Ранко Јаковљевић

The Good the Bad and the Ugly

БРИТАНЦИ НА ЂЕРДАПУ

АПСТРАКТ: Овај рад за предмет има презентацију британских интереса

и присуство Британаца у привредним активностима и историјским
збивањима у регији подунавског Ђердапа

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Дунав, Ђердап, Србија, Британија, интереси, рат,

привреда

Међу првим особама пореклом са Ђердапа, у овом случају Текија, које су

исказале настојања да приближе Србији достигнућа британске културе,
књижевности, историје, био је знаменити филантроп Сава Текелија. Он је
превео Вотсонове ''Римљане у Шпанији'' и публиковао књигу 1805.г. у
Будиму под насловом ''РИМЉАНИ У ШПАНИЈИ, по Списанију Ватсона
Англичанина. Преведно на србскиј језик чрез Саву от Тјукели, с
пријечанијами'' (Бугарски, 1993, 30).

Стицање аутономности Србије под османским скиптром 1833.г, довело је и

до већег интересовања за успостављање привредних веза, али и
насељавање људи из других земаља. У том смислу гласи и молба једног
Енглеза српским властима, из 1835.г, о чему београдски суд извештава
кнеза Милоша: ''При сам одлазак светлости ваше у Цариград они дана
дошао је г. Џон Ваде, Енглез са женом и два неожењена сина своја, с
пасошем и потписом енглеског у Хамбургу находећег се конзула г.
Кенинга, од 7. маја т.г. у Београду. Јошт од почетка доласка овог
Енглеза, исправничетсво је ово вниманије своје на њега управљати да би
узрок његовог доласка дознати могло, но до јуче испитати ништа није
могло само то да он путује народе и земље познавати и да очекује
благополучниј у отечество ваше светлости повратак, желећи к лицу
ваше светлости тата предстати. Дознавши сад пак г.Џон ваде да је
ваша светлост благополучно у отечество своје приспела, зовнуо је к себи
јуче г. Члана исправничества Мијалила Грујовића и учинио му је следујућа
откровенија, молећи га да се она вашој светлости предварително до
знања поднесу: 'Енглезом је цео свет отворен. Ја сам енглески
благородац. Намера мог доотка и бављења у Србији није политична. Ја
имам доста числену родбину и фамилију у Енглеској, канади и Новом
Јорку. Предпочитујући ја поднебије Сербије американском, сматрам у
новорођеном србском народу на будућа времена превелике узајамне
користи. Зато заканио сам се доћи амо видити народ и земљу, па ако ми
дозвољено буде по Сербији проћи и где згодно земље нађем да се
поселити могу, ако књаз србски то одобрити благоволи, желим и оћу моју
фамилију и родбину у Сербију поселити и грађанином Сербије бити. Ако
би намеру моју књаз по политики својој благоусредствовао одобрити,
онда јемчим ја да ће поселеније моје у Сербију млого претежније интересу
народа србског, нежели мом собственом, бити. Надати се може да ће
књаз временом Баварце или Виртембержане неко число зажелети у
Сербију, због скоријег напретка свог народа, населити, но нек ми
дозвољено буде приметити да ће или Баварци или други доћи, они људи
који тамо најоскудније живе, пак ће и с овим у Сербију врло тежак и мучан
почетак бити. Напротив тога, ако би књаз допустио мени гди
бегенишем поселити се, ја би новоположеније књазу открио, којим би ја
руководио, тако да би до три хиљаде енглеских досељеника- све добро
имућни- разних заната искусне људе са фмилијама, новцима и са свим
потребним добро снабдевене дослеио у сербију'. Г Мијаило Грујовић
дознавши ово од г.Џон Ваде, ове речи његове с писменим изветсијем
представио је Исправничеству овом. Исправничетсво ово по дужности
својој... усуђује се вашо светлости исто предложеније предреченог
Енглеза рапортом овоим понизно на благоразмотреније поднети. У
Београду 20 новембрија 1835'' (Перуничић, 1964, 650-651). Идеја
предузимљивог Енглеза није уродила плодом али је остао запис као
сведочанство о пионирским корацима у односима двеју нација.

Забележено је да је пароброд ''Панонија'' саобраћајући на међународним

дунавским релацијама, једном приликом 1836.године имао и петнаетсоро
енглеских путника који су дошавши из Видина, свратили у Неготин, потом се
у Кладову укрцали на брод до Оршаве и отпловили за Беч (Милић 2000, 21-
22). У писму кнезу Милошу од 25.јуна 1836.г. канцеларија ђумрука
кладовског извештава о ''проласку брода Панонија на којем су били 15
енглеских путника који су прешли у наш чамац и отишли у контумац''
(Благојевић Р, 2002, 222). Још један детаљ из преписке кнеза Милоша са
подређеним чиновницима у Кладову тога доба односи се на енглеске
поданика: 19.јуна 1837 Милош је наредио надзиратељу вароши Фетислам
Крачуну Николајевићу да се ствари енглеског конзула Џорџа Лојда Хаџеса /
1792-1862/ приме са аустријског брода ''Арго'' и да се чамцима извуку до
Београда'' (Благојевић Р, 2002,228). Већ 26.јуна старешина среза кључког
Ђорђе Атанасијевић одговорио је кнезу да су Хаџесове ствари већ
отпремљене ка Београду, па се накнадна наредба не може извршити
(Благојевић Р, 2002, 229). Он је за конзула Велике Британије постављен
30.1.1837, акредитиве је предао кнезу Милошу у Крагујевцу 3.јуна 1837. По
њеоговом уверењу, ''нема земље која би дала лепшу грађу за лађе него
Србија'' (Сретеновић, 2015, 09). Нешто касније- 1840.године- британски
илустратор, графичар Виљем Хенри Бартлет боравећи на Ђердапу сачинио
је низ импресивних гравура Ђердапа, почев од Казана, Трајанове табле,
преко остатака Трајановог моста, стене Бабакај, до Голупца, Кладова и
Оршаве. Тако је сва лепота дивљине дунавске клисуре по први пут обишла
свет.

О покушајима Енглеза до сопственим акционарским друштвом преузму део

пловидбе Дунавом, известиле су ''Српске новине'' бр.84 од 25.8.1857.године:
''Друштво Енглеско, које ће паробродима на Дунаву радити, доиста се
саставља у Лондону... Носиће назив Danubian I Оttoman Steam Navigation
Company'' (Пауновић 1970, 646). 1863-1864 друштво је са пар пароброда
учествовало у саобраћају и на ђердапском делу Дунава (Пауновић 1970,
646). Акционари Едвард Буркс и Џон Кернс водили су преговоре са српском
страном о концесији ради коришћења угља из овдашњих рудокопа за погон
бродова, затим за подизање радионице за грађење и поправку бродова,
складиште за материјале и алате. Концесија у тридесетогодишњем трајању
дата је Џону Кернсу 1866.г, али М.Пауновић анализирајући слово уговора и
потоње радње налази да, судећи по околностима што је већ 1867.г. кнез
Михаило позвао у Србију познатог бродовласника из Новог Сада Јована
Форовића, да организује паробродство, изгледа да Србија преко енглеског
предузећа није била дошла до задовољавајућег решења пловидбеног
питања (1970,648).

Путописна књижевност концем 19.века у десетак случајева за предмет је

имала опис Ђердапа. Године 1897. то је учинио и Херберт Вивијан у књизи
''Сербија- рај за сиромашне'':... Најшире распрострањена заблуда- која се
може пронаћи и у много водича- јесте да су Гвоздена врата узан кањон у
коме Дунав добија невероватну брзину. Памтим да сам и сам гунђао када
сам читао о радовима на њој, дизању у ваздух стена и мењању изгледа тог
места. За мене, то је био најобичнији вандализам- жртвовати природне
лепоте унапређењу трговинске размене. А у ствари, Гвоздена врата- тако
названа због стена на дну које су људима личиле на некакву решетку-
најшири су део Дунава у том делу његовог тока. Јер, управо је изашао из
клисуре Казан, проширио се и претворио у трому и спору реку. Клисура
Казан је управо онаква каквом је људи замишљају- пошто су видлели
безброј слика академских сликара на којима су приказани кањони и сам Бог
зна колико позоришних кулиса са истим мотивом. Литице у клисури Каза су
стварно изузетно високе и из њих штрче гребени и стене који се надвијају
над човека. У неким њеним деловима те литице су толико близу једне
другима да остављају води само узан пролаз, а између таквих пролаза она
се нагомилава и претвара у узбуркана језера налик на она која виђамо у
кошмарима.Нема никакве сумње да је клисура Казан веома лепа, али исто
тако је сигурно и да не бих био спреман да скренем са пута да бих је
поново видео'' (2010, 247-248). Х. Вивијан није се зауставио на опису
природних лепота Ђердапа већ у свом путопису износи мишљење: ''Ако би
на Дунаву била успостављена енглеска бродска линија- са циљем да се
скрши аустријски монопол у трговинској размени са Србијом- економски
интереси и антиаустријска осећања навели би Србе да је прихвате као своју
и помогну јој на сваки начин'' (2010, 150). Као резервну варијанту предлаже:
''Српско бродарско друштво могло би да буде ојачано енглеским капиталом
који би му омогућио да успостави бродску линију до Црног мора; у том
случају српска роба би без проблема стизала до Галца, где би била
товарена на бродове и транспортована у Енглеску'' (2010, 150). Почетак
двадесетог века изнедрио је енглеско акционарско друштво Danube
Syndicat Ltd са седиштем у Лондону, да би као његова филијала настало
20.7.1910. године The Danube Mining Concession Ltd. 25.11.1911. пренета им
је концесија за рударско истражне радове у реону Брњица- Жагубица-
Бања Брестовачка- Слатина- Тимок, до Кладова (Милић2001, 40). Ретко се
дешавало да Британке зађу у ове крајеве, попут Џулије Пардоу која је се
боравећи ,,на крају света'' у текијској кафани препознала оригиналну лепоту
једне Српкиње : ''Очи и коса су јој биле задивљујуће сјајне и црне, а лице јој
је зрачило љупкошћу која је сведочила о здрављу и срећи... све у свему, био
је то допадљив пример српске лепоте какав око само пожелети може''
(Сретеновић 2015, 09).

У време Првог светског рата, јесен 1915, Рудолф Арчибалд Рајс био је на
пропутовању кроз Кладово и оставио запис о заједничком преласку преко
велике реке скупа са тројицом енглеских војних лекара: ''Турн Северин,
румунска варош, налази се на другој страни Дунава са својим лепим и
белим кућама. Имали смо луду жељу да се једном поново прошетамо по
једној вароши у миру. Пуковник Димитријевић /Апис/, командант дивизије у
Петровом селу, добио је за нас објаву од Главног Стана да тамо пођемо...
Руски морнари су нам ставили на расположење један моторни чамац у који
сам се укрцао са тројицом енглеских војних лекара, Брауном, Скотом и
Ирвингом'' (2000, 177).

У немачким ратним плановима током Другог светског рата Ђердап са

Сипским каналом фигурирао је као витални пункт за обезбеђење
снабдевања енергентима из Румуније, житарицама из Совјетског савеза и
прва деоница коју ће инвазионе трупе запосести на тлу Југославије.
Полазиште за акцију спречавања експлоатације дунавског пута од стране
немачке ратне машинерије чинио је план Британске морнаричке
обавештајне службе, чији је аутор био Јан Флеминг. Флемингов акт потиче
из октобра 1939.г, а један од водећих оперативаца акције на Ђердапу био је
Мерлин Миншел. Међу актерима подухвата налазило се мноштво
Аустралијанаца, а када је план активирања у Казану 100 тона експлозива
разорног дејства био спречен услед дејства румунске тајне полиције,
30.марта 1940.г. Мерлин Миншел успео је, на готово филмски начин, попут
Џејмса Бонда за чији је прототип послужио Ј.Флемингу, уништити огромну
локомотиву намењену за превлачење немачких бродова кроз дунавски
теснац. Из истог периода потиче идеја о поткупљивању ђердапских
спроводника бродова. Сагласно договору са браћом Вилијем и Феријем
Екштајн- Јеврејима из Оршаве, уз обећана позамашна новчана средства,
знатан број дунавских пилота напустили су службу, довевши у питање
редовно снабдевање немачких снага петролејом из Румуније: У британској
амбасади у Београду исплаћено им је по 340.000 динара. Према другом
извору, марта 1940.г. поморски аташе британске амбасаде у Београду /Макс
Деспард/ заврбовао је двадесетак пилота. Од Југословена уговоре са
Бритнацима склопили су: Тадија Удовичић, родом из Ужица, Ђорђе
Трандафиловић, Никола Коцић, Светомир Коцић, Крста Нинић, сви из
Текије, Јован Вучић из Кладова, затим Илија Радуловић, Јовица Михајловић
и Јероним Вукић а Србином пореклом могао се сматрати румунски
''купљени'' пилот Василије Теодоровићи. Уместо њих у службу у
конкуренцији 52 кандидата примљено је 19 нових радника- лоцова, од
Југословена: Душан Бондеровић, Фрања Мараш, Ђорђе Фасујевић,
Љубомир Барбуловић, Ђорђе Сорејевић, Александар Накуловић, Милутин
Паулесковић и Иван Драчар- углавном мештани Кладушнице, Давидовца,
Текије. Они су имали извесних предзнања о ђердапским пловидбеним
препрекама, но недовољно обучени у пословима навигације кроз теснаце,
неретко су пловила излагали хаваријама а проток робе био је успоренији
него у време ангажовања особа заврбованих од стране Енглеза Сагласно
договору са браћом Вилијем и Феријем Екштајн из Оршаве, уз обећана
знатна новчана средства, напустили су службу пилотаже бродова кроз
Ђердап, довевши у питање редовно снабдевање немачких снага петролејом
из Румуније, превоженим Дунавом: ''У Т.Северину је сваки од пилота добио
малу цедуљицу формата осмине табака, на којима је било написано три
до четири реченице енглеским језиком са потписом Енглеза који је
изјавио да представља Енглеску империју...У британској амбасади у
Београду исплаћено им је по 340.000 динара'' (Гулић, 44-45).

1940. године од стране британске обавештајне службе планирано је и

извођење велике диверзије сурвавањем у реку готово 700 метара високог
стеновитог масива Мали Штрбац. Допремљено је пар вагона експлозива и
започето бушење стена, када на интервенцију немачке стране Југославија
спречава реализацију плана. Колегиница кладовског среског начелника
Леонида Чудновског, немачки агент Вера Пешић, пренела је Немцима
поверљиве информације о деловању обавештајне групе Ханау у реону
Кладово- Доњи Милановац. Тако је пропао ангажман инжењера Мате
Лончарића- Брушије на минирању Штрпца, спровођен у дело под плаштом
реализације његових концесионих права вршења истражних радова на том
потесу у склопу косовскомитровачке фирме ''Брушија и син'', филијале
Интелиџенс сервиса у Србији. Не бисмо као аргументоване, /насупрот томе
пре као израз настојања да се компромитује политика предратне
југословенске владе/, смели прихватити тврдње Николе Миловановића из
позних седамдесетих прошлога века, изнетих у књизи сугестивног наслова
''Пукотине краљевства'' како је ''циљ акције био да се Брушија, тобожњим
свесрдним помагањем Британцима, удене у њихову обавештајну службу а
да притом упорно настоји, одуговлачењем или другим мерама да планиране
диверзије онемогући'' све по инструкцијама владе Краљевине Југославије.
Знано је да је Лончарић успео авионом побећи у Енглеску, упркос
интензивних активности Немаца и прогермански настројених службеника
југословенске владе да буде ухапшен.

Овакав тренд релативизовања или негирања учешћа Енглеза или

припадника Југословенске војске у отаџбини настављен је и у једном
критичком осврту на књигу Божидара Благојевића ''Неготин и Крајина 1941-
1945'', из пера Наде Недељковић, штампаном у зајечарском Развитку
/бр.6./ из 1989.г. На Благојевићеве тврдње да је 1940. године енглеска
обавештајна служба преудзела низ акција да Немачкој онемогући
коришћење дунавског пловног пута организовањем подметања магнетних
мина, потапањем брода ''Остмарк'', затим пловила натоварених каменом и
цементом у Сипском каналу... критичарка примећује како се ''нигде не
наводи документ на основу ког се то тврди ''а требало је, с обзиром да су
дословно исте такве диверзије извеле чете Пожаревачког партизанског
одреда што потврђују документа немачке архиве о збивањима 27.септембра
1941''- годину дана након акција које помиње Благојевић! Па и у том
документу који Н.Недељковић цитира, нигде не стоји да је каква јединица
партизанског покрета отпора /ауторка мисли на припаднике Титовог
прокомунистичког покрета/ извела минирања, нити да се због или поводом
изведених диверзантских акција у немачком извештају наводи једино у
смислу апстрактне, потенцијалне претње безбедности пловидбе, како је
уочено окупљање банди на линији Милановац- Кучево које представљају
опасност за саобраћај на Дунаву у области преводнице. Мемоари Џаспера
Рутама, енглеског обавештајца управо говоре друго, да су акције из
септембра 1941. дело ЈВуО, чему се може или не мора веровати, најмање
колико и исказу Наде Недељковић.

Према запажањима Милана Банића, Срби у сарадњи са Енглезима били

су спремни да предузму мере на потпуном минирању Ђердапа у циљу
спречавања немачке офанзиве, по цену да од регије Гвоздених врата
начине пустош. Сагласно плановима југословенског војног врха, главни
посао југословенске војске састојао се у одстрањивању Италијана из
Албаније, запоседању читаве источно- јадранске и јонске обале и стављању
свих лука на располагање Енглезима. За случај да немачки притисак са
севера, северозапада и североистока буде неиздржив, следило би
одступање уз борбу у планинске пределе, а да Панонска низија не падне у
руке непријатеља изазвало би се разливање Дунава запречавањем речног
тока у ђердапском теснацу. Поверљиви документ о томе гласи: ''На Ђердапу
смо већ прокопали 36 галерија и минирањем ће се на дати знак, срушити
читава брда у Дунав'' . Наводно се главни проблем огледао у околности што
је запречавање Дунава могло бити остварено тек под условом да Немци не
изврше инвазију на Југославију пре 10- 11. априла 1941.г. О значају
подухвата обавештава нас писмо које је 28. марта 1941. године шеф
операције СОЕ у Југославији Хју Далтон упутио Винстону Черчилу, након
што је енглеска служба посредством оперативаца Бенета, Ханауа и
Мастерсона одлучујуће допринела извршењу пуча генерала Симовића:
''Јануара ове године одлучио сам да пошаљем мајора Џона Тејлора на
Балкан. Ево Тејлорових инструкција по редоследу важности: 1. Преврнути
и небо и земљу да наши пријатељи у југословенском генералштабу
спроведу у дело план о блокади Дунава... Сећате се да ваш апел кнезу
Павлу за минирање стене у Ђердапу није уродио плодом због
неодлучности тог љигавца. Значи план у вези с Ђердапом не може да се
оствари на време захваљујући кнезу Павлу. Тај план ће ипак ускоро моћи
да се оствари. Тако је бар речено Тејлору у југословенском гeнералштабу.
Пуч је био успешан. Надајмо се да ће и крајњи ударац бити исти''.
(Јанковић-Лалић, 2007, 62). Како се из овог документа види, човек са
стотину лица- Јулијус Ханау одиграо је запажену ролу у организовању пуча
који ће Југославију коштати, поред осталог, зверског немачког
бомбардовања Београда 6.априла 1941.г, извршеног под командом
некадашњег немачког житеља Турн Северина- Александра Лера.

На истом подручју деловала је и српска Мата Хари, Вера Пешић, у својству

немачког агента, чијом заслугом је спречен покушај минирања Ђердапа и
сурвавања стеновитог масива Штрбац у дунавско корито 1940.г
(Јаковљевић, 2010, 140). Њен опонент на енглеској страни, у својству
организатора неуспеле диверзије на Ђердапу, био је Јулијус Ханау/1885-
1943/ пуковник енглеске обавештајне службе јеврејског порекла, са
конспиративним именом ''Цезар''. У Београду је делао као представник
произвођача опреме за Радио Београд- ''Marconi Wireless''. Прославио се
''куповином''- организацијом војног пуча од 27.марта 1941, који је умногоме
предодредио историју Југославије. Према другим изворима, имао је
приватну фирму са Малколмом Буром, званична професија ентомологист;
говорио је немачки, француски, српски, шпански, холандски, зулу. У књизи
''Рат шпијуна у Краљевини Југославији'' о њему се, као јунаку предратних
крими-романа, наводи: ''Представници Абвера и Гестапоа у Београду
прозвали су мр.Ханауа 'човек с безброј лица'- то зато што нико тачно
није знао како он физички изгледа! Час је имао црну косу, час риђу, час
бркове, час је био без бркова, час је имао наочаре, час није, час је био сед,
час плав!'' (Јанковић,1982, 68). Историчар Милан Гулић у раду о важности
Дунава и Ђердапа у ратним операцијама изнео је тврдњу да је брат
југословенског министра спољних послова Момчила Нинчића, Велизар
Нинчић у својству председавајућег Међународном дунавском комисијом из
које је Немачка већ била иступила, обавестио немачког војног аташеа у
Београду о плановима диверзија на Ђердапу, ценећи да је тај гест Велизара
Нинчића ''врло карактеристичан'' (2012, 40). Имајући у виду да су браћа
Нинчић била јеврејског порекла, проенглески оријентисана, обојица масони
високог ранга /Велизар прво у ложи ''La Parfaite Union'', а од 1934.г. у ложи
''Слога, Рад и Постојанство''/, Момчило уз то један од лидера будуће
југословеске владе у избеглиштву, да је В.Нинчић први 4.4.1941.г. јавио
југословенским властима о детаљима из којих се могло сазнати да
отпочиње немачка агресија на Југославију, да је имао одговорне функције и
у послератној дипломатској служби ФНР Југославије, све до 1953. године,
уколико је тачна изнета тврдња о преношењу поверљивих информација
Немцима, она би могла представљати нужни рефлекс сазнања да су
подаци о припремама за минирање Ђердапа нацистима већ пали у руке.
Видом учешћа у ''специјалном рату'' ширењем дезинформација дала би се
тумачити и лажна вест коју је Велизар Нинчић пренео Немцима, да је
обавештајна служба СССР заврбовала ђердапске спроводнике бродова да
опструирају превоз нафте немачким речним конвојима. Уосталом, са
сличним методима извесно време у Београду деловао је као агент највишег
ранга и биши привремени житељ Кладова др.Мирко Косић. Од
Кладовљана на раду у енглеској обавештајној служби посебно се истицао
бродски капетан Ђорђе Трандафиловић, од стране ЈВуО 1943-44 ангажован
на планирању низа саботажа на Дунаву у садејству са британским тајним
службама (Гулић, 2012, 58). Уз њега првобитно је била и мала група лоцова-
спроводника бродова, али су они по окупација депортовани у Норвешку.

За време окупације у Кладову је боравио агент енглеске обавештајне

службе Марко Милуновић, који је како сам каже ‘’у циљу камуфлирања
рада’’, постављен од стране надлежних органа ЈВуО за ‘’команданта
Кладова’’ . Био је близак сарадник знаменитог Џаспера Рутама /1910- 1990/,
члана енглеске обавештајне мисије на тлу окупиране Србије, бившег личног
секретара Невила Чемберлена. Држао је три обавештајна пункта у Кладову,
један у Зајечару, два у Нишу, један у Софији, један у Истанбулу, три у
Београду, један у Панчеву, један у Сегедину, пет у Будимпешти,
''Темишварску мрежу'', пункт у Турн Северину, три у Букурешту, ''везу у
Братислави’’, ''канал за Пољску'' и један у Сипском каналу. Његови
мемоарски записи ''Са капетаном Нашом у Београду'', ''Од немила до
недрага'', ''Почеци титоистичко- комунистичке страховладе у Кладову и
Кључу'', вредна су грађа за изучавање прошлости Кладова и околине.
Послератне године провео је највећим делом у Шведској и Шпанији а својом
заслугом сматрао је, између осталог, спречавање да Ј.Б. Тито добије
Нобелову награду за мир.

За време немачке окупције Југославије, маја 1943.г. у штаб Тимочког

корпуса ЈВуО стациониран у ђердапском залеђу пристигла је енглеска
војна мисија. Мајор Џаспер Рутам, поручник Едгар Харгривз ''Мики'' са Новог
Зеланда и капетан радиста Ц.Е.Хол. Јуна су им се придружили Дејвид
Расел, Рејвуд и Јозеф Мацион /Јан Неш/. За њихове свакодневне потребе
једно време били су задужени војници из Брзопаланачке четничке бригаде
(Босиљчић, 1988, 279). Према Слободану Босиљчићу, Енглези су 25.
октобра 1943 организовали напад на немачке бункере на Ђердапу, потом и
на немачки конвој са шлеповима из атара Бољетина, након чега је
саобраћај Дунавом привремено прекинут (1988, 280). Рутaм је свој боравак
наЂердапу и у залеђу, где се придружио раније пристиглом обавештајцу
Ерику Гринвуду, његовом сараднику В.Андерсону и Андри Лончарићу који су
ту приспели 18.4.1943, описао у књизи ''Пуцању у празно'' (2004, 30- 39).
Прва Рутамова запажања са терена гласе: ''Подручје Хомоља није било
далеко од три циља које су Британци сматрали важнима. То су били
саобраћај на Дунаву, главна железничка пруга од Београда јужно ка Нишу,
који је раскрсница за Софију и Солун и коначно велики рудник бакра у Бору,
који је и највећи у Европи. Дунав је наравно био најважнији, собзиром да се
много нафте превозило њиме према северу и према западу из Румуније...''
(2004, 64).

Почев од пролећа 1944 савезничке ваздухопловне снаге у више наврата

бомбардовале су Подунавље, укључујући Турну Северин и Кладово. Један
од жестоких напада извеле су Ваздухопловне снаге САД 6. јуна 1944.г. са
бомбаредрима праћеним ловцима Б-17С, када су са Београдом страдали и
Турну Северин, инсталације канала и само Кладово. Људи су често на први
знак сирене одлазили у збег, углавном на подручје Осојне, јужно од
Кладова. Сматра се да је у припремама напада значајног удела имао
енглески Интелиџенс сервис.

Енглеске снаге учествовале су у бомбародвању Србије 1999, без Кладова.

*На насловној страни Јан Флеминг и омоти двеју популарних књига о
енглеској обавештајној служби

Забелешке

-Босиљчић Слободан, Тимочка крајина, историјски архив Тимочка крајина, Зајечар 1988.г.
-Благојевић Ратко пр, Књажеска канцеларија 1815-1839, Одељак Неготинска нахија,
''Баштиник'' бр5, Историјски архив Неготин 2002.г.
-Бугарски Стева, прир. Дневник Саве Текелије, Православна српска епархија темишварска,
Темишвар 1993.г.
-Вивијан Херберт, Сербија рај сиромашних, Службени гласник Београд 2010.г.
-Гулић Милан, Важност Дунава и Ђердапа у ратним операцијама на подручју Југославије
1941-1944, ''Историја 20. века'' бр.3/3012, Институт за савремену историју Београд
-Јанковић Милорад, Рат шпијуна у Краљевини Југославији, Загреб 1982.г.
-Јанковић Миодраг- Лалић Вељко, Кнез Павле- истина о 27.марту, Унапрес Београд
2007.г.
-Милић Даница Дунав као трговачки пут део седамдесетих година деветнаестог века,
''Баштиник'' бр.3, Историјски архив Неготин 2000.г.
-Милић Даница, Нови подухвати- комуникације, хидроенергетика и рудартсво у Крајини и
Кључу у 19.веку, ''Баштиник'' бр.5, Историјски архив Неготин 2002.г.
-Милуновић Марко, Од немила до недрага, ауторско издање, Београд 1992
-Перуничић Бранко ур, Београдски суд 1819-1839, Историјски архив Београда 1964.г.
-Рајс Арчибалд, О Тимочкој крајини 1915, ''Баштиник'' бр.3, историјски архив Неготин 2000.г.
-Рутам Џаспер, Пуцањ у празно, Институт за савремену историју Београд 2004.г.
-Сретеновић Мирјана, Савитљива шиба кнеза Милоша, приказ књиге ''Британија и Србија:
контакти, везе и односи 1700-1860'' аутора Веселина Костића, београдска ''Политика''
културни додатак 28.3.2015

Писмо Марка Милуновића од 22.12.2000.г, с.1, у поседу аутора.

Писмо Марка Милуновића од 22.12.2000.г, с.1, у поседу аутора.
Интернет презентација USAAF 15 th Air Force
 1.W.H. BARTLETT

BARTLETT, WILLIAM HENRY, illustrator; b. 26 March 1809 in Kentish Town (London), second son of

William and Ann Bartlett; d. 13 Sept. 1854 off Malta and was buried at sea.... Because he was willing to

subordinate his artistic talent to the needs of his major publisher, George Virtue, and to the contemporary

taste for picturesque topographical illustration, Bartlett failed to achieve significant standing as an artist.

Consequently his art seems inferior when compared with the best work of Cockburn, Heriot…

[William Henry Bartlett’s drawings are housed at the PAC, Art Gallery of Ontario (Toronto), National Gallery

of Canada (Ottawa), McLaughlin Library, Univ. of Guelph (Guelph, Ont.), and in England at the British

Museum (London), Minet Library (London), Northampton Public Library (Northampton), and Victoria and
Albert Museum (London). Engravings done from his drawings depicting North American scenes were

published in N. P. Willis, American scenery; or land, lake and river illustrations of transatlantic nature, from

drawings by W. H. Bartlett . . . (2v., London, 1840) and in Canadian scenery illustrated, from drawings by

W. H. Bartlett (2v., London, 1842; repr. Toronto, 1967). Bartlett himself wrote and illustrated 12 books,
including The Pilgrim Fathers; or, the founders of New England in the reign of James the
First (London, 1853), as well as the first three sections of the first volume of The
history of the United States of North America; from the discovery of the western
world to the present day (3v., New York, [1855–56]), the remaining sections of
which were completed by Bernard Bolingbroke Woodward.
General Bibliography
© 1985–2015 University of Toronto/Université Laval
 2.Јulius HANAU

- 25.04.1885- 11.05.1943-

Hanau was born in South Africa in April 1885, and served in British intel ligence in the Balkans between the
two World Wars. He was part of SOE from its foundation, and for the first 18 months of the War organised
resistance movements in the Balkans, particularly Yugoslavia. He was withdrawn from the Balkans to
London prior to the German invasion of Yugoslavia, when it became known that the Germans had identified
him as a British agent to be assassinated.
In London, Hanau was put in charge of SOE's West African mission, where he was responsible for
operation 'Postmaster', the cutting out of ships from Santa Isabel in Fernando Po, and the acquisition of
the ship 'Gascon' and its cargo, both notable coups at a time when SOE was not enjoying much success.
Hanau was instrumental in the establishment of the South African mission and was crucial in planning the
occupation of Madagascar and overcoming elements of Vichy French resistance there. In October 1942
Hanau was sent (after a period of sick leave having contracted malaria in West Africa) to Cairo to plan
actions in the Balkans, but he died of a heart attack in May 1943. The file contains general personnel
material and reports of Hanau's work, both for SOE and prior to its formation. The file also holds one
photograph of Hanau. HS 9/653/2 )

ADDITIONAL INFORMATION
parent unit Intelligence Corps
born 25.4.1885 South Africa (as Julius Hannon)
resided London W
son of Carl and Sophie Hanau
husband of Violet Sybil Hanau,Westminster,London
officer in British Army WW1
businessman in Belgrade in civilian life
Jewish
award O.B.E.
former D Section (SIS Representative in Yugoslavia) 1939
former West African Mission (Officer in Charge)
award D.S.O. (29.9.1942)
sent to Cairo October 1942
codename Caesar
died of heart attack
  Military History and War Memorials of the New Forest
 Special Operations Executive

Special Operations Executive

Colonel Hanau OBE, Julius
Son of Carl and Sophie Hanau; husband of Violet Sybil Hanau, of Westminster,
London.
Award: Distinguished Service Order
Name: Hanau, Julius
Rank: Temporary Lieutenant Colonel
Service No: P/211068
Regiment: Intelligence Corps
Theatre of Combat or Operation: The London Omnibus List For gallant and
distinguished Services in the Field
Date of Announcement in London Gazette: 29 September 1942
Reference: WO 373/93/370

He was put forward for an DSO but he was given an OBE.

Gazette Issue 35720 published on the 25 September 1942 page 4207.

Наме

3.JASPER ROOTHAM
Jasper St John Rootham (21 November 1910 - 28 May 1990), was a civil servant, soldier,
central banker, merchant banker, writer and poet.
His paternal grandfather was the singer, organist, and conductor Daniel Wilberforce
Rootham (1837–1922). His father Cyril Rootham was a well-known musician and composer
based at St John's College, Cambridge. His mother Rosamond Margaret Rootham (née
Lucas) had been a notable suffragette, and continued as a campaigner on various social
issues throughout her life.Rootham started his working life as a civil servant. At the start of
the Second World War, Rootham was working in the office of prime minister Neville
Chamberlain, where his fluency in French and German were often called upon during
negotiations with the French and German governments. After Chamberlain's resignation in
May 1940, Rootham worked for Chamberlain's successor as prime minister Winston
Churchill.Anxious to play his part in the war effort, Rootham resigned from the Civil Service
in 1941 in order to join the Special Operations Executive. ...After the war had ended, he
wrote an account of this military venture which was published under the title "Miss-Fire".In
1945, Rootham was posted to Berlin where his fluency in Russian involved him in
negotiations with the Soviet army in the run-up to the Potsdam Conference.Throughout his
life, Rootham found pleasure in writing. He wrote an autobiographical account of his wartime
experiences in Yugoslavia under the title "Miss-Fire". Two novels "Demi-Paradise" and
"Cupid and the Willow Wood" followed, and in his later years Rootham published several
volumes of poetry.Rootham was extremely keen that the music of his father Cyril
Rootham should be performed and heard more widely. From 1960 until his death in 1990,
Jasper Rootham was tireless in promoting performances and recordings of Cyril's works.
Several of these performances were released on LP or CD.
From Wikipedia, the free encyclopedia