САДРЖАЈ

УПРАВНИ ПОСТУПАК...................................................................................................................................1
1. ПОЈАМ УПРАВНОГ ПОСТУПКА........................................................................................................1
2. ПОЈАМ УПРАВНЕ СТВАРИ................................................................................................................1
3. ВРСТЕ УПРАВНОГ ПОСТУПКА..........................................................................................................1
4. ОСНОВНА НАЧЕЛА УПРАВНОГ ПОСТУПКА.....................................................................................2
5. УПРАВНО ПОСТУПАЊЕ...................................................................................................................2
6. УПРАВНИ АКТ..................................................................................................................................3
7. ГАРАНТНИ АКТ.................................................................................................................................3
8. УПРАВНИ УГОВОР............................................................................................................................3
9. УПРАВНЕ РАДЊЕ.............................................................................................................................3
10. ПРУЖАЊЕ ЈАВНИХ УСЛУГА.........................................................................................................4
11. ОСНОВНА ПРАВИЛА ПОСТУПКА.................................................................................................4
12. УЧЕСНИЦИ У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ.........................................................................................4
13. НАДЛЕЖНОСТИ ОРГАНА.............................................................................................................4
СТВАРНА И МЕСНА НАДЛЕЖНОСТ.....................................................................................................4
СУКОБ НАДЛЕЖНОСТИ.......................................................................................................................5
14. ОВЛАШЋЕНО СЛУЖБЕНО ЛИЦЕ.................................................................................................5
15. САРАДЊА И СЛУЖБЕНА ПОМОЋ................................................................................................6
ЈЕДИНСТВЕНО УПРАВНО МЕСТО........................................................................................................6
МЕЂУНАРОДНА ПРАВНА ПОМОЋ......................................................................................................6
16. СТРАНКА У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ И ЊЕНО ЗАСТУПАЊЕ.........................................................6
17. ОПШТЕЊЕ ОРГАНА И СТРАНАКА................................................................................................7
18. НАЧИН ОПШТЕЊА.......................................................................................................................8
19. ПОДНЕСЦИ...................................................................................................................................8
20. ЗАПИСНИЦИ................................................................................................................................8
21. РАЗГЛЕДАЊЕ СПИСА И ОБАВЕШТАВАЊЕ О ТОКУ ПОСТУПКА..................................................9
ПРАВО НА РАЗГЛЕДАЊЕ СПИСА И ОБАВЕШТЕЊА.............................................................................9
ЗАХТЕВ ЗА РАЗГЛЕДАЊЕ СПИСА И ОБАВЕШТЕЊЕ О ТОКУ ПОСТУПКА.............................................9
22. ОБАВЕШТАВАЊЕ.........................................................................................................................9
ПОЈАМ И НАЧИН ОБАВЕШТАВАЊА....................................................................................................9
МЕСТА НА КОЈИМА СЕ ВРШИ ОБАВЕШТАВАЊЕ..............................................................................10
ОБАВЕШТАВАЊЕ У ПОСЕБНИМ СЛУЧАЈЕВИМА..............................................................................10
 ПУНОМОЋНИК ЗА ПРИЈЕМ ОБАВЕШТЕЊА......................................................................................10
23. ПОСТУПЦИ ОБАВЕШТАВАЊА...................................................................................................10
ОБАВЕШТАВАЊЕ ЕЛЕКТРОНСКИМ ПУТЕМ......................................................................................10
ОБАВЕШТАВАЊЕ ПОШТОМ..............................................................................................................11
ДОСТАВЉАЊЕ...................................................................................................................................11
24. РОКОВИ......................................................................................................................................12
ОДРЕЂИВАЊЕ И ПРОДУЖЕЊЕ РОКОВА...........................................................................................12
РАЧУНАЊЕ РОКОВА..........................................................................................................................12
ОДРЖАЊЕ РОКА................................................................................................................................12
ВРАЋАЊЕ У ПРЕЂАШЊЕ СТАЊЕ.......................................................................................................13
25. ТРОШКОВИ ПОСТУПКА.............................................................................................................13
25. ПРВОСТЕПЕНИ ПОСТУПАК........................................................................................................14
ПОКРЕТАЊЕ ПОСТУПКА И ЗАХТЕВИ СТРАНАКА...............................................................................14
26. ПРЕКИД ПОСТУПКА...................................................................................................................15
27. ОБУСТАВЉАЊЕ ПОСТУПКА......................................................................................................16
28. ТОК ПОСТУПКА ДО ДОНОШЕЊА РЕШЕЊА..............................................................................16
НАЧИН УТВРЂИВАЊА ЧИЊЕНИЦА У ПОСТУПКУ.............................................................................16
ДУЖНОСТ ОРГАНА ДА ПРИБАВИ ПОДАТКЕ ПО СЛУЖБЕНОЈ ДУЖНОСТИ......................................16
ПРИБАВЉАЊЕ И УСТУПАЊЕ ПОДАТАКА О ЧИЊЕНИЦАМА О КОЈИМА СЕ ВОДИ СЛУЖБЕНА
ЕВИДЕНЦИЈА У ИНФОРМАЦИОНОМ СИСТЕМУ еЗуп......................................................................16
НЕПОСРЕДНО ОДЛУЧИВАЊЕ...........................................................................................................19
ПРИВРЕМЕНЕ МЕРЕ...........................................................................................................................20
ИСПИТНИ ПОСТУПАК........................................................................................................................20
ПРЕТХОДНО ПИТАЊЕ........................................................................................................................20
УСМЕНА РАСПРАВА...........................................................................................................................20
29. ДОКАЗИВАЊЕ ЧИЊЕНИЦА.......................................................................................................21
ИЗВОЂЕЊЕ ДОКАЗА ПРЕД ЗАМОЉЕНИМ ОРГАНОМ......................................................................21
СВЕДОЦИ...........................................................................................................................................22
ВЕШТАЧЕЊЕ......................................................................................................................................23
ТУМАЧИ.............................................................................................................................................23
УВИЂАЈ...............................................................................................................................................23
ИЗЈАВА СТРАНКЕ...............................................................................................................................24
ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ДОКАЗА.......................................................................................................................24
 30. РЕШЕЊЕ И ЗАКЉУЧАК..............................................................................................................24
31. РЕШЕЊЕ.....................................................................................................................................24
32. ЗАЈЕДНИЧКО РЕШЕЊЕ..............................................................................................................24
33. ДЕЛИМИЧНО, ДОПУНСКО И ПРИВРЕМЕНО РЕШЕЊЕ.............................................................25
34. РЕШЕЊЕ КОЛЕГИЈАЛНОГ ОРГАНА............................................................................................25
35. ОБЛИЦИ И ДЕЛОВИ РЕШЕЊА...................................................................................................25
36. ИСПРАВЉАЊЕ ГРЕШАКА У РЕШЕЊУ..............................................................................................26
37. РОК ЗА ИЗДАВАЊЕ РЕШЕЊА....................................................................................................26
38. ЗАКЉУЧАК.................................................................................................................................26
39. ПРАВНА СРЕДСТВА....................................................................................................................27
40. ПРИГОВОР..................................................................................................................................27
41. ЖАЛБА.......................................................................................................................................27
42. ПОСТУПАЊЕ ПРВОСТЕПЕНОГ ОРГАНА ПО ЖАЛБИ..................................................................29
43. ПОСТУПАЊЕ ДРУГОСТЕПЕНОГ ОРГАНА ПО ЖАЛБИ................................................................30
44. ПОСЕБНИ СУЛУЧАЈЕВИ УКИДАЊА И МЕЊАЊА РЕШЕЊА ВАНРЕДНА ПРАВНА СРЕДСТВА. . .31
45. МЕЊАЊЕ И ПОНИШТАВАЊЕ РЕШЕЊА У ВЕЗИ СА УПРАВНИМ СПОРОМ..............................32
46. ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА..........................................................................................................32
47. ПОНИШТАВЊЕ КОНАЧНОГ РЕШЕЊА.......................................................................................33
48. УКИДАЊЕ РЕШЕЊА...................................................................................................................34
49. ПОНИШТАВАЊЕ, МЕЊАЊЕ И УКИДАЊЕ РЕШЕЊА НА ПРЕПОРУКУ ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА
34
50. ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ПОНИШТАВАЊА И УКИДАЊА РЕШЕЊА..............................................34
51. ИЗВРШЕЊЕ................................................................................................................................35
ИЗВРШНОСТ РЕШЕЊА.......................................................................................................................35
ВРСТЕ ИЗВРШЕЊА.............................................................................................................................35
УПРАВНО ИЗВРШЕЊЕ.......................................................................................................................35
52. ОДГОВОРНОСТ ОВЛАШЋЕНОГ СЛУЖБЕНОГ ЛИЦА..................................................................37
53. ВОЂЕЊЕ ЕВИДЕНЦИЈА О РЕШАВАЊУ У УПРАВНИМ СТВАРИМА............................................38
54. ЕЛЕКТРОНСКО УПРАВНО ПОСТУПАЊЕ....................................................................................38
УПРАВНИ СПОР.........................................................................................................................................40
1. ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ УС......................................................................................................................40
2. НАДЛЕЖНОСТ И САСТАВ СУДА.........................................................................................................40
3. СТРАНКЕ У УПРАВНОМ СПОРУ.........................................................................................................40
4. ПРЕДМЕТ УПРАВНОГ СПОРА............................................................................................................41
5. ПОКРЕТАЊЕ СПОРА..........................................................................................................................41
6. ПРЕТХОДНИ ПОСТУПАК....................................................................................................................42
7. УТВРЂИВАЊЕ ЧИЊЕНИЦА................................................................................................................44
8. СУДСКЕ ОДЛУКЕ................................................................................................................................45
9. ВАНРЕДНА ПРАВНА СРЕДСТВА.........................................................................................................45
10. ИЗВРШЕЊЕ ПРЕСУДЕ....................................................................................................................47

УПРАВНИ ПОСТУПАК
1. ПОЈАМ УПРАВНОГ ПОСТУПКА
У смислу Закона о општем управном поступку који у Републици Србији уређује општа правила
управног поступка, управни поступак подразумева уређен начин рада државних органа и
организација, органа и организација покрајинске аутономије и органа и организација јединице
локалне самоуправе, јавних предузећа, посебних органа преко којих се остварује регулаторна
функција и физичких и правних лица којима су поверена јавна овлашћења, приликом решавања у
управној ствари и доношења управног акта.
Правила управног поступка увек су уређена законским прописом и обухватају скуп радњи које се
морају или могу предузети у појединачним управним стварима независно од тога да ли се ради о
решавању управне ствари у ужем смислу (одређивању права и обавеза управним актом) или о
управној ствари у ширем смислу (вођење службених евиденција, издавање јавних исправа и
слично).
2. ПОЈАМ УПРАВНЕ СТВАРИ
Управна ствар јесте појединачна ситуација у којој орган, непосредно примењујући законе, друге
прописе и опште акте, правно или фактички утиче на положај странке тако што доноси управне
акте, доноси гарантне акте, закључује управне уговоре, предузима управне радње и пружа јавне
услуге. Поред тога, управна ствар је и свака друга ситуација која је законом одређена као управна
ствар.
Закону о управним споровима, који управну ствар дефинише као појединачну неспорну ситуацију
од јавног интереса у којој непосредно из правних прописа произлази потреба да се будуће
понашање странке ауторитативно правно одреди.

3. ВРСТЕ УПРАВНОГ ПОСТУПКА

Две врсте управних поступака: општи управни поступак и посебни управни поступак.
Општи управни поступак обухвата скуп правних правила која су заједничка у решавању свих
управних ствари, у свим управним областима и пред свим органима који одлучују у тим стварима.
Ова правила увек су уређена једним прописом, односно законом који утврђује општи управни
поступак.
Посебни управни поступак се примењује када се у потпуности не могу применити правила општег
управног поступка, јер захтевају да се процедуре и начин рада при решавању управних ствари
прилагоде њиховим специфичностима. Уређење ових правила налазе се, по правилу, у законима
којима је уређена конкретна управна област.
Закон о општем управном поступку из 2016. године се примењује на поступање у свим управним
стварима и оставља могућност да се поједина питања управног поступка могу уредити посебним
законом, али само онда када су због специфичне природе управних ствари у појединим управним
областима неопходна одступања и ако су кумулативно испуњена још два додатна услова: да су
одступања у сагласности са основним начелима управног поступка и степеном заштите права и
правних интереса странака достигнутих правилима општег управног поступка.

4. ОСНОВНА НАЧЕЛА УПРАВНОГ ПОСТУПКА

1. НАЧЕЛО ЗАКОНИТОСТИ И ПРЕДВИДИВОСТИ - дужност органа не само да поступају у складу
са законом утврђеним правилима управног поступка, већ и да правилно примењују
материјалноправне прописе при решавању конкретне управне ствари, као и да да
обезбеди поступање органа у истим или сличним управним стварима на исти начин
2. НАЧЕЛО СРАЗМЕРНОСТИ - да орган може да ограничи право странке или да утиче на њен
правни интерес само поступањем које је неопходно да се њиме оствари сврха прописа и
 само ако та сврха не може да се оствари друкчијим поступањем којим би се мање
ограничавала права или у мањој мери утицало на правни интерес странке.
3. НАЧЕЛО ЗАШТИТЕ ПРАВА СТРАНАКА И ОСТВАРИВАЊА ЈАВНОГ ИНТЕРЕСА - право странке
да штити своја права и правне интересе у управном поступку и да предузима радње и
мере у заштити тих права и интереса, а дужност органа да омогући странци заштиту њених
права и интереса, доследном применом одредаба Закона о општем управном поступку,
као и других материјалноправних закона и прописа донетих на основу њих.
4. НАЧЕЛО ПОМОЋИ СТРАНЦИ - да орган по службеној дужности пази да незнање и неукост
странке и другог учесника у поступку не буде на штету права која им по закону припадају
(као и обавезе да је информише ако у току поступка дође до измене прописа који је од
значаја за поступање у управној ствари)
5. НАЧЕЛО ДЕЛОТВОРНОСТИ И ЕКОНОМИЧНОСТИ ПОСТУПКА - у основи забрањује сваку
непотребну радњу или трошак у управном поступку
6. НАЧЕЛО ИСТИНЕ И СЛОБОДНЕ ОЦЕНЕ ДОКАЗА - Ради утврђивања истине орган који
спроводи управни поступак дужан је да изведе потребне доказе и да оцени те доказе,
сваки појединачно и све заједно, тако да стање ствари буде у потпуности утврђено.
7. ПРАВО СТРАНКЕ НА ИЗЈАШЊЕЊЕ - полази од обавезе органа да пре доношења решења
омогући странци да се изјасни о чињеницама и околностима које су од значаја за
одлучивање у управној ствари.
8. НАЧЕЛО САМОСТАЛНОСТИ - подразумева да у вршењу својих послова раде у оквиру
Устава, закона, других прописа и општих аката тј. правно обезбеђују могућност доношења
одлука без ичијег утицаја (самосталност се гарантује како органу у оквиру његових
овлашћења, тако и овлашћеном службеном лицу које утврђује чињенично стање и на
основу тога примењује законе и друге прописе на конкретну правну ситуацију).
9. ПРАВО НА ЖАЛБУ И ПРИГОВОР - свако има право на жалбу или друго правно средство
којим се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом правном интересу.
10. НАЧЕЛО ПРАВНОСНАЖНОСТИ РЕШЕЊА - постоје две врсте правноснажности: формална и
материјална. Формална правноснажност наступа када странка више нема права да побија
донето решење, док материјална правноснажност постоји кад ни орган више не може
опозвати, односно мењати донето решење, јер му то закон не дозвољава.
11. НАЧЕЛО ПРИСТУПА ИНФОРМАЦИЈАМА И ЗАШТИТЕ ПОДАТАКА - произишло је из уставом
зајемчених права на обавештеност и заштиту података о личности, у складу са законом.

5. УПРАВНО ПОСТУПАЊЕ
Управни акт, гарантни акт, управни уговор, управне радње

6. УПРАВНИ АКТ
Управни акт јесте појединачни правни акт којим орган, непосредно примењујући прописе из
одговарајуће управне области, одлучује о праву, обавези или правном интересу странке или о
процесним питањима. Према врсти, управни акти се деле на: решења и закључке.
Правно дејство управних аката почиње од када је странка обавештена о његовом доношењу, осим
у случају ако је самим управним актом одређено да правно дејство почиње касније.
 7. ГАРАНТНИ АКТ
Гарантни акт је писани акт којим се орган обавезује да, на одговарајући захтев странке, донесе
управни акт одређене садржине, а доноси се кад је то посебним законом одређено. Гарантни акт
не сме бити противан јавном интересу, нити правном интересу трећих лица.
Орган доноси управни акт сагласно гарантном акту само ако странка то захтева, а ако тај управни
акт није донет сагласно гарантном акту, странка има право на жалбу.
Изузеци у којима орган није дужан да донесе управни акт сагласно гарантном акту, а односе се на
следеће ситуације:
1) ако захтев за доношење управног акта не буде поднет у року од годину дана од дана
издавања гарантног акта или другом року одређеном посебним законом;
2) ако се чињенично стање на коме се заснива захтев за доношење управног акта битно
разликује од оног описаног у захтеву за доношење гарантног акта;
3) ако је измењен правни основ на основу кога је гарантни акт донет тако што се новим
прописом предвиђа поништавање, укидање или измена управних аката донетих на основу ранијих
прописа;
4) кад постоје други разлози одређени посебним законом.
8. УПРАВНИ УГОВОР
Управни уговор је двострано обавезан писани акт, који, кад је то посебним законом одређено,
закључују орган и странка и којим се ствара, мења или укида правни однос у управној ствари.
Садржина управног уговора не сме бити противна јавном интересу нити правном интересу трећих
лица. Ако орган не испуњава уговорне обавезе, странка не може да раскине управни уговор, али
може да изјави приговор.
Орган може раскинути управни уговор само у случајевима прописаним законом:
1) ако изостане сагласност странке да се уговор измени због промењених околности;
2) ако странка не испуњава уговорне обавезе;
3) ако је то неопходно да би се отклонила тешка и непосредна опасност по живот и здравље
људи и јавну безбедност, јавни мир и јавни поредак или ради отклањања поремећаја у привреди,
а то не може успешно да се отклони другим средствима којима се мање дира у стечена права.
Управни уговор се раскида решењем у коме се изричито и јасно образлаже разлог за раскид.
9. УПРАВНЕ РАДЊЕ
Управне радње су материјални акти органа који утичу на права, обавезе или правне интересе
странака, као што су вођење евиденција, издавање уверења, пружање информација, примање
изјава и друге радње којима се извршавају правни акти.
Издавање уверења је једна од управних радњи у документовању (поред евидентирања, односно
вођења службених евиденција). странка која сматра да уверење или друга исправа о чињеницама
о којима се води службена евиденција нису издати сагласно подацима из службене евиденције
може да захтева њихову измену или издавање новог уверења или друге исправе.

Приговор као средство заштите се може изјавити против управне радње или ако орган не
предузме управну радњу коју је по закону дужан да предузме, изузев у случају ако је управна
радња повезана са доношењем управног акта.
10. ПРУЖАЊЕ ЈАВНИХ УСЛУГА
Пружање јавних услуга обухвата обављање привредне и друштвене делатности, односно послова
за које је законом утврђено да се врше у општем интересу, којима се обезбеђује остваривање
права и правних интереса, односно задовољавање потреба корисника јавних услуга, а који не
представљају други облик управног поступања. Под пружањем јавних услуга сматра се и
обављање делатности, односно послова управе од стране органа, којима се обезбеђује
остваривање права и правних интереса, односно задовољавање потреба корисника јавних услуга,
а који не представљају други облик управног поступања. Пружаоцу услуга може се изјавити
приговор.
11. ОСНОВНА ПРАВИЛА ПОСТУПКА
Основна правила управног поступка уређују сва она питања која су претходила покретању
поступка и току поступка до доношења решења, односно правила без којих се не може покренути
или водити управни поступак.
Односе се на учеснике у поступку (надлежни орган, овлашћено службено лице, странку и њене
заступнике), сарадњу и службену помоћ, општење органа и странака, обавештавање, трошкове
поступка и друга питања којима се установљавају основна правила на којима се заснива укупна
управнопроцесна структура.
12. УЧЕСНИЦИ У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ
Учесници у управном поступку: обавезни учесници, посебни учесници, евентуални учесници и
случајни (узгредни) учесници.
1. Обавезни - они без којих се не може покренути и водити управни поступак, а чине их
надлежни орган и странка, односно странке и њихови заступници.
2. Посебни - они који у управном поступку не штите своја лична права и интересе, већ општи
или друштвени интерес, а у ову групу спадају јавни тужилац и јавни правобранилац.
3. Евентуални - сведоци, вештаци и тумачи.
4. Случајни - „трећа лица” која располажу одређеном исправом која се може употребити као
доказ у управном поступку, денунцијанти (пријавиоци), егзекутори (достављачи или
извршитељи) и томе слично

13. НАДЛЕЖНОСТИ ОРГАНА

СТВАРНА И МЕСНА НАДЛЕЖНОСТ
Стварна надлежност органа се одређује прописима који уређују одређену управну област или
надлежност појединих органа, с тим да уређује и начин утврђивања стварне надлежности у
ситуацији када се она не може одредити на овај начин, као ни према природи управне ствари – у
том случају стварно је надлежан орган у чијем су делокругу послови опште управе.
Месна надлежност одређује се у односу на више различитих критеријума, прецизирањем везе
која мора да постоји између неког предмета и неког органа да би тај предмет спадао у његову
месну надлежност.
Ови критетијуми узимају се у обзир супсидијарно, односно ако посебним законом нису утврђени,
а односе се на следеће:
1) у управним стварима које се тичу непокретности – месна надлежност се одређује према
месту где се непокретност налази;
2) у управним стварима које се тичу пословне или друге делатности странке – месна
надлежност се одређује према седишту странке или месту где се делатност обавља или би
требало да се обавља;
3) у управним стварима које се тичу послова из надлежности органа – месна надлежност се
одређује према седишту органа, односно седишту његове подручне јединице ако се ствар односи
на послове подручне јединице;
 4) у управним стварима које се тичу брода или ваздухоплова или у којима је повод за вођење
поступка настао на броду или ваздухоплову – месна надлежност се одређује према луци уписа
брода или матичном аеродрому ваздухоплова;
5) у осталим управним стварима – месна надлежност се одређује према пребивалишту
странке, а ако странка нема пребивалиште у Републици Србији, према њеном боравишту, а ако
она нема ни боравиште у Републици Србији, према њеном последњем пребивалишту или
боравишту у Републици Србији.
Такође, у случају када се месна надлежност не може одредити према наведеним правилима,
одређује се према месту у коме је настао повод за вођење управног поступка.
Код месне надлежности више органа, тзв. стицаја месне надлежности више органа, надлежан је
онај орган пред којим је прво покренут поступак.
Договором органа, органа и странака или самих странака не може се мењати стварна и месна
надлежност, што значи да постоји обавезност правила о стварној и месној надлежности.
Посебна ограничења надлежности односе се само на службене радње у зградама и другим
објектима које користи Војска Србије „које могу да се предузимају само када их орган пријави
надлежном војном органу и с тим у вези се прецизира да се службене радње у зградама и другим
објектима за посебне намене које се користе за војне потребе у министарству надлежном за
послове одбране или Војсци Србије предузимају по одобрењу министра надлежног за послове
одбране.

СУКОБ НАДЛЕЖНОСТИ
Прописује се да сукоб надлежности настаје кад се два органа изјасне да јесу или да нису надлежни
у истој управној ствари.
Прописује се да предлог за одлучивање о сукобу надлежности подноси орган који се последњи
изјаснио да је надлежан или да није надлежан, као и да исти може поднети и странка. О сукобу
надлежности између органа одлучује, у року од 15 дана од подношења предлога, орган који је
прописом одређен. Тај орган одређује који је орган надлежан и како се отклањају последице
радњи ненадлежног органа, те списе доставља надлежном органу.
Закон о државној управи прописује да сукоб надлежности између органа државне управе, између
органа државне управе и имаоца јавних овлашћења и између ималаца јавних овлашћења решава
Влада, као и да сукоб надлежности између подручних јединица органа државне управе решава
руководилац органа државне управе.
14. ОВЛАШЋЕНО СЛУЖБЕНО ЛИЦЕ
Орган поступа у управној ствари преко овлашћеног службеног лица. Овлашћено службено лице
јесте лице које је распоређено на радно место које чине и послови вођења поступка и одлучивања
у управној ствари, или само послови вођења поступка или предузимања појединих радњи у
поступку.
Прецизније, овлашћено службено лице мора бити изузето:
1) ако је у поступку странка, сведок, вештак или законски заступник или пуномоћник странке;
2) ако је са странком, законским заступником или пуномоћником странке крвни сродник у
правој линији, а у побочној линији до четвртог степена закључно, супружник или
ванбрачни партнер или сродник по тазбини до другог степена закључно, па и када је
брачна заједница престала;
3) ако је са странком у односу старатеља, усвојитеља, усвојеника или хранитеља;
4) ако је са законским заступником или пуномоћником странке у односу усвојитеља или
усвојеника;
5) ако је учествовало у првостепеном поступку;
 6) ако остварује накнаду или друга примања од странке или је ангажовано у управном
одбору, надзорном одбору или радном или стручном телу странке;
7) ако исход поступка може да му донесе директну корист или штету;
8) ако постоје друге чињенице које доводе у сумњу његову непристрасност.
Овлашћено службено лице у случају неког од наведених разлога за изузеће застаје с поступком и о
томе обавештава лице и/или орган који одлучује о изузећу.
Изузеће службеног лица може да тражи и странка, тако што је у обавези да у захтеву наведе
чињенице због којих сматра да постоји разлог за изузеће.
О изузећу руководиоца органа одлучује орган који је прописом одређен, а ако тог органа нема,
другостепени или надзорни орган.
Ова правила примењују се и у вези са изузећем записничара и вештака, с тим што о њиховом
изузећу одлучује овлашћено службено лице.
15. САРАДЊА И СЛУЖБЕНА ПОМОЋ
ЈЕДИНСТВЕНО УПРАВНО МЕСТО
На јединственом управном месту врши се: поучавање подносиоца захтева, на начин како би то
чинио надлежни орган, о томе шта је све органима потребно да би поступили по захтеву; примање
захтева за признавање права или друго поступање у управној ствари, мишљења, објашњења,
коментара, као и докумената и правних средстава, сагласно пропису, и њихово достављање
надлежним органима; обавештавање подносиоца захтева о томе које је радње предузео
надлежни орган и правним актима које је донео.
При томе, ове радње се могу вршити електронским путем, путем поште, или на други погодан
начин. Рокови за одлучивање о захтеву странке пред надлежним органима почињу да теку од када
је поднет уредан захтев на јединственом управном месту.
МЕЂУНАРОДНА ПРАВНА ПОМОЋ
Правна помоћ обухвата пружање помоћи иностраним органима, под условима узајамности. С тим
у вези, установљено је правило да домаћи орган пружа помоћ иностраном органу када је то
законом одређено или како инострани орган затражи ако то није супротно домаћем јавном
поретку.
16. СТРАНКА У УПРАВНОМ ПОСТУПКУ И ЊЕНО ЗАСТУПАЊЕ
ПОЈАМ
Странка у управном поступку јесте физичко или правно лице чија је управна ствар предмет
управног поступка и свако друго физичко или правно лице на чија права, обавезе или правне
интересе може да утиче исход управног поступка.
Такође, странка у управном поступку може да буде и орган, организација, насеље, група лица и
други који нису правна лица, под условима под којима физичко или правно лице може да буде
странка, или кад је то одређено законом.
Заступници колективних интереса и заступници ширих интереса јавности, који су организовани
сагласно прописима, могу да имају својство странке у управном поступку ако исход управног
поступка може да утиче на интересе које заступају.

ПРОЦЕСНА СПОСОБНОСТ
Прецизирана Законом о општем управном поступку, процесна способност дефинисана је као
способност странке која је потпуно пословно способна да може сама да предузима радње у
поступку.
Наступање смрти физичког лица или престанак постојања правног лица, чија права, обавезе и
правни интереси који су предмет конкретне управне ствари не могу да пређу на наследнике,
односно правне следбенике, за последицу имају обустављање поступка.
ЗАСТУПАЊЕ СТРАНКЕ
Законски заступник заступа странку која није процесно способна, правно лице предузима радње у
поступку преко законског заступника или овлашћеног представника који је одређен општим актом
правног лица, орган као странка у поступку предузима радње преко овлашћеног представника,
организација која није правно лице преко лица које је одређено њеним актом, а насеље, група
лица и друге странке које нису правна лица преко лица које овласте, ако друкчије није прописано.
С тим у вези, орган пази по службеној дужности у току целог поступка да ли је странка заступана
сагласно закону.
Привремени заступник се поставља странци: ако није процесно способна, а нема законског
заступника; ако правно лице, организација, насеље и друга странка која није правно лице нема
овлашћеног представника; ако странку заступа законски заступник чији су интереси супротни
интересима странке; ако противне странке заступа исти законски заступник; ако радњу треба
предузети према странци чије пребивалиште или боравиште није познато, а нема пуномоћника –
све под условом да је ствар хитна, а поступак мора да се спроведе.
Пуномоћник је лице које странка или законски заступник странке овласти да је заступа у поступку,
изузев да даје изјаве које само странка може дати. Ипак, постојање пуномоћника не спречава
странку да сама предузима радње у поступку.
Заједнички представник и заједнички пуномоћник странака. Две или више странака могу у истом
поступку, ако друкчије није прописано, одредити која од њих иступа као заједнички представник
или узети заједничког пуномоћника.
СТРУЧНИ ПОМАГАЧ
Стручни помагач је лице које странци у поступку у коме је потребно стручно познавање управне
ствари даје објашњења и савете, али он није заступник странке.
ПРЕВОЂЕЊЕ И ТУМАЧИ
Странка или други учесник у поступку, ако не разумеју српски језик, а поступак се не води на језику
странке или другог учесника у поступку, има право на превођење. Ово право се остварује на лични
захтев и омогућава ток поступка и обавештавање на језику и писму странке или другог учесника у
поступку

17. ОПШТЕЊЕ ОРГАНА И СТРАНАКА

Обухвата радње које се односе на: начин општења органа и странака, поднеске којима се странка
обраћа органу, записнике који се састављају о свим важнијим радњама у поступку, као и
разгледање списа и обавештавање о току поступка.

18. НАЧИН ОПШТЕЊА

Општење органа и странака настаје или иницијативом саме странке или иницијативом органа.
Општење у писаном облику обухвата општење у папирном облику и електронским путем, при
чему су у вези са електронским општењем предвиђена одређена правила која се односе на
следеће:
 1. орган је дужан да на својој веб-презентацији објављује обавештења о могућности
електронског општења између органа и странке, о томе да се органу подносе електронска
документа и да орган упућује странци електронска документа, као и о начину на који то чини;
2. странка електронским путем општи са органом ако се претходно са тим сагласи или ако је
то посебним прописом одређено;
3. ако електронски документ који је послат странци није читљив, она може да захтева да јој
орган упути тај документ у другом погодном облику, а иста правила важе и обрнуто, односно ако
није читљив електронски документ који је послат органу, орган може захтевати да странка
поднесе тај документ у другом погодном облику у року који одреди, уз обавештење странке о
последицама непоступања на овај начин.
19. ПОДНЕСЦИ
Поднесци, дефинисани су као захтеви, предлози, обрасци, пријаве, молбе, жалбе, представке,
приговори, обавештења, саопштења и друге врсте писаног обраћања странке органу. Да би се по
њему могло поступити, поднесак мора да буде разумљив и да садржи све што је потребно, а
нарочито: лично или пословно име, пребивалиште, односно боравиште, седиште и назив органа
коме се подноси, управну ствар која је предмет поступка, сврху поднеска, адресу на коју орган
странци треба да доставља акте и потпис подносиоца поднеска. Ако је то прописом одређено,
поднесак може имати и друкчију садржину.
Уколико је поднесак неуредан, тј. такав да се по њему не може поступати, орган у року од 8 дана
од пријема обавештава странку на који начин да уреди поднесак. Уколико странка поступи по
налогу органа, поднесак се сматра као да је од почетка био уредан, у супротном поднесак се
одбацује као неуредан.
Ако орган није надлежан да прими поднесак прослеђује га надлежном органу и о томе
обавештава подносиоца, али ако не може да утврди који је орган надлежан, упозорава
подносиоца да ће, без одлагања, решењем одбацити поднесак због ненадлежности.
Сваки поднесак који је орган примио евидентира се по редоследу пријема. Истовремено, орган је
дужан да потврди пријем поднеска без наплаћивања таксе. Пријем поднеска послатог
електронским путем потврђује се одмах, на исти начин на који је поднесак послат.
20. ЗАПИСНИЦИ
Записник се саставља о усменој расправи, другој важнијој радњи у поступку, и о важнијим
усменим изјавама странака, других учесника у поступку и трећих лица. У записник се уноси назив
органа, радња која се предузима, место, дан и час када се радња предузима, управна ствар која је
предмет поступка, лична имена овлашћених службених лица, присутних странака, њихових
заступника и других лица и опис тока и садржине предузете радње и датих изјава, као и податак о
исправама које су коришћене.
Лице које је дало изјаву у обавези је да тај записник потпише, а ако то одбије или оде са места
предузимања радње пре него што је записник закључен, то се уноси у записник, са разлозима због
којих је одбијено потписивање записника.

21. РАЗГЛЕДАЊЕ СПИСА И ОБАВЕШТАВАЊЕ О ТОКУ ПОСТУПКА

ПРАВО НА РАЗГЛЕДАЊЕ СПИСА И ОБАВЕШТЕЊА
Право на разгледање списа има странка - разгледати списе у присуству службеног лица и о свом
трошку умножити или добити копију списа, као и да јој се достави преко поште или на други
погодан начин копија списа, о њеном трошку.
Право на разгледање списа има и заинтересовано лице које докаже свој правни интерес у
одређеној управној ствари.
Списи се разгледају у просторијама органа који чува списе, изузетно могу да се разгледају у
просторијама другог органа или дипломатско-конзуларном представништву Републике Србије.
Документи који се чувају у електронском облику могу се разгледати у електронском или
штампаном облику.
Ограничења у остваривању овог права односе се само на разгледање записника о већању и
гласању и нацрте решења, као и за списе који садрже тајне податке или податке о личности, са
којима се поступа у складу са законом којим се уређује заштита тајних података, односно заштита
података о личности.
Износ трошкова остваривања права на разгледање списа не може прећи износ неопходних
трошкова органа за израду и достављање копије списа.
Странка, заинтересовани орган и заинтересовано лице које докаже свој правни интерес имају
право на обавештавање о току поступка.
ЗАХТЕВ ЗА РАЗГЛЕДАЊЕ СПИСА И ОБАВЕШТЕЊЕ О ТОКУ ПОСТУПКА
Захтев за разгледање списа, као и захтев за обавештавање о току поступка, подноси се у писаном
облику или усмено, а на тражење органа заинтересовано лице, у писаном или усменом облику,
дужно је и да образложи свој правни интерес.
Орган је дужан да у року од осам дана од пријема захтева обаве- сти странку или заинтересовано
лице о томе како могу да разгледају и умноже списе и добију копију списа, или да решењем
одбије захтев. Ако орган у наведеном року ништа не предузме, или одбаци, односно одбије захтев
решењем, подносилац захтева може да поднесе жалбу другостепеном органу у року од осам дана.
22. ОБАВЕШТАВАЊЕ
ПОЈАМ И НАЧИН ОБАВЕШТАВАЊА
Обавештавање је радња којом орган на погодан начин извештава странку и другог учесника о
поступању у управној ствари.
Начин обавештавања бира орган, водећи рачуна о правној заштити странке, јавности
обавештавања, економичном трошењу средстава и једноставности у поступку.
Странка се може обавештавати електронским путем, путем поште, достављањем или на други
погодан начин, или усмено, ако је присутна. Само кратка и хитна обавештења могу да се дају
телефоном, електронским путем или на други погодан начин, о чему се ставља забелешка у спису
која садржи лично име лица које даје и прима обавештења.
Правило је да се обавештава сама странка, осим у случају ако има законског заступника,
пуномоћника или пуномоћника за пријем обавештења, када се они обавештавају.
Сматра се да је обавештење извршено на дан када је стварно извршено.
МЕСТА НА КОЈИМА СЕ ВРШИ ОБАВЕШТАВАЊЕ
Странка се, по правилу, обавештава у стану, пословној просторији или на радном месту, а адвокат
– у његовој канцеларији, при чему обавештавање може да се изврши и лицу запосленом у
канцеларији.
Обавештавање је могуће и на другом месту, ако се прималац обавештења са тим сагласи.
У случају промене пребивалишта или боравишта физичког лица или седишта правног лица,
странка и законски заступник странке дужни су да одмах о томе обавесте орган. Ако то пропусте, а
службено лице не може да ступи у контакт с њима, странка се даље обавештава јавним
достављањем.
ОБАВЕШТАВАЊЕ У ПОСЕБНИМ СЛУЧАЈЕВИМА
Подразумева посебна правила обавештавања физичких и правних лица која се налазе у
иностранству, лица која се налазе у Војсци Србије, припадника специјалних јединица
министарства надлежног за унутрашње послове и лица која су лишена слободе.
Физичка и правна лица која се налазе у иностранству обавештавају се непосредно или
дипломатским путем, ако потврђеним међународним уговором није друкчије предвиђено.
Лица која се налазе у Војсци Србије обавештавају се преко надлежне команде, а припадници
специјалних јединица министарства надлежног за унутрашње послове преко њихове команде.
Лица која су лишена слободе обавештавају се преко управе установе у којој се налазе.
Обавештавање ових лица је извршено када се писмено преда примаоцу.
ПУНОМОЋНИК ЗА ПРИЈЕМ ОБАВЕШТЕЊА
Странка може да одреди пуномоћника коме се упућују сва писмена која су насловљена на странку
(пуномоћник за пријем обавештења), кад странка о њему у писаном облику или усмено извести
орган који води поступак. Ако се странка или законски заступник странке налазе у иностранству, а
немају пуномоћника у Републици Србији, орган им, при упућивању првог писмена, оставља рок
који не може бити дужи од 30 дана да одреде пуномоћника за пријем обавештења. При томе,
упозорава странку и законског заступника да ће, у случају да то пропусте да ураде, поставити о
њиховом трошку пуномоћника за пријем обавештења.
Сматра се да је странка примила писмено када га прими пуномоћник за пријем обавештавања.
У случају више од пет странака у истом поступку које немају супротне интересе и заједничког
пуномоћника посебно је уређена дужност да, на захтев органа, одреде заједничког пуномоћника
за пријем обавештења, у року који орган одреди. Ако то пропусте, орган им, о њиховом трошку,
поставља заједничког пуномоћника за пријем обавештења. Овај пуномоћник за пријем поднеска
је овлашћен да изјави правно средство у име странке ако странци не може да проследи писмено,
а она може да пропусти рок за изјављивање правног средства.
23. ПОСТУПЦИ ОБАВЕШТАВАЊА
ОБАВЕШТАВАЊЕ ЕЛЕКТРОНСКИМ ПУТЕМ
Обавештавање електронским путем може да буде неформално и формално. Формално
обавештавање електронским путем одвија се сагласно закону и обавезно укључује потврду којом
се доказује пријем документа. Формално обавештавање електронским путем изједначено је са
достављањем.

ОБАВЕШТАВАЊЕ ПОШТОМ
Врши се обичном или препорученом поштом.
Обичном поштом - сматра се да га је прималац примио седмог дана од када је предато
поштанском оператору, ако је упућено на адресу у Републици Србији, односно петнаестог дана од
када је предато поштанском оператору ако је упућено на адресу у иностранству.
Прималац може да доказује да је писмено касније примио, односно да га није примио.
У случају упућивања писменог препорученом поштом, сматра се да га је прималац примио на дан
који стоји у потврди о пријему пошиљке. Обавештавање препорученом поштом изједначава се са
достављањем.
ДОСТАВЉАЊЕ
Достављање, као вид обавештавања, може бити лично, посредно и јавно. Лично и посредно
достављање орган врши преко свог службеног лица или се врши преко поштанског оператора или
електронским путем, у складу са законом.
Достављање правном лицу врши се предајом писмена у седишту правног лица, или на посебну
адресу за пријем поште која је регистрована у складу са законом, или заступнику правног лица на
адресу из јавног регистра, односно на адресу његовог пребивалишта.
Време достављања одређено је законом и оно се врши радним даном од 8 до 20 сати, осим ако
орган из нарочито важних разлога одлучи да се достављање изврши и у дан када се не ради, као и
после 20 сати.
Лично достављање обавезно је када од дана достављања почиње да тече рок који не може да се
продужи, ако законом није друкчије предвиђено.
Лично достављање подразумева уручење писмена примаоцу. Ако прималац писмена одбије
уручење, службено лице органа или достављач о томе сачињава белешку и потом оставља
обавештење на месту на коме је писмено требало да буде уручено, у коме назначава лично име
примаоца, податке којим се писмено идентификује, просторију унутар органа у којој писмено
може да се преузме, рок у коме се преузимање може извршити и датум када је обавештење
остављено.
У случају када службено лице органа или достављач не затекне примаоца писмена на адреси на
којој је требало да му се уручи писмено, поново ће покушати доставу у року од 24 сата, а ако се
прималац писмена поново не затекне на адреси на којој је требало да му се уручи писмено,
достављач о томе сачињава белешку и потом оставља обавештење на месту на коме је писмено
требало да буде уручено, у коме назначава лично име примаоца, податке којим се писмено
идентификује, просторију унутар органа у којој писмено може да се преузме, рок у коме се
преузимање може извршити и датум када је обавештење остављено. У овом случају, сматра се да
је лично достављање извршено када истекне 15 дана од кад је обавештење остављено на месту на
коме је писмено требало да буде уручено.
Посредно достављање може да се изврши ако лично достављање није обавезно, а прималац није
пронађен на адреси на којој је требало да му се уручи писмено. У том случају, писмено може да
буде уручено другом лицу које прихвати да га потом преда примаоцу. Ако друго лице не прихвати
да му се писмено уручи, оно се оставља на месту на коме је требало да буде уручено примаоцу, а
време и датум остављања писмена и рок после кога се сматра да је достављање извршено
назначавају се на коверти и у доставници. Достављање се сматра извршеним када истекне 15 дана
од кад је писмено уручено другом лицу или од када је оно остављено на месту на коме је требало
да буде уручено примаоцу.
Доставница је потврда о томе да је лично или посредно достављање извршено и садржи лично
име и адресу лица и податке којим се идентификује уручено писмено. Потписују је достављач и
прималац или друго лице коме је писмено уручено.
Ако прималац или друго лице коме је писмено уручено одбије да потпише доставницу, достављач
то бележи на доставници и бројевима и словима исписује датум уручења писмена, чиме се сматра
да је достављање уредно извршено. Доставница може бити у електронском облику.
Јавно достављање се врши ако ниједан други начин достављања није могућ, ако се доставља
решење које се тиче већег броја лица која нису позната органу, а достављање на други начин није
било могуће или одговарајуће, и у другим случајевима одређеним законом. Састоји се од
објављивања писмена на веб-презентацији и огласној табли органа, или објављивање у
службеном гласилу, дневним новинама или на други погодан начин. Јавно достављање је
извршено када истекне 15 дана од када је писмено објављено на веб-презентацији и огласној
табли органа, а орган може из оправданих разлога да продужи овај рок. Ако се јавно доставља
решење, његово образложење може да буде изостављено, при чему се уз решење дају
обавештења о месту, просторији и начину увида у образложење.
24. РОКОВИ
ОДРЕЂИВАЊЕ И ПРОДУЖЕЊЕ РОКОВА
Предузимање појединих радњи у поступку подразумева одређивање рокова законом или другим
прописом, а ако нису, одређује их, с обзиром на околности случаја, овлашћено службено лице које
води поступак. Рокови које одређује овлашћено службено лице, као и рокови одређени законом
или прописима за које је предвиђена могућност продужења, могу се продужити на захтев
заинтересованог лица, ако је захтев поднет пре истека рока и ако постоје оправдани разлози за
продужење.
РАЧУНАЊЕ РОКОВА
Рокови се рачунају на дане, месеце и године, па тако је рок одређен на дане, дан када је
обавештавање извршено, односно дан у који пада догађај од ког се рачуна трајање рока не
урачунава се у рок, већ се почетак рока рачуна од првог наредног дана, а рок који је одређен на
месеце, односно на године завршава се истеком оног дана, месеца, односно године који по свом
броју одговара дану када је обавештавање извршено, односно дану у који пада догађај од ког се
рачуна трајање рока (ако тог дана нема у последњем месецу, рок истиче последњег дана у том
месецу).
Истек рока може се означити и календарским даном. Почетак и ток рокова не спречавају дани у
којима орган не ради, а ако последњи дан рока пада на дан у коме орган не ради, рок истиче кад
протекне први наредни радни дан.
ОДРЖАЊЕ РОКА
Поднесак је предат у року ако надлежни орган прими поднесак пре него што рок истекне. Ако се
рок у коме може да се предузме нека радња рачуна у данима, месецима или годинама, сматра се
да је рок одржан ако је радња предузета пре истека последњег дана рока. Дан пријема поднеска
који је предат препорученом поштом – сматра се да је то дан када је предат поштанском
оператору, али није уређено време када је примљен поднесак који је упућен електронским путем,
већ се само прописује могућност уређења тог питања посебним прописом.

ВРАЋАЊЕ У ПРЕЂАШЊЕ СТАЊЕ

Враћање у пређашње стање дозвољава се странци:
1. која из оправданог разлога пропусти рок за предузимање радње у поступку па изгуби
право да је предузме;
2. која је из незнања или очигледне грешке поднесак предала благовремено, али
ненадлежном органу;
3. која је очигледном омашком прекорачила рок, под условом да су кумулативно испуњена
два услова: да надлежни орган прими поднесак у наредна три дана од прекорачења рока
и да странка због прекорачења губи неко право.
Странка је дужна да у предлогу за враћање у пређашње стање наведе чињенице које су довеле до
пропуштања и учини их барем вероватним.
Предвиђено је да се подноси у року од осам дана од када је престао разлог који је изазвао
пропуштање, односно ако је странка касније сазнала за пропуштање, у року од осам дана од када
је сазнала за пропуштање. После истека три месеца од пропуштања не може се тражити враћање у
пређашње стање, изузев ако је пропуштање изазвано вишом силом.
Предлог за враћање у пређашње стање подноси се органу пред којим је требало предузети
пропуштену радњу, који решењем и одлучује о предлогу.
Против решења којим је одобрено враћање у пређашње стање жалба није дозвољена, изузев ако
је предлог био неблаговремен или недозвољен.
25. ТРОШКОВИ ПОСТУПКА
Трошкови поступка јесу издаци за таксе, лични трошкови странке (трошкови доласка и губитка
времена и зараде), неопходни и оправдани трошкови заступања странке и трошкови усмене
расправе и извођења доказа (стварни трошкови сведока и стварни трошкови и награде вештака,
тумача, преводилаца и привремених заступника, трошкови увиђаја и сл.), као и посебни издаци у
готовом новцу органа који води поступак (путни трошкови службених лица, огласи и слично).
Редовне трошкове поступка сноси орган, као и трошкове поступка који је покренут по службеној
дужности и повољно окончан по странку, ако законом није друкчије предвиђено.
Међутим, у поступку покренутом по захтеву странке трошкове сноси странка која га је покренула.
У вишестраначком поступку (у коме учествују две странке или више њих са супростављеним
интересима), странка чијим захтевом је покренут поступак који је окончан неповољно за њу
надокнађује противној странци оправдане трошкове, сразмерно делу захтева у којем није успела.
Поступак окончан поравнањем има за последицу да свака странка сноси своје трошкове поступка,
ако у поравнању није друкчије одређено.
У поступку по жалби, ако жалба буде одбачена или одбијена или жалилац одустане од жалбе,
трошкове другостепеног поступка сноси жалилац, док, ако буде усвојена, трошкове другостепеног
поступка сноси орган који је одлучивао у првом степену.
Лице које учествује у поступку сноси трошкове радњи које проузрокује својом кривицом.
Странка сноси трошкове поступка који је покренут њеним захтевом или жалбом, а ако у
првостепеном поступку учествују противне странке, свака претходно сноси своје трошкове
Ако је поступак покренут захтевом странке, а са сигурношћу може да се предвиди да ће испитни
поступак изазвати посебне новчане издатке (због увиђаја, вештачења, доласка сведока и сл.),
орган може решењем наложити странци да у одређеном року унапред положи новац којим се
покривају предвиђени новчани издаци. Ако странка то пропусти, орган може одустати од
извођења доказа или обуставити поступак, ако настављање поступка није у јавном интересу.
Исто важи и кад је странка предложила обезбеђење доказа пре покретања поступка.
Странка може до окончања поступка захтевати накнаду трошкова, а одлучује се решењем
првостепеног органа о управној ствари, а ако другостепени орган по жалби сам реши управну
ствар, он одлучује и о трошковима првостепеног и другостепеног органа.
На накнаду стварних трошкова који су настали у вези са поступком имају право сведоци, а други
учесници у поступку – вештаци, тумачи, преводиоци и привремени заступници, имају право на
награду. Они су дужни да захтевају накнаду стварних трошкова и награду још при предузимању
тражене радње, а најкасније у року од осам дана од предузимања радње, иначе губе та права.
Постоји и обавеза овлашћеног службеног лица да их упозори на последице пропуштања да
поставе захтев, о чему сачињава службену белешку у записник.
Странка може бити ослобођена од плаћања трошкова у целини или делимично само у законом
прописаним случајевима: ако не може да сноси трошкове без штете по своје нужно издржавање
или нужно издржавање своје породице или ако је то предвиђено потврђеним међународним
уговором. О том захтеву се одлучује решењем.
25. ПРВОСТЕПЕНИ ПОСТУПАК
ПОКРЕТАЊЕ ПОСТУПКА И ЗАХТЕВИ СТРАНАКА
НАЧИН ПОКРЕТАЊА ПОСТУПКА - Поступак се покреће захтевом странке или по службеној
дужности.
По службеној дужности поступак се покреће кад је то прописом одређено или кад орган утврди
или сазна да је, с обзиром на чињенично стање, неопходно да се заштити јавни интерес.
Поступак не може да се покрене по службеној дужности у управним стварима у којима по закону
или природи ствари поступак може да се покрене само захтевом странке.
ТРЕНУТАК ПОКРЕТАЊА ПОСТУПАКА - Поступак поводом захтева странке сматра се покренутим
када орган прими захтев странке, док се поступак по службеној дужности сматра покренутим када
орган предузме било коју радњу ради вођења поступка (у случају када је поступак у интересу
странке), односно кад је странка обавештена о акту о покретању поступка (у случају када поступак
није покренут у интересу странке).
ОДБАЦИВАЊЕ ЗАХТЕВА СТРАНКЕ
Одбацивање захтева странке могуће је само у законом прописаним ситуацијама, односно:
1. када у захтеву није реч о управној ствари;
2. орган није надлежан за одлучивање о управној ствари, а не може да одреди ко је
надлежан;
3. подносилац захтева очигледно није ималац права или правног интереса о коме се одлучује
у управном поступку;
4. захтев није поднет у року;
5. у истој управној ствари већ се води управни или судски поступак или је о њој већ
правноснажно одлучено решењем којим је странци признато право или наложена нека
обавеза; и
6. ако захтев не буде уређен у року који је одредио орган у смислу одредаба Закона о
општем управном поступку о неуредном поднеску.
Ови разлози могу бити основ за одбацивање захтева странке у току целог поступка. Надлежни
орган не може да задржава доношење решења којим се одбацује захтев странке.
ЗАХТЕВ ДА СЕ ПРИЗНА СВОЈСТВО СТРАНКЕ –
Прецизније, странка у управном поступку може да буде:
– физичко или правно лице чија је управна ствар предмет управног поступка и свако друго
физичко или правно лице на чија права, обавезе или правне интересе може да утиче исход
управног поступка;
– орган, организација, насеље, група лица и други који нису правна лица, под условима под
којима физичко или правно лице може да буде странка, или кад је то одређено законом.
Такође, својство странке у управном поступку, могу да имају заступници колективних интереса и
заступници ширих интереса јавности, који су организовани сагласно прописима.
И док се то својство признаје странци која је покренула поступак од тренутка пријема захтева
(изузев у случају разлога за одбацивање захтева), другом физичком или правном лицу на чија
права, обавезе или правне интересе може да утиче исход управног поступка то својство може се
признати до окончања другостепеног поступка, по претходно поднетом захтеву за признавање тог
својства. О овом захтеву се одмах упознају остале странке, да би се изјасниле.
ПОКРЕТАЊЕ ПОСТУПКА ЈАВНИМ САОПШТЕЊЕМ И СПАЈАЊЕМ ВИШЕ УПРАВНИХ СТВАРИ У ЈЕДАН
ПОСТУПАК
Орган може да покрене поступак јавним саопштењем према већем броју лица која му нису
позната или не могу да се одреде, ако могу да имају својство странке у поступку и ако се ради о
битно истом захтеву према свима њима.
Поступак је покренут када се јавно саопштење објави на веб-презентацији и огласној табли органа,
а може се објавити и у службеном гласилу, дневним новинама или на други погодан начин.
Уређено правило према коме свака странка задржава право да самостално иступа у поступку који
је покренут јавним саопштењем или у коме је више управних ствари спојено у један поступак.
ИЗМЕНА ЗАХТЕВА - странка може да измени захтев док не буде обавештена о решењу
првостепеног органа, она подразумева или проширење поднетог захтева или стављање новог
захтева уместо ранијег. Измена захтева не мора да се заснива на истом правном основу, али је
неопходно да се заснива на битно истом чињеничном стању. О томе да ли је измена захтева
недозвољена орган одлучује решењем након што странка, у складу са одредбама о општењу
органа и странака, упозна орган са новелираним захтевом.
ОДУСТАНАК ОД ЗАХТЕВА - Странка може потпуно или делимично да одустане од захтева док не
буде обавештена о решењу другостепеног органа. Сматра се да је странка одустала од захтева и
ако њено понашање очигледно указује да више нема интереса да учествује у поступку. У том
случају, решењем се обуставља поступак, изузев када се противна страна противи обустављању
поступка или када је настављање поступка, који је могао бити покренут и по службеној дужности, у
јавном интересу. Трошкове поступка који су настали до обустављања поступка сноси странка која
је одустала од захтева.
ПОРАВНАЊЕ - Поравнање представља посебну врсту уговора којим странке са супротним
интересима споразумно уређују своје спорне односе поводом којих се води управни поступак.
У случају постојања спорног односа, орган у току целог поступка настоји да се противне странке у
целини или делимично поравнају, а само поравнање мора бити јасно и одређено и не сме бити на
штету јавног интереса или правних интереса трећих лица.
Поравнање се уписује у записник о поравнању и закључено је када странке прочитају и потпишу
записник о поравнању. На захтев странака може им се издати оверен препис записника, који има
снагу извршног решења донетог у управном поступку, а његова последица је обустављање
поступка у целини или делимично, о чему орган доноси решење.
26. ПРЕКИД ПОСТУПКА
Орган прекида поступак решењем ако:
1. законски заступник странке умре или изгуби процесну способност – док се странци не
постави привремени заступник или не одреди законски заступник;
2. законски заступник физичког лица не показује потребну пажњу у заступању – док орган
старатељства не одлучи о томе кога ће поставити за новог законског заступника;
3. странку заступа законски заступник чији су интереси супротни интересима странке или ако
противне странке заступа исти законски заступник – док орган старатељства не одлучи о томе кога
ће поставити за новог законског заступника
4. наступе правне последице стечаја – док стечајни управник не ступи у поступак.
Жалба против решења о прекиду поступка не одлаже извршење решења, а док је поступак
прекинут, не теку рокови за предузимање радњи у поступку, нити рок у коме је орган дужан да
изда решење.
 27. ОБУСТАВЉАЊЕ ПОСТУПКА
Поступак се обуставља ако орган нађе да нема услова да се даље води, а закон не налаже да се
поступак настави. Орган обуставља поступак решењем.
28. ТОК ПОСТУПКА ДО ДОНОШЕЊА РЕШЕЊА
Управни поступак подразумева низ радњи које се обављају у току поступка, а које имају за циљ
утврђивање правно релевантног чињеничног стања на основу којег се одлучује управна ствар и
доноси решење (по захтеву странке или по службеној дужности).
НАЧИН УТВРЂИВАЊА ЧИЊЕНИЦА У ПОСТУПКУ
При покретању поступка странка не мора да прибави доказе које може да прибави орган, нити
уверења и друге исправе које органи нису дужни да издају. Међутим, ако се не ради о
чињеницама које су општепознате, странка је дужна да за своје наводе предложи доказе и да их
поднесе органу, ако је могуће. Такође, чињенично стање на коме заснива свој захтев странка је
дужна да изнесе тачно, потпуно и одређено.
ДУЖНОСТ ОРГАНА ДА ПРИБАВИ ПОДАТКЕ ПО СЛУЖБЕНОЈ ДУЖНОСТИ
Орган је дужан да по службеној дужности, у складу са законом, врши увид, прибавља и обрађује
податке о чињеницама о којима се води службена евиденција, а који су неопходни за одлучивање.
Орган који води поступак дужан је да хитно затражи податке, од другог органа, а замољени орган
да бесплатно уступи податке у року од 15 дана, ако није друкчије прописано.
Ако се тражени подаци могу добити електронским путем, замољени орган их доставља у
најкраћем року. У поступку који се покреће по захтеву странке орган може да врши увид,
прибавља и обрађује личне податке о чињеницама о којима се води службена евиденција када је
то неопходно за одлучивање, осим ако странка изричито изјави да ће те податке прибавити сама.
С тим у вези, у случају када странка у року не поднесе личне податке неопходне за одлучивање
органа, захтев за покретање поступка се сматра неуредним.
ПРИБАВЉАЊЕ И УСТУПАЊЕ ПОДАТАКА О ЧИЊЕНИЦАМА О КОЈИМА СЕ ВОДИ
СЛУЖБЕНА ЕВИДЕНЦИЈА У ИНФОРМАЦИОНОМ СИСТЕМУ еЗуп
Начин прибављања и уступање података нeoпхoдних зa oдлучивaњe у упрaвнoм пoступку, ближе
су уређени Уредбом о прибављању и уступању података о чињeницaмa o кojимa сe вoди службена
евиденција.
НАЧИН ПРИСТУПА СЛУЖБЕНОЈ ЕВИДЕНЦИЈИ
Oргaн кojeм су пoтрeбни пoдaци зa oдлучивaњe у упрaвнoм пoступку пoднoси писaни зaхтeв дa му
oргaн кojи je нaдлeжaн дa вoди oдгoвaрajућу службeну eвидeнциjу oмoгући трajни и нeпрeкидaн
приступ eвидeнциjи и пoтрeбним пoдaцимa.
Овај зaхтeв сaдржи инфoрмaциje: o упрaвним ствaримa o кojимa тaj oргaн oдлучуje, o прaвнoм
oснoву кojим je утврђeнa нaдлeжнoст дa рeшaвa у упрaвним ствaримa и o пoдaцимa кojи су
пoтрeбни зa oдлучивaњe у свaкoj oд тих упрaвних ствaри.
Oргaн кojи вoди службeну eвидeнциjу дужaн je дa o зaхтeву oдлучи у рoку oд 8 рaдних дaнa oд
дaнa њeгoвoг дoстaвљaњa, дa пoднoсиoцу зaхтeвa дoстaви oбaвeштeњe o мoгућeм нaчину
прибaвљaњa, oднoснo уступaњa и дoстaвљaњa пoдaтaкa и дa му, бeз oдлaгaњa, a нajкaсниje у рoку
oд три рaднa дaнa oд дoнoшeњa пoзитивнe oдлукe o зaхтeву, oмoгући приступ пoтрeбним
пoдaцимa.
Само изузетно, када утврди дa нису испуњeни прoписaни услoви зa oдoбрeњe зaхтeвa, орган који
води евиденцију мoжe дa oдлучи дa зaхтeв oдбиje, при чему у образложењу детаљно мора
навести чињeницe нa oснoву кojих je утврдиo пoстojaњe рaзлoгa зa oдбиjaњe зaхтeвa.
НАЧИН ПРИБАВЉАЊА, ОДСТУПАЊА И ДОСТАВЉАЊА ПОДАТАКА
Oргaн кojeм су пoдaци пoтрeбни мoжe дa прибaвљa пoдaткe eлeктрoнским путeм, физичким
увидoм у службeну eвидeнциjу или упитoм oргaну кojи вoди службeну eвидeнциjу.
За прибављање, односно уступање података руководиоци оба органа (и оног који прибавља и оног
који уступа) овлашћују службена лица, а решења о именовању дoстaвљajу jeдни другимa и oргaну
нaдлeжнoм зa пoслoвe рaзвoja eлeктрoнскe упрaвe.
Oргaн je дужaн дa, приликoм приjeмa зaхтeвa стрaнкe, стрaнку, у oбрaсцу зaхтeвa кojим сe пoкрeћe
упрaвни пoступaк, oднoснo у пoсeбнoм прилoгу кojи чини сaстaвни дeo тoг oбрaсцa или нa други
пoгoдaн нaчин у писaнoм oблику:
1) oбaвeсти o свим пoдaцимa кoje je у склaду сa зaкoнoм пoтрeбнo прибaвити зa пoтрeбe
вoђeњa упрaвнoг пoступкa и o oбaвeзи oргaнa дa пo службeнoj дужнoсти прибaви пoдaткe
из службeних eвидeнциja;
2) oмoгући стрaнци дa изjaви сaглaснoст зa oбрaду пoдaтaкa o личнoсти из службeних
eвидeнциja, oднoснo дa изjaви дa ћe тe пoдaткe прибaвити сaмa;
3) oбaвeсти o пoтрeбним пoдaцимa кoje je у склaду сa зaкoнoм пoтрeбнo прибaвити зa
пoтрeбe вoђeњa упрaвнoг пoступкa, a кojи сe oднoсe нa трeћe лицe (члaн пoрoдицe,
oднoснo члaн пoрoдичнoг дoмaћинствa и сл.), кao и o тoмe дa je приступ тим пoдaцимa
мoгућ сaмo нa oснoву изричитoг пристaнкa тoг лицa, у склaду сa зaкoнoм.
Oвлaшћeнo службeнo лицe нeћe прибaвљaти личнe пoдaткe o чињeницaмa o кojимa сe вoди
службeнa eвидeнциja кojи су нeoпхoдни зa oдлучивaњe, само aкo je стрaнкa изричитo изjaвилa дa
ћe тe пoдaткe прибaвити сaмa.

ПРИБАВЉАЊЕ И ДОСТАВЉАЊЕ ПОДАТАКА ЕЛЕКТРОНСКИМ ПУТЕМ

Прибaвљaњe и дoстaвљaњe пoдaтaкa из службeних eвидeнциja eлeктрoнским путeм врши сe из
свих eвидeнциja кoje сe вoдe цeнтрaлизoвaнo у eлeктрoнскoм oблику преко вeб-сeрвисa.
Oргaни кojи вoдe службeнe eвидeнциje успoстaвљajу тeхничкe услoвe зa прибaвљaњe и
дoстaвљaњe пoдaтaкa eлeктрoнским путeм, a oргaн нaдлeжaн зa усклaђивaњe и унaпрeђивaњe
рaзвoja и функциoнисaњa ИС, oргaнa АП, oргaнa ЈЛС и jaвних служби, прeкo ИС нa Пoртaлу eУпрaвa
РС oбeзбeђуje њихoву рaзмeну, путeм eлeктрoнскe услугe зa прибaвљaњe и дoстaвљaњe пoдaтaкa.
Oвлaшћeнo лицe oргaнa кojeм су пoтрeбни пoдaци зa oдлучивaњe у упрaвнoм пoступку при свaкoм
приступу пoдaцимa упућуje упит зa приступ кojи сaдржи пoдaткe o:
 идeнтитeту oвлaшћeнoг лицa;
 упрaвнoм пoступку кojи сe вoди и брojу прeдмeтa зa чиje рeшавaњe je нeoпхoднo
приступити пoдaцимa;
 дaтуму и врeмeну приступa;
 пoтрeбним пoдaцимa
Oвлaшћeнo службeнo лицe oргaнa кojeм су пoтрeбни пoдaци зa oдлучивaњe у УП прeузимa
пoдaткe преко eлeктрoнских услугa зa прибaвљaњe и дoстaвљaњe пoдaтaкa и oни пoстajу сaстaвни
дeo списa прeдмeтa, тaкo штo сe прeузимajу у инфoрмaциoни систeм oргaнa. Међутим, aкo
тeхничкe мoгућнoсти нe oмoгућaвajу прeузимaњe, oвлaшћeнo службeнo лицe штaмпa дoкумeнт сa
пoдaцимa из службeнe eвидeнциje и o тoмe стaвљa бeлeшку у спису прeдмeтa.

ЧУВАЊЕ ЗАШТИТА И СИГУРНОСТ ПОДАТАКА У ИС eЗУП

Нaдлeжни oргaн oдгoвoрaн je зa чувaњe, зaштиту и сигурнoст пoдaтaкa у oквиру инфoрмaциoнoг
систeмa eЗУП, штo нaрoчитo пoдрaзумeвa:
 1) зaштиту oд нeoвлaшћeнoг приступa рeсурсимa кojи су прeдмeт зaштитe, њихoвo
нeoвлaшћeнo кoришћeњe или мaнипулaциje бaзoм пoдaтaкa инфoрмaциoнoг систeмa oд стрaнe
интeрних и eкстeрних кoрисникa;
2) зaштиту интeгритeтa пoдaтaкa, њихoву рaспoлoживoст и нeoвлaшћeни увид у пoвeрљивe
пoдaткe;
3) зaштиту инфoрмaциoнoг систeмa eЗУП oд злoнaмeрних сoфтвeрa;
4) oсигурaњe прeнoсa пoдaтaкa крoз инфoрмaциoни систeм eЗУП интeрним и eкстeрним
кoрисницимa;
5) чувaњe пoдaтaкa и упрaвљaњe сигурнoсним кoпиjaмa бaзe пoдaтaкa у oквиру
инфoрмaциoнoг систeмa;
6) oсигурaњe кoнтинуитeтa aктивнoсти у случajу пoжaрa, пoплaвe, зeмљoтрeсa или другe
нeпoгoдe кoja сe смaтрa рeзултaтoм вишe силe и кoja дoвoди дo нeуoбичajeнoг прeкидa у рaду
инфoрмaциoнoг систeмa;
7) пoврaћaj сaчувaних пoдaтaкa у случajу губиткa, oштeћeњa или уништeњa рaчунaрскe
oпрeмe инфoрмaциoнoг систeмa;
8) инстaлирaњe сoфтвeрскe нaдoгрaдњe рaди уклaњaњa сигурнoсних прoблeмa кojи сe
устaнoвe у инфoрмaциoнoм систeму или нa пoвeзaнoм сoфтвeру;
9) прaћeњe сигурнoсних инцидeнaтa у инфoрмaциoнoм систeму рaди прeдузимaњa
кoрeктивних мeрa;
10) упрaвљaњe сигурнoсним инцидeнтимa, eдукaциja и oбукa свих oвлaшћeних oсoбa рaди
стицaњa пoтрeбних знaњa o чувaњу и сигурнoсти пoдaтaкa;
11) физички приступ и зaштитa бaзe пoдaтaкa у oквиру инфoрмaциoнoг систeмa и рaчунaрскe
oпрeмe;
12) oдржaвaњe рaчунaрскe oпрeмe инфoрмaциoнoг систeмa;
13) примeну и других мeрa зaштитe прeдвиђeнe Aктoм o бeзбeднoсти ИКT систeмa oд
пoсeбнoг знaчaja, кao и прoписимa o инфoрмaциoнoj бeзбeднoсти.

МЕРЕ ЗАШТИТЕ ПРИСТУПА ИС eЗУП

Meрe зaштитe приступa инфoрмaциoнoм систeму eЗУП jeсу:
1) aутeнтикaциja – кoja прeдстaвљa прoцeс утврђивaњa идeнтитeтa oсoбe кoja жeли дa
приступи инфoрмaциoнoм систeму eЗУП;
2) aутoризaциja – кoja прeдстaвљa прaвo приступa и дoзвoљeних oпeрaциja зa aутeнтикoвaнo
лицe;
3) зaштитa тajнoсти – штo пoдрaзумeвa шифрoвaњe пoдaтaкa у циљу спрeчaвaњa
нeoвлaшћeнoг увидa;
4) нeпoрицaњe oдгoвoрнoсти – штo пoдрaзумeвa oбeзбeђeњe дoкaзa дa je нeкo извршиo
oдрeђeну рaдњу, oднoснo трaнсaкциjу.
Пoдрaзумeвa oбaвeзну примeну квaлификoвaних eлeктрoнских сeртификaтa зa приступ
инфoрмaциoнoм систeму eЗУП и aутeнтикaциjу трaнсaкциja, кao и зa aутeнтикaциjу приступa вeб-
сeрвисимa.

ПРИСТУП ИС eЗУП
Нaдлeжни oргaн упрaвљa кoрисничким нaлoзимa, прaвимa приступa и кoрисничким лoзинкaмa зa
кoрисникe ИС eЗУП, а дужaн je дa oбeзбeди приступ пoдaцимa у oквиру ИС eЗУП сaмo oд стрaнe
oвлaшћeних лицa, тако да свaки приступ инфoрмaциoнoм систeму мoрa бити aутoмaтски
зaбeлeжeн jeдинствeним идeнтификaтoрoм лицa/oргaнa, сa тaчним врeмeнoм приступa. O
сaзнaњимa у вeзи сa пoкушajимa нeoвлaшћeнoг приступa инфoрмaциoнoм систeму eЗУП
aдминистрaтoри нaдлeжнoг oргaнa дужни су дa oбaвeстe oвлaшћeнo лицe.
ФИЗИЧКА ЗАШТИТА И ЧУВАЊЕ БЕЗБЕДНОСНИХ КОПИЈА ИС eЗУП
Нaдлeжни oргaн oбeзбeђуje физичку зaштиту пoдaтaкa, фoрмирaњeм сeкундaрнe бaзe пoдaтaкa и
сeкундaрнoг рaчунaрскoг систeмa. Сeкундaрнa бaзa пoдaтaкa и сeкундaрни рaчунaрски систeм
мoрajу бити удaљeни oд мeстa нa кoмe сe нaлaзи примaрни инфoрмaциoни систeм. Ове локације
мoрajу бити нa aдeквaтaн нaчин зaштићeнe oд пoжaрa и пoплaвa, кao и да имaју 24-сaтни
бeзбeднoсни систeм. Приступ лoкaциjaмa нa кojимa сe нaлaзe бaзe пoдaтaкa инфoрмaциoнoг
систeмa и где се чувajу бeзбeднoснe кoпиje могу имати сaмo oвлaшћeнa лицa.
ОДРЖАВАЊЕ, ПОПРАВКА И ПОВЛАЧЕЊЕ ИЗ УПОТРЕБЕ ОПРЕМЕ ЗА РАД ИС eЗУП

Нaдлeжни oргaн oбeзбeђуje oдржaвaњe рaчунaрскe oпрeмe кoja сe кoристи зa ИС, a у случajу
пoпрaвки, прeтхoднo спрeмa бeзбeднoснe кoпиje пoдaтaкa, кaкo би сe спрeчиo губитaк пoдaтaкa.
Oдржaвaњe и пoпрaвкa рaчунaрскe oпрeмe врши сe искључивo пoд нaдзoрoм oвлaшћeних лицa
нaдлeжнoг oргaнa. У случajу пoвлaчeњa рaчунaрскe oпрeмe из ИС, сви пoдaци прeтхoднo мoрajу
бити трajнo и сигурнo избрисaни, пoд нaдзoрoм oвлaшћeних лицa нaдлeжнoг oргaнa.

ФИЗИЧКИ УВИД У ПОДАТКЕ О КОЈИМА СЕ ВОДИ СЛУЖБЕНА ЕВИДЕНЦИЈА

Oвлaшћeнo службeнo лицe дужнo je дa oргaну кojи je нaдлeжaн дa вoди службeну eвидeнциjу
дoстaви нajaву o нeoпхoднoсти дa изврши увид у oдгoвaрajућe пoдaткe и о томе:
1) сaстaвљa и пoтписуje бeлeшку у спису прeдмeтa кoja сaдржи: имe oвлaшћeнoг службeнoг
лицa, дaтум и врeмe увидa и прибaвљeнe пoдaткe;
2) дoстaвљa писaну инфoрмaциjу oргaну кojи je нaдлeжaн дa вoди службeну eвидeнциjу o
извршeнoм физичкoм увиду у пoдaткe o кojимa сe вoди службeнa eвидeнциja, кoja сaдржи: имe
oвлaшћeнoг службeнoг лицa кoje je извршилo увид, oргaн у кoмe je службeнo лицe зaпoслeнo,
сврхa увидa, брoj прeдмeтa нa кojи сe увид oднoси, пoдaци кojи су прибaвљeни, дaтум и врeмe
увидa.
УПИТ ОРГАНУ КОЈИ ВОДИ СЛУЖБЕНУ ЕВИДЕНЦИЈУ
Упит зa пoдaткe и пoдaци из службeнe eвидeнциje мoгу сe дoстaвити eлeктрoнскoм пoштoм или у
пaпирнoм oблику. Aкo сe упит и пoдaци дoстaвљajу eлeктрoнскoм пoштoм, дoкумeнт je пoтрeбнo
пoтписaти квaлификoвaним eлeктрoнским пoтписoм или нa други нaчин нeсумњивo утврдити дa je
упит oднoснo пoдaткe дoстaвилo oвлaшћeнo службeнo лицe.
Упит зa пoдaткe, пoрeд нaзивa oргaнa и пoдaтaкa o oвлaшћeнoм службeнoм лицу, мoрa дa сaдржи
инфoрмaциje: o упрaвнoj ствaри o кojoj сe oдлучуje, брojу прeдмeтa нa кojи сe упит oднoси и
пoтрeбним пoдaцимa.
НЕПОСРЕДНО ОДЛУЧИВАЊЕ
Орган може непосредно да одлучи о управној ствари:
1. ако је чињенично стање утврђено на основу чињеница и доказа које је странка изнела у
захтеву или на основу општепознатих чињеница или чињеница које су познате органу;
2. ако чињенично стање може да се утврди на основу података из службених евиденција, а
странка не мора да се изјасни ради заштите њених права и правних интереса;
3. ако се доноси усмено решење, а чињенице на којима се оно заснива су учињене
вероватним и ако је то посебним законом одређено.
У поступку непосредног одлучивања од странке се не узима изјава и не води испитни поступак.
ПРИВРЕМЕНЕ МЕРЕ
Орган може привремену меру одредити у складу са законом (посебним законом у одређеној
управној области који утврђује привремене мере), о чему доноси привремено решење које издаје
без одлагања.
ИСПИТНИ ПОСТУПАК
Испитни поступак води се ако у поступку непосредног одлучивања не могу да се утврде чињенице
које су од значаја за поступање у управној ствари или ако странкама мора да се пружи прилика да
се изјасне ради заштите њихових права и правних интереса. Странка има право да се у испитном
поступку изјасни о чињеницама које су изнете и о понуђеним доказима, да учествује у извођењу
доказа, поставља питања другим странкама, сведоцима и вештацима, износи чињенице које су од
значаја за поступање у управној ствари, предлаже доказе, износи правне тврдње и побија тврдње
које се не слажу с њеним. У овом поступку орган је дужан да упозори странку, сведока и вештака
да могу да ускрате давање изјаве, односно сведочење или вештачење под условима прописаним
овим законом, као и да је давање лажног исказа кривично дело. У испитном поступку странци
мора да се пружи прилика да се изјасни о чињеницама које су од значаја за поступање у управној
ствари.
ПРЕТХОДНО ПИТАЊЕ
Постоји ако орган наиђе на питање без чијег решења не може да одлучи о управној ствари, а које
чини самосталну правну целину и за чије решавање је надлежан суд или други орган. У том
случају, орган може сам да расправи претходно питање или да прекине поступак док суд или
други орган не реше претходно питање. Одлука органа о претходном питању има правна дејства
само у поступку у коме је орган расправио претходно питање.
Орган је дужан да прекине поступак ако се претходно питање тиче постојања кривичног дела или
брака, утврђивања родитељства и у другим случајевима одређеним законом или ако се пред
судом или другим органом већ решава претходно питање, при чему наставља поступак када буде
донето коначно решење надлежног органа или правноснажна одлука надлежног суда о
претходном питању.
Покретање поступка у коме се решава претходно питање може бити по службеној дужности или
на захтев странке. Када се поступак у коме се решава претходно питање покреће по службеној
дужности, орган који је прекинуо поступак тражи од суда или другог органа да покрене поступак, а
када се овај поступак покреће на захтев странке, орган који је прекинуо поступак налаже једној од
странака да у одређеном року тражи од надлежног органа покретање поступка по претходном
питању и да му о томе поднесе доказ. Последице непоступања странке на овај начин сматра се
њеним одустанком од захтева, након чега орган решењем обуставља поступак.
УСМЕНА РАСПРАВА
Усмена расправа подразумева низ процесних радњи које орган предузима у управној ствари са
циљем разјашњења стања ствари и она може бити факултативна и обавезна.
ОБАВЕЗНА - када у поступку учествују противне странке или када мора да се изврши увиђај или
саслуша сведок или вештак.
ФАКУЛТАТИВНА - у случају када је овлашћеном службеном лицу остављено да с обзиром на
околности конкретног случаја одлучи да ли је то корисно за разјашњење управне ствари.

Када је усмена расправа заказана, орган предузима све да се она не одуговлачи и не одлаже и
оконча на првом рочишту, а у том циљу дужан је да најмање осам дана пре рочишта позив достави
странкама и другим лицима чије је присуство потребно на рочишту.
По правилу, усмена расправа је јавна, али овлашћено службено лице може, по службеној
дужности или на предлог странке или другог учесника у поступку, да искључи јавност на целој
усменој расправи или њеном делу у случају:
 1. ако се расправља о чињеницама које представљају тајне податке сагласно закону или
пословну тајну;
2. ако то захтевају интереси јавног реда или разлози морала;
3. ако се расправља о односима у породици;
4. ако постоји озбиљна и непосредна опасност да усмена расправа буде ометана.
Изостанак странке са усмене расправе одлаже одржавање усмене расправе само у случају ако није
утврђено да јој је позив уредно достављен.
Усмена расправа одржава се у седишту органа или на месту увиђаја, а може да се одржи и изван
седишта органа, ако се тако знатно смањују трошкови или то погодује темељнијем, бржем и
лакшем расправљању.
29. ДОКАЗИВАЊЕ ЧИЊЕНИЦА
Доказивање се врши са циљем стицања уверења о постојању одређених чињеница од којих
зависи доношење одлуке.
Чињенице које су од значаја за поступање у управној ствари утврђују се доказима. Орган почиње
доказивање када установи које су чињенице од значаја за поступање у управној ствари, и које од
њих су евентуално спорне, с тим да се не доказују општепознате (ноторне) чињенице и чињенице
чије постојање закон претпоставља (законске претпоставке).
ИЗВОЂЕЊЕ ДОКАЗА ПРЕД ЗАМОЉЕНИМ ОРГАНОМ
Oрганом који води управни поступак може да одлучи, по службеној дужности или на предлог
странке, да се доказни поступак изведе пред замољеним органом, ако је извођење доказа пред
органом који води поступак неизводљиво или скопчано са несразмерним трошковима или
великим губитком времена.
Јавна исправа је исправа коју је у прописаном облику издао орган, у оквиру своје надлежности,
којом се доказује оно што се у њој утврђује или потврђује. Исту доказну вредност имају и друге
исправе које су прописима изједначене са јавном исправом. Микрофилмска или електронска
копија јавне исправе и репродукција копије јавне исправе изједначени су у поступку доказивања
са јавном исправом, ако их је издао орган у границама своје надлежности.
Ограничење трајања, смањење или губитак доказне вредности јавне исправе. Кад промена
правних чињеница за потребе доказивања може се прибавити нова јавна исправа. Истовремено,
ако је на јавној исправи нешто прецртано, остругано, избрисано или уметнуто или ако она има
друге спољне недостатке, овлашћено службено лице цени, с обзиром на околности случаја, да ли
је доказна вредност јавне исправе престала или је смањена и колико.
Неправилност јавне исправе и копије јавне исправе - закон дозвољава доказивање да су у јавној
исправи или копији јавне исправе чињенице неистинито потврђене или да је јавна исправа,
односно копија јавне исправе неисправно састављена.
Подношење исправа. Исправе подносе странке или их прибавља орган који води поступак. Ако је
подноси странка, исправа мора бити у оригиналу или микрофилмској или електронској копији или
репродукцији копије, или у овереном или обичном препису.

Међутим, ако није у оригиналу, овлашћено службено лице може захтевати да се покаже оригинал
исправе и када утврди да је препис веран оригиналу и о томе ставља службену белешку на
препису. Сматра се да је странка поднела исправу и кад обавести орган о томе у којој се службеној
евиденцији налази одговарајући запис који је доступан органу.
Дужност странке, трећег лица и органа да поднесу исправу. Овлашћено службено лице може
странци која се позива на исправу наложити да је поднесе, ако странка њоме располаже или може
да је прибави.
У случају када се исправа налази код противне странке која неће добровољно да је поднесе,
овлашћено службено лице јој може наложити да исправу поднесе на усменој расправи, а ако
странка упркос налогу не поднесе исправу, орган цени, с обзиром на околности случаја, од каквог
је то значаја за одлучивање о управној ствари.
Такође, ако се исправа налази код трећег лица које неће добровољно да је покаже, овлашћено
службено лице му може наложити да исправу покаже на усменој расправи, а пре тога трећем лицу
се пружа прилика да се изјасни. Странка која се позива на исправу која се налази код трећег лица
дужна је да том лицу накнади трошкове који су настали у вези с показивањем исправе.
Стране исправе које имају доказну вредност јавне исправе у држави у којој су издате имају, под
условом узајамности, доказну вредност као домаће јавне исправе, ако су прописано оверене. Уз
исправу састављену на страном језику прилаже се оверени превод, ако је потребно.
СВЕДОЦИ
Сведок може да буде свако лице које је способно да опази и саопшти чињеницу о којој треба да
сведочи, лице је дужно је да се одазове позиву за сведочење.
Лице које учествује у поступку као овлашћено службено лице не може бити сведок.
Не сме да се саслуша као сведок, лице које би сведочењем повредило обавезу чувања државне
тајне док га надлежни орган тога не ослободи.
Сведок има право да ускрати сведочење о:
1) појединим питањима ако би одговором изложио тешкој срамоти, знатној имовинској
штети или кривичном гоњењу себе, крвног сродника у правој линији, а у побочној линији до
трећег степена закључно, супружника, ванбрачног партнера, тазбинског сродника до другог
степена закључно, па и када је брачна заједница престала, старатеља или штићеника, усвојитеља
или усвојеника;
2) појединим питањима ако би одговором повредио право или обавезу да чува тајну
утврђену сагласно закону и прописима који уређују тајност података, односно пословну или
професионалну тајну;
3) чињеницама које је сазнао као пуномоћник, верски исповедник, лекар или вршећи други
позив, ако је обавезан да као тајну чува оно што је сазнао.
Саслушавање сведока се врши понаособ и без присуства осталих сведока. Овлашћено службено
лице може поново да саслуша сведока, а може и да суочи сведоке чији се искази не слажу.
Сведоци који због старости, болести или инвалидитета не могу да дођу на усмену расправу
саслушавају се у стану или другом објекту у коме бораве. Саслушању малолетног сведока
присуствује законски заступник.
Питања која се постављају сведоку морају да буду прецизна и разумљива, нису дозвољена питања
која садрже обману, којима се сведок наводи на одређени одговор или која произлазе из
претпоставке да је сведок рекао нешто што стварно није рекао. Сведоку се увек поставља питање
откуда му је познато оно што је изрекао. Питања сведоку најпре поставља овлашћено службено
лице, па странке или њихови заступници, преко овлашћеног службеног лица.
Новчана казна сведоку може се изрећи из законом утврђених разлога, и то:
1. ако уредно позвани сведок не дође на усмену расправу, а не оправда изостанак, ако се
удаљи без одобрења овлашћеног службеног лица (орган може наредити да се сведок принудно
доведе и да сноси трошкове довођења, може му изрећи и новчану казну до износа просечне
месечне зараде по запосленом, са порезима и доприносима, која је остварена у Републици Србији
у претходном месецу)
2. ако сведок дође на усмену расправу па неоправдано ускрати сведочење, може се новчано
казнити до износа просечне месечне зараде по запосленом, са порезима и доприносима, која је
остварена у Републици Србији у претходном месецу. Ако и после тога неоправдано ускрати
сведочење – до износа 2 просечне месечне зараде по запосленом, са порезима и доприносима,
која је остварена у Републици Србији у претходном месецу.
Новчана казна се изриче решењем, а орган поништава решење о новчаној казни ако сведок
накнадно оправда изостанак са усмене расправе, односно може да поништи решење о новчаној
казни ако сведок накнадно пристане да сведочи. Поред наведеног, орган може одлучити да
сведок накнади трошкове које је изазвао својим неоправданим изостанком или неоправданим
ускраћивањем сведочења.
ВЕШТАЧЕЊЕ
Вештачење се изводи када је за утврђивање или оцену неке чињенице потребно стручно знање
којим овлашћено службено лице не располаже. Овлашћено службено лице одређује једног или
више вештака. Вештачење се може поверити лицу које има одговарајуће образовање и стручно
знање, као и научној или стручној установи. Лице које не може бити сведок не може бити ни
вештак, а странци се пружа прилика да се изјасни о подобности вештака.
Дужност вештачења подразумева да је лице које је одређено за вештака дужно да дâ налаз и
мишљење.
Странка може захтевати изузеће вештака и ако сумња у његову стручност.
Правила вештачења. Овлашћено службено лице саопштава вештаку о којим чињеницама треба
да дâ налаз и мишљење. Ако вештачење није могуће на усменој расправи, изводи се изван ње, а
вештак саопштава налаз и мишљење на усменој расправи. Више вештака заједнички дају налаз и
мишљење, а ако се не слажу, одвојено их излажу. Вештачење се понавља, са истим или другим
вештацима, ако недостаци налаза и мишљења не могу да се отклоне поновним саслушавањем.
Саслушање и новчано кажњавање вештака спроводи се сходно правилима прописаних Законом
о општем управном поступку о саслушавању и кажњавању сведока.
ТУМАЧИ
Тумачи су лица која својим стручним знањем помажу остваривању комуникације са лицима чији је
матерњи језик други од језика на коме се води поступак, односно са лицима којима је потребна
помоћ у споразумевању са другим лицима.
Тумаче одређује овлашћено службено лице, а на њих се сходно примењују одредбе које се односе
на вештаке.
УВИЂАЈ
Увиђај се ради утврђивања неке чињенице потребно непосредно опажање овлашћеног службеног
лица. Увиђају може да присуствује странка и друга лица која су позивана од стране овлашћеног
службеног лица. Увиђај се изводи на рочишту (ако ствар може да се донесе без тешкоћа), иначе се
изводи тамо где се ствар налази.
Овлашћено службено лице може наложити да се снима цео увиђај или његов део, а снимак се
прилаже уз записник.
Држалац ствари, просторија или земљишта, који су предмет увиђаја мора дозволити увиђај, а
може да забрани увиђај само из разлога из којих сведок може да ускрати сведочење. Држаоцу
ствари надокнађује се штета коју увиђај проузрокује, о чему се доноси решење.
Против држаоца који неоправдано забрани увиђај примењују се мере као према сведоку који
неоправдано ускрати сведочење.
Увиђај у стану је дозвољен само уз сагласност држаоца стана или на основу писмене одлуке
надлежног суда.
Овлашћено службено лице не сме дозволити да се увиђај злоупотреби и повреди тајну утврђену
сагласно закону и прописима који уређују тајност података, односно пословну, професионалну,
научну или уметничку тајну.
ИЗЈАВА СТРАНКЕ
Изјава странке сматра се погодним и једностраним доказним средством за утврђивање чињеница,
али релативно непоузданим због заинтересованости странке за исход поступка.
Ово доказно средство у нашем закону који уређује општи управни поступак предвиђено као
супсидијерно.
ОБЕЗБЕЂЕЊЕ ДОКАЗА
У случају оправдане бојазни да неки доказ касније неће моћи да се изведе или да ће његово
касније извођење бити отежано, може да се изведе у току поступка или пре покретања поступка
(обезбеђење доказа). Обезбеђење доказа могуће је и после коначности или правноснажности
решења. Врши се по службеној дужности или на предлог странке или лица које има правни
интерес, а изводи се пред органом који је одлучио о предлогу за обезбеђење доказа.
О предлогу се одлучује без претходног изјашњења противне странке када постоји опасност од
одлагања.
Орган који води поступак одлучује решењем о предлогу за обезбеђење доказа. Кад се
обезбеђивање доказа предлаже пре покретања поступка или после коначности или
правноснажности решења, о предлогу одлучује орган на чијем се подручју налази ствар која треба
да се разгледа или борави лице које треба да се саслуша.

30. РЕШЕЊЕ И ЗАКЉУЧАК

Имамо две врсте управних аката: решење и закључак.
31. РЕШЕЊЕ
Решењем се одлучује о правима, обавезама или правним интересима странке, доношење решења
представља главну фазу управног поступка.
Решење доноси овлашћено службено лице, а ако оно није одређено, руководилац органа. Поред
тога, решење може донети и колегијални орган.
32. ЗАЈЕДНИЧКО РЕШЕЊЕ
Заједничко решење орган може донети уз претходну сагласност другог органа (у њему се наводи
акт којим је она дата), уз накнадну сагласност другог органа (орган сачињава решење и доставља
га са списима другом органу, који посебним актом даје сагласност, а решење је донето када је
други орган дао накнадну сагласност) или уз мишљење другог органа (решење не може да се
донесе док се мишљење не прибави).
Орган је дужан да претходну или накнадну сагласност или мишљење достави органу који доноси
решење, у року од 30 дана од дана пријема захтева, а ако не поступи у том року, сматраће се да је
дао сагласност, односно мишљење, осим ако посебним законом није друкчије предвиђено.
 33. ДЕЛИМИЧНО, ДОПУНСКО И ПРИВРЕМЕНО РЕШЕЊЕ
Делимично решење орган може донети када се у поступку одлучује о више питања, а само нека су
сазрела за одлучивање, па је целисходно да се о тим питањима реши посебним решењем.
Допунско решење орган доноси, на захтев странке или по службеној дужности, када ранијим
решењем није одлучено о свим питањима, те овим решењем решава о питањима о којима
претходно није одлучено.
Привремено решење орган доноси ако према околностима случаја треба да се пре окончања
поступка привремено уреде спорна питања или односи који се заснивају на чињеницама које су
познате у време доношења решења. Решењем којим се окончава поступак орган укида
привремено решење, ако законом није друкчије предвиђено.
Делимично, допунско и привремено решење, у погледу правних средстава и извршења, сматрају
се као самостална решења.
34. РЕШЕЊЕ КОЛЕГИЈАЛНОГ ОРГАНА
Колегијални орган доноси решење већином гласова укупног броја чланова, ако друкчије није
прописано, а код подељеног броја гласова, одлучује глас председавајућег колегијалног органа.
35. ОБЛИЦИ И ДЕЛОВИ РЕШЕЊА
Решење се доноси у писаном облику (електронски или папирни документ), а изузетно у усменом
облику.
Решење у писаном облику садржи увод, диспозитив (изреку), образложење, упутство о правном
средству, потпис овлашћеног службеног лица и печат органа или други вид потврде о
аутентичности.
Увод садржи назив и адресу органа који доноси решење и пропис о његовој надлежности, број и
датум решења, лично име или назив странке и њених заступника и њихово пребивалиште или
седиште и кратко назначење предмета поступка, као и лично име службеног лица и правни основ
његовог овлашћења.

Диспозитив садржи кратку и јасну одлуку, може се поделити у више тачака (назнака да жалба не
одлаже извршење решења и одлука о трошковима поступка).

Образложење мора да буде разумљиво и да садржи кратко излагање захтева странке, чињенично
стање и доказе на основу којих је оно утврђено, разлоге који су били одлучујући код оцене сваког
доказа, прописе и разлоге који, с обзиром на утврђено чињенично стање, упућују на одлуку из
диспозитива и разлоге зашто није уважен неки захтев или предлог. Ако је одлучено по слободној
оцени, образложење садржи и пропис који орган овлашћује на то, разлоге којима се руководио
при одлучивању и у којим границама и с којим циљем је применио овлашћење да одлучује по
слободној оцени. Ако жалба не одлаже извршење решења, образложење садржи и позивање на
закон који то предвиђа.
У упутству о правном средству странка се обавештава да ли против решења може да се изјави
жалба или покрене управни спор. Упутство садржи назив органа коме се жалба изјављује, назив
органа коме се жалба предаје и у ком року, висину таксе која се плаћа и да жалба може да се
изјави усмено на записник код органа против чијег решења се изјављује. Ако против решења може
да се покрене управни спор, упутство садржи назив и седиште суда коме се подноси тужба, рок у
коме се подноси тужба и висину таксе која се плаћа.
Странка којој је дато погрешно упутство о правном средству не сме да трпи штетне последице.
Када решење не садржи никакво упутство или је оно било непотпуно, странка може да поступи по
важећим прописима или да у року од осам дана од када је обавештена о решењу захтева допуну
решења.
Решење потписује овлашћено службено лице које га доноси, односно руководилац органа, а ако
га доноси колегијални орган, решење потписује председавајући, ако друкчије није прописано.
Изузетно, типско решење се не потписује, већ се уместо потписа ставља факсимил или
одштампано лично име овлашћеног службеног лица.
Решење у виду забелешке на спису. Решење може да садржи само диспозитив у виду забелешке
на спису ако се у мање значајним једностраначким управним стварима усваја захтев странке, а не
дира у јавни интерес или интерес трећих лица и ако друкчије није прописано.
Усмено решење. Усмено решење доноси се кад се предузимају хитне мере у јавном интересу, да
би се обезбедио јавни ред и мир и јавна безбедност или отклонила непосредна опасност по живот
или здравље људи или имовину. Међутим, на захтев странке, ако је поднет у року од 60 дана од
доношења усменог решења, орган мора да изради и достави странци писмено решење у року од
осам дана од постављања захтева.
36. ИСПРАВЉАЊЕ ГРЕШАКА У РЕШЕЊУ
У том смислу, орган увек може да исправи своје решење или његове оверене преписе и уклони
ове и друге очигледне нетачности.
Решење о исправци почиње да производи правна дејства од када и решење које се исправља, али
ако је исправка неповољна по странку, од када странка буде обавештена о исправци.
37. РОК ЗА ИЗДАВАЊЕ РЕШЕЊА
Издавање решења подразумева радње доношења и обавештавања странке о донетом решењу.
Кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у интересу странке, и
када се о управној ствари одлучује у поступку непосредног одлучивања, орган је дужан да изда
решење најкасније у року од 30 дана од покретања поступка.
С друге стране, кад је поступак покренут по захтеву странке или по службеној дужности, а у
интересу странке, и када се о управној ствари не одлучује у поступку непосредног одлучивања,
орган је дужан да изда решење најкасније у року од 60 дана од покретања поступка.
38. ЗАКЉУЧАК
Закључак је управни акт којим орган управља поступком и који се доноси кад овим законом није
одређено да се доноси решење. Закључак доноси када се одлучује о процесним и другим
споредним питањима, сматра споредном одлуком у управном поступку. Закључак се разликује од
решења у погледу форме, јер се доноси у усменом облику, а у писаном само када странка то
затражи или је то неопходно ради правилног вођења поступка. Закључак се разликује од решења
и у погледу могућности изјављивања жалбе. Против закључка није дозвољена жалба, нити се
може покренути управни спор, већ се може побијати жалбом, односно тужбом против решења.
39. ПРАВНА СРЕДСТВА
Како би се ове незаконитости и неправилности елиминисале из правног поретка и донело
законито и правилно решење, правила општег управног поступка предвиђају правна средства као
процесне радње којима се остварује овај циљ.
У односу на одлучујуће критеријуме разликујемо више врста правних средстава, и то:
1. Према тренутку када се могу користити разликујемо:
 редовна правна средства,
 ванредна правна средства.
 2. Према чињеници ко решава о правном средству разликујемо
o деволутивна правна средства,
o ремонстративна правна средства.
3. Према томе да ли одлажу извршење решења разликујемо
 суспензивна правна средства,
 несуспензивна правна средства.
4. Према томе да ли се могу против одређеног управног акта одвојено користити или само у
оквиру правног средства против неке друге одлуке:
 самостална правна средства,
 несамостална правна средства.

40. ПРИГОВОР
Право на приговор настаје због неиспуњења обавеза из управног уговора, због управне радње и
због начина пружања јавних услуга, ако не може да се изјави друго правно средство у управном
поступку.
У односу на то, одређен је и рок за изјављивање приговора, и то:
1) шест месеци од пропуштања органа да испуни обавезу из управног уговора;
2) 15 дана од предузимања управне радње или од пропуштања да се управна радња
предузме;
3) 15 дана од када се јавна услуга не пружа тако да обезбеди уредно и квалитетно, под
једнаким условима, остваривање права и задовољавање потреба корисника.
Приговор се изјављује руководиоцу органа на чије се поступање односи, који и одлучује о
приговору, који утврђује чињенично стање и испитује законитост и правилност поступања органа.
О приговору се одлучује решењем, које се издаје у року од 30 дана од пријема приговора.
Руководилац органа може да одбаци приговор који није благовремен или дозвољен, који је
изјавило неовлашћено лице и који није уређен у року који је одредио, затим да одбије приговор
ако није основан или да усваји приговор ако је основан.

Решењем којим се усваја приговор:

1. одређује се даљи начин испуњења обавеза органа из управног уговора и одлучује о
захтеву за накнаду штете – ако је приговор изјављен поводом управног уговора;
2. обуставља се предузимање управне радње и одређује начин на који се отклањају њене
последице или се налаже предузимање управне радње – ако је приговор изјављен због управне
радње;
3. налаже се предузимање законом одређених мера ради отклањања недостатака у пружању
јавне услуге – ако је приговор изјављен због начина пружања јавних услуга.

41. ЖАЛБА
Странка има право на жалбу против решења првостепеног органа, ако жалба није законом
искључена, (жалба је увек искључена против решења Владе).
Странка има право на жалбу и у случају ако решење није издато у законом одређеном року (тзв.
ћутање администрације), као и у другим законом прописаним случајевима.
Против првостепеног решења жалбу може поднети свако лице на чија права, обавезе или правне
интересе може да утиче исход управног поступка, у року у коме жалбу може поднети странка.
Такође, други органи и организације могу поднети жалбу против решења ако су на то овлашћени
законом.
Орган је дужан да лице коме је одбијен захтев за признавање својства странке обавести о решењу
које је донео.
Рок за жалбу је 15 дана од дана обавештавања странке о решењу, ако законом није друкчије
прописано, али ако орган не изда решење у законом прописаном року, жалба може да се поднесе
тек после истека рока за доношење решења, а најкасније у року од годину дана од истека тог рока.
Одложно дејство жалбе. Решење не може да се изврши док не истекне рок за жалбу, ако
законом није друкчије прописано. Поред тога, жалба одлаже извршење решења и док жалилац не
буде обавештен о решењу којим је одлучено о жалби, ако законом није друкчије прописано. Исто
тако када макар једна странка у поступку у коме учествују две или више странака са истим
захтевима изјави жалбу, она одлаже извршење решења према свакој од њих.
Одступања од одложног дејства жалбе. Усмено решење извршава се и пре истека рока за
жалбу и после подношења жалбе, док се решење (у писаном облику) само изузетно извршава пре
истека рока за жалбу, као и после подношења жалбе, ако би одлагање извршења странци нанело
ненадокнадиву штету или теже угрозило јавни интерес.
Одрицање од права на жалбу. Странка може да се одрекне права на жалбу од када је обавештена
о решењу до истека рока за жалбу. При томе, ако је у поступку учествовало више странака и лице
коме је одбијен захтев за признавање својства странке у првостепеном поступку, решење постаје
коначно и правноснажно тек када се сва та лица у овом року одрекну права на жалбу. Одрицање
од права на жалбу не може да се опозове.
буде обавештен о решењу којим је одлучено о жалби. У том случају поступак по жалби обуставља
се решењем које садржи и трошкове поступка по жалби. И одустанак од жалбе се не може
опозвати.

Разлози због којих решење може да се побија су вишеструки, а то може бити:

1) због тога што у њему није уопште или није правилно примењен закон, други пропис или
општи акт;
2) због тога што га је донео ненадлежни орган;
3) због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања;
4) због тога што је из утврђених чињеница изведен неправилан закључак о чињеничном
стању;
5) због повреде правила поступка;
6) због тога што су прекорачене границе овлашћења при одлучивању по слободној оцени или
због тога што решење није донето сагласно циљу због кога је то овлашћење дато;
7) због тога што није правилно примењено овлашћење за одлучивање по слободној оцени;
8) због тога што није донето сагласно гарантном акту.

Садржина жалбе је прописана законом и у њој се мора навести решење које се побија и означити
назив органа који га је донео, као и број и датум решења и потпис жалиоца. Жалба се не мора
посебно образложити, довољно да је жалилац у жалби изложи у ком је погледу незадовољан
решењем. У жалби се могу износити нове чињенице и нови докази, али је жалилац дужан да
образложи због чега их није изнео у првостепеном поступку. Сам поднесак не мора да се означи
као жалба, али ће се сматрати жалбом ако из његове садржине произлази јасна намера странке да
побија решење.
Предавање жалбе првостепеном органу. Жалба се по правилу предаје првостепеном органу, у
довољном броју примерака за орган и противну странку.
Ако је жалба предата другостепеном органу, он је одмах прослеђује првостепеном органу. Жалба
која је у року предата другостепеном органу сматра се благовременом.
Предавање жалбе другостепеном органу. Жалба која је поднета зато што решење није издато у
законом одређеном року предаје се другостепеном органу, кад првостепени орган не изда у
законом одређеном року уверење или другу исправу о чињеницама о којима се води службена
евиденција, кад првостепени орган у законом одређеном року не одлучи о захтеву за разгледање
списа и у другим случајевима који су законом предвиђени, жалба се предаје другостепеном
органу.

42. ПОСТУПАЊЕ ПРВОСТЕПЕНОГ ОРГАНА ПО ЖАЛБИ

Одбацивање жалбе. Када добије жалбу, првостепени орган је прво дужан да утврди да ли је
жалба дозвољена, благовремена и да ли је поднета од овлашћеног лица.
Одбацивање жалбе. Када добије жалбу, првостепени орган је прво дужан да утврди да ли је
жалба дозвољена, благовремена и да ли је поднета од овлашћеног лица. У случају да није
првостепени орган одбацује жалбу, а на исти начин ће поступити ако жалба није уредна, а
подносилац је не уреди у остављеном року. Жалба се не мора да садржи разлоге због којих се
решење побија, то не може бити разлог за њено одбацивање.
Против решења којим је жалба одбачена може да се изјави жалба у року од осам дана од
обавештавања странке о решењу, предаје се другостепеном органу који, ако сматра да је жалба
основана, истовремено одлучује и о жалби која је била одбачена.

Поништавање побијаног решења од стране првостепеног органа. Ако првостепени орган не

одбаци жалбу, може се упустити у наводе саме жалбе, али уз једно ограничење: он нема
могућност да одбије жалбу као неосновану, већ само може да поништи своје решење ако оно
садржи неки од Законом о општем управном поступку утврђених разлога за поништавање
коначног решења. И против решења којим је првостепени орган поништио побијано решење
странка има право жалбе, која се предаје другостепеном органу, који одлучује о жалби.

Достављање жалбе на одговор. Ако жалба не буде одбачена или побијано решење не буде
поништено од стране првостепеног органа, најпре се доставља противној странци на одговор, која
има рок не краћи од осам ни дужи од 15 дана да достави одговор.

Удовољавање жалбеном захтеву. Првостепени орган може да замени ожалбено решење како
би удовољио жалбеном захтеву и новим решењем побијано решење поништи, а затим и да
допуни поступак ако је то неопходно. Против новог решења може се поднети жалба, која се
предаје другостепеном органу.

Прослеђивање жалбе другостепеном органу. Ако првостепени орган не одбаци жалбу, не

поништи побијано решење, нити удовољи жалбеном захтеву, прослеђује жалбу другостепеном
органу у року од 15 дана од пријема жалбе, односно 30 дана од пријема жалбе ако је жалба
послата на одговор противној странци. Уз жалбу се прилажу списи, одговор противне странке на
жалбу и одговор првостепеног органа на жалбу. Првостепени орган је дужан да у одговору на
жалбу оцени све наводе жалбе.

43. ПОСТУПАЊЕ ДРУГОСТЕПЕНОГ ОРГАНА ПО ЖАЛБИ

Одлучивање о жалби. Другостепени орган решењем одбацује жалбу која није благовремена, није
дозвољена, коју је изјавило неовлашћено лице или која није уређена у року који је орган одредио.
 Ако жалбу не одбаци, другостепени орган може:
1. одбити жалбу;
2. поништити решење у целини или делимично и сам одлучити о управној ствари;
3. поништити решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак;
4. изменити решење.

Другостепени орган одлучује о жалби на основу чињеничног стања које је утврдио првостепени
орган или које је сам утврдио.

Границе испитивања побијаног решења. Другостепени орган испитује побијано решење у

границама жалбеног захтева, пошто претходно утврди да ли се жалбени захтев састоји од тражења
да се побијано решење измени, да се поништи у целини или делимично или да се поништи у
целини или делимично уз доношење новог решења којим се друкчије одлучује о управној ствари.
У раду по жалби, другостепени орган испитује постојање разлога за побијање решења који су
наведени у жалби, а по службеној дужности испитује постојање разлога за поништавање коначног
решења и надлежност првостепеног органа. При томе, другостепени орган може да усвоји
жалбени захтев и из разлога који нису наведени у жалби.

Измена побијаног решења у корист и на штету жалиоца. Другостепени орган може да измени
побијано решење у корист жалиоца и мимо жалбеног захтева, али само у оквиру захтева који је
жалилац поставио у првостепеном поступку и ако тиме не вређа право трећих лица. Такође,
дугостепени орган може да измени побијано решење на штету жалиоца, али само из
прописаних разлога за поништавање коначног решења или укидање решења.

Одбијање жалбе. Другостепени орган одбија жалбу ако нађе:

1) да је првостепени орган правилно спровео поступак и да је побијано решење законито и
правилно;
2) да је у првостепеном поступку било недостатака који нису утицали на законитост и
правилност побијаног решења;
3) да је побијано решење засновано на закону, али из других разлога, а не оних који су
наведени у образложењу решења.

Ако одбије жалбу из неког од наведених разлога, другостепени орган може у образложењу свог
решења да се позове на наводе из образложења првостепеног решења.

Поништавање побијаног решења и одлучивање о жалбеном захтеву или управној ствари -

може доћи због било које битне повреде правила поступка, повреде прописа о надлежности,
грешке у примени материјалног прописа или због грешке у целисходности.
Уколико је другостепени орган става да ће недостатке првостепеног поступка брже и
економичније отклонити првостепени орган, он ће својим решењем поништити првостепено
решење и вратити предмет првостепеном органу на поновни поступак. У том случају,
другостепени орган је дужан да својим решењем укаже првостепеном органу у ком погледу треба
допунити поступак, а првостепени орган је дужан у свему да поступи по другостепеном решењу и
да, без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од пријема предмета, донесе ново решење.
Против новог решења странка има право на жалбу.
Измена побијаног решења - подразумева овлашћење другостепеног органа да се управна ствар
реши другачије него што је то учинио првостепени орган.
Жалба кад првостепени орган није издао решење у законом одређеном року - другостепени
орган ће прво захтевати од првостепеног органа да саопшти зашто благовремено није издао
решење, уколико је то из оправданог разлога, продужиће рок за издавање решења за онолико
колико је трајао оправдани разлог, а најдуже за 30 дана.

Ако другостепени орган нађе да не постоји оправдани разлог због кога решење није издато у
законом одређеном року, може сам да одлучи о управној ствари или да наложи првостепеном
органу да изда решење у року не дужем од 15 дана.
У случају да првостепени орган поново не изда решење у року који је одредио другостепени орган,
онда сам одлучује о управној ствари.

Рок за одлучивање о жалби. Решење којим се одлучује о жалби издаје се без одлагања, а
најкасније у року од 60 дана од када је предата уредна жалба, изузев ако законом није прописан
краћи рок.

44. ПОСЕБНИ СУЛУЧАЈЕВИ УКИДАЊА И МЕЊАЊА РЕШЕЊА ВАНРЕДНА

ПРАВНА СРЕДСТВА

Једина заштита против коначног решења јесте покретање управног спора пред належним судом, а
након тога настаје правноснажност решења и генерално гледано, он се не може поништавати,
мењати и укидати.
Уколико решење садржи одређену незаконитост. Aко се ради о тежој повреди закона, омогућена
је употреба ванредних правних средстава, односно посебних случајева укидања и мењања
решења.

Посебни случајеви укидања и мењања решења су:

1. мењање и поништавање решења у вези са управним спором;
2. понављање поступка;
3. поништавање коначног решења;
4. укидање решења;
5. поништавање, укидање и мењање правноснажног решења на препоруку
Заштитника грађана.

Рок за издавање решења. Решење донесено у поновљеном поступку, о поништавању коначног

решења и укидању решења издаје се најкасније у року од 60 дана од покретања поступка.

Правна средства. Против решења донесених у посебним случајевима уклањања и мењања

решења, изузев у случају мењања и поништавања решења у вези са управним спором, може се
поднети жалба. Жалба није дозвољена само изузетно, и то против решења којим се дозвољава
понављање поступка.

Дужност обавештавања. Орган који сазна за решење које садржи разлог за понављање
поступка или за поништавање и укидање решења дужан је да о томе одмах обавести орган који је
надлежан да по службеној дужности покрене одговарајући поступак, као и јавног тужиоца.
 45. МЕЊАЊЕ И ПОНИШТАВАЊЕ РЕШЕЊА У ВЕЗИ СА УПРАВНИМ
СПОРОМ
Орган против чијег решења је благовремено покренут управни спор може до окончања управног
спора, ако уважава све захтеве тужбе, поништити или изменити своје решење из разлога због
којих би суд могао да поништи то решење, ако се тиме не вређа право странке у управном
поступку или трећег лица.
46. ПОНАВЉАЊЕ ПОСТУПКА
Разлози за понављање поступка. Поступак који је окончан решењем против којег не може да се
изјави жалба (коначно решење) понавља се:
1) ако се сазна за нове чињенице или стекне могућност да се изведу нови докази који би,
могли да доведу до друкчијег решења;
2) ако се решење повољно по странку заснива на неистинитим тврдњама странке којима је
овлашћено службено лице доведено у заблуду;
3) ако је решење донело или водило водило поступак неовлашћено лице, или лице које је
морало бити изузето;
4) ако колегијални орган није одлучивао у прописаном саставу или ако за решење није
гласала прописана већина чланова колегијалног органа;
5) ако лицу које је могло да има својство странке није пружена прилика да учествује у
поступку;
6) ако странка није била заступана сагласно закону;
7) ако странци или другом учеснику у поступку није омогућено да прати ток поступка (није
било тумача или преводиоца)
8) ако је решење донето на основу лажне исправе или лажног исказа сведока или вештака
или као последица другог кривичног дела;
9) ако се решење заснива на пресуди суда или одлуци другог органа која је касније
правноснажно преиначена, укинута или поништена;
10) ако је надлежни орган накнадно и у битним тачкама друкчије правноснажно одлучио о
претходном питању на коме је решење засновано;
11) ако је Уставни суд у истој управној ствари, у поступку по уставној жалби, утврдио повреду
или ускраћивање људског или мањинског права и слободе зајемчене Уставом, а истовремено није
поништио оспорено решење;
12) ако је Европски суд за људска права у истој управној ствари накнадно утврдио да су права
или слободе подносиоца представке повређена или ускраћена.

Разлог за понављање поступка на захтев странке уколико није без своје кривице могла да их
изнесе у ранијем поступку се односе на:
 сазнање нових чињеница или могућност да се изведу нови докази који би, могли да
доведу до друкчијег решења;
 решење повољно по странку заснивано на неистинитим тврдњама странке којима је
овлашћено службено лице доведено у заблуду;
 решење донето од неовлашћеног лица, или у коме је поступак водило или у њему
одлучивало неовлашћено лице или лице које је морало бити изузето;
 онемогућавање странци или другом учеснику у поступку да прати ток поступка супротно
одредбама о превођењу и тумачима.

Разлози који не могу бити разлози за понављање поступка ако их је странка без успеха
изнела у ранијем поступку се односе на:
  (а) решење донето од неовлашћеног лица, или у коме је поступак водило или у њему
одлучивало неовлашћено лице или лице које је морало бити изузето;
 (б) колегијални орган који није одлучивао у прописаном саставу или за чије решење није
гласала прописана већина чланова;
 (в) онемогућавање лицу које је могло да има својство странке да учествује у поступку;
 (г) заступање странке супротно закону;
 (д) онемогућавање странци или другом учеснику у поступку да прати ток поступка
супротно одредбама о превођењу и тумачима.

Иницијатива за понављање поступка. Понављање поступка може да захтева странка, а орган

који је донео коначно решење може да понови поступак по службеној дужности.

Рокови за понављање поступка. Странка може да захтева понављање поступка у року од 90 дана
од сазнања за разлог за понављање, односно у року од шест месеци од објављивања одлуке
Уставног суда или Европског суда за људска права у „Службеном гласнику Републике Србије”. Ови
рокови важе и ако се поступак понавља по службеној дужности. Када истекне пет година од када
је странка обавештена о коначном решењу, више не може да се захтева понављање поступка,
нити орган може да понови поступак по службеној дужности.

Захтев за понављање поступка. Захтев за понављање поступка увек се предаје првостепеном

органу, а странка у њему мора да учини вероватним разлоге због којих захтева понављање
поступка. Након тога, првостепени орган доставља захтев са списима другостепеном органу, ако је
тај орган надлежан да одлучује о захтеву.

Одлагање извршења решења. Захтев за понављање поступка не одлаже извршење коначног

решења.

Решавање о понављању поступка. Надлежан орган за одлучивање о захтеву за понављање

поступка је онај који је донео коначно решење, а исти ће и поновити поступак.
Надлежни орган решењем одбацује захтев који није благовремен, није дозвољен или који је
изјављен од неовлашћеног лица или у коме разлог за понављање поступка није учињен
вероватним.
Решење којим се дозвољава понављање поступка одлаже извршење коначног решења.
По понављању поступка, надлежни орган може оставити на снази коначно решење или донети
ново решење којим се, с обзиром на околности случаја, коначно решење поништава или укида.

47. ПОНИШТАВЊЕ КОНАЧНОГ РЕШЕЊА

Другостепени орган или надзорни орган решењем ће на захтев странке или по службеној
дужности у целини или делимично поништити коначно решење:
1) ако је донето у ствари из судске надлежности или у ствари о којој се не одлучује у
управном поступку;
2) ако би се његовим извршењем могло проузроковати неко кривично дело;
3) ако његово извршење уопште није могуће;
4) ако је донето без захтева странке, а странка накнадно није изричито или прећутно
пристала на решење;
5) ако је донето као последица принуде, изнуде, уцене, притиска или других недозвољених
радњи;
 6) ако садржи неправилност која је по изричитој законској одредби предвиђена као разлог
ништавости;
7) ако је решење донео стварно ненадлежни орган, изузев Владе, а није реч о ствари из
судске надлежности или у ствари о којој се не одлучује у управном поступку (поништава се у року
од 5 година)
8) ако је у истој управној ствари раније донето правноснажно решење којим је управна ствар
друкчије решена;
9) ако приликом доношења решења није правилно спроведен поступак за давање претходне
или накнадне сагласности или мишљења другог органа;
10) ако је решење донео месно ненадлежни орган (поништава се у року од годину дана од
коначности решења);
11) ако решење уопште не садржи или садржи погрешно упутство о правном средству.

48. УКИДАЊЕ РЕШЕЊА

Другостепени орган или надзорни орган решењем може на захтев странке или по службеној
дужности у целини или делимично укинути решење:
1) ако је оно постало извршно, а укидање је потребно ради отклањања тешке и непосредне
опасности по живот и здравље људи, јавну безбедност, јавни мир и јавни поредак или ради
отклањања поремећаја у привреди, ако сврха укидања не може успешно да се отклони другим
средствима којима се мање дира у стечена права;
2) ако је оно постало правноснажно, а то тражи странка на чији је захтев донето, а укидање
није противно јавном интересу, нити интересу трећих лица;
3) кад је то посебним законом одређено.
Ако не постоји другостепени орган или надзорни орган, орган који је донео првостепено решење
укинуће, на захтев странке или по службеној дужности, решење у целини или делимично.

49. ПОНИШТАВАЊЕ, МЕЊАЊЕ И УКИДАЊЕ РЕШЕЊА НА ПРЕПОРУКУ

ЗАШТИТНИКА ГРАЂАНА
На препоруку Заштитника грађана орган може, ради усклађивања са законом, новим решењем да
поништи, укине или измени своје правноснажно решење, ако странка о чијим је правима или
обавезама одлучено, као и противна странка, на то пристану и ако се тиме не вређа интерес
трећег лица.

Ако орган не сматра да треба да поступи по препоруци Заштитника грађана, њега одмах о томе
обавештава.

Поништавање, укидање или мењање решења на препоруку Заштитника грађана није ограничено
роком.

50. ПРАВНЕ ПОСЛЕДИЦЕ ПОНИШТАВАЊА И УКИДАЊА РЕШЕЊА

Поништавањем решења уклањају се све правне последице које је решење произвело и оно се
онемогућава да даље производи правне последице.
Укидањем решења не уклањају се правне последице које је решење до тада произвело, већ се
решење онемогућава да даље производи правне последице.
Странка која трпи стварну штету услед укидања извршног решења ради отклањања тешке или
непосредне опасности по живот и здравље људи, јавну безбедност, јавни мир и јавни поредак или
ради отклањања поремећаја у привреди има право на накнаду претрпљене штете, осим накнаде
за изгубљену добит.

51. ИЗВРШЕЊЕ
ИЗВРШНОСТ РЕШЕЊА
Решење које је донето у управном поступку извршава се кад постане извршно. У односу на
првостепеност и другостепеност у управном поступку, извршно може бити првостепено и
другостепено решење.

Решење првостепеног органа постаје извршно:

1) истеком рока за жалбу, ако жалба није изјављена;
2) обавештавањем странке, ако жалба није дозвољена;
3) обавештавањем странке, ако жалба не одлаже извршење решења;
4) кад се све странке одрекну права на жалбу;
5) обавештавањем странке о решењу, којим се жалба одбацује или одбија.

Решење другостепеног органа постаје извршно кад странка буде обавештена о њему.

Ако је у извршном решењу одређено да странка може предузети радњу која се извршава у
одређеном року, решење се извршава када рок истекне, док у случају када у извршном решењу
није одређен рок, решење се извршава када истекне 15 дана од када је постало извршно.
Извршење може да се спроведе и на основу поравнања, али само против лица које је закључило
поравнање.

ВРСТЕ ИЗВРШЕЊА
Решење се извршава ради остваривања новчаних или неновчаних обавеза. Неновчане обавезе
извршавају се управним путем (управно извршење), а новчане обавезе судским путем (судско
извршење), ако законом није друкчије одређено.

УПРАВНО ИЗВРШЕЊЕ
Извршилац и тражилац извршења. У поступку извршења учествују извршеник, лице које је
обавезано да испуни неку обавезу и тражилац извршења, лице на чији предлог се спроводи
извршење.

Надлежан орган у поступку извршења је, по правилу, орган који је донео првостепено решење.
Ако је прописано да он не спроводи извршење, а ниједан други орган није на то овлашћен,
извршење спроводи првостепени орган на чијем подручју се налази пребивалиште, боравиште
или седиште извршеника, а у чијем су делокругу послови опште управе. Министарство надлежно
за унутрашње послове, или други орган који је овлашћен да пружи помоћ у извршењу, дужни су да
органу, на његов захтев, пруже помоћ у спровођењу извршења.

Извршење може да се спроводи на више начина, а при избору начина извршења орган мора да се
придржава начела сразмерности. Извршење се спроводи радним даном од 7.00 до 20.00 сати,
осим у случају ако постоји опасност од одлагања и ако је орган који спроводи извршење издао
писани налог, када се извршење може спровести и у дан када се не ради, као и после 20 сати.
Потврда извршности. Потврду извршности на решење, на предлог тражиоца извршења или по
службеној дужности ставља на решење које се извршава првостепени орган, а ако није надлежан
за спровођење извршења, решење одмах прослеђује органу који је надлежан за спровођење
извршења. Орган који је надлежан за спровођење извршења издаје решење о извршењу по
службеној дужности или на предлог тражиоца извршења, у року од осам дана од подношења
предлога. Ово решење садржи утврђење о томе када је решење постало извршно, време, место и
начин извршења и налог тражиоцу извршења да унапред положи одређену суму новца за
покривање трошкова извршења. Решењем о извршењу може да се одреди и додатни рок за
извршење обавезе или да се обавеза изврши одмах. О решењу о извршењу обавештава се
извршеник и тражилац извршења ако је донето на његов предлог. Трошкове извршења сноси
извршеник, о чему се по завршетку извршења доноси допунско решење.

Извршење преко другог лица. Извршење преко другог лица је могуће ако се извршеникова
обавеза састоји од радње коју може предузети и друго лице, а извршеник радњу не предузме у
целини или је предузме делимично. Ово извршење се предузима о трошку извршеника, па у том
случају орган који спроводи извршење решењем може наложити извршенику да положи износ
који је потребан за подмирење трошкова извршења, а да се обрачун накнадно сачини.

Извршење посредном и непосредном принудом. Извршење посредном принудом настаје када

орган који спроводи извршење принуди извршеника да испуни обавезе изрицањем новчане
казне. Ово извршење настаје у случају ако извршење преко другог лица није могуће или није
погодно да се постигне сврха извршења. Новчана казна изриче се решењем.

Физичком лицу се новчана казна изриче у распону од половине просечне месечне зараде по
запосленом, са порезима и доприносима, која је остварена у Републици Србији у претходном
месецу, до две просечне годишње зараде по запосленом, са порезима и доприносима, која је
остварена у Републици Србији у претходној години, према подацима органа надлежног за послове
статистике, а правном лицу у распону од половине његових месечних прихода, до десет процената
његових годишњих прихода које је остварио у Републици Србији у претходној години. Новчана
казна може поново да се изрекне све док извршеник не испуни обавезе из решења.

Новчане казне које су изречене у управном извршењу извршавају органи надлежни за

извршавање новчаних казни изречених за прекршаје. Новчана казна уплаћује се у корист буџета из
којег се финансира орган који је изрекао новчану казну.

Извршење непосредном принудом подразумева извршење које се спроводи непосредном

принудом ако сврха извршења обавезе не може да се постигне извршењем преко другог лица или
изрицањем новчане казне. Непосредна принуда се примењује и ако извршење друкчије не може
да се спроведе у потребном року, а природа обавезе то дозвољава и пропис не забрањује.

Усмено решење може да се изврши одмах, без доношења решења о извршењу.

Жалба у извршном поступку. Против решења о извршењу у поступку управног извршења

дозвољена је жалба, која нема суспензивни карактер, односно не одлаже извршење решења.
Жалба је дозвољена и ако решење о извршењу није донето у року од осам дана од подношења
предлога за његово доношење.
Међутим, жалба против овог решења може да се изјави само на време, место и начин извршења.
Жалба против решења о извршењу предаје се другостепеном органу, у року од осам дана од
обавештавања о решењу о извршењу.

Одлагање и обустављање извршења. Извршење може, на предлог извршеника или тражиоца

извршења, да се одложи ако је против решења које се извршава или решења о извршењу
изјављена жалба или друго правно средство, а извршење би изазвало ненадокнадиву штету, под
условом да одлагање извршења није законом забрањено, нити противно јавном интересу.
Извршење се одлаже док се не одлучи о жалби или другом правном средству. У том случају, о
предлогу за одлагање извршења решењем хитно одлучује орган који је донео решење које се
извршава.

Обустављање извршења настаје извршењем обавезе у целини, ако извршење уопште није било
дозвољено, ако је управљено према лицу које није извршеник, ако тражилац извршења одустане
од предлога за извршење или ако је решење које се извршава поништено или укинуто. Извршење
се обуставља решењем органа који спроводи извршење, по службеној дужности или на предлог
странке. Решењем којим се обуставља извршење поништавају се предузете радње, изузев ако је
решење које се извршава укинуто или измењено.

Противизвршење. Кад је извршење спроведено, а решење које је извршено касније буде

поништено или укинуто, лице може да захтева да се њему врати што му је извршењем одузето,
односно да захтева накнаду штете, или да се ствар доведе у стање које произлази из новог
решења. О захтеву решењем одлучује орган који је донео решење о извршењу.

Извршење ради обезбеђења. Ради обезбеђења извршења, на предлог странке или по службеној
дужности, поједине радње извршења могу да се предузму и пре него што решење постане
извршно, ако би његово касније извршење могло бити спречено или знатно отежано. У том случају
обавеза може принудно да се изврши само на предлог странке, која мора да учини вероватном
опасност од спречавања или знатног отежавања каснијег извршења, при чему орган може да
предузимање радњи извршења услови полагањем новчаног износа подобног да покрије штету
која би могла настати противној странци ако захтев странке не буде усвојен правноснажним
решењем о управној ствари. Извршење ради обезбеђења може да се допусти и кад је обавеза
противне странке утврђена или барем учињена вероватном, ако постоји опасност да ће противна
странка располагањем имовином, договором с трећим лицима или на други начин спречити или
знатно отежати извршење обавезе. О извршењу ради обезбеђења доноси се привремено решење
о обезбеђењу.

Кад правноснажним решењем о управној ствари није утврђена обавеза ради чијег обезбеђења је
донето привремено решење о обезбеђењу или кад је предлог странке за доношење привременог
решења о обезбеђењу био неоснован из других разлога, странка је дужна да противној странци
накнади штету насталу извршењем привременог решења о обезбеђењу.

52. ОДГОВОРНОСТ ОВЛАШЋЕНОГ СЛУЖБЕНОГ ЛИЦА

Овлашћено службено лице у органу које води поступак одговорно је ако његовом кривицом дође
до неизвршавања одређених процесних радњи.
Министарство надлежно за послове државне управе у вршењу надзора над применом овог закона
и други органи управе у обавези су да захтевају покретање дисциплинског поступка против
овлашћеног службеног лица, односно одговорног лица које по службеној дужности не изврши
увид у чињенице о којима се води службена евиденција, које на захтев органа који води поступак
бесплатно не уступи податке о којима води службену евиденцију у року утврђеном законом, не
изда решење у року утврђеном законом или не достави списе другостепеном органу или суду
надлежном за управне спорове у роковима утврђеним законом.

53. ВОЂЕЊЕ ЕВИДЕНЦИЈА О РЕШАВАЊУ У УПРАВНИМ СТВАРИМА

О решавању у управним стварима орган је дужан да води службену евиденцију.

Службена евиденција садржи податке о броју поднетих захтева, броју поступака покренутих по
службеној дужности, начину и роковима решавања управних ствари у првостепеном и
другостепеном поступку, броју решења која су поништена или укинута и броју одбачених захтева
странака и обустављених поступака.

Ови подаци воде се и исказују по управним областима.

54. ЕЛЕКТРОНСКО УПРАВНО ПОСТУПАЊЕ

Државни органи и оргaнизaциjе, oргaни и oргaнизaциjе AP, JLS, устaнoве, jaвна прeдузeћa, прaвна
и физичка лицa кojимa су пoвeрeнa jaвнa oвлaшћeњa дужни су дa eлeктрoнски упрaвнo пoступaју и
eлeктрoнски кoмуницирaју у склaду сa Зaкoнoм о електронској управи.

Овај закон примењује се нa eлeктрoнску кoмуникaциjу измeђу oргaнa, кao и нa кoмуникaциjу тих
oргaнa сa стрaнкaмa у oбaвљaњу пoслoвa из свог дeлoкругa и нaдлeжнoсти рада.

Елeктрoнскo упрaвнo пoступaњe oргaнa у склaду сa oвим зaкoнoм нe oбухвaтa и пoступaњe сa

aктимa кojи су, сaглaснo зaкoну кojим сe урeђуje тajнoст пoдaтaкa, oдрeђeни кao тajнa и oзнaчeни
oдрeђeним стeпeнoм тajнoсти.

УСПОСТАВЉАЊЕ ЕУПО
При eлeктрoнскoм упрaвнoм пoступaњу oргaн je дужaн дa:
1) oбaвeсти нaдлeжни oргaн o пoчeтку и прeстaнку примeнe eлeктрoнскoг упрaвнoг
пoступaњa;
2) нaдлeжнoм oргaну дoстaви списaк oдгoвoрних лицa oвлaшћeних зa eлeктрoнскo упрaвнo
пoступaњe.

ПРИЈЕМ ЕЛЕКТРОНСКОГ ПОДНЕСКА

Eлeктрoнски oбрaсци мoрajу бити jaсни, прeглeдни и припрeмљeни нa нaчин кojи oмoгућaвa упис
свих пoдaтaкa нeoпхoдних зa eфикaснo и eкoнoмичнo вoђeњe пoступкa.

Приjeм eлeктрoнскoг пoднeскa oргaн омогућава прeкo Пoртaлa eУпрaвa, другoг eлeктрoнскoг
jeдинствeнoг упрaвнoг мeстa или другим путeм дoстaвљaњa измeђу oргaнa и кoрисникa, у склaду
сa зaкoнoм кojим сe урeђуje eлeктрoнски дoкумeнт и услугe oд пoвeрeњa у eлeктрoнскoм
пoслoвaњу.
Приjeм eлeктрoнскoг пoднeскa eвидeнтирa сe у eлeктрoнскoj писaрници, а пoтврдa o приjeму
eлeктрoнскoг пoднeскa шaљe сe пoднoсиoцу oдмaх, нa исти нaчин нa кojи je пoднeсaк пoслaт.
Потврда о пријему поднеска сaдржи oбaвeштeњe o приjeму eлeктрoнскoг пoднeскa, дaтум и врeмe
приjeмa (врeмe oдрeђeнo квaлификoвaним eлeктрoнским врeмeнским жигoм) и нaпрeдни
eлeктрoнски пeчaт oргaнa.

Aдрeсa eлeктрoнскe пoштe oргaнa који прима елeктрoнске пoднeске oбjaвљуje сe нa вeб-
прeзeнтaциjaмa oргaнa, нa Пoртaлу eУпрaвa и/или нa другoм вeб-пoртaлу.

Aдрeсa eлeктрoнскe пoштe дoдeљуje сe нa дoмeну gov.rs, oднoснo upr.srb, a oргaнимa jeдиницa
лoкaлнe сaмoупрaвe ls.gov.rs, oднoснo ls.upr.srb. Служба Влaдe кoja je нaдлeжнa функциoнисaњe
систeмa eлeктрoнскe упрaвe дужна је дa oтвoри нaлoг зa eлeктрoнску пoшту и дoдeли му
Jeдинствeни eлeктрoнски сaндучић, у рoку oд пeт рaдних дaнa oд дaнa пoднoшeњa зaхтeвa зa
њeнo oтвaрaњe.

Електронско достављање
Oргaн je дужaн дa увeрeњe, oдлуку, рeшeњe, зaкључaк, други eлeктрoнски дoкумeнт и/или
пoдaтaк из oквирa свoje нaдлeжнoсти дoстaви кoриснику eлeктрoнским путeм, али се на зaхтeв
кoрисникa дoстaвљaњe истих може вршити и у пaпирнoм oблику, при чему трошкове ове доставе
сноси корисник.

Eлeктрoнскo дoстaвљaњe eлeктрoнскoг дoкумeнтa врши сe у Jeдинствeни eлeктрoнски сaндучић

кoрисникa услугa eлeктрoнскe упрaвe или другим eлeктрoнским путeм у склaду сa зaкoнoм .

Aдрeсa eлeктрoнскe пoштe oргaнa прeдвиђeнa зa електронску доставу при eлeктрoнскoм

упрaвнoм пoступaњу oбjaвљуje сe нa вeб-прeзeнтaциjaмa oргaнa, нa Пoртaлу eУпрaвa и/или нa
другoм вeб-пoртaлу.

Адресу за доставу електронске поште органима државне управе и органима територијалне

аутономије додељује Служба Влaдe нaдлeжнa зa прojeктoвaњe, усклaђивaњe, рaзвoj и
функциoнисaњe систeмa eлeктрoнскe упрaвe на начин и у роковима утврђеним као у случају
доделе aдрeсе eлeктрoнскe пoштe зa приjeм eлeктрoнских пoднeсaкa.

Потврда о електронској достави

Eлeктрoнски дoкумeнт смaтрa сe личнo прeузeтим кaдa кoрисник oргaну пoтврди приjeм
oтвaрaњeм eлeктрoнскe пoврaтницe кoja сe aутoмaтски изрaђуje нaкoн приjeмa дoкумeнтa у
Jeдинствeни eлeктрoнски сaндучић.

Aкo нaкoн eлeктрoнскe дoстaвe, у зaкoнoм прeдвиђeнoм рoку, oргaн ниje дoбиo eлeктрoнску
пoврaтницу, дoстaвa eлeктрoнскoг дoкумeнтa ћe сe пoнoвити.

Eлeктрoнски дoкумeнт и/или пoдaтaк смaтрa сe личнo прeузeтим кaдa oргaн нaпрeдним
eлeктрoнским пeчaтoм пoтврди приjeм eлeктрoнскe пoврaтницe.

Aкo нaкoн пoнoвљeнe eлeктрoнскe дoстaвe, у зaкoнoм прeдвиђeнoм рoку, oргaн ниje дoбиo
eлeктрoнску пoврaтницу, aутoмaтски сe изрaђуje oбaвeштeњe o нeуспeлoj eлeктрoнскoj дoстaви.

Пoтврдa o eлeктрoнскoj дoстaви сaдржи личнo имe и aдрeсу кoрисникa кojи сe oбрaђуjу у сврху
пoтврђивaњa идeнтитeтa лицa кoмe je eлeктрoнски дoкумeнт дoстaвљeн, а ови подаци се чувају
трајно.
УПРАВНИ СПОР
1. ПОЈАМ И ПРЕДМЕТ УС
Појам управног спора у формалном смислу и појам управног спора у материјалном смислу.

Формално управни спор представља такав спор чије је решавање поверено управним судовима, тј.
нарочити поступак по коме се решавају управни спорови.

У материјалном смислу спор постоји када се управа појављује као странка у спору, било да га
покреће физичко било правно лице против управе. По другом гледишту, постојање управног спора
заснива се на разлици између приватног и јавног права и на чињеници да управа углавном
примењује прописе јавног права, посебно прописе управног права, а само у мањем обиму
прописе приватног права.

У нашем правном систему прихваћена су оба ова појам управног спора. Овај спор у Републици
Србији решава искључиво Управни суд, а управни спор постоји онда када се у спору као једна од
две странке у поступку појављује орган ДУ или други државни орган.

Управни спор се према врсти дели на:

(1) објективне и субјективне управне спорове;
(2) управне спорове о законитости управних аката и спорове пуне
јурисдикције;
(3) накнадне и претходне спорове;
(4) спорове о материјалном извршењу и о поништају управних аката;
(5) спор пресуђивања и спор без пресуђивања.

2. НАДЛЕЖНОСТ И САСТАВ СУДА

Управни спор решава Управни суд, који одлучује у већу од три судије, осим ако Законом о
управним споровима није изричито другачије одређено.

У поступку по захтеву за преиспитивање судске одлуке против одлуке Управног суда одлучује
Врховни касациони суд, у већу од три судије.

3. СТРАНКЕ У УПРАВНОМ СПОРУ

Странке у управном спору јесу тужилац, тужени и заинтересовано лице.

Тужилац у управном спору може да буде физичко, правно или друго лице, ако сматра да му је
управним актом повређено неко право или на закону засновани интерес. Државни орган, орган АП
и ЈЛС, организација, део привредног друштва са овлашћењима у правном промету, насеље, група
лица и други који немају својство правног лица могу покренути управни спор ако могу да буду
носиоци права и обавеза о којима се решавало у управном поступку.

Ако је управним актом повређен закон на штету јавног интереса, управни спор може да покрене
надлежни јавни тужилац, односно ако су управним актом повређена имовинска права и
интереси Републике Србије, АП или ЈЛС, управни спор може да покрене и надлежно јавно
правобранилаштво.

Тужени у управном спору јесте орган чији се управни акт оспорава, односно орган који по захтеву,
односно по жалби странке није донео управни акт.

Заинтересовано лице јесте лице коме би поништај оспореног управног акта непосредно био на
штету.

4. ПРЕДМЕТ УПРАВНОГ СПОРА

У управном спору суд одлучује о законитости коначних управних аката, осим оних у погледу
којих је предвиђена другачија судска заштита.

Поред тога, у управном спору суд одлучује и о законитости коначних појединачних аката којима
се решава о праву, обавези или на закону заснованом интересу, у погледу којих у одређеном
случају законом није предвиђена другачија судска заштита.

Управни спор може се покренути против управног акта који је донет у другом степену, као и
против првостепеног управног акта против кога није дозвољена жалба у управном поступку.
Исто тако, управни спор може се покренути и када надлежни орган о захтеву, односно жалби
странке није донео управни акт.

У овом спору, предмет може бити и повраћај одузетих ствари и накнада штете која је тужиоцу
нанета извршењем акта који се оспорава.

5. ПОКРЕТАЊЕ СПОРА
Управни спор покреће се тужбом, која се подноси у року од 30 дана од дана достављања управног
акта странци која је подноси, осим у случајевима када је законом прописан краћи рок.

Рок од 30 дана од дана достављања управног акта важи и за орган овлашћен за подношење тужбе,
ако му је управни акт достављен. У случају када органу овлашћеном за подношење тужбе, односно
заинтересованом лицу није достављен управни акт, орган, односно заинтересовано лице може
поднети тужбу, у року од 60 дана од дана достављања управног акта странци.

У случају ћутања управе, односно ако другостепени орган, у року од 60 дана од дана пријема
жалбе или у законом одређеном краћем року није донео решење по жалби странке против
првостепеног решења, а не донесе га ни у даљем року од седам дана по накнадном захтеву
странке поднетом другостепеном органу, странка по истеку тог рока има право да поднесе тужбу
због недоношења захтеваног акта. Тужба се предаје надлежном суду непосредно или преко
поште, при чему се предаја тужбе у облику електронског документа сматра непосредном
предајом суду. Такође, тужба се може изјавити и на записник код суда. Као дан предаје тужбе
узима се дан предаје пошти препорученом пошиљком, односно дан изјављивања тужбе на
записник суду.

У случају када је тужба у законском року предата ненадлежном суду или другом органу, па
стигне надлежном суду после истека рока за подношење тужбе, сматра се као да је
благовремено поднета, под условом да се њено подношење другом суду или другом органу
може приписати незнању или очигледној омашци подносиоца.

За војна лица која се налазе у Војсци Србије, као и за цивилна лица запослена у Војсци Србије која
су на служби у војним јединицама, односно војним установама у местима у којима не постоји
редовна пошта, дан предаје тужбе војној јединици или војној установи сматра се као дан предаје
суду.

Садржина тужбе - мора да садржи име и презиме, адресу и место становања, односно назив и
седиште тужиоца, означење управног акта против кога је тужба поднета, разлоге због којих се
тужба подноси, предлог у ком правцу и обиму се предлаже поништавање управног акта, као и
потпис тужиоца a може садржавати и позивање на чињенице на којима тужилац заснива свој
захтев из тужбе.

Уз тужбу се прилаже оригинал или копија акта против кога се тужба подноси, у случају ћутања
управе – копија захтева, односно жалбе, копија захтева о накнадном тражењу странке да
надлежни орган донесе решење у даљем року од седам дана и доказ о предаји ових поднесака
надлежном органу, а ако се тужба подноси преко пуномоћника, уз тужбу се обавезно прилаже и
оригинал пуномоћја.

Уз тужбу се подноси и по један примерак тужбе и прилога уз тужбу, за тужени орган и за свако
заинтересовано лице, ако таквих има.

Одложно дејство тужбе. Тужба, по правилу, не одлаже извршење управног акта против кога је
поднета. По захтеву тужиоца, суд може одложити извршење коначног управног акта, и то до
доношења судске одлуке, ако би извршење нанело тужиоцу штету која би се тешко могла
надокнадити, а одлагање није противно јавном интересу, нити би се одлагањем нанела већа или
ненадокнадива штета противној странци, односно заинтересованом лицу.

Странка из управног поступка само изузетно може тражити од суда одлагање извршења
управног акта и пре подношења тужбе: у случају хитности и када је изјављена жалба која по
закону нема одложно дејство, а поступак по жалби није окончан.

По захтеву за одлагање извршења суд одлучује решењем, најкасније у року од пет дана од дана
пријема тог захтева.

Разлози за покретање управног спора, односно за побијање управног акта тужбом у управном
спору због незаконитости односе се на следеће:
1) ако у акту није уопште или није правилно примењен закон, други пропис или општи акт;
2) ако је акт донео ненадлежни орган;
3) ако у поступку доношења акта није поступљено по правилима поступка;
4) ако је чињенично стање непотпуно или нетачно утврђено или ако је из утврђених
чињеница изведен неправилан закључак у погледу чињеничног стања;
5) ако је у акту, који је донет по слободној оцени, орган прекорачио границе
законског овлашћења или ако такав акт није донет у складу са циљем у којем је
овлашћење дато.
 6. ПРЕТХОДНИ ПОСТУПАК
Одбацивање тужбе због њене неуредности. У случају када је тужба непотпуна или неразумљива
тако да спречава рад суда, судија ће позвати тужиоца да у остављеном року отклони недостатке
тужбе и указаће му на последице ако не поступи по захтеву суда.

Aко тужилац не поступи по томе, судија ће решењем одбацити тужбу као неуредну, осим ако не
нађе да је оспорени управни акт ништав. Ако то пропусти да уради, тужбу ће као неуредну
одбацити веће суда.

Одбацивање тужбе из других законских разлога - када судија појединац решењем може
одбацити тужбу ако утврди :
(1) да је тужба поднета неблаговремено или пре времена
(2) да акт који се тужбом оспорава не представља акт о чијој законитости се одлучује у
управном спору;
(3) да уз тужбу поднету због ћутања управе нису приложени сви докази;
(4) да се управним актом који се тужбом оспорава не дира очигледно у право тужиоца или у
његов на закону засновани интерес;
(5) да је после подношења тужбе оспорени акт поништен по тужби друге странке;
(6) да се против управног акта који се тужбом оспорава могла изјавити жалба, а жалба није
уопште или није благовремено изјављена, или је жалилац одустао од жалбе у току другостепеног
поступка;
(7) да већ постоји правноснажна судска одлука донета у управном спору о истој ствари.

Aко судија појединац пропусти да одбаци тужбу, то ће учинити веће суда.

Право на приговор против одбацивања тужбе. Подносилац тужбе има право приговора против
решења судије појединца којим је тужба одбачена, у року од 8 дана од дана достављања решења.
О приговору одлучује посебно веће судија од троје судија.

У случају да приговор није изјављен на прописани начин одбацује се решењем.

Ако је приговор изјављен на прописани начин о њему се одлучује решењем, после одржане
усмене јавне расправе ако је подносилац приговора захтевао одржавање расправе.

У случају када веће одбије приговор, решење о одбацивању тужбе постаје правноснажно, а ако
уважи приговор, поништиће решење о одбацивању тужбе, а поступак пред судом ће се наставити.

Поништење управног акта у претходном поступку - суд може пресудом поништити акт и без
достављања тужбе на одговор, уз позивање туженог да се претходно изјасни, ако нађе да
оспорени управни акт садржи такве недостатке да га чине очигледно незаконитим.

Удовољавање тужбеном захтеву од стране туженог. тужени може да донесе други акт којим
се мења или поништава управни акт против којег је управни спор покренут, односно накнадно
донесе првостепени, односно другостепени управни акт у случају ћутања управе. У том случају,
тужени је дужан да о донетом управном акту, обавести тужиоца и суд који позива тужиоца да у
року од 15 дана од дана пријема позива достави суду писану изјаву о томе да ли је накнадно
донетим актом задовољан или остаје при тужби и у ком обиму, односно да ли тужбу проширује и
на нови акт.
Поступак пред судом ће се обуставити решењем ако тужилац на законом прописан начин достави
суду изјаву да је задовољан накнадно донетим управним актом, а на исти начин ће поступити и
ако у прописаном року не дâ изјаву.

Али када тужилац дâ изјаву да није задовољан накнадно донетим управним актом и да остаје при
тужби, суд ће наставити поступак.

Одговор на тужбу и решавање спора без списа. Суд по један примерак тужбе са прилозима
доставља на одговор туженом и заинтересованим лицима, ако их има. У захтеву суд одређује у
сваком појединачном случају рок у коме се има доставити одговор туженог, а највише 30 дана од
дана достављања тужбе на одговор. У том року тужени је дужан да, уз изјашњење о наводима
тужбе, достави суду и све списе који се односе на предмет управног спора. Овај захтев по протеку
рока може бити поновљен, а ако тужени и после другог захтева не достави списе предмета у року
од осам дана, или ако изјави да их не може доставити, суд може решити спор и без списа, при
чему ће сам утврдити чињенично стање на расправи.

Сагласно одредбама Закона о управним споровима, сви државни органи, органи АП и ЈЛС и други
носиоци јавних овлашћења, су дужни да доставе исправе којима располажу у року који суд
одреди.

Дужни су и да означе које исправе, односно делови исправа представљају тајну у складу са
посебним законом, тако да странке у њих не смеју имати увид.

Суд може руководиоца органа позвати да пружи обавештење о разлозима пропуштања поступања
по налогу суда.

Одустанак тужиоца од тужбе. Тужилац може одустати од тужбе све до доношења одлуке и у
том случају судија појединац или веће суда решењем обуставља поступак.

7. УТВРЂИВАЊЕ ЧИЊЕНИЦА
У управном спору суд решава на основу утврђених чињеница на одржаној усменој јавној расправи
а без одржавања усмене расправе само ако је предмет спора такав да очигледно не изискује
непосредно саслушање странака и посебно утврђивање чињеничног стања, или ако странке на то
изричито пристану, при чему је дужан да посебно наведе разлоге због којих није одржао усмену
расправу.

Разлози због којих је суд обавезан да одржи јавну расправу односе се на:
1. сложеност предметног спора;
2. боље разјашњење стања ствари;
3. када је у управном поступку учествовало две странке или више њих са
супротним интересима;
4. када суд утврђује чињенично стање ради решавања у пуној јурисдикцији.

Јавна расправа је јавна, а може бити искључена, за целу расправу или за одређени део расправе,
ако то захтевају разлози заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала, као и
ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, о чему суд одлучује
решењем које мора бити образложено и јавно објављено. Председник већа заказује јавну
расправу и њом руководи. Изостанак уредно позване странке са усмене расправе не одлаже
њено одржавање. На расправи реч прво добија члан већа који је известилац. Он излаже стање и
суштину спора, не дајући своје мишљење, након чега се даје реч тужиоцу, па заступнику туженог
и заинтересованим лицима, водећи рачуна да се њихове изјаве односе само на спорна питања и
околности од значаја за решење ствари. О јавној расправи води се записник.

8. СУДСКЕ ОДЛУКЕ
У управном спору суд је овлашћен да доноси две врсте одлука: решења и пресуде.

Правило је да се решењем немериторно окончава управни спор, (без одлуке о законитости

тужбом оспореног управног акта), односно да се пресудом мериторно окончава управни спор
(изрицањем оцене о законитости тужбом оспореног управног акта). Пресудом се решава управни
спор и тужба уважава или одбија као неоснована.

Суд доноси пресуду већином гласова. Већање и гласање врши се без присуства странака, о чему се
води посебан записник.

Законитост оспореног управног акта суд испитује у границама захтева из тужбе, али притом није
везан разлозима тужбе. На ништавост управног акта суд пази по службеној дужности.

При томе, разликујемо пресуде донете у спору:

 ограничене јурисдикције - суд овом пресудом поништава оспорени управни акт у целини
или делимично и враћа предмет надлежном органу на поновно одлучивање, осим ако у
тој ствари нови акт није потребан.
 пуне јурисдикције - суд овом пресудом решава управну ствар, под условом да природа
ствари то дозвољава и ако утврђено чињенично стање пружа поуздан основ за то. Таква
пресуда у свему замењује поништени акт. Спор пуне јурисдикције је искључен само када је
предмет управног спора управни акт донет по дискреционој оцени.
 због ћутања управе - суд ће уважити тужбу која је основана и наложити да надлежни орган
донесе решење, а ако суд располаже потребним чињеницама, а природа ствари то
дозвољава, суд може својом пресудом непосредно решити управну ствар.

По завршеној расправи, суд доноси и објављује пресуду одмах, а најкасније у року од петнаест
дана од дана закључења расправе.

Пресуда садржи означење суда, име и презиме председника већа, чланова већа и записничара,
означење странака и њихових заступника, предмет спора, дан кад је пресуда донета и објављена,
диспозитив, образложење и поуку о правном средству. Изворник пресуде потписују председник
већа и записничар, а издаје се странкама у овереном препису.
 9. ВАНРЕДНА ПРАВНА СРЕДСТВА
Имајући у виду да Закон о управним споровима не познаје жалбу као правно средство, ова
контролна функција остварује се ванредним правним средствима, и то: захтевом за
преиспитивање судске одлуке и понављањем поступка.

Захтев за преиспитивање судске одлуке странка или надлежни јавни тужилац подноси
Врховном касационом суду против правноснажне одлуке Управног суда, и то када је: суд
одлучивао у пуној јурисдикцији и у стварима у којима је у управном поступку била искључена
жалба. Може се поднети и због повреде закона, другог прописа или општег акта или повреде
правила поступка која је могла бити од утицаја на решење ствари.

Захтев за преиспитивање судске одлуке се предаје ВКС, у року од 30 дана од дана достављања
странци, односно надлежном јавном тужиоцу одлуке суда против које се захтев подноси. У захтеву
се означава судска одлука чије се преиспитивање предлаже, подносилац захтева, као и разлози и
обим у коме се предлаже преиспитивање.

У случају да захтев није поднет на законом прописан начин ВКС ће одбацити решењем, а ако је
захтев уредан – доставиће га противној странци из управног спора, која може, у року који суд
одреди, поднети одговор на захтев.

ВКС решава о захтеву за преиспитивање судске одлуке, без одржавања усмене расправе, а
побијану одлуку испитује само у границама захтева. Затим пресудом одбија или уважава захтев
као основан. У случају да је захтев основан, ВКС може укинути или преиначити судску одлуку
против које је поднет захтев, при чему када укине судску одлуку, предмет враћа суду чија је
одлука укинута.

Понављање поступка по тужби странке могуће је из законом прописаних разлога, и то:

1) ако странка сазна за нове чињенице, или нађе или стекне могућност да употреби нове
доказе на основу којих би спор био повољније решен за њу да су те чињенице, односно докази
били изнети или употребљени у ранијем судском поступку, a странка није то могла да изнесе у
ранијем поступку
2) ако је до судске одлуке дошло услед кривичног дела судије или запосленог у суду, или је
одлука издејствована преварном радњом заступника или пуномоћника странке, његовог
противника или противниковог заступника или пуномоћника, а таква радња представља кривично
дело; , a странка није то могла да изнесе у ранијем поступку
3) ако је судска одлука заснована на пресуди донетој у казненој или грађанској ствари, а та
пресуда је касније укинута другом правноснажном судском одлуком; , a странка није то могла да
изнесе у ранијем поступку
4) ако је исправа на којој се заснива судска одлука лажна или лажно преиначена, или ако је
сведок, вештак или странка, приликом саслушања пред судом дала лажан исказ, а одлука суда се
заснива, на том исказу; , a странка није то могла да изнесе у ранијем поступку
5) ако странка нађе или стекне могућност да употреби ранију судску одлуку донету у истом
управном спору; , a странка није то могла да изнесе у ранијем поступку
6) ако заинтересованом лицу није омогућено да учествује у управном спору;
7) ако став из накнадно донете одлуке Европског суда за људска права у истој ствари може да
буде од утицаја на законитост правноснажно окончаног судског поступка.
Рок за тражење понављања поступка је најкасније 30 дана од дана кад је странка сазнала за
разлог понављања, осим у случају ако став из накнадно донете одлуке Европског суда за људска
права у истој ствари може да буде од утицаја на законитост правноснажно окончаног судског
поступка, када се може тражити у року од шест месеци од дана објављивања одлуке Европског
суда за људска права у „Службеном гласнику Републике Србије”.

Објективни рок је пет година од правноснажности судске одлуке, по чијем протеку се понављање
поступка не може тражити.

О тужби за понављање поступка решава суд који је донео одлуку на коју се односи разлог за
понављање поступка.

У тужби за понављање поступка мора се нарочито навести: судска одлука донета у поступку чије
се понављање тражи; законски разлог понављања и докази, односно околности које чине
вероватним постојање тог основа; околности из којих произлази да је тужба поднета у законском
року и чиме се то доказује и у ком правцу и у ком обиму се предлаже измена судске одлуке
донете у поступку чије се понављање тражи.

После поновљеног поступка суд доноси пресуду, којом се може оставити на снази, укинути или
преиначити раније донета пресуда.

Против одлука суда у вези са понављањем поступка може се поднети захтев за преиспитивање
судске одлуке.

10. ИЗВРШЕЊЕ ПРЕСУДЕ

Пресуда се може извршити тек када постане правноснажна.

У случају када суд поништи акт против кога је био покренут управни спор, предмет се враћа у
стање пре него што је поништени акт донет. Ако према природи ствари у којој је настао управни
спор треба уместо поништеног управног акта донети други, надлежни орган је дужан да тај акт
донесе без одлагања, а најкасније у року од 30 дана од дана достављања пресуде, при чему је
надлежни орган везан правним схватањем суда, као и примедбама суда у погледу поступка.

Међутим, ако надлежни орган после поништења управног акта донесе управни акт противно
правном схватању суда или противно примедбама суда у погледу поступка, па тужилац поднесе
нову тужбу, суд ће поништити оспорени акт и сам решити управну ствар пресудом, осим ако то
није могуће због природе те ствари или је иначе пуна јурисдикција законом искључена.

Такође, ако надлежни орган после поништења управног акта не донесе одмах, а најкасније у року
од 30 дана, нови управни акт, странка може посебним поднеском да тражи доношење таквог акта.

Надлежни орган је дужан да тај управни акт донесе у року од 7 дана од тражења странке, а
супротном, странка може посебним поднеском да захтева од суда доношење таквог акта. У том
случају судско решење ће се доставити органу надлежном за извршење, који је дужан да га
изврши без одлагања.
Због штете настале неизвршењем, односно неблаговременим извршењем пресуде донете у
управном спору, тужилац има право на накнаду која се остварује у спору пред надлежним судом,
у складу са законом.