56.

PRIVREMENA VLADA DFJ

Privremena vlada Demokratske Federativne Jugoslavije oformljena je 7. marta 1945.
godine. NKOJ i Šubašićeva vlada su 5. marta dali ostavke. Predsednik DFJ vlade je bio
Josip Broz, a Milan Grol i Edvard Kardelj su bili potpredsednici, dok je Šubašić bio
ministar spoljnih poslova. Ostala važna ministarska mesta su bila prepuštena
komunistima, a u Narodnoj skupštini su stvorili većinu sa političarima iz Jedinstvenog
narodnooslobodilačkog fronta. Iz privremena vlade su do izbora dali ostavku Grol, Jurej
Šutej, pa i Šubašić u oktobru, pod izgovorom da se ne poštuje demokratski sistem i
sloboda govora. Vlada je opstala do izbora za Ustavotvornu skupštinu 11. novembra.

Unutrašnji protivnici DFJ su pokušavali da se legalizuju, ali su oni mogli opstati samo u
onoj meri u kojoj su bili spolja podržani, a na drugoj strani koliko je vladajući subjekt u
Jugoslaviji bio spreman da im izađe u susret iz privremenih međunarodnih obzira.
Konstanta je da je jugoslovenska kontrarevolucija oduvek bila zavisna od stranog
pokrovitelja

U završnoj fazi Drugog svetskog rata stvorena je Organizacija ujedinjenih nacija (OUN) 1,
a osnivačka skupština je održana u San Francisku od aprila do juna 1945. godine.
Osnivačkoj skupštini je prisustvovao predstavnik 51 države, a među njima i Demokratske
Federativne Jugoslavije. Jugoslavija je učestvovala u utemeljivanju OUN. U predlogu
Privremene vlade DFJ Privremenoj narodnoj skupštini za ozakonjenje Povelje
Ujedinjenih nacija i Statuta Međunarodnog suda pravde od 23. avgusta 1945, rečeno je da
su ciljevi kojima Organizacija ujedinjenih nacija teži „ciljevi za koje su i naši narodi,
tokom ovog rata, založili svoje najbolje snage i u kojima i oni gledaju najbolju garanciju
za održanje mira i bezbednosti i izgradnju bolje i srećne privredne i socijalne budućnosti
svoje i celokupnog čovečanstva". (Jugoslavija je u OUN 1945—1948. podržavala SSSR,

1Vrata za konferenciju u San Franciskuotvorena su sporazumom postignutim u Jalti. Staljin je odustao od

insistiranja na jednoglasnosti velikih sila po svim pitanjima u Savetu bezbednosti OUN, ograničavajući tu
jednoglasnost samo na suštinska pitanja, a Ruzvelt i Cerčil su se saglasili s dodeljivanjem zasebnih mesta
Ukrajini i Belorusiji u Generalnoj Skupštini. Stvaranjem OUN, na osnovi kompromisa vodećih država
antifašističke koalicije, sužena je sfera uticaja velikih sila. Povelja Ujedinjenih nacija, usvojena u San
Francisku, predviđala je jednakost svih država članica i međunarodne odnose zasnovane na ravnopravnosti
i samoopredeljenju naroda. Države su bile dužne da se uzdržavajuodpretnjisilom i da
sporoverešavajumiroljubivo. PremaPovelji OUN, narodi se nisuudruživalisamoradiočuvanja mira i
bezbednosti, već i zbogunapređivanjasocijalnog i ekonomskograzvojasvih. Ova načelanisumogla da
skrijudominantnupozicijuvelikihsila u Ujedinjenimnacijama, zahvaljujućinjihovojvojnoj, političkoj i
ekonomskojmoći, prvenstveno SAD i SSSR-a. Velikesile (SAD, SSSR, Kina, VelikaBritanija i Francuska)
bile su stalničlanoviSavetabezbednosti i uživale pravo veta, što je značilo da se
nijednaodlukanemožedonetibeznjihovesaglasnosti.
veliku svetsku silu, ideološki najbližu, na koju se i međunarodno bila oslonila; silu koja je
u OUN imala i pravo veta. Zavisno od držanja SSSR-a prema OUN, Jugoslavija je
pokazivala izvesnu uzdržanost prema OUN, shvatajući posle 1948. suštinski značaj ove
organizacije u poretku međunarodnih odnosa, iz čega je rezultiralo podržavanje niza
političkih, ekonomskih i socijalnih akcija svetske organizacije.)

DFJ na kraju rata poznaje jednu tešku međunarodnu krizu — tršćansku, ali je ovu — pod
ultimatumom zapadnih saveznika, bez aktivne podrške Staljina, iako se Tito vratio iz
Moskve aprila 1945. sa dosta optimističkih očekivanja — prevazišla na kompromisan
način.

57. TREĆE ZASEDANJE AVNOJ-A I PROGLAŠENJE REPUBLIKE

Treće zasedanje AVNOJ-a održano je 7. avgusta 1945. godine u Beogradu. Zadatak
AVNOJ-a je bio da pripremi izbore za Ustavotvornu skupštinu. Funkcija Privremene
narodne skupštine je bila priprema za izbore za Ustavotvornu skupštinu, a formirana je po
preporuci Krimske (Jaltske) konferencije. Kao i u kasnijoj Privremenoj narodnoj
skupštini, zasedanje AVNOJ-a je prošireno poslanicima Narodne skupštine Kraljevine
Jugoslavije koji nisu sarađivali sa okupatorom. Izbori za Ustavotvornu skupštinu su
održani 11. novembra 1945. godine. Na samim izborima je ubedljivu pobedu odneo
Jugoslovenski antifašistički front ili Narodni front (sve antifašističke snage, ali je suštinu
zapravo činila KPJ uz članove Saveza zemljoradnika, Narodne seljačke stranke,
Samostalne demokratske stranke i Jugoslovenske republikanske stranke). Sami izbori su
funkcionisali tako što se moglo glasati za JAF ili za opoziciju. Pravo glasa su imale i
žene, maloletni učesnici NOVJ–a. Ubedljivu pobedu je odneo JAF, sa oko 97%, a 29.
novembra 1945. godine je ukinuta monarhija i proglašena Federativna Narodna
Republika Jugoslavija. Petar II i Karađorđevići su lišeni prava.

58. USTAV IZ 1946.

Ustav FNRJ donet je 31. januara 1946. godine. Ovim ustavom proglašeno je federativno
uređenje, sa 6 republika i 2 autonomne terotirije (autonomna pokrajina Vojvodina i
Autonomna oblast Kosovo i Metohija). Pitanje federacije je već pre toga bilo rešeno, ali
su sada iscrtane granice (Župa, Vukovar, Vinkovci i Baranja su predati Hrvatskoj ali joj je
oduzet deo Zapadnog Srema). Skupština je imala dva doma: Savezno veće i Veće naroda
(delegate koji su slale republike srazmerno broju stanovnika). Savezna država je imala
svoje skupšine i svoja obeležja, a to sve su imale i republike - svoj grb, teritoriju, zastavu,
kao i narodnu skupštinu (koja je donosila zakone i birala svoje organe vlasti). Spoljna
politika, vojska su bile isključivo prepuštene saveznoj državi. Proglašena je državna
svojina, uveden je sistem državne vlasti i državne uprave. Ustanovljen je princip podele
vlasti (savezna, republička, teritorijalna, lokalna) kao i jedinstvo dva istovetna nivoa
vlasti, a i princip demokratskog centralizma čiji je tvorac Edvard Kardelj. Ustav će
osigurati vlast komunistima, ali će usled sukoba sa SSSR-om početi da se menja.
Ustavom iz 1946. godine, pravo glasa su imale i žene, vojnici i nacionalne manjine, a
starosna granica za glasanje je spuštena na 18 godina- ovo je udvostručilo biračko telo od
1921. godine.

Svi građani su jednaki pred zakonom. Crkva je odvojena od države, a proglašena je

sloboda veroispovesti. Verske škole su sekularizovane.

Ustav FNRJ se ogleda na Ustav SSSR-a iz 1936. godine- Staljinov ustav.

Ustavotvorna skupština je preimenovana u Narodnu skupštinu FNRJ, a Josip Broz je

dobio mandat od 1. februara 1946- godine kako bi formirao prvu vladu FNRJ.

59. OBNOVA ZEMLJE

Nova vlast se po oslobođenju Jugoslavije suočila sa zadatkom obnove zemlje, tj.
oporavkom i podizanjem privrede. Pod obnovom se nije podrazumevalo samo otklanjanje
posledica rata, koje su bile brojne, nego i stvaranje osnova za prelazak na plansku
privredu. Stanovništvo je bilo desetkovano, a materijalna razaranja, posle Poljske i SSSR-
a, najveća.

U periodu do 1947. godine dolazi do centralizacije i etatizacije privrede- to je

podrazumevalo obnovu zemlje i to je bio zadatak nove vlade, a postizalo se
nacionalizacijom privatne svojine i koncentracijom odlučivanja u krugu najužeg
partijskog rukovodstva. Vlada je bila nosilac najviših ovlašćenja (pravo na uredbe sa
zakonskom snagom) degradirajući ovlašćenja Narodne skupštine- rad Narodne skupštine
se praktično sveo na potvrdu zakona donetih vladinim uredbama. Jačanje državne
(partijske) uloge u privredi dovodilo je do porasta birokratije.

Zakon o nacionalizaciji krupnih privatnih preduzeća donet je 5. decembra 1946. godine,

a dopunjen je 1948. godine. Ovim zakonom sva krupna privatna preduzeća prelaze pod
upravu države, a dopunom iz 1948. nacionalizovana je i sitna industrija, zgrade, hoteli.
Politbiro CK KPJ doneo je odluku septrembra 1946. da se izvrši nacionalizacija svih
banaka u dve državne: Narodna banka (za kratkoročne kredite) i Investiciona (za
dugoročne kredite), ovim postupkom je došlo i do povlačenja okupacionih valuta i
zamene dinarom DFJ (nemačka marka, Nedićev dinar, ustaška kuna, bugarski lev,
litalijanska lira).
Preduzeća su u vreme obnove bila podeljena na savezna, republička i pokrajinska, a tako
je privreda centralizovana što je stvorilo uslove za prelazak na plansku privredu 1947.
godine.

Prioriteti u početnoj fazi obnove bili su prehrana i pomoć nerazvijenih i ratom

opustošenih krajeva. Trebalo je da se poveže cela zemlja u jedinstvenu celinu, stoga je
saobraćaj zajedno sa industrijom i poljoprivredom dobio prvenstno u obnovi, a od njega
je zavisio prevoz hrane u ugrožena područja, uglja i sirovina za industiju, putnika i robe.
U prvoj fazi obnove 1944/5. sve je bilo podređeno frontu (ratna industrija). Na slobodnoj
teritoriji se radilo danonoćno na obnovi pruge Beograd-Zagreb, tako da je već juna 1945.
stigao prvi voz iz Zagreba u Zemun. Za obnovu industrije nedostajali su i stručnjaci i
sirovina (poljoprivredne alatke, vučna stoka, seme, mašine), a u rudarstvu i mehanizaciji
stručni kadar, a delimično i ruda.

U drugoj fazi obnove 1945-1947. prešlo se na mirnodopsku privredu, a politički vrh se

odlučio za industrijalizaciju zemlje iako je ona bila agrarna- taj proces je sprovođen na
teret sela- uvedeni su veliki porezi, obavezan otkup poljoprivrednih proizvoda,
maksimiranje cena. Za industrijalizaciju je bio potreban kapital, kojeg nije bilo, stoga je
vlada putem ideologije obezbedila besplatnu radnu snagu- Omladinske radne akcije,
kojima je obećavano „bolje sutra“. Posebno su opterećivani kulaci, bogati seljaci koji su
smatrani klasnim neprijateljima. Otkup imanja je vršen dobrovoljno, ali ako je bilo
potrebe dolazilo je i do fizičke prinude (obavezan otkup hrane i stoke); parcelisanje
imanja je samo pogoršalo stanje u poljoprivredi, kao i deportovanje Nemaca iz Vojvodine
i Slovenije. Nemci su bili uspešni farmeri, a kolonisti iz planinskim predela i ratom
razorenih područja, teško su se snalazili na njihovom mestu. Čak je i trgovina sputavana
administrativnim merama- Zakon protiv špekulacije, maksimirane cene i zabranjeno
skladištenje.

Organizovane su radne akcije (izgradnja pruge Brčko – Banovići – udarnik Alija

Sirotanović...)

Jugoslavija je dobijala pomoć od strane UNRA-e (uprava UN za pomoć i obnovu), a

pomoć je dolazila u robi, ne u novcu.

U periodu obnove nije bilo gotovo nijedne akcije — političke, ekonomske ili kulturno-
prosvetne — u kojoj se Narodni front nije javljao kao organizator ili sprovodnik,
popularizator ili agitaciono-propagandni nosilac.

60. PRVI PETOGODIŠNJI PLAN

Prva faza obnove države koja je obuhvatala 1944. i 1945. godinu sa glavnim ciljen
centralizacije i etatizacije privrede, stvorila je uslove za prelazak na plansku privredu. U
ovom je KPJ imala uzor u poljoprivrednoj politici SSSR-a. Godine 1947, u aprilu,
Narodna skupština FNRJ je usvojila Zakon o petogodišnjem planu razvitka narodne
privrede Jugoslavije za period od 1947-1951. godine (izgrađen po uzoru na sovjetske
petoljetke).

Zakon je formalizovao centralno rukovođenje privredom i predvideo ubrzanu

industrijalizaciju. Zadaci su bili: savladavanje privredne zaostalosti, ekonomsko
osamostaljivanje zemlje, jačanje odbrambene moći i razbijanje državnog sektora
privrede. Težište buduće privredne izgradnje je bila teška industrija kao preduslov za
razvoj lake industrije, saobraćaja i poljoprivrede. Plan je predviđao izgradnju i
organizaciju novih grana u jugoslovenskoj industriji, mehanizaciju rudarstva,
modernizaciju poljoprivrede, širenje mreže kulturnih, prosvetnih, zdravstvenih i
socijalnih ustanova. Posebno je naglašavana potreba za ubrzan privredi razvitak zaostalih
krajeva Jugoslavije kao što su Bosna i Hercegovina, Makedonija ili Crna Gora.
Industrijska proizvodnja je trebalo da se poveća 5 puta, a poljoprivreda 1,5 put u odnosu
na 1939. godine.

CK KPJ je očekivao ekonomsku pomoć od SSSR-a, ali do nje nije došlo zbog sukoba sa
Informbiroom. I dalje se čekalo na ratne reparacije Nemačke i Italije, dok je Bugarskoj
Tito otpisao dug. Ipak, besplatna radna snaga je i dalje osnov privrednog uzdizanja-
izgradnja 224 km pruge Šamac-Sarajevo (najveći objekat pretogodišnjeg plana koji su
omladinci izgradili za 7 meseci, 1947) ili kroz kamenitu Crnu Goru 56 km prige Nikšić-
Titograd. Omladinci su gradili i fabriku mašina i alatki Ivo Lola Ribar u Železniku 1948.
godine. Zakon o petogodišnjem planu je ovlašćivao i republike, autonomne jedinice i
srezove da donose svoje petogodišnje planove.

Mnogo manji je bio ulog u poljoprivredu nego u industriju. Poljoprivreda je dosta

unazađena, kao i trgovina- kapital odlazi na razvoj teške industrije. Nagli porast
proizvodnje počinje tek 1953. godine, od puštanja u proizvodnju novih objekata i
prestanka blokade sa Istoka- tada se prešlo na sistem samoupravljanja.

61. JUGOSLAVIJA I SSSR 1945-1947.

Godine 1944, 20. oktobra oslobođen je Beograd od nemačke okupacije. Crvena armija
bila je od velike pomoći Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije. Komentar koji je
Milovan Đilas imao na ponašanje Crvene armije prilikom oslobođenja, zauvek je
zapamćen u SSSR-u.2

Godine 1945, 7. marta formirana je Privremena vlada DFJ, osim Velike Britanije, SSSR
je takođe priznala ovu vladu. Prva zvanična poseta Josipa Broza kao premijera nekog
državi bio je njegov put u Moskvu aprila 1945. godine. Tada je došlo do sklapanja
Ugovora o prijateljstvu, pomoći i saradnji sa SSSR-om, a u Moskvi su sa Josipom
Brozom bili i Milovan Đilas i Ivan Šubašić kao ministar spoljnih poslova Privremene
vlade DFJ. Sklapanjem ugovora Jugoslavija je od SSSR-a očekivala ekonomsku pomoć,
kao i pomoć po pitanju granica. Osim toga, prvo zvanično međunarodno priznanje
Jugoslavije je bilo upravo tada, aprila 1945. od strane Sovjetskog Saveza. Ugovor sa
SSSR-om odredio je pravac spoljne politike Jugoslavije ka socijalističkom svetu. Veza sa
SSSR-om bila je i kulturno-prosvetne prirode, Jugoslavija je imala manjak kadrova svih
nivoa, stoga se studenti šalju u SSSR da se obrazuju i koristi se sovjetska literatura. Sa
SSSR-om održavane su i vojne veze i kontakti (kao dolazak sovjetskih trupa u jesen
1944. godine).

Ustav FNRJ koji je donesen 31. januara 1946. godine stvoren je gotovo potpuno po
uglednu na sovjetski Ustav iz 1936. godine. Delegacija Jugoslavije je u Organizaciji
Ujedinjenih Nacija u potpunosti podržavala spoljnopolitičke stavove SSSR-a.

CK KPJ je redovno izveštavao Moskvu o svom sastavu, kao i o stastavu pokrajinskih i

republičkih komiteta vlade DFJ. Staljin je slavljen i uzdizan u jugoslovenskoj štampi.
Jugoslavija je podržala sovjetsku politiku panslavizma učešćem na Sveslovenskom
kongresu decembra 1946. godine u Beogradu.

Zapadne sile su strahovale od izlaska SSSR-a preko Jugoslavije na Jadransko more,

pogotovo na najseverniji deo Jadranske obale, odnosno na Trst. Suprotni interesi Zapada i
Jugoslavije otvorili su Tršćansku krizu maja 1945. godine. Čerčil je pred kraj rata govorio
da će biti spuštena gvozdena zavesa od Baltika do Jadrana/od Šćećina do Trsta. Savet
ministara velikih sila (SSSR, SAD, Kina, Velika Britanija i Francuska) uspostavljen je na
Potsdamskoj konferenciji jula/avgusta 1945. godine, a prvom zasedanju prisustvovao je
Edvard Kardelj. Tada je Kardelj predložio da Trst dobije status federalne jedinice DFJ.
Ugovor koji je doneo Ministarski savet predvideo je stvaranje STT- Slobodne teritorije
Trsta, na čelu sa guvernerom kog će izabrati Savet bezbenosti UN-a. Saveznici su se i na
Mirovnoj konferenciji u Parizu 1946. godine suprotstavili jugoslovenskim zahtevima
prema Italiji, a Sovjetski savez ih je podržao.

Do zahlađenja odnosa između Jugoslavije i SSSR-a postepeno dolazi 1947. godine. Te

godine, u septembru osnovan je Informbiro komunističkih i radničkih partija u Varšavi,

2Crvena armija se ponašala bahato. Bilo je dosta silovanja, pa čak i ubistava. Staljin je ovo zamerao Đilasu,
ali prilikom Đilasove posete Moskvi 1945-zbog sklapanja Ugovora o prijateljstvu, izglađeni su odnosi.
kada je Staljin izrazio želju da sedište Informbiroa bude u Beogradu, gde je održano i
prvo zasedanje (decembar 1947). Inforbiro je bio Staljinova želja za kontrolom nad svim
komunističkim partijama. Ideja o Informbirou formalizovana je septembra 1947. godine u
Zapadnoj Poljskoj na sedmodnevnom sastanku komunističkih partija SSSR-a,
Jugoslavije, Poljske, Čehoslovačke, Rumunije, Mađarske, Bugarske, Francuske i Italije.
KPJ su na ovom sastanku predstavljali Kardelj i Đilas. Osnivanje IB-a trebalo je da služi
za razmenu mišljenja evropskih komunističkih partija.

Posle tri godine bliske saradnje, Jugoslavija je odlučila da se odupre nasilnom

uključivanju u sovjetski blok. Tih godina dolazi i do blokovske podele i početka Hladnog
rata.

62. JUGOSLAVIJA I ZAPAD 1945-1947.

Tršćanska kriza, započeta je 3. maja 1945. godine. Zapadne sile nisu mogle dopustiti
Sovjetskom savezu da preko Jugoslavije izadje na severnu obalu Jadrana. Čerčil je pred
kraja rata rekao da će biti spuštena gvozdena zavesa od Baltika do Jadrana/od Šćećina do
Trsta. Uprkos tome što je jugoslovenska armija ušla u Trst 1. maja, pre zapadnih
saveznika, novinarska agencija Rojters je 3. maja izdala saopštenje da novozelandska
armija okupita Trst i Goricu- time je započeta Tršćanska kriza. Istog dana je generalštab
jugoslovenske armije saopštio da su Trst i Goricu zauzele jedinice JA i da su
novozelanđani ušli na pomenute teritorije bez jugoslovenske saglasnosti. Ovaj sukob je
rešen privremenim sporazumom, 9. maja 1945. godine kada je predviđeno da sporne
teritorije Julijske krajine i zapadne Istre, uključujući i Trst, Pulu i Goricu budu pod
kontrolom savezničkog vrhovnog komandanta sa zadržavanjem simboličkog kontigenta
JA od 2000 vojnika.

Taj dogovor je formalizovan potpisivanjme Sporazuma tri vlade (Jugoslavije, Velike

Britanije i SAD) u Beogradu. Trupe JA su se povukle 12. juna. Čak su i po pitanju
Koruške i Štajerske zapadne sile bile neprijateljski nastrojene prema Jugoslaviji, naročito
SAD. SAD nisu htele ni da predaju ratne zločince Jugoslaviji, čak su ih i štitile. Predat je
jedino Milan Nedić, ali ne i Ante Trumbić i drugi ustaški zločinci, kao ni četnici koje su
SAD smatrale svojim saveznicima. Zapad je o suđenju Dragoljubu Mihailoviću rekao da
je namešten proces, sudsko ubistvo, sa čim se slagao i državni advokat, Dragić
Joksimović.

Jugoslavija je bila u lošim odnosima i sa Vatikanom zbog njenog odnosa prema katoličkoj
crkvi- htela je da razbije jedinstvo sveštenika Rimokatoličke, ali i Srpske pravoslavne
crkve.
Od februara do avgusta 1946. godine anglo-američka avijacija je narušavala vazdušni
suverenitet Jugoslavije, stavljajući Jugoslaviju i SSSR na test, nakon obaranja i jednog
prinudnog sletanja američkog aviona došlo je do usijanja loših odnosa. Odnosi sa
zapadnim silama su bivali sve gori kako se približavala Mirovna konferencija.

Na Potsdamskoj konferenciji u julu/avgustu 1945. godine uspostavljen je Savet ministara

velikih sila (SSSR, SAD, Velika Britanija, Francuska i Kina). Na prvom zasedanju kao
predstavnik Jugoslavije došao je Edvard Kardelj. Trebalo je da se reši pitanje Trsta,
jugoslovenski predlog je bio status kao federalne države u okviru FDJ. Pošto Savet
ministara nije mogao da donese odluku, podneto je pet projekata: sovjetski,
jugoslovenski, britanski, američki i francuski. Jugoslovenski je predviđao nezavisnost
Trsta koji bi se sa Jugoslavijom našao u realnoj uniji sa zajedničkom spoljnom politikom,
diplomatijom, monetarnim i carinskim sistemom. Ipak, ugovor koji je doneo Savet
ministara nije bio baziran na ovom predlogu. Stvorena je STT- Slobodna teritorija Trsta,
na čelu sa guvernerom koga će postavljati Savet bezbednosti UN-a. Ovim je Trst stavljen
pod međunarodni protektorat. Nakon ovoga vlada DFJ je tražila ispravku granica prema
Austriji, na prostoru Koruške i Štajerske, ali ni ovaj zahtev nije našao razumevanje kod
saveznika.

Konferencija mira je održana u Parizu u Luksemburškoj palati i trajala je od 29. jula do

15. oktobra 1946. godine. Pozvane su bile sve savezničke zemlje koje su učestvovale u
ratu, 21 zemalja. Predstavnik Jugoslavije je bio Edvard Kardelj. Saveznici su se na
Mirovnoj konferenciji suprotstavile jugoslovenskim zahtevima prema Italiji, dok ih je
SSSR podržao.

Posle Mirovne konferencije, Savet ministara je nastavio zasedanja u Parizu i u Njujorku

novembra i decembra 1946. godine, gde su konačno utrvđeni tekstovi mirovnih ugovora,
potpisani 10. februara 1947. u Parizu. Jugoslovenska vlada je potpisala dokument, ali je
napomenula da se tim činom ne odriče teritorija na koje ima pravo.

Marta 1948. zapadne sile su donele Tripartitnu deklaraciju o Slobodnoj Teritoriji Trsta,
izjašnjavajući se za njeno priključivanje Italiji, revidirajući Ugovor o miru na štetu
Jugoslavije.

63. JUGOSLAVIJA I IDEJA BALKANSKE FEDERACIJE

Jugoslavija je imala u početku odlične odnose sa zemljama tkzv. narodne demokratije.
Potpisani su ugovori o bezbednosti sa Poljskom, Čehoslovačkom i Albanijom, a 1947.
godine i sa Mađarskom i Rumunijom. Brozova popularnost je konstantno rasla.
On je bio u dobrim odnosima sa Enverom Hodžom pa je Jugoslavija sklopila sporazum o
privrednoj saradnji sa Albanijom, koji je predviđao ukidanje carina, izjednačavanje valuta
i monetarne politike. Broz je takođe pomagao konsolidaciju Bugarske. Jugoslavija se na
Bledu odrekla reparacija koje je Bugarska morala da plati na osnovu mirovnog ugovora
od 10. februara 1947. godine. Bledski razgovori su otvarali puteve za stvaranje federacije
preko uspostavljanja carinske unije, maksimalne razmene robe i kulturne saradnje. Sa
bugarskom je zaključen regionalni Ugovor o prijateljstvu, saradnji i uzajamnoj pomoći
1947. godine u Varni. Bugarska je tada priznala nacionalni identitet Makedonaca, i to ne
samo u granicama NR Makedonije, već je predviđala uvođenje makedonskog jezika u
nastavu, osnivanje makedonskog teatra itd. Svi ovi ugovori o saradnji su izgubili vrednost
nakon sukoba sa Informbioroom.

64. SUKOB SA INFORMBIROOM

Godine 1947. u septembru osnovan je Informbiro komunističkih i radničkih partija u
Varšavi. Staljin je izrazio želju da sedište Informbiroa bude u Beogradu, gde je održano i
prvo zasedanje (decembar 1947). Inforbiro je bio Staljinova želja za kontrolom nad svim
komunističkim partijama. Ideja o Informbirou formalizovana je septembra 1947. godine u
Zapadnoj Poljskoj na sedmodnevnom sastanku komunističkih partija SSSR-a,
Jugoslavije, Poljske, Čehoslovačke, Rumunije, Mađarske, Bugarske, Francuske i Italije.
KPJ su na ovom sastanku predstavljali Kardelj i Đilas. Osnivanje IB-a trebalo je da služi
za razmenu mišljenja evropskih komunističkih partija. Osim prvog zasedanja IB-a u
Beogradu bila su još samo dva za vreme njegovog postojanja, 1948. u Bukureštu i 1949.
u Budimpešti.

Posle tri i više godina saradnje, Jugoslavije je odlučila da se odupre nasilnom uključenju
u sovjetski blok. Po formulaciji jugoslovenskih komunista, sukob sa IB-om bio je pitanje
da li zemlja može da ide sopstvenim putem socijalističke izgradnje. Sve se svodilo na
odbranu nezavisnosti KPJ, a to je u uslovima partijske države značilo odbranu
nezavisnosti Jugoslavije od SSSR-a. Zbog stalnih napada sa zapada, Jugoslavija će napad
IB-a doživeti usamljena.

Informbiro je bio organizovanje Staljinovog imperijalizma jer se nije bavio pitanjem

svetske revolucije već sredjivanjem odnosa u sovjetskoj interesnoj zoni, stoga nije
nelogično što nisu pozvane KP Grčke, Vijetnama i Kine da budu članice IB-a.

Početkom 1948. godine Staljin je preduzeo mere ekonomskog, a zatim i političkog

pritiska na Jugoslaviju. Založio se za brzo stvaranje jugoslovensko-bugarske federacije,
kako bi preko podložne bugarske KP oslabio KPJ- CK KPJ odbija saradnju sa
Bugarskom. Staljin kritikuje i slanje dve divizije JA u Albaniju bez znanja Sovjetskog
Saveza.
Sastanak jugoslovenskih i bugarskih zvaničnika sa Staljinom u Kremlju 1948. godine
uzima se hronološki kao početak sukoba. Sovjetska vlada zatim otkazuje zaključivanje
trgovinskog ugovora sa Jugoslavijom, a zatim sledi i povlačenje sovjetskih vojnih i
civilnih stručnjaka iz Jugoslavije 1948. godine, sa obrazloženjem da su okruženi
nedruželjubivošću. Staljin i Molotov, 27. marta šalju pismo Titu da stvara antisovjetsko
raspoloženje u Jugoslaviji, a Staljin kopiju pisma šalje i ostalim KP, članicama IB-a, kako
bi KPJ izolovao iz evropskog komunističkog pokreta.

Na zasedanje IB-a u Bukureštu 1948. godine u avgustu Jugoslavije nije poslala delegate,
stoga je tada donesena Rezolucija o stanju u KPJ, u kojoj je vođstvo stranke (Broz, Đilas,
Kardelj i Ranković) optuženo za neprijateljsko držanje prema Sovjetskom Savezu,
ukidanje unutarpartijske demokratije, kao i za špijuniranje u korist imperijalista Zapada.
Glavna optužba je bila da je KPJ napustila proleterski internacionalizam, a prihvatila
buržoaski nacionalizam i time sprečila formiranje jedinstvenog socijalističkog fronta
prema imperijalizmu.

CK KPJ da bi demonstrirao jedinstvo partije doneo je odluku o sazivanju Kongresa

partije. Peti kongres je održan 21-28. jula 1948. godine u Domu Garde u Beogradu.
Partije IB-a su bojkotovale kongres iako su pozvane. Kongres je dao političku podrsku
CK KPJ-u u odbrani nezavisnosti Jugoslavije i time je potvrđeno jedinstvo partije. Na
Kongresu je usvojena Rezolucija o odnosu Komunističke Partije Jugoslavije prema
Informbirou, gde su reči IB-a osuđene kao netačne i nepravedne. Kongres je usvojio i
program KPJ prvi od Vukovarskog kongresa 1920. godine.

Protiv Jugoslavije poveden je ekonomski rat- trgovina je smanjena na 2/3, raskidani su

ekonomski sporazumi, Mađarska je prestala da isplaćuje ratne reparacije predviđene
Ugovorom o miru, a Rumunija je obustavila poštanski i železnički saobraćaj. Ekonomska
blokada je dovela Jugoslaviju u težak položaj, imeđu nje i susednih zemalja, članica
sovjetskog bloka gotovo da je zavladalo ratno stanje, vojni obruč oko Jugoslavije bivao je
sve jači. Najveća pretnja usledila je 1949. godine kada je stigla nota od sovjetske vlade da
se puste sovjetski državljani koji su učestvovali u špijunskom ratu protiv Jugoslavije-
nota je izručena u obliku ultimatuma, pa je jugoslovenska vlada odbila, stoga pretnja nije
otklonjena.

Na trećem i poslednjem sastanku IB-a u Budimpešti doneta je Druga rezolucija

Informbiroa. Ona je optuživala vođstvo KPJ, Broza i Rankovića, da su sa buržoaskog
nacionalizma prešli na fašizam. Jugoslavija je predstavljena kao pretnja miru, a to će
usloviti raskidanju Ugovora o prijateljstvu 1949. godine. Godine 1950. Staljin počinje da
planira i direktan vojni napad na Jugoslaviju koji je trebalo da se desi na jesen, a cilj mu
nisu bile teritorijalne promene već obaranje Josipa Broza. Američka intervencija u Južnoj
Koreji je pokazala Staljinu da su i Amerikanci spremni da deluju svuda gde smatraju da
im je interes ugrožen, pa do napada na Jugoslaviju nije došlo iz straha od američke
pomoći Brozu.

Kako su godine 1949. i 1950. bile godine velikih gladi, tako je Jugoslavija sve više
okretala Zapadu. Interesi Jugoslavije su bili probijanje ekonomskih i političkih blokada.
Do 1949. godine spoljnopolitička razmena sa SAD i Britanijom premašila je predratnu.
Godine 1950. Jugoslavija je primljena za nestalnog člana Saveta bezbenosti OUN-a.

Staljinovom smrću 1953. godine stvoreni su uslovi za poboljšanje odnosa SSSR-a i

Jugoslavije.

65. UTICAJ SUKOBA SA INFORMBIROOM NA UNUTRAŠNJU POLITIKU

Zbog sukoba sa Informbioroom, već unutar partije su nastali problem. Dugo godina je
postojao poseban odnos, što u partiji, a što i u narodu prema SSSR-u, koji je ponekad
dobijao mitske elemente. Počela su hapšenja svih koji su podržavali Staljina. Zatvori su
bili na lokacijama: Bileće, Stara Gradiška, ostrva Uljan, Rabu, Goli Otok i Sv. Grgur.
Istaknutiji članovi partije koji su bili u zatvoru zbog sukoba sa IB su Sreten Žujović i
Andrija Hebrang.

Jugoslavija je potom počela da stvara svoj model socijalizma. Godine 1951. završen je
petogodišnji plan koji je trebalo da razvije Jugoslaviju i pre svega njenu industriju, dok je
poljoprivreda u tom periodu nazadovala. Nagli uspon proizvodnje počinje 1953. godine,
odnosno od puštanja u proizvod novih objekata i prestanka blokade sa Istoka. Do tada se
već prešlo na sistem samoupravljanja.

Prelaz za samoupravljanje, odnosno na radničko upravljanje privredom desio se prilikom

sukoba sa IB-om. Tada je sve sovjetsko omrznuto i tražen je samostalan put u
socijalizam. Ideja samoupravljanja potekla je sa samog partijskog vrha, Kardelj, Đilas,
Broz i Kidrič. Đilas je bio jedan od najvećih kritičara degenerisanog sovjetskog sistema
ukazujući na birokratizam i svemoć države. U vreme najvećeg sukoba sa IB-om trebalo je
napustiti modele preuzete od SSSR-a; trebalo je odbaciti administriranje privredom,
smanjiti ulogu države smanjenjem birokratije, trebalo je izgraditi potpuno nov sistem,
nepoznat u istorijskom razvitku. Govorilo se da umesto administrativnog treba stvoriti
slobodan socijalizam.

Radnički saveti je trebalo da budu glavni organ samoupravljanja, a u prvoj fazi

samoupravljanja predviđeno je da se oni obrazuju samo u većim državnim preduzećima-
na taj način bi državna preduzeća postala društvena. Đuro Salaj i Boris Kidrič potpisali su
uputstvo o osnivanju i radu radničkih saveta, 23. decembra 1949. godine. Prvi radnički
savet stvoren je nekoliko dana kasnije, 31. decembra, brojao je trinaest članova i formiran
je za fabriku cementa Prvoborac u Solinu kod Splita. U toku 1950. godine radnički saveti
su uvedeni u 215 preduzeća.

Samoupravljanje je ozakonjeno 1950. godine kada je Narodna skupština FNRJ donela

Osnovni zakon o radničkom upravljanju preduzećima. Regulisano je pritanje procedure:
opšti, neposredni i tajni izbori za radničke savete i njihove upravne odbore. Izabrano je
preko 150 hiljada radnika i službenika u ove organe. Birokratizam je žigosan kao najveća
pretnja socijalizmu. Pozivalo se na Marksa, Englesa i Lenjina, a Staljin je napadan.

Radnički saveti su imali između 15 i 120 članova, a u malim preduzećima sa manje od 30

ljudi čitav kolektiv je činio radnički savet. Izborni mandat je trajao godinu dana, što je
kasnije produženo na dve godine. Radnički savet je kao kolektivni organ donosio
najvažnije odluke za preduzeća: pravila, planove, zaključke o poslovanju, birao i
opozivao članove upravnog odbora.

Samoupravljanje je odbacivalo ulogu države u rukovođenju poljoprivredom. U stvarnosti,

samoupravljanje radnika je bilo simbolično, a država je i dalje planirala proizvodnju i
upravljala njom o čemu svedoči i dalje zadržavanje petogodišnjeg plana. Uvođenje
samoupravljanja pretilo je prenošenje poslova sa saveznog na republičke i sa republičkih
na lokalne samouprave. Ovaj proces je nazvan decentralizacija i deborikratizacija.

Godine 1952. Komunistička partija Jugoslavije je promenila ime u Savez Komunista

Jugoslavije, a Narodni fron je postao Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije.

Vlada FNRJ je 1953. preimenovana u Savezno izvršno vijeće.

66. USTAV IZ 1953. I DRUŠTVENE PROMENE

Ustavne promene iz 1953. godine- Povelja društvenog samoupravljanja, donete su u cilju
unošenja pojma samoupravljanje u postojeći ustav iz 1946. godine. Osnovima društvenog
i političkog samoupravljanja proglašeni su: društvena svojima nad sredstvima za
proizvodnju, samoupravljanje proizvođača u privredi, samoupravljanje naroda u domu
prosvete, kulture i socijalnih službi. Izostavljeno je veće naroda, a uvedeno je veće
proizvođača. Uvedena je funkcija predsednika republike koga bira Savezna skupština.
Predsednik republike je bio predstavnik zemlje u međunarodnim odnosima i vrhovni
komadant vojske. Izdavao je isprave o sporazumima, proglašavao je zakone, postavljao
ambasadore i delio odlikovanja. Takođe je bio i predsednik Saveznog izvršnog veća, tj.
predsednik vlade. On imenuje Savezno izvršno vijeće, savet narodne odbrane, ali je
odgovoran skupštini za razliku od kralja npr koji je bio neprikosnovena ličnost (ovo je
formalna razlika npr).
Sva vlast pripadala je narodu, preko predsavničkih tela, izbora, zborova itd. Najviše
predstavničko telo je Savezna skupština. Ovim promenama napušteni su principi
demokratskog centralizma- princip dihotomije- državna vlasti državna uprava.

67. OTVARANJE PREMA ZAPADU I BALKANSKI PAKT

Nakon sukoba sa IB, Jugoslavija je 1949/50 godine bila na ivici rata sa Istočnim blokom.
Već u vreme suokoba Džon Maršal je uvideo da postoji mogućnost za saradnju sa
Jugoslavijom radi zajedničkih interesa. Privreda je takođe počela da se pogoršava, a nisu
bili dobri odnosi ni sa Zapadom, što je moralo da se promeni. Bolji odnosi sa Zapadom se
uspostavljaju postepeno 1949. godine. Tito je putovao u London. Jugoslavija je pre toga
prestala da podržava Komuniste u Grčkoj. Prvi krediti 1949. godine stigli su iz Velike
Britanije a ubrzo će krenuti i krediti iz SAD. Koča Popović je posetio i Ajzenhauera u
SAD-u, a u i Parizu. Sa SAD je potpisan ugovor o vojnoj pomoći. Normalizovani su
odnosi sa novom Grčkom vladom, a od 1951. godine obnovili su se pregovori sa Italijom
oko Trsta. Nova kriza oko Trsta izbila je 1953. godine kada su se gomilale trupe na obe
strane jer je Jugoslavija najavila da će sprečiti ulazak italijanskih trupa u zonu A, da bi
1954. godine u Londonu Jugoslavija dobila svoju zonu B i deo zone A, dok je Trst sa
okolinom pripao Italiji. Spor je formalno završen tek 20 godina kasnije.

Grčka i Turska su 1952. godine stupile u NATO, a iste godine je Jugoslavija postala član
Saveta bezbednosti UN. Naredne godine u Ankari je formiran Balkanski pakt, da bi
Bledskim sporazumom 1954. godine dobio i vojnu dimenziju. On će se veoma brzo
raspasti zbog sukoba Grčke i Turske oko Kipra.

68. IZMIRENJE SA SSSR-OM

J.V. Dž. Staljin je umro u martu 1953. godine. Već iste godine dolazi to tkzv. otopljavanja
u istočnoj Evropi. Do 1955. godine, svu moć u SSSR je prikupio Nikita Hruščov. On je
1955. godine došao u Beograd, gde je potpisana Beogradska deklaracija. Ubrzo je
raspušten i Kominform (Informbiro). Naredne godine je Tito posetio Moskvu, pa i
Hruščov ponovo Jugoslaviju. Uspostavljena je ekonomska saradnja. Problem je ponovo
izbio nakon pobune u Mađarskoj 1956. godine jer je Imre Nađ pobegao u Jugoslovensku
ambasadu, nakon čega je iz nje izašao uz garanciju da mu se neće ništa desiti, ali je bio
uhapšen i dve godine kasnije ubijen. Tito je podržao Kadarov socijalizam. Odnosi sa
SSSR će se opet pogoršati 1958. godine. Što se 1960 – ih tiče, odnosi su bili srdačni,
1967. godine za vreme Arapsko–Izraelskog rata, gde je Istočni blok podržavao Arape, ali
će se ponovo 1968. godine pogoršati nakon intervencije u Čehoslovačkoj.
69. SLUČAJ MILOVANA ĐILASA
Milovan Đilas je od 1933. član KPJ, a od 1938. bio je izabran u Centralni komitet KPJ.
Za vreme Narodnooslobodilačke borbe, Milovan Đilas je krajem Drugog svetskog rata
bio u Moskvi. Može se reći da je bio pored Tita, Rankovića i Kardelja jedan od
najuticajnijih ljudi u partiji. On je počeo u Borbi 1953. godine da objavljuje sloje članke
o najsloženiijm pitanjima partije, njene reforme i budućeg razvitka, Bilo je 17 članaka
koji su izlazili i u listu Nova misao. Naročito je upečatljiv poslednji članak koji se naziva
Anatomija jednog morala. Treći Vandredni plenum je održan 1954. godine gde je jedna
tačka dnevnog reda dobila naziv Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI
kongresa SKJ. Đilas je kritikovan. U isto vreme je kritikovan i Vladimir Dedijer, Titov
biograf. Milovan Đilas je isključen iz SKJ i lišen svih funkcija. I pored opomena, on je
nastavio kritiku da bi 1956. godine završio i u zatvoru. Poznatije knjige su mu Nova klasa
i analiza komunističkog sistema, Nesavrešno društvo, Razgovori sa Staljinom. Uslovno
rečeno, bio je disident do kraja života.

70. NESVRSTANOST
Kao alternativa strahotama nuklearnog naoružanja i blokovskoj isključivosti pojavila se
ideja o pokretu nesvrstanosti, duboko progresivna snaga savremenog sveta, odražavajući
tendenciju naroda za samostalnim i nezavisnim životom, slobodnim od dominacije i
blokovske discipline. Osnovna načela ovog pokreta podudarala su se s principima
Organizacije ujedinjenih nacija. Hajle Selasije, car Etiopije je posetio Jugosslaviju 1954.
godine. Indija i Kina su 1954. formulisale pet osnovnih načela miroljubive saradnje-
poštovanje teritorijalnog integriteta, nenapadanje, nemešanje, ravnopravnost i
koegzistencija- poznatih kao pančašila. Azijsko-afrička konferencija u Bandungu aprila
1955, na kojoj je učestvovalo 29 zemalja, istakla je značaj tih principa. Pobornici i
osnivači pokreta nesvrstanosti bili su Josip Broz Tito, Džavaharlal Nehru, Gamal Abdel
Naser koji su se 1956. godine sastali na Brionima prvi put. Ahmet Sukarno i Kvarne
Nkrumah su takođe podržavali slične ideje. Jugoslavija se zalagala za širenje politike
nesvrstanosti, obogaćujući je teorijski i praktično, kao mala evropska zemlja van blokova,
svesna budućnosti te progresivne tendencije u međunarodnim odnosima. Organizator
Beogradske konferencije od 1. do 6. septembra 1961, prve svetske manifestacije
neangažovanosti (nesvrstanosti) odnosno antiblokovske orijentacije, Jugoslavija je
narednih godina istrajala na pretvaranju nesvrstanosti u svetski front i na odbrani njene
suštine u svakodnevnoj međunarodnoj praksi i na konferencijama nesvrstanih u Kairu
1964. godine, Alžiru 1973. godine, Lusaki 1970. godine kada je pokret dobio stalan
naziv, tela i statut. Veliku pobedu nesvrstanih predstavljalo je kodifikovanje načela
koegzistencije u Ujedinjenim nacijama 1970, koja su obuhvatala zabranu upotrebe sile ili
pretnje silom, rešavanje međunarodnih sukoba mirnim putem, nemešanje, saradnju
država i ravnopravnos tnaroda, pravo naroda na samoopredeIjenje, suverenu jednakost
država u međunarodnim odnosima i savezno ispunjavanje obaveza preuzetih u skladu s
Poveljom. Životvornost ovog pokreta i odbrana njegove nezavisne prirode same za sebe
govore o njegovoj istorijskoj opravdanosti. No iskušenja kroz koja je on morao da prođe
pritisak velikih sila, najraznovrsnije diverzije, sukobi među zemljama članicama, čak
višegodišnji iznuravajući ratovi (Iran-Irak), pojedinačni i grupni zahtevi za podređivanje
pokreta jednom ili drugom bloku, odnosno za njegovom institucionalizacijom i
pretvaranjem u treći blok- takođe pokazuju da je put pobijanja novih putokaza u
međunarodnom životu povezan s ogromnim naporima i neizvesnostima.

71. USTAV IZ 1963.

Kao i svih prethodnih, i na ovaj je najveći uticaj imao Edvard Kardelj. Još 1960. godine
je oformljena izborna komisija. Ustav je donet u aprilu 1963. godine i poznat je kao
Povelja samoupravljanja. Savezna skuptšina nema više dva doma već 5 veća: Savezno
veće, Privredno veće, Prosvetno–kulturno veće, Socijalno–zdravstveno veće i
Organizaciono političko. Savezna skupština je dobila i neka ovlašćenja ranijeg Veća
naroda. Uvedena je fukncija potpredsednika koji je vršio fuknciju kada je predsednik
odsutan ili kada ga predsednik ovlasti. On je mogao biti biran samo jedan put, dok je
predsednik mogao biti biran najviše dva puta osim u slučaju Josipa Broza. Uveden je i
ustavni sud i savet federacije koji saziva i imenuje predsetnik republike. Ime države je
promenjeno u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija a republike su dobile
takođe postale socijalističke narodne republike.

72. BRIONSKI PLENUM

Brionskom plenumu prethodilo je nekoliko sednica KPJ, na kojima je postepeno
obelodanjen sukob. Afera sa prisluškivanjem najviših dražavnih funkcionera poslužila je
kao povod za formiranje Komisije za ispitivanje rada SDB. Broz je vodio računa da
obračun sa SDB ne dobije antisrpsko tumačenje. Gledao je da što više funkcionera iz
Srbije napadne Rankovića za šovinizam. Petar Stambolić je tvrdio da je SDB postao
država u državi.

Na sednici Izvršnog Komiteta CK SKJ, kojom je predsedavao Broz, juna 1966. godine,
obrazovana je komisija (posebna komisija Izvršnog komiteta CK SKJ) sa zadatkom da
ispita rad Službe državne bezbednosti. Pod vođstvom Krste Crvenkosog (predsednik
komisije), Komisija je podnela izveštaj na plenumu CK KPJ na Brionima 1. jula. Za
zloupotrebu službene dužnosti optuženi su Svetislav Stevanović i Aleksandar Ranković,
dotadašnji potpredsednik SFRJ i sekretar CK SKJ, kao i jedan od trojice najvažnijih ljudi
u zemlji. Ranković je smenjen, a Stevanović izbačen iz CK i SKJ. Ranković je bio odan
Brozu, pao je kao žrtva svog stava o neophodnosti zadržavanja centralizovane federacije.
Smena je bila iz političkih motiva, a da je šokantna priča o prisluškivanju bila dekor za
javnost. Ranković je od pada do smrti 1983. živeo mirno u Dubrovniku i Beogradu ne
mešajući se u politiku.

Brionski plenum je naziv za Četvrnu plenarnu sednicu CK SKJ održanu 1. jula 1966.
godine u hotelu Istra na Brionima. Povod za održavanje Brionskog plenuma i smene
Rankovića bila je afera prisluškivanje kada je Tito u svojoj rezidenciji našao aparate za
prisluškivanje, za šta je optužio UDBU i Rankovića.

73. JUGOSLAVIJA I DOGAĐAJI IZ 1968.

Godina 1968. obeležena je studentskim protestima širom Evrope. Dakle događaji koji su
zahvatili i Jugoslaviju juna 1968. godine nisu bili jedinstveni.

Sve je počelo 2. juna 1968. godine, kada je trebalo da bude održna priredba pod nazivom
Karavan prijateljstva. Kako bi i studenti i brigadiri prisustvovali ovom događaju, on je
trebalo da se odvija na otvorenom prostoru u Studentskom gradu. Međutim, usled
promene u organizaciji, Karavan prijateljstva je održan u Sali Radničkog univerziteta, te
nije bilo dovoljno mesta za studente. Nezadovoljna masa studenata krenula je da
brigadire i tako je započet opšti metež. Sukob koji se odigrao na Novom Beogradu na
veče 2. juna poslužio je studentima da pokrenu demonstracije oko svih onih
nezadovoljstava koja su već neko vreme ležala duboko u njima. Bilo je sve više
nezaposlenih ljudi, cene su bile sve veće i studenti više nisu imali sigurne poslove nakon
što bi završili fakultete. Njihova solidarnost je bila na strani mnogih radnika koji su u
ovom periodu ostali bez poslova, a isto tako želeli su da se prekine odlazak ljudi u
inostranstvo zarad traženja radnih mesta ili boljih uslova za život.

Najopasniji sukob odigrao se sledećeg dana, 3. juna kod Podvožnjaka na Novom

Beogradu. Studenti su hteli da premeste svoje proteste u sam centar grada i da mirnim
demostracijama traže ispunjenje svojih zahteva. Milicija je presrela studente koji su se
uputili ka centru grada i krenuli su najoštrije da im se suprotstavljaju. Među milicijom su
bili i neki od partijskih funkcionera Veljko Vlahović i Miloš Minić koji su molili studente
da se povuku.

Ubrzo su protesti zahvatili i Filozofski fakultet i studenti su bili okupljeni u Kapetan

Mišinim zdanju. Mnogi umetnici, pisci, reditelji, novinari su se pridružili ovim
demonstracijama. Na Filozofskom fakultetu svakog minuta neko je držao govor koji je
pokretao masu i održavao veru u uspeh među mladima. Studente su tada podržavali i
Živojin Pavlović, Dušan Makavejev, Stevo Žigon, Matija Bećković, Desanka
Maksimović i mnogi drugi. Štampa je bila cenzurisana, protiv studenata su kazivane
neistine, a časopis Student bio je njihov jedini način da tada iskažu događaje iz svoje
perspektive. Milicija je štitila prilaz svim fakultetima, a ponajviše Filozofskom fakultetu.
Na prozorima Kapetan Mišinog zdanja visili su plakati sa različitim natpisima.

Josip Broz se 9. juna 1968. godine obratio studentima. Rekao im je da je on sasvim uz

njih i da su ovi problemi već neko vreme tema sastanaka Predstavništva i Izvršnog
komiteta Centralnog komiteta SKJ. Kako su studenti nakon Brozovor govora poverovali
u svoj uspeh, ispred Filozofskog fakulteta odigrano je kolo kojem se i sam Broz
pridružio.

74. USTAV IZ 1974.

Do Ustava iz 1974. godine su se dogodile značajne promene koje su postepeno
ugrožavale jedinstvo i opstanak države. Amandmanom iz 1967. godine je obnovljeno
Veće naroda, koje je samostalnije za razliku od prethodnog. Ustavnim amandmanom iz
1968. godine Kosovo i Metohija je iz SA oblasti postalo SA pokrajina Kosovo (bez
Metohije). SNR Srbija je morala da bude usaglašena sa svojim SA pokrajinama da bi
donosila zakone. Iste godine je ukinut pojam manjina i ustanovljen za iste pojam
narodnosti. Narodi i narodnosti su potpuno ravnopravni. Ustavnim amandmanom iz
1971. godine, ustanovljeno je predsedništvo republike (po 1 iz svake republike). Svi ovi
amandmani su predstavljali temelj za ustav iz 1974. godine po kojem su republike postale
konstitutivne (pravo da donose svoj ustav) i zemlja je dobila zapravo skoro sve elemente
konfederacije. Toliki stepen samostalnosti je maltene predstavljao prividnu zajednicu
nacionalnih republika. Skoro sve osim spoljne politike je bilo osamostaljeno. Dobio je
veliku kritiku od intelektualne elite raznog opredeljenja.

75. JOSIP BROZ TITO

Rođen je u Kumrovcu 1892. godine, u okolini Zagreba u porodici Franje Broza i Marije
Javoršek. Bio je jedan od sedamnaestoro dece. Završio je osnovnu školu u Kumrovcu, a
bravaski zanat usavršio u Sisku 1910. godine kada je postao član Socijaldemorkatske
stranke Hrvatske i Slavonije. On je 1913. godine služio vojni rok u Beču, a naredne
godine je završio i podoficirsku školu. Učestvovao je 1914. godine na Balkanskom frontu
u Srbiji kao austrougarski oficir, ali je iste godine uhapšen zbog antiratnih stavova i
zatvoren u Petrovaradinsku tvrđavu. Naredne godine je pušten i poslat na Istočni front u
Galiciju gde je pao u zarobljeništvo. Do februarske revolucije je boravio u zarobljeništvu
kada je pušten. Tada dolazi u kontakt sa boljševicima i njihovom literaturom. O učešću u
oktobarskoj revoluciji i sve do dolaska u kraljevinu SHS nemamo puno podataka koji
zasigurno odaju poverenju. Po povratku u Kraljevinu SHS učlanio se u Komunističku
partiju Jugoslavije. Radio je u fabrikama u Bjelovaru, Kraljevici i Smederevskoj palanci
do 1927. godine kada je otpušten kao komunistički agitator. Za vreme šestojanuarske
diktature je boravio 5 godina u zatvoru. Nakon toga je izašao i otišao u Beč gde je
uključen u CK KPJ pod pseudonimom Tito. Boravio je i u Moskvi pri Kominterni pod
pseudonimom Valter, a 1936. godine je došao u zemlju ponovo. Nakon smrti Milana
Gorhića, postepeo preuzima vođstvo u Komunističkoj partiji. Imao je 3 braka: Pelagija
Belausova 1919-1936, Herta Has 1939-41 i Jovanka Broz. Period od dolaska na čelo
partije do smrti je već manje više rasvetljen u ostalim pitanjima... umro je 4. maja u
Ljubljani 1980. godine. Sahranjen je u Beogradu.