Стварање човека

У Библији се на два места говори о стварању човека. Прво библијско

сведочанство о том чину нам говори да је човек икона Божија: „Створи Бог човека по
икони Божијој, мушко и женско, створи их“(Пост 1, 27), док друго место пак практично
представља само поновљени говор о стварању Адама и Еве (Пост. 2, 18-22).
Стварање човека, по библијском казивању, дошло је на крају стварања света. У
том сведочанству о постанку могуће је уочити један развојни процес који је својствен
целокупној тварној природи и њеном настајању кроз стварање. Бог је најпре створио
материју као безобличну масу и ставио у њу развојну силу којом су касније настала сва
бића. И зато Свети Григорије Ниски сматра да се целокупна творевина, без разлике,
појавила једним покретом Божије воље, али тако да су створења постављена у виду
семена у природи, да би се потом, постепено, после једног развојног процеса и сагласно
са неопходним природним покретом и следом, употпунила и постала веома добра. Ово
значи да је човек створен као круна свих стварања, као биће које ће у себи саставити
целокупну твар и које ће потенцијално постојање пробразити у реално. Будући да има
све елементе створених природа, које немају сва друга бића, човек се јавља као микро
свет, јер све што постоји у свету постоји и у човеку и обратно. У вези са овим треба
истаћи да је стварање човека неопходан чинилац за употпуњавање појма стварања, јер
без човека који би све принео Богу, творевина је осуђена на смрт. Баш таквим
закључком користио се Свети Атанасије Велики у свом делу „О очевечењу Бога
Логоса“, како би њиме показао управо то да није случајно што је Бог изабрао
Оваплоћење и Очовечење Логоса за спасење света. Наиме осим човека ниједно друго
биће не поседује у себи ту могућност да превазиђе материјални свет и да тај свет
сједини са Богом. Анђели су, додуше, узвишенији и духовнији од људи, али имају ту
ману да немају тело, односно немају непосредну повезаност са материјом, док ми
имамо учешће чак и у смрти творевине. Стога једини начин општења материје, али и
целе творевине са Богом јесте кроз човека. Кад је сторен човек створен је управо са тим
предодређењем: да целокупну природу принесе Богу, и тиме је сједини са Њим.
Али то предодређење, тај план Божији, спотакло се због тога што је човек одбио
да га оствари. Рекао је: ја не желим да следим тај план, постаћу и сам Бог; и у томе се
преварио. Поверовао је Адам да ће тиме што ће он постати Бог, свет бити у стању да
превазиђе небиће, да ће бити у стању да живи, а тиме ће и он сам живети. И зато се
уплео у ту авантуру пада. То што је рекао „не“, Адам дугује чињеници да му је Бог
подарио могућност да каже „не“, односно подарио му је слободу. Тако се, у вези са
догматом о стварању људи, поставља питање зашто постоји слобода код човека;
односно зашто Бог није тако уредио ствари да онај план свакако буде остварен и да се
не спотакне о човекову слободу? Дакле, треба да знамо шта би се збило да је Бог
другачије учинио. Свакако да би тад јединство Бога са светом и света са Богом било
принудно. То је основни разлог због ког је творевини дата слобода у виду човека. Може
ли се из љубави створити неко ко нема жељу за постојањем, него једноставно постоји?
Бог, љубављу стварајући свет из небића, није желео нешто што ће напросто, механички
и нагонски тежити ка сједињењу са Њим, него је желео да створи и створио је некога ко
ће моћи да одговори на љубав, који неће бити приморан да само постоји него који ће
чак моћи и да воли.
 То биће је управо човек јер се само путем човека може остварити принос и
преображење целе творевине, а још уз то и слободан и љубаван принос. Зато је човек
„свештеник творевине“.