Бранко Миљковић (1934 – 1961)

 Године 1953. из Ниша одлази на студије филозофије на Филозофском факултету

Универзитета у Београду, где дипломира 1957. године. Још као студент припадао је
групи неосимболиста, чији је идејни вођа био професорДраган М. Јеремић уз многе
друге песнике. Књижевна критика га је врло брзо, без обзира на његову младост,
сврстала у сам врх српске поезије. То је потврдила додела Бранку једне од, у то
време, најпрестижнијих награда, Октобарске награде града Београда. Поред
поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских
песника.
 Услед личних неспоразума са једним бројем песника и пријатеља, или, како то у
књизи „Бранко Миљковић или неукротива реч”, наводи Петар Џаџић, због
проблема „узрокованих љубавним јадом”, Бранко Миљковић 1960. године, одлази
за уредника Литерарне редакције загребачког радија, где се ускоро одаје алкохолу.
 Убрзо након овог догађаја, у фебруару 1961. године, Бранка Миљковића налазе
обешеног о дрво на периферији Загреба. Његова изненадна и прерана смрт изазвала
је општу буру разних интерпретација и нагађања, али је до данас и поред
различитих полемика, највероватније верзија његове смрти – самоубиство.
 Поезија је за њега била судбинска обавеза али и начин живљења, облик више,
пробуђене свести, која истовремено учи, упозорава али и опомиње.
 Смрт је емотивна, поетска и метафизичка одредница Миљковићеве поезије.
Песма је сила која омогућује човеку да укроти смрт. Дакле, против смрти
може да се бори.
 Стваралаштво Бранка Миљковића није велико:
o „Узалуд је будим” 1957, Београд
o „Смрћу против смрти” (Заједно са Блажом Шћепановићем), 1959,
Београд
o „Ватра и ништа” 1960, Београд
o „Порекло наде” 1960, Загреб
o „Крв која светли” 1961, Београд

„Ватра и ништа“

 Песник – филозоф, Бранко Миљковић, као централни симбол своје поезије

највише је славио један од Хераклитових елемената – ватру. Његова трећа, за
живота последња објављена књига управо и носи наслов „Ватра и ништа”.
 Ватра је основни везивни елемент његове песничке етике: „Ништа није
изгубљено у ватри, само је сажето“, „све што нема ватре у себи сагори”, или „ја сам
онај који се играо ватром и изгорео”.
 Хераклитова идеја- „Овај свет, исти за сва бића, није уредио нико од богова и нико
од људи, него је увек био, јесте и биће вечно жива ватра” у контексту Миљковићеве
поетике. Ватра је и креатор и деструктор истовремено.
 Неосимболизам је нови песнички правац који враћа „песничко клатно” уназад,
односно води ка затвореној форми песника симболизма. Велики утицај на
Миљковићеву поезију имају француски песници симболизма: Маларме, Валери,
Верлен, подвлачећи идеју о звуку, мелодији која се појављује у песми, као једном
од интегралних значења саме песме. Поезија није лична драма, она је метафизичко
искуство.Она не постоји због свог садржаја већ сама за себе, носи сопствену
егзистенцију. Из тог разлога, Миљковићева поезија је херметичка, затворена, она је
у разговору сама са собом.Песма не мора да има садржај, али мора да има идеју.
Модерни сензибилитет се затвара у строгу, класичну форму, јер без јасне форме,
идеја губи суштину. И истицао је недокучивост поезије: „Песма је или недокучива
или бесмислена“!