto tako i u ležištima vrlo velike
moćnosti, koja može biti i preko 100 - 200 m. Pri otkopavanju ležišta moćnosti
manjoj od 20 m, otkopni blokovi su razvrstani po pružanju ležišta, a kompenzaciona
komora se obično izradjuje u sredini bloka, koji se odjednom minira i ima funkciju
411
___________________________________________________________________
slobodnog prostora. Kada se otkopava ležište veće moćnosti, otkopni blokovi su

obično razvrstani popreko na ležište, pa horizontalna moćnost odredjuje dužinu
otkopnih blokova, dok se širina usvaja u granicama 15 - 20 m..
Na slici 370 prikazan je jedan karakterističan slučaj podetažnog
dvostepenog prinudnog zarušavanja. Kao što je rečeno, osnovna karakteristika ovih
metoda je formiranje kompenzacione komore, koja omogućava, u narednoj fazi,
masovno obrušavanje rude, u bloku u kome se može postići normalno miniranje i
usitnjavanje rude zahvaljujući formiranom kompenzacionom prostoru. Prikazan je
slučaj otkopavanja ležišta srednje moćnosti, dakle ispod 20 m, koje se otkopava u
otkopnim blokovima razvrstanim po pružanju ležišta. Otkopni blok je izradom
pripremnih prostorija podeljen na podetaže visine 20 – 30 m, što znači da se
horizont visine 60 – 80 m deli na 2 – 3 podetaže. Na svakom podetažnom nivou
izradjuju se utovarni i hodnik bušenja, a na prikazanom slučaju se izradjuje i
paralelan ventilacioni hodnik. Za prikazanu varijanti atipično je to da se vrši čeono
istakanje minirane rude, što više odgovara prethodno opisanim metodama
podetažnog zarušavanja.
Za obaranje rude se, medjutim, izradjuje kompenzacioni prostor na taj način
da se prvo izradi okno za zasecanje, koje se proširi u zasek veće zapremine,
(kompenzacionu komoru). Nakon toga se sa po tri reda minskih bušotina sa obe
strane kompenzacione komore vrši miniranje, čime se dobija pojas minirane rude
dužine 15 – 20 m.
Slika 370. Metoda podetažnog (dvostepenog) zarušavanja sa prethodnim

formiranjem kompenzacione komore
Za čeono istakanje minirane rude se iz utovarnog hodnika buše kratke

lepezne minske bušotine čijim se miniranjem formira ispusni prostor za istakanje
412
___________________________________________________________________
prethodno minirane rude. Na slici je prikazano da se utovar rude vrši vibracionim

uredjajem, koji radi na principu vibracionog dodavača, a istočena ruda dalje
transportuje vibracionim konvejerom do rudne sipke na kraju bloka.
Izradom prečnih proboja izmedju utovarnog i ventilacionog hodnika
obezbedjuje se protočno provetravanje otkopa.
Prikazana varijanta obrazlaže se potrebom masovnog miniranja rude, pri

čemu se miniranje u stešnjenoj sredini ne primenjuje zbog nepovoljne rude za takvo
miniranje (sabijanje rude i lošije njeno istakanje). Po načinu pripreme, a i sam naziv
govori o tome, ova bi metoda trebalo da se svrsta u metode podetažnog zarušavanja,
jer se otkopavanje na jednoj podetažni izvodi nezavisno od druge. S druge strane
prikazani otkopni blok nema transportni hodnik, po čemu se ne može govoriti o
otkopavanju po celoj visini horizonta. Medjutim, po principima rada ona je svrstana
u ovu grupu da interpretira različite mogućnosti primene dvostepenog prinudnog
zarušavanja.
Slika 371 prikazuje, takodje, varijantu podetažnog prinudnog dvostepenog
zarušavanja u ležištu velike moćnosti. Ležište je podeljeno na podetaže visine 40 m,
a na svakom podetažnom nivou izradjuju se prostorije pripreme dna bloka, koje su
na prikazanoj slici predstavljene skreperskim hodnicima. Otkopni blokovi razvrstani
su po pružanju ležišta na dužini od 50 m. U sredini bloka se izradjuje
kompenzaciona komora širine 6 m, dužine 30 m i visine 24 m. Deo rude u bloku koji
se masovno minira sa jednom kompenzacionom komorom ima dimenzije 50 x 40 x
32 m. Zapremina kompenzacione komore iznosi 6,7 % ukupne zapremine dela bloka
koji se masovno minira.
Slika 371. Metoda podetažnog prinudnog zarušavanja sa vertikalnim

kompenzacionim komorama u ležištu velike moćnosti: 1- rudno okno, 2- spojni
hodnik koji povezuje skreperske hodnike, 3- skreperski hodnici, 4- hodnici bušenja,
5- ventilacioni hodnik, 6- kompenzaciona komora, 7- “lepeze” minskih bušotina
U bloku, razvrstanom popreko na pružanje ležišta, izradjuje se

kompenzaciona komora koja je duga 30 m u odnosu na širinu bloka od 40 m. Za
prinudno zarušavanje, u drugoj fazi, buše se dugačke minske bušotine sa lepeznim
413
___________________________________________________________________
rasporedom iz dva hodnika za bušenje, koji su izradjeni popreko na ležište, na

medjusobnom rastojanju od 40 m. Osim kompenzacione komore, slobodan prostor
uvećavaju zapremine rudnih levaka izradjenih u dnu bloka. Miniranje svih minskih
bušotina u delu bloka koji se odnosi na jednu kompenzacionu komoru, obavlja se
odjednom sa odgovarajućim vremenskim intervalima iniciranja pojedinih redova
minskih bušotina, eventualno i pojedinih bušotina u redovima. Zbog toga je
miniranje složen proces, koji se mora obaviti za što kraće vreme da ne bi eksploziv
duže vremena stajao u bušotinama (pogotovo ako je povećane vlažnosti). Iniciranje
minskih bušotina se odvija po složenoj šemi pa se ono izvodi korišćenjem
elektronskih mašina za iniciranje.
Posle miniranja u toku 2 – 3 dana potrebno je izvršiti dobro provetravanje
bloka, nakon čega se pristupa sanaciji eventualnih oštećenja u pripremnim
prostorijama. Posle toga se počinje sa utovarom rude. To je princip rada kod svih
metoda sa prinudnim zarušavanjem rude.
Etažno dvostepeno prinudno zarušavanje izvodi se u blokovima čija je

visina jednaka visini horizonta. U zavisnosti od moćnosti ležišta otkopni blokovi
mogu biti rasporedjeni po pružanju ležišta (pri moćnosti ispod 20 m) ili popreko na
pružanje, što je najčešće slučaj. Na slici 372 prikazana je varijanta metode etažnog
dvostepenog prinudnog zarušavanja sa vertikalnim kompenzacionim komorama.
Otkopni blokovi su razvrstani popreko na pružanje ležišta. Kao što je na slici
prikazano, horizontalna moćnost ležišta je 66 m. Popreko na ležište izvršena je
podela na kompenzacione komore širine 14 m i medjukomorne stubove širine 20 m
koji se miniraju masovno izmedju dve prazne komore.
Slika 372. Metoda dvostepenog prinudnog zarušavanja sa vertikalnim

kompenzacionim komorama : 1- transportni hodnici, 2- prečni utovarni hodnici, 3-
ispusni otvori, 4- prečni hodnici za bušenje, 5- smerni spojni hodnici hodnika
bušenja, 6- kompenzaciona komora
Priprema dna bloka se vrši za primenu utovarnih mašina. Utovarni hodnici

se izradjuju popreko na pružanje ležišta na medjusobnom rastojanju 34 m i
medjusobno spajaju podinski i krovinski transportni hodnik. Iz utovarnih hodnika se,
na medjusobnom rastojanju 15 m izradjuju prečne utovarne komore do tranšejnih
414
___________________________________________________________________
hodnika kojima se samo delimično podseca blok rude. Dubokim minskim

bušotinama izbušenim iz gornjih hodnika bušenja dno bloka se konačno formira
tako da se iznad utovarnih hodnika formira visok greben rude koji obezbedjuje
njihovu stabilnost . Izmedju tranšejnih hodnika formira se mali greben rude, koji
miniranu rudu usmerava u naspramne utovarne komore.
U obe faze otkopavanja se primenjuje masovno miniranje dubokim minskim
bušotinama. U prvoj fazi otkopava se u kompenzacionim komorama. Kako je na
preseku A-A prikazano, kompenzacione komore se formiraju na visini 40 – 53 m, na
taj način što se približno u sredini moćnosti ležišta izradjuje okno za zasek, koje se
proširuje u zasek po celoj širini komore od 14 m. Za bušenje dubokih minskih
bušotina u komori, izradjena su dva hodnika za bušenje, 4, u gornjim uglovima
komore, što se vidi iz preseka B-B. Minske bušotine se buše u redovima na
medjusobnom rastojanju 4 m. U ovoj fazi otkopavanja miniraju se po 1 – 2 reda
minskih bušotina sve do potpunog otkopavanja do krovine i podine.
U drugoj fazi se masovno miniraju stubovi formirani izmedju
kompenzacionih komora. Bušenje dubokih minskih bušotina se vrši iz jednog
hodnika za bušenje izradjenog, takodje, na nivou ispod sigurnosnog plafona do
gornjeg horizonta. Minske bušotine se buše u ravni upravnoj na stub, pa se iniciranje
mora izvoditi tako da se ruda postupno obara prema kompenzacionim komorama.
Istovremeno sa miniranjem stuba, minira se i deo sigurnosnog plafona iznad
dela bloka koji se masovno minira. Za njegovo miniranje buše se minske bušotine iz
utovarnih hodnika gornjeg horizonta, kako je na slici prikazano.
U prikazanom slučaju u kompenzacionim komorama se otkopa 100 – 130
hiljada tona rude, a pri masovnom zarušavanju jednog stuba i odgovarajućeg dela
plafona obori se 240 – 300 hiljada tona. Pri takvim masovnim miniranjima, jednim
miniranjem utroši se 72.000 – 90.000 kilograma eksploziva, što jasno govori o
delikatnosti ove faze otkopavanja.
Varijanta dvostepenog prinudnog zarušavanja sa kombinovanim obaranjem
rude (podetažno i etažno) prikazana je na slici 373. Primenjivana je na Degtjarskom
rudniku na Uralu, na kome se eksploatišu polimetalične rude (pirit, rude Cu, Zn i
dr.). Rudno telo i prateće stene su jako poremećene, a u toku eksploatacije dolazi do
samozagrevanja rude usled oksidacionih procesa.
Dvostepeno prinudno zarušavanje primenjivano je u otkopnim blokovima
dimenzija 56x50 do 72x65 m. Visina blokova je 40 – 45 m. Kompenzacione komore
su imale širinu 8 – 10 m, a stubovi izmedju komora 16 m.
Otkopavanje u prvoj fazi, u cilju formiranja kompenzacionih komora,
prikazano je na detalju (b) na prikazanoj slici. Primenjuje se kombinovano obaranje
rude vertikalnim i horizontalnim „lepezama” minskih bušotina. Komore i stubovi su
razvrstani popreko na pružanje ležišta.
415
___________________________________________________________________
Slika 373. Metoda dvostepenog prinudnog zarušavanja primenjena na

Degtjarskom rudniku na Uralu (Rusija) : a) situacija u ležištu posle otkopavanja u
kompenzacionim komorama, b) prikaz otkopavanja u jednoj od komora prve faze
U drugoj fazi masovno se miniraju stubovi i plafoni. Stubovi se miniraju

dugačkim minskim bušotinama koje se buše iz hodnika bušenja izradjenog
neposredno iznad dna bloka. Za razliku od kompenzacionih komora u kojima se
obaranje rude obavlja sa dva podetažna nivoa, stubovi se obaraju minskim
bušotinama izbušenim po celoj visini stuba. Za miniranje plafona izradjuju se prečni
hodnici bušenja iz kojih se buše vertikalne „lepeze” minskih bušotina, kako je na
slici prikazano.
Primenom ovih metoda na Degtjarskom rudniku postignuta je dvostruko
veća proizvodnost u odnosu na prethodno primenjeno otkopavanje u horizontalnim
pojasima sa zarušavanjem, a za 50 puta je smanjena potrošnja gradje. Medjutim,
gubici rude su povećani za 2 – 4 puta i iznosili su 6 – 12 %, kao i osiromašenje,
koje je poraslo za 2 – 3 puta i iznosilo je 6 – 10 %.
Metode prinudnog dvostepenog zarušavanja se primenjuju i u ležištima vrlo

velike moćnosti, što je prikazano na slikama 374 i 375. Slika 374 prikazuje jednu
varijantu dvostepenog prinudnog zarušavanja sa kompenzacionim komorama manje
visine, koja je primenjivana na rudniku Magnetitovaja na Uralu. U ležištu moćnosti
preko 150 m, strmog zaleganja, otkopavanje se obavlja u blokovima velikih
razmera, razvrstanim popreko na pružanje ležišta. Kao što je na slici prikazano,
visina horizonta iznosi 80 m, pri čemu se obaranje rude vrši minskim bušotina
bušenim u donjem delu bloka na visini 35 m, i u gornjem delu bloka na preostaloj
visini od 35 m. Visina dna bloka je 10 m. Kompenzacione komore se izradjuju sa
dimenzijama 15x35x35 m, a masovnim miniranjem u drugoj fazi minira se još 15 m
rude do kompenzacione komore i preostali deo iznad tog dela bloka, koji ima
dimenzije 50x40x35 m. U kompenzacionim komorama se ruda obara dubokim
minskim bušotinama koje se buše iz dva hodnika za bušenje izradjena neposredno
iznad dna bloka. Za obaranje rude u drugoj fazi donji deo bloka se buši iz hodnika
za bušenje nad dnom bloka, a gornji deo iz dva prečna hodnika za bušenje izradjena
na 52 m iznad dna otkopnog bloka (62 m iznad horizonta). Kao što je na slici
prikazano kompenzaciona komora se izradjuje na 25 m od prethodno miniranog dela
bloka, ( presek A-A na slici). Širina bloka (po pružanju ležišta je 50 m, a deo koji se
416
___________________________________________________________________
priprema za masovno obaranje rude ima širinu 25+15 = 40 m. Ako se uzme da se pri
miniranju zarušava i ruda iz dna bloka gornjeg horizonta, proizilazi da se jednim
delom bloka otkopava ruda dužine 50 m, širine 40 m i visine skoro 80 m, što sa
zapreminskom masom železne rude od 3,5 – 4,0 t/m3 daje količinu rude od preko
600 hiljada tona. U kompenzacionoj komori se dobija samo 13,1 % ukupnih rezervi
dela bloka koji se otkopava sa jednom komorom.
Slika 374. Varijanta metode dvostepenog prinudnog zarušavanja sa manjim

kompenzacionim komorama, primenjena na rudniku Magnetitovaja na Uralu
(Rusija): 1- hodnici za kontrolu istakanja rude, 2- utovarni hodnik sa vibrododava-
čima, 3- kompenzacione komore, 4- medjukomorni stub, 5- stub rude iznad
kompenzacione komore, 6- minske bušotine u gornjem delu bloka, 7- minske
bušotine u donjem delu bloka
Primena metoda dvostepenog prinudnog zarušavanja sa vertikalnim

kompenzacionim komorama u ležištima vrlo velike moćnosti prikazana je i na slici
375 na primeru Prvomajskog rudnika u okviru „Krivbasa” u Krivoroškom basenu u
Ukrajini. Otkopni blokovi su razvrstani popreko na pružanje ležišta. Visina
horizonta je 70 m. Po pružanju je ležište podeljeno na komore širine 15 m i stubove
iste širine. Dno bloka je visoko 20 m, a na 50 m iznad nivoa horizonta nalazi se
podetažni nivo na kome se rade hodnici za bušenje dubokih minskih bušotina. U
komorama se minske bušotine buše iz dva hodnika za bušenje, a u stubovima iz
jednog.
Dno bloka se priprema za primenu vibracionih dodavača pri čemu se i u
komori i u stubu izradjuju dva tranšejna podseka, a na svaki vibrododavač se istače
ruda iz dva susedna ispusna otvora. U podini ležišta se izradjuju ventilaciono-
prolazna okna iz kojih se izradjuju hodnici za bušenje u gornjem delu bloka. Iznad
dela bloka koji odgovara visini kompenzacionih komora ostalo je još 10 m rude do
prostorija gornjeg horizonta. Taj deo rude se buši iz posebnih hodnika za bušenje
izradjenih u plafonu, a dno bloka gornjeg horizonta se buši iz utovarnih hodnika na
tom horizontu.
Kao što se sa slike vidi, po otkopavanju rude iz jedne kompenzacione
komore, masovno se minira deo bloka na dužini 45- 60 m, sa širinom stuba 15 m i
417
___________________________________________________________________
delom rude u plafonu, koji ima visinu 30 m (zajedno sa prostorijama pripreme dna
bloka gornjeg horizonta), širinu 15+15 = 30 m i istu dužinu od 45 – 60 m.
Pri obaranju rude u komorama minske bušotine u „lepezama” su paralelne
sa slobodnim prostorom u komori, što nije slučaj sa bušotinama u „lepezama” koje
se buše u stubu. Zato je potrebno da se minska punjenja iniciraju tako da se obezbedi
odbacivanje rude prema prostoru kompenzacione komore. U svakom slučaju, kao i
kod prethodno prikazane varijante, količine rude koje se masovno obrušavaju
jednim miniranjem su izuzetno velike. To podrazumeva i odgovarajuću potrošnju
eksploziva, pa je proces punjenja minskih bušotina i njihovog kasnijeg iniciranja od
izuzetnog značaja. Potrebno je izbeći preveliko sabijanje minirane rude, a takodje i
izbeći veće oštećenje pripremnih prostorija, pre svega prostorija u dnu bloka,
regulisanim iniciranjem minskih punjenja u cilju maksimalnog smanjenja seizmičkih
efekata miniranja.
Slika 375. Varijanta dvostepenog prinudnog zarušavanja u ležištu vrlo

velike moćnosti (Prvomajski rudnik u “Krivbasu” – Ukrajina)
418
___________________________________________________________________
3.8.3.2.2. Metode prinudnog dvostepenog zarušavanja sa horizontalnim

Metode otkopavanja prinudnim dvostepenim zarušavanjem sa

horizontalnim kompenzacionim komorama nastale su iz principijelno sličnih
varijanti otkopavanja, koje su obradjene u okviru grupe metoda otkopavanja sa
otvorenim otkopima. U sličnim uslovima moguće je bilo vršiti i magaziniranje rude.
Bitna razlika je u tome što se u ovom slučaju, nakon izrade kompenzacionog
prostora dovoljne visine, preostali deo rude odjednom prinudno zarušava masovnim
miniranjem.
U ovu grupu metoda možemo svrstati, takodje, različite varijante sa
podetažnim i etažnim prinudnim zarušavanjem, pri čemu se ovakav način
otkopavanja može primeniti u ležištima srednje moćnosti, sa razvrstavanjem
otkopnih blokova po pružanju ležišta, a isto tako i u ležištima velike moćnosti u
kojima se otkopni blokovi razvrstavaju popreko na pružanje ležišta.
1. Metode podetažnog dvostepenog prinudnog zarušavanja sa horizontalnim

Podetažno otkopavanje se, i u ovom slučaju, karakteriše podelom horizonta

(etaže) na dva ili tri dela, koji se posebno otkopavaju. Obično se horizont deli na dva
dela pri čemu se, normalno je, prvo otkopava gornja podetaža.. Na slici 376 prikazan
je jedan specifičan slučaj otkopavanja sa horizontalnom komorom gde se ruda obara
dubokim minskim bušotinama izbušenim u vertikalnim lepezama. Medjutim,
odgovarajućim redosledom iniciranja postiže se postupno obaranje rude odozdo
naviše. Znači, minske bušotine u svim lepezama imaju isti interval usporenja pri
miniranju.

prinudnog zarušavanja sa
postupnim miniranjem dubokih
minskih bušotina sa lepeznim
rasporedom:
1- utovarni hodnici, 2- rudne
sipke, 3- horizontalni podsek, 4-
hodnik za bušenje. 5- komore za
bušenje, 6- duboke minske
bušotine, 7- hodnici podsecanja
Kao što je na slici prikazano, priprema gornje podetaže se sastoji od izrade

vertikalnih i ventilaciono-prolaznih okana od nivoa osnovnog horizonta do podetaže,
419
___________________________________________________________________
a na njoj se izradjuju smerni vezni hodnici iz kojih se rade prečni utovarni hodnici 1.
Iz njih se izradjuju rudne sipke, 2, do hodnika podsecanja, 7.
Podsecanjem, izradom levaka ili tranšeja, obezbedjuje se odgovarajuća
slobodna površina za dalje obaranje rude horizontalnim minskim bušotinama. Pošto
horizontalna komora mora imati dovoljnu visinu da obezbedi potreban
kompenzacioni prostor, to se iznad dna bloka minira nekoliko redova minskih
bušotina, ili se „lepezne” bušotine iz tranšejnih hodnika podsecanja buše sa većom
dužinom, kojom se dobija potrebna visina podseka.
Visina kompenzacione komore (horizontalnog podseka) izračunava se iz
uslova da zarušena ruda može da se u dovoljnoj meri rastrese, te da se dobije
kvalitetno usitnjavanje rude bez većeg njenog sabijanja. To znači da zapremina
minirane rude pomnožena sa koeficijentom rastrešenja ispuni zapreminu koja
odgovara zbiru zapremine rude koja se masovno obara i zapremine kompenzacione
komore. Računajući to preko odgovarajućih visina može se napisati, (oznake su date
na šemi slike 377):
hzar. . Kr = hpod + hzar. ,

odakle je:
hp = hzar. . (Kr - 1) , m,
odnosno
(hotk. - hp).Kr = hp + (hotk. - hp) = hotk. ,
hotk = hpod + hzar

pa sledi:
Kr 1 1
h p  hotk.  hotk (1  ) ,m
Kr Kr
Kr - koeficijent rastrešenja
minirane rude.
hotk – visina otkopavanja, m,
hdb – visina dna bloka, m, Slika 377. Šema za odredjivanje visine
hpod – visina horizontalnog horizontalnog podsecanja (kompenzacione
podseka, m, komore)
Hzar – visina zarušavanja, m.
Na slici 378 prikazana je jedna tipična varijanta sa prinudnim zarušavanjem

rude u horizontalnu kompenzacionu komoru, a po tome što se otkopava deo bloka
visine 35 m, što odgovara samo polovini visine horizonta, ova varijanta spada i u
podgrupu podetažnog dvostepenog prinudnog zarušavanja sa horizontalnom
kompenzacionom komorom.
Na nivou podetaže se izradjuju prostorije pripreme dna bloka sa skreperskim
hodnikom, mada se može primeniti i svaka druga priprema. Varijanta metode se
odnosi na ležišta srednje moćnosti (do 20 m), pa su otkopni blokovi razvrstani po
pružanju ležišta. Dužina blokova po pružanju je 50 m. Približno u sredini pružanja
bloka, a u podinskim stenama, izradjuje se prolazno-ventilaciono okno, a uz podinu
420
___________________________________________________________________
ležišta na krajevima bloka se izradjuju okna iz kojih se rade komore za bušenje. Iz

njih se buše horizontalne “lepeze” dubokih minskih bušotina, što se vidi na
horizontalnom preseku D-D. Iznad dna bloka se izradjuje horizontalna
kompenzaciona komora, a zbog njene sigurnosti u sredini bloka se ostavlja
privremeni stub koji komoru deli na dva dela površina 15 x 15 m. Ovaj stub se
minira istovremeno kada i sve minske bušotine za prinudno zarušavanje ostalih
rezervi rude u bloku.
Slika 378. Varijanta podetažnog dvostepenog prinudnog zarušavanja sa

horizontalnim kompenzacionim komorama, primenjena u ležištu srednje moćnosti:
1- transportni hodnika na horizontu, 2- prečni utovarni hodnik. 3- rudno okno, 4-
ventilaciono-prolazno okno, 5- prečni hodnici na podetažnom nivou, 6-
ventilaciono-prolazno okno u podini, 7- okna za bušenje, 8- utovarni hodnici na
podetaži, 9- hodnik za bušenje srednjeg stuba u kompenzacionoj komori
Kompenzaciona komora se izradjuje najčešće miniranjem “lepeza” kraćih

minskih bušotina, koje se buše iz hodnika za bušenje izradjenih na nivou podsecanja
421
___________________________________________________________________
(iznad dna bloka). Druga mogućnost je da se podsecanje vrši bušenjem iz tranšejnih

hodnika, kad se buše bušotine do visine kompenzacione komore.
Specifičnost ove varijante je da se iz komora za bušenje buše samo po jedna
“lepeza” minskih bušotina, a uobičajeno je da se buše po dve.
Minirana ruda se utovara u skreperskom hodniku, kojim se prevlači do
rudnih okana na krajevima bloka. Druga mogućnost je da se iz dva do tri para
ispusnih otvora ruda kosim sipkama usmerava ka jednom rudnom oknu, kojim se
ruda spušta na nivo horizonta. Moguće je i svako drugo rešenja od poznatih
konstrukcija dna otkopnih blokova, o kojima je napred bilo govora.
2. Metode etažnog blokovskog dvostepenog prinudnog zarušavanja sa

horizontalnim kompenzacionim komorama
U ležištima veće moćnosti, kao i u onim srednje moćnosti, ruda se može

prinudno zarušavati po celoj visini bloka, kada se radi o etažnom prinudnom
zarušavanju. I u ovom slučaju se, kada se radi o ležištima srednje moćnosti, do 20
m, otkopni blokovi razvrstavaju po pružanju ležišta, a u ležištima veće moćnosti
blokovi su orjentisani popreko na pružanje. Zajedničko za sve slučajeve je
formiranje horizontalne kompenzacione komore, koja mora biti nešto veće visine,
budući da se prinudno zarušava mnogo veća visina rude.
Na slici 379 prikazana je principijelna šema pripreme i primene etažnog
prinudnog zarušavanja u blokovima relativno velikih razmera (30 x 40 x 50 m). U
odnosu na prikazanu sliku blok bi mogao biti dvostruko veće dužine, kada bi se
bušenje dubokih minskih bušotina obavljalo na obe strane bloka u odnosu na
situaciju prikazanu na slici.
Položaj bloka i glavnog transportnog hodnika upućuju na to da se radi o
smernom položaju bloka u ležištu moćnosti do 30 m. Priprema bloka se sastoji u
pripremi dna bloka i izradi prostorija za prinudno zarušavanje rude. Dno bloka se
priprema na 6 – 8 m višem nivou od nivoa horizonta, do koga se izradjuju kratka
rudna okna 3. Ona su, na nivou utovara, spojena smernim spojnim hodnikom 2 iz
koga se izradjuju prečni utovarni hodnici na medjusobnom rastojanju 10 m. Na slici
je prikazana priprema dna bloka sa skreperskim hodnikom, a u savremenim
uslovima treba računati sa primenom neke druge pripreme dna bloka. Takodje,
prikazana je priprema sa rudnim levcima, koja se u savremenim rudnicima sve
manje primenjuje. Na 6 m iznad nivoa utovarnih hodnika izradjuju se hodnici
podsecanja 6, koje se, takodje, može obavljati i bušenjem dužih minskih bušotina iz
rudnih sipki za izradu levkova, odnosno iz tranšejnih hodnika podsecanja. Iz tih
prostorija se buše i minske bušotine za bušenje ostavljenih stubova na granici
kompenzacione komore.
Za prinudno zarušavanje rude iz dela bloka iznad kompenzacione komore
buše se horizontalne „lepeze” minskih bušotina iz komora za bušenje izradjenih na
visinskoj razlici 5 – 6 m iz okna za bušenje 4. Iz svake komore za bušenje buše se po
dve „lepeze” dubokih minskih bušotina od kojih je donja horizontalna a gornja malo
zakošena naviše, tako da su krajevi minskih bušotina na medjusobnom rastojanju 2,5
– 3 m. Pristup do komora za bušenje obezbedjen je i iz prolazno-ventilacionog okna
5, koje se izradjuje na krajevima bloka, kao i okna za bušenje.
422
___________________________________________________________________
Slika 379. Princip dvostepenog prinudnog zarušavanja u horizontalne

kompenzacione komore: 1- transportni hodnik, 2- spojni hodnik na nivou utovarnih
hodnika, 3- rudna okna, 4- okna za izradu komora za bušenje, 5- ventilaciono-
prolazno okno, 6- hodnici podsecanja
Princip otkopavanja je isti, kao kod prethodno opisane metode. Posle

podsecanja bloka, odnosno izrade horizontalne kompenzacione komore, pristupa se
masovnom miniranju svih „lepeza” minskih bušotina sa odgovarajućim intervalima
usporenja. Minirana ruda se, posle dužeg vremena provetravanja bloka, utovara u
utovarnim hodnicima i kroz kratka rudna okna spušta u transportni hodnik gde se
toči u vagone za dalji transport rude. Sve prednosti i nedostatci ovih varijanti su
slične onima, koje su navedene u prethodnom izlaganju.
Primer metode prinudnog dvostepenog zarušavanja sa horizontalnim
kompenzacionim komorama, primenjenog u ležištu velike moćnosti, prikazan je na
slici 380. U blokovima velikih razmera, horizontalne površine najmanje 30 x 30 m,
obaranje rude se vrši „lepezama” dugačkih minskih bušotina bušenim iz sva četiri
ugla bloka. Za usvojenu visinu bloka odredjuje se odgovarajuća visina horizontalne
kompenzacione komore.
Kao što je na slici prikazano, na nivou horizonta se izradjuju dva paralelna
transportna hodnika jedan u podini, a drugi u krovinskom delu ležišta. Izmedju njih
se na granicama bloka po pružanju ležišta izradjuju prečni utovarni hodnici iz kojih
se izradjuju kratka rudna okna do nivoa skreperskih hodnika na 6 – 8 m višem
nivou. Na slici je prikazana klasična priprema dna bloka sa skreperskim hodnicima,
423
___________________________________________________________________
a treba težiti primeni neke savremenije pripreme. Iznad nivoa dna bloka se izradjuju
hodnici podsecanja iz kojih se buše “lepeze” kraćih minskih bušotina za formiranje
horizontalne kompenzacione komore.
Slika 380. Metoda dvostepenog prinudnog etažnog zarušavanja sa

horizontalnim kompenzacionim komorama, primenjena u ležištu veće moćnosti
Za obaranje rude iz višeg dela bloka izradjuju se okna za bušenje u sva

četiri ugla bloka, a iz njih komore za bušenje na visinskom rastojanju 6 m. Iz svake
komore se buše po dve “lepeze” dubokih minskih bušotina, kako je na slici
prikazano. Bušenje se izvodi paralelno sa izradom kompenzacione komore, a nakon
završetka ovih operacija pristupa se miniranju i prinudnom zarušavanju celokupne
preostale visine bloka. Posle dobrog provetravanja prostorija pripreme u bloku,
pristupa se pregledu i sanaciji eventualnih oštećenja u njima, a potom i utovaru
obrušene rude.
Prinudno dvostepeno zarušavanje, bilo da se radi o vertikalnim ili
horizontalnim kompenzacionim komorama, odlikuje se masovnim obaranjem rude
miniranjem velike količine eksploziva. To zahteva izuzetnu pažnju pri izvodjenju
operacija punjenja minskih bušotina eksplozivom, povezivanja mina i njihovog
iniciranja. Masovnim miniranjem se obaraju velike količine rude koje se mere
stotinama hiljada tona. To omogućava da se u dužem narednom vremenu obavlja
neprekidno utovar rude, za koje bi vreme trebalo u drugom bloku vršiti pripreme za
424
___________________________________________________________________
obaranje rude. Velike količine oborene rude omogućavaju primenu

visokoproizvodnih sistema utovara rude što obezbedjuje veliku proizvodnost bloka i
veliku produktivnost rada.
Osnovni nedostatak metoda dvostepenog prinudnog zarušavanja je u većoj
pripremi za otkopavanje, koja je obično veća u prvoj fazi pri pripremi dna bloka i
formiranju kompenzacionih komora. Zbog toga sa pripremom ovih metoda treba
računati u slučaju kombinovanog otkopavanja kada je ležište u prvoj fazi
otkopavano u komorama sa otvorenim otkopima, pa se u drugoj fazi vrši
otkopavanje sigurnosnih stubova. U suprotnom, ove metode treba zameniti
metodama jednostepenog prinudnog zarušavanja, koje su pokazale odredjene
prednosti u odnosu na dvostepeno prinudno zarušavanje. Medjutim, u slučaju kada
je ruda nepogodna za primenu jednostepenog prinudnog zarušavanja ( vlažnost rude,
njena sklonost sabijanju i lepljenju, kada se teže istače), primena dvostepenog
prinudnog zarušavanja može dati povoljnije efekte.
425
__________________________________________________________________
3.8.3.3. Metode jednostepenog prinudnog blokovskog zarušavanja

(sa miniranjem rude u stešnjenoj sredini)
3.8.3.3.1. Osnovne karakteristike metoda jednostepenog prinudnog

zarušavanja
Metode jednostepenog prinudnog zarušavanja proistekle su iz prethodnih,

tj. metoda prinudnog dvostepenog zarušavanja. Prva iskustva sa miniranjem u
stešnjenoj sredini, prema ruskim autorima (Fugzan M.D., Imenitov V.R. i dr.)
datiraju još iz 1937. godine kada su na rudniku kombinata “Apatit” primenjivali
praktično varijantu jednostepenog prinudnog zarušavanja sa podkonzolnim
kompenzacionim prostorom, a ruda je obarana minskim komorama. Sredinom
pedesetih godina prošlog veka na pomenutom kombinatu, zbog problema
zarušavanja konzolnog stuba bili su prinudjeni da miniranja obave na celoj visini
etaže u uslovima neposrednog kontakta rude sa obrušenim stenama. Utvrdjeno je da
se ruda u takvim uslovima drobi na zadovoljavajući način, i tako je nova metoda
otkopavanja počela sve više da se primenjuje, /83/. Tako su metode dvostepenog
prinudnog zarušavanja sa kompenzacionim komorama počele da se zamenjuju
metodama jednostepenog prinudnog zarušavanja miniranjem rude u stešnjenoj
sredini.
U periodu osvajanja metoda jednostepenog prinudnog zarušavanja, u
njihovoj primeni su prednjačili, osim pomenutog rudnika kombinata “Apatit” i
rudnici Krivoroškog basena, Salairski, “Molibden”, Visokogorski, Degtarski,
Noriljski, Zirjanovski, Temir-Tau, ''XII kongresa'', “Zapolarni” i drugi.
Metode jednostepenog prinudnog zarušavanja baziraju se na primeni
tehnologije miniranja u stešnjenoj sredini, kojom se miniranje vrši pri nepostojanju
bilo kakvog kompenzacionog prostora, osim što je to delimično prostor hodnika za
bušenje i eventualno podsek nad dnom bloka. Medjutim, to su isuviše male
zapremine da bi se mogle smatrati kompenzacionim prostorom.
U stručnoj, pre svega ruskoj, literaturi o primeni metoda jednostepenog
prinudnog zarušavanja postoje oprečna mišljenja. Razlog tome je što se primena
ovih metoda na nekim rudnicima nije pokazala kao povoljna, pre svega zbog pojave
velikog sabijanja rude pri miniranju i velikih teškoća pri njenom potonjem istakanju.
Proizilazi da pri izboru ovih metoda otkopavanja treba dobro poznavati uslove u
ležištu, strukturne karakteristike rude i sposobnost istakanja u zavisnosti od “sipućih
svojstava” minirane rude, i njene vlažnosti i sklonosti ka slepljivanju ili prevelikom
sabijanju. U svakom slučaju primena ovih metoda, kao novih, podrazumeva period
eksperimentalnog otkopavanja i utvrdjivanje svih potrebnih uslova i parametara za
uspešnu primenu.
S druge strane, u slučaju postojanja uslova za uspešnu primenu, ove metode
obezbedjuju preimućstva, koja se ogledaju u sledećem:
- izostaju obimni i složeni radovi na izradi kompenzacionih komora, čije je
održavanje u slučaju nedovoljno stabilne rude teško i skopčano sa pojavom
zarušavanja,
- poboljšava se kvalitet drobljenja rude za račun boljeg korišćenja energije
eksploziva (podrazumeva se višeredno miniranje),
426
______________________________________________________________
- sigurnija je primena u rudnim ležištima sa nedovoljno stabilnom rudom,

jer nema većih otvorenih prostora,
- smanjuje se obim pripremnih radova,
- moguće je lakše regulisati veličinu masovnog miniranja, koje nije
uslovljeno veličinom bloka ili kompenzacionih komora, odnosno stubova i plafona,
što je slučaj kod metoda dvostepenog prinudnog zarušavanja,
- smanjuje se količina utrošenog rada i povećavaju učinci na otkopavanju,
- povećava se intenzitet otkopavanja,
- poboljšavaju se učinci na istakanju minirane rude.
Metode jednostepenog prinudnog zarušavanja primenjuju se u različitim

uslovima rudnih ležišta, ali i ležišta nemetaličnih mineralnih sirovina. Najpovoljniji
uslovi, medjutim, su pri otkopavanju ležišta sa strmim zaleganjem, pre svega zbog
pogodnih uslova za istakanje minirane rude. Što se moćnosti ležišta tiče, mogu se
primeniti u ležištima moćnosti min 3 - 5 m, pa do maksimalno moguće. Medjutim,
najpovoljniji su uslovi pri otkopavanju strmih ležišta moćnosti 20 - 40 m, kada se
otkopavanje obavlja u blokovima orjentisanim po pružanju ležišta. U slučaju veće
moćnosti često se otkopni blokovi razvrstavaju popreko na pružanje, medjutim takav
način orjentacije blokova je nepovoljan jer se na početku otkopavanja bloka mora
izvršiti zasecanje, tj. izrada prvog slobodnog prostora. Potom se moćnost pojasa
rude, koja se minira, postupno povećava, a da se nekad ne stvore optimalni uslovi za
primenu masovnih miniranja (pri obaranju pojasa moćnosti 20 - 25 m maksimalno).
Zato se pri orjentisanju otkopnih blokova po pružanju ležišta smanjuje obim radova
na zasecanju, a posle nekoliko prvih miniranja stiču se uslovi za dalje regularno
obaranje rude.
Sledeći značajan uslov primene ovih metoda otkopavanja je sposobnost rude
da se dobro istače i pri većem sabijanju. Način istakanja minirane rude, osim od
kvalitetnih sipućih svojstava, zavisi i od načina pripreme dna bloka, konkretno i od
medjusobnog rastojanja izmedju ispusnih otvora. Primena vibracionih uredjaja,
kojima se obezbedjuje utovar rude, pokazala se u svim slučajevima kao pogodna, jer
vibriranje radne ploče vibrododavača uslovljava prenošenje vibracija i na rudu u
samom ispusnom otvoru te manje dolazi do zaglava rude.
Kvalitet rude sa stanovišta njene ekonomske vrednosti nije presudan za
primenu ovih metoda, medjutim, treba imati u vidu da se prednostima primene ovih
metoda otkopavanja (smanjenim obimom pripreme, boljim korišćenjem energije
eksploziva, boljim usitnjavanjem rude i njenim lakšim istakanjem) omogućuje
smanjenje troškova dobijanja u odnosu na metode dvostepenog prinudnog
zarušavanja, što ove metode otkopavanja čine primenljivim i za ležišta sa
siromašnijom rudom. Visoka proizvodnost metoda, i veća produktivnost na
istakanju rude su, takodje, značajne karakteristike ovih metoda otkopavanja.
Metode jednostepenog prinudnog blokovskog zarušavanja spadaju u grupu
metoda sa tzv. “masovnim obaranjem rude”, koje je omogućeno jednovremenim
miniranjem velikih rezervi rude u bloku i višestrukim ili čak kontinuiranim
obaranjem rude istovremeno sa njenim istakanjem. U bloku se, naime, obaranje i
istakanje rude vrši istovremeno najmanje u tri vertikalna pojasa: u jednom se vrši
priprema za miniranje, u prethodnom pojasu je istočen zapreminski višak rude, a u
trećem se vrši definitivno istakanje. To znači da se u svakom bloku nalaze velike
427
__________________________________________________________________
količine oborene rude, što sa svoje strane može imati i odredjenih negativnih strana,
ali u svakom slučaju time se obezbedjuje kontinuitet u dobijanju rude iz bloka.
Uspešna primena metoda jednostepenog prinudnog zarušavanja uslovljena
je dobrim poznavanjem tehnoloških procesa ovakvog dobijanja, a pre svega
zakonitosti drobljenja rude pri miniranju u stešnjenoj sredini i mogućnosti istakanja
rude u uslovima njene veće sabijenosti i uzajamnog delovanja sa naleglim
obrušenim stenama.
3.8.3.3.2. Podela metoda jednostepenog prinudnog zarušavanja
Sistematsko ispitivanje u laboratorijskim i praktičnim uslovima, pa i

teoretska objašnjenja principa miniranja u stešnjenoj sredini datiraju iz šezdesetih
godina prošlog veka, a vezuju se i za neka imena značajnih ruskih naučnika kao što
su: L.I. Baron, M.D. Fugzan, V.R. Imenitov, M.G. Sedlov, P.L. Osaulenko i dr./2/.
Godine 1970. je prof.V.R. Imenitov prezentirao rezultate istraživanja i teoriju
miniranja u stešnjenoj sredini na VI svetskom rudarskom kongresu u Madridu, /29/,
i za njegovo ime se vezuje najdetaljnije objašnjenje principa ovih procesa, koje se
sreće u rudarskoj stručnoj literaturi.
Pri objašnjenju klasifikacije metoda blokovskog otkopavanja naglašeno je
da u postojećim, pa i kod nas usvojenoj klasifikaciji metoda otkopavanja, nije
izvršeno detaljnije razdvajanje metoda jednostepenog prinudnog zarušavanja.
Postojeća podela na metode dvostepenog i jednostepenog prinudnog zarušavanja
jasno razdvaja ove dve grupe metoda po principu i uslovima obaranja rude u
otkopnim blokovima. Medjutim, mogućnosti obaranja rude su vrlo različite, tako da
se mogu izdvojiti različite varijante, od kojih su karakteristične sledeće:
- jednostepeno (ili jednostadijumno, kakav se termin koristi u ruskoj
literaturi) obaranje u otkopnim blokovima sa miniranjem rude dubokim minskim
bušotinama po celoj visini bloka, koje se naziva i etažnim obaranjem rude,
- jednostepeno otkopavanje minskim bušotinama koje se buše iz više
podetažnih hodnika na različitim visinskim nivoima, ali se ruda obara u vertikalnim
pojasima po celoj visini otkopavanog dela bloka,
- jednostepeno otkopavanje sa podetažnim obaranjem rude, kada se
miniranje ne obavlja istovremeno na gornjim i donjim podetažama, tačnije kada
obaranje rude na gornjoj podetaži prednjači bar za jednu širinu miniranog pojasa,
- jednostepeno prinudno zarušavanje sa ostavljanjem konzolnog prepusta
rude u gornjem delu bloka, čime se u podkonzolnom prostoru stvara izvesna
kompenzaciona zapremina, koja nije ispunjena miniranom rudom, i koja samim tim
ima funkciju kompenzacionog prostora kao kod metoda dvostepenog prinudnog
zarušavanja.
Ove varijante metoda otkopavanja, takodje, mogu biti sa etažnim ili
podetažnim obaranjem rude u celom, bloku, a s druge strane se mogu izdvojiti
varijante sa podetažnim i blokovskim prinudnim zarušavanjem.
Inače, metode otkopavanja sa prinudnim obaranjem rude miniranjem u
stešnjenoj sredini nisu specifičnost samo ove grupe metoda otkopavanja. Kao što je
napred bilo govora, i kod metoda podetažnog zarušavanja miniranje se, takodje,
obavlja u stešnjenoj sredini, ali ono nema karakter miniranja kao kod ovih
blokovskih metoda. Osnovna razlika je u tome što se kod metoda podetažnog
428
______________________________________________________________
zarušavanja vrlo često miniranje obavlja samo jednim redom minskih bušotina,
izuzetno i sa dva reda, a to ne omogućuje efikasno korišćenje principa miniranja u
stešnjenoj sredini. Medjutim, u grupi metoda podetažnog zarušavanja obradjene su i
varijante sa miniranjem rude u pojasima veće moćnosti, koje se mogu svrstati u ovu
grupu metoda otkopavanja. Nasuprot tome, pri opisu metoda blokovskog prinudnog
zarušavanja spominju se varijante sa podetažnim zarušavanjem, koje su po principu
otkopavanja gotovo istovetne sa blokovskim, pa se zato o njima govori u okviru ove
grupe metoda otkopavanja.
3.8.3.3.3. Teorijsko objašnjenje principa miniranja rude u stešnjenoj sredini
Da bi se lakše shvatio princip miniranja u stešnjenoj sredini, potrebno je

poznavati princip dejstva eksplozivnih punjenja, bilo da se radi o koncentrisanim
punjenjima u minskim komorama ili o izduženim punjenjima u minskim
bušotinama. Za to objašnjenje razmotriće se prvo slučaj miniranja pri postojanju
slobodnog prostora, znači pri miniranju u otkopnim komorama.
Kada se izvrši miniranje jednog eksplozivnog punjenja, udarni talasi se, u
homogenoj stenskoj sredini, šire svestrano istom brzinom. Ukoliko se radi o velikom
udaljenju eksplozivnog punjenja od slobodne površine, može se smatrati da su isti
uslovi kao kada se miniranje obavlja u neograničenom prostoru. Dejstvo eksploziva
se manifestuje kroz stvaranje šupljine oko eksplozivnog punjenja na račun sabijanja
okolnog stenskog materijala (slika 381-a). Izvan šupljine nalazi se prostor sprašenog
stenskog materijala, potom se nalazi zona intenzivnog stvaranja pukotina, zatim
zona manje ispucalosti, a iza nje je zona seizmičkog dejstva u kojoj više nema
vidljivih efekata dejstva eksplozije. Najizraženije su pukotine radijalno formirane od
centra eksplozije, a tangencijalne pukotine povećavaju stepen dezintegracije masiva.
Slika 381. Princip dejstva energije eksploziva pri miniranju u neograničenom

prostoru (a) i u prisustvu slobodne površine (b)
Za razaranje rudnog masiva interesantan je slučaj kada se miniranje obavlja

u ograničenoj sredini. U ovom slučaju, kada se eksplozivno punjenje nalazi dovoljno
blizu slobodne površine, do razaranja masiva dolazi u njenom pravcu. I tada, pri
429
__________________________________________________________________
iniciranju minskog punjenja, dolazi do stvaranja udarnih talasa koji se kreću

svestrano sa istim radijalnim brzinama ako se radi o homogenoj stenskoj sredini. Pri
tome su, medjutim, interesantni oni detonacioni talasi, koji se kreću u pravcu
slobodne površine, dok se oni drugi postepeno gube u okružujući masiv izazivajući
samo seizmičke efekte. Udarni talasi, koji dolaze do slobodne površine, nemajući
kuda da se dalje kreću, pretvaraju se u odbijene talase, koji se vraćaju prema
unutrašnjosti masiva i pri tome sudaraju sa dolazećim udarnim talasima. Taj se
proces dejstva odigrava u izuzetno kratkom vremenskom intervalu (nekoliko
milisekundi), a kao posledica ima dezintegraciju stenskog (rudnog) masiva.
Detonacioni talasi, koji se kreću od centra eksplozije prema slobodnoj površini,
imaju karakter pritisnih talasa, koji u stenskom masivu izazivaju naprezanja na
pritisak. Onog trenutka kada prvi front udarnih talasa dodje do slobodne površine
(najpre po normalnom pravcu na slobodnu površinu gde je put kretanja talasa
najkraći), dolazi do pretvaranja udarnih talasa u odbijene, koji u stenskom masivu
izazivanju naprezanja na istezanje, a poznato je da je stenski masiv višestruko manje
otporan na ova naprezanja (čak i 20 - 40 puta). Pod dejstvom ovih naprezanja u
stenskom masivu od slobodne površine ka centru eksplozije formiraju se pukotine
utoliko više, ukoliko se veća energija udarnih talasa pretvorila u energiju odbijenih
talasa. U sudaru prvih odbijenih i nadolazećih udarnih talasa dolazi do stvaranja više
pukotinskih sistema i do pokretanja masiva odvojenog pojedinim pukotinama.
Nakon nekoliko milisekundi vremena, za koje se završava osnovni proces dejstva
udarnih i odbijenih talasa, dolazi do potiskujućeg dejstva gasova eksplozije, koji se
formiraju sagorevanjem eksplozivne materije, stvarajući vrlo veliki potisak, kojim se
ispucali materijal odbacuje u prostor otkopne komore.
Kvalitet usitnjavanja zavisi od energije i brizantnosti eksploziva, rastojanja
eksplozivnog punjenja od slobodne površine, ali i od strukturnih karakteristika
stenskog masiva. Ukoliko je on monolitan, proces razaranja se odvija prema
opisanom postupku. Medjutim, ako u stenskom masivu postoje diskontinuiteti u
vidu pukotina, slojevitosti, tektonskih dislokacija i slično, svaki od prirodnih
diskontinuiteta će imati odgovarajući uticaj na dopunsko formiranje odbijenih talasa,
pa može doći i do suprotnog efekta; da se energija udarnih talasa manje iskoristi u
procesu pretvaranja u odbijene talase, te da se kvalitet usitnjavanja pogorša.
Razmotrimo sada slučaj kada se miniranje obavlja u uslovima nepostojanja
slobodne površine, tj. kada je masiv rude u kontaktu sa prethodno obrušenom rudom
ili jalovinom (ako je ruda iz prethodno miniranog pojasa već istočena). Dejstvo
eksplozije je istovetno kao u prethodnom slučaju, ali su uslovi dejstva udarnih talasa
značajno promenjeni. Naime, udarni talasi nailazeći na kontaktnu površinu izmedju
masiva rude i obrušene rude ili jalovine, prenose se u značajnoj meri na komade
rude ili jalovine sa kojima postoji neposredan kontakt (slika 382 a,b). Na taj način se
znatno manja količina energije udarnih talasa pretvara u energiju odbijenih talasa, pa
dolazi do manjeg formiranja pukotina u prostoru izmedju eksplozivnog punjenja i
kontaktne ravni. I u ovom slučaju, u narednom trenutku vremena dolazi do potisnog
dejstva energije formiranih gasova, koji snažno potiskuju rudu sabijajući obrušenu
rudu ili jalovinu iza kontaktne ravni, odnosno na taj način pomerajući tu kontaktnu
ravan napred za veličinu mogućeg sabijanja. Na taj način, za veličinu potiskivanja
pojasa minirane rude, stvara se prazan prostor izmedju masiva rude i rude odbačene
dejstvom minskog punjenja, (slika 382-c).
430
______________________________________________________________
a) b)
c)
Slika 382. Šematsko objašnjenje principa
dejstva energije eksploziva pri miniranju u
stešnjenoj sredini: a) izmedju masiva rude i
obrušene rude ili stena postoje kontakti: 1-
minska bušotina sa eksplozivnim punjenjem, 2-
zona do kontakta sa obrušenom rudom ili
stenama u kojoj je neujednačeno naponsko
stanje, 3- uzani kontaktni pojas sa povećanim
koeficijentom rastrešenja, 4- komadi prethodno
minirane rude ili obrušenih stena (ako je
minirana ruda istočena);
b) Objašnjenje mehanizma formiranja
odbijenih talasa na kontaktnoj ravni izmedju
masiva i obrušene rude: 1- front odbijenih
talasa, 2 - komadi sabijene rude, 3 - kontaktne
tačke, centri nastanka novih pritisnih talasa, 4- front udarnih talasa, A-B zona
intenzivnog naponskog stanja,  – veličina elastičnih deformacija u prvoj fazi
dejstva eksploziva, l – rastojanje izmedju dodirnih tačaka komada i masiva rude, a-
prazni prostori , b- kontakti masiva i komada obrušene rude;
c) izgled formirane pukotine nakon dejstva prvog reda minskih bušotina
Može se pretpostaviti da se slični procesi odvijaju i pri miniranju više

eksplozivnih punjenja, na primer, pri miniranju jednog reda minskih bušotina. U tom
slučaju dolazi i do izraženog medjusobnog delovanja susednih eksplozivnih
punjenja, pa po ravni u kojoj su minske bušotine, dolazi do veće dezintegracije rude,
431
__________________________________________________________________
a pod dejstvom pritiska dolazi takodje do potiskivanja rude prema sabijenoj

prethodno miniranoj rudi ili jalovini.
Ukoliko bi se proces miniranja ovim završio, rezultati miniranja bili bi
nepovoljni u odnosu na miniranje sa slobodnom površinom (u praznoj komori), zbog
toga što se manja količina energije udarnih talasa pretvara u energiju odbijenih
talasa, odnosno došlo je do odredjenog gubitka energije za količinu prenete energije
na komade rude ili jalovine iza kontaktne površine. Očigledno je, znači, da
jednoredno miniranje u stešnjenoj sredini nije povoljno, a ono se primenjuje u
brojnim slučajevima kod metoda podetažnog zarušavanja, o čemu je već bilo govora
u tom poglavlju.
Šta se dešava ako se miniranje izvodi sa više redova minskih bušotina? S
obzirom da je pri miniranju prvog reda minskih bušotina došlo do stvaranja pukotine
(praznog prostora) usled potiskivanja rude prvog pojasa ( širine W, slika 382-a), pri
miniranju drugog reda eksplozivnih punjenja u minskim bušotinama, udarni talasi
nailaze na ovaj prazan prostor, (slika 382-c), koji stvara efekat miniranja sa
slobodnom površinom, odnosno u praznu komoru, omogućujući da se veća količina
energije udarnih talasa pretvori u energiju odbijenih talasa, pa dolazi i do boljeg
usitnjavanja rude (kao pri miniranju u prisustvu slobodne površine). Ruda se
usitnjava intenzivnim formiranjem pukotina, a u narednom trenutku pod dejstvom
potiskivanja gasovima eksplozije, i ovaj drugi pojas rude se potiskuje izazivajući
dodatno sabijanje (i dodatno usitnjavanje) rude prethodnog pojasa ali i sabijenog
materijala iza prvobitne kontaktne ravni izmedju masiva rude i prethodno obrušene
rude ili jalovine. To sabijanje je nešto slabije od sabijanja prvog pojasa , pa će i
novoformirana pukotina u ravni drugog reda minskih bušotina biti nešto manje
širine.
Miniranje trećeg reda minskih bušotina, kao i narednih redova, odigrava se u
istim uslovima, s tim što ruda ima sve manje mogućnosti da se sabija i sve je manja
širina pukotine izmedju masiva i minirane rude. Posle nekoliko redova, koji se
istovremeno iniciraju samo sa odgovarajućim intervalom usporenja, gubi se
mogućnost daljeg sabijanja rude i formiranja pukotine, pa dolazi do “proboja”
eksplozivnih punjenja, tj. do situacije kada se miniranje narednog reda odigrava u
uslovima neograničene sredine, te ne dolazi do odgovarajućeg usitnjavanja rude.
Onaj red pri kome se više ne može izvršiti potiskivanje minirane rude niti
formirati pukotina, koja čini slobodnu površinu za odbijanje udarnih talasa,
označava maksimalnu širinu pojasa miniranja u stešnjenoj sredini. Istraživanjima u
praksi i u laboratorijskim uslovima, utvrdjeno je da širina ovog pojasa može da bude
max 25 m.
Ispitivanjima primene miniranja u stešnjenoj sredini došlo se i do sledećih
zaključaka:
- miniranje jednim redom minskih bušotina nema smisla jer su uslovi
usitnjavanja rude najnepovoljniji;
- pri miniranju prvog reda, zbog postojanja kontakta masiva sa obrušenom
rudom ili jalovinom, korisno je upotrebiti veću energiju miniranja da bi se
poboljšalo usitnjavanje rude, a pre svega da bi se omogućilo što veće sabijanje rude
ili jalovine iza kontaktne ravni. Ta povećana energija se može postići na više načina:
bušenjem bušotina većeg prečnika, bušenjem većeg broja minskih bušotina ili
upotrebom snažnijeg eksploziva;
432
______________________________________________________________
- miniranjem zadnjeg reda minskih bušotina, pak, treba omogućiti smanjenje

oštećenja masiva rude iza tog reda, pa postoji interes smanjenja udarnog dejstva
eksploziva, odnosno može se smanjiti količina eksploziva , smanjiti prečnik minskih
bušotina i sl. Iz praktičnih razloga najlakše je regulaciju izvesti preko količine
eksploziva;
- optimalni intervali usporenja izmedju susednih redova minskih bušotina
iznose 25 ms;
- veličina sabijanja rude, tj. translatornog pomeranja kontaktne ravni
izmedju novominiranog pojasa i prethodno obrušene rude ili jalovine, kreće se u
granicama do 2,5 m, a širina pukotine, koja se pri svakom miniranju javlja u ravni
miniranog reda minskih bušotina, može biti do 50 cm i postupno se smanjuje do
nule;
- koeficijent rastrešenja rude smanjuje se od 1,3 - 1,4 na početku miniranja
pa do 1,1 pri miniranju poslednjeg reda, i dalje sabijanje nije moguće.
Na sl. 383 prikazan je grafik promene osnovnih parametara miniranja u
stešnjenoj sredini. Sa grafika se jasno uočavaju logične zakonitosti ponašanja
sabijene sude pri miniranju u stešnjenoj sredini. Sabijanje prethodno minirane rude
ili obrušene jalovine obavlja se sa većim intenzitetom u toku miniranja prvih redova
minskih bušotina. Sa daljim povećanjem pojasa miniranja, sabijanje je sve slabije i
posle povećanja pojasa miniranja na 20 - 25 m, daljeg sabijanja više nema i ne
postoje uslovi za dalje miniranje. Što se stvaranja pukotine u ravnima redova
minskih bušotina tiče, ona je najveće širine u toku miniranja prvih redova,(do 1,5
m), a kod narednih redova se sve više smanjuje do trenutka kada dolazi na nulu, tj.
kada se više ne stvara šupljina, što se podudara sa situacijom kada više ne dolazi do
sabijanja prethodno minirane rude, pri moćnosti pojasa miniranja do 25 m.
Slika 383. Grafik promene veličine sabijanja prethodno minirane rude (Bs),
širine pukotine (Bp) i koeficijenta rastrešenja minirane rude (Kr) u funkciji dužine
pojasa miniranja (Lpm)
433
__________________________________________________________________
Koeficijent rastrešenja rude je najveći pri miniranju prvog reda, a sa

porastom širine pojasa miniranja on se postupno smanjuje na vrednost 1,1, posle
čega, kako je već navedeno, nema daljeg sabijanja i smanjenja koeficijenta
rastrešenja.
3.8.3.3.4. Istakanje “zapreminskog viška” rude
Da bi se nastavilo sa daljim obaranjem rude, neophodno je prethodno

miniranu rudu učiniti stišljivom, što se može postići delimičnim istakanjem
minirane rude (istakanje “zapreminskog viška”). Iz miniranog pojasa se, znači,
istače odredjena količina rude u količinama od 15 - 25 % da bi se ruda toliko
rastresla da joj se koeficijent rastrešenja poveća na min 1,3 - 1,4. Tako rastrešena
ruda ima sposobnost ponovnog sabijanja, čime se stvara neophodan preduslov za
miniranje narednog pojasa rude.
Količina istočene rude kao “zapreminskog viška” ima značajan uticaj na
kvalitet primene ovog načina obaranja i istakanja rude. Utvrdjeno je, naime, da
primenljivost metode miniranja u stešnjenoj sredini u velikoj meri zavisi od
sposobnosti sabijanja prethodno minirane rude, a koja zavisi od njenog koeficijenta
rastrešenja, uslovljenog prethodnim istakanjem “zapreminskog viška” rude iz tog
pojasa. Ukoliko je istakanje izvršeno u nedovoljnoj količini, dolazi do prevelikog
sabijanja rude, čime se pogoršavaju uslovi njenog naknadnog istakanja, te dolazi do
povećanja gubitaka rude. Nasuprot tome, ako se “zapreminski višak” rude istače u
prekomernoj količini, dolazi do pogoršanja uslova miniranja i kvaliteta drobljenja
rude. Pored toga može doći i do povećanja gubitaka rude i rastrešenja zbog spuštanja
gornjeg horizontalnog kontakta rude i obrušenih stena, i odbacivanja minirane rude
iznad njega.
Ovi zaključci potvrdjeni su i eksperimentalnim ispitivanjem, čiji su rezultati
grafički prikazani na slici 384, (A.S. Pahomov), /83/. Kao što se sa grafika vidi, pri
povećanju količine istočene rude (“zapreminskog viška”), rastu pokazatelji kvaliteta
miniranja, koji su u ovom slučaju izraženi kroz: količinu negabarita (1), broj komada
veće krupnoće od 450 mm i broj zaglava pri istakanju (u odnosu na 1000 t istočene
rude). Tako se pri delimičnom istakanju rude u količini od 12 - 15 %, količina
negabaritnih komada kretala u granicama 7 - 8 %, dok je pri delimičnom istakanju
35 % rude, količina negabarita dostigla 20 %.
Medjutim, smanjenje količine istočene rude ispod 6 % dovodilo je do
prevelikog sabijanja rude, usled čega se istakanje pogoršava, izraženo kroz broj
zaglava pri istakanju rude. Prema tvrdnji ovog autora, optimalnom količinom
delimičnog istakanja rude može se smatrati 15% od prethodno minirane rude.
Sabijenost u pojasu minirane rude nije jednaka; ona je veća bliže masivu
pojasa koji se minira, jer je u tom delu veće sabijanje. Najveća sabijenost rude je u
prostoru do masiva pojasa koji se minira, a taj prostor se ograničava na veličinu
pomeranja rude pri miniranju poslednjeg reda minskih bušotina.
Količina istočene rude u cilju povećanja njene rastresitosti (“zapreminski
višak”) odredjuje se na sledeći način:
434
______________________________________________________________
1 1
Qzv = Lmr . B . H . r (  ), t
Kr . sr Kr
Kr - početni koeficijent rastrešenja u pojasu minirane rude,
Ksr – srednji koeficijent rastrešenja rude,
B – širina čela u otkopnom bloku, m,
H - visina obaranja rude, m
L - dužina zone sabijene rude, m.
Slika 384. Zavisnost kvaliteta drobljenja rude pri obaranju u stešnjenoj sredini, od
količine delimično istočene rude (“zapreminskog viška”): 1- količina negabarita, 2-
broj komada krupnoće preko 450 mm na 1000 t istočene rude, 3- broj zaglava na
1000 t istočene rude
Istovremeno sa istakanjem “zapreminskog viška” rude iz miniranog pojasa,

iz prethodnog, koji je bio ponovno sabijen pri miniranju ovog pojasa, počinje se sa
definitivnim istakanjem. Ono mora ispočetka biti sporije da ponovo dodje do
rastrešenja rude, kako bi joj se poboljšala sipuća svojstva, a potom se nastavlja sa
intenzivnim istakanjem celokupne preostale rude. Na taj način, u jednom otkopnom
bloku treba imati dužinu za najmanje tri pojasa miniranja; dok se prvi minirani pojas
nalazi u definitivnom istakanju, drugi je u procesu istakanja “zapreminskog viška”
rude, a u trećem se buše minske bušotine u okviru pripreme za miniranje. Ako se
podje od toga da je širina svakog od ovih pojasa najviše 20 - 25 m, tri pojasa imaju
ukupnu širinu 60 - 75 m. To znači da podela ležišta na poprečne otkopne blokove
ima smisla samo ako je ležište veće moćnosti od 60 - 75 m. U suprotnom, zbog
potrebe zasecanja otkopnog bloka pre prvog miniranja, učešće radova na zasecanju
je neracionalno veliko, pa je preporučljivo da se otkopni blokovi lociraju po
pružanju ležišta. Na taj način se učešće radova na zasecanju blokova svodi na
zanemarljivu meru.
435
__________________________________________________________________
3.8.3.3.5. Primeri metoda jednostepenog prinudnog zarušavanja
U veoma bogatoj stručnoj literaturi na Ruskom jeziku, sreće se veliki broj

različitih konstrukcija metoda otkopavanja koje pripadaju grupi blokovskih metoda
jednostepenog prinudnog zarušavanja. One se mogu razvrstati s obzirom na:
- konstrukcione karakteristike otkopnih blokova,
- način obaranja rude,
- način istakanja minirane rude,
- način pripreme dna otkopnih blokova i dr.
Najznačajnija klasifikacija se može dati s obzirom na način obaranja rude,
prema čemu se mogu izdvojiti tri osnovne grupe ovih metoda i to:
- metode otkopavanja sa obaranjem rude u vertikalnim pojasima,
- metode otkopavanja sa obaranjem rude u horizontalnim pojasima
(izuzetno), i
- metode otkopavanja sa tzv. podkonzolnim kompenzacionim prostorom.
Slika 385. Principi metode jednostepenog prinudnog zarušavanja

miniranjem rude u stešnjenoj sredini: a) miniranje u vertikalnim pojasima, b)
miniranje u horizontalnim pojasima, c) miniranje sa podkonzolnim prostorom
436
_____________________________________________________________
1. Metode otkopavanja sa obaranjem rude u vertikalnim pojasima
Jednostepeno prinudno zarušavanje se može izvoditi pripremom otkopnih

blokova sa više podetaža ili da se bušenje minskih bušotina vrši sa jednog nivoa
(etažno obaranje). Na slici 386 prikazana je jedna tipična varijanta sa bušenjem
minskih bušotina iz više podetažnih hodnika. Primenljivost ove varijante je, na
primer, u slučaju ne posedovanja odgovarajuće opreme za bušenje dubokih minskih
bušotina. S druge strane bušenje iz većeg broja podetažnih hodnika omogućava
istovremeno bušenje sa većim brojem bušilica, a kraće minske bušotine se buše bez
veće devijacije i sa većom efikasnošću.
Kao što je na slici prikazano, u ležištu horizontalne moćnosti 30 – 40 m
otkopavanje se izvodi u blokovima razvrstanim po pružanju ležišta, koje je, kako je
već napomenuto, u prednosti nad prečnim položajem bloka. Na rastojanjima 50 – 60
m u podini ležišta se izradjuje ventilaciono-prolazno okno (uskop) iz koga se rade
prečni hodnici do krovine ležišta na podetažnim nivoima sa visinskom razlikom 20
m. Iz ovih hodnika se izradjuju hodnici za bušenje pored krovine i podine. Na
početku otkopavanja prvog otkopnog bloka mora se izraditi vertikalni zasek, a
kasnije se otkopavanje izvodi u kontinuitetu. Iz podetažnih hodnika se buše lepezne
minske bušotine, kao na slici, a miniranje se izvodi istovremeno u većem broju
redova svih 6 „lepeza”. Front obaranja rude je u jednoj vertikalnoj ravni.
Posle miniranja, iz miniranog pojasa se istače zapreminski višak rude, zatim
se obara drugi pojas (moćnosti 15 – 20 m), kada se ruda u prvom pojasu dopunski
sabija. Iz drugog pojasa se, takodje, istače zapreminski višak rude, a istovremeno
počinje konačno istakanje iz prvog pojasa. U medjuvremenu se priprema treći pojas
za miniranje.
Slika 386. Metoda jednostepenog prinudnog zarušavanja minskim

bušotinama izbušenim iz više podetažnih hodnika, (rudnik „Molibden” – Rusija)
Minirana ruda se istače u prostorijama za istakanje rude u dnu bloka, pri

čemu se posebna pažnja mora posvetiti ravnomernom istakanju sude iz svih ispusnih
437
_____________________________________________________________
otvora. Time se postiže to, da gornji horizontalni kontakt izmedju oborene rude i
nalegle jalovine što duže ostane horizontalan i neporemećen, čime se smanjuje
mešanje jalovine i rude, odnosno osiromašenje rude.
U rudniku „Apatit”, koji je u Rusiji vodeći po primeni ovih metoda
otkopavanja, primenjivana je varijanta jednostepenog prinudnog zarušavanja
prikazana na slici 387. U ležištu vrlo velike moćnosti, otkopni blokovi se dele
graničnim stubovima na medjusobnom rastojanju 60 – 70 m, koliko iznosi širina
bloka. Po dužini se otkopavanje izvodi u kontinuitetu.
Na medjusobnom rastojanju od 48 m izradjuju se prečni transportni hodnici
iz kojih se rade pružni utovarni i tranšejni hodnici za podsecanje bloka. U graničnim
stubovima širine 10 – 12 m se izradjuju podetažni hodnici za bušenje na
medjusobnom visinskom rastojanju 12 m. Iz hodnika se buše „lepeze” od 4 minskih
bušotina prečnika 105 mm, različite dužine (vidi sliku). Sve „lepeze” u jednoj ravni,
koje čine jedan red minskih bušotina, miniraju se istovremeno, odnosno minira se
istovremeno, tačnije sa odgovarajućim intervalima usporenja, veći broj redova
bušotina. Na taj način je front obaranja rude u vertikalnoj ravni.
Istakanje minirane rude se vrši u utovarnim hodnicima u kojima se utovara
ruda iz ispusnih otvora u dva susedna tranšejna hodnika. Utovar rude je sa
vibracionim dodavačima, a dostava rude do transportnih hodnika vibracionim
konvejerima.
Slika 387. Varijanta metode jednostepenog prinudnog zarušavanja iz

podetažnih hodnika izradjenih u graničnim stubovima izmedju susednih blokova,
(rudnik „Apatit” – Rusija)
Na istom rudniku je kasnije primenjivano otkopavanje sa obaranjem rude

dubokim minskim bušotinama velikog prečnika. U cilju racionalizacije pripreme za
otkopavanje, bušenje minskih bušotina je vršeno iz hodnika podsecanja, kojima se
obavlja tranšejno podsecanje. Primenjivane su varijante sa istakanjem rude u
skreperskim hodnicima, ili hodnicima rešetki za naknadno drobljenje rude, (slika
438
_____________________________________________________________
388). Pri tome su minske bušotine prečnika 160 mm, a buše se na medjusobnom
rastojanju 4 m. Značajno usavršavanje ovakvog načina obaranja rude postignuto je
bušenjem minskih bušotina prečnika 214 m na medjusobnom rastojanju 8 m. Time
se parametri mreže minskih bušotina približavaju onim koji se postižu na
površinskim otkopima, (v. sl. 389).
Slika 388. Varijanta metode otkopavanja sa obaranjem rude u stešnjenoj

sredini minskim bušotinama većeg prečnika i istakanjem rude u hodnicima rešetki,
na rudniku “S.M.Kirova”, kombinata “Apatit”: 1 - redovi minskih bušotina, 2 -
tranšejni hodnik, 3 - hodnik rešetki, 4 - transportni hodnik
Znatno usavršenija varijanta otkopavanja prikazana je na slici 389, na kojoj

su prikazani parametri pripreme dna otkopnog bloka za primenu vibrododavača za
istakanje minirane rude.
Kao što je prikazano, hodnici za bušenje i utovar rude se izradjuju uzduž
bloka na medjusobnom rastojanju 8 m, koliko je rastojanje izmedju minskih
bušotina u redovima, a izmedju redova je rastojanje 6 m. Svaki drugi hodnik ima
karakter hodnika za bušenje i tranšejno podsecanje i iz njega se osim bušotina
velikog prečnika, buše i bušotine manjeg prečnika za formiranje podseka. Preostali,
takodje, svaki drugi hodnik, služi za bušenje dubokih minskih bušotina (do 70 m),
ali se donji deo bušotine ne puni eksplozivom te se na taj način formira stub rude
(greben) kojim se održava hodnik, da bi posle toga služio kao utovarni hodnik. Iz
ovih hodnika se izradjuju bočne komore u koje se smeštaju vibrododavači za
istakanje rude. Rastojanje izmedju ispusnih otvora je 12 m, a njihov medjusobni
položaj je u “šah-mat” rasporedu.
439
_____________________________________________________________
a)
b)
Slika 389.Metoda prinudnog jednostepenog zarušavanja sa obaranjem rude

minskim bušotinama velikog prečnika u rudniku „S.M. Kirova” kombinata „Apatit”-
Rusija (a); b)- priprema dna bloka sa tranšejnim podsecanjem i utovarom rude
vibrododavačima
440
_____________________________________________________________
Prikazanom konstrukcijom metode otkopavanja sa prinudnim zarušavanjem

u stešnjenoj sredini postignuto je smanjenje koeficijenta pripreme na 1 m/1000 t.
Najveći problem je bušenje minskih bušotina velikog prečnika i velike dužine, što je
u vreme nastanka ove metode otkopavanja zaista bio problem. Danas se proizvode
mašine za bušenje, koje sa velikom sigurnošću i malim devijacijama mogu da buše
takve minske bušotine.
Poseban problem je, takodje, održavanje stabilnim grebena rude iznad
utovarnih hodnika, zbog čega je neophodno pažljivo miniranje i ostavljanje
dovoljne dužine ne napunjene minske bušotine, koja se buši iz tih hodnika.
Prema podacima iz literature ovom metodom se postiže proizvodnost grupe
otkopa 3 - 3,5 Mt/god. Proizvodnost jednog radnika je 125 t/smenu, a količina rude,
koja se minira odjednom je 200.000 t.
Poslednje dve varijante spadaju u grupu ovih metoda sa etažnim obaranjem
rude, minskim bušotinama koje se buše sa jednog nivoa – iz prostorija dna bloka.
Karakteristična konstrukcija metode iz ove podgrupe, prikazana je na slici
390, a koja je projektovana za primenu na Juksportskom rudniku kombinata
“Apatit”. Predvidjeno je da se otkopavanje vrši u blokovima visine 70 m, a ruda se
buši samo sa jednog nivoa, iz hodnika za bušenje, kojima se istovremeno obavlja
tranšejno podsecanje bloka. Kao što je prikazano, na nivou horizonta se izradjuju
utovarni hodnici na medjusobnom rastojanju 14 - 20 m, a hodnici bušenja na
relativno maloj visini od 4,9 m. Iz utovarnih hodnika se, prema hodnicima bušenja,
tj. tranšejama izradjuju manje komore za smeštaj vibrododavača, kojima se ruda
utovara u transportna sredstva (vagone ili specijalne transportere).
Priprema dna bloka je namenjena za kontinuirani utovar i odvoz rude u dnu
bloka. Iz utovarnog hodnika na jednu i drugu stranu se izradjuju male komore za
smeštaj vibrododavača, na medjusobnom rastojanju od 7 m. Komore su na suprotnoj
strani hodnika izradjene pomaknute za polovinu rastojanja, tj. izradjuju se u “šah-
mat” poretku. Sa vibrododavača ruda pada na kontinuirani transporter u vidu
čeličnog člankastog transportera, koji je u mogućnosti da prevozi i krupne komade
rude. Na ustima ispusnih otvora ugradjeni su lanci za sprečavanje naglog isticanja
rude. Osnovni problem kod ove konstrukcije metode otkopavanja je bušenje
dubokih minskih bušotina. Njihova dužina dostiže i preko 60 m, što postavlja
posebne zahteve za njihovim preciznim bušenjem. Kao što se na slici vidi, rastojanje
izmedju krajeva minskih bušotina je 4 - 5 m, što uslovljava da prečnici minskih
bušotina budu preko 150 mm.
Dužina bloka definisana je moćnošću rudnog tela, koja iznosi 150 - 200 m.
Bušenje se obavlja bušilicama sa ronećim bušaćim čekićima, sa prečnicima minskih
bušotina najčešće 105 mm. U svakoj od “lepeza” se buše 3 - 5 minskih bušotina , a
njihovo medjusobno rastojanje je 2,8 m. Istovremeno se obara 1 - 3 pojasa rude. Pri
tome se obaranje rude obavlja u panelima dimenzija 20 x 40 m. Takvo obaranje rude
se primenjuje u delovima ležišta sa stabilnijom rudom.
U slučaju kada se ne raspolaže sa opremom za bušenje minskih bušotina vrlo velike
dužine (preko 50 m), priprema otkopnih blokova se vrši tako da se bušenje obavlja
sa dva nivoa. Jadna karakteristična konstrukcija metode sa takvim načinom bušenja,
vezana je, takodje, za rudnike kombinata „Apatit”, a prikazana je na slici 391.
441
_____________________________________________________________
Slika 390. Jednostepeno blokovsko zarušavanje dubokim minskim bušotinama

velikog prečnika: 1 - utovarni hodnici, 2 - prostorije za smeštaj vibrododavača, 3 -
prostorije za bušenje
Za obaranje rude se koristi hodnik na višem horizontu, a u donjem delu bloka se

minske bušotine buše iz tri hodnika izradjenih na nivou podsecanja. Minskim
bušotinama izbušenim iz hodnika na višem horizontu obara se i deo rude dna bloka
gornjeg horizonta. U donjem delu bloka se minira ruda na visini 37,5 m, a u
gornjem delu 46 m, računajući i deo dna bloka višeg horizonta. Ukupna visina
horizonta je 83 m.
Sličan princip otkopavanja prikazan je i na slici 392. Za bušenje minskih
bušotina iz donjeg dela bloka izradjena su dva hodnika za bušenje koji su
neposredno iznad dna bloka (na nivou podsecanja). Gornji deo bloka buši se iz
hodnika za bušenje izradjenog 10 m ispod gornjeg horizonta. Dno bloka gornjeg
horizonta se ne buši, a pri masovnom miniranju doći će do njegovog zarušavanja jer
je u velikoj meri oslabljen izradom prostorija u dnu bloka.
442
_____________________________________________________________
Slika 391. Varijanta metode jednostepenog etažnog prinudnog zarušavanja

sa bušenjem minskih bušotina sa dva nivoa, na rudniku “Apatit”
Kod prikazanih varijanti otkopavanja, bez obzira na bušenje minskih

bušotina sa dva nivoa, miniranje se vrši po celoj visini u istoj moćnosti pojasa
miniranja. Takav princip nije uvek zastupljen, pa je na nekim rudnicima (na primer
Zirjanovski rudnik) miniranje obavljano sa prethodjenjem miniranja u gornjem delu
bloka. To prethodjenje ne može biti veće od dužine pojasa miniranja, budući da se
posle miniranja u istom pojasu i u donjem delu bloka mora po celoj visini istočiti
„zapreminski višak rude”. Takav princip otkopavanja prikazan je na dvema
varijantama ovih metoda otkopavanja na primeru Zirjanovskog kombinata u
Kazahstanu, (slika 393), na kome se eksploatišu Pb-Zn-Cu rude, /83/.
Prikazane dve varijante jednostepenog prinudnog zarušavanja u
Zirjanovskom rudniku nisu toliko interesantne po tehničkim rešenjima, budući da se
radi o prevazidjenim pripremama dna bloka sa skreperskim hodnicima. Medjutim,
ovo su, zajedno sa nekim varijantama istih metoda primenjenih na rudniku Apatit,
medju prvim slučajevima primene ovih metoda otkopavanja, a datiraju još iz sredine
prošlog veka. Njihova zajednička karakteristika je da se primenjuje razdvojeno
miniranje gornjeg i donjeg bloka, što je interesantno sa stanovišta mogućnosti
smanjenja količine rude koja se odjednom obara, a to znači i smanjenje količine
eksploziva koja se odjednom minira. Sličnost postoji i u rasporedu hodnika za
bušenje, a prikazane varijante se razlikuju i po uslovima primene, uslovljenim
načinom pojavljivanja rudnih tela.
443
_____________________________________________________________
Slika 392. Varijanta etažnog prinudnog zarušavanja miniranjem u stešnjenoj

sredini sa pripremom dna otkopnog bloka skreperskim hodnicima
Dve savremenije varijante blokovskog jednostepenog prinudnog

zarušavanja prikazane su na slikama 394 i 395, a projektovane su za primenu na
Abakanskom rudniku – Rusija, u kome se eksploatiše železna ruda. I one se mogu
svrstati u grupu metode etažnog prinudnog zarušavanja pri čemu se, medjutim,
miniranje izvodi dubokim minskim bušotinama izbušenim sa 2 podetažna nivoa.
Opravdanje za ovakav princip pripreme može biti i u tome što se kod prikazanih
konstrukcija metoda radi o većim visinama horizonta (etaže).
Varijanta metode otkopavanja prikazana na slici 394 karakteristična je po
načinu pripreme dna i rasporedu hodnika za bušenje dubokih minskih bušotina sa
lepeznim rasporedom. Dno bloka se priprema za primenu vibracionih utovarnih
mašina. Po pružanju bloka, koji ima širinu 38 – 40 m, izradjuju se tri utovarna
hodnika, iz dva krajnja hodnika se vrši jednostran utovar rude, a iz srednjeg
dvostran. Formiranje dna bloka može se vršiti tzv. „visokim tranšejnim
podsecanjem” ili da se to ostvaruje dubokim minskim bušotinama izbušenim sa
gornje podetaže.
444
_____________________________________________________________
Slika 393. Dve varijante metode jednostepenog prinudnog zarušavanja

primenjene na Zirjanovskom rudniku u Kazahstanu
Prvi podetažni nivo, na kome se rade tri hodnika za bušenje, nalazi se na 41

m iznad nivoa horizonta, a ista takva tri hodnika za bušenje izradjuju se i na drugom
podetažnom nivou koji se nalazi 9 m ispod gornjeg horizonta. Opredeljenje je, znači,
da se buše minske bušotine naniže, što ima smisla kod odredjenih mašina za bušenje
(mašine za bušenje dubokih minskih bušotina većeg prečnika sa ronećim bušaćim
čekićem). Raspored minskih bušotina se vidi sa slike.
445
_____________________________________________________________
Slika 394. Metoda jednostepenog prinudnog zarušavanja sa obaranjem rude

dubokim minskim bušotinama sa lepeznim rasporedom, bušenim sa dva podetažna
nivoa
Slika 395. Varijanta metode etažnog prinudnog jednostepenog zarušavanja

približno paralelnim minskim bušotinama bušenim sa dva podetažna nivoa
446
_____________________________________________________________
Na slici 395 prikazana je varijanta projektovana za isto ležište, pri čemu je
osnovna razlika u načinu bušenja minskih bušotina. Razlika je i u konstrukciji dna
bloka u kojoj se rade tri tranšejna hodnika za „nisko tranšejno podsecanje”. Prečni
utovarni hodnici se rade na medjusobnom rastojanju 30 m i povezuju krovinski i
podinski transportni hodnik. Neposredno iznad ovih hodnika izradjuju se hodnici za
utovar rude utovarno-transportnim mašinama ili vibracionim dodavačima. Iznad
njih, na visinskom rastojanju 4 - 5 m izradjuju se tranšejni hodnici podsecanja.
Ukupna visina dna bloka, zajedno sa podsekom je 15 m. Na 30 m iznad podseka
nalazi se prvi nivo bušenja, a na sledećih 25 m drugi nivo bušenja. Na svakom
podetažnom nivou bušenja izradjuju se hodnici za bušenje na malom medjusobnom
rastojanju, (4 – 5 m), kako je na slici prikazano. Iz svakog hodnika se buše po dve
minske bušotine na rastojanju koje je odredjeno kao rastojanje izmedju redova
minskih bušotina. Ono zavisi od usvojenog prečnika bušenja i iznosi min 3 – 4 m za
prečnik bušenja 105 mm. U pojasu miniranja odjednom se iniciraju 4 – 6 redova
minskih bušotina čime se dobija utvrdjena dužina pojasa miniranja.
Prikazanim varijantama metoda prinudnog jednostepenog zarušavanja (sa
etažnim ili podetažnim obaranjem rude) odjednom se miniraju veoma velike
količine rude, što proces miniranja čini izuzetno značajnim. Kod većine prikazanih
metoda usvajaju se veće visine horizonata, a primena minskih bušotina velike dužine
omogućava značajno smanjenje koeficijenta pripreme za otkopavanje. Visoka
proizvodnost metoda ih čini racionalnim sa stanovišta mogućnosti boljeg korišćenja
primenjenih mašina za bušenje, ali i za utovar i prevoz rude u bloku. Veoma je
značajno da se miniranjem ne izazovu veći seizmički potresi koji mogu usloviti
oštećenje pripremnih prostorija, kako u dnu bloka, tako i prostorija za bušenje
minskih bušotina.
2. Prinudno jednostepeno zarušavanje u horizontalnim pojasima
Obaranje rude u horizontalnim pojasima nije karakteristično za ovu grupu

metoda otkopavanja i malobrojne su varijante koje se sreću u literaturi. Za to postoje
dva razloga. U slučaju kada se radi o izradi podseka veće visine, onda se može
govoriti o istom principu otkopavanja o kome je govoreno u okviru prethodne grupe
metoda, tj. o prinudnom dvostepenom zarušavanju sa horizontalnim
kompenzacionim prostorom. Ukoliko se ne radi kompenzaciona komora, tada se
mogu očekivati izuzetno jaki seizmički potresi i visoki pritisci u prostorijama dna
bloka, što bi dovelo do njihovog većeg oštećenja. Zato ovde ne poklanjamo veću
pažnju ovim varijantama otkopavanja.
3. Jednostepeno prinudno zarušavanje sa podkonzolnim kompenzacionim

prostorom
Ovo je specifičan način jednostepenog prinudnog zarušavanja, koji

predstavlja prelaz izmedju metoda dvostepenog prinudnog zarušavanja sa
kompenzacionim komorama, i metoda prinudnog jednostepenog zarušavanja.
Zahvaljujući obaranju kosim minskim bušotinama, i istakanju dela prethodno
obrušene rude, omogućeno je da se ispod konzolnog prepusta rude formira odredjeni
447
_____________________________________________________________
prazan prostor, koji ima karakter kompenzacione komore. Medjutim, po karakteru
otkopavanja, odnosno obaranja rude, ove metode spadaju u metode jednostepenog
prinudnog zarušavanja.
Primena ovih metoda u najvećoj meri je vezana za rudnike Krivoroškog
basena, a u literaturi je veći broj ovih metoda svrstan u metode podetažnog
otkopavanja. Na slici 396 prikazane su dve jednostavnije konstrukcije iz ove grupe
metoda otkopavanja. U prikazanom slučaju se radi o metodi podetažnog
zarušavanja, medjutim, slične konstrukcije metode primenjene su i kao blokovske,
tj. etažne metode otkopavanja.
Kao što je na slici prikazano, na podetažnim nivoima se izradjuju prostorije
za utovar rude (prostorije dna bloka) koje su obično sa skreperskim utovarom rude,
ali se mogu primeniti i pripreme za utovar oborene rude utovarno-transportnim
mašinama. Iz hodnika podsecanja (v. detalj”b”) ili posebnih hodnika za bušenje
izradjenih iznad nivoa podsecanja, buše se redovi minskih bušotina, koje su tako
zakošene da posle istakanja zapreminskog viška rude formiraju prazan podkonzolni
prostor. On delimično ima ulogu kompenzacionog prostora pri obaranju narednih
redova minskih bušotina. Na neki način ovakvo obaranje rude čini prelaz izmedju
metoda obaranja u horizontalnim i vertikalnim pojasima.
Slika 396. Dve varijante podetažnog otkopavanja sa jednostepenim

prinudnim zarušavanjem pri formiranju “podkonzolnog” kompenzacionog prostora
(Krivoroški basen - Ukrajina): a) sa bušenjem minskih bušotina iz posebnog hodnika
za bušenje, b) bušenje minskih bušotina iz prostorija za istakanje rude
Na slici 397, medjutim, prikazana je mogućnost blokovskog (etažnog)

otkopavanja sa prinudnim zarušavanjem u stešnjenoj sredini i korišćenjem
448
_____________________________________________________________
podkonzolnog kompenzacionog prostora. Radi se o primenjenom načinu
otkopavanja na rudniku “Molibden” Tirniauzskog kombinata, a u literaturi je ovakav
način otkopavanja svrstan u jednostepeno prinudno zarušavanje.
Na ovom ležištu se eksploatiše volframsko-molibdenska ruda, koja se javlja u obliku
većih rudnih tela. Usvojena je visina horizonata od 75 m, kolika je i visina blokova,
dužina blokova (po moćnosti rudnih tela) je 20 - 80 m, a širina 30 - 36 m.
Kao što se sa slike vidi, na nivou horizonta se izradjuju podinski i krovinski
transportni hodnici u odnosu na koje se popreko (kao i na pružanje ležišta) izradjuju
skreperski hodnici za utovar rude. Iz njih se izradjuju jednostrane rudne sipke, koje
se potom levkasto proširuju sa nivoa podsecanja, koji je 13 m iznad nivoa horizonta.
Otkopni blokovi se, za obaranje rude, pripremaju izradom prolazno-ventilacionih
uskopa iz kojih se izradjuju podetažni hodnici za bušenje na medjusobnoj visinskoj
razlici od 9,5 m. Iz njih se buše “lepeze” minskih bušotina sa horizontalnim ili
blagim nagibom, a miniranje se obavlja u pojasima iste visine od 9,5 m. Pre svakog
miniranja, iz ispusnih otvora do narednog otkopnog bloka istače se deo rude, čime
se stvara prazan prostor ispod bloka rude koji se minira. On predstavlja dovoljnu
akumulacionu zapreminu, koja omogućuje da se ruda ne minira u stešnjenoj sredini,
već ima mogućnosti dobrog rastresanja. Po tome ove metode nemaju karakter
metoda sa miniranjem rude u stešnjenoj sredini, medjutim, ovaj način otkopavanja
ima nesumnjivo karakter jednostepenog prinudnog zarušavanja.
Slika 397. Jednostepeno prinudno blokovsko zarušavanje sa obaranjem

rude u podkonzolni kompenzacioni prostor u rudniku “Molibden” Tirniauzskog
kombinata - Rusija
449
_____________________________________________________________
Iz pregleda veoma raznovrsnih metoda, koje su svrstane u grupu blokovskih

metoda sa jednostepenim prinudnim zarušavanjem rude, jasno proizilaze velike
mogućnosti njihove primene za različite uslove u rudnim ležištima. Na osnovu
većeg broja prikazanih varijanti se može zaključiti da se ove metode primenjuju:
- za otkopavanje srednje moćnih , moćnih i vrlo moćnih rudnih ležišta
strmog zaleganja,
- u uslovima većih pritisaka i lošijih mehaničkih i strukturnih karakteristika
rude, jer izostaje formiranje većih otvorenih prostora (kompenzacionih komora),
- za eksploataciju siromašnijih ruda jer se otkopavanje izvodi sa znatno
nižim troškovima,
- za eksploataciju ležišta sa rudom koja se lošije usitnjava pri miniranju jer
se boljim korišćenjem energije eksploziva i dopunskim drobljenjem pri sabijanju
rude, postiže bolje njeno usitnjavanje,
- za otkopavanje rudnih ležišta na većim dubinama, na kojima bi održavanje
većih otkopnih komora bilo problematično.
U skoro svim slučajevima prikazanih varijanti otkopavanja moguće je
konstrukciju metode prilagoditi za primenu savremenih mašina za bušenje minskih
bušotina i utovar minirane rude u dnu bloka. To ovim metodama otkopavanja daje
karakter visokoproizvodnih i visokoproduktivnih metoda, kojima se, samim tim,
omogućava otkopavanje rude sa niskim troškovima, odnosno otkopavanje ležišta sa
siromašnom rudom.
Savremenije konstrukcije, od kojih su neke i prikazane, omogućavaju
značajno smanjenje koeficijenta pripreme, pre svega na račun povećanja visine
horizonata, kao i smanjenja broja hodnika za bušenje zahvaljujući primeni dubokih
minskih bušotina. Veći prečnici minskih bušotina omogućuju preciznije bušenje i
smanjenje devijacija bušotina, koje se javljaju kod bušotina dužina preko 30 - 40 m.
Primena metoda otkopavanja iz ove grupe, uslovljena je, medjutim,
odgovarajućim karakteristikama rude, koja ne sme biti sklona slepljivanju i
prevelikom sabijanju, kada se pogoršavaju uslovi njenog istakanja.
450
_____________________________________________________________
3.8.3.4. Metode blokovskog otkopavanja sa samoobrušavanjem rude
3.8.3.4.1. Uslovi primene metoda otkopavanja sa samoobrušavanjem rude
Metode blokovskog samoobrušavanja rude, (Block Caving), baziraju se na

principu da se ruda, posle podsecanja na odgovarajućoj površini, sama obrušava,
zahvaljujući postojanju jednog ili više sistema pukotina u masivu rude. Uslov za
efikasnu primenu blokovskog samoobrušavanja rude je da se ono vrši sa takvom
krupnoćom komada obrušene rude, da se omogući njeno efikasno istakanje bez
prevelikog broja zaglava u ispusnim otvorima i čestog sekundarnog usitnjavanja
negabaritnih komada. To znači da je samoobrušavanje rude realno primenljivo samo
ako su troškovi istakanja i sekundarnog usitnjavanja negabaritnih komada značajno
niži od troškova bušenja i miniranja, svakako zajedno i sa troškovima istakanja
minirane rude. U suprotnom, racionalnije je primeniti neku od metoda prinudnog
zarušavanja rude. Medjutim, pri izboru metode otkopavanja treba imati u vidu u
ekonomičnost eksploatacije ležišta. Metode blokovskog samoobrušavanja rude,
naime, spadaju u neosporno najjeftinije metode otkopavanja, pa je njihova primena
prioritetna u svim slučajevima kada se radi o eksploataciji ruda male vrednosti
(siromašnih), čije se ekonomično otkopavanje ne može postići primenom metoda sa
prinudnim zarušavanjem rude.
Iz navedenog proizilazi, da oblast primene metoda otkopavanja sa prirodnim
samoobrušavanjem spada u dva najznačajnija slučaja:
- pri otkopavanju rudnih ležišta sa izuzetno siromašnom rudom, koja se
drugim načinima ne može ekonomično eksploatisati, i
- pri otkopavanju rudnih ležišta sa takvom prirodnom strukturom rude, koja
pogoduje efikasnoj primeni samoobrušavanja.
Normalno je da će i u slučaju kada se radi o vrednijim rudama, primena
samoobrušavanja biti aktuelna ako se mogu postići dobri rezultati pri istakanju
obrušene rude i ako drugi pokazatelji, a pre svega iskorišćenje i osiromašenje rude,
budu u ekonomski prihvatljivim granicama.
Metode blokovskog samoobrušavanja rude se primenjuju u ležištima veće
moćnosti i strmog zaleganja. Podrazumeva se prirodna ispucalost rude, koja
pogoduje primeni ovakvog načina otkopavanja. Veća moćnost ležišta je neophodna
zbog toga što se, za obezbedjenje uspešnog samoobrušavanja rude, ležište mora
podseći na većoj površini u kojoj neće doći do stvaranja prirodnog svoda ravnoteže i
zaustavljanja daljeg samoobrušavanja rude. Strmo zaleganje je neophodno zbog toga
što se ruda samoobrušava u blokovima po relativno strmim konturama, pa bi blaži
nagib (ispod 60o) uslovio ostajanje većih rezervi rude na podinskom boku van zone
zarušavanja. Medjutim, ovaj uslov ne mora biti odlučujući kod ležišta veće moćnosti
gde se prostorije podsecanja mogu raditi po podini tako da se čitavo ležište po
njegovoj moćnosti može obuhvatiti zarušavanjem.
Princip primene metoda otkopavanja sa samoobrušavanjem rude sadržan je
u četiri osnovne faze rada:
- pripremi bloka,
- podsecanju,
- samoobrušavanju rude pri stalnom istakanju “zapreminskog viška” i
451
_____________________________________________________________
- definitivnom istakanju rude nakon obrušavanja rude u bloku po celoj
visini.
Priprema bloka može biti različita, u zavisnosti od čega postoje brojne
varijante ovih metoda otkopavanja, kako po načinu pripreme, tako i po redosledu
pripreme pojedinih blokova i načinu istakanja obrušene rude. Ona se u principu
sastoji od pripreme dna bloka, izrade prostorija podsecanja bloka, eventualno i
izrade prostorija za vertikalno zasecanje bloka. Pored toga, nekad se izradjuju i
posebne prostorije za praćenje procesa samoobrušavanja i istakanja rude - kontrolne
prostorije u bloku i van njega.
Podsecanje bloka ima zadatak da na odredjenoj površini bloka ili na celoj
njegovoj površini obezbedi iniciranje samoobrušavanja, nakon čega se ono nastavlja
odredjenim redosledom i dinamikom. U relativno dugom vremenu primene ovih
metoda otkopavanja, primenjivani su različiti postupci podsecanja, prvo izradom
prostorija podsecanja na bliskom rastojanju, ili izradom levaka za istakanje obrušene
rude, a kasnije sve veću primenu imaju načini podsecanja zasnovani na bušenju
kraćih ili dubljih minskih bušotina i njihovom miniranju. Pri tome, najracionalnije
su one pripreme dna bloka pri kojima se izradom prostorija pripreme dna ujedno
omogućuje i podsecanje bloka.
Posle iniciranja samoobrušavanja rude u bloku, potrebno je obezbediti
kontinuitet samoobrušavanja na taj način što će se stalno istakati jedan deo rude, koji
je i kod drugih metoda nazivan “zapreminskim višakom”, odnosno ona količina koja
odgovara zapremini za koju obrušena ruda povećava zapreminu usled rastrešenja.
Istakanjem dela rude omogućuje se spuštanje obrušene rude u bloku, čime ona
prestaje da podupire svod zarušavanja i proces samoobrušavanja se nastavlja.
Kada se na ovaj način obrušavanje rude izvrši po celoj visini bloka, pristupa
se intenzivnom istakanju rude u onoj meri koju omogućava dinamika istakanja rude
u prostorijama za istakanje, odnosno i u zavisnosti od kvaliteta drobljenja rude i
količine negabaritnih komada koji izazivaju zaglavu u ispusnim otvorima (rudnim
levcima, sipkama) ili na rešetkama. Istakanje rude iz bloka mora biti ravnomerno po
celoj površini, da bi se obezbedilo ravnomerno spuštanje kontakta izmedju obrušene
rude i naleglih stena. U suprotnom, ako dodje do narušavanja kontakta obrušene
rude i jalovine, doći će i do većeg mešanja jalovine sa rudom, što će usloviti veće
osiromašehje rude, a samim tim, zbog ranijeg prestanka istakanja rude iz pojedinih
ispusnih otvora, nastaće i veći gubici.
U principu, primena metoda otkopavanja sa samoobrušavanjem rude mora
da se obavlja po tačno utvrdjenoj dinamici, koja će biti uslovljena potrebnim
vremenima za pripremu otkopnih blokova, za podsecanje, samoobrušavanje i
definitivno istakanje obrušene rude. Na osnovu utvrdjene dinamike trajanja
pojedinih procesa, potrebno je odrediti i dinamiku otkopavanja pojedinih blokova,
tako da se jedan broj blokova nadje istovremeno u svim fazama rada: pripremi,
podsecanju, samoobrušavanju i konačnom istakanju rude iz bloka. Na taj se način
postiže optimalna dinamika otkopavanja i najpovoljniji redosled otkopavanja
pojedinih blokova.
Što se redosleda otkopavanja tiče, otkopni blokovi se mogu otkopavati jedan
za drugim, u naizmeničnom redosledu, otkopavanjem sa preskakanjem jednog bloka
ili po utvrdjenom frontu (naprimer dijagonalnom kod eksploatacije vrlo moćnoh
ležišta (slika 398).
452
_____________________________________________________________
3.8.3.4.2. Klasifikacija metoda otkopavanja sa samoobrušavanjem rude
Metode blokovskog otkopavanja sa samoobrušavanjem rude se, s obzirom

na razlike u principima otkopavanja, mogu podeliti na tri osnovne grupe:
- metode blokovskog (etažnog) samoobrušavanja
- metode panelnog samoobrušavanja, i
- metode kontinuiranog samoobrušavanja rude.
Imajući u vidu da postoji uvek približno isti princip otkopavanja, ove se
metode, osim navedene podele, mogu još razvrstavati s obzirom na način pripreme,
način podsecanja i zasecanja blokova, kao i prema načinu istakanja obrušene rude.
Slika 398. Redosled pripreme i otkopavanja otkopnih blokova pri blokovskom

samoobrušavanju rude: a) normalan redosled, b) otkopavanje u prvoj fazi svakog
drugog bloka, a potom ostavljenih blokova izmedju dva susedna otkopana, c)
otkopavanje iz sredine sa dvokrilnim nastupnim aktiviranjem blokova, d) jedan od
mogućih redosleda pri otkopavanju vrlo moćnih ležišta
Klasične konstrukcije metoda otkopavanja sa samoobrušavanjem rude su

one koje su svrstane u grupu metoda sa blokovskim samoobrušavanjem, kod kojih je
definisana geometrija bloka, u kome se obavlja posebno podsecanje i zasecanje
bloka. Princip otkopavanja takvog jednog bloka prikazan je na slici 399. Blok je
geometrijski ograničen sa sve četiri strane, obično vertikalnim ravnima, pogotovo
ako je ležište veće moćnosti (v. šemu sl. 398-d). Ukoliko se radi o ležištima
moćnosti 40 - 60 m (izuzetno i 80 - 100 m), tada se ona dele na blokove popreko na
pružanje, pa su u tim slučajevima dve strane bloka odredjene podinskim i
krovinskim bokom ležišta. Druge dve strane su odredjene veštačkim granicama
vertikalnim ravnima na približno istim medjusobnim rastojanjima. Donje granice
širine otkopnih blokova su 30 - 40 m, a gornje 60 - 80 m. Visina otkopnih blokova
odgovara visinskom rastojanju izmedju horizonata, medjutim, normalne visine od 60
- 80 m se nikako ne mogu smatrati krajnjim granicama visina blokova. U nekim
slučajevima ona premaša i 150 - 200 m. Najvažniji faktor, koji ograničava visinu
453
_____________________________________________________________
blokova je nagib ležišta. Pri velikim visinama blokova, podrazumeva se strmo, skoro
vertikalno zaleganje ležišta.
U novije vreme u praksi rudnika, koji primenjuju ove metode otkopavanja,
sve češće se primenjuju varijante etažnog samoobrušavanja, koje nose naziv
“panelno samoobrušavanje”. Suština principa ovih varijanti metoda je u tome da se
otkopni blokovi ne ograničavaju na klasičan način, već se samoobrušavanje izvodi u
užim delovima blokova (obično 12 - 20 m, izuzetno do 30 m), tj. u delovima koji
odgovaraju širini jednog ili najviše jednog para rudnih levaka, odnosno koji
odgovaraju zahvatu jednim utovarnim hodnikom, bilo da se radi o skreperskim
hodnicima ili hodnicima rešetki (slika 400).
Jedan od osnovnih motiva za prelaz na

ovaj način samoobrušavanja masiva ležišta je u
izbegavanju zasecanja bloka po vertikali. Na taj
način se značajno smanjuju pripremni radovi na
zasecanju i postiže racionalizacija metode, kroz
smanjenje pripreme i troškova otkopavanja.
Slika 399. Principijelna šema primene

metode blokovskog samoobrušavanja rude: 1-
prostorije dna bloka za istakanje rude, 2-
prirodni svod samoobrušavanja, 3- masiv rude
u bloku, 4- prostorije zasecanja bloka, 5-
otkopani blok gornjeg horizonta
Slika 400. Princip primene

panelnog samoobrušavanja rude
Treća grupa metoda sa

samoobrušavanjem rude nazvana
je “kontinuirano samoobruša-
vanje” a karakteriše se time da se
front podsecanja blokova,
samoobrušavanja i istakanja
obrušene rude, kontinuirano
pomera duž ležišta obično sa
kosim površinama po kojoj se ruda
samoobrušava i kontakta izmedju
obrušene rude i jalovih stena (slika
401).
454
_____________________________________________________________
Slika 401. Princip primene metode kontinuiranog samobrušavanja i

istakanja obrušene rude
3.8.3.4.3. Metode blokovskog samoobrušavanja rude
Metode klasičnog blokovskog samoobrušavanja rude imale su veliku

primenu na brojnim rudnicima Amerike, Ćilea, Kanade, Australije i drugih zemalja.
Primenjuju se u ležištima veće moćnosti, najmanje 30 – 40 m, u kojima se
otkopavanje obavlja u blokovima približno iste širine i dužine. Visina blokova varira
u značajnim granicama, od one koja odgovara visinama horizonata 60 – 80 m, pa i
preko 100 – 120 m. Princip otkopavanja je već naveden, a sastoji se u podsecanju
bloka po celoj površini, samoobrušavanju rude koje se odvija zahvaljujući
delimičnom istakanju obrušene rude i konačnom istakanju rude iz bloka od trenutka
kada je samoobrušavanje doseglo vrh bloka.
Najveći značaj za primenu ovih metoda, osim pogodnosti rude za
samoobrušavanje, ima način pripreme bloka, a u okviru nje način pripreme dna
bloka. Priprema bloka za samoobrušavanje obuhvata izradu različitih prostorija, koje
su obično locirane na tri nivoa: nivou transporta, nivou utovara i nivou podsecanja
bloka.U mnogim slučajevima, osim navedenih, rade se i pripremne prostorije za
vertikalno zasecanje bloka u cilju vertikalnog ograničavanja samoobrušavanja rude
u bloku. U praksi primene ovih metoda otkopavanja sreću se izuzetno brojna i
raznolika rešenja, pa će se prikazati samo ona karakteristična.
1. Priprema dna otkopnih blokova
O pripremama dna otkopnih blokova je ranije već bilo govora, a ovde se

govori o onim, koje su često zastupljene kod metoda blokovskog samoobrušavanja.
Pripreme dna otkopnih blokova kod metoda otkopavanja sa
samoobrušavanjem rude u najvećem broju slučajeva bile su zasnovane na
pripremama sa rudnim levcima i istakanjem rude u hodnicima rešetki. Poslednjih
decenija sve veću primenu imaju dna blokova sa tranšejnim podsecanjem i
primenom različitih utovarnih ili utovarno-transportnih mašina, pre svega
samohodnih sa dizel pogonom.
455
_____________________________________________________________
a)
b) c)
Slika 402. Priprema dna bloka sa hodnicima rešetki i rudnim levcima

(El Teniente – Čile)
Pripremne prostorije na nivou transporta (horizonta) izradjuju se na

medjusobnim rastojanjima u zavisnosti od toga koje se prostorije koriste za točenje
rude iz bloka. U prethodnim decenijama najveću primenu imale su pripreme dna sa
hodnicima rešetki, a na slici 394-a prikazan je slučaj iz rudnika El Teniente u Čileu.
Rudni levci su relativno male širine pa su i hodnici rešetki na manjem
medjusobnom rastojanju. Pošto ruda iz hodnika rešetki gravitaciono pada u
transportni hodnik, neophodno je da se radi veliki broj transportnih hodnika, bilo
uzdužnih ili prečnih u odnosu na blok. Da bi se to izbeglo primenjuje se sistem
„granastih sipki”, kojima se ruda iz najmanje dva ispusna otvora ispušta u transporni
hodnik. Medjutim, ako se na rešetku ispušta ruda iz dva rudna levka, onda se
izradom granastih sipki kao na slici 402 može koncentrisati ruda iz 4 rudna levka u
jedno rudno okno. U praksi nekih američkih rudnika, koji su primenjivali ovakav
sistem istakanja rude, primenjivan je vrlo složen sistem granastih sipki, a jedan
slučaj je prikazan na slici 403. U savremenim rudnicima se takve pripreme dna
bloka više ne primenjuju.
456
_____________________________________________________________
Slika 403. Složen sistem granastih sipki kod koga se na jednom mestu
istakanja rude u vagone u transportnom hodniku istače ruda iz 32 rudna levka
Problem sa granastim sipkama je i u tome što je velika visina dna bloka. To

medjutim, nije problem u rudnicima Čilea, gde se ležište nalazi visoko iznad
glavnog transportnog horizonta pa se izradom granastih sipki (rudnih okana) ne gubi
deo ležišta. Na slici 404 prikazana je situacija prostorija pripreme i položaja
transportnih hodnika u rudnicima El Teniente i Andina u Čileu. Ruda, koja se
propusti kroz rešetke, pri čemu se negabaritni komadi usitnjavaju ručno velikim
čekićima, gravitaciono pada kroz granasta rudna okna na nivo transporta (slika 404-
a). U novije vreme se u pomenutim rudnicima primenjuje priprema dna bloka za
utovar rude utovarno-transportnim mašinama (priprema sa ispusnim zvonima), pa
ruda pada kroz granasta rudna okna na nivo usitnjvanja gde se nalazi hidraulički
uredjaj za usitnjavanje negabarita, posle čega ruda kroz rešetku propada na nivo
transporta, (sl. 404-b). Transport rude se obavlja velikim 100 t-onskim vagonima
kroz tunel dužine 9 km.
457
_____________________________________________________________
a) b)
Slika 404. Položaj transportnog hodnika i spuštanje rude kroz granasta

rudna okna u rudnicima El Teniente i Andina u Čileu.
Na nivou utovara izradjuju se prostorije za utovar rude. U zavisnosti od

primenjenog načina pripreme dna bloka, tačnije zavisno od vrste prostorija, ranije su
često dna bila sa hodnicima rešetki, i istakanjem rude kroz rudne levke , što je
prikazano na slici 405.
U savremenijim rudnicima se primenjuju dna sa utovarom rude utovarnim
ili utovarno-transportnim mašinama sa dizel pogonom. Jedno takvo dno prikazano je
na slici 406. Na slici nije jasno naznačen način pretovara rude , a za slučaj da se vrši
direktan pretovar rude u jamske vagone ili u jamske kamione, radilo bi se o dnu
bloka na kome se na istom nivou nalazi utovarni i transportni nivo.Bolje je rešenjje
kada se ruda utovara u rudna okna, što znači da je transportni nivo najmanje 10 – 15
m ispod nivoa utovara. Nivo podsecanja se nalazi iznad nivoa rudnih levaka, a
podsecanje bloka se vrši, kako je na slici prikazano, kao i na prethodnoj slici,
miniranjem lepeznih bušotina izbušenih iz hodnika bušenja (podsecanja).
Značajno pojednostavljenje konstrukcije dna bloka postiže se jedinstvenim
nivoom za utovar i transport rude i podsecanje bloka. To znači da se postiže
objedinjavanje tri nivoa u jedan, Primer takve pripreme dna bloka prikazan je na
slici 399. Konstrukcija dna se karakteriše izradom naizmenično utovarnih hodnika i
hodnika za bušenje minskih bušotina za podsecanje bloka. Minske bušotine se buše
u vidu „lepeza” zahvaljujući čemu se izmedju dva hodnika bušenja formira greben
rude u kome se izradjuje utovarni hodnik. Iz utovarnog hodnika se, na jednu i drugu
stranu izradjuju kose utovarne komore radi lakšeg ulaženja utovarne ili utovarno-
transportne mašine.
458
_____________________________________________________________
Slika 405. Priprema dna bloka sa rudnim levcima i hodnicima rešetki za

kontrolu istakanja rude i usitnjavanje negabaritnih komada rude.
Slika 406. Priprema dna bloka sa rudnim levcima i utovarom rude

utovarnim mašinama
459
_____________________________________________________________
Kako je na slici prikazano, utovarne komore se rade jedna naspram druge, a
mogu se raditi i pomerene za polovinu medjusobnog rastojanja. Rastojanje utovarnih
komora u jednom redu uslovljeno je parametrima elipsoida točenja, a treba računati
sa osnim rastojanjem 10 – 12 m, što zavisi i od visine bloka, koja je svakako
dovoljno velika da uslovi medjusobno presecanje elipsoida točenja rude. Medjutim,
ako se želi da objedinjeni nivoi podsecanja i utovara budu, takodje, i na istom nivou
sa transportnim hodnicima, onda je neophodno da se obezbedi pretovar rude iz
kašika utovarno-transportnih mašina u jamske vagone. Jedno od rešenja je da se
pretovar obavi preko mobilne drobilice ili posebnog pretovarnog uredjaja.
Slika 407. Priprema dna bloka sa utovarnim hodnicima i hodnicima bušenja

za podsecanje bloka na istom nivou
Formirani greben nad utovarnim hodnikom treba da ima dovoljnu visinu da

obezbedi stabilnost hodnika. U suprotnom, potrebno je odgovarajućim načinom
podgradjivanja, (ankerisanjem), obezbediti pojačanje stabilnosti hodnika. Na spoju
utovarne komore sa hodnikom bušenja, gde se nalazi ispusni otvor za istakanje rude,
javlja se često oštećenje krova komore zbog male visine rude iznad njega. U tom
slučaju se ispusni otvor (spoj utovarne komore sa hodnikom bušenja) pojačava
armiranom betonskom podgradom, odnosno betonskim prstenom sa okvirima od
čeličnih šina.
Na slici 408 prikazana je savremena konstrukcija dna otkopnih blokova za
istakanje rude kroz ispusna zvona, kakva se primenjuje u većini rudnika sa
primenom blokovskog samoobrušavanja rude, a karakteristična je za rudnike u
Čileu. Kod ove konstrukcije postoje čak pet nezavisna nivoa pripreme; tri osnovna:
460
_____________________________________________________________
nivo transporta, nivo utovara i nivo podsecanja, a zatim i četvrti nivo izmedju
utovarnog i transportnog nivoa, a to je nivo usitnjavanja krupnih komada rude, dok
je peti nivo – nivo provetravanja (Ventilation level). Kao što je na slici prikazano, na
utovarnom nivou (Production level) utovar rude se vrši utovarno-transportnim
mašinama i ruda prevozi do rudnih okana, kojima pada na nivo usitnjavanja
(Pickhammer level). Tu se krupni komadi, koji se zadrže na rešetki, usitnjavaju
hidrauličkim čekićem (Pick hammer). Usitnjena ruda pada kroz rudna okna na nivo
transporta gde se utovara u jamske vagone za transport na površinu.
Slika 408. Konstrukcija dna otkopnih blokova sa ispusnim zvonima (Drawbells)
2. Podsecanje otkopnih blokova
Kod metoda blokovskog samoobrušavanja rude faza podsecanja blokova

ima odgovarajući značaj jer se njome vrši iniciranje samoobrušavanja rude. Za
celokupni proces primene metode, a posebno i za proces podsecanja blokova,
potrebno je poznavati karakter rude i njenu sklonost samoorušavanju, koja svakako
zavisi i od karaktera pukotinskih sistema u rudi. Na osnovu poznavanja tih
strukturnih karakteristika odredjuje se način razvrstavanja otkopnih blokova,
redosled izrade pripremnih prostorija i redosled podsecanja. U većini slučajeva,
kako je na prethodnim slikama prikazano, podsecanje se vrši postupno od jednog
kraja bloka prema drugom, a onim pravcem odstupanja pri podsecanju u kom pravcu
je pad pukotina. Sposobnost samoobrušavanja je uglavnom dobro istražena,
medjutim, primena ovih metoda zahteva i detaljnija istraživanja u procesu
eksperimentalnog otkopavanja, koje se svakako podrazumeva.
U toku dosadašnjeg razvoja ovih metoda otkopavanja primenjivani su
različiti način podsecanja blokova. U prvoj polovini prošlog veka, kada nije bila
razvijena tehnika za bušenje dubokih minskih bušotina, podsecanje je obavljano
461
_____________________________________________________________
izradom mreže hodnika podsecanja, nakon čega su postupno minirani formirani mali
stubovi izmedju hodnika.
Na sl. 409-a prikazan je jedan od najjednostavnijih načina pripreme dna
bloka za njegovo podsecanje, koji je primenjivan na samom početku primene ovog
načina otkopavanja /26/. Podsecanje je vršeno na nivou neposredno iznad prostorija
za utovar i transport rude, izradom sistema hodnika (horizontalnih ili sa blagim
nagibom) izradjenih na malom medjusobnom rastojanju u dva unakrsna pravca. Na
taj način se formiraju mali noseći stubovi, koji se u fazi podsecanja bloka miniraju
kratkim minskim bušotinama.
a) b)
Slika 409. Podsecanje otkopnih blokova izradom hodnika podsecanja: a)

formiranjem malih nosećih stubova, koji se miniraju kratkim minskim bušotinama,
b) izradom hodnika za bušenje na većem medjusobnom rastojanju i miniranjem
stubova dubljim minskim bušotinama.
Ovaj način pripreme podrazumeva izradu velikog broja hodnika podsecanja

i dugotrajno podsecanje, s obzirom da je ono zasnovano na bušenju i miniranju
kratkim minskim bušotinama. Takodje, treba imati u vidu da se takvi načini
pripreme dna i podsecanja blokova mogu primeniti na malim dubinama, gde samim
tim ni pritisci nisu jače izraženi.
Vremenom je obezbedjena mogućnost bušenja dubljih minskih bušotina, pa
je podsecanje moglo da se obavlja i miniranjem širih stubova, što znači da je bilo
moguće raditi hodnike podsecanja na većem medjusobnom rastojanju (preko 10 -
20 m), (slika 409-b). Podsecanje je vršeno miniranjem horizontalnih bušotina, pa je
i visina podseka bila manja, što nije omogućavalo intenzivnije samoobrušavanje u
početnom stadijumu.
Povećanje visine podseka postignuto je bušenjem dužih minskih bušotina sa
lepeznim rasporedom, što je prikazano na većem broju slika datih u prethodnom
tekstu (sl. 405 – 408). I taj se proces razvijao postupno, a na slici 410 prikazana su
nekoliko karakterističnih načina podsecanja.
Način podsecanja prikazan na detalju (a) predstavlja jedno od prevazidjenih
rešenja budući da se priprema dna bloka sa rudnim levcima skoro ne primenjuje.
Rešenje prikazano na detalju (b) primenjivano je u rudniku Climax Molibdenijum
(SAD) i vezano je za pripremu dna bloka sa hodnicima rešetki, koji se, takodje, sve
redje primenjuju. Treće rešenje prikazano na detalju (c) primenjivano je na
švedskom rudniku Grengesberg i predstavlja jedno od danas najčešće primenjivanih
462
_____________________________________________________________
rešenja. Rešenje prikazano na detalju (d) je specifično po načinu pripreme dna i
podsecanja, a odgovara ranije opisanom podsecanju sa tranšejnim hodnicima.
Prikazano je i na slici 407. Ovaj način ima prednosti u maloj visini dna bloka, što je
značajno u slučaju kada se otkopava ležište ograničenih razmera ili zahvata do
odredjene granice, pa postoji interes da se što manje rude izgubi u dnu bloka. Sa
takvim motivom predložena je konstrukcija dna bloka u okviru predloženih metoda
blokovskog samoobrušavanja za ležišta „Veliki Krivelj” i „Južni revir” u
Majdanpeku, za otkopavanje dubljih delova ispod dna površinskih kopova u ovim
ležištima. Predložena konstrukcija metode prikazana je na slici 411.
Slika 410. Načini podsecanja otkopnih blokova: a) bušenje minskih bušotina

iz rudnih sipki za formiranje ispusnih levaka, b) bušenje iz hodnika izradjenih iznad
ispusnih rudnih sipki, c) bušenje iz posebno izradjenog hodnika za podsecanje
bloka, d) bušenje iz tranšejnog hodnika podsecanja.
Način podsecanja, širina dela bloka na kome se vrši podsecanje i dinamika

radova na podsecanju, od izuzetnog su značaja za početno iniciranje
samoobrušavanja. Nakon podsecanja deo rude iz podseka se istače da bi se
omogućio početak samoobrušavanja. U nekim slučajevima potpuno iniciranje
samoobrušavanja u bloku traje nekad i više nedelja pa je potrebno da se radovi
izvode planirano i da se vodi računa o koncentraciji pritisaka koji se javljaju
podsecanjem bloka.
463
_____________________________________________________________
Slika 411. Konstrukcija

dna otkopnog bloka i
način podsecanja predlo-
ženi u okviru istraživanja
mogućnosti eksploatacije
ležišta “Veliki Krivelj”
nakon završetka površin-
skog otkopavanja (visoko
tranšejno podsecanje sa
hodnicima podsecanja i
utovara na istom nivou)
3. Zasecanje otkopnih blokova
U ranijim fazama primene metoda blokovskog samoobrušavanja rude

primenjivano je i vertikalno zasecanje bloka sa ciljem da se olakša proces
samoobrušavanja i spreči samoobrušavanje rude izvan granice otkopnog bloka.
Zasecanje je obično izvodjeno izradom mreže vertikalnih i horizontalnih prostorija
zasecanja; izuzetno se kod nekih varijanti javlja i izrada uzanog magazina na granici
izmedju dva bloka, (slika 412). Izradom prostorija zasecanja u vertikalnoj ravni koja
razgraničava dva susedna bloka, postiže se oslabljenje masiva rude u toj ravni, pa se
i proces samoobrušavanja ograničava u tom prostoru.
Za pojednostavljenje faze zasecanja bloka kod nekih primera metoda se
primenjuje bušenje dubokih minskih bušotina, čija uloga nije da se obezbedi
obaranje rude, već da se izazove frakturiranje i oslabljenje masiva rude na granici
bloka. Jedan karakterističan slučaj takvog rešenja prikazan je na slici 413, gde se u
uglovima bloka izradjuju 4 okna za bušenje iz kojih se buše po 4 – 5 minskih
bušotina različite dužine, koje nesumnjivo imaju značajan doprinos procesu
samoobrušavanja rude.
Primena zasecanja bloka zahteva izradu većeg broja horizontalnih prostorija
i dva ili više okna za pristup prostorijama zasecanja, što bitno povećava obim
pripreme i poskupljuje ga. Zbog toga se kod savremenijih konstrukcija metoda
blokovskog samoobrušavanja rude vertikalno zasecanje uglavnom ne primenjuje.
Naime, proces samoobrušavanja u bloku se može regulisati i količinom i
intenzitetom istakanja obrušene rude u procesu samoobrušavanja bloka, pa se na taj
način može dirigovano regulisati i proces zarušavanja u svodu zarušavanja.
Zasecanje otkopnih blokova gubi smisao i prelaskom na panelno samoobrušavanje.
464
_____________________________________________________________
Slika 412. Načini zasecanja otkopnih blokova: a) i c) zasecanje izradom

horizontalnih hodnika zasecanja, b) izrada zaseka miniranjem bušotina iz hodnika
zasecanja i izradom uzanog magazina na granici bloka
4. Samoobrušavanje rude u bloku
Nakon završetka procesa podsecanja bloka manja visina bloka neposredno

iznad podseka već je dovedena u proces samoobrušavanja. Ovaj proces se odvija sve
dok obrušena ruda, usled svog rastrešenja kojim povećava zapreminu, ne podupre
svog zarušavanja. Tada se proces privremeno zaustavlja, odnosno nastavlja se
sporijim intenzitetom u skladu sa sabijanjem i sleganjem obrušene rude. Da bi se
proces samoobrušavanja odvijao neprekidno, neophodno je da se obrušena ruda u
bloku delimično istače, odnosno da se istače „zapreminski višak rude”. Na taj način
se svod zarušavanja oslobadja podupiranja i nastavlja se sa samoobrušavanjem rude.
465
_____________________________________________________________
Slika 413. Metoda blokovskog samoobrušavanja kod koje se provociranje

samoobrušavanja rude i ujedno njegovo ograničavanje u granicama bloka postiže
miniranjem dubokih minskih bušotina koje se buše iz okana za bušenje izradjenih u
uglovima bloka
Izuzetno je važno da se utvrdi brzina obrušavanja rude i pomeranja svoda

obrušavanja u visinu, jer se njoj mora prilagoditi intenzitet istakanja “zapreminskog
viška rude”. U slučaju da se istakanje rude vrši sa većim intenzitetom ispod svoda se
formira prazan prostor u koji se obrušavanje rude može odigrati sa većim
zarušavanjem i većim dinamičkim udarima na prostorije u dnu bloka. Da bi se takve
neželjene pojave izbegle, proces samoobrušavanja mora biti dobro upoznat za šta se
često, a naročito u periodu početka primene metode otkopavanja, izradjuju kontrolne
prostorije iz kojih se može osmatrati kretanje svoda obrušavanja. Za ovakva
osmatranja moguće je primeniti i izradu dubokih minskih bušotina u koje se
postavljaju odgovarajući davači za utvrdjivanje dinamike procesa zarušavanja
svoda.
5. Konačno istakanje obrušene rude
Kada se proces samoobrušavanja rude u bloku završi, pristupa se konačnom

istakanju rude iz bloka. U tom trenutnu obrušena ruda ispunjava ceo prostor bloka, a
to je količina koja je ostala umanjena za količinu istočene rude, (”zapreminskog
466
_____________________________________________________________
viška”), u toku procesa samoobrušavanja. Istakanje se izvodi ravnomerno iz svih
ispusnih otvora u bloku sa ciljem da se obezbedi ravnomerno spuštanje
horizontalnog kontakta izmedju obrušene rude i obrušene jalovina iznad nje. To ne
znači da se istovremeno istače ruda iz svih ispusnih otvora, već se iz pojedinih
otvora istače ona količina rude koja neće usloviti poremećaj pomenute kontaktne
površine. Veoma je važno da se vodi evidencija o količinama istočene rude iz
svakog ispusnog otvora, što se postiže evidentiranjem broja utovarnih kašika, ako se
primenjuje utovarno-transportna mašina, ili broja vagona pri primeni priprema dna
sa hodnicima rešetki. Primena skreperskih hodnika u dnu bloka nije pogodna upravo
zbog problema ograničavanja količina istočene rude.
Intenzitet istakanja rude i proizvodnost bloka u velikoj meri zavise od
karaktera rude. Ukoliko se ona drobi u sitnijim komadima, biće manji broj zaglava u
ispusnim otvorima ili rudnim sipkama, u suprotnom se javljaju česte zaglave i
zastoji koji izazivaju prekid u istakanju. Pojava zaglava u nekim od ispusnih mesta
ne treba da se nadoknadjuje istakanjem rude iz onih otvora gde se zaglave ne
javljaju, jer to narušava utvrdjenu dinamiku i pravilno istakanje kojim se
obezbedjuje manje osiromašenje, samim tim i veće iskorišćenje rude iz bloka.
Zaglave koje izazivaju krupni komadi rude, otklanjaju se najčešće miniranjem, koje
se može izvesti bušenjem kratkih bušotina u zaglavljenim komadima ili
postavljanjem eksploziva na njihovoj površini. Dva slučaja otklanjanja zaglava u
rudnim sipkama prikazana su na slici 414.
Slika 414. Načini

otklanjanja zaglava u
rudnim sipkama: a)
ubacivanjem eksplozi-
va na dugačkoj letvi: 1-
eksploziv, 2- štapin, 3-
letva; b) bušenje
kratke bušotine iz
utovarnog hodnika u
negabaritni komad.
Način bušenja minske bušotine zavisi od sigurnosti rada. Ako postoji

opasnost da zaglavljeni komad krene usled potresa pri bušenju, bušenje se mora
izvesti iz sigurnog prostora u utovarnom hodniku. U slučaju da je zaglavljeni
komad stabilan, može mu se prići i u samoj sipki (stajanjem na gomili rude ili sa
postavljenih stuba).
Krupni komadi rude koji prodju kroz ispusni otvor, a nisu pogodni za dalji
transport ili ne mogu propasti kroz rešetku na rudnom oknu, zahvataju se kašikom
utovarno-transportne mašine i odnose u poseban hodnik u kome se sekundarnim
miniranjem (nalepnim minama ili kratkim bušotinama) vrši njihovo usitnjavanje.
Pri pripremi dna bloka sa hodnicima rešetki, krupni komadi rude se
zadržavaju na rešetki i moraju se na njoj usitniti. To se često izvodi ručno sa
čekićima veće težine (do 10 kg), a to izvode radnici koji rade na istakanju rude.
Jedan radnik može kontrolisati proces istakanja rude na 2 – 4 ispusna otvora,
odnosno rešetke. Budući da je ovo vrlo težak posao, njegovo olakšanje se postiže
467
_____________________________________________________________
postavljanjem iznad rešetke pneumatskog uredjaja (čekića) kojim se vrši
usitnjavanje rude (v. sl. 402-c).
Dinamika istakanja rude zavisi i od parametara pripreme dna otkopnog
bloka, tačnije od medjusobnog rastojanja izmedju ispusnih otvora. Kod starijih
konstrukcija ovih metoda otkopavanja, kod kojih je primenjivana priprema dna sa
hodnicima rešetki, rastojanje ispusnih otvora je bilo vrlo malo (6 – 8 m). Kao
ilustracija, navodi se slučaj pripreme u rudniku El Teniente u Čileu, koji je svakako
jedan od najpoznatijih rudnika u kome se primenjuje blokovsko samoobrušavanje
rude, a u kome se u gornjoj, „sekundarnoj zoni”, primenjuje ovakva priprema dna,
(slika 415). Osno rastojanje ispusnih otvora, kako je na slici prikazano, iznosi 5 –
7,5 m, što uslovljava izradu velikog broja rudnih levaka. Nasuprot tome, u donjim
delovima ležišta, u tzv. „primarnoj zoni”, primenjuje se priprema dna sa ispusnim
zvonima (Drawbell) iz kojih se istače ruda iz bloka dimenzija 30 x 16 m, (slika 416).
Pri takvoj pripremi dna bloka utovarni hodnici se rade na medjusobnom rastojanju
30 m, a izmedju njih se, pod uglom od 60 – 70o izradjuju hodnici iz kojih se
miniranjem formira ispusno zvono, prostor dimenzija najmanje 20 x 10 m, (v. sl.
216). Ovi se hodnici izradjuju na medjusobnom rastojanju 16 m, a posle formiranja
ispusnog zvona njima se obezbedjuje obostran pristup utovarno-transportne mašine
do obrušene rude u ispusnom zvonu.
Slika 415. Konstrukcija ispusnih otvora (rudnih levaka) pri pripremi dna
bloka sa hodnicima rešetki u rudniku El Teniente - Čile
Veliko medjusobno rastojanje ispusnih otvora uslovljava veće gubitke rude u

grebenima izmedju njih, ali se ta ruda delimično dobija kasnije pri otkopavanju sa
nižeg horizonta. Velika visina obrušene rude u bloku obezbedjuje formiranje
elipsoida točenja velike širine i njhovo medjusobno presecanje kako je šematski
prikazano na slici. Kao što se vidi, utovarena ruda se gravitaciona spušta na tzv.
468
_____________________________________________________________
”redukcioni nivo” gde se nalaze hidraulički uredjaji za razbijanje (hidraulički čekić
na hidrauličkoj grani postavljenoj na betonskom temelju pored okna).
Slika 416. Istakanje

rude u rudniku El
Teniente (Čile) kroz
ispusna zvona prime-
nom utovarno-trans-
portnih mašina sa
dizel pogonom
Istakanje obrušene rude traje sve dok se u ispusnim otvorima ne pojave

komadi jalovine – obrušenih stena iz krovine rudnog tela, odnosno do trenutka kada
se količina jalovine poveća do te mere da je dalje osiromašenje rude neracionalno.
Prednost metoda otkopavanja sa samoobrušabanjem rude je u tome što se

proces istakanja vrši neprekidno (nema prekida za miniranje rude), istakanje se,
takodje, vrši iz velikog broja ispusnih otvora što obezbedjuje veliku proizvodnost
otkopnih blokova. Oni mogu nekad biti velikih razmera, odnosno da se otkopavanje
obavlja u kontinuitetu, koji je karakterističan za primenjeno panelno
samoobrušavanje.
6. Primena blokovskog samoobrušavanja u nekim rudnicima u svetu
Na osnovu pregleda literature može se zaključiti da metode blokovskog

samoobrušavanja rude imaju daleko veću primenu u zemljama zapadne hemisfere, a
radi se uglavnom o zemljama sa razvijenim rudarstvom. Tu spadaju SAD (rudnici
San Manuel, Henderson, Miami, Mather, Climax, Urad, De Beers) , Kanada
(Creighton), Čile (El Teniente, Andina, El Salvador), a njima se može pridružiti i
Južnoafrička republika (Thetford). Nasuprot njima, u drugim zemljama sveta postoje
samo sporadični slučajevi primene ovih metoda. Na primer, prema podacima iz
ruske literature, primena ovih metoda u toj zemlji je zanemarljiva u odnosu na već
opisane blokovske metode sa prinudnim zarušavanjem rude. Primenjivane su u
469
_____________________________________________________________
nekim jamama Krivoroškog basena (jama »Gigant«), u rudniku »Tekeli«,
»Nikitovskom rudniku« i dr. U Evropi su poznati slučajevi primene blokovskog
samoobrušavanja u rudniku gvoždja Grengesberg u Švedskoj, u rudniku Cornwall u
Engleskoj i rudniku magnezita Radentajn u Austriji.
Na osnovu iskustava primene blokovskog samoobrušavanja rude na većini
najznačajnijih rudnika u svetu, koji primenjuju ove metode otkopavanja, uočava se
postupan prelaz na savremenije varijante ovih metoda otkopavanja, a koji se ogleda
u sledećem:
- metode pripreme dna blokova sa rudnim levcima i hodnicima rešetki
zamenjuju se različitim metodama tranšejnog podsecanja sa primenom utovarno-
transportnih mašina za istakanje obrušene rude,
- klasične blokovske metode postupno se zamenjuju varijantama panelnog
samoobrušavanja sa podsecanjem bloka rude dubokim minskim bušotinama,
- racionalizacija metode se odvija prevashodno u oblasti pripreme otkopnih
blokova, u okviru koje se posebna pažnja posvećuje načinu pripreme dna bloka i
podsecanja, uz, uglavnom, odsustvo zasecanja blokova,
- primenjuju se savremene metode za brzu analizu sadržaja metala u rudi u
cilju odredjivanja vremena prestanka daljeg istakanja rude iz pojedinih ispusnih
otvora,
- primena savremenih utovarno-transportnih mašina sa kašikama velike
zapremine omogućava povećanje kondicionog komada rude i efikasnije usitnjavanje
negabaritnih komada, koje se obično obavlja na rešetkama primenom stacionarnih
hidrauličnih uredjaja za usitnjavanje (Pick hammer-a),
- primenjuju se i savremenije metode upravljanja procesom istakanja, a time i
delovanja jamskog pritiska u prostorijama istakanja obrušene rude,
- proces održavanja prostorija u dnu bloka je osavremenjen primenom
metoda podgradjivanja ankerisanjem, a posebna pažnja se posvećuje i pojačavanju
podgrade u ispusnim otvorima rudnih sipki (mestima istakanja rude).
U prethodnom tekstu dato je više primera klasičnog blokovskog
samoobrušavanja, a nadalje će se dati još neki karakteristični slučajevi iz pomenutih
rudnika.
Na slici 417 prikazan je način pripreme i otkopavanje u rudniku San Manuel
u SAD, koji je jedan od najpoznatijih rudnika sa primenom metode blokovskog
samoobrušavanja rude. Ležište halkopiritne rude se javlja na dužini skoro 3 km, a
orudnjena zona ima moćnost i do 750 m. U njoj se javlja veći broj rudnih tela velike
moćnosti i dužine prostiranja.
Otkopni blokovi se razvrstavaju popreko na pružanje rudnih tela, glavni
transportni hodnici se rade u pratećim stenama, a prečni hodnici u kojima se istače
ruda iz granastih rudnih okana se izradjuju na rastojanju 21 m. Na 18 m iznad ovog
nivoa nalazi se nivo hodnika rešetki, a na 5 m iznad njega je nivo podsecanja. Na
prikazanoj slici dno bloka je sa hodnicima rešetki i rudnim levcima za istakanje
rude. Otkopni blokovi su širine 42 m i pripremaju se sa 8 redova rešetki za istakanje
rude. Interesantno je da se izmedju blokova ostavljaju stubovi širine 6 m, koji se
posebno ne otkopavaju, već se delimično obrušavaju u procesu istakanja rude iz
bloka.
470
_____________________________________________________________
Slika 417. Konstrukcija otkopnih blokova koja je primenjivana u rudniku

San Manuel - SAD
U moćnim rudnim telima pripremaju se blokovi dimenzija 45 x 45 m, a

otkopavaju u »šah-mat« poretku sa dijagonalnim frontom blokova u otkopavanju..
Zbog slabe rude, najveći problemi su u održavanju hodnika rešetki, koji se često
podgradjuju betonom, kako je prikazano na slici 418.
Slika 418. Način podgradjivanja hodnika rešetki u rudniku San Manuel
Kao što se vidi, rudne sipke za izradu levaka za istakanje rude rade se na
malom rastojanju što veoma oslabljuje konstrukciju dna bloka. Zbog toga se hodnici
471
_____________________________________________________________
rešetki rade sa specifičnim profilom otpornim na pritiske, podgradjuju se debelom
betonskom podgradom, a stub rude iznad hodnika se dodatno učvršćuje
ankerisanjem. Iz otkopnih blokova se istače 100 – 130 % rude u odnosu na rezerve
rude u bloku, što je uslovljeno njenim osiromašenjem, koje iznosi 12 – 14 %.
Sadržaj bakra u rudi je oko 0,6 %. Proizvodnja rude iz rudnika bila je 43.000 –
60.000 t/dan
Na slici 419 prikazane su dve varijante blokovskog samoobrušavanja u
rudniku Miami Copper Co u Arizoni (SAD). U ovom rudniku primenjivane su
razlićčite varijante otkopavanja, a iz grupe metoda blokovskog smoobrušavanja
primenjivano je i panelno samoobrušavanje. Dobri rezultati su postignuti pri
blokovskom otkopavanju u blokovima 45 x 45 m sa dvema različitim pripremama u
dnu otkopnih blokova, što je prikazano na slikama 419 – a i b. Otkopavanje je
završeno početkom druge polovine prošlog veka.
a) b)
Slika 419. Izgled otkopnih blokova sa samoobrušavanjem rude u

rudniku Miami Copper Co – Arizona (SAD)
U zemljama Evrope najpoznatiji rudnici sa primenom metoda blokovskog

samoobrušavanja su: rudnik železne rude Grengesberg u Švedskoj, rudnik Cornwall
u Engleskoj i rudnik magnezita Radentajn u Austriji. Detalji metode blokovskog
samoobrušavanja u rudniku Grengesberg već su prikazani na slikama 405 i 406.
Šematski je izgled otkopnog bloka prikazan i na slici 420.
472
_____________________________________________________________
Slika 420. Prikaz

otkopavanja blokov-
skim samoobrušava-
njem u rudniku
Grengesberg u Švedskoj
na početku primene ove
metode
Otkopavanje je usavršavano u skladu sa razvojem tehnike. U početnoj fazi je

primenjivana priprema dna bloka sa hodnicima rešetki, a potom sa utovarnim
mašinama. Utovar rude je vršen šinskim utovarnim mašinama, a za transport su
korišćeni samohodni vagoni sa pneumatskim pogonom. Karakterističan je i način
podsecanja blokova koji je prikazan i na slici 410-c.
Kasnije su dna bloka pripremana za primenu samohodnih utovarno-
transportnih mašina. Za podsecanje bloka kako je na pomenutim slikama prikazano,
izradjuju se hodnici za bušenje lepeznih minskih bušotina, čijim se miniranjem
postiže podsecanje bloka na nešto većoj visini. Železna ruda nije čvrsta i dobro se
usitnjava pri samoobrušavanju.
U rudniku magnezita Radentajn primenjuje se blokovsko samoobrušavanje
kako je prikazano na slici 421. Na prikazanim slikama postoji razlika u načinu
pripreme dna otkopnih blokova. Detalj (a) prikazuje pripremu sa ispusnim levcima
koji imaju oblik prevrnute zarubljene piramide, dok je na detalju (b) prikazan
savremeniji način pripreme dna sa tranšejnim podsecanjem.
3.8.3.4.4. Metode panelnog samoobrušavanja rude
Kao alternativna rešenja blokovskom samoobrušavanju javljaju se

varijante panelnog i kontinuiranog samoobrušavanja rude. Pri tome ove prve
su već u velikoj meri u primeni na mnogim rudnicima u svetu. Primena
blokovskog samoobrušavanja uslovljena je pretpostavkom da se
samoobrušavanje rude može uspešno postići samo pri podsecanju rude na
velikim površinama. Nekada se to obavlja u blokovima površine 1.500 –
2.000 m2, a bilo je slučajeva podsecanja blokova na površini i do 10.000 m2
/26/. Nasuprot tome, minimalne površine na kojima se podsecanjem
obezbedjuje uspešno samoobrušavanje rude mogu biti i ispod 1.500 m2.
473
_____________________________________________________________
Blokovi horizontalne površine 1.000 – 1.500 m2, mogu, prema tome, biti
dimenzija 20 x 50 do 30 x 50 m, ili čak i manje dužine ako se radi o ležištima
manje moćnosti od 50 m.
a) b)
Slika 421. Dve varijante blokovskog samoobrušavanja rude u rudniku

magnezita Radentajn - Austrija
Osnovni problem podsecanja blokova velike površine, bez obzira na

obezbedjenje sigurnih uslova samoobrušavanja, je u tome što njihova priprema dugo
traje, jer je potrebno uraditi veliki broj prostorija u dnu bloka i za podsecanje.
Njihova izrada traje nekada i više od godinu dana, što uslovljava veliko angažovanje
rada i sredstava, izradjene prostorije se moraju održavati u tako dugim vremenskim
periodima, a ekonomski efekti od dobijene rude se ostvaruju tek kasnije.
Da bi se izbegli ovi nedostatci, postoji težnja da se podsecanje obavlja u
manjim delovima – panelima ograničene širine, a obično po celoj širini ležišta i po
celoj visini bloka tj. horizonta (etažno samoobrušavanje). Medjutim, primena
panelnog samoobrušavanja, kod savremenijih načina pripreme, gde se širina panela
može definisati širinom jednog ili dva reda levaka ili širinom jedne do dve tranšeje
podsecanja, može, takodje, podrazumevati podsecanje bloka (panela) na relativno
velikoj širini, koja može biti minimalno 12 – 15 m, a nekad i 20 – 30 m. Tako
naprimer, za rudno ležište »Veliki Krivelj« predloženo je podsecanje tranšejama
širine do 40 m, što svakako obezbedjuje veliku širinu panela.
Primena panelnog samoobrušavanja zahteva dobro izučavanje mehaničkih i
strukturnih karakteristika rude, da bi se sa dovoljnom sigurnošću definisala
minimalna širina panela, koja će obezbediti uspešno samoobrušavanje rude po celoj
visini bloka, ali i zarušavanje stenske mase iznad ležišta. Ne manji značaj ima i
pojava koncentracija napona u prostorijama dna panela. Zbog specifičnosti panelnog
samoobrušavanja rude, proces samoobrušavanja, kao i geomehanički efekti njegove
primene moraju biti detaljnije izučeni. U svakom slučaju najpouzdaniji rezultati se
dobijaju eksperimentalnim otkopavanjem. Na slici 422 prikazan je jedan primer
praktičnog ispitivanja primene panelnog samoobrušavanja.
474
_____________________________________________________________
Slika 422. Primer ispitivanja otkopavanja panelnim samoobrušavanjem u

prirodnim uslovima: I – VII – faze razvoja procesa samoobrušavanja masiva
Širina panela mora biti minimalno tolika da omogući iniciranje procesa

samoobrušavanja na toj širini. Na slici je prikazana postupnost samoobrušavanja
panela, koji se u prvoj fazi odvija sa izvesnim zakošenjem na stranu prethodno
otkopanog panela, a sa nastavkom istakanja rude proces obrušavanja se pomera na
stranu masiva narednog panela. Zbog toga je potrebno da se proces odvijanja
obrušavanja upozna tako da se izbegne veće zahvatanje narednog panela, jer bi to
izazvalo veće osiromašenje rude pri istakanju.
Primena panelnog samoobrušavanja već je prikazana na više slika na kojima
je prikazan način pripreme dna bloka, pre svega na slikama koje prikazuju pripremu
sa ispusnim zvonima, koja je u primeni na čileanskim rudnicima o kojima je već bilo
govora (El Teniente i Andina).
Istakanje obrušene rude vrši se iz jednog reda »ispusnih zvona«, čime je
naglašeno panelno samoobrušavanje rude. Kao što je na slikama 408 i 416 prikazano
pristup svakom »ispusnom zvonu« obezbedjen je sa obe strane tako da se istakanjem
iz jednog reda »ispusnih zvona« zahvata deo ležišta širine 30 m. Pri tome, u
zavisnosti od uslova samoobrušavanja rude, ono se može delimično proširiti i na
susedni panel, ukoliko se ruda pravilno istače. Dok se u jednom panelu obavlja
definitivno istakanje rude, u drugom se obavlja samoobrušavanje, a u narednom
priprema za podsecanje, što je šematski prikazano na sl. 416. Na taj način se
maksimalno skraćuje vreme trajanja pripremnih prostorija i njihovo održavanje,
čime se izbegava jedan od značajnih nedostataka blokovskog samoobrušavanja rude.
475
_____________________________________________________________
Slika 423. Položaj
pripremnih hodnika u dnu bloka
i ispusnih zvona u rudniku El
Teniente. Prikazano je i
seizmičko praćenje procesa
zarušavanja u slučaju da dodje
do iznenadnih većih zarušavanja
u ležištu ili u krovini.
Prikazana slika ima drugu

namenu, ali se sa nje jasno
uočava raspored ispusnih zvona,
koja odgovaraju jednom panelu
u kome se vrši samoobrušavanje
rude. Slika služi za interpretaciju
seizmičkih opažanja koja se
permanentno vrše na rudniku sa
ciljem da se preduprede
nepovoljne pojave pri iznenad-
nim većim zarušavanjima rude
ili jalovine.
Na odredjenim tačkama postavljeni su seizmički prijemnici (geofoni) koji

primaju seizmičke signale i kojima se može predvideti nastanak većih obrušavanja i
mesto na kome je izvor jačih seizmičkih potresa.
Korišćenjem saznanja o savremenim dostignućima u primeni panelnog
samoobrušavanja rude, u toku istraživanja vršenih u radu, /B. Mihajlović
dr.disertacija, 2003./, predložena je varijanta panelnog samoobrušavanja za
otkopavanje dubljih delova u ležištima „Veliki Krivelj” i „Južni revir” u
Majdanpeku. Predložena konstrukcija metode panelnog samoobrušavanja prikazana
je na slici 424. Usvojena je relativno velika širina panela od 40 m, pri čemu je motiv
za to bio velika visina bloka za otkopavanje samoobrušavanjem rude. Iz svakog
panela, u okviru jedne tranšeje podsecanja , istakanje obrušene rude bi se vršilo iz
dva reda ispusnih otvora izradjenih u boku grebena iznad utovarnih hodnika (v. sl.
425). Okolnost da se iznad otkopnih panela nalazi otvoreni prostor površinskog
otkopa, doprineće tome da neće doći do pojave većeg osiromašenja rude, budući da
nema krovine ležišta na delu koji se otkopava.
Za otkopavanje je predvidjena primena savremene opreme: bušilica za
bušenje dugačkih minskih bušotina za tranšejno podsecanje, mašina za
mehanizovano punjenje minskih bušotina eksplozivom, utovarno-transportnih
mašina sa velikom zapreminom kašike (do 6 m3) i dr. Ruda bi se drobila u jami i
izvozila trakama kroz izvozne niskope opremljene transportnim trakama.
476
_____________________________________________________________
Slika 424. Varijanta panelnog samoobrušavanja rude predložena za

otkopavanje rudnog ležišta ”Veliki Krivelj” po prestanku površinskog otkopavanja
Slika 425. Rešenje pripreme dna blokova sa jedninstvenim nivoom za podsecanje

i utovar rude i korišćenjem mobilnih drobilica za usitnjavanje rude, koja se dalje
transportuje i izvozi transportnim trakama
477
_____________________________________________________________
3.8.3.4.5. Varijanta kontinuiranog samoobrušavanja rude
U slučaju kada se u ležištu javljaju povoljni uslovi za samoobrušavanje

rude, kada je ležište nešto manje moćnosti (30 – 50 m), otkopavanje se može
obavljati i tako da se odvija kontinuirano u jednom pravcu (po pružanju ležišta),
Tada se podsecanje vrši sa neprekidnim napredovanjem, ne čekajući da se panel ili
blok obruše po celoj visini i da se istoči sva obrušena ruda. Šematski je takvo
otkopavanje slikovito prikazano na sl. 401. Kako podsecanje lešišta napreduje po
pružanju, regulisanim istakanjem rude (»zapreminskog viška«) postiže se formiranje
kose ravni samoobrušavanja, a na isti način, pri definitivnom istakanju rude, može
se postići da kontaktna površina izmedju saoobrušene rude i nalegle jalovine bude
pod kosim uglom (45 – 50o).
Slika 426. Šematski prikaz principa kontinuiranog samoobrušavanja rude

sa regulisanim istakanjem rude u procesu samoobrušavanja: 1- nivo podsecanja,
2- nivo utovara obrušene rude
Kontinuirano samoobrušavanje se može obavljati i u panelima, u slučaju

kada se radi o ležištu veće moćnosti, kakav je slučaj u ležištu Klajmaks, a koje je
šematski prikazano na slici 427. Pri ovakvom radu na samoobrušavanju i istakanju
rude, postiže se kontinuitet u proizvodnji rude, ustaljena dinamika pripreme i
otkopavanja, ali je vreme korišćenja prostorija nešto duže u odnosu na panelno
samoobrušavanje. Važna prednost kontinuiranog samoobrušavanja je jasno uočljiva
sa slici 401. Naime, pri kontinuiranom pomeranju i fronta istakanja, tj. kose
kontaktne ravni izmedju obrušene rude i jalovine, izostaje vertikalan kontakt rude i
jalovine, na kome uvek dolazi do većeg mešanja jalovine sa rudom i njenog
osiromašenja. Sa tog stanovišta, kontinuirano otkopavanje ima odredjenih prednosti
u odnosu na blokovsko i panelno samoobrušavanje pod uslovom da se istakanje rude
vrši strogo kontrolisano. Bez obzira na navedene prednosti kontinuirano
samoobrušavanje rude nije našlo veću primenu u praksi pa se i ne sreću više primera
osim pomenutog u rudniku Klajmaks.
478
_____________________________________________________________
Slika 427. Princip kontinuiranog panelnog samoobrušavanja na rudniku

Klajmaks (SAD)
Metode otkopavanja sa samoobrušavanjem rude su izuzetno značajne sa stanovišta

mogućnosti dobijanje rude sa niskim troškovima što može omogućiti eksploataciju i
rudnih ležišta sa siromašnom rudom, koja se drugim metodama otkopavanja ne
mogu ekonomično eksploatisati. Ove metode, medjutim, zahtevaju odgovarajuće
uslove za primenu, a to se, pre svega, odnosi na strukturne karakteristike rude. Ruda
mora biti ispresecana sa više sistema pukotina tako da se, pri samoobrušavanju rude,
dobije granulacija obrušene rude koja će omogućiti njeno efikasno i racionalno
istakanje. Pojava većeg broja negabaritnih komada koji izazivaju zaglave u ispusnim
otvorima i zahtevaju njihovo sekundarno usitnjavanje, može primenu metoda
otkopavanja sa samoobrušavanjem rude dovesti u pitanje. U novije vreme,
medjutim, primena ovih metoda raste i zbog toga što se primenjuju savremenije
varijante kod kojih je veći poprečni presek ispusnih otvora, a koriste se utovarno-
transportne mašine sa većom zapreminom kašike koje mogu efikasno utovarati i
krupniju rudu. Na taj način se širi oblast moguće primene ovih metoda otkopavanja.
Metode otkopavanja sa samoobrušavanjem rude se javljaju i kao
najpogodnija mogućnost za prelaz na podzemno otkopavanje u onim ležištima u
kojima je površinski kop dosegao graničnu dubinu. Budući da se površinskim
kopovima eksploatišu ležišta sa siromašnijom rudom, u odnosu na podzemnu
eksploataciju, primena metoda otkopavanja sa samoobrušavanjem rude javlja se kao
jedino alternativno rešenje za dalju podzemnu eksploataciju tih ležišta. O tome je
neophodno razmišljati i kada se radi o budućoj eksploataciji ležišta bakra u Istočnoj
Srbiji, koja se sada eksploatišu površinskim načinom.
479
_____________________________________________________________
3.9. KOMBINOVANE METODE OTKOPAVANJA
3.9.1. Karakteristike i podela kombinovanih metoda otkopavanja
Metode kombinovanog otkopavanja rudnih ležišta podrazumevaju primenu

obično dva različita načina, dve posebne metode otkopavanja ležišta ili njegovih
delova (otkopnih blokova). Takav se način otkopavanja sreće uglavnom pri
eksploataciji moćnijih rudnih ležišta i to u slučaju primene različitih varijanti
komornih ili komorno-stubnih metoda, a to je slučaj kada se radi o primeni:
- metoda otkopavanja sa otvorenim otkopima,
- metoda otkopavanja sa magaziniranjem rude, i
- metoda otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa.
Kod ovih metoda otkopavanje se vrši u različitim komornim otkopima
izmedju kojih se ostavljaju sigurnosni stubovi, koji se u drugoj fazi otkopavaju
nekom od metoda koja se razlikuje od metode u prvoj fazi. Iz ovoga se može
zaključiti da se u grupi kombinovanih metoda srećemo, pre svega, sa metodama
otkopavanja sigurnosnih stubova. I sigurnosni stubovi se otkopavaju nekom od
metoda iz prethodnih sedam grupa, pa se u principu ovde ne radi o novim metodama
otkopavanja.
Kombinovano otkopavanje se može javiti u vidu sledećih mogućih
kombinacija:
- otkopavanje u otvorenim otkopima sa naknadnim masovnim miniranjem
sigurnosnih stubova, što je, u principu, obradjeno u okviru metoda dvostepenog
prinudnog zarušavanja,
- otkopavanje u otvorenim otkopima koji se naknadno zapunjavaju pa se ostavljeni
sigurnosni stubovi otkopavaju nekim od uobičajenih načina i to:
- otkopavanjem u horizontalnim pojasima odozdo naviše sa
zapunjavanjem otkopa,
- otkopavanjem u horizontalnim pojasima odozgo naniže sa zarušavanjem
krova otkopa,
- otkopavanjem sa podetažnim zarušavanjem ili
- otkopavanje sa etažnim zarušavanjem sigurnosnih stubova;
- otkopavanje sa magaziniranjem rude kada se posle istakanja rude iz magazina
oni ispunjavaju jalovinom, a stubovi otkopavaju na neki od pomenutih načina;
- na opisani način se otkopavaju i sigurnosni stubovi u slučaju primene metoda
komornog otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa, kada se potom sigurnosni stubovi
otkopavaju nekim od navedenih načina.
Posebno se, medjutim, može govoriti o primeni metoda otkopavanja sa
zapunjavanjem stvrdnjavajućim zasipom, ili čak betonom, o čemu je bilo govora
posebno u okviru opisa tih metoda otkopavanja.
Sigurnosni stubovi koji se ostavljaju pri primeni metoda otkopavanja sa
magaziniranjem rude, kada se radi o otkopavanju moćnih ležišta, mogu se
otkopavati primenom metode podetažnog zarušavanja, a specifičnost je u tome što
se i ruda u stubovima otkopava izmedju magazinirane rude iz prve faze, pa se zatim
vrši istakanje celokupne magazinirane rude.
Glavni motiv za otkopavanje sigurnosnih stubova je u povećanju
iskorišćenja rude iz ležišta. Ranije je u više slučajeva napominjano da se pri
480
_____________________________________________________________
otkopavanju rudnih ležišta različitim varijantama komornog ili komorno-stubnog
otkopavanja iskorišćenja rude često kreću i ispod 50 %, što je neracionalno sa
stanovišta potrebe maksimalnog korišćenja prirodnih bogatstva kao neobnovljivih
resursa. To je naročito važno pri eksploataciji ležišta sa vrednijim rudama.
Ruda se, pri primeni nekih od pomenutih metoda, ne gubi samo u
sigurnosnim stubovima. Gubici (privremeni ili stalni) se javljaju i u ostavljenim
zaštitnim stubovima, a isto tako i u sigurnosnim plafonima iznad otkopnih komora.
To znači da se otkopavanje sigurnosnih stubova ne smatra jedinim, ali je svakako
najvažnije jer se u njima ostavljaju najveće rezerve rude.
Jedan od zahteva, koji se postavlja pred otkopavanje sigurnosnih stubova je

pitanje očuvanja površine terena. Ukoliko se taj uslov javlja kao prevashodan,
potrebno je izabrati takav način otkopavanja, koji neće usloviti zarušavanje
krovinskih stena.
U većini slučajeva otkopavanje sigurnosnih stubova se obavlja pod
nepovoljnijim uslovima i sa većim troškovima, pa je problem ekonomičnosti takodje
od velikog značaja. Nepovoljniji uslovi otkopavanja se javljaju, izmedju ostalog i
zbog toga što je otkopavanjem u komorama u prvoj fazi došlo do preraspodele
napona, pa se stubovi nalaze pod većim pritiscima, čak izuzetno većim u odnosu na
otkopavanje u komorama u prvoj fazi. Zbog toga je potrebno da se otkopavanje
obavlja tako da se na samom početku smanji visoka koncentracija pritisaka. To je
znatno lakše postići pri otkopavanju stubova odozgo naniže, kada se nakon
podsecanja u gornjem delu stuba, pritisak preraspodeljuje i na zasip u zapunjenim
komorama. U suprotnom, ako se otkopavanje obavlja, na primer metodama
otkopavanja u horizontalnim pojasima odozdo naviše, stub je permanentno pod
većim pritiskom što zahteva veći obim podgradjivanja u otkopu. Zato se
otkopavanje sigurnosnih stubova lakše izvodi metodama otkopavanja sa
zarušavanjem rude, a svakako najteže otkopavanjem u horizontalnim pojasima
odozdo naviše sa zapunjavanjem otkopa, eventualno i sa podgradjivanjem
kvadratnim slogovima. Najefikasnije se otkopavanje stubova može vršiti primenom
481
_____________________________________________________________
masovnog miniranja dubokim minskim bušotinama, bilo da se radi o zapunjenim ili
praznim komorama prve faze.
Pri otkopavanju sigurnosnih stubova u uslovima zapunjenih komora, javlja
se problem i kvalitetnog istakanja minirane rude (naročito pri podetažnom ili
etažnom otkopavanju). Mešanje zasipa sa miniranom rudom u stubu zavisiće i od
vrste zasipa. Sitniji zasip (hidraulično zasipavanje peskom, sitno drobljenim
kamenom ili flotacijskom jalovinom) usloviće veće mešanje zasipa sa rudom i veće
osiromašenje rude. Nasuprot tome, zasip od materijala koji ima prirodne sklonosti
ka sjedinjavanju i učvršćavanju, obezbedjuje bolje uslove za otkopavanje i smanjeno
osiromašenje rude. Odnosi se to na slučajeve primene stvrdnjavajućih zasipa.
U praksi se često javljaju slučajevi da se otkopavanju sigurnosnih stubova
pristupa kasnije, posle dužeg vremena od njihovog formiranja. To znači da u vreme
otkopavanja nije bilo planirano otkopavanje i stubova pa najverovatnije nisu
primenjivane nikakve mere za povećanje stabilizacije zasipa. Uslovi otkopavanja
stubova su tada nepovoljniji. Najlogičnije je da se o otkopavanju sigurnosnih
stubova razmišlja još u vreme projektovanja metode otkopavanja u prvoj fazi. Tada
je moguće da se predvide mere koje će olakšati kasnije otkopavanje stubova. To
može biti makar i delimično dodavanje vezivnih sredstava u zasip, makar u
delovima otkopa uz stubove, a može se primeniti i oblaganje stubova mrežom,
drvenim okrajcima ili na drugi način. Ma koja mera da se primeni, omogućiće lakše
otkopavanje stubova i smanjenje osiromašenja rude.
3.9.2. Metode otkopavanja sigurnosnih stubova
Napred su već navedene neke mogućnosti otkopavanja sigurnosnih stubova.

S obzirom na klasifikaciju metoda otkopavanja, može se otkopavanje sigurnosnih
stubova razvrstati u sledeće grupe metoda otkopavanja:
- otkopavanje sa zapunjavanjem otkopa,
- otkopavanje sa podgradjivanjem i zapunjavanjem,
- otkopavanje sa zarušavanjem krova otkopa,
- otkopavanje sa zarušavanjem rude (podetažno ili etažno).
Otkopavanje sigurnosnih stubova sa zapunjavanjem otkopnog prostora
samo izuzetno se može vršiti bez podgradjivanja. Zbog prisutne koncentracije
pritisaka u stubovima otkopni prostor se mora podgradjivati, pa je logičnije da se
govori o metodama otkopavanja sa podgradjivanjem i zapunjavanjem otkopa.
Otkopavanje sa zapunjavanjem se, kako je u više navrata ranije pominjano, sreće u
slučaju primene metoda otkopavanja sa stvrdnjavajućim zasipom, posebno i u
slučaju primene betona visoke nosivosti. Takve su metode bile predmet izlaganja u
poglavlju o metodama otkopavanja sa stvrdnjavajućim zasipima, pa se ovde govori
samo o nekim specifičnostima.
3.9.2.1. Otkopavanje sigurnosnih stubova sa zapunjavanjem otkopa
Otkopavanje sigurnosnih stubova sa zasipavanjem se može razmatrati sa

dva stanovišta. U prvom, to je slučaj otkopavanja sigurnosnih stubova kada je u
482
_____________________________________________________________
prvoj fazi otkopavano u komorama sa zapunjavanjem otkopa. U našim uslovima se
takav slučaj javljao pri primeni Borske metode u bogatim rudnim telima Borskog
ležišta. Slična je situacija i sa rudnikom Trepča, gde su sigurnosni stubovi
drugojačijeg oblika. U Boru su stubovi ostavljani duži čitave komore, dakle bili su u
vidu trakastih stubova ili zida, dok su u Trepči stubovi ostavljani kao pojedinačni
dimenzija 10x10 m. U oba rudnika stubovi su bili predmet otkopavanja, ali ono nije
bilo sistematski primenjivano. U Boru je problem otkopavanja stubova eliminisan
samom odlukom da se površinski kop produbi do nivoa XIII horizonta čime su
skoro svi stubovi ostavljeni u rudnim telima «Čoka Dulkan», «A», «B», «br 1»
zahvaćeni površinskim kopom i potpuno otkopani. U Trepči nije bio takav slučaj i
veći broj stubova je bio otkopavan različitim metodama otkopavanja sa
promenljivim uspehom.
Kada se radi o otkopavanju sigurnosnih stubova u zasipu, može se računati
sa tim da se oni mogu otkopavati primenom različitih metoda, kako sa zasipavanjem
otkopa, tako i sa zarušavanjem.
S druge strane otkopavanje stubova u zasipu, primenom metoda
otkopavanja sa zapunjavanjem neostvarivo je bez podgradjivanja otkopa, pa se
metode njihovog otkopavanja svrstavaju u tu grupu metoda otkopavanja, (metode
otkopavanja sa podgradjivanjem i zapunjavanjem otkopa). Zbog toga se razmatranje
otkopavanja sigurnosnih stubova sa zasipavanjem može suštinski vezati samo za
kombinovane metode otkopavanja sa stvrdnjavajućim zasipima. Kao ilustracija
jednog načina kombinovanog otkopavanja daje se metoda otkopavanja prikazana na
slici 429. Kao što je na slici prikazano, radi se o klasičnom kombinovanom
otkopavanju, kod koga se u prvoj fazi otkopavanje obavlja sa magaziniranjem rude,
posle istakanja magazinirane rude otkop se ispunjava stvrdnjavajućim zasipom veće
čvrstoće, a potom se u drugoj fazi otkopavanje ostavljenih stubova (druga faza
otkopavanja) vrši sa podetažnim otkopavanjem sa otvorenim otkopnim prostorom.
Posle istakanja rude iz otkopa prazan otkopni prostor se ispunjava običnim zasipom
ili stvrdnjavajućim zasipom male čvrstoće.
Slika 429. Kombinovano otkopavanje ležišta srednje moćnosti: u prvoj fazi

otkopavanje sa magaziniranjem rude i zapunjavanjem betonskim zasipom; u drugoj
fazi podetažno otkopavanje sa otvorenim otkopom i zapunjavanjem stvrdnjavajućim
zasipom manje čvrstoće
483
_____________________________________________________________
Nekoliko primera sličnog načina ili principa otkopavanja dato je i u okviru

grupe metoda otkopavanja sa zapunjavanjem otkopa stvrdnjavajućim zasipom.
Na slici 430 prikazan je karakterističan slučaj otkopavanja ležišta blagog
nagiba. Metoda otkopavanja ne mora biti kombinovana jer se u obe faze
otkopavanja može primeniti isti način dobijanja rude. Kao što je na slici prikazano,
otkopavanje stubova se vrši u uslovima zapunjenih komora prve faze
stvrdnjavajućim zasipom, tako da se u drugoj fazi otkopavanje može obavljati po
celoj visini ležišta- Obaranje rude se vrši miniranjem dubljim minskim bušotinama
sa lepeznim rasporedom. Otkopne komore su razvrstane po padu ležišta pa je
logično da se za utovar rude koriste skreperi. Komore druge faze mogu biti
ispunjene običnim zasipom bez dodatka vezivnih sredstava.
Slično prethodnoj, predložena je metoda otkopavanja u komorama po padu
ležišta i za rudnik «Lisina» kod Bosilegrada u Jugoistočnoj Srbiji.U tom ležištu se
javlja sloj fosforitskog peščara moćnosti 4 – 20 m, nagiba 10 – 30o. Jedna od
razmatranih mogućnosti je metoda prikazana na slici 431-a. Otkopavanje bi se u
prvoj fazi obavljalo u komorama male širine (6 – 8 m) čijim bi se ispunjavanjem
stvrdnjavajućim zasipom veće čvrstoće formirali veštački stubovi. U drugoj fazi bi
se izmedju formiranih veštačkih stubova otkopavalo u komorama širine 12 – 15 m,
koje bi potom bile ispunjene običnim zasipom (flotacijskom jalovinom).
Sličan princip otkopavanja može se primeniti i u slučaju otkopavanja u
horizontalnim komorama, koje su pogodnije za primenu samohodne opreme za
otkopavanje. I te metode su bile predmet razmatranja, a jedna varijanta je prikazana
na slici 431-b.
Slika 430. Metoda komorno-stubnog otkopavanja sa stvrdnjavajućim

zasipom u ležištu blagog nagiba. (otkopavanje stubova «lepezama» dubokih
minskih bušotina, a zapunjavanje hidrauličnim zasipom)
484
_____________________________________________________________
a)
b)
Slika 431. Predlog metoda otkopavanja za rudnik fosforitskog peščara «Lisina»

kod Bosilegrada: a) otkopavanje u komorama po padu ležišta, b) otkopavanje u
komorama po pružanju
U grupu metoda otkopavanja sa primenom stvrdnjavajućeg zasipa spada i

metoda otkopavanja sigurnosnih stubova prikazana na slici 432. Otkopavanje
stubova moćnosti veće od 10 m vrši se otkopima koji se rade iz dva hodnika
rasporedjena uz suprotne bokove stubova. Iz jednog hodnika se otkopava svaki drugi
otkop širine 3 – 4 m, tako da svaki otkop u svojim bokovima ima čvrstu rudu. Ti
otkopi se ispunjavaju betonskim zasipom. Sa odgovarajućim vremenskim
kašnjenjem, potrebnim da zasip u otkopima dovoljno očvrsne, pristupa se
otkopavanju ostavljenih delova (uzanih stubova, takodje 3 – 4 m), koji se otkopavaju
485
_____________________________________________________________
iz suprotnog hodnika. Kao što je na slici prikazano, otkopavanje se vrši u
horizontalnim pojasima odozdo naviše. Za otkopavanje se priprema izvodi izradom
ventilaciono-prolazno-rudnog okna (VPRO) iz koga se na obe strane stuba izradjuju
pripremni hodnici. U toku izrade se oni podgradjuju da bi se sprečilo zarušavanje
zasipa iz bokova stuba. Otkopavanje se vrši iz oba hodnika, s tim što se iz jednog
(na slici desnog) otkopava sa kašnjenjem za vreme potrebno za stvrdnjavanje zasipa.
Slika 432. Otkopavanje sigurnosnih stubova veće debljine naizmeničnim otkopima

sa jedne i druge strane stuba
Kada se na opisani način završi otkopavanje u jednom horizontalnom

pojasu, izrade se istovetni pripremni hodnici u drugom pojasu i na isti način vrši
dalje otkopavanje. Za vreme otkopavanja otkopni hodnici se separatno provetravaju
vazduhom koji dolazi iz pripremnog okna. Bušenje minskih bušotina se obavlja
ručnim bušaćim čekićima sa potpornom nogom, a utovar i prevoz rude do rudnog
okna se obavlja pneumatskom utovarno-transportnom mašinom. U toku otkopavanja
od izuzetne je važnosti da zasip u otkopima u potpunosti ispunjava prazan prostor da
bi zasip preuzeo ulogu podupiranja rude u stubu.
Metoda slične konstrukcije bila je svojevremeno projektovana za
otkopavanje centralnog sigurnosnog stuba (širine 20 m) u rudnom telu «Novo okno»
u borskoj jami, ali do primene metode nije došlo zbog problema sa dopremom
betonskog zasipa.
486
_____________________________________________________________
3.9.2.2. Otkopavanje sigurnosnih stubova sa podgradjivanjem i
zapunjavanjem otkopa
Otkopavanje sigurnosnih stubova u zasipu primenom klasičnog ili

zapunjavanja stvrdnjavajućim zasipom, pri čemu se otkopavanje obavlja u
horizontalnim pojasima odozdo naviše, ne može se vršiti bez podgradjivanja otkopa,
jer u fazi otkopavanja podgrada u otkopu preuzima ulogu podupiranja celog stuba. U
slučaju kada su pritisci veći teško je održati težinu stuba, pa se kao povoljnija
mogućnost javlja otkopavanje u horizontalnim pojasima odozgo naniže. Prema
tome, u ovu grupu metoda otkopavanja se mogu svrstati dva načina otkopavanja:
- otkopavanje u horizontalnim pojasima odozdo naviše,
- otkopavanje u horizontalnim pojasima odozgo naniže sa drvenim patosom
ili betonskom pločom.
1. Otkopavanje u horizontalnim pojasima odozdo naviše
Ovaj način otkopavanja može biti pogodniji jer se pri radu u krovu otkopa
nalazi ruda što može obezbediti sigurniji rad, ali samo u slučaju kada pritisci u stubu
nisu veliki, kada je dubina otkopavanja manja ili je nagib ležišta takav da se ne
prenosi velika koncentracija pritisaka na stub. Jedna varijanta takvog otkopavanja
prikazana je na slici 433.
Slika 433. Otkopavanje sigurnosnog stuba u horizontalnim pojasima odozdo

naviše sa podgradjivanjem kvadratnim slogovima
Pri otkopavanju je neophodno dobro podgradjivanje otkopa. Pri manjim

pritiscima podgrada može biti od običnih drvenih okvira, pri čemu je neophodno da
stupci podgrade leže na slemenjače okvira u donjem pojasu. Takav način
podgradjivanja nije najsigurniji, pa se obično primenjuje podgradjivanje kvadratnim
slogovima, kako je na slici prikazano.
Priprema za otkopavanje se, kako je prikazano izvodi izradom ventilaciono-
prolaznog okna do gornjeg horizonta i posebno rudnog okna, koje se nastavlja
sukcesivno sa napredovanjem otkopavanja u visinu. Umesto toga moguće je da se
487
_____________________________________________________________
odmah uradi ventilaciono-prolazno-rudno okno čime će se zadovoljiti svi zahtevi za
otkopavanje stuba. Okno se može raditi za svaki stub ili zajedno za dva izuzetno tri
stuba.
Otkopavanje se izvodi tako što se kroz sredinu stuba izradi otkopni hodnik
za širinu jednog reda kvadratnih slogova, pa se u odstupanju vrši bočno otkopavanje
na jednu i drugu stranu sa sukcesivnim podgradjivanjem. Ruda se obično ručno
utovara u manje vagone ili se pod hodnika patoše debelim daskama pa se ruda
prevlači skreperom. Otkop se provetrava separatno.
2. Otkopavanje u horizontalnim pojasima odozgo naniže
Otkopavanje odozdo naviše ima taj veliki nedostatak što se svo opterećenje
na stub prenosi na podgradu u otkopu, što može da bude neizdrživo. Zato se
logičnijim čini otkopavanje u horizontalnim pojasima odozgo naniže, kada se
podsecanjem stuba ispod višeg horizonta deo opterećenja na stub prenosi na zasip
otkopa prve faze otkopavanja. Najčešće se i u ovakvom slučaju podgradjivanje vrši
kvadratnim slogovima, medjutim, sigurniji rad se postiže ugradnjom betonskih ploča
na pod svakog otkopnog pojasa, (slika 434).
Slika 434. Otkopavanje u horizontalnim pojasima odozgo naniže sa

ugradnjom betonskih ploča: 1- otkopni hodnik po pružanju stuba, 2- prečni otkop
U okviru pripreme se u podinskim naslagama izradjuje ventilaciono-

prolazno okno, a u samom ležištu duž podine i rudno okno. I u ovom slučaju je
moguća izrada jednog ventilaciono-prolazno-rudnog okna. Iz pripremnog okna se,
počevši sa najvišeg nivoa, prvo izradi otkopni hodnik po sredini stuba do suprotne
krovinske strane. U odstupanju se otkopava u prečnim otkopima, nakon čega se po
podu otkopa postavlja noseća armatura i čelična mreža i ugradjuje betonska ploča
debljine 20 – 30 cm. Ostali deo otkopa se ispunjava običnim ili slabijim
stvrdnjavajućim zasipom. Kada se otkopa ceo pojas, izradi se smerni hodnik u nižem
pojasu i na isti način otkopava naizmeničnim otkopavanjem u prečnim otkopima,
488
_____________________________________________________________
postavljanjem čelične ploče i ispunjavanjem otkopnog prostora. Postoji mogućnost
da se u vreme pripreme za zapunjavanje jednog otkopa, u drugom vrši otkopavanje,
kako je na slici prikazano.
3.9.2.3. Otkopavanje sigurnosnih stubova sa magaziniranjem rude
Pri primeni metoda otkopavanja sa magaziniranjem rude postoji mogućnost

da se magazinirana ruda potpuno istoči iz magazina, u kom slučaju se javljaju
sledeće mogućnosti:
- da se ostavljeni stubovi izmedju komora masovno miniraju po principu
masovnog dvostepenog prinudnog zarušavanja,
- da se izvrši ispunjavanje praznih otkopa, a ostavljeni stubovi otkopavaju
na napred opisan način ili primenom neke varijante sa zarušavanjem
rude.
- da se ruda iz magazina ne istače, pa se otkopavanje sigurnosnih stubova
(obično sa podetažnim zarušavanjem) vrši uz prisustvo magazinirane
rude u otkopima prve faze.
Ova poslednja mogućnost je specifična za ovu grupu metoda. Ruda u
stubovima se otkopava, takodje, sa magaziniranjem rude (uz delimično istakanje
«zapreminskog viška rude»), pa se posle potpunog otkopavanja stuba ili više
stubova, istače sva magazinirana ruda. Ovaj način otkopavanja prikazan je na slici
435, /23/.
Slika 435. Aksonometrijski prikaz otkopavanja sigurnosnih stubova u

magaziniranoj rudi
489
_____________________________________________________________
Otkopavanje ovom metodom je značajno za slučaj otkopavanja ležišta veće

moćnosti kada su otkopi (magazini) u prvoj fazi razvrstani popreko na ležište i kada
se ostavljaju stubovi većih dimenzija. Način otkopavanja rude u magazinima
detaljnije je opisan u okviru grupe metoda otkopavanja sa magaziniranjem rude.
Otkopavanje sigurnosnih stubova se najčešće vrši podetažnim zarušavanjem. U
magazinu se iz pripremnog ventilaciono-prolazno-rudnog okna izradjuju podetažni
hodnici na visinskom rastojanju 6 – 10 m, iz kojih se buše minske bušotine sa
lepeznim rasporedom i ruda minira sa jednim do dva reda bušotina. S obzirom na
sabijanje rude pri miniranju, a da bi se obezbedilo lakše naredno miniranje, posle
svakog obaranja rude treba istočiti 15 – 20 % rude da bi se povećalo rastrešenje
minirane rude i obezbedilo njeno naknadno sabijanje pri narednom miniranju. To je
neophodno zbog toga što se miniranje obavlja u uslovima stešnjene sredine, mada
delimičan slobodan prostor čini i sam podetažni hodnik. No taj prostor nije dovoljan
za rastrešenje rude pri miniranju, pa je neophodno istakanje «zapreminskog viška
rude». Na opisani način se obaranje stuba vrši sa svih podetaža u stubu.
Nakon potpunog otkopavanja stuba u dnu bloka se izradjuju prostorije za
istakanje rude iz stuba, ili se ruda istače kroz pripremne prostorije u susednim
otkopima – magazinima. Istakanje rude se može vršiti tako da se ravnomerno istače
ruda iz dva otkopa prve faze i jednog stuba, a druga mogućnost je da se istakanjem
omogući formiranje kose kontaktne površine izmedju magazinirane rude, koja se
istače, i obrušenih stena iznad nje. U tom slučaju je potrebno vrlo precizno istakanje
kako bi se kosa kontaktna površina održavala u neporemećenom stanju, pri čemu se
ona frontalno pomera po pružanju u pravcu napredovanja otkopavanja. U skladu sa
istakanjem magazinirane rude, otkopavaju se i naredni sigurnosni stubovi čime se
obezbedjuje kontinuirano napredovanje fronta otkopavanja, odnosno i fronta
istakanja magazinirane rude (kose kontaktne površine).
3.9.2.4. Otkopavanje sigurnosnih stubova sa zarušavanjem rude
U slučaju kada ne postoje ograničenja za primenu metoda otkopavanja sa

zarušavanjem (očuvanje površine terena i sl.), primena različitih varijanti metoda
otkopavanja sa zarušavanjem krovine ili zarušavanjem rude ima najviše opravdanja.
Ono se ogleda u većoj proizvodnosti otkopa, smanjenju potrošnje gradje, eventualno
i kroz povoljnije uslove rada i veću sigurnost pri otkopavanju.
1. Metode otkopavanja sa zarušavanjem krovine
Iz grupe metoda otkopavanja sa zarušavanjem krovine može se govoriti o

primeni varijanti otkopavanja sa zarušavanjem krova otkopa ili starog rada, o čemu
je bilo govora i u okviru grupe metoda otkopavanja sa zarušavanjem krovine. Ove su
metode ranije imale veću primenu sudeći po podacima u stručnoj literaturi, ali im je
nedostatak u maloj proizvodnosti otkopa i velikoj potrošnji gradje. Radi ilustracije
se navodi varijanta otkopavanja prikazana na slici 436, /2/. U stubu moćnosti 8 – 10
m priprema se izvodi izradom ventilaciono-prolaznog i rudnog okna iz koga se po
sredini stuba izradjuje otkopni hodnik do krovine ležišta. Otkopavanje se obavlja
odstupno u otkopima poprečnim na otkopni hodnik. U zavisnosti od moćnosti stuba
490
_____________________________________________________________
u boku otkopnog hodnika se obavlja 2 – 3 miniranja sa napredovanjem otkopa ne
većim od 1,2 – 1,5 m. Otkopavanje se obavlja ispod drvenog patosa postavljenog pri
otkopavanju gornjeg otkopnog pojasa, pa je neophodno da se posle svakog miniranja
obavi delimičan utovar rude da se stvore uslovi za podgradjivanje otkopa. Ono se
obavlja postavljanjem 1-2 okvira podgrade, kojima se poduhvataju uzdužne grede
patosa u krovu otkopa.
Slika 436. Otkopavanje sigurnosnog stuba sa zarušavanjem krova otkopa

(u horizontalnim pojasima odozgo naniže)
Da bi se izbegao neposredan rad do prethodno zarušenog otkopa,

otkopavanje se, kako je na slici prikazano, obavlja u uslovima kada prethodni otkop
nije zarušen, već se u njemu obavlja priprema za zarušavanje. Znači, da se proces
zarušavanja obavlja u prethodnom otkopu posle otkopavanja narednog. Priprema za
zarušavanje se sastoji u postavljanju drvenog patosa, na taj način što se uzduž
otkopa prvo postave uzdužne jake grede od oblica, u 4 – 5 redova pa se preko njih
gusto slaže patos od jakih dasaka, okrajaka ili oštećene gradje izvučene pri
zarušavanju prethodnog otkopa. Potom se na dužini 2 – 3 m zarušava krov otkopa
izvlačenjem ili miniranjem stubaca drvenih okvira. Bok otkopa prema narednom
praznom otkopu se zalaže drvenim okrajcima da bi se sprečio prodor ruševine u
njega pre nego što se izvrši i njegovo patosanje.
Postavljanje patosa je neophodno pri otkopavanju svakog otkopa u svakom
otkopnom pojasu, pa se posle otkopavanja i zarušavanja 5- 6 ili više otkopnih
pojasa u krovini iznad zaštitnog patosa prethodnog pojasa stvori veći sloj zarušene
gradje, koja delimično potpomaže očuvanje otkopa od prodora ruševine, ali se zbog
toga ne može izbeći postavljanje novog patosa u svakom pojasu. Zbog postavljanja
zaštitnih patosa, na opisani način, potrošnja gradje je vrlo velika, a to znači i veliko
angažovanje ljudskog rada na tim poslovima, pa je proizvodnost metode mala. Zbog
toga se u savremenijim rudnicima radije primenjuju metode sa postavljanjem
betonske ploče, o čemu je napred bilo govora.
491
_____________________________________________________________
Na slici 437, /8/, prikazana je slična metoda otkopavanja u pojasima visine
2,5 – 3 m, a osnovna razlika je u tome što se u okviru pripreme prethodno izradjuju
podetažni hodnici na visinskom rastojanju 8 – 10 m, (na slici je 9 m), pri čemu se
izmedju dva podetažna nivoa izradjuju rudne sipke kroz koje se spušta ruda radi
direktnog utovara u vagone kojim se ručno prevozi do rudnog okna ili se ona
skreperom prevlači do okna. Postoji odgovarajuća prednost u takvom radu jer se
smanjuje obim radova na ručnom utovaru rude u otkopu. Postupak otkopavanja je
isti kao kod prethodne metode i obavlja se u prečnim otkopima, takodje, pri radu
neposredno ispod zaštitnog patosa gornjeg otkopnog pojasa. U donjem hodniku, koji
se naziva i akumulacioni, ruda, koja pada kroz kratke rudne sipke, malim skreperima
se prevlači do rudnog okna izradjenog pod krovinom ležišta.
Slika 437. Otkopavanje sigurnosnog stuba sa zarušavanjem krova otkopa i

korišćenjem akumulacionog hodnika za prevoz rude do rudnog okna: 1- rudno i
ventilaciono okno, 2- kratke rudne sipke, 3- otkopni hodnik, 4- podetažni
(akumulacioni) hodnici, 5- ventilaciono-prolazno okno, 6- prečni otkopi
Za provetravanje otkopa svež vazduh dolazi ventilacionim odeljenjem

ventilaciono-rudnog okna, a kroz ventilaciono-prolazno okno u podini ležišta izlazi
na gornji horizont. Otkopi se provetravaju separatno.
2. Metode podetažnog zarušavanja za otkopavanje sigurnosnih stubova
Povoljniji uslovi za otkopavanje se postižu primenom metoda otkopavanja

sa zarušavanjem rude, (podetažno zarušavanje). Slično prethodnim metodama po
pružanju stuba se rade otkopni hodnici, ali ovog puta na visinskom rastojanju 7 – 9
492
_____________________________________________________________
m, zbog čega se radi o izradi podetažnih hodnika, (slika 438, /3/). U zavisnosti od
moćnosti stuba iz podetažnih hodnika se ruda obara dužim minskim bušotinama,
(max 5 – 6 m), paralelnim, koje se buše iz podseka u stubu, ili «lepeznim» pri većoj
moćnosti stuba. Minira se obično po jedan red minskih bušotina budući da se radi o
maloj visini rude koja se minira. Posle miniranja vrši se utovar rude, obično manjim
pneumatskim utovarno-transportnim mašinama, kojima se ruda prevozi do rudnog
okna. Na slici je prikazan skreperski utovar rude, koji nije povoljan pri čeonom
istakanju u podetažnom hodniku.
Slika 438. Otkopavanje sigurnosnog stuba metodom podetažnog zarušavanja:

a) detalj metode otkopavanja, b) način obaranja rude pri različitoj moćnosti stuba
Detalj (b) na slici prikazuje dva moguća načina obaranja rude. Pri manjoj
moćnosti stuba (6 – 8 m) iz podetažnog hodnika se vrši podsecanje stuba u odsecima
2 – 3 m, a iz podseka se buše paralelne minske bušotine pod uglom 60 – 70o. Posle
miniranja se ruda utovara utovarno-transportnom mašinom tako da se utovara ruda u
jednom i drugom boku hodnika ravnomerno, što je uslov za dobro iskorišćenje i
manje osiromašenje rude.
Drugi način je otkopavanje rude u romboidalnom obliku bloka rude kao kod
švedske varijante podetažnog zarušavanja. Minira se pojas rude veće visine, a
raspored podetažnih hodnika je takav da se dobije optimalan oblik bloka rude koji se
otkopava.
Na slici 439, /3/ prikazana je još jedna varijanta podetažnog zarušavanja
stubova, koja se često javlja u ruskoj literaturi pod nazivom «metoda zatvorene
lepeze». Osnovna specifičnost ove metode je da se priprema iz podetažnog hodnika
izvodi izradom rudnih sipki, koje se levkasto proširuju za istakanje minirane rude u
podetažni hodnik u kome se koristi skreper za utovar. Podetaže su na visinskoj
razlici 13 m, pri čemu je dno bloka visine 5 m, a visina obaranja rude 8 m. Za
obaranje rude se buše minske bušotine iz vrha rudne sipke, pri čemu se istim
minskim bušotinama vrši i levkasto proširenje. Ruda se buši i obara u pojasu koji
odgovara širini jednog ispusnog levka, a minske bušotine se buše iz rudnih sipki
izradjenih sa obe strane podetažnog (skreperskog) hodnika. Posle miniranja rude
vrši se njen utovar, koji se obavlja malim skreperima. S obzirom na način istakanja
493
_____________________________________________________________
rude ne postoji prepreka da se ruda istače posle miniranja nad 2 – 3 para rudnih
levaka.
Provetravanje skreperskih hodnika je separatno, a svež vazduh dolazi kroz
ventilaciono-prolazni uskop.
Slika 439. Metoda podetažnog zarušavanja sa skreperskim utovarom rude u

podetažnim hodnicima: 1- rudno okno, 2- prečni utovarni hodnik, 3- podetažni
(skreperski) hodnik, 4- ventilaciono-prolazno okno (uskop)
Nedostatak ove metode je znatno veća priprema za otkopavanje i skreperski

utovar rude.
Metode podetažnog otkopavanja se mogu primeniti i u varijanti koja
predstavlja podetažno zarušavanje sa magaziniranjem rude, a koja je ranije
prikazana u okviru grupe metoda otkopavanja sa podetažnim zarušavanjem, (v. sl.
355). Kao što je napomenuto takav način otkopavanja bio je razmatran i za
otkopavanje sigurnosnih stubova u nekim rudnim telima sa bogatom rudom u
borskoj jami, ali nije doživeo primenu zbog zahvatanja tih rudnih tela proširenjem
površinskog otkopa.
3.9.2.5. Otkopavanje sigurnosnih stubova metodama prinudnog zarušavanja
Otkopavanje sigurnosnih stubova prinudnim zarušavanjem obuhvata veći

broj raznovrsnih slučajeva, koji su bili predmet razmatranja u okviru grupe metoda
otkopavanja sa dvostepenim prinudnim zarušavanjem. Bilo da se radi o otkopavanju
u komorama u prvoj fazi, a potom o otkopavanju sigurnosnih stubova, ili da se radi
o izradi kompenzacionih komora radi potonjeg masovnog miniranja stubova i
plafona, principi su isti. Primena prinudnog zarušavanja stubova se primenjuje u
slučaju kada je dozvoljena deformacija površine i kada se želi da se otkopavanje
sigurnosnih stubova obavi na najefikasniji način. Ukoliko se radi o prethodnoj
494
_____________________________________________________________
primeni neke od metoda podetažnog ili etažnog otkopavanja sa otvorenim otkopima
ili ako je prethodno bilo primenjeno otkopavanje sa magaziniranjem rude, posle
čijeg istakanja su ostale prazne komore, tada se radi o klasičnom iznalaženju
mogućnosti za otkopavanje sigurnosnih stubova.
Stubovi se masovno miniraju dubokim minskim bušotinama bušenim sa
jednog ili više podetažnih nivoa. Suština je da se masovno zarušavaju ne samo
stubovi nego i sigurnosni plafoni iznad susednih komora. Jedan mogući način
prinudnog zarušavanja sigurnosnih plafona prikazan je na slici 441, /3/
Slika 440. Metoda otkopavanja sigurnosnih stubova masovnim miniranjem

dubokim minskim bušotina izbušenim sa dva podetažna nivoa: 1, 2 – transportni
hodnici, 3- komore za bušenje minskih bušotina
Slika 441. Način masovnog miniranja sigurnosnih plafona dubokim

minskim bušotinama
495
_____________________________________________________________
Za prinudno zarušavanje plafona minske bušotine se obično buše iz
postojećih jamskih prostorija, transportnih ili utovarnih hodnika, zavisno od
primenjenog načina pripreme dna bloka na višem horizontu. Ukoliko ne postoje
pogodne prostorije, izradjuju se novi hodnici ili samo komore za bušenje. Ukoliko
se masovno miniranje izvodi odjednom, što je normalan slučaj, redosled iniciranja
minskih punjenja je takav da se prvo iniciraju minska punjenja u stubu, a potom u
plafonu. Na slici 442, /29/, prikazan je slučaj primene metode kombinovanog
prinudnog zarušavanja pri čemu se primenjuju dva različita sistema bušenja dubokih
minskih bušotina. Pri otkopavanju u prvoj fazi, bušenje u komorama se vrši iz
hodnika podsecanja iznad dna bloka i hodnika izradjenog ispod plafona komore. Za
prinudno rušenje stubova minske bušotine se buše iz hodnika, koji su na gornjem
horizontu korišćeni kao utovarni hodnici.
Još jedna varijanta kombinovanog otkopavanja prikazana je na slici 443, /2/.
U ovom slučaju su komore prve faze ispunjene stvrdnjavajućim zasipom, a za
miniranje stubova u drugoj fazi bušenje dubokih minskih bušotina za etažno
obaranje stubova vrši se iz hodnika podsecanja izradjenog iznad nivoa dna bloka.
Slika 442. Kombinovana metoda sa masovnim prinudnim zarušavanjem

sigurnosnih stubova minskim bušotinama izbušenim iz hodnika za bušenje u
plafonu
U prikazanom slučaju se ne radi o klasičnom otkopavanju u komorama i

stubovima, odnosno u otkopima prve i druge faze. U otkopima istog karaktera
otkopavanje se vrši na taj način što se otkopava svaki drugi otkopni blok, a posle
odredjenog vremena preostali, takodje, svaki drugi blok.
Prikazani načini otkopavanja sigurnosnih stubova pripadaju nekoj od
metoda otkopavanja iz prethodnih grupa, a pre svega iz grupa metoda otkopavanja
sa zapunjavanjem otkopa i sa zarušavanjem krovine, odnosno zarušavanjem rude.
496
_____________________________________________________________
Slika 443. Metoda kombinovanog otkopavanja sa prinudnim zarušavanjem

stubova minskim bušotinama izbušenim iz hodnika podsecanja nad dnom bloka:
a) prikaz bušenja i miniranja u otkopu druge faze, nakon što je prethodni otkop
ispunjen stvrdnjavajućim zasipom; b) redosled otkopavanja pojedinih otkopnih
blokova
Otkopavanje sigurnosnih stubova je predmet racionalnog otkopavanja

ležišta. U slučaju otkopavanja moćnih ležišta mineralnih sirovina primenom nekih
od metoda komornog otkopavanja, ostaju stubovi koji u sebi sadrže velike količine
rude. Sa stanovišta potrebe racionalnog otkopavanja mineralnih sirovina kao
neobnovljivih resursa u zemljinoj kori, ne treba ni projektovati metodu kod koje se
ostavljaju veliki sigurnosni stubovi, već u sklopu generalnog rešenja dati i predlog
otkopavanja stubova. To onda znači da se radi o nekoj od varijanti masovnog
prinudnog zarušavanja ili varijanti kombinovanog otkopavanja, pa se tada i ne mora
govoriti posebno o metodama otkopavanja sigurnosnih stubova, kako je napred
potencirano. U svakom slučaju, grupa metoda kombinovanog otkopavanja egzistira i
ima poseban značaj naročito u slučaju otkopavanja moćnih rudnih ležišta.
497
___________________________________________________________________
LITERATURA
1. Adilov K.N. Soveršenstvovanie tehnologii podzemnoj razrabotki plastovyh

mestoroždenij. “Nedra”, Moskva 1979.
2. Agoshkov M.I., Borisov S.S., Boyarsky V.A. Mining of Ores and Non-Metallic
Minerals. »Mir publishers«, Moscow 1988.
3. Agoškov M.I., Borisov S.S. Bojarskij V.A. Razrabotka rudnyh i nerudnyh
mestoroždenij. »Nedra«, Moskva 1970.
4. Bajkonurov O.A., Krupnik L.A., Petuhov V.N. i dr. Tehnologija dobyči rud s
tverdejuščej zakladkoj. “Nedra”, Moskva 1979.
5. Bajkonurov O.A. Klassifikacija i vybor metodov podzemnoj razrabotki
mestoroždenij. “Nauka” Kazahst. SSR, Alma-Ata 1969.
6. Bajkonurov O.A., Rykov A.T. Soveršenstvovanie dnišč blokov na rudnikah.
“Nedra”, Moskva 1977.
7. Baron L.I. Koeficienty kreposti gornyh porod. “Nauka”, Moskva 1972.
8. Borisenko S.G. Tehnologija podzemnoj razrabotki rudnyh mestoroždenij. “Višča
škola”, Kiev 1987.
9. Bratčenko B.F. i dr. Kompleksnaja mehanizacija i avtomatizacija očistnyh rabot
v ugol’nyh šahtah. “Nedra”, Moskva 1977.
10. Bratčenko B.F., Ustinov M.I i dr. Sposoby vskrytija podgotovki i sistemy
razrabotki šahtnyh polej. “Nedra”, Moskva 1985.
11. Bud’ko A.V. Vybor i soveršenstvovanie sistem razrabotki. “Nedra”, Moskva
1971.
12. Burčakov A.S., Vorob’ev B.M., Kuznecov K.K. i dr. Tehnologija podzemnoj
razrabotki plastovyh mestoroždenij poleznyh iskopaemyh. “Nedra”, Moskva
1969.
13. Burčakov A.S., Grin’ko N.K. i dr. Tehnologija podzemnoj razrabotki plastovyh
mestoroždenij poleznyh iskopaemyh. “Nedra”, Moskva 1983.
14. Burčakov A.S., Grin’ko N.K., Černjak I.L. Processy podzemnyh gornyh rabot.
15. Cummins A.B. Mining Engineering Handbook I,II. SME, New York 1973.
16. Dubinin N.G, Tregubov B.G. Podgotovka blokov k očistnym rabotam. “Nedra”,
Moskva 1968.
17. Eršov L.V., Liberman L.K., Nejman I.B. Mehanika gornyh porod. »Nedra«,
Moskva 1987.
18. Fedunec B.I, Simonov V.M. Effektivnost' otrabotki pologih plastov. “Nedra”,
Moskva 1982.
19. Genčić B. Tehnološki procesi podzemne eksploatacije slojevitih ležišta. Knjige
I, II i III. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1973.
20. Glowacz K. Postep techniczny w gornictwie rud. »Slask«, Bytom 1973
21. Gluščević B. Otvaranje i metode podzemnog otkopavanja rudnih ležišta.
“Minerva”, Subotica-Beograd 1974.
22. Granholm S. i dr. Razrabotka mestoroždenij s zakladkoj (prevod s Engleskog),
«Mir», Moskva 1987.
23. Grupa autora. Gornaja enciklopedija.( knjige 1 – 4). Izd. “Sovetskaja
enciklopedija”, Moskva 1984.
498
Literatura
__________________________________________________________________
24. Hamrin H. Guide to Underground Mining Methods and Applications, Atlas

Copco, Stockholm 1980.
25. Homjakov V.I. Zarubežnyj opyt zakladki na rudnikah. „Nedra”, Moskva 1984.
26. Hustrulid W.A. Underground Mining Methods Handbook. Society of Mining
Engineers, New York 1982.
27. Ignat’ev A.D., Beljaev V.S. i dr. Strugovaja vyemka uglja. “Nedra”, Moskva
1978.
28. Iljštejn A.M., Liberman Ju.M, i dr. Metody rasčeta celikov i potoločin kamer
rudnyh mestoroždenij. »Nauka«, Moskva 1964.
29. Imenitov V.R. Processy podzemnyh gornyh rabot pri razrabotke rudnyh
mestoroždenij. “Nedra”, Moskva 1984.
30. Janković S., Milovanović D. Ekonomska geologija i osnovi ekonomike
mineralnih sirovina. RGF Beograd 1985.
31. Janković S. Rudna ležišta Srbije. Republički društveni fond za geološka
istraživanja i RGF, Beograd 1990.
32. Kazikaev D.M. Sovmestnaja razrabotka rudnyh mestoroždenij. »Nedra«,
Moskva 1967.
33. Kijaško I.A. Processy podzemnyh gornyh rabot. “Višča škola”, Kiev 1984.
34. Kovalev I.A., Stebakov B.A. Povyšenie efektivnosti razrabotki rudnyh
mestoroždenij. “Nedra” , Moskva 1968.
35. Krasiczynski K., Takuski S. Technika podziemnej eksploatacji zlož rud miedzi.
AGH im. S. Staszica , Krakow 1984.
36. Krilov V.F., Zapreev S. I. i dr. Razrabotka mošènyh pologih plastov. “Nedra”,
Moskva 1983.
37. Kulikov V.V. Sovmestnaja i povtornaja razrabotka rudnyh mestoroždenij.
38. Kulikov V.V. Vypusk rudy. “Nedra”, Moskva 1980.
39. Kurlenja M.V., Zvorygin L.V., Lebedev A.V. Tehnologija ščitovoj razrabotki
ugol’nyh
mestoroždenij. “Nauka”, Novosibirsk 1988.
40. Kutuzov B.N, Valuhin Ju.K. i dr. Proektirovanie vzryvnyh rabot. «Nedra»,
Moskva 1974.
41. Langeforst U. Kilström B. Savremenaja tehnika vzryvnoj otbojki gornyh
porod. (prevod s Engleskog). “Nedra”, Moskva 1968.
42. Malahov G.M., Bezuh R.V., Petrenko P.D. Teorija i praktika vypuska rudy.
43. Milanović P., Torbica S. Klasifikacije stenskog masiva i njihova primena. RGF
Beograd 1997.
44. Milić V. Istraživanje osnovnih parametara novih metoda poluetažnog prinudnog
zarušavanja za otkopavanje dubokih delova Borskog ležišta. Doktorska
disertacija, Bor 1996.
45. Milićević Ž. Prilog utvrdjivanju uticaja bušačko-minerskih radova, kod metode
podetažnog zarušavanja, na kvalitet minirane rude i veličinu gubitaka i
osiromašenja rude. Doktorska disertacija. Bor 1981.
499
___________________________________________________________________
46. Milićević Ž. Modifikacija metode podetažnog zarušavanja rude u cilju

povećanja moćnosti pojasa iz koga se istovremeno istače minirana ruda. XX
oktobarsko savetovanje rudara i metalurga. Bor 1988. s.11.
47. Milićević Ž. Troosni elipsoid točenja rude. Zbornik radova TF i IB Bor, br.
25/1989., s. 197.
48. Milićević Ž. Koeficijent obaranja rude. «Bakar» br. 47/1989., s. 10.
49. Milićević Ž. Alternativna rešenja utovara rude u otkopnim blokovima. Ibid., s.
15.
50. Milićević Ž., Milić V. Predlog varijante otkopavanja sa većom visinom
podetaža za otkopavanje rudnog tela “Tilva Roš”. XXIII oktobarsko
savetovanje rudara i metalurga, D. Milanovac 1991. s. 59.
51. Milićević Ž. Metode podetažnog i blokovskog zarušavanja. Monografija. TF
Bor 2008..
52. Milićević Ž. Metode otkopavanja. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd 1998.
53. Milićević Ž., Milić V., Vušović N., Svrkota I. Mogućnosti izmene metoda
otkopavanja u rudnicima uglja sa podzemnom eksploatacijom u Srbiji.
«Rudarski radovi» br. 2/2002, Bor, s.43.
54. Miljković M., Milićević Ž., i dr. Usavršavanje tehnologija podzemne
eksploatacije ležišta uglja u Srbiji u cilju rehabilitacije postojećih rudnika i
valorizacije vanbilansnih rezervi. Monografija. Tehnički fakultet u Boru, Bor
2006.
55. Muhtarov T.M. Kombinirovannyj sposob razrabotki mestoroždenij poleznyh
iskopaemyh. “Nauka”, Moskva 1988.
56. Najdyš A.M., Lebedev N.N., Pisarenko B.A. Podgotovka dlinnyh stolbov po
prostiraniju.
“Tehnika”, Kiev 1974.
57. Nazarčik A.F., Olejnikov I.A., Bogdanov G.I. Razrabotka žil'nyh
58. Ohrimenko V.A., Kuprin A.I., Iščuk I.G. Podzemnaja gidrodobyča uglja
. “Nedra”, Moskva 1974.
59. Panin I.M., Kovalev I.A. Zadačnik po podzemnoj razrabotke rudnyh
60. Popov G.N. Tehnologija i kompleksnaja mehanizacija razrabotki rudnyh
Mestoroždenij. »Nedra«, Moskva 1970.
61. Poradnik górnika (knj. I-V). Widawnictwo «Śląsk», Katowice 1975.
62.. Rževskij V.V., Novik G.Ja. Osnovy fiziki gornyh porod. »Nedra«, Moskva
1978.
63. Saginov A.S., Kvon S.S. Novyj metod isledovania i racional'nye sposoby
vskrytija šahtnyh polej. »Nedra«, Moskva 1972.
64. Smith M. (Editor) and others. Underground Mining Methods. First edition.
Atlas Copco Rock Drills. AB, Orebro, Sweden, 2003.
65. Stefanov D. Podzemen rudodobiv. MGU Sofia 1993.
66. Suvanto V. I and other. Underground Mining Methods. Atlas Copco, Orebro
Sweden,
500
Literatura
__________________________________________________________________
67. Ščelkanov V.A. Kombinirovannaja razrabotka rudnyh mestoroždenij. “Nedra”,

Moskva 1974.
68. Torbica S., Petrović N. Metode i tehnologija podzemne eksploatacije
neslojevitih ležišta. RGF Beograd, 1997.
69. Trebukov A.L. Primenenie tverdejuščej zakladki pri podzemnoj dobyče rud.
»Nedra«, Moskva 1981.
70. Turčaninov I.A., Iofis M.A., Kaspar’jan E.V. Osnovy mehaniki gornyh
porod.”Nedra”, Leningrad 1989.
71. Učitel’ A.D., Guščin V.V. Vibracionnyj vypusk gornoj massy. “Nedra”, Moskva
1981.
72. Veselinović V. Efekti podzemnog otkopavanja metaličnih ruda pri primeni
VCR metode. IV jugoslovenski simpozijum o podzemnoj eksploataciji
mineralnih sirovina. Bor 1984.,s. 159.
73. Veselinović V. Metode eksploatacije uljnih škriljaca. XV oktobarsko
savetovanje rudara i metalurga, Bor 1983., s. 55.
74. Voronjuk A.S. Racional’nye shemy vskrytija moščnyh mestoroždenij
naklonymi rudopod”emnymi vyrabotkami. “Nauka”, Moskva 1972.
75. Voroteljak G.A., Salganik V.A. i dr. Potočnaja tehnologija podgotovki i
razrabotki zaležej železnyh rud. “Tehnika”, Kiev 1976.
76. Vostrov I.D., Panin I.M. Tehnologija i kompleksnaja mehanizacija podzemnyh
gornyh rabot. “Nedra” , Moskva 1969.
77. Wyllic R.J.M. Dvadesetprvi vek je već stigao u Kirunu (Prevod), Atlas Copco
1996.
78. Zbornik. Vybor parametrov i tehnologii podzemnoj razrabotki rudnyh
mestoroždenij. “Ilim”, Frunze 1984.
79. Znanski J. Zasady podziemnej eksploatacji zlož. «Śląsk», Katowice 1974.
80. Žigalov M.L., Jarunin S.A. Tehnologija, mehanizacija i organizacija
podzemnyh gornyh rabot. “Nedra”, Moskva 1990.
81. Živković M., Izbor metode otkopavanja rudnih ležišta pomoću računara.
Diplomski rad. Bor 1998.
82. Živkoviž M., Milićević Ž., Milić V. Primena računara pri izboru metode
otkopavanja rudnih ležišta. XXX oktobarsko savetovanje rudara i metalurga, D.
Milanovac 1998. s. 121.
83. Odnostadijnaja vyemka v moščnih rudnyh mestoroždenijah. (Zbornik radova).
»Nedra«, Moskva 1967.
501

Metode Otkopavanja

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Metode Otkopavanja

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Metode Otkopavanja

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

UNIVERZITET U BEOGRADU

TEHNIČKI FAKULTET U BORU

Prof. dr Živorad Milićević

METODE PODZEMNOG OTKOPAVANJA

One omogućavaju dobijanje željenog kvaliteta mineralne sirovine, ali i

Osnovni zadatak metode otkopavanja je da obezbedi siguran rad radnika, a

Metode otkopavanja svoju efikasnost i ekonomičnost duguju primeni

Izuzetno velika raznovrsnost uslova pojavljivanja ležišta mineralnih

Ta raznovrsnost stvara odgovarajuće poteškoće da se sve metode

Autor knjige se sa dužnim poštovanjem seća svojih prvih učitelja iz oblasti

Zbog objektivnih teškoća nema novijih izdanja udžbenika za predmet

Bor, 2009. god. Autor

3. METODE OTKOPAVANJA RUDNIH LEŽIŠTA 177

Podzemna eksploatacija ležišta mineralnih sirovina u većoj meri se primenjuje

stabilnost okružujućeg stenskog masiva, pa se time postiže i sigurnije očuvanje

U oblasti eksploatacije ležišta uglja najveći značaj imaju metode

Za otkopavanje rudnih ležišta, savremene metode otkopavanja

2. METODE OTKOPAVANJA LEŽIŠTA UGLJA

Kao što je u uvodu napomenuto, metode otkopavanja slojevitih ležišta uglja,

2.1. METODE USKOČELNOG OTKOPAVANJA

Ove metode otkopavanja se primenjuju u ležištima manje i srednje moćnosti

2.1.1. Metode stubnog otkopavanja

Uskočelne metode otkopavanja iz grupe stubnih, primenjuju se u većini naših

mrkog uglja u kojima je moćnost slojeva znatno veća i uglavnom iznosi 6 – 10 m,

2.1.1.1. Stubno otkopavanje pružnih stubova po usponu

Ova metoda otkopavanja je u našoj literaturi obradjena u tri varijante: sa

otkopnog uskopa, postavljanjem podvlaka sa stupcima i razupiračima, kako je na

Slika 1. Priprema pružnih stubova za otkopavanje otkopima po usponu

Slika 2. Faze otkopavanja pružnog stuba: I faza – izrada otkopnog uskopa do

Kada se na opisani način izradi

Pri prvom ciklusu otkopavanja zaštitnog stuba svakako je potrebno postaviti

Slika 4. Dva moguća načina zarušavanja krovnog uglja: a) sa više faza

Rad u ovoj fazi je izuzetno opasan jer može da dodje do iznenadnog

Slika 5. Otkopavanje u normalnim uslovima (a) i mogućnost povećanja

2.1.1.2. Otkopavanje stubova po padu

Otkopavanje stubova po padu može se primeniti u uslovima ograničenog

Slika 6. Priprema i otkopavanje stubova po padu ( «G» metoda)

Način otkopavanja, postupci sa produžavanjem i skraćenjem otkopnih

2.1.2. Metode prečnog otkopavanja

Ugljeni slojevi velike moćnosti otkopavaju se u pojasima, koji mogu biti

Slika 8. Podela moćnog ugljenog sloja na pojase paralelno sa uslojenjem (a)

U knjizi prof, dr B. Genčića obradjena je metoda prečnog otkopavanja u

2.1.2.1. Otkopavanje moćnog ugljenog sloja u horizontalnim pojasima

Povoljni uslovi za otkopavanje ovim metodama su u vrlo moćnim ugljenim

u prečnim otkopima se otkopava prema krovini, zarušavanje krovnog uglja vrši

Kao što je na slici prikazano, na nivou horizonta se izradjuje transportni

Slika 10. Prikaz položaja prečnog otkopa u horizontalnom preseku

2.1.2.2. Metoda otkopavanja u rudniku «Soko»

U ovom rudniku se eksploatiše moćan ugljeni sloj lignito-mrkog uglja debljine

Slika 11. Način pripreme otkopnih etaža u rudniku «Soko»: a) raspored

Slika 12. Projektovano obaranje krovnog uglja dubokim minskim bušotinama

Slika 13. Primenjen način obaranja krovnog uglja kratkim minskim

Pri istakanju oborenog krovnog uglja

Kao što je na slici 11 prikazano, za vreme odstupnog otkopavanja u dva

2.1.3. Otkopavanje strmih ugljenih slojeva sa zarušavanjem

Strmi ugljeni slojevi se mogu otkopavati metodama otkopavanja sa

2.1.3.1. Otkopavanje u etažama male visine

Metode o kojima se ovde radi, primenjuju se u ugljenim slojevima nagiba