Professional Documents
Culture Documents
Milovan Vitezović - Sveta Ljubav
Milovan Vitezović - Sveta Ljubav
СВЕТА ЉУБАВ
By
САДРЖАЈ:
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
25.
26.
27.
28.
29.
30.
31.
32.
33.
34.
35.
36.
37.
38.
39.
40.
41.
42.
43.
44.
45.
46.
47.
48.
49.
50.
51.
52.
53.
54.
55.
56.
57.
58.
59.
60.
61.
62.
63.
РОМАН О ВЛАДИМИРУ И КОСАРИ — ПОЕМА О ЉУБАВИ
1.
С
„ рпски краљу, што се мучиш?" — питао је Самуилов одани
војсковођа Ивац српског краља Јована Владимира.
„Мучим се зато што сам сам себе оковао" одговорио је краљ Јован
Владимир.
„Колико си се сам оковао, више сам можеш окове расковати." —
настављао је Ивац да говори намерено: „Назови Самуила царем."
„Он само то чека?" — питао је краљ Јован Владимир.
„Чека." — казао је Ивац: „И највише би се томе обрадовао."
„Онда га ја нећу назвати. Узео ми је земљу, али га ја нећу
оцарити." — одбијао је краљ Јован Владимир: „Никад брсјачки кнез за
мене не може бити цар."
„Војсковође га зову царем. Војска га зове царем. Народ га зове
царем. И јесте цар..." — да Самуило није цар, Ивац не би био царски
војсковођа.
„Самозванац!"
„Узео је бугарску круну."
„Кад су Брсјаци били Бугари?"
„То круна не пита."
„И бугарска круна је била самозвана."
„Али се царевало у три колена ... Да цар Самуило није узео
бугарску царску, могао је узети твоју краљевску ..." — Ивац се старао
да цео разговор буде тајан.
„Од мене јесте, а од Бога ..."
„Док до Бога дође, он и његови ће царевати..."
„Бог не плаћа сваке године, али плаћа."
„Створили смо највеће словенско царство..."
„Робећи браћу!"
„... Бугарско, српско, свеједно."
„Питај Србе и Бугаре!"
„Тамо где смо сад ми Брсјаци, некад се родио Александар
Македонски. Цар Самуило ће га у моћи достићи и наследити ..."
„Најлакше је наследити оне који вековима немају потомака."
„Назови га царем, јер га још ниједан краљ није царем назвао." —
Ивац је говорио оно што је Самуило желео: „Скини, краљу, окове с
ногу."
„А да окујем душу." — рекао је краљ Јован Владимир: „Нећу."
15.
Б
„ ио си ми украс победа, српски краљу." — казао је Самуило
краљу Јовану Владимиру и искрено и са изругивањем у исти мах:
„Опет Ти се у смрт жури!"
„Одржи реч, Самуило." — тражио је српски краљ у оковима, који
је смрт толико желео да му се чинила као врхунац среће: „Тражим
часну смрт!"
„Смрт би Ти била лакша?" — окретао је Самуило на неку
опачину.
„Била би".
„Биће смрти, али нећу да Ти буде лакше." смешкао се Самуило
злокобно: „Сад хоћу да ми прво будеш мера."
„Каква мера?" — није могао да се уздржи да не упита краљ
Владимир, иако је знао да Самуило са пакосном слашћу чека то
питање и да ће се наслађивати у своме пакосном одговору.
„Хоћу да ми будеш мера царске моћи. Нема веће мере од тога
колико један цар других владара, и којих све, има у својој тамници. И
стриц Твој Драгомир биће ми мера. Само он ће ми бити мера колико и
рашки жупан и босански бан. Ти ћеш ми од њих бити дражи, јер си
окован, краљу Владимире." — церио се прозукло Самуило: „Велика је
то почаст. Бићеш краљ моје тамнице."
„Зар Ти се сва слава на то свела?"
„Није, док не освојим све што ми освојити треба... а онда. када се
у Преспи царски смирим у покорном ми царству, увек, кад будем хтео
да проверим своју царску моћ и величину царства ми, силазићу у
тамницу, да видим кога сам победио, чије су земље постале моје...
Тада ћемо и причати, да досаду мира прекратимо... Тада ћу да видим
јеси ли мудар колико Ти је мудрост изашла на глас... Смишљај савете
за цара — шта да ради пошто је свет освојио... Главу горе, српски
краљу, и кад ми будеш у тамницу силазио... Чуј, Ти си ми највећи
заробљеник, док не заробим цара Василија."
Може ли овако зао човек икоме донети добра? — краљ Јован
Владимир је из дна душе пожалио Самуила.
17.
Т
„ еодора Косара..." — биле су речи којима се краљ Јован
Владимир из великих врућица призивао себи: „Принцеза Теодора
Косара..."
„Јесам, српски краљу Владимире. Ја сам Теодора Косара." —
одговарала је, док јој се милина лицем разливала и потврђивала да и
себе саму чује, да јој се језик није завезао: „Ја сам принцеза Теодора
Косара, царска кћи."
„Самуилова кћи..." — јекнуо је краљ Јован Владимир...
Боли ли га то што га боли, или га боли што је она царска кћи?... —
питала се принцеза Теодора Косара, док јој је отмено бледило
прелазило у румен, а румен у бледило зебње: Тога се и бојала. Он је
царски заточеник краљевског поноса. Само да је у том часу не замрзи.
Види ли јој тај страх у погледу?
Гледала га је. Гледао ју је. Гледали су се у очи, равно. Гледали су
се оним погледом којим се и дно душе сагледава. Гледали су се
нетремице. Гледали су се дуго или можда само трен, али трен који
припада вечности. Осетила је како је греје његов поглед, скоро прљи.
Хтео је да јој каже: Престани, принцезо, да се тражиш у мојим
очима. Али га је нешто у томе задржало.
„Зар Самуило и такво благо има?" — преломио је краљ Јован
Владимир, и није остао затворена срца.
„Неће заувек бити његово." — одговорила је са блеском смешка
принцеза Теодора Косара.
„Од кога Ти је та лепота? Од сунца? Од месеца? Од звезда?"
„Од језера. У њему се огледам. И са сунцем. И са месецом. И са
звездама ..."
„Како да поверујем да толика лепота постоји? Зар не сањам?"
„Нећеш сазнати ако ме не додирнеш..."
„Руке су ми слабе. И бојим се, принцезо, да те оковима не
повредим."
„Пољуби ме, краљу Владимире, да се и ја уверим да не сањам." —
није веровала принцеза Теодора да је чула себе, ни да је то рекла.
Кад ју је краљ Јован Владимир пољубио, овлашно и бојажљиво,
као да љуби своју варку, учинило се Теодори Косари да је ушла у неку
светлост, са којом је, бежећи, напустила тамницу, да би се исповедила
Светом Ахилеју, Божијем сведоку своје тајне, у којој више није
мислила на себе, већ само на заточеника свог оца и свог срца, српског
краља Јована Владимира.
22.
О
„ , прелепа кћери мога мучитеља, што си тако милосрдна?" —
питао је принцезу Теодору Косару заточеник, краљ Јован Владимир,
док му је мелемила ране и испирала наталожену горчину из душе.
„О, српски краљу Јоване Владимире, зар не знаш?" — питала га је
принцеза Теодора Косара: „Зар је и Твоје срце камено као Твоја
земља?"
„Није моје срце камено, прелепа кћери мога мучитеља, али сам ја
роб Твога оца и моја је камена земља у његовом ропству." —
покушавао је краљ Јован Владимир, поштујући своју савест, да
милосрдну принцезу Теодору Косару упути у то да је он роб њеног оца
и да за њихову љубав има премало наде, јер би је љубио у издаји:
„Једну земљу могу издати сви сем њеног краља, макар да је и у
ропству, и окован."
„И ја сам роб, српски краљу Владимире." — говорила је у очају
принцеза Теодора Косара: Ти си роб мога оца, а ја роб наше љубави.
Роб сам непрестане мисли о Теби. Не издај своје краљевство, јер га
нипошто не смеш издати, јер ћеш издати себе, али не издаји ни нашу
љубав, јер ћеш издати и себе и мене."
„Онда је свака љубав рајска, макар била и у тамници." — у том
часу појмио је српски краљ Јован Владимир, који у оковима није
могао да загрли принцезу Теодору Косару, да је љубав бесмртна, а
мржња смртна: „Ко је задовољан ничим, има све што му треба."
23.
Ш
„ то ме мучиш, лепа кћери мога мучитеља?" — понављао је
краљ Јован Владимир, испијајући ипак лековите чајеве, које му је на
топлини девојачких груди, под ризом монахиње, доносила у тамницу
принцеза Теодора Косара.
„Спасавам Ти живот, лепи српски краљу Владимире." —
одговарала му је принцеза Теодора Косара.
„Изгубио сам краљевство, шта ће ми живот." — јекнуо је краљ
Јован Владимир. То му је била жива рана.
„Док си жив, жива је и нада да ћеш се једном у своје краљевство
вратити." — принцеза Теодора Косара хтела је да она буде та краљева
нада.
„Све наде су од мене побегле." — рекао је са уздахом.
„Не бежи од самог себе, краљу Владимире." хтела је да му каже:
Има наде док верујемо у љубав, јер љубав нади даје вечни сјај! — а
није рекла.
„Мир у мојој души може донети само смрт, за коју се Господу
Богу стално молим, или слобода Зете, на коју стално мислим, да ме и
мисли боле, да се од њих и онесвешћујем ..."
„Не буди саможив, српски краљу Владимире." — принцеза
Теодора Косара је знала да јој краљевина Зета не сме бити супарница,
јер је смрт супарница и њој и краљевини Зети. „Мисли мало и на
мене, кад владаш мојим срцем, кад сам Ти га дала за краљевину..."
Веровала је принцеза Теодора Косара у своју љубав, и да само
њом може потпуно вратити краљу Јовану Владимиру веру у живот.
25.
К
„ аква је земља Зета?" — питала је принцеза Теодора Косара.
„Усправна." — одговорио је краљ Јован Владимир.
„Како усправна?" — била је знатижељна принцеза Теодора
Косара.
„То је српска земља што према сунцу расте." — краљ Јован
Владимир је причао са заносом: „Она је висина над непрегледним
морем."
„Мора да је сва у светлости?" — мислила је принцеза Теодора
Косара.
„Тамо се светлост може носити у прегрштима." — казивао је
краљ Јован Владимир.
„Мора да је лепа." — настављала је мисао принцеза Теодора
Косара.
„То је земља чуда од лепоте."
„Каквих чуда?" — испитивала је даље.
„Свакојаких. У њеним горама месец се обдан крије. На њеним
врховима мешају се ветрови." — говорио је одушевљено краљ Јован
Владимир, срећан што га принцеза пита о Зети: „То је земља која се,
кад је израњаве, лечи сама, обрастајући лековитим травама."
„Има ли сиромаштва у Зети?"
„Где га има, оно је прикривено."
„Какав је то свет у Зети?"
„Људи су од крви, од меса и од поноса." — краљ Владимир се
смешкао сетно: „Боље је тешко наћи."
„Где је Зета?" — очекивала је принцеза Теодора Косара да ће
краљ Владимир у неком правцу показати, али он је гледао у вис.
„Испод најзвезданијег неба у Словенству."
„Како се може доћи у Зету?" — пожелела је принцеза Теодора
Косара.
„Најбрже?" — следио је њену жељу краљ Јован Владимир.
„Најбрже."
„Следом мојих мисли." — казао је краљ Јован Владимир и
упитао: „Коју ли то муку спремаш, кћери мога мучитеља?"
„Свеједно ко ме је родио, мој краљу," — одговарала је принцеза
Теодора Косара: „Ја сам рођена за Тебе... Ја сам несрећна што сам
Самуилова кћерка, али сам срећна што Те волим. Хтела бих да будем
Твоја мисао о слободи Зете."
30.
Д
„ а ли да још данас, оче, откујем српског краља Јована
Владимира?" — принц Гаврило Радомир запрепастио је својом
мишљу и оца, цара Самуила, и братанца, принца Владислава.
„Да ли сам добро чуо?" — питао је Самуило.
„Није људски погубити окованог краља." — јавио се заједљиво
принц Владислав, да објасни шта је тачно желео да каже принц
Радомир.
„Да ли сам добро чуо?" — поновио је цар Самуило.
„Добро си чуо, оче, оно што је глас разума." принц Гаврило
Радомир је говорио споро, да би га отац, цар Самуило, потпуно
разумео.
„Треба га погубити!" — одсекао је Самуило.
„Кад га до сада нисмо — сад не треба!" — истрајавао је на разуму
принц Гаврило Радомир.
„Уротио си се са принцезом Косаром." — казао је принц
Владислав. „Не волиш је ти више од свих нас."
„Оче, на нас, сада, са силном војском, иде ромејски цар Василије.
Константинопољ се тресе од војске која из њега полази. Мислиш ли да
се српске земље, Зета понајпре, неће користити Василијевим походом
на нас?" — питао је принц Гаврило Радомир.
Цар Самуило је само у бесу хукнуо.
„Оне су под нама, а не под царем Василијем." — охрабрио се
принц Владислав: „Василије је и њима непријатељ."
„Оче, добро знамо, користиће се царем Василијем само да се
измакну нашој власти, а онда ће и са њим ратовати." — разлагао је
принц Радомир: „Исто како си се ти, оче, заједно са браћом користио
ромејским ратом са бугарским царем Петром, да би се измакао
бугарској власти ..."
„То није исто." — Самуило није признавао оно што је и сам
мислио: шта му помиње браћу и бугарског цара, кад је бугарска круна
сада у Преспи.
„Ми смо српске земље стекли мачем. Мачем ћемо их и
одбранити." — принц Владислав није толико чувао српске земље у
царству, већ је желео да му се не изјалови смишљено зло, па је између
оца и сина стајао на страни стрица.
„Мачем их не можемо одбранити, јер нам мачеви требају против
Ромејаца и Василија." — настављао је принц Гаврило Радомир.
„Реци већ једном шта мислиш." — цар Самуило је схватао шта му
син говори, али би овај разговор радо прихватио да није било
разговора са принцезом Косаром.
„Мислим да ослободимо српског краља Јована Владимира и да га
оженимо принцезом Косаром." — стрпљиво је казивао своје принц
Гаврило Радомир.
„Да од роба стекнемо пријатеља?" — згрануо се принц
Владислав: „Где то може бити?"
„Шта све није било и шта све неће бити." осмехнуо се принц
Гаврило Радомир, свестан да га већ отац разуме.
„Најрађе бих га погубио." — процедио је цар Самуило, и сам
примећујући да стари, јер говори шта би, а не шта ће, и да допушта
принцу Радомиру оно што му доскора није допуштао: препушта ли то
или губи власт?
„Покажи се великодушним, оче. Вратимо му Зету и дајмо му Драч,
да у њему влада у твоје име."
„Драч уз Косару?" — горко се насмејао принц Владислав: „Драч
би требало да буде мој град, а Дукља моја земља!"
„Има још градова. А Драч се мора бранити. Ромејци ће на њега с
мора, а Зета ће с копна. Боље да му га дамо, а не да га осваја, па нека
га он брани од Ромеје и цара Василија."
„Царство није тако стицано да се тако дели." — жестио се принц
Владислав, уверен да се троши нешто што њему једином, по свим
правима, мора припасти. Сад је то бранио.
„Да Србин не превари?" — цару Самуилу, док се мирио, постајало
је јасно да ће царство препуштати принцу Гаврилу Радомиру, а да ће га
губити од принца Владислава.
„Краљ Јован Владимир је частан човек, и ако нам да реч мира, он
ће је по сваку цену и одржати."
— принц Гаврило Радомир је имао сличну нарав краљу Јовану
Владимиру, па га је таквим и знао и осећао.
„Зар се Србима може само на реч веровати?"
— бунио се принц Владислав, узбуњен насталим приликама, у
којима је остајао сам.
„Срби се за реч вежу. Бојим се да би нам краљ Јован Владимир на
реч и главу своју донео, само да је не погази."
„Запамтићу то." — рекао је подругљиво принц Владислав
зачуђеном принцу Гаврилу Радомиру: „Ако једном и за то буде
прилике."
34.
М
„ ожеш ли опростити моме оцу?" — питала је принцеза
Теодора Косара краља Јована Владимира, док су му скидали окове.
Краљ Јован Владимир је ћутао.
„Можеш ли опростити моме оцу?" — чуо је одјек њеног питања,
који се стопио са звекетом одбачених окова.
Пита ли то она њега, или његову савест? — и краљ Јован
Владимир сам се преиспитивао.
„Бог је љубав. И колико више волимо — више смо у стању да
праштамо." — казао је најзад краљ Јован Владимир, гледајући како су
његове речи осветлиле лице принцезе Теодоре Косаре: „Нема
праштања без љубави према Богу. Они који не могу да опросте, не воле
ни себе, ни друге, и не љубе Бога."
35.
Х
„ оћу да српска краљевина Зета буде потпуно слободна." —
казао је Самуилу краљ Јован Владимир, кад га је принцеза Теодора
Косара извела пред њега.
„Биће! Биће! А ја ћу имати право првенства царства." — казао је
цар Самуило: „Како и Зета има краљевско право првенства над
Травунијом."
„Ни под Твојим правом првенства." — условио је краљ Јован
Владимир: „Зета је прво српско краљевство."
„Свеједно" — казао је цар Самуило.
„Свеједно, онда идем натраг у тамницу!"
„Ја Ти нудим Зету, а Ти хоћеш у тамницу. Иди!" — плануо је
Самуило.
„Идем, јер ће ми Зета под нечијим правом првенства бити
тамница!" — жестио се и Владимир.
„Оче, ја те морам љубити из дужности, али ћу те љубити из срца,
ако ослободиш краља Јована Владимира, и ако ослободиш краљевство
Зете." — казала је принцеза Теодора Косара: „Ослободићеш моју
љубав."
И цар Самуило је знао да је ово последње што не може одбити
својој кћерки миљеници.
36.
М
„ ој краљу, немој ићи у Преспу, да Ти се, Боже сачувај, не деси
нешто као моме брату." — молила је краљица Теодора Косара, док је
неизмерна несрећа, која се стекла над њеном породицом, повећавала и
немерљиву њену љубав према краљу Јовану Владимиру.
Њено лице, у коме се огледала срећа и краљ Јован Владимир,
постајало је огледало туге, а краљ се огледао у бризи о њему.
„Ако су ти гласи тачни." — краљ Јован Владимир је тражио свуда
доброту и, између добрих гласова и гласова сумњи у њих, увек се
приклањао добрим. Није се кајао ни кад је веру у доброту испаштао и
није се кајао ни кад су гласови сумњи били истинити. Такав је био од
Бога створен: „Цар Владислав од мене тражи савета, а савет је грех не
дати. Ако би се цар Владислав прозлио, не дај Боже, доста би ишло на
моју душу, што га доброти не упутих!"
„Не изазивај судбине, краљу мој." — настављала је краљица
Теодора Косара.
„Судбина сваког чека. Ако ме тамо чека, морам јој поћи." — краљ
Јован Владимир је одавно био са својом судбином измирен: „Све нас
чека једна ноћ."
„Краљу мој, пусти мене да одем у Преспу!" преклињала је
краљица Теодора Косара, а у души је већ била одлучила да, ако судбина
управља људима, у Преспу крене прво она и да краља заштити својом
љубави и жртвовањем: „Пусти ме, да се прва исплачем на царским
гробовима оца ми и брата ми... Пусти ме, да искушам цара
Владислава, да чујем да ли искрено говори и да видим како се држи...
Кад само видим и чујем цара Владислава, знаћу сама који су гласови
прави. Кад га погледам у очи, знаћу му и задњу мисао... заједно смо
расли."
„Хоћеш да мене буде страх за Тебе, краљице моја?" — смешио се
брижно краљ Јован Владимир, а у глави му се вртела мисао: Увек се
мораш плашити, да би био сигуран.
„Какав страх? Владислав и ја смо заједно одрасли." — и краљица
Теодора Косара је по смутним гласинама ишла за својим мислима:
Заједно су расли и принц Радомир и принц Владислав, па... Ако хоће
мене да погуби, нека то и уради, само да ми Ти, краљу Владимире, не
погинеш: „Али ћу за Тебе тражити заклето јемство, краљу мој."
Краљ Јован Владимир није могао одбити ни једну жељу краљице
Теодоре Косаре, камоли у овим тешким часовима, кад је најбоље
ништа не покренути, па и у саветима бити умерен:
„Сети се да у несрећи сачуваш прибраност."
49.
З
„ ашто се устручаваш, о краљу Владимире, да ми дођеш? Не
зовем Те као цар краља, већ као себи равног и у владању народом
вичнијег. Ко ће ме посаветовати, ако нећеш Ти? Ко ће ми се у
невољама наћи, ако нећеш Ти, сад кад смо само један другоме
преостали? С ким да се царски порадујем кад ова жалост прође? Ево
Твоје краљице, а сестре ми, Теодоре Косаре, код мене је и никакво зло
није претрпела, већ се и моји сви и ја сам с поштовањем и дивљењем с
њом опходимо. Јер ово је и њен двор. Прими веру златног крста и дођи
ми, да се разговарамо и да се договарамо, да ме посаветујеш и да Те
дарујем добро за то. Који сам ја цар, ако ми Ти, о краљу, доћи нећеш?"
51.
КРАЈ
Obrada: Disco Ninja
РОМАН О ВЛАДИМИРУ И
КОСАРИ — ПОЕМА О
ЉУБАВИ
Драган Лакићевић