Адамов пад

Да би створени свет постојао, потребно је било да се нађе у заједници са

Нествореним Богом. Овај задатак је поверен човеку. Бог је човеку дао велико
назначење, да природи омогући другачији начин постојања од оног што га има.
Другим речима, човек је добио задатак да принесе свет Богу.
Међутим, човек није испунио овај задатак, одрекао се заједнице са Богом и
уместо Богу свет је принео себи. Адам је прекинуо заједницу са Богом и истога
часа је и он, а са њим и цео свет умро. Први човек је поверовао да ће, ако постане
Бог, он сам и свет око њега, превазићи небиће, но прекидање заједнице са Творцем
осудио и себе и природу на остајање у границама смрти. Превазилажење небића је
човек требало да остварује на благословен начин, приносећи свет Богу. Адам је,
дакле, могао и другачије да поступи, није морао да одбаци заједницу, чак штавише,
он је требао да своју слободу управља ка Богу, што је и био првобитни план
Божији, а то одбацивање плана Божијег је било могуће зато што је човек од почетка
имао слободу да сам одлучи шта хоће. Да није имао слободу, Адам не би познао
зло и грех.
Трагедија везана за догађај Адамовог пада се често тумачи и као
прекорачење граница његове слободе. Пад се обично повезује са прекршајем
заповести. Овакав јуридички приступ има за последицу схватање које подсећа на
древну јелинску мисао да човек греши и бива кажњаван сваки пут када превазилази
своје границе и покушава да буде слободан. Међутим, из оваквог схватања
произилази ново питање: да ли је требало да Адам стреми ка апсолутниој слободи,
и ако није, зашто му је Бог уопште и дао такву могућност?
Ако би Бог створио човека као неслободно биће, тада би јединство света и
Бога било нужно, што Бог није хтео када је свет стварао ни из чега. Бог је из
љубави створио човека, да би он тј. човек, иако створен, постојао на слободан
начин, стремио ка апсолутној слободи, потврђујући своје постојање у заједници са
Богом.
У објашњењу Адамовог пада, од посебне важности је учење Цркве о
слободи као икони Божијој у човеку. И у тумачењу овог проблема постоји више
приступа, а најкарактеристичнији су Августинов и приступ Светог Иринеја
Лионског. Док Августин посматра Адамов пад као последицу супростављања
Божијој вољи, због чега је и уследила Божија казна, Свети Иринеј гледа на Адама
као на дете које се нашло рају и које је требало да узраста вежбајући се у слободи.
Адам је, по Светом Иринеју, погрешно усмерио силе свог бића, што значи да
питање пада није било везано за превазилажење граница слободе, него је пад
последица остварења слободе на погрешан начин. Став Светог Иринеја Лионског је
сасвим другачији и од оног по коме је Адам требало да своју склоност ка слободи
сведе на ограничење своје природе.
 Иако је човек пао, Бог није оставио ни њега ни свет да се руководе собом,
без Његове интервенције. Бог је дакле Христом дао Адаму могућност да изнова
заживи, он и свет који му је дарован, а то савладавање последица пада подразумева
присуство иконе Божије у човеку, јер заједница са Богом једино и може бити
остварена, ако човек постоји као слободно биће, и ако као слободан жели заједницу
са Богом.