ТУЖИЛАЦ: Убовић (Мирко) Никола, Ул.

Хомарска бб 80230 Гламоч

ТУЖЕНИ: Фонд за пензијско и инвалидско осигурање Републике Српске Бања Лука,

ОКРУЖНОМ СУДУ У БАЊАЛУЦИ

Ради: поништавања рјешења ЛБО:1032247133, предмет бр.91/7000-1.3-1810.16-583/23

од 09.06.2023.године.
-у 2 примјерка, са рјешењем у прилогу-

ТУЖБА

Дана 09.06.2023.године тужени је донио рјешење предмет бр. 91/7000-1.3-

1810.16-583/23 којим је као неосновану, одбио жалбу тужиоца изјављену на рјешење
Фонда за пензијско и инвалидско осигурање Републике Српске Филијала Бања Лука бр.
91-1.1-1810.7-5526/23 од 04.04.2023.године којим се, како је наведено у овом рјешењу,
одбија његов захтјав за поновно одређивање сразмјерног дијела старосне пензије и за
исправку грешака у рјешењу исте Филијале број предмета: 91-1.1-1810.1-22228/18 од
23.08.2019.године, уз образложење да на ово рјешење није изјављена жалба али је оно
било предмет ревизије којом је утврђено да је то рјешење правилно и донесено уз
правилну примјену одредаба Закона, Споразума и ЗУП-а, а истовремено да осигураник
не испуњава услове за право на старосну пензију сходно одредбама чланова 41 и 85
Закона о пензијском и инвалидском осигурању (,,Сл.гласник РС“, бр.134/11, 82/13,
103/15) и чланова 5,6,7 и 8 Споразума о међусобним правима и обавезама у спровођењу
пензијског и инвалидског осигурања (,,Сл.гл. РС“, број 15/00).
И првостепено и другостеопено рјешење је неправилно и незаконито јер су
донијета усљед непоштовања правила поступка, непотпуно утврђеног чињеничног
стања и погрешне примјене материјалног права и то одредби члана 116, 123 став 1 и 2
Закона о пензијском и инвалидском осигурању и члана 190 Закона о општем управном
поступку.
Првостепени орган није поступио по правилима тј. уопште није одлучио о
тужиочевом захтјеву од 18.02.2020.године којим се тражи исправка грешака у рјешењу,
односно није посветио пажњу наводима захтјева нити је на тражење тужиоцу дао
потпуније образложење за своју одлуку, а истовремено није му ни пружио стручну
помоћ.
Истина је, да на наведено првостепено рјешење није изјављена жалба, а да ли је
на рјешење урађена ревизија о томе овај није обавјештен.
Овај орган без икаквог образложења и без упоришта у прописима упорно брани
становиште да осигураник није оштећен у правима која произилазе из сразмјерне
пензије, што утврђује како напријед наведеним тако и свим претходним рјешењима, а
намјерно избјегава да одлучити о наводима захтјева тј. да се уради исправка грешке у
рјешењу првостепеног органа, предмет број:91-1.1-1810.1-22228/18 од 23.08.2019.
године, премда је на грешку у захтјеву прецизно указано, а истовремено и
образложено, (да се по наводима у образложењу из наведеног рјешења никако рачунски
не може добити износ од 133,90 КМ, већ се добије већи износ, када се узме за рачунање
ефективни стаж навршен у бившој БиХ, РС и Ф БиХ за којег су плаћени доприноси).
Орган ПИО упорно својим рјешењима брани становиште да је рачунски: висина
пензије од 187,84 подијељена са укупним пензијским стажом у РС од 126 мјесеци и 6
дана (исказано бројчано:10,516620) и у Ф БиХ од 01.година, 02 мјесеца и 12 дана
(исказано бројчано:1,199986) ((укупни бројчано износ: 11,716606)) а након тога
помножено са пензијским стажом у РС, добије износ од 133,90 КМ.
Цијенећи овакво образложење, које се наводи у побијним рјешењима рачунски се
добије, како слиједи:187,84 : 11,716606 x 10,516620= 168,60 , односно 168,60 КМ, а то је
износ пензије коју је тужилац по овим показатељима требао имати почев од
10.09.2018.године тј. дана подношења захтјева и стицања права на пензију.
Само овај образложени навод тужиоца довољан је показатељ да се ради о грешки у
рјешењу тужене и у вези напријед наведеног потребно је рјешење, а и његов прилог
(обрачун пензије по бод систему од 23.08.2019.г) које је предмет исправке треба
исправити тако да умјесто броја ,,133,90“ треба да стоји број ,,168,60“.
Тужена обрачун пензије тужитеља није урадила у смислу члана 8. Споразума гдје се
јасно наводи да се износ пензије дијели са укупним бројем мјесеци пензијског стажаза
за којег су плаћени доприноси, навршеног код сва три носиоца осигурања, а за
периопде за које недостају плаћени доприноси, требало је примјенити Закон о ПИО РС
чл. 41 до 48, у конкретном случају у обрачуну пензијског основа за године: 1977, 1980,
1981, 1983, 1984, 1985, 1989, 1990 и 1991 није узет повољнији пропис тј. примјењен
коефицијент 1. у смислу одредаба члана 46 ст.3. Закона о ПИО РС, наиме за
израчунавање пензијског основа тужена је примјенила неповољнији пропис тј.
примјењен је члан 47 ст.6. наведеног Закона.
Одредбе Закона а истовремено и одредбе Споразума јасно дефинишу да се пријератни
пензијски стаж припаја једном од носиоца осигурања у ентитету, те да је овај стаж
један од основа, односно услова за одређивање облика-вида пензије( без обзира да ли се
ради о старосној, сразмјерној инвалидској пензији) а истовремено и за утврђивање
примања пензије.
Да је првостепени, а и другостепени орган ПИО РС за обрачун пензије
примјенио податке из матичне евиденције и одлучио у складу са Законом и
Споразумом, тужитељу би било признато право на старосну пензију а не на сразмјерну
пензију, а самим тим неби био ускраћен у примањима ове пензије .
Увидом у напријед наведено очито је да се ради о грешки у рјешењима тужене и с тим
у вез испуњени су услови за исправку грешки у истом како је то прописано одредабом
члана 207 Закона о општем управном поступку (,,Сл.гл. РС“,бр.13/02, 07/07, 50/10 и
66/18).
Није примјерно, а то ниједним прописом није допуштено, да другостепени
орган измишља и коригује бројчане показатеље како би одбранио становиште
првостепеног органа, наиме, тужена је требала посветити пажњу наводима тужиочевог
захтјева, на тражење тужитељу доставити табеларно и рачунски приказан свој обрачун
како би одржала на снази своје тврдње да се не ради о грешки, односно како би се
утврдила истина и право стање ствари.
Знања ради, тужилац је указивањем на грешку уочио да је за све вријеме од
стране тужене оштећен у примањима пензије јер цијенећи само потребне законске
услове тј.: године живота и пријератни пензијски стаж којег је овај остварио у
пријератној БиХ, у мјесту Гламоч, а износи 20. година, 07 мјесеци и 16 дана ЊЕМУ СУ
ЦИЈЕНЕЋИ САМО ОВЕ ОСНОВЕ ИСПУЊЕНИ ЗАКОНСКИ УСЛОВИ, И ПРИПАДА
МУ ПРАВО НА СТАРОСНУ ПЕНЗИЈУ, како је то прописано одредаба члана 41.Закона
о пензијском и инвалидском осигурању (,,Сл.гласник РС“, број:134/11, 82/13 и 113/15)
и његова пензија требало би да буде‚ по обрачуну, већа од износа загарантоване
пензије.
Код оваквих неоспорних тврдњи, нема оправдања а ни законског упоришта у
прописнима да се истом УКИДАЈУ, УСКРАЋУЈУ или УМАНЈУЈУ овако стечена права
у случају кад се наведени нјегов пријератни пензијски стаж увећаава послије 30.04.1992
године у Републици Српској за: 10 година, 06 мјесеци и 06 дана, (радна обавеза:09 мј.
и 23 дана; учешће у рату: 5 година и 6 дана и посебан стаж по одлуци Владе РС:4.год, 8
мј. и 07.дана) када се има у виду да је овај стаж увезан са пријератним стажом из БиХ,
а у збиру износи: 31 година, 06 мјесеци и 06 дана.
Наведени пријератни са послијератним пензијским стажом у сваком случају морао би
утицати за признаванје поволјнијих прва која произилазе из старосне пензије како по
основу наведених законски одредби тако и у смислу одредаба члана 5 и 6. Споразума о
међусобним правима и обавезама у спровођењу пензијског и инвалидског осигурања
(,,Сл.гл.РС број 15/00) којим је прописано, како слиједи:
,,Пензијски стаж навршен у републикама бивше СФРЈ носиоци осигурања узеће у
обзир за испуњавање услова за признавање права и за одређивање висине пензије у
складу са прописима које примјењују“.
Посебан стаж узима у обзир носилац осигурања који је признао тај стаж.“
,,Пензијски стаж навршен до 30.04.1992.године код бившег Фонда као и стаж
осигурања навршен послије 30.04.1992.године код једног од Носиоца осигурања,
Носилац осигурања код којег је пензијски стаж навршен послије 30.04.1992.године,
узима у обзир за испуњавање услова за признавање права и за одређивање висине
пензије“.
Тужитељ је убјеђена да наведене одредбе Споразума прописују урачунавање,
тј. припадање пријератног пензијског стажа једном од носиоца осигурања у РС или Ф
БиХ како би се утврдило код којег носиоца осигурања осигураник испуњава услове за
самосталну, у конкретном случају за старосну пензију.
Уколико у смислу наведеног нису испуњени законом прописани услови за стицање
права на самосталну пензију ни код једног осигураника у корист осигураника
урачунава се пензијски стаж остварен код сва три носиовца осигурања ( бивша БиХ, РС
и Федерација БиХ) и ако тада осигураник испуњава законом прописане услове за
пензију, то се назива сразмјерна пензија.
У случају да ни оваквим начином услови за пензију нису испуњени осигураник нема
право ни на овакву тј сразмјерну пензију.
Код оваквог стања ствари ни одредбе чланова 7 и 8 Споразума нису и не могу
бити основи за утврђивање права на сразмјерну пензију као то тужена наводиу у
образложењима својих рјешења, премда одредбе истог дају појашњење којем Носиоцу
осигурања се припаја пријератни пензијски стаж, односно чије су обавезе према
осигуранику који испуни услове за старосну или за сразмјерну пензију.
Тужитељ је пуног убјеђења да у овом случају поступак није учињен ефикасним и
економичним а воља тужене не постоји да се ова правна ствар ријеши, напротив иста
намјерно погрешно тумачи законске одредбе, непотребно полемише и измишља
бројчане показатеље, одуговлачи поступак, не уважава упуте суда, а познато је да је
овај предмет и раније био код тог суда. Да би се у овој правној ствари донјела правична
одлука, Суд својом одлуком требао би одлучити који вид пензије припада тужитељу
припада (право на сразмјерну или старосну пензију), анакон тога потребно је прибавити
мишљење и налаз вјештака финансијске струке у погледу обрачуна и исплате пензије,
као и обрачуна редовних и затезних камата, а што суд треба наложити по службеној
дужности у смислу чласна 17. Устава Републике Српске, а у вези са Законпм о раду јер
се ради о бруто плати која преставља имовину радника, као и по члану 12 ст.3 Закона о
стварним правима РС. Тужитељ је мишљења да је његов приједлог оправдан тим прије
што се не ради о сложеној правној ствари чије рјешавање траје доста дуг временски
период, не само од дана подношења захтјева за исправку грешки у рјешењу већ и од
дана стицања права на пензију. У конкретном случају ради се о непоштивању
законских прописа, дискриминацији и угрожености људска права која произилазе из
радног односа, јер обзиром на све наведено тужитељ је оштећен не само у правима која
произилазе из сразмјерне пензије, већ му се ускраћују право на самосталну тј. старосну
пензију и права која произилазе из оваквог вида пензије.
У поступању и доношењу одлуке по захтјеву тужитеља, став првостепеног
органа је у потпуности прихватио и тужени као другостепени орган, јер није:
испоштовао правила поступка, пружио потребну правну помоћ, цијенио наводи
захтјева а након тога није образложие разлози доношења одлуке, чиме је дошло до
повреде материјалног права, како у питању признавања права на пензију тако и питању
примања пензије.
Обзиром на наведено, а у смислу наведених законских одредби недвосмислено
је да тужилац испуњава потребне услове за права на самосталну тј. старосну пензију,
што тужена треба признати, а самим тим њени очити пропусти и грешке ће бити
исправљене у погледу начина обрачуна и примања пензије.
Рјешење туженог је у потпуности незаконито и њиме се тужиоцу ускраћују
права која му по закону припадају. Према томе тужилац на основу члана 10. тачка 4.
Закона о управним споровима обраћа се и предлаже да суд донесе следећу:

ПРЕСУДУ

Тужба се УВАЖАВА.
ПОНИШТАВА СЕ Рјешење Фонда за пензијско и инвалидско осигурање
Републике Српске Бања Лука, Кабинет директора број:1032247133, бр. предмета:
91/7000-1.3-1810.16-583/23 од 09.06.2023.године, и утврђује се да тужени испуњава све
законом прописане услове за самосталну тј. старосну пензију те се налаже туженој да
донесе одговарајућу одлуку, којом ће се у корист тужиоцу признати право на ову
пензију почев од дана одласка у пензију 05.06.2013. године, односно од дана
подношења захтјева 10.09.2018.године и с тим у вези да се тужена обавеже да уради
нови обрачун а истовремену и исплату дијела ускраћених примања пензије, све са
законском каматом.

У Гламочу, дана _______2023. године

ТУЖИЛАЦ

_____________________
Никола Убовић

ПРИЛОГ:
Рјешење другостепеног органа број:1032247133, предмет бр. 91/7000-1.3-1810.16-583/23
од 09.06.2023.године и