АКАДЕМИЈА ВАСПИТАЧКО-МЕДИЦИНСКИХ СТРУКОВНИХ СТУДИЈА КРУШЕВАЦ,

ОДСЕК АЛЕКСИНАЦ

ДИПЛОМСКИ РАД
ИЗ ПОРОДИЧНЕ ПЕДАГОГИЈЕ

КАТЕГОРИЗАЦИЈА И СПЕЦИФИЧНОСТИ
ПРИНЦИПА ПОРОДИЧНОГ ВАСПИТАЊА

Ментор: Студент: др
Мирослав Кука Миљана Митровић
бр. индекса: 2712

Алексинац, 2021.
САЖЕТАК

Имајући у виду промене које су се десиле и још увек се дешавају у савременом друштву
већ дужи низ година, могуће је пратити и промене у оквиру саме породице као друштвене
групе. У великој мери вршена су различита истраживања у погледу промена васпитне
улоге породице, а посебно место овом проблему припада породично васпитање деце,
будући да је васпитни рад у породици изузетно одговоран и тежак. Различити облици
васпитања су неопходни и вредни поштовања, јер породично васпитање представља
континуирани процес који пролази кроз различите етапе, од којих свака има одређене
потребе којима на различите начине треба ићи у сусрет. Поред метода и средстава које се
примењују у циљу социјализације деце у породичној средини, значајно место заузимају
принципи, па би се могло рећи да је васпитање готово немогуће замислити без принципа.
Сходно наведеном, у овом раду, говорили смо о породици и њеним карактеристикама, о
схватању појма и циља васпитања, о историјском развоју идеја о породичном васпитању,
као и о педагошким мислима о породичном васпитању. Такође, било је речи о
вредностима у породичном васпитању и утицају породице на васпитање детета. Осим
тога, пажњу смо посветили принципима породичног васпитања (принцип поштовања
личности детета, принцип потпуне ангажованости, принцип позитивне оријентације,
принцип међусобног поверења, принцип јединствености, принцип доследности, принцип
индивидуалног прилажења), који су тема овог рада. На самом крају рада, истакли смо
могућности и ограничења породичног васпитања.

Кључне речи: породица, васпитање, принципи породичног васпитања.

2
ABSTRACT

Having in mind the changes that have happened and are still happening in modern society for
many years, it is possible to follow the changes within the family itself as a social group. To a
large extent, various researches have been conducted regarding the changes in the educational
role of the family, and a special place for this problem belongs to the family upbringing of
children, since the educational work in the family is extremely responsible and difficult.
Different forms of upbringing are necessary and worthy of respect, because family upbringing is
a continuous process that goes through different stages, each of which has certain needs that need
to be met in different ways. In addition to the methods and means that are applied in order to
socialize children in the family environment, principles occupy an important place, so it could be
said that education is almost impossible to imagine without principles.
Accordingly, in this paper, we talked about the family and its characteristics, the understanding
of the concept and purpose of education, the historical development of ideas about family
education, as well as pedagogical thoughts on family education. Also, there was talk about the
values in family upbringing and the influence of the family on the upbringing of the child. In
addition, we paid attention to the principles of family upbringing (the principle of respecting the
child's personality, the principle of full engagement, the principle of positive orientation, the
principle of mutual trust, the principle of uniqueness, the principle of consistency, the principle
of individual approach). At the very end of the paper, we pointed out the possibilities and
limitations of family upbringing.

Key words: family, upbringing, principles of family upbringing.

3
БИОГРАФИЈА

Моје име је Миљана Митровић. Рођења сам 01.10.1999. године у Прокупљу. Завршила сам
основну школу ,,Светислав Марковић Ненад“ у Малој Плани, а након тога средњу
економску школу у Куршумлији. Жеља да се у будућности бавим послом васпитача,
јавила се још у току средње школе, због чега сам 2018. године уписала Академију
васпитачко-медицинских струковних студија Крушевац, одсек у Алексинцу. Себе бих
описала као вредну, упорну особу, способну за тимски и индивидуални рад и вољну за
даље усавршавање и развијање личних способности и знања.

4
САДРЖАЈ

УВОД..............................................................................................................................................6

1. ПОЈАМ ПОРОДИЦЕ И ЊЕНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ...........................................................8

2. СХВАТАЊЕ ПОЈМА И ЦИЉА ВАСПИТАЊА....................................................................9

3. ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ИДЕЈА О ПОРОДИЧНОМ ВАСПИТАЊУ................................10

3.1. Педагошке мисли о породичном васпитању................................................................13

4. ВРЕДНОСТИ У ПОРОДИЧНОМ ВАСПИТАЊУ...............................................................15

4.1. Односи у породици и васпитање....................................................................................17

5. ПРИНЦИПИ ПОРОДИЧНОГ ВАСПИТАЊА.....................................................................20

5.1. Поштовање личности детета ..........................................................................................20

5.2. Принцип потпуне ангажованост....................................................................................22

5.3. Принцип позитивне орјентације....................................................................................23

5.4. Принцип међусобног поверења.....................................................................................23

5.5. Принцип јединствености................................................................................................24

5.6. Принцип доследности.....................................................................................................24

5.7. Принцип индивидуалног прилажења...........................................................................25

6. МОГУЋНОСТИ И ОГРАНИЧЕЊА ПОРОДИЧНОГ ВАСПИТАЊА .............................26

ЗАКЉУЧАК...............................................................................................................................30

5
ЛИТЕРАТУРА...........................................................................................................................31
ИЗЈАВА О АУТОРСТВУ ........................................................................................................33

УВОД

Породица је први организовани део друштва који прихвата дете по његовом доласку на
свет. Отуда и она мора да ради, а то јој је и основни задатак, на трансформацији биолошке
јединке у социјално биће и то онако како друштво жели, јер узалудно је мислити да нашу
децу можемо васпитавати онако како то сами желимо: постоји у сваком тренутку времена
један важећи тип васпитања који не можемо одбацити.
Оно што породицу чини значајним и незаменљивим чиниоцем развоја детета је сама
породична средина. Само породица уколико је емотивна заједница, може детету да
омогући потпуни емотивни развој и психичку сигурност. Специфична улога и значај
породичног васпитања, огледају се у томе што се у њој постављају темељи за читав
каснији развитак детета, а посебно онда када је оно најнеоформљеније и за
васпитнообразовне утицаје најпривлачније, односно када је његов развитак
најинтензивнији. Начин на који родитељи награђујући и кажњавајући настоје да постигну
да дете усвоји друштвене норме одређују не само норме понашања детета, него
детерминише и његову личност. За развитак будуће личности и свести детета најважнији
је моменат осећање сигурности, осећање детета да га родитељи воле и да се брину о њему.
Нису толико важни поједини специфични поступци у односу према детету колико општи
однос и општа атмосфера у породици, а првенствено осећање сигурности детета.
Родитељи који показују срдачан однос биће ефикаснији у процесу васпитања своје деце,
пре свега због тога што ће их деца више подражавати и што ће од њих спремније
прихватити сваку поуку. Дете ће се осећати везанијим за родитеље који су срдачнији
према њему. Процес идентификације са родитељима биће јачи, па ће на тај начин боље
прихватити моделе понашања својих родитеља.

6
Важно је рећи да не постоји само један пут доброг и успешног породичног васпитања.
Различити облици васпитања су неопходни и вредни поштовања, јер породично васпитање
представља континуирани процес који пролази кроз различите етапе, од којих свака има
одређене потребе којима на различите начине треба ићи у сусрет. Методе и средства
социјализације детета у породичној средини су специфичне и разликују се од васпитних
средстава у другим институцијама. Поред метода и средстава у васпитању деце, значајно
место заузимају принципи, па би се могло рећи да је васпитање немогуће замислити без
принципа. Методе, средства и принципи су неодвојива целина у једном тако сложеном
послу – васпитању.
Сходно наведеном, у овом раду, говорићемо о породици и њеним карактеристикама, о
историјском развоју идеја о породичном васпитању, као и педагошким мислима о
породичном васпитању. Такође, биће речи о вредностима у породичном васпитању и
утицају породице на васпитање детета. Осим тога, пажњу ћемо посветити принципима
породичног васпитања (принцип поштовања личности детета, принцип потпуне
ангажованости, принцип позитивне оријентације, принцип међусобног поверења, принцип
јединствености, принцип доследности, принцип индивидуалног прилажења), који су тема
овог рада. На самом крају рада, говорићемо о могућностима и ограничењима породичног
васпитања.

7
 1. ПОЈАМ ПОРОДИЦЕ И ЊЕНЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ

Породица спада у ред основних и најтрајнијих друштвених група. Она је функционална

заједница са циљем задовољавања биолошких, социо-економских и културних веза и
односа. Она је, пре свега биолошка и едукативна група и то је њена основна друштвена
садржина од постанка до најновијег доба. У породици се крију многи одговори за
васпитаниково понашање, за успехе и промашаје у васпитању (Коковић и сар., 1993;
Росић, 1998).
Сама реч ,,породица” је вишезначна и у свакодневним друштвеним околностима она се
односи на различите појмове. У најширем смислу речи, она је ,,нераздвојена целина особа
повезаних браком или усвајањем” или ,,рађање појединца који наслеђује један другог” –
што значи ,,лоза”, ,,род”, ,,династија”. У ужем смислу реч породица значи ,,родбинско
повезане особе које живе под истим кровом” или још уже, значи ,,оца, мајку и децу“
(Димитријевић, 2014: 239).
Породица је први мали свет детета, сасвим довољан за његову моћ социјалног
комуницирања и прилично дуго дете неће осећати потребу за ширењем социјалног миљеа.
У породици дете стиче прва социјална искуства, постаје свесно себе и свога ,,ја“, ту

8
ослушкује реакцију на своје понашање, редовно наилази на разумевање, схваћање, помоћ,
заштиту, сигурност и на првом месту љубав која је природан однос у тој средини и која
учвршћује везу између детета, родитеља и других чланова породице (Skenderović i Fetić,
2014).
Васпитни утицај породице на дете је изузетно важан и неретко пресудан. Породица
очигледно располаже специфичним могућностима васпитног утицаја који се не може
надоместити осталим васпитним срединама и васпитним деловањем које се остварује у
другим срединама (Станојловић, 1992; Јакшић, 1985). С тим у вези, једна од најважнијих
карактеристика савремене породице јесте управо неговање топле породичне атмосфере са
чврстом емоционалном везом између родитеља и деце (Dix, 1992). У оваквој породици
централно место припада детету, па је и читав породични живот подређен њему. Полазна
основа огледа се управо у пружању што више љубави детету, сматрајући да ће се то
касније рефлектовати на његов живот у зрелијем периоду, на његову интеграцију са
окружењем, друштвености према другима и разумевању (Laketa, 2009).
Понашање родитеља деци служи као модел коме она теже да се приближе или да се са
њиме поистовете. Због тога је међусобно уважавање, узајамна помоћ и љубав између
супружника и родитеља и деце, што је карактеристично за већину савремених породица
важан подстицајни пример за младо биће (Петровић, 2000).

2. СХВАТАЊЕ ПОЈМА И ЦИЉА ВАСПИТАЊА

Васпитање подразумева сложеност и испреплетеност фактора васпитања и активности

васпитаника у међусобној комуникацији. У процесу васпитања, у првом реду мислимо на
ону комуникацију која је свесно и плански усмерена одређеном циљу и која захтева свесну

9
активност васпитача и васпитаника, при чему је васпитаник активан субјект васпитања
(Недовић, 1991).
Аутор Протић васпитање дефинише као ,,свестан, хотимичан или намеран утицај
одраслих на неодрасле, људи на децу, у намери да се деца духовно развију и да се у том
развитку достигне циљ, који је претходно постављен“ (Протић, 1924, према: Круљ и сар.,
2003: 56).
Теодосић у уџбенику Педагогије (Теодосић, 1957) указује да је за васпитање битно даје
оно свесна, планска и организована активност која је усмерена ка одређеном циљу. Према
томе, под васпитањем (у ширем смислу) подразумевамо укупност педагошких утицаја
који су усмерени на формирање једне личности, тј. да се добије човек одређених личних и
друштвених квалитета. Теодосић поред овако схваћеног васпитања, разликује и васпитање
у ужем смислу: ,,Под васпитањем у ужем смислу подразумевамо развијање снага и
способности младе генерације: физичких, умних, естетских, моралних“ (Теодосић, 1957,
према: Круљ и сар., 2003: 58).
Поткоњак (1968) васпитање схвата као двосмеран активан процес, односно
активност ,,онога ко организује и врши утицаје, ко усмерава и руководи тим утицајима, на
једној страни и активно учествовање у том процесу и онога на кога се врши утицање, ко се
васпитава на другој страни (Поткоњак, 1968, према; Круљ и сар., 2003: 58).
Недовић (1991: 33) васпитање одређује као ,,процес освешћивања и саморазвоја, истина
као идеал, васпитање јесте реализација највиших могућности човека. У њему се
препознаје критичко уобличавање формирања човека, његовог људског одређења.
Васпитањем се даје смисамо животу, млади упућују у свет између идеала и стварности.
Оно испуњава педагошку праксу значењем које се огледа у процесу и нивоу успешности
формирања човека.
На основу свега наведеног, може се закључити да појам васпитања није једнозначан. Исто
тако ни у педагошкој литератури, па ни у уџбеницима педагогије, педагошким

10
лексиконима, речницима и енциклопедијама, није прецизан и утврђен. Међутим, оно што
из историјског прегледа схватања појма васпитања можемо претпоставити, јесте да се у
дефинисању овог појма уочава стална тежња ка хармонијском васпитању детета.

3. ИСТОРИЈСКИ РАЗВОЈ ИДЕЈА О ПОРОДИЧНОМ ВАСПИТАЊУ

Идеје о васпитној функцији породице и значају образовања родитеља за обављање ове

значајне улоге, биле су присутне у делима наших педагога крајем XIX и почетком XX
века. Тако је Војислав Бакић (1847–1929), писао о васпитању у породици у својој
књизи ,,Поуке о васпитању деце у родитељској кући“. Бакић је истицао значај мајке за
васпитање деце и указивао на потребу педагошког образовања родитеља. Сматрао је да је
отац старешина породице, да је одговоран за рад и ред у породичном животу и да се од
њега очекује да буде ауторитативан и тактичан при васпитању деце. Може се констатовати
да Бакићево схватање родитељског ауторитета одржава односе који су владали у српској
патријархалној породици (Бакић, 1901, према: Матејевић и Ђорђевић, 2019; Станојловић,
1992).
Значајем породичног васпитања бавио се и наш педагог Сретен Аџић. Он је сматрао да је
брижљивим васпитањем у породици могуће сваког појединца усавршити. Зато је он
упозоравао родитеље да обрате пажњу чему уче своју децу, какве им примере дају, јер
породично васпитање представља темељ свег каснијег васпитања. Супротстављајући се
васпитању које полази од слободног развоја деце, Аџић се залаже за златну средину у
васпитању, где родитељи не помажу деци ни сувише много ни сувише мало, већ само
колико је потребно. За разлику од Бакићевог конзерватизма, Аџић у свом ставу према
васпитању деце има пуно благости и љубави. Такође, схватања Аџића о кажњавању су
веома напредна и указују на његов веома хуман однос према детету, који се изражава кроз

11
поштовање личности детета (Милошевић, 1999, према: Матејевић и Ђорђевић, 2019;
Станојловић, 1992).
Војислав Младеновић (1884–1964) такође је истицао значај породице и родитеља за
васпитање деце. По њему породица је најужи, али најприроднији и првобитни облик
заједнице (Младеновић, 1922, према Матејевић и Ђорђевић, 2019). Младеновић је
критиковао тадашњу породицу, због начина организације живота, јер су родитељи били
приморавани да раде у фабрикама и нису имали довољно времена да брину о својој деци.
Због тога, је сматрао да породици треба помоћи, јер су родитељи незаменљив фактор у
васпитању деце. Наш познати педагог Вићентије Ракић (1881–1969) такође је истицао
значај породице за формирање личности. По Ракићевом мишљењу породица је први и
основни фактор социјалног развоја и живота, јер прве и најбоље социјалне навике дете
преживљава у породици, а оне су основ за његово даље социјално развијање (Тешић, 1981,
према Матејевић и Ђорђевић, 2019).
Иако између напред поменутих педагога постоје разлике у сагледавању породичног
васпитања, заједничко им је свакако то што сви они сматрају да су родитељи незамењив
фактор у васпитању деце и да им је потребна подршка у припремању за ову врло
одговорну улогу.
У периоду после Другог светског рата, периоду изградње новог социјалистичког друштва,
проучавање породице и њене васпитне функције прошло је кроз три фазе (Педичек, 1982,
према: Матејевић и Ђорђевић, 2019). Прва послератна фаза, 1945–1950 године,
карактерише се настојањима да се створи нова педагошка наука, у складу са
социјалистичким друштвеним поретком. Наша педагогија је у овом периоду углавном
прихватала и подржавала приступе и схватања совјетске педагогије о социјалистичком
васпитању. У Совјетској Русији се развијала педагошка наука која није била наклоњена
породици и неговању васпитне функције породице. Након октобарске револуције,
совјетске власти су сматрале да треба уништити породицу као тековину буржоаског

12
друштва. Донели су низ прописа, почев од увођења слободе у разводу бракова 1917.
године, а потом су 1926. године укинули и обавезе склапања и развода брака. У складу са
тим промовисано је друштвено васпитање, на рачун васпитне функције породице, Због
тога није постојала потреба за проучавањем проблема породичног васпитања, јер су
васпитни поступци родитеља и уопште односи између родитеља и деце, били у сенци
институционалног, друштвено ангажованог васпитања (Матејевић и Ђорђевић, 2019). У
другој фази, од 1950. до 1970. године почиње да се испољава критички однос према
совјетској педагогији, што је било условљено политичким раскидом са Совјетском
Русијом. У том периоду поново почиње да се истиче значај родитеља у васпитању деце и
развија интересовање за проблеме породице и њене васпитне функције, са посебним
нагласком на сарадњу породице и школе и других педагошких институција. Интересовања
за проучавање породице се појачавају, тако да се у другој етапи (1960–1970. године)
почињу да организују емпиријска истраживања, као и саветовања о породици и њеној
васпитној улози, мада ово подручје још увек није адекватно заступљено у педагошкој
литератури (Матејевић и Ђорђевић, 2019).
За трећи период који траје од 1970. године до краја осамдесетих година карактеристична је
била већа усмереност педагошке науке на емпиријска проучавања ових проблема. У
Београду је 1982. године организован симпозијум о васпитној улози породице.
Укључивање других научних дисциплина (социологије, психологије, права, медицине) у
проучавање овог проблема требало је да допринесе свеобухватнијем сагледавању
породице и односа у њој. Данас је веома изражен интердисциплинарни приступ у
проучавању породице и њене васпитне улоге (Матејевић и Ђорђевић, 2019).
И четврти период, започиње око 1990. године и траје до данас. Почетак адекватнијег
развоја Породичне педагогије поклапа се са укидањем социјалистичких друштвених
односа, на овим просторима, што нам опет указује на значај друштвене условљености. У
овом периоду педагошка наука заиста почиње да даје адекватан допринос у проучавању

13
васпитања у породици. Многи аутори се на један веома озбиљан начин баве овим
питањима, а такође, у овом пероиду, Породична педагогија, на катедри за педагогију
почиње да се предаје као посебан предмет, што такође говори о промењеној позицији ове
области у систему педагошких дисциплина (Матејевић и Ђорђевић, 2019).
Дакле, у складу са друштвено-економским и политичким развојем нашег друштва, и
породица је доживљавала крупне промене и у структури и у међусобним односима између
самих родитеља и родитеља и деце. То значи да се у савременој породици мења и систем
вредности којег чини тежња за социо-емоционалном и економском сигурношћу, са
тенденцијом развијања и јачања емоционалне сигурности и обогаћивања емоционалних
односа родитеља према деци (Станојловић, 1992).

3.1. ПЕДАГОШКЕ МИСЛИ О ПОРОДИЧНОМ ВАСПИТАЊУ

Педагози сматрају да сваки међуљудски однос у породици је истовремено и педагошки

однос из разлога што се од родитеља захтевају правилни педагошки ставови, односно ни
престроги ни преблаги, односно тражи се да родитељи укључују децу у живот. Суштина је
да основу породичних односа чине разумевање и пријатељство. Родитељи никако не смеју
васпитавати своју децу на својој срећи, јер се однос родитеља према деци мора темељити
на здравим и хармоничним односима (Росић и Злоковић, 2002).
Уврежено је педагошко мишљење да је родитељска љубав мач са две оштрице. Њен
недостатак као и давање у претераним дозама може бити погубно за децу. База васпитања
данас је у теоријама о индивидуалном васпитању, у теоријама о социјализацији детета и у
учењу о антрополошком развоју личности. Васпитање по овим схватањима је онај
чинилац који обезбеђује оптималан развој личности. Аутори ових теорија сматрају да се

14
човек два пута рађа, једном када дође на свет и други пут када помоћу васпитања достигне
своју истинску људскост (Станојловић, 1992).
За разлику од индивидуалних и социјалних теорија које имају својих мањкавости,
антрополошке теорије покушавају много научније објаснити породицу у остваривању
њене васпитне функције. По овој теорији, породицу не треба схватити ни као посебну
биопсихолошку заједницу, ни као основну ћелију друштва, већ као примарну заједницу
добровољног удруживања људи где се на природан начин врши социјализација, а
истовремено успостављају односи са широм друштвеном заједницом. У овим и оваквим
односима дете је равноправан члан породице. Поштујући чињеницу индивидуалних
теорија да је дете природно персонално биће у развоју и социолошких теорија да је оно
друштвено биће, антрополошке теорије још додају и трећу родовно-генеричку димензију.
По тој теорији породица је најповољнији амбијент за развој детета и његове генеричке
суштине. Свакако да је један од узрока кризе данашње породице недовољно поклањање
пажње родовно-генеричкој димензији дечије личности. У том смислу Педичек наглашава:
“Човекова индивидуалност и социјалност састављају само две стране феноменолошке
егзистенције, док родовност представља његову есенцију“ (Вукоје, 2012:142). Ту је
породица трансмисија која повезује унутрашње, наследно, психо-биолошко и оно што
долази споља, социјално.
Утврђујући одређене педагошке мере и поступке у одређивању васпитног процеса у
породици, мора се поћи од промена које породица данас доживљава, последица тих
промена на породично васпитање, позитивних вредности у пракси породичног васпитања
и свакако могућности у остваривању васпитне функције. Суштинско питање функције
породице могло би се сагледати у следећим препорукама: Размишљати о сопственом
породичном понашању како би могли препознати у чему би требало да будемо бољи него
што јесмо, те да се у том смислу мењамо. Здрава породица ће бити и наша реалност ако се
за њу будемо борили из трена у трен (Марковић и Димитријевић, 2011).

15
Васпитна функција породице је сигурно најзначајнији чинилац у развоју и васпитању
младе личности. Младеновић (1995, према: Вукоје, 2012: 142) истиче да се савремена
породица трансформише у три нивоа:
У интерперсоналним породичним односима.
У положају у породици /демократизација, хармонизација односа у правцу све веће
равноправности, узајамног поверења, еманципација жене и слично.
У противречности патријархалног и постојећег система вредности захваћених
демократизацијом.
Те промене понашања родитеља доводе до конфликата са нежељеним последицама. Поред
до сада изнесеног, савремену породицу оптерећују и други проблеми, као што су: све већи
број непотпуних породица; велика миграција становништва, узрокована ратним
збивањима; драматична незапосленост, нефункционисање реалног сектора, пада животног
стандарда; економска миграција/одлазак у правилу оца на привремени рад у иностранство;
повећан број бракоразвода (Скендеровић и Фетић, 2014).
Данашња породица је одавно сазрела за корените промене складно са променама целог
друштва. Цивилизација је услед снажне улоге породице у васпитању младих успоставила,
не без разлога, Међународни дан породице који се обележава сваког 15. маја. Уместо
изношења основних карактеристика функције савремене породице, навешћемо цитат
педагога Љубинке Милошевић из књиге „Понашање родитеља“: „Највећи број родитеља
се током живљења у породици не учи родитељском понашању колико би било потребно
њиховој деци и колико би било потребно њима самима да се као мајке и као очеви осећају
удобно у својим родитељским улогама које ће обављати током читавог живота, а за које су
се определили по сопственој одлуци“ (Вукоје, 2012: 143).
Сви ови фактори отежавају васпитну улогу савремене породице. На темељу изнесеног, са
разлогом се поставља питање како и на који начин изнаћи најбоље путеве васпитања у
породици, или боље речено које методе у породичном васпитању примењивати.

16
Навешћемо неке од њих без њиховог дубљег објашњења: метода убеђивања, метода
вежбања и навикавања, метода подстицања и метода спречавања. Из овога по аутоматизму
проистичу и одређени принципи васпитања, као што су: принцип поштовања личности
детета, принцип потпуне ангажованости, принцип позитивне оријентације, принцип
међусобног поверења, принцип јединствености, принцип доследности, принцип
индивидуалног прилажења (Вукоје, 2012).

4. ВРЕДНОСТИ У ПОРОДИЧНОМ ВАСПИТАЊУ

Упоредо са бурним променама које су се дешавале у нашем друштву дуги низ година,
дешавале су се и промене унутар саме породице као елемента друштвене структуре. У
великом броју педагошких истраживања испитивана је промена васпитне улоге породице,
а један од аспеката тог проблема су и вредности присутне у породичном васпитању деце.
Бројна истраживања, реализована на нашим просторима, показала су да се породичне
вредности квалитативно мењају од традиционалних ка модерним (Голубовић, 1981;
Ђорђевић, 1985).
Нова сазнања из области психологије, педагогије, медицине и других наука указала су на
значај васпитања у раном детињству за развој детета и утицала на појаву свести код
родитеља, и васпитача уопште, о важности уважавања његове личности и потреба. Однос
одраслог и детета постепено се мењао. Дете више није подређени члан у тој релацији као
што је то било у патријархалној породици. Иако је физички слабије и мање богато
искуством од својих родитеља, дете је особена личност која представља вредност по себи
(Димитријевић, 2014).
Од свих функција које су традиционално сматране породичним, њена примарна, или
једина функција постаје социјализација и развој личности детета. Без обзира на то што

17
породица дели васпитну функцију с друштвеним установама, васпитни процес који се у
њој остварује посебне је природе и незамењив. Он је базиран на емотивном односу који с
дететом не могу изградити васпитачи који нису његови родитељи. Породица је дакле
несумњиво прва школа о животу у којој се формирају основни квалитети човека као
људског бића. Сматра се да је однос између деце и родитеља оно што у највећој мери
васпитава дете (Марјановић, 1987). Упознавање породичних односа и вредности помаже
нам да објаснимо и предвидимо резултате васпитне акције која се остварује унутар
породице.
Посебно је значајно да породица детету пружи различите критеријуме на основу којих ће
оно моћи да процењује различите вредности. Уколико се родитељи у процесу васпитања
буду служили углавном језиком заповести, формираће се хетерономна зависност детета од
родитеља. У таквим околностима дете је лишено подлоге за формирање ваљаних
критеријума за избор вредности. Уколико родитељи у процесу васпитања не намећу деци
готова решења, већ им нуде могућност избора различитих алтернатива, стварају се услови
за развој аутономије (Димитријевић, 2014).
Родитељи који се руководе конформистичким вредносним оријентацијама труде се да
формирају дете у свим битним областима функционисања према устаљеном узору. Ови
родитељи верују да развој детета детерминишу спољни утицаји и да је обавеза родитеља
да управљају дететом. Родитељи који заступају такав став у веома значајној мери
ограничавају пре свега бихејвиоралну аутономију младих, јер по сваку цену желе да
заштите дете да не направи погрешан избор или донесе непромишљену одлуку
(Голубовић, 1981).
С друге стране, родитељи који се руководе аутономним вредносним оријентацијама труде
се да одрастајућем детету створе такве услове развоја који му омогућавају самостално
одлучивање путем експериментисања или тестирања разлицитих избора, спознају
сопствених могућности и ограничења. Ови родитељи верују да се човек развија искључиво

18
кроз сопствене активности и да је управо он сам најбитнији творац сопственог развоја.
Такви родитељи теже да стимулишу свестрану аутономију одрастајућег детета, не
намећући му готова решења, већ нудећи му могућности избора. Такође као веома значајан
проблем истиче се да родитељи треба да усагласе своје вредносне оријентације, да би
подстицали самостални развој детета, јер сукоб вредности родитеља може бити извор
изгубљености и несигурности за дете (Голубовић, 1981).
Веома интересантан приступ родитељским вредностима даје Теодор Диџ (Theodore Didz
(1992), који поставља питање родитељских вредности, односно циљева које родитељи
изражавају у односима са својом децом. Родитељски циљеви могу да изражавају, сматра
он, опште вредности о томе како дете треба да се понаша, нпр. да дете буде искрено,
независно, упорно, вредно и слично, а могу и да се односе и на циљеве које родитељи
постављају у конкретним ситуацијама (ситуациони циљеви су разноврсни и многобројни:
нпр. да се изазове децији осмех, да беба престане да плаче, да дете осети подршку
родитеља итд.). Који од ових циљева су важни за родитеље са аспекта родитељства,
поставља питање Диџ? Битна димензија родитељских циљева, сматра он, јесте та да ли
они теже нечему што је корисно за дете или за родитеља. Родитељи обично траже циљеве
орјентисане ка себи (они желе да чисте кућу, комуницирају са пријатељима, успављују
децу раније итд.) јер постизање ових циљева чини живот родитељима лакшим и
пријатнијим (Димитријевић, 2014).
Ипак, родитељи морају узети у обзир и циљеве оријентисане ка деци: они морају да их
уче, да деци живот чине удобнијим, да их дисциплинују, да се играју са својом децом, јер
је то неопходно да би деца била срећна и да би се здраво развијала. Мера до које родитељи
прихватају циљеве оријентисане ка самом себи, односно ка детету разликује се од
ситуације до ситуације и од родитеља до родитеља.

19
 4.1. ОДНОСИ У ПОРОДИЦИ И ВАСПИТАЊЕ

Дете живи у породици управо у време кад је највише подложно утицајима, када му се у
свест урезују доживљаји из породичног живота као трајан печат његове личности. У то
најраније доба, до треће године живота, мајка и отац су узор, њих дете опонаша, они су
најбољи, најпаметнији, најдивнији, њих једноставно воли. У породици почиње социјално
учење детета. Ту оно стиче прва искуства о прихваћању или одбијању властитих
поступака, упознаје животне тешкоће и начине на које их породица решава, опонаша
поступке родитеља, браће, сестара и осталих чланова породица, проверава своје место,
протестује ако се осећа угроженим, обавља одређене послове који му припадају према
расподели послова између чланова породице, тугује и радује се, формира осећај
припадања породици, развија осећај солидарности, међусобног помагања, подржавања и
друго (Јовановић, 2001; Ђорђевић, 1985).
Породица је чувар традиције. У генерацијском сусрету чланова породице укрштају се
елементи прошлог, оног што је присутно, што је одраз времена у којем се живи и оног што
би требало бити, што долази. Све је то садржано у породичним амбицијама, жељама и
плановима и већ се рачуна с оним што треба остварити најмлађи члан породице
(Матејевић и Ђорђевић, 2019).
Једино деца која расту уз поштовање, похвалу, подршку и љубав, научиће да поштују,
цене и воле себе и друге (Becher, 1984). Не постоји само један пут доброг и успешног
породичног васпитања. Различити облици васпитања су неопходни и вредни поштовања.
Добар родитељ се може бити на много начина. Породично васпитање представља
континуирани процес који пролази кроз различите етапе, од којих свака има одређене
потребе којима на различите начине треба ићи у сусрет. Ако на породице гледамо као на
сретне и несретне, онда би свака породица требало да тежи да добије епитет ове прве, у

20
првом реду због деце, као главних актера заједничког живота (Скендеровић и Фетић,
2014).
Деца су младе личности на које се свака негативност у породици одражава много више
него на одрасле особе, те оставља велике последице на њихов развој и одрастање.
Нездрави породични односи доводе до специфичних тешкоћа њихове деце током раног
школовања. Односи између деце и родитеља су битна карика коју ваља прећи да би децу
извели на прави пут. Односи који се одвијају у породици представљају за дете прве
друштвене односе. Однос родитеља према детету отвара или затвара врата каснијем
развоју дечије способности (Станојловић, 1992).
Родитељи најдиректније утичу на изграђивање вредносног система унутар породичног
живота те својим односом према животу и одабиром васпитних стратегија преносе такве
вредности на своју децу. У том простору се дефинише матрица дешавања из које
проистиче животна срећа или несрећа свих актера породичних односа.
Породична психодинамике и кохезије се сматрају најважнијим предикторима у постизању
васпитно-образовних постигнућа деце. Водећи се чињеницом да развој друштва зависи од
васпитно-образовних постигнућа чланова тог друштва, те да у многоме тај успех зависи
од породице као незаменљивог фактора правилног васпитања и развоја деце, нарочито у
првим годинама, када је дечији свет ограничен на породицу, када су његови погледи,
интереси, жеље и потребе искључиво везане за уски породични круг. Предиктори који
имају најзначајније место у развоју деце су породична психодинамика и породична
кохезија (Јакшић, 1985).
Савремена породица се сусреће са бројним проблемима који умањују васпитну улогу
породице. Неки од тих проблема су “презапосленост родитеља због материјалног
обезбеђења породице, алкохолизам, многобројна неуротична обољења у породицама,
непоученост многих родитеља о васпитним начелима, циљевима, начинима и спознајама,
непоучност родитеља о телесном и душевном развоју деце, непознавање дечијих основних

21
потреба и слично. Такође, претерана амбициозност родитеља, непримерена стварним
психофизичким способностима и могућностима васпитаника може ,,сломити“ личност
детета. Неретко родитељи пребацују на децу остварење свих својих амбиција и велике
захтеве оправдавају тиме што дете има могућности о којима они нису ни сањали. Тако се у
повољности породичне ситуације, исказане најчешће у материјалном стандарду породице,
закључује и на повољност васпитне климе, оправдавајући наметнуте обавезе члану којег
породица подиже и одгаја (Вукоје, 2012).
Последице које произилазе из нестабилне (поремећене) породичне психодинамике и
кохезије су превелике, те се одражавају на целокупни развој личности. Породична средина
представља значајан фактор успеха или неуспеха у школи, а самим тим погодује и развоју
позитивних или негативних васпитно – образовних последица. Родитељи су одговорни и
обавезни да осигурају ваљану основу за развој свога детета.

5. ПРИНЦИПИ ПОРОДИЧНОГ ВАСПИТАЊА

Породица делује у друштву као мања организациона јединица и представља у неку

руку посредника између шире културне и друштвене средине, с једне стране и детета с
друге стране, она преноси на дете основе културе његове друштвене средине, васпитава
моралне навике, захтева прилагођавање животу у заједници, па тиме остварује прву
социјализацију детета. Методе и средства социјализације детета у породичној средини су
специфичне и разликују се од васпитних средстава у другим институцијама. Поред метода
и средстава у васпитању деце, значајно место заузимају принципи, па би се могло рећи да
је васпитање немогуће замислити без принципа. Методе, средства и принципи су

22
неодвојива целина у једном тако сложеном послу – васпитању (Кука и Живковић, 2015;
Голубовић, 1981).

5.1. ПОШТОВАЊЕ ЛИЧНОСТИ ДЕТЕТА

Принцип поштовања личности детета је први и темељни принцип породичне педагогије и

први захтев породичног васпитања. „Дете је личност у развитку. Тако га треба и схватати.
Зато смо дужни да уважавамо дете и његово лично достојанство, морамо се према њему
односити тактично, саслушати његове предлоге, размотрити његове жеље и иницијативе,
разговарати, договарати се, сарађивати. Родитељ мора знати да захтева од детета да се
одговорно односи према својим дужностима, а истовремено мора знати поштовати и
уважавати његову личност“ (Грандић, 1997:56).
Васпитање у породици подразумева и специфичне методе деловања. Пре свега то је лични
пример родитеља, њихов међусобни однос и однос према деци као и укупна атмосфера
која у њој влада. Ту се, пре свега, има у виду међусобно разумевање и разумевање
развојних потреба детета, затим уважавање личности детета и родитеља. У породичном
васпитању предност имају методе показивања, поучавања, разговора, објашњавања,
убеђивања, расправљања, a ca млађом децом и игра, која је и циљ и метод васпитања.
Васпитање у породици захтева познавање детета, затим стрпљење и смишљене поступке у
погледу одмеравања и постављања захтева према деци, доследност у васпитним
поступцима и јасност и доследност у захтевима. Такво понашање очекује се и од oцa и од
мајке, као и од других укућана. Породица као фактор развоја личности - ако бисмо ово
значење породице требали темељније размотрити, у првом плану би се нашла релација
родитељ-дете, односно васпитни поступци родитеља. У стручној литератури највећа
важност за формирање личности придаје се породици конкретно односима у њој и
положају који дете има у породици. Схватање многих стручњака је да су услови
породичног живота у првим годинама детињства одлучујући за то каква ће се личност

23
формирати и каква ће она бити у току читавог живота. „Дете је отац човека“ (Милић, 2007:
50), говори о томе да искуства у детињству остављају дубок траг у свакој личности.
Породица је незаменљив чинилац у формирању личности детета. Три су разлога за ову
тврдњу: „прво, она најуспешније преноси културно и друштвено-историјско искуство
једног народа на млађе; друго, она најбитније утиче на емоционално формирање,
обогаћивање и афективну стабилност детета; треће, дете у породици стиче драгоцена
искуства о односима међу људима“ (Голубовић, 1981: 99). Не постоји институција која би
у формирању дететове личности могла да замени породицу, а поготову нема те
институције која тај задатак може успешније да обавља од породице. Може се дете
неговати и васпитавати и ван породице, али то оставља трајно негативне последице на
његову личност. Развој напуштене деце, деце сирочади, чак и ако су касније дошла у
богату социокултурну средину и живела у добрим материјалним приликама, остао је
непотпун и поремећен. Може дете измештено из породичне средине имати и
најпрофесионалније васпитаче, али ипак неће стећи толико емоционално богатство и
толико искуство о животу као кад би одрастало у породици. Снага породичног васпитања
и образовања лежи у још једној важној чињеници. То је прво васпитање које оно стиче,
оно је темељно и зато најснажније. Свако следеће васпитање гради се на домаћем. И зато
је веома важно да оно буде не само топло и блиско него и правилно. Зашто су ти најранији
породични утицаји тако пресудни? „Процес васпитања се оптимизује јер су код детета
развијене потребе за комуникацијом, стицањем нових утисака, за моторном активношћу“
(Екерман, 1966: 129). Такве дететове потребе најбоље се задовољавају у породици. Зато и
није добро ако се дете прерано одвоји од породице, ако је целог дана у јаслицама или
вртићу. Није добро јер је његова психичка активност смањена, осиромашен је њихов
доживљајни свет, сужена комуникација и успорен когнитивни развој.
Сви познати аутори јединствено тврде да је време које дете проведе у породици пресудно
у коначном обликовању његове личности и понашања. Дете је у породици заштићено и

24
вољено. У његовим првим представама остају одсликана лица која су му причињавала
радост, задовољавала његове потребе. Љубав према детету као васпитни чинилац има
огромну улогу. Истраживања су показала да дете, у првим годинама живота, радо
прихвата утицаје најближих особа, оних које га највише воле, али је врло одбојно на
савете њему мало познатих особа. Још нешто: дете је тешко преварити. Њему се не може
одглумити љубав, јер су његови сензори врло осетљиви и на најмање вибрације
(Станојловић, 1992).

5.2. ПРИНЦИП ПОТПУНЕ АНГАЖОВАНОСТИ

Деца као равноправни чланови треба да се укључе у живот и рад породице. Све
способности детета треба активирати и ангажовати. То треба радити у игри, учењу,
слободним активностима. (Грандић, 1997). У прошлости је било сасвим другачије. Деци су
обавезе наметане још од првих корака, а како су одрастала, тако су и послови бивали све
захтевнији. Од чувања домаћих животиња, преко чувања млађе деце у породици, па до
пољских радова – хиљаду обавеза је сваљивано на нејака дечја плећа. Школовање је за
многу децу представљало недостижан сан, управо зато што је рад свих чланова породице,
па и оних најмлађих, у временима сиромаштва и беде био неопходан за преживљавање
заједнице. Затрпавање деце пословима се често претварало у праву експлоатацију, па су
многе генерације одрастале практично немајући детињство, а онда је наступило ново
време, и родитељи са жељом да свом потомству пруже детињство које неће наликовати
њиховом. Рад и учествовање деце како у кућним, тако и физичким активностима
допринеће здравијем и правилнијем развоју дечије личности (Братанић, 1993).

25
 5.3. ПРИНЦИП ПОЗИТИВНЕ ОРЈЕНТАЦИЈЕ

Принцип позитивне оријентације налаже родитељима да у процесу васпитне делатности

уочавају и подржавају позитивна понашања понашања и поступке поступке васпитаника.
Овај принцип подразумева веру у сваког васпитаника и уочавање оног позитивног код
њега, те указивање поверења васпитанику и подстицаји да истраје у позитивним
поступцима (Шимлеша, 1971).
Од родитеља се захтева да се у васпитном раду ослања на позитивна својства детета. Пре
свега мора познавати децу, уочити његове позитивне особине, или бар могућности и на
њима радити. „Добар родитељ треба да верује у децу, треба да им објашњава како треба да
се понашају у одређеној ситуацији с уверењем да ће она тако и поступити. Поверење у
васпитном раду има важну улогу. Родитељи су дужни да свом детету пруже подршку, да
га бодре, подржавају у добрим делима“ (Грандић, 1997: 59).

5.4. ПРИНЦИП МЕЂУСОБНОГ ПОВЕРЕЊА

По овом принципу мора да постоји пуно поверење међу члановима породице. Без
поверења нема успешног деловања. Такође су важни складни и емоционално позитивни
односи међу члановима породице. Ти односи зближавају и повезују родитеље и дете,
уливају поверење. Оног тренутка када се деца поверавају родитељима, можемо говорити о
томе да деца поштују своје родитеље, да их прихватају као ауторитете али и као пријатеље
са којима желе да решавају своје животне проблеме (Милић, 2001).
Поверење у васпитању значи да детету остављамо довољно слободног простора у коме
може само да доноси одлуке, било у једном било другом правцу, у коме може да се

26
предаје једном или другом осећању, да трага за средњим путем, да налази можда
паметнија решења на једном да не би пропало на другом путу. Деца која се одушевљено и
добронамерно гаје увек су интелигентнија. Деца која се васпитавају по крутим
принципима по правилу су медиокритети, који се никад не уздигну изнад просека. Она се
читавог живота ропски покоравају строгим правилима, а у потаји их увек мучи страх од
казне, и то не само у младости, већ и у зрелим годинама (Братанић, 1993).
5.5. ПРИНЦИП ЈЕДИНСТВЕНОСТИ

Принцип јединствености подразумева складно васпитно деловање оба родитеља и свих

чланова породице. Ако тога нема, васпитни резултати ће бити слаби, а често и никакви.
Несклад међу члановима породице неповољно утиче на дете често узрокујући појаву
неуроза. Зато је усклађивање ставова према деци потребно и са медицинског и педагошког
становишта“ (Грандић, 1997: 59).
Самосталност је основни услов да морално формирана и целовита личност постане
самостална. Личност се мора оспособити за властито одлучивање, прерасти у своје нагоне
и органске потребе, развијати своје интересе и циљеве. Без самосталности делатност
човека је жеља других, личност је у њему закржљала. Његова осећања су површна, а воља
је пасивна. зато је важан задатак васпитања, развој самосталности. Развој самосталности
одвија се у васпитном процесу и тесно је повезан са свим другим васпитним напорима.
Услов за развој самосталности представља поверење у човека, без кога се самосталност не
би никад развила (Братанић, 1993).

5.6. ПРИНЦИП ДОСЛЕДНОСТИ

27
Од сваког васпитача тражи се да остане доследан самом себи. Ако његови ставови нису
стабилни, онда они ништа не значе. „Постављени захтеви, обавезе, дужности морају се
поштовати и остваривати. Доследни родитељи су изврсни примери и успешни васпитачи“
(Грандић, 1997: 60).
Доследност је особина карактера која је неопходна за хармонијски развој личности. Ова
особина значи верност према личности, верност према самом себи, али се манифестује
према друштву. Васпитаника треба тако усмеравати да обичаје, вредности и законитости у
поступању складно и доследно изражава и испуњава. На тај начин ћемо га оспособити да
поступа самостално и одговорно. Личност коју карактерише доследност страно је
колебање између мноштво утицаја, она поступа из уверења. Погрешну доследност која се
испољава у виду тврдоглавости и догматичности треба настојати отклонити из
васпитаникове личности (Братанић,. 1993).
Принцип доследности, дакле тражи складно и доследно деловање сваког појединог
васпитача/ родитеља. То је складност са самим собом, складност властитих мера и
поступака. Недоследан став и однос васпитача, његово колебање и одступање од раније
постављених захтева, реда или дисциплине, може имати само непожељне последице.
(Вукасовић, 1998).

5.7. ПРИНЦИП ИНДИВИДУАЛНОГ ПРИЛАЖЕЊА

Свако је дете посебна јединка и свака васпитна мера мора бити у складу са тим
посебностима. „Сваки поступак, свака мера, захтев мора бити у складу са дететовим
индивидуалним могућностима и степеном развоја. Зато сваки родитељ треба добро да
упозна своје дете, како би васпитање било што успешније“ (Грандић, 1997: 61). Дете у
свом развоју пролази кроз квалитативно различите фазе које имају одређени редослед.

28
Свако дете има свој индивидуалан ритам развоја тако да пролазе развојне фазе у
различитом узрасту у односу на вршњаке. Познавање процеса развоја и развојних
стадијума помаже нам да боље разумемо могућности и потребе детета. У исто време,
развојне мапе и други показатељи развоја могу да заплаше родитеље ако очекују да свако
дете на одређеном узрасту може да чини исто. Нека деца проходају са девет а нека са 20
месеци, нека проговоре у првој а нека тек у трећој години. Повезаност физичког и
психичког развоја тражи јединство васпитања и неге малог детета, у раном детињству ове
активности се не могу одвојити а током њих дете и учи нове вештине и шири своја знања.
Некад се понашање које је дете усвојило јави па се изгуби док се не учврсти потпуно и то
не треба да нас забрињава. Не развијају се све функције истовремено већ обично једна
преовладава. На пример, док дете проходава оно неће истим интензитетом развијати говор
или неке друге способности као што развија своје моторичке вештине. Када овлада
ходањем, оно ће се спонтано окренути увежбавању неких других вештина. Неке функције
се развијају од општег ка специфичном – на пример беба реагује на драж целим телом па
почиње да реагује специфично; беба прво има недефинисано стање узбуђености, затим
почиње да разликује стања општег задовољства или незадовољства да би постепено
развијала специфичне емоционалне реакције. Неки процеси се развијају по принципу
интеграције – на пример дете прво усваја гласове, слогове, па научи речи и тек онда
склапа реченице. Развој осетљивости, покретљивости и координације покрета напредује
од главе према ногама. Прво се развија контрола великих мишића а касније контрола
ситнијих мишића. Током развоја дете показује тенденцију ка све већој економичности
мишићног напора и смањује непотребне покрете. Прелази од билатералног ка
унилатералном коришћењу органа – прво користи обе руке па затим једна постаје
доминантна. Осетљивост, покретљивост и координација покрета иду од делова ближих
кичменом стубу ка удаљенијим. Развој се не дешава сам од себе, од раног узраста дете је
врло активан чинилац сопственог развоја (Станојловић, 1992).

29
Услови у којима дете одраста, нега и васпитање које добија имају велике непосредне и
извесне дугорочне последице на развој. Не постоје два иста детета и две исте одрасле
особе. Деца истог узраста су слична али је ипак свако посебно. Браћа и сестре су слична
по некој особини и понашању али друге особине и понашања могу бити потпуно
различита. Деца (и одрасли) се разликују по својим личним особинама, пореклу и
породичном статусу: физички изглед (висина, тежина, боја косе, боја очију…), физичка
спретност, снага, покретљивост, добро или нежно здравље, знања и вештине које имају,
како најбоље уче, интересовања, шта питају, шта желе да науче, шта воле да се играју, које
играчке воле/праве, да ли више воле да буду у друштву или сами, како комуницирају са
децом и вршњацима, да ли се често сукобљавају, како решавају сукобе, како реагују на
похвалу, на забрану, на казну, да ли су бучни или мирни (Милић, 2001).

6. МОГУЋНОСТИ И ОГРАНИЧЕЊА ПОРОДИЧНОГ ВАСПИТАЊА

Задатак породичног васпитања је да се од детета тражи да нешто уради (да опере руке пре
јела, зубе после јела, да остави уредно своју одећу и обућу и слично). Извршавање захтева,
зависно од њихове природе, подразумева да постоји одређена породична организација,
режим живота, динамика и временски распоред активности (време храњења, време за
радне обавезе, време одмора, чишћење, одржавање хигијене, одмор, забава). Сама
породична организација и режим живота намећу одређене обавезе на које се деца
навикавају тако да оне постепено прелазе у аутоматизам (Скендеровић и Фетић, 2014).
Извршавање захтева више је него вербални или физички чин. Пре него што од детета
тражи да испуни одређени захтев, родитељ треба да се увери да ли је дете схватило шта се
од њега тражи. Ако није, требало би да следи објашњење, упутство. Значи, дете мора да
зна и шта и како. Није довољно само рећи детету да треба после јела да опере зубе него му

30
треба и показати како се то ради. Друго, захтев мора бити прилагођен могућностима
детета. Бесмислено је постављати му задатак који премашује његове снаге. Оно се тиме
обесхрабрује, губи самопоуздање. Исто тако, погрешно је детету давати само лаке задатке
које оно без икаквих тешкоћа, мисаоних или телесних, може да испуни. Ако је оно неку
активност савладало до одређеног нивоа, онда у захтевима треба ићи корак даље, до горње
границе дететових могућности јер се тиме подстиче и убрзава његов развој. Дакле, у
захтеву мора да постоји тешкоћа али савладива. Допуштена је подстицајна помоћ
родитеља, али не да он изврши захтев уместо детета. Треће, захтеве треба постепено
повећавати по сложености и обиму и то плански и систематично. Прво се морају давати
једноставнији и лакши задаци па, кад се они савладају, прелазити на сложеније и теже.
Четврто, дете мора самостално да испуни захтев. Треба му на почетку објаснити шта и
како да ради, одговорити на његова претходна питања и пустити га да се ,,рве“ са задатом
обавезом. Није препоручљиво одмах му притећи у помоћ. Ако реализација озбиљно запне,
треба му помоћи само толико да може само да настави даље. Пето, извршење задатка
треба контролисати. Ако је родитељ нешто захтевао од детета па заборавио на то, може се
догодити да дете своју обавезу и не испуни. Сем тога, контрола је неопходна да би се
утврдило како је дете испунило обавезу, да ли је све урадило како ваља. Контролом
извршавања захтева утиче се на устаљивање одређене врсте пожељног понашања. Начини
постављања захтева могу бити врло различити (Скендеровић, и Фетић, 2014). Стручњаци
за породично васпитање указују на следеће типове:
Наредба. Родитељ намрштено и грубо наређује детету шта треба да уради. Прети му
казном ако тачно и на време не заврши задату обавезу. Његови савети и подстицаји
изостају. Овакав начин опхођења изазива страх код детета, вређа његово самољубље, оно
се осећа пониженим. Од детета треба максимално захтевати, али уз пуно поверење и
поштовање његове личности (Скендеровић и Фетић, 2014).

31
Прениски (сувише лаки) захтеви. Родитељ полази од тога да дете не треба много
оптерећивати па му даје задатке које оно може врло лако без икаквог напора и већег
утрошка времена да уради. Ефекти оваквог приступа су неповољни. Изостају развојне
тешкоће, изостају одговарајуће припреме детета за излазак у окружење (Скендеровић и
Фетић, 2014).
Потпуна слобода деци. Родитељи полазе од поставке да децу треба пустити да се слободно
развијају, да сама раде оно што желе и што их интересује и да се у то не треба мешати.
Такав став обично заступају родитељи који су заузети сами собом, који су заокупљени
стварањем пословне или неке друге каријере, стварањем угледа у јавности (Скендеровић и
Фетић, 2014).
Кооперативан однос. Родитељи приступају деци сараднички водећи рачуна о њиховој
емоционалној равнотежи. Тон којим они од детета нешто захтевају је одмерен и
ненаметљив. Они указују детету поверење, истичу да оно то може урадити и тако
негативно делују на његову самоувереност (Скендеровић и Фетић, 2014).
Нема страха, нема претњи, казни, али има дететове одговорности. Не треба посебно
истицати који је од ових приступа најприхватљивији и најучинковитији. Детету је
неопходна позитивна стимулација, подршка његовим снагама. Дете тежи да се докаже, да
родитељима покаже да може, уме и хоће. Те његове жеље су позитивне и не треба их
неким грубим поступцима уништавати. А она се уништавају негативном стимулацијом
која и није стимулација него дестимулација. Родитељи стрепе над сваким покретом детета.
Не дају му да потрчи јер ,,пашће и разбиће нос“, не дозвољавају му да наточи воде
јер ,,испустиће чашу“, сами му запертлавају ципелице јер оно то ,,не уме“. Резултат свих
ових забрана и сумњи је да и дете почне да сумња у себе и своје могућности (Скендеровић
и Фетић, 2014).
Из наведеног јасно произилази да породична атмосфера, посебно начин и ниво
комуникације у породици, може да подстиче, али и да успорава и ограничава развој

32
личности детета. Стога, недостатке у васпитању и развоју детета не треба тражити само у
оквирима породичне средине, већ и знатно шире, у контексту друштвене средине у којој је
породица смештена (Станојловић, 1992).
Поред тога, важно је указати да васпитну функцију породице, не бисмо смели једнострано
посматрати и сводити је само на однос и понашање родитеља према деци, односно на
примену одређених васпитних мера, подступака и принципа у развоју личности, већ
знатно шире, као систем узрочно-последичног односа и утицаја свих чланова породице
једних на друге: родитеља на децу у обратно (Станојловић, 1992).

33
 ЗАКЉУЧАК

Имајући у виду промене које су се десиле и још увек се дешавају у савременом друштву
већ дужи низ година, могуће је пратити и промене у оквиру саме породице као друштвене
групе. У великој мери вршена су различита истраживања у погледу промена васпитне
улоге породице. Посебно место овом проблему припада породично васпитање деце,
будући да је васпитни рад у породици изузетно одговоран и тежак. Односи између деце и
родитеља су битна карика коју треба прећи да би децу извели на прави пут. Управо ти
односи који се одвијају у породици представљају за дете прве друштвене односе.
Родитељи својим опхођењем према деци уче своје дете како да се сутра понаша према оцу
и мајци. Не постоји само један пут доброг и успешног породичног васпитања. Наиме,
различити облици су неопходни и вредни поштовања, јер се добар родитељ може постати
на много начина.
Није једноставно наћи најбоље начине и путеве за решавање свакодневних задатака и
проблема у развоју детета. Постоји доста начина и метода којима се родитељи могу
служити у васпитању своје деце. Свако је дете јединка за себе, па им тако треба и
прилазити али ипак постоји нешто заједничко. Породица делује у друштву као мања
организациона јединица и представља у неку руку посредника између шире културне и
друштвене средине с једне стране и детета с друге стране, она преноси на дете основе

34
културе његове друштвене средине, васпитава моралне навике, захтева прилагођавање
животу у заједници, па тиме остварује прву социјализацију детета. Дакле, породично
васпитање представља континуирани процес који пролази кроз различите етапе, од којих
свака има одређене потребе којима на различите начине треба ићи у сусрет.
Оно што је најважније јесте да родитељи буду јединствени у поступцима према детету и
сложни у љубави према њему, у противном мења се емоционални живот детета према
родитељима у негативном правцу, а то ниједан родитељ не жели. Овакав један процес се
може остварити само у здравој породици, уз поштовање принципа породичног васпитања,
о којима је било речи.

ЛИТЕРАТУРА

Братанић, М. (1993). Микропедагогија. Загреб: Школска књига.

Becher, R. M. (1984). Parent involvement: A review of research and principles of successful
practice.
Вукасовић, А. (1998). Педагогија. Загреб.
Вукоје, Ј. (2012). Основне функције савремене породице. Научно-стручни часопис
СВАРОГ, (4), 137-144.
Голубовић, З. (1981). Породица као људска заједница. Загреб: Напријед.
Грандић, Р. (1997): Породична педагогија, Нови Сад: Филозофски факултет.
Димитријевић, Д.С. (2014). Породица као агенс социјализације у транзиционом друштву,
Зборник радова Филозофског факултета 64(1), 237-247.
Dix, T. (1992). “Parenting on Behalf of the Child: Empathic: Goals in the Regulation of

35
Responsive Parenting” U:Sigel I.E.(ed.) Parental Belief Systems: The Psyhological
Consequences for Children (2. ed.). LEA Hillssdale, New Jersey.
Ђорђевић, Б. (1985). Савремена породица и њена васпитна улога. Београд: Институт за
педагошка истраживања.
Ekerman, N. V. (1966): Psihodinamika porodičnog života, dijagnoza i lečenje porodičnih
odnosa, Titograd, Biblioteka „Psiha“.
Јакшић,С. (1985). Дете и породица. Београд: Београдска књига.
Јовановић, Б. (2000): Породично васпитање. Јагодина: Учитељски факултет.
Коковић, Д., Тричковић, М., и М. Митровић (1993). Социологија. Нови Сад.
Круљ, Р., Качапор, С. и Кулић, Р. (2003). Педагогија. Београд: Свет књиге.
Кука, М. и Живковић, В. (2015). Упознајте и проверите развојне и интелектуалне
способности свога детета. Београд: Народна библиотека Србије.
Laketa, S. (2009). Porodica i uspjeh učenika. Vlasenica.
Марјановић, А. (1987). Дете као партнер у свету одраслих. Предшколско дете, 1-4, 171173.
Марковић, Д.Ж. и С. Димитријевић (2011). Социологија. Ниш: МБ Графика.
Матејевић, М. и Ђорђевић, М. (2019). Компаративна анализа породичне педагогије у
студијским програмима педагогије филозофских факултета у Србији и окружењу.
Годишњак за педагогију, 4(2), 7-19.
Милић, А. (2001). Социологија породице. Београд: Чигоје штампа.
Младеновић, М. (1995). Основи социологије породице. Београд: Завет.
Недовић, В. (1991). Прилози теорији образовања. Краљево: Слово.
Петровић, М. (2000). Општа социологија. Београд: Народна књига.
Rosić, V. (1998): Obiteljska pedagogija. Rijeka: Filozofski fakultet.
Rosić, V. i Zloković, J. (2002): Prilozi obiteljskoj pedagogiji. Rijeka, Graftrade.
Skenderović i Fetić, M. (2014). Porodica kao faktor u obrazovanju. U: Univerzitetska
misaoČasopis za nauku, kulturu i umjetnost (ur.) Bećirović S, (13), 5-23.

36
Станојловић, Б. (1992). Породица и васпитање деце. Београд: Научна књига.
Шимлеша, П. (1971). Педагогија. Загреб.

ИЗЈАВА О АУТОРСТВУ

Изјављујем да је дипломски рад под насловом:

КАТЕГОРИЗАЦИЈА И СПЕЦИФИЧНОСТИ ПРИНЦИПА ПОРОДИЧНОГ ВАСПИТАЊА

Резултат сопственог истраживачког рада;

37
 Да предложен дипломски рад у целини ни у деловима није био предложен за
добијање било које дипломе према студијским програмима других високошколских
установа;
Изјављујем да је штампана верзија мог дипломског рада истоветна електорнској
верзији која сам предала за објављивање;
Да нисам кршила ауторска права и користила интелектуалну својину других лица;

Миљана Митровић
_______________________

У Алексинцу ______________. године

38