Доситеј Обрадовић (1739‒1811)

Просветитељство представља прекретницу у развоју српске културе до које је дошло

крајем XVIII и почетком XIX века. До тада је српски духовни живот био претежно везан за
средњовековну традицију. Срби који су живели на простору Аустроугарске 1770. добијају
право да се образују на свом језику, да исповедају своју веру и да негују своју духовну
традицију па се, прихватајући нове, просветитељске идеје, све више окрећу западу и
читају Волтера, Монтескеја и Дидроа. Стављајући модерне просветитељске идеје испред
наслеђа Доситеј Обрадовић постаје родоначелник нових тежњи и новог духа.

Биографија:
 Рођен је у Чакову, у Банату. Световно име му је било Димитрије. Брзо остаје без оба
родитеља па старање о њему преузимају стриц Грујица и тетак Никола Парчанин.
Брзо је научио да чита и пише и долази на идеју да се замонаши, али га теча у томе
спречава. Одлази у Темишвар где учи трговачки занат, али то убрзо напушта и
1757. одлази у манастир Хопово на Фрушкој гори. Замонашује се 1758. и добија име
Доситеј.
 У манастиру највећи део времена проводи читајући како црквене књиге тако и
историјске књиге и оригинална књижевна дела. Управо су световне књиге
пробудиле у Доситеју сумњу да би у затвореној манастирској средини могао да
довољно прошири своја знања. Напушта монашки живот, доста путује и службује
као учитељ. У Карловцима почиње да пише своје чувено дело Живот и
прикљученија.
 У Хале у Немачкој долази 1782. год. и уписује се на универзитет желећи да изучава
филозофију и естетику. У Лајпцигу 1783. објављује Писмо Харалампију, 1784.
Совјете здраваго разума, а 1789. други део књиге Живот и прикљученија.
 Помаже устаничкој Србији. Учествује у припреми зако на о уређењу српске државе.
Почетком 1808. постаје члан Правитељствујушчег совјета, у септембру отвара
Велику школу (будући универзитет), а у новембру припрема нови српски устав.
 Карађорђе га 1811. поставља за министра просвете. Исте године умире у Београду.

„Писмо Харалмпију“

1. Шта је манифест, а шта писмо као књижевна врста?

 Манифест (lat. manifestus ‒ проглас) ‒ текст који прокламује основна начела

књижевног стварања неке нове групе писаца, обично радикалније супротстављене
владајућим књижевним конвенцијама.
 Писмо – представља форму комуникације којом се изражавају мисли, осећања,
описује низ догађаја или воде филозофске дискусије. Најважнија особина писма као
књижевног или полу-књижевног жанра јесте његова дијалошка природа. Без обзира
на то да ли је оно личне или пословне природе, формално или неформлно, њиме се
скоро увек захтева одређени одговор онога на кога је адресирано. Као књижевна
врста постоји још од античког доба где се неговало као посебан део реторике
(Цезар, Цицерон, Плиније Млађи...). У средњем веку писмо је један од најчешћих
облика који су користили црквени оци (Августин, Јероним...). У доба хуманизма и
 ренесансе писма користе мистици, хуманисти, песници, владари да изразе
размишљања о најразноврснијим стварима. У француској књижевности у доба
класицизма и рококоа писмо се, као књижевна врста, доводи до савршенства
(Монтењ, Боало, Расин, Рабле, Русо, Волтер, Дидро...). Друга половина XVIII и
скоро читав XIX век представљају велико раздобље европског писма. Код нас из
тог времена потичу најбогатије и књижевно најзначајније преписке ‒ Вукова,
Његошева и Доситејева.
 Писмо Харалампију се у историји српске књижевности сматра манифестом
модерног, просветитељског доба у форми писма у коме Доситеј образлаже свој
просветитељски програм. Доситејев програмски текст учи да се знање, лично
достојанство и слобода могу стећи просвећивањем и књигом. За то је било потребно
реформисати књижевни језик тако да постане близак и разумљив човеку из народа.

 Писмо Харалампију упућено је тршћанском пароху, Харалампију Мамули,

Доситејевом пријатељу.
 Из писма сазнајемо да Доситеј намерава да изда дело које ће се звати Совјети
здраваго разума, да ће бити написано српским народним језиком, јер се тако књиге
издају свуда у свету. У њему ће се налазити мисли из књига учених људи
Француске, Немачке и Италије. Учени људи своје мисли простиру све до простих
сељана и на тај начин се просвећује њихов разум и чини општа корист.
 Награду за оно што чини Доситеј добиће ако не за живота, оно након смрти јер ће
га његов народ памтити и помињати по ономе што је учинио.
 Доситеј у своме Писму износи напредне и просветитељске ставове о томе да не
треба „стајати у месту” и радити само по старом већ да треба радити оно што је
боље и корисније за све. Да је за мржњу и пакост међу људима крива неразумност,
слепоћа ума, поквареност, самољубље и сујета ‒ непросвећеност ума. Он полази од
закона природе да је човек дужан никоме да не чини зло, да треба да чини добро и
да буде праведан. Да је васпитање врло важно за човекову доброту, а оно се
постиже учењем. Своје просветитељске идеје Доситеј, осим за употребу народног
језика као књижевног, везује и за отварање школа. Оне треба да буду расадници
знања, науке и просвећености.
 Доситеј истиче и значај толеранције ‒ у просвећеном друштву се не гледа ко је ког
закона и вере, сви закони се своде на закон добробити за човека. Црногорци,
Херцеговци, Босанци, Хрвати, итд. једним језиком говоре; Бошњак и Херцеговац
Турчин је Турчин по закону и вери, а по роду и језику је Бошњак, и кад једном
Турци буду напустили земљу и врате се у свој „вилајет“ Бошњаци ће остати
Бошњаци и биће што су и њихови стари били.
 У погледу језика, Доситеј је претеча Вука Караџића. Језик његовог књижевног дела
је пун граматичких грешака, позајмљених речи и синтактичких облика из туђих
језика, али то је сасвим разумљиво за једног писца који је већи део живота провео у
путовањима по Европи и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог
народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује
необичном једноставношћу и топлином, која је била права реткост и код
савременијих писаца.
 На самом почетку Писма Доситеј говори своме пријатељу о томе како је прошао на
свом путовању по Венецији са извесном дозом хумора: „... пак ти се вратих го, наг
као мали прст, с пуном кесом надежде”. У своје обраћање Харалампију, Доситеј
уткива и иронију, критикујући црквене обичаје плаћања за молитве: „...да се нисам
ја за те молио, горе би прошао”, „...знаш добро да су молитве за новце. Ако ли
пренебрежеш, тешко теби! Окренућу требник наопако, одмолићу се, даћу ти један
катрамунаћ и анатему, пак ће ти доћи један проигуман и два заклета старца, те ћеш
ограјисати као ниједан мајчин син.”