Едмондо де Амичис

СРЦЕ
(одломак)

У роману “Срце” дечак Енрико, ученик трећег разреда, пише о својој

школи, о личним проблемима и сукобима међу ученицима.

Најбољи у разреду

Гороне је освојио љубав свих нас, Дероси дивљење.

Добио је прву награду, биће најбољи и ове године, нико с нјим не
може да се такмичи, сви признају његову надмоћност у свим
предметима. Најбољи је у аритметици, граматици, писменим
задацима, цртању; одмах све схвата, има невероватно памћење, све
му иде од руке без напора, изгледа као да је учење за њега игра. Сем
тога, висок је и леп, с великим плавим увојцима, хитар је и може да
прескочи клупу кад на њу наслони руку; већ уме да се мачује. Има
дванаест година, увек је обучен у плаво са златним дугметима, жив
је, весео, љубазан са свима, на испитима помаже колико може, и
никад се нико није усудио да му учини неку непријатност или да му
каже ружну реч. Једино га Нобис и Франти гледају попреко, а
Вотинију завист избија из очију. Али Дероси то и не примећује. Сви
му се осмехују и хватају га за руку док по разреду скупља свеске, на
онај свој љупки начин. Поклања илустроване листове, цртеже, све
оно што њему поклањају у кући. Калабрезу је нацртао малу
географску карту Калабрије. И све то даје смешећи се, скромно, не
правећи изузетке. Немогуће је да му човек не завиди и да се у свему
не осети мањи од њега. Ах! Ја му такође завидим као и Вотини.
Осећам горчину, скоро као неку пакост према њему, док се неки пут
мучим учећи код куће кад помислим да је он све завршио, врло
добро и без напора. Али после, кад одем у школу и кад га видим
онако лепог и насмејаног и чујем како на учитељева питања
одговара слободно и сугрно, кад видим како је учтив и како га сви
воле, тада све горчине и сваке пакости нестану из мога срца и
стидим се што сам имао такво осећање.. Тада зажелим да увек будем
близу њега; да увек учим са њим; његово присуство и његов глас ме
охрабрују, дају ми вољу да радим, веселе ме и радују ме.
Учитељ му је дао да препише месечну причу “Мали
ломбардијски извиђач”, коју ће сутра читати. Јутрос ју је преписао и
био узбуђен херојским подвигом; сав је горео у лицу, очи су му биле
влажне, а усне дрхтаве. Гледао сам га - како је био леп и племенит!
Са каквим бих му задовољством отворено рекао: “Дероси, ти у
свему више вредиш од мене. У поређењу са мном ти си прави човек.
Поштујем те и дивим ти се!”