Visoka škola socijalnog rada

Studijski program: Okupaciona terapija

Sažeci 6 predavanja

Predmet: Uvod u etiku

Profesor Student
Prof. dr Tatjana Milivojević Milica Četnik

br. indeksa: 99/2021

Beograd, januar 2023.

 SADRŽAJ

Moral i etika: pojmovno određenje..................................................................................................1

Vrednosti i moral: specifičnost i značaj moralnih vrednosti...........................................................2

Glavni etički pravci: utilitarizam.....................................................................................................3

Profesije i etički kodeksi ……….....................................................................................................4
Analiza pojma poverenje ........................ .......................................................................................5
Uloga emocionalne i socijalne inteligencije u moralu ....................................................................6

Lični osvrt........................................................................................................................................7
 MORAL I ETIKA: POJMOVNO ODREĐENJE

“Uz pomoć moralnog osećaja, osoba razlikuje dobro od lošeg, a zatim odlučuje šta će učiniti. Kakvi su
rezultati izbora? Devet puta od deset, on bira da postupi pogrešno.” – Mark Tven

Od kad postoji, čovek je zaokupljen promišljanjem merilima kojima treba da se vodi i

prosuđivanjem ispravnosti svojih sopstvenih postupaka. Tu dimenziju ljudskog delovanja
nazivamo moral. Moral se karateriše kao pravilno ponašanje. Moral je kriterijum koji se
primenjuje na postupke, skup pravila postupanja i činjenja koja funkcionišu kao norme u jednom
društvu. Centralne vrednosti su: dobro, ispravno i pravedno. Postoji i drugi oblik morala, koji
ima zadatak da teorijski objasni moral, a to je etika. Etika je disciplina koja proučava moral,
bavi se umećem življenja u zajednici. Može se definisati kao razmišljanje o dobrim navikama
koje treba steći i razviti da bi se izgradio čovečan svet. Moralno osvešćen čovek stalno
preispituje svoje postupke i ono što se u društvu događa.
Etika proučava i ispituje moral – čovekove motive, ciljeve, osnove, delovanje kao i
moralno prosuđivanje. Ono što razdvaja etiku i moral je to što je moral deo naše društvene
realnosti, a etika je deo filozofije. Moral označava postupke i delatnosti, pravila koja vladaju
tim delatnostima, kao i vrednosti koje te delatnosti i postupci neguju. Sa druge strane, zadatak
etike je da odredi šta bi ljudi trebalo da čine kako bi živeli u skladu sa onim što je ispravno,
istinito i pravedno. Ona određuje pravila, vrednosti i karakterne crte. Etika preispituje šta je u
moralu dobro, pravedno, racionalno i ispravno za pojedinca i društvo.
Jedno od pitanja koje etika postavlja je: kako postati celovita, moralno zrela osoba? Za
svako ponašanje, učenje i činjenje je potrebno iskustvo, pa tako i moral ima svoje iskustvo.
Moralno iskustvo obuhvata naša: moralna verovanja (šta je ispravno, a šta ne); moralne
sudove (kritike i pohvale); moralna osećanja (ponos, stid, krivica, kajanje, poštovanje,
divljenje, poniženje); moralni jezik (izražava se sve prethodno). Moralni jezik postavlja zabrane
ili naloge u bezuslovnoj formi. Jedan od primera moralnog jezika su 10 Božijih zapovesti.
Naglašeno je da etika proučava običaje i vrednosti pojedinca i grupe. Istražuje moral sa
višeg stanovišta. Tri osnovne oblasti etike su: meta-etika (bavi se pitanjima kako saznajemo,
gradimo i otkrivamo etička načela); normativna etika (različite norme i vrednosti nekog društva
uklapa u organizovanu celinu); deskriptivna etika (upoređuje moralne sisteme i prakse
ponašanja, različita verovanja, načela i vrednosti).
Moral je neodvojiv od naše psihe, pad moralnih standarda u društvu može dovesti do
nepoštovanja zakona i poremećaja ponašanja. Ugrožava psihički integritet i kvalitet
međuljudskih odnosa. Važno je etičko obrazovanje, jer se kroz komunikaciju, uzajamno
preispitivanje i usaglašavanje, uz poštovanje slobode izbora i odluke pojedinca i grupe jedino
može sačuvati moral nekog društva.
Ključne reči: etika, moral, pravila, vrednosti, etičko obrazovanje

1
 VREDNOSTI I MORAL: SPECIFIČNOST I ZNAČAJ MORALNIH

VREDNOSTI

„O moralu znam samo toliko da je moralno ono posle čega se dobro osećate, a nemoralno ono posle
čega se osećate loše.“- Ernest Hemingvej

Ljudsko društvo od kada postoji uči, usavršava odnose među ljudima, posmatra šta je
dobro, a šta ne, bira obrasce ponašanja koja donose napredak, a odbacuje one koje dovode do
problema. Čovek stvara i menja svet u kojem živi, oblikujući svoje lične i društvene ciljeve
prema određenim sistemima vrednosti. Vrednosti su naša uverenja da su neki oblici ponašanja
dobri, a neki loši. Formiraju se još u najranijem detinjstvu pod uticajem porodičnog vaspitanja, a
u školskoj fazi ih učvršćuju nastavnici. Sve društvene institucije utemeljene su na vrednostima iz
kojih se izvode prihvatljiva ponašanja, shvatanja o dobru i zlu, o dužnostima čoveka prema sebi,
svojim bližnjima i okolini. Gubitak referentnih vrednosti jednog društva, bez usvajanja novih,
može dovesti do anomije (deorganizacije i destabilizacije društva).
Moralne vrednosti predstavljaju skup normi i običaja koje društvo prenosi na pojednica
i predstavljaju dobar ili ispravan način delovanja. Moralne vrednosti su iskrenost, poštenje,
zahvalnost, tolerancija, solidarnost. Vrednosti ne stoje izolovano jedne od drugih, one stvaraju
određen sistem iskustvenih, logičkih i emocionalnih veza i odnosa. Na taj način se stvaraju
sistemi vrednosti. Određeni sistemi vrednosti odgovaraju motivacionim obrascima pojedinaca i
kolektiva, što određuje i profesionalnu orijentaciju pojedinca.
Socijalni psiholog Šalom Švarc sa saradnicima je identifikovao 10 bazičnih vrednosti,
na osnovu kojih se mogu klasifikovati sve druge vrednosti i prisutne su među kulturama širom
planete: (autonomija, stimulacija, hedonizam, uspeh, moć, sigurnost, pripadnost društvu,
tradicija, benevolentnost, univerzalizam). Na osnovu ove hijerarhije vrednosti, uočava se da
vrednosti koje su ključne za moral izbijaju na vrh: benevolentnost, univerzalizam i
autonomija. Ove tri vrednosti imaju zajednički cilj, a to je očuvanje, negovanje razumevanje,
tolerancija, sloboda izbora osoba sa kojima smo u dodiru.
Zajedničko ljudskoj prirodi je da određene vrednosti doprinose opstanu i napretku svakog
društva.
Ključne reči: vrednosti, moralne vrednosti, sistem vrednosti, anomija, bazične vrednosti

2
 GLAVNI ETIČKI PRAVCI: UTILITARIZAM

„Najveća sreća najvećeg broja je temelj morala i zakona.” – Džeremi Bentam

Utilitarizam kao etički pravac obezbeđuje kriterijum za razlikovanje ispravnih i

neispravnih postupaka i objašnjenje prirode moralnog suda koji karakteriše postupak kao
ispravan ili neispravan. Jedna radnja je ispravna ako teži da proizvodi najveću moguću meru
dobra za najveći broj ljudi na koje ta radnja utiče. Glavna mantra utilitarista je najveća sreća
najvećeg broja ljudi; treba izabrati ono što stvara dobro za više ljudi, a ne ono što
maksimilizuje dobro malog broja njih. U obzir se uzimaju šira slika i dugoročni ishodi. S
obzirom na to da se u obzir uzimaju dugoročni ishodi, utilitarizam odmerava dobre i loše
posledice po svakoga na koga određena radnja ima uticaja. Ako neka porodica želi da ide na
putovanje, u svom odlučivanju će uzeti u obzir primarne potrebe, dnevne i dugoročne potrebe.
Proračunava se ono što je za celu porodicu najkorisnije i stavlja se u ravnotežu želje i finansijske
mogućnosti. Utilitaristi ukazuju na to da oni opisuju stvari koje racionalni ljudi rade kada donose
moralne odluke. Postupci ili radnje same po sebi nisu ni dobre ni loše, svoju moralnu vrednost
dobijaju tek kada se posmatraju udruženi sa svojim posledicama.
Utilitarizam se može izraziti kao kombinacija dva principa: konsekvencijalističkog
principa (ispravnost ili neispravnost nekog postupka određena time da li su rezultati koji su iz
njega proistekli dobri ili loši); hedonističkog principa (zadovoljstvo je jedina stvar koja je dobra
po sebi, a bol jedina loša stvar po sebi). Moral nam daje pravila kojih treba da se pridržavamo
kako bismo participirali u društvu. Kada je u pitanju utilitarizam, postupke treba vrednovati po
posledicama do kojih dovode. Ako neka pravila u najvećem broju slučajeva dovodi do boljih
posledica nego samo nepridržavanje tog pravila, onda se takvog pravila treba uvek voditi. Ovako
mišljenje dovodi do pitanja da li je uvek dobro pridržavati se mantre koju su utilitaristi
promovisali? Ne možemo uvek predvideti sve posledice nekog ishoda, kroz istoriju se uvek čuo
glas jačih, ali ne većine (porobljavanje Crnaca, želja za istrebljenjem Jevreja itd.); značaj motiva
i namera u proceni moralnosti naših postupaka često se ne uzima u obzir; značaj pravde nije
najbolje definisan (ono što za nekoga znači pravda, neko drugi može da osuđuje); ko određuje šta
je korisno a šta ne i na osnovu kojih kriterijuma se to odredilo?
Korisno je pridržavati se zajedničkih, opštih, proverenih moralnih pravila. Utilitaristički
proračun odmerava dobra i loša dejstva neke radnje na sve osobe na koje ta radnja ima uticaja.
Ako neki radnik da obećanje svom poslodavcu, ali dato obećanje prekrši, posledica ne utiče
samo na radnika, već i na sve strane koje su uključene u tom obećanju, poslodavac, ostali radnici,
pa i sama firma. Posledica toga je gubljenje poverenja. Ono što je važno kada je u pitanju
utilitaristički proračun je da ga primenjuje neko ko zaista želi da pronađe ono što je ispravno i ko
nepristrasno uzima u obzir posledice po sve kojih se to tiče. Jedino u tom slučaj utilitarizam kao
pravac ima smisla.
Ključne reči: utilitarizam, najveća sreća najvećeg broja ljudi, dobre i loše posledice,
dugoročni ishodi, racionalizam

3
 PROFESIJE I ETIČKI KODEKSI

„Služiti drugima – to je stanarina koju moramo plaćati da bismo smeli boraviti na zemlji“- Muhamed Ali

Svaki položaj čoveka u društvo povlači posebne dužnosti i obaveze. Čovek svoje
sopstvene želje i žudnje treba da podredi svojim ulogama koje ima u društvu. Moralno smo
odgovorni za svoje postupke, kao i za njihove posledice. Čoveka, koji služi društvu u širem
smislu, pored moralne odgovornosti čini i zdrava profesionalna etika.
Profesionala etika se bavi obavezama i dužnostima na profesionalnom nivou. Profesijama se
smatraju delatnosti koje su od opšteg i velikog značaja za društvo. Karakteristike koje odlikuju
čoveka koji se bavi nekom profesijom su da je on svoje znanje dugo sticao, celoživotno
usavršavanje (učenje ne prestaje sticanjem neke diplome), članstvo koje dobija ulaskom u neko
udruženje, dobijanja licenci i slično. Profesije sa sobom nose prestiž, društveni status i
autonomiju. Kao primer profesije koje su od velikog značaja za zdravo društvo su prosveta i
medicina. Dobre kompetencije lekara su duga usavršavanja, poznavanje materije i nepristrasan
pristup svakom pacijentu. Prosveti radnici se takođe dugo usavršavaju, pored pedagoških znanja
potrebno je da se usavršavaju i na psihološkom nivou (budući da je poznato da ne postoje dve
iste osobe) i takođe nepristrasan pristup. Osobe koje dobro vladaju svojim profesijama ulivaju
poverenje svojim korisnicima, to je ono što ih razdvaja od laika. U eri tehnologije i brzom
pristupu podacima mnogi uzimaju za pravo da govore o nekim temama koje površno znaju, čime
se u pitanje dovodi profesionalna etika. Iz tog razloga, potrebno je poštovanje profesionalnih
etičkih kodeksa.
Etički kodeksi predstavljaju zbornik zakona, pravila i propisa kojima se reguliše ponašanje ljudi
u nekoj oblasti. Posledica narušavanja kodeksa može biti gubitak licence za rad. Osnovne etičke
norme obuhvataju humanistički pristup (bezuslovno poštovanje čoveka, poštovanje ljudskog
integriteta i dostojanstva, pružanje pomoći u okviru svojih kompetencija...); skromnost
(obavljanje posla savesno, požrtvovano i humano, prikazivanje svojih veština prema sebi
ravnima, neisticanje svog rada i svoje ličnosti), odnos prema sebi i drugima (pružanje pomoći
bez obizra na razlike u polu, rasi, položaju, uverenjima, stalna usavršavanja, saradnja sa drugim
kolegama u cilju postizanja maksinalnih rezultata). Postojanje etičkih kodeksa je korisno, jer se
na taj način zaposleni mogu pozvati ako se od njih traži da urade nešto što je protivno samom
kodeksu. Etički kodeksi su javni i služe široj javnosti, kako bi se uverili da se neka organizacija
pridržava moralnih načela.
Kada neko pristupi nekoj profesiji, moralne obaveze postaju veće, a ne manje. Profesije služe
širenju opšteg dobra, kako za pojednica tako i za čitavo društvo. Poštovanje etičkih kodeksa i
moralnih načela zdravo je za čitavo društvo i jedino tako neko društvo može da napreduje.

Ključne reči: profesija, etika, etički kodeks, moralna obaveza, dužnosti i obaveze

4
 ANALIZA POJMA POVERENJE

„Jednako je budalasto verovati svima, kao i ne verovati nikome“ – engleska poslovica

Poverenje se teško gradi, a lako se gubi. Čovek je društveno biće koje obitava u zajednici
i ljudi su upućeni na to da veruju jedni drugima. Poverenje nastaje od prvih trenutaka dolaska na
svet. Novorođenče, kao bespomoćno i ranjivo, zavisi od reakcija ljudi koji učestvuju u njegovom
odgoju. Od povratnih rekacija odraslih zavisi kako će se izgraditi samopoštovanje i
samopouzdanje, kao i vera i poverenje kako u sebe tako i u osobe sa kojima će biti u kontaktu
tokom celog svog života. Kada odlučujemo da li da verujemo osobi, na nas utiču mnogobrojni
faktori, naročito psiha koja je podređena mnogim životnim događajima. Poverenje i motivacija
su usko povezane. Što je veće poverenje u saradnike ili nadređene, to će i motivacija da se izraze
sopstvene sposobnosti i potencijali biti veća. Ljudi teže da im druge osobe veruju, da budu
poštovani i uvaženi. Čak i kada se ljudi ne ponašaju u skladu sa tom željom, postoji želja da im
se veruje, jer je ona univerzalna i urođena.
Aristotel je analizirao poverenje i izdvojio ključne komponente na kojima se ono gradi.
Tri karakteristike govornika su:
1. Njegove kompetencije - znanja, inteligencije u smislu vladanja disciplinom i temom
o kojoj govori.
2. Njegov karakter - pouzdanosti, poštenja, integriteta.
3. Njegova dobronamernost - dobre namere prema slušaocima.
Ukoliko izostane jedna od ovih karakteristika, poverenje može biti narušeno. Nesiguran stav
tokom priče može biti prvi pokazatelj gubitka poverenja. Da bi neka osoba mogla biti pouzdana,
mora imati poverenje prvenstveno u sebe da će uspešno uraditi ono što je preuzela na sebe. Čini
se da je integritet važniji od kompetencija. Integritet znači poštenje, potpunost, odgovornost.
Odgovorna osoba na sebe neće preuzeti nešto, niti će obećati nešto drugoj osobi da će uraditi za
šta nema kapaciteta. Integritet je usko povezan sa moralnim vrednostima i dužnostima.
Poverenje je osnova za mnoge druge pozitivne aspekte radnog okruženja. Poverenjem
stičemo osećanje da je moguće osloniti se na neku osobu, poštovanje autoriteta, saradnju i timski
rad, preuzimanje promišljenih rizika i kvalitetniju komunikaciju. Poverenje se ne traži i ne daje,
ono se zaslužuje. Čovek koji se nije pokazao dostojnim poverenja i kome se ne može verovati
ima nizak nivo samouverenja i emocionalnog blagostanja, odnosno takav čovek ne može biti
srećan.
Ključne reči: poverenje, samovrednovanje, kompetencije, integritet, karakter

5
 ULOGA EMOCIONALNE I SOCIJALNE INTELIGENCIJE U MORALU

„Srce ima svoje razloge, koje um ne razume“- Paskal

Filozofi su funkcije čoveka proučavali kroz um, dušu i volju. Umom vladaju kognitivne
funkcije (opažanje, pažnja, učenje, pamćenje, mišljenje), dušom vladaju afektivne funkcije
(jednostavna i složena osećanja – strah, tuga, radost; nostalgija, melanholija, strepnja, ponos,
stid), dok voljom vladaju konativne funkcije (motivacija, volja, istrajnost, samokontrola).
Dugo se smatralo da etikom vlada racionalno rasuđivanje, što nije dovoljno. Pored
racionalnog neophodna je i etička osećajnost. Razum i osećaji su usko povezani, za razvoj
morala podjednako važni. Ono što osobu čini etički osećajnom je briga za druge i o drugima,
empatija, dobra procena tuđih potreba, stvaranje međuljudskih odnosa i saradnja. Emocije su
važne za poznavanje sebe i drugih. Razvojem ličnosti one se menjaju i sazrevaju. One nam
pružaju informacije o našim vrednostima. Saradnja između razuma i emocija je važna, jer nam
pruža uvid u procenjivanju emocija, da preispitujemo njihove temelje i valjanost.
Racionalistička koncepcija predstavlja čoveka kao biće koje je rastrzano između razuma i
osećanja. Mudro ponašanje se vezuje za racionalno, a ponašanje vođeno emocijama smatra se
iracionalnim ponašanjem. Emocionalna inteligencija se vezuje za opisivanje osobina koje su
značajne za uspeh u životu, kao što su empatija, razumevanje i izražavanje svojih osećanja,
rešavanje problema razgovorom, kontrola nad temperamentom i impulsima, upornost, poštenje i
slično. Mnoge osobine koje su povezane sa emocionalnom inteligencijom možemo pronaći i u
moralu. Moral se karakteriše kao pravilno ponašanje, reagovanje u datom trenutku na pravi
način, ukazivanje poštovanja, empatija prema drugim osobama, međuljudski odnosi.
Pored emocionalne inteligencije postoji i socijalna inteligencija, koja predstavlja širi
pojam. Socijalna inteligencija obuhvata sposobnost predupređivanja i razrešavanja sukoba među
ljudima, empatiju i dar za sklapanje prijateljstava, sposobnost otkrivanja i tumačenja tuđih
osećanja i briga, sposobnost iniciranja (pokretanja), organizovanja i koordinisanja ponašanja
grupe.
Socijalna i emocionalna inteligencija se razvijaju od malena, u zavisnosti od uzrasta će
biti izraženije. Što su razvijenije socijalna i emocionalna inteligencija, to će moral biti prisutniji
kod osobe. Moral se razvija od najranijih dana, u detetu se razvija i nudi ono što se smatra
dobrim i društveno prihvatljivim ponašanjem. Emocionalna pismenost je bitna stavka u svakom
procesu razvoja koju treba negovati i razvijati.
Ključne reči: emocije, inteligencija, ponašanje, etička osećajnost, socijalna i emocionalna
inteligencija

6
 LIČNI OSVRT

Čovek rođenjem ne stupa u prazan prostor, on ulazi u prostor ispunjen kolektivnim

navikama i ustaljenim običajima među kojima su neke vrednosno izdignute kao norme dobrog i
poželjnog ponašanja. Moral je obrazac poželjnog ponašanja. Čovek stalno preispituje svoje
postupke, da li je ispravno postupio i šta bi mogao da promeni.
Moral ne možemo gledati kao izolovani deo čovekove ličnosti. On je zapravo sve ono što
mi jesmo, naše osobine, naša shvatanja i naše želje. Filozofi su dugo smatrali da se odluke
donose racionalno, jer smo mi razumna bića. Dobra odluka je ona koja je vođena raciom, a loša
je ona koja je vođena emocijama. Emocije i razum su usko povezani. Pre donošenja svake
odluke u nama se javljaju emocije koje nas vode ka odluci. Da li to znači da osoba koja je
vođena emocijama nije moralno jaka? Moralno zrelu osobu čine osobine poput poštenja,
poverenja, traženje onoga šta je pravedno i korisno.
Moral prevazilazi pojedinca, on je deo kulture. Za razvoj jednog zdravog društva
neophodno je ustanoviti norme koje su društveno prihvatljive i koje teže nečem većem, dobrobiti
celog društva.
U čitavom svetu je primetan moralni pad. Situacije kojima smo svi pogođeni navode
ljude da čine neke stvari samo kako bi preživeli, a tu se uloga morala gubi, jer ljudi počinju da se
vode logikom „ako može on, zašto ne bih i ja“. Neophodno je vratiti se korenima, onome što
nam je priroda dala i ono što mi prirodno posedujemo. Moral ne znači samo da je neko društvo
dobro, on ima veću funkciju. Moral pruža uvid u ono što je pravedno i korisno za celo društvo.
Nejednakosti u društvu dovode do disharmonije i dovode do anomije, ljudi više nisu složni već
svako gleda kako da ostvari ličnu korist.
Zaboravili smo da komuniciramo, da se uvažavamo, poštujemo i sarađujemo. Razni
programi, brze zarade i instant profesije svakodnevno su nam plasirane. Na taj način gubi se onaj
veći značaj, značaj za dobrobit celog društva.
U nekom periodu razvoja smo zakazali, neophodno je da se vratimo korak unazad i da te
greške ispravimo. Moralno obrazovanje, pored opšteg obrazovanja, je stavka koja svakog
pojedinca čini vrednim i dostojnim, a samim tim i celo društvo, jer društvo čine pojedinci.