RMIS - Ispitna pitanja 2020.

1. Uvod

(I)Šta je merni pretvarač?

Merno kolo predstavlja neophodni minimum elektronike za dobijanje prihvatljivog korisnog

mernog signala. Često se pod uticajem merene veličine menja neki električni parametar
senzora, a uz pomoć mernih kola se dobija električni signal, odnosno napon ili struja, čija je
vrednost proporcionalna merenoj veličini.

(II) Osnovne metode merenja. (dati obe podele)

Metoda merenja predstavlja skup teoretskih i praktičnih postupaka, koji su uključeni u

realizaciju merenja u skladu sa datim principima merenja.

Prema načinu dobijanja brojne vrednosti merene veličine merno-informacionog sistema, u

procesu merenja, metode merenja se mogu podeliti na:
● direktne metode merenja
● indirektne metode merenja

Direktna metoda ​merenja se definiše kao metoda merenja gde se rezultat merenja dobija
direktno(neposredno), a ne merenjem drugih veličina koje su u funkcionalnoj zavisnosti sa
datom veličinom.
Indirektna metoda​merenja jeste metoda merenja gde se rezultat merenja dobija merenjem
drugih veličina koje su u funkcionalnoj zavisnosti sa datom veličinom, pri čemu bi trebalo
težiti što je moguće manjem broju pretvaranja. Kao primer direktne metode merenja može se
navesti merenje električnog napona voltmetrom, za razliku od merenja električne otpornosti
preko merenja električnog napona i električne struje koje predstavlja indirektnu metodu.
Poseban oblik indirektne metode jeste apsolutna metoda merenja gre se do rezultata
merenja dolazi isključivo preko definicionih formula zavisnosti merene veličine od osnovnih
fizičkih veličina dužine, mase i vremena.

Isto tako, osnovne metode merenja mogu se podeliti i na:

● metode neposrednog ocenjivanja
● metode poređenja (komparativna metoda)
Metoda neposrednog ocenjivanja​predstavlja metodu u kojoj se rezultat merenja dobija
neposrednom primenom mernog instrumenta i u slučaju da se radi o analognom
instrumentu, metoda neposrednog ocenjivanja se naziva metoda skretanja, a ako je reč o
digitalnom instrumentu, tada se metoda neposrednog ocenjivanja naziva metoda
odbrojavanja.

Metode poređenja (komparativne metode).

Komparativna metoda ​daje tačnije rezultate, ali je znatno složenija i ona se bazira na
poređenju rezultata merenja sa poznatom vrednošću iste veličine ili sa poznatom vrednošću
neke druge veličine koji je u funkcionalnoj vezi sa sa merenom veličinom. Ona se može
podeliti na:

● nulte metode
● diferencijalne metode
● metode zamene
● metode direktnog poređenja

Kod nulte metode se razlika merene veličine i promenljive poznate iste veličine dovodi na
nulu i po postignutom uravnotežavanju detektor nule pokazuje nulu, dok se kod
diferencijalne metode meri razlika između merene veličine i iste veličine poznate vrednosti
vrlo bliske vrednosti merene veličine. Metoda zamene predstavlja metodu merenja u kojoj se
merena veličina zamenjuje istom veličinom poznate vrednosti tako da indikator daje isto
pokazivanje. Metoda direktnog poređenja predstavlja metodu merenja gde se merena
veličina neposredno poredi sa istom veličinom poznate vrednosti.

Računarski jednokanalni merni sistem.

Prema broju kanala, računarski merni sistemi se mogu podeliti na:

● jednokanalne
● višekanalne

Računarski jednokanalni merni sistemi čine sledeći elementi: senzor sa svojim

predpojačavačem, kola analogne obrade signala (pojačavač, filter), A/D konvertor sa interno
određenom brzinom, međumemorija i PC računar. Izlazni signali su u obliku digitalne reči.
A/D konvertori koji se koriste u ovakvim sistemima obično se projektuju tako da primaju
spoljne komande za uzorkovanje i držanje.

Višekanalni analogni računarski merni sistem.

Računarski višekanalni merni sistemi u određenom vremenskom intervalu meri više

parametara procesa, neophodno je koristiti višekanalne akvizicione sisteme sa vremenskim
multipleksiranjem. Veliki sistemi mogu kombinovati nekoliko načina multipleksiranja. i

1
dodatno koristiti kaskadne nizove istih multipleksera. Pojedini delovi ovih sistema mogu biti
zajednički za dva ili više ulaznih kanala. Postoji nekoliko tipova višekanalnih sistema:

● višekanalni analogni računarski sistem,

● višekanalni digitalni računarski sistem

Višekanalni analogni računarski sistemi sadrže jedan A/D konvertor ispred koga se nalazi
multiplekser. Analogni merni signali se posle senzorskih predpojačavača i/ili prilagođavanja
na multiplekser, vode direktno na ulaz A/D konvertora, gde se po redosledu pretvaraju u
digitalne signale.

Višekanalni digitalni računarski merni sistem.

Prednost višekanalnog digitalnog računarskog sistema, koji se zasniva na paralelnoj

konverziji, se ogleda u tome što se analogni signali pretvaraju u digitalne kod samog objekta
merenja. Digitalni prenos podataka, od mernog mesta do računarskog centra, obezbeđuje
povećanu otpornost na smetnje prouzrokovane mrežnim napajanjem ili petljama uzemljenja.
Sa druge strane, ulazni kanali koji mere sporo promenljive merne podatke mogu se
prethodno multipleksirati, tako da u jedan kanal glavnog digitalnog multipleksnog sistema
ulazi komplet sekvencijalno multipleksiranih podkanala. Digitalni signali posle A/D konvertora
mogu, po potrebi proći kroz procesore radi generisanja digitalnih reči koje odgovaraju
funkcijama ulaznih podataka (npr., brzini promene ili srednjoj vrednosti merene veličine).

2
(III) Nacrtati osnovnu blok šemu mikroračunarskog merno - informacionog sistema.

Kako se, radi digitalne obrade podataka, mora izvršiti A/D konverzija analognih signala, bolje
je u cilju očuvanja tačnosti to uraditi pre prenosa na veće daljine, posebno u industrijskim
uslovima. Analogni merni signali uzimaju se sukcesivno sa pojedinih mernih pretvarača, a
zatim konvertuju u digitalni oblik i dalje digitalno obrađuju. Ako je neophodno da se
uzorkovanje vrši u približno istim vremenskim trenucima (merenje snage, faze), kolo
uzorkovanja i držanja (S/H kolo), umesto iza, ide ispred analognog multipleksera, za svaki
kanal po jedno. Ako A/D konvertor ne može da izvrši konverziju napona svih kanala u
predviđenom vremenu (zavisno od zahtevane brzine uzorkovanja po kanalu), moguća je
upotreba većeg broja A/D konvertora sa digitalnim multipleksiranjem posle konverzije.
Analogna obrada najčešće podrazumeva (stalno ili promenljivo - PGA), ulazno filtriranje i
zaštitu ulaza od preopterećenja, dok se većina drugih obrada izvodi u digitalnom domenu.
Kontrolnu logiku i interfejs ka ostatku sistema sve češće zamenjuje mikroprocesor, a
moguće su i razne varijante integrisanja delova ovog mernog lanca, počev od senzora do
mikroprocesora. U centralizovanim merno-informacionim sistemima svi merni pretvarači su
povezani na merna kola centralnog računara i on vrši kompletnu digitalnu obradu signala:
digitalno filtriranje, linearizaciju, nadgledanje procesa, alarmiranje, kontrolu itd. Često je
potrebno da svi merni podaci o jednom procesu budu dostupni na jednom mestu, ali njihovo
prikupljanje se može organizovati i kao hijerarhijski proces. Ova distribucija akvizicije,

3
odnosno prikupljanja podataka se može realizovati na više načina. Pogodno je merne
pretvarače podeliti prema prostornom rasporedu i realizovati manje akvizicione podsisteme
koji bi donekle nezavisno vršili akviziciju na užem prostom i po potrebi kontrolu procesa. Ako
je broj merenih veličina veliki, pa postoje i drugi akvizicioni podsistemi, oni se međusobno
mogu sprezati preko računara višeg nivoa sve do sprezanja računara koji su u proizvodnji sa
onim zaduženim za globalni prikaz, planiranje i analizu proizvodnje.

Tipovi konfiguracije mernog sistema.

Linearna konfiguracija je elastična, zato što se promena strukture sistema vrši lako
dodavanjem ili diskonektovanjem uređaja ili promenom mesta instrumenata u odnosu na
druge uređaje.

Zvezdasta konfiguracija zahteva nekoliko višebitnih komjuterskih ulaza jednako broju

uređaja u sistemu (osim za kompjuter). Prednost ove konfiguracije je činjenica da ne
adresira uređaje jer su oni povezani za određene kompjuterske ulaze. Menjanje strukture
takvog sistema je teško, i ponekad nemoguće, kad merni sistem sadrži veliki broj
instrumenata. Čak manje elastična je lančana konfiguracija, kod koje razmena je moguća
samo između susednih instrumenata. Takva konfiguracija se ponekad koristi u slučaju
jednostavnih mernih sistema sa konačno određenim putem protoka informacija.

4
 2. Multipleksiranje signala

(IV) Blok šema analognog multipleksera.

Kontrolna logika predstavlja jedan

dekoder adresa pri čemu to može biti
elektronski blok ili blok za automatsko
upravljanje prekidačima. Na ovaj način
timing (vremenski) ulaz omogućava rad
sa kontrolnim vremenskim signalima
čime se vrši automatsko upravljanje
prekidačima. Prekidači se u ovom načinu
rada mogu uključivati redom od 1 do n, a
moguće je i zadavanje posebne
sekvence prema kojoj će se vršiti
uključivanje prekidača. Na osnovu ovog
razlikuju se sledeći načini rada
multipleksera: sekvencijalno, sa
slučajnim pristupom i ručno. Kod
sekvencijalnog načina rada multipleksera
na ulazu u kontrolnu logiku imamo sekvencu koja nam kaže kada koji prekidač može biti
uključen. Sekvenca predstavlja neki vremenski signal koji se ponavlja u vremenu, a može
biti i običan brojač koji broji od 1 do n. Multiplekser mora imati logiku koja obezbeđuje
uključivanje prekidača. Način rada sa slučajnim pristupom podrazumeva da svaki kanal ima
svoju adresu i ako je način rada sa slučajnim pristupom imamo adresno upravljanje
prekidačima, što govori da postoji određeni program za to. Poslednji režim rada
multipleksera podrazumeva da se uključivanje prekidača vrši ručno, pri čemu se kontrolor
nalazi u dispečerskom centru (kontrolna soba) i uključivanje određenih mernih kanala se vrši
preko dostupnih prekidača.

Prekidači koji se koriste kod multipleksera

Unutar multipleksera mogu da se koriste nekoliko različitih vrsti prekidača. Prva rešenja
analognog multipleksera bila su zasnovana na korišćenju mehaničkih prekidača, najčešće
rid relea (reed relay), pri čemu je ovaj tip prekidača zadržao svoju primenu i u savremenim
sistemima kod kojih se ne zahteva velika brzina odabiranja (do 100 Hz) i kod kojih se traže
velike izolacione otpornosti. Konkretno za rid-relejne prekidače tipične vrednosti otpornosti
prekidača u otvorenom stanju su reda, dok su u zatvorenom stanju ove otpornosti reda
10–150m.

Loša strana ovih prekidača je postojanje šuma koji traje 50μs nakon zatvaranja prekidača.
Može se zaključiti da multiplekseri sa relejima unose manju grešku nego multiplekseri sa
poluprovodničkim prekidačima, posebno za slučaj analognih signala vrlo malih nivoa.
Međutim, ako se uzmu u obzir zahtevane brzine prenosa i drugi funkcionalni zahtevi, kod
savremenih akvizicionih sistema releji su u velikoj meri ustupili mesto poluprovodničkim
prekidačima.

5
Analogno CMOS prekidačko kolo.

CMOS drajver kontroliše gejtove paralelno

povezanih P-kanalnog i N-kanalnog
MOSFET-a. Oba prekidača se zajedno
uključuju u paralelnoj vezi dajući relativno
istu otpornost uključivanja za zahtevani
analogni ulazni naponski opseg. Brzina
uključivanja prekidača je stotinak KHz.
Otpornosti ovog tipa prekidača u
otvorenom stanju su manje nego kod
relejnih prekidača i reda se oko, dok se
otpornost zatvorenog prekidača kreće u
opsegu od 50 do 100, i menja se pod
uticajem promene spoljašnje temperature,
što je vrlo loša osobina ovih prekidača.
Nedostatak ovih prekidača, posebno pri
višim temperaturama, je i pojava
parazitnih struja curenja reda nA.

(V) Višenivoovsko multipleksiranje.

Druga mogućnost je višenivoovsko multipleksiranje čija je strukturna blok šema prikazana na

slici, gde je M izlaza N kanalnih multipleksera povezano na M ulaza M-kanalnog
multipleksera. Ukupni broj kanala je tako n=MxN. Ovo drugo rešenje ima nekoliko prednosti
u odnosu na prvo. Dok programiranje jednonivovskog multipleksiranja zahteva M-dekoder za
odabir jednog od M paralelnih multipleksera, dvostruko multipleksiranje to ne zahteva. Šta
više, dvostruko multipleksiranje pruža dodatne prednosti u vidu smanjenja struje curenja u
isključenom stanju, smanjenja ofseta i parazitnih kapacitivnosti u isključenom stanju, i
obezbeđuje pouzdaniju
konfiguraciju u slučaju da
kanal ispadne na kratko u
uključenom stanju. Ako bi
kanal ispao dok je u
uključenom stanju pri
jednonivovskoj konfiguraciji,
podaci ne bi mogli biti
preuzeti ni sa jednog kanala,
dok bi u višenivovskoj
konfiguraciji samo jedna
grupa kanala ispala zbog konkretnog uzroka.

6
Dvonivovsko multipleksiranje

(VI) Struje surenja kod multipleksera i način smanjenja njihovog uticaja na grešku.

Na slici koja prikazuje ekvivalentno kolo prekidača

analognog multipleksera CI, CO i CIO predstavljaju
ulaznu, izlaznu i ulazno-izlaznu parazitnu
kapacitivnost prekidača, respektivno. Odgovarajuće
struje curenja tih kapacitivnosti su II, IO i IIO. RS je
serijska otpornost prekidača, a RL je otpornost
sledećeg stepena ili prijemnika. Izlazna kapacitivnost
prekidača CO obično uzima vrednost izmedu 50pF i
100pF. Na prikazanoj slici je prikazan konkretan
primer kada je samo jedan od prekidača zatvoren, a
(n-1) prekidača je otvoreno. Može se uočiti da kod
jednonivovskog multipleksiranja važi da je ukupna
izlazna struja curenja jednaka zbiru parazitnih struja
curenja svih otvorenih prekidača, koje utiču u jedan
zajednički čvor, odnosno:

Odgovarajuća vrednost napona na izlazu dobija se množenjem ukupne izlazne struje sa

otpornošu redne veze otpornika RON i RS, odnosno:

Kod dvonivovskog multipleksiranja se svaki merni kanal povezuje sa izlazom preko dva
prekidača. Pri tome, izlaz svakog multipleksera prvog nivoa povezan je na jedan prekidač
M-kanalnog multipleksera drugog nivoa. Jedan multiplekser prvog nivoa je povezan na

7
zatvoreni prekidač multipleksera drugog nivoa. Pri tome, jedan prekidač tog multipleksera
drugog nivoa je sigurno u datom trenutku zatvoren, što obezbeđuje da se jedan merni kanal
spaja na izlaz. Struja curenja koja potiče od ovog dela kola multipleksera je (N-1)IO. Izlazi
ostalih M-1 multipleksera prvog nivoa su spojeni na ostale otvorene prekidače multipleksera
drugog nivoa. U ovom slučaju struju curenja definišu otpornosti ROFF prekidača
multipleksera drugog nivoa koje su redno vezane na izlaze multipleksera prvog nivoa. To
praktično znači da na ukupnu struju curenja na izlazu utiču struje curenja N-1 otvorenog
prekidača jednog multipleksera prvog nivoa i struje curenja M-1 otvorenih prekidača
multipleksera drugog nivoa, odnosno važi da je:

što je očigledno znatno manja vrednost u odnosu na ukupnu struju curenja metode
jednonivovskog multipleksiranja.

(VII) Preslušavanje kod multipleksera i način smanjenja njegovog uticaja na grešku.

Problem vezan za promenljivu komponentu ulaznog signala, koja prolazi pri otvorenom
prekidaču usled postojanja parazitne ulazno-izlazne kapacitivnosti CIO, izaziva pojavu
preslušavanja između susednih kanala, koje je proporcionalno ukupnoj ekvivalentnoj
parazitnoj kapacitivnosti. Praktično, kod
preslušavanja signali iz kanala koji trenutno
nisu aktivni prenose se na izlaz preko
ulazno-izlazne parazitne kapacitivnosti
prekidača i predstavljaju smetnju Za slučaj
jednonivovskog multipleksiranja sa n kanala,
u svakom trenutku zatvoren je prekidač
samo jednog kanala, a otvoreno je n-1
prekidača. Kako su parazitne ulazno-izlazne
kapacitivnosti otvorenih prekidača paralelno
vezane, to će ukupna ekvivalentna parazitna
kapacitivnost biti jednaka zbiru paralelno
vezanih kapacitivnosti n-1 prekidača,
odnosno važi:

Očigledno je da je ukupna ulazno-izlazna parazitna kapacitvnost kola u prvom slučaju kod

zatvorenog prekidača drugog nivoa jednaka (N-1)CIO. U drugom slučaju pri otvorenom
prekidaču multipleksera drugog nivoa, ukupna kapacitivnost po jednom prekidaču određuje
se kao redna veza kapacitivnosti (N-1)CIO i jednog CIO tog otvorenog prekidača, odnosno:

8
Kako otvorenih prekidača multipleksera drugog nivoa u datom trenutku ima ukupno M-1, a
njihove parazitne ulazno-izlazne kapacitivnosti su paralelno vezane, ukupna ekvivalentna
kapacitivnost ovog dela kola biće (M-1)CIO. Ovo praktično znači da se za slučaj
dvonivovskog multipleksiranja vrednost ekvivalentne parazitne ulazno-izlazne kapacitivnosti
određuje kao zbir paralelno vezanih ulazno-izlaznih kapacitivnosti N-1 otvorenih prekidača
jednog multipleksera prvog nivoa i paralelno vezanih ulazno-izlaznih kapacitivnosti M-1
otvorenih prekidača multipleksera drugog nivoa odnosno:

što je svakako drastično manja vrednost nego za slučaj jednonivovskog multipleksiranja.

3. Inteligentni senzori i moduli

(VIII) Koji su osnovni zahtevi koje bi senzor trebao da ispuni da bi ga mogli nazvati
inteligentnim senzorom?

Danas je opšte prihvaćena definicija inteligentnog senzora kao uređaja koji je sposoban da:
● vrši kvalitetno procesiranje analognih signala koji reprezentuju merenu veličinu;
● pruži digitalnu prezentaciju analognog signala, odnosno obezbedi digitalni izlaz;
● komunicira preko bidirekcione digitalne magistrale;
● bude pristupačan preko posebne adrese;
● izvršava naredbe i logičke funkcije.
●
Poželjno je da inteligentni senzor izvršava i sledeće funkcije:
● kompenzaciju sekundarnih parametara;
● detekciju i sprečavanje kvarova;
● samotestiranje i auto-kalibraciju;
● različite složene računske operacije;
● kao i to da ima mogućnost da sa više drugih senzora bude integrisan na zajedničkom
supstratu.

(IX) Faze razvoja inteligentnih senzora

Prva generacija senzora ima malo elektronike oko sebe, ali ih zbog toga ne treba smatrati
neupotrebljivim, jer tu spadaju svi senzori u smislu primarnih pretvaračkih elemenata koji se
mogu samostalno ili uz neki minimum elektronike primeniti u industrijskim aplikacijama.

9
Oni senzori koji zahtevaju neke elektronske blokove koji se mogu smestiti udaljeno od
senzora identifikovani su kao druga generacija senzora. Senzori druge generacije su deo
potpuno analognih sistema sa praktično svim elektronskim delovima udaljenim od senzora.

Od treće generacije senzora, prvi stepen pojačanja vrši se već u modulu senzora ili u
samom čipu senzora. Zato su izlazi ovih sistema analogni signali visokog nivoa kodirani po
amplitudi napona, ili sa promenljivom učestanošću impulsa. Ovaj signal se zatim digitalizuje,
a onda ga mikroračunar procesira. Većina automatizovanih senzorskih sistema spada u ovu
kategoriju.

Danas su u upotrebi i senzori četvrte generacije, kod kojih je najveći deo analognih i jedan
deo digitalnih kola smešten u čipu, koji čine senzor adresabilnim, a u nekim slučajevima i
samotestirajućim sa dvosmernom komunikacijom između senzora i glavnog mikroračunara.

Petu generaciju senzora karakteriše konverzija podataka u digitalni domen u okviru senzora
(tj. senzorskog modula). Glavna razlika u odnosu na prethodne generacije senzora leži u
mogućnosti senzora da vrši dvosmernu komunikaciju sa ostatkom sistema, ali i u
promenama u arhitekturi senzora koje su posledice ove mogućnosti.

10
Dalji razvoj senzora išao je u smeru njegove realizacije kao autonomne komponente
distribucionih mernih sistema, koja se samostalno brine o svom funkcionisanju, mernim
opsezima i proračunu izlaznih veličina.

Objasniti I2C magistralu za povezivanje senzora.

I2C je serijska magistrala koja ima dve linije koje prenose informacije između komponenata
vezanih na magistralu. To su Serial Data i Serial Clock linija. Serial Data linija je dvosmerna,
pri čemu podatak može da ide samo u jednom smeru u određenom trenutku (half-duplex
prenos). Svaka komponenta povezana na magistralu identifikovana je jedinstvenom
adresom.
Komponente na magistrali su definisane kao MASTER (glavna) ili SLAVE (podređena).
MASTER inicira transfer podataka na magistralu i generiše takt, ali generiše i kontrolne
signale koji se postavljaju na Data liniju. MASTER komponenta je obično mikrokontroler.
SLAVE je kontrolisan od strane MASTER-a i može da prima ili šalje podatke u zavisnosti od
naredbe koju je poslao MASTER.
Inter IC-Bus (I2C) magistrala je multi-master tipa (na magistralu je moguće povezati više
mikrokontrolera). Iz pomenutog razloga vrši se arbitraža među mikrokontrolerima kako bi se
izbegla kolizija koja nastaje usled simultanog prenosa iniciranog od više mikrokontrolera
istovremeno.

11
Objasniti SPI magistralu za povezivanje senzora.

Serijski periferni interfejs ili SPI magistrala je trolinijska serijska magistrala sa 8-bitnim
transferom podataka. Dve od tri linije služe za prenos podataka, dok se trećom prenosi takt.
Slično kao kod I2C magistrale, uređaji mogu biti MASTER (glavni) i SLAVE (podređeni) tipa.
MASTER inicira transfer informacija i generiše taktni signal.
Svaki SLAVE uređaj na magistrali je kontrolisan od strane linije za selekciju čipa.
Linija dout prenosi podatke od MASTER-a (mikrokontrolera) do SLAVE-a (senzora), dok
linija din prenosi podatke od SLAVE-a do MASTER-a.
SPI magistrala koristi jednostavnu organizaciju preko SHIFT registara. Transfer podataka se
obično izvodi u osam ili šesnaest bit blokova. Informacija na SPI magistrali može biti
prenešena maksimalnom brzinom od skoro 1 Mbit/s.

4. Povezivanje sezora i pretvarača

(X) Mostovski pojačavač

Ovde se radi o konfiguraciji pojačavača koji radi u spoju takozvanog kvazimosta, kao što će
se videti preko odgovarajućih šema. Potreba za ovakvim pojačanjem nastaje iz činjenice da
se uobičajeni otpornički most ponaša kao nelinearno kolo za slučaj velikih iznosa
neravnoteže mosta. Zato je bilo potrebno koristiti konfiguraciju sa linearnim izlazom za
promenu nominalne otpornosti senzora koja prelazi vrednost od 100%.
Izlazni napon je linearno srazmeran od promena otpornosti R4. Ukoliko se za kolo izaberu
otpornici tako da je zadovoljen uslov:

R1=R2=R3=Ro​, i ​R4=RodR

12
onda se izlazni napon dobija kao linearna zavisnost od devijacije otpornosti dR:

Nedostatak ove konfiguracije je da senzor nije nijednim krajem na masi i što se kroz senzor
ne može propustiti relativno veća struja, veća od struje pojačavača.

(XI) Tok signala u kompjuterski baziranom mernom sistemu.

Slot u kompjuteru kao delu mernog sistema zahteva kolo koje pojačava snagu signala i
postavlja nivo signala u radni opseg jednog ADC. Analogna kola koja obavljaju takve
funkcije su kondicioneri, proizvedeni u dve grupe. Prva grupa sadrži analogno - analogne
konvertore - struje u napon, napon u napon, i napon u struju, sa različitim opsezima ulaznog
signala. Druga grupa sadrži kola koja rade sa senzorima fizičkih veličina sa definisanim
parametrima i mernim opegom. Kola koja rade sa termoparovima i Pt100 otpornim
temperaturnim senzorima obrazuju najbrojniju grupu između njih. Za senzore kao što su
termoparovi i strain gauges, kondicioniranje signala je veoma važno.
U industrijskim kompjuterski baziranim mernim sistemima, kondicioneri su smešteni između
senzora i plug-in DAQ board, ili između senzora i digitalnog instrumenta. Tok signala u
takvim sistemima je prikazan na slici.

Koje osobine ima idealan operacioni pojačavač i kako se definiše faktor potiskivanja
zajedničkog signala (CMRR)?

Operacioni pojačavač pojačava napon na ulazu kako bi se

dobio veći napon izlaza. Količnik izlaznog i ulaznog napona je
poznat kao naponsko pojačanje. Idealan je onaj operacioni
pojačavač koji ima beskonačno naponsko pojačanje,
beskonačno širok propusni opseg, beskonačnu ulaznu
impedansu i izlaznu impedansu jednaku nuli. Ali, kao što ćemo
videti, idealni operacioni pojačavač ne postoji. Uvek postoje
ograničenja koja zavise od upotrebljene tehnologije za izradu
operacionih pojačavača kao što su: el. šeme koje koriste
diskretni tranzistori, hibridi koji koriste diskretne brze čipove i
monolitni uređaji gde se ceo operacioni pojačavač projektuje i
izrađuje na jednom komadu poluprovodničkog materijala.

13
Pojačanje, ulazna impedansa, izlazna impedansa i frekventni odziv zavise od spoljnih
otpornika i kondenzatora u kolu, a ne od gain-a, ulazne impedanse ili izlazne impedanse
pojačavača. Ovo znači da ponašanje
kola operacionog pojačavača može biti
podešeno za specijalnu primenu,
zamenom određenih, precizno izabranih
otpornika i kondenzatora.

Ofset napona, ulazna bazna struja, faktor potiskivanja srednje vrednosti i specifikacije šuma
ukazuju kako se realni operacioni pojačavač razlikuje od idealnog.
Na slici je dat model realnog operacionog pojačavača. Svaki od ulaza ima jednosmerni
strujni izvor IB koji je povezan sa njim. Jednosmerni naponski izvor Vos vezuje se u red sa
jednim ulazom. Impedansa se pojavljuje između ulaza, Zdiff, a druga, Zcm, se javlja između
ulaza i mase. Ove impedanse se obično sastoje od otpornika i kondenzatora u paraleli. Zcm
predstavlja grešku usled ulaznog napona srednje vrednosti. Kao dodatak jednosmernim i
naponskim strujnim izvorima postoje mali
naizmenični izvori koji predstavljaju šumove i
koji moraju da se uključe u model.
Izlazna strana modela je takođe neidealna.
Prvo, izlazna impedansa se dodaje na red sa
naponskim izvorom. Pojačanje je konačno, a
izlazni napon i struje realnog pojačavača su
ograničene.
Od operacionog pojačavača očekuje se da
pojača samo signal između dva ulaza Udif, a
da ne vrši pojačanje zajedničkog signala
Ucm. Ako sa Adif označimo pojačanje signala
između invertujućeg i neinvertujućeg ulaza, a
sa Acm pojačanje zajedničkog signala, faktor
potiskivanja zajedničkog signala CMRR
(Common Mode Rejection Ratio) definiše se
kao:

(XII) Instrumentacioni pojačavač.

Instrumentacioni pojačavač (IP) je u suštini precizni diferencijalni pojačavač koji se koristi

kada je teško odrediti signal. Njegove osnovne karakteristike su:
1. Velika ulazna impedansa - minimizira ulaznu struju (sa ulaznih priključaka) tako da se
smanjuje samozagrevanje pojačavača,
2. Mala struja curenja,

14
 3. Veliko potiskivanje srednje vrednosti signala (zajedničkog moda),
4. Izbalansirani (simetrični) diferencijalni ulazi,
5. Stabilne dobre karakreristike,
6. Pojačanje određeno izborom spoljašnje otpornosti (od strane korisnika), parom
otpornika ili povezivanje sa pinom (unutrašnje) I
7. Nesimetrični izlaz.

(XIII) Izolacioni pojačavač

Potrebna izolaciona karakteristika

može se ostvariti na više načina,
korišćenjem metode “letećeg”
kondenzatora, transformatorske
izolacije i optoelektronske izolacije.
Izolacioni pojačavač se u
merno-informacionim sistemima
koristi kao operacioni pojačavač
koji još i ima osobinu galvanskog
razdvajanja ulaza od izlaza.
Elementi povratne sprege biraju se
tako da se ostvaruju funkcije kao i
kod konvencionalnog operacionog pojačavača, odnosno sabirača, naponskog pojačavača,
logaritamskog pojačavača, integratora, i dr. Prenos signala kroz izolacioni pojačavač može
se ostvarivati na više načina, ali svuda se pojavljuje svojstvena nelinearnost. Za potrebe
precizne instrumentacije, nelinearnost prenosa signala se umanjuje uvođenjem negativne
povratne sprege ili tehnike modulacije. Nelinearna karakteristika kola za spregu izobličava
amplitudu, ali ne i frekvenciju, tako da se koristi frekventna ili impulsno-širinska modulacija.
Osnovna funkcionalna šema izolacionog pojačavača prikazana je na slici. Izlazni signal iz
operacionog pojačavača A je modulisan, prenet preko izolacione barijere izoliranim kolom za
spregu, a zatim demodulisan i doveden na izlaz sa novom potencijalnom referencom
(uzemljenjem). Računske operacije nad ulaznim signalom izvršene su na ulaznoj strani.

15
(XIV) Objasniti princip dvožične veze mernog pretvarača

Na slici je predstavljena dvožična

veza mernog pretvarača sa serijski
vezanim prijemnikom signala i
jednosmernim naponom napajanja
u komandnom pultu.
Osim evidentne uštede u ukupnom
broju vodova potrebnih za
komunikaciju, treba naglasiti da
ova varijanta povezivanja
podrazumeva korišćenje zaštitne
Zener-diode, koja u svakom
trenutku obezbeđuje potrebnu snagu neophodnu za normalno funkcionisanje izlaznog
pojačavača i ostalih elektronskih blokova u sklopu mernog pretvarača. Izlazna struja mernog
pretvarača koja je uvek različita od nule i može zavisno od vrednosti ulaznog procesnog
parametra biti u opsegu 4–20mA protiče kroz zener diodu polarišući je i stvarajući konstatni
pad napona na njoj dovoljan za napajanje elektronskih kola mernog pretvarača. Jasno je da
izlazna struja ne može biti jednaka nuli, jer bi u tom slučaju kompletna elektronika mernog
pretvarača ostala bez napajanja.

(XV) Blok šema digitalnog dvožičnog transmitera

Razvoj kola visokog stepena integracije uzrokovao je pojavu veoma tačnih i brzih
analogno-digitalnih konvertora (A/D), čoperski stabilisanih pojačavača, serijsko-paralelnih i
paralelno-serijskih konvertora, itd., smeštenih na jednom čipu (kućištu). Analogni transmiter
može sada biti zamenjen digitalnim transmiterom koji je jeftiniji, tačniji i stabilniji od svog
predhodnika. Korišćenjem digitalnog transmitera u sistemima automatskog upravljanja, uticaj

16
šumova na prenosnu liniju može praktično biti eliminisan upotrebom kola za optoizolaciju na
nivou digitalnog signala koji se prenosi.

Naponski signal iz senzora

(davača) nakon što se pojača
pojačavačem vodi se u A/D
konvertor, gde se pretvara u
digitalni signal. Ovakav digitalni
signal putem univerzalnog
asinhronog primo-predajnika
(UART), pretvara se u serijski
podatak koji se kao niz bitova
prenosi prenosnom linijom.
Komparator rekonstruiše binarne
podatke koji čine korisnu
prenosnu informaciju. Kolo
UART-a vrši konverziju serijskog
u digitalni podatak.

Tip A/D konvertora koji se koristi u ovakvim digitalnim transmiterima je najčešće 12-bitni, koji
daje na svom izlazu takav format digitalnog signala koji obezbeđuje njegovo dovođenje u
UART. Namena linijskog drajvera je da obezbedi odgovarajući nivo snage prenošenog
korisnog signala, koji zavisi od konkretnog rešenja digitalnog transmitera. Prijemni deo
digitalnog transmitera se sastoji od komparatora i drugog UART–a. Digitalni izlaz ovog
UART-a može se direktno dovesti na računar ili u neki drugi digitalni sistem.

(XVI) Blok dijagram putanje šuma

Blok dijagram tipične putanje šuma je prikazan na slici. Kao što se može videti, potrebna su
tri elementa da stvore problem šuma. Prvo, mora da postoji izvor šuma. Drugo, mora da
postoji prijemno kolo koje je osetljivo na šum. Treće, mora da postoji kanal spajanja da
prenese šum od izvora do prijemnika.

17
(XVII) Kako treba povezati oklop kabla za slučaj neuzemljenog senzora i uzemljenog
pojačavača?

Jedina veza koja isključuje napon šuma V12 je veza C. Stoga, za kolo sa neuzemljenim
izvorom i uzemljenim pojačavačem, ulaz oklopa treba uvek biti povezan sa uzemljivačkim
izvodom pojačavača čak i ako ova tačka nije na zemljinom uzemljivaču.

(XVIII) Kako treba povezati oklop kabla za slučaj uzemljenog senzora i neuzemljenog
pojačavača?

18
Kao što se može videti, samo veza A ne stvara napon šuma između ulaznih izvoda
pojačavača. Stoga, u slučaju uzemljenog izvora i neuzemljenog pojačavača, ulaz treba biti
povezan sa uzemljivačkim izvodom izvora, čak i ako ova tačka nije na zemljinom
uzemljivaču.

(XIX) Kako treba povezati oklop kabla za slučaj uzemljenog senzora i uzemljenog
pojačavača?

Oklop kabla je sa strane senzora povezan za uzemljivački izvod izvora, a sa strane

pojačavača za uzemljivački izvod pojačavača.

(​XX) Definisati serijski i paralelni, kao i sinhroni i asinhroni prenos informacija.

Ako se komunikacioni kanal sastoji od jedne linije onda je to serijski kanal. Ako se pak kanal
sastoji od više linija tada se on naziva paralelni kanal (bus). Paralelni prenos je brži od
serijskog prenosa, ali je i skuplji jer zahteva više linija. Paralelne linije za podatke takođe
imaju problema sa preslušavanjem (mešanje signala). Računari koriste paralelni prenos da
bi brzinu komunikacije doveli do maksimuma (adresna magistrala i magistrala podataka kod
mikroračunara primeri su paralelnih komunikacionih signala).

Serijski kao i paralelni prenos može biti sinhron i asinhron. Kod sinhrone transmisije
podataka postoji vremenski signal koji služi da usaglasi rad predajnika i prijemnika.
Asinhroni prenos koristi kontrolne signale između predajnika i prijemnika da bi se dobila
potvrda o prijemu podataka od strane prijemnika pre nego što predajnik prekine prenos.
Ovaj prenos se nekada označava kao "rukovanje" ("hendshaking") ili " molim - hvala".

19
U koje tri grupe se dele komunikacioni kanali?

Komunikacioni kanal je kanal za elektronski prenos informacija od predajnog uređaja do

prijemnog uređaja. Komunikacioni kanali se dele u tri grupe: simpleksni, polu-dupleksni i
dupleksni. Simpleks kanal može da komunicira samo u jednom smeru. Jedan uređaj je samo
predajnik a drugi uređaj radi samo kao prijemnik. Polu-dupleksni kanal može da komunicira
u oba smera ali samo u jednom smeru u konkretnom vremenskom trenutku. Ovo je normalni
način komunikacije između dve individue. Dupleksni kanal može da komunicira u oba smera
odjednom. Iako ovaj način komunikacije nije moguć između individua, on je veoma efikasan
između elektronskih komponenti.

(XXI) Nabrojati najvažnije serijske standardne interfejs sisteme.

● RS 232
● RS 422
● RS 423
● RS 485
● USB

(XXII) Tehnika samosigurnosti.

Samosigumost je kao što je rečeno jedna od tehnika

protiveksplozivne zaštite uređaja koji treba da rade u
eksplozivno opasnim sredinama. Ova tehnika zaštite
bazira na ograničavanju raspoložive energije u
komponentama ili uređajima na tako nizak nivo da ovaj
ne može izazvati paljenje eksplozivne smeše.
Ograničenje napona na vrednost VC vrši se
ograničavačem napona, a ograničenje struje I pomoću
otpora R.
Osigurač OS štiti strujno ograničavač napona
dopuštajući da kroz njega može proteći maksimalna
struja.

Koje su metodologije zaštite u eksplozivnim sredinama?

Primenjuju se sledeće tehnike protiveksplozivne zaštite koje imaju i svoju slovnu oznaku:
● d - neprodorni oklop je takva vrsta zaštite koja obezbeđuje neprodornost kućišta u
kojem je smešten uređaj,
● e - povećana sigurnost,
● m - punjenje čvrstim materijama,
● o - uranjanje u tečnosti,
● p - natpritisak,
● q - punjenje peskom,
● n - naročite, specijalne vrste zaštite, i
● i - samosigurnost.

20
(XXIII) Šta je to virtuelni instrument?

Virtuelni instrument predstavlja kombinaciju hardverskih i softverskih elemenata, najčešće

korišćenih sa personalnim računarom, kojima se ostvaruje funkcija klasičnog instrumenta.

Funkcionalno, virtuelni instrumenti se mogu posmatrati kao računarski bazirani instrumenti,

koji obavljaju zadatke ​merenja, monitoringa, akvizicije, simulacije, testiranja​, itd.
Akvizicija podataka uključuje merenje nekoliko veličina, koje karakterišu ponašanje objekta
merenja, a koje se odmeravaju istovremeno ili sekvencijalno, obično multipleksiranjem
mernih signala koji se dobijaju preko nekoliko analognih kanala radi dalje konverzije
zajedničkim analogno-digitalnim konvertorom. Ova funkcionalnost se implementirana
hardverski pomoću akvizicione kartice (DAQ). Analiza podataka se vrši pomoću različitih
algoritama za obradu rezultata merenja i specifičnih procedura za eliminaciju sistematskih
grešaka, zavisno od merene veličine i uticaja okoline. Prezentacija podataka najčešće
obuhvata vizualizaciju izmerenih podataka u formi grafika ili tabela.

Koje zahteve treba da zadovolji okruženje za razvoj softvera virtuelne

instrumentacije?

Okruženje za razvoj softvera virtuelne instrumentacije treba da bude tako koncipirano da

zadovoljava sledeće zahteve:
Upravljanje akvizicijom. Upravljanje akvizicojom podrazumeva obezbeđenje kompletnog
upravljanja A/D konverzijom ili drugim funkcijama preko kojih se vrši akvizicija signala, kako
bi se na najbolji način iskoristile karakteristike određenog hardvera. Na ovaj način se dobija
jednostavnа procedurа rekonfiguracije sistema uz minimalne intervencije korisnika u slučaju
da se jedan hardver zameni drugim i omogućava se korišćenje najpogodnijeg hardvera za
određenu primenu, a da se pri tom značajnije ne menja procedura rada.
Prikaz signala. Mogućnost prikaza prikupljenih signala kao trenutna ocena rezultata
merenja veoma je značajna. Najpogodniji način prikaza je u obliku oscilograma ili
histograma.
Obrada signala. Мerni algoritam uz pomoć koga se, na bazi digitalne obrade, dolazi do
korisnih informacija iz prikupljenih signala predstavlja centralni deo svakog virtuelnog
instrumenta. Takođe, virtuelni instrument mora raspolagati bibliotekom rutina koje bi
omogućile najčešća merenja kao što su perioda, učestanost ili efektivna vrednost u
vremenskom domenu, odnosno spektralna analiza u frekvencijskom domenu. Istovremeno,
program mora raspolagati mogućnostima pozivanja i izvršavanja specifičnih rutina koje se
ne nalaze u bibliotekama programa, kao i pristup ovih rutina prikupljenim podacima.

21
Prikaz i memorisanje rezultata. Rezultate merenja treba prikazati tako da korisnik može
trenutno raspoznati i razumeti potrebne informacije. Za isticanje rezultata merenja može se
koristiti tekst, grafika i boje.
Pomoć. Jedna od osnovnih osobina virtuelne instrumentacije je jednostavan rad i pomoć
koju korisnik ima tokom procesa merenja. U tom smislu sve procedure treba da su jasne i
očigledne, a program treba da obezbedi korisniku pomoć u radu.

Koje su razlike između klasičnog i virtuelnog instrumenta?

(XXIV) Generalna blok šema telemetrijskog sistema.

Uopštena blok šema telemetrijskog sistema se sastoji iz:

- pretvarača koji konvertuju fizičke promenljive koje se mere u električne signale koji se lako mogu
obrađivati;
- kola za kondicioniranje koja služe da pojačaju signal niskog nivoa iz pretvarača, ograniče njegovu
širinu opsega i adaptiraju nivoe impedanse;
- kolo za obradu signala koje ponekad može biti integrisano u prethodnim kolima;
- oscilator nosioca čiji će signal biti modulisan izlazom različitih pretvarača koji je već obrađen i
adaptiran;
- kolo za kodiranje, koje može biti digitalni enkoder, analogni modulator ili digitalni modulator, koje
prilagođava signal karakteristikama kanala prenosa, koji je žica ili antena;
- radio predajnik, kod bežične telemetrije,
modulisan kompozitnim signalom;
impedansni linijski adapter, u slučaju žičanog
prenosa, da prilagodi karakterističnu impedansu
linije sa izlaznom impedansom kola povezanih
na adapter; i
- kod bežične komunikacije, emisiona antena.

Prijemnik sadrži slične module. Kod bežične

telemetrije, ovi moduli su: prijemna antena
dizajnirana za maksimalnu efikasnost u
korišćenom RF opsegu, radio prijemnik sa
demodulatorom kompatibilnim sa modulatorom i
demodulaciona kola za svaki od emitovanih
kanala. Za žičanu telemetriju antena i radio
prijemnik su zamenjeni generičkim krajem koji
pojačava signal i prilagođava linijsku impedansu
ulaznoj impedansi kola koje sledi.

22
23