Autobiografija

Od besa nikad nisam pio,

sit nikad nisam hleba isko,
a žeđ sam bio, a glad sam bio
pod krovovima neba niskog.

I nisam krotko, mirno teko

po zemlji crnoj, parastosnoj,
nego sam meko reko nekom
himnu u jutro smrtonosno.

I nisam pao, nisam dao,

da mi kroz oči gmižu tuge,
već sam od samog sebe krao
pomalo sebe za sve druge.

Pa sam stekao ruke ove

i snove svoje rastom stigo,
i bio dobri, grubi čovek
što je na leđa život digo.

I svet rasparo star i uzan

lopatom tupom teških šaka,
pa odlutao nezauzdan
bez svratišta, bez povratka.

Balada

Od svih si devojaka bila tiša,

zbunjena, sama, neprimetna, bleda.
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja?

Jedne je noći udarala kiša

tako krvnički ko čuvari reda…
Ej, zašto nisi bar porasla viša,
bar viša za pola pedlja.

Jer kad si se o drvo kraj vrata

obesila jednom u svitanja seda,
između bosih nogu i blata
bilo je razmaka - samo pola pedlja.

Belo

Nebo. Nebo. Sreće dosta.

U proleću po drveću
od meseca kikot osta.
Ej umreću!

Ej umreću ispod granja

kraj zaspale vodenice
za devojke, milovanja, pletenice.

Ej, umreću od daljina,

od mladosti i od snage,
za krčage pune vina, za krčage...
Pa da se pije, da se smeje,
da se peva preko njiva,
sav od sunca po ustima ispolivan.

Da me čekaš ispred kuća,

da razvezeš ruke zrele,
oči bi se od svanuća razbolele.
Razbolele i opile
da se smejem do bolesti.

Ej, da mi je niz aprile tebe sresti.

Ej, da mi je da izludim,
a bagrenje rascvetano.
Ej da mi je golih grudi,
sa košuljom poderanom.

Ej, da mi je da te ljubim
slab do ropca, jak do krika,
kad zabele zdravi zubi harmonika.

Ej, da mi je u proleću u milion vrelih boja.

Ej, umreću bos po cveću, samog sebe razboleću.
Ej! devojko dušo moja.

Besmrtna Pesma

Ako ti jave: umro sam

a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu

u tebi detinjstvo kopni.
Brige…
Zar ima briga?
Tuge…
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu

vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.

Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš

sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.

Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.

Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao…

Ispredi iz svoje aorte

pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život

kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.
II

A onda, već jednom ozbiljno

razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.

Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:

pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budeš odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi još otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija

ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja

i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene

da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,

nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

III

Ako ti jave: umro sam,

evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba

lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja

niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno

zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma

što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,

koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,

il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.

Sav sam od svetlosti stvoren.

Ništa se u meni neće

ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,

a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja

tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg

ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti

pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

IV

Ako ti jave: umro sam,

ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi

kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg

kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,

ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,

ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja

i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?

Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš – ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh

koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio

da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,

i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,

kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Bosonoga Pesma

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja

i pogled crni.
Zavoli me dok jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obične sreće,
i nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti

i sva zdravlja.
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori il' uzglavlja.
Svejedno..
Lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti ni činovnik ni doktor.

Uputi telegram mome ocu:
"Postoji tužna divota,
Vaš sin ne ume ljude da spašava od smrti,
on, znate, spašava od - života..."

Zavoli trag moga osmeha

na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica
koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti.
Budi uz mene kad odem.

Crteži

Ponekad tako sebe damo

za oči jedva upoznate.
I na rastanku ćutimo samo
i ne tražimo da nas vrate.

Živimo posle u tom drugom

sve dok mu oči svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo
kad ne tražimo da nas pamte.

Ikona

Zaboravi da negde na svetu

postoje nekakvi tvoji muževi, i moje žene,
i postelje u kojima su snovi zanat.
Neka drumovi budu za mene i tebe pruženi
ove slučajne večeri daleko u nepovrat.

Možda smo zato i rodjeni da jednom tuda odemo.

Da ti milujem kosu kao da sam ti prvi.
A posle, da jedno drugome malo lepog dodamo
uz dve - tri mrve ljubavi i jednu kapljicu krvi.

Nikada neću zbog tebe ići da ločem rum,

ni da sročim za večnost najbolju pesmu kraj čaše.
Malo mi se osmehni kad se vratiš niz drum.
I nemoj da mi mašeš. Ni ja neću da mašem.

Jedra

Bogat sam. Imam oči i ruke,

i pune džepove dobrih reči.
Proći ću noćas kroz sve luke
brodove stare da izlečim.

Zubate kotve da odvalim.

Rumenom pesmom da plane mrak.
Da za plovidbe svi signali
u pravcu svitanja dadu znak.

Postoje nekakva bela vremena

kad prva mladost u oko kane.
To je ta lepa praznina mene
u koju ceo svet može da stane.

Sa jednom smeđom, toplom vešću

usne će obalom da mi odu.
Limune zrele s neba natrešću
u tamnu gorku vodu.

Za mnom će vetar, kad me sretne,

mrmljati neki osmeh nov.
Krišom ću svima da podmetnem
pomalo svoga srca pod krov.

Zorom će okolo cveće rađati

gde god sam iz krošnji visine pio.
I još će dugo ljudi pogađati
i neće znati ko je to bio.

Kiša

Kiša...
Kiša...
Krupna kiša...
Sva su mokra leđa krova.
Treba uzeti na nišan gorak šapat jasenova.

Kad na usnu i u šaku kane tuga u razdanja,

mudrost je u sivom mraku naći zlatne prste granja.

Kiša...
Kiša bičevima krovove pretukla riđe.
Samo jedna sreća ima.
Noćas treba da naiđe.

Mostovi

U meni večeras jedna reka

razbila ogromna brda daleka,
muči se, urliče, razmiče klance
i kida svoje zelene lance,
i rije kroz moje srce i peče,
i kroz oči mi kipi i teče.

U tebi večeras ta ista reka

čudno je meka.
I čas je srebrna.
I čas je plava.
U njoj se tišina odslikava.

Svako u sebi reke druge

pod istim mostovima sretne.
Zato su naše sreće i tuge
uvek drukčije istovetne.

Objašnjenje

Sad shvatam:
Nismo došli zadovoljni ko trave
što rastu da se zgaze kroz cvrkutave zore.
Mi smo zvezde što ludo u mrak se strmoglave
i zbog jednog bljeska ne žele da izgore.

Imamo ruke dobre ko pijane laste

da se grlimo plavo i gasimo u letu.
I prisutni smo u nebu što mora da izraste
u saksijama oka ponekom u svetu.

Prejeli smo se davno i zubatog i nežnog,

sad svako pruža šape i nova čuda traži.
A sve je smešno, i tužno,
i sve je neizbežno,
i ove istine dobre i ove dobre laži.

Prejeli smo se, kažem, i svako ume da sanja,

i svako ume da psuje i ore daljine glavom.
I jednako je u nama i kamenja i granja,
i jednako je u nama i prljavo i plavo.

I svesni da smo lepi isto koliko i ružni,

stigli smo gde se gmiže, i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali, i znamo šta smo dužni,
i šta smo juče hteli, i sta ćemo sutra hteti.
Goreli smo, a nismo postali pepeo sivi
od kojeg bujaju žita i obale u cvetu.
I uvek smo bili živi, pa ipak: drukčije živi
od svih drugih živih na ovom luckastom svetu.

I najzad:
Tako je dobro što nismo samo trave,
što talasanja svoja ni jednom vetu ne damo,
već smo zvezde što sjajem sve nebo okrvave,
željne da budu sunce makar trenutak samo.

Opomena

Važno je, možda, i to da znamo:

čovek je željen tek ako želi -
I ako sebe celoga damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznacemo tek ako kažemo

reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Pesma Za Nas Dvoje

Znam, mora biti da je tako:

Nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati,

vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka,

zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja, u krčmu svratio gorak,
a ona ne znajući - prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj - podjednakoj,
A za korak se mimoišli.

Da, mora da je tako.

Poruka

Kad prođu zore, kad zaspe kiše,

i nas odavno ne bude više,
ovo je, moj daleki sine,
poruka za tvog još daljeg sina
i za kćer najdaljih naših kćeri
kroz mnogo nadanja i godina,
za snove šarene i beskrajne,
pegave pahulje budućih zora,
za čavrljanja, kikot i tajne
i za sva pitanja bez odgovora.
Kad svenu zore, kad zgasnu kiše,
i nas odavno ne bude više,
reci nek budući lepše sanjaju,
zamoli da čudno lepo sanjaju,
naredi da bolje od nas sanjaju,
pomozi im da tačnije sanjaju,
ako ne sanjaju - daj im da sanjaju,
viči da sanjaju, sanjaj da sanjaju,
dok u njihovim detinjim grudima
pokojna naša srca odzvanjaju
i čuju i kuju i odjekuju
kao zvonici među ljudima.

Kaži im: Onamo, blizu neba,

planina jedna na sve njih čeka.
Mi smo je zidali od sna i hleba
da se uspentramo u svetlost nekad.
Mi smo je digli. A nikad stigli.
Za ljudski vek je ogromna bila.
I posrćući - u vis smo pali,
sa ožiljcima najlepših krila.

Kad minu zore, kad umru kiše,

i vidiš: nema nas nikada više
reci im da smo se ko ljudi složili:
Mene podelili, tebe podelili,
njih smo pomnožili.

Ovo je, moj daleki sine,

osmeh i šapat za tvoga sina
i za kćer njegovih najdaljih kćeri
kroz bezbroj nadanja i godina.
I želja da se nešto produži.
Da se pre oduži.
Da se ne oduži, već da se šalje,
od njih još dalje, mnogo dalje.
Reci im: Onamo, blizu neba
još divnih treba, još jakih treba,
naivnih treba i čudnih treba.

Davno smo s mukom sve to sređivali.

Sad smo na kraju i to sredili.
Klinci su mame i tate nasleđivali.
Sad smo mi, roditelji, decu nasledili.

Zato im na uho promrmljaj tiše,

kad zore izgore kad splasnu kiše -
nas sutra mora tamo negde
zajedno s njima da ima
za jednu običnu mrvu najglasnije,
za jednu običnu mrvu najčasnije,
za jednu običnu mrvu najviše.

Proročanstvo

Ne osećati hladnoću, ni munje koje grme

i s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otići mirno.

Pretočiti se u vodu,
u vazduh,
u zemlju,
u šume,
ovakve jedne noći pod maglom neprozirnom.

I onda: živeti prostran.

Biti do kraja sveta sve sto se doseći može.

Nikada ne ostati mali.

Biti miris i boja, biti tišina u vetru,

i biti okean zvezda što se u večnost pali.

Razglednica

Mesec je tupom, krivom kamom

posekao jedno vece žuto.
Oprosti,
bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.
I čudno nespretno prosuo se:
kao lopta vrelog snega,
nasmejan,
izgužvane kose,
od ptica ranjav,
od cveća pegav.
Oprosti,
uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera-oči.
Što kvase vode
obale obraza za skitacem?
Uvek se biva lep na pocetku.
Pomalo dobar.
Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ,
na kraju ružan.
I uvek samo sebe imamo
i san pun želja,
nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
poseko jedno žuto veče.

Nepovratna pesma

Nikad nemoj da se vraćaš

kad već jednom u svet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.
I ja bezim bez povratka.
Nikad neću unatrag.
Sta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?
Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možes srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.
Očima se u svet trči
Glavom rije mlako veče
Od reke se dete uči
ka morima da poteče.
Od zvezda se dete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.
Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi večno klija
i ćarlija tvoj početak.
Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.
Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvek belje
kad namignu iz daleka.
Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi večno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.
Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se peni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne ume ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.
Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.
Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvek idi samo napred.
Nemoj nikad da se vratiš.

Senka

Zbog svega što smo najlepše hteli

hoću uz mene noćas da kreneš.
Ma bili svetovi crni, il beli,
ma bili putevi hladni, il vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.
Hoću da držiš moju ruku,
da se ne bojiš vetra i mraka,
uspavana i kad kiše tuku,
jednako krhka, jednako jaka.
Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.
Da sa mnom ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronadješ sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.
Il crkneš, ako crći treba
zbog svega što smo najlepše hteli.

Pjesma za nas dvoje

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.
Kuda cu?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?
Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.
Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.
Da,mora da je tako

Serenada

Mesec je tupom krivom kamom

zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.
I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.
Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera - oči. Sto kvase vode
obale niske za skitačem.
Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.
I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.

Ekspres za sever

Možda niko nije umeo da te želi ovako

kao ja noćas.
Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.
Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,
nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,
i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,
putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,
da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.
Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Plava zvezda

Iza suma,iza gora,

iza reka ,iza mora,
zbunja, trava,
opet nocas tebe ceka
cudna neka zvezda plava.
Cak i ako ne verujes,
probaj toga da se setis.
Kad zazmuris i kad zaspis,
ti pokusaj da je cujes,
da odletis,
da je stignes i uhvatis
i sacuvas kad se vratis.
Ali pazi: ako nije
sasvim plava, sasvim prava,
mora lepse da se spava:
da se sanja do svitanja.
Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.
Mora dugo da se nadje.
Treca.
Peta.
Mora u snu da se zadje
na kraj sveta.
I jos dalje iza kraja:
do beskraja.
Mora biti takve zvezde.
Sto se cudis.
Pazi samo da je negde
ne ispustis dok se budis.
Jednog dana,
jedne noci,
ne znam kada, ali znam tacno,
izgledace nebo bez nje
tako prazno, tako mracno.
I sva sunca,
sve lepote
i sve oci sto se jave,
nikad bez nje nece biti
sasvim tvoje sasvim prave.
Ja ti necu reci sta je
ova zvezda cudna, sjajna.
Kad je nadjes - sam ces znati.
Sad je tajna....

Mesečevo srebro

Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

Nekome ko će razumeti

Sad shvatam: nismo došli

zadovoljni ko trave
što niču da ih gaze
nečije trapave zore.
Mi smo zvezde, što ludo
u mrak se strmoglave
i zbog jednog bleska
ne žale da izgore.
Imamo ruke, dobre
kao aprilske laste,
da se grlimo plavo
i gasimo u letu.
I prisutni smo zbog neba
što mora da izraste
u pupljcima vida
ponekome u svetu.
Prejeli smo se svega.
I zubatog. I nežnog.
Sad svako pruža ruke
i nova čuda traži.
A sve je smešno i tužno.
I sve je neizbežno:
i ove istine dobre
i ove dobre laži.
Prejeli smo se, kažem,
i svako ume da sanja.
I svako ume da vrišti
i ruŠi daljine glavom.
I jednako je u nama
i kamenja i grana.
I jednako je u nama
i prljavo i plavo.
I svesni da smo lepi
isto koliko i ružni,
stigli smo gde se gnjura
i stigli gde se leti.
I znamo šta smo dali.
I znamo šta smo dužni.
I šta smo juče hteli.
I sutra šta ćemo hteti.
Goreli smo, al nismo
postali pepeo sivi
od koga bujaju žita
i obale u cvetu.
Uvek smo bili živi,
pa ipak: drukČije živi
od svih ostalih živih
na ovom zbunjenom svetu.
I najzad: tako je dobro
što nismo samo trave,
što talasanja svoja
nijednom vetru ne damo,
već smo zvezde što sjajem
sve nebo okrvave
željne da budu sunce
makar na trenutak samo

Koncert za 1001 bubanj

Mozda te niko nikad nece ovako tesno grliti,

uznemirenu i belu,
ovako presno,
sasavo,
i sumanuto
i ridje.
Mozda ti niko nikad nece ovako u krvotok uliti
poslednju neznost celu
i ne umeti nikad iz tebe da izidje.
Mozda nikada vise neces ovako divno truliti
u obicnom hotelu,
penjuci se samo kad znas da sidjes.
Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom
mog mrkog dlakavog trbuha.
Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljustili ocnjacima
i prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama.
Ti si najbeskonacnije,
najplavlje nebo kraj mog rumenog uha.
Ti si najbesraminija devojka
koju sam sreo medju zenama
i najstidljivija zena koju sam sreo medju devojkama.
---------------------
Mozda nikada niko nije uspeo da te zeli ovako
kao ja nocas:
tvoje ruke bele kao samoca,
tvoja bedra sa ukusom platna i voca,
tvoj malo saputavi glasů
Sa nosom decacki zalepljenim uz okno vagona,
nejasan samom sebi kao oprostajno pismo padavicara
i cudno uznemiren toplinom kao razmazen pas,
putujem,
evo,
putujem da natrpam u glavu neke neslucene predele.
Da drvecu pozelim najlepsu laku noc na svetu.
Da se vrtim kao lisce,
zvezde
i ptice.
Da malo nemam plan.
Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.
Da zaboravim ruku na tvome struku
i lice uz tvoje lice.
----------------------
Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vracam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plasim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.
Da li sam jos uvek ona mera
po kojoj znas ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?
Ona mera po kojoj znas ko te otima
i ko placa?
Da li sam jos uvek medju svim tvojim zivotima
onaj komadic najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saca?

Drhtava pesma

Osecam: nešto u meni raste

pomalo bolno - pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta cu,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Osecam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i nece pod celom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoce i krvari.
Nešto me muci,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda - kao dve tople tacke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavacke.
A sve je ipak lude i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Placem od srece,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Prirodo, cuj me:
laganja nema!
Ti bujaj - ja cu od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružicast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k'o i ja balava za divne stvari.

Protestna pesma

Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja, čuvao, ljudi ovce
tamo negde na kraj sveta,
mojoj deci kajmak smeta,
luk im smeta...
Sve im smeta.
Ja do škole pešačio
i po kiši i po snegu,
moje kćeri k'o knjeginje,
k'o da se u svili legu:
jednom šmrknu,
dvaput kinu
i beže u limuzinu.
Svašta umem.
Stvarno umem.
Samo - sebe ne razumem.
Ja krčio s ocem šumu.
Plik do plika dlan mi ospe.
Mome sinu - gospodinu
teško i da đubre prospe.
Kad mu mati nešto reži
mislim: žensko pa nek' reži.
A on: odmah kupi stvari
i od kuće u svet beži.
Još mi žvrlja neka pisma
oproštajna,
puna bola.
Ispadnemo pred njim krivi
mi i škola.
Traži novac, kuka, moli
- nema čime stan da plati,
a ja šašav
pa ga pustim
da se mirno kući vrati. I
sve divno, divno umem
samo - sebe ne razumem.
Sve sam ovo za njih stek'o.
Niko hvala nije rek'o.
K'o da moram da se zboram
i da leđa večno krivim
zbog prinčeva i princeza.
K'o da samo zato živim.
A ja živim jer se nadam
da me i sad negde čeka
jedna šuma iz detinjstva
i vedrica vrućeg mleka,
i tišina ispod brega,
i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.
Al' putevi zatravljeni.
Nad njima se magle tope.
Odavno su zatrpane
moje bose dečje stope.
Išao sam i ja u svet
bez režanja,
bez bežanja.
Išao sam da odrastem.
Sad sve mogu.
Sad sve umem.
Ali šta mi sve to vredi
kad sam sebe ne razumem.

Porodilište

Kako je otužan ovaj dvodnevni brak,

bez dece,
u hotelskoj sobi
gde sve podseća na rastanke.
Hoceš li da se igramo žmurke
ili školice,
od kreveta do stolice?
Ili da ljuljamo ovu flašu vina,
umesto sina,
niz nedelje,
niz mesece?
Hoceš li da budem za tebe,
u svim tim jalovim noćima,
najbudalastiji pajac
sa tužnim, filcanim ocima
pa da se cerekam kroz suze
i vrištim kroz uspavanke?
Evo,
dve moje pesnice -
- dve gologlave kvrgave bebe.
Evo im,
od jodoform gaze najskupocenije pelene.
Čitave noći spavaće site i okupane
na tvojim malecnim grudima.
I svi će budući moji pokušaji ubistva podsećati na tebe.
Sve će na tebe ličiti:
i svetiljke za oknom,
i kiše od lišća zelene,
i dvorci kuća u magli,
livrejisani izlozi,
i sve potresne bajke još nerođene među ljudima.
Eno:
oslušni!
U slivniku pod tušem svi naši potomci pevuše!
Guše se nerođeni.
Rastu.
Sanjaju drvorede i trube.
Eno:
oslušni.
Na peškiru se suše.
Mljackaju okus sapuna i povraćaju duše.
Dobijaju svoje prve zube.
Hajde da budu ružni.
Da budu filmski glumci.
Da budu admirali.
I tužni.
I grbavi.
I najlepši.
Hajde da izmislimo za njih iste ovakve bolesti,
iste ovakve svađe,
ovakve zvezdane časove
i pokradene ljubavi.
Pa da ih damo nekim dobrim aprilima.
Nekim krilima.
Nekim svilama.
Pa da ih damo nekim suludim gradovima.
Nekim padovima.
Nekim gadovima.
Kako je otužan ovaj sterilni dvodnevni brak
u hotelskoj sobi
između četiri prazna zida.
Ja,
izrešetan kao stari oluci,
turoban kao mrak,
izbezumljen od golotinje i stida.
Ti,
s kožom koja zaslepljuje kao farovi na okuci
i ustima otrovnim kao mak.
Ti,
koja ništa na svetu i ne znaš,
sem da se skidaš,
da se skidaš,
da se skidaš...
Kako ceš mi gledati u oči sutra,
kad svane?
Kako ćeš moći da žvaćeš?
Da citaš novine?
Da kupuješ karte za operu?
Kako ćeš sa tom utrobom,
okrečenom sapunicom,
uopšte moći da veruješ u neke obične dane?
Kako ceš moci da se češljaš i šminkaš
dok sobarice presvlače za nama postelju
i nose ovaj gladni plač da operu?!
Ostani tako.
Stavi mi ruku u kosu.
I ja plačem.
Ostani sa očima ogromnim kao fleke.
Kao puževi.
Kao parčad kolača.
Ti si najlepša majka.
Ti si dolina gde se topole u magli svlače i presvlače.
U bedrima ti avionska karta za Afriku.
U jeziku ti svetionik sa Pacifika.
Pod rebrima ti gegavo srce kao pingvin korača.
Ti si najveća majka!
Molim te,
zato,
neka ostane noćas u tebi onaj sin
kojeg smo oboje ipak tako sebično sanjali.
Ali da bude kao ti.
Isti takav.
Sa tim šuštavim glasom
i sa čuperkom kao lan
što iznad oka veje.
Zar ćeš, inače,
zaista moći kad svane da mi gledaš u ove oči slane?
Zar ćeš moći da kažeš: vidim nebo?
I zar ćeš umeti da se nasmeješ?
Ljubim ruke,
gospođice devojčice i gospodo dečaci,
vama,
nerođenim u hotelskim sobama,
vama,
neželjenim i željenim,
izbrisanim čaršafom ili potkošuljom
iz matične knjige vaših vršnjaka.
Evo, jedan pogrešni tata večeras
plače nad vama zaljuljan tako čudno
između najlepših snova
i najbanalnijih raka.
Dozvolite mi jednu zdravicu
uz šolju običnog mleka,
u ovom trenutku kad me je čudna,
neka samrtna nežnost dotakla.
Dozvolite mi da vam na izmišljeno uho šapnem ovo,
tiho,
tiho kao što mrmlja kroz staru obnevidelu noć sanjiva reka,
tiho kao što šapću nad krovom kiše od žutog i pozlaćenog stakla.
Ovo nije novogodišnja čestitka,
ni rođendanski poklon,
zacelo,
nego obična,
sasvim obična uspavanka,
kao kad vas vetar sretne
i poljubi u sanjivo oko.
Želim da vam svako vaše umrlo jutro,
lepi moji,
bude strahovito belo
i da ostane tako belo.
Želim da vam umrlo nebo od zemlje,
lepi moji,
bude u korenju široko,
i da ostane tako široko.
Želim da svi vi,
siroti kauboji sa maminim šeširima,
siroti nerođeni gusari izmazani oko usta džemom i medom,
želim da svi vi,
lepooke tatine maze,
svi neroeni, redom,
da svi vi tamo u klijanju,
u budućim suncokretima nekim
i žitnim poljima zrelim,
imate pod zemljom srce
kao lampion beli
pa da vam vekovima iz pogašenih zenica zrači.
Ja,
eto,
samo toliko svakome od vas želim.
Možda naizgled mnogo,
ali ipak
- malo znači.
Najzad,
ovo i nije novogodišnja ccestitka,
nije ni poklon za vaš nepostojeći rođendan,
nego obična,
sasvim obična uspavanka
kao kad vas vetar poljubi u pokojno čelo
i odgega se u san.
Ljubim vam ruke,
vi nerođeni,
evo se nešto u oku kao samoća oplelo.
Tiho...
Hajdemo sada tiho na prstima
da se ne probude vaše umorne
hotelske mame.
Iskradimo se vi i ja
da malo šetamo sami
kroz jednu kristalnu noć,
najlepšu noć na svetu.
Da se nagutamo belih kokica kiše
i da nam nešto prelepo,
prvi i poslednji put,
teče niz dušu i niz odelo.
I jata bakarnog lišća
da nam dolete na ramena.
Ljubim vam ruke,
vi,
moji progutani krici.
Ljubim vam ruke,
vi,
moje nerođene igračke,
utopljenici i spomenici.