Nis and Byzantium Xix

Град Ниш
Универзитет у Нишу
Православна Епархија нишка
Нишки културни центар
The Days of St. Emperor Constantine and Helena
NIŠ AND BYZANTIUM

NINETEEN INTERNATIONAL SYMPOSIUM
NIŠ, 3 – 5 JUNE 2020
THE COLLECTION OF SCIENTIFIC WORKS

XIX
Editor
MIŠA RAKOCIJA
NKC
Niš, 2021
Дани Св. цара Константина и царице Јелене
НИШ И ВИЗАНТИЈА
ДЕВЕТНАЕСТИ МЕЂУНАРОДНИ НАУЧНИ СКУП
НИШ, 3 - 5. ЈУН 2020.
ЗБОРНИК РАДОВА
XIX
Уредник
МИША РАКОЦИЈА
НКЦ
Ниш, 2021.
Издавачи
ГРАД НИШ
УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ
ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА НИШКА
НИШКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР
За издаваче
Градоначелник
ДРАГАНА СОТИРОВСКИ
Ректор Универзитета у Нишу
Проф. др ДРАГАН АНТИЋ
Епископ нишки
ГОСПОДИН АРСЕНИЈЕ (ГЛАВЧИЋ)
Нишки културни центар-директор
СРЂАН САВИЋ
Организациони одбор • др Јасмина Ћирић

• Олгица Давидовић, ректорат
• Патријарх српски Господин Иринеј • Маја Миљковић (координатор)
• Епископ нишки Господин Арсеније • свештеник Александар Ђорђев,
• ректор др Драган Антић Епархија нишка (координатор)
• градоначелник Драгана Сотировски
• градски већник Адриана Анастасов Редакција
• Академик др Љубомир Максимовић
• Академик др Вера Битракова Грозданов • Епископ нишки Господин Арсеније
• др Миодраг Марковић, доп. члан САНУ • Академик др Ренате Пилингер
• др Драган Војводић, доп. члан САНУ • Академик др Љубомир Максимовић
• др Вујади Иванишевић, доп. члан САНУ • др Миодраг Марковић
• др Миша Ракоција • др Драган Војводић
• др Гиордана Тровабене • др Вујади Иванишевић
• др Бранко Вујовић • др Миша Ракоција
• др Каролин С. Снајвли • др Грем Џонс
• др Александар Кадијевић • др Гиордана Тровабене
• др Елизабета Димитрова • др Јоанис Сисиу
• др Јоанис Сисиу • др Георги Геров
• др Хранислав Анђелковић • др Иван Стевовић
• др Франц Цурк • др Александар Кадијевић
• др Атанасиос Семоглу • др Елизабета Димитрова
• др Иванка Гергова • др Радивоје Радић
• др Јанис Д. Варалис • др Каролин С. Снајвли
• др Марта Нађ • др Светла Петрова
• др Срђан Пириватрић • др Франц Цурк
• др Бојана Крсмановић • др Јанис Д. Варалис
• др Ирена Оретскаја • проф. др Јован Пурић, СПЦ
• Милица Тодоровић • др Срђан Пириватрић
• Јован Мандић • др Атанасиос Семоглу
• др Ирена Љубомировић • др Винћенцо Ајело
• др Јасмина Шаранац Стаменковић • др Ирена Љубомировић
• др Миомир Васов • ђакон др Ивица Чаировић
• др Небојша Станковић • др Јасмина Шаранац Стаменковић
• Зоран Тодоровић (секретар)
САДРЖАЈ
Миша Ракоција ИЗУЧАВАЊЕ ВИЗАНТИЈСКИХ И

ПОСТВИЗАНТИЈСКИХ СПОМЕНИКА ГРАДА
НИША
Miša Rakocija RESEARCH OF BYZANTINE
AND POST - BYZANTINE MONUMENTS OF NIŠ 33 – 54
Halûk Çetinkaya BYZANTINE CHURCHES OF NICAEA
Халук Четинкаја ВИЗАНТИЈСКЕ ЦРКВЕ У НИКЕЈИ 55 – 76
Ариадна Воронова УТВРЂЕНЕ ЗАДУЖБИНЕ У РУСКОJ
АРХИТЕКТУРИ XIV ВЕКА И ЗАJЕДНИЧКЕ
КАРАКТЕРИСТИКЕ У СРПСКОМ
СРЕДЊОВЕКОВНОМ НЕИМАРСТВУ
Ариадна Воронова УКРЕПЛЕННЫЕ ЗАДУЖБИНЫ В РУССКОЙ
АРХИТЕКТУРЕ XIV ВЕКА
И ИХ ОБЩИЕ ЧЕРТЫ В СЕРБСКОЙ
СРЕДНЕВЕКОВОЙ АРХИТЕКТУРЕ 77 – 92
Анђела Гавриловић ПРОГРАМСКИ КОНТЕКСТ СЦЕНЕ СРЕТЕЊА
У ЦРКВИ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У СОПОЋАНИМА
(ОКО 1265)
Anđela Gavrilović THE PROGRAMMATIC CONTEXT OF THE SCENE
OF THE PRESENTATION
OF CHRIST IN TEMPLE IN THE CHURCH OF THE
HOLY TRINITY IN SOPOĆANI (AROUND 1265) 93 – 108
Dragana Frfulanović Šomođi, THE HEADDRESSES ON THE KTETOR’S
Milena Savić PORTRAITS OF NOBLEWOMEN IN THE 14TH
CENTURY: SERBIA-BULGARIA
Драгана Фрфулановић ОГЛАВЉА ВЛАСТЕЛИНКИ НА КТИТОРСКИМ
Шомођи, Милена Савић ПОРТРЕТИМА XIV ВЕКА: СРБИЈА-БУГАРСКА 109 – 130
Ιωάννης Σίσιου Η ΚΑΤΑΛΥΤΙΚΗ ΕΠΙΡΡΟΗ ΤΟΥ ΖΩΓΡΑΦΙΚΟΥ
ΣΥΝΟΛΟΥ ΤΩΝ ΑΓΙΩΝ ΑΝΑΡΓΥΡΩΝ ΣΤΗ
ΔΗΜΙΟΥΡΓΙΑ ΤΗΣ ΚΑΣΤΟΡΙΑΝΗΣ ΣΧΟΛΗΣ
Иоаннис Сисиу КАТАЛИТИЧКИ УТИЦАЈ СЛИКАРСКОГ
АНСАМБЛА СВЕТИХ БЕСРЕБРЕНИКА У
СТВАРАЊУ КОСТУРСКЕ ШКОЛЕ 131 – 152
Elizabeta Dimitrova, OLD TESTAMENT ABRAHAM AND HIS JOURNEY
Orhideja Zorova THROUGH ICONOGRAPHY OF MEDIEVAL
MACEDONIA
Елизабета Димитрова, ПУТОВАЊЕ СТАРОЗАВЕТНОГ АВРАМА
Орхидеја Зорова КРОЗ ИКОНОГРАФИЈУ СРЕДЊОВЕКОВНЕ
МАКЕДОНИЈЕ 153 – 168
Δημήτριος Σίσιου ΤΟ ΠΟΡΤΡΕΤΟ ΤΟΥ ΑΓΊΟΥ ΓΡΗΓΟΡΊΟΥ ΠΑΛΑΜΑ
ΣΤΗΝ ΚΑΣΤΟΡΙΑ ΚΑΙ Η ΣΧΈΣΗ ΜΕ ΤΗΝ
Димитрије Сисиу ΠΕΡΊΟΔΟ ΤΗΣ ΣΕΡΒΟΚΡΑΤΊΑΣ
ПОРТРЕТ СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМА У
КАСТОРИЈИ У ОДНОСУ НА РАЗДОБЉЕ СРПСКЕ
ВЛАСТИ 169 – 184
Konstantinos M. Vapheiades OBSERVATIONS ON THE WALL-PAINTINGS
AND ICONOGRAPHIC PROGRAMME OF THE
OLD KATHOLIKON OF THE GREAT METEORON
MONASTERY (1483)
Константинос М. Вафиадес ЗАПАЖАЊА О ЗИДНОМ СЛИКАРСТВУ И
ИКОНОГРАФИЈИ СТАРОГ КАТОЛИКОНА
ВЕЛИКИХ МЕТЕОРА (1483) 185 – 198
Andrijana Golac THE IMAGE OF RIGHTEOUS JOB IN THE
MONASTERY OF ZRZE
Андријана Голац ПРЕДСТАВА ПРАВЕДНОГ ЈОВА У МАНСТИРУ
ЗРЗЕ 199 – 208
Miguel Gallés NUNC DIMITTIS: WHEN THE OLD BECAME NEW
Мигел Галес „СВЕТЛОСТ, ДА ПРОСВЕЋУЈЕ НЕЗНАБОШЦЕ
И СЛАВУ НАРОДА ТВОГА ИЗРАИЉА”: КАДА ЈЕ
НОВО ПОСТАЛО СТАРО 209 – 218
Rozmeri Bašić RESURRECTION OF BYZANTINE STYLE IN THE
13TH CENTURY CITY OF ZADAR, CROATIA
Розмари Башић ВАСКРСЕЊЕ ВИЗАНТИЈСКОГ СТИЛА У 13.
ВЕКУ У ГРАДУ ЗАДРУ (ХРВАТСКА) 219 – 228
Владимир Божиновић ЦРКВА БОГОРОДИЦЕ БЕЛГРАДКАПИ
(BELGRADKAPI) У ИСТАНБУЛУ У СВЕТЛУ
НОВИЈИХ ИСТРАЖИВАЊА
Vladimir Božinović THE CHURCH OF PANAGIA BELGRADKAPI IN
ISTANBUL IN THE LIGHT OF MORE RECENT
RESEARCH 229 – 244
Дејан С. Радисављевић ТРАГОМ СРЕДЊОВЕКОВНОГ НАДГРОБНОГ
НАТПИСА ИЗ ЈАКОВЉА КОД АЛЕКСИНЦА
Dejan S. Radisavljević ON THE TRACE OF A MEDIEVAL TOMBSTONE
INSCRIPTION IN JAKOVLJE (ALEKSINAC) 245 – 260
Robert Mihajlovski, THE TOMBSTONE EPITAPH AT THE CHURCH
Liljana Mandić, Miloje Mandić OF ANNUNCIATION OF THE HOLY VIRGIN IN
KARAN
Роберт Михајловски, НАДГРОБНИ ЕПИТАФ ИЗ МАНАСТИРА
Љиљана и Милоје Мандић БЛАГОВЕШТЕЊА У КАРАНУ 261 – 268
Душан С. Рашковић АРХЕОЛОШКА ТОПОГРАФИЈА И ИСТОРИЈСКА
ГЕОГРАФИЈА ЦЕНТРАЛНОГ ПОМОРАВЉА У
РАНОВИЗАНТИЈСКОМ ПЕРИОДУ
Dušan S. Rašković ARCHAEOLOGICAL TOPOGRAPHY AND
HISTORICAL GEOGRAPHY OF CENTRAL
POMORAVLJE IN THE EARLY BYZANTINE
PERIOD 269 – 286
Виктор Личић Адамс ЈУСТИНИЈАНОВ ОПТИЧКИ ТЕЛЕГРАФ
Viktor Ličić Adams JUSTINIAN’S OPTICAL TELEGRAPH 297 – 298
Vania Popova THE PERSONIFICATION OF EIRENE FROM THE
EPISCOPAL RESIDENCE IN PHILIPPOPOLIS/
PLOVDIV
Вања Попова ПЕРСОНИФИКАЦИЈА ИРЕНЕ ИЗ
ЕПИСКОПАЛНОГ РЕЗИДЕНЦИЈЕ У
ФИЛИПОПОЛИСУ / ПЛОВДИВУ 299 – 324
Marina Perseng THE ICONOGRAPHIC AND STYLISTIC
DEVELOPMENT OF THE EUCHARISTIC IMAGES
IN THE FLOOR MOSAICS ON THE BALKANS
DURING THE EARLY CHRISTIANITY
Марина Персенг ИКОНОГРАФСКИ И СТИЛСКИ РАЗВОЈ
ЕВХАРИСТИЈСКИХ СЛИКА У ПОДНИМ
МОЗАИЦИМА НА БАЛКАНУ ТОКОМ РАНОГ
ХРИШЋАНСТВА 325 – 348
Graham Jones COSMIC LIGHT AND NARRATIVE IN THE
TRANSITION FROM GREEK HELEN TO
UNIVERSAL HELENA
Грејем Џоунс КОСМИЧКО СВЕТЛО И НАРАТИВ ПРЕЛАЗА СА
ГРЧКОГ ХЕЛЕНА НА УНИВЕРЗАЛАН НАЗИВ
ХЕЛЕНА 349 – 366
Ivana Lemcool “APUD NAISSUM GENITUS”: CONSTANTINE IN
THE MATHESIS OF FIRMICUS MATERNUS
Ивана Лемкул “APUD NAISSUM GENITUS“: КОНСТАНТИН У
MATHESIS-У ФИРМИКА МАТЕРНА 367 – 380
Lars Ramskold THE AVGVSTVS / CAESAR AND CAESAR / X X
SILVER MULTIPLES AND THE INTERREGNUM
337 CE
Ларс Рамсколд АВГУСТ /ЦЕЗАР И ЦЕЗАР: СРЕБРНЕ
МУЛТИПЛЕ И МЕЂУВЛАШЋЕ 337 Н.Е. 381 – 416
Љубиша Васиљевић АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТИ И НАЛАЗИ
ПОВЕЗАНИ СА ЛЕКОВИТИМ ИЗВОРИМА У
ЈУЖНОЈ СРБИЈИ
Ljubiša Vasiljević ARCHAELOGICAL SITES AND DISCOVERIES
RELATED TO HEALING SPRINGS IN SOUTHERN
SERBIA 417 – 432
Svetla Petrova ON THE ROUTE OF THE ANCIENT CLINE-LID
FOUND IN THE VILLAGE OF BANYA IN
THRACIA
Светла Петрова О ПУТОВАЊУ АНТИЧКОГ ПОКЛОПЦА
ОТКРИВЕН У СЕЛУ БАЊА У ТРАКИЈИ 433 – 446
Alenka Cedilnik, EUDOXIUS OF ANTIOCH/CONSTANTINOPLE
Dominic Moreau AND THE PRO-ARIAN BISHOPS OF ILLYRICUM.
CONTRIBUTION (III) TO THE CHRISTIAN
PROSOPOGRAPHY OF THE DIOECESIS
THRACIARUM
Аленка Цедилник, ЕВДОКИЈЕ АНТИОХИЈСКИ/ЦАРИГРАДСКИ
Доминик Морo И ПРОАРИЈАНСКИ ЕПИСКОПИ
ИЛИРИКА. ПРИЛОГ (III) ХРИШЋАНСКОЈ
ПРОСОПОГРАФИЈИ ТРАЧКЕ ДИЈЕЦЕЗЕ 447 – 476
Јелена Дабић ХОДОЧАШЋЕ ЈЕЛЕНЕ АВГУСТЕ И
ПРОНАЛАЗАК ЧАСНОГ КРСТА
Jelena Dabić PILGRIMAGE OF HELENA AUGUSTA AND
DISCOVERY OF THE HOLY CROSS 477 – 492
Марко Дабић ПНЕВМАТОЛОГИЈА СВЕТОГ НИКИТЕ
РЕМЕЗИЈАНСКОГ
Marko Dabić PNEUMATOLOGY OF SAINT NICETAS OF
REMESIANA 439 – 502
Милош Павловић ПРАВОСЛАВЉЕ И ЛАТИНСКА ЈЕРЕС У
ДРЖАВНО-ПОЛИТИЧКОЈ ИДЕОЛОГИЈИ
ТЕОДОСИЈА ХИЛАНДАРЦА
Miloš Pavlović ORTHODOXY AND LATIN HERESY IN THE
STATE-POLITICAL IDEOLOGY OF THEODOSIUS
OF HILANDAR 503 – 514
Miklós Halmágyi WESTERN SOURCES ABOUT THE CHRISTIAN
HISTORY OF KIEVAN RUS: BRUNO OF
QUERFURT (†1009) AND THIETMAR OF
MERSEBURG (975–1018) ABOUT THE COURT OF
ST. VLADIMIR
Миклош Халмађи ЗАПАДНИ ИЗВОРИ О ХРИШЋАНСКОЈ
ИСТОРИЈИ КИЈЕВСКЕ РУСИЈЕ: БРУНО
КУЕРФУРТСКИ (†1009) И ТИТМАР
МЕРСБУРШКИ (975–1018) О ДВОРУ СВЕТОГ
ВЛАДИМИРА 515 – 524
Горан М. Јанићијевић ИМПЛИКАЦИЈЕ ИСТИНЕ И ЊЕНА
ИМАНЕНТНОСТ У УМЕТНИЧКИМ
ТВОРЕВИНАМА КАО ФОКУС ИКОНОЛОШКИХ
И ХЕРМЕНЕУТИЧАРСКИХ ТУМАЧЕЊА
Горан М. Јанићијевић IMPLICATIONS OF TRUTH AND ITS IMANNITY
IN ARTWORKS AS A FOCUS OF ICONOLOGICAL
AND HERMENEUTIC INTERPRETATIONS 525 – 538
Епископ Јован (Пурић) EСХАТОЛОШКИ КЉУЧ ИШЧИТАВАЊА
КОДА СПЦ
Bishop Jovan (Purić) ESCHATOLOGICAL KEY OF DECODING
OF THE SERBIAN ORTHODOX CHURCH CODE 539 – 546
Милош Мишковић ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА АДОПЦИОНИЗАМ
У ПРЕПИСЦИ АЛКУИНА СА ФЕЛИКСОМ ИЗ
УРГЕЛА И ЕЛИПАНДОМ ИЗ ТОЛЕДА
Miloš Mišković AN ORTHODOX VIEW ON ADOPTIONISM IN THE
ALCUIN´S CORRESPODENCE WITH FELIX OF
URGEL AND ELIPAND OF TOLEDO 547 – 558
Ђакон Ивица Чаировић ОСВРТ НА БОГОСЛОВСКО-ИСТОРИЈСКЕ
ОДНОСЕ КОНСТАНТИНОПОЉСКИХ И
ФРАНАЧКИХ ОТАЦА ЦРКВЕ У 9. ВЕКУ
Deacon Ivica Čairović A REVIEW OF THE THEOLOGICAL-HISTORICAL
RELATIONS OF THE CHURCH FATHERS FROM
CONSTANTINOPLE AND FRANKISH STATE IN
THE 9TH CENTURY 559 – 572
Славиша Тубин ВОЈНИЦИ – СВЕТИ МУЧЕНИЦИ: ПОЗАДИНА
ЗАХТЕВА ЗА КАНОНИЗАЦИЈОМ И КУЛТ
ПАЛИХ РАТНИКА У ДОБА НИКИФОРА II ФОКЕ
Slaviša Tubin SOLDIERS – HOLY MARTYRS: THE
BACKGROUND OF THE CLAIM FOR
CANONIZATION AND THE CULT OF FALLEN
WARRIORS IN THE AGE OF NIKEPHOROS II
PHOKAS 573 – 584
Eirini Artemi THE THEOLOGICAL AND DOGMATIC TEACHING
OF GREGORY PALAMAS ON HIS WRITING
“THE TEN COMMANDMENTS ACCORDING TO
CHRIST”
Ирини Артеми БОГОСЛОВСКО И ДОГМАТСКО УЧЕЊЕ
ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ О ,,ДЕСЕТ БОЖЈИХ
ЗАПОВЕСТИ“ 585 – 594
Марија Цурк, Франц Цурк ЕПИТРАХИЉ НИШАВСКОГ МИТРОПОЛИТА
НЕКТАРИЈА
Marija Curk, Franc Curk THE EPITRACHELION OF METROPOLITAN
NECTARIOS OF NISAVA’S REGION 595 – 600
ПРИКАЗ Maria Alessia Rossi and Alice
Анђела Гавриловић Isabella Sullivan, ВИЗАНТИЈА У
ИСТОЧНОЕВРОПСКОЈ ВИЗУЕЛНОЈ КУЛТУРИ
ПОЗНОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА, Boston 2020 601 – 606
IN MEMORIAM МАРКО ПОПОВИЋ 607 – 610
IN MEMORIAM CYRIL MANGO 611 – 614
IN MEMORIAM БРАНКО ВУЈОВИЋ 615 – 616
Ниш, Гробница са сидром, Константинов монограм, цртеж арх. М. Диманић
Niš, Crypt with an anchor, Constantine’s monogram, drawing arch. M. Dimanić
S blagoslovom
Wegovog Preosve{tenstva
Episkopa ni{kog Gospodina Arsenija
With the blessing of

His Eminence Reverend Arsenije,
Bishop of the Niš Eparchy
11
„Похвала истини или Васкрс

Византије”
“In Praise of Truth or the

Resurrection of Byzantium”
12
13
Пандемија није зауставила византологе. И ове године, у оквиру

градске славе, град Ниш, Универзитет у Нишу и Православна Епархија
нишка, уз покровитељство сада благопочившег Патријарха српског
Господина Иринеја и са благословом Епископа нишког Господина
Арсенија, одржан је деветнаести међународни научни скуп византолога
НИШ И ВИЗАНТИЈА са поднасловом „Похвала истини или Васкрс
Византије“.
Деветнаeсто окупљање византолога другачије је од предходних.
Разлог томе је вирус који напада људски организам, који се проширио
земаљском куглом. Гледано историјски то није први пут. Човечанство је
преживело многе вирусе па и оне који нападају душу и разум људи. Ови
последњи су однели више живота од оних првих. Против таквих вируса
није и никад неће бити пронађена вакцина. Прошлост човечанства показује
сву генијалност Еразма Ротердамског и „Похвале лудости“.
Oвогодишње окупљање потврђује нашу истрајност и снагу наше
струке која почива на чврстим и добро фундираним научним темељима.
Откривајући скривене али раскошне изворе наше прошлости, откривамо
и потврђујемо Византију као носиоца глобалног културног и уметничког
наслеђа. Тако разоткривамо место и улогу византијске културе, уметности
и духовности у савременој цивилизацији.
Свих ових година чинили смо напор да се изнова покрене поновна
оцена и промени мишљење о Византији њеној култури, друштву,
уметности, о цивилизацији која је учврстила и проширила хришћанство.
То смо радили, и радимо, са таквим жаром какав имају само идеје вођене
истином. Неретко Византија се представља као крута, ригидна и оптерећена
властитом традицијом, а њена уметност, непромењљива и мртворођена.
Учесници симпозијума Ниш и Византија допринели су да се промени
старо мишљење о Византији захваљујући истраживачкој радозласти,
научној акрибији и стрпљивој анализи писаних извора, археолошких доказа,
сликарства, иконописа, архитектуре, теолошке мисли, цивилизацијских
достигнућа на широком простору миленијумског византијског царста.
Захваљујући поштованим колегама и напорима организатра, пред нама
је Васкрење византијске културе и уметности, византијски стваралачки
дух поново је међу свеколиким хришћанским светом. Дошло је време да
14
сл. 1 Епископ нишко Господин Арсеније, благослов
се сетимо речи Милана Кашанина: „Византијскa уметност се не открива

само посматрањем, у њу се треба удубити, са њом треба саосећати до
сажимања, њу треба пронаћи у самом себи“.
Новонастала ситуација изазвана пандемијом, враћа нас у средњи
век од кога нас одваја савремена технологија помоћу које се ове године
одржао симпозијум византолога Ниш и Византија. Реализована је веб
конференција са онлајн отварањем симпозијума. Више од 70 научника
пратило је отварање скупа из: Енглеске, САД-а, Мађарске, Италије, Русије,
Аустрије, Турске, Аустралије, Швјцарске, Румуније, Словеније, Бугарске,
Црне Горе, Северне Македоније, Републике Српске, Србије, Грчке. Ово
је чврста потврда о угледном месту које је у научном свету припало
симпзијуму Ниш и Византија.
После уведне речи др Мише Ракоције, благослов Епископа нишког
господина Арсенија стигао је заједно са надахнутим излагањем о значају
нишког скупа. Испред нишког Универзитета присутнима се обратила
проф. др Весна Лопичић. Скуп је отворила проф. др Елизабета Димитрова
(Скопље), зборник радова представила др Јасмина Ћирић (Крагујевац).
Дискусију коју је водио др Небојша Станковић (Ниш) започета је
на основу веб презентација учесника чији су реферати били предходних
дана постављени на сајт симпозијума, тако да су присутни на време били
упознати са пријављеним рефератима. То је омогућило сваком учеснику у
дискусији да усмери своју расправу на област његовог интересовања и да
се припреми за разговор. Вишечасовна дискусија је била одлична прилика
за размену мишљења колега са свих страна света, да се поставе питања и
размене нова сазнања.
15
сл. 2 проф. др Весна Лопичић, поздравна реч испре Универзитета у Ниши
сл. 3. проф. др Елизабета

Димитрова, отварање
симпозијума
Наше је задовољство читати коментаре задовољних учесника који се

налазе на сајту симпозијума као и комплетан програм свечаног отварања
и посебно занимљиво, ове године први пут ексклузивне веб презентације
учесника.
Као препознатљив знак града, симпозијум „Ниш и Византија“
превазишао је оквире Ниша и од значаја је за изучавање, како националне
културе, тако и за свеобухватније сагледавање византијских тековина на
којима почива савремена европска цивилизација.
др Миша Ракоција
16
сл. 4 дискусија
Ni{ i Vizantija XIX 17
Поштовани господине Градоначелниче, уважени господине ректоре

Нишког Универзитета, поштовани организатори и учесници међународног
симпосиона „Ниш и Византија“, господо професори и студенти, драги
гости, драги пријатељи,
Велика ми је част и задовољство што могу да вас поздравим и
пожелим добродошлицу свим учесницима симпосиона. Ове године
симпосион „Ниш и Византија“ услед пандемије вируса COVID – 19,
одржава се на овај несвакидашњи начин, посредством веб-конференције.
С тим у вези, на самом почетку, морам искористити прилику да похвалим
ревност организатора али и истрајност и трудољубивост учесника
ове конференције, чији је љубав према науци и научном истраживању
отелотворена у виду ових многобројних и изванредних научних радова
и истраживања које можемо чути у току ове конференције, успела да се
пројави упркос тешким и ванредним околностима овогодишње пандемије.
Оваква ревност у потрази за истином је заиста достојна сваке хвале,
јер сваки од ових радова је својеврсна „Похвала Истини“, што је и тема
овогодишњег скупа.
„Похвала истини или Васкрс Византије“ – то је пун назив овогодишње
теме коју су пред нас ставили организатори а која треба да јединственом
мисаоном нити обухвати разноврсне и разнобројне студије уважених и
еминентних истраживача и говорника. И знајући да ће радови које ћемо
чути на најлепши начин осликати светло и „васкрсавајуће“ доба Византије,
ми бисмо овом приликом рекли неколико речи похвале о ономе који је
посеја „семе“ Византије у плодно „тло“ западноевропске историје – Св.
Равноапостолном Цару Константину Великом – покровитељу и небеском
заштитинику нашега града, у предпразништву чијег смо празника, а који је
својим рођењем у нашем граду постао и повод за овакав један знаменити
скуп.
Промисливши о овом великану историје ми, људи Цркве, који
процењујемо историју посматрајући на њу из перспективе вечности, с
правом можемо рећи да Константинова величина, поред свих његових
заслуга и остварења за које га са правом историја похваљује, не лежи
толико у прошлости, него управо у будућности коју је он премудро стекао
за све нас. Силу, којом су до њега, а нажалост и често после њега, стварана
18 Епископ нишки Господин Арсеније (Главчић)
царства на крхотинама претходних, крвљу и знојем обесправљених,

у читавој људској цивилизацији била је и још увек јесте сиболички
представљена мачем!
Двосекли мач којим се бранио и којим је нападао, мачем којим је
на груб и суров начин стицан привидан и фрагилан „мир“ генерацијма
пре њега, Свети Цар Константин у потрази за истинским миром заменио
је 313. године новим „оружијем“ - пером, које у слову њиме исписаном
наговештава Христа – Слово, Реч Божију; а у лику голуба кога бисмо се
прво сетили када бисмо пред собом имали перо - присуство новог Доба
испуњеног оним чији је символ голуб - Дух Свети! „Будите мудри као
змије и безазлени као голубови“ порука је Христова! Оваквом мудрошћу
умудреним Константином на друштвену позорницу историје, где главне
улоге играју народи и царства, ступа народ Божији и Царство Божије у
виду Цркве Христове.
Константиново перо је прво од два нова оружија којима је Свети Цар
исписао страницу домостроја спасења која је одиграла кључну улогу у
историји човечанства, страницу на чијим маргинама и ми данас његовим
дугом задужени постојимо. Тим пером 313. године, у Милану Едиктом о
толеранцији окончао је покајани гонитељ са својом Богољубивом мајком
тровековни прогон невиних хришћана.
Не стаје, међутим, овде дело патрона овог града; мирио је Свети Цар
гонитеље и прогоњене, али је овај ратник одложивши мач, и прихвативши
се пера, посегнуо за још једним оружијем које ће му стећи оно светачко
и равноапостолско име – за Крстом Христовим! Своју потрагу за миром
Божијим којим се утврђују царства за вечност, Константин је напокон
окончао у вери Крста након два чудесна појављивања Знака Крста,
најпре приликом његових похода у Галији, а затим и пред битку са царем
Максенцијем у Риму. Новопројављени хришћанин, одмах се прихватио
посла и трагом покајаног прогонитеља вере – Апостола Павла - постао
својеврсни Апостол мира Христовог под знаком Крста, што нам најбоље
сведочи његов труд на сазивању Првог Васељенског Сабора 325. године
који, на Константинову иницијативу мири немире унутар Цркве.
Као његово завештање целом свету, и нама данас, остаје универзална
и свеобухватна дефиниција мира коју Едикт о толеранцији објављује. И
данас, након више од 1700 година свет и даље има потребе за апостолима
мира. Човек, колико год свестан историје био, увек остајући млад у односу
на њу, склон је да заборавља значај лекција које она преноси. Још кад,
примером овога дивнога Цара, схватимо вером да историја није целосно
наше постојање него само његов мали, незнатни али опет темељни део,
на коме се темељи наш идентитет, а зида и надограђује наша личност
уобличавајући се Лику Цара Славе – Христу, тада јасно пред нама
искрсава идеал који је пред све нас Констатин својим делом ставио као
неприкосновени циљ и једини сигурни модел за смислом, благостањем и
правдом испуњено друштво – а то је Победа Крста, или још боље речено
- Победа Крстом. Из ове победе поникнуће и хришћанска Византија –
Царство царева над којима царује Цар царствујућих!
Позвани смо и данас да чувамо Константиново наслеђе, наслеђе

Византије и наслеђе наших светих предака која, као што ћемо чути из
радова еминентних учесника овог скупа, се темеље на непролазним
хришћанским вредностима и предстваљају собом једну неразрушиву,
непоништиву и, како за Европу тако и за цео западни свет, темељну културу.
Данас, када смо сведоци једног драматичног одбацивања и заборављања
основних истина нашег хришћанског постојања и превиђања хришћанског
идентитета како поједница, тако и читавих народа и држава, данас ви
даме и господо, својим научним истраживањима и аргументованим
сведочењима и излагањима узимате на себе улогу апостола истине, оне
историјске, оне фундаменталне, идентитетске. Данас је на вама задатак да
следећи Константинов пример, снагом „пера“ сведочите силу „Крста“ у
историји!
Желећи да сви ми наставимо да ходимо стазом коју нам је ка вечности
Царства Божијег пером и Крстом пут пропутио Свети Цар Константин
дозволите ми да још једном, призивајући Божији благослов на све вас,
пожелим свим учесницима симпосиона срдачну добродошлицу и много
успеха у раду.
Преосвећени Епископ нишки Господин Арсеније (Главчић)

(Поздравни говор и благослов на
отврању симпозијума Ниш и Византија XIX)
Уважени градоначелниче, г. Уважени градоначелниче, г.

Булатовићу, ваше преосвештенство, Булатовићу, Ваше Преосвестенство
господине Арсеније, поштовани Господине Арсеније, поштовани
гости и драги домаћини, даме и гости и драги домаћини, даме и
господо, задовољство ми је да вас господо, задовољство ми је да вас
поздравим у име Универзитета у поздравим у име Универзитета у
Нишу, и нашег ректора, проф. др Нишу и нашег ректора проф. др
Драгана Антића, и да вам пожелим Драгана Антића и да вам пожелим
још један успешан скуп у циклусу још један успешан скуп у циклусу
Ниш и Византија. Ниш и Византија.
Сада ћу прећи на енглески I will switch to English now
језик због учесника који су дошли for the sake of the participants who
у Ниш из Мађарске, Шпаније, have come from Hungary, Spain,
Грчке, Аустрије, Британије, Greece, Austria, Britain, Macedonia,
Македоније, Бугарске, Турске, Bulgaria, Turkey, Sweden, Romania,
Шведске, Румуније, Аустралије, Australia, Russia, Slovenia, Italy, the
Русије, Словеније, Италије, САД-а USA, and naturally from different
и, наравно, из различитих градова у towns in Serbia, to Niš in order to par-
Србији, како би учествовали у нашем ticipate in our symposium. Oooops,
симпозијуму. Ууупс, извини, први sorry, the first slip of the tongue. For
лапсус. Већ 18 година Међународни 18 years the International Symposium
симпозијум византолога реализује of Byzantologists has been realised in
се у великој сали Универзитета у the big hall of the University of Niš
Нишу где су учесници имали прву where the participants had the first
прилику да виде наслеђе Византије chance to see the legacy of Byzantium
у нашем граду: дизајн беле ограде in our city: the white balcony railing
балкона у облику крста који је design in the shape of the cross seen
видео Цар Константин у ноћи by Emperor Constantine on the eve
пресудној за предстојећу битку и crucial for the forthcoming battle and
за хришћанство. Такође, у холу for Christianity. Also, in the hall of
универзитета могли су да виде the university they could see a num-
низ малих мозаика који подсећају ber of small mosaics, reminding visi-
посетиоце да се налазе у граду са tors that they are in the city with great
великим византијским наслеђем. Byzantine heritage.
Да, то је оно што бисте видели Yes, this is what you would
да су времена нормална. Али, ово have seen had the times been normal.
22 Проф. др Весна Лопичић
су чудна времена тако да можете But these are strange times and you
видети само виртуелни обилазак can only see the virtual tour of our
нашег града и његових важних city and its great historic sites. Until
историјских места. Све док се the times get normal and you get an
времена не нормализују и добијете opportunity to see Nis in your physi-
прилику да и физички видите Ниш. cal body.
Следеће године, ако све буде Next year, all being well,
у реду, организатори Међународног the organizers of the International
симпозијума византолога, пре Symposium of Byzantologists, dr
свега др Миша Ракоција, имаће Miša Rakocija foremost of all, will
тежак задатак да обележе значајан have a difficult task to mark a sig-
датум: 20 година симпозијума. Ово nificant date: 20 years of the sympo-
је прилика за славље јер није лако sium. This is an occasion for celebra-
одржати континуитет толико дуго у tion because it is not easy to maintain
српским академским круговима где the continuity for so long in Serbian
су препреке бројније од решења. academia where obstacles are more
Сада схватамо да постоје проблеми numerous than solutions. Now we
чак и већи од свих оних на које realize that there are problems even
смо навикли у нашем академском larger than all those we are used to in
окружењу. Мали вирус, ако је our academic environment. A small
уопште био вирус, довољно је моћан virus, if it was a virus at all, is power-
да промени рутину и традицију коју ful enough to change the routine and
организатори покушавају да изграде tradition which the organisers have
и развију. Ове године симпозијум been trying to build and develop. This
је прошао виртуелно, што се чини year the symposium went virtual,
веома модерним али нажалост ми which seems to be very trendy, but
смо посвећени традиционалним unfortunately we are devoted to tra-
начинима, попут личних сусрета, ditional ways, like meeting in person,
интеракције, комуникације и, што interacting, communicating, and best
је најбоље од свега, заједничких of all, going to dinner together, in a
одлазака на вечеру, у добром духу good spirit of Serbian hospitality. Niš
српског гостопримства. Ниш је is noted for its good food and our par-
познат по доброј храни и наши ticipants always remember delicious
учесници се увек сећају укусних ćevapčići and juicy pljeskavice, even
ђевапчића и сочних пљескавица, if they forget memorable presenta-
чак и ако забораве презентације tions. This year, you will only imag-
које су за памћење. Ове године ine what it feels like to go to the best
само ћете замислити какав је осећај restaurant in town after a long con-
отићи у најбољи ресторан у граду ference day and enjoy a good joke,
након дугог конференцијског дана laughter, and friendship.
и уживати у доброј шали, смеху и The theme for this year’s sym-
пријатељству. posium is very well chosen: „In
Тема овогодишњег Praise of Truth or the Resurrection
симпозијума је веома добро of Byzantium.“ I cannot get rid of
одабрана: „Похвала истини или associations to the Covid-19 pan-
Васкрс Византије”. Не могу да се demic since now the buzzword is
ослободим асоцијација на пандемију truth. What is the truth and what are
Ковид-19, јер је сада реч о којој се the falsehoods related to this global
шушкало истина. Шта је истина event. Evidently, the phenomenon of
а шта су лажи повезане са овим truth and its opposite has always been
глобалним догађајем. Очигледно significant, and every scientific field
је да су феномен истине и његова offers ample material for the explo-
супротност увек били значајани, а ration of truth in that particular area.
свака научна област нуди довољно It seems that our civilization is at the
материјала за истраживање истине crossroads at the moment, since the
у тој одређеној области. Чини се truths many sciences uphold are being
да се наша цивилизација тренутно questioned now.
налази на раскршћу, јер се истине The second part of your top-
које подржавају многе науке сада ic for this year’s conference the
преиспитују. Resurrection of Byzantium is equally
Други део теме овогодишње important. The atmosphere of the
конференцје „Васкрс Византије“, general decline of moral values in
подједнако је значајан. Атмосфера our times calls for the resurrection
општег пада моралних вредности of original values. “A central feature
у наше време захтева васкрсење of Byzantine culture was Orthodox
изворних вредности. „Централна Christianity. Byzantine society was
карактеристика византијске културе very religious, and it held certain val-
било је православно хришћанство. ues in high esteem, including a respect
Византијско друштво је било веома for order and traditional hierarchies.
религиозно и високо је поштовало Family was at the center of society,
одређене вредности, укључујући and marriage, chastity, and celibacy
поштовање реда и традиционалне were celebrated and respected”. As
хијерархије. Породица је била Byzantologists, you are well aware
у средишту друштва, а брак, of these values, though the general
чедност и целибат су се славили и public should be often reminded of
поштовали“. Као византолозима, the core Christian values: grace, hope,
ове вредности су вам добро познате, faith, justice, joy, service, peace, and
мада широку јавност често треба foremost of all, love.
подсећати на основне хришћанске So, even the focus your papers
вредности: милост, наду, веру, will aim at shows the significance of
правду, радост, служење, мир, а пре the symposium Niš and Byzantium.
свега љубав. Gathering positive energy from the
Дакле, чак и фокус на који support of the University, the Church
ће се ваши радови усмерити and City, this event scientifically ex-
показује значај симпозијума plores diverse aspects of Byzantine
Ниш и Византија. Прикупљајући values and traditions. For those of you
позитивну енергију проистеклу из who participate for the first time, I
подршке Универзитета, Цркве и will just briefly present the University
града, овај догађај научно истражује of Niš. Ours is the only state univer-
различите аспекте византијских sity in the south-east of Serbia with
вредности и традиције. За вас који the population of about two million
учествујете први пут, укратко ћу people. The University of Niš has
вам представити Универзитет у over 24.000 students at all levels of
Нишу. Наш је једини државни study, and it comprises 14 faculties
24 Проф. др Весна Лопичић
универзитет на југоистоку Србије in all fields of science. The teaching

који покрива популацију од око is carried out by 1700 professors and
два милиона људи. Универзитет у their assistants. And, this years, our
Нишу има преко 24.000 студената University was supposed to celebrate
на свим нивоима студија, а састоји a significant anniversary – 55 years of
се од 14 факултета у свим научним development. Again, we go back to
областима. Наставу изводи 1700 Covid-19. The celebration has to be a
професора и њихових асистената. real physical event and evidently this
И, ове године, наш Универзитет will not happen.
је требало да прослави значајну Nevertheless, the events like
годишњицу - 55 година развоја. this 19th International Symposium of
Опет се враћамо на Ковид-19. Byzantologists contribute to the repu-
Прослава мора бити прави физички tation and visibility of our University.
догађај а очигледно се то неће Dr Miša Rakocija and his dedicated
догодити. team managed to get us all together,
Ипак, догађаји попут овог at list virtually, to discuss and praise
19. међународног симпозијума the truth in the hope that the tradition-
византолога доприносе угледу и al values of Byzantium will be resur-
видљивости нашег универзитета. rected in our times. The University
Др Миша Ракоција и његов will be supporting your endeavours
посвећени тим успели су да нас and provide help in the years to come
окупе, виртуелно, на листи, да as well.
разговарамо и хвалимо истину In this spirit of optimism and
у нади да ће традиционалне faith, I wish you a pleasant stay…
вредности Византије оживети ooops, another slip of the tongue,….
у наше време. Универзитет ће I wish you successful participation in
подржати ваше напоре и пружити our conference, in the hope that next
помоћ и у годинама које долазе. year we will meet physically and en-
У овом духу оптимизма и joy all the benefits of physical contact.
вере, желим вам угодан боравак ... Thank you!
уупс, још један лапсус ... Желим
вам успешно учешће на нашој
конференцији, у нади да ћемо се
следеће године физички упознати
и уживати у свим благодатима
физичког контакта. Хвала вам!
Проф. др Весна Лопичић Dr. Vesna Lopičić, full profes-

Редовни професор sor Anglo-American Literature and
англоамеричке књижевности и Culture
културе University of Niš, Faculty of
Универзитет у Нишу, Philosophy, English Department
Филозофски Факултет, (Welcome speech on behalf of
Департман за енглески језик the University of Niš)
(Поздравна реч испред
Универзитета у Нишу)
Похвала истини In Praise of Truth or the

или Васкрс Византије Resurrection of Byzantium
Поштовани, ауторитети града Respected authorities of the city

Ниша, Српске Православне Цркве и of Niš, of Serbian Orthodox Church, of
Нишког Универзитета, Поштовани Niš University, Honorable Professor
Професоре Миша Ракоција, Драге Miša Rakocija, Dear Colleagues and
Колеге, Даме и Господо, Guests, Ladies and Gentlemen,
Ако је могуће да се термину If the term Galactic civilization,
Галактичка цивилизација, који се which exists in our globalized world
у нашем глобализованом свету in relation to some mass media prod-
користи као ознака неких производа ucts, could be given another, social
из сфере масовних медија, да неко meaning, than it would refer to a civi-
другачије, друштвено значење, онда lization which is a giant in its historic,
би се оно односило на цивилизацију political and cultural proportions, as
са гигантским димензијама њене well as its overall significance for
историје, политике и културе the development of the chronologi-
и огромним значајем за развој cally concurrent world and its pos-
савременог света и његових terity. In that regard, the black holes,
будућих генерација. У том смислу, mysterious dark energy, distant solar
црне рупе, тајанствена тамна systems and galactic mergers would
енергија, далеки сунчеви системи be referring to its military endevours,
и галактички спојеви односили religious coherency, international re-
би се на њене ратне подвиге, lations and political unions, while the
верски склад (или несклад), planetary constellation would be par-
међународне релације и политичке alleled to its intellectual, cultural and
савезе, док би се планетарна artistic products and creativity. The
констелација упоређивала са њеним coordinates to such a Galactic civili-
интелектуалним, културним и zation can be established through its
уметничким делима и креативним universal accomplishments, such are:
достигнућима. Координате једне duration, wealth, fruitfulness, consis-
такве Галактичке цивилизације tency, resistance, political and eco-
могу се успоставити на основу nomic stability and cultural diversity.
њених универзалних постигнућа, Also, continuity of tradition and unity
као што су: издржљивост, богатство, of strategic principles, could be added
продуктивност, кохерентност, to the list. If we summarize all of the
26 Проф. др Елизабета Димитрова
отпорност, политичка и економска given references, we can easily come

стабилност и културна разноликост. to the conclusion, even without ap-
Такође, континуитет традиције и plying mathematic calculations, and
јединство стратешких принципа, the name of the galactic civilization
могу се додати претходном списку. would be Byzantium.
Ако резимирамо све дате референце, When we say Byzantium, we
лако долазимо до закључка, чак actually refer to a significant por-
и без математичког прорачуна, да tion of the historical, political, social,
би име те цивилизације гласило cultural and artistic heritage of hu-
Византија. manity praised by the scholars as the
Када кажемо Византија, most delicate horizon of the medieval
уствари говоримо о веома world, funded upon ancient traditions
значајном делу историјског, and oriental mysteries, defended by
политичког, социјалног, културног intense military conflicts and glorious
и уметничког наслеђа човечанства, victories, and permeated with visual
негованог од стране научника glamour and creative luxury. For the
као најделикантији хоризонт writers and their colleagues - linguists
средњевековног света утемељеног – Byzantium represents a rich achieve
на античким традицијама, of medieval manuscripts and religious
брањеног путем интензивних poetry, for archeologists and anthro-
ратних сукоба и славних тријумфа pologists – Byzantium is a treasury of
и обогаћеног визуелним гламуром museum collections and spiritual cul-
и стваралачким луксузом. Писцима ture, for historians – a determinant in
и њиховим колегама – лингвистима, the analysis of present-day globalist
Византија представља богату policies, for art historians – a signpost
архиву срењевековних towards the magnificent treasury of
манускрипта и религиозног artistic master-pieces, for artists and
песништва, археолозима и painters – a timeless inspiration for
антрополозима – Византија the decorative pattern of their abstract
је раскошни трезор музејских assemblages, for the common people
колекција и духовне културе, – an allusion to the enigmatic veil of
историчарима – детерминанта у an era fulfilled with dramatic pain and
анализи данашње глобалистичке unforgettable glory, essential knowl-
политике, историчарима уметности edge, religious devotion and artistic
– упутница према величанственој mastery.
ризници уметничких ремек-дела, If one should make an effort to
уметницима и сликарима – вечна personify Byzantium, one shell, by all
иснпирација за декоративне means, envisage this medieval histori-
матрице њихових абстрактних cal, social and cultural superpower as
асамблажа, обичним људима – a sophisticated lady born in the windy
алузија енигматског вела једне Bosporus, on the cross-path of the two
епохе испуњене драматиком civilized worlds, nurtured and raised
боли, али и незаборавне славе, in the comfortable ambience of the
есенцијалног знања, верске Constantinopolitan luxury and edu-
преданости и уметничкој генија. cated in the multinational schools of
Уколико би било могуће Alexandria, Antioch and Jerusalem.
да се Византијској цивилизацији Always noble and glamorous, dressed
да персонифицирани лик, онда in blue velvet imported from the

би морала да се створи слика Middle East, adorned with amber
ове средњевековне историјске, brought from the Turkish highlands,
друштвене и културне суперсиле у scented with a spiced perfume of fer-
облику деликатне Даме рођене на mented tuberose harvested in Syria
ветровитом Босфору, на раскрсници and fed with shellfish from the Aegean
између две велике цивилизације, Sea, she represents the proud Empress
потпуно размажене у комфорном of civilizational paradigms. She grew
амбијенту Цариградског луксуза и up in the warmth of the Vlahernae pal-
образоване у мултинационалним ace, spent her summer holidays on the
школама њеног родног града, sandy beaches of the Marble Sea, en-
Александрије, Антиохије и joyed the dry wine from the vineyards
Јерусалима. Увек аристократски in Cyprus, feasted on the sweet white
гламурозна, одевена у плави сомот grapes from Macedonian plantations,
увезен са Средњег Истока, украшена traveled to worship the holy places on
ћилибарним накитом донетим Sinai mount and went on pilgrimage
са Турских гребена, обавијена to the birth place of Constantine the
аромом зачињеног парфема Great, her true father, caring guardian
ферементиране туберозе убране and everlasting patron and protector.
у Сирији и нахрањена шкољкама Cultivated by the most delicate spar-
из Егејског Мора. Она представља kles of Roman heritage, classical edu-
поносну Царицу цивилизациских cation and Christian ethics, brought
парадигми. Порасла је у топлој up with the brilliance of law and phi-
атмосфери Влахернског двора, losophy, admired by the Western rul-
проводила је летњи одмор на ers and warlords, raped brutally by the
пешчаним плажама Мраморног crusaders and being decapitated by
Мора, уживала је у сухом, слатком the Ottoman conquerors, Byzantium
вину са винограда на Кипру, lives on as an echo of a distant past,
задовољавала је свој деликатни exotic and mysterious, dangerous and
апетит са белим грожђем убраним dramatic, luxurious and inimitable.
на македонским плантажама, радо She lives in the precious mar-
је посећивала Синај и свечано ble of the sacral edifices erected in
ходочаснички путовала у родном Thessalonica and Mystra, in the rav-
месту Константина Великог, ishing emotional resonance of the
њеног истинског оца, вољеног frescoes in Nerezi, in the remarkable
чувара и њеног вечитог патрона и mosaic ensemble of the Chora monas-
заштитника. Култивисана у духу tery, in the lavishly illuminated manu-
деликатних интелектуалних искри scripts kept in the National Library in
Римског наслеђа, класичне едукације Paris, on the pages of Pseudo Codinos’
и хришћанске етике, порасла у literary work, in the ledgers of Jovan
духу најделикатнијих елемената Kukuzel, in the archeological stratig-
права и филозофије, обожавана од raphy of Mediana. Although left to
стране западних владара и освајача, the mercy of the invaders, demolished
брутално силована од стране to ashes and decomposed to dust as a
крсташа и обезглављена од стране silent witness to the unavoidable faith
Отоманских освајача, Византија и of all great civilizations, Byzantium
даље живи као ехо једног давног has left a great treasury of invalu-
времена, егзотичног и тајанственог, able heritage in poetry and music,

опасног и драматичног, луксузног и architecture and painting, literature
незаборавног. and philosophy, theology and law, as
Она живи у блиставом well as the permanent discourse on its
мрамору сакралних грађевина significance, in other words: the vital
подигнутих у Тесалоники и Мистри, elements of the admiration, respect,
у срцепарајућој емоционалној interest and scholarly investigations
амплитуди фресака у Нерезима, у of Byzantium.
фасцинантном мозаичком ансамблу The legalization of Christianity
у манастиру Хора, у раскошним by Emperor Constantine the Great
илуминираним рукописима из and his bold political resolution to
Националне библиотеке у Паризу, save the eastern portion of the Roman
на страницама Псеудо-кодинових empire with the migration of the
радова, у нотним записима Capital to Constantinople, Justinian’s
Јована Кукузела, у археолошкој decision to solve ecclesiastical is-
стратиграфији Медијане. Иако sues with the foundation of Iustiniana
препуштена на милост и немилост Prima, Basil’s devastating victory
освајача, уништена до пепела и over Tzar Samuel’s autocratic state in
распаднута до прашине као нема the Balkans, the extraordinary diplo-
сведокиња неизбежне судбине свих matic and strategic skills of Alexius
великих цивилизација, Византија the First, the triumphant regeneration
је оставила величанствени трезор of institutional power by Emperor
непроцењивог наслеђа у поезији и Michael the VIII of the Paleologan
музици, архитектури и сликарству, dynasty are only some of the referenc-
книжевности и филозофији, es that speak in favour of the historic
богословљу и праву, као и у сталном vitality, as well as social resilience of
интелектуалном дискурс о њеном the Byzantine empire. Heiress to the
значају, другим речима: у виталним throne of the Roman oecumene and
елементима дубоког поштовања, successor of its grandiouse and wide-
интереса и научних истраживања о ly spread commonwealth of people,
Византији. yet adorned with oriental charm and
Легализација хришћанства relaxed on the sunny waterfront of the
коју је омогућио Цар Константин Levant, Byzantium is the most deli-
Велики и његова храбра политичка cate historic creation of all civiliza-
одлука да спаси источни део tions known to mankind, and accord-
Римеске империје сеобом ing to its social, political and cultural
престонице у Константинопољ, products - the most inspiring, as well.
Јустинијанова одлука да реши If we now go back to our notion
црквене проблеме оснивањем of Byzantium as a galactic civiliza-
архиепископата Јустинијане Приме, tion, than it seems that the birthplace
кобна победа Василија II у рату of Emperor Constantine the Great
против цара Самуила, изванредне is the starting point of the constel-
дипломатске и стратешке вештине lation that gave us: the institutional-
Алексија I, тријумфални препород ized Christendom, the colossal Hagia
институционалне моћи императора Sophia church in Constantinople,
Михајла VIII Палеолога - су the Justinian law, Procopius’ De
само пар историјских референци Aedificiis, the ceremonial court pro-
које упућују на хронолошку tocols, the breathtaking iconogra-

валидност и социјалну phy of San Vitale in Ravenna, the
издржљивост Византијског remarkable miniatures of the Paris
царства. Наследница владарског Psalter, Ana Komnena’s Alexiade, the
престола Римске екумене, као и outstanding wall mosaics in Sicily,
њеног грандиозног комонвелта, the extraordinary and highly elusive
али надарена оријенталним frescoes of Kurbinovo, the expres-
шармом и релаксирана на сунчаним sive decoration in the burial chapel of
обалама Леванта, Византија је Theodore Metohites within the com-
најделикатнија историска креација plex architectural ensemble of the
од свих познатих цивилизација, Chora monastery, to name but a few
а према њеним социјалним, of Byzantium’s timeless accomplish-
политичким и културним делима, ments. Hence, the starting point of the
такође и најинспиративнија. Byzantine galactic civilization can be
Ако се сада вратимо на нашу seen as an authentic spring of enlight-
идеју о Византији као Галактичкој ening waters, a waterfall of genuine
цивилизацији, онда се намеће мисао acquisitions that ran over the fruitful
да је место рођења цара Константина soil of progress and perspectives, into
Великог полазна тачка историјске the vast ocean of universal commis-
констелације која нам је дала: sion.
институциолизовано хришћанство, Although this year, due to
колосалну цркву Свете Софије very unpleasant circumstances, we
у Цариграду, Јустинијаново could not be in Niš, the actual starting
право, Прокопијево De Aedificiis, point of all subsequent components
церемонијалне дворске протоколе, of social, political, cultural and
фасцинантну иконографију San artistic life encompassed by the term
Vitale у Равени, изузетне минијатуре Byzantium, we are all aware that this
Париског Псалтира, Алексијаду city played a highly significant role
Ане Комнине, изванредне зидне in the advancement of Byzantine
мозаике на Сицилији, фантастичне civilization in the Balkan region
фреске у Курбинову, упечатљив and further on, always keeping the
декор у погребној капели Теодора memory of his VIP and city patron
Метохита у оквиру сложеног alive and memorable. Even today,
архитектонског аранжмана more than half a millennium after the
манастира Хоре, итд. - навели смо cardiac arrest of Byzantium induced
само пар безвременских достигнућа by the Ottomans, the city of Niš
Византијске цивилизације. remains a pulsating artery of coronary
Стога, почетна тачка Византијске circulation that feeds the contemporary
галактичке цивилизације уствари culture with the precious nourishment
представља аутентични извор of Byzantine heritage. In that regard,
илуминативних вода, енергични Niš and Byzantium symposium, as a
водопад оригиналних аквизиција high ranking international conference,
које су текли и још увек теку преко organized annually since 2002 by the
поља прогреса и преспектива ка Niš urban authorities, Niš University
огромном океану универзалног and our colleague, professor Miša
значаја. Иако ове године, због Rakocija, has a very significant
веома непријатних прилика, нисмо position in this ongoing process.
могли бити у Нишу - стварна Effectuated for 19 years in

полазна тачка свих каснијих a row, with hundreds of participants
елемената социјалног, политичког, from the Balkans, European, countries,
културног и уметничког живота United States, Canada and Australia,
обухваћених појамом Византије, Niš and Byzantium symposium
морамо да истакнемо да је овај град has gathered eminent professors,
одиграо више него значајну улогу у respected scholars, highly appreciated
напретку Византијске цивилизације museum representatives and diligent
на Балкану и шире, увек поносно field workers from the horizons
чувајући меморију на свог ВИП of: history, theology, archeology,
грађанина и патрона у најбољем literature, art history, history of
светлу. Чак и данас, више од пола architecture, protection of cultural
миленијума касније од срчаног heritage and so on. Encompassing
удара Византије индукованог impressive presentations and debates
од стране Османлија, град Ниш on different academic issues and an
остаје као пулсирајућа артерија impressive collection of papers as an
коронарне циркулације која храни annual follow up of the conference,
савремену културу крвном плазмом Niš and Byzantium symposium over
византијског наслеђа. У том the years has largely contributed
смислу, веома високо рангирани to the resolution of various subject
међународни симпозијум Ниш matters and concerns in the sphere of
и Византија, организован сваке social sciences and humanities. As a
године од 2002 захваљујући труду result, Niš and Byzantium symposium
и напорима Градских ауторитета, has gained a status of a highly
Нишког Универзитета и нашег appreciated scholarly assembly, while
колеге, професора Миша Ракоције, its collection of scientific works
има веома важну позицију у овом has become frequently quoted as a
непрестаном процесу. respectable academic journal, with
Успешно организован и hundreds of visits and downloads on
реализиран 19 пута са стотинама currently most referent Academia.edu
учесника са Балкана, из Европских network.
земаља, Америке, Канаде и Respected Colleagues,
Аустралије, симпозијум Ниш и As a regular participant of
Византија је окупио еминентне the Niš and Byzantium Symposium
професоре, поштоване научнике, in the period 2005 – 2020, I consider
представнике музејских myself a reliable witness to the
институција и марљиве теренске perfect organization, kind welcoming
истраживаче из сфера: историје, and growing horizon of this scholarly
теологије, археологије, литературе, manifestation. Unfortunately, this
историје уметности, историје year we will not be engaged in
архитектуре, заштите културног informal discussion and exchange
наслеђа итд. Обухватајући of ideas in between the sessions and
импресивне презентације и afterwards; however, Miša Rakocija
дебате о различитим академским has provided us with a safe access and
питањима, као и одлично урађене managed the way for us to be united in
Зборнике као годишњи follow up the efforts to present the latest results
научног скупа, симпозијум Ниш и of our investigation and broaden the
Византија је током година у многоме horizons of our scholarly meditations.

допринео разрешењу различитих Regardless of the emergency situation
истраживачких проблема у сфери and very unpleasant circumstances
друштвених и хуманистичких due to the pandemic isolation, this
дисциплина. Као резултат тога, year, Niš and Byzantium Symposium
симпозијум Ниш и Византија је will still celebrate its 19th birthday
стекао статус веома респектованог owing to the modern technology, but
научног скупа, док су Зборници most of all to Miša’s extraordinary
презентованих радова постали део persistence, which not only deserves a
светске водеће периодике и веома praise, but an enormous respect by the
су често посећивани и цитирани, entire scholarly community, as well.
нарочито на најреферентнијој Next year, see you in Niš.
академској мрежи Academia.edu.
Поштовани, узимајући Prof. Dr Elizabeta Dimitrova,
учешће на скупу Ниш и Византија, Faculty of Philosophy, Skopje
у периоду од 2005 до 2020 (Speech from the opening
сматрам се поузданим сведоком ceremony symposium
одличне организације, љубазног „Niš and Byzantium XIX“)
гостопримства и све већег обима
ове научне манифестације.
Нажалост, ове године неће бити
неформалног дружења и размена
идеја у паузама и након сесија, али
Миша Ракоција нам је обезбедио
приступ и изменаџирао начин
да поново будемо уједињени у
напорима да представимо најновије
резултате наших истраживања
и да проширимо хоризонте
наших размишљања и научних
медитација. У ванредној ситуацији
и у непријатним околностима
због изолације, Ниш и Византија
ове године ипак слави свој 19
рођендан захваљујући савременој
технологији, али највише
Ракоцијиној упорности, која не
само да заслужује похвалу истини
већ и огромно поштовање читаве
научне заједнице.
Следеће године видимо се у Нишу.

Проф. др Елизабета Димитрова.
Филозофски факултет у Скопљу
(Говор са свечаног отварања
симпозијума
„Ниш и Византија XIX“)
Миша Ракоција
(Завод за заштиту споменика културе Ниш)
ИЗУЧАВАЊЕ ВИЗАНТИЈСКИХ И ПОСТВИЗАНТИЈСКИХ

СПОМЕНИКА ГРАДА НИША
„Без правог познавања прошлости своје

не може један народ ни да појми и схвати
задатак му у садашњости“
М. Валтровић, 1896.1
Апстракт: На једном месту наведени су аутори и њехова дела

од друге половине 19. века до данас, чији је предмет интересовања
византијско и поствизантијско споменичко наслеђе града Ниша од VI до
XVII века. Област Ниша одликује велика разноликост рановизантијског,
средњовизантијског и послевизантијског споменичког наслеђа. Скренута
је пажња на недовољну изученост и евидентну незаинтересованост за
невелика и мало знана културна добра са простора града Ниша. Наглашена
је неистраженост урбане топографије средњовековног Ниша и утврђења
која су чувала прилаз граду. Наведени су аутори који су истраживали
црквено градитељство нишке области од друге половине XIX века до
данас. На основу изучености споменика јасније је сагледано њихово
место у историји уметности и ближе су дефинисане смернице за будућа
истраживања споменичког наслеђа нишке области.
Кључне речи: Ниш, црква, утврђење, истраживач
Овај део Балкана, коме припада простор јужне и југоисточне Србије

и град Ниш као средиште, скрива у себи многа, условно речено мала,
не и по свом значењу мање вредна, али ипак недовољно истражена, па
и непозната културна добра. Византија и послевизантија, сагледанe као
временске одреднице, обухватају споменичко наслеђе града Ниша од VI
до XVII века.2 Немали број тих споменика једва да је знан, како ужем
кругу стручњака, тако и широј јавности. По страни интересовања стручне
1 М. Валтровић, О важности текстонских споменика за историјско
изучавање, Просветни гласник, (Београд 1896), 17.
2 О историјату истраживања ранохришћанског раздобља Ниша до VI века
видети: М. Ракоција, Константинов град - старохришћански Ниш, Ниш 2013, 11-18.
34 Миша Ракоција
Сл. 1 Naissus – Ναισσος, од I до VII века: 1 - Јустинијанов бедем; 2 - Византијска

улица; 3 Терме; 4 - Жртвеник Ескулапиу (храм?); 5 - Гробница; 6 - Црква; 7 - Форум;
8 - Цивилна базилика; 9 - Репрезентативни објекат; 10 - Римска улица; 11 - Објекат
са октогоном; 12 - Терме; 13 – Базилика мученика, некропола. (цртеж арх. Г.
Радосављевић)
Fig. 1 Naissus – Ναισσος: 1 – fortress of Justinian; 2 – Byzantine street; 3 – Thermae;
Tomb; 4 – the altar of Aesculap(io) (temple?)/; 5 – Tomb /; 6 – Church /; 7 – Area of
Forum /; 8 – Civil basilica /; 9 – Residential building /necropolis; 10 – Roman street /;
11 - building with octagon, 12 – Thermae; 13 – necropolis; (drawing of the architect G.
Radosavljević)
и научне јавности остао је део културног наслеђа који не задивљује својом
величином нити, пак, изузетним естетским доменима. За такве, условно
речено “мале” споменике, евидентна је нека врста незаинтересованости
и јасно видљива равнодушност. То је имало за последицу да према
споменицима културе чија историјско-уметничка одличја очигледно
заслужују много већу пажњу, није предузимано скоро ништа да буду
ваљано стручно и научно обрађена. Тако је настала добро видљива
празнину у историји уметности. Са друге стране, детаљно истраживање
невеликих споменика културе омогућава да се добије комплетнија слика о
естетским захтевима и уметничким стремљењима народа који је стварао у
том времену на одређеном простору.
Ниш је војни, административни и културни центар, како за Византију
и Србију тако и за Османску Турску. Као једна од последица тога је
разноликост рановизантијског, средњовизантијског и поствизантијског
споменичког наслеђа. Друга последица је разарање које по природи ствари
прати градове саграђене на раскрсници путева. Ипак сачувано споменичко
наслеђе Ниша, као ретко где омогућава сагледавање континуитета и праћење
Сл. 2 Бедеми византијског Наисоса, VI век, обновљени у 11 и 12 веку (фото. М.

Ракоција)
Fig. 2 Walls of Byzantine Niš from VI c., restaured during the XI and XII c.
развоја архитектуре и сликарства нишке области, али и њихову узајамну

повезаност са уметничким достигнућима балканских земаља. И на крају,
површни радови и недовољна истраженост споменика Ниша, имали су за
последицу, поред постојећих недоумица, отварања нових питања. Због
овог последњег настала је сива мрља на историјско - уметничкој карти
Балкана, на којој Нишу, у складу са његовим значајем, треба да припадне
видно место. Тако је културни мозаик Европе остао без значајног сегмента
који је једним делом попуњен захваљујући истраживањима спроведеним
последњих деценија, од којих су многа објављена у зборницима радова
Ниш и Византија.
Са црквеним споменицима полако се упознајемо за разлику од
околних утврђења о којима се ништа или врло мало зна. Давно су се за
њих заинтересовали Бошковић и Дероко и још старији истраживачи као
што су Милићевић, Мишковић, Марковић, Стојановић. Докле год се не
истраже утврђења која окружују и обезбеђују град, нећемо имати целовиту
слику о рановизантијском (Ναϊσσος), средњовизантијском (Νισος) и
средњовековном српском Нишу, коју склапамо захваљујући нeвеликим
археoлошким ископавањима под руководством Радивоја Љубинковића,
Мартина Габричевића, Петра Петровића, Љубице Зотовић. Премало
знамо о изгледу и простирању градских бедема, урбаној топографији,
Сл. 3 Топографија средњовизантијског Нисоса (Νίσος) и српског Ниша у односу

на бедеме турске тврђаве: 1 - византијски бедеми Доњег великог града; 2 - бедими
Горњег малог средњовековног града; 3 – средњовековна(српска?) кула горњег града;
4 -Трг; 5 - римска улица; 6 - византијска улица; 7,8,9 - цркве унутар Горњег града;
10,11 - цркве у Доњем граду; 12 - објекат са октогоном; 13 - базилилика мученика и
средњовековна некропила; 14 - средњовековна некропола. (цртеж Г. Радосављевић)
Fig. 3 Topography of Byzantin Nissos (Νίσος) in comparison with the walls of Turkish
building: 1-Byzantine walls of Lower city; 2-walls of Upper small medieval city: 3-
Medieval (Serbian?) tower of the upper city; 4- Square; 5-Roman street; 7,8,9 – churches
inside of the Upper city; 10, 11 – churches in the Lower city; 12- building with octogon;
13- basilica of martyrs and medieval necropolis; 14 – medieval necropolis
градским црквама, улицама, трговима, јавним и приватним зградама
рановизантијског Наисоса, византијско Нисоса и српског средњовековног
Ниша. (сл. 1)
Деo западног платна бедема рановизантијског града обновљен од
Јустинијана, откривен 1975. године, видљив je и данас.3 (сл. 2) После
обнове византијске власти 1018. године у Нисосу се формира Горњи-Мали
град са обзиђем и, са старих фотографија знаном, донжон кулом која је
контролисала улазну капију. После 1165. године Вилјам Тирски је видео
кулу, која је по свој прилици обновљена у време кнеза Лазара и турске
окупације.4 У овом тренутку незнамо, или мало знамо, како је изгледао
средњовековни Ниш, што смо покушали да сагледамо у раду „Урбана
3 М. Ракоција, Константинов град - старохришћански Ниш, 99/100.

4 М. Ракоција, Урбана топографија средњовековног Ниша из записа путописа
и старих карата, Ниш и Византија XIV, (Ниш 2016), 52, 58, 73-77.
Сл. 4 Идеална рекострукција међусобног односа и могућег изгледа средњовековног

града, византијског епископског комплекса са црквом Св. Прокопија и Немањине
цркве Св. Пантелејмона (цртеж арх. Г. Радосављевић) Fig.4 Ideal reconstruction of
corelation and possible image of medieaval city, episcopal complex with the church of St.
Procopius and Nemanja’s church of St. Panteleimon
Сл. 5 Утврђење Медијана, 6 век (фото. М. Ракоција)

Fig. 5 Mediana fortress, 6th век (foto. M. Rakocija)
топографија средњовековног Ниша“, као један од ретких напора.5 (сл. 3)

Урбана организација Нисоса осмишљена је на два узвишења, на начин
препознатљив за балканске средњовизантијске градове. На узвешењу
југоисточно од утврђеног града (Светониколско брдо), се налазио посебно
уважаван манастир, и он опасан зидом, са епископском црквом посвећена
заштитнику града великомученику св. Прокопију.6 (сл. 4)
5 Г. Милошевић, „Италијански план“ Ниша из 1719. године као повод за
реконструкцију изгледа средње-вековног и античког града, Ниш и Византија III, (Ниш
2005), 149-162.
6 М. Rakocija, Urban topography of Nis (Serbia) in the old maps and records of
travel writers from the 15th to the 19th century, Πολιτισμοσ και χωροσ στα Βαλκανια 17ος
- 20ός αιώνας, Διεθνές συμπόσιο, ed.: Ελενη Γ. Γαβρα, Κλεονικη Π. Γκιουφη, Γεωργιοσ
Π. Τσοτσοσ, θεσσαλονικη 2015, 119 - 142; Исти, Урбана топографија средњовековног
Ниша из записа путописа и старих карата, Ниш и Византија XIV, (Ниш 2016), 37-
78; Исти, Резултати археолошких истраживаања у порти цркве Св. Николе у Нишу
и покушај убикације епископске цркве Св. Прокопија, Гласник друштва конзерватора
Сл. 6 Црква
на локалитету
Градиште код
Миљковца, поглед
на апсидални
простор (фото. М.
Ракоција)
Fig. 6 Church
at Gradište near
Miljkovac, view at
the apse (photo: М.
Rakocija)
Једва нешто знамо о несумљиво значајном утврђењу Медијана

(Μεδίανα, Mediana), које је са доминантног виса Влашко брдо источно од
града надгледало пут за Константинопољ. Саградио га је цар Јустинијан,7
изнад данашњег археолошког локалитета Медијана у време када је утврдио
бедеме Наисоса и „учинио их неосвојивим за непријатеље“.8 Касније у
средњевизантијском раздобљу, опет у време када су поправљани бедеми
града сада Нисоса, учвршћени су квадратним кулама и бедеми медијанског
утрврђења.9 То се могло догодити у XI веку у време обнове византијске
власти, или, пак, прилика је, у време цара Манојла 1165. године када је
опет „и сам Ниш окружен зидинама“.10 (сл. 5)
Још мање знамо о рановизантијском утврђењу Градиште, западно
од Ниша код села Миљковца. Смештен је на стратешкој узвишици са
које се контролисао пролаз од Мораве за Сврљиг, назван Железна врата.
На узвишењу са друге стране реке Топонице, из истог разлога заштите
пролаза, у време кнеза Лазара и најезде Турака, саграђено је српско
средењевековни утврђен град Железник са истоименим манастиром у
подножју. Делимично је видљива траса бедемског платна рановизантијсог
Србије 26, (Београд 2002), 127-131.

7 Ф. Баришић, Прокопије, у: Византијски извори за историју народа Југославије
I, Београд 1955, 63.
8 Исто, 57/8.
9 М. Ракоција, Константинов град - старохришћански Ниш, 100,111; Исти,
Урбана топографија средњовековног Ниша из записа путописа и старих карата, Ниш
и Византија XIV, (Ниш 2016), 41.
10 Ј. Калић, Никита Хонијат, Византијски извори за историју народа Југославије
IV, Београд 1971, 137.
Сл. 7 Бедеми града

Комплоса - Копријана
(Курвинград)
Fig. 7 Fortifications of
Komplos - Koprijan
(Kurvingrad)
утврђења, док је у унутрашњости откривена апсида цркве са синтроносом.

Његов стратешки положај довољан је разлог да буде део одбрамбеног
система цара Јустинијана I (527-565).11 (сл. 6)
До данас неистражен је остао, мишљења смо да je упитању
средњовизантијски град Комплос (Κομπλος) знан из повеље Василија II
(1019), познатији као потоњи српски Копријан, а у народу као Курвин град.
Препознатљива је средњовизантијска урбана схема градa Комплоса коју
чине три брда крунисана, и данас видљивим утврђеним градом, црквом
и манастиром, док је јужно од града некропола. Тако је јужно од Нисоса
град Комплос обезбеђивао сутеску кроз коју се пробија река Јужна Морава
заједно са старим путем који води од Ниша за Солун.12 (сл. 7)
Цркве града Ниша су нешто више истражене. И поред тога што
су неке црквe публиковане, да ли у форми извештаја или у виду нешто
детаљније анализе, није начињена синтеза тих истраживања. То је
разлог што су споменици Ниша недовољно знани, а тиме искључени
из уметничких токова Србије, Балкана и Византије. Намера нам је да и
овим радом покренемо научну јавност да своје интересовање усмери на
простор града Ниша. Томе је последњих двадесет година видно допринео
симпозијум Ниш и Византија, чији учесници су умногоме расветлили
11 М. Ракоција, Манастири и цркве града Ниша, Ниш 1998, 77-79; Исти,

Културна ризница Ниша, Ниш 2001, 70/1; Исти, Константинов град - старохришћански
Ниш, Ниш 2013, 102/3; Исти, Урбана топографија средњовековног Ниша из записа
путописа и старих карата, Ниш и Византија XIV, (Ниш 2016), 41.
12 Исти, О цркви Св. Јована у селу Орљане код Ниша и њеном месту у историји
византијске архитектуре, Ниш и хришћанско наслеђе, Ниш и Византија - посебно
издање, Ниш 2013, 369-373.
историјско-уметничку прошлост града

Ниша, која сада изгледа сасвим другачије
у односу на ону од пре двадесет година.13
Историјографија црквених
споменика са подручја града Ниша
настали у раздобљу од XI века до средине
XVII столећа, од обнове византијске
власти и уметности до патријарха Пајсија
и последњег узлета српске уметности,
у оквиру српске историје уметности,
још није написана. Разлог томе треба
тражити у недовољној истражености овог
простора који је дуго остао под турском
окупацијом, што је имало за последицу
релативно мали број сачуваних, ипак
скромних споменика, а тиме и мању
заинтересованост истраживача за
њиховим изучавањем. Без научне потврде
и они који се својум значајем могу
сврстати у „велике“ споменике, остали су
Сл 8 Феликс Каниц (1846-1904) непознати стучној и широј јавности.
Fig. 8 Feix Kanitz (1846-1904) Почетак истраживања нишке
области припада другој половини XIX
столећа и љубитељима старина, чије су
забелешке данас често једино сведочанство о објектима и њиховом стању
у каквом су их они затекли. Неке од цркава се нису сачувале, а поједине су
дочекале наше време у измењеном облику.
Први је истраживао споменичко наслеђе Ниша Феликс Каниц (1824-
1904). Добро обавештен, упућен у тајне историје уметности, археологије,
етнологије, захваљујући реткој моћи запажања и изузетном цртачком
таленту, начинио је забелешке које су полазна тачка за сва потоња
истраживања, па и данас. Путописни карактер његових књига, писане лако
разумљивим језиком, које више обавештавају о објектима него што их
анализирају, посебно је сагледљив у књизи „Краљевина Србија“,14 штампана
у Лајпцингу 1909. године, у којој обрађује простор града Ниша (F. Kaniz,
Das Königreich Serbien, Leipzig 1909). Ипак, у складу са временом у коме је
живео, он подлеже популарности римске цивилизације на Западу, и неретко
Римљанима приписује и објекте који су производ Ромеја - Византинаца.
Преко тога се у нашој историјографији олако прелазило. (сл. 8)
Каницов први боравак у окупираном Нишу 1850. године, доживео
је неуспех због неразумевања турских власти за његова истраживања.
Године 1864. нишки паша је имао више разумевања за његов рад. Већ те
године сакупио је податке о цркви Св. Николе у градском насељу Палилула
и цркви Св. Пантелејмона у Јагодин Мали. Тада је настао и акварел на
13 http://www.nisandbyzantium.org.rs/srpski.php
14 Ф. Каниц, Србија-земља и становништво II, Београд 1985.
Сл. 9 Поглед на град Ниш са брда Светог Николе, простор византијског епископског
комплекса Св. Прокопија (потоња цркве Св. Николе), где је саграђена џамија, друга
половина 19. века, Ф . Каниц, акварел
Fig. 9 View on the city of Niš from the hill of St. Nicholas, the area of the byzantine
bishopric complex of St.Procopius (after St. Nicholas church), where was built the mosque,
second half of the 19th century, F. Kanic, watercolor
Сл. 10 Ст. Богородица у Ситћеватчкој клисури, 1644, према Ф. Каниц

Fig. 10 St. Bogorodica in Sicevacka klisura, 1644, according to F. Kanic
Сл. 11 Ћурлина, остаци византијске базилике, Ф. Каниц

Fig. 11 Ćurlina, remnants of the Byzantine Basilica, F. Kanitz
коме видимо новосаграђену џамију код славне

катедралне базилике Св. Прокопија и потоње
цркве Св. Николе.15 У околини Ниша обишао је
цркву Св. Јована код села Орљане, а у селу Горњи
Матејевац Латинску цркву и оближњу цркву Св.
Јована изнад Горњег Матејевца.16 (сл. 9)
Трећи пут борави у Нишу 1887. и 1889.
године, и тада, захваљујући подршци српских
власти истражује и прикупља податке о
споменицима Ниша. У скровитој Сићевачкој
клисури констатује велики број манастира и
цркава у њеним њедрима, и на кратко се задржао у
манастиру Св. Богородице.17 (сл. 10)
Његова запажања и одмерени закључци,
заједно са тачним цртежима и данас су полазна
тачка за сваког озбиљног истраживача нишке
области. Ови описи и цртежи данас имају
непроцењљиву историјску и документарну
вредност јер су многи манастири и цркве нестали
или променили свој изглед. Искусном оку није
Сл. 12 Милан Ђ. Милићевић (1831- промакла ни базилика у Ћурлини и њени изузетно
1908)
Fig. 12 Milan_Đ._Milićević_(1831-
15 М. Раоција, Новооткривени фрагменти живописа из старе цркве Св. Николе
1908)
у Нишу, Ниш и Византија III, (Ниш 2005), 335-358.
16 Исти, Манастир Св. Јована изнад села Горњи Матејевац код Ниша, Гласник
друштва конзерватора Србије 18, (Београд 1994), 117-121; Исти, Црква Св. Јована
изнад горњег матејевца и њена архаична триконхална основа, Ниш и Византија XVIII,
(Ниш 2020), 121-158.
17 Исти, Манастир Св. Богородице у Сићевачкој клсиури, Ниш 2007.
Сл. 13 Базилика у
Ћурлини, основа,
М.Ђ. Милићевић
Fig. 13 The Ćurlina
Basilica, foun-
dations, M.Đ.
Milićević
занимљиви архитектонски облици које прецизно описује и исцртава. Уз

Милићевићеве забелешке, то су једини подаци са којима располажемо о
Ћурлинској базилици, и то је било довољно да нађе своје место у историји
византијске архитектуре. (сл. 11)
После ослобођења од Турака истраживање и документовање
уметничких споменика нишке области византијског и поствизантијског
раздобља, једнако је скромних размера. Сада, старине нишког краја
описују учени хроничари: Сретен Л. Поповић у књизи „Путовање по новој
Србији „ из 1878 и 1880. године и Милан Ђ. Милићевић у „Краљевини
Србији, из 1884. године. Први аутор пише конфузно, без система и
осмишљеног излагања. (сл. 12) Други, уз опис споменика које је обишао,
придодаје њему доступне податке и на тај начини прави прве синтезе о
средњовековним старинама нишке области, па и о црквама од краја XI до
средине XVII века. Од значаја је цртеж основе и опис остатака импозантне
базилике у селу Ћурлина. Захваљујући тим подацима и оним које је Каниц
нешто касније начинио, била је могућа потоња анализа њене архитектуре
од стране Ходинота у књизи „Рановизантијска архитектура у Македонији
и јужној Србији“ штампана у Лондону 1963. године (R. Hodinott, Early
Byzantine churches in Macedonia and Southern Serbia, London 1963, 195, fig.
104). То је Ћурлинској базилици обезбедило место у историји византијске
архитектуре.18 (сл. 13)
18 Исти, Место импост капитела из базилике у Ћурлини у eволуцији јонских
импост капитела и делатност палеовизантијске скулпторске радионице у Нишу,
Ниш и Византија XV, (Ниш 2017), 89-104; Исти, Палеовизантијска базилика у Ћурлини
Сл. 14 Михаило Валтровић (1839-1915) и Драгутин Милутиновић (1840-1900)

Fig. 14 Mihailo Valtrović (1839-1915) i Dragurin Milutinović (1840-1900)
Изучавање средњовизантијских споменика са простора Ниша,

засновано на методама науке налазимо код Михаила Валтровића у
Приступној академској беседи читаној на скупу Академије 30. октобра
1888. године (M. Валтровић, Поглед на стару српску црквену архитектуру,
Глас СКА 17, (Београд 1889), 34/5). (сл. 14) Овом приликом је зналачки
указао на архитектонске облике, време настанка и могуће порекло цркава
у Ћулини, Горњем Матејевцу и Орљану. Скренуо је пажњу на неопходност
њиховог изучавања и дефинисање стаза којим су они дошли у овај крај.
Значајно је његово документовање Орљанске цркве на основу чега је
евидетирана, откривена, конзерваторски третирана и изучена.19 (сл. 15, 16)
За њега испитивање црквених старина треба да почне од „цркве орљанске и
горњо-матејевачке“, као најстарије а затим оних које су настале у потоњим
временима, као што је Богородичина црква Сићевачког манастира из 1644.
године. (сл. 17) За упознавање европске научне јавности са културном
ризницом Ниша од посебног је значаја Валтровићева иницијатива да као
први професор археологије у Великој школи у Београду,20 доведе у Ниш
и генеза куполних цркава, Ниш и Византија XVI, (Ниш 2018), 121-134.

19 Исти, О цркви Св. Јована у селу Орљане код Ниша и њеном месту у историји
византијске архитектуре, Ниш и хришћанско наслеђе, Ниш и Византија - посебно
издање, Ниш 2013, 373 – 397; Исти, Пре могуће обнове цркве Св. Јована у селу Орљане
код Ниша, Гласник Друштва конзерватора Србије 28, (Београд 2004), 70-74; Исти,
Новооткривени фрагмнти живописа у цркви Св. Јована у Орљану, Гласник Друштва
конзерватора Србије бр. 23-24, (Београд 2000), стр. 41 – 46.
20 Д. М. Прерадовић, Истраживање и снимање средњовековних споменика
Сл. 15 М. Валтровић, Д.
Милутиновић, Орљане,
акварел из 1878. године
Fig. 15 M. Valtrović, D.
Milutinović, Orljane,
water-color painting from
1878
Сл. 16 М. Валтровић, Д.
Милутиновић, Орљане,
покушај реконструкције
из 1878.
Fig. 16 M. Valtrović, D.
Milutinović, Orljane,
attempt at reconstruction,
1878.
професора хришћанске археологије на пештанском универзитету др Белу

Цобора са којим је, те 1887. године, поред осталог, обишао и базилику
под окриљем Народног музеја у Београду до 1941. године, Зограф 40, (Београд 2016),
1; И. Д. Стевовић, Од теренске скице до цкице целине: Михаило Валтровић и српска
средњовековна срхитектура, Зборник Народног музеја XXII-2, историја уметности,
посвећен Михаилу Валтровићу, (Београд 2016), 9-43.
Сл. 17 М. Валтровић, Д. Милутиновић, Сићево, акварел 1878. година

Fig. 17 Sićevo, M.Valtrović, D. Milutinović, water-color painting from 1878.
у Ћурлини. (сл. 18) Овом приликом обишли

су ранохришћаске гробнице и цркву Св.
Пентелејмона у градском насељу Јагодин мала
и друге грађевине, уз констатацију да их није
бележио јер „нису довољно проучене, да би се
о њима шта рећи могло“.21 Тада констатован
проблем добро је видљив и данас.
Прво научно сагледавање, систематско
документовање и изучавање уметничких
квалитета византијских и поствизантијских
цркава са подручја града Ниша, припада
радовима добро обавештених професионалца
Михаила Валтровића и Драгутина
Милутиновића.22 Тачним цртежима и
зналачким описима уз повлачење паралела са
Сл. 18 Бела Цобор (1852-1904) сродним објектима са простора Византијског
Fig. 18 Béla Czobor (1852-1904) царства, указали су на значај новооткривене
културно-историјске ризнице нишке
области, која је најдуже остала под турском
окупацијом. Поред, на чињеницама заснованим закључцима, од посебног
су значаја визионарске смернице и могући путеви развоја изучавања
21 М. Валтровић, Белешке с пута, Старинар 5 бр. 3, (Београд 1888), 87; Исти,

Белешке с пута, Старинар 5 бр. 4, (Београд 1888),118-122.
22 М. Ракоција, О значају истраживања старина Драгутина
Милутиновића и Михаила Валтровића у области Ниша и нишавља, Нишки
зборник 8, Ниш 1994, 113-120.
споменичког наслеђа Ниша

као неодвојивог сегмента
византијског и српског
уметничког наслеђа. Њихов
рад на проучавању и
документовању споменичког
наслеђа нишке области као и
општа брига за „древности“,
и данас су од непроцењљивог
значаја за сваког озбиљног
истраживача. Сетимо се још
једном „Извештаја уметничком
одбору српског ученог
друштва“ из 1880. и „Бележака
са пута“ из 1888. године. (Д.
Милутиновић, М. Валтровић,
Извештај уметничком одбору
српског ученог друштва, ГСУД
18, Београд 1880, 461/462; М.
Валтровић, Белешке с пута,
Старинар 5, књ.3,4, Београд
1888,), чије поновно изчитавање
открива и данас актуелна
запажања двојице врсних
познавалаца нашег споменичког
наслеђа. (сл. 19)
Најзаслужнији што је
шира научна јавност сазнала за Сл. 19 М. Валтровић, белешке с пута, Старинар 1888.
поједине византијске споменике Fig. 19 M. Valtrović, Starinar 1888.
са простора града Ниша је
Габријел Мије (G. Millet,
L’ancient art serbe. Les églises, Paris 1919, 42). (сл. 20) На приложеној
карти он је обележио византијске цркве са простора града Ниша. Научном
методологијом сагледаова њихове архитектонске облике, указао на значај
и наговештава место у историји византијске и српске архитектуре. Без
његовог препознавања Ниша као упоришта византијске уметности,
посебно архитектуре, одакле она зрачи у унутрашњост континента, било
би немогуће одредити место споменичком наслеђу Ниша у историји
византијске уметности, које је несумљиво допринело развоју потоњег
прослављеног српског средњовековног градитељства. Рад Габријела
Мијеа није значајан само за историју уметности. Ратне 1917. године
објавио је текст у специјалном броју часописа на тему „Славна Србија“.
Мијеов текст, заједно са другим, представља својеврсну подршку ратом
исцрпљеном српском народу и држави (G. Millet, Le Serbie glorieuse, Làrt
et les artistes, Paris 1917).23 После рата његово научно аргументовано
23 Овај текст ће се две године касније наћи на првим страницама за српску

Сл. 20 Грбриел Мије (1867-1953)

Fig. 20 Gabriel Millet (1867-1953)
Сл. 21 Г. Мије, мапа византијских
цркава
Fig. 21 G. Millet, Map of
Byzantine Churches
евидентирање цркава и манастири који припадају српској цркви и народу,

било је од великог међународног значаја приликом одређивања граница
ослобођене Србије. За Ниш и његово шире окружење као пограничну
област, то је било од немерљивог значаја.24 (сл. 21)
Боравак Ђурђа Бошковића у Нишу (1936), као Мијеовог ученика,
резултирао је поновним скретањем пажње на архитектуру Латинске
цркве у Горњем Матејевцу, али са растегљивим временом њене изградње
(Извештај и кратке беседе са путовања, Старинар VI, (Београд 1931),
186/7).25 (сл. 22)
После другог светског рата, у атмосфери другачијег односа према
цркви, византијски и поствизантијски црквени споменици Ниша, нису
били предмет дубље анализе. Владислав Петковић у свом прегледу цркава
из 1950. године само нас подсећа на њихово присуство (Преглед цркава
кроз повесницу српског народа, Београд 1950).26
историју уметности капиталене књиге: G. Millet, L’ancient art serbe. Les églises, Paris
1919.
24 M. Rakocija, To the glory of Gabriel Millet, Niš and Byzantium IV, (Niš 2006),
11-16; D. Couson-Desreumaux, Gabriel Millet, Niš and Byzantium IV, (Niš 2006), 29-58; Ц.
Грозданов, У славу Габријела Мијеа, Ниш и Византија IV, (Ниш 2006), 17-28.
25 М. Ракоција, Црква у Горњем Матејевцу код Ниша,Саопштења XXII-
XXIII/1990-1991, (Београд 1991), 7-24.
26 Исти, Манастири и цркве града Ниша, Ниш 1998; Исти, Културна ризница
Ниша, Ниш 2001; Исти, Манастири и цркве јужне и источне Србије, Ниш 2013.
Сл. 22 Латинска
црква у Горњем
Матејевцу, друга
половина XI века
Fig. 22 Latin
church in Gornji
Matejevac, second
half of XI c
Јован Нешковић, у оквиру студије о Ђурђевим Ступовима дотакао

се архитектонских особина Латинске цркве у Горњем Матејевцу (Ј.
Нешковић, Ђурђеви Ступови у Старом Расу, Краљево 1984, 136).
Покушај реконструкције цркве Св. Пантелејмона од стране Воислава
Кораћа, неубедљив је и без довољно аргумената. Јасно је видљива
намера да се по сваку цену усклади ископана основа цркве са Немањом
и његовим градитељством рашког типа. (В. Кораћ, Свети Пантелејмон
у Нишу, задужбина Стефана Немање, Стефан Немања – Свети Симеон
Мироточиви, Историја и предање, Научни скупови САНУ, књ. XCIV,
Одељење историјских наука, књ. 26, Београд 2000, 163-169).27 (сл. 23)
Значај нишких цркава које су саградили Византинци зналачки је
сагледао Војислав Ђурић, и Латинску цркву у Горњем Матејевцу сместио
у I том „Историје српског народа“. (В. Ђурић, Историја српског народа I,
Београд 1981, 241).
Дејан Медаковић је у свом раду Богородица “Живоносни источник”
у српској уметности (Д. Медаковић, Богородица „Живоносни источник“ у
Српској уметности, ЗРВИ 5, (Београд 1958), 209), указао на иконографску
посебност фреско ансамбла Сићевачког манастира.28 (сл. 24)
Сретен Петковић се у оквиру других студија, посебно у „Зидно
сликарство на подручју Пећке патријаршије 1557-1614“, дотакао цркву
Св. Богородице у Сићевачкој клисури, и оставио јој простора у српској
историји уметности (С. Петковић, Зидно сликарство на подручју Пећке
27 Исти, Цркве Св. Прокопије и Св. Пантелејмон у Нишу и Стефан Немања,
Ниш и Византија IX, (Ниш 2011), 283-296.
28 Исти, Иконографске посебности Богородичине цркве сићевачког манастира,
Зборник Народног музеја Ниш 10, (Ниш 2001), 209-220; Исти, Манастир Св.
Богородице у Сићевачкој клисури, Ниш 2007, 67-74.
Сл. 23
Претпостављајући
изглед немањине
цркве Св.
Пантелемона а)
према В. Кораћу; б)
према М. Ракоција
Fig. 23 Assumed look
of early Christian
basilica basis а) ac-
cording to М. Коrać
б) according to M.
Rakocija
патријаршије 1557-1614, Нови Сад 1965).29 Петковић је за цркву

Св. Богородице у Сићевачкој клисури, у оквиру ширег сагледавања
поствизантијске уметности, оставио место у српској историји уметности
(С. Петковић, Српска уметност у XVI и XVII веку, Београд 1995, 126).30
(сл. 25)
Поред наведених истраживача, и други аутори у својим радовима
разјашњавају поједине сегменте из историје, уметничког и културног
наслеђа града Ниша.31
Јованка Калић се студиозно бавила средњовековном историјом
Ниша (Ј. Калић, Ниш у средњем веку, Историјски часопис XXXI, (Београд
29 Исти, Зидно сликарство Богородичине цркве сићевачког манастира,
Саопштења XXXII-XXXIII-2000-2001, (Београд 2001), 149-179.
30 Исти, Манастир Св. Богородице у Сићевачкој клисури - историја и
архитектура, Саопштења XXIX (Београд 1997), 163-171.
31 В. Алексић, Последњих тридесет година изучавања средњовековне
прошлости Ниша, у: Криза и перспектива знања и науке, Тематски зборник -
Филозофски факултет Ниш, Ниш 2012, 182-194.
Сл. 24 Сићево, Бородица Живоносни источник, Сл. 25 Сићево, св. Константин, Јелена и
1644. година Андроник, 1644. година
Fig. 24 Sićevo, The Life-Giving Spring Theotokos, Fig. 25 Sićevo, St. Constantine, St. Helen and
1644. St. Andronik, 1644.
Сл. 26 Прота Петар Гагулић

Fig. 26 Prota Petar Gagulić
1984), 5-40.32 На путу комплетирања слике

средњовековног Ниша од значаја је рад Бориса
Стојковског „Ниш у византијско - угарским
односима у XI и XII веку“, и Владимира Алексића
„Повластице града Ниша на крају XII века“.33 У
тексту Ивана Јорданова „Nish XI-II C., According
Byzantine Sigillography“ сазнајемо о печатима
епископа Нисоса из XI и VII века, као и од
Љубомира Максимовића и Владислава Поповића
у раду „Les sceaux byzantins de la region danubi-
enne en Serbie“.34
32 М. Ракоција, Саборна црква у Нишу, Ниш 2019, 38-70.

33 Б. Стојковски, Ниш у византијскоугарским односима у XI и XII веку, Ниш и
Византија VII, (Ниш 2009), 383-394; В. Алексић, Повластице града Ниша на крају XII
века, Ниш и Византија X, (Ниш 2012) 537-546.
34 I. Jordanov, Nish XI-II C., According Byzantine Sigillography, Ниш и Византија
VIII, Ниш 2010), 175-188; L. Maksimović, V. Popović, Les sceaux byzantins de la region
danubienne en Serbie, SBS (Studies in Byzantine Sigillography), 3, 1993, 118-119, no. 5.
Сл. 27 Црква Св. Јован, Орљане, XI-XII век

Fig. 27 Church of St. John in Orljani, XI-XII c.
Олга Зиројевић захваљујући турским пописима открива већи број

поствизантијских цркава у нишкој области и широко отвора врата новим
истраживањима. (О. Зиројевић, Цркве и манастири на подручју Пећке
патријаршије до 1683, Београд 1884). Више појединости о „Структури
становништва нишке области у XV и XVI веку“ сазнајемо о Марије
Копривице.35
Велики истраживачки допринос дао је прота Петар В. Гагулић. Његов
аматерски инстикт и истраживачка упорност, резултирали су значајним
текстовима о појединим споменицима, првенствено документарног
карактера, који су дуго година били једини извор о поствизантијским
црквама Ниша. На овом месту довољно је навести наслове који ће
истраживаче подсетити и упутити на значај стваралачког опуса проте
Гагулића. У маниру старих истраживача уз напор да дође до извора и
литературе, описује, поред других, манастире и цркве у Нишу и околини:
Мали нишки Саборни храм са летописом, Прокупље 1961; Велики нишки
Саборни храм, Прокупље 1961; Црква Св. Пантелеја у Нишу, Црква Св.
35 М. Копривица, Стуктура становништва нишке области у XV и XVI веку,
Ниш и Византија X, (Ниш 2012), 547-560; Иста, Цркве и манастири у нишкој области у
XV и XVI веку, Православна теологија и култура (тематски зборник), Ниш 2011, 211-221.
Сл. 28 Латинска
црква у Горњем
Матејевцу, друга
половина XI века
Fig. 28 Latin church
in Gornji Matejevac,
second half of XI c (S.
Ćurčić, Architecture
in the Balkans.
From Diocletian
to Süleyman the
Magnificent, New
Haven and London,
2010)
Николе у Нишу, Метох манастира Хиландара у Нишу, Ниш 1968; Метох

манасира Високи Дечани у Нишу, Ниш 1968; Метох манастира Св.
Јована Рилског у Нишу, Прилог за историју Нишке епархије (I-XX – Глас
Православне Епархије нишке), Цркве и манастири у Сићевачкој клисури
I, II, Ниш 1978, и друго. На овом месту треба се сетити Гетеових речи:
„Старац губи једно од највећих људских права, он више није оцењен од
њему равних“. Пошто за живота то није на одговарајући начин учињено,
нека овај рад буде скроман допринос да се живот и дело проте Гагулића
не заборави, јер он заслужује наше признање и нашу захвалност.36 (сл. 26)
У новије време мало је заинтересованих истраживача за византијске
и поствизантијске црквене споменике Ниша, посебно оне од XI до
XVII века. Модерна издања чији је предмет интеросовања византијска
архитектура, не препознају значај архитектонских облика нишких цркава.
Таква је монографија Војислава Кораћ и Марице Шупут „Архитектура
византијског света“ (В. Кораћ, М. Шупут, Архитектура византијског
36 М. Ракоција, Прота Петар В. Гагулић – селективна библиографија, Nissa-

Нишки зборник за друштвено историјска и културна питања 1-2, (Ниш 1991), 215-
218; Исти, Петар В. Гагулић као истраживач српских старина, Гласник друштва
конзерватора Србије 21, (Београд 1997), 179-180.
света, Београд 1998), где се не спомиње већ сагледан значај византијских

цркава какве су базилика у Ћурлини, Латинска црква у Горњем Матејевцу,
нити, пак, црква Св. Јована у селу Орљане.37 (сл. 27)
Први који је сагледао значај византијског црквеног градитељства
Ниша јесте Слободан Ћурчић. У његовој капиталној монографији
„Архитектура Балкана“, Латинска црква у Горњем Матејевцу је нашла
своје место и тиме обезбедила угледно место у византијској историји
архитектуре (S. Ćurčić, Architecture in the Balkans. From Diocletian to
Süleyman the Magnificent, New Haven and London, 2010, 401). (сл. 28)
Захваљујући наведеним истраживачима дошло се до нових података,
и заједно са оним запостављеним формирана је другачија сликао o
прошлости, уметничком сваралаштву и структури града. Систематскa
истраживања и исцрпна анализа црквених споменика Ниша учврстиће
њихово место у српској историји уметности, што је предуслов њиховог
сврставања у општеприхваћене токове византијске и поствизантијске
уметности. Вишедеценијски рад истраживача омогућава потоњим да
наставе са разоткривањем историјско уметничког наслеђа града Ниша које
тек предстоји.
Miša Rakocija
(Institute for the protection of the monuments of culture of Niš)
RESEARCH OF BYZANTINE AND POST - BYZANTINE MONUMENTS OF NIŠ
The article aims to present main authors and their research results about Bzyantine
and Post - Byzantine heritage of Niš. The area of Niš is characterized by a great diversity of
Early Byzantine, Middle Byzantine and Post - Byzantine monumental heritage. The intention
is to draw attention to unknown cultural heritage from the area of the city of Niš.
It is stressed insufficient research of the urban topography of the medieval Niš as well
as the fortifications that guarded the approach to the city: Komplos (Koprijan), Gradište near
Miljkovac and Mediana. Despite the fact that some of the churches have been published,
whether in the form of a report or in the form of a somewhat more detailed analysis, no
synthesis of these research results has been made. That is the reason why the cultural monu-
ments of Niš are insufficiently known, and thus excluded from the artistic trends of Serbia,
the Balkans and Byzantium.
Thanks to the mentioned researchers, new data were obtained, and together with the
neglected one, a different picture of the past, artistic quarrels and the structure of the city
was formed. Systematic research and exhaustive analysis of church monuments in Niš will
strengthen their place in the Serbian history of art, which is a precondition for their classifica-
tion into generally accepted trends in Byzantine and Post - Byzantine art. The decades-long
work of the researchers enables us to continue with the discovery of the historical and artistic
heritage of the city of Niš, which is yet to come.
37 Исти, Пре могуће обнове цркве Св. Јована у селу Oрљане код Ниша, Гласник
Друштва конзерватора Србије 28, (Београд 2004), 70-74.
Halûk Çetinkaya
(Mimar Sinan University, Istanbul)
BYZANTINE CHURCHES OF NICAEA
Abstrach: This paper aims at shedding light on the new discoveries made
in Iznik / Nicaea. New Byzantine churches were added to the already existing
ones such as the ones within Lefke and Istanbul Gates. Infrastructural work
contributed to our knowledge with another church next to the current museum
building, most probably the monastery of Kerameon. A sunken church, claimed
to be dedicated to Hagios Neophytos and a lintel with the name of the church of
Virgin Mary and an hagiasma attached to that are the new additions to the list.
Keywords: Nicaea, Bithynia, Laskarids.
Foundation of Nicaea
Nicaea was founded by Antigonos Monophtalmos around 322-311 B.C.E.
as Antigonia.1 There is an opinion suggesting that there was a city at the same
site with the name of Attaea since 500 B.C.E. 2 or Helikore since early 4th
century B.C.E.3 both of them lack tangible evidence. Upon defeat of Antigonos
by Lysimachos in 301 B.C.E. it was renamed as Nicaea probably to honour the
wife of the latter. 4 It was bequeathed by the last Bityhian king Nikomedes IV
to Rome in 74 B.C.E. 5 Although Nicaea, together with Nicomedia, was given
the title of Neokoros in 29 B.C.E. 6 she was stripped off of it at the end of 3rd
century A.C.E. 7
Not much from the Roman past of the city other than the theatre and arch-
ways, later turned into city gates, survived. Until the 1st Ecumenical Council
1 Strabonos, Geografikon, tr. Horace Leonard Jones, London 1961, XII - 4. 6-7.
2 W. C. Holt, The walls of Nicaea, The Celator, Vol. 24 no. 4 (April 2010), 6.
3 R. Merkelbach, Nikaia in der römischen Kaiserzeit, Düsseldorf 1987, 10.
4 G. M. Cohen, The marriage of Lysimachus and Nicaea, Historia: Zeitschrift für
Alte Geschichte, Band 22 heft 2 (1973), 354-356.
5 Appianus, tr. Horace White, The Roman history of Appian of Alexandria, London
1899, I-XIII.
6 S. Mitchell, Anatolia Land, men and gods in Asia Minor, vol I, New York 1995, 212.
7 B. Burrell, Neokoroi Greek cities and Roman emperors, Boston 2004, 164-165.
56 Halûk Çetinkaya
Fig. 1 Marble slabs on

the northern section of
the city walls. Photo by
Author
Сл. 1 Из личне
фотодокументације
аутора
meeting Nicaea was not a centre of attraction. Name of the city was mentioned
due to earthquakes of 6th and 11th centuries in the sources. Its second Golden
period was during the Laskarid dynasty of 13th century.
Nicaea has one of the best preserved city walls from the Medieval Age.
On the city walls there are 4 major gates, each facing cardinal directions.
Ecumenical Councils and their meeting places

Constantine I the Great summoned clergy members to attend a church
council, later to be known as the First Ecumenical Council in 325. Number of
clergy members participated at the council vary. There is a suggestion of 2508
3009. Traditionally this number is 318 which is based on the number of the
servants of prophet Abraham.10 It is interesting to note, except for the represen-
tative of the Pope Hosius of Spain, all the participants were from the Eastern
provinces.11
Meeting took place during summer months of 325. The meeting site is
also of importance. An 8th century English pilgrim, Willibaldus, mentions simi-
larities between the church of Ascension in Mount of Olives and meeting place
in Nicaea. Since the former was a round structure with a skylight in the middle
it was thought the same is valid for Nicaea.12
8 A. Cameron-S. G. Hall, Eusebius Life of Constantine, Oxford 1999, III-8.

9 C. Mango, The meeting place of the First ecumenical council and the church of the
Holy Fathers, Iznik throughout history, İstanbul 2003, 305.
10 M. Edwards, The first Council of Nicaea, The Cambridge History of Christianity
origins to Constantine, eds. Margaret M. Mitchell ve Frances M. Young, Cambridge 2008, 558.
11 P. Schaff, The creeds of christianity with a history and critical notes, New York
1919, vol. I, 40.
12 C. Mango, The Meeting Place of the First Ecumenical Council and the Church of
the Holy Fathers at Nicaea, Deltion tes Xhristianikes Arhaiologikes etaireias, 26 (2005), 28.
As Willibaldus compared two structures it is not clear whether he meant

their architecture or paintings in them. Since his motives were different than
ours, sometimes he omits to mention a very important information. For in-
stance, he tells about the tombs of people of importance in Constantinople with-
out mentioning in which building they were interred.13
The meeting place was mentioned as the innermost and the biggest struc-
ture of the palace by Eusebius, who attended the council himself.14 He also
mentions that there were seats on both sides.15 “Both sides” maybe taken as an
indication of an oblong building, namely a basilica. Information provided by
the locals to Willibaldus approximately 400 years after the Ecumenical Council
meeting could have been misleading. One of the main complaints of visitors to
the cities such as Nicaea or Constantinople was exaggerated stories, or made up
myths told by the locals.
Another problem arises concerning the site of the Palace. It is apparent
that there must have been a palace since its foundations. Nicaea suffered in the
eathquake of 362 and entirely levelled in 36816 as a result of which palace must
have been destroyed, at least partially. Sections of the palace were destroyed in
6th century due to an earthquake and was restored by the order of Justinian I.17
As early as 2010 I pointed a possible location starting from the northern
gate (Istanbul kapı) towards west, ending at the lake.18 The reason for this is,
spolia used in this section of the city walls. It is apparent that there was a large
luxurious building with marble revetments. (fig. 1) Those marble sheets were
used on the repair works of the northern city walls. In particular around the
tower 71, where Artabasdos inscription is located.
Marble used as spolia was observed by Charles Fellows in 19th century,
according to whom, they must have come from a tremendous temple.19 Palaces
of Diocletion facing sea were found in Nicomedia and Split. A later example
is found in Constantinople, known as Bukoleon palace. Therefore it is not sur-
prising to have a palace with the view of the lake in the western side of the city
between Istanbul Gate and Lake Gate. It is important to note that despite the
structures of the palace perished, same site was most probably used as residen-
tial ground for the Ottoman governor in 1830’s, known as Mütesellim Köşkü.20
Underwater researches would shed light on the structures of the palace.
13 J. P. A. Van der Vin, Travellers to Greece and Constantinople, İstanbul 1980, 261.
14 Eusebius, Vita Constantini - Life of Constantine, çev. Averil Cameron ve Stuart G.
Hall, Oxford 1998, III-10.
15 ibidem.
16 S. Şahin, Antik kaynaklar ışığında tarihte Bithynia depremleri, (Earthquakes in
Bithynia from ancient sources) 1. Uluslararası İznik / Nikaia sempozyumu bildirileri, İznik
2000, 9.
17 Procopios Kaisareos, Peri ktismaton-The buildings, tr. Glanville Downey, London-
Cambridge 1954, V. iii.
18 Editors Mustafa Şahin- İ. Hakan Mert, Uluslararası İznik 1. Konsil senato
Sarayı’nın lokalizasyonu çalıştayı bildirileri, Bursa 2011, 14-18.
19 C. Fellows, Travels and researches in Asia Minor more particularly in the province
of Lycia, London 1852, 82.
20 C. Texier, Description de L’Asie Mineure, 1.partie, Paris 1839, Pl. VI.
Fig. 2 Hagia Sophia

from the East as
of 2019. Photo by
author
аутора
The Second
Ecumenical Council was
held at the church of 12
Apostles in Constantinople
in 786 but upon increasing
problems it was moved to
Nicaea. Sessions were held
in Hagia Sophia of Nicaea
between 24 September and
13 October 787.21 Number
of the participating clergy
vary between 330 and 367.22
But most probably their
number was 343.23
Byzantine churches
Fig. 3 Bema, altar table supports and synthronon. Photo by author.
Сл. 3 Из личне фотодокументације аутора 1- Ayasofya (Hagia
Sophia)
It is located at the in-
tersection of cardo and decumanus in the middle of the city. Since the Ottoman
conquest in 1331 it was used as a mosque at intervals. At present it functions
as a mosque.
Because of the similarities with several buildings from the second half of
5th century it was suggested to be of the same date for the first phase of con-
21 G. Ostrogorsky, Bizans devleti tarihi, (History of the Byzantine State) tr. Fikret
Işıltan, Ankara 2011, 7th print, 165-166.
22 A. Giakalis, Images of the Divine, Leiden-Boston 2005, 15-16.
23 J. Darrouzès, Listes épiscopales du concile de Nicée (787), Revue des etudes
byzantins 33 (1975), 68.
struction.24 It is clear that simply because of similarities in plan, a date cannot

be suggested. Besides, same plan type of churches are still being built in the
Orthodox world. Currently the building is a tripartite structure with two side
aisles, naos and a narthex. It is in the form a basilica. (Fig. 2) In 1935 an exa-
cavation revealed the opus sectile floor mosaics in the bema and synthronon.
25 (fig. 3) It was suggested that there were wall mosaics which were visible in
1914.26 During early 1940’s it was informed that the floor mosaics were not
limited to apse area. 27 With the discovery of synthronon, the first phase of the
construction was safely suggested to be from the 5-6th centuries, since the use
of synthronon in the form of multi layered steps only occur during these cen-
turies.28 Excavations held by the local museum in 1955 revealed two circular
dedicatory inscriptions underneath one of the windowsills in the southern fa-
cade of the church. These inscriptions were dated to 6th century.29 Large stone
blocks on the lower parts of the walls of Ayasofya must have been taken from
the ruined Roman buildings. Four construction phases of Ayasofya, with the
earliest one in 5th-6th centuries was suggested.30 After an eartquake in 6th cen-
tury most of the monuments of the city were restored by the order of Justinian I.
It is interesting to note that Procopius mentions this church as “constructed”.31
Basing on this, either there was no predecessor of Ayasofya or if there was any,
it was levelled entirely so that a new church was erected. In the following centu-
ries the building underwent at least three major restorations. First one must have
been after the earthquake of 1065. It is during the second half of 11th century
Byzantine empire had dire times. In Nicaea the earthquake, followed by the
Crusaders and finally Seldjuk Turks worsened their situation.
During these restorations a parekklesion to the south was added.
Parekklesia are known to have existed as early as 4th-5th centuries. 32 They have
become widespread during the Middle Byzantine period, 33 especially because
of the Haristike system. At the end of 11th century nearly all of the monasteries
24 U. Peschlow, Nicaea, The archaeology of Byzantine Anatolia, ed. Philip Niewöh-

ner, Oxford 2017, 209.
25 A. M. Schneider, Die römischen und byzantinischen Denkmäler von Iznik – Nika-
ea, Berlin 1943, 15.
26 H. Papadopoulou, H Nikaia, Ellenikos filologikos syllogos,1910-1911 issue
(1914),141-142.
27 Anonim, İznik, Bursa Halkevi yayını 11, İstanbul 1943, 21.
28 A. M. Schneider, op.cit., 14.
29 K. Weitzmann, I. Ševčenko, The Moses cross at Mount Sinai, Dumbarton Oaks
Papers 17(1963), 394.
30 N. Brunov, L’Église de Sainte Sophie a Nicée, Échos d’Orient 24 (1925), 478-480.
31 Procopios Kaisareos, Peri ktismaton-The buildings, tr. Glanville Downey, London-
Cambridge 1954, V. iii.
32 M. J. Johnson, Parekklesion, The Oxford dictionary of Byzantium vol. 2, eds. A.
P. Kazhdan-A. Cutler- T. E. Gregory, N. P. Ševčecko, New York- Oxford 1991, 1587.
33 H. Çetinkaya, İstanbul’da Orta Bizans Dini Mimarisi, (Middle Byzantine Era re-
ligious architecture in Istanbul) Unpublished Doctoral Dissertation at Istanbul University
Institute of Social Sciences, Department of History of Art, Istanbul 2003, 245.
Fig. 4 opus sectile pavement

in the parekklesion. Photo by
Ü. Melda Ermiş, (Evaluation
of architectural activities
in and around Iznik during
Byzantine period) Unpublished
Doctoral Dissertation at
Istanbul University Institute of
Social Sciences, Department of
History of Art, Istanbul 2009.
Сл. 4 У. М. Ермиш,
Евалуација архитектонских
активности недалеко Никеје
током византијског периода)
необјављена докторска
дисертација Истанбул
Универзитета, Одељење
were part of this system. 34 Although parekklesion за историју уметности,
Истанбул 2009.
of Ayasofya was suggested to be from the 6th cen-
tury35 it is nearly impossible. 6th century was one
of the strongest periods of the Byzantine empire, besides emperor Justinian I
poured money to restore the city. As he was actively involved, it is not logical to
seek for donors to provide funds for the restoration of Ayasofya in return for the
privilege to be buried in the parekklesion built for the purpose. (fig. 4) On the
other hand it makes more sense to have it dated to 11th century, when financial
support was badly needed. Another suggestion for parekklesion is based on the
opus sectile pavements of it. This technique was used as wall revetments first,
later to be applied to the floor and widely used between 4th-6th centuries.36 For
their use in this parekklesion several dates have been suggested. According to
the first one they were made in 5th-6th centuries and re-used after 1065 restora-
tions. 37
According to another view, patterns used in opus sectile first appeared
around 1000 and widely used between 11th-14th centuries.38
One should bear in mind that not only in the parekklesion but also at the
western entrance of the church there is opus sectile pavements. (fig. 5) These
are not the only examples from Nicaea. There are several others in the church
of Koimesis, church near Yenişehir Gate, church near Istanbul Gate and finally
church behind the current museum building. This may indicate Laskarid in-
volvement, hence a date of 13th century.
34 J. P. Thomas, Private religious foundations in the Byzantine empire, Washington

D.C. 1987, 157-167.
35 S. Möllers, Die Hagia Sophia in Iznik/Nikaia, Alfter 1994, 62.
36 R. E. Kolarik, Opus sectile, The Oxford dictionary of Byzantium vol. 2, eds. A. P.
Kazhdan-A. Cutler- T. E. Gregory, N. P. Ševčecko, New York- Oxford 1991, 1529-1530.
37 A. G. Guidobaldi, L’opus sectile pavimentale in area bizantina, Atti del colloquio
dell’Associazione Italiana per lo studio e la conservazione del mosaico, I, Ravenna 1994, 650.
38 S. Eyice, Two mosaic pavements from Bithynia, Dumbarton Oaks papers, 17
(1963), 382-383.
Fig. 5 opus sectile pavement

at the western entrance. Photo
by author
фотодокументације аутора
In a recent study, a date, convincingly, was suggested for the opus sec-
tile at the western entrance of the naos. Most important part of this study was
“fleur de lys”. This emblem was considered to be due to Western mercenaries in
Laskarid army but it is apparently the trade mark of the Laskarids. Fleur de lys
was not only used in opus sectile but on the coins minted as well. A date of first
half of 14th century was suggested basing on the pattern. 39
Inside Ayasofya there are fragments of frescoes. These are limited to three
areas: On the lateral apses or pastophoria, by the arches of windows on the
northern and southern walls and half buried arcosolium type of burial in the
northwestern wall. Among these, frescoes in the northeastern apse are damaged
due to smoke and hardly visible, whereas southeastern ones can still be seen.
Several dates for these frescoes such as between 1204-126340, second quarter of
the 13th century41 and 13th-14th century42 were suggested.
During the restorations of 2007-2009 geometrical patterned frescoes
were discovered by the arches of windows on northern and southern walls of
Ayasofya. Basing on the geometrical patterns 740-787 dates were suggested for
them.43
At the norhtwestern wall of the church there is a half buried arcosolium
type of a burial. Inside the arch is the depiction of a Deesis scene. On the side
39 C. Pinatsi, New observations on the pavement of the church of Haghia Sophia in

Nicaea, Byzantinische Zeitschrift, 99/1 (2006), 126.
40 S. Möllers, Die Hagia Sophia in Iznik/Nikaia, Alfter 1994, 42-46.
41 M. Restle, Byzantine wall painting in Asia Minor, Text I, Shannon 1969, 85.
42 M. Alpatoff, Les fresques de Saint Sophie de Nicée, Échos d’Orient 25 (1926), 42.
43 Ü. M. Ermiş, İznik Ayasofyası’nın son restorasyon çalışmasında açığa çıkarılan
freskoları, (Frescoes uncovered during the recent restorations at Iznik Ayasofya) Uluslararası
katılımlı XV. Ortaçağ ve Türk dönemi kazıları ve Sanat Tarihi araştırmaları sempozyumu,
eds. Zeliha Demirel Gökalp - Nilgün Çöl - Zeynep Ertuğrul – Selda Alp – Hasan Yılmazba-
şar, Eskişehir 2011, 353.
Fig. 6 Koimesis
church in
1920’s. Photo by
Theodor Schmit
Сл. 6 Теодор
Шмит, Црква
Успења у
Никеји, Берлин
- Лапциг 1927.
walls of the arch are two men with haloes around their heads. Since there is no
inscription and their faces are hardly visible they cannot be identified. A date of
13th century was suggested for this fresco group.44
In 1081 Nicaea fell to Seldjuk Turks and it became the First Turkish ca-
pital in Anatolia.45
There is no record indicating that Ayasofya was converted into a mosque
during this period. In 1097 1st Crusaders laid siege on the city but it was
Byzantine empire, through secret negotiations with Turks, captured it.46 In 1331
when Nicaea was captured by the Ottomans, sultan Orhan converted Ayasofya
into a mosque.47
2- Koimesis monastery-The Dormition church

Together with Ayasofya it was one of the two longest lasting Byzantine
churches standing. It was identified thanks to monograms and inscriptions used
on the mosaics. For the first time its plan was published in 1676 by Covel.48
There are several dates suggested for its construction varying between 6th to 9th
centuries. Inscriptions from the building, mosaics or architectural details used
for dating the structure.
44 M. Restle, Istanbul, Bursa, Edirne, Iznik: Baudenkmäler und Museen, Stuttgart,

1976, 530.
45 J. Laurent, Rum (Anadolu) sultanlığının menşei ve Bizans, çev. Yaşar Yücel, Belle-
ten cilt LII sayı 202 (Nisan 1988), 226.
46 P. Frankopan, The First Crusade Call from the East, Cambridge 2012, 140-142.
47 K. Otto-Dorn, Das Islamische Iznik, Stuttgart 1941, 10.
48 J. Covel, Voyages en Turquie 1675-1677, tr. Jean-Pierre Grélois, Paris 1998, 300-302.
Existence of synthronon indicates a possible date of construction for

5th-6th centuries.49A pre-iconoclastic dated suggested50 becomes void due to
synthronon.Monograms and inscriptions from the building indicate that the
founder was a certain monk named Hyakinthos and the complex was restored
by Naukratios. Church was built in the form of atrophied Greek cross, this type
of construction among Turkish Byzantinists is known as ciborium type. (fig. 6)
Pre-destruction photographs are the main source of information for con-
struction technique and its decoration. Despite having numerous number of pho-
tographs of the wall mosaics there are none of the floor pavements. Opus sectile
technique with interlocked patterns are visible from a rare drawing. Since this
pattern only occur starting from 11th century,51 it may indicate a restoration
after 1065 earthquake. On the other hand, since opus sectile with interlocked
pattern was in use in the following centuries as well, a probable 13th century
Laskarid restoration should also be taken into consideration.
Mosaics with the depiction of Angels, Virgin Mary and Jeus Christ indi-
cate a post iconoclastic date. Mosaics of Virgin Mary in the conch of apse has
three phases. Pre-iconoclastic, iconoclastic (traces of the cross are visible on the
photos) and post-iconoclastic.52
Several sarcophagi were reported within the building. Since one of them
had the name of Komnenos it was thought to belong to that dynasty.53 But,
since founder of the Lascarids dynasty, namely Theodoros I Laskaris, was son-
in-law of emperor Alexios Komnenos Angelos III, it was common to use a well
reputed family name such as Komnenoi together with their own. An arcosolium
type of burial in the southwestern part of the church was suggested to belong to
a certain Nikephoros, who had the monastic complex restored after the earth-
quake of 1065. 54 According to tradition tomb of Hagios Neophytos was located
in the northern part of the narthex.55
Monastic complex was in ruins approximately for 200 years and repaired
in 1833.56
The church of the monastic complex was destroyed by the people of Iznik
as a retalation of destrustion of mosques by the occupying Greek army in 1922.
(fig. 7)
Approximately 50 metres away from the Dormition church is a circular
structure known as Böcek Ayazma (Hagiasma with insects). (fig. 8) A 6th cen-
49 T. Schmit, Die Koimesis-kirche von Nikaia, Berlin-Leipzig 1927, 9.
50 U. Peschlow, Neue Beobachtungen zur Architektur und Ausstattung der Koimesis-
kirche in Iznik, Istanbuler Mitteilungen 22 (1972), 146.
51 S. Eyice, Two mosaic pavements from Bithynia, Dumbarton Oaks Papers, 17
(1963), 383.
52 P. A. Underwood, The evidence of restorations in the Sanctuary mosaics of the
Church of the Dormition at Nicaea, Dumbarton Oaks Papers 13 (1959), 240.
53 J. Covel, Voyages en Turquie 1675-1677, tr. Jean-Pierre Grélois, Paris 1998, 304.
54 U. Peschlow, The churches of Nicaea/Iznik, Iznik throughout history, İstanbul
2003, 214
55 O. Wulff, Die Koimesiskirche in Nicäa und ihre Mosaiken, Strassburg, 1903, 181.
56 А.Н. Муравьев (Andrey Nikolayeviç Muravyev), Письма с Востока в 1849-
1850 годах (Letters from the East 1849-1850), Sankt Peterburg 1851, 1, 108.
Fig. 7 Koimesis
church ruins as of
2019. Photo by author
аутора
Fig. 8 Location of
Böcek ayazma and
Koimesis church.
Photo by Sedat
Güngördü
документације Седат
Гундорду
tury date was suggesed based on its shape and construction technique which is
very similar to the Early christian martyria in Constantinople.57 (fig 9) In 1745
it was mentioned to be in use by the Armenian community as a subterranean
church.58 In the middle of the building there is a source of water surrounded by
spolia. On one side of a marble block there is menorah and a passage from the
Old Testament. Because of this, a possibe use of the building as mikveh pool
should be taken into consideration. On the other side of the same marble piece
there is the inscription mentioning the repair works of one of the towers on the
city walls by Michael III. Menorah inscription is dated to 4th century whereas
repair inscription of Michael III is dated to 858. 59 Another possibility of this
building’s use is baptistery. But since the main church of the city is Ayasofya,
57 A. M. Schneider, Die römischen und byzantinischen Denkmäler von Iznik - Nikaea,
Berlin 1943, 17.
58 R. Pococke, A description of the East and some other countries, vol. II part II,
London 1745, 122.
59 Annie Pralong, A propos d’un bloc de marbre d’Iznik, Eupsuhia melanges offerts
a Helene Ahrweiler, Paris 2016, 619.
Fig. 9 Böcek ayazma as of 2019. Photo by author

Сл. 9 Из личне фотодокументације аутора
it must have been near that building. Although there are very rare examples in
cities such as Ravenna where there are more than one baptistery, the norm is to
have the baptistery next to the main church of the city.
For its later use an apse to the east was added at an uncertain date. Other
than the apse there are irregularly placed three niches, whose function is unclear.
I am in the opinion of a martyrium for its original function and an early
date as suggested above.
3- Church near Yenişehir Kapı (Gate)

This church is located approximately 200 metres from the Yenişehir Kapı
on the main street named Atatürk caddesi (street). Despite its partial discov-
ery in 1930’60, it was unearthed during the excavations intending to discover
Turkish kilns in 1964.61 (fig. 10) Approximate size of the building is 20 x 23
metres and it was suggested to have two building phases.62 It is in the same
form as the Dormition church, namely atrophied Greek cross or ciborion plan. A
date of the end of 11th and the beginning of the 13th century was suggested. 63
60 A. M. Schneider, Die römischen und byzantinischen Denkmäler von Iznik – Nika-
ea, Berlin 1943, 18.
61 S. Eyice, Die Byzantinische kirche in der Nahe des Yenişehir – Tores zu Iznik
(=Nikaia) (Kirche C), Materalia Turcica Band 7/8 1981/1982, Bochum 1983, 153.
62 U. Peschlow, Die Kirche am Yenişehir kapı in İznik /Nikaia, Bizans ve çevre kül-
türler Prof. Dr. S. Yıldız Ötüken’e Armağan, eds. Sema Doğan – Mine Kadiroğlu, İstanbul
2010, 270-273.
63 S. Eyice, op.cit.., 161.
Fig. 10 Personal archive

of H. Çetinkaya
аутора
But a multi layered synthronon indicates an early date for its first con-
struction. Two different mural techniques can be observed in the ruins of the
church. One of them is suggested from the first half of the 13th century.64
Most probably it was constructed in 5th-6th centuries and restored after the
earthquake of 1065 and remodelled during the Laskarids in the 13th century.
Dedication of the church is unknown. Two suggestions Hagios Tryphonos65 and
Hagios Antonios66 were made. Since the former one is known to be in the vicin-
ity of the palace this suggestion could be easily eliminated. The latter remains
as a possibility.
4- Church near Istanbul Kapı (Gate)

This is one of the churches in the northwestern part of the city. Since its
discovery in 1946 it was demolished each year. (fig. 11) Currently only one of
the side aisles and its apse can be seen. (fig. 12) Basing on the photographs and
plans made upon its discovery it is understood that this was a so called cross in
square church. Basing on its plan a possible look of the church was suggested.
(draw. 1) This term is clearly not appropriate of all of the buildings of the
Middle Byzantine period since not all of them were square.
Upon its discovery a suggestion concerning dedication and the church
was made. According to this long time omitted idea it was built in 1255/1256
and dedicated to Hagios Tryphonos.67 It is known that Theodoros II Laskaris
built a school and a church dedicated to Hagios Tryphonos near the palace.

65 S. Eyice, Die Byzantinische kirche in der Nahe des Yenişehir – Tores zu Iznik
(=Nikaia) (Kirche C), Materalia Turcica Band 7/8 1981/1982, Bochum 1983, 161-162.
66 C. Foss, Nicaea: A Byzantine capital and its praises, Brookline 1996, 108-109.
67 J. B. Papadopoulos, O en Nikaia tes Bithynias naos tou Agiou Tryphonos, Epeteris
tes Hetareias Byzantinon Spoudon 1952, 111-113.
Fig. 11 Ruins of the

church near Istanbul
Gate as of 1946.
Photo by Ü. Melda
ErmişСл. 11 У. М.
Ермиш, нав. место
Fig. 12 Church ruins

near Istanbul Gate
as of 2019. Photo by
author
аутора
Since location of the palace, as I suggested, is starting from Istanbul gate this
location fits for the church. Nearly 45 years after it was suggested, identity of
the church was also found probable by another scholar. 68
Probably an earlier church was at the same location with uncertain dedi-
cation much damaged after the 1065 earthquake and was replaced by the cur-
rent structure. It is interesting to note that a reliquary in Iznik museum is said to
have come from the northern part of the city walls.69 Clearly such a small piece
cannot be used to fortify the city walls and must have come from one of the
churches in the vicinity. This could have been the church of Hagios Tryphonos
and reliquary could have houses relics of the saint. Upon its destruction parts of
it might have been dispersed including the reliquary.
C. Foss, Nicaea: A Byzantine capital and its praises, Brookline 1996, 108-109.
68
A. Aydın, Türkiye müzeleri’ndeki Suriye tipi rölikerler, (Syrian type reliquaries in

69
Turkish museums) Sanat Tarihi Dergisi sayı XVIII/1 Nisan 2009, 11.
5- Church at Arabacı
Sokak (alley)
It is another one of the
churches in the nortwestern
part of the city. It is located
on an empty lot and first ex-
cavations were made betwe-
en 1981-1988.70 A substruc-
ture with a chapel on top of it
was unearthed. Substructure
is twice as big as 8 x 10 met-
res chapel. Chapel has a sing-
le apse. On chapel and subst-
ructure 4 tombs underneath
archivaults have been found.
Due to its construction tech-
Draw. 1- Possible look of the church. Drawing by Derya Ülker nique it is believed to have
Цртеж. 1- Дерија Улкер two construction phases.
First phase is believed from
the Early Byzantine period
whereas the second period, due to cloisonne technique on the walls is believed
to be from the period of the Laskarids.71 There is no suggestion about its dedi-
cation.
6- Church within Istanbul Kapı (Gate)
This church was unearthed during the restoration and excavation works
held in and around Istanbul Kapı in 2018. (fig. 13) It was discovered during
the works with the aim of reaching Roman period road level, in the oval area
between 2nd and 3rd gates. At first roof tile covered tombs and later a single
apse was unearthed. Soon more tombs outside the tripartite basilical church in
the west and south have been found. Alas walls of the church are very low to
observe construction technique. It might have been built during the large scale
reconstruction activities of the Laskarids in 13th century. On one of the towers
of Istanbul Kapı a church dedicated to Saint Nicholas was reported in the last
quarter of the 17th century. 72 Dedication of this church is unknown but a pos-
sibility of Hagios Nikolaos should not be omitted.
Next to the church is the Roman archway with defensive system installed
in the following centuries, namely, portcullis. (fig. 14) Together with the other
major gates such as Lefke and Yenişehir all of them had this system, which was
70 O. Aslanapa, İznik çini fırınları kazısı 1991 yılı çalışmaları (Iznik kilns excavations
1991 season works), 14. Kazı Sonuçları toplantısı, cilt 2, Ankara 1993, 478.
71 Ü. M. Ermiş, İznik ve çevresi Bizans devri mimari faaliyetinin değerlendirilmesi,
(Evaluation of architectural activities in and around Iznik during Byzantine period) Unpub-
lished Doctoral Dissertation at Istanbul University Institute of Social Sciences, Department
of History of Art, Istanbul 2009, 157.
72 J. Covel, Voyages en Turquie 1675-1677, tr. Jean-Pierre Grélois, Paris 1998, 276-278.
Fig. 13 Istanbul gate after the

excavation of 2019. Photo by
author
Fig. 14 Location of the church

within Istanbul Gate. Photo by
author
not used by the Byzantines. That brings into mind that due to Western mercenar-
ies in the Laskarid army of 13th century this system was introduced. This is the
first time it was recorded in any of the defensive systems from Turkey.
7- Church within Lefke Kapı (Gate)

During the works with the intention to reach the original level of the road
in 2008 this church was discovered next to the tripartite archway. (fig. 15) A
small apse and a second smaller one on its south were unearthed. This may
indicate a small tripartite basilical church. Since walls are very low it is nearly
impossible to suggest a date based on them. On the other hand as it was most
probably the case in Istanbul Kapı, it was also built during the reignt of the
Laskarids in the 13th century.
On top of the side arches of this archway there are niches which used
to have the statues of the patrons of the city. They perished by time only to be
replaced by a fresco of a male with a sword in his hand inside one of the niches.
This is probably Archangel Michael to protect the city. Due to this it maybe safe
to suggest that this small

church was dedicated to
Archangel Michael.
8- Church substruc-
ture near the theatre
During the excava-
tions of 1974 and 1975
this site, approximately 50
metres away from the the-
atre was excavated. In one
of the chambers, traces
of frescoes, like the ones
found in the northern ne-
cropolis were discovered.
Because of the similarities
of frescoes and the con-
Fig. 15 Church within Lefke gate. Photo by Ü. Melda Ermiş struction techniques of the
Сл. 15 У. М. Ермиш, нав. место walls a 4th century date for
the substructure was sug-
gested.73 Since there is no
entry to the archivaulted tombs, an entrance from the superstructure was of-
fered. This church was believed to be a tripartite basilica. A different date, based
on the existing walls suggest a period between 11th to 13th centuries for its
construction.74
9- Church in the middle of the seating rows of the theatre

During the excavations in 1986 a tripartite basilical formed church with
a narthex was discovered. Dimensions of the church was 8 x 12 metres.75 (fig.
16) Both inside and outside of it graves were discovered. Basing on the walls,
as hight as 1. 2 metres, a date of first half of the 13th century was suggested.76
Theatre of Nicaea after loosing its original function was used as a source of
construction material, whose parts can be observed on the city walls. At its later
stage it became a burial ground. This church in the middle of the cemetery prob-
ably served as funeral chapel. There are several examples of churches within
theatres. (Plan 1) One of the nicest examples is from Durres / Albania where
there are two small churches with frescoes were built and surrounded by a cem-
etery.77
73 B. Yalman, İznik’teki kilise alt yapı kazısı (Excavation of a church substructure in
Iznik), VIII. Türk Tarih Kongresi, cilt I, Ankara 1977, 466.
74 U. Peschlow, The churches of Nicaea/Iznik, Iznik throughout history, İstanbul
2003, 213.
75 B. Yalman, İznik tiyatro kazısı 1986 (results of Iznik theater excavations of 1986),
9. Kazı sonuçları toplantısı, cilt 2, Ankara 1987, 304-318.
77 K. Bowes, J. Mitchell, The main chapel of the Durres amphitheater, Mélanges de
10- Church at the or-

chestra of the theatre
During the excava-
tions of theatre in 2005 a
passage with the traces of
frescoes were found at or-
chestra level. Later more
frescoes depicting Virgin
Mary holding baby Jesus
Christ, angels and part of a
building were discovered.
They were dated to the 6th
century and it was sug-
gested that the place where
they were found was a pri-
vate chapel.78 Other than
the frescoes a grafitto-like
inscription on the wall was Fig. 16 Church in the middle of seating rows. Photo by https://www.
discovered. 79 It reads as bursa.bel.tr/iznikin-tum-degerleribilimsel-calistayda-elealinacak/
ΚΥΡΙΕ ΒΟΗΘΙ ΩΥΔΕ… haber/17070
ΟΝΟΝΙΑ şeklindedir. Сл. 16 Црква у средини редова за седење у позоришту
Since frescoes and inscrip-
tion were found on a very
narrow tunnel it is not right to call it a chapel, instead a prayer niche or a cham-
ber would be more appropriate. Similar examples such as Mermer kule and
Blakhernai palace Tekfur Sarayı section in Istanbul exist. Most probably this
place was in use of a benefactor family or a person.
11- Church and its substructure on the Şeyh Bedrettin sokak (alley)
It is another church from the northwestern part of the city. Discovered
in 198780 and excavated in later years. (fig 17) During the excavations held in
1992 outside the complex in the west and south tombs were discovered. Later
same year superstructure was unearthed. Next to its apse on its northern and
southern sides more tombs were unearthed. Finally more than 10 tombs were
discovered below the narthex. The church substructure is in the dimensions
of 12 x 20 metres a tripartite basilica. Due to budget cuts excavations discon-
tinued and site was nearly entirely covered by vegetation. Despite noting that
there were two phases of construction observed neither a date nor a dedica-
l’École française de Rome Antiquité 121/2 (2009), 572-573.

79 B. Yalman, 2005 yılı İznik tiyatro kazısı (Theater excavation at Iznik 2005), 28.
Kazı sonuçları toplantısı 2. Cilt, Ankara 2007, 392-393.
80 O. Aslanapa, İznik çini fırınları kazısı 1988 yılı çalışmaları, 11. Kazı sonuçları
toplantısı, cilt 2, Ankara 1990, 364-365.
tion was suggested. 81 It may be safe

to assume that this was a monastery
where monks were buried below the
narthex as it was case in Constantine
Lips or Myrelaion in Istanbul or in
Cappadocian rock cut churches.
12- Sunken church in Iznik lake

Due to drought in 2013 when
water level of Iznik lake fell ruins of
a structure, known by the locals for
years, approximately 20 metres away
from the shore became visible during
the photo shoot of Bursa municipali-
ty by an airplane. (fig. 18) Soon after
underwater excavations commen-
ced and it became clear that it was
a tripartite basilica with narthex and
Plans 1- Burials in and around the church
atrium. It was suggested by the exca-
План1- Сахране у цркви и око ње vators that this was the church dedi-
cated to Hagios Neophytos and could
not have been later than 5th century.82
Hagios Neophytos was martyred in Nicaea before official recognition of
Christianity.83 Before the discovery of this church it was mentioned that since
the church of Hagios Neophytos is out of the city walls and defenseless it was
destroyed and nothing was left of it.84 The tomb of the saint is suggested to be
in the church of the Dormition. If it was the case it might have been either the
church dedicated to him was destroyed or not built yet. Alas it is impossible to
determine neither of the ideas.
Ruins of the church are in the dimensions of 18 x 41 metres. 36 tombs
in and around it were unearthed. A pecularity concerning the eastern wall is
observed. It seems that the apse remained within a wall which runs parallel to
the east, hence very similar to architectural style observed both in the churche
of Cilicia, Silifke and Syria. It is the first time such a phenomenon is observed
this far north.
Excavators’s suggestion that this was the church where First Ecumenical
council was held85 is far from reality. Because, as mentioned above, the meeting
81 Ü. M. Ermiş, İznik ve çevresi Bizans devri mimari faaliyetinin değerlendirilmesi,
(Evaluation of architectural activities in and around Iznik during Byzantine period) Unpub-
lished Doctoral Dissertation at Istanbul University Institute of Social Sciences, Department
of History of Art, Istanbul 2009, 173-176.
82 M. Şahin – E. Tok – Ş. Kılıç, İznik gölü’ndeki batık kilise (the sunken church
inside Iznik late), Deniz Magazin 39 (Mart-Haziran 2014), 44.
83 R. P. Bernardin Methon, Une terre de légendes L’Olympe de Bithynie, Paris 1935, 22.
84 R. Janin, Les Églises et les monastéres des grands centres Byzantins, Paris 1975, 118.
85 M. Şahin, A. Bilir, Underwater survey in lake Iznik 2015, North meets East 3
Aktuell forschungen zu antiken Häfen, Aachen 2016, 83.
Fig. 17 Church in Şeyh

Bedrettin sokak. Photo by
Ü. Melda Ermiş
Сл. 17 У. М. Ермиш,
нав. место
took place inside the palace.86 It is not logical to have the palace built outside
the city walls. Besides there is no record mentioning that the palace was outside
the city walls. The only possibility left is that as a result of an earthquake entire
western part of the city, including the palace, was devoured by the lake.
13- Church behind the Iznik museum – Monastery of Kerameon (Potters)

In 2012 in order to gain more space, the area behind the current Iznik
museum (Imaret of Nilüfer Hatun) was dug. As a result, a network of water
pipes, workshops, and a church with burials was discovered. Since part of the
church ruins remain below the street it is difficult to suggest a plan type. Two
possibilities arose. A tripartite basilical church, or a single naved funeral church.
Whatever the plan of the church was it is clear that it was finely decorated as
opus sectile mosaics in the eastern part of it can be observed. Repair marks can
be observed on the floor. Although it is not possible to date the structure with
certainty, it may be safe to assume at least two phases of construction.
There is a tomb made of roof tiles South of the apse. There are 4 more at
the western part of the church. According to museum curators 27 tombs have
been unearthed in the whole area. Tombs must have been from different periods
since their level of discovery vary greatly in depth. It is clear one tomb belonged
to an important person. It is located at the West and had a canopy on it. Upside
down column capitals were used to support the columns of the canopy. (fig. 19)
Large pithoi, water pipes around the workshops indicate that this could
have been an area of potters. It is interesting to note that in the sources there
is a monastery within the city named as Kerameon-Potters.87 The tomb might
belong to the metropolit of Nikaia Petros who died on 11 September 826 and
buried in this monastery. Because of the slow process and urgent need for a new
86 Eusebius, Vita Constantini - Life of Constantine, tr. Averil Cameron and Stuart G.
Hall, Oxford 1998, III-10.
87 R. Janin, Les Églises et les monastéres des grands centres Byzantins, Paris 1975, 114.
museum building this project was

halted and the area excavated was
filled in in 2019.
14- Church in Deniz Sokak

(alley)
During an International
Summer School a geophysical sur-
vey revealed ruins of a church in
the northwestern part of the city
below the surface.88 Its approxi-
mate dimensions are estimated to
be 10 x 15 metres. It is interesting
Fig. 18 Aerial view of the Sunken church. Photo by M. Şahin to note that by simply judging from
– E. Tok – Ş. Kılıç, “İznik gölü’ndeki batık kilise”, Deniz
the probable plan type, namely so-
Magazin (39) Mart-Haziran 2014
called cross in square, it was dated
Сл. 18 Потопљена црква to the Middle Byzantine period. To
date a building below the surface is
impossible with the available technology at the moment. As it was mentioned
above same plan type of churches are still being built. This could have been a
19th century church which was destroyed because of eartquakes. According to
dendochronological analysis’ the oldest cross in square church is Fatih camii at
Tirilye dated to 799.89
15- Church of Virgin Mary and hagiasma identified from the inscription
During the works conducted by local Municipality of Elbeyli it was de-
cided to include the ancient cemetery as well. Some of the material as a result
were carried to the Merkez camii for safekeeping later to be moved to Iznik
museum. (fig. 20) When some of these pieces were moved to the museum gar-
den, a marbel lintel with two peacocks and an inscription was reported that it
might belong to an unidentified church.90 Later during my work in the museum
garden in 2018 the inscription was read. It reads: “She founded this hagiasma of
the church of the Theotokos in expectation of her sins to be forgiven”. Judging
from the shapes of the letters in the inscription a 6th century date might be sug-
gested. It is intriguing though to have a church and hagiasma in the necropolis.
To have the rubbles of a ruined church dumped into an empty area such as
the abandoned necropolis in the North of the city may be a possibility. In this
case a church dedicated to the Theotokos, even the Dormition church men-
tioned above could be a possibility. Another possibility is there that a monastery
88 W. Rabbel – E. Erkul – H. Stümpel – T. Wunderlich – R. Pašteka – J. Papco – P.
Niewöhner – Ş. Barış – O. Çakın - E. Pekşen, Discovery of a Byzantine church in Iznik/Nica-
ea, Turkey: An educational case history of Geophysical prospecting with combined methods
in urban areas, Archaeological Prospection 22 (2015),18.
89 P. I. Kuniholm, Aegean dendrochronology Project: 1994-1995, XI. Arkeometri
sonuçları toplantısı, Ankara 1996, 195.
90 Mustafa Şahin – Christof Berns, Bursa ili yüzey araştırması 2012-İznik, Araştırma
Sonuçları Toplantısı cilt 31/1, Ankara 2013, 50 ve resim 7.
made for the strangers and approxi-

mately 4 kilometres North of the city
Agalmates.91 Not far from the necropo-
lis there are quarries which have been
in use for more than two millennia. At
the entrance of one of them there is the
high bas relief of Hercules, which could
be taken as agalma (the statue). (fig. 21)
If there was a monastery in the vicinity
of Hercules, our inscription might have
come from this area.
Conclusion
Basing on the historical sources
and traveler’s accounts number of the
Byzantine churches in and in the vicin-
ity of Nicaea was believed to be 26, of Fig. 19 View from the west of the Kerameon monastery
which 11 were within the city.92 church.Photo by author
But recent years increased that Сл. 19 Из личне фотодокументације аутора
number to 15 for the moment. (fig. 22)
In a city which was continuously inhabited more than 2300 years it is not easy
to excavate and to learn more about the topography of the city. As long as con-
struction projects continue more could be added to this number.
Халук Четинкаја
(Мимар Синан Универзитет, Истанбул)
ВИЗАНТИЈСКЕ ЦРКВЕ У НИКЕЈИ
Град Никеја основан је првобитно под називом Антигонија за време Антигона

Монофталмоса око 320.године п.н.е. Назив је промењен за време Лизимаха, по његовој
супрузи Никеји. Град је одувек био димензионо мањи у поређењу са Цариградом и
неким другим градовима у којима се може пратити градитељска делатност. Успон
је започет од 4. века, нарочито од времена Првог Васељенског сабора 325. године.
Посебно је Први Васељенски сабор допринео чињеници да су град неретко посећивали
ходочасници и путници. Град је неко време био под опсадом од стране Селџука те
је тако постао и прва турска престоница у Малој Азији. Посебно битан период за
Никеју представља период од 1204. до 1261. године. У граду су постојале и цркве које
је могуће идентификовати захваљујући неким сачуваним изворима. Само једанаест
цркава се налазило у граду. У овом тексту су идентификоване још четири цркве које су
откривене у оквиру инфраструктурних радова и током личних опсервација на терену.
91 Dimiter Angelov, The Byzantine Hellene - The life of emperor Theodore Laskaris
and Byzantium in the Thirteenth century, Cambridge 2019, 43.
92 R. Janin, op.cit.., 118-125
Fig. 20 architectural fragment with the inscription of the church. Photo by author
Сл. 20 Из личне фотодокументације аутора
Fig. 21 Hercules
in front of a
quarry
Сл. 21 Херкул у
рељефу испред
каменолома
Fig. 22 Location
of the Byzantine
churches
Сл. 22 Распоред
византијских
цркава
Ариадна Воронова
(Православни Свето-Тихоновски универзитет, Москва)
УТВРЂЕНЕ ЗАДУЖБИНЕ У РУСКОJ АРХИТЕКТУРИ XIV

ВЕКА И ЗАJЕДНИЧКЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ У СРПСКОМ
СРЕДЊОВЕКОВНОМ НЕИМАРСТВУ
Апстракт: У архитектури Русије XIV век присутан jе низ поjава и

детаља сличних оним карактеристичним за средњовековно неимарство
Балкана и Србије. То је традиција оснивања утврђених задужбина од
стране владара и епископа, као и конструкција са зидним угаоним носа-
чима. Циљ рада је да се открију разлози за ове паралеле упоређивањем
сличних историјских околности и процеса у архитектури Србије и Русије.
Закључује се да се ове паралеле могу објаснити јачањем међудржавних
веза и асимилацијом византијских традиција у њиховој балканској верзији
у архитектури постмонголске Русије.
Кључне речи: средњовековна архитектура, неимарство, Балкан,
Русија, Србија, задужбина, зидни угаони носачи.
У средњем веку хришћанске државе су активно стварале нове сакрал-

не просторе jер jе то углавном била потреба за копирањем древних светих
градова и поштовањем светиња. Следећи ову традицију побожни владари
Европе морали су да се побрину за учвршћивањем својих задужбина и за
заштиту своје државе. У Србији и Русији у XI-XIII веку ти су се процеси
оваплотили у интензивној градњи од камена: у Русији углавном у утврђе-
ним градовима (Кијев, Новгород, Псков, Владимир, Суздаљ), а у Србији у
утврђеним манастирима, као што су Ђурђеви Ступови, Студеница, Жича,
Милешева, Сопоћани, Ариље, Градац. У XIV веку потреба за утврђењи-
ма појачала се у обе државе услед претње војне опасности од Татара (у
Русији) и Турака (у Србији). Иако jе црквена топографија Москве поче-
ла да се обликује у другој половини XII и првој трећини XIII века, када
су се појавиле прве археолошки откривене некрополе, камена градња у
Москви jе никла тек у XIV веку, када су у Србији већ изграђени такви ут-
врђени манастири као што су Бањска, Грачаница, Дечани, Пећ, Раваница,
Љубостиња, Каленић, Манасија Ресава.
Како је познато, град Москва се први пут помиње у хроникама
из 1147. г. када је Јуриј-Ђорђе Долгоруки, син Великог кнеза Кијевског
78 Ариадна Воронова
Сл. 1 Москва. Кремљ Ивана Калите XIV в. Акварел А.М. Васнецова.

Сл. 1 Москва. Кремль Ивана Калиты XIV в. Акварель А.М. Васнецова.
Владимира Мономаха, био локални кнез Ростова и Суздаља, чија је

кнежевина обухватала земље дуж реке Москве. Он је позвао брата, кнеза
Свjатослава Смоленског: „У лето 6655. (1147.) ... Јуриј посла код њега (код
Свjатослава) и рекавши: „Дођи, брате, код мене у Москву“.“1 У Тверској
хроници из 1156. године говори се: „Тог лета (6664.) велики кнез Јуриј
Володимерич основа град Москву на ушћу реке Неглине, изнад реке Аузе“2.
То недвосмислено говори о службеном оснивању града Москве између
ушћа река Неглине и Jаузе, односно на Боровитском брду, од стране Јурија
Долгоруког, који је у то време постао велики кнез Кијева и целе Русије. То
сведочи о постављању насеља ограђеног одбрамбеним зидовима – града
(сл. 1). Према тим сведочанствима, велики кијевски кнез Јуриј Долгоруки
се сматра првим московским кнезом, иако Москва у то време уопште није
ни била главни град било које кнежевине.
Настанак Москве директно је повезан са оснивањем првог манастира
Светог Спаса у Кремљу. Оснивач Московске самосталне кнежевине, кнез
Данило, који је тада имао само 9 година (владао је 1272–1303), најмлађи син
светог кнеза Александра Невског, наследио је град Перејаславл-Залески
и земље дуж реке Москве. Убрзо након ступања на кнежевско престо,
настанио се у Москви, и на јужном ободу Боровитског брда, у густој шуми,
где је према легенди 1272. г. стајала колиба пустињака Вукола, поставио
дрвену цркву Светог Спаса Преображења, названу црква Спаса на Бору.
1 ПСРЛ (Полное собрание русских летописей), т. VI, VIII, Рязань 2000.

2 ПСРЛ, т. VI, 294.
Сл. 2 Први план Москве Сигизмунда Герберштеjна, поч. XVI в. Вероватно, користио
je цртеже Кремља, настале пре његове реконструкциjе краjа XV – почетка XVI века,
односно jединствене слике центра Москве, какав се формирао у доба Ивана Калите и
Димитриjа Донског.
Сл. 2 Первый план Москвы Сигизмунда Герберштейна, нач. XVI в. Возможно,
использованы зарисовки Кремля, выполненные до его реконструкции конца XV –
начала XVI века, т.е. уникальное изображение центра Москвы, каким он сложился в
эпоху Ивана Калиты и Дмитрия Донского.
Једном у сну њему се указа да ће се на том месту појавити велики град

Москва, којег ће задесити многа искушења од напада непријатеља и од
пожара, али на крају ће бити славан.
Нова значајна етапа у развоју Москве повезана је са именом сина
кнеза Данила – Ивана Калите (1325-1340), под којим се град обогатио
и проширио, саградиле су се велике катедрале и манастири. Важну
историјску улогу имао је пренос из Владимира у Москву катедре руских
митрополита (око 1325), од којих је први био свети Петар, основавши
камену Успенску катедралу у Кремљу 1326. године. У целини, током
овог периода Руска Православна Црква у лику прослављених светитеља
активно је деловала у хармонији са државном влашћу у настојању да
уједини Русиjу, да превазиђе дугогодишњу кнежевску међусобну борбу и
сукоб са Литванијом, као и да победи у борби за националну независност
од татарско-монголског јарма.
У томе је била велика улога светог Сергија Радоњешког, оснивача
Тројице-Сергијеве лавре, чијем су се ауторитету московски кнежеви често
обраћали како би решили сложена међусобна неслагања. Током друге
половине XIV века у разним деловима североисточне Русије свети Сергиј
Сл. 3 Москва. Католикон Спаса на Бору, XIV-XVI в., план, пресек. Цртеж А.А.
Мартинова, сред. XIX в.
Сл. 3 Москва. Церковь Спаса на Бору, XIV- XVI вв., план, разрез. Чертеж А.А.
Мартынова, сер. XIX в.
и његови ученици основали су око 30 манастира, који су постали активни

следбеници Москве у развоју и припајању нових земаља Московској
кнежевини.
Међутим, најинтензивнија градња изводила се, наравно, у Москви
– новом центру руске државе (сл. 2). Иначе, брат светог Сергија, Стефан,
постао је игуман манастира Богојављења, великог црквеног центра одмах
под бедемима Кремља. Овде се 1340. године појавио и камени католикон.
У самом Кремљу је после Успенске катедрале 1329. године саграђена црква
Јована Климака (касније названа скупа са звоником Иван Велики), а 1330.
године црква Спаса на Бору (о њему ће бити речи даље). После три године
постављен је храм Архангела Михаила, који је постао гробница московске
кнежевске династије. Тако је у кратком временском периоду створен
прилично развијен архитектонски центар Кремља, ограђен 1339-1340.
године са новим храстовим бедемима3. На основу тако синхроне и добро
координисане организације готово паралелне изградње неколико великих
обjеката, стилски повезаних са традицијом владимирске архитектуре,
претпоставља се да је током овог периода у Москви радио један јак и
добро организовани занатски тим, могуће из Владимира4.
Важна чињеница је стварање у Кремљу првог великокнежевског ма-
настира, односно прве владарске задужбине. То се десило због тога што
је 1330. године Данилов син, кнез Иван Калита, у време митрополита
3 Древнерусское градостроительство X-XV веков, Под общей редакцией Н.Ф.

Гуляницкого, Москва 1993, 200-201.
4 Н.Н. Воронин, Зодчество северо-восточной Руси XII-XV веков, т. 2: XIII-XV
столетия, Москва 1962, 158-164.
Кијевског и целе Русиjе Феогноста (1328–1353.)

превео део монаха Даниловског манастира (кас-
није назван Свето-Данилов Спаски), заједно са
архимандритом, у Кремљ на своj кнежев двор, у
цркву Спаса Преображења, обновљену у камену
(сл. 3). Свето-Данилов манастир је саградио у
Замоскворечjу, тј. преко реке Москве, 1282. го-
дине кнез Данило, тај манастир су 1293. године
опустошили Татари. Према летопису, кнез је „ос-
новао камену цркву у Москви, близу свог двора...“.
Камена градња у некадашњем периферном граду
требала је да покаже богатство и моћ московског
кнеза. Након изградње католикона, Иван Калита
„створи тај манастир, окупи монахе, и заволи га
више од других манастира, и често долази ради
молитве“. Стари Даниловски манастир постепе-
но је осиромашио и оживио је тек за време Ивана
Грозног.
Разлог преноса манастира у Кремљ могла
би бити кнежева жеља да у близини своје пала-
те има сопствени духовни центар и гробнице
чланова кнежевске династије. Ово је говорило
о озбиљности тежњи Ивана Калите (владао од
1328. до 1340.), другог кнеза који је носио титу-
лу великог кнеза Москве и пренео престоницу из Сл. 4 Сахрана Ивана Калите, миниjа-
Владимира у Москву. Спаски манастир у Кремљу тура Лицевог летописног свода XVI в.
постао је кнежево омиљено чедо. Према легенди, Сл. 4 Погребение Ивана Калиты,
управо је ту добио надимак „Калита“, што зна- миниатюра Лицевого летописного
чи „новчаник“. Сваког дана, долазећи у Спаски свода XVI в.
манастир, кнез је вадио новац из торбице (кали-
те), причвршћене за каиш, коју је увек носио са собом, и великодушно
раздавао милостињу. И сам храм је богато даровао иконама, намештаjем
и новцем „многу милостињу даваше монасима“, „украси цркву иконама,
књигама, посудама и различитим украсима“. Кнез Иван Калита ради мо-
литве волео се повлачити у овај храм, коjи је био врло мали, вероватно
троапсидни, четворостубни, једнокуполни, и тешко је могао да прими чак
малобројну братиjу за општу молитву.
Манастир Светог Спаса на Бору био је киновиjа по грчком узору са
заједничким присуством монаха и монахиња, и служио је као уточиште
сиромашних, о којима се бринуо кнез. Архимандрити овог манастира увек
су били духовници великих кнежева. Овде су пострижени у монаштво
пре смрти први московски кнежеви и књегиње. Понекад су у манастиру
сахрањивани и чланови кнежевске породице: овде су Иван Калита и ње-
гов син Симеон Поносни пострижени у монаштво и примили схиму (сл.
4)5. Сличне традиције побожности међу владарима биле су присутне и у
5 А.А. Воронов, Монастыри Московского Кремля, Москва 2009, 9-13.

Сл. 5 Москва.
Католикон
Спаса на Бору,
XIV-XVI в.,
разгледница
XIX в.
Сл. 5 Москва.
Церковь Спаса
на Бору, XIV-
XVI вв., от-
крытка XIX в.
средњовековној Србији, укључујући њихово замонашење на крају живо-

та и оснивање задужбина, где су и сахрањени (свети Стефан Немања –
Симеон Мироточиви и многи други представници свете лозе Неманића).
Под кнезом Симеоном Поносним (1340-1353, син Ивана Калите)
храм се додатно шири и украшава. Године 1350. саграђен је камени нартекс
са западне стране католикона, по површини једнак храму без пресвитериjа,
у којем су вршене кнежевске сахране. Сличан феномен постоји и у српској
средњовековној архитектури, када се пространи нартекс дограђује главном
делу цркве (понекад и за кнежевске сахране). Примери су католикони
манастира Студеница, Сопоћани, Жича, Милешева. Дакле, манастир
Светог Спаса на Бору је био грандиозан, а католикон је стајао на средини
пространог дворишта, обложеног по ободу са зградама кнежевских
комора и канцеларијским просторијама, од којих су неке биле резервисане
за монашке ћелије и игуманске одаје. Дакле, структура манастира била
је са централном локацијом католикона – једном од водећих типова у
руској и српској манастирској градњи, упркос јединственој функционалној
комбинацији владарске палате и монашке заjеднице. Ова структура се
сачувала и даље када се манастир преселио на друго место и када је палата
обновљена, заузимајући све већу површину. Смањила се само површина
дворишта, у чијем средишту је католикон још увек стајао (сл. 5)6.
6 1382. године, током инвазије Татара на Москву, манастир је опљачкан, али

убрзо је обновљен. 1488. године манастирске зграде биле су тешко оштећене ватром,
а Велики кнез Иван III, желећи да прошири просторије палате, одлучио је да га пре-
баци из Кремља у ново место, иза Јаузе, где је постао познат као «Спас Нови» или
Новоспаски. А.Л. Баталов, Л.А. Беляев, Сакральное пространство средневековой Мо-
сквы, Москва 2010, 244-245. 1527. године кафоликон Ивана Калите у потпуности је об-
новљен. После великог пожара у Кремљу 1554. године и припајања Новгорода Москви
1570. године под Иваном Грозним, формиран је коначни план кафоликона. У његовом
Сл. 6 Свети митрополит Алексиj

руководи градитељством мана-
стира Чуда Архангела Михаила.
Фрагменат иконе Дионисиjа
„Митрополит Алексиj са житиjем“,
XV в.
Сл. 6 Святитель Алексий руково-
дит строительством Чудова мона-
стыря. Клеймо иконы Дионисия
„Митрополит Алексий с житием“,
XV в.
Посебно доба за Москву и читаву руску државу било је време

управљања Руском Црквом од светог Алексија, митрополита Московског
(1354-1378), који је попут светог Саве, постао први национални поглавар
своје Цркве и оснивач низа манастира. Свети Алексиј је постао једна
од кључних политичких личности Русије овог периода, што се десило
источном делу у jедну линиjу са пресбитериjем симетрично су додана два придела и
наткривена галерија или нартекс дуж читаве јужне фасаде. Након изградње свечаних
катедрала у Кремљу – Успенске, Архангелске, Благовешченске – и појаве малих «гор-
них» цркава у царској палати, кафоликон Спаса на Бору је затворен унутар зидина
палате. У XVII в. претворен је у жупну цркву за духовне потребе полазника палате –
великог броjа слуга и радника: кувари, столари, кројачи итд. са специфичним начином
рада, за које је посебно служена рана литургиjа. Кафоликон jе окружен мноштвом при-
грађених малих цркава: 1635. године он је укључивао 11 капела. Након пребацивања
престонице у Санкт Петерсбург, храм је постепено пропадао, почео да се урушава, око
њега је нарастао значајан културни слој и нашао се у jами. Али кафоликон је остао у
сећању људи као свето место и почетак Москве, а понекад је реновиран и поправљан.
У свим верзијама пројекта Велике Палате Кремља 1767. године архитекте Василиjа
Баженова по наруџби царице Екатерине Велике, Спаски кафоликон је сачуван и орган-
ски се уклапа у структуру југозападног дворишта као унутрашњи композиjски центар.
До краја XVIII века храм је био порушен, демонтиран и поново направљен од опеке
под надзором архитекте Матвеjа Казакова у облицима XVI века, укључуjући промене
коjе су унесене током XVII века, тj. јасна стилизација. 1812. године у храму је било
складиште сена за Наполеонове личне коње, али након рата и изградње Велике Палате
у Кремљу, кафоликон Спаса на Бору је чудесно преживео и нашао се у центру ње-
ног дворишта, и поново рестаурисан 1850-1860-их. Кафоликон је остао функционална
црква све до саме Октобарске револуције, када је у Москви почело затварање цркава и
манастира Кремља, али Спас на Бору стајао је релативно дуго. Уништен је 1933. годи-
не, како кажу, на основу Стаљинове личне заповеди, када су се две хале Велике Палате
у Кремљу спојиле, а на месту храма су направљене канцеларијске просторије. А.А.
Воронов, Монастыри Московского Кремля, Москва 2009, 15-26.
Сл. 7 Москва. Белокамени Кремљ Димитриjа Донског XIV в. Акварел А.М.

Васнецова.
Сл. 7 Москва. Белокаменный Кремль Димитрия Донского XIV в. Акварель А.М.
Васнецова
захваљујући невиђеном расту ауторитета Цркве током најтежих времена

татарског јарма. Свети Алексиј је био одлучни присталица московских
кнежева, који су били призвани да уједине и уздигну Русију као
православну државу. Стога му је велики кнез Иван Ивановић Красни (син
Ивана Калите), умирући, поверио намесништво над својим млађим сином
Димитријем, који је касније постао велики војвода свети Димитриj Донски,
познати херој битке на Куликовом пољу (на реци Дон) 1380. године, и тиме
је потврдио водећу улогу Москве међу свим руским земљама.
Након пожара 1365. године, када су храстови бедеми Кремља
изгорели, кнез Димитриj је саградио нови белокамени Кремљ са моћним
кулама и градским капијама (сл. 6). Структура Москве се састојала од
четири „града“ (тј. појаса утврђења) и формирала се под утицајем главне
опасности од инвазија с јужне стране, што је захтевало побољшање
одбрамбеног система Москве7. Током овог периода у Кремљу су основана
три манастира и две цркве. Године 1365. саграђен jе камени католикон
манастира Чуда Архангела Михаила, који је основао свети митрополит
Алексиј (сл. 7), а након смрти кнеза Димитрија 1386. године недалеко се
појавио Вазнесенски манастир8, који је основала његова удовица, књегиња
7 А.Л. Баталов, Л.А. Беляев, Сакральное пространство средневековой Мо-

сквы, Москва 2010, 55, 60. При томе, ниjе се ни покушало да заштити вароши пред
надирућим непријатељем: сами становници, скривајући се иза бедема града или мана-
стира, палили су све зграде, које су углавном биле дрвене. Исто, с. 189.
8 А.А. Воронов, Монастыри Московского Кремля, Москва 2009, 56.
Сл. 8 Успенске катедрале XIV в. у Москви и Коломни, реконструкциjа Н.Н. Воронина.

Сл. 8 Успенские соборы XIV в. в Москве и Коломне, реконструкция Н.Н. Воронина.
Сл. 9 Коломна, католикони Бобренева и Старо-Голутвина манастира, црква Зачећа

Светог Јована Крститеља у Городишчу, планови XIV в.
Сл. 9 Коломна, соборы Бобренева и Старо-Голутвина монастырей, церковь Зачатия
Иоанна Крестителя на Городище, планы XIV в.
Евдокија. У Кремљу је током овог периода саграђен и Богојављенски
манастир (двориште Тројице-Сергијеве лавре)9, као и дворска црква
Рођења Богородице „на Сењи“10 у одајама Велике кнегиње и кућна црква
9 Богојављенски Тројице-Сергијев манастир налазио се код Тројицких врата
Кремља, био је двориште Тројице-Сергијевог манастира, из почетка XIV века. Према
легенди, велики кнез Дмитриј Донски доделио је земљиште светом Сергију Радоњеш-
ком за изградњу ћелија и цркве у случају његовог доласка у Москву. У другој половини
XV века двориште је добило статус манастира и било је под управом игумана. А.А.
Воронов, Монастыри Московского Кремля, Москва 2009, 122.
10 Црква из 1393-1394. године сачувана је до половине висине зидова (до нивоа
Благовештења, која је претходила сада постојећој катедрали Благовештења

из XV века11. Током овог периода Москва jе учврстила епитет „белокамена“,
а током XIV века територија вароши су се значајно проширила, појавила
су се многа имања племства, трговаца и занатска насеља. Становништво
града тада је броjало око 30-40 хиљада људи12.
Заједно са формирањем архитектонске целине Кремља пред
татарском опасношћу, велики кнез Дмитриј Донски систематски се бавио
изградњом утврђених манастира у околини града, пре свега Симонова13
и Спасо-Андроникова14. У другој половини XIV века око Москве се
појавило 13 нових манастира, названих „манастири-чувари“15. Сличне
појаве догодиле су се тада и у Србији, која је такође била у опасности
од турског освајања. Утврђени манастири попут Раванице, Љубостиње,
Каленића, Манасиjе Ресаве16 изграђени су под кнезом Лазаром и његовим
наследницима. Потреба за заштитом таквих удаљених прилаза ка главном
граду државе остварена је и у Русији, где је 1374. године у ту сврху основан
Серпухов (помиње се у низу тврђава у тестаменту Ивана Калите 1328.
године) и утврђена Коломна, као и Переслављ-Залески 1369. године17.
галериjа) са главним порталом и делом прозора. Била је то црква са четири стуба и три
апсиде, изграђена од белог камена. Округли западни стубови носе засвођени плафон
галериjа. Архитектура храма комбинује особине владимирско-суздаљске архитектуре
(округли стубови, оквир портала, пиластре) и московске архитектуре раног периода
(портали и нише у облику бродске кобилице, прозори-розете).
11 Првобитна кућна црква породице великог војводе је била једнокуполна без
стубова, направљена од белих камених блокова у подруму, који је сачуван до данас.
И.Я. Качалова, Н.А. Маясова, Л.А. Щенникова, Благовещенский собор Московского
Кремля, Москва 1990, 8.
12 Памятники архитектуры Москвы. Кремль, Китай-город, центральные пло-
щади, Москва 1982, 31.
13 Манастир Симонов основао је 1370-их монах Федор, нећак Сергија Ра-
доњешког. Године 1379. постављена је камена црква у име Успења Пресвете Богороди-
це, а око ње – ћелије за браћу. Свети Сергије Радоњешки сматрао је манастир Симонов
«огранком» Тројице-Сергијеве лавре и увек је ту боравио током посета Москви.
14 Манастир Спасо-Андроников основао је 1357. године митрополит Алексиј
као задужбину, а назван jе по првом игуману – Андронику, ученику св. Сергија Ра-
доњешког. Према хагиографским подацима, 1354. године митрополит кијевски и све
Русије Алексиј је упао у олују на путу за Цариград. Светитељ се зарекао да ће сагради-
ти храм у Москви у част тог светитеља или празника на чији дан ће сигурно стићи до
залива Златни рог. Дан је пао на прославу Спаса Нерукотворног. Б.М. Клосс, Избран-
ные труды, т. 1: Житие Сергия Радонежского, Москва 1998, 370-371. После пожара
1368. године, у коме је изгорео првобитни дрвени католикон манастира Андроников,
саграђен је камени Спаски католикон, од којег су сачувани бело-камени рељефи са
фрагментима зооморфних и биљних композиција, архаичних у стилу и изведби. 1420-
1427. године Спаски католикон је поново обновљен и опстао је до данас.
15 Древнерусское градостроительство X-XV веков. Под общей редакцией Н.Ф.
Гуляницкого. Москва 1993, 204-206.
16 Г. Симић, Донжон куле у фортификациjи средњовековних градова, Београд
2010, 83-85.
столетия. Москва 1962, 180-186.
Сл. 10 Коломна,
црква Зачећа
Светог Јована
Крститеља у
Городишћу, XIV
в.
Сл. 10 Коломна,
церковь
Зачатия Иоанна
Крестителя на
Городище, XIV в.
Древна Коломна и тврђава Серпухов крајем XIV-XV века стичу ве-

лики значај у заштити јужних граница Московске кнежевине. Заједно са
Москвом формирали су „стратешки троугао“ на једном од главних праваца
татарских инвазија. Године 1374. Серпухов је добио моћне храстове беде-
ме. У другој половини XIV века саграђене су још две кнежевске задужбине
у граду Серпухову, који је најближи Москви и веома је значајан за њену
одбрану. Манастир Ваведенски Владични18 основао је 1360. године свети
Алексије Московски, а 1374. свети Сергије Радоњешки jе поставио насу-
прот њега, на високој обали реке, Висотски манастир. Међутим, оригинал-
на архитектура њихових католикона није позната, више пута су уништа-
вани и обнављани19. Главна примарна намена ових манастира (осим,
наравно, духовне) била је стратешка, бранили су прилазе Серпухову и,
самим тим и Москви 20.
Прво хроничко помињање Коломне датира од 1177. године, када
је била предстража Рјазанске кнежевине. Повољан географски положај
града довео је до борбе за њу између Владимира, а потом и московских
кнежева. 1306. Коломна је постала део Московске кнежевине и њен други
најважнији град, о чему сведочи венчање кнеза Димитрија и кнегиње
Евдокије у кућној цркви Васкрсења у Коломни 1366. године. Град је
доживео процват у другој половини XIV века, када је најстарији син Ивана
18 Исто, 206-207.
19 Првобитни католикон манастира Висотски из XIV века је срушен; садашњи
датира из XVI века. О.В. Гаева, К вопросу о датировке Зачатьевского собора Высоцко-
го монастыря в Серпухове, Реставрация и архитектурная археология. Новые материа-
лы и исследования. Москва 1991, 180.
20 Древнерусское градостроительство X-XV веков. Под общей редакцией Н.Ф.
Гуляницкого. Москва 1993, 187.
Сл. 11 Црква светог Николе у селу Каменском XIV в., план, пресек, реконструкциjа
Б.Л. Аљтшулера.
Сл. 11 Никольская церковь в Каменском XIV в., план, разрез, реконструкция Б.Л.
Альтшуллера.
Калите, кнез Симеон Поносни (1340-1353) основао Коломенску епархију.

У Кремљу се појавио владикин двор – катедра епископа, а 1360-1370.
године у епископским сеоским имањима у селу Городишће изграђена
је црква Зачећа Јована Крститеља. У лето 1380. године коломенски
епископ Герасим близу Коломне уочи битке на Куликовом пољу срео је
војску великог московског кнеза Димитрија Донског, а 21. септембра је
већ срео победничку војску кнеза након те чувене битке. Прва Успенска
катедрала саграђена је у Кремљу 1379-1392. године. Посвећење престола
катедрале Успењу Пресвете Богородице било је повезано са сверуском
традицијом заштите града, која потиче из XI века. Богородица се сматрала
заштитницом руске војске, а храмови смештени у средишту одбрамбених
грађевина – кремља, манастира – били су посвећени Њеном Успењу
са вером у Њену помоћ. Успенска катедрала у Коломни је била већа по
величини од тадашњих московских катедрала (сл. 8): била је четворостубна,
троапсидна, трокуполна, на високом подруму (са спољним галеријама), са
зидовима дебелим око 3 метра21.
На ушћу реке Москве у Оку 1374. године свети Сергиј Радоњешки
основао је манастир Голутвин, а отприлике у исто време, на другој страни
реке Москве, манастир Бобренев22. Оба комплекса окружена су дрвеним
21 А.В. Индзинская, Успенский кафедральный собор Коломны, Старое Бобрене-

во 2019, 5-11.
22 У католикону Рођења Богородице манастира Бобренев реконструисан је
најстарији пример камене староруске олтарске преграде с краја XIV – почетка XV
Сл. 12 Црква светог Николе у селу Каменском XIV в., ентериjер.

Сл. 12 Никольская церковь в Каменском XIV в., интерьер.
утврђеним зидовима и играла су улогу „чувара“ на прилазима Коломни

са стране Оке. Заједно са градом чинили су јединствену композицију, ек-
спресивно наглашену равним тереном готово без дрвећа и органски по-
везану са природним крајоликом23. Иако су првобитни католикони ових
манастира сачувани само у темељима, ипак је у њима могуће приметити
значајан детаљ XIV века карактеристичан за балканску црквену архитек-
туру средњовековног периода, наиме носачи зидних углова (сл. 9). То су
храмови без стубова где су у угловима направљена испупчења за расподе-
лу оптерећења од куполе. Због тога је унутрашњост храма у плану имала
облик крста. У Русији се од ових грађевина могу навести само три цркве у
Коломни: поменута црква Зачећа Светог Јована Крститеља у Городишћу из
почетка XIV века, која је првобитно била једнокуполна и имала је угаоне
века, што је била посебна руска верзија трансформације традиционалног византијског

темплона у камени зид украшен пиластрима са иконама. Ова трансформација се први
пут догодила у Србији почетком XIV века, а у Русији је ова врста преграде остала до-
минантна све до средине - друге половине XVI века, након чега је на њеној основи на-
стао руски вишејарусни иконостас. Д.Е. Яковлев, Алтарная преграда конца XIV – на-
чала XV века Рождественского собора Бобренева монастыря под Коломной, ΣОФIА.
Сборник статей по искусству Византии и Древней Руси в честь А.И. Комеча. Москва
2006, 515-546.
столетия. Москва 1962, 187-188.
Сл. 13 Црква све-

тог Николе у селу
Каменском XIV в.
Сл. 13 Никольская
церковь в
Каменском XIV в.
пилоне на којима су почивали носећи лукови, као и прве зграде Бобренева

и Старо-Голутвина манастира, у свима трима црквама касније су пилони
уклоњени.
Московски митрополит Кипријан, рођен у Трнову, могао је бити кти-
тор ових цркава. Врло је вероватно да је имао неки, мада посредан, однос
са продором архитектонских техника јужнословенских држава у Русију
и појавом на московскоj земљи нових, раније непознатих врста црквених
грађевина. Очигледно су њихови неимари били добро упознати са техни-
ком изградње храма без стубова уобичајеног на Балкану. То би могли бити
руски мајстори који су посећивали јужнословенске земље или дошљаци у
Русију из ових земаља, који су савладали технику украшавања карактери-
стичну за московску архитектуру (сл. 10)24.
Конструкција са зидним угаоним подупирачима била је рашире-
на у архитектури византијског света. Бројне византијске цркве у разним
балканским провинцијама имају сличан састав плана. На пример, црква
Преображења у Платанити на острву Арголида у Грчкоj из средине XII
века и црква Свете Марије на Мљету из почетка XIII века. У Бугарској jе
неколико примера: црква манастира Раковишки XII – XIII в., црква Петра
и Павла у Никополу XIII – XIV в., црква св. Ђорђа у Ђустендилу (1330.
г.), црква Светих Арханђела у Бачкову XIII век и Бојанска црква XI-XII
век25. Очување центричности и значајна изолација развијеног презви-
24 Б.Л. Альтшуллер, Новые исследования о Никольской церкви села Каменско-

го, Архитектурное наследство, № 20. Москва 1972, 25.
25 А. Дероко, Моњументална и декоративна архитектура у средњовековноj
Србиjи, Београд 1953, 52, 209, К. Миятев, Архитектурата в средневековна България,
София 1965, 182-185.
териjа слични су и византијском и српском схватању ентериjера, о чему

сведоче споменици рашке архитектуре. Од српских примера цркава са
сличним планом сажетог уписаног крста, можемо назвати Краљеву цркву
у Студеници и црква у Староj Павлици (краj XII – почетак XIII в.), а угаона
испупчења за јачање носиве конструкције куполе карактеристична су и за
раније српске цркве, као што су: Ђурђеви Ступови у Расу, црква Светог
Николе у Топлици, као и студенички католикон.
Могуће је да је у Русији овај архитектонски тип послужио као про-
тотип целокупног компликованог и хармоничног конструктивног система
цркве уписаног крста са куполом и самостојећим носачима. На почетку
је архитектонско решење храмова са зидним угаоним подупирачима било
природно за мале црквице и призидане бочне капеле, а касније је поста-
ло идеално за покривање великих обима најширом куполом, остављајући
слободан простор у наосу. Поред тога, таква композициjа одговарала је
широко распрострањеним идејама о исихазму друге половине XIV века,
чији су инспиратори у Русији били свети Сергиј Радоњешки и митропо-
лит Кипријан, који су се бавили архитектонским делатностима и имали
значаjан утицај да утврде његов карактер. Вертикализам унутрашњег про-
стора најбоље одговара пракси „паметног обављања“ исихастне молитве.
Можда је митрополит Кипријан предложио таj архитектонски тип, који се
већ дуго користи у црквама манастира и градова у његовој родној Бугарској
као и у Србиjи. На руском тлу овај тип су поново створили или трансфор-
мисали руски мајстори у складу са сопственом традицијом и у главним
токовима руских идеолошких и архитектонских претрага (сл. 11)26.
Један од типова ове врсте, управо црква са скривеним унутрашњим
крстом, укључује јединствени руски храм, чији састав припада овом рет-
ком „пилонском типу“ или „храму са угаоним стубовима“ у руској архи-
тектури, који је у XII—XIV веку био распрострањен углавном у јужносло-
венским земљама. Такви пилони су сачувани само у цркви Светог Николе
у селу Каменском код Москве из 1309 – 1312. године (сл. 12). У исто време
саграђен је и католикон Спаса на Бору у Московском Кремљу, оба од стра-
не кнеза Ивана Калите. Крајем XIII — почетком XIV века село Каменско
било је најважнија тачка одбрамбеног система на југозападној граници
Московске кнежевине, пролазећи дуж реке Наре, дакле, село Каменско
са црквом Светог Николе је припадало великим московским кнежевима.
Дакле, ова црква, заједно са три описане цркве у Коломни, припада истој
типолошкој групи „храма са угаоним стубовима“ и потиче из друге поло-
вине XIV века (сл. 13)27.
Треба закључити да у развоју архитектуре постмонголске Русије
се може наћи низ паралела са карактеристичним појавама у архитекту-
ри балканских средњовековних држава, почев од принципа организовања
26 А.В. Трушникова, Древнерусские храмы с пристенными угловыми опорами
(конец XIV — начало XV в.). Происхождение типа в контексте византийской и бал-
канской архитектуры, Актуальные проблемы теории и истории искусства: сб. науч.
Статей, вып. 1, Санкт-Петербург 2011, 124–132.
27 Б.Л. Альтшуллер, Бесстолпные храмы XIV века в Коломне, Советская архео-
логия, вып. 4, Москва 1977, 156-173.
кнежевских манастира, попут српских задужбина, и завршавајући кон-

структивним приjемима, нарочито изградњом зидних угаоних носача. То
се може објаснити јачањем међудржавних односа у проучаваном периоду,
као и усвајањем византијских традиција (у њиховој балканској верзији) у
архитектури постмонголске Русије.
Ариадна Воронова
(Православный Свято-Тихоновский университет, Москва)
УКРЕПЛЕННЫЕ ЗАДУЖБИНЫ В РУССКОЙ АРХИТЕКТУРЕ XIV ВЕКА
И ИХ ОБЩИЕ ЧЕРТЫ В СЕРБСКОЙ СРЕДНЕВЕКОВОЙ АРХИТЕКТУРЕ
В XIV в. в России и Сербии усилилась необходимость укреплений в связи с

угрозой военной опасности. С учетом этого формировалась планировочная структура
Москвы, состоящая из четырех поясов деревянных укреплений. В XIII в. основатель
самостоятельного Московского княжества князь Даниил построил в Кремле свою за-
дужбину – монастырь Спаса на Бору, где принял монашество и был похоронен, что
стало традицией среди русских князей и епископов. Новый этап в развитии Москвы
наступил в XIV веке при князе Иване Калите, когда кафедра русских митрополитов
была перенесена из Владимира в Москву, и в городе началось активное строительство
при полной гармонии Церкви и государства. За короткое время был создан развитый
архитектурный центр Кремля, обнесенный новыми дубовыми стенами.
Герой битвы на Куликовом поле великий князь Димитрий Донской заложил
новый белокаменный Кремль с мощными башнями и воротами, а также планомерно
занимался строительством укрепленных монастырей в окрестностях. На подступах к
Москве он укрепил города Коломну и Серпухов, которые вместе с Москвой образовали
«стратегический треугольник» на одном из главных путей татарских вторжений. В ар-
хитектуре двух монастырских кафоликонов Коломны (Старо-Голутвина и Бобренева),
церкви Зачатия Иоанна Предтечи на Городище и Никольской церкви в с. Каменском,
присутствует конструкция с пристенными угловыми опорами. Она была широко рас-
пространена в зодчестве византийского мира, особенно в храмах Болгарии и Сербии,
что вкупе с традицией основания задужбин объясняется усилением межгосударствен-
ных связей и усвоением византийских традиций в их балканской версии в архитектуре
постмонгольской Руси.
Анђела Гавриловић
(Институт за историју уметности,
Филозофски факултет, Београд)
ПРОГРАМСКИ КОНТЕКСТ СЦЕНЕ СРЕТЕЊА У ЦРКВИ

СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У СОПОЋАНИМА (ОКО 1265)
Апстракт: Као прворазредно значајан споменик српске

средњовековне уметности црква Свете Тројице у Сопоћанима, задужбина
српског краља Уроша I Немањића (1243–1276) уврштена је 1979. године на
листу Светске културне баштине и нуди широк спектар тема за истраживање.
Како у науци постоје различите несугласице око питања тумачења сцене
Сретења у контексту програма сопоћанског храма, одабрали смо управо
њу као окосницу овог рада, који има за циљ да понуди једну могућност
њеног тумачења у складу са најближим околним сценама из циклуса
Великих празника, али другим сценама и појединачним фигурама. Дато
тумачење има своје поткрепљење у тумачењима црквених писаца, тексту
службе празника и аналогијама у уметности.
Кључне речи: Сопоћани, фреске, Сретење, XIII век, програм, значење.
Увод. Црква Свете Тројице у Сопоћанима (осликана око 1265),

задужбина српског краља Стефана Уроша I Немањића (1243–1276) пред-
ставља један од најзначајнијих споменика српске средњовековне уметно-
сти XIII века, који је због изузетних вредности, уз Стари град Рас, цркву
Светог Петра и Павла и Ђурђеве Ступове, 1979. године уврштен на листу
Светске културне баштине. Сопоћани су својом лепотом и обиљем тема
од давнина заокупљали пажњу истраживача, нарочито својим зидним сли-
карством, па је о овом манастиру временом формирана обимна и разно-
врсна биографија.1И сцена Сретења Христовог у Сопоћанима постепено
је добијала место у историографији.2 Средњовековне представе Сретења
1 За библиографију о манастиру Сопоћани до 2002. године в. Б. Мелцер,

Манастир Сопоћани: библиографија, Ниш – Сопоћани 2002.
2 В. Ј. Ђурић, Сопоћани, Београд 1963, 130, T. XII; С. Радојчић, Старо српско
сликарство, Београд 1966, 56–70; В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији,
Београд 1974, 39–41; И. Ђорђевић, О сликаним програмима српских цркава XIII
столећа, у: Т. Живковић (ур.), Краљ Владислав и Србија XIII века. Научни скуп 15–16.
новембар 2000, Београд 2002, 159–162 (147–164); O. Tomić, Zidno slikarstvo XIII veka
94 Анђела Гавриловић
Сл. 1 Сретење, фреска, католикон Сопoћана, око 1265

Fig. 1 Presentation of Christ in Temple, fresco, catholicon of the Sopoćani Monastery, c.
1265
су иначе од најранијег времена заокупљале пажњу истраживача.3 Услед

несугласица у историографији око могућих тумачења ове сцене у контек-
сту програма сопоћанског храма, одабрали смо управо њу као окосницу
u Sopoćanima, Beograd 2010 (Filozofski fakultet, neobjavljena doktorska disertacija), 312–

313, 658 и другде.
3 О иконографији сцене Сретења в. Α. Ξυγγόπουλος, Υπαπαντή, Επετηρίς Εταιρειας
Βυζαντινών Σπουδών 6 (1929) 328–339; D. C. Shorr, The Iconographic Development of the
Presentation in the Temple, Art Bulletin 28 (1946) 17–34; H. M. Von Erffa, Darbringung im
Tempel, у: O. Schmit (hrsg.), Reallexikon zur Deutschen Kunstgeschichte, Band 3, Stuttgart
1954, 1057–1076; E. Lucchesi Palli, L. Hoffscholte, Darbringung Jesu im Tempel, Lexikon
der christlichen Ikonographie, Band 1, Rom – Freiburg – Basel – Wien, 1968, 473–477; K.
Wessel, Darbringung Christi im Tempel, Reallexikon zur byzantinischen Kunst, Stuttgart
1966, 1134–1145; G. Schiller, Iconography of Christian Art, Vol. I, London 1972, 90–94;
L. Hadermann Misguich, Kurbinovo. Les fresques de Saint-Georges et la peinture byzantine
du XIIe siècle, Bruxelles 1975, 118–122; H. Maguire, The Iconography of Symeon with
the Christ Child in Byzantine Art, Dumbarton Oaks Papers 34–35 (1980/1981) 261–269;
A. Weyl Carr, The Presentation of an Icon at Mount Sinai, Δελτίον της Χριστιανικής
Αρχαιολογικής Εταιρείας 17 (1993–1994) 239–248; Ι. Sinkević, Changes in the composition
of the Presentation of Christ in the temple in Palaeologan times, Културни Наследство
28–29 (2002–2003) 33–38; N. Teteriatnikov, The Iconography of Hypapante in Byzantine
Art, у: D. Dželebdžić, S. Bojanin (eds.), Proceedings of the 23rd International Congress of
Byzantine Studies, Belgrade, 22–27 August 2016, Belgrade 2016, 163–165.
овог рада, који има за циљ да понуди једну могућност њеног тумачења
превасходно у складу са најближим околним сценама из циклуса Великих
празника, али и појединачним фигурама (сл. 1).
Историографија. У науци су сцене Христовог живота у поткупол-
ном простору сопоћанског католикона у погледу свог значења различито
тумачење. Доста давно је изнето мишљење да једноставна садржина со-
поћанских монументалних фресака у олтару и наосу „као да је потчињена
идеји о Христу-жртви“.4 Убрзо је изнето и једно другачије гледиште према
којем су сопоћанске фреске у поткуполном простору слика инкарнације,
у олтару жртве, а у западном травеју смрти и васкрсења.5 Уз овај став,
наведене су и сцене под куполом на које се он односи: композиције из
Христовог живота од Благовести и Рођења до Преображења, а овај исказ
је допуњен реченицом да је „уобичајено читање циклуса, у континуите-
ту од источног, преко јужног и западног зида, у Сопоћанима избегнуто,
а образоване су мале, затворене целине у појединим деловима храма“.6
Насупрот овог другог мишљења исказано је и становиште да Сретење и
Дванаестогодишњи Христос у храму засигурно нису репрезентанти ин-
карнације.7 Уз овај последњи поменути став изнето је и следеће: „...ако
је догма о Инкарнацији Господа Исуса Христа у сопоћанском потлупол-
ном простору основна идеја, онда би ваљало очекивати да се Рођење нађе
у горњој зони јужног зида, а не на северном зиду. Уз то треба помену-
ти да је Сретење на јужном зиду, и оно површином и висином у распо-
реду Великих празника има очигледну предност у односу на Рођење“.8
Такође, Иван Ђорђевић који је заговорник трећег наведеног става каже
да је управо јужни зид оно место где творац идејног програма одређене
цркве нешто посебно жели да искаже.9 У контексту до сада реченог, по-
водом сцене Сретења у Сопоћанима наведимо и још један, по нама важан
и исправан став, да се оно својом позицијом не истиче у односу на оста-
ле сцене.10 Када је значење програма сопоћанског поткуполног простора
у питању запажања Оливера Томића о епифанијама и пројављивањима
Божанске преомудрости су од нарочитог значаја.11 Посебно истичемо и
његово запажање поводом композиције Дванаестогодишњег Христа који
учи у храму да: „Преостаје могућност да је творац сликаног програма у
цркви свете Тројице, у жељи да поткуполни простор повеже са епифанија-
ма Христовог детинства и почетка овоземљске делатности, прибегао избо-
4 Радојчић, Старо српско сликарство, 58.

5 Ђурић, Византијске фреске у Југославији, 40.
6 Исто.
7 И. М. Ђорђевић, О сликаним програмима српских цркава, 159 ( = Ђорђевић,
О сликаним програмима српских цркава, 279).
8 Исто.
9 Исто.
10 O. Tomić, Zidno slikarstvo XIII veka u Sopoćanima, Beograd 2010 (Filozofski
fakultet, neobjavljena doktorska disertacija), 28.
11 Исто, 658.
Сл. 2 Рођење Христово, фреска, католикон Сопоћана, око 1265

Fig. 2 Birth of Christ, fresco, catholicon of the Sopoćani Monastery, c. 1265
ру овог догађаја како би заокружио планирану идејну целину“.12 Како су

особито поводом композиције Сретења истакнути различити ставови, њу
ћемо ставити у жижу својих интересовања, али ћемо у раду пажњу свакако
посветити и ширем програму поткуполног простора.13
Сцена Сретења Христовог. Сцена Сретења Христовог приказана је
у лунети на јужном зиду поткуполног простора (сл. 1, 6), изнад компози-
ције Дванаестогодишњи Христос учи у Храму (сл. 4, 6). Наспрам Сретења
постављено је на истом месту на северном зиду Рођење Христово, а испод
њега Преображење (сл. 2, 3, 5).14 На тај начин су сцене Рођења и Сретења ис-
такнуте као пандани, а такође и сцене Преображења и Дванаестогодишњег
Христа који учи у храму.
Композицију Сретења одликује традиционална и доста архаична
иконографија (сл. 1). У центру сцене је средишњи део Јерусалимског хра-
ма, Светиња над светињама. Лево од светилишта је Богородица са малим
Христом у наручју пред грудима. Он усправно седи на мајчиним рукама
и окренут је према њој. Одевен у бели синдон, он десницом благосиља, а
левом руком указује на призор испред себе.15 Иза Богородице са малим
12 За епифаније и пројављивања Божанске премудрости, в. Исто, 658 и даље;
за запажање о сцени Дванаестогодишњи Христос у храму, в. Исто, 317; за објашњење
програма поткуполног простора и редослед његовог читања в. Исто, 656–660.
13 За различите ставове в. и Исто, 657.
14 Ђурић, Сопоћани, 130–131.
15 О овој одежди детаљно в. Д. Војводић, Зидно сликарство цркве Светог
Ахилија у Ариљу, Београд 2005, 121–122.
Сл. 3 Преображење, фреска, католикон Сопоћана, око 1265

Fig. 3 Transfiguration, fresco, catholicon of the Sopoćani Monastery, c. 1265
Христом је праведни Јосиф са две грлице у рукама, док су у десном делу

сцене Свети Симеон Богопримац и пророчица Ана са отвореним свитком у
рукама са текстом: „Овај младенац земљу и небо утврди“ (сь младІђнць нІбо
и зеІмлю ѹІтврьдилІ естьІ ). Уметник је овде употребио решење са симе-
тричним бројем учесника. Иза протагониста су уобичајене архитектонске
кулисе, а најсветији део Јерусалимског храма приказан је у центру сцене
у виду олтарског простора изведеног у мермеру са балдахином и Часном
трпезом окруженом кружним зидом. Балдахин је од пурпурног, стубови
од црвеног, а кружни зид олтара од зеленог мермера са црвеним везивом.
Квадарне основе и очигледно пирамидално завршен, балдахин почива
на четири стуба кружног пресека, а под њим је Часна трпеза прекривена
црвеном тканином. Улаз у Светињу над светињама означен је стубићима
пурпурне боје са црвеним везивом. Учесници сцене симетрично су распо-
ређени, а одваја их Светиња над светињама Јерусалимског храма односно
поменути прозор. Оно што је особеност сопоћанске сцене јесте да јужни
прозор цркве не само да на специфичан начин дели композицију на два
симетрична дела, већ уједно одваја и саме вратнице Јерусалимског све-
тилишта, само донекле слично као што су вратнице светилишта у сцени
Сретења физички одвојене нпр. у студеничкој истоименој сцени (премда у
другачијем контексту).16
16 Најприближнију аналогију оваквом решењу са прозорским отвором који
дели композицију на два симетрична дела представља Сретење из цркве Светог
Никите код Скопља, уп. М. Марковић, Црква Светог Никите код Скопља. Задужбина
српског краља Милутина, Београд 2015, сл. стр. 158; за студеничку сцену Сретења
Сл. 4 Дванаестогодињши Христос учи у храму, фреска, католикон Сопоћана, око 1265
Fig. 4 Twelve-year-old Christ teaches in the Temple, fresco, Catholicon of Sopoćani,
around 1265
Тумачења црквених писаца, одабране аналогије у делима умет-
ности и Служба празника Сретења. Када говоримо о значењу и тума-
чењу сцене Сретења, чини нам се да је исправније говорити о „значењима
и тумачењима“ ове композиције. Будући да представља део сакралног би-
блијског наратива, који је сам по себи вишезначан, и опис овог догађаја је
такав. Сретење тако носи различите нијансе значења. Када је о егзегези
овог догађаја реч оне су различите у зависности од одабраног јеванђеоског
стиха који описује овај догађај и најзад самих тумачења, а када је о умет-
ности реч и у зависности од контекста околних сцена односно програма
цркве у целини. Како сцена није програмски везана за олтарски простор,
могућност другачијег тумачења од уобичајеног се чини оправданом17.
Програм сопоћанског поткуполног простора у ужем и ширем смислу речи
додатно би указивао на такву могућност.
Да се Сретење може протумачити у специфичном контексту
Христовог доласка у телу тј. појаве Бога у људском обличју, најпре по-
казују тумачења црквених писаца. Велики удео у опису, објашњењу и ве-
личању догађаја Сретења у писаним саставима покрива његово тумачење
у кључу Христове људске природе – појаве Бога у телу.
Један од првих писаца који у светлу Христовог Божанског
Оваплоћења тумачи Сретење у хомилији посвећеној Светом Симеону и
Ани јесте (Псеудо–)Методије Олимпски (? –311): „Њега је журио да за-
в. М. Живковић, Најстарије зидно сликарство Богородичине цркве у Студеници и
његова обнова у XVI веку, Београд 2019 (Филозофски факултет, необјављена докторска
дисертација), 357–359.
17 За уобичајено односно најчешће тумачење сцене Сретења у контексту
Христових страдања и жртве в. доле напомену број 28 у овом раду.
грли, који му је обећао да ће видети Његово Божанско Оваплоћење“.18

Један од литерарних састава који у овом смислу тумачи Сретење је и бе-
седа Светог Августина Хипонског (354–430) посвећена Светом мученику
Винсенту из 413. године (беседа број 277). У њој светитељ Сретење по-
сматра као слику Христове људске природе, наводи да је Свети Симеон
Богопримац био привилегован да види Бога у телу и каже да је он: „видео
Бога срцем, и препознао мало дете. Видео га је очима, јер га је узео у своје
наручје. Видевши га на оба начина, препознавши у Њему Сина Божијег,
грлећи Онога рођенога од Дјеве, рекао је: Сада отпушташ слугу свога
у миру, јер су очи моje виделе твоје спасење. Он је живео да види Онога
којег је већ доживео и видео вером. Узео је тело малог детета, тј. видевши
Бога у људском телу он је рекао: Јер видеше очи моје спасење Твоје“.19
Према нешто старијем савременику Светог Августина Хипонског,
Светом Јерониму Стридонском (око 342/347–420) затворена материца коју
Христос отвара јесу Источна врата Храма. Према његовом објашњењу
Лукиног пасуса у којем се описује Сретење, „сви јеретиици су скренули
са правог пута, неразумејући тајну Христовог рођења. Исказ онај који
отвори материцу биће посвећен Богу (Лк 2.23) подесније се односи на
посебно рођење Спаситеља, него на ма које рођење људско, будући да
је само Христос отворио затворена врата Богородичиног девичанства,
која су остала заувек затворена. Ово су затворена источна врата, кроз
која је првосвештеник улазио и излазио, а која су увек затворена“.20 На
овај начин и ученик Светог Јована Златоустог, цариградски патријарх
Прокло Цариградски (434–447) тумачи пророштво пророка Језекиља (Јез
44.2).21 Ослањајући се на Прокла Цариградског, Исихије Јерусалимски у
својој петој хомилији наводи следеће: „Један други пророк те је назвао
затвореним вратима (Јез. 44.2) која гледају на исток (Јез. 44.1), која
примају Цара, иако су врата била затворена (Јн 20.19). Зато те је он назвао
вратима која рађају , јер си ти постала врата садашњег живота јединородног
и врата која гледају на исток, јер Бјеше свјетлост истинита која обасјава
свакога човјека који долази на свијет (Јн 1.9) из твоје утробе као из царске
брачне ложнице. Ти си увела Цара, иако кроз „затворена врата... Ни
када је зачет, ни када је рођен, Цар славе (1 Кол 2.8) није отворио твоју
утробу или развезао окове твога девичанства“.22 Паримија о затвореним
вратима читана је на празник Сретења Господњег, те стога не чуди да се ти
стихови могу и на овај начин протумачити.23 Како наведена, и многа друга
18 Patrologia Graeca 18, 360 C.
19 J. E. Rotelle (ed.), The Works of Saint Augustine. Sermons on the Saints. III/8
(273–305A), New York 1994, 44 (277.17).
20 Jerome, Dogmatic and Polemic Works (transl. by J. N. Hritzu), Washintgon D. C.
1965, 299.
21 J. Den Boert et al. (eds.), Proclus of Constantinople and the Cult of the Virgin in
Late Antiquity, Boston – Leiden 2002, 156.
22 M. Aubineau, Homélies festales d’Hésychius de Jérusalem, Vol. I, Bruxelles 1978,
160–162 (19–29).
23 Рукопис Народне библиотеке Србије број 221, л. 135б (празнични минеј,
друга половина XV века; даље у тексту: РС НБС 221 са бројем листа); о овом рукопису
сведочанства показују, Језекиљеви стихови тумачени

су као алузија на Богородичино девичанство односно
начин Христовог доласка у свет – Богородица која
представља „Врата истока“, тј. врата која једина, уводе
у свет Христа, „јединствена врата јединственог Сина
Божијег,“ која остају затворена.24
Да је Сретење могло бити постављено у овакав
идејни контекст управо у ученој средини каквој је
несумњиво припадао анонимни сопоћански мајстор
показује ретка и такође учена минијатура са представом
празника Сретења из Минхенског псалтира (л. 62а;
сл. 7).25 Ту је непознати сликар изобразио сцену
Благовести на затвореним вратницама Јерусалимског
светилишта, алудирајући без сумње на Христов
долазак у телу. Сцена Сретења из Минхенског
псалтира иконографски је у српској средњовековној
уметности јединствена, а у византијској уметности
изузетно ретка композиција овог типа.26 Композиција
Сретења је уз текст 47 (48) псалма илустрована још у
Томићевом псалтиру (сл. 8).27 Међутим, на минијатури
из Томићевог псалтира се уочавају разлике у два важна
иконографска детаља у односу на сцену из Минхенског
псалтира. На њој није изображен детаљ Благовести на
вратницама, док су илуминатор рукописа и наручилац
Сл. 5 Сопоћани, северни зид, Светом Симеону Богопримцу доделили да држи малог
распоред живописа: Рођење Христа у рукама. Због изостанка сцене Благовести
Христово и Преображење
и услед чињенице да је Свети Симеон тај који држи
Fig. 5 Sopoćani, north wall, малог Христа у рукама могло би се претпоставити да
drawing of frescoes: Birth of сцена има еврхаристијску, жртвену или пак васкрсну
Christ and Transfiguration
симболику, какву је могла понети сцена Сретења.28 На
в. Л. Цернић, Опис ћирилских рукописа Народне библиотеке Србије, I, Београд 1986,
225–227 (РС 221, кат бр. 102).
24 G. Babić, L’image de la “Porte Fermée” à Saint-Clement d’Ohrid, in: A. Grabar
(ed.), Synthronon. Art et archéologie de la fin de l’antiquité et du Moyen Âge, Paris 1968, 148
(145–152); С. Габелић, Манастир Лесново. Историја и сликарство, Београд 1998, 175.
25 H. Belting et al., Der Serbische Psalter: Textband Zur Faksimile-Ausgabe Des
Cod. Slav. 4 Der Bayerischen Staatsbibliothek Munchen, Wiesbaden 1978, 206–207; H. Bel-
ting, Der Serbische Psalter / Faksimile-Ausgabe des Cod. Salv. 4 der Bayerischen Staats-
bibliothek München [1], Faksimile, Wiesbaden 1983, л. 62а (даље у тексту: Belting, Der
Serbische Psalter, са бројем листа).
26 Како нама изгледа, чини се да аналогије за детаљ Благовести на вратницама
Светиње над светињама у сцени Сретења нису познате, премда постоји отворена
могућност да су очуване у изузетно ретким или недоступним светогорским, патмоским
или другим илуминираним рукописима.
27 А. Джурова, Томичов псалтир в два тома. София 1990, Т. 1, 99; А. Джурова,
Томичов псалтир в два тома. Т. 2, София 1990, л. 78б.
28 Сам библијски наратив упућује на то да се сцена Сретења могла доводити у
идејну везу и са Страдањаима (жртвом) и са Васкрсењем, в. Лк 2.22–38, пос. 2.34–35; за
опрез упућује и околност да се и представа затворених

источних вратница Јерусалимског храма могла тумачити
као слика Васкрсења.29 Међутим, да на Минхенском
псалтиру на вратницама Светиње над светињама није
илустрована сцена Благовести, не би било чврстих
основа за помишљање да се идејни контекст сцене
односи на тајну Оваплоћења и следствено Симеоновог
виђења Бога у телу рођеног од Дјеве. Поменути мотив је,
верујемо, довољан да поуздано укаже на смисао сцене.
Када је реч о истоименој композицији из Томићевог
псалтира, детаљ Светог Симеона Богопримца који
држи Христа не би представљао препреку тумачењу
сцене у кључу Христове божанске инкарнације односно
доласка на свет у телу. Већ смо поменули сведочанство
Светог Августина Хипонског који наводи да је Свети
Симеон видео „Бога у људском телу“,30 а у складу
са овиме истичемо још један аспекат значаја старца
Симеона, који је не само Богопримац, већ је и „онај
који је Бога видео,“ „Боговидац“ (θεόπτης). Литургијски
текстови њега истичу као највећег међу пророцима,
чак вишег и од Мојсија. Наиме, док се Мојсију Бог
појављује у тами, Свети Симеон носи на рукама Вечно
Отелотворено Слово,31 које је видео и пророк Исаија,
што се неколико пута помиње у служби Сретења,32 у
којој се наводи: „Прими Симеоне Овога кога је Мојсеј у Сл. 6 Сопоћани, јужни зид,
тами на Синају предсказао као законодавца ... младенца. распоред живописа: Сретење
и Дванаестогодињши
Он је предсказани међу пророцима, који се оваплотио Христос учи у храму
нас ради и ради спасења људи...“.33 Ово је верујемо и
смисао сцене Сретења у Сопоћанима, у Минхенском и Fig. 6 Sopoćani, south
wall, drawing of frescoes:
Томићевом псалтиру. Presentation of Christ in
Блажени Теофилакт Охридски (1055–1107) најпре Temple and Twelve-year-old
наводи да је Свети Симеон Богопримац исповедио Christ teaches in the Temple
Христа као Бога, док под „спасењем“ из Лукиног стиха
(Лк 2.30) назива „оваплоћење Јединородног, које је
Бог приуготовио пре свих векова. Он је ово спасење
припремио пред лицем свих људи, јер се он ради тога и
тумачење у контексту жртве односно Страдања детаљно в. Војводић, Зидно сликарство
цркве Светог Ахилија, 121–122 (са старијом литературом); Т. Митровић, Из мајчиног
наручја на Часну трпезу. О утицају иконографије Сретења на програмски развој олтар-
ског сликарства византијских цркава, Зограф 43 (2019) 45–74; за тумачење догађаја у
контексту Васкрсења в. РС НБС 221, л. 136а; нпр. Patrologia Graeca 71, 498.
29 За мотив вратница у беседама као слику васкрсења према стиху Јн 20.26 в.
нпр. J. Den Boert et al., Proclus of Constantinople, 132.
30 В. горе.
31 РС НБС 221, л. 137а; Л. Успенски, В. Лоски, Смисао икона, Београд 2008, 169.
32 РС НБС 221, л. 137а; в. доле.
33 Исто, л. 134а.
Оваплотио да би читав свет спасао и

да би Његово Оваплоћење било свима
откривено.“34 Блажени Теофилакт у
„знаку“ против кога ће се говорити
(Лк 2.34), препознаје Оваплоћење
Господње, и још га назива „чудесним
знаком“, јер је Бог постао човек, а
Дјева – Мајка.“35 Осим Теофилактовог
и наведених сведочења, и подаци
који нуди служба празника Сретења
стоје у складу са оваквим тумачењем
сопоћанске фреске Сретења.
У самогласној стихири првог
гласа на Господи возвах празника
Сретења се поје: „Реци Симоне, кога
на руке примаш у цркви радујући се?
Кога зовеш и коме сада појеш сада
ме отпусти, видех Спаса мојег? То
је онај који се од Дјеве родио, то је
од Бога Бог-Слово, оваплотио се нас
Сл. 7 Сретење, Минхенски псалтир (Српски ради и спасења човека ради, Њему се
псалтир), л. 62а, друга половина XIV века
поклонимо“.36 У наставку службе се
Fig. 7 Presentation of Christ in Temple, Munich понавља: „То је онај који се нас ради
Psalter (Serbian Psalter), fol. 62v, second half o the оваплотио... то је онај којега је Давид
14th century
наговестио, он је глава пророка...“, „...
нека се данас отворе небеска врата,
јер безпочетно Слово Очево почетак прима времена, неодступно остајући
божанством.“37 У служби се често истиче Богородица у својству „Дјеве“,
младенац је назван и „старац данима,“38 „творац закона“.39 Осим тога, на
празник Сретења Господњег се чита и Чтеније из књиге пророка Исаије
о визији овог пророка са кљештима и живим угљеном (Ис. 6.6–7), која
је у средњем веку била једна од омиљених старозаветних префигурација
Христовог Оваплоћења односно доласка Бога у телу.40 Поређење ова
два догађаја се очитава на више планова односно мотива: оба догађаја
подразумевају виђење, виђење Бога очима (у визији и „директно“), имају
заједничко место одигравања – светилиште, тј. олтар Храма, и такође
садрже заједнички мотив очишћења грехова да поменемо само неке везе
34 Patrologia Graeca 123, 729 B.

35 Исто, 729 D.
36 РС НБС 221, л. 134а.
37 Исто, л. 134а–134б.
38 Исто, л. 136б.
39 Исто, л.137а.
40 За тумачење старозаветне визије пророка Исаије у овом контексту, в. нпр.
Patrologia Graeca 70, 181 C; Patrologia Graeca 151, 176 D–177 A; за место ове визије у
саставу службе Сретења в. РС НБС 221, л. 135а.
ова два света догађаја. Што је важно да укажемо на овом месту јесте
да присуство Исаијине визије у служби Сретења показује да олтар у
композицији Сретења не мора нужно бити искључиво довођен у идејну
везу са контекстом жртве, већ може представљати и слику Исаијине визије,
што речито поткрепљује минијатура Сретења из Минхенског псалтира (сл.
7).41 Додајмо обазриво и то да би у овом смислу и Сунчева светлост која
допире кроз сопоћански прозор веома вешто и прецизно уклопљен тако да
„физички“ представља део саме сцене и Светиње над светињама, могла у
контексту свега реченог у симболичком смислу представљати „светлост
Светиње“ односно „светлост за откровење народима“ из Лукиног стиха
(Лк 2.32) у којој бројни црквени писци препознају самог Христа.42 Ово
гледиште би поткрепљивала околност да је светилиште изображено у
мермеру, као и Храм премудрости у сцени испод Сретења, и на тај начин
поред светости којом је већ испуњено, оно задобија и статус нерукотвореног,
које је саздала Света Премудрост божија, с обзиром на чињеницу да се под
сликом олтара подразумева долазак у телу Христа Бога.43 Како ова питања
превазилазе оквире нашег рада, оставићемо их за даља истраживања.
У служби Сретења се Христос показује као Онај „који се јавио
пре векова од Оца, рођен из утробе девојачке“, кога је у Храм унела
„неискусобрачна мати.“44 Симеон је видео „истинитог Бога,“ „Онога који
Јесте“,45 „јединородног и безначалног оцу,“ „који се оваплотио и са људима
поживео,“ Онога „који је на херувимима ношен и од серафима опеван“,
41 За изглед Светиње над светињама у сцени Сретења у Минхенском псалтиру,

в. Belting, Der Serbische Psalter, л. 62а.
42 В. нпр. Patrologia Graeca 72, 504 D.
43 О мермеру и његовим својствима и симболици, в. C. Mango, The Art of
Byzantine Empire 312–1453. Sources and Documents, New Jersey 1972, 58; F. Berry,
Painting in Stone. Symbolism of the Colored Marble Stones in the Visual Arts and Literature
from Antiquity to Enlightment, Columbia University 2011, 155. Као примере оваквог
начина изведбе сцене и односа „приказане“ у сцени и „праве“ „реалности“ наводимо
нпр. композицију Службе отаца из Курбинова, где балдахин над Христом-агнецом
формира прозорски оквир вешто укомбинован са насликаним оквирима балдахина, уп.
Hadermann Misguich, Kurbinovo, 73–78, pl. 21; J. Bogdanović, The Framing of the Sacred
Space. The Canopy and the Byzantine Church, Oxford 2017, 219, fig. 4.21. Овакве представе
су доста ретке у уметности Византије и земаља под њеним културним и духовним
утицајем и оне остају за даља истраживања. Тематика светлости, њена симболика, а
нарочито испитивање односа Сунчеве светлости и положаја храмова и иконографског
програма фресака средњовековних и других храмова, како са астрономског тако и са
теолошког аспекта уопште, односно испитивање начина на који Сунчева светлост пада
на цркву и њене фреске, данас су у науци све актуелнији и показују веома значајне
резултате, уп. нпр. M. E. Frîncu, V. Ivanovici, A. I. Sullivan, The Simbolic Presence of the
Sun at Pătrăuţi, Timisoara 2020; A. I. Sullivan, G.-D. Herea, V. Ivanovici, Space, Image,
Light: Toward an Understanding of Moldavian Architecture in the Fifteenth Century, Gesta
60/1 (2021) 81–100.
44 РС НБС 221, л. 135б.
45 Исто.
Сл. 8 Сретење,
минијатура,
Томићев
псалтир, око
1360
Fig. 8
Presentation of
Christ in Temple,
miniature, Tomič
Psalter, c. 1360
а „данас се у светилиште по закону приноси.“46 Симеон на руке прима

„Онога који се оваплотио од Дјеве,“ 47 Онога који се „родио на земљи и
који је безначалан Оцу“. 48
Општа програмска слика сопоћанског храма. Да је сцена Сретења у
Сопоћанима указивала на људску природу Бога и Његово чудесно рођење,
указивао би сликани програм цркве и сцене у њеној најближој околини.
У ужем програмском смислу, приказивање Сретења наспрам композиције
Рођења Христовог, као остварења многоочекиваних старозаветних најава
и пророчанства о доласку Христа у телу, упућивало би на такав закључак.
Само донекле сродно мада не и потпуно програмско решење остварено је
раније у цркви Вазнесења Христовог у Милешеви (1222–1228), задужбини
старијег брата Уроша I (1243–1276), Владислава (1233/1234–1243), која је
у овом погледу могла послужити као образац за такво решење. Ту су у
оси исток–запад постављене композиције Благовести (на западној страни
источног пара стубаца) и Сретење Господње (на источној страни западног
пара стубаца).49 Остављајући овом приликом по страни целину програма
милешевског поткуполног простора, указаћемо да је идеја оваплоћења
односно Христовог доласка у телу на овом месту у Милешеви присутна и
исказана представама пророка Давида и Соломона уз Благовести, ликовима
Светих прародитеља Христових Јоакима и Ане у медаљонима на источном
зиду, као и представама дискова који се окрећу, а које означавају Слово
Божије.50
46 Исто, л. 136а.
47 Исто, л. 136а.
48 Исто, л. 136б.
49 И. М. Ђорђевић, Милешева и Студеница, у: В: Ј. Ђурић (ур.), Милешева
у историји српског народа, Београд 1987, 76–77 (= И. М. Ђорђевић, Милешева и
Студеница, у: И. М. Ђорђевић, Студије српске средњовековне уметности, Београд
2008, 236, 237); Б. Живковић, Милешева. Цртежи фресака, Београд 1992, 12–13/6–7,
20/4–5, 22–23; о милешевском програму чији је јеванђеоски циклус веома необично
распоређен, в. и Б. Тодић, Милешева и Жича, у: В: Ј. Ђурић (ур.), Милешева у историји
српског народа, Београд 1987, 81–89.
50 За представе пророка Давида и Соломона в. Живковић, Милешева, 8–9/9,
У ширем програмском смислу, присуство великог броја светих

праотаца у сопоћанском живопису снажно би поткрепљивало могућност
поменутог тумачења сцене. Тема Оваплоћења, односно рођења у телу
другог лица Свете Тројице истакнута је у сопоћанском храму мноштвом
представама светих праотаца у зони пандантифа и потрбушјима лукова
поткуполног простора, а такође, као и у Милешеви представама пророка
Давида и Соломона у најнепосреднијој близини Благовести.51 Ова идеја
потом наставља у Сопоћанима да се исказује одабраним представама
Великих празника и другим који су постављени као пандани: Рођења,
Сретења, Преображења и Дванаестогодишњим Христом Премудрости
који учи у храму (сл. 1–6).52 Сцена Сретења насликана је до представе
Богородице из Благовести, а у луку над њом су представе светих праотаца.
Такође, наспрамна сцена Рођења Христовог наткриљена је ликовима
праотаца, а до ње је арханђео Гаврило из Благовести. Премда показује своје
особености, као добра општа аналогија за истицање Другог лица Свете
Тројице у програму храма у Сопоћанима могу послужити фреске у цркви
Свете Софије у Трапезунту (око 1260), која (ако изузмемо специфично
програмско решење сцена Великих празника) садржи сродан сликани
програм у односу на Сопоћане и који треба сматрати плодом исте средине
из које су оба сликана програма потекла.53
Наспрам Сретења постављено је у лунети северног зида Рођење
Христово, а испод Рођења Преображење (сл. 5–6). Како значење представе
Рођења Христовог не треба посебно објашњавати, указаћемо најпре пажњу
сцени Преображења (Мт 17.1–9; Мк 9.2–10; Лк 9.28–36).
Служба празника Преображења објашњава дати распоред сцена у
поткуполном простору Сопоћана. На служби се указује да се на гори Тавору
преобразио и свој првобитни лик („начело образноје“) зрацима обасјан
показао Онај који се у давнини јавио Мојсију на Синајској гори и рекао:
„Ја сам онај који јесте“,54 као и да је Онај којега су видели на Тавору Мојсеј
и Илија, од младе Дјеве Бог оваплоћени, који је људима на избављење“.55
На гори Таворској, Бог Отац је посведочио за свога Сина да је Божији
Син,56 а у наставку службе се назива и „Словом“ (Божијим).57 Служба
14; за представе Христових прародитеља Јоакима и Ане в. Живковић, Милешева, 11–
12/3, 4; за дискове в. Живковић, Милешева, 11; о значењу дискова в. А. Гавриловић,
Црква Богородице Одигитрије у Пећкој патријаршији, Пећ 2018, 85, 110–112, сл. 22
(са ранијом литературом).
51 Ђурић, Сопоћани, 122–123, 124; в. претходну напомену.
52 Исто, 130–131.
53 За програм цркве Свете Софије у Трапезунту в. D. Talbot Rice, The Paintings
of Hagia Sophia, Trebizond, in: V. J. Đurić (éd.), L’art byzantin du XIII siècle. Symposium
de Sopoćani, 1965, Beograd 1967, 83–90; Исти, The Church of Hagia Sophia in Trebizond,
Edinbourgh 1968; E. Eastmond, Art and Identity in Thirtheenth-Century Byzantium. Hagia
Sophia and the Empire of Trebizond, Adlershot 2004, XIV, 78, 106–107.
54 РС НБС 221, л. 160а.
55 Исто, л. 160а–160б.
56 Исто, л. 160б.
57 Исто, л. 161а.
указује да је Христос који се преобразио

на гори Онај који је „пре сунца светлост,
на земљи телесно поживео... и у тајни
Преображења лик Свете Тројице
показао.“58 Он је у ствари показао славу
Тројичног Бога у човечанској природи
Бога Логоса. С тим у вези, Свети Кирило
Александријски запажа да Христове
хаљине нису биле спржене од Божанске
светлости, и то објашњава следећим
поређењем: „Тело Христово и хаљине
његове нису сагоревале од Божанске
светлости исто као што је Неопалима
купина горела и није сагоревала.
Христос заправо није престао да буде
човек, него је за свагда остао Богочовек
са истинском божанском и човечанском
Сл. 9 Преображење, фреска, Зрзе, католикон,
природом“.59 Док су у Старом завету
лунета улаза у католикон, 1368–1369. Мојсије и Илија гледали неоваплоћеног
Бога (Изл 33.1233: Пон Зак. 4.11; 3Цар
Fig. 9 Transfiguration, fresco, Zrze, catholicon,
lunette above the entrance to the catholicon, 19.11–13), на Тавору они јасно гледају
1368–1369. оваплоћеног Бога Логоса. Христос
је у служби Преображења назван
„беспочетним“, „Он који је у давнини говорио са Мојсијем на гори Сиону
рекавши: „Ја сам Онај који јесте,“ Он се данас на гори Тавору преобразио
пред ученицима, и показао лепоту Творца, мада је примио природу
човекову...“.60 Служба Преображења нарочито представља драгоцен извор,
с обзиром на чињеницу да прецизно дефинише идејни смисао и објашњење
овог Очевог сведочења на Тавору: „Овај је Син мој љубљени“ на следећи
начин: „...обасјани светлим облаком (sc. апостоли) зачуше Очев глас, који
је открио тајну Твога Оваплоћења: Син Јединородни и Спас целог света“.61
Оваква и слична схватања била су присутна у средњовековној Србији током
целог средњег века, а свакако и шире, што верујемо одлично посведочава
фреска овог празника у цркви Преображења у Зрзу, коме је црква и била
посвећена.62 Ова фреска, заправо, указује управо на ту Тајну. Реч је о
композицији Преображења Господњег над улазом у цркву, по свој прилици,
по иконографији јединственој у српској средњовековној уметности и стога
необично вредној, која је прошле године добила своју студију, а која је
58 Исто, л. 162а.
59 Patrologia Graeca 69, 416 A.
60 РС НБС 221, л. 162б.
61 Исто, л. 163а.
62 О сликарству ове цркве детаљно А. Голац, Зидно сликарство цркве
Преображења Христовог у манастиру Зрзе, Београд 2019 (Филозофски факултет,
необјављена докторска дисертација); о сцени Преображења посебно в. А. Голац
Чубрило, Фреска Преображења у манастиру Зрзе, Патримониум 18 (2020) 401–410.
и раније помињана у науци.63 Ова фреска се састоји из два дела који су

органски идејним основама повезани у јединствену целину. Средињши
део фреске запрема представа Преображења, а она је уоквирена посебном
архиволтом са ликовима Богородице у врху и осморицом пророка. У науци
је устаљено мишљење да је ова фреска истовремена са фрескама припрате
(1368–1369) на шта указује и њен стил.64 Верујемо да она указује на ове
речи из Службе празника Преображења.
Када говоримо о сцени која је илустрована као пандан Преображењу, а
испод Сретења на јужном зиду, односно о композицији Дванаестогодишњи
Христос учи у храму, треба указати да је њена појава упечатљива и
карактеристична за сликарство сопоћанског католикона (сл. 4, 6). Ова сцена
је ретко илустрована у саставу циклуса Великих празника, а као једну од
аналогија наводимо цркву Богородице Пантанасе у Мистри.65 Она указује
на прво проповедање Оваплоћеног Бога Слова, који је Син Бога Оца.
Реч је о догађају који у јеванђељу по Луки следи непосредно за описом
догађаја Сретења, а који је у форми дијалога родитеља и Сина и забележен
и нарочито истакнут на сопоћанскогј фресци. Христос је временом
растао, „пунећи се мудрости“ (Лк 2.40), а када је напунио дванаест година
родитељи су по обичају ишли на Пасху у Јерусалим. Повели су са собом
малог Христа, који се у међувремену изгубио. „И после три дана нађоше
га гдје сједи међу учитељима, и слуша их (Лк 2.46). Управо овај тренутак
је илустрован сопоћанском фреском. Сви слушаоци су се дивили његовој
мудрости. Познати одговор малог Христа родитељима који га траже:
„Зашто сте ме тражили? Зар нисте знали да мени треба бити у ономе што
је оца мојега?“ (Лк 2.49) указује на Њега као на Сина Божијег као на свој
начин и сцена Преображења која јој је пандан. Карактеристична, класична
представа Храма са седам стубова у позадини, који наглашавају место
одигравања радње на симболичном нивоу указује на Христа у храму, који је
Премудрост, која је саздала себи храм.66 Композиција Дванаестогодишњи
Христос у храму са представом храма са седам стубова носи у Сопоћанима
значење Оваплоћене Премудрости Божије у лику Христа Емануила.67
63 В. претходну напомену (са старијом литературом).

64 О томе детаљно в. Голац Чубрило, Фреска преображења, 401.1.
65 G. Millet, Monuments byzantins de Mistra, Paris 1910, pl. 149.4.
66 С. Радојчић, О Трепзи Премудрости у српској књижевности и уметности
од раног XIII до раног XIV века, у: С. Радојчић, Одабрани чланци и студије: 1933–
1978, Београд – Нови Сад 1982, 226; Δ. Παλλάς, Ο Χριστός ος θεία Σοφία, Δελτίον της
Χριστιανικής Αρχαιολογικλης Εταιρείας 15 (1989–1990) 136–137; И. Ђорђевић, Дарови
Светог Духа у проскомидији Богородичине цркве у Морачи, у: Б. Тодић, Д. Поповић,
Манастир Морача, Београд 2006, 197–221; за различита тумачења овог старозаветног
стиха, а и за наведено значење в. Гавриловић, Црква Богородице Одигитрије, 65–66; за
другачија значења сцене у Грачаници, в. Радојчић, О Трпези Премудрости, 227–228; Б.
Тодић, Грачаница. Сликарство, Београд – Приштина 1988, 113; за другачије тумачење
грачаничке фреске, в. Παλλάς, Ο Χριστός ος θεία Σοφία, 137.
67 Радојчић, О Трепзи Премудрости, 226; Ђорђевић, О сликаним програмима
српских цркава, 161; Дарови Светог Духа, 197–211.
Закључак. Како на основу изложеног можемо видети, сцена Сретења

у поткуполном простору својим идејним тежиштем указује на Христову
човечанску природу у лику Бога, а и најближе сцене поткуполног простора
могу се и, верујемо, треба, тумачити у том кључу. Сликарство Сопоћана
богато темама свакако оставља и нуди могућности даљих истраживања.
У овом раду смо имали за циљ да укажемо на могућност тумачења сцена
у поткуполном простору са посебним акцентом на композицију Сретења.
Тумачење програма које смо у раду изложили стоји и у складу са посветом
цркве Светој Тројици. Осим истраживања самог сопоћанског програма
и бављење аналогијама овим сценама оставља могућости за даља
испитивања.68
Anđela Gavrilović
(Institute of Art History, Faculty of Philosophy, Belgrade)
THE PROGRAMMATIC CONTEXT OF THE SCENE OF THE PRESENTATION
OF CHRIST IN TEMPLE IN THE CHURCH OF THE HOLY TRINITY IN SOPOĆANI
(AROUND 1265)
The Church of the Holy Trinity in Sopoćani (fresco decorated around 1265), the en-
dowment of the Serbian King Stefan Uroš the First (1243–1276) is one of the most important
monuments of Serbian medieval art of the 13th century, which due to its exceptional values
became part of UNESCO World Heritage in 1979 along with the Church of Saint Peter and
Paul, Tracts of Saint George and Old City of Ras. With its beauty and abundance of painted
subjects, Sopoćani have long been capturing scholars’ attention, especially with their wall
paintings, thus, over time an extensive and diverse biography was formed on this monas-
tery. Due to disagreements in historiography about possible interpretations of the scene of
Presentation of Christ in Temple in the context of the Sopoćani’s painted program, we have
chosen it as the main topic of the present paper, which aims to offer a possibility of its inter-
pretation in accordance with the closest surrounding Great Feasts’ scenes and other scenes
(ill. 1). Based on the interpretation of the Church Fathers, the text of Service of the Feast of
the Presentation of Christ in Temple and the narrowest circle of neighboring frescoes – feasts
and individual figures shown in the area under the Sopoćani’s dome, we have pointed out
the possibility that the Presentation of Christ in Temple can be interpreted as an allusion of
Christ’s coming in flesh (ill. 1–9). An important analogy for such an interpretation is found in
the miniature of the Munich Psalter (second half of the 14th century), on which the doors of
the Holy of Holies are decorated with the representation of the Annunciation (fol. 62r; ill. 7).
The scenes of the Nativity of Christ, the Transfiguration and Twelve-year-old Christ Teaches
in Temple are all interpreted in the same context and in the same methodological way - based
on the writings of church writers, examinations of the feasts’ services and the surrounding
painted program (ill. 2–6, 9).
68 Порекло илустрација: 1) Blago Fund; 2) Blago Fund; 3) Blago Fund; 4) Blago

Fund; 5) Б. Живковић, Сопоћани, Цртежи фресака, 10/II; 6) Исто; 7) Belting et al., Der
Serbischer Psalter, л. 62а; 8) Джурова, Томичов псалтир, Т. 2, л. 78б; 9) Голац Чубрило,
Фреска Преображења, сл. 1.
Dragana Frfulanović Šomođi, Milena Savić

(Academy of Vocational Studies South Serbia,
Department of Technological and Artistic Studies, Leskovac)
THE HEADDRESSES ON THE KTETOR’S PORTRAITS OF

NOBLEWOMEN IN THE 14TH CENTURY:
SERBIA-BULGARIA
Abstract: The style analysis of the 14th-century women’s headdresses is

based on depictions of portraits of the Central Balkan region, more specifically
within the medieval Serbian and Bulgarian states. Regarding the forms of the
headdress that have been present in the previous period, we have to take into
account the fact that these areas were within the Byzantine cultural sphere. All
forms of women’s headgear should be viewed through a projection of the in-
fluence of the Byzantine in ceremonial clothing. The subject of the research is
fifteen ktetor’s family compositions, which depict the noblemomen with her
children and closest relatives as participants in the ktetor’s act. The preserved
examples show that the title of the landlord significantly influenced the form
of the noblewoman’s dress, including the headdress itself and the elements of
jewelry decoration. All details indicate the importance of covering the women’s
head and the attention that was given to it by the neblewomen. The forms of the
headdress that existed and their varieties according to their position in society
and wealth. Portraits of noblewomen, not only are often proof of their existence
and history but are also visual confirmation of some written and archaeologi-
cal findings on the beautification of women. They are an essential source in the
study of the cultural life of the medieval nobility of the Balkans.
Key words: ktetor, noblewomen, crown, earring, veil
The noblewomen’ depictions of the donor’s compositions are impressive

by the way they dress and decorate. When portraying them, the norms related to
the family’s position and title to which they belonged did not have to be consis-
tently respected.1 That is why the presentation of social status and wealth came
to the fore and the need for beautification according to the current fashion. The
1 On the manner of dressing of the despot see: Б. Ферјанчић, Деспоти у Византији
и јужнословенским земљама, Београд 1960, 11-23; about insignia as a symbol of power
see: С. Марјановић-Душанић, Владарске инсигније и државна симболика у Србији од
XIII до XV века, Београд 1994, 124-135.
110 Dragana Frfulanović Šomođi, Milena Savić
fig. 1 Illustration of headdress despotissa, Ana Marija, narthex of church in Lesnovo

(1349), scetch by M. Savić; fig. 2 Illustration of headdress of despotissa, Ana Marija,
church St. Sofia in Ohrid (1347-1350), scetch by M. Savić
сл. 1 Цртеж оглавља деспотице Ане Марије, наос Леснова (1349), цртеж према М.
Савић ; сл. 2 -цртеж оглавље деспотице Ане Марије, црква Свете Софије, Охрид,
(1347-1350), цртеж према М. Савић
portraits of the noblewomen on the donor’s compositions bring us information

about the way of dressing through different types of dresses and decorating
the fabrics from which the clothes are made.2 A stunning part is a headdress,
the way of embedding the head, which consisted of crowns, wreaths or caps,
scarves, and jewelry in the form of earrings, beads, and other various fastened
applications.
The analysis subjects are portraits of noblewomen from the area of
medieval Serbia and Bulgaria, which were created during the 14th century.
Representations of noblewomen of different titles are included, which is re-
flected in the variety of combinations of head elements. The goal would be to
show the types of headdresses, make mutual comparisons with similar models,
find confirmation in written sources and archeological findings, and engage in
the analysis of lesser-known segments to get a better picture of women’s cloth-
ing fashion of the 14th century.
As the main decoration for women, the crown should not be associat-
ed with a insignia,3 which has its symbolic meaning in the portraits of rulers
2 Ј. Ковачевић, Средњовековна ношња балканских Словена, Београд 1953, 27-78.
3 С. Марјановић-Душанић, Инсигније, in: Лексикон српког средњег века, ed. С.
Ћирковић, Р. Михаљчић, Београд 1999, 259-260; eadem, Круна, 334-335; about crowns
with Byzantine rulers see: eadem, Владарске инсигније и државна симболика у Србији од
XIII до XV века, Београд 1994,124-127.
fig. 3 Illustration of headdress of Struja, White Church of Karan (1340-134), scetch by M.

Savić ; fig. 4 Illustration of headdress Struja′s dother, White Church of Karan (1340-1342),
scetch by M. Savić
сл. 3 цртеж оглавља ктиторке Струје, Бела црква Каранска (1340-1342), цртеж према
М. Савић; сл. 4 цртеж оглавља Струјине кћерке, Бела црква Каранска (1340-1342),
цртеж према М. Савић
and their subordinate nobles. However, as it is a portrait fresco painting of the
nobles of the 14th century from Serbia and Bulgaria’s territory, it is clear that
Byzantine court culture and official fashion are dominant, so it is impossible to
see these portraits as an independent product.
Despotess Ana Marija (fig.1) wears a high, serrated crown in the upper
part of the portrait in Lesnovo.4 It is richly decorated in several belts with a
series of pearls and jewels of blue and red.5 The despotic title that Ana Marija
wore also indicates a high degree of material wealth, which would allude to
the use of gold or at least the gilding of this jewelry on the head. In the second
portrait (fig.2) in the chapel of St. John the Baptist in the church of St. Sophia
in Ohrid,6 the despotess wears a different model of the crown. It is somewhat
lower here, but also with jagged ends along the rim and rich decoration made
of pearls and jewels.
4 С. Габелић, Манастир Лесново. Историја и сликарство, Београд, 1998, 169–

172, Т. XLIII–XLIV, fig. 78–79; И. М. Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле у
доба Немањића, Београд 1994, 106, 159–160, fig. 17.
5 E. Dimitrova, O. Zorova, Haute couture of Macedonia Byzantina: Fashion, Jew-
elry, Accessories, Niš and Byzantium 16, ed. M. Rakocija, (Niš 2018), 261.
6 И. М. Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића,
Београд 1994, 158, fig.39, 53; Д. Војводић, Слика световне и духовне власти у српској
средњовековној уметности, Зборник Матице српске за ликовне уметности 38, (Нови
Сад 2010), fig.14.
fig. 5 Illustration of headdress of Vladislava, fig. 6 Ilustration of headdress of Vladislava,

Church in Kučevište, nartex, (1332-1337), Church in Psača (1365-1371), scetch by M.
scetch by M. Savić Savić
сл. 5 Цртеж оглавља ктиторке Владиславе, сл. 6 Цртеж оглавља ктиторке
црква у Кучевишту (1332-1337), цртеж Владиславе, црква у Псачи (1365-1371),
према М. Савић цртеж према М. Савић
The ktetor Struja (fig.3) is depicted in a portrait in the White Church of
Karan with a high and richly decorated crown.7 This picture confirms that the
crown in a woman’s headdress should not be associated with the symbol of
power because the noblewoman Struja is only a župan by title. Its crown is
decorated with a combination of pearls and gems and applications of various
shapes. It is slightly curved, with a serrated shape along the upper edge. It is
difficult to determine the material from which it could have been made.8 The
dilemma is further encouraged because the three daughters9 are also shown with
crowns that do not lag in size and decoration from the mother (fig.4). Because
7 И. М. Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића,

Београд 1994, 140-141, fig. 5, 19; Д. Војводић, О живопису Беле цркве каранске и
сувременом сликарству Рашке, Зограф 31, (Београд 2006-2007), 146–147, fig. 8, 9; Т.
Вулета, Страни елементи у одежди каранских ктитора-Отисак света као симбол
етноса, part II, Патримониум 17, (2019), 153-155, fig. 1, 2.
8 During the crisis of the late Byzantine Empire, the crowns were also made of
gilded leather, and the jewels were stained glass. see: E. Dimitrova, O. Zorova, Haute couture
of Macedonia Byzantina: Fashion, Jewelry, Accessories, 253.
9 Д. Павловић, Портрети деце у српском властеоском сликарству у доба
Немањића, Ниш и Византија 16, ур. М. Ракоција, (Ниш 2018), 90,fig. 3, 4; Т. Вулета,
Страни елементи у одежди каранских ктитора-Отисак света као симбол етноса, fig. 1.
fig. 7 Illustration of headdress ktetor, church in fig. 8 Illustration of headdress of despottiss, Church
Treskavac (1350-1360), scetch by M. Savić in Pološko (1343-1345), scetch by M. Savić
сл. 7 цртеж оглавља ктиторке, црквa у сл. 8 цртеж оглавља деспотице, црквa на Малом
Трескавцу (1350-1360), цртеж према М. Граду на Преспи (1343-1345), цртеж према М.
Савић Савић
of these crowns’ various decorations, different goldsmithing techniques such as

filigree, chiselling, granulation, or inserting gems could be used in the decora-
tion.10
The crown of duchess Vladislava in the portrait in Kučevište (fig.5) is
also high with jagged ends at the top, but the decoration details are less recog-
nizable.11 The crown of sevastocrator Vladislava in the picture in Psača (fig.6)
has an unusual shape.12 It is tall, curved from the bottom to the top, with promi-
nent crinoline shapes in the upper part and rich decoration on the crown’s body.
The form of lilies on the crown is rarely present in the performances of high
dignitaries of the Balkans and alludes to influences from Western Europe.13
The crown of the ktetor from Treskavac (fig.7)14 is seemingly simple due to
10 On jewelry decoration see: V. Bikić, Vizantijski nakit u Srbiji, modeli i nasleđe,
Beograd 2010,115-123.
11 З. Расолкоска-Николовска, О ктиторским портретима у цркви Свете
Богородице у Кучевишту, Зограф 16, (1985), 45, fig. 6; И. М. Ђорђевић, Зидно
сликарство српске властеле у доба Немањића, fig. 34–35.
12 З. Расолкоска-Николовска, О историјским портретима у Псачи и времену
њиховог настанка, Зограф 24, (Београд 1995), 46, 47, fig. 5, 6, 11, 13; И. М. Ђорђевић,
Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића,172-173, fig. 21; С. Коруновски, Е.
Димитрова, Византиска Македонија. Историја на уметноста на Македонија од IX до
XV век, Скопје 2006, 200, Т. 146.
13 Examples of wreaths with raised profiles above the hoop: Ј. Ковачевић,
Средњовековна ношња балканских Словена, 79-80, fig. 47,51.
14 И. М. Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића,167,
fig.9 Illustracion of headdress of Kali, Church in Mali fig. 10 Illustration od headdress of Ozra,
Grad on Prespa (1368-1369), scetch by M. Savić Chirch in Psača (1365-1371), scetch by M.
сл. 9 Цртеж оглавља Кали, црква на Малом Граду Savić
на Преспи (1368-1369), цртеж према М. Савић all сл. 10 Цртеж оглавља Озре, црква у Псачи
illustrations are made by M. Savić (1365-1371), цртеж према М. Савић
the absence of decoration. Still, it also spreads a bell at the top and is lower
concerning the previously mentioned. It is made up of arranged trapezoidal ap-
plications with the broader side up, and it is different in the way it is made. It
would correspond to the descriptions from medieval records in which the crown
from the parts is mentioned. 15
From Byzantine written sources, we learn that Byzantine empresses’
crowns differed in shape from the crowns worn by emperors. Also, art sources
confirm that they were more decorated with jewels and intricately artistically
processed and that they could have surpassed the value of the emperor’s crown.
In addition to empresses, noblewomen also wore crowns, and their portraits
from the 14th century testify to that. We saw these crowns in the previous exam-
ples: high, open with a pointed shape at the upper end, and slightly curved to the
top. The degree of decoration with valuables such as jewels and pearls was, as
expected, higher among the rulers, and the difference was in the use of scarves.
It is noted that noblewomen wore their crowns directly on their hair, unlike
rulers who had hair nets or a veil under the crown.16 In medieval Serbia, there
were goldsmith centers near the courts and mines, and jewelry making was
raised to artistic creation. „Serbian crowns“ are known, crowns called ,,coje“,
but it remains unknown what they were characterized by in appearance, except
fig. 33; М, Глигоријевић, Сликарство тепчије Градислава у манастиру Трескавцу,
Зограф 5, (Београд1974), 48.
15 Б. Радојковићм, Накит код Срба од XII до краја XVIII века, Београд 1969, 33.
16 M. G. Parani, Reconstructing the reality of images, Byzantine material cultureand
religious iconography, Leiden-Boston 2003, 79.
fig. 11Illustration of headdress of the youngest daugh- fig. 12 Illustration of headdress of ktetor′s
ter white church of Karan (1340-1342), scetch by M. daughter from Donja Kamenica (XIVth cen),
Savić scetch by M. Savić
сл. 11 цртеж оглавља најмлађе кћерке, Бела црква сл.12 цртеж оглавља ктиторове кћерке из
Каранска (1340-1342), цртеж према М. Савић цркве у Доњој Каменици (XIV), цртеж
према М. Савић
that they were rich in artistry and concentrated in the material.17 It is reliable
that, after the ruler, the rulers from the middle of the 13th century began to be
its owners.18
Another form of head jewelry found in portraits of noblewomen is a
wreath or tiara (diadem).19 The type of medieval jewelry that originated from
stematogirion (byzantine crown wreath), that is, has its origin in Byzantine
jewelry, and as such, spread in the Balkans. Written sources record precious
wreaths owned by ladies of noble birth. Among the most famous is the descrip-
tion of the wreath stored in the Dubrovnik treasury by Mrs Jelena, the daughter
of Prince Lazar.20 A small number of archaological finds partially complete the
picture of the appearance and manner of wearing wreaths. It is assumed that the
jewelry made of a large number of tiles could be sewn on a ribbon in a row as
a base.21 It differs from the beginnings in the number of tiles from which it was
made and in the decoration because it was decorated with pearls and jewels.22
17 About the names of the crowns see: Б. Радојковићм, Накит код Срба од XII до
краја XVIII века, 30-32.
18 Г. Томић, Накит средњовековних некропола друге половине XIII до XV века,
in: Накит на тлу Србије из средњовековних некропола од IX-XV века, ed. Ј. Јевтовић,
(Београд 1982), 16-17.
19 The wreath changed from Byzantine court jewelry to lay jewelry. About the wreath
see: Б. Радојковићм, Накит код Срба од XII до краја XVIII века, 27, 142-143.
20 Ibidem, 35-36,143-144, 35-36, 143-144.
21 V. Bikić, Vizantijski nakit u Srbiji, modeli i nasleđe, 34, fig. 9/4.
22 Б. Радојковићм, Накит код Срба од XII до краја XVIII векa, 145.
fig. 13 Illustration of headdress of ktetor, Church in fig. 14 Illustration of headdress od despo-

Donja Kamenica (XIVth cen.), scetch by M. Savić tiss, Church in Donja Kamenica (XIVth
сл. 13 цртеж оглавља ктиторке црква у Доњој cen.), scetch by M. Savić
Каменици ( XIV век), цртеж према М. Савић сл. 14 цртеж оглавља деспотице, црква у
Доњој Каменици (XIVвек), цртеж према
М. Савић
A good illustration of the appearance and wearing of a wreath in the no-

blewomen’ headdresses can be found in the portrait of kesar Kali (fig.9) and her
daughter Maria23 at the ktetor’s play in the Church of the Mother of God in Mali
Grad on Prespa.24 It is a wreath in the shape of a hoop made of a series of tiles
decorated with pearls in vertical lines. Above the front part, three larger tiles
with a semicircular finish stand out in the upper part with a stone in the mid-
dle and pearls on the edges.25 The despotess in the church’s portrait in Donja
Kamenica26 wears a serrated wreath that has a raised plate in the middle, above
the forehead (fig.14). Optionally, it could be a hoop that rests on the threads of
the head and connects the wreath’s front and back.27 This crown is harmonious
but prosperous, decorated with pearls and precious stones of blue and red. The
23 Д. Павловић, Портрети деце у српском властеоском сликарству у доба
Немањића, 90, fig.10. The wreath of daughter Maria is with a single row of pearls and lower
semicircular plates, while the prependuli are finished with a double row of pearls around the ears.
24 S. Bogevska, Notes on female piety in hermitages of the Ohrid and Prespa region:
the case of Mali Grad, in: Female founders in Byzantium and beyond, ed. L. Theis et al.,( Wien,
Köln et Weimar 2011–2012), fig. 2, 3, 6; Еadem, Les églises rupestres de la région des lacs d’
Ohrid et de Prespa milieu du XIIIe-milieu du XVIe siècle, Turnhout 2015, 383–389, fig. 67.
25 Ј. Ковачевић, op.cit., 56, fig. 24.
26 Б. Живковић, Доња Каменица-цртежи фресака, пред. М. Ћоровић-
Љубинковић, Београд 1987. D. Panajotova, Les portraits des donateurs de Dolna Ka-
menica, Зборник радова Византолошког института 12, (Београд 1970), 143-156;
Д. Фрфулановић, Чија је црква у Доњој Каменици?, Зборник радова Филозофског
факултета 28-29, (Блаце 2001), 299-343; Г. Атанасов, Инсигниите на средновековните
български владетели, корони, скиптри, сфери, оръжия, костюми, накити, Плевен
1999, 238, fig. 85, 86.
27 Еxamples of similarities in the appearance of the crown on the representations of
the Serbian and Bulgarian rulers. see: K. Atanasova, The headdress of tree female ktetors’
portraits from Donja Kamenica, Ниш и Византија 14, ур. М. Ракоција, (Ниш 2016), 384-
385, fig. 1, 2.
crown worn by the wife (fig.8) of the despot Jovan Dragušin on the founder’s
composition in Pološko28 is also a wreath with jagged ends on the upper side,
with rich decoration in the form of pearls.29 Fascinating is the specimen of
the wreath worn by the youngest daughter (fig.11) of Struja and her husband
župan Brian in the White Church in Karan.30 It is a thin wreath with a series of
horizontally placed pearls along the lower edge, while the upper part is profiled
with highly raised shapes in the shape of lilies.31 The wreath is unusual in form
and, thus, in contrast to the applied style on other family members’ headdresses.
The listed examples of headdresses with a wreath are few, especially unusual
because they do not have adequate similarity measures, especially when consid-
ering the combination with other headdress elements.
Počelica, as the leading jewelry in combination with a scarf, is a more
straightforward type of women’s headdress. It is considered characteristic jew-
elry of the 14th century in the area of countries that were under Byzantine cul-
tural influence.32 According to archeological findings from the cemetery, it is
often the main decoration of women on today’s Serbia and Bulgaria territory.
Počelica were made of a series of small and thin tiles that were sewn on a
strip of textile or leather. According to the found specimens, it is known that
they are made of different materials and not always expensive, which speaks
of the prevalence of use among the wider social stratum, predominantly among
women, but also children.33 Archaeological finds for počelice are somewhat
more numerous concerning wreaths, so a better picture of the material, making
techniques, and applied motifs in decoration is obtained.34 The tiles found so
far on Serbia’s territory are made of a more modest material by the method of
28 И. М. Ђорђевић, Зидно сликарство српске властеле у доба Немањића, 148,

fig. 11; Д. Павловић, Питање ктиторства цркве Светог Ђорђа у Полошком, Зограф
39, (Београд 2015), 109, fig. 2, 3. (with older literature); Ц. Грозданов, Д. Ћорнаков,
Историјски портрети у Полошком (III), Зограф 18, (Београд 1987), 39.
29 E. Dimitrova, O. Zorova, Haute couture of Macedonia Byzantina: Fashion, Jew-
elry, Accessories, 249–262. 255, 257, fig.7; Тhey emphasize the founder’s innovation in
terms of a headscarf that does not contain a headscarf, which is expected for married women.
30 T. Вулета, Страни елементи у одежди каранских ктитора-Отисак света
као симбол етноса, part II, fig. 12; Д. Војводић, О живопису Беле цркве каранске и
сувременом сликарству Рашке, 146-147, fig. 8, 9. - with older literature on the question of
whether a portrait of the youngest child would represent a son or a daughter – n. 100,101,103.
31 T. Вулета, op. cit., 152-153, fig.12. - In this form of the wreath, he sees the crown,
often mentioned in the records of the Dubrovnik archives, for which it has not been con-
firmed exactly what it looked like.
32 About various names for headdress see: Б. Радојковићм, Накит код Срба од XII
до краја XVIII векa, 33-34.
33 V. Bikić, Vizantijski nakit u Srbiji, modeli i nasleđe, 34-37. (with older literature)
34 For finds in Serbia see: Г. Томић, Накит средњовековних некропола друге
половине XIII до XV века, cat.n. 279, 303, 336, 469, 471; with literature for Bulgarian,
Bosnian and Dalmatian see: V. Bikić, op. cit., n. 50, 51; about some findings in Bulgaria see:
В. Павлова, Към въпроса за средновековните прочелници от XIII—XIV век, Античная
древность и средние века, (Екатеринбург 2009), 327-338.
fig. 15 Illustration of headdress of Doja,

church in Zemen (c.1360), scetch by M.
Savić
сл. 15 цртеж оглавља Доје, црква у Земену
(око 1360), цртеж према М. Савић
imprinting with gilding on the surface. According to the technique and motives,
the počelica is made of silver with gilding from Knjaževac, more precisely, the
find from the grave near the Church of the Mother of God in Donja Kamenica.35
When it comes to the aristocratic compositions of the 14th century, the
portrait of Princess Ozra (fig.10) in Psača stands out as an impressive example
of wearing a počelica.36 Her počelica is made up of a series of blue and red jew-
els surrounded by pearls. It was assumed that a similar form could have been on
the girl’s portrait, the daughter of the ktetor from Donja Kamenica (fig.12). Her
mother (fig.13) also wears a počelica, but as part of a more complex headdress.
In the part of the lower cap and the middle of the forehead, it has a row of six
alternately placed fields of jewels and tiles with pearls or processing in some
goldsmith’s technique. So far, the most common example of comparison was
with the one from Markova Varoš, whose tiles with precious stones are inserted
35 П. Петровић, С. Јовановић, Културно благо књажевачког краја- Археологијa,

Београд 1997, 127, cat.n. 18.
36 З. Расолкоска-Николовска, О историјским портретима у Псачи и времену
њиховог настанка, 46, fig. 5, 11; И. М. Ђорђевић, op. cit., fig. 21; С. Коруновски, Е.
Димитрова, Византиска Македонија. Историја на уметноста на Македонија од IX до
XV век, Скопје 2006, 200, Т. 146.
into filigree flowers.37 There is a greater degree of similarity with the Dobrič
počelica due to the alternately arranged round and square tiles with a middle
rock. These examples date back to the 14th century.38
Like the previous one, Doja39 from the Zemen church has a type of head-
dress that cannot be broken down into elements (fig.15). On the lower part of
her hat’s hoop, there is a series of square applications that are identical in floral
motif and dementia. According to the method of their processing, the technique
used in the production of tiles is instructed.40 However, it cannot be said with
certainty whether this is a headdress, as it would be in the Donja Kamenica
founder’s case, or whether the cap is decorated in a circular shape with počelica
tiles.41
The cap as a decoration is also known in the countries of Byzantine cul-
ture. The shape of a small round cap has been known since the 10th century, as it
is often found in depictions of holy women in fresco painting.42 Of the historical
portraits, we see her in the picture of sevastocrator Desislava on the portrait at
Bojana. Her hat rests directly on her head and is additionally fastened with a
transparent veil tied under her chin.43 Of course, different models appeared in
the broader area, so it isn’t easy to follow the caps’ shapes applied in all seg-
ments. During the 11th and 12th centuries, trapezoidal hats also appeared, and
their variants were observed during the following centuries.44 It is known that
since the Middle Byzantine period, large and high caps have not been preferred
by women.45 The ceremonial head ornament was increasingly replaced by hats
in the late 14th and 15th centuries, and various influences aided in the creation
37 Д. Фрфулановић, Украси за главу на портрету ктиторке цркве у Доњој

Каменици, Зборник радова Филозофског факултета 32, (К. Митровица 2003), 486-487,
fig. 1, 2, 29.
38 Б. Радојковић, Метал средњовековни in: Историја примењене уметнтности
код Срб I, Средњовековна Србија, ed. Б. Радојковић, (Београд 1977), 92; Ј. Ковачевић,
op. cit., Т. LXIV ; В. Павлова, За една средновековна диадема от XIV век, Античная
древность и средние века 37, (Екатеринбург 2006), 342-354.
39 И. М. Ђорђевић, op. cit., 168, fig. 19.
40 Аbout making techniques see: V. Bikić, op. cit., 34-36.
41 Ibidem, 36. – The author states that počelica tiles could also be used as applica-
tions for clothes or other types of jewelry.
42 Б. Радојковићм, Накит код Срба од XII до краја XVIII века, 38-39; Ј.
Ковачевић, op.cit.,280-285, fig.
43 Б. Поповић, Costume and Insignia of Church Founders and Rulers Depicted in
Boyana, in: Боянската цъква между изтока и Запада в искуството на християнската
Европа, София 2011, 230; Е. Манова, Видове средновекoвни облекла според стенописите
от XIII-XV в. в югозападна Бьлгария, Известия на Етнографския институт и музей V,
(София 1962), 27-30, fig. 9, 10.
44 M. Emmanuel, Hairstyles and Headdresses of Empresses, Princesses and Ladies
of the Aristocracy in Byzantium, DCAE 17, (1994), 113–120,117-119.
religious iconography, 78, fig. 86/e
fig. 17 Ilustrattion of headdress of ktetor, church in Staničenje (1330-31), scetch by M.

Savić
сл. 17 – цртеж оглавља ктиторке црква у Станичењу (1330-31), цртеж према М. Савић
fig. 18, 19 Ilustrations of headdresses of noblewomen, church in Staničenje (1330-31),
scetch by M. Savić
сл. 18, 19 цртеж оглавља властелинки црква у Станичењу(1330-31), цреж према М.
Савић
of new forms characteristic of one environment. However, it is a typical deco-
ration with jewels and pearls, silver, and a combination of jewelry for most of
them.46
That is why, in our examples, there are more specifics on the headdresses
with caps. The ktetor Doja in Zemen church47 wears a high hat,48 which is made
up of square, curved applications, presumably connected in a circular shape
(fig.15). On the upper side, it is closed with a scarf with a hoop on top, probably
joining the front part of the hat with the back. This cap rests in the middle of the
forehead, with a hoop made of tiles with floral elements, which would indicate
the application of some of the goldsmith’s techniques, such as embossing with
the insertion of a stone in the middle. The dilemma arises when it comes to the
material from which this hat could have been made. Of course, in this case, it
is a unique specimen from our point of view, but the option of its popularity
should not be ruled out, at least at the local level, at the time of the portrayal
of the ktetor Doja.49 The situation is similar concerning the hat of the Donja
Kamenica ktetor (fig.13). It is made up of two circular hoops that rest on top of
46 Б. Радојковић, Накит код Срба од XII до краја XVIII века, 39. – The author
says that two types of hats stand out as dominant: bereta and skufija.
47 Л. Мавродинова, Земенската църква. История, архитектура, живопис, София,
1980, 190, fig. 88, 192; И. М. Ђорђевић, op. cit., 168; Е. Манова, Видове средновекoвни
облекла според стенописите от XIII-XV в. в югозападна Бьлгария, 35, fig. 13
48 K. Атанасова, Женските забраждания през Второто българско царство-
варијанти и визия, in: Великите Асеневци, еd. Иван Тютюнджиеб, (Велико Търново
2016), 449, T. I. – The author classified the hat of the founder Doja as a high type of hat.
49 Е. Манова, op. cit., 35. – The author says that there are examples of similarities
with the hats of Hungarian noblewomen of the 14th and 15th centuries.
each other and form a pillow’s shape. There are no examples of comparisons
for this form of hat, so it may be possible to interpret it as a product of a local
workshop or the founder’s wishes following the influences of the environment
and the region’s cultural tradition.50
Defined in terms of the material from which they were made are the
hats worn by the founder and her two relatives (fig.17,18,19) in the Staničenje
church.51 From the colour and shape, it can be concluded that they are textile
hats in an inverted trapezoid shape. In the part that rests on the head, the tex-
tile hoop is decorated and reinforced with embroidery and strings of pearls,
while the rest of the hat is decorated with embroidery and jewelry.52 These hats
are neither high nor wide, unlike those worn by two noblewomen (fig.20) in
Kalotino.53 Despite the more significant damage to the frescoes,54 it can be
seen that the caps of the Kalotino nobles are broadly fan-shaped and that they
are more specific in the cut shape. In the analysis made so far, it was assumed
that the caps had reinforcement in the hoop area around the head and that the
rest was of a more relaxed shape.55
Earrings are a favourite type of jewelry and are equally present among the
ordinary world and noblewomen and rulers. The confirmation is in the archives,
archaological findings, and art sources.56 In our selected examples of a portrait
of medieval Serbia and Bulgaria, dominate the type of large lunar earrings, also
known as ,,oboci“.57 Since the time of the Palaeologus to countries under its
cultural influence, these earrings have spread from the Byzantine court.58 As
a type of rich jewelry, lunar earrings are first found in portraits of rulers59 and
50 Д. Фрфулановић, Украси за главу на портрету ктиторке цркве у Доњој
Каменици, 479-481. fig. 19, 21, 22, 23. - The author makes examples of comparisons with
the folk costumes of the Vidin and Timok regions.
51 Б. Цветковић, Ктиторски портрети, in: Црква Светог Николе у Станичењу,
ed. M. Васић, (Београд 2005), 89-92, 95-98, fig. 31, 35, 36, 37, 38, 39, 40, 41.
52 Ibidem, 92. - states that in terms of decoration with rich jewelry and the way of
dressing, there are no real parallels, but examples can be made of comparisons with churches
in the Donja Kamenica, Kalotino, Zemen and Karalukovo. - n. 315-318. (with older litera-
ture)
53 Е. Манова, op. cit., 42-44, fig. 16, 17.
54 К.Йовчев, Свети Никола Калотина, Средновековните църкви в Българиа, on:
https:// medchurches. livejournal.com /8898.html?f bclid=Iw AR1gVBr vBz_voz76IT 5Hfof-
dI_l4tp GOQy2 TYL0DI09 otLM9CJ3 2jUnAGD8 #cutid1
55 К. Атаносова, Българският средновековен костюум on: http://badamba.info/
BySource/kalotina.html
56 Б. Радојковић, Накит код Срба од краја XII до краја XVIII века, 132-136.
- Earrings are jewelry that was gladly worn in the Middle Ages, both in the case of rulers,
noblewomen, and among the general population, especially from the middle of the XIV cen-
tury. About oboci see: И. М. Ђорђевић, op. cit., 143-146, 156-157, fig. 75.
57 About name of the oboci see: V. Bikić, op. cit.,11, 52; Б. Радојковић, Накит код
Срба од краја XII до краја XVIII века, 41.
religious iconography, 29-30.
59 Portraits of Queen Simonida in Gračanica, Stari Nagoričino, the King’s Church,
of Queen Jelena in the White Church of Karan, in Kučevište, in Ljuboten, in Pološko, in the
fig. 20 Ilustration of headdress of

ktetor, Church in Kalotino (1331-37),
scetch by M. Savić
сл. 20 цртеж оглавља ктиторке,
црква у Калотину (1331-37), цртеж
према М. Савић
then noblewomen.60 The most numerous are examples from the 14th century,
which speaks of their popularity in that period, but they are still developing
during the 15th century. Lunar earrings are known in two types that we find
in portrait fresco paintings of the late Middle Ages of the Balkan countries.61
One is lunar-round, and they are made up of one or two rows of pearls along
the edge of a round, central field. It is an older type, which belongs to the 20s
to the 50s of the 14th century. They are gradually transformed into another
kind - lunar-radial or fan-shaped earrings made of radially placed tubes around
a round central field. It is a younger type in vogue from the 30s to the 80s of
the 14th century.62 Confirmation of their appearance and manner of wearing is
found in the portraits of Queen Simonida. She introduces them to the fashion of
decorating the Serbian environment so that the application can be further traced
through the portraits of Queen / Empress Jelena. 63
Church of St. Nicholas Bolnički in Ohrid, as Empress Jelena is shown in Decani, in Les-
novo. - Б. M. Стевановић, Српско средњовековно сликарство као извор за лунуласте
наушнице, Зборник Матице српске за ликовне уметности 47, (Нови Сад 2019), 16-22;
the portrait of Theodora, the wife of the trapezoidal emperor Alexius III Comnenus, shows
lunar tips earings. see: M. G. Parani, op. cit.,30.
60 Д. С. Павловић, Представе властелинки у српском зидном сликарству,
Зборник Народног музеја-Београд, Историја уметности XXXIII/2, (Београд, 2018), 18-
19; eadem, Акцецоар на портретима српске властеле у средњем веку, Зборник Музеја
примењене уметности 15, (Београд 2019), 12-13; E. Dimitrova, O. Zorova, Haute couture
of Macedonia Byzantina: Fashion, Jewelry, Accessories,250-262.
61 The first division was made by J. Ковачевић, see: Ј. Ковачевић, op.cit. 106-110,
143-146, fig. 75; from written sources they are also known as Serbian, but due to their distri-
bution in Greece and Bulgaria, it can be freely said that earrings from other Balkan countries
and Byzantium, see: Б. Радојковић, Накит код Срба од краја XII до краја XVIII века,
133-140.
62 Б. Радојковић, Накит код Срба од краја XII до краја XVIII века, 135-137.
63 With the enumeration of all the portraits of Queen Simonida and Queen Jelena
In our examples of aristocratic heads, the arrangement of lunar earrings

on the performances of the ktetor Struja and her daughters in the White Church
of Karan is unusual. The ktetor (fig.3) and two daughters, the oldest and the
youngest (fig.11),64 wear a newer type of ray-fanned earrings, while the other
two daughters (fig.4) have an older, round type of lunar earrings,65 which cor-
respond to those of Queen Jelena, also portrayed in the church. In Lesnovo,
Ana Marija, wears a newer kind of ray earrings, while her ruler Empress Jelena
wears an older round type of earrings. Lunar earrings of the radial type are more
popular because we meet them in more significant numbers. They are worn
by the wife of the despot Jovan Dragušin in Pološko, the duchess Vladislava
in Kučevište, the despotess in Donja Kamenica, but also the noblewomen of
unknown titles such as the ktetor of the Donja Kamenica church, three noble-
women in Staničenje, the ktetor in Kalotino66 and her cousin.
The ways of wearing the earrings were different - on the ear or through
it, on a chain hanging at the ears’ height, or on a scarf towards the temples.67
In the portrait of the ktetor from Donja Kamenica, the earrings are hung on
small straps-verižice attached to the upper end of the hat. In her daughter’s
portrait, earrings and a necklace coming down from a scarf frame her face.
Also, with the despot, two necklaces with earrings hanging from them descend
from the wreath.68 The earrings of the three noblewomen from Staničenje are
especially rich in the decoration’s details, where it can be concluded from their
position that they were hung on the earlobe. All the above examples of radiant
earings have confirmation in the archaeological finds, of which the earrings
from Markova Varoš are most often mentioned.69
Vladislava’s earrings from Psača and the ktetor’s of Vaganeš are attached
to the ear with rings and decorated with coloured stones.70 In the latter, there are
two pink stones on the nook.71 Sevastocrator Vladislava’s earrings are of an un-
usual model for which we cannot find an example of comparison.72 The central
part is shaped like an elongated ellipse with a top at the bottom, attached three
and the sorting of lunar earrings by type in the performances of Queen / Empress Jelena and
older literature. see: Б. M. Стевановић, Српско средњовековно сликарство као извор за
лунуласте наушнице,16-22, fig. 2.3.5.10
64 Д. Војводић, О живопису Беле цркве каранске и сувременом сликарству
Рашке, 147, fig. 9.- due to the damage to the fresco in the area of the head, it was difficult to
recognize the earring.
65 Ј. Ковачевић, op. cit., 42, fig. 15, T. XX
66 Ibidem, 63, fig. 30 – For the oboce he says they are rich, round, and large.
67 Б. Радојковић, Накит код Срба од краја XII до краја XVIII века, 136.
68 Ј. Ковачевић, op. cit. , 65, T. XLIII
69 Pantries in Dragiževo, Gorno Orizari, Vršac and Skopje. see: Б. Радојковић,
Накит код Срба од краја XII до краја XVIII века, 137.
70 Д. Павловић, Акцецоар на портретима српске властеле у средњем веку, 12-13.
71 Д. Војводић, Српски властеоски портрети и ктиторски натписи у
Богородичиној цркви у Ваганешу, Косовско-метохијски зборник 5 (2013), 5-6, fig.
4,10,11; Ђорђевић, op. cit., 164.
72 J. Ковачевић, op. cit., 53, fig. 89.– the author described them as earrings of a spe-
cial shape.
beads of pearls and one on each side. It is dark blue and difficult to distinguish
from the background, but we could assume that it is from the group of precious
or semi-precious stones. Unusual in the way of wearing are the earrings of the
ktetor Doja. They are attached to the ear and have the shape of three circu-
lar strings of pearls. Kesar Kali has low pearls that hang from the wreath and
frame the face, ending at the ear. However, earrings as jewelry could be miss-
ing, not so often, but there are also those examples - the founder of Treskavac
and Princess Ozra in Psača.
An almost indispensable part of the woman’s headdress was a cover in the
form of a scarf, i.e., a fabric made for that purpose. The names of these textile
forms in medieval written sources related to the central Balkans area are dif-
ferent. Some of them are known only by their description, material, or manner
of wearing, but these are the determinants by which this headgear differed in
women. The most famous is the headscarf, widespread not only in the Balkans
but also in Western Europe. Numerous written and artistic sources confirm its
application in the broader social circle, regardless of social status. They are
quadrangular in shape, measuring one to two meters, mostly white, without
large decorations, and were worn over the head, falling on the shoulders. The
rectangular scarf was also known in medieval Serbia as a cover (pokrivače). A
more expensive type of cover was a veil, worn by women of the ordinary world
without ornaments, and on portraits of rulers and noblewomen of happiness
from under a wreath or crown or hung on a crown, falling behind the back.73
In that context, we should also observe the selected examples of analy-
sis. However, it is impossible to recognize the type of fabric on the portraits of
noblewomen, which would more closely determine the kind of headband. The
most numerous examples are the use of one scarf. It could have been under the
crown, the main decoration, as in the portraits of the despotess Ana Marija in
Lesnovo and Ohrid, the ktetor in Treskavac, the despotessa and the ktetor’s
daughter in Donja Kamenica. However, there are few examples of scarves with
decoration in woven and embroidered techniques. On the scarf of the despot-
ess Ana Marija in Lesnovo, motifs in the form of horizontal lines are coloured,
while on the portrait in Ohrid, this fabric is without decoration and falls on
the shoulders. Their different way of wearing alludes to two different types of
textile headgear. The girl in the ktetor’s composition in Donja Kamenica also
wears a white cloth that covers her head and falls on her shoulders, but in her
case, the jewelry is in the form of a počelica.
There are more numerous examples where the scarf falls from the crown,
i.e., the cap, to call this type of fabric a veil. The three ktetor’s daughters from
Karan, the sevastokrator Vladislava from Psača, the duchess Vladislava from
Kučevište, the noblewomen from Kalotino, and the ktetor from Staničenje are
examples of this wearing a headscarf. Still, different details can be noticed here
as well. Veils worn by young noblewomen from Karan are precious fabrics with
a decoration in the form of horizontal stripes on the textile, while the shape of
73 Ђ. Петровић, Оглавља in: Лексикон српког средњег века, ed. С. Ћирковић, Р.

Михаљчић, Београд 1999, 459–461.
the lace is indicated on the rim.74 It is noticeable that the mother and daugh-
ters in these portraits were dedicated to every segment of the decoration on
the headboard. The wife of the ktetor Constantine was in the same spirit in the
Staničenje church. Her veil falling from the cap behind her back is given in
folds and is interspersed with horizontal stripes, performed by the embroidery
technique.75 The veils of the two noblewomen in Kalotino are more straight-
forward, without decoration on the material and folds, but only widely allowed
to fall from the cap back.
A more complex type of headdress is applying two fabrics, one of which
is intended for the head part, while the other covers the neck.76 We have such
a case on the portraits of the ktetor in Donja Kamenica, in the White Church
of Karan, and according to the fresco’s preserved fragments, with the ktetor of
Vaganeš (fig.16).77 The headdress of the ktetor from Donja Kamenica, as it has
already been pointed out, is shaped by folding the scarves in combination with
the template, that is, what we called a hat.78 The lower scarf, which rests directly
on the head, covers the neck’s hair and part, and its ends intersect at the chest.
The second, upper scarf, which could also be called a veil, is over the cap, and
its ends fall on the shoulders.79 At the ktetor Struja in White church of Karan,
the lower scarf is visible as a densely folded fabric in the neck area. From the
decorative lace on the more downside, it can be concluded that the ends of this
fabric were fastened in the area of the top. A veil falls from the crown on the
shoulders, decorated with horizontal stripes, and frames the face.80
Indeed, a form with veils was applied here, which has no close paral-
lels in medieval Balkan frescoes. A more relaxed state with two scarves, which
does not entirely cover the neck, can be found in the portraits of mother and
daughter in the Church of the Mother of God in Mali Grad on Prespa.81 The
upper scarf, attached with a wreath, covers the hair and falls on the shoulders.
The other, the lower one, broadly frames the face and neck with its middle part,
while its ends are hung somewhere under the wreath. This is the same concept
of wearing two scarves as with the ktetor Struja in White church of Karan. An
even more straightforward form was applied to the headdress of Princess Ozra
because the second, lower scarf was given in a horizontal belt over the up-
74 Ј. Ковачевић, op. cit., fig. 15.

75 It is described as a goldsmith see: Б. Цветковић, Ктиторски портрети, in:
Црква Светог Николе у Станичењу, Београд 2005, 90
76 Ј. Ковачевић, op. cit., 265. -Wrapping the head with two scarves and covering the
neck is a fashion from the west.
77 The portrait of the latter is damaged in the upper part, so it is difficult to assume the
type of the head decoration, i.e. jewelry. - Ђорђевић, op. cit., 164. - Describes a cap with a veil.
78 Ђ. Петровић, Оглавља in: Лексикон српког средњег века, 460.
79 Ј. Ковачевић, op.cit., 64.
80 Т. Вулета, Страни елементи у одежди каранских ктитора-Отисак света
као симбол етноса, 154; Gives the name for the lower type of fabric- Čepac, the veil is
Kruseler, which originates from the west and could have been used in the area of old Serbia
because there is no example of application in Macedonia.
81 Ј. Ковачевић, op. cit., fig. 24.
per part of the chest, and the neck was completely exposed. According to the
jewelry used, Ozra’s type of headdress is most similar to one of young lady in
Donja Kamenica.
The headdress of the noblewoman Doja remains specific in the segment
of scarf application. Her high cap is finished in a round shape with a crossed
scarf in the upper part. A cloth is hung on the back of the hat, which falls on
the end, but from there, a scarf is stretched in a wide semicircular arch over the
chest. It is difficult to determine whether this would be a single long fabric that
is skillfully crossed or a combination of several of them. A veil could indicate
these textile forms since this fabric had to be of more good artistry as it is quite
present. Besides, another material falls from the top of the hat, which is some-
what shorter but is decorated with embroidery in horizontal lines with fringes
at the end. The headdress of this noblewoman is challenging to follow through
with the details because there are no useful parallels for each of them. On the
whole, this chapter is the only one complete with all its elements. The dilemma
arises as to how much was represented. Is it a product of the local environ-
ment’s culture, and can a model be found in written sources, as has already been
suggested?82
A particular type of head covering that was on edge between the textile
form and the decoration in the form of jewelry was a net.83 It is worn by the
despotiss Ana Marija in a portrait in Lesnovo, although it is visible in a thin belt
behind the neck, and it is in the function of covering the hair. In the despotissa’s
portrait from Donja Kamenica, the hair is not shaped or collected with this net,
but is protected since it also covers part of the shoulder.84 The net is a fashion
detail that was also noticed in medieval women’s costumes in Western Europe,
first with covering the head. During the 14th and 15th centuries, they became an
independent main decoration for collecting hair. In the Dubrovnik archive writ-
ings, the net has been mentioned since the beginning of the 14th century, which
testifies to its application among women in Serbia.85 The Donja Kamenica net
form is an expensive specimen because the use of gold and silver threads on the
fabric’s red background is visible.86
From the previous examples, it can be seen that the fabric in the headdress
did not always have the function of covering the hair. In the four noblewomen
from the Karan church, it is not entirely clear whether the hair, which falls from
82 It connects the headdress of the founder Doja with records of certain types of
headreses, offering identification through this presentation, starting from the youth head to
the popular coja, which is also not known what it looked like.- Б. Радојковић, Накит код
Срба од краја XII до краја XVIII века, 217.
83 Ibidem, 37.
84 M. Emmanuel, Hairstyles and Headdresses of Empresses, Princesses and Ladies
of the Aristocracy in Byzantium, DCAE 17, Dedicated to Doula Mouriki (1994),113-120.
Стр. 115-117 фиг.13/д. - The author she insists that the shape of the headdress is elaborately
developed in the case of the despotissa in Donja Kamenica and that it was fashionable in the
west for a married lady.
85 Ђ. Петровић, Оглавља in: Лексикон српког средњег века, 462.
86 Г. Атанасов, Инсигниите на средновековните български владетели, корони,
скиптри, сфери, оръжия, костюми, накити, 238, fig. 86.
the crown, covered the hair or only the given position on the portrait made it in-
visible. And in the case of the two landladies from Kalotino, we can assume that
the hair may have been tied. At Princess Ozra in Psača, although covered with
scarves, her loose hair can be seen in a thin line behind her neck and a small curl
under the head. In contrast, with her cousin, Sevastocrator Vladislava, the goal
was to emphasize the hairstyle. Her hair is in circular shapes, which we could
call curls, given in the area of the forehead and along the entire length that goes
over the back. The three noblewomen from Staničenje have a shorter, shaped
hairstyle, rich in volume, and decorated with applications in wreaths of pearls
and flowers.
That in some cases, the main decoration in the form of a crown, wreath, or
hat was a more critical part of the head than a scarf is confirmed by the examples
of noblewomen who portrayed themselves without them. The two noblewomen
from the church in Staničenje do not have the fabric next to their hats, but the
segment of processing the hairstyle next to the necklaces is prominent, and a
complete and luxurious look was obtained. Opposite them, the fourth, youngest
daughter from the Karan church and the despotiss in Pološko are shown with
a head made of wreaths and earrings, but without scarves. Simultaneously, no
attention was paid to beautifying their hair, so it was just glued to the head and
possibly tied to the back of the head. This case’s specificity is that it is about
women of different ages, positions, and titles.
The presentation of the headdresses of the 14th-century noblewomen was
made by analyzing 25 portraits from 14 churches from the central Balkans, i.e.,
the territory of the medieval Serbian and Bulgarian state. This last geographi-
cal-state determinant did not gain importance in the selection or the formation
of subgroups during analyzes. The noblewomen have different titles and an-
other financial status, but almost all of them are in the same family status. These
are married women and mothers who were shown with their families. Precisely
because of that, it was possible to see how dressing married women and their
daughters.
The Balkan noblewomen of the 14th century were ladies who laid down
their appearance and, following the wealth of their family and personal taste,
decorated their headdresses in a complex form. As the most expensive head
jewelry, the crown is present in the portraits of the despotiss Anna Maria, which
reflects the respect for official fashion in the circle of high nobles. But the ladies
from the lower authorities also supported this type of head decoration. Such
is the case with the župan Struja, who, through portraits of herself and her
daughters, presented her fashion taste, respect for official dress standards, and
her young family’s wealth. It should be noted that the crowns are mostly pres-
ent in the portraits of noblewomen in situations of depiction near the ruler’s
images of Dušan and Jelena. The lower head jewelry in the shape of a wreath
can be interpreted to be by the titles that the ladies wore, such as the wife of the
despot Jovan Dragusin in Pološko, the Kesar Kali in the Mali Grad on Prespa,
or the unknown despotiss in Donja Kamenica. In the first two cases, we know
rulers who were shown respect through wearing a woman’s headdress like this.
In the Donja Kamenica case, the despotiss depicted is the immediate master
of the church’s ktetors, and the supreme ruler, as expected, the emperor, is not
even shown here. Nevertheless, we conclude that there was a need to respect
the symbols of power and official fashion even among the ruling founders who
were not in close contact with their rulers.
That kind of consistency is not always present when portraying noble-
women, and thus showing their headdresses. It probably depended on many
circumstances. We should not ignore that the ktetor’s composition was a solemn
act of permanent presentation of one family. It is certainly reasonable to expect
a respectable lady of that family to present herself in her best clothing combina-
tion.
Expensive jewelry is something that was used on selected occasions and
inherited through the family. Earrings are popular women’s jewelry, and lunar
earrings, round and fan-shaped, dominate these chosen examples. The latter,
more popular during the middle of the 14th century, is in many cases. Models
such as mother and daughter from Donja Kamenica and Karan, relatives from
Staničenje and Kalotino indicate that they were loved and worn by women, girls
and girls. So, obligatory in the family treasury. Besides, we see from these ex-
amples that there was a practice of decorating the headdreess’s daughter follow-
ing the mother’s example, i.e., cousin. Only in specific details, the importance
of the „main“ woman is indicated, but the difference was smaller as the daugh-
ter was older. Thus, we will not notice a big difference in the headdress between
the mother and her adult daughters in Karan, Kesar Kali, and daughter Marija
in the church of Mali Grad on Prespa, the principal ktetor, and her relatives
in Staničenje or Kalotino. The daughters of the ktetors from Donja Kamenica
and Karan are still girls and have not grown up to the headdress worn by their
mothers, but certainly, attention has been paid to their headdress because it is
meaningful. They wear decadent fan-shaped earrings combined with a veil or
wreath, again in the style of the mother’s type of headdress.
A good example of comparison in wearing the headdress is on the ktetor’s
composition in Psača. Considering that we are talking about two noblewomen
of different titles and ages, we have two types of headdresses. Princess Ozra, as
presumably older, is more modest with a scarf and a helmet and following the
title. The sevastokrator Vladislava feels a greater degree of freedom by bring-
ing out the modern spirit and stepping out of the standard forms of editing the
headboard. The crown is of a different shape, without a scarf with a decorated
hairstyle and other earrings.
Many opinions about the specificity of individual headdresses were also
presented. It is about the headdress of the ktetor in Donja Kamenenica and the
ktetor Doja in Zemen. Their headdresses are complicated, and the elements they
are made cannot be entirely analyzed. With the absence of one of them, the
meaning of wearing the other would be lost. The cap of the Donja Kamenica
ktetor is without analogies in medieval portraits, and one should probably look
for a connection with the folk tradition of that area. Her headdress and Doje’s
headdress are substantial, basically rich in elements such as earrings, head-
bands, scarves, and hats made of materials unknown to us. All of them are given
in one specific set, elegant and expensive enough. However, it seems more ac-
cessible to the lower aristocratic class, which did not wholly give up the folk
culture present.
Medieval ladies wore crowns on their heads, high and curved or low,
decorated with jewels and pearls, enriched with intricate details or simple in
shape and modest in the material. They also wore wreaths, in the form of hoops
or serrated to allude to crowns, possibly made in one piece or assembled from
tiles. Počelice beginnings were less frequent, perhaps due to the general ap-
plicability in everyday occasions, so they did not correspond to the ceremonial
presentation model. In all these variants of head jewelry, the fabric was used
to cover the head, hair, neck, under the crown and wreath, with a tiara, thrown
behind the back or over the shoulders or falling from the crown. Expensive nets
were also worn, decorated with gold and silver threads on a more delicate fabric
with which the noblewomen covered or shaped their hair. The noblewomen also
wore hats, low, high, fan-wide, decorated with diadems, appliqués, gold em-
broidery, pearls, combined with scarves falling from them or surrounding them.
Earrings, again rich in material and shape, decorated with jewels, pearls, and
filigree, went with this headband as a must. And when some of these elements
were missing, the headdress’s splendour was not diminished but compensated
by emphasizing the other or opening a new segment. The absence of the scarf
allowed shaping the hair into a hairstyle, decorate it with precious details, and
the opportunity to emphasize the unique beauty of a woman.
Numerous written sources have indicated the existence of various ele-
ments of the headdress and the name, which shows the diversity of materi-
als. Some of this has been confirmed by archaeological findings. The ktetor’s
portraits in aristocratic endowments are one of the art source segments, which
demonstrates the previously known and reveals numerous details of the fashion
of arranging women and their headdresses.
Драгана Фрфулановић Шомођи, Милена Савић

(Академија струковних студија Јужна Србија,
Одсек за технолошко уметничке студије, Лесковац)
ОГЛАВЉА ВЛАСТЕЛИНКИ НА КТИТОРСКИМ ПОРТРЕТИМА XIV ВЕКА:
СРБИЈА-БУГАРСКА
Стилска анализа женског оглавља 14. века заснована је на приказима

властелинских портрета подручја централног Балкана, тачније у оквирима
средњовековне српске и бугарске државе, са освртом на форме и облике оглавља
који су били присутни у претходном периоду уз уважавање чињенице да су поменуте
области биле у оквиру византијске културне сфере, те да све облике женског оглавља
треба гледати кроз пројекцију утицаја византијског церемонијала у одевању.
Предмет истраживања су (је) петнаест властелинских ктиторских породичних
композиција у оквиру којих су приказане властелинке са својом децом и најближим
рођакама, као учесницима ктиторског чина. Сачувани примери показују да је титула
властелина значајно утицала на форму ктиторкиног одевања, па и самог оглавља и
елементе декорисања накитом. Властелинке виших титула имале су скупоцена оглавља
која су била својеврсно опонашање инсигнија, уз коришћење богатог накита што је
била илустрација моћи и богатства њихових породица. Насупрот њима, постојале
су и скромније варијанте кроз материјал и декорацију са тенденцијом опонашања
скупоцених облика, али и форме оглавља која су се одликовала комбинацијом текстила

и накита адекватна титули, односно скромнијем друштвеном статусу породице. Код
овог последњег типа, неретко се проналази веза са свечаном народном ношњом жена
поднебља из кога потичу.
Племкиње су носиле круне, венце, почелице и капе - високе или ниске, уз
обавезну мараму испод или преко ових елемената, а неретко су се примењивале
и две мараме за покривање врата. Коса је најчешће била покривена марамом, мада
се у богатим примерима среће и употреба мрежице за косу. Минђуше, као готово
обавезни накит на оглављу властелинке, по свом облику и скупоцености зависиле су
од облика оглавља, али и самог богатства. Најраскошније су биле велике зракасте,
богато украшене бисерима и драгим камењем са коришћењем технике гранулације и
филиграна, неретко, због своје тежине, причвршћене траком која је падала са круне или
дијадеме. У другој, скромнијој варијанти то су биле алке са једном или више јагода, али
ништа мање скромније у техници израде као што потврђују археолошки налази.
Сви ови елементи указују о значају покривања главе код жена и пажњи која
јој је била посвећивана код властелинки, о облицима који су постојали и њиховим
варијететима сходно положају у друштву и богатству. Портрети властелинки, осим
што су неретко доказ о њиховом постојању и историји, представљају ликовну потврду
појединих писаних и археолошких налаза o улепшавању жена. Они су важан извор у
проучавању културног живота средњовековног племства Балкана.
Ιωάννης Σίσιου
(Εφορεία Αρχαιοτήτων Καστοριάς)
Η ΚΑΤΑΛΥΤΙΚΗ ΕΠΙΡΡΟΗ ΤΟΥ ΖΩΓΡΑΦΙΚΟΥ ΣΥΝΟΛΟΥ

ΤΩΝ ΑΓΙΩΝ ΑΝΑΡΓΥΡΩΝ ΣΤΗ ΔΗΜΙΟΥΡΓΙΑ
ΤΗΣ ΚΑΣΤΟΡΙΑΝΗΣ ΣΧΟΛΗΣ
Apstrakt: Στη μελέτη τονίζεται ότι ο κτήτορας των Αγίων Αναργύρων

διέθετε εξαιρετική θεολογική μόρφωση, η οποία τον βοήθησε να παρουσιάσει
με τον καλύτερο δυνατό τρόπο πρώτα απ’ όλα τους δύο κύκλους του Βίου,
των αγίων Αναργύρων και του αγίου Γεωργίου στα πλευρικά κλίτη και
μετά να αποκαταστήσει την ενότητα των θεμάτων μεταξύ τους στον άξονα
Ανατολή–Δύση με κύριο μέλημα να προβάλει στον χώρο του ιερού βήματος
την ευχαριστιακή θυσία, η οποία προσφέρεται στην αδιαίρετη Αγία Τριάδα.
Οι βαθύτερες προθέσεις και επιθυμίες του φανερώνονται στα ποιοτικά
χαρακτηριστικά των παραστάσεων, όπου διαφαίνεται και ο τεράστιος κόπος
που κατέβαλε ώστε οι καινοτόμες αντιλήψεις να εναρμονιστούν με την
εισαγωγή νέων θεμάτων στο πρόγραμμα.
Λέξεις κλειδιά: Θεόδωρος Λημνιώτης, Άγιοι Ανάργυροι, καστοριανή
σχολή.
Στις έρευνες μας, που προηγήθηκαν και αφορούσαν στο δεύτερο στρώμα
ζωγραφικής του ναού, έγινε περισσότερο αντιληπτός ο ρόλος του Θεόδωρου
Λημνιώτη, τόσο στη συνολική σύλληψη του εικονογραφικού προγράμματος,
όσο και στην επιλογή των καλλιτεχνών που κλήθηκαν να φέρουν σε πέρας
την διακόσμηση1. Στις μελέτες διαπιστώθηκε ότι ο κτήτορας των Αγίων
Αναργύρων διέθετε εξαιρετική θεολογική μόρφωση, η οποία τον βοήθησε να
παρουσιάσει με τον καλύτερο δυνατό τρόπο πρώτα απ’ όλα τους δύο κύκλους
του Βίου, των αγίων Αναργύρων και του αγίου Γεωργίου στα πλευρικά κλίτη
και μετά να αποκαταστήσει την ενότητα των θεμάτων μεταξύ τους στον άξονα
1 Οι έρευνες δημοσιεύτηκαν σε τρείς διαδοχικές μελέτες, ήτοι: Ι. Σίσιου, Το επί-

γραμμα του Θεόδωρου Λημνιώτη στο νάρθηκα των Αγίων Αναργύρων: ένα λόγιο σχόλιο περί
χρόνου και τριμερούς ψυχής, Niš & Byzantium XII, Niš 2014, 285-298; idem, Ο άγιος Γε-
ώργιος προστάτης του Θεόδωρου Λημνιώτη, Niš & Byzantium XVII, Niš 2019, 317-340;
idem, Οι άγιοι Ανάργυροι στο εικονογραφικό πρόγραμμα του Θεόδωρου Λημνιώτη, Niš &
Byzantium XVIII, Niš 2020, 381-410, όπου παρατίθεται και όλη η βιβλιογραφία που αφορά
στο ναό των Αγίων Αναργύρων.
132 Ιωάννης Σίσιου
Ανατολή–Δύση με κύριο μέλημα να προβάλει στον χώρο του ιερού βήματος

την ευχαριστιακή θυσία, η οποία προσφέρεται στην αδιαίρετη Αγία Τριάδα2.
Οι βαθύτερες προθέσεις και επιθυμίες του φανερώνονται στα ποιοτικά
χαρακτηριστικά των παραστάσεων, όπου διαφαίνεται και ο τεράστιος κόπος που
κατέβαλε ώστε οι καινοτόμες αντιλήψεις να εναρμονιστούν με την εισαγωγή
νέων θεμάτων στο πρόγραμμα. Η αποτύπωση των νέων ιδεών τεκμηριώνουν
από πολλές πλευρές και την στενή σχέση με την Κωνσταντινούπολη απ’ όπου
εκπορεύονται προς την περιφέρεια μετά το τέλος των δογματικών συγκρούσεων
για το ενανθρωπισμένο πρόσωπο του Χριστού3. Δεν ήταν όμως μόνο αυτή η
έγνοια του. Έφερε από την πρωτεύουσα χαρισματικούς καλλιτέχνες για να
μετατρέψουν σε εικόνες αυτές τις σκέψεις. Κατά πως δείχνουν τα υπάρχοντα
στοιχεία εντός του ναού, τα έκανε όλα μόνος του και γι’ αυτό μιλάει σε πρώτο
πρόσωπο στις επιγραφές του νάρθηκα και του ναού με μια συγκλονιστική
κατάθεση ψυχής.
Οι τοιχογραφίες των Αγίων Αναργύρων δεν έχουν συντηρηθεί ακόμη και
αυτός είναι ο λόγος που δεν εκπονήθηκε μια ολοκληρωμένη μονογραφία για
το σύνολο του εικαστικού έργου. Οι περισσότερες τοποθετήσεις για την τέχνη
του είχαν γενικό χαρακτήρα και κινήθηκαν στα πλαίσια των συγκρίσεων με άλ-
λες δημιουργίες της ίδιας χρονικής περιόδου, ώστε ν’ αποκαλυφθούν οι δρόμοι
διάδοσης της τέχνης. Τις απόψεις που είδαν το φώς της δημοσιότητας αμέσως
μετά την συντήρηση του Kurbinovo (1958), τις συγκέντρωσε ο Ц.Грозданов4
σ’ ένα ιστοριογραφικό πόνημα, το οποίο βοήθησε και τον ίδιο στη συνέχεια
στην αποτίμηση με μεγαλύτερη πληρότητα κυρίως της ζωγραφικής του Αγίου
Γεωργίου στο Kurbinovo. Η σχέση ανάμεσα στα δύο ζωγραφικά σύνολα δεν
έχει αποσαφηνιστεί πλήρως. Ένα είναι το σίγουρο ότι κάποιοι καλλιτέχνες του
συνεργείου της Καστοριάς ολοκλήρωσαν και την διακόσμηση του μνημείου
των Πρεσπών. Υπ’ αυτή την έννοια θα πρέπει να διερευνηθεί οπωσδήποτε και η
χρονική απόσταση που χωρίζει τα δύο σύνολα άρα και η ενδεχόμενη στιλιστική
αλλαγή. Είναι διαφορετικό το γεγονός αυτή να κυμαίνεται στη μία δεκαετία
και διαφορετικό στις δύο. Τί ακριβώς συνέβη από το 1170 έως το 1191 που
είναι χρονολογημένο το έργο στο Kurbinovo; Πού απασχολήθηκαν οι καλλι-
τέχνες ενδιάμεσα, εάν παρέμειναν στην Καστοριά, που είναι και το πιο σίγου-
ρο; Ειπώθηκαν υπερβολές για το πώς στέκεται το τοιχογραφημένο σύνολο της
Καστοριάς απέναντι σ’ αυτό των Πρεσπών. Έτσι μερικοί ερευνητές θεώρησαν
ότι είναι ένα μεταγενέστερο πισωγύρισμα που αντιπαρατίθεται με την επιστρο-
φή στον κλασικισμό και κάποιοι άλλοι ότι είναι μια κανονική αντιγραφή. Εμείς
θα πούμε ότι ως πρόδρομη δημιουργία είναι φυσικό να επιδεικνύει κάποιες
τεχνοτροπικές διαφοροποιήσεις, ενώ συγχρόνως συνομιλεί και με άλλα έργα
που υπήρχαν στην Καστοριά, όπως οι τοιχογραφίες του Αγίου Νικολάου του
2 Η Αγία Τριάδα είναι παρούσα στο νάρθηκα με τον παλαιό τύπο (Φιλοξενία του
Αβραάμ), ενώ στον ανατολικό τοίχο αφήνεται να εννοηθεί με τα τρία πρόσωπα του Χριστού
(Εμμανουήλ-Παλαιός των Ημερών –Παντοκράτωρ) και την Ετοιμασία του Θρόνου.
3 Г. Бабић, Христолошке распре у XII веку и појава нових сцена у апсидалном
декору византијских цркава, ЗЛУМС 2, Нови Сад 1966, 9-29.
4 Ц. Грозданов, Курбиново, Скопје 2006, 21-54.
Κανίτζη (μέσα 12ου αι.). Ωστόσο για να πλησιάσουμε προς ένα ασφαλές συμπέ-
ρασμα πρέπει να παραδεχτούμε ότι στο πέρασμα του χρόνου κάποια μνημεία
καταστράφηκαν και διέρρηξαν κατ’ αυτό τον τρόπο την ενότητα της συνέχειας.
Στην αναζήτηση της καταγωγής των καλλιτεχνών αξίζει να σταθούμε
στις επισημάνσεις που έγιναν από παλιά για την συγγένεια των δύο μνημείων
με κάποια μνημεία στην Κύπρο. Ο A.Grabar κόντεψε να πιστέψει ότι η αναλο-
γία με την ζωγραφική της Αρακιώτισσας (1192) είναι τόσο μεγάλη που είναι πι-
θανόν στο νησί του Αιγαίου να εργάστηκαν καλλιτέχνες από την Μακεδονία5.
Δεν απέχει από την αλήθεια αυτός ο ισχυρισμός αν δεχτούμε και την κοινή
καταγωγή των ζωγράφων από την Κωνσταντινούπολη. Για τον ίδιο μελετη-
τή αυτή η ζωγραφική είναι η μπαροκική έκδοση του Nerezi που ακολούθησε
τον δρόμο της φόρμας και της γραμμικότητας, στοιχεία που συγκρότησαν τον
μανιερισμό της εποχής των Κομνηνών6. Λίγο αργότερα ο Grabar επαναφέρει
ξανά το ερώτημα για τις σχέσεις της Μακεδονίας και της Κύπρου, γράφοντας
ότι το Κουρμπίνοβο είναι η μπαροκική ερμηνεία της ώριμης τέχνης του Nerezi.
Την σχέση ανάμεσα στο Nerezi, το Kurbinovo και την Καστοριά την εξηγεί
μέσω της ύπαρξης εργαστηρίων, τα οποία θεωρεί ότι δραστηριοποιήθηκαν στη
δυτική Μακεδονία. Το πιο σημαντικό όμως το αφήνει για το τέλος λέγοντας ότι
η σωζόμενη μνημειακή παρακαταθήκη, πιστοποιεί την ύπαρξη περιφερειακής
σχολής στη Μακεδονία στο δεύτερο μισό του 12ου αιώνα και ότι η εδραίωση
της συνδέεται με την διεύρυνση του κύκλου των παραγγελιοδόχων, ανεξάρτητα
δηλαδή από τις ηγεμονικές κτητορικές δραστηριότητες. Ορθώς σημειώνει ότι
ξεκινώντας από τον 12ο αιώνα η ανάληψη χορηγίας εξαπλώθηκε και σε άλλα
στρώματα του πληθυσμού, που βοήθησαν να εμφανιστεί μια τέχνη γαλουχημέ-
νη με τοπικά γνωρίσματα. Επανειλημμένα τονίζει τις ομοιότητες με την Κύπρο
κι αυτή τη φορά γράφει ότι η συγγένεια μπορεί να εξηγηθεί μέσω της εξάρτη-
σης από την ίδια παράδοση7.
Στα πλαίσια της ανάδειξης της κλίμακας των αξιών των δύο μνημείων της
Καστοριάς και των Πρεσπών, παρουσιάζει εξαιρετικό ενδιαφέρον η σημείωση
του Μ. Χατζηδάκη στο βιβλίο που εξέδωσε μαζί με τον Grabar, και στην οποία
λέει ότι πρόκειται για έργα με ποιότητα που έχουν αντιστοιχία σε έργα των
καλλιτεχνών της Κωνσταντινούπολης, ενώ παράλληλα εκφράζει την αντίθεση
του σε ορισμένες εκτιμήσεις που τα θεωρούν επαρχιακές δημιουργίες 8. Στην
ίδια κατεύθυνση θεωρούμε ότι κινείται και η L.Handermann-Misguish ως συ-
ντάκτρια αρκετών μελετών με σημαντική συνεισφορά στην ανάλυση των δεδο-
μένων της ζωγραφικής του δεύτερου μισού του 12ου αιώνα. Στο πρώτο κείμενο
που δημοσιεύει αναλύει τους λόγους για τους οποίους θεωρεί ότι το Kurbinovo
αποτελεί μια από τις κορυφαίες στιγμές του βυζαντινού μανιερισμού9. Μετά
5 A. Grabar, Byzance (ed. Albin Michel), Paris 1963, 118.

6 Ο.π. 120-121.
7 A. Grabar, Srednjovekovna umetnost istočne Evrope, Novi Sad 1969, 52-53.
8 M. Chatzidakis, A. Grabar, La peinture byzantine et du haut moyen age, Paris
1965, 28.
9 L. Hadermann-Misguisch, Tendances expressives et recherchés ornamentales dans
la peinture byzantine de la seconde moitie du XIIe siècle, Byzantion, T.XXXV f. 2, Bruxelles
1965, 430-448.
τον Άγιο Παντελεήμονα στο Nerezi10 (1164) που είναι το μνημείο οδηγός της
αριστοκρατικής έκφρασης και την ίδια στιγμή το κλασικό παράδειγμα, στη ζω-
γραφική του τέλους του 12ου αιώνα, διαπιστώνει ότι εκδηλώνονται δύο τάσεις:
η πρώτη εκφραστική και νευρική, και η δεύτερη γεμάτη διακοσμητικά στοιχεία
τα οποία υπερβαίνουν την εκφραστικότητα. Επικεφαλής της πρώτης εικαστι-
κής τάσης είναι το Kurbinovo και της δεύτερης η Παναγία του Άρακος (1192)
στα Λαγουδερά της Κύπρου. Επιπλέον σημειώνει ότι στο Kurbinovo η εκφρα-
στικότητα εντοπίζεται στην ίδια την γραμμή, η οποία τονίζεται με την κίνηση
των σωμάτων και των ενδυμάτων. Την τέχνη στο Monreale (1180-1190) την
θεωρεί ότι είναι μια συνέχεια του ήρεμου κλασικισμού, κοντινού στο Nerezi11.
Ακολούθως παρατηρεί αρκετά καινοφανή εικονογραφικά στοιχεία σε παραστά-
σεις όπως: η Ανάληψη, η Μεταμόρφωση, η Κάθοδος στον Άδη, η Κοίμηση της
Θεοτόκου. Μερικά από αυτά υπάρχουν και στην Καστοριά, το φώς της δόξας
στην Ανάληψη και την Μεταμόρφωση για παράδειγμα. Εν κατακλείδι οδηγείται
στο συμπέρασμα ότι ο βασικός ζωγράφος που είναι ιδιοφυής, είναι ο υπεύθυνος
για τις καινοτομίες που έρχονται στο προσκήνιο μέσω της Θεοφάνειας και της
Θείας Λειτουργίας και θα παραμείνουν για να εμπνέουν και τις επόμενες γενιές.
Για άλλη μια φορά επανέρχεται στο θέμα της Θεοφάνειας, η οποία βρίσκεται
στον δυτικό τοίχο πάνω από την Κοίμηση της Θεοτόκου. Ταυτίζει τα υπολείμ-
ματα των δύο αρχαγγέλων Γαβριήλ και Μιχαήλ στο δυτικό τμήμα στο ύψος
των προφητών. Αυτές οι δύο μορφές συνδέονται με την εμφάνιση του Χριστού
Παλαιού των Ημερών σε δόξα, που συνοδεύεται από τις ουράνιες δυνάμεις,
όταν οι αρχάγγελοι έχουν βασιλική ενδυμασία. Αυτή την σκηνή την συνδέει
με λειτουργικό χαρακτήρα και εμβαθύνει περισσότερο στην μονογραφία του
μνημείου12. Σημαντική είναι και η μορφή της αγίας Μαρίνας που σκοτώνει τον
διάβολο στη νότια είσοδο. Πρόκειται για τις παλαιότερες παραστάσεις μαζί
μ αυτή των Αγίων Αναργύρων που εικονίζεται στον δυτικό τοίχο του νάρθη-
κα13. Σήμερα είναι γνωστό ότι υπήρξε και παλαιότερη παράσταση της αγίας
10 Για τις τοιχογραφίες στο Nerezi βλ. F. Mesesnel, Најстарији слој фресака у
Нерезима, Гласник скопског научног друштва VII.VIII, (1930), 119-133; М. Рајковић,
Трагом једног византијског сликара, ЗРВИ 3 Београд (1955), 195-206; С. Радојчић,
Фреске Нереза, Београд 1962; П. Миљковић-Пепек, Нерези, Београд 1966; В.Ј. Ђурић,
Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 13-14; M. Chatzidakis, Μεσοβυζαντι-
νή τέχνη 1071-1204, ΙΕΕ, vol. IX, 1980, 404; D. Mouriki, Stylistic Trends in Monumen-
tal Painting of Greece During the Eleventh and Twelfth Centuries, DOP 34-35 (1980/81),
106-107; Ε.Ν. Tsigaridas, Οι τοιχογραφίες της μονής Λατόμου Θεσσαλονίκης και η βυζαντινή
ζωγραφική του 12ου αιώνα, Θεσσαλονίκη 1986, 53-57; D.T. Rice, S. Radojcic, Jugoslavija-
srednjevekovne freske, UNESCO, Paris 1955; A.P. Kazhdan, H. Maguire, Hagiographical
Texts as Sources on Art, DOP 45 (1991), 3; H. Belting, Likeness and Presence. A History
of the Image before the Era of Art, Chicago and London 1994, 240-241; I. Sinkević, The
Church of St. Panteleimon at Nerezi. Architecture, Programme, Patronage, Wiesbaden 2000;
Bardžieva-Trajkovska 2004; Η ίδια, New Elements of the Painted Program in the Nathex at
Nerezi, Zograf 29 (2002-2003), 34-46.
11 Ο.π., 446-448.
12 L. Hadermann - Misguisch, La Grande Theophanie de Saint Georges de Kurbi-
novo et le décor du register des prophetes, Recueil des travaux (1967-1974), Tome VI-VII,
Musee d’archeologie de Macedoine, Melanges Dimče Koco, Skopje 1975, 285-295.
13 L. Hadermann-Misguisch, Contribution a l’etude iconographique de Marina as-
Μαρίνας που βρέθηκε στο ναό του αγίου Μερκουρίου στην Κέρκυρα (1074-
1075). Ανατρέχοντας στις μελέτες για το ίδιο θέμα της J.Lafontaine-Dosoghe
αποκαλύπτονται οι εικονογραφικές βάσεις για την παρακολούθηση της λατρεί-
ας της αγίας Μαρίνας στη δυτική Μακεδονία και την Ήπειρο14. Στη μονογρα-
φία της Handermann-Misguish γίνεται ολοκληρωμένη εικονογραφική, τεχνο-
τροπική ανάλυση και σύγκριση με την ζωγραφική των Αγίων Αναργύρων. Από
την εισαγωγή τοποθετείται η ζωγραφική σε σύνδεση με τα ιστορικά γεγονότα
και τις εξελίξεις στον 12ο αιώνα. Το μεγαλύτερο τμήμα της θεματολογίας κινεί-
ται στις εικονογραφικές καινοτομίες. Στην Κοίμηση ο Χριστός εμφανίζεται σε
δόξα περιβαλλόμενος από ουράνιες δυνάμεις15. Στην αψίδα η Παναγία κρατά
τον Χριστό που εικονίζεται σε προφίλ γεγονός που θα συνεχιστεί και στον 13ο
αιώνα. Η συγγραφέας αναγνωρίζει λύσεις που επαναλαμβάνονται την εποχή
των Παλαιολόγων. Ανάμεσα στους πατέρες που συλλειτουργούν εμφανίζεται ο
Μελιζόμενος. Στην Καστοριά υπάρχουν μόνο τα Τίμια Δώρα πάνω στην Αγία
Τράπεζα που σκεπάζεται με ένα πλούσια διακοσμημένο ύφασμα και ως πρόδρο-
μος τύπος είναι σαν να δημιουργεί θέση για να κατέβει ο Χριστός Εμμανουήλ
από την αψίδα. Στις Πρέσπες απεικονίζεται η πολύ σπάνια παράσταση του δι-
αλόγου της Μαρίας και της Ελισάβετ και στην Καστοριά ο Ευαγγελισμός παρά
τω φρέαρ. Το αποκλειστικό φαινόμενο της ουράνιας θάλασσας στην Ανάληψη
που συνδέεται με τα κείμενα των προφητών και ιδιαίτερα του Οράματος του
Ζαχαρία που διαβάζεται στην Λειτουργία της συγκεκριμένης γιορτής . Για τον
Χριστό Παλαιό των Ημερών ανάμεσα στις ουράνιες δυνάμεις η Handermann-
Misguish θεωρεί ότι εμπνέεται από την Λειτουργία και την σκηνή την ονομα-
τίζει ως Θεοφάνεια16. Η συνολική συνεισφορά του συγκεκριμένου ζωγραφικού
συνόλου στην εικονογραφία του 12ου αιώνα εκτιμάται σε ύψιστο βαθμό γιατί
αντανακλάται στις μεταγενέστερες λύσεις γνωστές στον 13ο και 14ο αιώνα17.
Δεν είναι πλεονασμός να πούμε ότι όλα αυτά ισχύουν και για το εικαστι-
κό σύνολο των Αγίων Αναργύρων, όπου το πρόγραμμα είναι πολύ πιο πλού-
σιο και φέρει την σφραγίδα του Θεόδωρου Λημνιώτη. Από την άλλη πλευρά
θα πρέπει να τονίσουμε ότι η λεγόμενη Θεοφάνεια κατά την άποψη μας είναι
η υπόμνηση της αδιαίρετης Αγίας Τριάδας, στην οποία μέσω της λειτουργίας
προσφέρεται η θυσία του σαρκωμένου Χριστού στον σταυρό. Στο ιερό βήμα
του ναού της Καστοριάς υλοποιούνται οι αποφάσεις της συνόδου του 1156,
τις οποίες φαίνεται να γνωρίζει καλά ο Λημνιώτης. Αργότερα εισάγονται ορι-
σμένες καινοτομίες στο Kurbinovo που συμπληρώνουν κατά κάποιο τρόπο με
απαντήσεις την αρχική σύλληψη.
sommant le demon, Annuaire de l’ Institut de Philologie et d’Histoire orientales et slaves,

XX, 1968-1972, 266-271.
14 P.L. Vocotopoulos, Fresques du XIe siècle a Corfou, C.A. XXI, Paris 1971, 161-
162; J. Lafontaine-Dosoghe, Un theme iconographie peu connu: Marina assomant Belze-
buth, Byzantion XXXII, fl, Bruxelles 1962, 251-259; Г. Суботић, Свети Контснтин и
Јелена у Охриду, Београд 1971, 53-54.
15 L. Hadermann-Misguisch, Kurbinovo. Les fresques de Saint Georges et la peinture
byzantine du XIIe siècle, Bruxelles 1975, 289.
16 Ο.π., 290-292.
17 Ο.π., 293.
Στην τεχνοτροπική ανάλυση η Handermann-Misguish θέτει το ερώτημα

των ζωγράφων. Χωρίς παλινωδίες συμπεραίνει ότι στο Kurbinovo κυριαρχεί
ένας μεγάλος καλλιτέχνης, ο οποίος εμπνεύστηκε ολόκληρη την διακόσμηση.
Το στιλ στο Κουρμπίνοβο είναι το δικό του στιλ18. Αυτός ζωγράφισε τον ανα-
τολικό τοίχο και τις περισσότερες παραστάσεις όπως η συνάντηση της Μαρίας
με την Ελισάβετ, η Υπαπαντή, οι Μυροφόρες στον τάφο, η Κάθοδος στον Άδη,
ο Χριστός Ειρήνη. Ο συνεργάτης του μεγάλου καλλιτέχνη ορίζεται ως ο ζω-
γράφος της Κοίμησης της Θεοτόκου. Ισχυρίζεται ότι υπήρχε και ένας νέος βοη-
θός, ο οποίος ασχολήθηκε μόνο με τα διακοσμητικά στοιχεία. Σύμφωνα με την
συγγραφέα παραμένει σε ισχύ η εκτίμηση ότι είναι έργο μιας προσωπικότητας
που είχε ένα ξεχωριστό όραμα για τις εκφραστικές δυνατότητες της εποχής του.
Τέλος μετά από τις συγκρίσεις με το έργο των Αναργύρων εξάγεται το συμπέ-
ρασμα ότι δεν πρόκειται για επαρχιώτικη και τοπική δημιουργία.
Η καλλιτεχνική ένταξη της ζωγραφικής των Αγίων Αναργύρων στον
καμβά της πολιτισμικής κληρονομιάς της πόλης, θα δώσει την μεγάλη ώθηση
στα πολιτιστικά πράγματα της Καστοριάς, μετά τα μέσα του 12ου αιώνα, με
την άφιξη και εγκατάσταση ορισμένων χαρισματικών καλλιτεχνών, προερχο-
μένων από την πρωτεύουσα του Βυζαντίου και υπευθύνων για την τοιχογρά-
φηση πρώτα του ναού του Αγίου Νικολάου του Κασνίτζη και μετά των Αγίων
Αναργύρων19. Οι στιλιστικές διαφορές μεταξύ τους έχουν να κάνουν με διαφο-
ρετικές προσωπικότητες καλλιτεχνών, που δεν βλέπουν με τον ίδιο τρόπο την
πραγματικότητα των ιερών γεγονότων. Έτσι δεν μας πείθει η διατύπωση περί
συνύπαρξης δύο ροπών στην τέχνη και θα συμφωνήσουμε με τον Κ.Βαφειάδη20
ότι το αυξημένο ενδιαφέρον για την κίνηση συνδέεται με την στροφή προς τον
κόσμο. Στο ναό των Αγίων Αναργύρων συνυπάρχουν τρείς ζωγράφοι με διαφο-
ρετικά χαρακτηριστικά, που δεν έχουν κοινές αναζητήσεις. Αυτός που ιστορεί
τον Ευαγγελισμό και τους δύο αρχαγγέλους Γαβριήλ και Μιχαήλ, που παρα-
στέκουν την Ετοιμασία του θρόνου δεν είναι ταλαντούχος ούτε στην εκτέλεση
του σχεδίου, ούτε και στην μορφοποίηση. Καθόλου τυχαίο που ανέλαβε να
διακοσμήσει την τρίτη και τέταρτη ζώνη του κυρίως ναού, επιφάνειες αρκετά
απόμακρες από τα μάτια των πιστών.
Η ουσιαστική αποτίμηση της ακτινοβολίας και της διεισδυτικής επιρροής
των δύο αυτών ζωγραφικών συνόλων δεν έχει ακόμη ολοκληρωθεί. Στις παλαι-
ότερες έρευνες αναζητήθηκαν μόνο τα πρόσωπα τα οποία διατύπωσαν αυτή
την πρωτόγνωρη για την εποχή εικαστική γλώσσα και έγιναν οι συγκρίσεις με
απομακρυσμένα έργα λόγω του εντοπισμού κάποιων συγγενικών τεχνοτροπι-
κών χαρακτηριστικών. Το φαινόμενο όμως της εμφάνισης μιας τέτοιας ομάδας
καλλιτεχνών σε μια τόσο σημαντική πόλη, που υπάγεται εκκλησιαστικά στην
αρχιεπισκοπή Αχρίδας, δεν μπορεί να εξηγηθεί μόνο μέσα από την ανάλυση
της προσωπικότητας ενός παραγγελιοδόχου και τις οικονομικές του δυνατότη-
τες ή μέσα από την προβολή των αρετών ενός ζωγράφου. Έχει να κάνει με ένα
18 Ο.π.,551-562.
19 Για την προέλευση των καλλιτεχνών από την Κωνσταντινούπολη, βλ. Грозданов,
Курбиново, 44-50, Την ίδια άποψη έχει και ο Г. Суботић, Костурска школа, Наслеђе и
образовање домаћих радионица, Глас САНУ 384, Београд 1998, 115.
20 Κ. Βαφειάδης, Ύστερη βυζαντινή ζωγραφική-Χώρος και μορφή στην τέχνη της Κων-
σταντινουπόλεως 1150-1450, Αθήνα 2015, 86-87.
συλλογικό αίτημα, το οποίο τροφοδοτήθηκε από τις ίδιες τις πολιτικές εξελί-
ξεις στη βυζαντινή περιφέρεια και το οποίο κλήθηκαν να υπερασπιστούν και
να υλοποιήσουν οι συγκεκριμένοι δημιουργοί. Τα ίδια τα μνημεία, μας δίνουν
πολύτιμες πληροφορίες για το κυοφορούμενο αίτημα, που δεν είναι εντελώς
καινούριο, αλλά βασίζεται στην κληρονομιά που άφησαν πνευματικοί άνθρω-
ποι, που βρέθηκαν στην κεφαλή της εκκλησίας της Αχρίδας. Τα πρώτα δείγματα
μιας αισθητής αλλαγής στη δημιουργική διαδικασία εμφανίζονται στον Άγιο
Παντελεήμονα του Nerezi και τον Άγιο Νικόλαο του Κασνίτζη, όπου η δια-
φορετικότητα εκφράζεται μέσω κάποιων θεμάτων που συγκροτούν το πλαίσιο
διαμόρφωσης της ορθόδοξης πανοπλίας. Ανεξάρτητα από το γεγονός ότι βρι-
σκόμαστε στον ίδιο βυζαντινό πολιτισμό, η αγωνία υπεράσπισης ενός συστή-
ματος αξιών, οδηγεί στην ανάγκη μεταφοράς των ιδεών γύρω από το πρόσωπο
του Χριστού, στην εικονογράφηση των διαφορετικών τύπων του. Η ζωγραφική
γίνεται το μέσο της κοινωνίας για τη μεταποίηση αυτών των ιδεών και την
πρόταση ταυτότητας.
Σε μια γενική μορφή τα στοιχεία αυτού του συστήματος αξιών, υπάρχουν
στο έργο του Θεοφύλακτου Αχρίδας. Στη δική του θεωρητική επεξεργασία προ-
βάλλεται ένα ανθρωπολογικό πρότυπο, το οποίο έρχεται να υπερασπιστεί ξανά
την τριαδικότητα και τον εσταυρωμένο Χριστό, σε μια χρονική συγκυρία κατά
την οποία εμφανίζονται τάσεις αμφισβήτησής του. Ο γραφικός χαρακτήρας
των καλλιτεχνών της Καστοριάς του δεύτερου μισού του 12ου αιώνα, αναβα-
πτίζεται και καθιερώνεται μέσω αυτού του προτύπου και κτίζει μια παράδοση
με συγκεκριμένη ταυτότητα. Το πέρασμα δηλαδή από τον «δούλο του Θεού
Κωνσταντίνο» των Αγίων Αναργύρων, στον «οικτρό ικέτη κακεργάτη» Νικηφόρο
Κασνίτζη, ένα πρόσωπο που φροντίζει στη θέση του φόβου να αντιπροτείνει
την αγαπητική σχέση και την φιλία με τον Θεό. Αυτό βέβαια δεν σημαίνει ότι
παρόμοια πρότυπα δεν τα είχαν επεξεργαστεί στο παρελθόν με διαφορετικό
τρόπο άλλες γενιές μαστόρων. Η γενιά όμως αυτή ενσωματώνει στοιχεία δικής
της επινόησης, τα οποία πηγάζουν από την αναζήτηση προσωπικής ταυτότητας
και υπ’ αυτή την έννοια πετυχαίνει να απελευθερώσει τις φυσιογνωμίες από
το σχεδιαστικό δίχτυ, που στεκόταν εμπόδιο στην απόδοση της πλαστικότη-
τας, δίνοντας συγχρόνως μια νέα πνοή και ζωντάνια στα πρόσωπα. Το τελικό
επίτευγμα λειτουργεί σ ένα θερμό περιβάλλον με χαμηλό φωτισμό, φωτεινά
χρώματα και έντονη συναισθηματική επιβάρυνση, προκειμένου να διακονήσει
το συγκεκριμένο ανθρωπολογικό πρότυπο. Αυτό σημαίνει ότι η ανθρώπινη
δημιουργία μέσα από ένα πλήθος δεξιοτήτων και διανοητικής ανάλυσης γίνεται
ο φορέας του προτύπου. Το πρότυπο είναι το κεντρικό στοιχείο σε κάθε καλ-
λιτεχνική τεχνική και εμπεριέχεται στην λέξη παράδοση, για να γίνει στοιχείο
της προσωπικής ταυτότητας και με αυτόν τον τρόπο να δεθεί με την πολιτισμι-
κή-συλλογική ταυτότητα21. Η ζωγραφική μπορεί να είναι παράδοση. Η παρά-
δοση μπορεί να είναι ζωγραφική. Έχει επικρατήσει να ονομάζουμε «παράδοση»
μόνο τα υπολείμματα μιας μαστορικής η οποία έχει χάσει τους μαστόρους της.
Αλλά αυτό είναι απλώς η νεκρή παράδοση. Εδώ μιλάμε για ζωντανή παράδοση,
δηλαδή για τον φυσικό μηχανισμό της ανθρώπινης δημιουργίας, της οποίας
21 Θ. Ζιάκκας, Προβλήματα προσωποκεντρικής παράδοσης, Περιοδικό Άρδην, τ. 9,
Αθήνα 2010; Ι. Ζηζιούλας, Ελληνισμός και χριστιανισμός, η συνάντηση των δύο κόσμων,
Ιστορία του Ελληνικού Έθνους, τ. ΣΤ, Εκδοτική Αθηνών.
ηγετικό πρότυπο είναι το πρόσωπο, το πρόσωπο, το οποίο ειδικά αυτή την

περίοδο ακτινοβολεί και συγχρόνως αποπέμπεται και τελικά είναι αναγκασμέ-
νο να καταφεύγει στην έρημο προκειμένου να υπερασπιστεί την σταυρική του
παράδοση. Το παράδειγμα των aγίων Κυρίλλου και Μεθοδίου και των μαθητών
τους, είναι πάντα επίκαιρο, προβάλλεται ως κυρίαρχο πρότυπο και ευδοκιμεί
μέσα απ’ αυτή την αντίφαση. Δύο προκαθήμενοι της εκκλησίας της Αχρίδας, ο
Θεοφύλακτος και ο Χωματηνός με τα συγγράμματά τους διέσωσαν μοναδικά
στοιχεία για τον τρόπο του βίου, τα οποία αξιοποιήθηκαν διδακτικά στη ζωγρα-
φική παράδοση και συγκεκριμένα στις διακοσμήσεις του Αγίου Γεωργίου στο
Κουρμπίνοβο και των Αγίων Αναργύρων στην Καστοριά. Ωστόσο σε συνθήκες
κρίσης και πολιτειακού δεσποτισμού, όπως είναι αυτές του δεύτερου μισού του
12ου αιώνα, το ανθρωπολογικό ιδανικό τείνει να συγκροτηθεί μέσω του παρα-
δείγματος της θέωσης ορισμένων τοπικών αγίων, όπως είναι οι άγιοι Κύριλλος,
Μεθόδιος και Κλήμης Αχρίδας.
Ο ευαγγελισμός της σωτηρίας ως μετοχής στο εκκλησιαστικό απήχημα
του Τριαδικού τρόπου της ύπαρξης22, επιχειρείται να μετατραπεί από τους μά-
στορες της Καστοριάς σε εικονισμό της σχέσης του Χριστού με την Εκκλησία.
Στους δύο συγκεκριμένους ναούς άπλωσαν ένα πολύχρωμο δίχτυ με χοντρά
περιγράμματα και λεπτούς αραχνοΰφαντους ιστούς δημιουργώντας μια ζωγρα-
φική επιφάνεια πάνω στην οποία τοποθέτησαν τα πρόσωπα των σκηνών. Στη
γραμμή ανέθεσαν την αποστολή της περιγραφής των μαλλιών, των γενιών και
των φρυδιών, με τη μορφή παράλληλων λευκών δεματιών. Στα σημεία που
επιθυμούσαν να υπάρχουν φωτεινές αναλαμπές και να καλύπτουν με αυτές τα
τονισμένα μέρη της φυσιογνωμίας, τις γραμμές τις μετατρέπουν σε στρογγυλά
λευκά στίγματα. Με τη συνδρομή μιας άλλης ομάδας κόκκινων ιστών τονί-
ζουν τα σαρκώματα, ενώ την πιο συναρπαστική τους επινόηση την κρατούν
για την απόδοση των ενδυμασιών και μέσω αυτών των αέρινων και χορευτι-
κών κινήσεων των σωμάτων. Στα θετικά τους επιτεύγματα προστίθεται και η
πετυχημένη συναναστροφή της γραμμής με τους ιδιαίτερα εκφραστικούς χρω-
ματικούς τόνους και μέσω αυτής της διαδικασίας η αναβάθμιση του ρόλου της
σε βασικότατο μέσο της τέχνης τους. Για την προβολή της πλαστικότητας των
μορφών, δεν εφαρμόζονται η τονική επεξεργασία και τα ομαλά περάσματα από
το ανοιχτό στο σκούρο και το αντίθετο, αλλά γίνεται μορφοποίηση με τη χρήση
γραμμών ή στιγμάτων διαφορετικών χρωμάτων. Τέλος, προκειμένου να περι-
γραφεί το απερίγραπτο, επιλέγεται ένας φανταστικός χρωματισμός, ο οποίος
αφαιρεί από τα πρόσωπα την φυσικότητα του δέρματος. Το πλούσιο όραμα
ασφαλώς συνδέεται με τις ιδέες των τοπικών αξιωματούχων, που προχώρησαν
στη συγκεκριμένη παραγγελία εισάγοντας σε ορισμένες συνθέσεις νεωτερι-
σμούς που ενισχύουν την εκτίμησή μας για το κτίσιμο ξεχωριστής παράδοσης.
Η πορεία προς τη θέωση καταδεικνύεται με σημαντικά σημεία στάσης στον ναό
που αφορούν στην απόδοση τιμής στο πρότυπο, που είναι ο Εσταυρωμένος και
ο Τριαδικός τρόπος ύπαρξης.
Στην Καστοριά ο ευαγγελισμός της σωτηρίας ξεκινάει από τον νάρθηκα
με την Ανάληψη, στην οποία ο Θεόδωρος Λημνιώτης τοποθετεί επεξηγημα-
22 Χ. Γιανναράς, Ενάντια στη θρησκεία, Ίκαρος 2006, 167-172.

τική ποιητική επιγραφή αφιερωμένη στους αγίους Κοσμά και Δαμιανό23 και
καταλήγει στο Ιερό με τα πρόσωπα του Χριστού και την υπο διαμόρφωση Αγία
Τριάδα. Στο Kurbinovo των Πρεσπών συμβαίνει το αντίστροφο, με την εμ-
φάνιση της θεοφάνειας του Παλαιού των ημερών24 που περιβάλλεται από τις
ουράνιες δυνάμεις, ν’ αποτελεί την αφετηρία της πορείας από τον δυτικό τοίχο
με ενδιάμεση στάση στον Χριστό Ειρήνη και τον άγιο Γεώργιο25, προς την
Ανάληψη του ανατολικού τοίχου με το προφητικό ζωοδόχον ύδωρ.
Σημαντικό κεφάλαιο στο κτίσιμο της παράδοσης αποτελεί η εισαγωγή
στη ζωγραφική των νωπογραφιών διακοσμητικών μοτίβων, τα οποία δεν πε-
ριορίζονται μόνο στα συνηθισμένα σημεία, αλλά καλύπτουν και άλλες επιφά-
νειες. Τα βλέπουμε να στολίζουν τα εσωράχια των τόξων ή να αντικαθιστούν
διαχωριστικές ταινίες ή να προσφέρονται για τον σχηματισμό τρίλοβων τόξων,
που ορίζουν παραστάσεις στις οποίες απεικονίζεται ο πάτρονας του ναού26. Η
εκτεταμένη και επιμελημένη χρήση τους παραπέμπει στην πολύ καλή γνώση
της χειρόγραφης παράδοσης και τη δάνεια πρόσληψη αυτών των στοιχείων από
την ζωγραφική των μικρογραφιών.
Η προέλευση των διακοσμητικών στοιχείων μπορεί να αναζητηθεί στα
χειρόγραφα που σώζονται στην Αχρίδα και ένα από αυτά είναι ασφαλώς το
Čelničko ευαγγέλιο27 (αρ. 70). Οι πρώτες σελίδες στο χειρόγραφο των κατά
Λουκάν και κατά Ιωάννην ευαγγελίων παρουσιάζουν παρόμοιο φυτικό διάκο-
σμο και συνδέονται χρονικά με την αρχιερατεία του Θεοφυλάκτου.
Σε τελική ανάλυση το σύνολο των συνθέσεων, έτσι όπως διαμορφώνονται
μετά την ευεργετική ένταξη αυτών των κοσμημάτων στο σώμα του διακόσμου,
παρ’ όλον ότι δεν κομίζουν συνταρακτικές αλλαγές, μεταφέρουν πολύτιμες αξίες
εσωτερικής συνδεσιμότητας κυρίως σε ότι αφορά στον φωτισμό, την ζωηράδα
23 Απέναντι από τους αγίους Κοσμά και Δαμιανό εικονίζεται η Παναγία Παράκληση
και στον δυτικό τοίχο του νοτίου κλίτους ο τεραστίων διαστάσεων Χριστός Παντοκράτωρ, ο
οποίος καταλαμβάνει το ύψος δύο ζωνών.
24 Για τη σύνθεση του δυτικού τοίχου στο Κουρμπίνοβο η S. Tomeković υποθέτει
ότι πρόκειται για Όραμα του αγίου Γεωργίου, βλ. Les repercussion du choux du saint patron
sur le programme iconographique des eglises du 12e siecle en Macedoine et dans le Pelo-
ponnese, Zograf 12, Beograd 1981, 34-35.
25 Ο Χριστός Ειρήνη καταλαμβάνει το ύψος δύο ζωνών, όπως και ο άγιος Γεώργιος,
που εικονίζονται στον νότιο και βόρειο τοίχο αντίστοιχα δίπλα στο εικονοστάσι. Για την
παλαιότερη βιβλιογραφία και τα αποτελέσματα των τελευταίων ερευνών μετά τη συντήρηση
των τοιχογραφιών στο Κουρμπίνοβο, βλ. Грозданов, Курбиново, 21-43.
26 Τις παρατηρήσεις αυτές κάνει για πρώτη φορά ο Г. Суботић, Костурска школа,
114-115, σχέδια 8б και 9а.
27 V. Mošin, Les manuscrits du Musee national d’ Ohrid, Recueil de Minijatura u
Jugoslaviji, Zagreb 1964, 39-40, του ιδίου, Minjature u grčkim rukopisima, Minjatura, ed.
Spektar, Begrad-Zagreb 1983, 48-51, М. Харисијадис, Грчко-словенски врски на под-
рачјето на македонската ракописна орнаментика, Словенска писменост, Охрид 1966,
112-113, της ιδίας, Раскошни византтиски стил у орнаментици јужнословенсих руко-
писа из XIV и XV века, Моравска школа и њено доба, Београд 1972, 212-213. Με τα κο-
σμήματα της Αγίας Σοφίας Αχρίδας, ασχολήθηκε ο Ц. Грозданов, ο οποίος και ανέδειξε την
σχέση τους με την ζωγραφική των μικρογραφιών αξιοποιώντας όλη την προγενέστερη βι-
βλιογραφία. Για περισσότερα στοιχεία, βλ. Ц. Грозданов, Орнаментиката на расцветани
лицја во уметноста на Охрид во XI-XII век, Живописот на охридската архиепископија,
Скопје 2007, 11-34.
των χρωμάτων, την κίνηση και την ξεχωριστή αντίληψη για τις σχέσεις στις
αναλογίες. Οι καμπύλες των μοτίβων δίνουν τη δυνατότητα στους καλλιτέχνες
να εκφραστούν πιο ελεύθερα και να εμφυσήσουν τον κατάλληλο ρυθμό. Είναι
δηλαδή μια τεχνοτροπία που περνάει μέσα από τη διηθητική διαδικασία των
αισθητικών και φιλοσοφικών αντιλήψεων των προσώπων που διαχειρίστηκαν
την πολιτισμική επιβίωση μιας σημαντικής περιοχής του Βυζαντίου.
Πάνω σε αυτά τα δεδομένα στηρίζεται η καλλιτεχνική παραγωγή της
Καστοριάς μετά την χρυσή εποχή του δεύτερου μισού του 12ου αιώνα και όπως
όλα δείχνουν συνεχίζει και στις πρώτες δεκαετίες του 13ου αιώνα να μεταφέρει
αρκετά από τα βασικά χαρακτηριστικά της προγενέστερης παράδοσης. Έχουν
εκλείψει τα μεγάλα καλλιτεχνικά κέντρα, τα οποία εξέπεμπαν φρέσκες ιδέες,
ικανές να στρέψουν το ενδιαφέρον σε διαφορετική κατεύθυνση και ως εκ
τούτου η πίστη στο εικαστικό πρότυπο που έκτισαν οι μάστορές της με κόπο
και σπουδή παραμένει και οδηγεί τις εξελίξεις. Το φαινόμενο αυτό μπορεί να
μελετηθεί σε βάθος εξετάζοντας ακόμη και τις λίγες τοιχογραφίες που σώζονται
στον Άγιο Αλύπιο (Άγιο Γεώργιο Διασωρήτη)28, στις οποίες οι συνθέσεις
διαπνέονται από παρόμοιες τάσεις πύκνωσης, ενώ στα πρόσωπα που τις
απαρτίζουν αποτυπώνεται η ίδια ανησυχία, αλλά με μαλακότερη μορφοποίηση.
Τα βήματα είναι σταθερά και όσο η πολιτική κατάσταση τείνει να λάβει
ανεξέλεγκτες διαστάσεις μετά την εμφάνιση των Λατίνων και την ανατροπή
προαιώνιων αξιών, η τέχνη βρίσκει τρόπο να διεισδύσει καταλυτικά και να
προσφέρει διέξοδο στον εφήμερο ιδεολογικό εγκλωβισμό με την αξιοποίηση
της παράδοσης. Μπροστά στο ενδεχόμενο της αναπόφευκτης αντιπαράθεσης
με έναν διαφορετικό κόσμο, αφουγκράζεται, αντλεί δύναμη και επιστρέφει
στη στοχαστική της εσωστρέφεια, προτείνοντας τον παθιασμένο αισθηματισμό
ως αντίδοτο στον βάρβαρο ορθολογισμό. Ποιο άλλο ιδανικό θα μπορούσε να
την εκφράζει καλύτερα; Εξάλλου, ήρθαν έτσι τα πράγματα με την διατήρηση
της ανεξαρτησίας κατά τη διάρκεια της λατινοκρατίας, ώστε η ζωγραφική
δημιουργία στην πόλη να μην εμποδιστεί και να συνεχίσει να στηρίζεται στην
ευγενική χορηγία γνωστών αξιωματούχων που έπαιξαν σπουδαίο ρόλο στο
παρελθόν, όπως είναι οι Λημνιώτες.
Λίγα χρόνια μετά τη χορηγία της διακόσμησης των παρακείμενων
Αγίων Αναργύρων από τον Θεόδωρο Λημνιώτη, κατά τη διάρκεια της
δεύτερης δεκαετίας του 13ου αιώνα, εμφανίζεται άλλο ένα μέλος με το ίδιο
όνομα ως δωρητής, του οποίου ο τάφος υπάρχει στο σημείο που εικονίζεται
και το πορτρέτο του, στη βορειοδυτική γωνία του ναού. Η διακόσμηση του
ορθογώνιου υπερυψωμένου φωταγωγού του Αγίου Στεφάνου, δείχνει να είναι
χορηγία του Θεόδωρου Λυμνεώτη29, ιερέα σύμφωνα με την επιγραφή, που
κρατάει το ομοίωμα της εκκλησίας και το προσφέρει στον Άγιο Στέφανο, ενώ
εκείνος με τη σειρά του τον ευλογεί. Οι παλαιότεροι μελετητές δίστασαν να
εντάξουν τις τοιχογραφίες του φωταγωγού στην κτητορική δραστηριότητα
του ιερέα Θεόδωρου, χρονολογώντας την συγκεκριμένη προσωπογραφία
στον προχωρημένο 13ο αιώνα. Τα δεδομένα όμως που προκύπτουν από την
28 E. Tsigaridas, La peinture a Kastoria et en Macedoine grecque occidentale vers l’

anne 1200, Studenica et l’ art Byzantin autour de l’ anne 1200, Beograd 1988, 309- 313.
29 Διατηρείται η ορθογραφία της κτητορικής επιγραφής.
τεχνοτροπική ανάλυση, η οποία βασίζεται στην έρευνα του τρόπου πλασίματος

του προσώπου, μας οδηγούν στην συσχέτιση της με την ζωγραφική του
φωταγωγού30.
Η κατανόηση των σχέσεων και των κινήσεων των καλλιτεχνών, που
δημιουργούν σ’ αυτή την πόλη δεν έχει φτάσει στο πιο επιθυμητό επίπεδο. Εν
τούτοις στον ζωγραφικό διάκοσμο της Μαυριώτισσας της πρώιμης περιόδου,
που χρονολογείται στα πρώτα χρόνια του 13ου αιώνα, η προσθήκη της σκηνής της
Βάπτισης πάνω στο παλαιότερο στρώμα με χαρακτηριστικά της μετακομνήνειας
τέχνης επιβεβαιώνει τους προβληματισμούς για την παράλληλη συνύπαρξη
καλλιτεχνών, που ανήκουν σε δύο διαφορετικές τάσεις. Ο τεχνικός τρόπος που
γίνεται το πλάσιμο στο πρόσωπο με το πλέγμα των γραμμών καθώς και τα
υψωμένα καμπυλωτά φρύδια είναι στοιχεία τυπικά για τοιχογραφίες όπως στο
Νέρεζι31 και στον Άγιο Νικόλαο του Κασνίτζη32. Ίσως είναι μια ηθελημένη
μίμηση παλαιότερης τεχνικής, χωρίς πλήρη συνέπεια, όπως έχει παρατηρηθεί
ότι έγινε λίγο αργότερα στον Άγιο Νικόλαο του Μοριχόβου (Manastir 1271)33.
Η σταδιακή μεταμόρφωση της τεχνοτροπίας με την ένταξη στοιχείων
μνημειακότητας παρατηρείται την ίδια εποχή που στην πρωτεύουσα του
Βυζαντίου αναπόφευκτα εγκαταλείπεται οποιαδήποτε δραστηριότητα. Οι
μορφές των αγίων Παντελεήμονα, Κοσμά και Δαμιανού στον Άγιο Αλύπιο34
προμηνύουν αυτή την αλλαγή, η οποία αποτελεί συγχρόνως και το τεκμήριο
για τη μόνιμη και σταθερή παρουσία μαστόρων στην πόλη. Στη συνέχεια
η διακόσμηση του Αγίου Δημητρίου Ελεούσης35 σοβαρή και μνημειακή,
παραπέμπει επίσης σε καλλιτέχνη που χρησιμοποίησε τα πιο ωραία πρότυπα της
βυζαντινής ζωγραφικής. Εδώ παρατηρείται μια αισθητή υποχώρηση των λύσεων
στις οποίες κυριαρχούσε η γραμμή. Το βάρος πέφτει στην εξισορρόπηση των
όγκων μέσα από την επεξεργασία των χρωμάτων. Την προγενέστερη κομνήνεια
τεχνική θυμίζουν λίγο οι μορφές του αρχάγγελου Μιχαήλ και της ψηλόλιγνης
Παναγίας του Ευαγγελισμού. Διακρίνεται ξεκάθαρα η τάση που ρέπει προς
την μνημειακότητα, η οποία γίνεται περισσότερο αισθητή στη σύνθεση της
Ανάληψης.
Οι μορφές των αγίων έχουν μεγαλύτερες διαστάσεις γιατί έρχονται πιο
κοντά στον θεατή. Η οργάνωση της σύνθεσης και η επεξεργασία των ενδυμάτων
πέρασαν σε δεύτερη μοίρα, αν παραβάλλει κανείς τις μορφές των αποστόλων
με την ελεύθερη πτυχολογία. Ο πρωταγωνιστής της σύνθεσης τονίζεται με το
μέγεθος και την κυριαρχία της μορφής. Λείπει η ζωγραφισμένη αρχιτεκτονική και
η απόδοση κάποιου τοπίου. Ακολουθώντας την εργασία ορισμένων ζωγράφων
30 I. Sisiou, The painting throughout the 13th century in Saint Stefanos of Kastoria,
Niš & Byzantium, V, Niš 2007, 393-414.
31 В. Ђурић, Византијске фреске, 13.
32 T. Malmquist, Byzantine 12th Century Frescoes in Kastoria, Uppsala 1979, 125.
33 В. Ђурић, Византијске Фреске, 16-17.
34 E. Tsigaridas, La peinture a Kastoria et en Macedoine grecque occidentale vers
l’anne 1200, Beograd 1988, 309-313.
35 I. Sisiou, The painting of the 13th century in the temple of Saint Dimitrios in
Kastoria, Niš & Byzantium IV, Niš 2006, 265-280; E. Kyriakoudis, Monumental painting in
Kastoria in the last decades of thirteenth century and the frescoes at Arilje, Свети Ахилије
у Ариљу, Зборник Радова, Београд 2006, 84-85.
που δούλεψαν στο μεταίχμιο από τον 12ο στον 13ο αιώνα και γαλουχήθηκαν
πάνω στις αξίες της κομνήνειας τέχνης, παρατηρούμε ότι ο ζωγράφος του
Αγίου Δημητρίου προσαρμόζεται στα νέα δεδομένα και τις νέες απαιτήσεις
της εποχής. Αναζητεί την πλαστικότητα με διαφορετικές τεχνικές. Οι μορφές
γίνονται πιο ογκώδεις, η κακοτεχνία στην περιγραφή των προσωπογραφικών
στοιχείων υποχωρεί και τα χρώματα γίνονται εντυπωσιακότερα. Προκειμένου
να πάει ένα βήμα παραπάνω προς την πλαστικότητα επιλέγει μια επεξεργασία
πλατιά και κάνει τις συνθέσεις του πιο δυναμικές. Αν και δεν υπάρχει ακόμη η
εκφραστικότητα των μορφών της Κουμπελίδικης, εντούτοις είναι το κοίταγμα
προς τα πίσω και οι ισχυροί δεσμοί με το άμεσο παρελθόν που αποτρέπουν
ακόμη την τέχνη να εκδηλωθεί πληθωρικότερα. Σε τελική ανάλυση ο
καλλιτέχνης γνωρίζει πολύ καλά την πολιτιστική κληρονομιά της Καστοριάς
και αντλεί απο αυτήν πολλά στοιχεία. Η τεχνοτροπία του Αγίου Δημητρίου
βρίσκεται στο ενδιάμεσο στάδιο μεταξύ της ζωγραφικής του Αγίου Στεφάνου
και της ζωγραφικής της νότιας πρόσοψης της Παναγίας Μαυριώτισσας, δηλαδή
στην τρίτη δεκαετία του 13ου αιώνα36.
Μετά τα μέσα του 13ου αιώνα και συγκεκριμένα στην έκτη δεκαετία
τοποθετείται η ζωγραφική στην δυτική πρόσοψη του Ταξιάρχη Μητροπόλεως,
η οποία περιλαμβάνει τις υπερφυσικές μορφές των αρχαγγέλων Μιχαήλ
και Γαβριήλ και τα πορτρέτα του βουλγαρικού βασιλικού ζεύγους Μιχαήλ
Ασάνη και της συζύγου του Άννας. Η μαλακή μορφοποίηση στο πρόσωπο
του αρχαγγέλου Μιχαήλ, του οποίου η στρατιωτική ενδυμασία παρουσιάζει
ζωντανές σχεδιαστικές λεπτομέρειες, συνδέει οργανικά αυτή την πρόταση με
τη διακόσμηση της Μαυριώτισσας37, λειτουργώντας ταυτόχρονα ως εικαστική
γέφυρα μπροστά στην προσφερόμενη δυνατότητα παρακολούθησης των
τάσεων. Αυτά συμβαίνουν λίγο πριν και λίγο μετά την μάχη της Πελαγονίας,
μια περίοδο που σημαδεύεται από τη διατύπωση κεντρικής ιδεολογικής θέσης
για την αντιμετώπιση της δύσκολης κατάστασης μετά την ανασύσταση της
βυζαντινής αυτοκρατορίας.
Οι τελευταίες έρευνες που ακολούθησαν την ολοκληρωμένη συντήρηση
του ζωγραφικού διακόσμου τριών σημαντικών μνημείων, όπως είναι ο Άγιος
Δημήτριος Ελεούσης, ο Άγιος Στέφανος και η Παναγία Κουμπελίδικη με
ζωγραφική από τον 13ο αιώνα, οδηγούν πλέον στην επανεξέταση της θέσης
παλαιότερων μελετητών για τον ορισμό του καλλιτεχνικού κέντρου της
Καστοριάς38 ως επαρχιωτικού με πρωτόγονα στοιχεία σε αντιδιαστολή με την
υπόλοιπη βυζαντινή τέχνη. Η ποιότητα των έργων που παραγγέλνονται και
η επιλογή των εικονογραφικών προγραμμάτων, είναι οι καλύτερες μαρτυρίες
για την εκτίμηση της συνέχισης της προγενέστερης ισχυρής παράδοσης. Η
ζωγραφική στο καθολικό της μονής της Παναγίας Μαυριώτισσας και ένα
μέρος της διακόσμησης του Αγίου Στεφάνου, δίνουν το στίγμα της παράλληλης
συνύπαρξης δύο διαφορετικών τάσεων στο καλλιτεχνικό περιβάλλον της πόλης.
36 Sisiou, The painting, 275.
37 Σ. Πελεκανίδης, Μ. Χατζηδάκης, Καστοριά, Αθήνα, 1984, 72-81, Т.Παπαμαστο-
ράκης, Ένα εικαστικό εγκώμιο του Μιχαήλ Η΄ Παλαιολόγου: Οι εξωτερικές τοιχογραφίες στο
καθολικό της μονής της Μαυριώτισσας στην Καστοριά, ΔΧΑΕ 15 (1989-1990) 221-240. Ει-
καστικό εγκώμιο,
38 В. Лазарев, Историја Византијског Сликарства, Београд 2004, 133.
Η μία πιο συντηρητική συνεχίζει να λειτουργεί στα ίχνη της δοκιμασμένης

μετακομνήνειας τεχνοτροπίας με τις εσκεμμένες παραμορφώσεις, την απλότητα
της παρουσίασης και τον δραματικό χαρακτήρα και η άλλη που εντάσσεται σε
ένα νέο κίνημα έτοιμο να εκφράσει την μνημειακότητα και την πλαστικότητα.
Αναγνωρίζουμε όμως μέσω αυτών των διαπιστώσεων, ότι στην Καστοριά
αυτή την εποχή εδραιώνεται ένα καλλιτεχνικό κέντρο με συγκεκριμένα
χαρακτηριστικά. Αυτό φαίνεται μέσα από τη διαδικασία πρόσληψης της
παράδοσης και μέσα από την επεξεργασία των παλαιών βυζαντινών λύσεων,
που οδήγησαν σε νέες πλαστικές φόρμες. Είναι το ενδιάμεσο στάδιο κατά τη
διάρκεια του οποίου κυοφορείται η υψηλή τέχνη της Κουμπελίδικης, που θα
εμφανιστεί λίγο αργότερα.
Иоаннис Сисиу
(Завод за Заштиту Споменика Касторије)
КАТАЛИТИЧКИ УТИЦАЈ СЛИКАРСКОГ АНСАМБЛА СВЕТИХ БЕСРЕБРЕНИКА
У СТВАРАЊУ КОСТУРСКЕ ШКОЛЕ
Фреске Светих Бесребреника још нису конзервиране и то је разлог зашто није

припремљена комплетна монографија за цело уметничко дело. Већина ставова према
његовој уметности била је опште природе и кретала се у контексту поређења са другим
креацијама истог периода, како би се открили начини ширења уметности.
Однос између два скупа Светих Бесребреника и Курбинова није у потпуности
разјашњен. Једно је сигурно да су неки уметници из Костурске радионице завршили
украшавање споменика у Преспи. У том смислу, мора се истражити временска
удаљеност која раздваја два целине, а самим тим и могуће стилске промене. Шта се
тачно догодило од 1170. до 1191. године када је датирано дело у Курбинову? Где су
уметници радили између, ако су боравили у Касторији, што је сигурно? Речено је
размишљање о начину на који осликани зид Касторије стоји испред Преспанског. Тако
су неки истраживачи мислили да је то каснији неуспех насупрот повратку класицизму,
а други да је то нормална копија. Рећи ћемо да је као претходница настанка природно
показивати неке стилске разлике, док истовремено коренсподира са другим делима
која су постојала у Касторији, попут фресака Агиоса Николаоса из Канитзиса (средина
12. века). Међутим, да бисмо дошли до сигурног закључка, морамо признати да су с
временом неки споменици уништени и тако прекинути јединство континуитета.
Коначно, све композиције, иако не доносе шокантне промене, преносе драгоцене
вредности унутрашње повезаности, посебно у погледу осветљења, живост боја,
кретање и различита перцепција односа у пропорцијама. Криве образаца омогућавају
уметницима да се слободније изражавају и надувају одговарајући ритам. Другим
речима, то је стил који пролази кроз процес филтрирања естетске и филозофске
перцепције људи који су управљали културним опстанком важног подручја Византије.
Уметничка продукција Касторије после златног доба друге половине 12. века
заснива се на тим подацима и како све показује, наставља се и у првим деценијама
13. века да преноси многе основне карактеристике претходне традиције. Нестали су
велики уметнички центри који су зрачили свежим идејама, способним да преокрену
интересовање у другом смеру, па стога вера у уметнички модел који су његови занатлије
изградили са трудом и проучавањем остаје и води развој. Овај феномен се може
детаљно проучити испитивањем чак и неколико фресака које су преживеле у Агиос
Алипиос (Агиос Георгиос Диасоритис), у којима су композиције инспирисане сличним
тенденцијама задебљања, док особе које их чине изражавају исту забринутост, мекши
формат. Кораци су стабилни и како политичка ситуација поприма неконтролисане
размере након појаве Латиноамериканаца и рушења вековних вредности, уметност
проналази начин да каталитички продор и нуди излаз из ефемерног идеолошког
ограничења искоришћавањем традиције. Суочена са неизбежним суочавањем
са другачијим светом, она слуша, црпи снагу и враћа се својој контемплативној
затворености, предлажући страсну сентименталност као противотров варварском
рационализму. Који би то идеал могао најбоље да изрази? На крају крајева, тако су
ствари настале одржавањем независности током латинске владавине, тако да стварање
слика у граду није ометано и наставља да се ослања на љубазно спонзорство познатих
званичника који су у прошлости имали важну улогу, попут Теодора Лимнитиса.
Εικ. 1 Άγγελος Ανάληψης Εικ. 2 Άγιος Αχίλλιος

Сл 1 Св. Бесребреници, Анђео Сл. 2 Св. Бесребреници, Св. Ахилије
Вазнесења
Εικ. 3 Θρήνος
Сл. 3 Св. Бесребреници, Оплакивање
Εικ. 4 άγιοι Γεώργιος και Δημήτριος

Сл. 4 Св. Бесребреници, Св. Ђорђе и св.
Димитрије
Εικ. 5 Λεπτομέρεια Θρήνου Εικ. 7 άγιος Ιωάννης ο Πρόδρομος

Сл. 5 Св. Бесребреници, Детаљ Сл. 7 Св. Бесребреници, Св. Јован Претећа
Εικ. 9 Άγιος Αλύπιος, άγιος Δαμιανός

Сл. 9 Св. Алимбије, Св.Дамјан
Εικ. 8 αγία Μαρίνα

Сл. 8 Св. Бесребреници, Св. Марина
Εικ. 10 Άγιος Αλύπιος, άγιος Κοσμάς

Сл. 10 Св.Алимбије, Св. Кузма
Εικ. 11 Άγιος Αλύπιος, άγιος

Παντελεήμων
Сл. 11 Св.Алимбије, Св. Пантелејмон
Εικ. 12 Εικόνα αγίου Ιωάννου Προδρόμου

Сл. 12 Икона св. Јована Претећа
Εικ. 13 Εικόνα αγίου Ιωάννου

Προδρόμου
Сл. 13 Икона св. Јована Претећа,
детаљ
Εικ. 14 Εικόνα Παναγίας Εικ. 15 Χριστός Άκρα Ταπείνωση

Сл. 14 Икона Богородице Сл. 15 Христ
Εικ. 16 Εικόνα Παναγίας, λεπτομέρεια Εικ. 17 Εικόνα προφήτου Ηλία

Сл. 16 Икона Богородице, детаљ Сл. 17 Икона пророка Илије
Εικ. 18 Εικόνα προφήτου Ηλία, λεπτομέρεια

Сл. 18 Икона пророка Илије, детаљ
Εικ. 19 Άγιος Στέφανος, Υπαπαντή

Сл. 19 Свети Стефан, Ваведење
Εικ. 20 Παναγία Μαυριώτισσα, Βάπτιση

Сл. 20 Богородица Мавриотиса, Крштење
Εικ. 21 Παναγία Μαυριώτισσα, άγιος

Μαρδάριος
Сл. 21 Богородица Мавриотиса, св.
Мардарије
Εικ. 22 Άγιος Δημήτριος Ελεούσης, Παναγία

Ευαγγελισμού
Сл. 22 Св. Димитрије Елеусе, Богородица
Благовести
Εικ. 23 Άγιος Δημήτριος Ελεούσης, αρχάγγελος

Γαβριήλ Εικ. 25 Εικόνα αγίου Νικολάου
Сл. 23 Св. Димитрије Елеусе, Арханђео Сл. 25 Икона св. Никола
Гаврил
Εικ. 24 Άγιος Δημήτριος Ελεούσης, Ανάληψη

Сл. 24 Св. Димитрије Елеусе, Вазнесење
Elizabeta Dimitrova, Orhideja Zorova

(University of Sts Cyril and Methodius/Ministry of culture, Skopje)
OLD TESTAMENT ABRAHAM AND HIS JOURNEY

THROUGH ICONOGRAPHY OF MEDIEVAL MACEDONIA
Abstract: The paper refers to the iconography of Abraham’s sacrifice, both

in fresco painting and archaeological artifacts from the territory of present-day
Republic of Macedonia. In that regard, the cycle dedicated to this subject illus-
trated on the altar wall of the cathedral church of Saint Sophia in Ohrid, as well
as the scene executed on a bronze ring found in situ at the necropolis of “Zadna
Reka – Grmajte”, have been selected as the most representative. Authors of the
paper explicate the iconographic and symbolic significance of the depicted mo-
tif and elaborate its visual constellation, as well as its socio-cultural articulation.
Key words: Abraham’s sacrifice, the church of Saint Sophia in Ohrid,
Zadna Reka - Grmajte necropolis, medieval jewelry.
As first of the two main divisions of the Bible, the Old Testament com-
prises the law, the prophecies, the messianic announcements and the hagio-
graphic legends of the Jewish mid-land from the first millennium BC echoing
with the stark reality of the depicted stories. In that sense, the Old Testament is
not a collection of sanctified mythology that glosses over the faults of its heroes.
Instead, the personal narratives, the historic battles, the breath-taking tragedies,
the passionate poetry, the lyrical verses and the predictive prophecies combine
to weave the colossal tapestry of the Old Testament. Hence, the men and women
of the Old Testament are portrayed as they really were, as they have really
suffered, mourned, bled, cried and endured1. As Phillip Yancey says, “on the
pages of this great Saga one will find passionate stories of love and hate, blood-
chilling tales of rape and dismemberment, matter-of-fact accounts of trafficking
slaves, honest tales of high honour and treachery of war”2. On the pages of this
historically profound testimony of ancient times, one encounters a plethora of
1 L. Boadt, Reading the Old Testament: an Introduction, New York 1984, 15-25; B.
L. Bandstra, Reading the Old Testament; an introduction to the Hebrew Bible, Wandsworth
2004, 34-183; M. D. Coogan, A Brief Introduction to the Old Testament: The Hebrew Bible
and Its Context, Oxford 2008, 63-71.
2 Ph. Yancey, Old Testament Foundations, Grand Rapids, 2010.
154 Elizabeta Dimitrova, Orhideja Zorova
Fig. 1 Plan of the necropolis at the site “Zadna reka – Grmajte”, detail of Grave 21
Сл. 1 План гробља на локалитету “Задна река – Грмајте”, детаљ гроба бр. 21
humanity: patriarchs, kings, queens, priests, warriors, saints and sinners3. They
are all there, each playing a significant role in the centuries-long vibrant account
of victories and tragedies, of heroes and traitors, of victims and commandments.
They are larger than life and yet intensely human, belonging to the distant past
and yet portrayed with such vividness and relevance, that their stories come
alive just like the seemingly inescapable destinies of people today.
In that regard, one of the most striking characters of Old Testament histo-
ry in terms of his contribution to the expressive notion of sacrifice and devotion
is the righteous Abraham – a key figure in the Book of Genesis, an individual
ennobled with the virtues of loyalty and confidence, commitment and liability,
perseverance and resolution. In that sense, Abraham is the common patriarch of
the so called Abrahamic religions, including Judaism, Christianity and Islam4.
In Judaism, he is the founding father of the Covenant – the special relationship
between Hebrews and God; in Christianity, he is the prototype of all believers
3 On the narratives of the Old Testament see: E. Hindson, G. Yates (Ed.), The Es-
sence of the Old Testament. A Survey, Nashville 2012.
4 On the role of Abraham in the Old Testament, see: Th. L. Thompson, The Historic-
ity of the Patriarchal Narratives: the Quest for the Historical Abraham, San Antonio 2002;
On the deeds and religious function of Abraham, see: R. Hendel, Remembering Abraham:
Culture, Memory and History in the Hebrew Bible, Oxford 2005; On the religious impact of
the personality of Abraham, see: F. E. Peters, The Children of Abraham: Judaism, Christian-
ity, Islam, Princeton 2010; On the religious and cultural heritage of Abraham, see: J. D. Lev-
enson, Inheriting Abraham: the Legacy of the Patriarch in Judaism, Christianity and Islam,
Princeton 2012.
and followers of Christ, in Islamic reli-

gion, Abraham is seen as the crucial link
in the chain of prophets which begins
with Adam, the Forefather and culmi-
nates in Muhammad. Although the nar-
rative related to Abraham is one of the
most significant on the pages of the Old
Testament, the chronological reference
to the time of his existence is far from
being specified. However, scholars tend
to date the story of Abraham within the
patriarchal age, along with the Exodus
and the period of the Judges. Some re-
searchers suggest that the saga related to
Old Testament Abraham was composed
in the course of the 6th Century BC as a
literary consequence of the tensions be-
tween Jewish landowners in Judea dur-
ing Babylonian reign who claimed their
rights to the properties through the leg-
acy of their common father Abraham5. Fig. 2 Grave 21, drawing
Regardless of the pending issues linked Сл. 2 Гроб бр. 21, цртеж
to the chronology, as well as ideologi-
cal functionality of the righteous Abraham, his highly significant impact over
Biblical posterity cannot be overlooked. As such, Old Testament Abraham has
gained his rightfully deserved place on the pages of Christian patristic, as well
as in the sphere of Christian iconography, both as a suggestively depicted por-
trait and as an actor in history determining events. An archaeological finding
which has inspired this paper will be presented and explicated in the most il-
lustrative and detectable manner.
The vivid stratigraphy of Macedonia Byzantina, the “Christian” material
culture of which flourished in all its variants and components offering unique
artistic examples of both sacral and secular symbolically significant objects in-
vested with the notion of belief, however offers very limited incorporations of
the image of Old Testament Abraham. Namely, his role i.e. his representation
has primarily been delegated with the didactics and hierarchy of the ecclesiasti-
cal forms of expression i.e. the fresco decoration and lacked the archaeological
context. Thus, one can anticipate the astonishment and thrill when the repre-
sentation of Abraham was detected i.e. identified on an object belonging to the
sphere of personal, in a way intimate, everyday manifestation of faith, such as
a “cheap” bronze ring.
The opus of medieval rings used by the ordinary people is vast and al-
most impossible for thematic categorisation since the cheap imitations made of
bronze were usually artistically elaborated in a poor manner, thus only allowing
5 P. M. McNutt, Reconstructing the Society of Ancient Israel, Louisville 1999, 41-

42; J. L. Ska, Introduction to Reading of the Pentateuch, University Park 2006, 227-228, 260.
a glance into the hidden mean-

ing of these both religious and
superstition media. However,
there are occasions when the
researcher is “gifted” with a
glance inside the hidden sym-
bolic of the object and to reveal,
at least the most perceptible and
logical interpretations behind
the bunch of lines and dots used
as a decoration on the ring`s
head. One such example is the
Fig. 3 Ring depicting the Sacrifice of Isaac bronze ring discovered at the
Сл. 3 Прстен који приказује Аврамову жртву medieval necropolis of “Zadna
Reka – Grmajte” (Fig. 1), an in
situ grave find from the necrop-
olis formed and utilized by a small settlement chronologically simultaneous to
the beginning and zenith of Samuel’s State6. It is a small necropolis, the burial
rite and grave inventory of which show Christian provenance, thus allowing
the presumption that the population of this funerary grounds was sufficiently
middle class in following the latest trends of the Christian devotional jewellery.
The bronze ring depicting the unique representation of Abraham`s
Sacrificial Offer was discovered in Grave 21 (Fig. 2), dated in the 10th - 11th
centuries, along with yet another bronze ring the decoration of which is dev-
astated and, quite intriguingly with a biconical earring, not a pair but a piece.
The in situ length of the skeleton was 1.70 meters, which points to a male,
though there are no anthropological data regarding the gender of the deceased7.
The Abraham ring was discovered on the left palm, no phalanxes noted in the
documentation`s inventory, while its inner diameter is 2.5 cm, once again point-
ing to a male carrier. The details of the iconography of this miniature mise-en-
scène are placed on the oval head of the bronze ring, in a field accentuated by
punctuated dots, thus creating the atmosphere denotative of Mount Moriah, the
site where Abraham was instructed to sacrifice his one son to God, by God`s
will (Fig. 3). At the centre of the scene there is a stylized male figure, whose
arms are wide - orant open, holding a knife/sword in the left hand. In the left
part there is a stylized representation of a table/altar, while on the right side is a
depiction of an obscure phyto or zoomorphic figure, or an attempt for visualis-
ing both. Thus, this scene could not be anything else, but one stylized repre-
sentation of the verses in Genesis 22:1-12 i.e. the Sacrifice of Abraham or the
Sacrifice of Isaac as a more common reference.
The central figure, Abraham is presented in a garment which is artisti-
cally similar and stylistically analogous to the ring depictions pulling their in-
6 Л. Кепеска, Задна Река – Грмајте, средновековна некропола, Прилеп, 1995, 14.
7 The anthropological examinations identified only 3 skeletons due to the poor pres-
ervation of the osteological material, two of which were male, whose in situ length is 1.62
i.e. 1.65 meters. Thus, it seems logical to assume that the skeleton in Grave 21 also belonged
to a male individual.
spirations from the numismatic series of the time,

but in this case, we believe that the dotted vertical
raw on the garment is denotative of an epitracheion
vestment, liturgical symbol of priesthood and pas-
toral role8. Thus, he is ìconographically` invested
with the patriarchal role given to him by the Old
Testament verses. His hand is raised in divine de-
termination and is denotative of his obedience in
the moment when Abraham, ready to slaughter
his son, was stopped by God who said: “Do not
lay a hand on the boy. Do not do anything to him.
Now I know that you fear God, because you have
not withheld from me your son, your only son.”
(Genesis 22:1-12)9. Whether the phyto/zoomor-
phic lines on the right of Abraham are an attempt to
sketch the thicket and the sacrificial ram is difficult
to say, since the media carrying this scene is far
too small for detailed iconographical elaboration.
Thus, we can only assume that the artist`s inten-
tion was to indicate the obligatory elements of this
Old Testament scene in an artism of his extent, at
which point we are faced with the crucial and far
more important question regarding the ontology of
this scene! Namely, the most essential part of this
archaeological item is the scene selection, a repre-
sentation previously unseen on a media such as ring
dated in the time-frame of Macedonia Byzantina,
the ìconographical` selection of which and fur-
thermore its symbolic meaning raise intrigue and
fascination. Fig. 4 Seal from the Dumbarton Oaks
Allow us to broaden the context of this depic- Collection; 5a (obverse): Bust of Sarah; 5b
(reverse): Sacrifice of Isaac
tion chrono-topically i.e. both chronologically and
territorially, in order to point to what we believe Сл. 4 Печат из колекције Дамбартон
are the closest analogies of the ring`s iconography, Оукса; 5а (аверс): Сарино торзо; 5b
(реверс): Жртва Аврамова
in terms of artistic, format and symbolical similari-
ties. Following a chronological order, we present
few examples of various provenances, the decorative matrixes of which are
similar to the Grave 21`s ring. The first analogy is a gem-ring dated in 5th – 6th
centuries, of unknown, probably Asia Minor origin, on which the garnet stone
inset in gold is decorated with the representation of Abraham offering the bind
Isaac, his son to God. The luxurious gem ring has far more elaborated and un-
8 For the numismatic inspirations on jewelry see: P. Špehar, O. Zorova,
Grave Finds as Testimony of Christianity in Central Balkans from 11th to 13th
century, in Rome, Constantinople and Newly-Converted Europe, Vol. 1, Krakow-
Leipzig-Rzeszow-Warszawa, 2012, 429-446.
9 https://www.biblegateway.com/passage/?search=Genesis+22%3A1-
13&version=NIV New International Version.
Fig. 5 Judeo –
Christian pendant,
unknown origin
Сл. 5 Јудео-
хришћански
привезак, порекло
непознато
ambiguous representation of the Old Testament verse, but the schematic resem-
blance of the depicted scene is clearly visible. The second example comes from
the collection of Dumbarton Oaks, a seal (Fig. 4, a and b), dated in the 11th
– 12th centuries, the obverse of which depicts the sacrificial offer of Abraham,
supplemented with the depiction of the Manus Dei as an indication of God`s
presence and intercedence.
Next in line is a Judeo-Christian pendant depicting a menorah and the
Sacrifice of Isaac, of unknown origin, broadly determined as 8th century termi-
nus ante quem (Fig. 5). We find this pendant`s iconography impressively simi-
lar to the Grave 21`s ring, especially in the arrangement of the details important
for the scenery. The representation of the righteous Abraham`s obedience as an
iconographical inspiration is also found onto other media10, such as the 5th – 6th
centuries bronze/lead Byzantine relief (Fig. 6), as well as the 6th – 7th centuries
Byzantine terracotta tile, thus broadening the media forms of this Old Testament
episode and undoubtedly testifying to the profound symbolic that this scene had
for the common people, since these objects are more or less point-breaks be-
tween the canonical and the individual manifestations of religious belief during
the Byzantine era.
Objects of personal devotion, a plethora encompassing a wide range of
media referred to as phylacterium and used as statements of faith and protection
against the ùnbearable lightness of being` is our preferred proposed typology
for this particular ring, the depiction of which echoes back to the `prehistory` of
Christianity in what we anticipate is a laconic didactic `treatise` on the subject
of faith as an ultimate apotropaic instrument. Alluding to such function, the
ultimate meaning of which remains veiled, the Grave 21 ring opens some new
scholarly meditations in the sphere of jewellery`s decorative iconography, and
hopefully some new ideas and insights inside this `fountain` of motifs. This spe-
cific “iconographic” representation could also have been invested with hierar-
10 For example the wooden relief from Bargala, see S. Filipova, The sacrifice of Abra-
ham from Bargala`s Wooden relief, Patrimonium 13, 2015, 107-120.
chal, social and even religious denota-

tion signalized by its carrier. However,
having in mind the difficulty in inter-
pretation of motifs and meanings of the
medieval rings we could only hope that
further finds and research could shed
light on the conscious need for use of
these depictions on objects so tightly
and intimately related to their carrier.
At this stage we could only point that
so far the Macedonian archaeology has
not yet revealed any analogy to Grave
21`s ring, nor a similar representation
on “everyday” material culture, thus
making it an exclusive example in the
opus of medieval bronze rings.
If we turn our attention to the ho-
rizon of art history, particularly the one
encompassing medieval fresco ensem-
bles, we will certainly find that the scene
of Abraham’s sacrifice is a rare icono-
graphic phenomenon in that domain, as
well. Speaking of the Byzantine monu-
ments in the Balkan Region, the most
impressive composition depicting this Fig. 6 Bronze relief, 5th or 6th century
Biblical event is, by all means, executed Сл. 6 Бронзани рељеф, V или VI век
in the monastery of Gračanica11, where
the fearful gaze of the old Abraham, the distorted figure of his terrified son and
the proportional silhouette of the landscape backdrop associative of the Temple
Mount in Jerusalem create an expressive spectacle of a tragic, yet festive cer-
emony of beneficial offering. However, the fresco painting from Medieval
Macedonia can also offer some visually interesting examples, among which the
painted cycle illustrated in the altar space of the Saint Sophia cathedral in Ohrid
(ca. 1040-1045) is the most significant12. (Fig. 7) Belonging to the decorative
11 Б. Тодић, Грачаница. Сликарство, Београд – Приштина 1998, 141; Idem, Ser-
bian Medieval Painting. The Age of King Milutin, Belgrade 1991, T. XXX.
12 П. Миљковиќ-Пепек, Материјали за македонската средновековна уметност I.
Фреските во светилиштето на црквата св. Софија во Охрид, Зборник на Археолошкиот
музеј I (1955-1956), 37-67; Р. Љубинковиќ, М. Ќоровиќ-Љубинковиќ, Средновековното
сликарство во Охрид, Зборник на трудови, Охрид 1961, 101-106; В. Н. Лазарев,
Живопись XI-XII веков вь Македоний, Actes du XIIe Congrès international d études byzan-
tines I, Beograd 1961, 114-121; С. Радојчић., Прилози за историју најстаријег охридског
сликарства, Зборник радова Византолошког института VIII/2 (1964), 355-381; П.
Миљковиќ-Пепек П., Материјали за историјата на средновековното сликарство во
Македонија III Фреските во наосот и нартексот на црквата Св. Софија во Охрид,
Културно наследство III (1967), 1-25; Р. Hamann-Mac Lean R., Grundlegung zu einer Ge-
schichte der mittelalterlichen Monumentalmalerei in Serbien und Makedonien, Giessen 1976,
224-248; А. Wharton-Epstein, The Political Content of the Painting of Saint Sophia at Ohrid,
Fig. 7 St. Sophia, Ohrid, Programme of the altar

Сл. 7 Св. Софија у Охриду, Програм олтарског простора
program of the bema spectacularly permeated with ideologically nuanced visual

methodology related to the rightful maintenance of the Eucharist13, Abraham’s
cycle in the Ohrid’s Archbishopric is given a special visual functionality within
the religious dimension of the depicted ensemble. Sharing its spatial denomina-
tion with innovative visual explication of the Doctrine formulated as liturgical
pictures with didactical roles14, Abraham’s cycle in the Ohrid cathedral church
is much more than a Biblical illustration of a dramatic and impressively thrilling
Old Testament event.
Although the cycle starts at the southern border of the altar and continues
towards its centre counter clock wise, the compositions depicting the Biblical
Jarbuch der Österreischen Byzantinistik 29 (1980), 315-329; B. Schellewald B., Die Archi-
tektur de Sophienkirche in Ohrid, Bonn 1986; А. М. Лидов, Образ Христа – архиерей в
иконографической программе Софий охридской, Зограф 17 (1986), 5-21; A. Wharton Art
of Empire. Painting and Architecture of the Byzantine Periphery, University Park and London
1988, 105-106; Б. Чипан, Св. Софија: катедрален храм на Охридската архиепископија,
Скопје 1995; Ц. Грозданов, Фреските на Св. Софија Охридска, Скопје 1998, 3-16; S. Ko-
runovski, E. Dimitrova, Macedonia Lárte medievale dal IX al XV secolo, Milano 2006, 27-
34, 52-56; Е. Димитрова, С. Коруновски, С. Грандаковска, Средновековна Македонија.
Култура и уметност, Македонија. Милениумски културно-историски факти, Скопје
2013, 1565-1568, 1578-1583; E. Dimitrova E., V. I. Personalities in Medieval Macedonia.
Five Paradigms of Supreme Commissionership (11th – 14th Century), Folia Archeologica
Balkanica III, Скопје 2015, 609-613.
13 А. Wharton-Epstein, The Political Content of the Painting of Saint Sophia at Ohrid,
315-317; Е. Димитрова, С. Коруновски, С. Грандаковска, Средновековна Македонија.
Култура и уметност, 1580.
14 E. Dimitrova E., V. I. Personalities in Medieval Macedonia. Five Paradigms of
Supreme Commissionership (11th – 14th Century), 611.
Fig. 8 St.
Sophia, Ohrid,
cycle of Old
Testament
Abraham,
Hospitality of
Abraham
Сл. 8 Св.
Софија у
Охриду,
циклус
Старозаветног
Аврама,
Аврамово
гостољубље
Fig. 9 St. Sophia, Ohrid, cycle of Old Testament

Abraham, Hospitality of Abraham, detail
Сл. 9 Св. Софија у Охриду, циклус Старозаветног
Аврама, Аврамово гостољубље, детаљ
story are iconographically well structured15. In that
sense, the Hospitality of Abraham is illustrated in
two episodes: the first one depicting the Arrival of
the Angels in the plains of Mamre (Genesis: 18, 2)
and the second one - visualizing the Annunciation
of the birth of Isaac by the Angel (Genesis: 18,
8-10). In the iconographic concept of the first com-
position, kneeling Abraham is welcoming the three
angelic figures in front of scarce landscape scen-
ery constructed of a steep rocky mountain; with a
manifest gesture of humble obedience, the old man
is stretching his arms towards the seemingly un-
expected guests; the three angels, one of which is
giving a sign of recognition, are approaching their
host with dignified motion of ceremonial heralds.
The second composition (Fig. 8) shares the festal
atmosphere of depicted Arrival, yet, adds some energetic vividness to the il-
lustration of the wishful “entertaining”: while the old Sarah is peeking through
the gate of her household, Abraham brings the plate with the food “offering”
to the heavenly visitors (Fig. 9); his corporal posture is not very different from
15 R. Hamman-Mac Lean und H. Hallensleben, Die Monumentalmalerei in Ser-
bien und Makedonien von 11. bis zum frühen 14. Jahrhundert, Giessen 1963, 19; С.
Радојчић, Прилози за историју најстаријех охридског сликарства, Зборник радова
Византолошког института VIII/2, Београд 1964, 361-362.
Fig. 10 St. Sophia, Ohrid, cycle of Old Testament Abraham, Abraham’s sacrifice
Сл. 10 Св. Софија у Охриду, циклус Старозаветног Аврама, Аврамова жртва
the humble pose he strikes in the previous episode; yet, the atmosphere is much
more domesticated since the spectacle is depicted in front of an urbanized set-
ting with precisely formulated architectural scenery.
Counter clockwise, north of the depiction of the Hospitality, the Biblical
tale of the Sacrifice of Abraham is illustrated in five episodes (Fig. 10): 1.
Abraham and his servants saddling the ass with the wood for the burnt offer-
ing (Genesis: 22, 3) occupies the largest portion of the entire spectacle of the
Sacrifice, showing Isaac holding the leash of the donkey, as if he is carrying the
sacrificial “lading” by himself; in the second plan of the scene, the architectural
scenery associates this composition with the previous one alluding to the home
of Abraham as a starting point of his paternal agony. 2. Abraham is leaving the
servants to wait for him (Genesis: 22, 5) in the rocky landscape of the land
of Moriah where they take their rest seating on a grassy hillside. 3. Abraham
and Isaac are heading to the designated spot for the offering (Genesis: 22, 6),
whereat Isaac is leading the way while Abraham is following his son on the
path of a steeply passage through the rocky landscape of Moriah. 4. Abraham
is stretching his hand to kill his son with a knife (Genesis: 22, 10), simultane-
ously turning his hand to the left, in direction to a segment of the sky where
the voice of God directs him otherwise. 5. Abraham sees the ram as a replace-
ment offering (Genesis: 22, 12-13) and starts to walk downhill towards the foot
of the mountainous landscape. Although according to the visual structure of
the composition, it seems that there are two main constituents of the spectacle:
the preparation of the sacrifice depicted in an architectural frame of Abraham’s
habitat (in the south part of the scene) and the process of the sacrificial offering
Fig. 11 St. Sophia, Ohrid, Blessing of the Eucharistic bread

Сл. 11 Св. Софија у Охриду, Христ благосиља причесни хлеб
iconographically articulated in the natural setting of the land of Moriah (in the
north portion of the view), all five episodes of the Biblical story are elaborated
in their exact narrative succession.
Following the Biblical tale in a consistent manner and uniting the two cru-
cial chapters that refer to the designated role of Old Testament Abraham as a de-
voted follower, as well as God’s favourite, the cycle in Saint Sophia cathedral’s
altar space emanates accentuated Eucharistic significance. The astonishing ap-
pearance of the angels in Abraham’s habitat at Mamre as a symbolic hypostasis
of the Holy Trinity and the prediction of Isaac’s birth as an Old Testament pre-
figuration of Christ’s incarnation (Genesis, chapter 18) are complemented with
the elaborated depiction of Abraham taking his son to be sacrificed in the land
of Moriah (Genesis, chapter 22) as an Old Testament prototype of Christ’s sac-
rificial offering on the cross of Golgotha. Hence, if we have in mind that Moriah
in Hebrew means the mount of God, a place which in the Book of Chronicles,
as well as in Isaiah’s and Zechariah’s prophecies refers to the site of Solomon’s
temple in Jerusalem (II Chronicles: 3, 1; Isaiah: 2, 3; Zechariah: 8, 3), than Saint
Sophia’s cycle sublimes two ideological coordinates of the Biblical story: the
sophisticated notion of Incarnation as an essential prerequisite of the Messianic
role of the Saviour and the designated location of the sanctified temple where
the sacrificial offerings were placed as the Eucharistic bread was laid on the
altar table in the Ohrid cathedral. In that regard, the Old Testament evidence of
one righteous man’s destiny heralds the elaborated synoptic substance of the
predicted redemption of the entire mankind. On the account of that, the cycle
depicting the Story of Abraham was painterly executed in the second register of
Fig. 12 St. Sophia,

Ohrid, Three
Hebrews in the
fiery furnace,
Jacob’s ladder
Сл. 12 Св. Софија
у Охриду, Три
Јевреја у пећи,
Јаковљева
лествица
the fresco ensemble of Saint Sophia’s bema, corresponding to the composition

in which Christ blesses the Eucharistic bread, placed in the center of the altar
(Fig. 11)16.
Moreover, if one takes a look at the visual constellation of the fresco pro-
gramme in the altar of Saint Sophia’s cathedral church, one will notice that, in
terms of its spatial location, the Old Testament Abraham’s cycle is in firm visual
correlation with the four compositions depicted in the same register on the north
wall of the bema: the Three Hebrews in the fiery furnace, Jacob’s leader (Fig.
12), The Vision of Saint John Chrysostom (Fig. 13) and Saint Basil Officiating
(Fig. 14)17. In regard to their ideological function within the program concept
of the painted decoration of the sanctuary, two of them refer to the prefigurative
role of Old Testament events: the scene with the three young Hebrews thrown in
the fiery furnace (Book of the Prophet Daniel: 3, 12-30)18 reflects the notion of
devotion and obedience to God, while the Dream of Jacob with the vision of the
heavenly leader (Book of Genesis: 28, 10-19) alludes to the obligations and in-
heritance of the people chosen by God19. Both Biblical phenomena are founded
upon the notion of Abraham being the forefather of the righteous men dedicated
16 S. Korunovski, E. Dimitrova, Macedonia Lárte medievale dal IX al XV secolo, T. 31.

17 С. Радојчић, Прилози за историју најстаријех охридског сликарства, 362-363;
A. Grabar, Les peintures murals dans le choeur de Sainte Sophie d’ Ochrid, Cahiers Archéolo-
giques XV, Paris 1965, 257-265; Ц. Грозданов, Јавување на премудроста на свети Јован
Златоуст во Света Софија охридска, Студии за охридскиот живопис, Скопје 1990, 35-
41; A. J. Wharton, Art of Empire. Painting and Architecture of the Byzantine Periphery, 106.
18 citation according to the Holy Bible. Old and New Testament in the King James
Version, Nashville 1972.
19 A. J. Levine, Daniel, in: The new Oxford annotated Bible with the Apocryphal/
Deuterocanonical books : New Revised Standard Version, Oxford 2010, 1239-1241; J. L.
Kugel, The Ladder of Jacob: Ancient Interpretations of the Biblical Story of Jacob and His
Children, Princeton 2006, 24.
Fig. 13 St. Sophia,

Ohrid, Vision of St. John
Chrysostom
Сл. 13 Св. Софија у
Охриду, Визија св. Јована
Златоустог
to religious fervour. In that sense, Shadrach, Meshach and Abednego consid-

er themselves successors of Abraham and Isaac’s faith (Book of the Prophet
Daniel: 3, 35), while Jacob, being an immediate descendent of Abraham and
Isaac, inherits God’s protection and His unquestionable care (Book of Genesis:
28, 13). Moreover, the place where Jacob stopped for the night has been identi-
fied as Mount Moriah20, the location of designated Abraham’s sacrifice, as well
as the position of the future Temple in Jerusalem. Hence, the two Old Testament
compositions are ideologically linked to the notion of Abraham as God’s fa-
vourite, as well as his “obligatory” role for posterity and, accordingly, to the
narrative cycle of his devotion and sacrifice.
The other two scenes that spatially correlate with the cycle dedicated to
Old Testament Abraham represent program novelties in Saint Sophia altar deco-
ration with a long, as well as significant impact on the later Byzantine monu-
mental painting: united with a “cooperative” ideological indication of the sub-
sequent composition of Officiating church fathers, they show the fundaments of
the compulsory liturgical decor in all Byzantine sanctuaries from 11th century
onwards. In that sense, one has to notice that in the spatial disposition of pro-
gram components in Saint Sophia altar, the Old Testament scenes – the Three
Hebrews in the fiery furnace, as well as Jacob’s ladder are counterparts of the
Hospitality of Abraham while the Vision of Saint John Chrysostom and Saint
Basil Officiating correspond to the depiction of Abraham’s sacrifice. Hence, in
the conceptual matrix of program context elaborated in the bema of the Ohrid
cathedral church, the Biblical tale of the righteous Abraham does not only re-
fer to the notion of unquestionable religious devotion in the Old Testament,
but to its Eucharistic reflection in correspondent liturgical ceremonies, as well.
Therefore, in the centre of the apse on the subsidiary walls of which Abraham’s
20 H. G. Lunt, Ladder of Jacob, a new translation and introduction, The Old Testa-
ment Pseudepigrapha 2, New haven 2010, 401-412.
Fig. 14 St. Sophia,

Ohrid, St Basil
Officiating
Сл. 14 Св. Софија
у Охриду, Служба
св. Василија
Великог
sacrifice heralds the benevolent sacrificial offering of the Saviour celebrated

in the festal liturgy, Blessing of the Eucharistic bread has been depicted as the
ultimate denominator for the redemption of the entire humanity. With the grand
assembly of church authorities, arranged in the lower zone21 as a legitimate
confirmation, as well as the picture of the immaculately incarnated Patriarch in
the conch22, the cycle of Old Testament Abraham, with its ideological and litur-
gical reflections, represents a powerful visual metaphor of the Eucharistic rite,
funded upon the faith and maintained through canonized ceremonies.
In the horizon of its painterly expression, the cycle of Old Testament
Abraham in Saint Sophia’s sanctuary is nothing but highly illustrative23. The
suggestively vivid motion of the angelic figures (Fig. 15) in the first episode of
the depicted story, the proportionally festal arrangement of the three celestial
beings around the dining table, the humble posture of the host who brings the
offering of food to his heavenly guests and the attentive, inquisitive gaze of
the old Sarah who peeps from inside the household in the scene of Abraham’s
hospitality permeate the visualization of the Biblical verses with the expressive
nuances of a tense and exciting spectacle. On the other hand, the decision of
the iconographer to illustrate the process of Isaac’s Sacrifice in several episodes
comprised by a mutual frame, is due to the notion of the dramatic complexity
of the act itself which, as passionately described in the Bible, consists of an
agonized preparation and unpredictable non-execution. The firm compositional
structure of the architectural scenery in the backdrop of the scene showing the
preparation of the sacrifice contrary to the harsh, incoherent and dramatically ar-
21 С. Радојчић, Прилози за историју најстаријег охридског сликарства, 355-360;

R. Hamman-Mac Lean und H. Hallensleben, Die Monumentalmalerei in Serbien und Make-
donien, pl. 1
22 М. Лидов, Образ Христа – архиерей в иконографической программе Софий
охридской, 5-21.
23 В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 9.
ticulated landscape depicted in the rest

of the episodes picturing Abraham’s
sacrifice is another component of the
specifically configured ambience of
the visual story. In that regard, the col-
umn supporting the porch of the sup-
posed Abraham’s habitat, represented
as a toll and well fortified edifice, is
the visual “divider” of the two main
portions of the composition - the one
depicting the preparation and the oth-
er picturing the consecutive process of
the sacrifice.
Yet, the episode in which
Abraham raises his hand in order to
sacrifice his son Isaac, although po-
sitioned in the high left angle of the
composition, reveals the overwhelm-
ing tragedy of the moment in the fear- Fig. 15 St. Sophia, Ohrid, cycle of Old Тestament
ful, frightened and helpless glance of Abraham, Arrival of the Three Angels
the old man determined to kill his only Сл. 15 Св. Софија у Охриду, циклус старозаветног
child. The calm composures of the two Аврама, Долазак трију анђела
servants, unaware of the forthcoming
event, contrary to the suggestively agitated facial expression of the suffering
father, the wide prospect of the first episode located in front of the architectural
backdrops, contrary to the dense configuration of the hilly landscape of the sub-
sequent sights, as well as the colourful resonance of hues of the right portion of
the picture contrary to the dark gamut of the palette in the left part of the vista
where the drama takes place - are the aesthetic components of painterly execu-
tion of the emotional Old Testament narrative24. Graphically sublimed when
represented as symbolic ornament on archeological artifacts and/or elaborately
illustrated within painterly ensembles, the Sacrifice of Abraham, with all its
visual coordinates, stands for one of the most compassioned iconographic spec-
tacles in the creative language of medieval aesthetics.
24 Е. Димитрова, С. Коруновски, С. Грандаковска, Средновековна Македонија.

Култура и уметност, 1581-1583.
Елизабета Димитрова, Орхидеја Зорова

(Универзитет Св. Кирила и Методија/Министарство културе, Скопље)
ПУТОВАЊЕ СТАРОЗАВЕТНОГ АВРАМА КРОЗ ИКОНОГРАФИЈУ
СРЕДЊОВЕКОВНЕ МАКЕДОНИЈЕ
Старозаветни Аврам, један од најживописнијих ликова библиских времена,

нашао је своје заслужено место међу светитељским представама на зидовима
византијских цркава, али и на предметима средњовековне материјалне културе.
Инспирисан археолошким налазом са некрополе Задна река – Грмајте код Прилепа
(X – XI век), овај чланак описује најупечатљивије иконографске представе Аврамове
жртве настале на македонској територији у средњовизантиском периоду. Мушки
прстен са стилизованом представом библиског “чедоморства”, откривен у гробу
број 21 поменуте некрополе, једини је примерак ове специфичне иконографије на
подручју византијске Македоније, али се његове аналогије могу наћи у неколико
примера материјалне културе Средоземља из ширег периода средњевековне епохе
који припадају различитим типолошким категоријама (накит, рељефи, декоративне
теракоте). Мада се улога и функција прстена са овом карактеристичном иконографијом
не може тачно утврдити, његов фунерарни карактер упућује на прифилактичку/
апотропејску димензију налаза, као и на хијерахијско-социјални и религијски статус
власника.
У домену историје уметности, најрепрезентативнији примерак је илустровани
циклус Аврамове жртве у светилишту Охридске катедрале Св. Софије (1040-1045),
где је библиска прича артикулисана у седам живописних епизода. Притом, Долазак
анђела и Аврамово гостољубље су приказане као засебне композиције, док су епизоде
Аврамове жртве смештене у заједнички оквир брдовитог пејсажа који обухвата пет
драматичних старозаветних призора. Како су насупрот овом циклусу илустроване две
библијске композиције са еухаристичним садржајем, док је у центру Св. Софијског
олтара приказана сцена Христа који благосиља причесни хлеб, постаје јасно да је
циклус Аврамове жртве приказан као део ширег еухаристичног контекста катедралног
храма са веома наглашеним идеолошким и литургијским значајем. У сублимираном
графичком облику на археолошким налазима или у илустративно развијеној варијанти
у уметничким споменицима, Аврамова жртва, са својим специфичним структуралним
елементима, један је од најзанимљивијих иконографских призора у визуелној култури
средњовековне Македоније.
Δημήτριος Σίσιου
(αρχαιολόγος)
ΤΟ ΠΟΡΤΡΕΤΟ ΤΟΥ ΑΓΊΟΥ ΓΡΗΓΟΡΊΟΥ ΠΑΛΑΜΑ ΣΤΗΝ

ΚΑΣΤΟΡΙΑ ΚΑΙ Η ΣΧΈΣΗ ΜΕ ΤΗΝ ΠΕΡΊΟΔΟ
ΤΗΣ ΣΕΡΒΟΚΡΑΤΊΑΣ
Αφηρημένη: Η μελέτη εστιάζει την προσοχή στην ανάδειξη των κειμένων

που συνέβαλαν στην επιρροή της γραμματείας του αγίου Γρηγορίου Παλαμά
στην εικονογραφία ορισμένων σκηνών, που εντοπίστηκαν σε ναούς της
Καστοριάς. Μέσα από την ανάλυση των κειμένων διαφαίνεται η αποδοχή
των ησυχαστικών απόψεων γύρω από σημαντικά δογματικά θέματα όπως η
εκπόρευση του Αγίου Πνεύματος. Επίσης ερμηνεύεται η επωνυμία Νέος
Χρυσόστομος σε σχέση με την αναφορά λειτουργίας ναού στην πόλη και
εξηγείται ο συνεορτασμός των δύο αγίων.
Λέξεις κλειδιά: Γρηγόριος Παλαμάς, Ιωάννης Χρυσόστομος, Εκπόρευση
Αγίου Πνεύματος, Ησυχασμός.
Η ιστόρηση του πορτρέτου του αγίου Γρηγορίου Παλαμά στο ναό του
Αγίου Γεωργίου του Βουνού, στη δεύτερη ζώνη των μεταλλίων και πάνω από
τη νότια είσοδο, αποτελεί από μόνη της γεγονός υψίστης σημασίας γιατί φέρνει
στο προσκήνιο νέα ζητήματα προς διερεύνηση. Κατά τη γνώμη μας δεν μπορεί
να μη σχετίζεται η τοποθέτηση της μορφής του με την επίδραση των κειμένων
του στο εικονογραφικό πρόγραμμα του ναού. Τα θεολογικά ζητήματα που ήταν
χαρακτηριστικά για την δεύτερη φάση της ησυχαστικής διαμάχης θεωρούμε
ότι είχαν και πολιτικό υπόβαθρο. Το τέλος της σύγκρουσης ανάμεσα στον
Παλαμά και τον Βαρλαάμ στη σύνοδο του 1341 είχε ευκαιριακό χαρακτήρα,
γιατί ακολούθησε ο αιφνίδιος θάνατος του Ανδρόνικου Γ΄ που οδήγησε σ’
ένα νέο γύρο αντιπαράθεσης1. Σ’ εκείνη την χρονική συγκυρία ο γιός του
Ιωάννης Ε΄ συμπλήρωνε τα εννέα χρόνια και ως εκ τούτου αδυνατούσε να
εκτελέσει τα καθήκοντα του νόμιμου διαδόχου. Δύο πρόσωπα ήταν σε θέση
ν’ αναλάβουν τον ρόλο του αντιβασιλέα, κι’ αυτά ήταν ο Μέγας Δομέστικος
και φλογερός υπερασπιστής των ησυχαστών Ιωάννης Καντακουζηνός και ο
πατριάρχης Ιωάννης Καλέκας. Στην αντιπαλότητα ενεπλάκη και ο Αλέξιος
Απόκαυκος, ο οποίος ευεργετημένος στην αρχή από τον Καντακουζηνό ως
προς την ανάληψη υψηλών αξιωμάτων, στη συνέχεια άλλαξε στρατόπεδο
1 Ioannis Cantacuzeni Historiarum Libri IV, I. 2. 9, 365-370.
170 Δημήτριος Σίσιου
Εικ. 1 Άγιος Γεώργιος

του Βουνού. Άγιος
Γρηγόριος Παλαμάς
Сл. 1 Свети Ђорђе ту
Вуну. Св. Григорије
Палама
και συμμετείχε μέχρι και στην κατασυκοφάντηση του2. Μέχρι το 1350 η

Θεσσαλονίκη γίνεται το επίκεντρο της ησυχαστικής σύγκρουσης, την οποία
ο Καντακουζηνός περιέγραψε ως καταστροφική για το μέλλον της βυζαντινής
αυτοκρατορίας3. Ποια θέση πήρε ο Παλαμάς απέναντι σ’ αυτές τις εξελίξεις;
Ο ηγέτης των ησυχαστών προσπάθησε να βρει τρόπους συμφιλίωσης ανάμεσα
στις αντιμαχόμενες πλευρές, προκειμένου ν’ αποφευχθεί ο εμφύλιος, χωρίς
όμως επιτυχία4. Αντίθετα στη θέση της ειρήνευσης εμφανίστηκε ο αφορισμός
του Παλαμά από τον πατριάρχη Καλέκα και όπως ήταν φυσικό η απόσυρση
και απομόνωση του στον Βόσπορο. Από τη άλλη πλευρά τον Ιούλιο του 1342 ο
Καντακουζηνός αποκατέστησε επικοινωνία με τον κράλη Dušan από τον οποίο
έγινε δεκτός με τιμές και υποσχέσεις για βοήθεια5.
Ραγδαίες εξελίξεις, οι οποίες οδηγούν στα δυτικά και νότια τον Στέφανο
Dušan στην κατάκτηση των πόλεων, Βελέγραδα, Κάνινα και Κρόϊα και την
άνοιξη του 1343, Φλώρινα, Έδεσσα και Καστοριά6. Οι περιοχές αυτές εντάσ-
σονται πλέον στο σερβικό κράτος σύμφωνα με τις επιθυμίες της αριστοκρα-
τικής φεουδαρχικής τάξης, που θέλει να αντικαταστήσει την βυζαντινή και
υπ’ αυτή την έννοια, η διάλυση της συμμαχίας με τον Καντακουζηνό είναι μια
2 Љ. Максимовић, Регенство Алексија Апокавка и друштвена кретања у
Цариграду, ЗРВИ 18 (1978), 165-188, Μ.Δ. Κουμπής, Η ησυχαστική έριδα και η εμπλοκή
της στις πολιτικές εξελίξεις στη διάρκεια του δευτέρου εμφυλίου (1341-1347), Βυζαντινά 19
(1998) 235-281, D.M. Nicol, The Last Century of Byzantium, Cambridge 1993, 189.
3 Ioannis Cantacuzeni Historiarum Libri IV, 3, 34-35, 208-213.
4 Γρηγορίου του Παλαμά, Πρός τούς ἐν τῷ Ἁγίῳ Ὃρει σεβασμιωτάτους γέροντας, 3
Συγγράμματα II, 511.1-4.
5 Nicol, The Last Century, 194-196.
6 Б. Ферјанчић, Историја српског народа, I, 519, М. Динић, За хронологију
Душанових освајања византијских градова, ЗРВИ 4 (1956) 4–6.
Εικ. 2 Άγιος Γεώργιος του

Βουνού (Σχεδιο)
Сл. 2 Свети Ђорђе ту
Вуну. Св. Григорије
Палама (цртеж)
πράξη αναπόφευκτη7. Στις 25 Σεπτεμβρίου του 1345 μαζί με τις Σέρρες περνά
στα χέρια του Στεφάνου Dušan όλη η νοτιανατολική Μακεδονία8. Το μοίρασμα
των νέων κτήσεων κάλυψε πρώτα απ’ όλα τις ανάγκες των ευγενών του και
μετά των Ρωμαίων-Ελλήνων που συμφώνησαν να τον βοηθήσουν και επέδει-
ξαν διάθεση να τον υπηρετήσουν9. Ο Ζουπάνος Νικόλαος Bagaš10 είναι αυτός
που σύμφωνα με τον Χαλκοκονδύλη11 κληρονομεί και διοικεί την περιοχή της
Καστοριάς. Το ίδιο διάστημα ο Καντακουζηνός κτίζει παράταιρες συμμαχίες
με Τούρκους εμίρηδες, ενώ στην κατεύθυνση αυτή τον μιμείται και η Άννα της
Σαβοϊας με τον δυτικό κόσμο, υποσχόμενη να ασπαστεί την δικαιοδοσία της
αγίας έδρας12.
7 Ферјанчић, Историја, 520-522.
8 Γρηγοράς II, 247.
9 Г. Острогорски, Душан и његова властела,83-84, του ιδίου, Серска област,
96-97, Д. Кораћ, Света Гора под српском влашћу (1345-1371), ЗРВИ 31, Београд 1992,
45-122, του ιδίου, Кир Дука Коресис-дворанин цара Стефана, ЗРВИ 29-30, Београд
1991, 213-219.
10 Ђ.Сп. Радојчић, Феудална породица Багаш из Врања, Врањски гласник I,
Врање 1965, 19-20.
11 Laonici Chalcocondylae, Historiarum Demostrationes, E.Darko (ed.), Budapest
1922-1923, Χαλκοκονδύλης, I, 26, «καὶ τὰ μὲν κατὰ τὴν Μακεδονίαν περὶ Ἀξιὸν ποταμὸν
Ζάρκῳ ἐπέτρεψεν, ἀνδρὶ ἐς τὰ πρῶτα τιμῆς ἀνήκοντι παρ’ ἑαυτῷ, τὰ δὲ ἀπὸ Φερρῶν ἔστε ἐπὶ
Ἀξιὸν ποταμὸν Μπογδάνῳ ἀνδρὶ ἀγαθῷ καὶ τὰ ἐς πόλεμον οὐκ ἀδοκίμῳ, τὰ δὲ ἀπὸ Φερρῶν
ἔστε ἐπὶ Ἴστρον Κράλῃ τε καὶ Οὐγγλέσῃ τοῖν ἀδελφοῖν, ὧν θάτερος μὲν οἰνοχόος ἦν τοῦ
βασιλέως, ὁ δὲ ἕτερος ἱπποκόμος. τὰ μέντοι περὶ τὸν Ἴστρον Βούλκῳ τῷ Ἐλεαζάρῳ τοῦ Πράγκου
ἐπέτρεψε, καὶ τὰ ἀμφὶ τὴν Τρίκκην καὶ Καστορίαν Νικολάῳ τῷ ζουπάνῳ, καὶ τὰ περὶ Αἰτωλίαν
Πρεαλούπῃ. τὰ δὲ περὶ Ὀχρίδα τε καὶ Πριλαπαίων χώραν οὕτω καλουμένην ἐπέτρεψε Μλαδένῃ
εὐθύνειν, ἀνδρὶ οὐκ ἀγεννεῖ».
12 Nicol, The Last Century, 203.
Εικ. 3 Άγιοι Τρείς. Άγιος Γρηγόριος Παλαμάς Εικ. 4 Άγιοι Τρείς. Άγιος Γρηγόριος
Παλαμάς
Сл. 3 Свети Три. Св. Григорије Палама
Сл. 4 Свети Три. Св.Григорије Палама
(цртеж)
Ενδιαφέρον έχουν και οι ειδήσεις από το Άγιον Όρος, όπου ο Dušan μετά
την στέψη του σε τσάρο των Σέρβων και των Ρωμαίων τον Απρίλιο του 134613,
παρέμεινε για οκτώ περίπου χρόνια, επισκεπτόμενος μονές, ασχολούμενος με
κτητορικές δραστηριότητες και συνδιαλεγόμενος με τον Παλαμά. Τις πληρο-
φορίες για τις συναντήσεις τους τις αντλούμε από τον πατριάρχη Φιλόθεο. Στον
εγκωμιαστικό του λόγο κάνει ευρεία αναφορά για την προσπάθεια προσέλκυ-
σης του Παλαμά με προσφορές και δώρα χωρίς όμως αποτέλεσμα. Ο Παλαμάς
παρέμεινε πιστός στον Καντακουζηνό. Όπως διαφαίνεται υπήρχε μια αμοιβαία
εκτίμηση, η οποία τον επέτρεψε να μεταβεί ως απεσταλμένος του Dušan στην
Κωνσταντινούπολη και να μεταφέρει μήνυμα στον αυτοκράτορα Ιωάννη Ε΄ και
στον Καντακουζηνό. Έχουν ιδιαίτερη αξία οι πληροφορίες για το θέμα μας,
επειδή αναδεικνύουν από την μια πλευρά την ευνοϊκή στάση της αγιορείτι-
κης κοινότητας σχετικά με τη νομιμοποίηση των κατακτήσεων του τσάρου και
13 С. Пириватрић, Улазак Стефана Душана у царство, ЗРВИ 44-2 (2007), 381-409.
Εικ. 5 Εικόνα Μουσείου Πούσκιν Εικ. 6 Άγιος Ιωάννης ο Θεολόγος. Άγιος Γρηγόριος
Сл. 5 Икона Музеја Пушкин Παλαμάς
Сл. 6 Св. Јован Теолог, Св. Григорије Палама
από την άλλη οδηγούν στον συλλογισμό της μεγάλης αποδοχής του έργου του
Παλαμά, είτε του αυθεντικού στην ελληνική γλώσσα, είτε του μεταφρασμένου
στην σερβοσλαβική14.
Τα κείμενα που κρίνουμε ότι έχουν ξεχωριστή σημασία είναι κυρί-
ως οι Αποδεικτικοί Λόγοι15, όπου γίνεται λόγος περί εκπορεύσεως του αγίου
Πνεύματος και τα οποία εντοπίσθηκαν μεταφρασμένα από την πρωταρχική
τους μορφή στα ελληνικά σε δύο χειρόγραφα16, στο χειρόγραφο 88 της μο-
νής Dečani και στο χειρόγραφο της βιβλιοθήκης της Βιέννης cod.Vind. theol.
gr. 78. Το ελληνικό κείμενο, το οποίο ανασυντέθηκε από τον Κακριδή, μετα-
φράστηκε γύρω στα 1360 και αποτελεί ίσως την παλαιότερη παραλλαγή των
Αποδεικτικών Λόγων του Γρηγορίου Παλαμά. Όλα τα παραπάνω συνηγορούν
στην διαπίστωση ότι τα συγγράμματά του μέσω Αγίου Όρους κυκλοφορούσαν
και στη σερβοκρατούμενη περιφέρεια.
14 Α-Α. Ταχιάος, Η επίδραση της ησυχαστικής θεολογίας στον σλαβικό κόσμο, Ο άγιος
Γρηγόριος ο Παλαμάς στην ιστορία και το παρόν. Πρακτικά διεθνών επιστημονικών συνε-
δρίων, Επ. Γ.Ι. Μαντζαρίδη, Ιερά Μονή Βατοπαιδίου, Άγιον Όρος 2000, 491-498.
15 Γρηγορίου του Παλαμά, Συγγράμματα. Εκδίδονται επιμελεία Π.Κ.Χρήστου. Τό-
μος Α΄. Λόγοι αποδεικτικοί.Αντεπιγραφαί.Επιστολαί του Βαρλαάμ και Ακινδύνου. Υπέρ
Ησυχαζόντων. Εκδίδουν B. Bobrinsky, Π. Παπαευαγγέλου, I. Meyendorff, Π. Χρήστου.
Θεσσαλονίκη 1962.
16 Για την ανασύνθεση του πρωταρχικού ελληνικού κειμένου, βλ. Yannis Kakri-
dis, Dvoglavna reč ili dijalog Traktati Grogorija Palame o ishođenju svetoga Duha
u srpskoslovenskom prevodu 14. veka, Зборник Матице Српске за Филологију и
лингвистику LIV/2 (2011), 59-70. Για τον κώδικα της Βιέννης, βλ. Ε.Καλτσογιάννη, Δύο
άγνωστα αποσπάσματα του δεύτερου αποδεικτικού Λόγου του Γρηγορίου Παλαμά περί εκπο-
ρεύσεως του Αγίου Πνεύματος, (cod.Vind. theol.gr. 78), Ελληνικά 59 (2009), 89-100.
Σύμφωνα με τα δεδομένα που παρατη-

ρούνται ήδη από τον 13 αιώνα το θέμα της
Αγίας Τριάδας απασχόλησε την ορθοδοξία
επανειλημμένα και ειδικά την αρχιεπισκοπή
Αχρίδας και την Καστοριά λόγω γειτνίασης
με τον δυτικό κόσμο. Οι παραστάσεις αυτής
της εποχής στην Παναγία Κουμπελίδικη17
και στον Άγιο Γεώργιο Ομορφοκκλησιάς18
είναι μάρτυρες αναμόχλευσης αυτών των
συζητήσεων με πρόσχημα την ένωση. Η σύν-
θετη παράσταση της Ουράνιας Βασιλείας
γύρω στα μέσα του 14ου αιώνα στον Άγιο
Νικόλαο του Τζώτζα19, θεωρούμε ότι είναι
άλλη μια προσπάθεια δογματικής αποσαφή-
νισης μέσω των Αποδεικτικών Λόγων, στον
διάκοσμο ενός μικρού ναού, στον οποίο ο
κτήτορας είναι μοναχός. Συνήθως η αναζή-
τηση των αιτιών της διαμάχης20 κατέληγε σε
διαπιστώσεις, όπως ότι πρόκειται για καθαρά
πολιτική σύγκρουση, για διένεξη κοσμικού
κλήρου και μοναχισμού, για σύγκρουση αρι-
στοτελικών και πλατωνικών, για αντιπαρά-
θεση δύο διαφορετικών παραδόσεων στους
κόλπους της ορθοδοξίας. Οι έρευνες όμως
Εικ. 7 Ταξιάρχες Απόζαρι. Άγιος Γρηγόριος των τελευταίων δεκαετιών με μια τεράστια
Παλαμάς βιβλιογραφία πείθουν ότι πρόκειται σαφώς
Сл. 7 Св. Арханђели. Св. Григорије Палама για σύγκρουση ανατολικής και δυτικής πα-
ράδοσης. Την έριδα προκάλεσε o οπαδός
του δυτικού σχολαστικισμού, μοναχός Βαρλαάμ ο Καλαβρός, ο οποίος βρήκε
συμπαραστάτη σε πολλές από τις απόψεις του, τον Γρηγόριο Ακίνδυνο21. Το
θεολογικό πρόβλημα στην πραγματικότητα αφορούσε στον Τριαδικό Θεό22 και
17 Χ. Μαυροπούλου-Τσιούμη, Χ. Μαυροπούλου-Τσιούμη, Οι τοιχογραφίες του
13ου αιώνα στην Κουμπελίδικη της Καστοριάς, Θεσσαλονίκη 1973, 85-89.
18 Μ. Παϊσίδου, Η ανθρωπόμορφη Αγ.Τριάδα στον Άγιο Γεώργιο της Ομορφοκκλη-
σιάς, ΕΕΣΜ, Θεσσαλονίκη 2001, 371-392.
19 Ι. Σίσιου, Μια άγνωστη σύνθεση στον Άγιο Νικόλαο Τζώτζα Καστοριάς, ΕΕΣΜ,
Θεσσαλονίκη 2001, 511-536.
20 J. Meyentorff, Introduction a l’etude Gregoire Palamas, Paris 1959, G. Ostro-
gorski, Svetogorski isihasti i njihovi protivnici, Sabrana dela 5, Beograd 1970, 203-223, Π.
Χρήστου, Ο Γρηγόριος Παλαμάς και η θεολογία εις την Θεσσαλονίκην κατά τον 14 αιώνα,
ΕΜΣ, Θεσσαλονίκη 1959, D. Bogdanović, Jovan Lestvičnik u vizantijskoj i staroj srpskoj
književnosti, Београд 1968, 147-175.
21 Ο Γρηγόριος Ακίνδυνος γεννήθηκε στον Πρίλαπο της Άνω Μακεδονίας γύρω στα
1300. Μετά την ολοκλήρωση των βασικών σπουδών στην Πελαγονία εγκαταστάθηκε στη
Θεσσαλονίκη, όπου συνέχισε τις σπουδές του κοντά στον Θωμά Μάγιστρο και τον αρχιδιά-
κονο Βρυέννιο. Κατά την παραμονή του στη Θεσσαλονίκη συνδέθηκε με τον Βαρλαάμ τον
Καλαβρό και τον Γρηγόριο Παλαμά.
22 Α. Ράντοβιτς, Το μυστήριον της Αγίας Τριάδος κατά τον Άγιον Γρηγόριον Παλαμάν,
το αντιλεγόμενο σημείο ήταν η εκπόρευση του αγίου πνεύματος23. Μέσα από

την έρευνα έγινε ευρύτερα γνωστό ότι η Παλαμική διδασκαλία είχε μεγάλη
αποδοχή στην περιοχή της αρχιεπισκοπής Αχρίδας24.
Στην βορειανατολική πλευρά της πόλης της Καστοριάς γύρω στα μέσα
του 14ου αιώνα, αναπτύχθηκε μια ξεχωριστή κτητορική δραστηριότητα σε
εκκλησιαστικά κτίσματα μικρών διαστάσεων, στα οποία από το πρόγραμμα
που φιλοξενούν εντοπίζουμε την επίδραση μοναστικών κύκλων. Πρόκειται
για μονόχωρους ναούς με παρόμοια αρχιτεκτονικά χαρακτηριστικά: ο Άγιος
Νικόλαος του Τζώτζα25, ο Άγιος Νικόλαος του Κυρίτση26 και ο Άγιος Γεώργιος
του Βουνού27. Από την διακόσμηση αυτών των εκκλησιών θα ξεχωρίσουμε
ορισμένες παραστάσεις που πιστεύουμε ότι επηρεάστηκαν από τους δύο ομό-
τροπους αγίους Παλαμά και Χρυσόστομο. Στο πρόγραμμα του Αγίου Νικολάου
του Τζώτζα τονίζεται η ενοποιημένη σύνθεση Αγίας Τριάδας και Ουράνιας
Βασιλείας. Το κεντρικό τμήμα της παράστασης28 του Αγίου Νικολάου
του Τζώτζα, που περικλείεται από την δόξα, συγκρατούν τα πολλυόμματα
Χερουβείμ και τα Σεραφείμ, έτσι όπως το κάνουν και σε άλλες θεοφάνειες.
Συμπυκνώνεται δηλαδή το νόημα της αιώνιας Βασιλείας του Θεού, με τη μο-
νάδα που υφίσταται τριαδικά29, με την τέλεια απουσία κάθε στοιχείου υπαρκτι-
κής αυτοτέλειας, με τον άσαρκο και σαρκωμένο Λόγο, με την Παλαιά και την
Καινή Διαθήκη. Το μεθόριο μεταξύ κτιστού και ακτίστου καταλαμβάνει στα
23 Στο ίδιο 143-169, όπου παρουσιάζονται τα κύρια σημεία, όπως: 1. Η ουσία της
Τριάδος δεν είναι το αυτό προς την αιώνιον ενέργειαν αυτής. Η ουσία είναι αμέθεκτος, η δε
ενέργεια μεθεκτή. 2. Η καθ’ ύπαρξιν προέλευσις του Υιού και του Πνεύματος ανήκει εις τον
χώρον της υπερουσίου και αμεθέκτου ουσίας, γινομένη εκ της ουσίας κατά την Πατρικήν
υπόστασιν, δηλαδή είναι έργον μόνου του Πατρός. 3. Η ύπαρξις δεν είναι το αυτό προς την
φανέρωσιν, ακριβώς επειδή η ουσία είναι άλλο τι της ενεργείας και διότι αύτη ως εκ της
φύσεως της είναι ανέκφαντος. 4. Η κατ’ ενέργειαν φανέρωσις είναι κοινόν έργον του Πατρός
του υιού και του Αγίου Πνεύματος, γίνεται δε εκ του Πατρός δια του Υιού εν Αγίω Πνεύματι.
5. «Θεός καί Θεοῦ ὕπαρξις πρός ἕτερον οὐκ ἔστιν, οὐδέ δίδοταί τινι. Ἀλλά καί ἀναίτιός ἐστιν,
αὐτόν αἰτίαν ἔχων τόν ἐξ οὗ ὑπάρχει ἀναιτίως, ἀλλ’ οὐκ ἐξ’ αὐτοῦ ὑπάρχων δι’ αἰτίαν (Λόγοι
αποδ. Β΄, 48, 122)» 6. Η φανέρωσις της τριαδικής ενεργείας είναι η «δι’ αἰτίαν» και «ἐν
χρόνῳ φανέρωσις ἀφορῶσα εἰς τήν κτίσιν. Ἡ ἐνέργεια οὗσα τό κοινόν τῶν προσώπων καί ἐκ
τῆς κοινῆς τρισυποστάτου οὐσίας ἐξ ἀϊδίου πηγάζουσα, προϋπάρχει τῆς φανερώσεως τῆς ὡς ὁ
ὑπερβάλλων αἰώνιος πλοῦτος τῆς Τριαδικῆς ὁμοουσίου θεότητος.
24 A.-E. Tachiaos, Le monashisme serbe de saint Sava el la tradition hesychaste
athonite, Hilandarski zbornik I, Beograd 1966, 83-89.
25 Ε.Τσιγαρίδας, Καστοριά. Κέντρο ζωγραφικής την εποχή των Παλαιολόγων (1360-
1450), Θεσσαλονίκη 2016, 75-103.
26 Ο.π. 169-199, Ι. Σίσιου, Ο άγιος Νικόλαος του Κυρίτση στην Καστορία και ο
άγιος Γεώργιος στο Πόλοσκο, Ниш и Византија 9 (Ниш 2011), 321‒347.
27 Ο.π. 105-146, A. Trifonova, Η απεικόνιση του Αγίου Γρηγορίου του Παλαμά στο
ναό του Αγίου Γεωργίου του Βουνού στην Καστοριά. Νέο στοιχείο για την χρονολόγηση των
τοιχογραφιών του ναού, Δελτίον ΧΑΕ 32 (2011) 85-94, Ι. Σίσιου, Ο άγιος Γεώργιος ο Γοργός,
προστάτης του κτήτορα του Αγίου Γεωργίου του Βουνού, Ниш и Византија 16 (Ниш 2018),
381-410.
28 Τοποθετήθηκε στη θέση όπου σε όλους σχεδόν τους μονόχωρους ναούς του 14ου
αιώνα της Καστοριάς, απεικονίζεται η Ανάληψη, μια ακόμη δόξα του Χριστού.
29 Μαξίμου του Ομολογητού, Περί διαφόρων αποριών, P.G. 91, 1400 D.
δεξιά του Βασιλέως των βασιλευόντων η Παναγία Βασίλισσα, η οποία σύμ-

φωνα με τον Παλαμά κατέχει τα δευτερεία της Αγίας Τριάδας και «προΐσταται
τῶν σωζομένων». Είναι «ἡ γέφυρα δι᾿ ἧς κατέβη ὁ Θεός», η νέα Εύα και το
πρώτο ανθρώπινο πρόσωπο που δέχτηκε την θέωση. Η συνεισφορά της στην
ενσάρκωση του Λόγου εγκωμιάζεται ακριβώς από κάτω στο τεταρτοσφαίριο
της κόγχης με την επωνυμία η τιμιωτέρα των Χερουβίμ30, ενώ η ταπείνωση και
η προσφορά της ελευθερίας της γίνεται φανερή στον Ευαγγελισμό που εικονί-
ζεται στον ίδιο τοίχο. Η απεικόνιση της αχειροποιήτου εικόνας του Χριστού
γίνεται με διπλό τρόπο με το Άγιο Μανδήλιο και το Άγιο Κεράμιο στην ενδιά-
μεση ζώνη ανάμεσα στον Ευαγγελισμό και την Αγία Τριάδα. Ο άγιος Ιωάννης
ο Πρόδρομος, ο οποίος προετοίμασε τον δρόμο του Μεσσία ως ο μεγαλύτε-
ρος Προφήτης, «ἀμὴν λέγω ὑμῖν, οὐκ ἐγήγερται ἐν γεννητοῖς γυναικῶν μείζων
Ἰωάννου τοῦ βαπτιστοῦ· ὁ δὲ μικρότερος ἐν τῇ βασιλείᾳ τῶν οὐρανῶν μείζων
αὐτοῦ ἐστιν» (Ματθ. 11:11), τοποθετήθηκε συμμετρικά στα αριστερά της δόξας
του Χριστού. Η σύνθεση ολοκληρώνεται με τις δύο μορφές των προφητών στις
γωνίες: του Δαβίδ στα δεξιά, που κρατάει ειλητό με απόσπασμα από τον 44ο
ψαλμό και του Δανιήλ στα αριστερά «ἐθεώρουν ἕως ὅτου οἱ θρόνοι ἐτέθησαν,
καὶ παλαιὸς ἡμερῶν ἐκάθητο, καὶ τὸ ἔνδυμα αὐτοῦ λευκὸν ὡσεὶ χιών, καὶ ἡ θρὶξ
τῆς κεφαλῆς αὐτοῦ ὡσεὶ ἔριον καθαρόν, ὁ θρόνος αὐτοῦ φλὸξ πυρός, οἱ τροχοὶ
αὐτοῦ πῦρ φλέγον» (Δανιήλ 7: 9-14), οι οποίοι περιέγραψαν με τις προφητείες
τους τις δύο εκφάνσεις του Λόγου. Μετά την δημοσίευση δυο ακόμη άγνω-
στων παραστάσεων που ανήκουν στην ίδια εικονογραφική ενότητα, όπως είναι
η σκηνή του ανατολικού τοίχου του αγίου Νικολάου του Τζώτζα31 και η εικό-
να της Βέροιας32, πρόσθεσαν νέο ενδιαφέρον στην έρευνα για τα κείμενα που
τις υποστήριξαν. Η Χρ. Μαυροπούλου-Τσιούμη33 εντόπισε ομιλία του αγίου
Ιωάννου του Χρυσοστόμου, η οποία σχεδόν περιγράφει το θέμα της εικόνας
της Βέροιας34 και συμβάλλει στην αναζήτηση και άλλων ερμηνευτικών κειμέ-
νων για την αξία των ψαλμών, τους οποίους ύμνησε ο μέγας ιεράρχης με φρά-
σεις όπως «Καὶ μή μοι λεγέτω τις, ὅτι πρὸ τῆς ἑρμηνείας οὐκ ᾔδειν τῶν ψαλμῶν
τὴν δύναμιν. Καὶ γὰρ πρὸ τῆς ἑρμηνείας παντὶ τῷ ὁπωσοῦν βουλομένῳ προσέχειν
ἀρκεῖ καὶ εἷς στίχος πολλὴν ἐνθεῖναι φιλοσοφίαν, καὶ εἰς δόγμα διορθῶσαι, καὶ εἰς
βίον ὠφελῆσαι τὰ μέγιστα».
30 Στο μεγαλυνάριο που ψάλλεται μετά τον 50ο ψαλμό και την Θ΄ Ωδή της Ακολου-
θίας του μικρού παρακλητικού κανόνα προς τιμήν της Θεοτόκου, περιέχεται η επωνυμία της
Παναγίας, «Τὴν τιμιωτέραν τῶν Χερουβεὶμ καὶ ἐνδοξοτέραν ἀσυγκρίτως τῶν Σεραφείμ, τὴν
ἀδιαφθόρως Θεὸν Λόγον τεκουσαν, τὴν ὄντως Θεοτόκον, σὲ μεγαλύνομεν». Για την «σχολή
του Αγίου Σάββα», από την οποία προέρχονται οι τρείς μεγαλύτεροι υμνογράφοι (Ιωάννης
Δαμασκηνός-Ανδρέας Κρήτης-Κοσμάς ο Μελωδός), βλ. Β.Κατσαρός, Υμνογραφία, Γράμ-
ματα I, Αρχαία Ελληνική και Βυζαντινή Φιλολογία, τ. Γ΄, ΕΑΠ, Πάτρα 2001, 157-169. Στο
φόντο της εικόνας της Παναγίας ανάμεσα στο ακτινωτό φώς, ξεπροβάλουν τα Χερουβίμ.
31 Ι. Σίσιου, Μια άγνωστη σύνθεση, 528-534.
32 Χρ. Μαυροπούλου-Τσιούμη, Παρέστη η βασίλισσα εκ δεξιών σου, Τόμος στη μνή-
μη Μ. Σιγανίδου, Θεσσαλονίκη 1998, 141-147.
33 Στο ίδιο, 142-144.
34 Στο ίδιο, 143, όπου ο διάχρυσος ιματισμός της Παναγίας παραλληλίζεται με την
αφθονία των αρετών της.
Εικ. 8 Άγιος Νικόλαος Τζώτζα. Αγία Τριάδα

Сл. 8 Св.Никола ту Ђођа. Света Тројца
Εικ. 9 Άγιος Γεώργιος του Βουνού

Сл. 9 Свети Ђорђе ту Вуну. Распеће
Στον Άγιο Νικόλαο του Κυρίτση ο μοναχός Νείλος, ο οποίος φαίνεται

να είναι κτήτορας όχι μόνο της εικόνας του πάτρωνα του ναού, αλλά και
των τοιχογραφιών της διακόσμησης του 14ου αιώνα κατάρτισε αντίστοιχο
πρόγραμμα. Οι άγιες μοναχές Κυριακή και Παρασκευή καταλαμβάνουν
σημαντική θέση στις παρειές της εισόδου του ναού, Το ιδιαίτερο χαρακτηριστικό
στις απεικονίσεις της αγίας Κυριακής και Βαρβάρας είναι οι αρχοντικές τους
ενδυμασίες και τα καπέλα, που παραπέμπουν από τη μια πλευρά στην ευγενική
τους καταγωγή και από την άλλη υπαινίσσονται τη συμμετοχή σε ενδεχόμενη
παράσταση της Ουράνιας Βασιλείας της κατώτερης ζώνης του βόρειου τοίχου,
που έχει καλυφθεί και στις δύο περιπτώσεις από νεώτερο στρώμα ζωγραφικής.
Την υπόθεση αυτή συνεπικουρεί και η πλούσια αρχοντική ενδυμασία του
αρχαγγέλου Γαβριήλ της σκηνής του Ευαγγελισμού, η οποία είναι παρόμοια
με αυτήν του Αγίου Νικολάου του Τζώτζα και του Αγίου Γεωργίου του Βουνού
και συνήθως συνοδεύει την συγκεκριμένη σύνθεση. Στη σκέψη των κτητόρων
και ιδιαίτερα αυτών που σχετίζονται με τον ασκητισμό κατά τη διάρκεια του
δεύτερου εμφυλίου των Παλαιολόγων ανιχνεύονται οι ιδέες των ησυχαστών,
οι οποίες προτείνουν λύσεις διεξόδου από την παρακμή εφαρμόζοντας την
γνωστική μέθοδο της εμπειρικής μετοχής στην αλήθεια. Τους ενδιαφέρει η
άμεση γνώση του προσώπου μέσω των ενεργειών της ουσίας και αναζητούν
το άκτιστο φώς που θα τους οδηγήσει στη θέωση. Γίνονται χορηγοί μικρών
ναών – μαυσωλίων στους τοίχους των οποίων φιλοξενούνται οι επίκαιρες ιδέες
τους και λόγω του περιορισμένου χώρου συγκλίνουν σε μια συμπύκνωση του
μηνύματος που θέλουν να στείλουν και στον υπόλοιπο κόσμο. Επανερχόμενοι
όμως στην επίδραση του ησυχασμού σε ορισμένες σκηνές, στη Σταύρωση του
Αγίου Νικολάου του Κυρίτση που παρουσιάζει αρκετές ομοιότητες με την
αντίστοιχη του αγίου Γεωργίου στο Pološko ο В. Ђурић35 εντόπισε και τα
κείμενα πάνω στα οποία στηρίχθηκε ο εικονογράφος. Μέσα από την βαθύτερη
ανάλυση ιδιαίτερα των συγγραμμάτων του αγίου Ιωάννου του Χρυσοστόμου36.
Το ξύλο της ζωής, που φυτεύτηκε στον παράδεισο, θυμίζει τον Αδάμ, την
ευδαιμονία και την πτώση του. Γι’ αυτό ο ασκητικός βίος συνδέθηκε με τον
πιο αυθεντικό τρόπο με το πάθος και ενέπνευσε τις μοναχικές κοινότητες
των δύο ναών για την εικόνα της Σταύρωσης. Ο διάλογος του Άδη με τον
διάβολο, δεν υπάρχει στην Καστοριά, είναι παρούσα όμως η μορφή της Εύας,
η οποία ξεπλένει τις αμαρτίες της με το αίμα του Χριστού. Η Εύα, η οποία στο
Pološko είναι γυμνή από την μέση και πάνω, αλλά υποβάλλει την Παναγία
μέσω του άμετρου θρήνου σ’ έναν υποτιθέμενο διάλογο με τον Χριστό, τον
οποίο συναντούμε στον Ρωμανό τον Μελωδό. Στο κοντάκιο του, που είναι
αφιερωμένο στην Μεγάλη Παρασκευή, εις το Πάθος του κυρίου και εις τον
θρήνο της Θεοτόκου37, επικρατεί η συγκινησιακή φόρτιση της Παναγίας στον
σπαρακτικό διάλογο με τον Χριστό. Σ’ αυτόν τον διάλογο γίνεται αναφορά
στην τύχη του Αδάμ και της Εύας.
35 В.Ј. Ђурић, Полошко – хиландарски метох и Драгутинова гробница, ЗНМ
8 (1975), 333-336, Ι. Σίσιου, Ο άγιος Νικόλαος του Κυρίτση στην Καστορία και ο άγιος
Γεώργιος στο Πόλοσκο, Ниш и Византија 9 (Ниш 2011), 321‒347.
36 Ιωάννης Χρυσόστομος, Ομιλία εις το όνομα του κοιμητηρίου και εις τον σταυρόν
του Κυρίου, PG 49, 396-397.
37 J. Grosdidier de Matons, Romanos le Melode, Hymnes, IV, Introduction, texte
Εικ. 10 Εικόνα Αγίου

Ιωάννου Χρυσοστόμου
Сл. 10 Икона св. Јована
Хризостома
Ένας ασυνήθιστος τύπος Σταύρωσης, με τους δύο ληστές να εικονίζο-

νται εκατέρωθεν της μορφής του Χριστού, βρίσκεται στον Άγιο Γεώργιο του
Βουνού38. Το ενδιαφέρον στοιχείο είναι ότι ο ένας από τους δύο ληστές φέρει
φωτοστέφανο39. Στη σύνθεση, εκτός από τους βασικούς συμμετέχοντες στο γε-
γονός που περιγράφεται στα ευαγγέλια, ο Χριστός στον σταυρό ως βασιλεύς της
δόξης, η Παναγία και οι γυναίκες της Ιερουσαλήμ, ο Ιωάννης και ο Λογγίνος, οι
άγγελοι που κλαίνε, οι προσωποποιήσεις του Ήλιου και της Σελήνης, παριστά-
νονται και οι δύο ληστές με τους δήμιους. Στο ευαγγέλιο του Μάρκου (Κατά
Μάρκον, 15, 27 – 32), η συσταύρωση του Χριστού με τους δύο ληστές, φέρνει
στο προσκήνιο την εκπλήρωση της προφητείας του Ησαΐα (Ησαΐας 53, 12) και
στο αντίστοιχο του Λουκά το ενδιαφέρον μετατοπίζεται στον διάλογο μεταξύ
των ληστών και του Χριστού, όπου γίνεται ειδική μνεία στην εξομολόγηση
critique, traduction et notes, XXXV, SChr. 128, Paris 1967, 158-187, Gr. Dobrov, A dialogue
with Death, Ritual Lament and the θρήνος Θεοτόκου of Romanos Melodos, Greek, Roman
and Byzantine Studies 35, 1994, 385-405.
38 Τσιγαρίδας, Καστοριά, 121-122.
39 Τα περισσότερα παραδείγματα βρίσκονται στην Σερβία. Για όλη την παλαιότερη
και νεότερη βιβλιογραφία βλ. С. Кешић-Ристић, Циклус Христовог страдања, Зидно
сликарство Дечана, Грађа и студије, Београд 1995, σελ. 127-128, εικ. 2, Б. Тодић, М. Ча-
нак-Медић, Манастир Дечани, Београд 2005, 387, Е. Димитрова, Манастир Матејче,,
Скопје 2002, 147, Б. Тодић, Старо Нагоричино, Београд 1995, 102, 130, φωτ. 69, τοι
ιδίου, Српско сликарство у доба краља Милутина, Београд 1998, 322, 332, του ιδίου,
Грачаница, Београд 1998, 121-122, С. Габелић, Лесново, Београд 1998, 80, φωτ. 30.
και την τελική μετάνοια του ενός εξ αυτών (Κατά Λουκάν, 23, 33 και 39 – 43),
ενώ το επεισόδιο με τα συντριπτικά κτυπήματα των ποδιών τους περιγράφε-
ται στο Κατά Ιωάννη (19, 32-33). Ωστόσο μόνο στο απόκρυφο ευαγγέλιο του
Νικόδημου πληροφορούμαστε τα ονόματα των δύο ληστών. Όλες οι αναφορές
που γίνονται στα συγκεκριμένα κείμενα της Αγίας Γραφής είναι περιληπτικές
και χρήζουν ερμηνείας, σαν αυτή του Θεοφύλακτου Βουλγαρίας εις το Κατά
Λουκάν, όπου προσπάθησε να εξηγήσει ποιος είναι ο λόγος που δεν υπάρχει
πρόβλημα στην ταύτιση του παράδεισου με την ουράνια βασιλεία (P.G 123,
1106) Ὁ γάρ ληστής ἔστι μεν ἐν παραδείσῳ, ἢτοι τῇ βασιλείᾳ, και οὐ μόνον αὐτός,
ἀλλά και πάντες οὕς ἀριθμείται ὁ Παῦλος.
Στην κατεύθυνση της αναζήτησης του ιδεολογικού υπόβαθρου, πάνω
στο οποίο στηρίχθηκε η επιλογή του συγκεκριμένου εικονογραφικού τύπου της
Σταύρωσης έχει ιδιαίτερη σημασία η εξέταση ορισμένων κειμένων που αφιε-
ρώθηκαν στον σταυρό και τον ληστή. Σε τέσσερις τουλάχιστον ομιλίες του ο
Ιωάννης ο Χρυσόστομος ασχολείται με το θέμα. Στην ομιλία του (P.G. 62, 749),
εἰς τὸν σταυρὸν καὶ εἰς τὴν ἐξομολόγησιν τοῦ λῃστοῦ, την οποία έκανε Μεγάλη
Παρασκευή μιλάει για τον δίκαιο ληστή και τα μηνύματα που εκπέμπει η με-
τάνοια του. Με την μορφή των ερωταπαντήσεων και το γνωστό γλαφυρό ύφος
απευθύνεται στο ακροατήριο του, το οποίο είχε ήδη καθιερώσει την συνή-
θεια συγκέντρωσης μπροστά στον κοιμητηριακό ναό την συγκεκριμένη μέρα.
Δογματικά τεκμηριωμένη η θέση του και με λογοτεχνική ζωντάνια προσφέρει
το ερμηνευτικό εργαλείο στον ζωγράφο του Αγίου Γεωργίου του Βουνού, σε
σημείο που να μπορεί να κάνει την σύνδεση με το βαθύτερο νόημα της χωρο-
θέτησης της παράστασης. Στη συγκεκριμένη ομιλία ο Χρυσόστομος προτείνει
να μην ντραπούμε ακόμη και να θεωρήσουμε δάσκαλο μας τον ληστή, επειδή
είναι ο πρώτος άνθρωπος που φάνηκε άξιος να μπει στη βασιλεία των ουρανών.
Την σύνδεση όμως με την πτώση και την ανύψωση του ανθρώπου, τον Αδάμ
και τον ληστή την κάνει στην επόμενη ομιλία, εἰς τὸν τίμιον σταυρὸν καὶ εἰς
τὴν λῃστήν, στην οποία λέγει: σήμερον ἀδελφοὶ Ἀδὰμ ἐξεβλήθη τοῦ παραδείσου
διὰ τὴν παρακοήν, σήμερον πάλιν εἰσάγεται εἰς τὸν παράδεισον. Καὶ μαρτὺς ὁ
λῃστής. Ἐξῆλθεν κλέπτης καὶ εἰσῆλθεν κλέπτης, ἐξῆλθεν ὁ κλέψας παρὰ τὸ βούλη-
μα τῆς ἐντολῆς καὶ εἰσῆλθεν ὁ κλέψας ἀπὸ τοῦ σταυροῦ τὴν σωτηρίαν. Οἶδα καὶ
πρώην εἰρηκὼς περὶ τοῦ λῃστοῦ, ἀλλ’ ἔχει διαφόρους ἱστορίας ὁ τοῦ σταυροῦ
λόγος. Ἐκεῖνος ὁ λῃστὴς διὰ ξύλου θανατοῦται, οὗτος ὁ λῃστὴς ἀπὸ ξύλου τρυγᾷ
τὴν σωτηρίαν. Ωστόσο αποκαλυπτικά στοιχεία εντοπίζονται και σ άλλες ομιλίες
του. Για παράδειγμα στην ομιλία εἰς τὴν προσκύνησιν τοῦ τιμίου ξύλου, (P.G. 62,
747), νομίζουμε ότι υπάρχει το υπόβαθρο για τονσχηματισμό της Σταύρωσης
στον Άγιο Νικόλαο του Κυρίτση, όπου εγκωμιάζεται με ξεχωριστό τρόπο ο
σταυρός: χαίροις, σταυρὲ, ἔνδυμα τῶν νεοφωτίστων, καὶ φύλαξ νηπίων· χαίροις,
σταυρὲ, δούλων ἐλευθερία, καὶ ἀποθνησκόντων ἐντάφιον, επιτρέποντας και στον
κτήτορα να ελπίζει για την σωτηρία του, ενώ εἰς το όνομα τοῦ κοιμητηρίου (P.G.
49, 470), ονομάζει τον θάνατο ύπνο.
Όπως αντιλαμβανόμαστε τα κείμενα των ομότροπων αγίων αποτελούν
σταθερή βάση έμπνευσης για την εξέλιξη της εικονογραφίας ορισμένων σκη-
νών. Στη Θεσσαλονίκη και στο παρεκκλήσι της μονής Βλατάδων40 αναπτύχθη-
40 Γ. Στογιόγλου, Η εν Θεσσαλονίκη Πατριαρχική Μονή των Βλατάδων, (Ανάλεκτα

Εικ. 11 Παρεκκλήσιο
Αγίων Αναργύρων
Βατοπαιδίου. Άγιος
Γρηγόριος Παλαμάς
Сл. 11 Пареклис
Св.Бесребреника
Ватопеда
κε ανάλογος προβληματισμός, ο οποίος οδήγησε στην ανεύρεση του αποσπά-

σματος του εγκωμιαστικού Λόγου του Φιλοθέου για την συναπεικόνιση του
Χρυσοστόμου με τον Παλαμά41. Από το συγκεκριμένο κείμενο αντλήθηκαν και
άλλα στοιχεία για να ερμηνευτούν οι συναπεικονίσεις των τεσσάρων αγίων στα
λοφία του τρούλου42. Έτσι μέσω του Οράματος του Λαυριώτη ασκητή προτά-
θηκαν και τα πρόσωπα της συναπεικόνισης στα τέσσερα λοφία, που είναι οι
ομότιμοι Τρείς Ιεράρχες Βασίλειος, Χρυσόστομος και Γρηγόριος ο Θεολόγος.
Αυτά τα δεδομένα προέκυψαν μετά την συγγραφή του εγκωμιαστικού Λόγου,
την οποία ο Τσάμης τοποθετεί μετά το 136443. Τότε δηλαδή που ο Φιλόθεος συ-
νέλεγε στοιχεία για την επίσημη ανακήρυξη του Παλαμά ως αγίου. Η συγκεκρι-
μένη διαδικασία όπως αναφέρει ο Φιλόθεος είχε ξεκινήσει ήδη επί Πατριάρχου
Καλλίστου και ολοκληρώθηκε, όταν επανήλθε στον πατριαρχικό θρόνο44. Η
υπόθεση του Φουστέρη για προσωπική συμμετοχή του Φιλοθέου στην κατάρ-
τιση του εικονογραφικού προγράμματος του παρεκκλησίου έχει στέρεα βάση
και βοηθά στην ακριβέστερη χρονολόγηση του διακόσμου που την τοποθετεί
Βλατάδων 12) Θεσσαλονίκη 1971, 120-121, Χρ. Μαυροπούλου-Τσιούμη, Οι τοιχογραφίες

της Μονής Βλατάδων τελευταία αναλαμπή της βυζαντινής ζωγραφικής στη Θεσσαλονίκη, Θεσ-
σαλονίκη 1985, 231-237, της ιδίας, Οι πρώτες απεικονίσεις του αγίου Γρηγορίου του Παλαμά
στη Θεσσαλονίκη, Πρακτικά θεολογικού συνεδρίου εις μνήμην του εν αγίοις πατρός ημών
Γρηγορίου Αρχιεπισκόπου Θεσσαλονίκης του Παλαμά, Θεσσαλονίκη 1986, 247-256.
41 S. Gerstel, Civic and Monastic Influences on Church Decoration in Late Byzantine
Thessalonike, DOP 57 (2003), 235-237.
42 Γ. Φουστέρης, Καθολικό της μονής Βλατάδων. Λανθάνοντα ιστορικά στοιχεία στο
εικονογραφικό πρόγραμμα του παρεκκλησίου, Κτίτωρ. Αφιέρωμα στον δάσκαλο Γ. Βελένη,
43 Δ. Τσάμης 1984, 22-23
44 Φιλοθέου Κοκκίνου, Συνοδικός Τόμος κατά Προχόρου Κυδώνη, PG 151, 711C.
ανάμεσα στα 1361 και 136445. Για την περαιτέρω διαλεύκανση της ταύτισης
Παλαμά-Χρυσοστόμου είναι διαφωτιστικές και οι δύο χρυσοστομικές παρα-
στάσεις στο πρόγραμμα του παρεκκλησίου που ενισχύουν την τυπολογική τους
σχέση.
Με την επωνυμία Νέος Χρυσόστομος συνδέθηκαν οι πρωϊμότερες απει-
κονίσεις από την Καστοριά και το Άγιον Όρος46, δηλαδή τα πορτρέτα του στον
Άγιο Γεώργιο του Βουνού και στο παρεκκλήσι των Αγίων Αναργύρων της μο-
νής Βατοπαιδίου47. Το πορτρέτο στους Αγίους Τρείς είναι του 1401 και επα-
ναλαμβάνει απλά τον γνωστό τύπο του Αγίου Γεωργίου του Βουνού. Υπάρχει
κάτι κοινό σ’ αυτές οι παραστάσεις; Πρώτα απ’ όλα η επωνυμία και μετά οι
κτήτορες που είναι Σέρβοι. Την σύνδεση Καστοριάς-Αγίου Όρους την θεωρού-
με δεδομένη γιατί προϋποθέτει τον σχηματισμό ομάδας μαθητών και οπαδών
του Παλαμά, η οποία διέκρινε όπως τονίζει και ο Φουστέρης τα κοινά ιδιώ-
ματα με τον Χρυσόστομο. Πως όμως συνδέθηκε η Καστοριά με την τιμή του
αγίου; Από τις αναφορές του Φιλοθέου στη συλλογή θαυμάτων που συγκέ-
ντρωσε από μαρτυρίες αρχιερέων της περιφέρειας του Βυζαντίου συνάγεται
το συμπέρασμα ότι ένα τέτοιο θαύμα έγινε και στην Καστοριά. Οι μαρτυρίες
περί θαύματος θα πρέπει να είχαν προηγηθεί της κοίμησης και να είχαν κατα-
γραφεί ίσως μετά από επίσκεψη του στην πόλη; Η απάντηση βρίσκεται στα
αποσταλέντα τεκμήρια προς το οικουμενικό πατριαρχείο για την διακήρυξη της
αγιότητας. Η κοίμηση του έγινε μια μέρα μετά την εορτή του Χρυσοστόμου,
δηλαδή στις 14 Νοεμβρίου, όπως την είχε προαναγγείλει ο ίδιος. Κλειδί για
την διαλεύκανση των γεγονότων θεωρούμε ότι είναι ο συνεορτασμός Παλαμά-
Χρυσοστόμου48, ο οποίος θα πρέπει να συνδυαστεί και με την αποδοχή στη
συνείδηση του πληρώματος της εκκλησίας της αγιότητας ενός κεκοιμημένου
μέλους, μια διαδικασία συνηθισμένη στην ορθοδοξία. Προκειμένου να γίνει
πράξη ο συνεορτασμός η ανέγερση και αφιέρωση ναού στην πόλη προς τι-
μήν του49 ήταν λογικό να συμπεριλάβει και τον Χρυσόστομο, όπως το είδαμε
να γίνεται και στη Μονή Βλατάδων. Από την έρευνα σε όλες τις διαθέσιμες
πηγές, ναός αφιερωμένος στον Παλαμά δεν βρέθηκε. Μια προσεκτική ματιά
όμως στα οθωμανικά κατάστιχα του 1445 μας φέρνει μπροστά σ’ ένα σημαντι-
κό εύρημα. Στον κατάλογο των 18 μοναστηριών που καταγράφηκαν ξεχωριστά
από τις υπόλοιπες εκκλησίες της πόλης υπάρχει μονή αφιερωμένη στον άγιο
45 Γ. Φουστέρης, 452.
46 Ε. Τσιγαρίδας, Εικονιστικές μαρτυρίες του αγίου Γρηγορίου του Παλαμά σε ναούς
της Καστοριάς και της Βέροιας. Συμβολή στην εικονογραφία του αγίου, Πρακτικά θεολογικού
συνεδρίου εις μνήμην του εν αγίοις πατρός ημών Γρηγορίου Αρχιεπισκόπου Θεσσαλονίκης
του Παλαμά, Θεσσαλονίκη 1986, 264-268, 275-276.
47 V.J. Đurić, Les fresques de la chapelle du despote Jovan Ugleša a Vatopedi et leur
valeur pour l’ etude de l’ origine thessalonicienne de la peinture de Resava, ZRVI 17, 131-132.
48 Θ. Γιάγκου, Η εορτή του αγίου Γρηγορίου Παλαμά και η τιμή του αγίου στην Ιερά
Μονή Βλατάδων, Χριστιανική Θεσσαλονίκη: Η Ιερά Πατριαρχική και Σταυροπηγιακή Μονή
Βλατάδων, Πρακτικά Θ΄Διεθνούς Επιστημονικού Συμποσίου, Θεσσαλονίκη 2005, 73-89,
του ιδίου, Μαρτυρίες περί της μνήμης του Αγίου Γρηγορίου του Παλαμά στο Άγιον Όρος, Κλη-
ρονομία 28 (1996) 9-30.
49 J. Meyendorf, Introduction, 168-170, Δ. Τσάμης, Φιλοθέου Κωνσταντινουπόλεως
λόγος εις Άγ. Γρηγόριον Παλαμάν αρχιεπίσκοπον Θεσσαλονίκης, Θεσσαλονίκη 1984, 22, 79.
Ιωάννη τον Χρυσόστομο50. Θα μπορούσαμε να ισχυριστούμε λοιπόν ότι στη

συγκεκριμένη μονή ανεγέρθηκε παρεκκλήσιο, το οποίο αφιερώθηκε στον άγιο
Γρηγόριο Παλαμά. Στις επόμενες καταγραφές του 16ου αιώνα δεν αναφέρεται
πουθενά το όνομα της μονής, εξέλιξη την οποία δικαιολογούμε από την σταδι-
ακή αύξηση του μουσουλμανικού πληθυσμού και την καταστροφή και άλλων
μνημείων. Η μοναδική ίσως εικαστική επιβίωση από τη μονή είναι η εικόνα
του αγίου Ιωάννου του Χρυσοστόμου του Βυζαντινού Μουσείου Καστοριάς,
την οποία ο Ε.Τσιγαρίδας χρονολόγησε στο δεύτερο μισό του 14ου αιώνα51.
Την σχετικά γρήγορη αναγνώριση της αγιότητας του, την αποδίδουμε στην ευ-
αισθησία που υπήρχε ανέκαθεν στην περιοχή γύρω από δογματικά θέματα, τα
οποία προκαλούσαν αντιλεγόμενες απόψεις όπως αυτό της Αγίας Τριάδας και
της εκπορεύσεως του αγίου Πνεύματος. Άμεσα ανταποκρίθηκε και ο Φιλόθεος
στη συγγραφή Συναξαρίου και εκτενούς Βίου και Ακολουθίας προς τιμήν του.
Με βάση τα παραπάνω εκτιμούμε ότι το αρχικό πορτρέτο του αγίου στην
Καστοριά δεν σώζεται και ίσως και μια ιστόρηση πλαισιωμένη και από άλλα
θέματα με προβληματισμό για την συναπεικόνιση με τον Χρυσόστομο να χά-
θηκε για πάντα. Το πορτρέτο όμως που υπάρχει στον Άγιο Γεώργιο του Βουνού
με την επωνυμία Νέος Χρυσόστομος διαθέτει εκείνα τα χαρακτηριστικά που
σύμφωνα με κάποιον κανόνα ορίζουν το πορτρέτο: την φυσική ομοιότητα και
τις μοναδικές λεπτομέρειες52. Ο ζωγράφος της Καστοριάς σε σχέση μ’ αυτόν
του Βατοπαιδίου έψαξε και βρήκε στοιχεία κοινά ανάμεσα στον Παλαμά και
τον Χρυσόστομο, όπως η παπαλήθρα (αντιπαραβολή εικόνας και τοιχογραφί-
ας) και αποσαφήνισε την μορφή όσο πιο αντικειμενικά μπορούσε. Είναι μία
εικαστική παράσταση η οποία επιτρέπει την αναγνώριση της προσωπικότητας,
την κοινωνική του θέση, την σημασία ή την ιεράρχηση στην αγιολογική και
εκκλησιαστική κλιμακα.
50 Την μελέτη των κατάστιχων από το πρωτότυπο που σώζεται στο Οθωμανικό Αρ-
χείο Πρωθυπουργίας της Κωνσταντινούπολης υπό τα στοιχεία MAD 237 έκανε τελευταία ο
Φ. Κοτζαγεώργης, ο οποίος όμως στο πόνημα του Πρώϊμη Οθωμανική Πόλη δεν παραθέτει
τον κατάλογο των μοναστηριών. Γι’ αυτό τον λόγο ανατρέξαμε στην παλαιότερη μελέτη του
М. Соколиски, Турски документи за историјата на македонскиот народ. Опширни
пописни дефтери од XV век, том 2, Скопје 1973, 76, όπου ανάμεσα στις 18 μονές, όγδοη
κατά σειρά, εντοπίσαμε την μονή του Αγίου Ιωάννου του Χρυσοστόμου. Τον ίδιο κατάλογο
δημοσίευσε και ο Κ. Μουστάκας, Πρώϊμες ιστορικές μαρτυρίεςγια τη μονή Μαυριώτισσας
Καστοριάς (1530), Επιμ. Γ.Σαλακίδης. Τουρκολογικά. Τιμητικός τόμος για τον Α. Ιορδάνο-
γλου, Θεσσαλονίκη 2011, 261.
51 Ε. Τσιγαρίδας, Βυζαντινό Μουσείο Καστοριάς. Βυζαντινές και μεταβυζαντινές εικό-
νες, Κατάλογος (2002).
52 A.Grabar, The portrait, Christian Iconography, A study of the Origins, London
1969, 63.
Димитрије Сисиу
(Археолог)
ПОРТРЕТ СВЕТОГ ГРИГОРИЈА ПАЛАМА У КАСТОРИЈИ
У ОДНОСУ НА РАЗДОБЉЕ СРПСКЕ ВЛАСТИ
Текстови за које сматрамо да су од посебне важности углавном су Докази који

говоре о изливању Светог Духа и који су у два рукописа пронађени преведени са свог
изворног облика на грчки. Грчки текст који је реконструисао Какридис, преведен
је око 1360. године и вероватно је најстарија варијанта Доказа Гргура Паламе. Све
горе наведено иде у прилог закључку да су његове књиге преко Свете Горе кружиле
регионом који су окупирали Срби. Према подацима који се уочавају од 13. века,
питање Свете Тројице је више пута окупирало православље, а посебно Охридску и
Касторијску архиепископију због близине западном свету. Име Неос Хрисостомос
било је повезано са најранијим приказима Касторије и Свете Горе, односно његовим
портретима Агиос Георгиос Тоу Воуноу и капелом Агиои Анаргирои у манастиру
Ватопед. Портрет у Агиос Треису је из 1401. године и једноставно понавља познати
тип Агиос Георгиос тоу Воуноу. Да ли постоји нешто заједничко са овим наступима?
Пре свега име, а затим власници Срби. Везу између Касторије и Свете Горе сматрамо
датошћу, јер претпоставља формирање групе ученика и следбеника Паламе, која је,
како наглашава Фоустерис, разликовала заједничке идиоме са Хризостомосом. Али
како је Касторија била повезана са чашћу светитеља? Из извештаја Филотеја у збирци
чуда која је сакупљао из сведочења првосвештеника византијске регије, закључује
се да се такво чудо догодило и у Касторији. Да ли би сведочења о чуду претходила
његовом сну и можда би била забележена након његове посете граду? Одговор се
налази у предметима који су послати екуменској патријаршији ради проглашења
светости. Његов сан уследио је дан након празника Златоуста, односно 14. новембра,
како је раније најавио. Верујемо да је кључ за разјашњавање догађаја прослава Паламе-
Златоуста, која би требало да се комбинује са прихватањем у свести црквене посаде
светости преминулог члана, процеса уобичајеног у православљу. Да би прослава
постала стварност, изградња и посвета храма у граду у његову част било је логично да
се укључи Хризостомос, као што смо видели да се то догодило у манастиру Влатада.
Из претраживања у свим доступним изворима није пронађен храм посвећен Палами.
Ближи поглед на османска насеља 1445. године, међутим, доводи нас до важног налаза.
На списку од 18 манастира који су забележени одвојено од осталих цркава града
налази се манастир посвећен светом Јовану Златоустом. Стога бисмо могли тврдити
да је у овом манастиру подигнута капела која је била посвећена светом Григорију
Палами. У следећим записима из 16. века име манастира се нигде не помиње, развој
који оправдавамо постепеним порастом муслиманског становништва и уништавањем
других споменика. Једини можда уметнички опстанак манастира је икона Светог
Јована Златоустог из Византијског музеја Касторија. Релативно брзо препознавање
његове светости приписујемо осетљивости која је увек постојала у околини догматских
питања, што је изазивало опречна гледишта попут оног о Светој Тројици и изливању
Светог Духа. Филотеј је такође одмах одговорио на писање Синаксарија и обиман
Живот и след у његову част.
Konstantinos M. Vapheiades
(Ecclesiastical Academy of Athens)
OBSERVATIONS ON THE WALL-PAINTINGS AND

ICONOGRAPHIC PROGRAMME OF THE OLD KATHOLIKON
OF THE GREAT METEORON MONASTERY (1483)
Abstract: The original phase of the katholikon of the Great Meteoron

Monastery (pre-1366) possessed wall-paintings, which were destroyed when
the church was rebuilt by St. Joasaph Palaiologos in 1387. The St. Joasaph’s
katholikon was decorated sixty years after his death i.e. in 1483. However, the
wall-paintings of the dome belong to a slightly earlier phase. Many parts of
the church were overpainted in the 16 th century. The diakonikon was never
painted, while the decoration in the prothesis belongs to the 18 th century. The
wall-paintings in the west bays and on the west wall of the katholikon have
been completely lost. So, the present study attempts to answer certain questions
concerning the construction history of the old katholikon of the Great Meteoron
Monastery, its wall-paintings, its iconographic programme and the workshop
that executed it in 1483 by re-examining those paintings that have been de-
stroyed or overpainted.
Key words: Thessaly, Great Meteoron Monastery, Symeon Uroš
Palaiologos, ‘Kastoria Workshop’, Post-Byzantine art
The construction history of the old katholikon of the Great Meteoron1

Precisely when the inaccessible rock pillars of the Meteora became a place
of spiritual asceticism is unknown. In the mid-14th century, however, the Skete
of the Theotokos at Doupiane, the earliest reference to which can be found in
the Praktikon of the anagrapheus Manasses (late 12th-early 13th cent.)2, came to
1 For the katholikon see A. G. Soteriou, Βυζαντινά μνημεία της Θεσσαλίας ΙΓ΄ καὶ
ΙΔ΄ αιώνος. Συμβολή εις την Βυζαντινήν αρχιτεκτονικήν της τελευταίας περιόδου, Επετηρίς
Εταιρείας Βυζαντινών Σπουδών 6 (Aθήνα 1929), 291-315; E. N. Georgitsoyanni, Les pein-
tures murales du vieux catholicon du monastère de la Transfiguration aux Météores (1483),
Athens 1993, 41-59; Σ. Γ. Γουλούλης, Ο όσιος Αθανάσιος ο Μετεωρίτης. Το κίνημα του Ησυ-
χασμού και το “κράτος” της Δυτικής Θεσσαλίας (Μια νέα ανάγνωση του Βίου του Νείλου
Σταυρά), Τρικαλινά 29 (Tρίκαλα 2009), 153-168.
2 Δ. Z. Σοφιανός, Acta Stagorum. Τα υπέρ της θεσσαλικής επισκοπής Σταγών παλαιά
186 Konstantinos M. Vapheiades
Fig. 1. The Great Meteoron Monastery. Old katholikon.

Сл. 1. Велики Метеори, стари католикон
include the original core settlements of Meteoran monasticism. In addition, the

monastic community of the Meteora was to be revitalised in the 14th century by
the activities of St. Athanasios of Meteora3.
According to his Vita – a reliable text written ca. 1390 by the Meteoran
monk Neilos Stavras (for whom we have written references from the period
1385-1407/8) – St. Athanasios settled as a monk in the Stagoi region after his
second stay on Mount Athos. In the year 1340, together with the hieromonk
Iakovos and the monk Ignatios, he settled on the rock known as Platys Lithos or
Platylithos. On this rock St. Athanasios was to establish a monastic community
and erect a church dedicated to the Panaghia Meteoritissa of Petra4.
However, very soon the increase in the number of ascetics created the
need for a new katholikon, which was constructed in the period 1359-1366.
It was dedicated to the Transfiguration of Christ and was financed by ‘a noble
βυζαντινά έγγραφα (των ετών 1163, 1336 και 1393). Συμβολή στην ιστορία της επισκοπής,
Τρικαλινά 13 (1993), 7-66.
3 For more detailed information about the Great Meteoron see the bibliography in
K. Μ. Βαφειάδης, Η μονή του Αγίου και Μεγάλου Μετεώρου (Μεταμορφώσεως). Ιστορία -
Προσωπογραφία - Βίος πνευματικός επί τη βάσει των γραπτών και αρχαιολογικών μαρτυριών
(12ος – 20ος αι.), Άγια Μετέορα 2019.
4 St. Athanasios himself testifies to this while addressing his disciples and fellow
ascetics before being taken up into heaven: ‘Καί πρῶτον μέν παρατίθημι ὑμᾶς ἐν τῇ σκέπῃ τῆς
ὑπερευλογημένης Θεοτόκου καί ἀειπαρθένου Μαρίας, καθά καί ἡ μονή κεκλήρωται, εἰς ἥν
κἀγὼ πεποιθὼς ἕως τοῦ νῦν τῆς ἀναγκαίας χρείας οὐκ ἐστερήθην’ (Δ. Z. Σοφιανός, Ο όσιος
Αθανάσιος ο Μετεωρίτης. Βίος, Ακολουθία, Συναξάρια, Μετέορα 1990, 148-149).
Fig. 2. Head of an un-

known saint (1359-1366)
Сл. 2. Глава непознатог
светитеља (1359-1366)
of the race of the Triballi (Serbs)’5, most likely during the reign of the ruler of
Thessaly, Symeon Uroš Palaiologos (Nemanja), half-brother of Stefan Dušan
(1359 - †circa 1370) (fig. 1).
Fragments of the painted decoration of St. Athanasios’s katholikon still
survive at the Great Meteoron Monastery. These depict figures of saints in roun-
dels with a diameter of approx. 45 cm. (height of heads = 18 cm.) (fig. 2)6. The
style of these fragments is closely connected with the artistic idiom of the paint-
er who decorated the Meteoran Hypapante Monastery (1366/7). Consequently,
it may be reasonably assumed that the painter of the Hypapante also worked at
the Great Meteoron, most likely shortly before 1366. It should be noted that the
Hypapante Monastery was built at the initiative and expense of the hieromonk
Neilos, protos of the Skete of Stagoi. However, the church’s painted decoration,
or part of it, was funded by the ‘most illustrious’ Constantine, who was probably
of Serbian origin and later became a monk under the name Kyprianos7.
The fact that the abovementioned fragments belong to the first construc-
tion phase of the old katholikon of the Great Meteoron Monastery is confirmed
by two more facts. First, the decoration of the Hypapante Monastery is intact
and so the fragments cannot come from it. Second, St. Athanasios’s katholikon
was completely rebuilt by his disciple, King Symeon’s son Joasaph Palaiologos,
in 1387/8 and decorated in 1483. No layer dating from before this phase exists.
5 Σοφιανός, O όσιος Αθανάσιος, 144.
6 See Γέρων Συμεών Διονυσιάτης, K. M. Βαφειάδης, Σέρβοι χορηγοί και καλλιτέ-
χνες στην ιερά μονή Χιλανδαρίου και στην μονή του Αγίου και Μεγάλου Μετεώρου κατά το β΄
μισό του 14ου αιώνα, Chilandarski Zbornik 15 (forthcoming).
7 For the Monastery of Hypapante and its wall-paintings see Α. Ξυγκόποθλοσ,
Σχεδίασμα Ιστορίας της θρησκευτικής ζωγραφικής μετά την Άλωσιν, Αθήνα 1957, 48-49;
Г. Суботић, Почеци монашког живота и црква манастира Сретења у Метеорима,
Зборник Матице српске за ликовне уметности 2 (Нови Сад 1966), 143-176; Idem, Η τέ-
χνη των βυζαντινοσέρβων ευγενών στην Ελλάδα κατά τις τελευταίες δεκαετίες του ΙΔ΄ αιώνα,
Βυζάντιο και Σερβία κατά τον ΙΔ΄ αιώνα, Διεθνές Συμπόσιο 3, Ε.Ι.Ε, 12-14 Νοεμβρίου 1993,
edd. N. Οικονομίδης et al., Αθήνα 1996, 173-174; Δ. Z. Σοφιανός, Λ. Δεριζιώτης, Η ιερά
μονή της Υπαπαντής Μετεώρων, Δεύτερο μισό 14ου αιώνα, Αθήνα 2011; Κ. Μ. Βαφειάδης,
Ύστερη βυζαντινή ζωγραφική. Χώρος και μορφή στην τέχνη της Κωνσταντινουπόλεως, 1150-
1450, Αθήνα 2015 [= repr. 2021], 268-269.
Fig. 3. The Deesis, 1387.

Сл. 3. Деизис, 1387.
Therefore, when the church was built in 1387/8 it contained no wall-paintings

in its interior and so the fragments mentioned here can only come from the
decoration of St. Athanasios’s church, which was demolished when St. Joasaph
undertook to rebuild it8.
The complete reconstruction of the church is attested by Neilos Stavras in
his Vita of St. Athanasios: ‘Εἶτα… ἀνεγείρεται ναὸς τῷ Σωτῆρι Χριστῷ ὡραιότα-
τος, οὗτινος μέρος καθελὼν ὕστερον ὁ ἀναδεξάμενος παρ’ αὐτοῦ τὸ κελλίον κλει-
νὸς Ἰωάσαφ εἰς μῆκος καὶ ὕψος καθὼς νῦν ὁρᾶται ἀνήγειρεν’9. The date of the
reconstruction is recorded in a date inscription on the window of the sanctuary
apse (on the capital): ΕΤ(ΟΥΣ) ϛω/ϟϛ΄ [6896 = 1387/8]. Another inscription
beneath this reads: ΑΝΟΙΚΟ/ΔΟΜΗΘΗ / Ο ΠΑΝΣΕ/ΠΤΟΣ ΟΥΤΟΣ / ΝΑΟΣ
ΤΟΥ / Κ(ΥΡΙΟ)Υ ΗΜΩΝ / Ι(ΗΣΟ)Υ Χ(ΡΙΣΤΟ)Υ ΔΙ/Α ΣΗΝΔΡΟΜ(ΗΣ) / ΤΟΥ
ΤΙΜΙΩΤ(Α)ΤΑ(ΟΥ) / ΕΝ ΜΟΝΑΧΟΙΣ / ΙΩΑΣΑΦ10.
It is worth noting that the Vita is very accurate in its recording of the
part played by St. Joasaph in the creation of the final form of the katholikon.
As a matter of fact, the second founder of the Great Meteoron erected a higher
and longer building than St. Athanasios’s church, a fact that is attested by the
masonry. Yet that is not all. Instead of using the same roof design as that of
8 In fact, the same stylistic idiom can also be seen in three despotic icons: see G.
Subotić, Simonopetrites Justinos, L’icononostase et les fresques de la fin du XIVe siècle
dans la monastère de la Transfiguration aux Météores, Actes du XVe Congrès International
d’Études byzantines, Athènes 1976, II, Art et Archéologique, Athens 1981, 751-758.
9 Σοφιανός, O όσιος Αθανάσιος, 144-145.
10 Ν. Α. Βέης, Σύνταγμα επιγραφικών μνημείων Μετεώρων και της πέριξ χώρας, μετά
σχετικών αρχαιολογημάτων, Βυζαντίς 1 (Αθήνα 1909), 584-585.
the previous church, which was

probably cross-vaulted, Joasaph
opted to use the superstructure of
a distyle cross-in-square church.
In addition, St. Joasaph’s katho-
likon had a narthex or portico on
the north side. It is certain that the
katholikon also had a lite-narthex
on the west side, given that dur-
ing the Palaiologan era a narthex
was essential for the celebration
of certain services, as is attested
by 14th-century typika. Also,
on the south side of the katho-
likon there was very probably a
sacristy, which was later – at an
unknown date – converted into a
chapel dedicated to St. John the
Baptist, which itself was com-
pletely renovated in the 17th can
18th centuries11. Access to the Fig. 4. The Deesis, detail.
Palaiologan sacristy was gained Сл. 4. Деизис, детаљ
from the diakonikon. This area,
unlike the prothesis, is a separate
bay that communicates with the sanctuary via a wooden door. This door is en-
closed within a marble frame and lies beneath a relief arch bearing a wall paint-
ing dating from 1483.
St. Joasaph’s katholikon was in turn to undergo alterations during the 16th
century, during the abbacy of hieromonk Symeon. According to an unpublished
Ottoman hüccet, the old katholikon was repaired in 1526 following a recent
bandit raid. In 1543/4 the katholikon appears to have been damaged by a severe
earthquake. This information is provided by an embedded inscription in the an-
techamber of the crypt which reads: + εσίστη ι γης / ημερα Πε/πτη μὴν Α/πρίλης
ΚΔ / ετους ,ζνβ΄ [7052 = 1543/4]12. Eventually, it was decided to construct a
new katholikon, the work on which was begun a few months after the earth-
quake and completed in 1544/5.
Architecturally, the new katholikon of the Great Meteoron Monastery can
be defined as a complex, four-columned cross-in-square church with contracted
north and south cross arms. It can also be said to belong to the ‘Athonite type’
as it has choirs and a spacious columned lite. It should be noted that this new,
majestic katholikon incorporated part of the old one (i.e. that built in 1387),
converting it into a sanctuary. The narthex and a part of the west section of the
naos were demolished. The west section of the dome was incorporated into
11 Π. Θεοχαρίδης, Τὸ παρεκκλήσι τοῦ Προδρόμου στὸ Μεγάλο Μετέωρο, Εκκλησίες

στην Ελλάδα μετά την Άλωση 1 (Aθήνα 1979), 121.
12 Βέης, Σύνταγμα, 599.
Fig. 5. Archangel Michael. Fig. 6. Prophet Jeremiah (shortly before 1483).

Сл. 5. Арханђел Михаило Сл. 6. Пророк Јеремија (непосредно пре 1483)
the east wall of the new katholikon, while flat sloping roofs covered the north
and south cross arms of the old katholikon and the corresponding corner bays.
Finally, the north entrance of the old katholikon was bricked up.
The wall-paintings of the old katholikon of the Great Meteoron

As was mentioned earlier, the katholikon of the Great Meteoron that re-
sulted from the complete reconstruction of the church in 1387/8 was decorated
in 1483. No layer of painting from before this phase exists. Only one painting
can be dated to 1387/8: the scene of the Second Coming, which is preserved
on the outer face of the church’s north wall (fig. 3), where the church’s original
main entrance once lay13. The composition was originally much larger (over 4
m.) as it occupied the entire width of the north wall of the old katholikon. The
end sections have been lost as a result of the alterations carried out in the 16th
century (fig. 4)14. The bottom section of the depiction of the enthroned Christ-
Judge, which includes the figures of seated patriarchs in Paradise, is the work
of a post-Byzantine artist.
The presence of the painting on the external wall of the katholikon raises
a few questions. Why did St. Joasaph have the façade of the (north) entrance
of the katholikon painted but not its interior, especially given the fact that he
13 For this painting see Βαφειάδης, Ύστερη βυζαντινή ζωγραφική, 269-270.
14 However, some fragments survive to the left of the wall that supports the wooden
roof of the portico (fig. 4).
Fig. 7. Prophet Joel, detail (shortly before Fig. 8. Prophet Jonah, detail (shortly before
1483) 1483)
Сл. 7. Пророк Јоил, детаљ (непосредно Сл. 8. Пророк Јона, детаљ (непосредно
пре 1483) пре 1483)
was an active patron between 1387 and 1422? Is this due to the Ottoman con-
quest of the area, which began in 1395/6 and was completed between 1423 and
1470? This is very likely as the church was finally decorated with wall paint-
ings in 1483. The founder’s inscription attests to the traditional account of the
church’s construction history: † ΑΝΗΓΕΡΘΗ ΕΚ ΒαΘΡΩΝ ΘΕΜΕΛΙΟΝ Κ(ΑΙ)
ΑΝΙΚΟΔΟΜΗΘ(Η) / Ο ΘΕΙΟΣ Κ(ΑΙ) Π(ΑΝ)ΣΕΠΤΟΣ ΝΑΟΣ ΟΥΤΟ[Σ] ΤΟΥ
Κ(ΥΡΙΟ)Υ Κ(ΑΙ) Θ(ΕΟ)Υ Κ(ΑΙ) Σ(ΩΤΗ)/Ρ(Ο)Σ ΗΜ(ΩΝ) / Ι(ΗΣΟ)Υ Χ(ΡΙΣΤΟ)
Υ ΔΙΑ ΚΟΠ(ΟΥ) Κ(ΑΙ) ΕΞΟΔ[ΟΥ] ΤΩΝ ΟΣΙ(ΩΝ) Π(ΑΤΕ)ΡΩΝ ΗΜΩΝ
ΑΘΑΝαΣΙΟΥ Κ(ΑΙ) ΙΩΑΣαφ / ΕΝ ΕΤ(ΕΙ) ϛωϟϛ΄ [6896 = 1387/8] Ο Κ(ΑΙ)
ΚΤΙΤΩΡ(ΕΣ)· ΑΝΙΣΤΟΡΙΘ(Η) ΔΙα Σ(ΥΝ)ΔΡΟΜ(ΗΣ) Κ(ΑΙ) / ΚΟΠ(ΟΥ) Τ(ΩΝ)
ΕΛΑΧΙΣΤ(ΩΝ) ΑΔΕΛΦ(ΩΝ) ΕΤ(ΟΥΣ) ϛϡϟβ’ [6992 = 1483] ΙΝ(ΔΙΚΤΙΩΝΟΣ)
Β΄ ΜΗΝΗ ΝΟΕμβρ(ί)ω ΚΑ΄15.
The church’s iconographic programme contains a complete hagiographi-
cal, doctrinal and Gospel cycle. In the dome there is a depiction of Christ
Pantokrator, accompanied by full-length figures of angels and prophets. Gospel
scenes extend over the vaults and the upper surfaces of the side walls. The
apex of the sanctuary apse is adorned with a depiction of the Virgin Enthroned.
Beneath this are depictions of the Communion of Apostles and full-length fig-
ures of the Concelebrating Hierarchs. In the lowest zone of the walls are depic-
tions of military saints, such as the Saints Theodore, St. George the Cappadocian
15 Βέης, Σύνταγμα, 585-586. Beneath the inscription survives part of another inscrip-
tion which unfortunately has not yet proved possible to read.
Fig. 9. Mural fragment with the head of St. Fig. 10. St. Theodosios the Cenobiarch
Zosimas Сл. 10. Свети Теодосије Велики
Сл. 9. Фрагмент фреске, део главе Светог
Зосиме
and St. Demetrios ‘the great duke’, as well as local saints, such as St. Achilles of
Larissa and St. Nicholas the Younger, and also St. Clement of Ohrid. Naturally,
there are also depictions of the founders of the Great Meteoron: St. Athanasios,
holding a scroll displaying a concise version of the monastery’s typikon and ac-
companied by the inscription Ο ΟΣΙΟΣ Π(ΑΤ)ΗΡ ΗΜΩΝ ΑΘΑΝΑΣΙΟΣ Κ(ΑΙ)
ΚΑΘΗΓΗΤΗΣ ΤΟΥ ΑΓΙΟΥ ΜΕΤΕΩΡΟΥ, and, on the north-west pier, the mon-
astery’s second founder Ο ΟΣΙΟΣ Π(ΑΤΗΡ) ΗΜ(ΩΝ) ΙΩΑΣΑΦ16. On the west
face of the north-east pier is a depiction of St. Nicholas ‘the Fervent Protector’.
A portrayal of the Archangel Michael, with his sword raised, has been placed
to the left of the old (north) entrance (fig. 5). Finally, a depiction of the Royal
Deesis adorns the south and south-west sections of the katholikon17.
In our opinion, the wall-paintings constitute the first and most important
work of the so-called ‘Kastoria Workshop’. A dominant element in this art is
the pursuit of verisimilitude and an experiential approach to Biblical and other
themes, either through the naturalistic treatment of forms or the introduction of
elements from contemporary reality.
16 For these inscriptions see Ibid, 590-591.

17 For the iconographic programme of the old katholikon see I. Bitha, Le monastère
de la Transfiguration aux Météores dit le grand Météoron (1552). Son programme icono-
graphique et sa place parmi les programmes des églises du XVIe s. en Grèce (unpublished
doctoral thesis), Université de Paris I-Sorbonne, Paris 1984; Georgitsoyanni, Les peintures
murales, 63-77.
The team of painters consisted of at least two charismatic artists, who

were active between 1475 and 1490 in Thessaly (Great Meteoron, 1483) and
Kastoria (St. Nicholas of the Nun Eupraxia, 1485/6), as well as in the Skopje
region (St. Niketas, Čučer, 1484) and the Prilep area (Bogorodica Monastery,
Treskavec, post-1484)18. To these artists should also be attributed a number of
icons in the Kastoria Museum, such as that of the Forty Saints19. It is worth
noting that these painters are not connected with the artistic tradition of Ohrid20
but that of Kastoria, according to Μ. Marković21. The painters of the Great
Meteoron can therefore be plausibly regarded as heirs of the great painters of
the ‘Kastoria School’22.
Given this, the choice of this particular ‘workshop’ to paint the katholikon
rebuilt by St. Joasaph suggests there was a connection between the monastery’s
abbot, Joasaph II (1473 – 1490[;])23, as well as, in all likelihood, the then
Metropolitan of Larissa, St. Dionysios the Merciful (ca. 1482-1489 - †1510),
and the artistic tradition of Kastoria, which seems to have been the most impor-
tant artistic centre of the time.
The wall paintings in the dome and on the lost or overpainted sections of the
old katholikon of the Great Meteoron
During the alterations that were carried out in the 16th century, in which
the earlier church was converted into a sanctuary of the new katholikon, some
18 For the ‘Kastoria Workshop’ see Б. Бабић, На маргинама манастира Трескавча,

ЗЛУМС 1 (Нови Сад 1965), 21-33; С. Радојчић, Једна сликара Школа из друге половине
XV века, ЗЛУМС 1 (Нови Сад 1965), 69-103; Г. Суботић, Охридска цликарска Школа
XV века, Београд 1980; Μ. Garidis, La peinture murale dans le monde orthodoxe après la
chute de Byzance (1450-1600) et dans les pays sous domination etrangère, Αthens 1989, 77-
130; Georgitsoyanni, Les peintures murales; Г. Суботић, На прагу новог века. Сликарство
византијског стила у нашој среднин крајем XV века, Лесковачки Зборник 33 (1993); Idem,
Костурска сликарска школа. Наслеђе и образовање домаћих радионица, Глас САНУ 384,
(Одељење историјских наука, књ. 10), Beograd 1998); G. Sp. Radojičić, Г. Суботић, Из
прошлости манастира Светог Јована Богослова, Ниш 2002; T. Văleva, Sur la question sur
la soit-dite “École artistique de Kastoria”, Βυζαντινά 28 (Θεσσαλονίκη 2008), 181-221; Ε. Ν.
Τσιγαρίδας, Εικόνες της «Σχολὴς» Καστοριάς, ΔΧΑΕ 33 (Αθήνα 2012), 369-378; С. Смолчић-
Макуљевић, Манастир Трескавац, Београд 2013, 137-176; Μ. Марковић, Свети Никита
код Скопље. Задyжбина краља Милутина, Београд 2015, 218-258; Ε. Ν. Τσιγαρίδας, Εικό-
νες του Βυζαντινού Μουσείου και ναών της Καστοριάς (12ος -16ος αιώνα), [Βιβλιοθήκη της εν
Αθήναις Αρχαιολογικής Εταιρείας αρ. 317], Αθήνα 2018, 316-381.
19 Τσιγαρίδας, Εικόνες, no. 83.
20 Суботић, Костурска сликарска школа, 124.
21 Марковић, Свети Никита код Скопља, 243-244.
22 I. Σίσιου, Η καλλιτεχνική Σχολή της Καστοριάς κατά τον 14ο αιώνα, (Ph.D. Disser-
tation), Φλώρινα 2013.
23 Unfortunately, little is known about Joasaph II. According to the Syngramma His-
torikon, Joasaph served as abbot of the Great Meteoron for seventeen years and then, perhaps
in the year 1490, he was consecrated as Bishop of Phanarion (Α. Rigο, La “Cronaca delle
Meteore”. La storia dei monasteri della Tessaglia tra XIII e XVI secolo, (Orientalia Venetiana
VIII) Firenze 1999, 126. Cf. Βαφειάδης, Η μονή του Αγίου και Μεγάλου Μετεώρου, 99-101.
of the wall-paintings were completely

destroyed while others were either
completely or partly overpainted. In
fact, it appears that the painter respon-
sible for the 16th-century decoration
altered the original iconographic pro-
gramme, at least in a few cases.
In the dome, the eight figures of
the prophets have been mostly over-
painted. Three of these – the prophet
Jeremiah (fig. 6), the prophet Isaiah
and the prophet Joel (fig. 7) – survive
in a better state of preservation. The
garments of the first have not been
overpainted at all, while the faces and
parts of the garments of the other two
have also remained unaltered by any
overpainting24.
These three figures reveal a
painter with a high level of training
Fig. 11. St. Anthony and St. Euthymios. and skill. The movement and draughts-
Сл. 11. Свети Антоније и Јефтимије manship of the figures are impressive,
as are the large billowing scrolls with
their realistic chiaroscuro (fig. 8). In addition, the painter’s art displays very
clear, high-quality Western influences, which are actually more substantial than
those to be found in the wall-paintings executed by the ‘Kastoria Workshop’.
Some examples of this art are to be found on the fragment of wall-painting
in Tomb G in the exonarthex of the katholikon of the Chora Monastery25 and
the wall-paintings from Apolpaina on Lefkas (1449/50) which are now in the
Christian and Byzantine Museum in Athens26.
The stylistic characteristics of the artist who painted the prophets do not
appear below the base of the dome. This means that a) the wall-paintings in the
dome are earlier than those in the lower sections of the church; b) the painter
who executed the wall-paintings in the dome was not a member of the team
that worked on the lower sections, and c) this painter left the Great Meteoron
without completing the decoration. It is not known who invited him to work at
the monastery and why he stopped working at an early stage. It is likely that
his presence here is connected with the presence at the monastery of someone
24 In the figure of the prophet Daniel, painted in the 16th century, it is possible to
discern the hand of the earlier figure.
25 P. A. Underwood, The Kariye Djami, [Bollingen Series LXX, Pantheon Books],
New York, 1966, vol. III, pls. 548-549.
26 The World of the Byzantine Museum, Byzantine and Christian Museum, Athens
2004, figs. on pp. 19-121. Cf. ‘Λευκάδα. Απόλπαινα, Μονή Παναγίας Οδηγήτριας’, in Π. Βο-
κοτόπουλος (ed.), Ευρετήριο βυζαντινών τοιχογραφιών της Ελλάδος. Ιόνια νησιά [Ακαδημία
Αθηνών, Κέντρο Έρευνας της Βυζαντινής και Μεταβυζαντινής τέχνης], Αθήνα 2018, 142-151.
who was familiar with Western culture, a fact that is evident in the existence of
a series of Western and Western-style works from the 14th and 15th centuries in
the Great Meteoron’s sacristy27.
Although we are not aware of any other monumental ensemble that dis-
plays such characteristics, the art of the painter of the prophets should be con-
nected with Westernizing works in Kastoria28, with which it shares many simi-
larities. In any event, the artist who painted the dome of the old katholikon of
the Great Meteoron represents a unicum in the monumental painting of main-
land Greece of the second half of the 15th century.
Like the dome, the sanctuary apse is also almost completely overpainted.
In the half-dome only the faces of the Virgin Mary, Christ and the angels have
been overpainted. The others belong to the earlier phase. The figures of two hi-
erarchs – St. Achilles and St. Gregory of Nyssa – also belong to the 1483 phase.
The scenes in the Christological cycle do not present any problems, ex-
cept for those in the west sections of the superstructure. Here, the surviving
sections of the Christological cycle are to be found in the soffits of the west
arches. In the soffit of the west arch, then, survives part of the scene of the
Transfiguration of the Saviour. This extended over the entire surface of the west
vault29. The whole section depicting the Apostles under the painting of Christ
in glory has been lost.
As has already been mentioned, the (west) narthex and part of the west
section of the church (west wall, western bays, west vault) were demolished
during the alterations carried out in the 16th century. No wall-paintings at all
survive from the narthex – if, that is, the narthex was decorated in the first place.
However, from the no longer extant west wall of the naos survives a fragment
depicting the head of St. Zosimas (fig. 9.), which attests to the existence in this
part of the church of a depiction of St. Zosimas and St. Mary of Egypt.
On the faces of the west piers of the katholikon survive figures of saints
from the 1483 phase, such as St. David of Thessaloniki, of which only the upper
section (head, shoulders and inscription) is preserved. Opposite St. David is a
depiction of Constantine the Great and St. Helen. Although most of the figure
of St. Constantine was painted in the 16th century, his left hand and a part of his
garments belong to the earlier phase30. In addition, part of an unidentified figure
survives next to the depiction of St. Theodosios the Cenobiarch (fig. 10.).
Of the west bays of the old katholikon, only sections of the south and
north walls survive. Consequently, here the original arrangement of the figures
and scenes has been disturbed. For example, on the north wall, to the left of the
old closed-up entrance, the 16th-century painter covered a scene from the 1483
phase with the figures of a hierarch and a deacon. To the left of the Archangel
Michael part of a throne is visible, along with part of the knee of the figure
seated on it and part of a hexapterygon (fig. 5). On the basis of these remaining
fragments, we may assume there was a depiction of Christ in glory at this point.
27 A study of these works is currently being undertaken by N. Vryzidis and K. Vapheiades.

28 See indicatively Τσιγαρίδας, Εικόνες Καστοριάς, 387f.
29 Georgitsoyanni, Les peintures murales. pls. 39-41.
30 Ibid. pl. 95.
Fig. 12. St. Peter of

Alexandria, detail
(1784)
Сл. 12. Свети
Петар
Александријски,
детаљ (1784)
To the right of the old entrance there are now depictions of Saints Anthony and
Euthymios (fig. 11.). However, it appears that there was once a third saint or
hierarch here too that was covered over by the 16th-century decoration and then
later in the 18th century.
Apart from the alterations mentioned above, the prothesis was also reno-
vated at the beginning of the abbacy of Parthenios the Melodist (1784) (fig. 12.).
We do not know exactly which depictions from the 1483 phase were covered
over. It appears, however, that the existing ones are copies of the originals be-
neath them. The painter who executed the existing depictions also painted the
figure of the prophet Sophonias (Zephaniah) in the dome over that of the proph-
et Solomon, whose inscription survives next to that of Sophonias. The same
artist is also responsible for a number of repairs and retouches. For example, he
retouched the tunics of St. George and St. John the Baptist31 on the south wall,
which were severely damaged when the monks opened up a new entrance to St.
John the Baptist’s Chapel32.
31 Ibid. pls. 89, 92-93.

32 It should be noted in passing that the same painter executed the six despotic icons
in the Chapel of SS Constantine and Helen at the Great Meteoron in about 1785 and that he
has also been credited with the despotic icons in the old church of St. George at the village
of Peristera near Kalambaka, on the basis of the identical artistic style and style of handwrit-
ing. It should be noted that the diakonikon was never decorated with wall-paintings. This is
because, as has previously been mentioned, this was the site of the original entrance to the
Chapel of St. John the Baptist, which may have served as a sacristy during the Palaiologan
period: see Θεοχαρίδης, op. cit.
Conclusions
Byzantine art was kept alive, even long after the Fall of Constantinople,
through a variety of artistic currents that sprang from none other than Palaiologan
art and the art of the great Serbian kings. One of the most notable of these cur-
rents is that represented by a team of painters from Kastoria of the second half
of the 15th century, which was mainly active in the Meteora and Kastoria areas
and the broader Ohrid region. As is generally accepted, the first dated work by
this team is the mural decoration of the old katholikon of the Great Meteoron
(1483). However, given the ‘maturity’ of the work carried out by these painters
at the Great Meteoron, it is certain that other, earlier ensembles by this work-
shop must exist elsewhere.
On the basis of the foregoing analysis, we may conclude that the original
phase of the katholikon – that of St. Athanasios (pre-1366) – possessed wall-
paintings, which were destroyed when the church was completely rebuilt by
St. Joasaph Palaiologos in 1387. However, St. Joasaph’s katholikon was not
decorated with wall-paintings until sixty years after his death. Only one paint-
ing – that of the Second Coming – belongs to the 1387 phase, and this adorned
the north narthex of the church.
The katholikon was finally decorated in 1483. It is clear, however, that
the decoration in the dome most probably belongs to a phase slightly earlier
than that of 1483, and that the painter who executed it is not connected with the
painters who decorated the rest of the church. Many parts of the church, particu-
larly in its east section, were overpainted in the 16th century, perhaps as a result
of damage. The diakonikon was never decorated with wall-paintings, while the
decoration in the prothesis belongs to the 18th century, as do certain sections
of figures painted in the 15th and 16th centuries. In the lower zone and western
sections of the church some of the depictions and many of the holy figures have
also been overpainted or renovated. The wall-paintings in the groin vaults of
the west bays and on the west wall of the katholikon have been completely lost,
except for a fragment of the head of St. Zosimas from the alterations carried out
in the 16th century.
Thanks to the abovementioned facts, we have some idea of the icono-
graphic programme of the old katholikon of the Great Meteoron Monastery.
However, once the conservation, photographic documentation and study of the
katholikon is resumed after the end of the coronavirus pandemic, it is certain
that these endeavours will bring to light new information about the activity and
composition of the ‘Kastoria Workshop’ and its connections with the monaster-
ies of Thessaly.
Константинос М. Вафиадес
(Црквена Академија Атине)
ЗАПАЖАЊА О ЗИДНОМ СЛИКАРСТВУ И ИКОНОГРАФИЈИ СТАРОГ
КАТОЛИКОНА ВЕЛИКИХ МЕТЕОРА (1483)
Рад има за циљ да одговори на неколико питања везаних за историју градње

старог католикона, сликарства и иконографије, као и измена које су се догодиле у XVI
веку. Прва фаза сликарства из око 1366. године, уништена је мало касније, будући да
је католикон поново изграђен 1387. године. Ипак, католикон Светог Јоасафа није био
живописан све док није прошло шездесет година од светитељевог упокојења. Само
једна фреска припада фази из 1387. године и налази се на спољном северном зиду
цркве. Католикон је осликан 1483. Део из куполе припада нешто ранијем периоду,
док сликар који је сликао у куполи чак и нема посебних стилских веза са сликарима
остатка цркве. Бројни делови цркву су пресликани у XVI веку, врло вероватно јер су
били оштећени. Ђаконикон никада није живописан, док је сликарство из ђаконикона
по свим приликама из XVIII века. У нижој зони и западним деловима цркве неке сцене
и фигуре светитеља су пресликане или обновљене у потпуности. Сводови и западни
травеј као и западни зид католикона перманентно су изгубљени, осим једног малог
фрагмента главе Светог Зосиме. Ипак, могуће је имати увид идеју о иконографији
старог католикна Великих Метеора. Упркос нашим сазнањима, неопходно је сачекати
резултате конзервације, фотографску документацију, будући да су сви конзерваторски
поступци обустављени услед пандемије корона вирусом. Сигурно је да ће нови подаци
који су прикупљени дати нове резултате и сазнања о тзв. радионици из Касторије и
везама те радионице са манастирима у Тесалији.
Andrijana Golac
(independent researcher)
THE IMAGE OF RIGHTEOUS JOB IN THE MONASTERY

OF ZRZE
Abstract: The subject of the paper is the image of Righteous Job depicted
in a medallion on the north wall of the nave in Monastery Zrze. Firstly, we have
divided the saint’s images in Eastern Christian art into groups which we have
then briefly compared to those in Western Christian art, stressing the similarities
and differences between them. The aim of the paper is to show and explain the
connection of Job’s image in Zrze with that of saints and scenes surrounding
and opposing him.
Key words: Righteous Job, Monastery Zrze, painter Onouphrios
During the 16th century renewal of frescoes in the Transfiguration church

of monastery Zrze, four painted zones were created on the north and south
walls of the nave.1 Only fragments with prophets holding unrolled scrolls re-
main in the highest painted zone. Beneath them were scenes of the Great Feasts
which were destroyed in the 18th century.2 They are followed by those of the
Passion cycle and Christ’s post-Resurrection appearances (only the Threnos and
Harrowing of Hell can be seen in the nave today). Medallions with busts of mar-
tyrs occupy the second zone, and standing figures the first one.
The image of Righteous Job, which is the subject of this paper, is de-
picted in the first medallion next to the iconostasis, on the north wall of the
nave. Varying thematically, his portrayals are abundant in the west, especially
in Romanesque and Gothic Art. Contrary to this, his representations in Eastern
Christian Art can be divided into those in which the just man is depicted amongst
Christ’s ancestors or Old Testament figures; shown in a medallion located near
the Passion Cycle or Harrowing of Hell; or within narrative scenes in which
he is depicted sitting on a pile of dung, covered in oozing sores festered with
1 Apart from depicting the frescoes in the nave, Greek painter Onоuphrios of Argos
also renewed the ones on the vault and in the altar of the church, cf. Б. Бабић, Фреско-живопис
сликара Онуфрија на зидовима цркава прилепског краја, ЗЛУМС 16 (1980) 271-280.
2 З. Расолкоска-Николовска, Историјатот на манастирот Зрзе низ натпи-
сите и записите од XIV до XIX век, Средновековната уметност во Македонија, Скопје
2004, 335; eadem, Манастирот Зрзе со црквите Преображение и Свети Никола, 367.
200 Andrijana Golac
Fig. 1 Righteous
Job, north wall
of the nave,
Monastery Zrze
(16th century)
Сл. 1 Праведни
Јов, северни зид
наоса, Манастир
Зрзе (XVI век)
worms. Examples from the narthex of the Chora Church, Staro Nagoričino,
Gračanica, and Lesnovo,3 belong to the first type in which Job is shown with a
wreath-like crown on his head, similar to that of a martyr, with a folded scroll
in the left hand, while blessing with the right one. Images from the churches of
Saint Niketas near Skopje, Saint Elijah in Dolgaec and the monastery of Zrze,4
belong to the second type, in which Job is usually shown in a medallion located
near the Passion Cycle or the Harrowing of Hell, in which case his image should
be interpreted as an allusion to the suffering of Christ, i.e., the Resurrection.
Examples from the third group, in which the holy man is depicted while sitting
on a pile of dung fully covered with sores, occur abundantly in medieval illu-
minated manuscripts, while their number in fresco ensembles is proportionally
small.
In the nave of Zrze, the bust of Righteous Job Ο δικαιος Ιωβ is represent-
ed in a medallion in the second zone. He is turned towards the imago clipeata
with St. Alexios the Man of God, next to him, and Christ-Emperor on the throne
in the scene of the Imperial Deesis, in the zone below him. Job is wearing luxu-
rious garments and has a richly decorated vaulted crown on his head. A massive
red cloak rimed with pearls hangs from his right shoulder. The saint is shown
3 For the example in the Chora church, cf. С. Габелић, Манастир Лесново, Београд
1998, 65; Staro Nagoričino, cf. Б. Тодић, Старо Нагоричино, Београд 1993, 75, 98, сл. 38;
for Gračanica, cf. Б. Тодић, Грачаница. Сликарство, Београд‒Приштина 1988, 95, 99, 127,
148; Lesnovo, cf. Габелић, Лесново, 63, 65, сл. 48. Job is also depicted among Old Testament
figures in the Ascension church in Leskoec and that of Saint Demetrios in Boboševo, сf. Г.
Суботиќ, Охридската сликарска школа од XV век, Охрид 1980, 97 and 135.
4 For Saint Niketas, cf. М. Марковић, Свети Никита код Скопља, Београд 2015,
105, 164, 165, 187; Saint Elijah in Dolgaec, cf. Суботиќ, Охридската сликарска школa,
53; for Zrze, cf. A. I. Golac, The representation of Saint Nicholas the monk and former sol-
dier in the Monastery of Zrze, Зборник Матице српске за ликовне уметности 45 (Нови
Сад 2017) 137-138.
Fig. 2 The Threnos and Harrowing of Hell; Saints Fig. 3 The Baptism of Christ; Saints John
Athanasius, Alexius and Job; Imperial Deesis, Kalyvitis and Nicholas the monk, south wall of
north wall of the nave in Monastery Zrze (16th the nave in Monastery Zrze (16th century)
century) Сл. 3 Крштење Христово, Свети Јован
Сл. 2 Оплакивање Христа и Силазак у ад; Свети Каливитис и Никола монах, јужни зид наоса,
Атанасије, Алексије и Јов, Царски Деизис, Манастир Зрзе (XVI век)
северни зид наоса, Манастир Зрзе (XVI век)
in familiar iconography, as an old man with a round white beard and tidy curly
hair of the same colour.5 He is holding a cross in his right hand, while the palm
of his raised left hand is turned towards the onlooker (fig. 1).
If we are to understand why Onоuphrios depicted him in this particular
place and in such a way, it is important to mention the frescoes surrounding the
saint, as well as the ones opposing him. We have already said that the scenes of
the Threnos and Harrowing of Hell are depicted in the third zone, above Job’s
medallion and that the Imperial Deesis with Christ as Emperor is below him in
the first zone (fig. 2). Medallions with busts of saints Alexius and Athanasius
the Persian are next to him, and that of John Kalyvitis and Nicholas the monk
occupy the first two medallions on the parallel, south wall. The scene of the
Baptism of Christ is depicted above the last two mentioned saints (fig. 3), which
5 For the iconography of Job, cf. LCI II, 407-414; S. Terrien, The iconography of
Job through the centuries: artists as Biblical interpreters, Pennsylvania 1996; Walter, The
Iconography of Job, ΔΕΛΤΙΟΝ (2008) 69-72; Православная Энциклопедия, Т. 25, 253.
202 Andrijana Golac
is also important for the interpretation of Job’s

appearance, as he was, among other things, con-
sidered a ”prophet of the Christian Baptism“ in
the Middle Ages.6
The story of the pious man is represented
in the Book of Job which belongs to the Wisdom
Books of the Bible.7 He is described as a good
and virtuous person who fears God and sees to
it that his seven sons and three daughters follow
in his footsteps. He lived in Uz and was very
rich. Persuaded by Satan, God decides to test
Job’s faith. So, he permits Satan to rid Job of ev-
erything he has, including his children, as long
as he does not harm the man himself. When in-
formed of his loss, Job’s faith remains intact and
he continues to celebrate the Lord (Job 1:21).
Upon seeing this, Satan approaches God again,
persuading him to let him harm Job this time,
believing that he will then surely turn against his
Creator. After receiving permission, Satan smote
Job with sore boils, forcing him to leave home
due to the unbearable stench of the desease. For
days Job sat on a pile of dung outside the city
Fig. 4 Job as athlete, fourth century, Cemetery walls complaining to his friends, who came to
of Apronianus, Rome. Photo after S. L. visit and comfort him. Subsequently he is ad-
Terrien dressed by God who perswaids him to repent for
Сл. 4 Јов као атлета, четврти век, Гробница what he had said in moments of despair. As a
у Риму. Фотографија С. Л. Теријена reward for his enduring faith, Job is firstly cured
and then awarded with a much bigger fortune
and the birth of three daughters and seven sons.
The first representation of Job, if it is really that of him, was created in the
mid-third century AD and is situated on the east wall of the Dura-Europos syna-
gogue.8 At the end of the third and beginning of the fourth century, the story
of the righteous man frequently appeared in Roman catacombs. During this
period physical strength and youth characterize his iconography and there is no
evidence of illness or suffering, two traits that will mark his later images. Under
the influence of Ancient art, which was still strong at the time, Job was repre-
sented as a philosopher in a short tunic while sitting on a bench or rock, or as a
muscular athlete resting after he had experienced great physical strain (fig. 4).9
6 Terrien, The iconography, 14-16.

7 Job, I-XVII. The version of the Bible text is shorter than the Hebrew original. For
older and younger sources of the story of Job, cf. Terrien, The iconography, XXXIV, V.
8 Terrien, The iconography, 3-9, fig. 1.
9 Idem, 17-23; H. Maguire, Image and Imagination in Byzantine Art, Ashgate 2007,
137, fig. 24.
In early medieval Christian art, the story

of Job was often represented on sarcophagi and
somewhat later in illuminated manuscripts. In ac-
cordance with the narrative character of the scene,
Job was depicted in moments of sickness while
sitting on a pile of dung, complaining to his wife
and friends who visited him, and bringing food or
comfort. Amongst the oldest examples is the one
on the sarcophagus of Junius Bassus from 395 AD.
Its decoration consists of ten plains arranged in
two horizontal lines, one above the other, because
certain pairs of scenes are mutually related,10 due
to similar subjects and ideas they communicate. It
can be noticed that the intention of the artist was
for the scenes to be viewed cross-wise, so that the
counterpart of the Arrest of Christ is the scene of
Job on the dunghill,11 which confirms the inter-
pretation of Job’s suffering as an archetype of the
suffering of Christ.12
Of multiple examples in illuminated manu-
scripts, which appeared during the Middle Ages, Fig. 5 Job attacked by a monster, Vatican
those from Vatican (MS gr. 749, fol. 25 and MS gr. City, Biblioteca Apostolica Vaticana,
MS gr. 749, fol. 25, first half of the ninth
1231, fol. 64v), Patmos (MS 171, р. 51), Oxford century
(MS Barroci 201, fol. 32v) and the Vatopedi mon-
Сл. 5 Чудовиште напада Јова,
astery (MS 590, fol. 18v),13 are of great impor- Библиотека Ватикана, MS gr. 749, fol. 25,
tance to us, as they represent a snake-like creature прва половина деветог века
tempting the righteous man. In the Oxford and
10 J. Lowden, Early Christian and Byzantine Art, Phaidon Press Ltd, London 1997,
50-51, fig. 27; L. Sapikowski, The iconography of the sarcophagus of Junius Bassus, Journal
for Undergraduate Research Opportunities (2007) 1-14, especially 8-9.
11 The author thoroughly explains the conceptual connection between the scenes. Cf.
Sapikowski, The iconography, 12, figs 1, 2.
12 The aim of the artist to underline the relation between Job and Christ’s suffering
is clear if we look at some of the scenes depicting the saint in Western Christian art. The first
thing that catches ones attention is the remarkable resemblance between the righteous man
and Christ. In some examples, which include musicians, the analogy with the scene ”Mock-
ing of Christ” cannot be overlooked. This is especially noticeable in scenes in which the
trumpets of the musicians are positioned above Job’s head. Сf. Terrien, The iconography,
figs. 49, 63 и 64. A brilliant example is the scene in which Job is kneeling on the ground and
interceding for his friends, because it unmistakably resembles the Prayer in Gethsemane.
Another interesting example shows Job with a crown similar to the crown of thorns worn by
Christ. Idem, figs. 48 and 51.
13 These miniatures are described in detail, cf. М. Evangelatou, From word into Im-
age: The Visualization of Ulcer in Byzantine Illustrated Manuscripts of the Book of Job, Ges-
ta, Vol. 48/1 (2009) 19-36. For the Vatican manuscript, cf. I. Oretskaia, A stylistic Tendency
in Ninth-Century Art of the Byzantine World, Зограф 29 (2002-2003) 14-17. For additional
examples of Job in illuminated manuscripts, shown with pestering monsters, or Job as king
or martyr, cf. Terrien, The iconography, 44-61.
204 Andrijana Golac
Vatopedi manuscripts the disease which

Satan sends to torture Job is depicted in
the form of a two headed dragon-like
beast which is biting the man’s feet and
head.14 These images are interesting
for us because they represent a parallel
with the triple temptation endured by St.
Nicholas the monk, who is, in Zrze, de-
picted in a medallion on the wall oppo-
site from Job. They are connected by the
triple temptation embodied in the three
snakes held by the monk in Zrze,15 i.e.,
a three-headed beast in the Vatican (fig.
5) and Patmos manuscripts.16 But, even
though a parallel between the stories
of the two can be drawn, it is St. John
Kalyvitis who is represented across
from Job, and not monk Nicholas. We
find the main reason for such a layout
in the idea of endurance caused by the
loss of great riches by both saints – John
of his own will and Job as a decision of
God. For the same reason, St. Alexius is
depicted next to Job, as he too had given
Fig. 6 Job on the dunghill and The Last Judgement, up his fortune, choosing to live like a
narthex of the church of Saint Nicholas on Yaroslav’s poor man until the end of his earthly
Courtyard in Veliky Novgorod, Russia (12th century)
days.17 With that said, we can clearly
Сл. 6 Јов на буњишту и Страшни суд, припрата црк- see that the four medallions closest to
ве Светог Николе у Новгороду, Русија (XII век) the iconostasis are occupied by saints
who are “martyrs of conscience”.18
The third and most common scene in illuminated manuscripts is the one
where Job sits naked on a pile of dung, alone, or in the presence of three friends,
14 Evangelatou, The Visualization of Ulcer, 29-30, figs. 8 и 9. The literal depiction
of illness which attacks the saint from head to toe can be interpreted by the words: ”(Satan)
smote Job with sore boils from the sole of his foot unto his crown“ (Book of Job, II, 7). And
while a two headed animal is pestering Job in the aforementioned manuscripts, Satan himself
is the one who attacks him in the relief of the Gothic portal of the Chartres cathedral. His right
hand is lowered onto Job’s head while he is holding the man’s left foot with his other hand.
Сf. Terrien, The iconography, fig. 31.
15 Golac, The representation, 127-142, fig. 1.
16 Walter, The Iconography of Job, fig. 1, 2; Evangelatou, The Visualization of Ulcer,
22-23; figs. 1, 2, 3.
17 For saints John Kalyvitis and Alexius, cf. Д. С. Павловић, Представе Светог
Алексија Божјег човека, светог Јована Каливита и светог Јефросина Повара у
византијском и поствизантијском зидном сликарству, ЗНМ XXI-2 (2014) 53-89.
18 For the appearance of this category of martyrs next to the iconostasis, cf. В. Ј.
Ђурић, С. Ћирковић, В. Кораћ, Пећка патријаршија, Београд 1990, 220; V. J. Djurić, Les
conceptions hagioritiques dans la peinture du Protaton, ХЗ 8 (1991) 85.
Fig. 7 Job on the dunghill, east wall of the narthex in Gračanica (14th century)
Сл. 7 Јов на буњишту, источни зид припрате, Грачаница (XIV век)
his wife, tempted by Satan or in a combination of two or more given examples.

In Western Christian Art this theme was especially popular in the Late Gothic
and early Renaissance period, during which Job became a patron of lepers and
musical gilds, an intercessor for the sexually loose and eventually, for syphilit-
ics.19 Throughout this time his images were frequently made in ivory and sculp-
ture, depicted in manuscripts, on canvas and frescoes. On the contrary, there are
only three such scenes in Eastern Christian Medieval fresco ensembles known
to us. The first is found in the Exodus chapel in the Bagawat necropolis,20 the
second in the narthex of the church of Saint Nicholas on Yaroslav’s Courtyard in
Veliky Novgorod (12th century) and the third, on the east wall of the narthex of
Gračanica.21 A common characteristic of the last two examples is the position-
ing of Job’s scene close to that of the Last Judgment.
In the church of Saint Nicholas in Novgorod, the fresco in which Job is
depicted on a dunghill covered with boils, while his wife offers him bread and
water on a plank, has been greatly damaged. Fragments of the Last Judgment
19 Terrien, The iconography, 107-145.
20 Тодић, Грачаница, 165; М. Martin, Observations on the Paintings of the Exodus
Chapel, Bagawat Necropolis, Kharga Oasis, Egypt, Byzantine Narrative: Papers in honour
of Roger Scott, ed. by J. Burke with Ursula Betka, Penelope Buckley, Kathleen Hay, Roger
Scott & Andrew Stephenson, Melbourne 2006, 246.
21 For the church of Saint Nicholas in Veliky Novgorod, сf. Православная Энци-
клопедия, Т. 25, 246-253; for Gračanica, сf. П. Мијовић, Царска иконографија у српској
средњовековној уметности (III), Старинар н.с. XXVIII-XXIX (1977-1978), Београд
1979, 83-89, 106-108, сл. 1; Тодић, Грачаница, 90, 107, 164, 165.
206 Andrijana Golac
fresco are in its proximity and

the remains of images of sinners
coiled by snakes can be seen
above the scene with Job. The
legs of a sea-beast and the lower
part of a figure - possibly Satan -
mounting it, remain in the same
zone as the sinners, not far from
them (fig. 6).22
In the narthex of Gračanica
the scene of Job on the dunghill
is situated in the higher zone of
the east wall, between Christ
the Light of the world, in bust,
noted as the Fearsome Judge
and the Old Testament scene –
Fig. 8 Christ-Emperor and High-Priest, north wall of the nave, Prophet Elijah slaughtering the
Monastery Zrze (16th century)
priests of Baal.23 A naked Job is
Сл. 8 Христос Цар над царевима и Велики архијереј, север- sitting on a pile of dung and it
ни зид наоса, Манастир Зрзе (XVI век)
looks as though he is addressing
his wife.24 She is standing not
far from his feet, holding a plank with some bread and water which she of-
fers him, while covering her nose with her left hand to protect herself from the
stench of his sores (fig. 7). The Last Judgment is depicted on the opposite wall.
The proximity of the two scenes should be sought in the idea of general resur-
rection proclaimed in the Second Coming of Christ. This is best recognized in
the book of Job, in his fifth reply to his friend Bildad: ”As for me, I know that
my vindicator lives and that he will at last stand forth upon the dust. This will
happen when my skin has been stripped off, and from my flesh I will see God”.
The saint finishes his speech with the words: “know that there is a judgment”.25
The same idea can be recognized in monastery Zrze, which is why Job has been
represented above the Deesis. In the aforementioned scene from Zrze, Christ the
Emperor of Emperors and Great Priest c(a)rq c(a)remq i g(ospod)q gospodemq
и velikQ<i> erei is depicted in lavish garments and has a vaulted crown on his
head (fig. 8).26 He is blessing with his right hand while holding an open book
22 In the story of Job the beasts Leviathan and Behemoth, a hippo and crocodile,
are mentioned. For the examples in which Satan rides one of the two beasts, сf. Terrien, The
Iconography, 44-45, figs. 9, 10, 11.
23 Мијовић, Царска иконографија, 103, сл. 1; Тодић, Грачаница, 90, 107, 164-165.
24 For the explanation of Job’s gestures, cf. G. Von der Osten, Job and Christ: The
Development of a Devotional Image, Journal of the Warburg and Courtauld Institutes, Vol.
16, No. 1/2 (1953), 155-156.
25 The proximity of Job in a medallion and the cycle of Christ’s Passion can also be
noticed in the church of Saint Niketas near Skopje. Cf. Марковић, Никита, 164-165.
26 For the image of Christ as Emperor of Emperors and Great Priest, cf. Ц. Грозданов,
Исус Христос цар над царевите во живописот на охридската архиепископија од XV-
XVII век, Живописот на охридската архиепископија. Студии, Скопје 2007, 333-357;
with a text from the Gospel of John (John 18:36), in the left. The text indicates
that Christ’s kingdom is not of this world and announces his Second Coming
and final triumph. The connection between Job and Christ in this scene will be
clearer if we keep in mind the praxis of certain medieval painters to depict the
saint with regal attributes,27 as he was sometimes recognized as Jobab, member
of the Edomit monarchy.28 Also, Job was sometimes represented as a priest,
which must have been known to painter Onouphrios.29 Apart from his connec-
tion with Christ, a parallel between Job and St. John the Baptist, above whom he
is depicted in Zrze, can also be drawn. Already in the sixth century Job had been
considered a prophet of new life,30 and it is well known that baptism symbol-
izes rebirth, which is what brings the two together. This idea is best recognized
in the example from the Baptistery in the Basilica of San Marco in Venice (c.
1350) where St. John the Baptist, who is receiving a vestment from an angel,
is named Job in the inscription above the scene.31 Zographos Onouphrios must
have been familiar with the solution of the mosaic scene from San Marco and
was so impressed by it that he placed the image of Righteous Job above that of
St. John the Baptist in the Monastery of Zrze.
As a learned archpriest from Elbasan, who had spent time and
worked in Venice on a few occasions, the zographos Onouphrios was surely
aware of the complex and layered symbolism of the image of Job. Keeping that
in mind, we can notice his aspiration towards pointing out each and every one
of them to the viewer. This is why he had depicted the saint near the cycle of
Christ’s Passion, as they are linked by the idea of suffering and endurance. By
positioning him below the scene of the Harrowing of Hell, he has underlined
Job’s role as a forerunner of the Resurrection, and the Baptism of Christ op-
posite from him, to show us that Job is also a “prophet of Christian baptism”.
For the same reason, he depicted the prophet of new life above the figure of
St. John the Baptist. And finally, by choosing to represent the busts of saints
Alexius and John Kalyvitis in medallions next to and opposite him, Onоuphrios
has accentuated the righteous man’s willingness to accept, without question, the
idem, Една варијанта на представата на Христос цар над царевите и голем архијереј во
поствизантиската уметност, Живописот на охридската архиепископија. Студии, Скопје
2007, 357-376; М. Томић Ђурић, Идејне основе тематског програма живописа цркве
Светог Димитрија у Марковом манастиру, Београд 2017 (непубликована докторска ди-
сертација), 592-604; C. Vapheiades, Sacerdotium and Regnum in Late Byzantium: Some
Notes on the ”Imperial Deesis”, American Journal of Art and Design, Vol. 2, No. 3, 2017,
81-83.
27 Terrien, The Iconography, 45-50; figs. 12, 13, 14, 15, 16.
28 Also, Job has been known to be ascribed with regal characteristics in some Hebrew
poems. Terrien, The Iconography, 45.
29 In Jerome’s ”Preface to the Book of Job” the just man is depicted as a king with a
bowl in his left hand, in which he seems to carry holy bread and a cruciform Host. Cf. Terrien,
The Iconography, 45, fig. 12. During the sixteenth century, a great number of sculptures of
Job as a priest have been created in Belgium, Luxembourg and the Netherlands, idem, 149.
30 Idem, 90.
31 Idem, 90-92, fig. 44.
208 Andrijana Golac
fate which had befallen him, while saint Nicholas the monk and former soldier
has been positioned diagonally from Job to remind us of his confrontation with
temptation.
Андријана Голац
(самостални истраживач)
ПРЕДСТАВА ПРАВЕДНОГ ЈОВА У МАНСТИРУ ЗРЗЕ
Лик једног од најпрепознатљивијих светих у хришћанској уметности приказан

је у манастиру Зрзе на северном зиду наоса, у првом медаљону поред иконостаса. За
разлику од великог броја тематски различитих представа светог на западу, његове
представе се у источнохришћанској уметности могу поделити у три групе. Будући
да је био упознат са вишеслојном симболиком представе праведног Јова, зограф
Онуфрије нам је, добро осмишљеним распоредом програма око и наспрам светог, на
њих суптилно и указао.
Miguel Gallés
(Universitat Autònoma de Barcelona,
Departament d’Art i Musicologia)
NUNC DIMITTIS: WHEN THE OLD BECAME NEW
Abstract: This paper deals with an important and unpublished 16th / 17th-
century Balkan icon whose topic is that of the Lord’s Presentation to the Temple.
That historical moment in which Simeon cries out his “Nunc dimittis”. We are
going to try to answer two questions: Why “Nunc dimittis” can be related to
the resurrection of Byzantium? And, why “Nunc dimittis” can be related to the
praise of truth? We are going to describe it and compare it with similar produc-
tions. Ending with a surprising interpretation of the buildings at the background
of the scene, identifying them as Hagia Sophia and the Galata Tower in Istanbul.
We have also shown that the transit of the Child from Mary to Simeon and back
is differently indicated in the iconography and have essayed appropriate read-
ings. And we have targeted the issue of symmetrical images for this topic.
Keywords: Byzantine, Icon, Presentation, Hagia Sophia, Galata Tower.
In the course of our research on a private collection of icons in Barcelona

for the completion of my PhD, an unpublished 16th/17th-century Balkan icon
drew our attention. It depicts the well-known scene of the Lord’s Presentation
to the Temple (fig. 1), that historical moment in which Simeon cries out his can-
ticle “Nunc dimittis” (Now you dismiss). Although the topic is very common in
Byzantine art, as a part of the Dodekaorton, in this icon some specific features
make it extremely original. The theological idea that the Presentation of Christ
is an image of the bond between the Old and the New Testament is displayed
in a very convincing way that is going to be developed through suggestive im-
age sequences. Furthermore, this icon itself is a proof of the long survival of
Byzantium and how some of its topics entail a true and specific statement of the
Christian faith and the Orthodox heritage.
Why “Nunc dimittis” can be related to the resurrection of Byzantium?

There are probably many answers. With no intention at all of being ex-
haustive, we would like to propose and develop some of them:
The controversial issue of the Byzantine and the post-Byzantine
210 Miguel Gallés
That is to say, from

an iconographic point of
view, that the two hundred
years since the definitive
fall of Constantinople can-
not avoid granting the icon
that we are presenting the
character of inheritance /
tribute to Byzantium. And,
therefore, we can refer to
it as essentially Byzantine.
Though post-Byzantine.
This is a surpris-
ingly unclear point given
the progress of knowledge
as it relates to art history.
Although it is true that rig-
orous proposals have been
made in this regard1, it is
also a matter of fact that
Byzantine wins by a land-
slide against post-Byzan-
tine. Probably it would
be enough to consider the
number of subjects taught
Fig. 1. General view of the icon. Five characters, and from one or the other in
background buildings.
several university campus.
Сл. 1. Изглед иконе, пет ликова и изглед позадине Something similar, if we are
allowed the expression, to
compare the concept of genuine/original with any of its derivatives (imitation/
copy). As if the creation did not have, in current terms, the DNA of its creator.
At this point, that of re-creation, is where we reach the resurrection element
suggested in the statement: post-Byzantine as resurrected, so living, Byzantine.
The Orthodox Tradition

Without any doubt, this living construction of the Christian faith does
not understand certain historical vicissitudes that, having affected it in so many
ways, have not been able to bow down the message of Salvation through Christ.
Simply, and to put it clear, Tradition, always alive and growing, cannot be lim-
ited to its origins or to any specific period in the recent two thousand years of
1 To approach this discussion we have considered two papers. The first one issues
clarifying formulations based on relevant monographs on this matter: E. L. Spratt, Toward
a Definition of “Post-Byzantine” Art: The Angleton Collection at the Princeton University
Art Museum, Volume 71-72, Princeton University Art Museum, 2012, 3, 15, 16. The second
takes advantage of a specific case to address the problem: E. S. Moutafov, Where is Byzan-
tium in the end of the eighteenth century? Puzzle for art historians, Problems of Art 4/2015,
Institute of Art Studies, Bulgarian Academy of Sciences, Sofia, Bulgaria, 63, 64.
Fig. 2. Detail.
The Child in
the hands of
Simeon.
Сл. 2. Детаљ,
дете у
Симеоновим
рукама
humankind history. It is incardinated at every moment - always faithful to the

journey followed from the beginning - in the reality that it is called upon to
shape. So, resurrected Christ through Byzantium to our days; Tradition as evi-
dence of the resurrection of Byzantium.
The detail, unfortunately not always considered/not so well known, by
which the Son of God passes from the hands of his Mother to the hands of
Simeon. And back. Evoking a transit between the Old Testament and the New
Testament2. The formalization of the before and after, of the old and the new. Of
course, this is not the only message from this beautiful icon. Not even the most
important. But despite its frequent representation as one of the Twelve Great
Feasts of Orthodoxy3, this element could pass unnoticed.
Being “incarnate word”, it could well be said that the message is inex-
haustible. Therefore, today we focus on this particular topic. The prophetess
Anna accompanies Simeon who, recognizing the Messiah, pronounces the
“Nunc dimittis”: I may now leave! A preview of new life in Christ. A foretaste,
therefore, of the resurrection.
In this sense, a before and a after is indicated. The couple of Anna - spe-
cifically described as prophetess4 - and Simeon means a before. And, the Holy
Family, the after, what is to say the Good News. Renewal for humankind.
2 The image of the History of Salvation, Old Testament - New Testament, as a con-
tinuous chain in which the link that unites the “first part” with the “second” is meant by the
movement of Jesus Child from the hands of Mary to those of Simeon and vice versa seems
quite visual and evident. Especially, as will be indicated further on, if the appropriate icons
are considered and they are conceived as the vignettes of a story in images.
3 A proposal on the evolution of the Twelve Great Feasts according to time and place
(historical source), as well as a chapter exclusively dedicated to the Lord’s Presentation to the
Temple, can be found at G. Passarelli, Iconos, festividades bizantinas, Madrid 1999, 9, 129-146.
4 There was also a prophet, Anna, the daughter of Penuel, of the tribe of Asher. She
was very old; she had lived with her husband seven years after her marriage, and then was
a widow until she was eighty-four. She never left the temple but worshiped night and day,
212 Miguel Gallés
And, as we have just sug-

gested, the very same “Nunc
dimittis” itself. The exclama-
tion by Simeon that implies
that something new begins. No
doubt, pledge of resurrection.
Why “Nunc dimittis” can be

related to the Praise of Truth?
In this case, the answer
is especially evident when ven-
erating/contemplating the icon.
If we consider the words of
Simeon – “for mine eyes have
Fig. 3. Detail. Faces of Mary and Joseph where the pictorial seen thy salvation” (Luke 2:30)
execution and the use of different materials can be appreciated. - we clearly feel that outright
Сл. 3. Детаљ, лица Марије и Јосифа и изглед осталих inner voice that cries out to the
приказаних материјала four winds in praise of the truth
that the Son of God is here to
save us. Simeon, simply, cannot
refuse what his eyes have seen! He has to announce the truth!
Simeon is moved by the Spirit. That inner strength that has kept him alive
for such a long life5 so that he can proclaim the truth to everyone. “It had been
revealed to him by the Holy Spirit that he would not die before he had seen the
Lord’s Messiah.” (Luke 2:26). The truth is in front of him. The unfathomable
truth is in his arms. The truth made flesh in the form of a child. Precisely, in the
temple.
By approaching this issue, that of the Child in the hands of Simeon (fig.
2), from the icon that is concerning us, we understand what has been said above:
the truth in the hands of the righteous and devout Simeon. But it’s not always
like this. Surprisingly, if a sufficient large number of icons with this topic are
considered and duly chosen, we are going to discover that the location/position
of the Child is far from being fixed. That is, the scope of positions ranges from
being perfectly seated/nested in the arms of his Mother to find himself, equally,
perfectly seated/nested in the arms of Simeon. With many intermediate posi-
tions: The Child, more or less suspended in the middle of the image, extending
his arms towards the one who is not holding him in his/her hands6.
fasting and praying (Luke 2:36-37).
5 Although not specifically stated, we can deduce, as Tradition points out, that since
it had been revealed to him by the Holy Spirit that he would not die before he had seen the
Lord’s Messiah (Luke 2:26), Simeon was an elderly man. In line with the exclamation of the
Nunc Dimittis that, in the context of natural conditions, refers us to a life already lived.
6 By paying attention to this detail - the one who holds the Child - we have been
able to compare Armenian and Athonite representations over some hundred years. It could
be inferred that in the Athonite (greek) environment it is Mary who holds the child, while in
the Armenian environment it is Simeon who does it. Although in this later case diversity is
These differences are not easy to be read. However, the key may lie in
the transition between Old Testament and New Testament that was mentioned
earlier. In this sense, the position of the Child would be equally transitory.
Recapping. The motto „In Praise of the Truth“ leads us to pay attention
at Simeon’s „Nunc dimittis“. Simeon’s categorical affirmation is made through
the recognition-contemplation-reception-acceptance of the Child. It is precisely
this sequence that leads us to recognize the various iconographic types with re-
gard to the position of the Child. But it is not the only relevant/evident variant in
the execution of this iconographic type. For this reason, we would like to men-
tion two others: Anna’s specific position on both sides of the image7 (Simeon’s
side or Mary/Joseph’s side) and the possibility of dealing with iconographical
proposals with an inverse arrangement8 (symmetrical image9).
greater. Some examples, related to their corresponding sources, underlining who is the main
character, and pointing out iconographical details related with our icon, are:
G. Vigo, I Tesori Di San Lazzaro Degli Armeni, Cinisello Balsamo 2011
- Bibbia di Naghash (1418-1422). Simeon. Very similar to our icon.
- Vangelo di Khizan, 1499. Mary. Symmetrical image.
- Bibbia di Abro Bagratuni, 1647. Five field illumination. Mary, transit to Simeon.
J. Oughourlian, Matenadaran the hidden gem, Amber Capital, 2017
- Lectionary of Hethum, 1286. Simeon. Jesus grabbing Mary with his hand.
- Gospel, 1287, Akner, Scribe Archbishop Hovhannes. Simeon holds, Mary embraces,
centrality in composition.
- Gospel, 13th century, Cilicia, Scribe Sukias. Simeon. Similar to our icon.
S.M. Pelekanidis et al., The treasures of Mount Athos, illuminated manuscripts, vol
I, Athens, 1974
- Codex 587, Gospel Lectionary, 1059, in the Monastery of Dionysiou. Mary.
S.M. Pelekanidis et al., The treasures of Mount Athos, illuminated manuscripts, vol
II, Athens, 1974
- Codex 1, Gospel Lectionary, 11th century, in the Monastery of Iveron. Mary.
- Codex 5, Gospel book, 13th century, in the Monastery of Iveron. Mary.
- Codex 2, Gospel Lectionary, 12th century, in the Monastery of Saint Panteleimon.
Mary. Simeon in reception position.
- Diptych with miniatures, 13th century, in the Monastery of Chilandari. Mary. Simeon
has a man behind him, not Anna!
7 The usual arrangement is that Anna is behind Simeon, in the Temple. But with
some frequency we find her with Mary and Joseph, as is the case of the illumination in the
aforementioned Bibbia di Abro Bagratuni, in the corresponding fresco of the Monastery of
Dionysiou, or even in that of the Niğde Gümüşler Monastery, in Turkey.
8 In this way we want to signify those iconographic proposals in which Simeon and
Anna appear on the left of the image while Mary and Joseph appear on the right. Such is the
case of the miniature in the aforementioned Vangelo di Khizan, the small icon in the Benaki
Museum (in which, in addition, Anna is with Mary and Joseph), and the Armenian miniature
of T’oros Roslin (1262) in The Walters Art Museum.
9 This brings us to a very suggestive point: the use of sketches to paint icons as
well as frescoes. It is easy to understand that the widespread use of those devices, more or
less transparent, in which after intensive use it was not obvious to recognize the faces of the
paper, could lead to the frequent phenomenon of symmetry in certain iconographic types.
In this sense, the paper of M. Castiñeiras (Oxford, Magdalen College, MS. Gr. 3: Artistic
Practice, Byzantine Drawings and Mobility in Mediterranean Painting around 1200, Arte
Medievale, Roma 2015, 87,93) is especially relevant. The one of E. N. Tsigaridas (Theopha-
nes the Cretan, Thessaloniki 2016, 60) points out the sequence Angelos-Ritzos-Theophanes.
214 Miguel Gallés
Description of the icon

As mentioned in the beginning of this paper, we would like to approach
these thoughts by means of the presentation/description of the unpublished icon
of Balkan origin and compare it with similar productions. To be able to place it
in space and time. It is an icon of medium dimensions, 45.5cm x 34cm, in which
the five characters appear. They seem to be suspended in mid-air in the Temple.
Simeon stands out being the one in the most central position and more
suspended in the air. Therefore, in a higher and preeminent position. Since the
Child is in his arms, it is he who occupies the centre of the icon preciously
nested between Simeon’s chest, arms, hands and head. We could suggest that
this is a kind of Simeon’s shelter for him.
Mary, the Mother of God, second in the centre of the image, is in front of
Simeon extending her arms and hands as if to welcome the Child. He also ex-
tends his to his Mother. It would seem that he returns to her, given the position
and the logic of the narrative.
The prophetess Anna stands behind Simeon. Her position, respectful in-
clination forward like Simeon, shows however details typical of the character.
With her right hand she leans on a long cane that reminds us of a crutch and
indicates her advanced age („she was a widow of eighty-four years“, Luke 2:
36-37). Consequently, her difficulties in locomotion. While her left hand sup-
ports a scroll that grants her the role of prophetess.
Joseph occupies the tightest position, accordingly with his hierarchical
rank, in the lower left margin of the icon. He appears behind Mary and carries
in a fold of his clothes the two pigeons that mean the agreed offerings. He is
the only one who wears simple sandals and seems to really step on the ground.
Again, details consistent with his narrative relevance.
If we look at the faces, we can appreciate a reliable execution of the flesh
and the design of mouths, noses, eyes, and hair. The same can be said of the
delicate white lines that enlighten them. In all cases, the brushstrokes are fast
and despite the fact that the whole display reflects mastery, they show a certain
level of imprecision, as if the painter had been copying rather mechanically or
was in a hurry to finish the work. The same may be appreciated in the bordering
of the garments. Uncareful mastery?
However, an item specially surprises in the base shading proplasmos
veiled with the subsequent lighter layers (fig. 3). The apparently/deliberately
unprecise use of an unknown dark material containing obvious-sized yellow
granules. Not completely veiled by the subsequent layers. The result is a very
special effect. Painter’s choice? Lack of proper material?
This stuff has also been used in the shading of the hands, necks, and feet.
Also, in Simeon’s outfit. As well as on the floor of the composition. We have
L. Ouspensky (La théologie de l’icône, Paris 2003, 271-272) develops the Russian context.
And M. Didron (Manuel d’iconographie chrétienne grecque et latine, 1845) is the famous
Hermeneia - painter’s manual - of Dionysius of Fourna that was the reference book when we
added a Prophet Elijah icon to the catalogue of Dionysius workshop (M. Gallés, Some addi-
tions to the catalogue of the workshop of Dionysius of Fourna. An icon of the Prophet Elijah
opens fire, Thessaloniki 2019. https://vimeo.com/381309100 ).
only been able to appreciate something similar

in an icon on the Raising of Lazarus attributed
to Theophanes the Cretan that is in the Benaki
Museum and which was dated between 1535
and 154610.
The particular design of the eyebags in
the case of the prophetess Anna is striking (fig.
4). A detail that may be of use to emphasize her
age with respect to Mary and Joseph. This same
type of technical procedure, without being ex-
clusive to a specific painter or period, we find it
well developed in Theophanes himself. Such is
the case, for example, for the right-side Myrrh-
bearer Woman at the Katholikon of the monas-
tery of Great Lavra11. And, of course, in many
others.
The architectural background takes up
almost half of the space in the composition.
Without a doubt, the place in which the scene
unfolds, the Temple, is the central stage for the
believer. What deserves to be pointed out in this Fig. 4. Detail. Anna’s face where eyebags are
case is that the architecture of the building does evident.
not correspond to the simple traditional canopy, Сл. 4. Детаљ, Анино лице са израженим
but rather to a more sophisticated and specific подочњацима
architecture consistent with that of the buildings
in the upper left quarter of the icon.
We refer to the fact that the architectural structure, considered from the
capitals of the columns upwards, bows included, recalls in a more than evident
way a top partial view of a schematized Hagia Sophia in Istanbul (fig. 5). The
proportions of the central dome, the layout of the squared panels on the exterior
of the dome, as well as the double window system, lower big ones for light
including its railings or protections, and upper round smaller ones for ventila-
tion, point in that direction. The side system of secondary domes shown to the
right, window system included, reinforces the idea. The inner part, obviously
undeveloped, is where the Presentation of our Lord is being performed. So, no
more structure details are needed for the purpose.
At this point it may be interesting to retrace another historical „sequence“.
Since the scene that we are considering takes place in the Temple, it is not trivial
to consider the Temple par excellence, the Temple of Solomon, as a starting
point. So, it makes perfect sense to think that the scene takes place in that par-
ticular place, following Tradition. The interesting thing is that, following this
very same Tradition, in Byzantine times and further on, the new Temple par
10 See N. Khatzidaki, Icones Gregues de la Col·lecció Velimezis, Barcelona 1999, pl 14.
11 For Theophanes Myrrh-bearer Women, cf. the monography of N. Tsigaridas (The-
ophanes the Cretan, Thessaloniki 2016, 139-140). And for the Lamentation at the Tomb icon
in the Monastery of Aghiou Pavlou, that of M. Vassilaki et al (The Holy Monastery of Aghiou
Pavlou. The Icons, Mount Athos 1999, 112-114). In both cases, the eyebags are very evident.
216 Miguel Gallés
Fig. 5. Detail. The

Temple: top partial
view of a schema-
tized Hagia Sophia.
Сл. 5. Детаљ, Храм:
схематизована
Света Софија
excellence, becomes Hagia Sophia. Thus, we move from the general idea of a
Temple to the idea of a specific temple which is that of Solomon, and from this,
to Hagia Sophia. The link could well be Justinian’s assertion: have defeated
you, wise Solomon with all your glory!12 It is implicit in it that Hagia Sophia
is the new Temple of Solomon. Therefore, it should not surprise us that, despite
the more canonical assumptions of orthodox iconography, what should be a ge-
neric representation of a Temple or, in the best of cases, a representation of the
Temple of Solomon, turns out to be that of the new Temple of Solomon: Hagia
Sophia.
But, the more striking issue in the upper part of this icon is that in the
opposite background there is a very interesting group of buildings in which,
first of all, a tower stands out. By now, and by belonging to the scene, it is more
than evident that it is the Galata Tower (fig. 6). Of course, in the context of
the homonymous neighborhood. Hence the rest of the accompanying buildings.
Without a doubt, the intention is to ensure that the background landscape of
Hagia Sophia, on the other side of the Golden Horn, is perfectly recognized as
such and therefore certifies the identity of the Temple. The huge opening with
bars in the high wall of the tower is striking. We think that the clear purpose is to
show that the “Tower of Christ”13 became a prison that housed Christian prison-
ers who were put to work as slaves in the Kasımpaşa shipyards at the Golden
Horn14, during the reign of Sultan Murat III (1546-1595). So, an evidence of
the Ottoman oppression.
The question arises. Why in the vast world of Orthodox iconography, in
which the claim is not to reflect in the icon anything that could not have to do
with its function of raising the believer to the highest level of connection with
the Divine, can we find such a particular reference?
12 See J.M. Egea, Relato de cómo se construyó Santa Sofía, Granada 2003, 205.
13 https://en.wikipedia.org/wiki/Galata_Tower (30/10/2020).
14 https://www.castles.nl/galata-tower (30/10/2020).
Fig. 6. Detail. Galata

neighborhood with the
Galata Tower.
Сл. 6. Детаљ, околина
Галате и приказ куле
Before issuing an answer, it is well worth noting that if there is a specific

iconographic type in which such room for maneuver exists is in the representa-
tions in which the Temple appears. The architectural structure of the Temple is
the only one that allows the iconographer freedom enough to suggest a specific
physical context. Although the normal thing is to find the simple canopy sup-
ported by four columns15.
So, what could be the key? For us, without pretending a single interpreta-
tion, the meaning of such a specific and precise representation lies in its role
of religious, political and cultural vindication in a context of a strong and new
feeling of aggression. This brings us to the time frame that has already been
suggested previously, the second half of the 16th century. The end of Byzantium
evidenced by the fall of Constantinople was quite present in the tradition of
believers. Therefore, the painter and his environment still have fresh in their
memories what they have lost. And claim it.
At this point, and based on the general iconographic pattern of this icon,
as well as the more specific elements referred to the use of materials and tech-
niques, the architectures and their details, we propose that it is an icon that could
have been painted towards the very end of the 16th century or, more likely, in
the early 17th. Probably of Central-Eastern Balkan origin.
15 A precious example of this type of schematic simplicity in a Bulgarian icon of

the Presentation of our Lord in the Temple in the geographical-temporal context considered
could be the one found in Р. Русева, Златна книга Икони от България IX - XIX век, София
2016, 100.
218 Miguel Gallés
Мигел Галес
(Независни Универзитет у Барселони, Одељење уметности и музикологије)
„СВЕТЛОСТ, ДА ПРОСВЕЋУЈЕ НЕЗНАБОШЦЕ И СЛАВУ НАРОДА ТВОГА
ИЗРАИЉА”: КАДА ЈЕ НОВО ПОСТАЛО СТАРО
У једној приватној колекцији икона у Барселони пронађена је једна икона која до

сада није обрађивана у историографији, а вероватно потиче с краја 16. века тј. почетка
17. века. Реч је о икони која је вероватно настала на Балкану и на њој је приказано
Сретење. Зашто се стихови ,,Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа
твога Израиља“ везују за успон Византије? Вероватно постоји више одговора с тим
у вези: контроверзни односи везани за разумевање византијског и поствизантијског,
православна традиција, детаљ који није увек у употреби а који је везан за Сина који
из руку Богородице прелази код Симеона и разумевање молитвеног сусрета Симеона
и Христа. Такође у тексту су предложене занимљиве интерпретације грађевина у
позадини ове сцене, пре свега да је реч о представи храма Божанске Премудрости
(Хагиа Софије) и да је приказана и Галата кула у Цариграду. Имајући у виду неке
иконографске обрасце познате из Србије, Северне Македоније и Бугарске, икона је
датована у крај 16. века и почетак 17. века.
Rozmeri Bašić
(University of Oklahoma)
RESURRECTION OF BYZANTINE STYLE IN THE 13TH

CENTURY CITY OF ZADAR, CROATIA
Abstract: After the first fall of Constantinople in 1204, the city remained
under the Crusader occupation until 1261. During that time, the artistic produc-
tion has not sized but continues to flourish outside the city in its remaining ter-
ritories of the Empire. In the present-day city of Zadar in Croatia, the Collection
of Religious Art in the Church of St. Mary includes several large 13th centuries
carved marble icons that only can be recognized as a synthesis of two styles:
Italian Romanesque and Byzantine. It is my goal in this paper to discuss these
works to expand understanding of the nuances of the Italo-Byzantine style in
general.
Keywords: Zadar, Venice, Italo-Byzantine, Iconography, Stone Icons,
Ivory Panels
This paper is very much a work in progress, and therefore at the very in-
fancy of reaching definitive conclusions based on presented research. Last year,
while in Zadar, I visited the Museum of Religious Art located next to the Church
of St. Mary (fig. 1) and was surprised to see in the very basement of the building
rather modestly displayed stone icon that is the topic of this paper (I used „mod-
estly“ expression in comparison with the rest of the artifacts displayed on the
upper floors). The caption was also rather limited, with no dimensions, medium,
or provenance of the work included (fig. 2).
During my inquiry, I came across information that the Nativity Stone Icon
originally was found inside the 17th century Baroque Church of St. Simeon in
Zadar, according to Ivo Petricioli and his publication from 1976.1 The author
also included dimensions for width and height, and later, I was able to get in-
formation about the thickness of the relief (85cm x 145 cm x 15 cm). The exact
type of stone is still in the confirmation process, but most likely is a gray marble
(fig. 3).
The city of Zadar has a unique, complex, and dynamic history reflected
in its artistic production during the 12th and 13th centuries. When the Fourth
Crusade arrived in Venice in 1202, they could not raise the 85,000 silver marks
1 N. Klaić and I. Petricioli, Zadar u srednjem vijeku do 1409, Zadar 1976, 263.
220 Rozmeri Bašić
Fig. 1 Church of St. Mary with the Museum of Religious Art, Zadar, Croatia, Photo: Author
Сл. 1. Црква Свете Марије, Музеј црквене уметности, Задар, Хрватска, фото: аутор
they initially agreed to pay Venice for provisions and the hire of ships.2 The
Republic interned them until they discharged debt by conquering Zadar for the
Italians. During the next centuries, Zadar functioned as a well-fortified strong-
hold to secure Venetian trade routes on the Adriatic Sea. Yet, under such trying
circumstances, the city became one of the most prominent artistic centers in
Dalmatia. It is commonly known as a small Rome, where every simple step
takes one on to a diverse chronological and stylistic voyage.
There are three basic elements at work in the cultural consciousness in
this part of the world: Franco-Carolingian influences from the northwest, Latin-
Benedictine elements from the across the Adriatic, and Byzantine culture from
the East.3 All are clearly illustrated in Zadar’s artistic production, with a special
emphasis on derivative works, commonly labeled as Italo-Byzantine style based
on Byzantine models, yet are not purely Byzantine and not purely Western in
character. Venice represented geographically and culturally closest source for
influences where Byzantine tradition “adopted” other styles of the period. A
blend of Byzantine form and Romanesque robustness became the trademark of
three - dimensional works, including the so-called stone icons and ivory reliefs.
Dalmatian cities, including Zadar, have partially preserved archival records of
well- developed workshops and ateliers led by local and Italian masters.4
2 Ibid., 175-79.
3 Ibid.
4 I. Supičić, Ed. Croatia in the Earl Middle Ages, A Cultural Survey, London 1999,
415-513.
Fig. 2 Caption for the

Nativity Stone Icon,
Museum of Religious Art,
Zadar, Photo: Author
Сл. 2. Легенда камене
иконе, Музеј црквене
уметности, Задар, фото:
аутор
According to the caption of the stone Icon, it stylistically belongs to the

commonly labeled body of works as the Italo-Byzantine. To be more specific,
the typological outline based on selected ivory panels studded by Andrew Keck
in 1930 emphasizes some important elements easily recognized in the stone
Icon as well:5
-Rendering heads in an almost full profile so that the second eye is seldom
seen;
-Carving of the features on the concealed side of the head, even though
the retreat inward is at a sharp angle;
-The profiles lack the natural indentation between forehead and nose;
-The hair is carved with sharp parallel strokes away from the forehead in
pompadour fashion;
-Faces often show a crude hacking of the cheek and jaw (a sign of pro-
vincial work);
-The ornament and drapery, although based on the Byzantine prototype,
show treatment a falling away from the refinement and technical accomplish-
ment of the East.
In addition to Venice, Ravenna was another city in Italy close to Zadar,
a possible source of influence for this hybrid style. Although Ravenna has a
wealth of Byzantine monuments, Venice played a much more prominent role
in Dalmatia, both historically and culturally. Bluntly speaking, Ravenna was
too “Byzantine” for the Zadar population at the time. On the other hand, Venice
maintained that fine balance of mixed stylistic references during the 12th and
13th centuries—never purely Byzantine and never purely Western exactly what
is seen in the stone Icon (fig. 4).
The most Byzantine of all figures is the Virgin, in a typical relaxing pose,
dressed in maphorion ornamented with drilled stars visible on her forehead and
left shoulder, while supporting her head with her right arm as seen in numerous
Byzantine Nativity scenes. The fine details of drapery folds are predominately
refined, while her body’s scale and position follow Byzantine compositional con-
ventions as mentioned: Christ’s head in profile, no natural indentation between
forehead and nose in two right-hand figures of the shepherds with their promi-
nent crude facial features. Visual comparison with the 10th century Byzantine
ivory plaque from the Baltimore Walters Art Museum reveals several common
elements: portraying figures of angels with their stiff poses and treatment of
drapery, lacking refinements and technical skills of major artistic workshops
5 A. Keck, A Group of Italo-Byzantine Ivories, The Art Bulletin, Vol. 12.

2 (June 1930), 147-8.
222 Rozmeri Bašić
Fig. 3 See Caption Fig.

2, Photo: Author
Сл. 3. Види легенду
уз сл.2, фото: аутор
located in Constantinople or Thessaloniki.

Regardless its Byzantine style, the plaque re-
sults from the hands of the provincial, local
artist and therefore rather crude in its details
(fig. 5)6. On the other hand, comparison be-
tween the stone Icon and the ivory panel of
Nativity produced in the 12th century cen-
ters such as Venice, reveals obvious superior
skill of the Italian master (fig. 6).7
Despite the crowded composition with
an additional Annunciation scene, the Italian
panel shares with Zadar’s work numer-
ous figures executed with heads in profile
included the wrapped baby Christ with his
entire body depicted in profile. Furthermore,
Fig. 4 Details of the Virgin and Shepherds, Stone the figures’ hairstyle is comparable with sev-
Icon, Zadar, Photo: Author
eral stone Icon figures (especially Joseph and
Сл. 4. Детаљи Богородице и пастира, Камена midwives). In both works, the baby Christ in
икона, Музеј црквене уметности, Задар, фото: the mangers has distinctive soft hair wave
аутор
line (fig. 7). He looks calm and reminiscent
of depictions of mature Christ seen in numer-
ous early Christian examples such as the so-called Dogmatic marble sarcopha-
gus that dates to the early 4th century, held in the Vatican Museums (fig.8).
6 Byzantine Art at the Walters Art Museum, https://www.

thebyzantinelegacy.com/walters-ivory (accessed November 10, 2020).
7 The Victoria and Albert Museum Collection, https://www.pinterest.
ru/pin/14003448827472397/ (accessed November 10, 2020).
Based on visual comparison, fig-

ure of baby Christ in the stone Icon sug-
gests the intention to preserve and trans-
fer elements of early Christian stylistic
exploratory iconography of depicting
young, beautiful, and mellow Christ (for
example the Good Shepherd motif).8
One of the issues of the Nativity
Icon is its original function. It was
Petricioli who, in his article from
1979, suggests several possibilities.9
He discusses another author Jovanka
Maksimović and her article from 1974,
where she made several erroneous
conclusions regarding provenances,
media, and possible functions of the
relevant works from the Cathedral of
St. Anastasia in Zadar.10 Petricioli ex-
amined these works that included par-
tially damaged marble panel with the
Unknown Female Saint (fig. 9) and the Fig. 5 Panel with the Nativity Scene, Byzantine,
Ivory, 10th Century, Baltimore Walters Art Museum,
second marble panel with St. Anastasia Baltimore, Photo: https://www.thebyzantinelegacy.
(fig. 10), both from the 12th century. com/walters-ivory
He concluded that these panels
Сл. 5. Панел са сценом Христовог рођења,
were parts of the decoration of the lost Византија, слоновача, 10. век, Балтиморски
polygonal baptistery of the Cathedral уметнички музеј Волтер, Балтимор
(fig. 11).
The frontal figures on both panels are executed within a tradition of Italo-
Byzantine style with female saints dressed in official Byzantine vestments and
with a rather rigid „Romanesque“ expression of face that is serene and lacking
refinement typical for numerous Italian 13th-century examples of the gilded
wooden statue of Madonna and Child (fig. 12). Therefore, based on the probable
functions of two mentioned works, also „modestly“ displayed in the basement
of the Museum of Religious Art in Zadar (both with no captions), the Nativity
stone Icon was most likely a part of a larger structure comparable to the lost
baptistery in the cathedral of St. Anastasia in Zadar, stone altar screen or Nikola
Pisano’s pulpit of the baptistery of Pisa Cathedral, 12591259- 1260 (fig. 13).11
8 For more on early iconography of Christ see R.M. Jensen, Face to Face, Portrait
of the Divine in Early Christianity, Minneapolis 2005, 134-70.
9 I. Petricioli, Dva priloga povjesti zadarske katedrale, Peristil 22 (1979), 10.
10 J. Maksimović, Kamene ikone u Zadru, Zbornik Filozofskog fakulteta, Vol. XII-1
(1974), 385-89.
11 Petricioli, in his work from 1976 mentions several known masters from the
beginning of the 12th century. Among them, Andrija and Martin were active at the beginning
of the 13th century, and Nazarije and Aluin became prominent later in the century. In addition,
there is a record of Italian masters Marin and Stjepan working in Zadar (Zadar u Srednjem
vijeku do 1409, 275). I intend to examine notary records in Zadar’s archives further.
224 Rozmeri Bašić
Fig. 6 Panel with

Christological Scenes (Detail):
The Annunciation with the
Nativity, Ivory, North Italian
(Venice?), 12th Century,
The Victoria and Albert
Museum, London, Photo:
https://www.pinterest.ru/
pin/14003448827472397/
Сл. 6. Панел са
христолошким сценама
(детаљи), Благовести
са рођењем Xриста,
слоновача, Северна Италија
(Венеција?), 12. век, Музеј
Викторије и Алберта,
Лондон
Fig. 7 Detail of the Baby in the Manger,

Stone Icon, Zadar, Photo: Author
Сл. 7. Детаљ бебе у колевци, Камена
икона, Задар, фото: аутор
Fig. 8 Images of Christ,

Details, Dogmatic
Sarcophagus, Mable, First
Half of the 4th Century,
Museo Pio Cristiano, The
Vatican, Rome, Photo:
https://www.christiani-
conography.info/sicily/sarc-
Dogmatic.loavesLazarus.
html
Сл. 8. Представљање
Христа, детаљи,
Догматски саркофаг,
мермер, прва половина
4. века, Пијев музеј
хришћанства, Ватикан,
Италија
Fig. 9 The Unknown Saint, Breccia Marble,

13th Century, Museum of Religious Art, Zadar,
Photo: Author
Сл. 9. Непознати светитељ, бреција мермер,
13. век, Музеј црквене уметности, Задар,
фото: аутор
Fig. 10 St. Anastasia, Breccia

Marble, 13th Century,
Museum of Religious Art,
Zadar, Photo: Author
Сл. 10. Света Анастазија,
бреција мермер, 13. век,
Музеј црквене уметности,
Задар, фото: аутор
Fig. 11 Lost Baptistery, Cathedral of St. Anastasia, Zadar, Photo: After I. Petricioli (Peristil,
8); Possible Reconstruction, Photo: Author
Сл. 11. Уништена крстионица, Катедрала Св. Анастазије, Задар, према И.
Петрициолију (Перистил 8); могућа реконструкција, фото: аутор
226 Rozmeri Bašić
Fig. 12 Romanesque Madonna and Child, Detail, Gilded Wood, 13th Century, Italy and the
Marble Panels, Photo: Author
Сл. 12. Романичка Богородица са Христом, детаљ, дрво са позлатом, 13. век, Италија;
мермерни панели, фото: аутор
Fig. 13 Nicola Pisano, Detail from the Pulpit for the Pisa Baptistery, Marble, 1259-1261,
Pisa, Panel with the Nativity Scene, Photo: http://www.italianrenaissance.org/nicola-pisa-
nos-baptistery-pulpit-pisa/
Сл.13. Никола Пизано, детаљ приповедаонице крстионице, мермер 1259-1261., Пиза,
Панел са сценом Христовог рођења
Fig. 14 Possible Functions of the Nativity Stone Icon, Photo: Author

Сл. 14. Могуће функције камене иконе Христовог рођења. фото: аутор
228 Rozmeri Bašić
In conclusion, and as I mentioned at the very begging of the paper, this

is still a work in progress. Additional data on the workshops and the local mas-
ters who produced the hybrid works in Zadar, with our knowledge of specific
patrons who were behind these commissions, will significantly improve under-
standing of the nuances of the Italo-Byzantine style in general.
Розмари Башић
(Универзитет у Оклахоми)
ВАСКРСЕЊЕ ВИЗАНТИЈСКОГ СТИЛА У 13. ВЕКУ У ГРАДУ ЗАДРУ (ХРВАТСКА)
После првог пада Константинопоља 1204. године, град је био под контролом
крсташа до 1261. године. Током тог времена, уметничко стваралаштво није прекинуто,
већ је настављено у територијама византијског царства. У неким географским областима
које нису типичне за византијско стваралаштво и које су привремено и недобровољно
припадале Византији, постоје дела која су произведена у хибридном стилском маниру и
која је веома тешко класификовати по стандардно утврђеним категоријама. На пример,
град Задар (Хрватска) у својој колекцији религиозне уметности, у цркви Свете Марије,
има неколико великих мраморних икона из 13. века које изгледају као да су израђене у
синтези два стила: романичко-италијански и византијски. Важно је напоменути да је
Задар био почетна станица четвртог крсташког похода на путу до Свете земље, преко
Константинопоља. Моје мишљење је да је „васкрсење“ или обнова византијског стила
у овој провинцији потекло из неке локалне радионице, са мајстором или мајсторима
који су живели у Задру и који су дошли у додир са дериватима венецијанске културне
баштине, у време када је република пљачкала град да би наплатила трошкове бродова
које је изнајмила крсташима, а који их нису платили, већ су понудили град Задар
уместо новца. Мој циљ је да анализирам поменуте примере из Задра који су резултат
јединствене израде и који, истовремено, поседују и западњачке романичке елементе и
византијску иконографију. Надам се да ћу у блиској будућности, моћи да откријем ко су
били ктитори, као и могуће тржиште за ове радове, у време вишедеценијске окупације
византијске престонице од стране Латина.
Владимир Божиновић
(Докторанд Филолошког факултета Универзитета у Истанбулу)
ЦРКВА БОГОРОДИЦЕ БЕЛГРАДКАПИ (BELGRADKAPI)

У ИСТАНБУЛУ У СВЕТЛУ НОВИЈИХ ИСТРАЖИВАЊА
Апстракт: У раду се расправља о историјату локалитета цркве

Богородице Белградкапи у Истанбулу. Полази се од тезе да су у овом делу
града били настањени Срби који су пресељени у Истанбул након пада
Београда под османску власт 1521. године. Данашња црква код Београдске
капије цариградских зидина потиче из прве половине 19. века, али нема
сумње да је подигнута на месту знатно старије грађевине. Овде се вероват-
но некада налазио ромејски манастир чији корени сежу до 6. века и вре-
мена цара Јустинијана на шта указује један капител који се чувао у порти
цркве. Такође, на јужној фасади данашње цркве постоји натпис исклесан
у ћирилици који је у претходној литератури био погрешно ишчитан, па је
предложено ново тумачење истог.
Кључне речи: Истанбул, црква Богородице Белградкапи, манастир
Св. Маманта, Београдска капија, Београдска махала, уметник Силјан, село
Врбен
О цркви Богородице Белградкапи из 19. века, која се налази у бли-

зини истоимене капије цариградских зидина, у нашим научним круговима
се дуго времена није расправљало. Томе су свакако допринели догађаји
из 1955. године када је у ноћи између 6. и 7. септембра девастиран велики
број православних храмова.1 Те ноћи запаљена је и црква код Београдске
капије. Пожар је захватио дрвену таваницу објекта и читав ентеријер црк-
ве је изгорео. Међу изгубљеним старинама које су се чувале у храму биле
су и четири престоне иконе са ликовима Христа, Богородице, Св. Николе
и Св. Јована које су, према предању, почетком 16. века донете из Београда.
На једној од њих постојао је и делимично сачуван натпис на словенском је-
зику. Предање о пореклу тих икона везано је за догађаје који су се одигра-
ли непосредно након пада Београда под османску власт 1521. године. Тада
је наредбом султана Сулејмана I велики број поробљеног становништва
пресељен у Цариград. Извори наводе да су Београђани том приликом са
1 Током нереда страдала су 2 манастира, 8 агиазми и 71 црква. Z. Toprak, Al-
tı-yedi eylül olaylari, Dünden bugüne İstanbul ansiklopedisi cilt 1, (İstanbul 1993), 214.
230 Владимир Божиновић
Сл. 1 Остаци
цркве из 19.
века на локацији
Београдског села,
Fig. 1 The remains
of the church from
the 19th century
on the site of the
Belgrade village,
photo: author
собом понели реликвије (Свете Петке и царице Теофано) као и највећу

градску светињу и паладијум Београда – чудотворну икону Пресвете
Богородице.2 Наведене светиње чувале су се у Успенском манастиру,
односно цркви Београдске митрополије пре него што је претворена у
џамију и прикључена вакуфу султана Сулејмана.
Сматра се да је један део досељеника из Београда настањен у
градској четврти до самих зидина у делу Истанбула који данас носи
назив Белградкапи (Belgradkapı), а други далеко ван утврђеног града у
Београдској шуми (Belgrad ormanı).3 Насеље у Београдској шуми (Belgrad
или Belgradcık köyü) одавно не постоји будући да је крајем 19. века
евакуисано, а током каснијих деценија и сасвим порушено.4 Налазило
се у близини највећег вештачког језера са пијаћом водом (Büyük barajı).5
2 Извори су детаљно наведени у студији Стојана Новаковића, па нема потребе

понављати их у овом раду. С. Новаковић, Балканска питања и мање историјско-поли-
тичке белешке о Балканском полуострву 1886-1905, Београд 1906, 249-252. Марко По-
повић додаје да се међу овим реликвијама налазила и рука Св. цара Константина. Она
се данас чува у московском Кремљу, а могуће је да представља поклон који је деспот
Стефан даривао Београдској митрополији. М. Поповић, В. Бикић, Комплекс средњо-
вековне митрополије у Београду, Истраживања у Доњем граду Београдске тврђаве,
Београд 2004, 216. Потребно је ипак нагласити да су београдске реликвије највероват-
није пренете у Цариград као део ратног плена и да се рачунало на то да ће бити продате
цариградском патријарху, што се коначно и догодило 1539. године. Чак постоји и један
непоуздан податак о томе да је султан наводно претио патријарху да ће мошти бацити
у море уколико их не буде откупио. Новаковић, Балканска питања, 252.
3 Новаковић, Балканска питања, 251-255.
4 A. H. Çolak, Belgrad Ormanı (bir doğa ve kültür mirası), İstanbul 2013, 188.
Међутим, претпоставља се да је село и даље постојало све до Лозанског споразума
1923. године када су мештани коначно пресељени у Грчку. H. Göktürk, Belgradcık köyü,
İstanbul Ansiklopedisi beşinci cilt, ed. R. E. Koçu, (İstanbul 1961), 2477.
5 Данас је то парк који се зове Falih Rıfkı Atay Tabiat Parkı. Интересантно је ипак
да је у Београдској шуми било више села која су називана Београдским. То су: Bağçe
Belgrad köyü, Belgrad köyü, Kömürcü Belgrad köyü, Orta Belgrad köyü и Uzun Belgrad
köyü. Çolak, Belgrad Ormanı, 175-176. Насеље о којем се овде расправља помиње се под
именима Belgrad или Belgradcık köyü.
Сл. 2 Део цари-

градских зидина
са локацијама
Београдске капије (1)
и цркве Богородице
Белградкапи (2), према
Незиху Башгелену уз
интервенције аутора
Fig. 2 The part of the
Constantinopolitan walls
with the locations of
the Belgrade Gate (1)
and the church of the
Panagia Belgradkapı (2), Сл. 3 Реконструкција изгледа махале код Београдске капије
after Nezih Başgelen у 19. веку, извор: САЛТ истраживачки центар, архив Екрема
with the interventions by Хакија Ајвердија, Истанбул
author
Fig. 3 Reconstruction of the appearance of the city quarter near
the Belgrade gate in the 19th century, source: SALT Research,
Ekrem Hakkı Ayverdi archive, Istanbul
Становници села радили су на одржавању бране (Büyük bent) и аквадукта

и били задужени за чистоћу воде која се одатле доводила све до утврђеног
града.6 Временом је Београдско село ипак почело да представља претњу
по чистоћу језерске воде. Услед учесталих загађења дошло је до појаве
колере, па је одлучено да се становници села преселе на друге локације.7
6 На месту данашње монументалне бране зване Büyük bent, која је саграђена

након 1722. године, постојала је у 16. веку знатно старија брана која је потицала још из
рановизантијског периода. Та брана је изгледа обновљена у време султана Сулејмана
након што су Београђани насељени на ову локацију. Çolak, Belgrad Ormanı, 48-49.
7 Становници села одлагали су ђубре у јаме па се приликом обимних падавина
Сл. 4 Београдска
капија након рекон-
струкције, фото: аутор
Fig. 4 The Belgrade
Gate after the reconstru-
ction, photo: author
Сл. 5 Београдска ка-

пија пре реконструк-
ције, извор: САЛТ
истраживачки центар,
архив породице Улген,
Истанбул
Fig. 5 The Belgrade
Gate before the recons-
truction, source: SALT
Research, Ülgen family
archive, Istanbul
На том месту данас још увек стоје остаци сеоске цркве која је, по све-
му судећи, саграђена тек почетком 19. века (сл.1). Имала је форму омање
тробродне базилике и највероватније није имала бочне галерије ни купо-
лу.8 Око 1887. године село је посетио Стојан Новаковић који је констато-
вао да тамо није затекао никакве трагове од некадашњег српског станов-
та прљавштина подземним путем мешала са водом у језеру. Такође, забележено је да

су мештани у језеру прали одећу и појили стоку. Изгледа да је због тога у децембру
1893. године дошло до појаве колере у оближњем Бахчекоју. Евакуација села започета
је крајем 1894. године. Çolak, Belgrad Ormanı, 182-188.
8 Локалитет цркве у Београдском селу сам марта 2019. године посетио и ис-
тражио са Небојшом Станковићем (тада стипендистом Универзитета Коч у Истанбулу)
и Лауром Броверс (тада стипендисткињом Холандског института у Турској). Том при-
ликом је закључено да објекат потиче из новијег доба и да има аналогије са другим
црквама које су подигнуте почетком 19. века у Цариграду као што је црква Св. Ђорђа
из 1821. године у истанбулском насељу Кузгунђук. О резултатима овог истраживања
планирамо да објавимо један засебан рад.
Сл. 6 Црква
Богородице
Белградкапи,
поглед са улице,
Fig. 6 The church
of the Panagia
Belgradkapı, view
from the street,
photo: author
ништва и да је насеље било у потпуности грчко.9 Заправо, изгледа да је

село насељено грчким, односно „рум“ становништвом још у 17. веку.10
Новаковић је сматрао да је једна група Београђана живела и у самом гра-
ду, тачније у махали код данашње Београдске капије (сл. 4).11 До таквог
закључка дошао је анализом старих градских планова и изучавањем дела
Паспатеса и Скарлата Византија.12 У правцу југ – север Београдска ка-
пија представља другу капију копнених цариградских зидина и следећа
је у низу одмах након Златне капије (Altın kapı или Yedikule kapısı) (сл.
2). Аргументи које наводи Новаковић упућују на могућност да је добила
назив по „Београдској махали“ која се налазила одмах до ње. Слично се
може констатовати и на основу плана који је израдио Екрем Хаки Ајверди,
а на којем је реконструисана ситуација у овом делу града током 19. века
(сл. 3). Структура сигнирана као Belgrad kil., односно Београдска црква,
позиционирана је у оквиру башта (bostan) до самих зидина. Будући да је
капија била преграђена, пут који води из махале завршава се код цркве.
Посебно је занимљиво да је Ајверди као Београдску улицу (Belgrad cad.)
означио ону која се од цркве низбрдо спушта према Саматји и обали
Мраморног мора.13 Стога се може претпоставити да се „Београдска
махала“ налазила у оквиру ове улице, а не око саме цркве која је била (као
и данас) окружена баштама. Оближња Београдска капија је у византијско
време била позната као Порта Ксилокеркос, а сматра се да је у периоду
од 12. века па све до 1886. године била зазидана.14 Таква теза ипак није
сасвим поуздана. Београдска капија је током 19. века, попут и неких
других улаза, засигурно била преграђена јер се називала затвореном
9 Новаковић, Балканска питања, 253.

10 Göktürk, Belgradcık köyü, 2476.
12 Ibidem, 250-252.
13 Данас су то Küçük Efendi sokak и Hacı Kadın caddesi.
14 İ. Tunay, İstanbul sur kapıları, İstanbul 2014, 66.
Сл. 7 Северна фасада

цркве Богородице
Белградкапи, поглед из
дворишта, фото: аутор
Fig. 7 The north façade
of the church of Panagia
Belgradkapı, view from
the courtyard, photo:
author
капијом (Kapalı kapı).15 О томе пише и Детиер

око 1873. године, aли он наводи да је испред
зазидане капије постојао османски мост, што
би указивало на то да је једно време ипак
функционисала као пролаз.16 Била је преграђена
и раније, тачније у другој половини 18. века,
што се види из плана који је израдио Франсоа
Кауфер 1776, односно 1786. године.17 Кауфер је
капију такође сигнирао као затворену (Kapalu
Kapoussi). Коначно је отворена 1886. године да
би се олакшао приступ грчкој Балуклу болници
у близини градских зидина и вероватно је тек
тада прозвана Београдском капијом.18 Крајем
19. и почетком 20. века била је веома разрушена,
а њен данашњи изглед резултат је многобројних
реконструкција (сл. 5).
Унутар утврђеног града у улици која
води ка Београдској капији (Hacı Hamza mek-
tebi sokağı) на броју 61. налази се поменута
Богородичина црква из 19. века (тур. Panagia
Belgradkapı kilisesi ). Услед пада терена према
Сл. 8 План цркве Богородице градским зидинама објекат добрим делом
Белградкапи, према Заферу Караџи почива на платформи која је додатно опасана
Fig. 8 The base plan of the church of високим зидом подигнутим или обнављаним
Panagia Belgradkapı, after Zafer Karaca
15 Ibidem.
16 P. A. Dethier, Le Bosphore et Constantinople: Description topographique et histo-
rique. Vienne 1873, 48.
17 Plan de la ville de Constantinople et des ses faubourgs tant en Europe qu’en Asie
levé géométriquement en 1776 par Fr. Kauffer verifié et augmenté en 1786 https://archives.
saltresearch.org/handle/123456789/116051 (приступљено фебруара 2021)
18 Tunay, Istanbul sur kapıları, 66.
1895. године (сл. 6).19 Двориште је врло скучено и

унутар саме порте се грађевина не може сагледати
у целости (сл. 7). Црква је саграђена 1837. године и
посвећена је празнику Рођења Богородице. Зидана је
од правилно тесаних камених блокова при чему се по
боји камена и начину зидања јасно примећује да су
горње деонице свих зидова оправљане. По архитек-
тонској концепцији црква представља један од тип-
ских сакралних објеката какви су током првих деце-
нија 19. века подизани широм Цариграда. Грађевина
је у основи веома пространа јер има форму тробродне
базилике са полукружном апсидом на истоку и право-
угаоном припратом на западу (сл. 8). Изнад припрате
и бочних бродова налазе се галерије. Црква је покри-
вена ниским двосливним кровом и изнутра пресведе-
на полуобличастим сводовима који су сасвим сигурно
подигнути накнадно.20 Звоник сачињен од металне
конструкције на источној страни објекта је такође
каснијег датума.21 Већина икона које се данас налазе
у цркви, укључујући и оне на иконостасу, настале су
после пожара у 60-им годинама 20. века.22 Сл. 9 Камена плоча са
Новаковић је око 1887. године забележио да су ћириличним натписом на јужној
фасади цркве, фото: аутор
му грчки свештеници рекли да четири престоне иконе
са ликовима Христа, Богородице, Св. Николе и Св. Fig. 9 The stone slab with the
Јована на иконостасу цркве потичу из Београда. 23 engraved Cyrillic inscription on
the south façade of the church,
Оно што данас знамо о тим иконама у потпуности је photo: author
засновано на истраживањима Новаковића и Дерока
будући да су изгореле у пожару средином 20. века.
Дероко је заједно са Б. Вуловићем и Ђ. Петровићем последњи изучавао
локалитет и то само пар година пре него што је црква запаљена.24 Повод је
19 Та година је уписана на каменој плочи са приказом крста која је постављена
изнад улаза у двориште цркве. Међутим, постоји податак да је црква поправљана у
више наврата (1895. и 1908. године) и да је садашњи зид подигнут 1931. године уместо
старог трошног зида који је постојао раније. Ђ. Букилица, Чудотворни синџири у Ца-
риградској „Београдској цркви”, Синџири који су лечили „лудаке свих вера”, Време (23.
фебруар 1932), 5.
20 Црква је изворно имала равну дрвену таваницу израђену од дасака које су
бојене сиво-белом бојом. О томе пише Стојан Новаковић. Полуобличасти сводови до-
грађени су тек након пожара 1955. године. Новаковић, Балканска питања, 254.
21 Звоник вероватно потиче из почетка 20. века јер у Новаковићево време није
постојао, а забележено је да је једно звоно купљено од приноса 1908. године. Пре тога
су звона стајала на дрвету поред цркве. Букилица, Чудотворни синџири, 5.
22 Једино су старије две иконе које се данас налазе у јужном броду цркве. На
једној је приказан лик Богородице и она потиче из 1931. године, а на другој је пред-
стављено житије неког мученика. Ова икона је веома потамнела и могуће је да је стаја-
ла у цркви и пре пожара 1955. године.
24 А. Дероко, Београдска икона Богородице у Цариграду, Старинар нова серија
Сл. 10 Ћирилични натпис на јужној фасади цркве, Сл. 11 Ћирилични натпис на јужној фасади
фото: аутор цркве, цртеж: аутор
Fig. 10 The Cyrillic inscription on the south façade of Fig. 11 The Cyrillic inscription on the south
the church, photo: author façade of the church, drawing: author
била ранија Новаковићева студија на основу које је Дероко претпоставио
да би Богородичина икона са иконостаса цариградске цркве могла да
представља чувену средњовековну икону из Београдске митрополије.25
Штавише, Новаковић је приметио и делимично сачуван ћирилични натпис
на икони Св. Николе.26 На њој је била сигнирана 7047. година од стварања
света, односно 1539. година по нашем календару, због чега је помислио да
је натпис додат накнадно и да су иконе старије.27 Запис ове године потврдио
је пола века касније и Александар Дероко.28 Ипак, Дероко је убедљиво
тврдио да иконе са ликовима Богородице, Христа и Св. Николе по стилу
и формату представљају засебну групу и највероватније датирају из истог
периода, односно из 1539. године.29 Стога је постало јасно да ове иконе
нису донете из Београда након османског освајања, већ да су настале нешто
касније у самом Цариграду или негде другде. У том смислу, посебно је
значајан податак који износи Керамеус да је исте 1539. године цариградски
патријарх Јеремија I од српских досељеника откупио реликвије и пренео
их у манастир Богородице Памакаристос у којем се у то време налазила
Патријаршија.30 Мошти Св. Петке су се ту чувале све до 1641. године када
III – IV, (Београд 1955), 217-221. Дероко је посетио цркву и након пожара и тај извеш-
тај одмах објавио у наредном броју Старинара. исти, Београдска икона Богородице у
Цариграду, Старинар нова серија V – VI, (Београд 1956), 363-364.
25 Приликом посете Београду 1315. године пред овом иконом поклонила се
краљица Симонида жена краља Милутина. Сматра се да се та иста икона чувала у
митрополијској цркви Успења Богородице коју је почетком 15. века обновио деспот
Стефан Лазаревић. Поповић, Бикић, Комплекс средњовековне митрополије, 214, 216.
27 Ibidem.
28 Дероко је копирао и објавио натпис са иконе Св. Николе, али према мом
сазнању натпис није никада протумачен. Дероко, Београдска икона, 220.
29 Икону са ликом Св. Јована није детаљније анализирао јер је закључио да „не
припада ни по формату ни по стилу предњој групи“. Ibidem, 219-221.
30 A. Papadopoulos-Kerameus, Ναοὶ τῆ ς Κωνσταντινουπόλεως κατὰ τὸ 1583 καὶ
1604, ΚΕΦΣ 28, (1904), 131. Овде се поставља питање о каквом се „откупу“ тачно
радило, ако су реликвије биле пренете у Цариград као део султановог ратног плена.
су предате молдавском кнезу Василију Лупулу и пренете у Јаши, где се и

данас налазе.31 Подударање у времену настанка икона са годином откупа
реликвија могло би да укаже на то да су Београђани од добијеног прихода
поручили нове иконе за своју цркву. Уколико је такав след догађаја током
векова погрешно интерпретиран, објаснило би се усмено предање о томе
да три престоне иконе које су видели Новаковић и Дероко наводно потичу
из Београда.
Након што су ове иконе изгореле у пожару 1955. године наши научници
нису наставили да се подробније баве изучавањем цариградске цркве.
У скорије време тој теми посветио је пажњу једино турски истраживач
Зафер Караџа. Он је цркву Богородице Белградкапи изучавао као део
корпуса сакралних грађевина које су у Истанбулу подигнуте у периоду пре
танзиматских реформи (пре 1839. године).32 Захваљујући његовој анализи,
постало је јасно да је садашња црква саграђена из темеља 1837. године.33
О старијој цркви на овом локалитету се зна врло мало иако се помиње у
неколицини извора. Између осталих, њу наводе Трифон (1583), Петракис
(1604), Смит (1669) и Ховханесјан (крај 18. века).34 Трифон је крајем 16.
века назива црквом Св. Петке у Бели-махали.35 Изгледа да је током наред-
ног века добила нову посвету јер је Патеракис и Смит помињу као цркву
Панагије Београдске.36 Слично је убележена и на плану Франсоа Кауфера
из 1786. године где се наводи као Beligradi Eglise Grecque.37 На каснијим
плановима из 19. и првих деценија 20. века помиње се и као Eglise de
Belgrade, Panagia de Belgrade и Panagia ton Weligradionkirche.38
Изгледа да су се до тренутка продаје цариградском патријарху налазиле у поседу Бео-

грађана, али није јасно какву су они компензацију добили за светиње које су најверо-
ватније морали да предају.
31 Ibidem.
32 Z. Karaca, İstanbul’da Tanzimat Öncesi Rum Ortodoks Kiliseleri, İstanbul
2008, 208-215. İdem, İstanbul’da Osmanlı Dönemi Rum Kiliseleri (4), İstanbul 2006,
128-133. Такође, Караџа је публиковао засебан текст о овој цркви и у оквиру новије
енциклопедије о Истанбулу. İdem, Panayia Belgradu Kilisesi, Dünden bugüne İstanbul
ansiklopedisi cilt 6, (İstanbul 1994), 209.
33 Karaca, İstanbul’da Tanzimat Öncesi, 209.
34 Ibidem.
35 Ibidem. Papadopoulos-Kerameus, Ναοὶ τῆ ς Κωνσταντινουπόλεως, 121.
36 Због различитих назива у изворима Керамеус је помишљао да је црква
Св. Петке у Београдској махали срушена и да је на том месту затим подигнута нова
Богородичина црква. Papadopoulos-Kerameus, Ναοὶ τῆ ς Κωνσταντινουπόλεως, 121. Иако
се таква теза не може искључити, делује могуће да је црква само променила посвету,
посебно када се узме у обзир податак да су реликвије Св. Петке вероватно продате
цариградском патријарху већ 1539. године. Karaca, İstanbul’da Tanzimat Öncesi, 209.
37 Видети нап. 16.
38 Plan de Constantinople et de ses faubourgs d’après Kauffer et Joseph de Hammer
avec l’indication des quartiers de la ville (Mahalle) et les changements qui s’y sont opérés
depuis les années 1776 et 1786 jusqu’ à l’année 1831. Paris 1836 https://archives.saltresearch.
org/handle/123456789/112045; Carte touristique d’Istanbul établie sur les plans officiels de
la ville par E. Mamboury https://archives.saltresearch.org/handle/123456789/123858; Topog-
raphische und archaologische. Karte von Byzantion Konstantinopel im mittelalter gezeichnet
У једном од Караџиних радова посебну пажњу привлачи труд да се

протумачи натпис на старословенском језику са камене плоче која је узи-
дана у јужни зид постојећег објекта.39 Натпис је доста нечитак, али се
јасно види да је на самом крају текста забележена 1837. година (сл. 9-11).
Занимљиво је да Новаковић помиње једну другу плочу која се налазила
изнад западног улаза на којој је писало да је црква обнављана 1837. годи-
не.40 Данас на том месту нема плоче са поменутим натписом (уместо ње
узидана је нова мермерна плоча украшена мотивом ловоровог венца и без
икаквог текста) па делује могуће да је првобитна плоча уништена при-
ликом пожара 1955. године. У сваком случају, у близини јужног портала
уграђена је камена плоча на којој је испод нешто већег приказа крста у че-
тири реда исклесан ћирилични натпис (сл. 9). Сличних плоча са мотивима
крста има на више места на фасадама цркве и неке од њих сигурно потичу
из времена обнове у 20. веку. Тумачењем ћириличног натписа са плоче
на јужној фасади једино се бавио Зафер Караџа. Његова верзија превода
публикована је на турском језику и гласи: „ (Bu) kitabe Aziz Stasim’i kutsa-
makta. Belgrad 1837.“ или у слободнијем преводу на српски „ (Овај) нат-
пис је у славу Cветог Стасима. Београд 1837.“.41 Међутим, одмах се може
наслутити да је део Караџиног превода нетачан јер светац под тим именом
није познат у православном хришћанству. Штавише, изгледа да се у самом
тексту не помиње ни Београд. Као што је већ речено, текст је прилично
нечитак па се стога поменутом аутору не може замерити на почињеним
грешкама. У оквиру овог истраживања натпис је другачије протумачен и
могао би да гласи овако:
† siskamenxpi
salxustasilAnx
otselovrbenxs·s
fibrgiA 1837
односно: „† sis kamenx pisalx usta silAnx ot selo vrbenxs · s fibrgiA 1837“
или у слободнијем преводу на савремен језик: „ † из камена писао је уста
(мајстор) Силјан од села Врбен · фебруара 1837. године“ (сл. 11).42 Дакле,
изгледа да су приказ крста и натпис испод њега дело клесара Силјана из
села Врбен у близини Мавровског језера у Северној Македонији. Читав
овај регион североисточно од града Дебра био је у 19. веку познат по
врсним мијачким градитељима и уметницима.43 Они су у потрази за
von Misn (M.I.S. Nomidis) 1938 https://archives.saltresearch.org/handle/123456789/98312
(приступљено фебруара 2021)
42 На крају помена „села Врбен“ исклесано је сувишно слово „с“ ( ot selo vrbenxs)
које вероватно представља грешку јер се не уклапа у предложено тумачење натписа.
Такође, слово „с“ понавља се и у наставку текста приликом навода месеца и године (s
fibrgiA 1837) што указује да је доиста могло да буде грешком исписано два пута.
43 О мијачким градитељима, зографима и дуборесцима видети И. Женарју, Цркве-
на уметност XIX века у Рашко-Призренској епархији (1839-1912), Београд 2016, 71-102.
послом неретко напуштали своје домове и одлазили на

печалбу у удаљене крајеве. Силјан, који би такође могао
бити Мијак, представио се као „уста“ што на турском
језику значи мајстор заната. Стога нимало не изненађује
чињеница да се један од вештијих уметника из овог региона
обрео у групи ангажованој на изградњи цркава у османској
престоници. Такође, сасвим је могуће да је ово исти Силјан
из села Врбен за којег постоји податак да је 1844. године у
Истанбулу подржао штампање једне књиге.44 Обзиром да је
„уста“ Силјан у Истанбулу радио, а можда и живео, могуће
је да је управо он издејствовао да се поменута књига објави.
Силјан је свакако био припадник веће цариградске ра-
дионице која се састојала од неколицине мајстора и помоћ-
ника. Међу њима се налазио и хаџи Николас Мирасан који
би могао да буде градитељ ове цркве јер се хаџи Николаос
помиње и као архитекта цркве Св. Ђорђа из 1836. године
код Једренске капије (Edirnekapı) цариградских зидина.45
Он се потписао на другој плочи са приказом крста која је
узидана у јужни угао источне фасаде цркве Богородице
Белградкапи. Поред Силјана и хаџи Николаса, у овој групи
били су Костас, Киаз и Димитри Зоупан који су своје Сл. 12 Део каменог стуба
потписе на грчком језику урезали на плочама са крстовима са старије грађевине
испред јужног улаза у
које су уграђене у фасаде објекта. Њихова радионица
46
цркву, фото: аутор
је изградњу цркве највероватније привела крају 1837.
године јер се та година помиње у натпису који је исклесао Fig. 12 The part of the
column from the previ-
Силјан, али и на плочи на којој се потписао хаџи Николас. ous structure in front of
Извесно је и то да је црква наново изграђена из темеља the south church entrance,
јер је подигнута у истом маниру као и остале цариградске photo: author
цркве из тог периода. Такође, у њеној архитектури нема
приметних одступања која показују икакве надградње старијих слојева,
уколико се изузму интервенције предузете на рестаурацији цркве након
пожара 1955. године. Занимљиво је да Новаковић наводи податак који
је добио од тамошњих свештеника да је црква „оправљана 1837. и … да
се раније налазила у развалинама“.47 Руине тог старијег објекта су пре
изградње ове цркве свакако морале да буду расклоњене. Фрагменте ар-
хитектонских елемената који су јој некада припадали, попут делова ста-
рих стубова, капитела и конзола, фотографисао је пре пожара Александар
Дероко.48 Ти елементи нису били узидани у нови објекат као сполије, већ
су били „изложени“ уз јужну фасаду цркве (фрагменти два стуба и данас
44 У питању је књига извесног Атанасија Иванова „Первоначална наука за
должностите на человека“ чије су штампање у Цариграду подржали Силјан и Трпо из
села Врбен. Афанасий Селищев, Славянское население в Албании, София 1931, 13.
45 Karaca, İstanbul’da Tanzimat Öncesi, 247. Караџа ипак није разматрао ову
могућност. Ibidem, 575.
46 Ibidem, 210-211.
48 Дероко, Београдска икона, 218, сл. 6.
стоје испред јужног улаза) (сл. 12). По упадљивој дубини израде реље-
фа на капителу који је снимио Дероко може се закључити да је овај еле-
мент највероватније потицао из прве половине 6. века.49 Обрађен је у тзв.
ajouré стилу који је карактеристичан за капителе јустинијанове епохе.50
Деликатно изведени рељефи попут ових били су лако подложни физич-
ким оштећењима. То се може видети и на примеру капитела са локалитета
цркве Богородице Белградкапи. На њему је већина декорације отпала, а ве-
роватно је био украшен мотивима стилизованог акантусовог лишћа попут
капитела у Светој Софији и цркви Св. Серђа и Ваха. Наведено датовање
капитела би указивало да се на овом месту још од давнина налазила знат-
но старија структура која је сасвим срушена тек почетком 19. века. Иако
Караџа сматра да су Београђани 1523. године саградили потпуно нову
цркву, судећи по остацима пластике из рановизантијског периода делује
вероватније да су они том приликом обновили неку старију грађевину.51
Тај објекат је могао да се налази и у склопу запустелог манастирског ком-
плекса, ако се узме у обзир чињеница да се у овом делу града налазило
неколико ромејских манастира. Неки од њих су након османског освајања
преобраћени у муслиманска светилишта и дати на коришћење дервишким
редовима. Добар пример је оближња Коџа Мустафа-пашина џамија (не-
кадашња црква манастира Св. Андреје) која је припала утицајном реду
халветија познатих као Зумбулије.52 Стога не чуди што се и данас код поје-
диних градских капија могу видети гробнице дервишких светаца, а једна
од капија зидина (Mevlanakapı) добила је назив по оближњој мевлевијској
текији.53 Штавише, код Београдске капије (у византијско време познатом
као Порта Ксилокеркос) се некада доиста налазио један од значајнијих
манастира од којег до данашњих дана није преостало никаквог трага.
У питању је манастир Св. Маманта за који се сматра да је основан у 6.
веку од стране Јустинијановог коморника Фарасманеса и да га је затим
додатно проширила и украсила Гордија сестра цара Маврикија.54 Познато
је да су након трагичне судбине цара Маврикија у манастирској цркви
била похрањена тела овог владара и његове породице.55 Комплекс је током
векова у два наврата драстичније обнављан. Први пут у позном 10. веку
иницијативом Симеона Новог Богослова, који је био игуман манастира
49 Ibidem.
50 Овом приликом се захваљујем мојој менторки и професорки Филолошког
факултета Универзитета у Истанбулу Асну Билбан Јалчин на консултацијама у вези са
датовањем овог капитела.
52 Због тога је ова џамија позната и као Sümbül Efendi camii.
53 M. B. Tanman, Yenikapı Mevlevihanesi, İstanbul’da Mevlanakapı dışında XVI.
yüzyılın sonunda kurulan ve Mevlevi kültürünün gelişiminde önemli yeri olan mevlevihane,
TDV İslam Ansiklopedisi cilt 43, (İstanbul 2013), 463.
54 A. M. Talbot, Mamas, Monastery of Saint, The Oxford Dictionary of Byzantium
vol. 2, (New York, Oxford 1991), 1278; P. Grierson, C. Mango, I. Ševčenko, The Tombs and
Obits of the Byzantine Emperors (337-1042); With an Additional Note, Dumbarton Oaks
Papers vol. 16, (1962), 47.
55 Grierson, Mango, Ševčenko, The Tombs and Obits, 47, са нап. 87-89.
Сл. 13 Остаци
агиазме у јужном
делу дворишта
цркве, фото:
аутор
Figures:
Fig. 13 The re-
mains of aghiasma
in the south sec-
tion of the church
courtyard, photo:
author
25 година, и још једном у 12. веку у време цара Манојла Комнина.56

Последњи податак о постојању манастира Св. Маманта потиче из 1399.
године, па делује могуће да је он још увек стајао на том месту и 1521.
године када су овде настањени досељеници из Београда.57 Да су којим слу-
чајем Османлије комплекс дале на коришћење неком од дервишких редо-
ва, вероватно би се у топографији Истанбула очувало сећање на њега и до
данашњих дана. У прилог тези да се манастир Св. Маманта можда налазио
на локацији данашње цркве код Београдске капије ишла би и мапа коју је
у својој књизи публиковао Магдалино.58 На њој је овај врсни познавалац
историје Цариграда убицирао локацију манастира Св. Маманта готово на
истом месту где се данас налази и црква Богородице Белградкапи.59
Треба имати у виду да је 1521. године султан Сулејман засигурно
преселио већи број становника Београда у Истанбул и да њих нису чиниле
само занатлије, као што се то обично мисли. Група која је насељена у селу
у Београдској шуми је свакако била наменски одабрана да би радила на
изградњи и одржавању водовода. Што се тиче Београђана који су живели у
градској четврти, они су такође могли да се баве одређеном врстом заната.
Штавише, будући да су са собом донели светиње из Успенског манастира
и да их је приликом доласка у Цариград можда дочекао и сам патријарх,
међу њима је највероватније било представника цркве и монаштва.60 Због
тога се намеће претпоставка да је монасима дат на коришћење запустели
манастир Св. Маманта који су они убрзо могли да обнове и врате у функ-
цију. Занимљиво је да се на јужној страни цркве могу видети остаци једне
срушене агиазме, односно места на којем се некада налазила света вода
56 Talbot, Mamas, Monastery of Saint, 1278.
57 Ibidem.
58 Ова књига ми је била доступна само у преводу на турски језик. P. Magdalino,
Orta çağda İstanbul, Altıncı ve On Üçüncü Yüzyıllar Arasında Konstantinopolis’in Kentsel
Gelişimi, İstanbul 2010, 8-9. Иста мапа штампана је у већем формату у виду засебног
додатка и на крају књиге.
59 Манастир Св. Маманта заведен је под бројем 69. Ibidem.
(сл. 13). Новаковић ју је описао као капелицу „са старинским иконама и

добром пијаћом водом“ што упућује на претпоставку да се радило о некој
врсти извора попут оног који постоји у крипти цркве Богородице Извора
живота недалеко од Силивријске капије – данас позната као Balıklı kili-
sesi.61 Над извором је била подигнута структура која је вероватно имала
форму циборијума јер се наслућује да је агиазма била кружног облика. Од
ње су се сачувала два камена профила на боковима – по свему судећи базе
на којима су почивали шестоугаони стубићи – и између њих трапезоидни
камен са приказом крста. Можда је и ова агиазма била обнављана у време
када је грађена нова црква у 19. веку. На базама стубића се још увек могу
видети трагови клесане декорације. Међутим, она би могла да буде и знатно
старија, а можда је некада представљала део манастира Св. Маманта за
који се сада може претпоставити да се налазио на овој локацији.
Крајем 15. века је овај део града, а посебно суседни кварт Саматја
(Samatya), још увек био претежно настањен ромејским и јерменским
становништвом.62 Тако је остало и током наредних векова све до немира
који су избили 1955. године.63 Међутим, већ у другој половини 15. и по-
себно током 16. века приметна је тенденција да се и те градске четврти ис-
ламизирају, па су у њима почеле да се подижу џамије и оснивају дервишке
текије. У непосредној близини Београдске капије су током друге половине
16. века подигнуте две џамије које се до данас нису сачувале у изворном
облику јер су значајно обнављане. Симптоматично је ипак то да су обе
богомоље подигли произвођачи коже (debbağlar) хаџи Хамза и Искендер
Челебија. Такав податак нимало не изненађује ако се има у виду да је
читав кварт са друге стране зидина под називом Казлучешме (Kazlıçeşme)
представљао центар кожарске индустрије у Истанбулу тога времена,
а и вековима касније.64 У деценијама након освајања Цариграда султан
Мехмед II Фатих подигао је у овом делу града чак 360 дебахана (debbağ-
hane) у којима се за потребе османске војске штавила огромна количина
коже.65 Стога се може претпоставити да је и хришћанско становништво
из Београдске махале могло да се бави сличном врстом посла којег је тада
свакако било на претек у овом делу града.
На основу последњих истраживања предузетих на локалитету цркве
Богородице Белградкапи у Истанбулу у овом раду изнето је неколико
нових теза. Као прво, одбачено је тумачење ћириличног натписа са јужне
фасаде цркве које је предложио Зафер Караџа. У том натпису се не помиње
Београд, нити било какав светац, већ садржи потпис мајстора Силјана из
села Врбен у Македонији који је вероватно био клесар, а можда и један од
градитеља цркве. Црква је сигурно завршена 1837. године, што потврђује и
61 Ibidem, 254.
62 İstanbul, Samatya, Dünden bugüne İstanbul ansiklopedisi cilt 6, (İstanbul 1994),
431. (аутор текста потписао се псеудонимом Истанбул)
63 Ibidem.
64 H. Yelmen, Debbağlık, Dünden bugüne İstanbul ansiklopedisi cilt 3, (İstanbul
1994), 13-14.
65 Ibidem, 13.
овај натпис. Што се тиче старије цркве код Београдске капије, која ја сасвим
порушена почетком 19. века, о њеном историјату се сада могу изнети неке
нове претпоставке. На основу архитектонске пластике коју је фотографисао
Дероко, изгледа да је још у 6. веку на овом месту постојала некаква
црква. Будући да се такав податак поклапа са потенцијалном локацијом
манастира Св. Маманта код Порте Ксилокеркос (Београдске капије) који је
основан у 6. веку, делује могуће да је данашња црква подигнута на месту
рушевина овог византијског манастира. На такву претпоставку указују и
остаци агиазме која се некада налазила уз сам објекат и која би могла бити
знатно старија. Уколико се прихвати теза да се црква Панагије Београдске,
односно црква Св. Петке у Београдској махали, налазила управо на овом
месту, онда се долази до закључка да је то доиста могла да буде некадашња
црква Св. Маманта. Могуће је да су Београђани који су након 1521. године
насељени у ову градску четврт обновили запуштену манастирску цркву да
би у њој привремено чували светиње које су донели из Београда. Међутим,
оне су се ту налазиле само до 1539. године када су откупљене и пребачене у
цариградску патријаршију, односно манастир Богородице Памакаристос.66
Можда је из тог разлога црква првобитно била посвећена Св. Петки да би
у 17. веку променила посвету и постала позната као Панагија Београдска.
Три престоне иконе из 1539. године, које су пре пожара у 20. веку стаја-
ле на иконостасу данашње цркве, представљале су главни материјал-
ни доказ ка могућем поистовећивању овог локалитета са некадашњом
„Београдском црквом“. По свему судећи, оне су настале исте године када
су цариградском патријарху Јеремији I продате реликвије из Београда.
Стога, делује могуће да је израда ових икона финансирана приходом од
продаје реликвија и да су се оне првобитно налазиле на иконостасу старије
цркве на овом локалитету. Будући да су и те иконе уништене, поједине тезе
и даље остају у домену претпоставки. Међутим, поред усмене традиције,
која није сасвим поуздана, неколицина података ипак указује на могућност
да се хришћанска махала са тзв. Београдском црквом налазила у овом делу
Истанбула. Можда је значајно и то што се оближња капија цариградских
зидина данас назива Београдском, а њен назив током протеклих векова
није био јасно дефинисан. Што се тиче будућих истраживања о насељима
Београђана у Истанбулу, пажњу би свакако ваљало посветити рушевинама
цркве у некадашњем Београдском селу. Иако је и овај објекат подигнут
у новије доба, није искључено да почива на месту неке знатно старије
грађевина. До данас на том локалитету нису предузета никаква археолошка
истраживања.
66 Додуше, овакав закључак се може односити само на поменуте реликвије док

судбина Богородичине иконе и даље остаје неразјашњена.
Vladimir Božinović
(Ph.D. Candidate Faculty of Letters, University of Istanbul)
THE CHURCH OF PANAGIA BELGRADKAPI IN ISTANBUL
IN THE LIGHT OF MORE RECENT RESEARCH
The paper focuses on the analysis of the church of Panagia Belgradkapı in Istanbul
which was erected in the 19th century near the Belgrade gate of the Constantinopolitan walls.
The present structure was most likely constructed on the site of an older church built
or restored by the imprisoned Serbs who were settled in Istanbul after the Ottoman conquest
of Belgrade in 1521. The citizens of Belgrade were settled on two locations – outside the city
in the nowadays Belgrade forest and in the quarter of Belgradkapı next to the Belgrade gate
of the city walls. According to the written testimonies, they brought to Constantinople relics
of prominent saints (St Paraskeve and Empress Tephano) and the miraculous icon of the Holy
Virgin – the palladium of Belgrade. The relics were kept in the church in the neighborhood of
Belgradkapı presumably until 1539 when they were sold to the Patriarch of Constantinople.
The old church was completely demolished in the first decades of the 19th century and even
after the construction of the new temple on this site, the oral tradition still claimed that some
of the icons from its iconostasis originated from Belgrade.
Unfortunately, the present-day church was heavily damaged in the fire in 1955. In this
tragic event, the entire interior of the structure was turned into ash. Before the icons from
iconostasis were lost in the fire, Serbian scholars Stojan Novaković and Aleksandar Deroko
had the opportunity to study them more closely. Deroko established that icons were most
likely executed in 1539 for the templon of the previous church on this site. This was attested
by the partially preserved Cyrillic inscription on one of the icons. It is interesting that in 1539
Patriarch of Constantinople Jeremiah I purchased the relics of St Paraskeve (St Petka) and
transferred them to the monastery of Pammakaristos which at the time functioned as the seat
of the Patriarchate. It appears that the execution of these icons is somehow related to this
event.
The history of the previous church near the Belgrade gate is unclear. The decoration
of one column capital (destroyed in the fire in 1955) which existed in the courtyard of the
present church indicates that the history of the site goes back to the 6th century and the time
of Emperor Justinian. Furthermore, this column capital perhaps belongs to the monastery of
St Mamas at the Xylokerkos which once stood in the vicinity of the Belgrade gate, previ-
ously known as the Porta Xylokerkos. The monastery was founded in the 6th century by
Justinian’s Chamberlain Pharasmanes and was enlarged and further endowed by Gordia, a
sister of Emperor Maurice. The monastery was last attested in 1399 and it is possible that it
still stood on this site at the beginning of the 16th century. Therefore, it seems probable that
the present church of Panagia Belgradkapı was erected on the site of the monastery of St
Mamas and that citizens of Belgrade who were settled in this part of the city have restored the
previous monastic church. This structure presumably still existed in the modified form until
the beginning of the 19th century when it was completely demolished and the new church
was erected on its site.
The new foundation in the form of a three-aisled basilica was built in 1837. Some of
the employed builders and artisans such as Nicholas Mirasan (presumably master-builder),
Kostas, Kiaz, and Dimitri engraved their signatures on stone slabs with depictions of crosses
that are built into facades of the church. Particularly interesting is one slab with the Cyrillic
inscription located on the south church façade. This inscription was previously analyzed by
Turkish scholar Zafer Karaca who posed that it mentions the name of a certain orthodox saint
and the city of Belgrade. However, a more detailed analysis of the inscription shows that it
contains the signature of the artisan called Siljan from the village of Vrben in Macedonia who
was also employed on the construction of the new church in 1837.
Дејан С. Радисављевић
(Докторанд, Одељење за историју, Универзитет у Београду)
ТРАГОМ СРЕДЊОВЕКОВНОГ НАДГРОБНОГ НАТПИСА

ИЗ ЈАКОВЉА КОД АЛЕКСИНЦА
Апстракт: У раду је посвећена пажња једном готово заборављеном

надгробном натпису из XIV века, пронађеном у селу Јаковљу код
Алексинца, који до сада у нашим научним круговима није био предмет
посебних проучавања. Познато је да су бугарски и руски историчари
садржај овог натписа тумачили пре свега у контексту расправе о границама
Бугарског (Видинског) царства, али и кроз анализу историјских узрока
распадања Српског царства након смрти цара Душана. Истовремено је
изнето и неколико опречних претпоставки о идентитету Срацимира, као и
о обиму његове државе, у којој је преминуо Георгије Коста, у чији помен
је уклесан надгробни натпис. На основу садржаја епитафа Георгија Косте,
недавно откривеног надгробног натписа из Каоника, насталог у доба цара
Степана (Душана или Уроша), и повеље манастира Дренче из 1382. године,
покушаћемо напослетку да дамо и хронолошки оквир трајања појединих
властеоских држава у жупи Загрлати током друге половине XIV века.
Кључне речи: надгробни натпис, Јаковље, Срацимир, Георгије Коста,
цар Урош, жупа Загрлата, српско-бугарска граница у XIV веку.
Село Јаковље се налази на горњем току Радевачке (Росичке,

Јаковљачке, Пешчаничке) реке,1 око 13 км југозападно од Алексинца и око
22 км југоисточно од Крушевца. Јаковље се први пут помиње у османском
попису нахије Крушевац из 1516. године, као део тимара јаничара
Искендера.2 Међутим, у другој половини XIV века овај предео је био познат
1 На Генералштабној карти из 1894. године Пешчаничком реком се означава
део водотока низводно од села Велике Пешчанице (данас Горња Пешчаница). Узводно
од овог места је река била позната као Гредетинска. Генералштабна карта 1: 75 000,
секција 3. 7. Алексинац, Географско оделење Главног Генералштаба, Београд 1894. И
данас ова река мења свој назив зависно од имена местâ кроз која протиче (Росичка и
Јаковљачка у горњем току, Радевачка низводно од села Радевце). Topografska karta 1
: 25 000, Niš 1-1 (Ribare), br. lista 582-1-1, Sadržaj dopunjen 1969, Drugo izdanje 1971.
Topografska karta 1 : 25 000, Aleksinac 3-3 (Đunis), br. lista 532-3-3.
2 У селу Јаковље је 1516. године пописано 48 кућа, осам неожењених, три
баштине, девет удовица и један муслиман. Başkanlığı Osmanlı Arşivi (BOA), Defterha-
246 Дејан С. Радисављевић
Карта 1. Географски положај Јаковља и

места налаза средњовековних надгробних
белега са натписима у ближем окружењу:
1. Јаковље, 2. Сеоско гробље, Каоник, 3.
Ћуковац, Велики Шиљеговац, 4. Имање
Гајића, Здравиње, 5. Порта цркве Св.
Ђорђа, Здравиње, 6. Црква Св. Богородице
(данас Св. Пантелејмона), Ђунис, и 7.
Манастир Св. Нестор, Витковац.
Map 1. The geographical position of the vil-
lage of Jakovlje, and the nearby sites with the
medieval tombstone inscriptions : 1. Jakovlje,
3. The village graveyard, Kaonik, 3. Ćukovac,
Veliki Šiljegovac, 4. The landholding of Gajić
family, Zdravinje, 5, The St. George church
yard, Zdravinje, 6. The church of the Virgin
Mary (today St. Panteleimon), Đunis, and 7.
The monastery of St. Nestor, Vitkovac.
као река Пешчаница (räka Pä{ý~anica), према називу истоимене притоке

Јужне Мораве, и улазио је у састав жупе Загрлате.3 Долином Пешчаничке
(Радевачке) реке је током средњег века и периода османске доминације
тада водио важан пут, који је повезивао прелаз на Јужној Морави код села
Кормана са превојем Гребац на Јастрепцу, односно Топлицом.4
На постојање средњовековног надгробног натписа из Јаковља, у та-
дашњем Моравском срезу и Крушевачком округу, први је указао М. Ст.
Ризнића у свом раду Старине у планини Мојскињи и околини, објављеном
у часопису Старинар 1891. године.5 Садржај натписа је 1902. године у це-
лости публиковао Љ. Стојановић, уз опаску да је надгробни белег пренет
на даље чување у Народни музеј у Београду.6
С обзиром да не располажемо подацима о тачном месту налаза над-
гробника, аутор ових редова је током јануара 2020. године предузео те-
ренско истраживање и анкетирање мештана села Јаковље, а у циљу при-
ne-i Amire Tahrir Defteri (TD) 55, 26.

3 А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара. Текст. Коментари. Снимци. II
издање. Београд 2015, 181; Арх. Леонид, Стара српска писма. Из руског манастира
св. Пантелеимона у Светој Гори. Гласник Српског ученог друштва књига VII, Свеска
XXIV старога реда, са 9 страна фотографијских снимака, (Београд 1868), 264.
4 М. Ст. Ризнић, Старине у планини Мојсиње и околини, Старинар Српског
археолошког друштва VIII, (Београд 1891), 90.
5 М. Ст. Ризнић, нав. дело, 51.
6 Љ. Стојановић, Стари српски натписи и записи, књига I, Зборник за
историју, језик и књижевност српскога народа, Прво одељење, Споменици на српском
језику I, (Београд 1902), 45, натпис бр. 137. Евидентно је да се епитаф из Јаковља не
јавља ни у једној од доцнијих важних публикацијама које су се бавиле проблематиком
и прегледом средњовековних надгробних натписа: нпр. Г. Томовић, Морфологија
ћириличних натписа на Балкану, Историјски институт, Посебна издања, књига 16,
Београд 1974; Б. Чигоја, Најстарији српски ћирилски натписи : XI-XV век : (графија,
ортографија и језик), Београд 2014, и др.
купљања релевантних података о предмету наше анализе.7 Нажалост,

спроведена испитивања нису дала задовољавајуће резултате у погледу
убикацији првобитног места налаза надгробног белега.8
7 Истовремено је поднет и захтев Народном музеју у Београду за преглед
сачуване архивске документарне грађе о прибављеним експонатима у раздобљу из-
међу 1891. и 1902. године. Међутим, надгробник из Јаковља се данас не налази ни
у једној збирци Народног музеја у Београду, а нема података о њему ни у старијим
инвентарским књигама, које се чувају на Одељењу за архивистику и документарну
грађу споменуте институције. Посебну захвалност дугујем проф. др. Ангелу Николову
(Ангел Николов, Софийски университет „Св. Климент Охридски“, Исторически фа-
култет, София), проф. др. Ели Филиповој (Ели Филипова, Институт за балканистика
с Център по тракология, Софијя), проф. др. Николају Хрисимову (Николай Хрисимов
Николов, Великотърновски университет „Св. Св. Кирил и Методий“, Велико Търново),
мом ментору проф. др. Синиши Мишићу (Одељење за историју, Филозофски факул-
тет, Београд), и кустосу Јелени Премовић (Одељења за архивистику и документарну
грађу Народног музеја у Београду) на свесрдој помоћи приликом писања овог рада.
8 Током обиласка терена спроведеног од стране аутора није евидентиран ни
један средњовековни археолошки локалитет у атару Јаковља. Посебна пажња је била
посвећена локалном гробљу на југоисточној падини брда Њиветине (294 м), и околини
сеоске цркве. Такође, садашњи житељи Јаковља немају очувано сећање на средњове-
ковни надгробник откривен у њиховом селу крајем XIX века, као ни на неко старо
гробље у атару насеља. Међутим, становници Јаковља и суседне Росице су нам указали
на некрополу Чивутско гробље у селу Љуптен. Овај археолошки локалитет први спо-
миње Т. Ђорђевић 1894. године. На некрополи, коју ближе убицира између Љуптена,
села које је према забележеном народном предању добило назив по Љубену, војводи
кнеза Лазара у том месту, и села Кулине бележи постојање великог камења (надгроб-
ника) врло простог облика. Т. Ђорђевић, Уз Турију, Старинар Српског археолошког
друштва XI, (Београд 1894), 135-136. Током ауторовог обиласка локалитета Чивутско
гробље у јануару 2020. године, уочена је већим делом девастирана средњовековна не-
кропола, која је смештена на потесу Тодорова њива, на југозападној падини брда Пеш-
чана њива (375 м), и на око 250 м северно од Љуптенског потока, леве притоке реке
Турије. Некропола захвата катастарску парцелу бр. 858 (КО Љуптен), у власништву
Мирјане Р. Андрић и Мирољуба Р. Стојановића, површине од око 25 ари. Некропола се
највероватније протезала даље ка западу, јер су у североисточном углу сеоског гробља
(кат. парцела бр. 877, КО Љуптен, у власништву општине Алексинац), које је било
активно од почетка XIX до краја XX века, евидентиране две масивне положене над-
гробне плоче облика трапеза, равне горње површине и окомито клесаних ивица, које се
постепено сужавају ка западном крају. На основу општих карактеристика и аналогија
са сличним надгробним обележјима са територије општине Трстеник и у области Раш-
ке, некропола Чивутско гробље би се само оквирно могла датовати у раздобље између
почетка XIV и краја XVI века. Ј. Ердељан, Средњовековни надгробни споменици у об-
ласти Раса, Београд 1996, 86-87; Д. С. Радисављевић и Ј. Вукчевић, Остаци средњове-
ковне цркве и некропола у Љубостињском Прњавору код Трстеника, Саопштења XLII,
(Београд 2019), у штампи. Најближи археолошки потврђени средњовековни локалитет
Киживица се налази у селу Росица, у непосредном југозападном суседству Јаковља.
Са овог локалитета потиче већи број случајних налаза: два комада бронзаног чанка-
стог новца (билон аспрон трахеја) византијског цара Манојла I Комнина (1143-1180),
кованих у Константинопољу (Књига улазног инвентара Народног музеја у Крушевцу,
бр. 108, 19. новембар 1974.), стрелице „са два пера“ (Инвентар Народног музеја Кру-
шевац, књига 1, бр. 147, 5. јун 1953.), и фрагментоване сребрне средњовековне ливене
јагодичасте наушнице (поклон Народном музеју у Крушевцу, 1973.). Д. Рашковић, Ра-
новизантијски археолошки локалитети и комуникације у ширем крушевачком окружју,
Трећа југословенска конференција византолога у Крушевцу 2000, Крушевац 2002, 61;
Сл. 1. Надгробник
Марије Богославе из
1292. године, село
Здравиње (фото Дејан
С. Радисављевић).
Fig. 1. The tombstone
of Marija Bogoslava
from 1292., Zdravinje
village (photo : Dejan
Radisavljević).
О ближим карактеристикама и димензијама надгробника, такође,

нема доступних података. М. Ст. Ризнић само узгред наводи да је натпис
уклесан на камену,9 док Љ. Стојановић сасвим штуро истиче да је реч о
гробном камену.10 Како је у оба случаја надгробник дефинисан као камен,
наведена чињеница може сугерисати да надгробни белег није био подвр-
гнут значајнијим клесарским интервенцијама, те је у том контексту битно
истаћи да М. Ст. Ризнића обрађене надгробнике дефинише термином пло-
че.11
Посредно се, на основу изнетих запажања, може претпоставити да
је примерак из Јаковља највероватније припадао скупини територијал-
но блиских средњовековних надгробних обележја евидентираних у зони
слива Рибарске реке. Њихову основну карактеристику представља управо
одсуство било каквих клесарских интервенција у обликовању. Наиме, у
наведеној области су током касног средњег века над гробовима премину-
лих постављани готово по правилу масивни речни облуци. Поједини не-
давно публиковани надгробници садрже натписе, што додатно олакшава
њихово датовање (надгробници: Марије Богославе (1292) из Здравиња
(Сл. 1), Вртоломе (између 1346. и 1371. године) са гробља у Каонику, не-
познате личности (око средине XIV века) из Великог Шиљеговца, и Петра,
Ђурашевог сина (1474) из Здравиња (Карта 1). Најбројни су свакако над-
гробни белези истог типа без уклесаних натписа, посведочени на некропо-
лама: Ћуковац у Великом Шиљеговцу, Римско гробље у Каонику, Гробље
у Гревцима, Римско гробље у Малом Крушинцу и Гробље код цркве Св.
Арханђела Гаврила у Великом Шиљеговцу. Међутим, истичу се и поједини
примерци са уклесаним мотивом малтешког крста (Гробље у селу Гревци
и некропола код цркве Св. Арханђела Гаврила у Великом Шиљеговцу).12
Д. Рашковић, Појединачни налази римског и византијског новца Народног музеја Кру-
шевац, Нумизматичар 21, (Београд 1998), 106-107, 109.
9 М. Ст. Ризнић, нав. дело, 51.
10 Љ. Стојановић, нав. дело, 45, натпис бр. 137.
11 М. Ст. Ризнић, нав. дело, 77, 90.
12 Саопштени подаци представљају резултат ауторових теренских истражи-
У колико прихватимо претпоставку да је над-

гробник из Јаковља припадао горе наведеној скупи-
ни, у том случају би атар овог села највероватније
представљао источну граничну зону примене ма-
сивних речних облутака као надгробних обележја у
раздобљу од краја XIII до краја XV века, а можда и
доцније. Даље у правцу југа и југоистока, односно
у сливу реке Турије, запажају се на до сада евиден-
тираним средњовековним некрополама искључиво
надгробници у облику правоугаоних или трапе-
зоидних плоча равне горње површине и окомито
клесаних ивица, израђени од пешчара и неке врсте
конгломерата (Чивутско гробље у Љуптену (Сл. 2),
Латинско гробље у Копривници, Латинско гробље у
Врћеновици, Латинско гробље у Чести и др.).13
Садржај уклесаног ћириличког надгробног
натписа из Јаковља, исписаног на старосрпском јези-
ку, публиковао је заслужни Љ. Стојановић: Mäséca
rúna (!) ·v×·í×· dýný po~i rabý boì Géòrgi, a zovomý
Kosta, Voihýniný siný, útähový bratý, vý dni cara
úro{a, a vý drýàvä Sracimirovä (Месеца руна (!) Сл. 2. Положна надгробна плоча
12. дан почину раб Божији Георгије, именом Коста, нау селу
локалитету Чивутско гробље
Љуптен (фото Дејан С.
Воихнин син, Утехов брат, у дане цара Уроша, а у Радисављевић).
држави Срацимировој).14
Fig. 2. The tombstone from the ar-
О морфолошким карактеристикама појединих chaeological site Čivutsko groblje in
слова, као и о дужини и броју редова изведеног the village of Ljupten (photo : Dejan
натписа, који представља писани извор првог реда Radisavljević).
за познавање средњовековне прошлости жупе
Загрлате, нема никаквих података. Да се закључити да је надгробни белег
стајао над гробом извесног Георгија Косте,15 који се ближе фамилијарно
одређује као Воихнин син и Утехов брат. Из натписа дознајемо да је
Георгије Коста преминуо 12. руна (?) непознате године. На овом степену
истражености и услед немогућности да се емпиријски провери ишчита-
вање натписа, спроведено од стране Љ. Стојановића пре више од једног
века, може се претпоставити да је један његов део, на месту где се наводи
вања на територији у сливу Рибарске реке у раздобљу од 2016. до 2020. године. Д. С.

Радисављевић, Средњовековни надгробни натписи из слива Рибарске реке код Крушев-
ца, Натписи и записи 5, (Београд/Пожаревац 2019), 9-24.
13 Т. Ђорђевић, нав. дело, 132-137. Теренска истраживања аутора током јануара
2020. године.
14 Љ. Стојановић, нав. дело, 45, натпис бр. 137. М. Ст. Ризнић је раније објавио само
један део надгробног натписа из Јаковља у коме стоји да је ту погребен Géorgýìä zovomý
Kosta Voihniný sin Utéhový bratý, a vý dràvä Sracimirovä. М. Ст. Ризнић, нав. дело, 51.
15 У средњовековној Србији је био добро познат и широко прихваћен обичај да
поједине личности поред свог народног узимају и једно библијско име. Б. Ферјанчић,
Деспоти у Византији и јужнословенским земљама, Српска академија наука и уметности
књига CCCXXXVI, Византолошки институт књига 8, (Београд 1960), 180.
Сл. 3. Надгробник Вртоломе

са натписом уклесаним
између 1346. и 1371. године,
село Каоник (фото Дејан С.
Радисављевић).
Fig. 3. The tombstone of
Vrtoloma with the inscription
engraved between 1346. and
1371., Kaonik village (photo:
Dejan Radisavljević).
име месеца, био оштећен, или да је аутор неправилно ишчитао назив ме-
сеца јуна или јула. Не би требало превидети ни чињеницу да се у неким
словенским језицима имена месеца септембра (рус. рюень, хрв. rujan) и
октобра (чеш. řijen, буг. руен, руй) изводе од корена руј-,16 па у складу с
тим постоји извесна могућност да је назив месеца, забележен у надгроб-
ном натпису из Јаковља, преузет из народног говора.
Приближно време смрти Георгија Косте, односно датум клесања
његовог надгробног натписа, може се на основу помена цара Стефана
Уроша (vý dni cara úro{a) оквирно определити у раздобље између 1355.
и 1371. године.
На другој страни, спомињање Срацимира и његове државе до сада је
уносило својеврсну забуну у целовитом тумачењу натписа. Српски исто-
ричари и истраживачи, са изузетком М. Ст. Ризнића,17 нису посветили до-
вољну пажњу овом значајном податку. Насупрот томе, у бугарској и руској
(совјетској) историјографији претпоставке о идентитету Срацимира биле
су повод за различите и често супротстављене интерпретације, на основу
којих су изношене и разнолике идеје о географском положају његове др-
жаве.
16 В. М. Мићовић, Рујан, рујеван, рујевина, руји и сл., Јужнословенски филолог

– повремени спис за словенску филологију и лингвистику, књига XXXI, Институт за
српскохрватски језик, Београд (1974 – 1975), 166-187; V. Putanec, Etiološki prinosi (21-
26), Rasprave Instituta za hrvatski jezik i jezikoslovlje, knjiga 28, (Zagreb 2002), 197.
17 М. Ст. Ризнић, изостављајући део текста натписа у ком се наводи цар Урош,
је Срацимира погрешно поистоветио са кнезом Страцимиром, братом великог жупана
Стефана Немање (око 1168-1196), чија је удеона кнежевина у другој половини XII
века захватача територију Земље Моравице. М. Ст. Ризнић, нав. дело, 50-52, 79, 90.
М. Благојевић, Српске удеоне кнежевине, Зборник радова Византолошког института
XXXVI, (Београд 1997), 58; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним
земљама. Друго издање, Београд 2001, 49; Исти, Жупа Моравица и земља Моравице, у
Свети Ахилије у Ариљу: историја, уметност, Београд 2002, 21.
На први озбиљнији покушај тумачења садржаја средњовеков-

ног надгробног натписа из Јаковља наилазимо у расправи под насловом
Велика Тѫрновия, Велика Сардакия и Велика Европия (1922) од бугарског
историчара Ю. Трифонова. Аутор је Срацимира, забележеног у епитафу
Георгија Косте, погрешно поистоветио са последњим бугарским, однос-
но видинским, царем Иваном Срацимиром (1356-1396). Ю. Трифонова се
затим позива на текст Похвале цару Ивану Александру (1331-1371), испи-
сан на крају Песнивеца (Софијског псалтира) из 1337. године,18 у ком се
бележи да се држава овог владара простирала da`é i do Moravô (чак до
Мораве).19 На основу тога даље закључује да се граница бугарске државе
са Србијом у доба владавине цара Ивана Александра налазила на десној
обали Јужне Мораве, односно у близини Алексинца и Делиграда, а да
је под царем Иваном Срацимиром прелазила на супротну обалу ове реке,
обухватајући и део територије око Јаковља и Гредетина.20
Доцније, П. Коледаров и В. Гјузелев, у потпуности прихватају изнета
закључке Ю. Трифонова, и такође, некритички поистовећују Срацимира
из јаковљачког натписа са царем Иваном Срацимиром, а југозападну
границу његове државе према Србији смештају на леву обалу Јужне
Мораве, односно у предео око Гредетина и Јаковља.21
18 Песнивец (Päsnivécý), познат и као Софијски псалтир, Псалтир Јована

(Ивана) Александра и Кукленски псалтир, је бугарски ћирилички илуминисани
рукопис настао 1337. године по наруџбини цара Ивана Александра. Исписан је
уставним писмом на 317 пергаментна листа, величине 225 х 165 мм. Пронађен је
1889. године у Кукленском манастиру, код места Куклен, јужно од Пловдива, и данас
се чува у архиву Бугарске академије наука у Софији под сигнатуром БАН no. 2. Од
посебне историјске важности је Похвала Јовану Александру исписана на листовима
311а-312б. В. Д. Стояновъ, Български старъ рѫкописенъ паметникъ отъ XIV. вѣкъ,
Периодическо списание на Българското книжовно дружество въ Срѣдецъ книжка XXI
и XXII, Срѣдецъ : Държавна печатница, 1887, 267-278; Анисава Милтенова, Изложби,
у Информационен Бюлетин на БАН, Брой 6 (89), година X, София: Българска академия
на науките, юни 2005, 23-24. На другој страни, Симоново похвално слово цару Ивану
Александру на крају Песнивеца (Софијског псалтира) из 1337. представља terminus
ante quem за крај Белаурове побуне, јер се јасно наводи да су под непосредном влашћу
Ивана Александра те године били Видин, цело Подунавље и крајеви чак до Мораве.
И. Божилов И. и В. Гюзелев, И. Божилов И. и В. Гюзелев, История на средновековна
България VII-XIV век, Том I, Издателска къща Анубис, София 1999, 584-586.
19 Део текста похвале гласи : „Ìòanþ Aléüandrý vþsämþ blþgaromý crstvouái,
i`é brani pokaza beliá i kräpkÿá i grþc’kago c×rä × niz’loì vþdrþàv’no i {ôtaá sô
égo átý rôkama i gradovÿ präátý kräpostiá Nésábrþ i vþsé Pomorié sþ Romaniá, ta`é
koupno Bþdiný i vþsé Podounavié da`é i do Moravô, pro~ii `é gradové i vési, stranÿ `é
i séla tékôäåé valähô sá kþ nogama togo crä i vragÿ svoá vþsá émý rôkama pod’ nozä
podloì.” К. Иречек, История на българите с поправки и добавки от самия автор, София
: Издателство Наука и изкуство 1978, 347; И. Божилов И. и В. Гюзелев, нав. дело, 585-586.
20 Ю. Трифонов, Велика Тѫрновия, Велика Сардакия и Велика Европия, Изве-
стия на Историческото Дружество в София, Книга V, (София 1922), 191-192.
21 П. Коледаров, Политическа география на средновековната Българска дър-
жава, втора част (1186-1396), Българска академиа на науките, Институт по история,
София 1989, 85; V. Gjuzelev, La classe dominante et le pouvoir en Serbie au XIIIe-XVe s.,
Etudes balkaniques no 3, Sofia 1976, 123.
Споменути аутори, међутим, пренебрегавају чињеницу да се већ

након битке код Велбужда (28. јул 1330), или најкасније 1336/1337.
године, готово читава област Понишавља нашла под непосредном српском
влашћу.22 Када је реч о другој половини XIV века, односно о раздобљу
владавине Ивана Срацимира, имамо много више поузданих писаних извора,
на основу којим можемо, са великим степеном прецизности, извршити
реконструкцију простирања српско-бугарске границе у пределима источно
од Јужне и Велике Мораве.
У том правцу од значаја је натпис, уклесан на монументалном
надвратнику од белег мермера, из ког дознајемо да је Ненад, син казнаца
Богдана, сазидао (или обновио) утврђење Копријан (Koprianý) 1372. го-
дине, у време владавине кнеза Лазара.23 Остаци тврђаве, коју истражи-
вачи најчешће идентификују са Копријаном, смештени су на узвишењу
Курвинград (Градиште), покрај десне обале Јужне Мораве, насупрот брда
Комиге и ушћа реке Топлице, око 11 км јужно од Ниша.24
Такође, око 10 км од ушћа Нишаве у правцу североистока, у клисури
Топоничке реке, код села Миљковац, непознати властелин кнеза Лазара је
саградио утврђење Железник, чија је основна функција била заштита нај-
краће путне везе изеђу западног краја Понишавља и предела око Сврљига
и Књажевца. 25
22 А. Иширков, А. Иширков, Западните Краища на Българската земя, София

: Издателство „СИБИЯ“ 1996, XIII. С. Мишић истиче да се, након битке код Велбужда
1330. године, у саставу Србије нашла долина Нишаве до Сукова (село југоисточно од
Пирота). С. Мишић, Југоисточна Србија средњег века, Врање 2002), 31; С. Мишић,
Пирот под српском влашћу у средњем веку, у Српска буна 1836, (Пирот 1997), 51-52;
В. Алексић и И. Стаменовић, Црква Св. Николе у Станичењу и српско-бугарско раз-
граничење у Понишављу у XIII-XIV веку, Београдски историјски гласникVI, (Београд
2015), 104; М. Копривица, Добрич поље у средњем веку, у Стефан Немања и Топлица:
тематски зборник, ур. Д. Бојовић, Ниш 2011, 122-123; Ј. Калић, Ниш у средњем веку,
Историјски часопис 31, (Београд 1984), 29. На основу садржаја ктиторског натписа
у цркви Св. Николе у селу Станичење, око 9 км северозападно од Пирота, насталог
1331/1332. године, сазнајемо да је територија око горњег тока Нишаве потпадала под
непосредну власт господина Белаура, господара Видина и стрица бугарског цара Ивана
Александра (Јована Асена), односно да је била у саставу Бугарског царства и након
битке код Велбужда. Б. Цветковић, Ктиторски портрети, Црква Светог Николе у Ста-
ничењу, ур. Поповић и др., Београд 2005, 79-81.
23 М. А. Марковић, Натпис из града Копријана, Старинар XII, (Београд 1937),
98-99; Г. Томовић, нав. дело, 78-79, бр. 65; Г. Томовић, нав. дело, 78-79.
24 О Копријану : М. Костић, Да ли је Копријан данашњи Курвинград?, Лесковачки
зборник, књига VII, (Лесковац 1967), 154-156; Ј. Калић, нав. дело, 30, 34-35; М. Ракоција,
О цркви Св. Јована у селу Орљане код Ниша и њеном месту у историји византијске
архитектуре, Ниш и Византија I, (Ниш 2003), 75-107 (исто у: Ниш и Хришћанско наслеђе,
Ниш и Византија-посебно издање, Ниш 2013, 387-415); М. Копривица, Копријан, у:
Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља – према писаним изворима,
ур. С. Мишић, Београд 2010, 140-141; С. Мишић. Југоисточна Србија, 41-42; С. Мишић,
Поход султана Мусе на Деспотовину 1413. године, 78.
25 М. Ракоција, Манастири и цркве града Ниша, Ниш, 1998, 77-79; М. Ракоција,
Манастири и цркве јужне и источне Србије, Ниш, 2013, 148; А. Дероко, Средњовеков-
ни градови у Србији, Црној Гори и Македонији, Београд, 1950, 130.
Нешто северније је, насупрот средњовековне жупе Загрлате,

смештена алексиначка котлина, која се у другој половини XIV века
налазила у саставу посебне административно-управне области, односно
Липовачког крајишта са средиштем у утврђењу Липовац (Lipovýcý),26
подигнутом на обронцима Лесковика повише манастира Преображења
Христовог (данас Св. Стефан),27 а од 1413. године у тврђави Болван
(Бован).28
Северно од Липовачког, и у његовом суседству, се протезало
Петрушко (Петруско) крајиште са центром у тврђави Петрус.29 Ово
26 Више о утврђењу Липовац у : Ђ. Бошковић, Средњовековни споменици

источне Србије II, Старинар, Нова серија, књига II, (Београд 1951), 244; С. Мишић,
Липовац, Лексикон градова и тргова, Београд 2010, 169; В. Јагић, Константин Филозоф
и његов живот Стефана Лазаревића деспота српског, Гласник СУД, књига XLII,
1875, (Београд 306-307); С. Мишић, Поход султана Мусе, 78; А. Дероко, нав. дело, 125;
Б. Цветковић, Манастир Липовац, прилог проучавању, Лесковачки зборник XXXIX,
(Лесковац 1999), 81, М. Поповић, Липовац – трагови средњовековног властеоског
боравишта, Саопштења XXXIV, (Београд 2002), 160-165.
27 Више о цркви Св. Стефана у Липовцу видети у : Ђ. Бошковић, нав. дело, 242-
244; Д. Радичевић, Прилог проучавању властеоске сахране у Моравској Србији, у Власт
и моћ, властела моравске Србије од 1365. до 1402. године, ур. С. Мишић, Крушевац,
2014, 119-120; С. Мишић, Липовац, у: Лексикон градови и тргова, 169; Исти, Ктиторски
натпис у манастиру Светог Стефана у Липовцу, Натписи и записи 3, (Ваљево-Београд
2017), 13-16; Т. Стародубцев, Писани извори о црквама и манастирима подизаним
или обнављаним у областима Лазаревића и Бранковића I. Ктиторски натписи,
Саопштења XLV, (Београд 2013), 134; Б. Цветковић, Иконографски програм зидног
сликарства у манастиру Липовцу, у Манастир „Свети Стефан“ – Липовац, 6 векова,
Алексинац, 1999, 68-80, 210-211; Исти, Манастир Липовац, 79-94; М. Анђелковић, О
остацима живописа у цркви манастира Св. Стевана у Липовцу, Гласник ДКС 23-24,
ст. 46-47; М. Љубинковић, Манастир Липовац- црква светог Стефана код Алексинца,
Археолошки преглед 15, (Београд 1973), 124-125; М. Поповић, Липовац, 165-176; М.
Ракоција, Манастири и цркве јужне и источне Србије, Ниш 2013, 12-14.
28 С. Новаковић, Законски споменици српских држава средњег века, прикупио
и уредио Стојан Новаковић, Посебна издања Српска краљевска академија 37,
Философски и филолошки списи књига 10, Српска краљевска академија, Београд,
1912, 518; С. Мишић, Болван, Лексикон градова и тргова, 50; Исти, Ктиторски
натпис, 15; Исти, Поход султана Мусе, 78-79; И. Здравковић, Средњовекони градови
у Србији, Београд, 1970, 46-47; А. Дероко, нав. дело, 109; А. Младеновић, Повеље и
писма деспота Стефана, Београд, 2007, 295, 302, 307; С. Мишић, Болван у средњем
веку, Караџић бр. 1, 2009, 15-19. Војислав Јовановић, Средњовековна тврђава Бован
код Алексинца, Гласник ДСК 19, 1995, 109-115; С. Мишић, Петрушко и Липовачко
крајиште од половине XIV века до 1459. године, у: Историја Поморавља и два века од
варваринске битке, ур. Д. Милошевић, Крушевац 2010, 123, 126-127.
29 Постоје извесна размимоилажења око убикације тврђаве Петрус. Један број
аутора Петрус идентификује са утврђењем на планини Баба, изнад манастира Лешје.
Раде Михаљчић, Где се налазио град Петрус ?, Прилози КЈИФ 34, 1968, 264-267; С.
Мишић, Петрушко и Липовачко крајиште, 126-127; Исти, Петрус, Лексикон градова и
тргова, 211; М. Благојевић, Крајишта средњовековне Србије од 1371. до 1459. године,
Историјски гласник 1-2, (Београд 1987), 34; М. Благојевић, Манастирски поседи круше-
вачког краја, у Крушевац кроз векове, ур. А. Стошић и др., Крушевац, 1972, 29. Други пак
сматрају да је реч о великом утврђењу у клисури изнад десне обале реке Црнице, на брду
Чокоће (314 м) у атару села Забреге. А. Дероко, нав. дело, 132; М. Брмболић и П. Вучко-
крајиште је било формирано још у доба цара Душана, а његово трајање се

може пратити, кроз бројна документа, и током друге половине XIV и прве
половине XV века.30
За нас свакако најважнији писани извор, који апсолутно негира било
какво бугарско државно присуство на територију уз леву обалу Јужне
Мораве у доба владавине цара Ивана Срацимира, представља повеља из-
дата 2. марта 1382. године којом су монах Доротеј, бивши велики деспот,
и његов син Данило, уз допуштење кнеза Лазара и благослов патријар-
ха Спиридона, даривали поседе својој задужбини, манастиру Ваведења
Пресвете Богородице у Дренчи, на око 4 км северно од Александровца
у Жупи. Повељом су овој монашкој обитељи, поред Влаха Шиљеговца
са заселцима и међама, приложени и значајни поседи у жупи Загрлати:
трг на Морави са бродом, село Врлница, село Брези, село Битино, река
Пешчаница, блато...Бигле...са свим селима, заселцима и међама, и
село Љубеша више Зарве (I Vlahé [ilègovýcé, sý zasél’ci i mégàmi,
i ú Zagrýlatoi trýgý na Mòravé i sý brodomý. i sélo Vrýl’nicú∙ i sélo
Bräzi. i sélo Bitino. i räkú Pä{ý~anicú∙ Blato … Bñglä sý vsémi séli
i zasélci i mägàmi. i sélo Lõbé{ú∙ vi{é Zarvé.).31 У том контексту је од
посебног значаја спомињање реке Пешчанице, односно предела око некада
истоимене леве притоке Јужне Мораве, а данас Радевачке реке, на чијим
обалама лежи и село Јаковље.32
вић, Цитадела средњовековног утврђења Петрус, Резултати сондажних археолошких

ископавања из 2004. године, Гласник ДКС 29, 49-51. Р. Прокић износи хипотезу да је у
време жупана Вукослава центар властелинства и Петрушког крајишта био у утврђењу
на планини Баба, а да је доцније, под Црепом Вукославићем или у време Деспотовини,
средиште ове значајне управне области премештено у тврђаву Петрус у клисури Црнице
код Забреге. Р. Прокић, Средњовековна архитектура Петрушке области, Крагујевац,
1986, 7, 10, 49-52. Досадашња археолошка истраживања су показала да је Петрус у кли-
сури Црнице саграђен у XIV веку, на месту старијих утврђења из VI и XII века. Живот
у њему се може пратити, кроз археолошке налазе, и током прве половине XV века. М.
Брмболић и П. Вучковић, нав. дело, 49-51; Д. Мадас, М. Брмболић, Петрус, Поповац,
средњовековно утврђење, Археолошки преглед 23, (Београд 1982), 144-146. Археолошка
истраживања Петруса на Баби до сада нису спроведена. Случајни налази указују да је
реч о вишеслојном локалитету са траговима живота од бронзаног доба, преко касноан-
тичког (III-IV век) и рановизантијског периода (VI – почетак VII века), до средњег века
(XII-XIV век). На локалитету Врело испод Бабе истражена је некропола из периода од
IX до XI века. С. Ветнић, Нови прилози о Петрусу, у Петрушка област у средњовековној
Србији, ур. Ђ. Петковић, Параћин, 1999, 18-20, 22, 27-28, 44.
30 С. Мишић, Петрушко и Липовачко крајиште, 121-128; М. Благојевић,
Крајишта средњовековне Србије, 34-42; М. Благојевић, Манастирски поседи, 29-
34; Р. Прокић, нав. дело, 8-16, 18-23; С. Мишић, Петрус, 211; Д. Грбовић, Петрушка
област и Хиландар, у Петрушка област у средњовековној Србији, ур. Ђ. Петковић,
Параћин, 1999, 58-66; П. Вучковић, Нова топономастичка истраживања у поседу
властелинства у Петрусу из повеље патријарха Јефрема (1376-1379. године), у
Петрушка област у средњовековној Србији, ур. Ђ. Петковић, Параћин, 1999, 77-85.
31 А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара, 181; Арх. Леонида, нав. дело, 264.
32 А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара., 178, 181; Арх. Леонид, нав. дело, 264;
С. Новаковић, Земљиште радње Немањине, 229; М. Динић, Српске земље у средњем
веку, 74; М. Благојевић, Манастирски поседи, 39; С. Мишић и Н. Ђокић, Капија
Сводећи расположиве податке о распореду српских властеоских

поседа и крајишта дуж доњег тока Јужне Мораве у другој половини XIV
века, долазимо до закључка да се Срацимирова држава, смештена у жупи
Загрлати, налазила дубоко унутар територије Српског царства, односно
потоње државе кнеза Лазара.
Требало би на овом месту скренути пажњу и на запажања руског
(совјетског) историчара Е. П. Наумова, који помињање Срацимира и његове
државе у надгробном натпису из Јаковља посматра у светлу историјских
и друштвених збивања насталих слабљењем српског царства након смрти
Стефана Душана (краљ 1331-1346, цар 1346-1355), и током владавине
његовог сина и наследника, Стефана Уроша (1355-1371). Срацимирову
државу, Е. П. Наумова географски правилно смешта у северни део
ондашње Србије, и нешто прецизније у ближу околину Крушевца. Такође,
аутор предлаже и идентификацију Срацимира са једним од феудалаца
(властелина) цара Уроша, односно са Страцимиром, сродником царице,33
како је убележен у Призренском поменику.34
У једном доцнијем раду Е. П. Наумов детаљније образлаже своју
раније изнету хипотезу о пореклу и идентитету Срацимира, засновану,
пре свега, на одбацивању већ споменутих тумачења В. Гјузелева и Ю.
Трифонова. Е. П. Наумов је Срацимира из јаковљачког натписа препозно
у Страцимиру, наводном блиском сроднику царице Јелене, супруге цара
Стефана Душана, који је уписан у Призренском поменику, насталом
највероватније крајем XIV или на самом почетку XV века. Овакво
поистовећивање се заснива на чињеници да доступни сувремени писани
извори не бележе неког другог властелина истога имена у тадашњој
српској средини. Срацимир из јаковљачког натписа, односно Страцимир
који се у реченом поменику ближе сроднички одређује као сестрић царице,
је несумњиво био припадник највишег властеоског друштевог слоја.
Појаву тако високорангираног велможе, очигледно бугарског порекла,35
Поморавља, 118.
33 По мишљењу Е. П. Наумова највероватни је реч о сроднику царице Јелене,
супруге цара Душана или Ане (Анке) Басараб, ћерке влашког војводе Николе Алек-
сандра Басараба (1352-1364) и жене цара Уроша, што је мање вероватно. Е. П. Нау-
мов, Господствующий класс и государственная власть в Сербии XIII-XV вв., Динамика
социальной и политической системы сербского феодализма, Москва : Академия наук
СССР, Институт славяноведения и балканистики 1975, 145. Призренски поменик је
рукопис писан на пергаменту, на листовима димензије 20.50 х 13 цм. Чувао се у збирци
рукописа Народне библиотеке под броје 227. Састојао се од 80 листова. Првобитно је
припадао цркви Богородице Призренске, односно Богородице Љевишке, и по претпо-
ставци С. Новаковића је настао крајем XIV или на самом почетку XV века. На листу
бр. 44 а стоји записано : Помени, господи, раба своего Страцимира (Stracimirý),
сестричикà царичина. С. Новаковић, Српски поменици XV-XVIII века, Гласник Српског
ученог друштва, Књига XLII, Београд 1875, 9-10, 21, 105.
34 Е. П. Наумов, Господствующий класс, 145.
35 Срацимир није у то време био једини бугарски властелин близак српском
двору. Деспот Јован Асен Комнин, рођени брат Јелене и тадашњег бугарског цара Ива-
на Александра, је око 1346. године добио од Стефана Душана на управу посебну об-
ласт која је обухватала јужни део данашње Албаније, са градовима Валоном, Канином
чија нам титула није позната, Е. П. Наумов објашњава формирањем

утицајне пробугарске струје на српском двору,36 на чијем је челу
стајала управо царица Јелена. Скромни подаци које преноси надгробни
натпис недвосмислено показују да је Срацимир од цара Уроша добио
као властеоски посед једну административно-управну целину, односно
државу, која је обухватала територију источно од Крушевца. Употреба
синтагме vý dni cara úro{a, посведочена и на другим оновременим
споменицима, представља уједно и доказ да је Срацимир био директно
потчињен наведеном владару.37
Промене настале након смрти цара Душана и очитоване нарастањем
моћи обласних господара у доба цара Уроша су, према схватању Е. П.
Наумова, највероватније директо утицале на судбину Срацимира и његове
државе.38 Може се, у складу с тим, претпоставити да је у истом периоду
дошло и до прерасподеле властеоских поседа и управних области (нпр.
држава).39 На основу саопштених података, Е. П. Наумов је клесање
надгробног натписа Георгија Косте определио у раздобље између 1360. и
1362. године.40
Е. П. Наумов је правилно закључио да је Срацимир морао бити
властелин близак двору цара Стефана Уроша, и директно потчињен овом
владару. Међутим, изнета хипотеза о његовом пореклу и непосредном
сродству са царицом Јеленом, иако прихватљива, мора се, ипак, узети са
извесном дозом резерве, с обзиром да писац Призренског поменика не
наводи о којој царици је реч.
С тим у вези потребно је скренути пажњу на чињеницу да су титулу
царице у Србији у XIV веку осим жена царева носиле и супруге деспота,41
и Бератом. У приближно истом периоду је у Србију дошао и угледни бугарски монах

Јефрем, касније близак пријатељ патријархâ Јоаникија II (1346-1354) и Саве IV (1354-
1375), који се и сам 1375. уздигао на пећки патријаршијски трон. Е. П. Наумов, Сербия
и Болгария в середине XIV в. (К истории балканских государств в эпоху османского
нашествия), у Социально – экономическая и политическая история юго-восточной Ев-
ропы (до середины XIX в.), Кишинев 1980, 90.
36 Међути, Е. П. Наумов пренебрегава чињеницу да се један део бугарских
властеле склонио у Србију због прогона, па је његова претпоставка о формирању
посебне пробугарске струје на српском двору у том случају крајње упитна.
37 Е. П. Наумов, Сербия и Болгария, 87-92.
38 Да су у том периоду од стране моћнијих велможа уклањани ситнији
непокорни феудалци сведочи и случај Рује Супчића, који је услед сукоба са Војиславом
Војиновићем морао да пребегне у Дубровник. Р. Михаљчић, Крај Српског царства, 37.
39 Посредне податке о уклањању појединих ситних властелина (добровољно
или под присилом), налазимо и у повељи цара Уроша манастиру Хиландару, издатој у
Приштини 11. марта 1365. године, где се наводи да је извесни Житеј, у чијем је поседу
било село Худина, избегао у Бугарску. (…ðo èstý dalo bilo carýstvo mi sévastokra-
torú Brankú s Húdinami, ò-~ésa èstý @itäè ú Búgaré pobäglý.). F. Miklosich., Monu-
menta Serbica, spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii, Viennae 1858, 172.
40 Е. П. Наумов, Сербия и Болгария, 92-93.
41 У Византији се царева супруга називала деспина (δέσποίυα), а деспотова
василиса (βασίλισα), па се у дословним преводима другог појма са грчког на српски
језик користио термин царица. Из доступних писаних извора су нам познате: царица
па на основу тога сматрамо да би разрешење питања о сродничком односу

Срацимира са неком од царица, била она супруга самог владара или
неког од деспота, требало за сада оставити отвореним. Но, и сам податак
да је наведени великаш добио од владара у државу одређену територију
директно указује на његове блиске политичке, ако не и сродничке, везе са
оновременим двором.
Важно је, такође, истаћи да је термин држава имао неколико
различитих значења у средњовековној Србији. Овај појам у први план
ставља питање власти, односно указује на оног ко ту власт непосредно
држи и докле се она простире. У нашем случају под појмом држава
се подразумева мања територијална и политичка целина под управом
угледног властелина, који је признавао врховну власт владара и био му
потчињен. Једна властеоска држава је могла да обухвата како земљу,42
односно неколико жупа, тако и једну жупу,43 или један њен део. Седиште
властеоске државе је обично био неки добро утврђен град, који је
истовремено имао улогу политичког и управног центра. Становништво је
унутар своје државе властелин држао у послушности и работи уз помоћ
војске.44 Господар државе је имао и посебан управни апарат, који је био
усклађен са величином њене територије, а уз помоћ ког је вршио управу
над државом која му је била поверена.45 Такође, био је одговоран и за
редовно извршење војне дужности, али и других послова у надлежности
локалне управе, попут организовања курирске службе за владара, провода
и поноса, обраде државних винограда, зидање и чување градова и др.
Властелини на челу држава су у неким случајевима били обавезни
да спроводе одговарајуће судске одлуке. С обзиром да су непосредно
располагали војском и великим баштинама, и имали широка овлашћења
Јевдокија, супруга деспота Дејана. затим царица (василиса) Марија Ангелина Палеолог,
жена деспота Томе Прељубовића, царица Марија, супруга деспота Јована Оливера и
др. Б. Ферјанчић, Деспоти у Византији, 25, 162-163, 170; М. Благојевић, Закон госпо-
дина Константина и царице Јевдокије, Зборник радова Византолошког института 44,
(Београд 2007), 447, 450-453; А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара, 181.
42 Нпр. „држава земље кичевске“. М. Благојевић, Српско краљевство и
„државе“ у делу Данила II, у Архиепископ Данило II и његово доба, ур. В. Ђурић,
Београд 1991, 148.
43 Браћа и краљеви Драгутин и Милутин су се 1291/1292. године састали у селу
Мачковци (данас Мачковац западно од Крушевца), у држави жупе расинске, како би
договорили заједнички напад на области под влашћу Дрмана и Куделина. (Vý dràvä
òupÿ rasinýskÿè na räcä glagolèmäi Moravä, vý mästä `é rékomämý Maïýkový-
ci.). Архиепископ Данило и други, Живот краљева и архиепископа српских, приредио
Ђ. Даничић, Загреб 1866, 115-116; М. Благојевић, Српско краљевство и „државе“, 150.
44 Држава је била одузимана властелину у случају злоупотребе стеченог поло-
жаја господара државе према потчињеном становништву (себрима), због кривичних
дела против мира и поретка, и злоупотребе приселице, како се изричито наводи у Ду-
шановом законику. М. Благојевић, Српско краљевство и „државе“, 151; Т. Тарановски,
Историја српског права у Немањићкој држави, Београд 2002, 210.
45 Требало би напоменути да се и за крајишта често употребљава израз држава,
односно држава крајишника, с обзиром да је владар давао у државу одређеном власте-
лину. М. Благојевић, Српско краљевство и „државе“, 150.
на територији својих држава, без обзира на њихову величину, ова скупина

властелина се временом издвојила у посебан слој силних (potentes), од којих
је чак зависило и прихватање новог краља на престолу, као нпр. у случају
Стефана Дечанског и Стефана Душана.46 Након задовољавајућег окончања
ратних дејстава владар је своју победу славио са силнима, називајући их
породом отачаства. Током владавине цара Стефана Уроша властеоске
државе су захватале много веће територије у односну на ранији период,
па су самим тим стекле и моћ самосталнијег одлучивања, што се на крају
негативно одразило на опште стање у Српском царству.47
На основу ограниченог обима информација које нам саопштава
надгробни натпис Георгија Косте не можемо ништа одређеније рећи о
величини и границама Срацимировог поседа који је добио у државу од
српског цара. Сасвим је сигурно у њен састав улазила територија жупе
Загрлате или, пак, само један њен део. Међутим, остаје отворено питање да
ли се у њеним оквирима налазила и нека од суседних жупа, попут Расине,
за коју, на основу достпуних писаних извора, поуздано знамо да је крајем
XIII века чинила засебну властеоску државу.48 Такође, за сада остаје
упитно и место седишта Срацимирове државе, о ком немамо доступних
података.49
Међутим, недавно ишчитавање надгробног натписа неког Вртоломе,
са сеоског гробља у Каонику (Сл. 3), смештеног око 13 км северозападно
од Јаковља, отвара могућност за боље познавање политичких прилика
на територији жупе Загрлате током XIV века. Поменом цара Степана
се време клесања Вртоломиног епитафа може хронолошки определити
у раздобље између 1346. и 1371. године, с обзиром да су оба српска
цара (Душан и Урош) носила титуларно име Стефан. На другој страни,
морфолошка анализа појединих уклесаних слова у натпису, и појава
вербалне инвокације на његовом почетку, сугеришу да је каонички натпис
највероватније настао у периоду владавине цара Стефана Уроша.50
46 Међутим, мора се узети у обзир да је владар давао у државу поседе и неким
мањим властелинима, па чак и властеличићима. М. Благојевић, Српско краљевство и
„државе“, 152.
47 М. Благојевић, Српско краљевство и „државе“, 142, 148-154; М. Благојевић,
Држава, у: Лексикон српског средњег века, ур, С. Ћирковић и Р. Михаљчић, Београд
1999, 167-169; Т. Тарановски, нав. дело, 207-210.
48 Ђ. Даничић, нав. дело, 115-116; М. Благојевић, Српско краљевство и „држа-
ве“, 150.
49 Чини се ипак да би то могло бити утврђење у Трубарево, смештено на левој
обали Јужне Мораве, при улазу у Сталаћку (Стеваначку) клисуру, које је највероватније
саграђено средином XIV века. Д. Минић, Утврђење у селу Трубареву, Рашка баштина 3,
Краљево: Завод за заштиту споменика културе у Краљеву, (Краљево 1988), 284-286; Ми-
нић Д. (1990): Средњовековно утврђење у Трубареву, Гласник САД 6, Београд, 140-145.
50 Надгробник је прво запажен од стране археолога Душана Рашковића, из На-
родног музеја у Крушевцу, током рекогносцирања долине Рибарске реке. Међутим, над-
гробни натпис није тада ишчитан, али је изнета тврдња да потиче из XVII века. Д. Раш-
ковић, Прилози познавању средњовековне топографије крушевачког краја, Крушевчки
зборник 15, Крушевац, 2011, 158. Аутор ових редова је приликом обиласка села Каоник
2018. и 2019. године извршио читање надгробног натписа, који гласи : Vý imé Ò<tc>a
Значај надгробног натписа из Каоника се, поред осталог, одледа у

чињеници да се у њему, поред цара Степана, спомиње и држава Драгана
Хребељановића. Нажалост, о овом властелину немамо података из других
оновремених писаних извора,51 те питање његовог идентитета за сада
мора остати отворено.
Још један писани извор завредњује нашу пажњу. Наиме, на основу
садржаја повеље манастира Дренче, настале 1382. године, дознајемо
да се већи део територије жупе Загрлате до тог датума нашао у саставу
властелинства извесног великог деспота, који је након монашења
понео име Доротеј. У оквиру његовог поседа се у Загрлати, поред Влаха
Шиљеговца, нашао и већи број села, као и један трг са бродом, односно
прелазом преко Јужне Мораве.52
На основу саопштених података, може се, уз известан опрез,
успоставити релативан хронолошки след појављивања властеоских држава
и поседа на простору жупе Загрлате у другој половини XIV века. Чини се
да се прва међу њима јавља држава Срацимира, коју је овом властелину на
управу највероватније доделио цар Урош. Међутим, не може у потпуности
искључити ни могућност да је наведена административно-управна целина
успостављена и раније, у време владавине његовог оца, цара Душана.
Жупа Загрлата, или један њен део, је, судећи према датовању надгробног
натписа из Јаковља од стране Е. П. Наумова, највероватније после 1362.
или најкасније до 1365. године дата у државу Драгану Хребељановићу.
Драганова држава, у колико је уопште тада и постојала, се после смрти цара
Уроша 1371. године највероватније нашла у подређеном положају према
кнезу Лазару, који је у истом раздобљу под својом непосредном управом
држао жупе Расину, Толицу и Ибар. Напослетку, а свакако пре 1382.
године, већи део територије жупе Загрлате ушао је у састав властелинства
извесног великог деспота, потоњег монаха Доротеја, који је самостално,
али, како и сам наводи, уз допуштење кнеза Лазара и благослов патријарха
Спиридона, богато обдарио своју задужбину у Дренчи код Александровца
(Жупа) земљишним поседима у Расини, Загрлати и Браничеву.
Испитивање надгробног натписа Георгија Косте, пронађеног крајем
XIX века у селу Јаковљу, у данашњој општини Алексинац, помогло нам
је да на другачији начин сагледамо политичка збивања на територији
средњовековне жупе Загрлате, која до сада нису била предмет посебних
i Sina i SývetagŠo¹ Dúha prästavi sé raŠbý¹ b(o)ì Vrýtolo<…> vý dni Stépana cara i
Tomä Drago<i>la voä vý drýàvi Hrébélanovika Dragan. A postavi ga siný mú Doiïýný. A
pisa popý Púräta v<ý…>. Д. Радисављевић, Средњовековни надгробни натписи у сливу
Рибарске реке код Крушевца, Натписи и записи 5, (Београд/Пожаревац 2019), 16-18.
51 Име Драгана су носиле сестра и једна кћер кнеза Лазара, што можда по-
средно указује на чешћу употребу личних имена изведених од корена драг у кнежевој
породици. С. Мишић, Од земаљског кнеза до кнеза Срба – уздизање до владарске моћи,
у Власт и моћ, ур. С. Мишић, Крушевац 2014, 8; М. Пурковић, Кћери кнеза лазара –
историјска студија, Београд 1996, 67-69.
52 А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара, 177-190; М. Благојевић, Манастирски
поседи, 37-40; А. Крстић, Поседи манастира Дренче и Ждрела у Браничеву из времена
кнеза Лазара, Историјски часопис LIII, (Београд 2006), 124-131.
историјских истраживања. На основу прикупљених релевантних података

показали смо да је жупа Загрлата током друге половине XIV века била
чврсто у саставу Српског царста, а потом у држави кнеза Лазара. Нажалост,
питање титуле и идентитет Срацимира, у чијој држави је живео и био
погребен Георгије Коста, остаје за сада, због изостанка примарних извора,
отворено и у домену нагађања. Међутим, недвосмислено је реч о једном од
значајнијих српских властелина који је од цара Уроша, или, пак, његовог
оца, цара Душана, добио у државу жупу Загрлату, или један њен део, и био
директно потчињен овим владарима.
Dejan S. Radisavljević
(Doctoral student, Department of History, University of Belgrade)
ON THE TRACE OF A MEDIEVAL TOMBSTONE INSCRIPTION IN JAKOVLJE
(ALEKSINAC)
The medieval tombstonе with the inscription was discovered at the end of the 19th
century in the village of Jakovlje, in modern Aleksinac municipality. The text of the inscrip-
tion narrated about the Georgije Kosta, who died in the state of Sracimir, and during the rule
of the Serbian tsar Stephan Uroš (1355-1371). The identity of Sracimir has been the subject
of controversy among the Bulgarian and the Russian historians. V. Gjuzelev, P. Koledarov
and J. Trifonov thought that Sracimir was the last Bulgarian and Vidin tsar Ivan Sracimir
(1356-1396), and that the territory around Jakovlje and Gredetin, on the west side of the
South Morava river, belonged to the Bulgarian tsardom during his reign. On the other side,
the Russian historian E. P. Naumov had the opinion that Sracimir, probably the nephew of
the empress Jelena, the wife of the tsar Dušan, was the nobelman close to the Serbian court,
and that he recived his landholding (država), near Kruševac, from the tsar Dušan or his son,
Uroš. Our research support the thinking of E. P. Naumov that Sracimir, mentioned in the
inscription from Jakovlje, was the nobleman directly subordinated to the Serbian emperor.
His landholding (država) was the special administrative and territorial unit, like many oth-
ers in the Serbian empire at that time. The nobles recived the states from the ruler because
of their faithful service and close kinship. The Sracimir’s state encompassed the territory
of the medieval župa Zagrlata, i.e. the drainage basins of Ribarska and Peščanička rivers,
or only some part of it. The recently discovered tombstone inscription from Kaonik, 13 km
NW of Jakovlje, tells us that in the župa Zagrlata, most likely after Sracimir, there was the
state of Dragan Hrebeljanović. It is indisputable that most of the territory of Zagrlata before
AD 1382 belonged to the former great despot of unknown name, who, as the monk Dorotej,
endowed his monastery of Drenča near Aleksandrovac with large landholding on the territory
of mentioned župa.
Robert Mihajlovski, Liljana Mandić, Miloje Mandić

(La Trobe University, Melbourne, Museum of Užice)
THE TOMBSTONE EPITAPH AT THE CHURCH OF

ANNUNCIATION OF THE HOLY VIRGIN IN KARAN
Abstract: In 1998 an archaeological excavation was conducted at the

church of Holy Annunciation of the Virgin Mary, better known as ’White
church’ in Karan. This 14th century medieval church was an endowment of the
Župan Petar Brajan. Archaeological excavations in the churchyard revealed a
tombstone with a Cyrillic epitaph. The preserved Cyrillic inscription contains
seven lines with clearly visible letters tightly formatted. The morphology of the
letters according to the latest analysis dates from the end of 14th and the early
th
decades of the 15 century. According to the inscription the entombed Braišna
was executed by the Tatar soldiers which were likely operating from within in
the Ottoman army. Scarce is such a epigraphic in which Tatars make mention.
Key words: Karan, Užice Museum, Bela Crkva, Braišna, epitaph, Peter
Brayan, Tatars, tombstone epigraphy
The 1997 archaeological survey in the Lužnica valley, Serbia, was con-
ducted by the archaeologists Miloje and Liljana Mandić of the Užice National
Museum. This research engaged full-scale archaeological excavations that were
commenced in the churchyard of the Holy Annunciation of the Virgin Mary
within the village of Karan, locally known as the “White church” of Karan.1
(Fig.,1) The village of Karan retained a medieval place of Christian tradition
with a preserved church complex and a medieval graveyard. The church build-
ing has been built in the Raška architectural style on the location of the older
Roman sanctuary. According to the prior archaeological research by Mr Mandić
in this place already an older stratum of medieval necropolis had existed, that
can be dated between the 12th and 13th century. During the archaeological exca-
vations which were conducted between 1997 and 1998 some fifty-two medieval
graves were uncovered, the majority in chaotic condition due to the medieval
reconstitution of the aforementioned Roman cemetery site. The location where
the church was erected has a tradition of ‘Sacer loci’, a poorly preserved an-
1 This article is dedicated to the memory of Miloje Mandić (1953-2014). A poster
was presented on the 23 Byzantine conference in Belgrade in 2016 and a short presentation
at the 20th Australasian association for Byzantine studies conference in Sydney, 2019.
262 Robert Mihajlovski, Liljana Mandić, Miloje Mandić
cient Roman temple with a necropolis

that was covered by the multi-layered
medieval graveyard and the Christian
church. Around 1340 the church build-
ing was renovated,2 according to the
results of 1975 archaeological exca-
vations, conducted by G. Cvetković-
Tomašević. 3
The interior mural decoration
can be dated in the period between
1340 and 1342 by the church patron
Žoupan Peter Brayan, a contemporary
of Serbian Tsar Dušan (1308-1355)
who erected this church over the older
building. Portraits of the ruler and
nobility with their families, along with
the clergy and saints are represented
on the interior walls. On the northern
and on the western wall a patron’s
composition is presented in which
is the Župan Peter with his wife, his
three daughters and a son, all dressed
in medieval court garments. 4
Fig. 1 Map of Medieval Balkans During the 1998 archaeological
Сл. 1 Мапа средњовековног Балкана campaign in the church enclosure,
conducted by M. Mandić and Lj.
Mandić some new discoveries
were made. In the archaeological probe number 1, in the western part of the
churchyard, next to the bell tower, some large gravestones plates were unearthed.
Some gravestones had been re-used as spolia for the drainage channel, but still
some of the graves were left intact. Next to the bell tower a large gravestone, in
medieval times known as “usadnik” was unearthed, with a preserved Cyrrilic
inscription. Unfortunately, no human remnants were found in the grave.5 The
incised inscription had seven lines, undoubtedly an epitaph. It has dimensions
of 1.83 m. long, 70-76 m wide and 7.65-10 cm thick. (Fig., 2, The tombstone)
The incised letters are 10.7 cm. with the highest of 16.5 cm. (the last one ‘Z’)
2 The report of the archaeological excavations in the period between 1997-1998

written by Miloje Mandić from the Narodni muzej, Užice.
3 Г. Цветковић-Томашевић., Бела црква у Карану-маузолеј жупана Брајана,
Археолошка ископавања у цркви 1975. године, Саопштења XXII-XXIII, (1990-1991),(
Београд 1991), 1-18.
4 Župan was an administrative title used in Central Europe and in the Balkans
between the 7th century and today, especially among the South Slavs. It is considered that
the title origin can be traced to the Slavic and Iranian cultural interrelation in the Eastern and
South-eastern Europe in the first centuries AD.
5 The report of the archaeological excavations in the period between 1997-1998
written by Miloje Mandić from the Narodni muzej Užice.
and the depth of carving is 2 cm. The letters

resemble the Cyrillic majuscule written in
Serbian medieval redaction. The stone is well
processed and the inscription epitaph with
seven regular lines with letters that are clear
and tight. The epitaph can be read as:
+ А СИ / КАМИ / НА БРА / ИШНА /
ПОГУБИ / ШЕ ГА ТА / ТАРЕ Z
’This is the tombstone of Braišna,
executed by the Tatars (in the year) 6 (000)’
The Cyrillic letters ‘Ш’ and ‘И’ are

wide, while the letters ‘Т’ and‘М’ are smaller
than others, the letters ‘Б’ and ‘Г’ have a
triangle in the upper end of the horizontal
line, while the letters ‘Р’ and ‘У’ were incised
in single strokes with triangular loops and
sickle arches. The letter ‘У’ has hooks at
its upper part, the right part of letter ’K’ is
separated from its vertical line, the letter ‘A’
has a vertical line creating another letter ‘T’.6
The letter ‘E’ and ‘C’ are rather shallowly
incised. There are similarities with the Fig. 2 The tombstone
epitaphs of Polichania Radača from Veličan Сл. 2 Надгробни споменик
(1383-1391), the epitaph of Goisava from
Biskup near of Konjitz (1398-1399), and the
epitaph of Knjaz Batić from Iljaš (1432-1433).7 The last letter in the epitaph
inscription, the inversed letter ‘S’ (in church Slavonic alphabet, letter Sяло)
is 16.5 cm in high. This letter is a Cyrillic numeral used for the year 6 (000)
according to the Christian creation of the world. 8 The sign for multiplication
is hardly visible on the right side and the other numerals for the rest of the year
are missing, and it is evident that the stone carver left his work unfinished. (Fig.
3, Inscription)
According to the latest epigraphic analysis by G. Tomović, the morphology
of the inscription can be dated in the period between 1390 and 1430. 9 At the
beginning it starts with a damaged sign of cross and inscription: “A SI KAMI”
(This tombstone), a formula that was common in the territory of the medieval
Bosnian state from the 13th to the 16th century. It was a religious formula
used in southern Bosnia, Herzegovina and in medieval Serbia. According to the
6 I am grateful to the colleague D. Obradović for his information about the tombstone
inscription at the village Zdravinje near Kruševac from 1292 (6801). The letter B has a small
triangle in the upper part, and some parts of the letter K are separated in the same manner.
7 Г. Томовић, Морфологија ћирилићних натписа на Балкану, Београд 1974, 85-
86. We are very grateful to G. Tomović for her expertise and support.
8 S. Chrysomalis, Numerical notation, a comparative history, Cambridge university
press, 2010, 180-182.
9 Томовић, op.cit., 85-86, 92, 93, 103.
research studies by M. Vego in the region

of Bosnia and Hercegovina a number of
preserved tombstones from the period
between the 13th and 16th century can be
found. 10
The inscription bears no indication
of the stonemason or the craftsmen who
incised it. The grammar and syntax in the
traditional medieval Serbian language had
some minor orthographic mistakes, which
indicates that the text was written by a liter-
ate person possibly a monk or priest. It is
not possible to identify the deceased person
Braišna, since his remnants had not been
preserved, probably he was a member of
the nobility or the clergy, or a craftsman
working at the monastery. According to
R. J. Đurović, the personal name Bratišna,
Braišnа itself is an Slavonic archaism, a lo-
cal remnant in the region of Bosnia and in
Fig. 3 Tombstone inscription the highland of Herzegovina.11
Сл. 3 Надгробни натпис It seems that the Tatars were well
known in the Balkan states and in the ter-
ritory of medieval Serbia. The Tatars were semi-nomadic tribal warriors of the
Eurasian steppes speaking an idiom of Mongol languages. Byzantines pre-
ferred to call them ‘Scythians’ but also the terms of ‘Tataros’ and ‘Mongolios’
were only rarely used. They were subjugated by the Mongol ruler, Genghis
Khan who in 1202 invaded Eastern Europe, creating a profound impact in the
Medieval Balkans. The term ‘Tatar’ was widely used for Mongols as well, and
they were known under that name in Russia, Cuman steppes and Eastern part
of Europe. 12 Their well-organized invasions had military success and they had
a political influence on the Byzantine, Bulgarian and Serbian states and other
Balkan warring factions. Some of them were mercenaries and some of them
settled in the area, mingling with the local population. Sometimes they car-
ried out marauding incursions in the periods of prevailing political and military
anarchy in the Balkans. In medieval Serbian history writers often failed to dis-
tinguish the presence of Tatars and another group of Turkic speaking Cumans.
In 1282 the Serbian King Stefan Uroš Milutin II (1282-1321) invaded north-
ern Macedonia, then a part of the Byzantine empire. The Byzantine Emperor
Michael Palaiologos VIII invited Nogay’s Tatars to assist his military actions.
10 M. Vego, Zbornik srednjevekovnih natpisa Bosne i Hercegovine, vol, I, Sarajevo,
1962, 21,36; Ibid., Zbornik srednjevekovnih natpisa Bosne i Hercegovine, vol, III, Sarajevo,
1964, 163
11 R.J. Đurović, Prelazni govori južne Bosne i visoke Hercegovine, Srpski Dijalektički
zbornik, (ed. P. Ivić) vol. XXXVIII, Beograd 1992, 372. (9-378).
12 O. Prisak, Tatars, Oxford Dictionary of Byzantium, (ed A.P. Kazhdan et alli) New
York, Oxford 1991, vol.3, 2013.
They marched under the guidance of the Grand Constable Michael Glabas to
the Byzantine -Serbian frontier near Liplyan and Prizren. The Tatar’s cavalry,
led by their commander Qara Baš ‘Crna glava’ tried to cross the river Drim on
their horses, but, most of them were drowned. 13
Turkic speaking Cuman and Tatar auxiliaries were fighting for the vari-
ous ruling groups in Serbia, sometimes looting and marauding. In 1292 the
Bulgarian Tsar Šišman as vassal of Prince Nogay invaded Serbian lands with
Tatar troops. According to the Archbishop Danilo the monastery of St Saviour
in Žiča was burnt with fire by the nomadic warriors speaking ‘Ezyka kuman-
ska’. It took a long period of time to rebuild the monastery of Žiča, but it was
not monumental as it was before.14 It may be that the ‘White church’ in Karan
was devastated in a similar manner, because around 1342 it was completely
renovated by Peter Brayan, the nobleman from the court of Tsar Dušan.15 After
Nogay’s death in 1299, the heavy pressure on the territory was relieved. 16 In
1311, the short-lived king Dragutin launched a battle against his brother king
Stefan II Uroš Milutin, fighting for the Serbian throne. King Milutin’s state trea-
sury was housed in the monastery of St Stefan in Banjska and he hired Tatars,
Yas (Alans) and Turkish mercenaries to win over the king Dragutin, (mnogiye
voisky ezyka tatar’ska i turs’ka i yashs’ka)17 In the Bulgarian army the Tartars
were known as ‘Black Tartars’ (Černyih Tartar’), because the term Qara ’Black’
was used in the Turco-Mongolian ethno-structures, as a term for Tatars. Even in
one of the manuscripts of the ’Zakonik’ of Tsar Dušan there is a similar explana-
tion for the Tatars. In the Chinese written documents the Black Tatars (Hei T’a-
t’a) were mentioned as the genuine nomadic Tatar people, fearsome horse wari-
ors.18 In 1341 during the Hesychast movement crisis in Byzantium, the great
Özbek Khan passed away and the ’Golden horde’ lost its interest in the Balkans.
He settled Tatars of Dobrudja and Bucak in Romania became separated from
the central horde that then moved to the East. Later, in the Ottoman armies there
were military units mainly from the Crimean Tatars, but the military power of
the Tatars had faded away.19
In the Ottoman armies some nomadic auxiliaries and regular troops of
Turkish speaking Yörüks but also nomadic groups called Tatar were engaged.
They served as auxiliary units in the Balkan Peninsula, like the Yörüks in
Rumelia in the 15th–16th centuries. The Tatars were similarly subdivided into
‘Ocaks’ consisting of five eşkincis and 20–25 yamaks. Although all groups of
13 I. Vasary, Cumans and Tatars, Oriental military in the Pre-Ottoman Balkans,

1185-1365, Cambridge 2005, 102
14 J.V.A. Fine, The Late Medieval Balkans, vol II, Ann Arbor, 1983, 230.
15 Цветковић-Томашевић, op. cit.,161.
16 Vasary, op. cit.,108
17 Vasary, op. cit 110
18 Vasary, op. cit, 112.
19 A. Uzelac, Tatars and Serbs at the end of thirteenth century, Revista de Istorie
Militaria, 5-6 (2011) 16-17: А. Узелац, Под сенком пса-Татари јужнословенске земље у
другој половини XIII века [Under the shadow of the Dog-Tatars and South Slavic lands in
the second half of the thirteenth century] Belgrade 2015, 256-257, 263-265.
Tatars in Rumelia were exempted from some taxes in exchange for military
services or labour, they contained various groups who were treated differently
from others. 20
The nomadic Crimean Tatars, who had crossed into the Balkans and
Anatolia, were deported by Sultan Bayezid I and settled to the area of Filibe
(to-day Plovdiv) to prevent political instability in Anatolia. The deportation of
Tatars in the Balkans preceded to foundation of the town of Tatar Pazarcik, to-
day Pazardžik in Bulgaria. For the same reason Tatars from İskilip in Anatolia
were moved to the same region by Sultan Mehmet I in 1418. 21 It seems that
during the Ottoman invasion on Đurađ Branković’ Serbia (1377 – 1456), some
auxiliary units of Tatars were used for the take-over of region of Lužnitsa val-
ley. During the so called ‘Long war’ from 1594 to 1606, between the Ottoman
armed invaders over the territory of Serbia and the Hungarian kingdom, a large
company of Crimean Tatars led by Khan Giray had a destructive impact over
the local population and their property. 22
This rare stone monument epitaph is an epigraphic primary evidence of
the disruptive military incursions of the Tatars in Serbian territory during the
early Ottoman period.
Роберт Михајловски, Љиљана и Милоје Мандић

(Универзитет Ла Тробе Мелбурн, Narodni мuzej Užice)
НАДГРОБНИ ЕПИТАФ ИЗ МАНАСТИРА БЛАГОВЕШТЕЊА У КАРАНУ
У 1988 години, под покровитељством Народног музеја у Ужицу, извршена су

археолошка ископавања у манастиру Благовештење у Карану, познат у региону и као
Бела црква каранска. Ова црква је била обновљена око 1340-1342 године као задужбина
жупана Петра Брајана, на остацима већ порушеног римског храма са некрополом.
Археолошка ископавања између 1997 и 1998 су резултирала у откривању педесет
и два средњевековна гроба. У близини манастирског звоника откривена је надгробна
плоча са ћирилићним натписом, али у гробу нису нађени њудски остаци.
Димензије надгробног камена су : 1.83 m. дужина 70-76 m ширина и 7.65-10
cm дебљина. Висина слова је 10.7 cm. до16.5 cm висине (задње слово ‘Z’) а дубина
урезивања слова је око 2 cm. Текст епитафа је у седам редова и може да се прочита:
+ А СИ / КАМИ / НА БРА / ИШНА / ПОГУБИ / ШЕ ГА ТА / ТАРЕ Z
’Ово је (надгробни) камен од Браишне, погубише га Татари, ( у години) 6 (000)’
Овај натпис може се датирати у периоду између 1390 и 1430. На почетку је
урезан крст а затим следи средновековна формула ’А СИ КАМИ’ која је била честа у
средњевековној Босни, Херцеговини и Србији у периоду између 13. и 16 .века.
20 Iwamoto, Keiko, A Study on Nomads in the Pre-Modern Ottoman Empire: The

Yörüks and the Tatars in Rumeli, the Descendants of the Conquerors, and the Nomad Settlement
Policy (in Japanese) Graduate School of Letters, Kyoto University, 1-5. (Unpublished PhD)
21 N. Andov, Ottoman “Wild West” The Balkan provinces in the fifteenth and
sixteenth centuries. Cambridge, 2017, 43, n.12.
22 D. Popović, Jedan boravak Tatara u našoj zemlji, Šišićev zbornik (Melanges
Šišić) Zagreb 1929, 605-608. I am grateful to A. Uzelac for his expertise and help.
Последње слово на епитафу, које је инверзно слово ‘S’ ( Sяло) је веће него остала
слова и има нумеричку вредност као прво слово од године од постанка света , 6 (000).
Нажалост, каменоклесач није уклесао пуну годину, тако да немамо тачну представу на
коју години се односи. Уопште врло мало знамо о личности погинулог човека по имену
Браишна, вероватно је био члан племства или члан црквене хиерархије.
Присуство Татара и других степских турских народа на Балкану је наглашено
у периоду иѕмеђу 13. и 15. века. Татари су познати ратници и често су били у служби
византијских, српских, бугарских и османских армија. У османској армији они су слу-
жили као акинџије и коњаници, и били су присутни у освајању средновековне српске
територије.
Ово је редак епиграфски докуменат у коме се спомињу Татари на Балкану у 14.
веку.
Овај рад је посвећен спомену драгом Милоју Мандићу (1953-2014).
Душан С. Рашковић
(Независни истраживач)
АРХЕОЛОШКА ТОПОГРАФИЈА И ИСТОРИЈСКА

ГЕОГРАФИЈА ЦЕНТРАЛНОГ ПОМОРАВЉА У
РАНОВИЗАНТИЈСКОМ ПЕРИОДУ
Апстракт: Рановизантијски период је историјска епоха која се

формирала под притиском Велике сеобе народа. То је време ограничено
ратним катастрофама, хунском кампањом, која се одиграла 441-42. год. и
инвазијом Авара, током првих деценија 7. века. Византијски дипломата
Приск 448. год. путује од Ниша до Дунава планинским стазама.У близини
његова пута, кога предлажемо, у селу Јошаница, пронађен је скупни налаз
гарнитуре појасних украса, датованих у 8. век. Источни Готи пролазе
Србијом 473. године од Београда до Ниша. Један крак њиховог пута иде
преко Крушевца, Рибарском реком и Туријском реком, на Јужну Мораву.
Занимљиви су налази бронзаних предмета на подручју Левча, са приказом
ратника из Превешта и приказом људског брадатог лица између две коњске
главе, пронађеног у Жупањевцу. Битка између Гота, које је водио Мунд,
и Римљана, предвођених конзулом Сабинијаном, догодила се 505. год. у
околини Хореум Маргија. После пораза, конзул Сабинијан се повлачи
у кастел зван Нато, за који претпостављамо да се налазио на локалитету
Бедему, у селу Маскаре.
Кључне речи: Хуни, Авари, Приск, Јошаница, Источни Готи, Хореум
Марги, Бедем
Под појмом Централног Поморавља у касноантичком историјском

периоду, на територији Србије, подразумевамо шире подручје које
гравитира траси античког моравског пута од Хореум Маргија до Наиса. Кроз
читаву антички период, у мирним периодима римске власти, магистрална
комуникација од Наиса до Хореум Маргија, иде долином Јужне Мораве
и након преласка преко превоја Мечка, који спаја Алексиначку котлину
и Горњу долину Велике Мораве, наставља десном обалом Велике
Мораве.1 Смештај ових античких насеља није условљен само правцем
трасе магистралног моравског друма, већ су то природна стецишта
1 В. Петковић, Дарданија у римским итинерарима, Београд 2007, 41-46

270 Душан С. Рашковић
Карта 1. Карта налазишта: 1) Гаглово-дербенд Горње Кајклово, 2) Маскаре-Бедем,

3) Град Сталаћ- Укоса, 4) Љубинци-Градиште ,5) Дубци-Градиште, 6) Буци-св.
Петка-Градац, 7) Кулина-Градиште, 8) Липовац-св. Стефан-Градиште, 9) Црна
Бара-Градиште, 10) Бован, 11) Требичко поље-Требич, 12) Врмџа-Латин град, 13)
Јошаница-дербенд Јошаница, 14) Превешт-Град, 15) Жупањевац-Град.
Map 1. Site map: 1) Gaglovo-derbend Gornje Kajklovo, 2) Maskare-Bedem, 3) Grad
Stalać-Ukosa, 4) Ljubinci-Gradište, 5) Dubci-Gradište, 6) Jastrebac-sv, Petka-Gradac, 7)
Kulina-Gradište, 8) Lipovac-Sv. Stefan-Gradište, 9) Crna Bara-Gradište, 10) Бован, 11)
Trebičko polje-Trebič, 12) Vrmdža-Latin grad, 13) Jošanica-derbend Jošanica, 14) Prevešt-
Grad, 15) Županjevac-Grad.
упоредничких праваца који се, стапају са магистралном комуникацијом.2

Потешкоће путовањима настају у рановизантијском периоду, историјској
епохи која настаје под притиском Велике сеобе народа. То је време које
ограничавају ратне катастрофе, хунски поход, четрдесетих година V века
и аварска најезда, током првих деценија VII века. Хунска најезда 441/442.
године разорила je римски начин живота, тако да ће требати период од пола
века до знакова обнове у Поморављу. Према данашњем стању археолошке
истражености трагове обнове налазимо готово искључиво на локалитетима
висинских утврђених насеља. Рановизантијски период је процес у коме
су насеља из моравских долина пресељена на терене брдског окружја
Поморавља. Становништво је нашло сигурност у висинским насељима,
која су распоређена према природним условима односно конфигурацији
брдских предела Централне Србије. Целокупном реорганизацијом током
5. века, из пепела римских насеља настати ће нова епоха, рановизантијски
период .3 Током рановизантијског периода у потпуности су промењени
2 Д. Рашковић, Прилози познавању римских путних станица у Поморављу,
Караџић 9, (Алексинац 2017), 59-74
3 М. Милинковић, Рановизантијска насеља у Србији и њеном окружењу,
Београд 2015.
како карактер тако и топографија насеља. Граде се збијена и тесна насеља,

обзидана бедемима, подигнута у брдском окружењу Поморавља, на
сратешким или за одбрану повољним висинским положајима. Овисно
о конфигурацији терена и специфичним природним карактеристикама,
различити су и физичко географски положаји утврђених насеља. То су
ивични делови речних долина, брдски превоји, речни и планински кланци,
брдска беспућа или доминирајући највиши врхови. Сасвим је логично
да до тих насеља воде, какве такве, комуникације и да висинска насеља
међусобно комуницирају. Сматрамо да у највећем броју случајева није реч
о планском државном подухвату, већ о спонтаном повлачењу у сигурност
брдовитог залеђа, где се и централна државна власт принудно прилагођава
насталој ситуацији на терену. Изнимку међу новим утврђеним насељима
чини равничарско утврђење „Бедем“ у селу Маскаре, у равници на оба-
ли Западне Мораве, на стратешком положају „Саставака“, у зони става
Западне Мораве и Јужне Мораве.4
Пут дипломата Приска 448. године

Хунска разарања су захватила читаво Поморавље, а сам Ниш је, како
448. године извештава византијски дипломата Приск, у рушевинама, кости
мртвих су посвуда, а рањеници, видају ране и лече се око храмова на леко-
витим водама Ниша и околине. За тему историјске географије занимљив
нам је Присков познати опис његова пута од Ниша, према Дунаву, где се
дословно наводи: „Кренувши од нишке границе према реци Дунаву за-
падосмо у неки густ пошумљен и сеновит крај са много завоја, кривина
и окука“; а касније додаје: „Из овог тешко проходног краја спустсмо се у
равницу“.5
Претпостављамо да су непосредне ратне околности биле препрека
путовању равницом моравске долине и да због ратних разарања римски
моравски пут 448. године није био у функцији. Свакако је то била последи-
ца хунске навале 441/2. год, али треба знати да се рат и 447. године и даље
водио у Приобалној Дакији, Тракији и у јужним областима Балканског по-
луострва, тако да није било за очекивати било какву обнову путева.6 Приск
је и ишао у дипломатску мисију да постигне споразум о прекиду ратних
дејстава.
4 Д. Рашковић и Н. Ђокић, Резултати рекогносцирања античких налазишта и

комуникација на подручју Јужног Темнића, Гласник Српског археолошког друштва, 13,
(Београд 1997), 135-139
5 Ф. Баришић, (прев. Приск), Византијски извори за историју народа
Југославије, I, Посебна издања САНУ, CCXLI, (Београд 1955), 13
6 K. Dietz, Schriftquellen zu Volkvanderungszeit im pannonischen Raum (von 378-
584n. Chr.), Germanen, Hunnen und Awaren: Schätze der Völkerwanderungszeit ; die Ar-
chäologie des 5. und 6. Jahrhunderts an der mittleren Donau und der östlich-merowingische
Reihengräberkreis ; Germanisches Nationalmuseum, Nürnberg, 12. Dezember 1987 bis 21.
Februar 1988, Museum für Vor- und Frühgeschichte der Stadt Frankfurt am Main, 13. März
bis 15. Mai 1988, 32
Познато је да Хуни нису само похарали римске провинције па и сам

Ниш, већ су чак у преговорима тражили да Римљани престану обрађивати
земљу у дубину територија од пет дана хода од Дунава, што управо обух-
вата и Нишки териториј.
Приск дакле 448. године иде брдском варијантом путовања. Постоји
неколико варијанти за то путовање. Конкретно говорећи сматрамо да је то
пут преко западних падина Озрена и Сокобањске долине према долини
Црног Тимока.
Најпознатији путни превац западним падинама Озрена је средњове-
ковни правац за Бован.7 Због важности тог пута, коме је Бован исходиште,
али и пролазна станица, Бован је једна од најважнијих средњовековних
тврђава у Поморављу и главни трг за трговину сољу у Поморављу. У са-
мој бованској клисури која има због комуникације од запада ка истоку
Србије преко Сокобањске котлине, стратешку важност, неколико је лока-
литета висинских налазишта. Недалеко од средњовековног Бовна налази
се вишеслојно утврђење Љиљаче, које је смештено у централном делу
Бованске клисуре.8 Стратешка локација Бовна је толико важна да се и на-
кон рушења Бовна 1413. године, војске стационирају баш код Бовна. Тако
Јанко Хуњади током похода на југ Србије, 1443. године, свој логор подиже,
како сам каже: преко пута срушеног Бовна.9 Реч је свакако о средњовеков-
ном насељу на брду Китица. Бројни су налази средњег века који потичу са
локалитета на Китици. Бележимо налазе српског средњовековног новца,
оружја, оруђа и коњске опреме.
Дакле у самој Бованској клисури су три важна археолошка висинска
локалитета смештена на стратешким положајима који обезбеђују комуни-
кацију кроз клисуру. О постојању тог брдског алтернативног пута према
Бованској клисури имамо више извора у средњем веку. Тако Константин
Филозоф, када говори о походу принца Мусе из 1413. године, наводи да
је принц Муса, у свом походу између осталих градова разорио, Бован и
Липовац, градове који се налазе управо у побрђу наше комуникације на
падинама Озрена.10
Средњовековни Липовачки град, који се помиње као мета похода
принца Мусе на Србију, налази се на западним падинама Озрена. Реч је о
вишеслојном археолошком локалитету, смештеном на вису изнад манасти-
ра Липовац. Према бројним материјалним остацима то је један од важних
утврђених насеља у периоду ране византије.11
7 М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 786
8 П. Милојевић, Вишеслојна Градина Љиљаче код села Бовна, Караџић,
Алексинац 2017, 22-58
9 А. Крстић, Српски градови и тргови у угарској грађи из времена „Дуге војне“
(1443–1444), Историјски Часопис, LXV, (Београд 2016), 114-146
10 С. Мишић, Поход султана Мусе на деспотовину 1413. године и источна
српско-турска граница, Историјски гласник 1-2, (Beograd 1987), 78-88
11 Д. Рашковић, Материјална култура налазишта из рановизантијског периода
у окружју Алексиначког Поморавља и Сокобањске котлине, Рајић С. [ур.] Алексинац и
околина у прошлости 500 година од првог писаног помена 1516-2016, Зборник радова
За нашу тему тражења трасе Прискова пута, пут преко Бовна био је
само кратко скретање са моравске комуникације, док је Присков пут мно-
го дужа траса путовања, брдским комуникацијама које досежу до Дунава.
Познато нам је да путеви у више праваца преко Озрена повезују Ниш са
северним деловима провинције Прве Мезије, повезујући уједно и рано-
византијска утврђена насеља, данас топониме у побрђу Озрена, као што
су Градиште, Градац или Кулина. Без обзира којом трасом Приск прелази
Озрен он пролази поред неког од тих рановизантијских насеља.12 Питање
је да ли су тада 448. године, та насеља већ била подигнута или су егзисти-
рала бар као рефугији. Насеља на утврђеним висовима настају на самом
почетку рановизантијског периода. На основу примера оставе новца про-
нађене на локалитету Укоса у Сталаћкој клисури, која је датована у време
хунске провале, показује да су та насеља дочекала Хунску најезду 441/442.
године.13
Сматрамо да најпогоднија варијанта, ако се путује од Ниша преко
Озрена према Сокобањској долини и долини Црног Тимока и даље на се-
вер, ступајући у зону планине Озрен, има две варијанте. Једном варијан-
том пролази поред локалитета утврђеног насеља Градиште, смештеног
надомак села Црна Бара и Пруговац, а другом варијантом поред утврђења
у Липовцу. Брдску зону падина Озрена прелази се правцем према селу
Ресник, до долине Моравице и локалитета Требич. На Требичу постоје
остаци већег вишеслојног археолошког налазишта, најзначајнијег у доли-
ни Моравице код Соко Бање. Од Требича пут иде преко Моравице равно за
Врмџу, тачније речено стену рановизантијског локалитета Латин града у
Врмџи, па и до Јошанице, односно топлог извора Јошаничке Бање.
Од Врмџе је лако доћи до Лукова и долине Црног Тимока, а Јошаница,
село које је на 2 км источно од Врмџе, у турско време имало је статус дер-
бенда. што јасно упућује на прометну важност неког места у турско-ос-
манлијско време.14 Остатке утврђења на Латин граду у Врмџи помињу
још Ф. Каниц и Ј. Мишковић, а генерал Мишковић за утврђење у Врмџи
каже: “Овај је градић је бранио пролаз из долине Кривовирског Тимока у
Моравицу и до данас се добро очувао”.15 Један од важних аргумената за
пут од Врмџе према долини Тимока је налаз оставе металних предмета
из каснолатенског периода.16 Наиме остава је пронађена управо у атару
са међународног научног скупа одржаног 3. септембра 2016. у Алексинцу, Алексинац

2016, 19-20
12 П. Милојевић, и Д. Милановић, Трагови старих путева на планини Озрен
код Сокобање, Караџић, 10, Алексинац 2018. 9-25
13 Д. Рашковић, Крушевачки крај у светлу нумизматичких налаза од антике
до средњег века, Тематски зборник, Капија Поморавља у историји српског народа,
Крушевац 2017, 97
14 Г. Шкриванић, Путеви у средњовековној Србији, 1974, 84
15 Ј. Мишковиђ, Географско историјске слике Краљевине Србије, Београд 1904, 176
16 Д, Милановић и П. Милојевић, Депо латенских металних предмета са
јужних падина планине Ртањ, Етно културолошки зборник Сврљиг, 19, (Сврљиг 2015),
35-45
Табла. 1: Скупни налаз у селу Јошаница 1) Украс у облику кључа, 2) Минијатурна

појасна копча, 3) Штитасти појасни привесак-језичак, 4) Штитасти појасни
привесак-језичак, 5) Штитасти појасни привесак-језичак, 6) Штитасти појасни
привесак-језичак, 7) Појасна Т-апликација, 8) Штитаста апликација, 9) Штитаста
апликација, 10) Елипсоидна апликација са урезаним флоралним мотивима.
Panel 1: Finds in the village of Jošanica, 1) Key-shaped object, 2) Miniature belt buckle,
3) Shielded Belt pendant, 4) Shielded Belt pendant, 5) Shielded Belt pendant, 6) Shielded
Belt pendant, 7) Т-shaped belt application, 8) Shielded Belt application, 9) Shielded Belt
application, 10) Ellipsoidal application with engraved floral motifs.
Табла 2: 1) Бронзани предмет/апликација. Место налаза Град у Превешту, 2) Бронзани

предмет. Место налаза Град у Жупањевцу, 3) Фибула у облику птице, Место налаза
околина Соко Бање. 4) Привесак у облику крста. Место налаза Градац код св Петке на
Великом Јастребцу
Panel 2: 1) Bronze objects with warrior. Site of Grad in the village of Prevešt; 2) Bronze
objects Site of Grad in the village of Županjevac; 3) A bird-shaped fibula. Unknown site in
the vicinity of Petrovac na Mlavi, 4) Cross pendant. Site of Gradac at St. Petka on Veliki
Jastrebac.
Табла 2: 1) Тремисис Теодорика II. Место налаза Градиште у селу Дубци, 2) Солидус
цара Зенона. Место налаза Градиште у селу Дубци. 3) Полуфолис цара Фоке.
Непознато налазиште у околини Петровца на Млави.
Panel 3: 1) Tremissis of Theodosius II. Site of Gradište in the village of Dubci 2) Solidus of
Zeno, Site of Gradište in the village of Dubci, 3) Half Follis of Phokas, Unknown site in the
vicinity of Petrovac na Mlavi.
села Врмџа на правцу пута према долини Црног Тимока, што је путоказ
о миленијумској важности ове комуникације, која се није променила ни у
рановизантијско време.
Када помињемо дербенд у Јошаници мислимо на то да су начин и
услови путовања у време Османлија и касноантичко време приближно
исти. Од Јошанице пут се могао, падинама Рожња, преко “Витошевачке
стране”, спустити до Пресидијум Дасминија, данас Нови Брачин на
моравском друму. Нови Брачин некадашњи Шупељак забележен је такође
као дербендско село.17 То што се у турским изворима Јошаница помиње
као дербенд, управо доказује важност ове брдске комуникације. Скупни
налаз новца од 14 примерака византијског новца, од тога пет електрона
Нићифора III и девет милиаренсеса Константина IX, из околине Јошанице
иде у прилог претпоставци о постојању овог античког пута ка Источној
србији.
Из атара Јошанице потиче случајни налаз гарнитуре poјасних
украса и привесака датованих у време аварске доминације, у 8. век.
Налаз сачињавају бронзани сегменти украса једног појас, четири
штитаста привеска и четири појасна окова, а пронађени су и мања, готово
минијатурна појасна копча, мањи украс у облику кључа и мања гвoзденa
алка. Штитасти привесци/језичци су димензија 2,9 цм x 2,2 цм и на каишеве
су се качили увлачењем краја ремена у отвор с горње стране привеска и
са једном заковицом. (Т.1:3,4,5 и 6) Појасни окови су сличног штитастог
облика, са по три ушице за качење на појас; димензија, 2,9 цм x 2,9 цм.
(Т.1:8 и 9) Две бронзане појасне апликације су са по две ушице за качење.
Једна је Т апликација димензија 3,1 x 1,8 цм, (Т.1:7) а друга елипсоидног
облика, украшена паралелним флоралним мотивима, димензија 3,9 x 2,0
цм. (Т.1:10) Бронзана пређица је са трном који прелази и обухвата алку,
димензија 2,1 цм x 1,9 цм. (Т.1:2) За мањи украс у облику кључа, античког
облика, дужине 5,0 цм аналогије налазимо међу гробним налазима из
периода Сеобе народа, на локалитету некрополе Гребље на брду св. Спас у
Книну, где су пронађена 4 таква кључа. (Т.1:1)18 Готово сви сегменти појаса
или неког другог дела опреме, дакле и привесци и окови носе исти мотив
украса, гроздолику и полумесечасту имитацију филиганских зрнаца, и то
у таквом распореду, као да је реч о наговештају антропоморфног облика.
Пошто је реч о налазу сродних предмета који као да су део целине, могло
би бити реч о гробном налазу. Имитација филигранских зрнаца у облику
троугла упућује нас на време Другог аварског каганата, односно на 8. век,
као време настанка ових појасних језичака. Аналогије проналазимо на
украсима имитације филигранских зрнаца на наушницама раног средњег
века.19
17 О. Зиројевић, Цариградски друм од Београда до Софије 1459-1683, Београд

1976, 32
18 Z. Vinski, Razmatranja o iskopavanjima u Kninu na nalazištu Greblje, Starohrvats-
ka Prosvjeta, 19, (Split 1989), 32
19 Z. Vinski, Naušnice zvjezdolikog tipa s posebnim obzirom na nosioce srebrnog
nakita Čađavica. Starohrvatska prosvijeta, 3/2, (Split 1952), 29–56.
Источни Готи у Поморављу

Ако је Приск ишао брдским стазама 448. године питамо се којим пу-
тем иду Источни Готи 473. године, двадесет и пет година касније. Наиме
Источни Готи 471. године након што су заузели Београд, контролишу један
део, ако не и целу територију провинције Прве Мезије, нарочито када зна-
мо податак да су се већ 473. године спустили у Ниш. Источни Готи су били
важан део хунског савеза и они су се након хунског пораза и битке на реци
Недао, 454. године, осамосталили преузевши контролу над великим делом
Паноније, од Карнунтума до Сирмијума.20
Којим путем се Источни Готи крећу од Београда до Ниша можемо
нагађати. Ретки налази које приписујемо остацима германске материјалне
културе у Поморављу, можда показују покрете Источних Гота кроз Србију.
Налаз златне копче из Крагујевца и златне копче из Крушевца могли би
сведочити управо о кретању готске војске 473. године.21 Занимљив је на-
лаз сребрног трна са правоугаоним лежиштем за стаклени уметак, са лока-
литета Градиште у селу Љубинци код Александровца, датованих у другу
половину 5. века.22
Источни Готи прелазе у Србију незадовољани стањем у Панонији,
како претпоставља историографија тог периода, највише недостатком хра-
не. Након преласка преко Саве и преливања у Србију Источни Готи, у по-
трази за храном, сигурно иду у више праваца, кроз Шумадију и долином
Велике Мораве. Индикативан је налаз златне копче из Крагујевца, као траг
проласка Источних Гота кроз Шумадију.
Кориштење брдских стаза и вициналних комуникација у време ве-
лике сеобе не значи да моравски друм није обновљен, сведочи то Аноним
Равењанин око 700. године који наводи старе античке моравске путне
станице између Ниша и Хореум Маргиjа: Naison, Grambianio, Pompegis,
Dasmiani, Orea Margi.23
Ипак морамо се подсетити да на траси моравског друма Прокопије
око 550. године међу нова насеља уврштава стара насеља, путне станице на
моравском друму, Дусманес (Dasmini) и Сарматес (Sarmatorum). Међутим
Прокопије не помиње Пресидијум Помпеји и Грампиана, што нам говори
да те путне станице током Јустинијанове изградње и обнове насеља још
нису била обновљене, тако да је пут још и тада, око 550. године, обилазио
Алексиначку котлину. Због тога се путује алтернативним правцима, као
што је пут преко Крушевца и Рибарском реком, према Нишу, истом оном
20 H. Gračanin i J. Šekuljica, The Ostrogots in Late Antique Southern Panonia, Acta

Archaeologica Carpatica, Cracoviae 2014, 167-178
21 P. Špehar, The Danubian limes between Lederata and Aquae during the Migration period,
edited by Vujadin Ivanišević & Michel Kazanski, The Pontic-Danubian Realm in the Period of the Great
Migration Paris – Beograd 2012, 45.
22 Д. Рашковић, Н. Димоски и С. Црнобрња, Рановизантијско утврђење
Градиште у Љубинцима-Жупа Александровачка, Жупски Зборник, 5, (Александровац
2010), 30-38.
23 M. E. Pinder и G. Parthey, Ravennatis anonymi Cosmographia et Guidonis Geo-
graphica von Anonymus (Ravennas), Berlin 1860, 191-192
средњовековном трасом којом путује Бертрадон де ла Брокијер 1433. године.

За ову варијанту путовања може бити важан податак да се село Гаглово,
једно од насеља на побрђу источно од Крушевца, куда и данас пролази
комуникација од Крушевца према Рибарској реци, помиње као турско
дербендско село „Горње Кајклово“.24 Сасвим је јасно да је Горње Кајклово
из околине Крушевца, данашње Гаглово или Горње Гаглово. Од Крушевца
према Нишу, пут води преко превоја код Гаглова, где пут прелази побрђе
које одваја Расинску долину, од долине Рибарске реке. Средњовековни пут
је ишао уз Рибарску реку до Рибара, где је након проласка преко атара сала
Росица, пут скретао па исток, према селу Љуптен. Љуптенском реком, пут
се спушта у село Кулина. Од Кулине долином Туријске реке пут излази на
равницу Јужне Мораве и село Тешица, где пут прелази на десну моравску
обалу. О важности Љуптена и Туријске реке говори нам народна традиција.
Тихомир Ђорђевић, пионир етнолошких и археолошких истраживања
околине Алексинца, доноси нам крајем 19, века народне приче и легенде
којима су у корену комуникације.25 Како кажу легенде село Љуптен је
добило име по Љубену војводи кнеза Лазара. О рановизантијком утврђењу
Градиште у селу Кулина и Туријској реци говори легенда о Турчину
Вардину, који је столовао у кулинском Градишту. Основа ове легенде
је могућност кретања дуж Туријске реке. Вардин по тој легенди отме у
граду Пироту сестру Љутице Богдана. Љутица дође у Кулину да ослободи
сестру. Сестра је била већ трудна и није хтела напустити Турчина. Она
опије и окује брата. Вардин изведе Љутицу из Туријске клисуре и одведе
га у поље између Топонице и Ниша, да га тамо убије. Љутица Богдан се
ослободи и врати по сестру. Како каже легенда, сестра бежи од брата уз
Туријску реку, у Породину се породи, а код потока Љутица, Богдан ухвати
сестру, па је вуче према још једном топониму Туријске реке, Вукањи. Јасно
је да цела та легенда говори уствари о комуникацији која од Ниша, преко
Топонице иде преко Јужне Мораве, уз Туријску реку.
Бедем у селу Маскаре

Готска војска се пролази кроз Србију и 505. године крећући се према
Хореум Маргију и месту битке где су се судариле војске Источних Гота,
под вођством Мунда и Римљана, под вођством конзула Сабинијана. Већина
римске војске били су Бугари са хиљадама ратника и великом комором.
Комес Марцелин у својој хроници догађаја између 379. и 529. године
недвосмислено наводи тачно место битке из 505. године. 26
24 M. Васић, Становништво крушевачког санџака и његова друштвена
структура у XVI вијеку, Крушевац кроз векове, Крушевац 1971, 68, нап. 131
25 Т. Ђорђевић, Допис, Уз Турију, Старинар, 11, књига 3-4, (Београд 1894), 132-137
26 B. Croke, The Chronikle of Marcellinus, Sidney, 1995, 34: Idem, Sabinianus Sa-
biniani Magni filius ductorque militiae delegatus contra Mundonem Getam arma construxit.
decem milia armatorum sibimet adscitorum plaustraque armis atque conmeatibus secum
trahens pugnaturus accessit. commissoque ad Horreo Margo proelio multis suorum militibus
in hoc conflictu perditis et in Margo flumine enecatis, amissis praeterea plaustris in castel-
lum, quad Nato dicitur, cum paucis fugit. tanta in hoc lamentabile bela spes militum cecidit,
Ромејска војска бројила је око 10 000 војника. Стратешки циљ је

био повратити Сирмијум из руку Источних Гота, који су га 504. године
преотели од Гепида.27 Међутим ток битке није ишао на руку Ромејима.
Након великих губитака, а нарочито када је изгубљена комора, битка код
Хореум Маргија је била одлучена. Ромејски вођа Сабинијанус, Magister
militum per Illyricum, напустио је поприште битке и са неколицином се
повукао у кастел, који се звао Нато.28
Непознати кастел Нато, кога у опису битке помиње комес Марцелин,
не помиње Прокопије у свом попису ново подигнутих и обновљених
насеља у време цара Јуситинијана. Међутим Прокопијев попис досеже до
Горње долине Велике Мораве и не обухвата провинцију Прву Мезију, тако
да претпостављамо да кастел Нато треба тражити управо у Првој Мезији.
Поприште битке код Хорреум Марги је негде на граници провинције Прве
Мезије и Медитеранске Дакије, уосталом као и сам Хорреум Марги, а сама
граница, ма шта то значило у 5. веку, је текла рекама, реком Велика Морава
и реком Западна Морава и то од висине Параћина до Трстеничког теснаца.
Тражимо ли убикацију кастела Нато помишљамо на једино низинско
утврђење Горње долине Велике Мораве, на Бедем у селу Маскаре, које се
налази управо у том углу територија Прве Мезије на обалама Саставака
Јужне Мораве и Западне Мораве. Реч је о положају у углу који чине токови
Западне Мораве и Велике Мораве, где се састају три реке, преко пута Куле
Тодора од Сталаћа и Сталаћке клисуре. Локалитет Бедем, не налази се
само на стратешком положају речног става, него је Бедем имао природну
заштиту старогог тока Западне Мораве и тока Вратарске реке, где је
ширином и повременим разливањем Западна Морава штитила насеље са
источне, јужне и западне стране, док је на северу био ископан одбрамбени
ров који назиремо у конфигурацији терена. Стратешки положај Бедема,
недалеко од Саставака трију Морава, је неоспоран. Саставци наравно нису
само став речних токова него и место проласка важних путних праваца.
Ако се битка одиграла код Хореум Маргија, а то нам јасно наводи комес
Марцелин, кастел Бедем, на 28 км јужно од Хореум Маргија, је идеално
место где се након пораза могао повући конзул Сабинијанус са пратњом.
Поред Бедема и села Маскаре пролази пут који прати леву обалу Западне
Мораве и Велике Мораве, Комуникација која прати леву обалу Велике
Мораве и леву обалу Западне Мораве пролази недалеко Бедема и код
Бошњана прелази Западну Мораву одлазећи у правцу Крушевачког града.
Бертрадон де Ла Брокијер, 1433. године, помиње да је са тог пута видео
разрушени Сталаћ и да је чуо како се на том месту, под Сталаћем, налази
турска речна флотила. Брокијер наводи: „А у подножју те планине, тамо
где се ове реке састају, има 80 до 100 шајки које ту држи Турчин, а то су
галијице и лађице да би пребацио коње и своју војску. И наредио је да их
стално чувају 300 људи, који се ту смењују свака два месеца“. Брокијер
Ut quantum apud mortales nequaquam potuerit reparari.

27 M. Cristini, Graecia est professa discordiam. Teoderico, Anastasio e la battaglia
di Horreum Margi, Byzantinische Zeitschrift, Berlin, 2019, 112, 67-84
28 K. Dietz, нав. дело, 42
чамце није видео јер му није било дозвољено прићи реци. Дакле сасвим
је јасно да Брокијер пролази недалеко од Бедема, јер Сталаћ другачије не
би могао видети, а његов помен о турској речној флоти, наводи нас на
речно проширење баш код Бедема. Не заборавимо да Брокијер користи ову
варијанту путовања да би од Ниша, преко Крушевца, и Некудима, стигао
у Београд. Нема разлога да тај пут не буде актуалан и 505. године када се
ромејска војска припремала за офензиву против Источнх Гота и битку код
Хореум Маргија.
Кастел Бедем је тврђава средње величине, димензија 130 x 130 м. О
значају тог кастела говоре и остаци цркве из рановизантијског периода,
монументалних димензија 23 X 23 m.29 Црква такве величине сигурно
је уживала велики углед у Поморављу, а кастел са таквом црквом био
је достојан за боравак и заштиту конзула Сабинијана и његове пратње.
Питамо се каквих је димензија била епископска црква у Хореум Маргију,
ако је ових димензија била црква једног кастела.
Током средњег века, код Куле Тодора од Сталаћа, дакле преко пута
Бедема, на тек 1200 м удаљености, на дан св. Петра одржавао се у средњем
веку панађур кога помиње даровница кнеза Лазара манастиру Раваница.30
Можемо ли помислити да корене Петровдана у Сталаћу треба тражити у
цркви на Бедему, цркви која је посвећена св. Петру. Штавише панађури,
односно сточни сајмови су у време Велике сеобе народа, према традицији
народа из европских и азијских степа, били основни начин трговине, тако
да корене панађура у Сталаћу можда треба тражити код цркви на Бедему.
Примери налаза из периода Велике сеобе народа

Налази материјалне културе на подручју Централне Србије, које
приписујемо периоду Велике сеобе народа, иако ретки и спорадични, ипак
указује да народи који су током 5. и 6. века били присутни или који су под
контролом држали провинцију Доњу Панонију имали становити утицај
и на подручје Централне Србије и Поморавља. Налази на локалитетима
Градина на Јелици и некрополе Сингидунума и Виминацијума, то ипак
показују.31 Што се тиче ширег окружја Београда важан податак нам доноси
Прокопије. Он каже да су по царевом одобрењу: ”Крај око Сингидунума
задржали Херули, где и сада (тј. око 550. године) обитавају“.32 То нас
наводи на помисао да су Германи у 6. веку стално присутни у Србији
највероватније као део ромејске одбрамбене политике.33
29 М. Бугар, Рановизантијска базилика на локалитету Бедем, Зборник

Народног Музеја Крушевац, 16, (Крушевац 2014), 197-214.
30 А. Младеновић, Повеље кнеза Лазара, Београд 2003, 54
31 M. Kazanskiy и A. Mastykova, Barbarians in the City: Burials of the Germans in
the Urban Cemeteries of Northern Illyricum in the Early Byzantine Period, Science Journal of
VolSU. History. Area Studies. International Relations.Vol. 22. No. 5, Volgograd 2017. 227-238
32 Ф. Баришић, (прев. Прокопије), Византијски извори за историју народа
Југославије, I, Посебна издања САНУ, CCXLI, Београд 1955, 53
33 И. Бугарски, О германских находках VI века в крепостях, расположенных на
Што се Централног Поморавља тиче појединачни налази указују

на присуство становништва германског порекла, унутар одбрамбених
зидина висинских насеља. Налази типичне германске керамике на
локалитетима Момчилов град и Градиште у селу Војска, показују боравак
Гепида унутар зидина висинских насеља. Такође и један одломак керамике
украшене глачањем са локалитета Градиште на брду Гобеља код Бруса,
под Копаоником.34 Источни Готи су најдуже крстарили Балканоим
полуострвом. Гепидско краљевство је столовало у Сирмијуму, а гепидска
држава се проширила на велики териториј Паноније, да ли и на териториј
Прве Мезије.35 Случајни налази са карактеристикама лангобардске
материјалне кутуре на подручју Централног Поморавља, као лангобардска
„S“ фибула са Укосе и фибула са укрштене три птичије главе са Градишта у
Рујишту, у Сокобањској долини, треба да нас води ка претпоставци да су и
Лангобарди током свог кратког боравка у Панонији, ипак били присутни и
у Прву Мезију и у Медитеранске Дакије, макар у служби одбране ромејске
државе.36
Случајни налаз фибуле у облику птице, дужине 3,3 цм, пронађене
на подручју Соко Бање, према аналогијama приписујемо периоду Велике
сеоба народа, односно германској популацији, Источним Готима или
Гепидима, с обзиром на налаз птицолике фибуле из гроба 63 на некрополи
сеобе народа из Београда. (Т.2:3) 37
Међу свим налазима у окружју Централног Поморавља пажњу
привлачи налаз са локалитета Градац код св. Петке, на Великом Јастребцу.
Реч је о привеску у облику крста са завршецима кракова крста, у виду
стилизованог кљуна и удубљеном тачком, која асоцира на птичије око.
(Т.2:4) Сличне форме завршетка кракова крста, али само као асоцијација,
налазимо на сребрном крсту који потиче из гроба раносредњовековне
некрополе код Мачванске Митровице.38
Непрестани рат проузроковао је милитаризацију балканских
провинција. Милитаризацију друштва као да асоцира представа на
бронзаном предмету трапезоидног облика, усудити ћемо се рећи „ратника“,
који датујемо у раносредњовековни период. Предмет је пронађен на
локалитету Град у Превешту, утврђења смештеном на издвојеном вису
изнад извора Каленићке реке. Очито је реч о предмету на којем је у
техници проламања и ровашењем приказан лик са копљем, плаштом
возвышенностях Центральных Балкан, Stratum plus, Bucharest 2020. 91-99
34 В. Богосављевић-Петровић и Д. Рашковић, Рановизантијско утврђење на
брду Гобеља код Бруса, Саопштења, (Београд 2001), 99-120.
35 I. Bugarski, V. Ivanišević, The Gepids in Serbian archaeology: Evidence and in-
terpretations, in: Kollaps – Neuordnung – Kontinuität - Gepiden nach dem Untergang des
Hunnenreiches, Hrsg. T. Vida, D. Quast, Z. Rácz, I. Koncz, Budapest 2019, 275-306.
36 Д. Рашковић, Примери налаза новца на локалитетима рановизантијских
утврђења на југу Централне Србије, Ниш и Византија IX, (Ниш 2011),176 ; Т:2
37 V. Ivanišević M. Kazanski, La nécropole de l’époque des Grandes Migrations à
Singidunum, Singidunum 3, (Beograd 2002), 114, Pl. VI.
38 P. Špehar, Srpsko Podunavlje u ranom srednjem vijeku, Dani S. Gunjace, [ur.] T.
Šeparović, Split 2012, 344.
и капом или шиљатим шлемом, димензија 5,2 x 5,6 цм.39 Покривало за

главу, на овој представи „ратника“ таквог је изгледа и величине у односу
на главу, да је можда реч управо о шлему са шиљатим завршетком. (Т.2:1)
Налаз потиче са вишеслојног локалитета са значајним рановизантијским
културним слојем, тако да иако не налазимо аналогије, претпостављамо
да предмет припада рановизантијском периоду или раносредњевековном
периоду. Приказ ратника на овом предмету је уствари приказ становника
рановизантијских утврђених насеља, где су сви становници били под
оружјем и по потреби суделовали у одбрани.
Велику сеобу народа су покренули коњанички ратнички народи.
Једна бронзана апликација пронађена на локалитету Град у Жупањевцу у
Левчу асоцира на ту везу коња и ратника, са представама брадатог лица у
средини и са по једном коњском главом на странама апликације. (Т.2:2) Не
постоје аналогије за овај предмет занимљиве израде, али асоцира не Велику
сеобу народа. Предмет је димензија 5,2 x 5,8 цм, дебљине 3 мм, тежине
44 грама.40 Опстанак је због слабости централне власти донекле овисио
и од одбрамбених способности сваког од насеља. Поред одбрамбених
фортификација, односно бедема, који пратећи конфигурацију терена
опасују насеља на висовима, милитаризацију потврђују и налази оружја,
али и налази новца.
Налази новца најбоље показују осцилације у моћи и присуству
Римске власти на простору Централне Србије у време Велике сеобе
народа. Међу налазима, златног новца, у овом случају тремисиса,
чије ковање датујемо у време пре упада Хуна на подручју Централног
Поморавља, непосредно пре најезде Хуна, је ковање Теодосија II са
аверсним натписом: DN THEODOSIVS PF AVG; и реверсом: VICTO-RIA
AVGVSTORVM, CONOB, датован у период 430-440. годину. (Т.3:1) 41
Налаз потиче са локалитета Градиште у селу Дупци, заселку Мошуте, на
десној обали Расине, код Бруса. Налаз наводимо као једно од сведочанстава
о историјским догађајима током Велике сеобе народа, Конкретно хунске
инвазије која се дешавала негде почетком четрдесетих година петог века,
441/442. године. Исто сведоче и налази остава и скупних налаза новца,
пронађених на висинским утврђеним насељима, а које датујемо управо
у 441/443. годину.42 На локалитету Градац код св. Петке на Великом
Јастребцу, где је пронаћена и остава од 43 комада новца IV и V века, Укоса
у селу Град Сталаћ на Јужној Морави, где налазимо оставу од 115 комада
39 Г. Тошић и Д. Рашковић, Прилог познаванњу касноантичких и средњовековних

утврђења у околини Каленића, Калић-Мијушковић, Ј. [ур.] Научни скуп Манастир
Каленић - у сусрет шестој стогодишњици, Каленић, 5-6. октобар 2008. године,
Крагујевац-Београд 2009, 67-80
40 Д. Рашковић и М. Грковић, Археолошка истраживања локалитета „Град“ у
Жупањевцу, у Левчу, Мишић, С. [ур.] Власт и моћ, властела моравске Србије од 1365.
до 1402. године, Тематски зборник радова са научног симпозијума одржаног 20 до 22.
септембра 2013. године у Крушевцу, Крушевац 2014, 319-343
41 J. P. C. Kent, Roman Imperial Coinage, Volume X, London, 1994, 275
42 Д. Рашковић и Г. Гаврић, Налази новца са рановизантијских утврђења у
крушевачком крају, Зборник Народног Музеја, Књ. 20, св. 1, (Београд 2011), 445-452.
новца IV и V века, Јеринин град у селу Трубареву на Јужној Морави где је

пронађено неких стотињак примерака новца IV и V века, углавном минима,
кованих до продора Хуна у Поморавље. Остава са Укосе садржи 115 тешко
читљивих примерака новца, понајвише минима, од ковања царева Валенса
и Валентинијана, до Јоханеса, на којима се разазнају реверсни типови:
SALVS REIPVBLICAE, VIRTVS EXERCITI, VICTORIA AVGGG, VOT/
MVLT, VOT/V, GLORIA ROMANORVM, SPES ROMANORVM и представа
крст у венцу. Препознате ковнице су: Рим-RM, Аквилеја-SMAQ, Сисција-
АSIS, Константинополис-CONА, CONOB, Кизик-SMKА, Никомедија-
SMNA и Антиохија-ANT.43
Опоравак након хунске најезде илуструје и опет сведочи један налаз
новца пронађен на локалитету Градиште у Дубцима, Реч је о солидусу
цара Зенона, датованом у период 474-491. године. Натпис на аверсу овог
примерка је: D N ZENO-PERP AVG; и реверсним натписом VICTORI-A
AVGGG. У одсечку ознака ковнице CONOB. (Т.3:2).44
Пропаст ромејске власти у Поморављу и нестанак ромејског начина
живота након два века борбе за опстанак, коначно ће уништити продор
Авара, још једног од народа коњаничких ратника туранског порекла из
азијских степа. Током последњих деценија VI и првих деценија 7. века
Авари ће угрозити опстанак државе Ромеја у сваком делу Балканског
полуострва, а 626. године и сам Константинополис. 45 Што се тиче налаза
новца у Поморављу, задњи примерци новца из рановизантијског периода,
преостали из времена настојања у одржању каквог таквог привредног
живота и одбране, су ковања царева с краја 5. и почетка 6. века. Илуструјемо
то налазом из околине Петровца на Млави, полуфолиса из периода ковања
цара Фоке, датован 602-610. године са аверсним натписом: DN FOCA
PERP AVG; и великим XX, са звездом изнад, на реверсу. У одсечку ознака
ковнице Константинополиса CON. 46 Ознака официне није сачувана.
(Т.3:3)
Налази из периода аварске доминације у Поморављу су оскудни.
Живот у рановизантијским висинским насељима се угасио. Недостатак
налаза материјалне кутуре друге половине 7, века и током 8. века у
Поморављу упућује на депопулацију и исељавање. Аварска доминација
донети ће коначан крај траговима ромејског живота и крај рановизантијској
држави на Балканском полуострву.
43 Д. Рашковић, Крушевачки крај у светлу нумизматичких налаза од антике

до средњег века, Тематски зборник, Капија Поморавља у историји српског народа,
Крушевац 2017, 97
44 J. P. C. Kent, Roman Imperial Coinage, Volume X, London 1994, 910
45 M. Hurbanič, Vpády Avarov na balkánske územia Východorímskej ríše, Historický
časopis, 63, 3, (Bratislava 2015), 387-404.
46 A. R. Bellinger, P. Grierson и M. F. Hendy, Catalogue of the Byzantine coins in
the Dumbarton Oaks Collection and in the Whittemore Collection, Washington, D.C. Vol. 2,
Phocas to Theodosius III (602–717), 1968, 37.
Dušan S. Rašković
(Independent researcher)
ARCHAEOLOGICAL TOPOGRAPHY AND HISTORICAL GEOGRAPHY OF
CENTRAL POMORAVLJE IN THE EARLY BYZANTINE PERIOD
Early Byzantine period, is the historical epoch that is formed under pressure of Great
migration of peoples, in the 4. and 5. century. It is a time limited by war catastrophes, the Hun
campaign, which took place in 440-41. AD, and the Avar invasion, during the first decades
of the 7-th century. During that period, people live in highland settlements, which are distrib-
uted according to natural conditions, and the configuration of the hilly landscapes of Central
Serbia. Byzantine diplomat Prisk 448. AD, travels from Nis to the Danube on mountain trails.
Near that road in the village of Jošanica, bronze segments of ornaments of one belt, four
shield pendants and four belt fittings, a smaller, almost miniature belt buckle, a smaller key
and a smaller iron ring were found, dating to the 8th century. Interesting are the findings of
bronze objects, with the depiction of a warrior from Prevešte and with the depiction of two
horse heads in a human bearded face, found in Županjavаc in the area of Levač.
The battle between the Goths, led by Mund, and the Romans, led by the consul
Sabinian, took place in 505. AD at Horreum Margi. After the defeat, Sabinian fled to a castle
called Nato, which we assume was located at the site of Bedem, in the village of Maskare.
Виктор Личић Адамс

(Филозофски факултет Скопје)
ЈУСТИНИЈАНОВ ОПТИЧКИ ТЕЛЕГРАФ
Апстракт: Истраживање система визуелне комуникације путем

рановизантијских кастела дуж Вардарске магистрале у Републици
Македонији у 6. веку нове ере, за алармирање о долазећим напада варвара
према Тесалоници.
Кључне речи: Византија, 6. век, кастели-осматрачнице, кастели–базе,
сигналнизација
Истражујући древне градове и тврђаве на тлу Републике Македоније,

дошао сам до открића да су на њеној територији биле саграђене централна
и споредне сигналне линије за алармирање житеља касноантичких
провинција Дарданија, Македонија Друга и Македонија Прва. Централна
сигнална линија је била пројектована долином реке Вардара (Аксија) а на
њу су се повезивале споредне сигналне линије ка истоку и западу (Сл. 1).
Дакле, ради се о следећој сигнализацији:
1. Вардарска магистрала, тј. Такозвана Via Axia, део пута Дунав -
Солун.
2. Дијагонални оптички телеграф дуж линије Ресен - Пелагонија -
Средњe Повардарje (регион Средњег Вардара).
3. Оптички телеграф од Скупа преко Мургаша, Коњуха, Видима и
Шталковице.
4. Оптички телеграф: Клепа - Црни Врв, Калапетровци - регион
Радовиша.
5. Оптички телеграф кроз долину реке Треске, веза Пелагонија -
Скупи.
Систем се састојао од два елемента:
1. Кастел - база за смештај главног контингента трупа одакле су мање
јединице упућиване у виши кастел - specula одакле се вршило осматрање
и сигнализација.
2. Доминантни кастел –specula, или стражарница, одакле је сигнал
послан.
Као што је познато, током 6. или раног 7. века нове ере, рановизантијску
цивилизацију на Балкану жестоко су и непрестано нападали агресивни
288 Виктор Личић Адамс
Сл. 1 Карта са приказом централне линије сигнализације у 6. веку долином реке

Вардара
Fig. 1 Map showing the central signal line in the 6th century in the valley of the river
Vardar
аварско-словенски освајачи. Ови посебни догађаји подстакли су цара
Јустинијана I да оснује архиепископију Јустиниана Приму, на одстојању
од Дунавског лимеса, а у провинцији Средоземној Дакији.1 Ови напади
су, највероватније, били разлог што су византијски цареви формирали
централну оптичку линију за сигнализацију информација о нападима, од
Дунава до Солуна, што је могло довести до ширења или успостављања
локалних покрајинских сигналних линија до удаљених градова.
У овом тренутку још увек није сигурно да ли је централни оптички
телеграф од Дунава до Солуна, а вероватно и до Цариграда, покренуо
император Анастазије или Јустин I, или вероватније Јустинијан I, чији су
новци преовладавали у кастелима - спекулама и базама. Сигнални кастели-
осматрачнице и кастели - базе које сам идентификовао на територији
Републике Македоније, указују да је линија сигналних кастела у то време,
углавном ишла линијом аутопута, са минималним одступањима. На путу
Скопље - Велес идентификовао сам одређену сигналну линију источно
од реке Вардара. Без обзира што су у географски турбулентном подручју
западно од Вардара постојале три до четири руте између Скопља и Велеса,
под контролом многих касноантичких кастела, од којих су најмање два (Кале
1 Corpus Juris Civ. III, Novella XIII-Castelliano viro beatissimo episcopo Primae,
ed. Schoell. Berlin 1904, 94.
Црни Врв и Кале, Добрино)

типични рановизантијски
кастели - спекуле, нисам
успео да идентификујем
са сигурношћу тачке за
трансфер сигнала између
кастела: Маркова Кула,
Кисела Вода – Градиште,
Таор – Кале и Градиште
Добрино – Градиште Рлевци
- Клепа, Двориште.
Једна сигнална линија
ме је одвела у правцу:
Маркови Кули Кисела Вода
– Кале Црни Врв, међутим
нисам успео да је повежем
преко Алдинске планине у
правцу Клепе.
Главна сигнализација
у скопском басену долазила
је са севера кроз Качаничку
клисуру (долина реке
Лепенац). Вероватно је
сигнал према Давиној Кули,
Чучеру, послат из неке од
тврђава код села Љаниште
и Ђурђев До. Кастел на
стеновитом брду Врањак,
Љаниште (кота 700 м),
бранио је улаз у клисуру.2
Ипак, чини се да је сигнал
према Давиној Кули кретао
са локалитета Градиште
Ђурђев До, врх 837 м,
одакле је комуницирао са
акрополом Давина Кула Сл. 2 Давина Кула, Чучер
(кота 532 м) на удаљености Fig. 2 Davina Kula, Čučer
од 15,85 км.3
2 Ј. Ф. Трифуноски, Качаничка Клисура, Спрски етнографски зборник, књ. LX,

SAN, Београд 1950, 552; M. Berisha, Archaeological Guide of Kosovo, Prishtina 2012, 86,
Vranjak, Lјanishta village
3 Ј. Ф. Трифуноски, o.c., 540; топоним се може видети на топографској карти
размера 1: 50.000, секција Урошевац бр. 681-4-1, Војногеографски Институт, Београд
1973.
Сл. 3 Маркови Кули, Кисела Вода

Fig. 3 Markovi Kuli, Kisela Voda
Давина Кула, Чучер

Давина Кула, Чучер била је значајно утврђење у касној антици и
раном византијском периоду. У раној антици то је био мали кастел стража у
ком је била вероватно, античка македонска војска са задатком чување пута
од Дарданских упада. Док је у касној антици, изградњом акрополе и доњег
града са две ранохришћанске цркве, некадашњи кастел је прерастао у мањи
градић (Сл. 2), са чије се акрополе обављао трансфер сигнализације.4
Маркови Кули, Кисела Вода, Скопље

Сигнале са акрополе Давине Куле, Чучер, могли су се посматрати и
у граду Скупи (дистанца 7.9 км), као и са кастела Маркови Кули, Кисела
Вода на удаљености од 14,3 км.
Прво утврђење на кастелу Маркови Кули настало је почетком 4.
века нове ере, што потврђују полукружна кула и откривени новац из овог
периода. Касније, у 6. веку нове ере, вероватно под царем Јустинијаном
I, догодила се најмоћнија фаза кастела када су саграђена три утврђена
4 I. Mikulčić, Spätantike und frühbyzantinische befestigungen in Nordmakedonien,

München 2002, 153-158; V. Lillčić Adams, The Antique civilization of Skopje, Skopje eight
millennia of life, culture, creativity, Faculty of philosophy Skopje, Skopje 2020, 280-295.
Сл. 4 Градиште, Сушица Коњаровска Сл. 5 Горно Градиште, Крушица

Fig. 4 Gradishte, Sushica Konjarovska Fig. 5 Gorno Gradishte, Krusica
дела: акропола са резервоарима/базенима за воду, источни део утврђења,

и источно предграђе, са масивним троугаоним и петоугаоним кулама (Сл.
3).5
Судећи према одбрамбеним кулама (најмање) и два велика резервоара
за воду, овај кастел - база, несумњиво је имао војну и стратешку улогу, да
заштити коридор пута и прилаз клисури Таор, који је водио до главних
провинцијских касноантичких градова Стоби (Македонија друга) и даље
ка Тесалоници (Македонија Прва).
Десна обала, западно од Вардара

На десној обали Вардара истраживане су три потенцијалне линије
визуелне сигнализације у касној антици:
1. Маркови Кули, Кисела Вода - Кале, Црни Врв - Мумџица, Алдинци
- врх Лисец - Бањичко Кале, Бањица - Клепа.
2. Маркови Кули, Кисела Вода - Исар, Рамни Габер - Кале, Добрино
(база Градиште, Добрино) - Градиште, Рлевци - Клепа, уз могућу помоћ
утврђења на Градиште, Таор.
3. Маркови Кули, Кисела Вода - Градиште, Таор - Кале, Добрино
(база Градиште, Добрино) - Градиште, Рлевци - Клепа.
Нажалост, ове линије имају много недостатака. На кастелима
Исар, Рамни Габер и Градиште, Рлевци, културни хоризонти из 6. века
5 I. Mikulčić, o.c., Vodno (Skopje), 190-195; V. Lillčić Adams, o.c., 232-236.
Сл. 6 Долно Градиште, Трстеник

Fig. 6 Dolno Gradishte, Trstenik
нису регистровани. Ни визуелна комуникација између кастела није са

сигурношћу потврђена. Друга линија је превисока у планинским пределима
Караџица и Голешница, при чему на доминантном планинском врху
Лисец нема кастела, већ само рушевине храма из 2-4 / 5. века, вероватно
посвећеног Аполону Громовнику.
Градиште, Сушица Коњаровска

Сигнали са тврђаве Маркови Кули, Кисела Вода могли су се посматрати
из кастела-спекуле Градиште, Сушица Коњаровска на удаљености од 29,5
км. Магистрални пут је у шестом веку ишао 2 км југоисточно од Скупа,
преко реке Вардар, где је са десне обале водио до тачке преко села Таор
(контролна тачка Маркови Кули, Кисела Вода). Овде је поново прелазио
Вардар, с десне на леву обалу (контролна тачка Градиште, село Таор),6 и
водио до Бадера (контролна тачка кастрана Дрма-Смрђец / praesidium).7
На око 500 метара југоисточно од село Бадер улазио је у клисуру Бадер-
Пчиња (контролне тачке: Кула, Бадер, Солиште, Летевци и Маркови кули,
Летевци),8 затим је продужавао до кастела Кале, Сопот (ad Cephalon).9
После тога, по уласку u Велешко Поље преко села Отовица и Башино
Село, настављао је дуж десне обале, водећи до Велешког Калета у Велесу,
одакле је настављао према Стобима уз десну обалу Вардара.
6 I. Mikulčić, o.c., Taor, 187-189; V. Lillčić Adams, o.c., 272-275.

7 I. Mikulčić, o.c., Bader, Drma, 145-146; V. Lillčić Adams, o.c., 196-197.
8 I. Mikulčić, o.c., Markovi Kuli, Letevci, 171; V. Lillčić Adams, o.c., 197-198, 242-248.
9 I. Mikulčić, o.c., Sopot Kale (ad cephalon), 435-436.
Сл. 7 Клепа, Двориште

Fig. 7 Klepa, Dvorishte
Због немогућности да визуелно повежем кастеле дуж десне обале

реке Вардар са горњим кастелима на планини Караџица, фокусирао сам
се на кастеле источно од Вардара, где сам пронашао изузетно чисту
визуелну линију од Маркових Кула, Кисела Вода до рановизантијског
кастела Градиште, Сушица Коњаровска. Кастел је био подигнут на врху
доминантног брда, 2,7 км северозападно од села Сушица Коњаровске (кота
707,7 метара).10 Ова кастел је имао правоугаону форму утврђења (120 х 66
м , површине 0,55 ха) са контурама 4 угаоне куле, као и на југоисточном
улазу (Сл. 4). Покретни налази указују на културне хоризонте из 3. - 6.
века нове ере. Налази из 6. века укључују: апоен 16 нумија Јустинијана
I (527-565), гвоздену фибулу са посувраћеном ногом и гвоздени врх
троребрасте аварске стреле.11 Замак је контролисао древни пут између
Скопља и Овчег Поља, уз Сушички Поток, где такође пролази данашњи
локални пут, од Горњих Коњара, Пчиње преко Сушице, према Преоту у
Овче Поле. Утврђење на Градишту, Сушица Коњаровска, функционисало
је и као кастел-спекула и као база.
10 I. Mikulčić, o.c., поставља овај кастел у атару суседног села Винце, бр. 14,
Винце Градиште, 143.
11 V. Lillčić Adams, o.c., 271 и 272 (фотографије два бронзана крака
ранохришћанског полијелеја.
Сл. 8
Скачинско
Кале,
Скачинци
Fig. 8
Skachinsko
Kale,
Skachinci
Сл. 9
Маркова
Кула –
Јуручки
Камен,
Корешница
Fig. 9
Markova
Kula -
Yuruchki
Kamen,
Koreshnica
Горно Градиште, Крушица (кастел-спекула) + Долно Градиште,

Трстеник (база)
Сигнали из Градишта, Сушице Коњаровске, били су посматрани
из кастела-спекуле Горно Градиште, Крушица на удаљености од 9,69
км. У стручној литератури овај кастел је погрешно интерпретиран као
средњовековна феудална палата.12 Доминантни масив Црн Врв уздиже
се 9,5 км северозападно од града и општине Свети Николе, изнад
средњовековног Ђуришког манастира. То су уствари три врха, од истока
према северозападу: Долно Градиште, Трстеник (кота 861 м), Средње
Градиште, Трстеник (кота 861 м) и Горно Градиште, Крушица (кота 846 м).
У оквиру мојих теренских истраживања Горњег Градишта, 2016. године,
идентификовао сам мали, међутим добро утврђени рановизантијски кастел
(Сл. 5) на доминантној надморској висини од 846 метара, са одличним
погледом према кастелу на локалитету Градиште, Сушица Коњаровска,
удаљеном 9,69 км на северозапад. Открили смо део мермерног стуба, који
је можда припадао малој ранохришћанској цркви у центру кастела, као и
монете Анастазија и Јустинијана I. На Средњем Градишту (Сл. 6) нису
откривени површински налази одређеног утврђења. Обавештени смо да,
када је пре неколико деценија на платоу подизана хидрометеоролошке
станице, откривено је само неколико гробова. Током нашег истраживања
12 У литератури га налазимо као Горно Градиште, Сопот (Трстеник): И.

Микулчиќ, Средњевековни градови и тврдини во Македонија, Скопје 1996, 283,
међутим, у катастарском смислу припада селу Крушици.
Сл. 10 Исар – Жапката, Сл. 11 Кале Дуб Карабали, Богданци

Валандово Fig. 11 Kale Dub Karabali, Bogdanci
Fig. 10 Isar - Zhapkata,
Valandovo
документовали смо остатке одбрамбеног сувозида који је повезивао врхове
Средње Градиште, Трстеник и Горње Градиште, Крушицу, у дужини од око
520 метара.
Рановизантијска база налазила се на Долном Градишту, Трстеник. На
овом брду сам истраживао и премерио план једног снажног утврђења, на
површини од 325х155 м и 2,8 ха).13 Судећи према покретним површинским
налазима, тврђава је постојала у касној антици, у периоду од 4. - 6. века
нове ере.
Клепа, Двориште (кастел спекула) + Скачинско Кале, Скачинци (кастел

база)
Сигнали из Горњег Градишта, Крушица, били су посматрани
из кастела Клепа на удаљености од 36,8 км. Централни дакле кастел
осматрачница у Средњем Повардарју налазио се на врху доминантног
врха Клепа (кота 1149 м, Сл 7), одакле су током 6. века (можда и у току 4.
века са обзиром на налазе новца у кастелу) алармирани градови Стоби на
удаљености од 13,4 км и Антигонеја на удаљености од 24,9 км.
кастел на врху Клепа био је одавно истраживан и публикован.14
Међутим, током каснијих година смо открили оближњи рановизантијски
13 I. Mikulčić, o.c., 418-419.
14 I. Mikulčić, o.c., 422-423.
кастел базу на локалитету Скачинско Кале, Скачинци, одакле су кретали

војници-стражари на врх Клепа. Представљао је утврђено издужено плато
велико 316x85 м, 1,19 км (Сл. 8) западно од врха Клепа. Истраживањем
утврђења открили смо рановизантијски културни хоризонт из 6. века нове
ере.15
Са 1149 метара надморске висине, кастел Клепа представља највиши
кастел осматрачница у средишту Републике Македоније и као такав служио
је као централна кула за повезивање неколико кастела према западу
(Клепа - Крива Круша - Трескавец) и према истоку (Клепа - Калапетровци
- предео Радовиша).
Маркова Кула Корешница (кастел осматрачница) + Кула Корешница

(база ?)
Сигнали са Клепе били су посматрани са кастела Маркова Кула,
Корешница на удаљености од 41 км. Маркова Кула, Корешница (кота
397 м, Сл. 9) представљала је раноантичку македонску стратешку базу
током дужег временског периода и наставила је да делује као таква у
рановизантијском периоду, као и касније, у византијском периоду током
12./13. века.16
Исар-Жапката, Валандово
Сигнали са кастела Маркова Кула, Корешница посматрани су са
кастела Исар-Жапката, Валандово (кота 632 м), на удаљености од 25,5 км.
Остаци античког и средњовековног града Исар / Извор Св. Петар (извор
св. Петар), налазе се на северозападном ободу Валандова. 17 То су били
највероватније остаци античког град Добера.
Међутим, високо изнад града на стеновитом брду Исар-Жапката
открили смо, истраживали и документовали, током 2012/13, једно снажно
рановизантијско утврђење са изванредном визуелном комуникацијом
према Марковој Кули, Корешница. Чврсти рановизантијски малтерни
зид, опус емплектон, покрива површину од 250х80 метара / 1 ха (Сл.
10). Открили смо искључиво новце из шестога века: апоена од 10 нумија
Јустинијана I (Константинопољ) и апоена од 20 нумија Јустина II 569.
године (ковница Тесалоника).18
15 Скачинци, Скачинско Кале у: В. Лилчиќ (Адамс), Доцноантички комуникации

и тврдини во регионот на Средното, I. Регион Велес, Македонско Наследство бр. 7,
Скопје 1998, 41-47; V. Lilchikj (Adams) and K. Adjievski, Coin Hoard discovered in the
Veles District, Macedonian Numismatic Journal no 3, Skopje 1989-1999, 73-79.
16 I. Mikulčić, o.c., no. 267. Markova Kula 336; V. Lilchikj (Adams), Three Fortresses
of the Macedonian Kings at Demir Kapija, Macedonian Heritage No. 33, Skopje, 20-25.
17 I. Mikulchic, o.c., no. 387. Valandovo, Hisar-Kula, 449-450.
18 И. Ширтовски, Исар-Жапката – алка во рановизантискиот оптички
телеграф од Демир Капија кон Тесалоника, во светлината на најновите истражувања,
Folia Archaeologica Balcanica IV, Skopje 2018, 467-479.
Кале Дуб Карабали, Богданци

Сигнали са кастела осматрачнице са базом Исар-Жапката, Валандово
били су посматрани на кастелу Кале Дуб Карабали, Богданци (кота 682
м), на удаљености од 18,8 км. Планински масив Карабали уздиже се на
подручју између Богданца и Дојранског језера, на граници са суседном
Грчком. У току истраживања самог врха, 2015. године на открили смо
остатке потпуно непознатог утврђења (кота 682 м). Чврсти малтерни зид
покривао је површину од 310 х 200 метара (4 хектара, Сл. 11). Судећи по
бронзаној монети македонског краља Филипа II, овај доминантни врх су
несумњиво први утврдили македонски краљеви. Велики број ископаних
ровова и бункера из Првог светског рата избацили су на површину
рзноврсни касноантички / рановизантијски грађевински материјал, као
и делове кровних тегула (лаконски типови). Приликом истраживања
открили смо монете из 4 века и неколико рановизантијских монета: један
фолис Анастазија, као и монете Јустинијана I.
Од кастела Кале Дуб Карабали, Богданци до Тесалонике, остаје
61 км ваздушне удаљености. Претпостављам да су на овој удаљености
биле још две сигналне тачке. Први је вероватно био кастел Палеокастро,
Гинекокастро у суседној Грчкој, 28,4 км југоисточно од Кале Дуб Карабали.
Друга сигнална тачка била је доминантно узвишење у брдском масиву
изнад града Палеокастро / Ореокастро, око 12 км северозападно од Солуна.
Viktor Ličić Adams

(Faculty of Philosophy Skopje)
JUSTINIAN’S OPTICAL TELEGRAPH
During the many years of research on the early Byzantine fortifications in the val-
ley of the river Vardar and its tributaries, I discovered that there was visual communication
between some of them. The example of the identified optical telegraph in Asia Minor, inter-
preted by academician Johannes Coder,19 allowed me to think about the existence of an early
Byzantine optical telegraph in the Vardar River valley, with the task of sending reporting
signals from the Danube Limes to Thessaloniki, possibly further to Constantinople.
On this occasion, I propose eight points (early Byzantine castles) for the reconstruc-
tion of the early Byzantine optical telegraph on the territory of the Republic of Macedonia.
Castles were built on three of them to house the soldiers. While the other five examples are
a combination of two separate fortifications but close to each other. Usually at the top of the
hill in a dominant position was a castula - specula. Thereby, usually in a lower position below
this castle, a special fortification was erected to accommodate the soldiers who were in shifts
ascending to the higher castle on duty.
The distance from the first point Davina Kula, village Cucer to Kale Dub Karabali,
Bogdanci is 175.59 km, including the following points and distances:
1. Davina, Čučer - 14.3 km; 2. Markovi Kuli, Kisela Voda, Skopje - 29.5 km; 3.
Gradište, Sushica Konjarovska - 9.69 km; 4. Gorno Gradishte, Krušica (specula) + Dolno
Gradishte, Trstenik (base) - 36.8 km; 5. Klepa, Dvorishte (specula) + Skachinsko Kale,
Skachinci (base) - 41 km; 6. Markova Kula, Koreshnica (specula) + Kale Koreshnica (base)
- 25.5 km; 7. Isar-Zapkata, Valandovo - 18.8 km; 8. Kale Dub Karabali, Bogdanci. (Total
175.59 km) - 28.4 km - Paleokastro Ginekokastro, Greece - 20.6 km - Paleokastro (?) - 12
km – Thessalonica.
19 Ј. Кодер, Византијски свет, Београд 1911, 95-97.

Vania Popova
(independent researcher)
THE PERSONIFICATION OF EIRENE FROM THE

EPISCOPAL RESIDENCE IN PHILIPPOPOLIS/ PLOVDIV
Abstract: The mosaic with the personification of Eirene is part of the pave-
ment mosaics of the episcopal residence in Philippopolis/Plovdiv in Bulgaria.
Revealing its meaning is the aim of the article. Historical arguments and the
recent excavations of the Episcopal basilica in Plovdiv show that it has been
built in the 30s of 4th century. At that time it was connected by a new cardo
with the Episcopal residence not far from the basilica and dwelt by the Arianic
bishops of the city, dominant in that part of Thracia during the Constantinian
period and till Theodosius I. In 381 he held the Church Council in St. Irene of
Constantinople and restored back the Orthodoxy in the East empire and sent
new Orthodox bishops to Philippopolis. The Episcopal residence has been cov-
ered with mosaics in the period after 381 and the beginning of 4th century. The
pearl pendulia of Eirene show almost the same date. Eirene belongs to the sec-
ond type of personifications as bejeweled woman but is strongly classicizing
and with more balanced and moderate appearance compared to the lavish and
fashionable personifications. This is the influence of the third type of personi-
fications as older, modest and ascetic women, personifications of the Church
and the synagogue. At the end, a possible route for the stational processions
of Philippopolis has been offered based on our knowledge today of the Early
Christian Monuments in the city.
Key words: Philippopolis, Late Antique, Early Christian, mosaics
-Philippopolis, Late Antique, Early Christian, mosaics,personification
The Episcopal residence in Philippopolis in Thracia, now Plovdiv in

Bulgaria, has been erected and decorated in several building periods. In the
first period this rich house (Pl. I, No 11)1, built probably already in the 3rd
1 M. Bospachieva, The Late Antique Building EIRENE with Mosaics from Philip-
popolis (Plovdiv, Southern Bulgaria), Archaeologia Bulgarica 7/2, (2003), 83-105; V. Popo-
va, Bodenmosaiken aus dem sog. Haus der Eirene, in Renate Pillinger, A. Lirsch, V. Popova.
Corpus der Spätantiken und Frühchristlicnen Mosaiken Bulgariens (Wien, 2016), No 40,
174-198, with references.
300 Vania Popova
century, was a private domus, situated very near to the agora of Philippopolis2.
Meanwhile, many changes happened in 4th century in the previous Roman city
planning, except the building of the Episcopal basilica, the transformation of
the private domus into episcopal residence, and the erecting of the new Eastern
thermae (Pl. I, No 2). All they together have taken part in the transformation of
the city orthogonal grid. The thermae in the eastern part of the city have been
built over a cardo, by that blocking its functioning entirely. This supposes that a
new street has been created instead. The basilica has occupied partly the south
end of the insulae next to it from the north, and here a portico with entrance
leading to the inner court of the basilica has been erected. It is very likely that
a new city piazza has been formed namely in front of the portico. Since the old
agora stopped to be the centre of the city life, now it was concentrated around
the Episcopal basilica with its piazza. And the third change was that the episco-
pal residence was connected with the basilica directly by a new cardo, by that
changing the length of several insulae between the residence and the basilica.
Usually in Late Antiquity the episcopal basilica is situated next to the cathe-
dral of the city, but since in Philippopolis the basilica was occupying too large
space, surrounded by other older buildings, there was no possibility to include
the residence too in the new planning. The solution was to accommodate some
of the representative domus situated not far to the northwest from the basilica.
As a result, several previous normal insulae have been diminished, the earlier
buildings on the way of the new cardo dismantled, the cardo passing immedi-
ately west of the basilica and connecting the residence and the basilica with the
other buildings in the area.
The episcopal residence was also involved in the new Christian rhythm
and life of the city and gradually embellished by its mosaic decoration. Now
we can only guess which were the concrete circumstances and the way the do-
mus has been transformed into Episcopal residence: either as donation, or sold
to the Church and the bishop, or in any other way. The plan of the residence
(Pl. II, 1 and 2), excavated only partly, reveals a long domus alongside one of
2 In the middle of 4th century it maybe was already belonging to the Arianic bishop
of Philippopols. Important details for the situation then can be extracted from the reports on
the Church Council of 343, 344 and 347, held in Serdica.(On the Council see M. DelCogliano,
‘The Date of the Council of Serdica: A Reassessment of the Case for 343’, Studies in Late
Antiquity: A Journal 1.3 (2017), pp. 282-310; J. Ulrich, Nicea and the West, Vigiliae Chris-
tianae, Vol. 51, No. 1 (Mar., 1997), 10-24; L. Barnard, The Council of Serdica in 343 A. D,
(Sofia, 1983). At the Council the Orthodox and the Arianic bishops did not come to an agree-
ment on the most important doctrines of Christianity. As a result, the Arianic bishops left
Serdica and went to Philippopolis to have their own Council. Of course, they should have at
disposal places to gather and discuss, as well as to dwell, and most probably these were the
erected not long before the Council the Episcopal basilica and the Episcopal residence (Pl. I,
NoNo 10 and 11). The recent excavations of the huge Episcopal basilica of Philippopolis of
the Roman type, the biggest one found in Bulgaria (long 86. 33 m and wide 38. 50 m), revealed
that it belonged to the Constantinian period, and that its first building period finished around
the end of the 30s. It seems that in 343 namely this basilica housed the Arianic bishops, and the
bishop of the city has probably invited them in his residence, at that time still not covered with
mosaics. See E. Kantareva-Decheva, St. Stanev, (in print), New mosaic floors in the Episcopal
basilica of Philippopolis, Proceedings of XIV Conference of Association Internationale pour
l‘Étude de la Mosaïque Antique (AIEMA), (Nicosia, Cyprus, 15-19 October, 2018).
the decumani, and with a inner peristyle court. In the second period from the
second half of 4th - beginning of 5th century it has been additionally enlarged
with a new apse (probably with stibadium), serving as the new aula. Anyway,
the change of the ownership from a domus of a distinguished citizen to the
episcopal residence has happened enough early in 4th century, so that the first
bishop of Philippopolis, dwelling the residence, was Arianic. The dominance
of the Arians in the city continued till the reign of Theodosius I, when the em-
peror restored the Orthodoxy in the East Empire and Philippopolis. The name
Disiderius appears on the Greek mosaic inscription in the vestibule of the resi-
dence3, saying: ‘Disiderius…. covered with mosaics’. The Greek verb denoting
‘to cover with mosaic’ is met for the first time, and was unknown in scientific
literature up to that moment4. It is not sure to whom it refers (to the previous
civil owner, the mosaicist or to a concrete Orthodox bishop).
The floors of the episcopal residence have been laid with mosaics in two
phases of the second building period. In the first phase the main reception hall
has been covered with mosaics consisting of three panels with figural motifs
(Pl. II, 2): the first one with the representation of Eirene (Pl. III, 1 and 2), placed
in the centre of a complex geometric-ornamental scheme; the second one with
а cantharos with wine; only half survived from the third one5. A new mosaic
inscription greeting the visitors has been added in front of the fountain,6 saying:
‘Welcome! Happiness!’. It can be supposed that initially there has been laid a
third figural image or entirely non-figural composition, placed in a circle or oc-
tagon frame, later replaced by the fountain. But if all three representations were
initially figural, they should form a special program of Early Christian symbols.
Two of them survived: the cantharos with wine, the symbol of the Euharist, and
the personification of Peace.
Eirene is represented as a haloed dignified middle-aged woman, in a
white veil falling to the shoulders, and jewellery on the head and around the
neck. The inscription ‘Eirini’, divided in two parts, is placed from both sides
of the head on the ground of the blue nimbus. The main problem with this rare
and quite unusual monument is the identification with a certain meaning of this
personification: was Eirene a usual personification of Peace in a private domus
of Philippopolis during the Late Antiquity, embodying Peace with pacifistic ac-
cent, or did she embody another and special Early Christian doctrinal notion?
Seeking for the answer, it is necessary to analyze the types of representations of
women as different personifications and allegories in Late Antiquity, including
3 Popova, Bodenmosaiken, 189-190.

4 M. Donderer, Die Mozaizisten der Antike. Epigraphischen Quellen – Neufun-
den und Nachtragen, (Erlangen 2008), 93-94, Nr. c. 2, Taf. 24,2; N. Sharankov, AE, (2003)
(2006), No 1572.
5 The upper rectangular part of it contains a centralized composition of swastika-
meander, while from the lower part placed in a square field have been preserved only the
corners with plant fillings. This part of the third mosaic panel has been replaced in the suc-
ceeding phase by a fountain. It was decorated atop with a dolphin, found during the excava-
tions, from which the water was pouring down.
6 Popova, Bodenmosaiken, S., 184, with references.
302 Vania Popova
Pl. I. The Episcopal basilica No 10; the Episcopal residence No 11; the Eastern thermae No
2; the synagogue turned to basilica No 5; the Small basilica No 12; The martyrium extra
muros No 13; the basilica on Djambaztepe No 14; the monastery extra muros No 17.
the ones with the name of Eirene, to date the personification from Plovdiv, and
to find out the relationship between our Eirene and the other personifications
and its meanings.
In Late Antiquity there appeared in literature and visual arts many new
representations of women as personifications (Pl. IV, 1-2; Pl. V, 1-3 and 5),
Pl. II. 1. The episcopal residence in Philippopolis. Drawing of all pavement mosaics (after
M. Bospachieva); 2. The earlier reception room of the episcopal residence in Philippopolis.
Colour drawing of the mosaic schemes (after M. Bospachieva).
together with the old ones of seasons, months, winds, the god of time Aion,
rivers, countries, provinces, cities and the Muses. Particularly more than 33
abstract notions have been used on the Roman coins, in literature and in every-
day life, such as Homonoia, Virtue, Spes etc., and the interesting for our topic
304 Vania Popova
Pl. III. 1. The

personification of
Eirene. Floor mosaic
from the episcopal
residence before
conservation; 2.
The personification
of Eirene after
conservation; 3.
Detail from the
mosaic in the room
with Eirene.
Pl. IV. 1. Personification of Eirene as spring. Mosaic from the Petra church; 2.
Personification of Eirene as spring. Mosaic from the synagogue in Zippori; 3. Muse from
the mosaic with 9 Muses from Cos. Rhodos, The Palace of Grand Master; 4. Mosaic
portrait of Simplicia. Vatican museum; 5. Coptic tapestry with orant; 6. Mosaic with the
Epiphany from the basilica in Teano in Italy. Around 370.
306 Vania Popova
Pl. V. 1. Mosaic from Sinope with the personification of Tryphe; 2. Mosaic from Antioch
with the personification of Epikosmesis; 3. Mosaic from Syria with the personification of
Tryphe and Bios; 4. Mosaic with the donators from the peristyle of the episcopal residence
in Olympos, Turkey; 5. Mosaic with the personification of Tyche and three written
personifications in the episcopal residence in Olympos, Turkey.
notion of Peace - Pax. Now to them have been added the personifications of
Life (Bios or Charis), Beauty, Pleasure (Tryphe), Wealth (Ploutos), Prosperity,
Fecundity (Fecunditas), Enriching (Chresis), Building and Foundation as do-
nation (Ktisis), Agora, Good Weather (Kalokeria = Kalokairia), Adornment
(Kosmesis), Strength and Power (Dynamis), Education (Paideia), Philosophia,
Greatness of Soul and Largeness (Megalopsychia), Wisdom, Prudence and
Pl. VI.1. Steelyard weight of empress portrait from the Theodosian period; 2. Detail from
the mosaic of Noheda, Spain; 3. The mosaic portrait of Justinian from San Apollinaire
Nuovo in Ravenna; 4. The bronze coloss of Bartletta; 5. The mosaic with the personification
of Kosmecic; 6. The mosaic with the personification of Ananeosis from Theodorias.
308 Vania Popova
Pl. VII. 1. Personification from the ceiling in Trier. Wall painting; 2. Mosaic from Antioch
with the personification of Ge; 3. Personification of Ge. Coptic tapestry, Pushkin Museum
Moscow; 4. Mosaic with the personification of Kalokairia from Palestine; 5. Personification
of Autumn. Coptic tapestry; 6. Mosaic with the personification of Apolaysis; 7. Mosaic with
the personification of Megalopsyche. Antiochia.
Knowledge (Sophia and Phronesis) etc7. Often we can observe in the hands
7 My gratitude to Prof. M. Slavova for the translations from Greek and Latin and
the consultations. For the personifications I shall list only the works important for my study,
because the literature is growing every day. See G. Downey, ‘Personifications of Abstract
Ideas in the Antioch Mosaics’, Transactions and Proceedings of the American Philological
Association 69 (1938), pp. 349- 363; H. Maguire, The Mantle of Earth, Illinois Classical
Studies 12.2 (1987), 221-28; H. Maguire,.Rhetoric, Nature and Magic in Byzantine Art,
(Aldershot: Ashgate Publishing Ltd, 1998); R. Shorrock, The Myth of Paganism: Nonnus,
Dionysus and the World of Late Antiquity (London: Bristol Classical Press, 2011); J. D.
Sieger, Visual Metaphor as Theology: Leo the Great’s Sermons on the Incarnation and the
Arch Mosaics at S. Maria Maggiore, Gesta 26.2 (1987), 83-91; E. Stafford, J. Herrin (eds.),
Personification in the Greek World: From Antiquity to Byzantium, (Aldershot: Ashgate
Pl. VIII. I. 1. Mosaic with Venus from the villa in Bignor, Great Britain; 2. Portrait of the
queen Zenobia. Hermitage. Marble; 3. Coptic tapestry with Dionysos.
310 Vania Popova
Pl. IX. 1. Gold medallion of

Licinia Eudoxia; 2. Solidus of
Licinia Eudoxia; 3. Solidus
with Licinia Eudoxia.
of the personifications such habitual attributes as golden vessels full of wine,

jewellery, golden coins, flowers, fruits, metal or rod measures used in building,
etc.8. Usually these are very beautiful and lavishly bejewelled women, with the
classic or the dominant for the period headdress, diadems, crowns or special at-
tributes on the head. It is considered that the iconography and attributes of the
Late Antique empresses have strongly influenced the iconography of the female
personifications9.
Publishing Ltd, 2005); G. E. Borromeo, Tyche-Fortuna: The Personification of Chance and
Imperial Cities, in Sh. Bonde (ed.), Survival of the Gods: Classical Mythology in Medieval
Art, (Providence, RI: Brown University, 1987), 79-84; W. Watson, The Art of Personification
in Late Antique Silver: Third to Sixth Century AD, 2 vols, (PhD, University of Sussex,
2013); B. Kiilerich, The Image of Anicia Juliana in the Vienna Dioscurides: Flattery or
Appropriation of Imperial Imagery?, Symbolae Osloenses 76, (2001), 169-190.
8 See also I. Baldini, Ktisis, misura e simbolo dello spazio tardoantico, Dialoghi con
bisanzio.Spazi di discussione, percorsi di ricerca Atti dell’VIII Congresso dell’Associazione
Italiana di Studi Bizantini (Ravenna, 22-25 settembre 2015), (Spoleto 2019), t. I, 31-
44; N. Kourkouta, The Perception of the Woman in the Post-Roman Period through the
Representations of Personifications on Mosaic Floors (in Greek), PhDissertation, (Athens,
2017); C. A. Marinescu, S. E. Cox, R. Wachter, Paideia‘s Children: Childhood Education
on a Group of Late Antique Mosaics, in A. Cohen, J. B. Rutters (eds.). Constructions of
Childhood in Ancient Greece and Italy. Hesperia, suppl. 41, (2007), 31-44.
9 L. James, Good Luck and Good Fortune to the Queen of Cities: Empresses and
Tyches in Byzantium, in (E. Stafford, J. Herrin (eds.), Personifications in the Greek World:
from Antiquity to Byzantium, (Aldershot: Ashgate, 2005), 293-307; R. Leader-Newby,
Personifications and Paideia in Late Antique Mosaics from the Greek East, in Personifications
in the Greek World, pp. 231-246. A parallel between the lavishly dressed and bejewelled
empress and her highest status and the personification of prosperity and wealth has been
constantly drawn. The representation in the attire and attributes of the empress was believed
to bring to the empire and to every its citizen the same well-being. Placing such a figural
Many of the old and the new personifications are haloed being compared
by that to deities because of its supernatural power, strength and high virtues,
and hence its appreciation in the Late Antique culture10. They were neither
deities, not magical representations, but on the blade between them; they had
quasi-religious status, closer to secondary gods and spirits. They stood instead
of the holy Early Christian depictions, which could not be placed on the floors
and to be stepped over, while this was possible to do upon the personifica-
tions. On the other hand, they have been deemed as very helpful in ‘bring-
ing’ to the community and the individual the qualities and events necessary
for good life, well-being, health and protection against the malevolent forces.
As in the period of 4th-beginning of 7th century these beliefs have been still in
regulations, although some theologians and thinkers were against them, they
were generally accepted in the Late Antique culture. The shift happened only
when, for instance, instead of Tyche as protector of the city, Theotokos took
her place11. This replacement concerns also the saints and martyrs, the Cross
and all the Christian figures in the Byzantine culture, but it was a long process
of three centuries, with slow transformation and replacement. The number of
such personifications has significantly increased in the period 4th-6th century in
Asia Minor, the Aegean islands, Greece, North Africa and Italy, but afterwards
the personifications disappeared and remained mainly in the book illuminations
and its mediaeval copies as paideia of the virtues and allegories. It is important
that these images have been exploited both in pagan and Early Christian build-
ings12. The nimbus is another element of the transformation of the Roman and
Late antique iconographic elements and its semantics into the Early Christian/
Early Byzantine one. Since the Greek and Roman times, the colour of the halo13
relates the representation to a definite sphere of the pagan or Early Christian
universe: for instance the blue nimbus is preserved for the supreme gods or the
heavenly ones, pagan or Christian. It seems that such is namely the case with
the personification of Eirene from Plovdiv.
Most often the personification of Eirene in Late Antiquity is depicted as
the season of spring on mosaics, wall paintings, Coptic and other textile and
minor arts in official pagan monuments, Early Christian basilicas, Jewish syna-
image on a mosaic pavement, it was hoped that the public or religious building, the private
residence or the house will be under its protection and against the bad spirits.
10 G. Osbourne, Mosaics of Power: Superstition, Magic and Christian Power in
Early Byzantine Floor Mosaics, PH disseration, (Sussex, 2014), v. I, pp. 113-145.
11 Op. cit., 120-135.
12 They were more neutral compared to the nude representations of the pagan deities,
heroes and heroines, and near to Christian notions, therefore suitable for the Early Christian
decoration. On the other hand, they didn’t break with and developed further the ancient tradi-
tions of abstract notions. And third, they played a magic-apotropaic role, preventing the build-
ings, its owners and the visitors from the Evil (now personified by the devil), and assuring the
well-being and stability of the Late Antique people and the religious and secular institutions.
13 G. B. Ladner, Images and Ideas in the Middle Ages: Selected Studies in History
and Art, Vol. I. (Roma: Edizioni di storia e letteratura, 1983), 147-148; K. McGinty, Circles of
Framing and Light: Analyzing the Nimbus in the Mediterranean, Honors thesis (Department
of Classics Dartmouth College, 2013); R. Тодорова-Енчева, Символ и значение: Концеп-
тът за Божията слава в късновизантийската иконография, (Шумен, 2020), 20-49.
312 Vania Popova
gogues and private houses (Pl. IV, 1-2). This first type of Eirene as spring, as
well as her other two types, is known in several iconographies, but we shall
concentrate only on Eirene represented as a bust. As a spring, she may be ac-
companied or not by her name, usually without a halo, but always having either
flowers or green branches in her hands, or a wreath with flowers and leaves on
the head, or a basket with them next to her, and farm tool used in the season.
However, in Plovdiv Eirene is not the personification of spring, because not a
single attribute of the season is depicted.
The second type is represented to that moment by the only mosaic from
Plovdiv. Eirene is a bejewelled woman, haloed, with attributes taken from dif-
ficult iconographic sources. The veil in the Greek, Roman and Late Antique
culture is a sign of a supreme goddess or of a matron, married woman. New
element is the veil bordered with pearls to be met in numerous depictions of
real and mythological personalities from the middle of 4th till the middle of 5th
century in mosaics, wall paintings and tapestry (Pl. IV, 4-6; Pl. VI,2)14. Eirene
from Philippopolis is bejewelled mainly by pearls not only in the veil, but also
in the diadem, the earrings and the necklace: i. e. she is all in pearls, which
should denote her brilliancy and radiance. The diadem is a low flat one, deco-
rated with one row of pearls. It seems that four other pearls are forming a four-
petal flower high on the headdress on her left side, supposedly also on the other
side, but the posture of the head is hiding the second pearl-flower. The motif of
two symmetrical flowers in the headdress is taken from the official and private
portraits in sculpture, from some cultic images and female personifications on
mosaics and in the textile (Pl. V,1; Pl. VII 3, 6 and 7)15. An attribute is placed
atop the middle of the diadem of Eirene reminding a small cross. In reality it is
not a cross, but an element of the crowns in Roman and Late Antiquity of god-
desses and personifications, descending from the ornamental three-parted ends
of the earlier crowns of the Greek and Early imperial times (Pl. VIII, 1-3)16.
However, for the first time in the representation of Eirene (Pl. III, 1-2) can be
14 Also new is its iconography in the way the veil is falling to the shoulders (Pl. IV,5
and VI,2): here it is repeating its oblique lines, forming a closed silhouette which unites in
one whole the head, the veil and the shoulders. This feature is different from the female
veiled images earlier than the second half-end of 4th - first half of 5th century, when the ends
of the veil are shown either in straight line, or separated from the shoulders, as if ‘flying’ in
the air (Pl. IV, 4 and 6).
15 B. Kiilerich,Private Portraits in Late Antiquity: Observing the Subject., Roman
Sculpture in Asia Minor, Journal of Roman Archaeology (2011, S80), 359-370, fig. 24,12; F.
Tülek, The Bejewelled Lady of Sinope, in M. Sahin (ed.).11th International Colloquium on
Ancient Mosaics in 2009 in Bursa, Turkey, (Istanbul, 2011), fig.2.
16 The central element on the head may be also depicted either as a feather of a Muse,
or a rose bud or another flower-bud, or as a high central element made of precious stones. The
cross itself as attribute on the head and the diadem is used rarely in the coins and medallions,
for instance on those with the portrait of the empress Licinia Eudoxia, wife of Valentinian III
from the second quarter of 5th century (Pl. IX, 2-3), and this cross has a specific form and arms.
It should be underlined that the diadem and the necklace of Eirene are relatively modest and
monochrome, compared to the other more lavishly bejewelled female personifications with
precious stones in different colours (Pl. V, 2; Pl. 2 and 5). But at the same time, the radiance
of the pearls probably was associated with her completeness and a definite supreme meaning.
observed the pearl pendulia/prependulia hung from the diadem (on the level of
the pearl-flowers), and falling down to the shoulders (at each side at least in two
vertical rows?). This jewel is considered to appear in 5th century, has a peak in
the same period and the next 6th century both in the official imperial male and
female images, and its usage continues in the iconography of the medieval rul-
ers. Still it is not clear when namely the pendulium has appeared for the first
time17. More plausible seems that it happened at the end of 4th – beginning of
5th century, from Arcadius to Theodosius II and Pulcheria, first in the female
representations, having in mind the steelyards weights in the form of the em-
press Ancia Eudocia, Pulcheria and Licinia Eudoxia (Pl. X, 1-6); also some
other representations in mosaics and round sculpture (Pl. IX1-3). But judging
on the base of the monuments, the fashion in the length of the pendulia has been
changed several times during 5th and 6th century18.
From the second quarter of 4th century and especially during 5th-6th cen-
tury can be traced the phenomenon of mixing the iconographic attributes bor-
rowed from different personifications. For instance, for a long period the rep-
resentations in the wall paintings in the basilica of Trier have been related to
the imperial portraits of Helena and Fausta, or the identification with certain
personifications was not firm (Pl. VII, 1). Only later it has been proved that the
attributes are originating from different personifications and mixed in a new
one19. That’s why in some of them the posture and the attributes are identical,
but the names different. If not the mosaic inscription with the name of personi-
fications, the identification can be easily confused. This is a sign that the pick of
the spread of the ‘pure’ and concrete iconographies has passed; now has begun
a new process of already ‘mixed’ iconography and very mobile attributes not
17 Since it is dangling from diadems and crowns, theoretically it cannot be earlier
than the period of Constantine. He was the first to reintroduce the Hellenistic diadem on his
coin portraits following the example of Alexander the Great (see L. Ramskold, N. Lenski,
Numismatische Zeitschrift, Vol. 119, (2012), pp. 31-58), but it could not occur so early in the
first half – third quarter of 4th century, because in this period no coin portrait of emperor and
empress has been represented with pendulia. Among the predecessors of the pendulia can be
pointed some pendants decorating the forehead and the back sides of the complex crown-like
turbans on the female heads in Palmyra in 2nd – 3rd century; also the cross-like or diagonal
chains (from top of headdress to the ears) of pearls during the classicism in the second half
of 4th century, see B. Kiilerich, The Mosaic of the Female Musicians from Mariamin, Acta ad
archaeologiam et artium historiam pertinentia, n.s., XXII, (2010), 87-107, fig. 6.
18 Except the long to the shoulders and breasts pendulia in the famous ivory portrait
of empress Ariadna and in the mosaic portrait of empress Theodora in San Vitale in Ravenna,
there appeared another female type: with the shorter hangings, not reaching to the ears and
not hung from the diadem/crown, but attached aside to the headdress itself (Pl. VI, 5-6).
19 M. Rose, The Trier Ceiling: Power and Status on Display in Late Antiquity, Greece
and Rome 53 (2006), 92-109. The same combination of attributes has happened in the repre-
sentations of Earth (Ge, or Gaia), Tyche, the seasons, Isis and her attributes as the headdress,
the knot and the diadem (Pl. VII, 2-7). At the beginning of 3rd – 4th century only Ge is holding
in front of her a cloth/mantle with the fruits and vegetables, but later in the 5th – 6th century the
autumn and the personification of the Good Weather, Kalokairia (Pl. VII,4) also hold the same
cloth with the attributes of fecundity, instead of demonstrating them in a basket or on her head
or in her hands (Pl. VII, 2-5). A mixture of the attributes between Tyche and Ge can be observed
also very often, particularly in the presence of the cornucopia in both cases (Pl.VII,2).
314 Vania Popova
fixed only to one only abstract notion, which point to its less significance and
disappearing. The latest example from the episcopal residence in Olympos in
Turkey, relating the last building period with pavement mosaics to 6th century,
shows a mosaic personification with such mixed iconography (Pl. V, 4-5)20. The
inscriptions attest even three personifications combined in one and the same vi-
sion of Tyche with the horn of abundance: the donations of the local Christians
for erecting (Ktisis) of the porticoes and the fountains with the healing sourc-
es in the peristyle of the episcopal residence, giving health and therefore life
(Charis) and renewal (Ananeosis) to the visitors. Generally, the process of mix-
ing and new combinations of iconographies borrowed from different sources, is
a typical phenomenon for the Roman and Late Antique period21.
The first two analyzed types of personifications have been developed
and exploited since the Greek and Hellenistic periods up to the end of Late
Antiquity, while the third type has appeared in culture and art only from the last
quarter of 4th century - beginning of 5th century onwards in the wall paintings
and wall mosaics in churches, basilicas and monasteries, although some hints
of its future development may be found first in the catacomb paintings in the
portraits of bishops and ordained women. The process of strengthening further
the spiritual essence can be followed mainly in the third type of personifica-
tions and allegories in the graffitti and the wall paintings of the Early Christian
Catacombs and on the pavement and wall mosaics of the Early Christian ba-
silicas revealing the new Christian notions. The iconography of the catacomb
wall paintings with the name of Eirene is revealing its connection with death,
paradise and Christian immortality (Pl. X, 1). The portrait of the deceased is ac-
companied by the name of Eirene, the formula ‘in pace’ (resting in peace), and
by the pigeon, carrying the olive branch, one of the attributes of Eirene from the
pagan times onwards. The special choice of these elements reflects the percep-
tion by the Early Christians of death as real peace, as resting in the gardens of
the Paradise and receiving there the new everlasting life22. The shift from the
20 G. Öztaşkın, M. Öztaşkın, Olympos Episkopeionu Peristyl Mozaiklerindeki İnsan

Betimlemeler, Olba, vol. XXVII, (2019), pp. 413-442.
21 E. Varner, Reading Replications: Roman Rhetoric and Greek Quotations, Art His-
tory, vol. 29, no 2, (2006), 280-304; E. Perry, The Aesthetics of Emulation in the visual Arts
of Ancient Rome. Cambridge, (2005); M. Marvin, Copying in Roman Sculpture: The Replica
Series, in Retaining the Original. Multiple originals, Copies and Reproductions, (Hanover and
London 1989,) 29-45. It is also the leading ancient paideia, that the changes in the repertoire
are done through this non-revolutionary way, slowly and step by step, keeping the visual cores
and long semantic chains and visual forms during the further development, however fusing
them into new combinations. The area of personifications was the next one to follow the gen-
eral characteristics of the Roman and Late Antique art, but with the accent on the much more
abstract and deep notions, with stronger interest not only in materiality, pleasure, well-being
and natural strength and power, but in morality, donation and spirituality too, when the open-
minded soul and person is making a donation for the Early Christian Church and the Christians.
22 The bird is presenting to them the branch as to fulfil the promised by God to the
faithful Christians, having in mind that at the time of the Early catacombs they were still
out-of-law and persuaded till the Edict of Galerius in 311 and the Edict of Constantine I and
Licinius I from 313, when the Peace of the Church was officially ensured. In the portraits of
the deceased ordained women, supposedly as bishops. See on them Ally Kateuz, Mary and
bejeweled matrons to the modest ordained women and the new Christian alle-
gories goes further in the first ever appeared images of the Christian Church and
the Virgin as Church. Already at the end of 4th century there has been created
the allegory of the Church/Ecclesia in Santa Sabina in Rome, shown in pairs
together with the Synagogue, as two old women dressed in simple monochrome
garments, holding respectively the New and the Old Testament (Pl. X, 6)23.
Similar image of Theotokos as allegory of the same two institutions is supposed
also in the two differently dressed women from both sides of the young Christ
on the triumphal arc of Santa Maria Maggiore in Rome (Pl. X,3)24. In the same
way, by opposing pairs are shown young and old, richly and modestly dressed
saints and martyrs, for instance St. Perpetua and St. Felicitas on the wall mosa-
ics from the Archbishop Chapel in Ravenna (Pl. X, 4). Again the Synagogue
and the Early Christian Church are represented as two middle-aged women,
without any jewelles, but dressed in rich and bright garments in the apse mosaic
of Santa Pudentiana in Rome (Pl. X, 3a and 3b)25.
Under the influence of such church allegories and other liturgical rep-
resentations, sometimes the personifications of the first and second type may
acquire too interpretatio cristiana, demonstrated, for instance, by the maniple in
the hands of Ktisis (Pl. X, 5). But here the foundation or building does not mean
a private building, but the donation of lavish furniture and precious liturgical
items, and the decoration with floor mosaics of the basilicas of Theodorias in
Cyrenaika, named in honour of Theodora, the wife of Justinian I. The trend to
the modest and ascetic Church, liturgical and sepulchral Christian representa-
tions, and to deeper spirituality is the main one in the third type of personifica-
tions and allegories, influencing the other personifications too, in one or an-
other degree. Such is the case with Eirene from Plovdiv, with her classic tunica
Early Christian Women. The Hidden Leadership, London, (2019). The garb becomes much
simpler, modest and ascetic, of monastic type, around the women is shown the Scripture, and
they are holding in their hands the liturgical cloth, known as maniple (Op. cit., 89-93).
23 F. Bisconti, M. Braconi, Il mosaico parietale nella Roma paleocristiana: dalla
committenza imperiale ai programmi pontifici, Il mosaico parietale nella Roma paleocristiana:
dalla committenza imperiale ai programmi pontifici,.(Verona, 2015), 47-56, fig. 6-7. The
long inscription between both women is concerning the basilica, the pope and the presby-
ter—donator of the wall mosaic. The women have no decorations and their headdress is hid-
den under the veil and the bonnet. Such modest portraits can be met also among the catacomb
wall paintings of Rome, even of younger women, not haloed, because only Christ, the Virgin
Maria, the apostles, the saints and martyrs should be shown with round nimbus, while the
eminent donator may appear with a square one.
24 M. Lidova, Empress, Virgin, Ecclesia, Icon. The Icon of Santa Maria in Trastevere
in the Early Byzantine Context, Ikon 9, (2016), 17-22. Maria on his left side is younger, be-
jewelled, with the representative Late Antique headdress, and lavish garbs. Maria on the right
side is elder, in a modest black attire and the maniple in her hand, symbol of her ordained
status. The difference between both representations should symbolize the glorious mother as
empress, who will give birth to Christ, the ruler of all the Universe; but at the same time her
deep sorrow and pietas for his already predicted passions, death and sacrifice on the Cross on
behalf of the manhood. Generally, it is the first appearance of the new for Rome cult of Maria
Regina, following the cult of Theotokos in Constantinople, spread immediately everywhere
in the Early Byzantine Empire.
25 Bisconti and Braconi, Op.cit., fig. 5.
316 Vania Popova
and features of the face, dignified posture, moderate and white decorations and
heavenly radiance demonstrates such influence, compared to many other too
richly bejewelled and dressed women in the fashionable for the period garbs
and headdresses (compare it to Pl. VI, 5). She is nearer to the female allegories
of both Churches in St. Pudentiana than to the secular personifications with
fashionable attributes in the Eastern Mediterranean.
By comparing the figural program of the Late Roman villa at Carranque
in Spain, some mosaic greetings, the figural program of the earliest mosaics of
the Eirene residence and the mosaics of the porticoes of the episcopal residence
in Olympos in Turkey, we can try to distinguish the pagan or the secular paideia
from the Christian meaning of the personifications, if such difference exists, and
to reveal what namely semantics has been put in Eirene. In Carranque26 the im-
ages represent .a clear example of pagan repertory and knowledge of the ancient
mythology as paideia in 4th century, without any sign of Christianity, so it is a
private house of an educated dignitary; the data on the first ever appearing of the
pendulium does not allow Eirene from Plovdiv, who also is embellished with
pendulia, and laid on the order of the Orthodox bishop, to be related to such
pagan personifications, because the empresses in court of Arcadius, Theodosius
II and Valentinian III (395 – the middle of 5th century) are the first depicted with
pendulia. This data coincides with the shift from Arianism back to Orthodoxy
occurring immediately after the Council of Constantinople in 381. Such dif-
ference between the pagan mythological, the secular and the Christian context
can be discovered in the Late Antique mosaic greetings, being often wishes
for health, good life, pleasure, peace, well-being, etc., by that containing much
of the essence of the personifications. In the first inscription (Pl. XII,1) saying
‘Health, Life, Joy, Peace, Serenity, Hope’ we can observe rather a neutral do-
mestic usage. But in the second inscription (Pl. XII, 2), also private domestic,
saying ‘In the name of God let it be Consent for our feast’, the wish is sancti-
fied by the Christian God. The answer to the question with what was suitable to
decorate an episcopal residence, we can observe in Philippopolis in Thracia and
Olympos in Turkey: each personification is evaluated through the confirmation
of the Christian doctrine and in help of it. Everywhere in the Holy Scripture can
be found the virtues bestowed by the Holy Spirit upon the Christians, and most
often are described Peace, Goodness, Mercy, Charity, Fidelity etc. Thus, any
deed, any act of donating the church, building and decorating it and its area, as
is the case with the newly built porticoes and fountains with healing water in
Olympos, is conformed with the virtues of a true Christian. The mosaic decora-
tion in the episcopal residences can use personifications, however, under the
26 D. Fernández Galiano, Patón Lorca, C. M. Batalla Carchenilla, Mosaicos de la vil-

lade Carranque: un programa iconográfico, Actas del VI Coloquio Internacional sobre Mo-
saico Antiguo, Palencia-Mérida, 1990, (Guadalajara 1994), 317-326. In one of the rooms of
the villa in Carranque the central representation is a woman with a green wreath on the head,
still not firmly identified (Flora? See, for instance J. Graham, Seeds of Sanctity: Constantine’s
City and Civic Honouring of His Mother Helena, in M. Rakocija (ed.). Niš and Byzantium,
v. XIV, (2016), 615-634, fig. 7-8. All the mosaics around her show scenes of mythological
metamorphosis, punishment and death of the heroes and heroines, with watching them sea-
sons and ancient deities.
condition that they can affirm definite Christian virtues, destined to our fellow
man, and most of all to the Lord and the Ecclesia, the latter referred to both as
religious institution and cult building. In the case of Eirene from Plovdiv we
see the same situation, supported by the mosaic inscriptions telling who has
either laid the mosaics (the mosaicist) or commissioned this act (the bishop),
and greeting the Christian visitors. In spite of the seemingly standard formulas,
they are addressed namely to the Christian visitors (bishops, deacons, ordinary
citizen and farmers), and therefore they should be understood as done for God,
the Ecclesia, the bishop, and the Christian population of Philippopolis.
It is a fact that Eirene at the moment is the only mosaic personification
of the kind in episcopal residence and this is not only because of the lack of
another good chance of finding. The notion of Christian God is one of the most
complex since the first years of Christianity, known mainly in written form,
and especially difficult to be shown as a vision at that period. Supposedly, sev-
eral more monuments can be added to our Eirene: the mosaic with the head
of Eirene, accompanied by the inscription ‘Eirene’, in a basilica in the west-
ern area of Xanthos27; the personification from Carthage (Pl,)28; also the later
personifications of the Church from 6th-8th century in Bawit and a book illu-
mination from Paris29. However, the artistic value of the Xanthos monument
is quite low and non-expressive30. The identification of the so-called Lady of
Carthage is quite uncertain: empress, archangel, personification of Carthage, of
the Church of Carthage?31. It can be supposed that theologians have put the task
of representing such complex abstract notions to the artists and we see their first
creations in the case of Eirene and the Lady of Carthage. No doubt, that in its
first depiction the inspiration for Eirene has come from Constantinople and the
circle of theologians around the patriarch and the court. These are not the fash-
ionable ladies-personifications with secular meaning, but dignified monumental
27 A –M. Manère Lévêque, Corpus of the Mosaics of Turkey, Vol. I, Part 2, The West
Area, (Istanbul, 2012), No. 39-4, 73-75, figs. 82-83 (lower left corner), 97.
28 B. Poulsen, City Personifications in Late Antiquity, in B. Stine, T.M. Kristensen,
B. Poulsen (eds.), Using Images in Late Antiquity. (Oxbow Books, 2014), 209 - 226.
29 Lidova, Empress, fig. 16-19.
30 The iconography can hardly be identified, but she is neither haloed, nor a season
because of the lack of such attributes, nor an allegory of the Church because it is a bust, not a
figure in full length. In these circumstances, its importance can be looked for in the fact that it is
laid in an Early Christian basilica and may be with the same meaning as the mosaic in Plovdiv.
31 The scepter and her young age and beauty, very different from the image of the
modest and spiritual allegories of the Church and the Synagogue, point rather to a city allegory
(although the crown with the city walls is absent), or to some mythological ruler, for instance
the founder of the city Dodo(ne). The Lady is also bejewelled and very fine, and the lack of
firm iconographic attributes probably hint that in this case the mosaicist also has tried to find the
adequate vision of a complex Christian notion in the classical tradition. That this is the Chris-
tian benediction (Pl. XI, 3 and 4) can confirm the parallel for her gesture with that of bishop
Optimus, her nimbus and her date. Although this mosaic is usually related to 6th century, it is a
typical example of the subtle style of the Theodosius I, expressed predominantly in the official
imperial portraits in the round and on the reliefs in Constantinople with the representations of
the emperor, his wife Aelia Flacilla, his two sons Arcadius and Honorius, also co-emperors or
future emperors, the elite and the Goths serving in the court and the Roman army.
318 Vania Popova
images of abstract Christian notions with the evergreen classicizing appearance

and stature, the refinement, the radiance and brilliancy of the pearls and the
nimbus. However, in the later personifications of Ecclesia in Bawit, Naxos and
Paris the classicism is gone, the abstract style dominant and the strong almost
mediaeval stylistics present, so the line of development is quite obvious: from
classicism to abstract formalism. This third type predicts the disappearance of
the Late Antique personifications and their replacement by the Early Mediaeval
allegories.
It also impresses that Eirene is dressed not in the contemporary dalmat-
ica, but in the traditional tunica, descending from the classic prototypes, and
more concretely from Kephisodotus’ original with Eirene and Ploutos. Eirene
from Plovdiv is one of the most classicizing personifications in the Eastern
Mediterranean, compared to the Muses of Cos (Pl. IV,332). But while for Greece
and Asia Minor such classicizing personification is habitual, for Philippopolis
the anthropomorphic form is unusual and even foreign for the pavement mosa-
ics from the 4th-6th century33. Here the only used are the geometric and orna-
mental motifs, the rich flora and fauna and some basic Early Christian sym-
bols, while images of men and women are entirely absent. The dominant part of
the ornamental repertoire and the mosaic schemes of the compositions around
Eirene (Pl. III,1) are also quite different from the usual ones in the city. These
facts are the solid arguments for the conclusion that the mosaic workshop was
itinerary, not local, and that it came from a Greek or Asia Minor centre dealing
constantly and traditionally with such classicizing representations, not exclud-
ing Constantinople itself, inviting workshops from everywhere.
The date of Eirene is also of special interest for her more definite identi-
fication either as general Late Antique personification or as Early Christian one
and for the development of the style34. However, for historical, iconographic
and stylistic reasons the narrow boundaries of the date of Eirene should be lim-
32 M. L. De Matteis, Mosaici di Cos. Dagli scavi delle Missioni italiane e tedesche
(1900-1945), (Atene, 2004), 138-140, cat. No 65, Pl. LXXX.
33 See NN in Pillinger et al. 2016, No 37-52, 164-268.
34 We have seen that the veil in pearls treated as closed round form and the first ap-
pearing of the pendulia in the female portraits are related respectively to the period from the
last third of 4th up to the beginning of 5th century. However, the representation from Plovdiv
is quite different from the ‘subtle style’ of the Theodosian Renaissance, because of the mas-
sive and solid forms of Eirene, typical for the second part of the Constantinian period and
the Valentinians. The classicizing representations of 5th century are either more mild and
decorative in the first quarter of 5th century, or more formalized and schematic later. The
contradictions in the dating of the style of Eirene and the time of appearing of the pendulia
maybe are due to some archaistic qualities of the prototype used by the mosaic workshop,
or to some still unknown circumstances of its appearance. The problem is that the stylistic
development of the Theodosian period till the middle of 5th century has, in our opinion, is not
homogenous, but in several different stylistic phases, not studied yet in details. We can follow
at the beginning of this period in the pavement mosaics the bright palette and the classicizing
trend of the previous Constantinian and Valentinianian period, with significant novelties in
the distribution of the mosaic schemes and the treatment of the non-figural motifs in the pu-
ristic style. Only at the end of this earliest period the figural symbols have been re-introduced
and later changed by the newly introduced subtle style. During the second part of the reign of
Theodosius II a new more formalized and decorative style came into being
ited to the end of 4th – beginning of 5th century, long before the end of the so-
called ‘Theodosian Renaissance’, when the style is changing significantly. The
example of Eirene reveals that not everywhere the new subtle style has become
dominant, and that some workshops, in spite of some ‘fashionable’ attributes as
pendulia, were still working in the previous style, preserving the traditions of
the classicism. Another argument for the same date is the relatively small pres-
ence of the rainbow style in Eirene’s earliest non-figural compositions (Pl. III,
3), which are otherwise widely spread in the period between 70s and the first
half of 5th century35.
Therefore, not an Arianic bishop has ordered the mosaic with Eirene, but
the first Orthodox bishop in the new situation, which occurred as sequence of
the decisions of the Church Council of 381, held by Theodosius I in St. Irene in
Constantinople. Of course, on the first place during the Council was the revival
of the Orthodox Christianity, of coming back to the unity of all Christians in
one only Ecclesia, not torn by heresies, and restoring the Peace in it. Returning
to the episcopal residence in Plovdiv, the personification of Eirene had most
probably the same main meanings, inspired by the decisions of the Council and
the politics and acts of Theodosius I towards the Church36. That is the reason to
suppose that the program of the figural images of the mosaics in the initial/ear-
lier reception hall with Eirene of the episcopal residence of Philippopolis was
tightly connected with and reflected on the first place namely the Orthodox doc-
trine and the new Peace of Church. The other meaning of the desire of peaceful
days after the Goths’ wars37 could be meant too, but on the secondary plan,
because the Orthodox Church needed sharply a new peaceful period, after the
first Peace of Church, assured at the beginning of 4th century. During all its
legal period of existence, the Church, its theologians, clergy and philosophers
put on the first place the official religious politics: everything, beginning with
the liturgical acts and up to the choice of the decoration and images was passing
through the evaluation of the Christian doctrine and the concrete situation in
the Church. This fact is witnessed, for instance by some Early Byzantine coins
with crosses and the inscription ‘pax’, written completely or only with ‘p’38.
The pax on these already Christian coins is also interpreted in the Christian, and
not in the secular pacifistic aspect, different from the notion of the Roman pax
35 R. Kolarik, Mosaics from Antioch: Chronological Implications for other Regions?,

in M. Sahin, 11th International Colloquium on Ancient Mosaics in 2009 in Bursa, Turkey,
(Istanbul, 2011), 519-530.
36 Before the Chalchedonian Council of 451 the patriarch of Constantinople could
not point the bishops of Thracia, which was under the authority of the Pope in Rome and his
vicariate in Thessalonica; nevertheless, after the Council of 381 this has begun non-officially
and probably immediately, proved by а letter of such appointed bishop, complaining to the
authorities in Constantinople of the bad weather and the state of his health, and asking to be
pointed to serve in places with wormer climate.
37 I. Topalilov, On the Eirene Mosaic from Philippopolis, Thrace, Journal of Mosaic
Research 11 (2018), 273-286.
38 D. Woods, The Proclamation of Peace on the Coinage of Carthage under Constans
II, Greek, Roman, and Byzantine Studies 57 (2017), 687-712.
320 Vania Popova
in pagan times39. The Christian notion of Peace contains first of all God as the
Only One to give real peace, thought to exist only on Heavens in the Paradise.
That’s why the first churches and basilicas built in the first half and the middle
of 4th century in Constantinople, Rome and Jerusalem were devoted to Christ
and His Sofia, His Peace40, His Birth, His Cross and His Anastasis. That’s why
it is also quite possible that the huge basilica in Philippopolis, copying the plan
and liturgical setting of the enormous earliest basilicas of Rome during the
Constantinian period, was also named Eirene. In its name the builder of the
basilica of Philippopolis followed the example of Constantine, who named the
first or the rebuilt by him small churches existing in Byzantium before it be-
came Constantinople, either St. Eirene or St. Sophia. That’s why the bishop of
Philippopolis wanted the vision of the Christian Eirene to be depicted in front
of his eyes and of his visitors, but not in the previous secular Roman personifi-
cation of Pax. The name of Eirene connected in this way both the basilica and
the residence literally, while the new cardo did the same in reality. This new
for the art Early Christian doctrinal notion was embodied in the earliest known
depiction of God as Peace in the form of a traditional and strongly classicizing
spiritual personification.
Each bishop should commission images connected with Christianity and
the Christian virtues, so a special Christian doctrinal meaning has been laid in
Eirene’s representation, maybe even poly-semantic, as a long chain of meanings
in the spirit of the Early Christian symbols: God as Peace, Peace on the Heaven,
the Everlasting life there as Peace, Peace in the Church, Peace in the East
Empire, etc.41. The known mosaic decoration from the Eastern Mediterranean
39 T. Philip, Pax, Peace and the New Testament, Religiologiques, 11, (Spring 1995),
301-324; Y. Wilfand, How Great Is Peace: Tannaitic Thinking on Shalom and the Pax
Romana, Journal for the Study of Judaism, v. 50, (2019), 223-251. The notion of Peace has
faced different conceptions of in the Late Antique culture, in which the imperium and the
empress embody the state, the victory over the other countries and the peaceful and prolific
development of the state and the well-being of all its subjects and their families; gener-
ally, the strong Greek and Hellenistic anthropomorphic tradition of personification of natural
powers and abstract notions as women. The most important notion in its development was
the Jewish and the Early Christian one of the essence of God as Wisdom and Peace, the latter
coming from the adequate Jewish ‘shalom’. In the Eastern Greek Mediterranean and the big-
gest artistic centres like Antioch, Apameia, Alexandria, on the islands like Cos and in Athens,
in Constantinople itself as the new capital and the second Rome was realized the fusion of the
classicizing visual tradition with the theologian Jewish and Early Christian ones, with long
prevailing namely of the ancient female personification of many supernatural powers, and
virtues, including peace.
40 The Council of 381 has been held namely in the first St. Eirene, which was the
main church at that time, as well as several more times, when St. Sophia was burnt and the
process of its new building was going on. Eirene and Sophia were considered among the
most important features of Christ and churches with these names appeared in many Balkan,
Asia Minor and island cities, copying by that the capital.
41 A bishop will not boast with his own wealth and well-being, but with the Peace in
Church, with erecting of new church buildings and its lavish decoration, for which he or the
donator may be compared to Solomon’s building of the Temple. The bishop would like to
have in front of him and his visitors the symbols of Christ, of the Euharist, of the Paradise,
quotations from the texts in the Holy Scripture, etc.
reveals namely such repertory in the episcopeions, similar to that in the basili-
cas, and often combined with personifications and pure ornamental-geometric
compositions, however interpreted in the Christian spirit. This fact leads to
the supposition that Eirene from Plovdiv, although made in the same way as
many other personifications, is a newly created visional iconography for the
supreme Christian notion of God, and maybe among its first iconographies in
Late Antique art.
Although another personification may be discovered during the next ex-
cavation in the city, it surely will not be Eirene, because of many reasons. Eirene
was not a single representation, but a part of the considered program of Early
Christian symbols in the initial reception hall of the bishop42. The most impor-
tant circumstance was that such attempts to find a visual form of God as Peace
in the traditional form of a female personification and her attributes had no per-
spective, on the opposite. These were dying images replaced after the end of 6th
century by more abstract representations, symbols and signs by the third type
of personifications, like the allegory of the Church. The example from Naxos
and the book illumination demonstrates that the female busts of the Church are
replaced by female figure in full length, carrying a big cross, by the figure of
Solomon etc., also very flat, modest and ascetic, more suitable for such abstract
notions. That’s the main reason not to see more monuments with Eirene as al-
legory and personification of God. This was just episode in the development of
Late Antique personifications and the Early Christian iconography, after which
have been found more adequate ones on the eve of the Mediaeval period of
development. It can be suspected some gender considerations too under the
influence of some leading theologians, in order not to show God anymore in the
attire of a bejewelled woman.
The separate excavated monuments of the Early Christian Philippopolis
are united not only by the streets, by the supposed one and the same name of
the Episcopal basilica and of the personification in the episcopal residence: they
have been united by the periodically performed church processions in the city
streets with crosses and services, performed beginning from the main basilica
and stopping in front of the other Christian buildings, at the Martyrium and
42 On the base of the parallels, three possible decisions of this program can be sup-
posed. In the first variant a second personification can be supposed on the place of the future
fountain. But in this relatively young period of Late Antique personifications, a single rep-
resentation is characteristic, not several ones in one room (except the seasons and months).
The opinion is that the single personification was believed to be more effective. In the second
case, on the example of Kato Paphos in Cyprus (Pl. XII, 2), the panel would contain two
types of meaner-swastica compositions. Finely if all three panels in the room of Eirene had
figural representations, the most possible and the most suitable one would be the vessel with
water symbolizing The Fountain of Life, so often met on the mosaics of the Early Christian
basilicas, the residences and the private houses of Thracia (Pl. XII, 3). See om the theme V.
Popova, Vons vitae in Late Antique Monuments from Bulgaria, Studia academia Šumenensia
3, (2016), 154-188, with references. In this case it is not surprising that later in the second
phase the mosaic symbol has been replaced by a real fountain, which does not change the
essence of the triple symbols: Eirene, the Peace of God and the Church, the cantharos with
wine, the symbol of Euharist, and the Fountain of Life, symbol of Christ, the Christian reli-
gion, the Baptism, the Paradise and the promised everlasting life in the Heavens.
322 Vania Popova
some special spots. At this stage of knowledge, few is known for the begin-
ning of the official Christianity and its martyrs in the 4th century in the city. It
is supposed that the Episcopal basilica had in its apse a place and construction
of the U-typed basilicas (basilicas with deambulatorium) of Rome with relics43.
But in the 5th and 6th century there appeared several more basilicas inside the
city, the martyrium extra muros from the second half-end of 4th century and a
monastery from 5th century, also outsides the city and close to the Eastern Gate
(Pl. I, No No 13 and 17). If the example of Rome has been copied, but also of
Constantinople and the practice of such cities as Parthicopolis in Macedonia,
the stational procession should stop in front of every church, with terminal point
the martyrium and the monastery extra muros, and after that again coming back
to the Episcopal basilica. The principle of the Christian movement is always to
walk direct or turn only to the right side, which allows to go to the martyrium
partly in one and the same way, and to return back partly in the same way, but
on the other side of the street. The street which has been passed twice is leading
to and from the Eastern Gate and is the biggest ancient street in Bulgaria, wide
25 m44. Only its beginning has been excavated, the rest is covered with houses
and other buildings from 18th till 20th century. It is quite possible that this street
is long up to the place the orthogonal grid of the city is meeting the irregular
part coming from the Eastern Gate. At this place can be imagined a representa-
tive piazza, maybe of round or sigma form. The street has been used also for the
adventus, the official meeting of the emperor; for the church processions; for
the triumphs and military marches and for displaying the statues of emperors,
generals and officials with merits to the city. Of course, it was the shortest way
to come out, joining Via Diagonalis to Constantinople, or to enter the city from
the same Via. That’s why the street to and from the Eastern Gate has been most
probably twice used in each church procession.
In order to visit all the Christian buildings during the processions, and
to stop at the places at which eventually God has saved the Christians dur-
ing the terrific earthquakes in the area of Philippopolis, suffering periodically
from them in Antiquity (and nowadays), as in Constantinople, the people should
make several turns on the route. First they could pass by the cardo from the
Episcopal basilica to the Episcopal residence, where the bishop would join to
them. But generally he was also coming to the piazza in front of the basilica,,
43 Kantareva-Decheva and Stanev (in print). A second but very small basilica has
been built in the second part of 4th century on Djambaz tepe, a little higher and not far from
the theatre (No 3 on the plan Pl. I). At the present moment there is no data how the church
and the Episcopal basilica have been connected by a procession, most probably in the same
way as to the theatre, the approach being from the west.
44 I. Topalilov, Porta Triumphalis in Late Antique Thrace, in Studies on the
60-anniversary of Prof. Plamen Pavlov, Veliko Tarnovo, 2020, pp. 309-321, with references.
because this was the usual practice45. The martyrium46 from the second part
of 4th century has been laid with mosaics only in the 6th century, and has be-
come one of the best martyriums in Thracia. It housed the relics of 38 martyrs
murdered namely outside the Eastern Gate, the place pointed in the sources. It
cannot be doubted that this was the usual place of punishment, before entering
the sacral territory of the city and for hygienic considerations. The same place
extra muros at the Eastern Gate and near the same important Via Diagonalis has
been chosen for one of the martyriums of Serdica too, and in Ephesos there is
also Gate of Persecution47. It is even quite possible, that before its erecting, the
relics have been venerated at the deambulatorium of the Episcopal basilica. The
monastery from 5th century north of the martyrium with a venerated tomb was
the last point of the procession, before turning back to the city. This is only one
proposal for the route of the church processions, having in mind the discovered
Early Christian buildings so far. But it seems that Philippopolis, the metropoli-
tan city of Thracia, should possess a greater amount of churches and basilicas to
be included in the visits during the processions48.
45 Than at his residence the route turns to the right and reaches the former synagogue,
transformed to basilica (Pl. I, 5) during the reign of Theodosius I, who has issued laws against
the Jews and has closed their synagogues. After that the procession reaches the so-called
Small basilica (Pl. I, 12), from where it should turn again and find the supposed piazza at the
south end of the official street, coming from the Eastern Gate. Here the direction on our plan
is shown only presumably because of the lack of excavations namely in that part, and the
movement and the joining to the main street could be more direct.
46 I. Topalilov, Mosaik aus dem Martyrium der 38 Martyrer von Philippopolis/Plov-
div, in Pillinger et alli. 2016, No 49, 257-263, with previous publications of the monument; I.
Topalilov, Mosaik aus einem spätantiken (früchristlichen) Gebäudekomplex in der Alexander
Puschkin-StraBe, in Pillinger et alli. 2016, No 48, 254-256, with references.
47 V. Popova, The Martyrium under the Basilica of Saint Sophia in Serdica
and its Pavements, in M. Rakocija (ed.), Niš and Byzantium XIII, (2015), 132-
133, T. I; Ine Jacobs, Gates in Late Antiquity. The Eastern Mediterranean, Bulletin
Antieke Beschaving, (Jan 1, 2009), 199, fig. 3, note 18, with references. Not only
the martyrs, but also all criminals after being sentenced to death have found it name-
ly on this place, outside the city, and immediately at one of its gates. Besides, there
has passed too little time from the persecutions of Diocletian and Galerius to the
time of erecting the martyrium, and the place of martyrdom has been remembered
very well. It can be questioned where have been buried the martyrs initially, and it
seems that it was also in that area, not far from the gate or to the east of it, outside
the city walls. This eastern part since Hellenistic and Roman time has served as a
huge necropolis, excavated only partly. But the martyrs could be buried far from the
usual citizens, even after the end of the necropolis in a non-civilized at all place.
However, the place has been remembered and probably visited secretly, supported
by the fact that the relics have been taken and brought to the martyrium.
48 This expectation concerns especially the area alongside the west side of the official
street, visited on the way back, or near the presumable piazza at the cross with the orthogonal
grid, or in the southeastern part of the city with two more Early Christian monuments – the
unpublished yet painted tomb with the miracles of Christ and the mosaics published by Dya-
kovich. On the mosaic fragments see Б. Дякович, Тракийската гробница при Пловдив и
некрополът на древния град, Сборник за народни умотворения, наука и книжнина, т.
XXII/XXIII, (1906/ 1907), 1-55; В. Попова, Старохристиянски мозайки от България,
Изкуство, 23/ 7, (1973), 25-29; I. Topalilov, Mosaic Pavements of Philippopolis, Thrace, in
324 Vania Popova
The personification of Eirene from Philippopolis reveals the role of

Constantinople in creating the iconography and style of the allegorical image of
God as Peace in the Heavens and the Orthodox Ecclesia. The analysis proves
too that the period of Theodosian dynasty had strongly influenced the Orthodox
already culture of Philippopolis. By that the city had acquired an image of a
typical Early Christian city. Eirene was a sign of this new transformation of
the city copying the other cities and artistic centres of the Late Antique world,
Eastern and Western. However, the solitude of Eirene among the other personi-
fications signifies that the Church has realized that this line of development is
not productive, and stopped it in searching of a new, more adequate and almost
mediaeval one on the eve of the Middle Ages.
Вања Попова
(самостални истраживач)
ПЕРСОНИФИКАЦИЈА ИРЕНЕ ИЗ ЕПИСКОПАЛНОГ РЕЗИДЕНЦИЈЕ У
ФИЛИПОПОЛИСУ / ПЛОВДИВУ
Чланак разматра семантику мозаика са персонификацијом Ирене из

Филипополиса. Упоређивањем са персонификацијама у другим епископским базили-
кама, доказано је да оне немају секуларни карактер, већ се тумаче у духу хришћанства.
Највише истичу хришћанске врлине као што су брига о црквама, донације, градња и ук-
рашавање зграда. Штавише, само Бог даје истински Мир, али на небу и у вечном живо-
ту. Због тога је Ирена полисемантички симбол Бога као Мира, као Мудрости, Спасења,
Вечности и др. Због специфичних историјских и теолошких околности, Ирена се та-
кође сматра алегоријом црквеног мира, који се догодио након повратка православља
после Сабора који је Теодосије I сазвао 381. године у Цариграду. Kао још један план,
Ирена може представљати мир након страшних готских ратова. На крају, предложен је
пут за гратске литијске поворке на основу нашег данашњег знања о ранохришћанским
базиликама, мучеништву и манастиру у Филипопољу.
6th c, CE. Some considerations, Journal of Mosaic Research 13, (2020), 268-269, fig. 17-18.
Although thought to belong to a tomb, the latter mosaics are very near from iconographic
and maybe stylistic point of view (since we know them only as black-and white drawings) to
the basilical mosaics of 5th century. Maybe this basilica was cemeterial, with burials, which
gives the wrong impression of only one tomb, instead of a cemetery with basilica and burials,
tombs or crypt. If really coming from a basilica, at that place should remain more significant
remnants of the architecture and the mosaics, than covering the smaller space only of a tomb,
and this is going to be checked and found out in the future. Generally, the reconstruction of
the stational liturgy in the city is a task to be fulfilled in the next several decades following
the future discoveries of Early Christian architectural monuments and inscriptions.
Marina Perseng*
(PhD student at New Bulgarian University)
THE ICONOGRAPHIC AND STYLISTIC DEVELOPMENT

OF THE EUCHARISTIC IMAGES IN THE FLOOR
MOSAICS ON THE BALKANS DURING THE EARLY
CHRISTIANITY
Abstract: The Early Christian period in the Balkans is saturated with pro-
found social, economic and political changes that change the culture of society.
This naturally reflects on the Early Christian art system, in the choice of certain
Eucharistic scenes, motifs and individual images in the mosaic decoration, in
the stylistic characteristics of the mosaic compositions, as well as in their gra-
dual semantic connection with theological Christian concepts.
Keywords: Early Christian art, Early Christianity, Balkans, Eucharist,
Christian temples, floor mosaics, Fountain of Life
Introduction
The Early Christian art, manifested in the mosaic floor decoration of the
basilicas of the Balkans took place in a short period of about three centuries,
between 313 and the end of the VI-beginning of the VII century. But this period
is full of profound social, economic and political changes that have had a direct
impact and change the culture of society. This naturally reflects on the Early
Christian art system, on the choice of certain Eucharistic scenes, motifs and
individual images in the mosaic decoration, in the stylistic characteristics of the
mosaic compositions, as well as in their obligatory semantic connection with
theological Christian concepts.
The Iconographic and stylistic development and distribution

of single images and scenes in the period 313-379.
The beginning of the period, covering 313-379, is characterized by a
strong influence of the Late Antique art, which is expressed mainly in the figural
scenes and motifs used, but also in the inherited ornamental-geometric schemes1.
* PhD student at New Bulgarian University, perseng@abv.bg
326 Marina Perseng
Fig. 1. Augusta Trayana, private home, tablinum, mosaic - fragment (foto: A. Mihailov)
Сл. 1 Аугуста Трајана, приватна кућа, таблинум, мозаик - фрагмент
(фото: А. Михаилов)
The style of mosaics from the early decades of this period goes through sev-
eral periods: the rough Tetrarchy, followed by the classic illusionistic style of
the time of Constantine the Great as emperor, sometimes reaching even very
expressive verism, modulating images and figures following ancient illusion-
ist principles. It is manifested mainly in the decoration of Christian temples
and other religious buildings (Constantinople, Philippopolis, Marcianopolis,
Serdica, Stobi, Thessaloniki, etc.), but also in the representative residences to
them and in the private homes (Augusta Trayana, Stobi, Heraclea Linkestis,
Philippi, Athens, Delphi, etc.). The new is in the entering different figurative
meaning of the motives and in their selection, which intensifies with the af-
firmation of the Christian religion2. There is a growing duality, as behind the
ancient illusion lies and intensifies the transformed semantics of a conditional
image, which will become typical of the Middle Ages. There are mosaics from
this period in the basilicas in Constantinople, Thessaloniki, Philippi, Serdica,
Mediana, Ulpiana and others.
The mosaic decoration from the first decade of the IV century belongs to
the Tetrarch mosaic style3. Different schemes, spectacular optical motifs, pro-
nounced color treatment, complex compositional solutions, a variety of geomet-
ric elements, as well as a combination of pagan and christian figurative images4
(Augusta Trayana, Constantinople) are used. A new solution to the concept of
1 V. Popova, Vons vitae in Late Antique monuments from Bulgaria, Studia academi-
ca šumenensia 3 (Shumen 2016), 159-160.
2 J. Elsner, Archaeologies and Agendas: Reflections on Late Ancient Jewish Art and
Early Christian Art. The Journal of Roman Studies 93 (Oxford 2003), 119.
3 V. Popova, Monuments from the Tetrarchy and the Reign of the Constantinian
Dynasty in Bulgaria, Niš i Vizantija XIV (Niš 2016a), 155-186.
4 Op. cit., 170-171.
Fig. 2. Serdica, martyrium, early mosaic – scheme (after S. I. Pocrovsky)

Сл. 2 Сердика, мартиријум, рани мозаик - шема (по С. И. Поцровском)
„mosaic carpet“ appears - very concentrated, enriched and dynamic, which

reaches its maturity under the Constantine dynasty. The figural compositions
of the last period are balanced, classic in form and complexity, in which a large
number of geometric, floral and zoomorphic images are used. There are pre-
ferred schemes, for example the orthogonal scheme of hexagons, squares or oc-
togons, or many different schemes used in the same composition (Thessaloniki,
Philippi). The color becomes more sophisticated and complex (double and even
triple color outlines in the same shape), and the white color almost disappears
from the background5.
Of course, not all mosaic ornaments from the Tetrarchy have the organici-
ty, balance and high artistic performance of the capital’s studios. For this reason,
the mosaics from the Tetrarchy mosaic style are not homogeneous. They range
from early compositions in which the optical motifs are overshadowed by rude-
ness and bright colors (Spalato), to impressionist compositions with a complex
5 R. Kolarik, Tetrarchic Floor Mosaics in the Balkans, La Mosaïque Gréco-romaine

IV (New Jersay: Princeton University Press 1994), 171-183.
328 Marina Perseng
decorative program (the residence of the

Gallery in Serdica) and the concept of
„mosaic carpet“, with its abundance of
motifs and changing color background
(residence in Romuliana)6.
The transition to the epoch of the
Constantine dynasty is associated with
the palace life and imperial taste, which
also changed the requirements in all ar-
eas of art, including mosaic. This is a
the time when mosaic schemes became
more complex, balanced and classic7.
The eschatological ideas of the Early
Christianity are increasingly entering
the mosaic decoration, but the ancient
influences are also visible, which is a
good basis for experiments and devel-
opment in artistic and ideological as-
pect. It should be noted that this tran-
sition is not smooth, but rather sharply
Fig. 3. Philippi, basilica of St. Paul, mosaic transformed through new artistic trends,
– fragment (foto: Π. Ασημακοπούλου- which speaks of the will and interven-
Ατζακά)
tion of the emperor himself to change
Сл. 3 Филипи, базилика Св. Павла, the style and artistic interpretation of the
мозаик - фрагменат (фото: П.
Асимакопулу-Атзака)
images. The imposition of high artistic
requirements runs in parallel with the
development of liturgical practice, thus
the mosaic decoration is in semantic connection with the theological ideas of
the epoch. This period is characterized by a rich iconographic repertoire, great
technical mastery and development of the Eucharistic plots, which from the
mosaic studios in the capital also influenced the art of the Balkans (Philippi,
Serdica).
In the art from the Valentinian epoch, whose example are the early mosa-
ics of Martyrium under the basilica of St. Sofia in Serdika8, the images are treat-
ed in a hieratic style, and the non-figurative elements are non-classical - rough,
enlarged and disproportionate9. But gradually this rudeness in form-building
disappears, being replaced by a new tendency characteristic of the Theodosian
age.
The iconographic program of the Eucharistic scenes also undergoes sig-
nificant development and change. The scene Source of Life is most often used
in the floor mosaic decoration of the Balkans. At the beginning of the IV century
6 V. Popova, 2016a, 160-177.

7 Op. cit., 170-171.
8 V. Popova, The Martyrium under the Basilica St. Sofia in Serdica and its Mosaics,
Niš and Byzantium XIII (Niš 2015), 131-150.
9 Op. cit., 133-134.
Fig. 4. Augusta Trayana, residence under the Post Office, mosaic (foto: RHM Stara Zagora)
Сл. 4 Аугуста Трајана, резиденција испод поште, мозаик (фото: РХМ Стара Загора)
the Source was presented in large panels as a main theme in the mosaic decora-
tion (Augusta Trayana, Philippi). Also, the scene is often part of cosmogonic
schemes showing a complete or partial picture of the Christian world and what
God created on the 5th and 7th day of Genesis (Augusta Trayana, Philippi).
During this period, pagan symbols and images were used in parallel with chris-
tian ones. For example, the tablinum of a private home in Augusta Trayana de-
picts nereids, vessels of wine and the Source of Life. Gradually, at a later stage,
the reduction of the used figures begins, until their complete ignoring, when the
geometric-ornamental mosaics replace almost entirely the figural compositions,
but this is more typical for the next period.
With regard to other images related to the Eucharist, we must also note
the presence of the cross and Chrism (Median, Pautalia, Stobi). The Chrism has
a predominance as it is additionally connected with the person of Constantine I.
These images are always placed in front of both the chancel and the altar10. This
10 V. Popova, Liturgy and Mosaics: The Case Study of the Late Antique Monuments
from Bulgaria, Nis i Vizantija XVI (Niš 2018), 148.
330 Marina Perseng
Fig. 5. Marcianopolis,
Episcopal basilica,
nave, mosaic - frag-
ment (foto: G.
Toncheva)
Сл. 5
Марцианополис,
Епископска базилика,
брод, мозаик -
фрагмент (фото: Г.
Тончева)
Fig. 6. Nicopolis ad
Nestum, basilica № 2,
central nave, mosaic
(foto: К. Shestakov)
Сл. 6 Никополис ад
Нестум, базилика бр.
2, централни брод,
мозаик (фото: К.
Шестаков)
once again determines that the inclusion of the most important Early Christian
symbols in the decorative decoration of temples is established at the very begin-
ning of the adoption of Christianity as an equal religion.
During this first period, the mosaic art in the cult Christian buildings un-
derwent significant changes in the style and iconography, which was due to
the search in the artistic aspect, based mainly on the development and estab-
lishment of liturgical practice throughout the empire. In this way, the mosaic
decoration serves as an illustration of the connection between the mosaics and
the liturgy, as this connection can be expressed in different ways and has a dif-
ferent essence11. For example, the mosaics support and allow the performance
of the liturgy through their rhythm, composition, color and individual accents
11 Op. cit., 137-138.
Fig. 7. Odessos, Episcopal basilica, central nave, mosaic - reconstruction (foto: M. Perseng)
Сл. 7 Одеса, епископска базилика, централни брод, мозаик - реконструкција (фото: М.
Персенг)
in the key places of the liturgical space. Of course, the mosaic decoration is not
always directly related to the liturgy, sometimes it is only a background for the
ritual actions, but the mysterial nature of the images also supports the spiritual
messages of the liturgy. However, in most cases the figural motifs and scenes
are the visible symbol or literal repetition of a certain liturgical action. These
examples confirm that from this first period the perception of art as an image-
mystical projection of God’s sacraments is directly manifested in the mosaic as
art, inextricably linked with the rest of the artistic decoration and with the whole
architectural complex of the Early Christian basilica.
Development and location of the images and scenes with a Eucharistic theme
from the epoch of the Theodosian dynasty (379-450).
In artistic terms, the end of the IV century is characterized by changes
in style, defining the Theodosian epoch12. The figural motifs started to began
to get lost, to their complete absence, as the geometric-ornamental composi-
tions became extremely complex and rich. This is due to the development of
theological concepts regarding the image and the desire to avoid Pagan remi-
niscences in art. This also determines the directions in mosaic art, in which
geometric elements gradually take precedence over figurative images. For this
reason, geometric-ornamental compositions are present in the decoration of
Christian religious buildings throughout the Balkans (Thessaloniki, Philippi,
Dion, Philippopolis, Zaldapa, Maroneya).
12 V. Popova, 2016a, 171.
332 Marina Perseng
Fig. 8.
Lychnidos,
Episcopal
basilica, diaco-
nicon, mosaic
– fragment (foto:
M. Perseng)
Сл. 8
Лихнидос,
Епископска
базилика,
ђаконикон,
мозаик -
фрагмент
(фото: М.
Персенг)
An example of mosaic decoration in the epoch of Theodosius, in which

figural motifs are used in parallel with geometric elements, is the mosaic deco-
ration of the residence under the Post Office in Augusta Trayana. The figurative
images are stylized, with clearly and precisely constructed volumes, and the
style in which the mosaic is made is the so-called „rainbow style“13. There are
similar examples in the basilicas of Philippi, Dion and Thessalonica.
The artistic concept of gradual elimination of figurative images, to their
complete absence, reaches its apogee in one of the styles without figurative
images or with their limited presence. This is the puristic style, which is a new
phenomenon in the development of mosaic art and part of the non-figurative
trend of the Late Antiquity, when the illusionist system was abandoned, bor-
rowed from Ancient art14. The main dominant schemes are: the octagonal,
orthogonal and circular system (the Episcopal basilica of Marcianopolis, the
Episcopal basilica of Zaldapa, the Episcopal basilica of Philippopolis from the
second construction period, basilica № 2 of Nicopolis ad Nestum, basilica № 1
of Kabile). Attention is focused on the rhythm due to the change of individual
elements and colors, which is why this style is ideal for concentrating on the
liturgical actions of the bishop and his clergy15.
The puristic style went through several stages of development - while
at first the figural images were completely ignored (the Episcopal Basilica of
Marcianopolis), 20 years later they were reintroduced, albeit only in key places
13 V. Popova, A. Lirsch, Corpus of Late Antique and Early Christian Mosaics in

Bulgaria (Verlag der ÖAW 2010), 9.
14 For this style See V. Popova, 2019, 105-109; В. Попова, 2011, 295; В. Попова-
Мороз, 1997, 11.
15 V. Popova, 2018, 140-141.
Fig. 9. Oraiokastro,
suburban vila,
triclinium, mosaic
– fragment (foto: Π.
Ασημακοπούλου-
Ατζακά)
Сл. 9 Ораиокастро,
приградска вила,
триклинијум, мозаик
- фрагмент (фото: П.
Fig. 10. Arapya

(near Durres), early
christian basilica,
chapel, mosaic (foto:
S. Hidri)
Сл. 10 Арапија
(близу Драча),
ранохришћанска
базилика, капела,
мозаик (фото: С.
Хидри)
in and around the chancel, and along the axes of movement of the clergy. The
figurative representations include ancient vessels - cantaros, chalices and am-
phorae, and in the case of the basilica of Kabile they are not in the nave, but in
the narthex due to the supposed path of the deacons carrying the necessary ves-
sels. It should be noted that the puristic style is observed mainly in the mosaic
monuments in Thrace, Hemimont, Rhodope, Europe and Moesia II, and only in
the Balkans figural inclusions disappear completely (Marcinopolis, Zaldapa).
Taking into account the development of theological thought, geometric-
ornamental compositions are used in the art decoration of temples throughout
the empire and remained until the end of the period under consideration. These
334 Marina Perseng
Fig. 11. Pula, basilica of St. Maria Formosa, south nave, mosaic (foto: Ž. Ujčić)
Сл. 11 Пула, базилика св. Марија Формоза, јужни брод, мозаик (фото: Ж. Ујчић)
new directions in the stylistic and iconographic construction of the mosaic dec-
oration during this period also reflected on the figural images, which gradu-
ally began to be introduced again. In the aniconic mosaics from the time of
Theodosius I, the Source of Life and the Vine are only separate figural images
against the background of a geometric-ornamental composition16.
It should be emphasized that once the figural repertoire is reintroduced,
in most cases these scenes are lost, „sunk“ between the other images. This new
artistic approach to modeling, depicting and interpreting images shows the fi-
nal abandonment of the previous illusionist system, borrowed from Antiquity,
which led to the creation of a new type of floor compositions. In them the figural
motifs are presented in separate panels or in a composition, without a frame
between them (the Euphrasian basilica of Porentos, the basilica of Dion, the
basilica of Salona, basilica № 7 in Pautalia, the basilica on Jambaz Tepe of
Philippopolis). In this way, the main stage, which carries the Eucharistic mes-
sages, disintegrates into separate images (Philippopolis, Heraclea, Pautalia),
and in one decoration can be present vessels with wine or water, a peacock, a
Source of Life, a Vine, etc.
The traced mosaic compositions show that the artistic and aesthetic di-
rections in mosaic art at the end of this period passed into the elegant and ex-
tremely artistic style of the Theodosian dynasty, called fine17. Before reaching
it, however, it should be noted that the mosaic art of the early Theodosius I dif-
fered from the fine style in the palette and was closer to the Valentinians and the
16 Eadem, 2016, 148.
17 V. Popova, 2019, 109.
Fig. 12. Heraclea Lyncestis, Episcopal basilica, nartex, mosaic - fragment (foto: M.
Perseng)
Сл. 12 Хераклеа Линкестис, Епископска базилика, нартекс, мозаик - фрагмент (фото:
М. Персенг)
period of Constantine I, indicating that it first passed through the influence of

previous periods, and a little later acquires the typical and sophisticated style in
its palette. Examples of this fine style are the mosaic monuments from the basil-
ica of Sirmium, the basilica of Heraclea, the Episcopal basilica of Philippopolis,
the suburban villa of Oreokastro and others.
The establishment of orthodox Christianity as the only official religion in
the empire during the reign of Theodosius the Great naturally reflected in the
mosaic decoration, in the motifs and scenes used, as well as in their location in
the basilicas. The development of new artistic principles can be compared to a
large extent with the resolute rejection and prohibition of Pagan cults. In this
way, after the gradual return of the figural motifs in the iconographic programs,
they acquire an increasingly pure, symbolic character. The images are reduced
in an artistic aspect in order to elevate to apotheosis the symbolic presence
of God in them. Overcoming Pagan cults, however, does not bring with it the
unity of the church. The Monophysite and other teachings, especially Arianism,
which were condemned by the Council of Nicea, continued to spread, especially
in the Balkans18. The influence of Arianism on artistic decoration also affects
mosaic decoration. An example of this is the mosaic monument from Storgozia.
18 И. Божилов, Византийският свят, София 2008, 218.

336 Marina Perseng
Fig. 13. Thebes,

building with an
unidentified function,
mosaic - frag-
ment (foto: Π.
Ασημακοπούλου-
Ατζακά)
Сл. 13 Теба, зграда са
неидентификованом
функцијом, мозаик
- фрагмент (фото: П.
Fig. 14. Antigoneia,

early christian basilica,
mosaic - scheme (after
Dh. Dhamo)
Сл. 14 Антигонеја,
базилика, мозаик -
шема
Fig. 15. Mesaplik, early

christian basilica, north
nave, mosaic - frag-
ment (foto: Е. Polimeri)
Сл. 15 Месаплик,
базилика, северни
брод, мозаик -
фрагмент (фото: Е.
Полимери)
In front of the chancel is a composition in which the Chrism is present, repeated

four (or even five) times to the mosaic inscription of Psalm 42. The Chrism,
respectively the cross, as the main Christian symbols, is avoided to be placed
on the floor, with small exceptions, such as here. There may be various reasons
Fig. 16. Nicopolis, basilica A, transept, mosaic - fragment Fig. 17. Delphi, early christian basilica,
(foto: E. Kitzinger) nave, mosaic - fragment (foto: Π.
Сл. 16 Никополис, базилика А, трансепт, мозаик - Ασημακοπούλου-Ατζακά)
фрагмент (фото: Е. Китзингер) Сл. 17 Делфи, ранохришћанска
базилика, наос, мозаик - фрагмент
(фото: П. Асимакопулу-Атзака)
for placing the Christogram on the floor, but in this case it is most likely under
the influence of Arianism as it has been established in the area that the Goth-
federates have settlements19.
As we have mentioned, the axes of the liturgical movement in relation to
the chancel are also emphasized by the mosaic decoration. In mosaics with a
predominant geometric-ornamental essence, such as the mosaic in the basilica
№ 1B of Kabile, the main axes of movement of the clergy in the process itself
are emphasized by the scheme, composition, rhythm, palette and individual ac-
cents. They support and assist in the perform of the Holy Eucharist20. In a for-
mal aspect, the mosaic decoration serves as an artistic background associated
with the mysterious spirit in the basilica during the sacrament, and the figurative
inclusions (cantaros, amphora) are the visible symbol of the Sacrament. In the
mosaic under consideration, the vessels are placed in the narthex, which can be
connected with the actions of the deacons bringing the vessels into the chancel,
with a kind of reminder and preparation for the expected Holy Communion,
which will take place in the sacred space of the altar. Other similar examples are
the basilica of Democrat of Demetrias, the basilica of Paleochora in Maroneia,
the basilica of Veriya and others.
The connection between the mosaic decoration and the liturgical action
is categorically confirmed by the mentioned examples. In addition, they show
that during the epoch of the Theodosian dynasty the liturgy itself became more
19 V. Popova, 2016, 150.

20 V. Popova, 2018, 141-142.
338 Marina Perseng
Fig. 18. Pautalia, basilica

№ 7, apse, mosaic - frag-
ment (foto: P. Popov)
Сл. 18 Пауталија,
базилика бр. 7, апсида,
мозаик - фрагмент (фото:
П. Попов)
complicated, which reflected in the compositional construction of the mosaics.

It should be noted that the end of the reign of Theodosius I in politically plan
was marked by the final division of the Eastern and Western Roman Empires21.
At first, this decision was not decisively reflected in the mosaic decoration, but
over time the stylistic differences intensified and the influences in them were es-
tablished much more categorically. This is evident both in the stylistic features
and in the figural scenes and motifs used. However, the main feature of the mo-
saic decoration in Christian religious buildings is that they finally acquire sty-
listic and compositional characteristics, fully adapted to Christian theology22.
The changes from the second half of the 5th century until the coronation
of Justinian I in 527.
This period was marked by extremely many military conflicts, internal
strife and barbarian invasions23. All these riots also affect the art decoration of
the basilicas, the choice of themes and individual elements in the iconographic
programs. This is especially characteristic of the reign of Zeno, when the end
of the Western Roman Empire, due to its conquest by Odoacer, who in 476 was
proclaimed king of Italy24. The end of the period, during the reign of Anastasius
I, was also marked by political crises, which also affected the church life. The
support of the emperor of the monophysites himself led to clashes and even a
revolt in Constantinople25. All these riots also affect the artistic decoration of
the basilicas, the choice of themes and individual elements in the iconographic
programs.
21 Theodosius the Great divided the empire through a political-administrative deci-

sion, which divided power between his two sons - Arkady and Honorius. See И. Божилов,
2008, 62-63.
22 V. Popova, 2016, 169.
23 И. Божилов, 2008, 134.
24 H.-W. Haussig, A History of Byzantine Civilization (Thames & Hudson 1971), 73-74.
25 Op. cit., 96.
Fig. 19. Butrotum, baptistery, mosaic - fragment (foto: S. Muçaj)

Сл. 19 Бутрум, крстионица, мозаик - фрагмент (фото: С. Муцај)
The established iconographic programs of the Source of Life, the Vine

and the vessels with wine or water continue to be used, but there is an increasing
complication of the scenes (the Episcopal basilica of Heraclea Lyncestis, the ba-
silica of Scampa). The plots of mixed type - Source and Vine (Aretusa, Arapya)
appear more often, as well as the participation of many additional figures in
them - smaller birds and animals, architectural liturgical elements and others
(Octisi, Argos, Scampa). In this way, the mosaic decoration acts as a symphony
of images, in which the main images directly related to the Eucharist are sup-
ported by additional scenes and motifs, which also speaks of the complication
of the liturgical process. In addition to the peacock, more intricate motifs and
scenes are included, such as birds flanking a fruit basket or a plant motif. An
image of two birds flanking a fruit basket is present in the mosaic decoration
of the basilica of St. Maria Formosa in Pula, and birds around a plant motif - a
twig, a flower, etc. - are presented in the Episcopal basilica of Particopolis; the
basilica № 1 of Nicopolis ad Nestum; a building with an unidentified function
in Corinth; the Episcopal basilica of Mikrevo and others.
The iconographic program also includes hunting scenes, which have their
prototype in the Ancient art system, where the triumph of the strong over the
weak and the role of the aristocracy as an arbiter strengthen the position of the
elite in Late Antique society26. In the context of Christian values, these scenes
are transformed into the cyclical concept of seasons and the time in Christianity.
26 Similar scenes are presented in the mosaic decoration of the Falcon’s Villa in
Argos. See G. Äkerström-Hougen, The Calendar and Hunting mosaics of the Villa of the
Falconer in Argos. A Study in Early Byzantine iconography (Athen 1974), 122, No. 3.
340 Marina Perseng
Fig. 20. Delphi, early christian basilica, central Fig. 21. Molai, early christian basilica,
nave, mosaic – fragment (foto: Π. Ασημακοπούλου- central nave, mosaic – fragment (foto: Π.
Ατζακά) Ασημακοπούλου-Ατζακά)
Сл. 20 Делфи, ранохришћанска базилика, Сл. 21 Молаи, ранохришћанска базилика,
централни брод, мозаик - фрагмент (фото: П. централни брод, мозаик - фрагмент (фото:
Асимакопулу-Атзака) П. Асимакопулу-Атзака)
According to some interpretations, they are a symbol of the inevitable and pre-
destined collision, in which one animal (deer, bull, etc.) creates an allusion to
sacrifice, to the necessary sacrifice in the name of God, and the other animal
that attacks (lion, dog, etc.), is a symbol of the destructive forces of death27. The
sublimated picture represents the struggle of the Life and Death, the Sacrifice
and the Resurrection desire, the sacrifice necessary for the Salvation of the
soul, but above all this scene, of deadly conflict, is the personification of the
Resurrection, using the pre-Christian symbolic meaning of sacrifice28. Such
plots are present in the basilica of Hermione; in a building with an unidentified
function in Thebes; in the Episcopal basilica of Heraclea Lyncestis and others.
In the mosaic decoration of this period, an increasing influence of fres-
coes and wall mosaics from Italy began to be noticed. An example of this is
the mosaic decoration of the chapel of Arapya. The scene presents a Shepherd
and a flock in a pastoral landscape, which has similar iconographic features to
the well-known Good Shepherd scene. This image is present in many Christian
tombs and catacombs near Thessaloniki, undergoing many transformations, de-
fined and related to the texts of the Old and New Testaments. The main differ-
ence with the monument from Arapya is in the specific images of the shepherd,
as well as in the accompanying figurative images. It is the iconographic features
that determine that the composition of the monument in Arapya does not rep-
resent the Good Shepherd, but a biblical story, probably described in the Old
Testament. The symbolism of the Eucharist is also emphasized by the scene
Source of Life, but the whole picture must be interpreted in sync. In this way
27 G. Champeaux, Introduction Au Monde Des Symboles (Zodiaque 1966), 42-43.

28 G. Ferguson, Signs and Symbols in Christian Art (Oxford 1971), 22.
the specific liturgical function of the mosaic decoration will be determined, as

well as the symbolic messages it carries. It should be noted that the stage is not
placed around the chancel, but in the chapel of the basilica, which means the
performance of liturgical activities in this part of the temple.
Tracing the mosaic decoration from that time, it is impressive that the
geometric-ornamental mosaic compositions with separate figural inclusions
(the basilica of Janavara in Odessos, the Episcopal basilica of Stobi) are used
in parallel with compositions with predominance of the figural motifs in them
(Episcopal basilica of Philippopolis, basilica B of Bilis, the Episcopal basilica
of Heraclea Lyncestis). Above all, the figural motifs finally return to the mo-
saic compositions, developing both in stylistic-iconographic and semantic as-
pect. For example, the mosaic decoration in the Episcopal basilica of Heraclea
Lyncestis shows how the Fountain of Life scene, which was initially housed in
the chancel or next to its barrier, is in this case represented in the exonarthex,
and is even multiplied. This is an indicator of the change in the performance
of the Eucharistic sacrament, which in turn affects the type, size and place of
the symbolic images associated with it. In addition, the mosaic decoration has
a magnificent and extremely rich iconographic program, which contains im-
ages conveyed picturesquely, with rich color construction, with dense volume
and proportional shapes. The classical symmetrical distribution of the mosaic
schemes and their figurative fillings, as well as the high level of interpreta-
tion and execution are examples of the influence of the Constantinople artis-
tic circle29. The images in the mosaic decoration of the Episcopal Basilica in
Philippopolis are treated in the same way30. In contrast, mosaics with lower
artistic qualities are also observed, in which the figural motifs are constructed
schematically, even disproportionately (Lin, Antigonea, Mesaplik). This pro-
cess is normal, given the large territory of the empire, as well as the mastery
of the individual studios, as those with great artistic achievements work in the
main administrative and ecclesiastical centers.
Images of the Cross and the Chrism continue to be found during this
period, although not often. For example, in the apse of the basilica in Mikrevo
depicts Chrism, and its placement there probably reflects the time when it was
not yet forbidden, as an exception to this rule or an anachronism.
The mosaic monuments in the basilicas of Scampa, Antigonea and
Mesaplik have intricate and unusual iconographic programs. The additional
figural motifs in the composition in Scampa, in addition to Psalm 42, are also
related to Psalm 104, which also speaks of the complication of the liturgical
process31. The basilica of Antigonea presents an elliptical mosaic composition,
29 E. Dimitrova, In Throught the Inner Door (The Mosaic in the Narthex of the Large
Basilica in Heraclea Lincestis, Niš and Byzantium IV (Niš 2006),182-183.
30 R. Pillinger, A. Lirsch, V. Popova,. Corpus der spätantiken und frühchristlichen
Mosaiken Bulgariens (Wien 2016), 227-238.
31 Between the leaves are various birds pecking at the grapes, and above the vessel
is a waterfowl and a rabbit eating grapes. Two human figures - a man and a woman, flank the
chalice. The man is wearing a white long-sleeved tunic tied with a red belt, holding a grapes
in his right hand and a towel in his left. The woman on the right is wearing a white dress and
is also picking grapes.
342 Marina Perseng
divided into three panels - rectangular central and two semicircular at the ends.
The two sides represent the Source of Life and the Creations of the Ocean, and
in the center is a figural scene without an analogue so far - a human figure with
the head of a dog and a large snake around it32. According to M. Zeko, this is St.
Christopher, who caught a snake with one hand and swung to strike it with the
other. The plot can be interpreted in a more general sense, such as the struggle
between the good and evil, the faith and temptation and others. Another anthro-
pomorphic image is presented in the basilica of Mesaplik. It depicts a man in
profile, with hair falling freely to his shoulders, tied with a red ribbon, and on
his head with a helmet. On the right is an inscription in Latin - APAKEAS33.
Various assumptions are given to identify the image that connect it with: the
personification of the North wind; the god Abraxas, revered by the Jewish com-
munity; the builder of the basilica; monk and others34. Above all, however,
these anthropomorphic images show the influence of artistic trends coming
from Northern Italy on mosaic art in the provinces of the Western Balkans.
Although stylistically, the mosaic decoration of Antigonea differs from these
influences in that it is extremely schematic, formalized, with reduced volumes,
disproportionate and even rough. Therefore, we can specify the dating of the
mosaic decoration of this monument and date it rather to the end of VI - begin-
ning of VII century.
As we have repeatedly emphasized, mosaic decoration is a reflection
mainly of the liturgy during the period in which it is traced. During this period,
in addition to mosaic decoration, which is built symmetrically and clearly es-
tablishes the axes of movement, in some basilicas in the decoration there are
a variety of motifs and scenes, placed strictly thoughtfully in the interior. This
speaks of a change in the movement during the performance of the liturgical
rite. Apart from the central and lateral axes (basilica E of Bilis, the Episcopal
basilica of Philippopolis, the Southern basilica of Farosa), the basilicas from
this period also have an asymmetrical one, which is not reflected in the layout of
the basilica, but only in the mosaic decoration (the basilica on Tirsos of Tegea,
the basilica of Antigonea).
These iconographically and stylistically diverse examples show the ex-
ceptional variety of techniques, interpretation, construction, motifs and scenes
used, as well as their location in the temples, in the mosaic compositions of this
period. This transitional period of major political changes is also reflected in
the mosaic decoration, which intertwines Eastern with Western artistic influ-
ences, pagan symbols with Christian messages, but the main leading feature
is the return to figurativeness in iconographic programs, but now completely
different from the ancient principles of shaping. Spirituality has completely
pushed materiality into the images and they act as spiritual messages related to
St. Sacraments.
32 Dh. Dhamo, Anthropozoomorphic Antigonea Mosaic Picture, Monuments (1981),

150-152.
33 Dh. Budina, Antigonea Paleocrystalline Triconic Mosaic, Illyria VII-VIII (Prishti-
na 1977-78), 226.
34 D. Komata, Bazilika paleokristiane e Mesaplikut, Iliria XIV (Prishtina 1984), 198.
The new style and choice of place from the epoch of Justinian I.
The role of the emperor and his epoch for the culture of Early Byzantium.
With the reign of Justinian I, many changes take place in the political,
administrative and cultural life of the empire. The main goals he pursued, in
his policy as a statesman, were two: to restore the empire to its former integrity
and to impose Orthodoxy throughout the empire35. The second goal is related
to the unification of the Eastern and Western Churches, as under Justin I, but
under pressure from the future emperor Justinian I, the schism over the Western
Church came to an end. Moreover, during this period, not accidentally called
the „century of Justinian“, the establishment of the Orthodox Church as an in-
stitution with a huge role in the life of the empire is confirmed by the huge
construction of Christian religious buildings36. All these processes of unprece-
dented prosperity and development in the artistic life of the empire are reflected
in mosaic art. For these reasons, the high artistic achievements that marked this
time are called „Justinian’s Renaissance“, because behind all this is the inspir-
ing figure of the emperor himself.
The examples from the mosaic monuments in the Balkans show an ex-
tremely high achievement in terms of the art and technical qualities of the mosa-
ics, but we are also witnessing a refined theological idea behind their making.
For example, the mosaic decoration of the Basilica of Dometios in Nicopolis
has a magnificent iconographic program, saturated with many Eucharistic mes-
sages. The figural motifs are proportional, voluminous, very picturesque, and
the color is rich and influential. The style of mosaics is a great representative of
the high artistic achievements in mosaic art during the Justinian dynasty37. It is
a harmonious combination between the Ancient heritage and the already estab-
lished Early Christian system. It is also an example of how a certain image used
in Ancient art was given a Christian interpretation without arousing discourses
about its Pagan nature. Such figurative images are common in mosaic ornaments
from the Greco-Roman period, and their iconography was adopted and spread
in the Eastern Roman Empire in the IV-VI century. Parallels can be made with
mosaics from Asia Minor, Syria and Palestine, and similar compositions have
been found in Antioch. In the Balkans, such compositional solutions, schemes,
filling motifs and figural images correspond to the mosaic decoration of the
basilicas in Nea Anhialos, Klapsi, Athens, Tegea, Thessaloniki, Amphipolis,
Heraclea Lyncestis, basilica № 7 of Pautalia and others. It should be empha-
sized that the technical execution of the mosaic decoration is extremely precise,
supported by the high artistic mastery of the mosaicists, making the decoration
one of the best examples from the period of Justinian’s Renaissance.
In the variety of additional scenes that permanently enter the iconograph-
ic program of the Christian religious buildings, continue to be used: images of
various birds, animals and sea creatures representing the Creations of the Earth
and Ocean (the basilica of Klapsi, basilica A of Nicopolis); and hunting scenes
(basilica A of Nicopolis, the basilica of Delphi). But during this period, the plots
35 И. Божилов, 2008, 64-65.
36 A. Grabar, L’age d’ore de Justinien (Paris 1966), 38-39.
37 E. Kitzinger, 1951, 110-113.
344 Marina Perseng
representing the seasons and months stand out more and more. These calendar
scenes are also borrowed from Аncient art38. In the Еarly Christianity, they
served mainly to show prosperity, through the cycle of rural life, and associated
this ideal with the patron, the guarantor of the monument itself or, more gener-
ally, of the institution itself, which in this case is the Church39. In this context,
this adds an additional semantic level to their reading, as in addition to the
spheres of the Earth and the Ocean, they also connect with the authority of the
clergy, through their privileged role in the liturgical procession. Some authors
interpret the presence of calendar themes in the cult Christian buildings as em-
phasizing the „christianization of time“, in which traditional holidays, marking
the important moments of the year, give way to Christian holidays and celebra-
tions controlled by the clergy40. Of course, these cycles can be given a different
reading, as the seasons and related holidays are born of God, and their calendar
remains unchanged. This means that their essence is preserved but they receive
different names. Examples of such scenes are found in the mosaic decoration
from the end of the previous period (the basilica of Tirsos in Tegea), but in the
Justinian epoch they are much more common (a building with an unidentified
function in Thebes; the basilica of Delphi).
The return to Ancient art principles, which is a characteristic feature
of this epoch, is visible in many mosaic compositions, such as the basilica of
Delphi, basilica A of Nicopolis, the Southern basilica of Justiniana Prima, a
building of unknown origin in Thebes and others. The anthropomorphic im-
ages, representing the personification of the months (Delphi, Thebes), of hunt-
ers and fishermen (Nicopolis, Bilis) and of a shepherd (Justinian Prima), are
constructed precisely, proportionally, voluminously, in dynamic poses and with
a classical drawing of the figures. However, these images cannot be confused
with the Ancient ones, as the selection of symbolic groups and the spiritual
presence behind the material form speak of an enriched Christian culture of new
recognizable theological suggestions for the cyclical following of the seasons in
the Christian conception of the Time.
During this period, into the mosaic decoration of the Western and Central
Balkans intensified the artistic influences coming from Northern Italy41. An ex-
ample of this is the mosaic decoration of the basilica № 7 in Pautalia, which is
a magnificent combination of technical craftsmanship and artistic techniques42.
The composition in the apse is balanced, with a harmonious and proportional
combination of the individual elements, and the figural images are interpreted
through the classical principles of drawing, proportions, symmetry and color
nuance. In the reconstruction assumes the use of Chrism as the personification
of Jesus and the lambs of the Apostles, with parallel mosaics from the Basilica
38 W. R. Caraher, Church, Society and the Sacred in Early Christian Greece, disserta-
tion (The Ohio State University 2003), 177.
39 Π. Ασημακοπούλου-Ατζακά, Τα παλαιοχριστιανικά ψηφιδωτά δάπεδα του Ανατο-
λικού Ιλλυρικού (Θεσσαλονίκης 1984), 399-402.
40 W. R. Caraher, 2003, 178.
41 E. Polimeri, Epirus Nova në periudhën paleokristiane dhe Bizantine (Shek. IV –
XI), dissertation (Universiteti i Tiranës 2017), 151-152.
42 V. Popova, 2018, 153.
of Sant’Apollinare in Classe and the Mausoleum of Gala Placidia in Ravenna43.

This is one of the factors that determine the influence of the Western liturgy
in this area. In the Balkans, similar figurative images and symbolic groups are
found in the mosaics of the basilicas in Storgozia, Mikrevo, Butrotum, Bilis and
others.
The image of the Good Shepherd, which is presented in the Southern
basilica of Justinian Prima, is also inspired by these influences. It is located in
the eastern part of the central nave and we must emphasize that such images
are extremely rare in the floor mosaics and are placed mainly on the walls and
domes of the basilicas. The image of the Good Shepherd is influenced by the
Late Antique art, where in mosaics, murals and sarcophagi often feature an im-
age of a shepherd, usually accompanied by a lamb and a dog44. This plot brings
idyllic suggestions with the meaning of support, protection and well-being in
the present and the afterlife. In Christianity it is perceived as the personification
of Salvation and of the Savior himself - Jesus Christ45. In this way, the scene of
the Good Shepherd is connected with the Christian dogma of the Resurrection
and the Kingdom of God and can be relate to anything related to these messages
- self-sacrifice, redemption, immortality, Eternal Life and others46. The scene
Shepherd and flock in a pastoral landscape continues to be used with similar
plots presented in the mosaic decoration of basilica B and Basilica C in Bilis.
In the iconographic programs during this period, related to the scene
Source of Life, there are already established types. These are: the classic icono-
graphic type - a vessel from which grows a vine (Kitros, Nikiti); vessel flanked
by deer and doe/two deer, with birds added (Solina); a vessel flanked by birds
(Lychnidos); along with the deer and the fountain, there are also birds pecking
grapes or the leaves of the vine, sometimes scattered flowers (Edessa); drink-
ing birds and deer (Lychnidos, Bilis); The Source of Life in combination with a
centric geometric mosaic scheme (Amphipolis) and others. The above examples
show the great variety of types and subtypes used, but what unites all the com-
positions is the concept of unity among diversity. In other words, it is the spiri-
tual message that is leading the artistic image.
The tendency to place the Eucharistic themes not only in the chancel and
the apse, but also in other areas of the basilica, continues. The temples are richly
decorated and in addition to large panels with figural plots located in the most
sacred spaces, there are also separate figural images, alone or as filling mo-
tifs, in the narthex, exonarthex, annexes, atrium and others (Nicopolis, Bilis,
Antigonea). In this way, the Eucharist is not emphasized only in one big scene,
but is multiplied in many smaller ones, which are placed next to other motifs
(Klapsi, Nicopolis, Sparta). This emphasizes that in the epoch of Justinian I the
old established formulas were used in parallel, along with the entry of multiple
43 J. Poeschke, Mozaiken in Italien 300 – 1300 (Hirmer 2009), 112-123.
44 J. Awes-Freeman, The Good Shepherd and the Enthroned Ruler: A Reconsidera-
tion of the Imperial Iconography in the Early Church. The Art of Empire: Christian Art in its
Imperial Context (JSTOR 2015), 176-177.
45 А. С. Уваров, Християнская символика. Символика древнехристиянского
периода (Санкт-Петербург 2001), 131, 175.
46 J. Awes-Freeman, 2015, 159-195.
346 Marina Perseng
motives due to the disintegration of the main stage. It should be noted that the
auxiliary motifs and scenes are placed in the central and western part of the
church, and in the eastern direction, towards the chancel, the images become
more and more directly connected with the liturgy and accordingly loaded with
more Eucharistic symbolism. This turns the artistic decoration in the temples
into an extremely rich aesthetic spectacle with spiritual messages in the whole
spectrum of Christian theology. In addition, this tendency reinforces the im-
pression of the increasing complexity of the liturgical process and the specific
movements of the clergy, which include, in addition to the central and side
naves, also the auxiliary rooms of the basilica
In the search for and use of Ancient art principles in mosaic ateliers dur-
ing the Justinian epoch, a new dimension of Christian figurative language was
reached. In perfect synthesis with the art mastery that formally builds the im-
ages is the theological message that makes the scenes meaningful, inspired by
God. It is here that the word and the image join hands, building the magnificent
picture of God’s creation and of the Salvation that comes from Jesus.
The iconographic and stylistic development and the arrangement

of the Eucharistic images and scenes from the Post-Justinian period
to the end of the VI-beginning of the VII century.
The period after Justinian’s rule on the Balkans was associated with cata-
strophic earthquakes and the invasions of the Avars and Slavs and the devasta-
tion associated with them, which is a reflection of the overall situation in the
empire47. At the beginning of the VII century, the situation became even more
complicated, as the empire experienced an extremely severe political and eco-
nomic crisis. Constant military conflicts and attempts to preserve its integrity let
to the decline of temple construction, and of course this reflected on the mosaic
decoration. Due to the barbaric destruction, the mosaics preserved from this
period are few and it is difficult to establish the transition and the stages through
which the mosaic art passes. The preserved scenes show a reduction of the clas-
sical art techniques from the time of Justinian the Great. The compositions are
far from the artistic achievements of the previous period, the images are con-
structed schematically, some even roughly and disproportionately. An example
can be given with the image of an eagle, which is used very rarely. As a sepa-
rate image it originates from pagan times, as a symbol of Zeus/Jupiter, Sarapis,
Sabazios and other Eastern and Jewish male deities48. In the Early Christianity it
was transformed into a symbol of the victory of the Christian faith, of the higher
Celestial sphere and of the domination. It is observed in mosaic monuments
from the Justinian epoch (the basilica of Delphi; the basilica of Patra), and its
iconography is almost heraldic, the image is constructed three-dimensionally,
proportionally and picturesquely. If we make a comparison with similar images
47 H.-W. Haussig, 1971, 226-227.

48 W. R. Caraher, 2003, 173.
from the Post-Justinian period, we will find significant differences, which are
expressed in a highly generalized interpretation of the images, and the general
suggestion is for a formalized and heraldic mosaic art.
Mosaic monuments from this period are preserved in Molai, Hermione,
Caesarea and Justinian Prima. In the basilica of Molai in the figural scenes there
are a number of images: a rabbit and a bull (cow), located one above the other;
an eagle with outstretched wings, holding a fox in its claws, and around it a
smaller eagle and two roosters at the bottom; an eagle with outstretched wings,
which has caught a rabbit, and around it a smaller eagle, two fish and two roost-
ers in the lower area, etc. All scenes have the qualities listed above, in addition,
the color scheme is monotonous, and the compositions - without a pronounced
compositional axis. In Hermione the same character of the mosaic decoration
is observed49, as the presented scene Source of Life is interpreted extremely
dryly and anti-classical. The other scenes (two peacocks around a palm tree and
around them vines with leaves and bunches; a goose that caught a snake (fish?)
with another bird behind it, as well as two peacocks in the upper area; an eagle
with outstretched wings caught a smaller bird, etc.) have the same artistic char-
acteristics. It should be noted the dynamics in the scenes, which is due to the
linear structure of the images and the special rhythmicity, a consequence of the
drawing, and not to the movement of the presented birds and animals.
These examples again emphasize that this last stage in the development
of mosaic decoration in the Early Christian period on the Balkans in artistic
terms is emphatically schematic and the images act more as a symbol-sign than
with their artistic qualities. This last stage marks the end of the Eucharistic
theme, which began in the church Hagia Sophia in Constantinople. This mani-
festation in art continued in the following periods, and during the Middle Ages
it acquired aesthetic characteristics that marked the whole epoch. The icono-
graphic and stylistic analysis of the mosaic monuments confirms that there are
several main art centers in the Balkans, which are at the same time the main
administrative and ecclesiastical ones. Such are Constantinople, Thessaloniki,
Nicopolis, Philippopolis, Marcianopolis, Lychnidos, Dirahion and others. The
iconographic programs realized in their mosaic ateliers spread to other centers,
influencing the imposition of certain scenes and motifs. This does not mean that
there are no differences in the smaller centers, but they are not so definite and
do not become widespread.
The multi-layered nature of cultural processes during the Early Christian
period is clearly evident in the monumental arts and specifically in the mosaics,
manifested in the syncretism of the images and the combination of the formal
principles with the symbolic spiritual messages of Christianity. The desire for
immaterial depiction of religious - theological sacraments and feelings is often
intertwined with the illusionistic borrowings of classical art, as an element of
the Ancient cult of images, which are apparently inherited in the Early Christian
art. The transcendence of the Christian worldview is reflected in the art of the
age, through the gradual neglect of material, sensory influence and natural pro-
49 J.-P. Sodini, La Sculpture Architecturale á l’Époque Paléochrétienne en Illyricum.

Studia di Antichita Cristiani 1 (Rome 1980), 164.
348 Marina Perseng
portions. In this way, the naturalistic, earth-based and sensory-evoked Ancient

art is replaced by another, accessible to the spirit, timelessly and far from the
foreseeable impressions art. This change is a decisive turn in the history of art.
New art is born, on content and form, different as artistic issues, as well as in
the means for their solution. It is born of the spiritual substrate of Christian faith
and is an expression of the new perception of the world.
Марина Персенг
(Докторанд на Новом бугарском универзитету)
ИКОНОГРАФСКИ И СТИЛСКИ РАЗВОЈ ЕВХАРИСТИЈСКИХ СЛИКА
У ПОДНИМ МОЗАИЦИМА НА БАЛКАНУ ТОКОМ РАНОГ ХРИШЋАНСТВА
Ранохришћански период на Балкану засићен је дубоким социјалним, економским

и политичким променама које мењају културу друштва. То се природно одражава
на ранохришћански систем уметности, у избору одређених Евхаристијских сцена,
мотива и појединачних слика у мозаичном украсу, на стилским карактеристикама
мозаичких композиција, као и на њиховој постепеној семантичкој повезаности са
теолошким хришћанским концептима. Вишеслојна природа културних процеса током
ранохришћанског периода јасно се очитује у монументалним уметностима и посебно у
мозаицима, манифестујући се у синкретизму слика и комбинацији формалних принципа
са симболичким духовним порукама хришћанства. Трансценденција хришћанског
погледа на свет огледа се у уметности доба, кроз постепено занемаривање материјала,
чулног утицаја и природних пропорција. На овај начин, натуралистичка, заснована
на земљи и сензорно изазвана древна уметност замењује се другом, доступном духу,
ванвременском и далеко од предвидивих утисака. Рођено је из духовног супстрата
хришћанског учења и израз је нове перцепције света
Graham Jones
(Oxford University School of Geography and the Environment)
COSMIC LIGHT AND NARRATIVE IN THE TRANSITION

FROM GREEK HELEN TO UNIVERSAL HELENA
Abstract: The symposium ‘Niš and Byzantium’ commemorates

Constantine the Great, born in the city of Naissos (Niš) in 272ce, and takes
place annually on his joint feast day with his mother Helena, June 3 (May 21
old style). Was their progress to sainthood influenced by older impulses, includ-
ing popular perceptions of Helena’s namesake, the Greek Helen? Continuing to
probe this question, a late antique reference to ‘the star of Helen which is called
Ourania’ provides a starting point for exploring Ourania as a name for mythic
characters, an epithet for major deities, the venerated Ourania, Dea Cælestis in
her own right, and as adapted for political purposes, whether for an intended
idealised city-state or by a queen divinised in her lifetime. In its context, a scoli-
ast’s commentary on a poetic description of the salvation of storm-wracked sail-
ors by Helen’s brothers, the Dioscuri, the reference to the star challenges any at-
tempt to find classical Greek influences on Constantine’s mother’s posthumous
rise to sainthood. The gulf seems wide between Helen Ourania’s threatening
aspect and Helena’s assumed beneficence. Resolution may lie in understanding
salvation as the desired outcome of a stormy passage, whether socially or at sea.
Sailors who preserved the Dioscuri myth were well placed to understand risk,
having lived to tell the tale. Whether they associated Helen with Helena remains
open to question, though the legend of Helena calming a storm with a nail from
the Cross may be a pointer, as firewalking ritual may point to survival in the
cult of Constantine and Helena of Dionysiac elements evident in, even if not
directly linked to the ‘spiritualising’ of Helen and the fourth-century movement
to ‘divinise Helen afresh’.
Key words: Constantine, Helena, Helen of Sparta, Ourania, Aphrodite,
Dea Syria, Dioscuri, Dionyius, Hera, Byblos.
Did Helena Augusta and her son Constantine the Great become regard-
ed as saints simply in response to his establishment of Christianity as a state-
sponsored religion and her reported rediscovery of the Cross, or were other,
older impulses in play, external to Christianity? As Constantine’s ambiguous
and synchretic approach to religion becomes more widely recognised, scrutiny
350 Graham Jones
Fig. 1 The Dioscuri with (left) Nemesis, and (right) Helen. Left: Apulian red figure, volute
krater, c. 330-10bce. In a scene of ‘Orpheus in the Underworld’, Nemesis wields sword
and bridle, while the Dioscuri wear travellers’ caps and are accompanied by a star (one of
several around the upper edge of the painting). Staatliche Antikensammlungen, Munich
(Cat. No. Munich 3297). Right: Helen with kalathos (basket) headwear and fillets (narrow
strips of ribbon or similar material, often worn as a headband or in the hair) hanging from
her wrists. Stele from Sparta (Lindsay, Helen of Troy, p. 215).
Сл. 1 Диоскури са Немезом (лево) и Хеленом (десно). Лево: кратер из Апулије,
црвенофигурално сликарство око 330-10 пре н.е. У сцени „Орфеј у подземном свету“
приказана је Немеза док су Диоскури праћени звездом. Десно: Хелен са калатосом и
повезима у коси. Стела из Спарте.
inevitably widens to include his mother’s potential involvement, active or pas-

sive. In the civic statuary of his ‘new’ Byzantium, Constantine presented him-
self as Apollo, while his mother’s statue kept company with the Tyche of the
city and Rhea, mother of the gods.1 After his death Constantine was proclaimed
as divine, including by the Roman senate, whose lead is too often dismissed
as peripheral; and apparently treated as such by those making offerings at his
statue and tomb in hope of a cure. Might some similar popular attachment have
attached to Helena? Given her son’s assimilation to Apollo, with which divine
figure might Helena have been associated?
Not necessarily an answer to that last question is the further matter, touched
on in earlier papers, of whether, and to what extent, Helena’s public perception,
before and after her death, might have been influenced by understandings of
her namesake, the Greek Helen. It may never be answered definitively since it
concerns mental attitudes for which no proofs are available. Nevertheless, these
matters invite discussion because the sainthood of Constantine and Helena is
unlikely to have sprung into existence fully formed at some specific moment,
any more than the concept of sainthood was invented out of thin air. Critical
1 Graham Jones, ‘Seeds of sanctity: Constantine’s city and civic honouring of his
mother Helena’, in Miša Rakocija (ed.), Niš and Byzantium. Fourteenth Symposium, Niš, 3-5
June 2015. The Collection of Scientific Works XIV (Niš, University of Niš, 2016), pp. 617-36,
hereafter Jones, ‘Seeds’.
questions must be confronted, most be-

yond the scope of this paper. In regards
to sainthood, how far by this stage had
Jewish ideas about the status and treat-
ment of the dead been assimilated into
those of the Christians? Both traditions
honoured patriarchs and prophets; tombs
were visited and at least one synagogue
boasted a collection of relics, including
the cloak of Moses.2 To these great fig-
ures the church added the apostles, to be
joined by martyrs, confessors, and ascet-
ics in the pantheon of the holy dead who
were yet alive, and active with the angels
in the courts of heaven. How did these
categories of ‘sainthood’ and understand-
ings of ‘sanctity’ coalesce with ideas of
divinity and supernatual intervention in
other religious traditions? What did the
concept of sainthood mean to ordinary
people, pious or pragmatic in their ideas Fig. 2 St Elmo’s Fire, with its single
about the supernatural and its interface (Helen’s) and double (her brothers’)
lights. Prayers from the Psalms for deliv-
with daily life? How did these ideas in-
erance from shipwreck at top and bottom.
fluence their thought and action? In the Book illustration, 1601 (details, Footnote
process of attracting sainthood, were 47).
Constantine and Helena represented by Сл. 2 Ватра Св. Елма, Уз молитве из
the church in a way which differed from Псалама. По: Book illustration, 1601
how they were perceived in the minds of (детаљи напомена 47).
the people? If so, what were the drivers
of the distinction?
With those minds accessible only through inference, we are forced back
on to material evidence from inscriptions, coins, medallions, seals, images and
monuments, as well as literary and other traditions of Late Antiquity and be-
yond. Their examination reaches back in time to the civilisations of the Fertile
Crescent and Egypt, to ancient Byzantium and the maritime Greek diaspora,
while casting forward towards the medieval Byzantine empire and its popula-
tion, located in the wider worlds of Eurasia and the Mediterranean.
One common and insistent thread in traditions around the divine and holy
is light, especially cosmic light, the first of God’s creations. Familiar from bibli-
cal accounts like those of the burning bush and the tongues of fire at Pentecost,
it is a theme and topos encountered with remarkable frequency when exploring
the imagery and traditions surrounding both Helena and Helen in formal presen-
tation or popular perception. Narratives and beliefs are shot through with light,
as in the case of St Elmo’s Fire, ‘Feu d’Helene’, explored in previous papers and
2 Elias Bickerman, Studies in Jewish and Christian History 2 (Leiden, 1980), 20
1,202; M. Simon, ‘Les saints d’Israel dans la devotion de L’Eglise ancienne’, Revue d’his-
toire et de philosophie religieuses 34 (1954), pp. 98ff.
352 Graham Jones
about which there is now some-

thing more to said. That themes
of light and divine intervention
are shared by Helen, mythic wife
of king Menelaus, and her name-
sake the Late Roman empress is of
more than passing interest. We are
reminded of a world that passed in
the lifetimes of my grandparents,
born in the 1880s, before the uni-
versal availability of electric light
and its magical transformation of
the ways of seeing and being seen,
as well as of the diurnal round.
The writer remembers the watery,
variable quality of gaslight, which
Fig. 3 Ourania with globe and pointer. Left: Restored Roman for the majority of British families
copy of Greek original, fourth century bce to second century was a half-way house. In the pre-
ce. Vatican Museums, Museo Pio-Clementine, Sala delle
muse, 57. Right: Coin of moneyer Pomponius Musa. Urania
electric world, light in the dark-
wears long flowing tunic and peplum, holds wand over globe ness could, and often did spell the
resting on tripod (numismatic detail, Footnote 28) difference between life and death.
Сл. 3 Уранија са глобом, лево: рестаурирана римска
It was a comfort, too, and a rev-
копија грчког оригинала, IV век пре н.е. до II века н.е., по: elation. Away from torch, candle,
Vatican Museums, Museo Pio-Clementine, Sala delle muse, and camp-fire, one could marvel
57. Десно: новчић Помпонијус Музе, Уранија носи дугу at the heavens, take bearings from
тунику и пеплум, држи глоб на троношцу (нумизматички the stars, and read into the move-
детаљ, напомена 28) ments of sun, moon, and planets
great cosmic explanations for the
mysteries of life.
Constantine saw merit and profit from self-promotion in the classical
guise of Sol, the Sun and its associated deity Apollo; a spectacle which could
be complete only with the complementary presence of the other great heavenly
lights, the Moon and Venus the Evening Star. (That the planet was also the
Morning Star was for a later age to discover.) Sunburst complements moon-
glow. That his mother was an actor to hand, especially after his wife’s violent
end, widely laid at his door, is a matter for another day. Nevertheless, it is a
plausible suggestion that her cooption, materially evidenced by her statue in
Constantinople, was a decision of state aided by the happy chance of her name.
It opened up the possibility of allusions to moonglow and starshine, not least
because the mythologised and venerated Greek Helen had aspects in common
with both Venus and Luna in their various guises.
Conventional readings of Constantine and Helena are as first-fruits of a
new age, characters in an exceptionalist Christian drama. However, the land-
scape looks rather different if they are viewed from the other end of the histori-
cal continuum, as figures in the ‘old’ world of polytheism and religious plural-
ity. As always, reality lies in the overlap, taking account of the colliding and
eliding traditions around treatment of the dead, the meaning of sanctity, and
Fig. 4 Aphrodite Urania seated on globe, Fig. 5 Hera Ourania riding her lion with Dioscuri in at-
wearing chiton and peplos and tiara sur- tendance. Nicolo seal gem, second to fourth century ce,
mounted by a star, and holding a sceptre North Africa. British Museum, 1899,0722.5 (reference,
ending in a loop from which hang two Footnote 33).
fillets (hair or wrist ribbons); star on left. Сл. 5 Хера Уранија на лаву са Диоскурима. Од II до
Ouranopolis, silver stater (numismatic detail, IV века н.е., Северна Африка, по:
Footnote 32) British Museum, 1899,0722.5 (напомена 33)
Сл. 4 Афродита Уранија на глобу, носи
хитон и пеплос, као и тијару састављену
од звезда, држи скиптар са трачицама које
излазе из њене косе; звездаста тијара је
лево. Уранополис (нумизматички детаљ,
напомена, 32)
popular belief. The new age can not be fully understood if divorced from the
old. Change goes hand in hand with continuity, and also with diversity. For
some societies, as Prince Fabrizio declares in Il Gattopardo, set in the Greco-
Latin-Maghrebian cultural amalgam which is Sicily, everything must change
for things to stay the same.3
‘The star Helen, which it is said is Ourania’

Perhaps within a century of our protagonists’ deaths, a grammarian scho-
liast Lactantius Placidus4 is credited with composing a commentary on the
Thebaid,5 an epic poem by Publius Papinius Statius, who wrote in Latin in
3 Giuseppe Tomasi di Lampedusa, Il Gattopardo (Milan, Feltrinelli, 1958).
4 Lactantius Placidus’s commentary (incorrectly attributed in the past to the Chris-
tian author Lucius Caelius Firmianus Lactantius) has been dated ‘no later than the sixth or
the late fifth century and perhaps earlier’: Kathleen M. Coleman, ‘Recent scholarship on
the Thebaid and Achilleid: An overview’, in D. R. Shackleton Bailey (ed. and trs.) Statius,
Thebaid: Books 1-7, Loeb Classical Library [hereafter LCL] 207 (Cambridge, MA, Harvard
University Press, 2003), hereafter ‘Statius, ed. Shackleton Bailey’, pp. 9-37 (hereafter ‘Cole-
man, in Statius, ed. Shackleton Bailey’), p. 23.
5 Ricardus Jahnke (ed.), P. Papinius Statius, Vol. 3, Lactantii Placidi ui dicitur Com-
mentarios in Statii Thebaida et Commentarium in Achilleida (Leipzig, B. G. Teubner, 1898),
Commentarius in Librum VII, hereafter Jahnke, ‘Lactantius’, p. 377. The most recent edi-
tion is Robert Dale Sweeney (ed.), Lactantii Placidi in Statii Thebaida commentum. Vol. 1:
354 Graham Jones
the final two decades of the first century

ce but was raised in the Greek milieu of
the Bay of Naples. Statius was born in
Neapolis itself, a Greek colony which re-
mained a centre of Hellenic culture after
acquiring Roman citizenship. His father,
a native of Velia, further down the coast,
won prizes for poetry at the Neapolitan
Augustalia and at games on the Greek
mainland.6 It may not be insignificant
for an understanding of Helena’s back-
ground that the bay’s hinterland is the
part of the Italian peninsula from which
a concentration of statues of Helena are
reported, suggesting that she had large
landholdings there.
Statius’ magnum opus revisits the
mythic story of the Seven against Thebes
and in a passage describing a warrior’s
recognition of impending death, trans-
ferred to his chariot and team, Statius
wrote:
Fig. 6 Altar from Qassouba, near Byblos, ‘Non aliter caeco nocturni
with dedication to Ourania. Kalathos turbine Cauri
flanked by sculptures of sphinx (refer- scit peritura ratis, cum iam
ences, Footnote 35)
damnata sororis
Сл. 6 Олтар из Касубе, близу Библоса, igne Therapnaei fugerunt car-
са посветом Уранији. Уз калатос су basa fratres.’
скулптуре сфинги (напомена 35)
‘Just so [literally ‘Not other-
wise’] in a blind northwesterly hurricane at night
a ship knows she will perish, when doomed by their sister’s
fire [are its] sails [and] from them the brothers of Therapnae have
fled.’ 7
The brothers are the Dioscuri (‘Sons of Zeus’), Castor and Pollux/
Polydeuces, the heavenly twins who were Helen’s mythic brothers (Fig. 1),8 and
Anonymi in Statii Achilleida commentum. Fulgentii ut fingitur Planciadis super Thebaiden
commentariolum, Bibliotheca scriptorum Graecorum et Romanorum Teubneriana (Stuttgart,
Teubner, 1997), hereafter Sweeney, ‘Lactantius’.
6 ‘Introduction’, in ‘Statius ed. Shackleton Bailey’, pp. 1-2.
7 Book 7, Lines 791-94. The ship knows she will perish ‘when the brethren of Therap-
nae have fled sails doomed by their sister’s fire’: ‘Statius, ed. Shackleton Bailey’, pp. 456-57.
8 Georgia S. Maas, ‘Castor and Pollux’ in Michael Gagarin (ed.), The Oxford En-
cyclopedia of Ancient Greece and Rome (Oxford, Oxford University Press, 2010). Jack
Lindsay, Helen of Troy, Woman and Goddess (Totowa, New Jersey, Rowman and Littlefield,
it was at Therapne, their Spartan cult-

centre in Laconia in the Peloponnese,
that their sister, in her human form as the
celebrated Queen of Sparta and (?mythi-
cal) bane of Troy, was buried and wor-
shipped. In decorating the hippodrome
of his new city, Constantine incorporat-
ed monuments from the twins’ temple.9
They were so widely popular, including
among charioteers and horsemen, and
politically important that it is hard to
believe that their relationship to Helen
had by then passed out beyond public
consciousness - quite the contrary, as
Lactantius’ commentary (below) dem-
onstrates.
Helen’s fire and that of her broth-
ers, implied but not specified in Statius’
verse, constitute what became known as
St Elmo’s Fire, a glowing plasma on the
edges of masts and sail-yards, and now
also on aircraft and modern infrastruc-
ture, during storms. Mediterranean sail-
ors believed Helen’s single fire or glow
presaged the wreck of their vessel, un-
less joined by the double glow attributed Fig. 7 Ourania as a deity: votive sculpture,
to her brothers (Fig. 2). This maritime late second or third century ce, perhaps
from Asia Minor (Greek inscription).
aspect of Helen’s ‘light’ topos, discussed Madrid, Museo del Ejército, cabinet 6, no.
in earlier papers, is important for my un- 26 (references, Footnote 39)
derlying theme because of the line of on-
Сл. 7 Уранија као божанство: вотивна
omastic development from Helen’s fire скулптура, касни II или III век н.е.,
to St Elmo’s Fire, the latter attribution in можда из Мале Азије (грчки натпис).
popular tradition referencing the martyr Мадрид, Museo del Ejército, cabinet 6, no.
Erasmus (Erme/Elme) (d. c.303), bishop 26 (напомена 39)
of Formia, a port-city half-way between
Rome and Naples on the Appian Way.10
1974), hereafter Lindsay, ‘Helen’, pp. 240-56, 389-91. Fernand Chapouthier, Les Dioscures
au service d’ une Déesse, Bibliothèque des Écoles françaises d’Athènes et de Rome, Fasci-
cule 137 (Paris, Editions de Boccard, 1935), hereafter Chapouthier, ‘Dioscures’. Carl Robert,
Die griechische Heldensage (3 vols, Berlin, Weidmannsche Buchhandlung, 1921-1926), 1, p.
322. Arthur Bernard Cook, Zeus: A Study in Ancient Religion (3 vols, Cambridge, Cambridge
University Press, 1914, 1925, 1940), 1, pp. 772ff.
9 Jones, ‘Seeds’.
10 Graham Jones, ‘Aspects of Helen: Byzantine and other influences on the reading
of Constantine’s mother in the West’, in Miša Rakocija (ed.), Niš and Byzantium... Scientific
Works II (2004), pp. 13-27, pp. 25-26; ‘The power of Helen’s name: Heritage and legacy,
myth and reality’, in Scientific Works VII (2009), pp. 351-70; ‘Seas, saints, and power-play:
356 Graham Jones
The Homeric Hymn to the Dioscuri, ‘not later than the start of the fifth
century bce and may be earlier’ and based on (?)eighth-century materials, de-
scribes the seafarers’ terror and relief. Helen is not named here, but the Twins
are
‘deliverers of men on earth and of swift-going ships when stormy gales
rage over the ruthless sea. Then the shipmen call upon the sons of great Zeus
with vows of white lambs, going to the forepart of the prow; but the strong wind
and the waves of the sea lay the ship under water, until suddenly these two are
seen darting through the air on tawny wings. Forthwith they allay the blasts of
the cruel winds and still the waves upon the surface of the white sea: fair signs
are they and deliverance from toil. And when the shipmen see them they are
glad and have rest from their pain and labour.’11
The saving twins appear on their own in the poetry of Alcaeus;12 mount-
ed, on a fourth or third century bce relief found at Piraeus showing a figure on a
boat raising his hand to them;13 on another perhaps from Pephnos, the dedicator
beside his ship offering thanks to their statues;14 in the decoration of ships;15
and in the naming of the ship, the Castor and Pollux, in which the apostle Paul
sailed circa 40 to 50ce (Acts 28:2); but together with Helen in the second book
of Pliny’s Natural History, where Pliny (23-79ce), described how the lights,
which he called ‘stars’, settled not only upon the masts and other parts of ships,
but also on the spear-tips of soldiers standing guard on ramparts:
‘Two of these lights foretell good weather and a prosperous voyage, and
extinguish one that appears single and with a threatening aspect – this the sailors
call Helen, but the two they call Castor and Pollux, and invoke them as gods.’
The ‘fires’ are electrical discharges, flux without defined shape.
Nevertheless, the ancients perceived them as celestial lights and classified them,
as Pliny does, as best they could as stars. Several more centuries on, Lactantius,
in his commentary on the Thebaid, followed suit, adding an important snippet
of information (here in bold type):
The role of the supernatural in state-building and culture-forging in the world of Stefan Ne-
manja’, in Scientific Works XIII (2015), pp. 87-104.
11 Hugh G. Evelyn-White (trs. and ed.), Hesiod, the Homeric Hymns and Homerica
(London, William Heinemann, 1914), hereafter Evelyn-White, ‘Hesiod’, 33.6-8. J. Humbert,
Hymnes homériques (Paris, Société d’édition ‘Les Belles Lettres’, 1959), 249-51, dates the
poetry to before the third century ce. and ‘sans doute’ before the sixth. The twins also appear
as sea saviours in, e.g. Theocritus, trs. C. S. Calverley (2nd edn rev., London, George Bell
and Sons, 1883), Idyll 22, ‘The Sons of Leda’, pp. 119ff.
12 D. L. Page, Sappho and Alcaeus (Oxford, Clarendon Press, 1955, repr. 1979), pp.
265-68.
13 F. T. Van Straten, ‘Gifts for the Gods’, in H. S. Versnel (ed.), Faith, Hope and Wor-
ship: Aspects of Religious Mentality in the Ancient World (Leiden, Brill, 1981), pp. 65-104,
p. 97 and Fig. 39; H. C. Ackermann and J.-R. Gisler (eds), Lexicon Iconographicum Mytho-
logiae Classicae (Zurich, 1981-), hereafter LIMC, 3.1: ‘Dioskouroi’, no. 121.
14 LIMC 3.2: Dioskouroi, 122.
15 For archaeological wreck discoveries, Amber Gartrell, ‘Caesar’s Castor: The cult
of the Dioscuri in Rome from the mid-Republic to the early Principate’, unpub. DPhil. thesis,
Oxford University, 2015, pp. 201-02.
...quia nautae, cum stellam Helenae viderint – quae Urania dicitur, cuius
tanta est vis incendii, ut malum cauet et navis ima pertundat, ut etiam si aes
fuerit, hoc calore solvatur – ergo si haec stella navi insederit, sciunt se nautae
sine dubio perituros. [Small space] et contra Castorum sidera sunt naviganti-
bus salutaria.
‘when they saw the star Helen - which it is said is Urania – such is the
power of the fire that... if this star was rooted in the ship, the sailors knew they
should fall... [but they] are saved by the beneficial twin stars.’
So for Lactantius, focused on matters ‘that late antiquity considered

interesting,’16 Helen is manifest as a star, with a name carrying cosmic signifi-
cance.
Helen Ourania: the name

From the Greek word for the sky and heaven, ‘ouranos’, proceded names
for mythic characters, epithets for deities, and political adaptations. The sky-
god Ouran(i)os (Latin Uranus) and Gaia, Earth, begat the Titans and Olympian
gods.17 Roman art shows him as Aeon, god of eternal time, with the Zodiac
wheel.
One Ourania is a nymph born to Ocean and the Titan daughter of Ouranos,
Tethys.18 Better known is the Muse Ourania, ‘heavenly bright’19 inspirer
of astronomy, described in one mythic tradition (the Latin ‘Birth of Venus’,
Aphrodite Ourania) as daughter of Ouranos conceived without a mother and
emerging from the sea-foam.20 Elsewhere, Ourania the Muse is a child of Zeus
by the goddess of memory, Mnemosyne,21 a recognition perhaps of the need for
16 ‘Coleman, in ‘Statius, ed. Shackleton Bailey’, p. 23.
17 Hesiod’s synthesis of the genealogy of the gods, c.750-650bce, Theogony, trs.
Norman O. Brown (Indianapolis, Bobbs-Merrill, 1953), hereafter Hesiod, ‘Theogony’; ‘The
Orphic Cosmogony according to Athenagoras’, Greek text of the fourth century CE from
Greco-Roman Orphic sources probably dating to the sixth century bce, in Otto Kern, Orphi-
corum Fragmenta (Berlin, Weidmann, 1922), repr. Harris Leonwitz and Charles Doria (eds),
Origins: Creation texts from the ancient Mediterranean: a chrestomathy (New York, Garden
Press, 1976).
18 Hesiod, ‘Theogony’, p. 63 (v, lines 346-370).
19 The Hymns of Orpheus (London, T. Payne, 1792), Hymn 75 ‘To the Muses’; new
trs. Apostolos N. Athanassakis, The Homeric Hymns (2nd edn, Baltimore, Johns Hopkins
University Press, c.2004) (third century bce to the second ce).
20 Hesiod, ‘Theogony’, pp. 31, 55 [i, lines 1-115], 85.
21 Hesiod, ‘Theogony’; Apollodorus (born c.180bce). The Library, Volume I: Books
1-3.9, trs. James G. Frazer, LCL 121 (Cambridge, MA, Harvard University Press, 1921),
pp. 16-17. Pausanias (fl. 150-175), trs. W[illiam] H[enry] S[amuel] Jones, Description of
Greece, LCL 93 (4 vols, Cambridge MA, Harvard University Press, 1918, repr. 2014) (now
retranslated by Gregory Nagy, ‘A Pausanias Reader’, on-line at <https://chs.harvard.edu/
CHS/article/display/6768>, accessed December 14, 2020), hereafter Pausanias, ‘Greece’, 4,
Bk 9 (Boeotia), 29.4-6 (pp. 295): ‘Mimnermus [the poet]... says... that the elder Muses are
daughters of Uranus... younger Muses, children of Zeus.’
358 Graham Jones
incessant observation and oral record to chart the cyclical patterns of the cos-
mos. The bard Linus, patron of singers and harpers, is called her son,22 fathered
variously by Apollo,23 Amphimaros son of Poseidon as on Mount Helicon on
the north coast of the Gulf of Corinth, site of the most famous of the Muses’
temples,24 and Hermes;25 while Hymenaeus, god of marriages, also is described
as a son of Ourania and Apollo.26 Ourania was also acclaimed a Muse of verse,
song and verse being auxiliary to memory, it might be remarked, not to mention
the arithmetic aesthetics of astronomy.27
Canonically, as on coins of the moneyer Quintus Pomponius Musa,28
proud of his cognomen and inspired by a Greek sculptor (Fig. 3),29 Ourania
appears with a globe to which she points with a little staff, and/or compass.
Equally important is her halo, a single large star or circlet of smaller stars,
symbolising the cosmos and also science. She often gestures towards the heav-
ens, appearing too with a mortal, ‘a source of inspiration to yearn for higher
things’.30 Presiding over astrology, she could foretell the future ‘from the posi-
tion of the stars’.31
22 ‘So Urania bare Linus, a very lovely son’: Diogenes Laertius, 8. 1. 26 , printed as
‘Hesiod, Fragments of Unknown Position 1’, in Evelyn-White, ‘Hesiod’; Folk Songs Frag-
ment 880 (from Scholiast B on Homer’s Iliad) (Greek lyric bce) in D[avid] A. Campbell
(trs.), Greek Lyric V. New School of Poetry and Anonymous Songs, LCL 144 (Cambridge
MA, Harvard University Press, 2014).
23 Pseudo-Hyginus (Roman mythographer of the second century ce), Fabulae, Peter
K. Marshall (ed.), Bibliotheca scriptorum Graecorum et Romanorum Teubneriana (Munich
and Leipzig, De Gruyter, 2002), 161, p. 136.
24 Pausanias, ‘Greece’, 4 (Boeotia), 29.5, p. 297. See also Suda (Byzantine Greek
lexicon, tenth century ce), Suidae Lexicon, trs. Ada Adler (5 vols, Leipzig, Teubner, 1928-
1938, repr. 1971) and Suda On Line, <https://www.cs.uky.edu/~raphael/sol/sol-html/>, here-
after ‘Suda’, s.v. ‘Linos’, lambda 568.
25 Suda, s.v. ‘Linos’, lambda 568.
26 Catullus, ed. D. F. S. Thomson, Phoenix Supplementary Volumes 34 (Toronto,
University of Toronto Press, 1997), 61, line 2..
27 D[avid] A. Campbell (trs.), Greek Lyric IV, LCL 461 (Cambridge MA, Harvard
University Press, 2014), pp. 155 (Fragment 6), 139 (5), 137 (4), 213 (16), respectively. See
also Ovid’s Fasti, trs. James George Frazer (London, William Heinemann, 1959), v. 55 (pp.
254-55).
28 David R. Sear, Roman Coins and their Values (London, Spink, 2000), #359, Pom-
ponia 22.
29 Classical Numismatic Group, Triton XVII Virtual Catalog (Lancaster PA, 2013), p.
171, citing Pliny the Elder, Natural History 35.66. Ovid, Fasti, trs. James G. Frazer, rev. G.
P. Goold, LCL 253 (Cambridge MA, Harvard University Press, 1931), 6.812.
30 Clifford J. Cunningham, Brian G. Marsden, and Wayne Orchiston, ‘The attribution
of Classical deities in the iconography of Giuseppe Piazzi’, Journal of Astronomical History
and Heritage 14(2) (2011), pp. 129-35. Diodorus of Sicily in Twelve Volumes [first century
bce], trs. C. H. Oldfather (London, William Heinemann, 1933), Bk 4.7.1 (pp. 360-65).
31 Statius, Thebaid [Bk] 8, lines 548 ff, ed. Antony Augoustakis (Oxford,
Oxford University Press, 2016), lines 548-53 (p. 41).
Ourania on the Phoenician coast

In religion, Ourania was generally venerated as assimilated to a major
deity, most notably Aphrodite Ourania, patron of spiritual love (Fig. 432), as op-
posed to Aphrodite Pandemos, representing ‘earthly’ appetites, literally ‘of all
the people’, but also Hera Ourania, wife of Zeus (Fig. 533). She is evidenced as a
deity in her own right by the dedication on a second/third-century ce altar from
Qassouba, port area of Byblos (Fig. 6). It appears to show, sitting on a plinth, a
head-covering like a kalathos, the women’s basket also called, suggestively for
the purposes of this article, helene when referring to the wicker-basket used to
carry sacred vessels at a feast of Artemis Brauronia: a cult attractive to young
girls which recalled the goddess’ intervention in the Trojan war. The feast itself
was known as the ‘eλένηφόρια.34 Ceramic depiction of a kalathos on a chair has
been associated with marriage and the domestic sphere.35 The plinth is flanked
by Egyptian sphinxes, Astarte’s animal.36 The altar’s location is noteworthy,
for as late as the fifth century ce it was reported by Zosimus (c.400-c.450) that
Aphrodite had a sanctuary at Aphaca, inland of Byblos in the hills below Mount
Lebanon, with a grotto and sources of the river Nahr Ibrahim, anciently the
Adonis. Sozomen reported that here
‘it was believed that on a certain prayer being uttered on a given
day, a fire like a star descended from the top of [Mount] Lebanon and sank
into the neighbouring river. This phenomenon they sometimes called Urania
and sometimes Venus [i.e. Aphrodite].’37
Zosimus does not state explicitly that the locals called the deity at Aphaca
‘Ourania’, but he does report that close to the temple was a pool like an artificial
tank where a ‘fire like a lamp or a sphere’ would, to his own day, hover over
the water [a case of ignis fatuus?] on ‘certain days’ (presumably festivals) and
people would cast gifts of gold, silver, and clothing of linen, silk, and other pre-
cious material into the water. Items which sank showed ‘the regard of heaven’;
absence of the deity’s goodwill was a warning.38
32 e.g. Standard coin design of Ouranopolis, silver stater circa 300bce, Nikola
Moushmov, Ancient Coins of the Balkan Peninsula and the Coins of the Bulgarian Monarchs
(Sofia, G. I. Gavazov, 1912), 6906.
33 Nicolo gem, H. B. Walters, Catalogue of Engraved Gems and Cameos, Greek,
Etruscan and Roman in the British Museum (London, British Museum, 1926), 1288.
34 Henry George Liddell and Robert Scott, A Greek-English Lexicon (rev. edn, Oxford,
Clarendon Press, 1940, repr. 1960), citing the (?fifth-century ce) lexicographer Hesychius.
35 Christiane Sourvinou-Inwood ‘Altars with palm-trees, palm-trees and Parthenoi’,
Bulletin of the Institute of Classical Studies 32 (1985), pp. 132-33 and fn. 99.
36 Ernest Renan, Mission de Phénicie (Paris, Imprimerie impériale, 1864), pp. 161-
62, pl. 22.8, calls her Thea Ourania and also Dea Cælestis; Brigitte Servais-Soyez, Byblos et
la fête des Adonies (Leiden, E. J. Brill, 1977), pp. 79-80, 83-84 and pl. xiii, from Antiquités
syriennes 6 (1965), p. 12.
37 Sozomen, The Ecclesiastical History, trs. Edward Walford (London, Henry G.
Bohn, 1855), 2.5, p. 59.
38 Zosimus, The New History, 1.58: Greek with Latin trs by Immanuel Bekker (Bonn,
Weber, 1837), pp. 51-52; English trs. Ronald T. Ridley (Canberra, Australian Association for
Byzanetine Studies, 1982). pp. 18, 146..
360 Graham Jones
Brigitte Servais-Soyez has suggested these were assemblies of Byblians

at Alphaca, where tradition situated the death of their god, the Syrian Adonis,
Tammuz, to observe the heliacal rising over Mount Lebanon of the star Sirius.
This would have happened (for example in 150ce on July 14) at the time of year
of the strong, dry, north-westerly Etesian winds and, in Egypt, the Nile flood
between May and August. Noting the close ties between Byblos and Egypt, she
proposes that Alphaca saw a coming together of Greek and Egyptian traditions,
so that on the one hand the‘fire’ stands for Sirius, which in Egypt was conse-
crated to Isis, and the Adonis/Nahr Ibrahim for the Nile, associated with Osiris,
and on the other the phenomenon represents Aphrodite Ourania’s rediscovery
of Adonis.39 She also notes an inscription recording Aspasios, ‘high priest of
Dionysius’, so close in nature to Adonis.
This lends additional interest to a further dedication to Ourania in her
own right, found on a votive sculpture of the late second or first half of the
third century ce. Now in Madrid, brought from Italy as part of a papal gift to a
Spanish nobleman in the sixteenth or seventeenth century, it is possibly from a
workshop in Asia Minor. It shows a goddess dressed in chiton (long tunic) with
veil and plain polos (tall, cylindrical headdress) whose hands cover her breasts.
It is labelled ΤΗΝ ΟΥΡΑΝΙΑΝ / ΒΟΥΚΟΛΟС (‘Boukolos [i.e. The Herdsman,
literally ‘cowherd’] [offers] the Urania [i.e. Urania’s image]’) (Fig. 7). Sabino
Perea Yébenes has situated her worship within imperial Orphic spiritualising,
making the case for the Boukoloi as a Bacchic guild (thiasos), and suggesting
that the offered image may have stood against a wall of a Dionysian chapel or
grotto.40 Were there similarities, he asks, between the priests of dea Caelestis
and those of the Dionysian thiasoi? Did the name Boukolos, whose instances he
carefully details, resonate with the incarnation of Dionysos as a bull?
It is worth noting the political use made of the epithet Ourania elsewhere
in Syria and more widely in the Fertile Crescent, the geographer Pausanias
(circa 150ce) tracing adoption of celestial Aphrodite from Assyria to Phoenicia
and thence to Cyprus and Kythera off the tip of the Peloponnese.41 She was an
aspect of Dea Syria (Atargatis),42 worshipped at Heirapolis (Bambyce, now
Manbij in northern Syria near the Euphrates) in the kingdom of Cyrrhestica,
whose king Abdahad, circa 342-331bce, was also her priest. Further east, while
coins of the Parthian Phraates V proclaim him ‘King of Kings’, his mother Musa
in their joint reign, 2bce-4ce,43 is ‘Thea [‘Divine’] Ourania Mousa, Queen’.
39 Servais-Soyez, pp. 63-64.
40 Sabino Perea Yébenes, ‘Escultura de la diosa Urania en el Museo del Ejército de
Madrid [Sala Medinaceli, cabinet 6, no. 26]’, Militaria 3 (Madrid, 1991), pp. 101-12; ‘Escul-
tura epigrafia de Urania, un testimonial de culto dionisíaco en época imperial’, Hispania
Antiqua 15 (1991), pp. 169-91. For outlaw herdsmen of the Nile Delta with this name, see Ian
Rutherford, ‘The geneaology of the Boukoloi: How Greek literature appropriated an Egypian
narrative-motif, Journal of Hellenic Studies 120 (2000), pp. 106-20.
41 Pausanias, ‘Greece’, 1, I [Attica], 14.7 (pp. 75-77), III.23.1.
42 Lucian, De dea Syria: The Syrian Goddess, 32, trs. Harold W. Attridge and Robert
A. Oden (Missoula, MT, Scholars Press, 1976), hereafter Lucian, ‘Dea Syria’, 32.
43 Joan M. Bigwood, ‘Queen Mousa, mother and wife(?) of King Phraatakes of Par-
thia. A re-evaluation of the evidence’, Journal of the Classical Association of Canada 4.1
Her assumed divinity, playing on her birth-name, was sufficiently important to

state policy and identity crossing cultural boundaries for the pair to be dressed
in Hellenic costume on Assyrian coins, as Persian on coins from what is now
Iran.44
Elsewhere in the Greek world we should note ‘the heavenly city’ of
Ouranopolis on the Halkidian peninsula,45 whose coin depictions of Ourania
parallel those from Cimmerian Bosphorus under its king Sauromates II (174-
210ce), including the kalathos.46
The star of Helen Ourania and ideas around salvation

This explanatory excursion from the single known mention of the ‘star
of Helen which they call Ourania’ is necessary to understand Robert Meagher’s
conclusion that Ourania’s name offers ‘a heuristic clue to the meaning of
Aphrodite, Pandora [another source of fateful trauma], and Helen, the mean-
ing of Woman’, pointing towards Gaia, ‘the mother of all’.47 It also helps in
contextualising Jack Lindsay’s description of the transition from the mythic to
the ‘spiritualising’ account of Helen (in which bacchic influences have a role); a
transition paralleled by the emergence of ‘religion’ as represented by Dionysian
and other salvific ‘mystery’ religions, including Christianity However, it also
accentuates the gulf between the positive and negative aspects of the thus dei-
fied Helen as represented by the star Ourania. On her own as a fiery presence
atop a storm-tossed ship, Helen is threatening, but joined by her brothers the
threat is neutralised. She stands for anger, they for resolution. This is a serious
point, and a potential stumbling block in the way of tracing understandings of
Helen as an influence on the emergence of Helena as a beneficient Christian
saint. It is not easy to reconcile this angry, destructive Helen with the virtues
of healing and peace associated with Christian sainthood and by implication
conferred on Helena. Admittedly, inclusion in the Thebaid necessarily sweeps
up Helen and her brothers into that epic’s ‘marked imbalance, war and violence
far outweighing forgiveness and peace’, perhaps reflecting, as has been thought,
the cruelties of the reign of Domitian (81-96).48 However, as we have seen, its
description of destructive Helen stood in a long tradition.
The distinction between threatening Helen and her rescuing brothers last-
ed through to the end of the middle ages. Thus Erasmus of Rotterdam (1523)
(2004), pp. 35-70, hereafter Bigwood, ‘Mousa’.

44 David Sellwood, An Introduction to the Coinage of Parthia (2nd edn, London,
Spink, 1985), 58.6, 9.
45 Athenaeus (1st century CE), Deipnosophistae: The Learned Banqueters, ed. S.
Douglas Olson, Vol. 1, LCL 204 (London, Heinemann, 1927, repr. 1951), 3.98, citing Hera-
cleides Lembus (2nd century BCE); Pliny, ‘Natural History’, 4.10.17.
46 Yulia Ustinova, The Supreme Gods of the Bosporan Kingdom: Celestial Aphrodite
and the Most High God (Leiden, Brill, 1998), p. 27.
47 Robert Emmet Meagher, The Meaning of Helen: In search of an ancient icon
(Wauconda, Bolchazy-Carducci, 2002), p. 68.
48 ‘Coleman in Statius, ed. Shackleton Bailey’, p. 11.
362 Graham Jones
reported it was ‘the worst sign in the world to sailors, if [the ball of light] be
single; but a very good one, if double. The ancients believed these to be Castor
and Pollux.’ 49 Both fires, single and double, are shown in an engraving accom-
panying the account of a storm-tossed voyage from Alexandria to Rhodes in
October 1582. The Latin phrase heard as the plasma appeared towards the end
of the storm was Sancti Germani sidus, understood by the hearer, the Lithuanian
duke Mikołaj Radziwiłł as ‘the fire of St Germanus’, but surely meant as ‘the
fire of the Holy Brothers’. The single fire is not named.50 The distinction be-
tween the threatening and saving fires may well explain the absence of ‘Ste’ for
‘Saint’ in the first of two French terms for St Elmo’s Fire, Feu d’Helene and
Feu S. Herme, reported in the French-English dictionary of 1611 compiled by
Randle Cotgrave, secretary to William Cecil, Queen Elizabeth I’s chief adviser,
though he appears to have ‘corrected’ the attribution as he perceived it by insert-
ing ‘Saint’ in his translation:51
‘Feu d’Helene. as Feu S.Herme.
Feu S. Herme. Saint Helens, or S. Hermes fire; a Meteor that often
appeares as sea; Looke [i.e. see] Furole...
Furole : f. A little blaze of fire appearing by night on the tops of

souldieers launces, or at sea on the sayle-yards, where it whirles, and leapes
in a moment from one place to another; some Mariners call it S. Hermes
fire; if it come double tis held a signe of good luck, if single, otherwise.’
Cotgrave offered no source for the French phrases, perhaps leading to

David Farmer’s dismissal of the reference to ‘Feu d’Helene’ (in the entry for St
Helen in his Dictionary of Saints), as ‘less correct’, though without offering ex-
plaining his conclusion.52 It is possible, of course, that Cotgrave mistranscribed
‘d’Helme’ as ‘d’Helene’. However, it is equally possible, a point absent from
my 2008 paper, that the term Feu d’Helene was a late- or post-medieval har-
kening back to Antiquity, resulting from neo-Classical familiarity with Greek
and Latin literature, rather than being based on contemporary practice among
seafarers. Such an explanation receives prima facie support from lines writ-
ten by Thomas Heyrick (1649-1694), an English clergyman and schoolmaster.
49 Erasmus, ‘The Shipwreck’. Colloquies of Erasmus, trs. N. Bailey (London, Reeves

and Turner, 1878).
50 [Mikołaj Krzysztof ‘The Orphan’ Radziwiłł] Nicholaus Christophorus Radzivilus,
Hierosolymitana Peregrinatio (Braniewo/Brunsberga, Georgius Schonfels, 1601), pp. 216-23.
51 Randle Cotgrave, A Dictionarie of the French and English Tongues (London,
Adam Islip, 1611), s.v. Feu d’Helene, and Feu S.Hermes and Furole [work unpaginated].
52 David Hugh Farmer, The Oxford Dictionary of Saints (5th edn, Oxford, Oxford
University Press, 2002), hereafter ‘Saints’, pp. 173-4. See also John Brand, ‘Of the phenom-
enon vulgarly called Will or Kitty with a Wisp, or Jack with a Lanthorn’, in Observations on
Popular Antiquities: Including the Whole of Mr Bourne’s Antiquitates Vulgares [Newcastle,
privately published, 1725] ([1777] London, Vernor, Hood. and Sharpe, 1810), with rev. edn,
ed. W. Carew Hazlitt (1888).
The second section of his verse-manifesto on wreck salvage, ‘The Submarine

Voyage’,53 describes the sinking of a ship in a tempest [Heyrick employs the
conventional use of italics for proper names]:
‘For lo! a suddain Storm did rend the Air:
The summen Heaven, curling in frowns its brow,
Did dire presaging Omens show:
Ill-boding Helena alone was there.’
Heyrick, a Cambridge graduate, taught Latin and Greek to the grammar

school pupils of Market Harborough in the English county of Leicestershire,
where he was curate and lecturer. The quality of his verse has been routinely
dismissed by literary critics. Nevertheless, one modern commentator, Joseph
Hall, acknowledges Heyrick’s knowledge of geography and maritime explora-
tion and commerce.54 It is difficult to believe that with that background he was
ignorant that 70 years earlier fellow Leicestrian Robert Burton’s Anatomy of
Melancholy had noted Radziwiłł’s account and that the lights, whether ‘they
signify some mischief’ or ‘pretend good’, were ‘commonly’ called ‘St. Elmo’s
fires’.55
It is difficult to pin down when Helen and her brothers were assigned their
oppositional roles, but the distinction sits at odds with earlier references which
appear to extend salvific power to all three, the phenomenon being mentioned
first in the voyage of the Argonauts and then only in attribution to the twins.
For example, after the Greeks’ naval victory over the Persian king Xerxes at
Salamis in 480bce, the people of the island state of Aiginea dedicated at the
temple of Delphi an offering of three golden stars set on a bronze mast ̶ the
Twins and Helen.56 In his play Orestes, Euripides, who was born around that
year and died circa 406bce, has Apollo declare
‘The daughter of Zeus [Helen] must not perish.
She’s to have her throne by Castor and Polydeukes
in the heavens, and bring salvation to sailors.’57
The importance of putting ‘the star of Helen which they call Ourania’ into
context alongside those other Ouranias, Aphrodite and Hera, becomes further
clear by reference to a message of Horace (65-8bce), wishing a friend a safe
voyage and commending them to the protection of the Dioscuri: ‘Thus may
Cyprus’ heavenly queen [Aphrodite]/ Thus Helen’s brethren, stars of brightest
sheen/ Guide thee!’58
53 Thomas Heyrick, ‘The Submarine Voyage. A Pindarique Ode’, published in Mis-
cellany Poems by Tho. Heyrick (Cambridge, John Hayes for the Author, 1691), pp. 2-3.
54 Joseph Hall, ‘Sea-floor property and imperial future in Thomas Heyrick’s “The
Submarine Voyage” (1691), Eighteenth-Century Fiction 31.4 (Summer 2019), pp. 639-57.
55 Robert Burton, Anatomy of Melancholy (Oxford, Henry Cripps, 1621; repr. Lon-
don, Chatto & Windus, 1924), p. 123.
56 Herodotus ‘History, trs. Rawlinson’, p. 293.
57 Euripides. Orestes, trs. John Peck and Frank Nisetich (Oxford, Oxford University
Press, 1995), p. 87, lines 1709-1711.
58 Horace. The Odes and Carmen Saeculare of Horace, trs. John Conington (London,
364 Graham Jones
There may be a hint here that Helen’s involvement in what we call St

Elmo’s Fire might have developed in parallel to, or later than a similar involve-
ment of Aphrodite. In a similar message, the poet Propertius (c.50-c.15bce)
included with the twins the Rhodian nymph or sea deity Leucothoë, ‘White
Goddess’, daughter in one tradition of Uranos and personification of the foam;
an obvious parallel to Aphrodite Ourania in the ‘birth of Venus’.59 Alternatively,
Helen’s threat might be read as running counter to, or perhaps complementary
with Aphrodite’s protection. More concretely, Helen’s assimilation to Ourania
suggests that perceptions of her and of her manifestation as a star are likely to
have shared something of the understandings of Aphrodite, whose place in the
heavens was that of Venus, the evening and morning star. Horace was well-
placed to be sensitive to such understandings, brought up as he was at Venusia,
a Roman colony originally Aphrodisia, a city on the Appian Way linking Rome
with Brindisi, the major port of embarcation for Greece. Himself Roman, he
received his higher education in Athens.
In Helen’s marital city of Sparta, at least, she assumed ‘prerogatives
which are in general attributed to Aphrodite’. For example, the deified Helen
endowed young girls with their beauty, sign of their sexual maturity and apti-
tude for marriage. This local peculiarity has been held to explain why, in the
divine interventions in the life of young girls of which we have notice, the sole
clear invocation of Aphrodite was in a matrimonial context shared with Hera.
Moreover, it was the mothers of the young Spartan brides who offered a sacri-
fice to Aphrodite, unlike the Argolid cults where the young women themselves
honoured the goddess.60
If we were to assign the epithet Pandemos to the earthly queen of Sparta
to complement the celestial Helen Ourania, perhaps the complex character
of Aphrodite Ourania/Pandemos could help explain the discordance between
Helen’s positive and negative aspects. It might also help towards resolving the
difficulty of pinning down a plausible channel of resonance between popular
understandings of the deified Helen and her imperial counterpart, the sainted
mother of Constantine. In every society, individuals seek salvation, escape, vin-
dication, solutions, a cure, or simply happiness. Since human nature changes lit-
tle over time, such desires and needs must have been much the same in 400bce
as they were in 400ce. The adoption of imperial divinity in Rome marks an
important shift in religious externals, but is only that, since the practice existed
in other places much earlier, and the concept of priest-king, linked with ideas
of divine immanence and human apotheosis, must be almost as old as society
itself. Similar caution may be prudent in approaching the subsequent shift with
adoption of Christianity as Rome’s state religion. Constantine’s closure of the
Aphaca sanctuary was represented by later Christian writers as a cleansing, but
in reality there may have been more prosaic factors, not least, perhaps, the ag-
George Bell and Sons, 1882), 1.3.
59 H. E, Butler and E. A. Barber (eds), The Elegies of Propertius (Oxford, Clarendon
Press, 1933), p. 62 (Bk 2, 26, ll. 7-10).
60 Pirenne, ‘L’Aphrodite’, p. 200. For Helen’s role in these ceremonies, see Claude
Calame, Choruses of Young Women in Ancient Greence: Their morphology, religious role,
and social function ([1979] 2nd edn rev., Lanham, Rowman & Littlefield, 1997).
gressive competition between similar but rival ideas of pilgrimage, ritual, and
salvation. Other grottoes, other stars came into play under new ownership, and
new branding.
Of the conflicted character of Helen, Lindsay wrote ‘She is the exalted
nurse-mother presiding over [Aphrodite’s] dances and games; she is also the
hanged heroine (in Rhodes). She is the pure emblem of daimonic beauty... an
aspect of the fertility principle... which finds its natural end in delighted mar-
riage; she is also the fatality disrupting marriage and provoking murder... In the
mystery religions the dual aspects can be taken in and the conflicts resolved.
Dionysos torn to pieces by his bulls, is perpetually reborn as the child nursed by
the nymphs. In the rituals of the sacrificed son, Attis, Adonis, Christ, the terrible
death is salved by the resurrection.’61
When mariners of Rhodes in the second century ce dedicated an offering
at Tenos after a successful voyage ‘To the Dioskouroi and Helen’,62 perhaps
they were accepting that enterprise entails risk and that salvation and resolu-
tion are only experienced as the desired and desirable end to a stormy passage,
whether through human relationships or a high wind at sea. Christian ideas of
redemption say much the same.
The sailors most exposed to destructive storms were not the coastal navi-
gators, but those who took to the deep waters to cross from one side of the
Mediterranean to another. They included shipmen from Byblos, who doubtless
knew of Ourania and, having lived to tell the tale, perhaps linked her star with
Helen’s fire, continuing to do so after the shift to Christianity. To what extent
they associated Helen with her imperial namesake remains open to question,
though the legend of Helena calming a storm with a nail from the cross may
be a significant pointer,63 as the firewalking of Thrace64 may point to survival
in the cult of Constantine and Helena of Dionysiac elements evident in, even if
not directly linked to what Lindsay called the ‘spiritualising’ of Helen and the
fourth-century movement to ‘divinise Helen afresh’.65
61 Lindsay, ‘Helen’, pp. 237-38.

62 Paul Graindor, ‘Fouilles et recherches a Tenos (1909)’, La Musée Belge 14 (1910),
pp. 1-53, pp. 19-24, no 2. For the cult of Helen Dendritis at Rhodes see HendrikVan Gelder,
Geschichte der alten Rhodier (Haag, M. Nijhoff, 1900), p. 364; Lindsay, ‘Helen’, pp. 212.
63 Graham Jones, ‘Seas, saints, and power-play: The role of the supernatural in state-
building and culture-forging in the world of Stefan Nemanja’, in Miša Rakocija (ed.), Niš and
Byzantium... Scientific Works XIII (2015), pp. 87-104.
64 Graham Jones, ‘Earth, fire, and water: Constantine and Helena in the ritual heri-
tage of Europe and its neighbourhood’, in Miša Rakocija (ed.), Niš and Byzantium... Scien-
tific Works XI (Niš, 2013), pp. 385-408.
65 Lindsay, ‘Helen’, p. 173. Robert Parker doubts that Helen was treated as divine
anywhere other than Sparta and Rhodes: ‘The cult of Helen and Menelaos in the Spartan
Menelaion’, chapter prepared for the delayed publication of ‘Menelaion II’ by the late Hector
Catling and published on-line at <https://www.academia.edu/22684765/The_Cult_of_Hel-
en_and_Menelaos_in_the_Spartan_Menelaion>. accessed March 2021.
366 Graham Jones
Грејем Џоунс
(Оксфорд Универзитет, Школа геоградије и животне средине Универзитета)
КОСМИЧКО СВЕТЛО И НАРАТИВ ПРЕЛАЗА СА ГРЧКОГ ХЕЛЕНА НА
УНИВЕРЗАЛАН НАЗИВ ХЕЛЕНА
Да ли је настанак светости Константина и Јелене био под утицајем других

импулса или је реч о утицају Јелениног имена које поседује грчке корене? У настојању
да се одговори на ово питање битно је поменути референцу на ,,звезду Хелен која
се зове и Уранија“. То је почетак тумачења овог имена које потиче од музе Ураније,
по којој се назива и Уранополис. Опис спасавања Диоскура, представља веома важну
везу у настанку и јачању култа. Легенда о Хелени која смирује олују клином са Светог
Крста може бити озбиљан показатељ, као што и ритуал преласка преко ватре може
бити део култа Константина и Јелене и везе тог култа са дионизијским елементима,
чак уколико нема најдиректнијих веза са култом царице који познајемо већ од IV века.
Ivana Lemcool1
(Faculty of Orthodox Theology, University of Belgrade)
“APUD NAISSUM GENITUS”: CONSTANTINE IN THE

MATHESIS OF FIRMICUS MATERNUS
Abstract: The earliest source to mention Naissus as the birthplace of

Constantine the Great is Matheseos Libri VIII by Firmicus Maternus. Written
between 334 and 337, this treatise is the most complete astrological handbook
in Latin preserved from the Classical period. As revealed by the author, it was
composed at the request of his friend, Lollianus Mavortius, a high government
official. In the closing chapter of the first book, Maternus discusses the influ-
ence of the stars on the physiognomy and disposition of men based on the place
they were born, by concluding with the example of Constantine. In a lengthy
laudatory passage, he informs us that the emperor was born in Naissus. The
chapter closes with an invocation of the planets and a prayer for Constantine
and his children, that the planets may grant them everlasting rule. In another
segment, at the end of the second book of Mathesis, Maternus states how the
emperor is exempt from the influence of the stars, that his fate is determined by
the Highest God who governs all things and who appointed him to rule the en-
tire world. Throughout the work, however, Maternus provides us with instances
contradicting this statement, mentioning planetary aspects which influenced the
emperor to make a certain decision, or those indicating that a person may be-
come an emperor or otherwise be involved with an emperor; even in the case
of Constantine, besides imploring the planets on his behalf, Maternus remarks
how the emperor received his rule under favourable auspices and calls him for-
tunate. In this paper, I will analyze the afore-mentioned segments of the text in
the context of historical and political conditions prevalent at the time it was pro-
duced. Thus, insight into mechanisms of accommodating divinatory practices
in the new religious climate of the fourth century could be gained that in turn
would further demonstrate the relevance of the Mathesis as a historical source
for the study of Constantine and his age.
Keywords: Constantine, Naissus, Astrology, Early Christianity, Imperial
Legislation.
1 Faculty of Orthodox Theology, University of Belgrade. ivana.lemcool@gmail.com

368 Ivana Lemcool
Fig. 1 The opening page of the Mathesis by Iulius Firmicus Maternus, 11th century, Paris,
BnF, Ms. Lat. 17867.
Сл. 1 Почетна страница рукописа Mathesis-a Јулија Фирмика Матерна, XI век, Paris,
BnF, Ms. Lat. 17867.
Matheseos Libri VIII by Iulius Firmicus Maternus is the most complete

astrological treatise written in Latin that has come down to us from the Classical
period.2 It is also the earliest source to mention Naissus – the modern day Niš,
as the birthplace of Constantine the Great. There has been much debate in histo-
riography over the date of its composition, since the text itself presents us with
several contradictory remarks.3 However, two statements allow us to determine
the time frame in which it was written: the mention of a solar eclipse in 334 and
a laudatory passage to the ruling emperor Constantine inscribed toward the end
2 The majority of ancient astrological literature is written in Greek, the language of
most of the scientific works in the Antiquity. The only other astrological text in Latin that has
come down to us is the poem Astronomica written by Manilius in the first decade of the first
century; however, it has largely been unknown in the Middle Ages and it is far less informa-
tive than the Mathesis.
3 For the most recent and extensive overview on the issue of the dating of Mathesis,
see H. Mace, Firmicus Maternus’ Mathesis and the Intellectual Culture of the Fourth Cen-
tury AD, PhD Dissertation, University of St. Andrews 2017, 17–19, 22–28.
of the first book, which makes us conclude that the text must have been written
during emperor’s life, that is, before the end of the year of 337.4 The passage
goes as follows:
“the lord and our Augustus, emperor of the whole world, the pious, for-
tunate and far-seeing Constantine, the oldest son of the deified Constantius, a
prince of august and venerable memory, who was chosen to rescue the world
from the rule of tyrants and to suppress evils at home by the favour of his own
majesty, so that through him the squalor of servitude might be washed away and
the gifts of secure freedom restored to us, and so that we might cast off the yoke
of captivity from our already tired and oppressed necks. Always fighting for our
liberty he was never deceived by the fortune of war, that most uncertain thing
among human vicissitudes. Born in Naissus, from the first stage of his age he
held the rudders of empire, which he had acquired under favourable auspices,
and he sustains the Roman world by the salubrious moderation of his rule so
that it enjoys an increase of its everlasting good fortune.”5
Translation is according to Timothy Barnes who emended this paragraph,
since modern editions repeat the error of the eleventh-century scribe in the old-
est preserved manuscript of the Mathesis, where it is written: “Constantinus sci-
licet maximus divi Constantini filius,” instead of Constantii filius. The name of
Constantius is often confused with the name of Constantine in medieval sources
and that mistake has led some researchers to assume that the emperor to whom
Firmicus Maternus gives praise is in fact Constantine II, the son of Constantine
the Great, which would place the composition of the Mathesis at a later date.6
Yet, the mention of Naissus as the birthplace of the emperor brings us to the
conclusion that the Constantine in question seems to be Constantine the Great.
It is known that Constantine II was born in Arles, Constantius II most likely
in Sirmium, and the birthplace of Constans is uncertain.7 Yet, since another
source, the anonymous Origo Constantini Imperatoris, chronologically close to
the Mathesis, also mentions Naissus as the place of Constantine’s birth, we can
be fairly certain that Firmicus Maternus is indeed referring to Constantine the
Great.8 Since Origo was written shortly after Constantine’s death, the Mathesis
can be considered as the older of the two sources.
4 Ancient Astrology Theory and Practice, Matheseos Libri VIII by Firmicus Mater-
nus, trans. J. Rhys Bram, Park Ridge/NJ 1975, I, IV, 10; I, X,13; 18, 29-30.
5 T. Barnes, Constantine: Dynasty, Religion and Power in the Later Roman Empire,
Chichester 2014, 168-9, n. 38.
6 Mace, Dissertation, passim. Common occurrence of medieval copyist’s error in
supplanting the name of Constantius with that of his son was highlighted by L.Thorndike
History of Magic and Experimental Science During the First Thirteen Centuries of Our Era,
vol.1, London 1923, 526.
7 Of Arles as birthplace of Constantine II, we learn from Epitome de Caesaribus,
trans. T. B. Bachich, Buffalo NY 2018, 41 and Zosimus, New History, trans. R. T. Ridley,
Canberra 2006, 33. Julian’s Oration to Constantius mentions that he was born in Illyricum,
and since it is recorded in Theodosian Code that Constantine was in Sirmium two months
prior to the birth of Constantius in 317, it is probably there that his third son was born. Julian,
Orations I. 5D, The Works of Emperor Julian I, trans. W. C. Wright, Cambridge MA 1913, 15;
CTh. 11. 30. 7.
8 The Origin of Constantine: The Anonymous Valesianus pars Prior (Origo Con-
370 Ivana Lemcool
The laudatory passage quoted is found in the chapter devoted to the influ-
ence of the stars on the physiognomy and disposition of men based on the place
they were born, and the author uses the example of the emperor to illustrate
his point. Praise to the emperor was a literary convention in Classical writing;
that in the Mathesis it is inserted in the section dealing with planetary effects
on the people in different geographic zones may be more than a coincidence.
Following this passage, Maternus invokes each of the planets, as well as the sun
and moon, which were counted among the planets in ancient astronomy, and
beseeches them to aid and protect Constantine and his sons:
“... by virtue of the harmony of your rule, and obedient to the highest
god who gives you never-ending lordship, vouchsafe that Constantine the Most
Great Princeps and his unconquered children, our lords and Caesars, rule over
our children and our children’s children through endless ages so that, freed from
all misfortune, the human race may enjoy everlasting peace and prosperity.”9
It has been put forward that the highest god mentioned in this passage,
to whom Maternus claims the planets are obedient, is none other than the God
of the Christians.10 In 343, Firmicus Maternus wrote a Christian polemic De
Errore Profanarum Religionum- “On the error of profane religions” in which
he urges the Emperors Constantius and Constans to suppress pagan rites in the
western parts of the Roman Empire.11 In earlier scholarship, it was doubted that
the author of an astrological manual could be the author of a staunch attack on
pagan religions and it was contested that both works were written by Maternus;
however, a stylistic analysis has proven that indeed both works were written by
the same person.12 The later treatise is characterized by violent rhetoric which
has been interpreted by some researchers as a sign of zeal of a recent con-
vert.13 Still, there have been those, such as Lynn Thorndike, who believed that
Maternus was a Christian even at the time he was writing the Mathesis.14
stantini), 2, trans. J. Stevenson, From Constantine to Julian: Pagan and Byzantine Views, A
Source History, eds. S. N. C. Lieu and D. Montserrat, London 1996, 39–62, 43.
9 Mathesis, I, X, 14; 29-30.
10 Barnes, Constantine, 169.
11 While the date of the polemic has been placed generally between 343 and 350,
George Woudhuysen argues convincingly for 343 as the year Maternus wrote this work,
based on the vivid description of Constans’ visit to Britain in 343 and the lack of mention of
events that occurred later that year and the following one in the East, which indicates that
news of Constantius’ victory in 343 and the Battle of Singara in 344 had not yet reached the
West. G. Woudhuysen, Uncovering Constans’ Image, Imagining Emperors in the Later Ro-
man Empire, eds. D. W. P. Burgersdijk and A. J. Ross, (Leiden/Boston 2018), 158-182, 172.
12 C. H. Moore, Julius Firmicus Maternus: der Heide und der Christ, PhD disserta-
tion, Munich 1897.
13 H. A. Drake, Firmicus Maternus and the Politics of Conversion, Qui Miscuit
Utile Dulci: Festschrift Essays for Paul Lachlan MacKendrick, eds. G. Schmeling and J.
D. Mikalson, (Wauconda ILL 1998), 133–150; M. Kahlos, The Rhetoric of Tolerance and
Intolerance – From Lactantius to Firmicus Maternus, Continuity and Discontinuity in Early
Christian Apologetics, eds. J. Ulrich, A.-C. Jacobsen, and M. Kahlos, (Aarhus 2009), 79–95.
14 Thorndike, History of Magic, 527-531. More recently, the view of Maternus as a
Christian adherent at the time of his writing of the astrological handbook is also espoused in
Woudhuysen, Uncovering Constans’ Image, 171.
In both works, Maternus uses the term Summus Deus, which is often
found in the extant letters and documents of Constantine, as well as in the writ-
ings of some of the Church Fathers such as Lactantius.15 But it was also used by
a great number of Romans, from those worshiping Jupiter, to those belonging to
the cult of Mithras, as well as those that would consider themselves Hermetists
or Neoplatonists. Thus, application of this term should be viewed as a part of a
conscious effort to appeal to a broad religious audience, which certainly must
have been the case with Constantine and Lactantius, as well as Maternus.16
Throughout the Mathesis, he talks of multiple gods, which should make us re-
frain or at least make cautious from leaping to conclusions when it comes to his
religious adherence during the writing of this work. It is most likely that he did
not want to alienate himself and his subject matter from any potential readers. It
is possible that he was leaning towards Christianity already, or it may be that he
wanted to appeal to those in the highest instances of power who had Christian
predilections, such as the Emperor Constantine himself.
Producing a thoroughly Christian version of astrology would have been
a highly risky endeavor, since opposing attitudes towards astrology and divina-
tion in general have been expressed in the writings of numerous early Church
fathers, and prohibitions of astrological practice among Christian believers are
found already in Didache.17 However, we have evidence of many Christians
practicing astrology, as we can surmise from the complaints and condemnations
of those same Church Fathers that testify of astrological activity among their
congregation.18 There are also preserved horoscopes of persons with Christian
names and epitaphs showing zodiacal signs alongside Christian symbols.19
While there were some heretical groups which tried to incorporate astrological
theories into Christian teachings, there were many converts who simply contin-
ued consulting astrologers.20 Some researchers have pointed out how Maternus
15 N. Lenski, Early Retrospectives on the Christian Constantine: Athanasius and
Firmicus Maternus, Constantino prima e dopo Constantino/Constantine before and after
Constantine, eds. G. Bonamente, N. Lenski and R. Lizzi Testa, (Bari 2012), 465–479, 476–
477. Lactantius uses the term Summus Deus more than any other Latin Church Father, as
concluded in E. DePalma Digeser, The Making of a Christian Empire: Lactantius & Rome,
Ithaca/London 2000, 68.
16 Loc. cit.
17 The Didache, 3, trans. M. B. Riddle (Ante-Nicene Fathers vol. 7), Buffalo NY
1886. For an overview of writings of Early Christian Fathers on astrology, see T. Hegedus,
Early Christianity and Ancient Astrology, New York 2007.
18 Tertullian, On Idolatry, 9, 1, trans. S. Thellwall, Buffallo NY 1885; Origen, Homi-
lies on Joshua, 5, 6, trans. B. J. Bruce, Washington DC 2002.
19 In a group of papyri from late fourth-century Antinoe, there are horoscopes calcu-
lated for birth times of two men whose names- Ioannes and Kyrillos, lead us to conclusion
that they must have been Christian. R. S. Bagnall, Egypt in the Late Antiquity, Princeton NJ
1993, 274. On the mid fourth-century tomb of a boy named Simplicius in Rome, the sign of
Capricorn and the letters Alpha and Omega are carved. J. McCaul, Christian Epitaphs of the
First Six Centuries, Toronto 1869, 54–55.
20 On astrological beliefs among heretical groups, see Hippolytus, Refutation of All
Heresies, 4.46-50, trans. J. H. MacMahon, Buffalo NY 1886; Irenaeus, Against Heresies, I,
15, 6; I, 24, 7, trans. A. Roberts and W. Rambaut, Buffalo NY 1885.
372 Ivana Lemcool
wished to present the practicing of astrology as respectable and lofty out of

concern for the reception and survival of his profession in the increasingly
Christianizing society.21 At the end of the second book, he gives a series of
instructions to a practicing astrologer on how to conduct himself: “Be modest,
upright, sober, eat little, be content with few goods... avoid plots; at all times
shun disturbances and violence.” He also suggests what kind of life he should
lead: “Have a wife, a home, many sincere friends”; he advises him to develop a
virtuous character and to abide by moral and official laws.22
The laws applying specifically to astrologers were imposed and regulated
by an edict issued by Augustus in AD 11, in which it is was demanded of them
to perform their consultations in the open and in the presence of a witness; also,
they were prohibited from speculating on the time of death of any person.23
Maternus is reiterating these restrictions when he advises the prospective astrol-
oger: “See that you give your responses publicly in a clear voice, so that nothing
may be asked of you which is not allowed either to ask or to answer.”24 Further
on, he warns him not to answer on the life of the emperor and the republic:
“Beware of replying to anyone asking about the condition of the Republic
or the life of the Roman Emperor. For it is not right, nor is it permitted, that from
wicked curiosity we learn anything about the condition of the Republic. But it
is a wicked man and one worthy of all punishment who, when asked, gives a
response about the destiny of the Emperor, because the astrologer is able neither
to find out nor to say anything.”25
It is not only out of moral or legal concerns that Maternus advises against
consultations on imperial and political topics; he claims that these matters are
in fact impossible to predict:
“In fact no astrologer is able to find out anything true about the destiny of
the Emperor. For the Emperor alone is not subject to the course of the stars and
in his fate alone the stars have no power of decreeing. Since he is master of the
whole universe, his destiny is governed by the judgment of the Highest God,
since the whole world is subject to the power of the Emperor and he himself is
also considered among the number of the gods whom the Supreme Power has
set up to create and conserve all things.”26
As Frederick Cramer observed, this was a departure from the traditional
approach in which the fate of the ruler was predetermined and foretold by the
21 C. Sogno, Astrology, Morality, the Emperor, and the Law in Firmicus Maternus’
„Mathesis“, Illinois Classical Studies 30 (2005), 167–176; H. Mace, Astrology and Religion
in Late Antiquity, A Companion to Religion in Late Antiquity, ed. J. Lössl and N. J. Baker-
Brian, (Hoboken NJ/ Malden MA 2018), 433–451, 447.
22 Mathesis II, XXX; 68-70.
23 Frederick Cramer, Astrology in Roman Law and Politics, Philadelphia PA 1954,
279–280. The text of the edict has not been preserved, but some of its promulgations have
been preserved by Cassius Dio. Dio’s Roman History VII, 56, 25, 5, trans. E. Cary, London
and Cambridge MA 1955, 57.
24 Mathesis II, XXX, 3; 69.
stars.27 In fact, some of the emperors had used their nativities to proclaim their
glorious destiny and dispel any rumors of their impending fall or approaching
death. That was the case with Augustus who made his horoscope public in the
same edict of 11 AD, or Septimius Severus, who had the ceilings of reception
halls in his palace painted with his horoscopes.28 However, Maternus here pres-
ents us with a novel cosmological conception of a sovereign who is above the
law of the stars and subordinate only to the Supreme God.
Yet, throughout the Mathesis, Maternus contradicts his own stance on
the emperor’s exemption from astrological determinism. Firstly, when he uses
the example of Emperor Constantine to illustrate how the place of one’s birth
influences the complexion and character of the native.29 In the same passage,
he states that Constantine received his rule under favorable auspices and calls
him fortunate, an adjective which could imply some degree of fatalistic notions.
That he expects the planets to exert influence on the life of the emperor is re-
vealed by the prayer addressed to them at the end of the first book. Furthermore,
he identifies placements which indicate if a person shall become an emperor or
be involved in the affairs of the emperor; e.g. “Located on the ascendant by day
with Saturn, the Sun will make emperors or kings” or “the Moon moving from
Mercury toward Jupiter will make the natives great and powerful, entrusted
with papers and secrets of emperors.”30 He lists certain positions and aspects
of planets which make a person an object of emperor’s hatred and he points out
those which caused the emperor to pass sentence on an individual whose chart
he analyses in the second book of the Mathesis.31 This individual, as Maternus
states, was well known to him and his friend, Lollianus Mavortius, to whom
he dedicated his astrological handbook and at whose request he composed it.
As Maternus mentions in the preface of the first book, at the time they met,
Mavortius was a governor of Campania, when he commissioned the work on
astrology, he was appointed governor of the entire East, “by the wise and re-
spected judgment of our Lord and Emperor Constantine Augustus”, and at the
time it was completed, he claims that Mavortius was proconsul and designated
consul ordinarius.32 Since the life and career of Mavortius are well attested in
the sources, all of the positions mentioned by Maternus can be corroborated,
27 Cramer, Astrology in Roman Law and Politics, 280.

28 Suetonius, Lives of the Caesars, II, 94. trans. C. Edwards, Oxford 2000; Dio’s Ro-
man History, 77, 11, 1, trans. E. Cary, London and Cambridge MA 1955, 261.
29 Mathesis, I, X, 13; 30.
30 Mathesis, III, II, 20; III, III, 19; III, IV, 9, 30; III, V, 2, 21; III, VI, 1, 3, 24; III, VII,
2, 3, 13, 21; III, XI, 2, 17; III, XII, 1; III, XIII, 9, 10; III, XIV, 7; IV, XI, 8; IV, XIV, 5, 16; IV,
XVI, 9, 10; IV, XIX, 21; IV, XXI, 9; V, II, 10; V, VI, 6; VI, II, 2; VI, II, 3; VI, II, 5; VI, III,
13; VI, XXXI, 55; VII, XXII, 4; VIII, XVI, 2; VIII, XXVI, 1, 13; VIII, XXVIII, 1. 81, 83, 87,
88, 91, 94, 97, 99, 101, 102, 108, 110, 111, 114, 116, 127, 130, 132, 137, 141, 146, 164, 179,
185, 215, 256, 280, 290, 292, 294
31 Mathesis II, XXIX, 18; III, II, 19; VII, XXIV, 3; VIII, XXV, 6. 68, 77, 260, 290.
On the identity of the owner of that chart, see T. D. Barnes, Two Senators under Constantine,
The Journal of Roman Studies 65 (1975), 40–49.
32 Mathesis I, pr. 2, 7, 8; 11–12.
374 Ivana Lemcool
except for the consulship which is evidenced at a much later date, in 355.33
This has also been a source of confusion and suspicion regarding the date of
the writing of the Mathesis.34 However, the most probable explanation is that
Mavortius was denied consulship at the time he was nominated and later ap-
pointed consul. It may be that the death of Emperor Constantine postponed his
election or that his consulship was revoked by Constantine’s successors.35 It has
even been suggested that the dedication of this astrological manual could have
affected his election.36
Whatever the case may be, Mavortius was certainly a high-profile and
aspiring individual whose career was influenced by decisions of the highest
instances of power in the state and the political circumstances surrounding it.
Thus, it seems highly likely that any enquiries regarding his own future would
involve calculation of nativities of the most important political actors, such as
the emperor or his sons. Before devoting himself to the writing of the astrologi-
cal handbook, Maternus abandoned his legal practice, as he claims in the fourth
book of the Mathesis.37 Being a lawyer, he must have been very well aware of
legal restrictions on astrological activities imposed by the Augustan edict of
11 AD. He could have been familiar with cases in which accusations of illicit
astrological inquiries led to the charges of treason, or were used as an evidence
of plotting against the emperor in maiestas trials.38
Since Maternus clearly believed that the stars had an impact on the life
and decisions of an emperor, his statements in the second book of the Mathesis
claiming otherwise thus may be perceived as a mere rhetorical device. His con-
tention that emperors are exempt from astrological influence may have been
expressed with a desire to flatter Constantine, perhaps conform somewhat to
his religious inclinations and positions on astrological prognostication.39 Also,
what may have been an additional motive was an intention to absolve Mavortius
of any suspicions of being involved in predictions concerning the fate of the
33 Unlike Iulius Firmicus Maternus, Q. Flavius Maesius Egnatius Lollianus signo Ma-
vortius is well attested in historical sources. A. H. M. Jones, J. R. Martindale, J. Morris, The
Prosopography of the Later Roman Empire, vol. 1, AD 260–395, Cambridge 1971, 512-514.
34 See Mace, Dissertation, 17-19, 22-28.
35 R. S. Bagnall, A. Cameron, S. R. Schwartz and K.A. Worp, Consuls of the Later
Roman Empire, (Atlanta 1987), 19.
36 Lenski, Early Retrospectives, 472.
37 Mathesis 4, pr. 2.
38 Many of these cases are listed in Cramer, Astrology in Roman Law and Politics,
254-275.
39 Since we do not have any explicit remarks in historical sources that would unam-
biguously reveal the attitude of Constantine towards astrological practice, in my upcoming
paper, I have aimed to reconstruct and hypothesize on his stance by analyzing contemporary
sources, legislative decisions, as well as a possible astrological background of Constantine’s
vision before the Battle of the Milvian Bridge. I devoted significant attention to the Mathesis
of Firmicus Maternus and its novel cosmological conception of imperial power. I. Lem-
cool, “Our Own Augustus”: Constantine and the Use of Astrology in Imperial Propaganda,
Prophetie, Prognose und Politik. Personengeschichtliche Perspektiven zwischen Antike und
Neuzeit/ Prophecy, Prognosis, and Politics: Perspectives from the History of Persons Be-
tween Antiquity and the Modern Age, ed. C. Hoffarth, (Frankfurt am Main, forthcoming.)
emperor. Thus, any overt references to the astrological chart of Constantine

would have been unacceptable. Still, it may be that under numerous instances
of astrological aspects listed in the Mathesis indicating the bearer of an imperial
horoscope, some of them pertain directly to Constantine himself.
Many of these indicators involve aspects and positions on the ascendant,
i.e. horoskopus, that is, the zodiac sign and its degree ascending on the eastern
horizon at the time of the individual’s birth. With regards to the rising sign- as-
cendant, the other cardinal points of the nativity chart can be calculated: descen-
dant, the Midhaven or Medium Coeli, and Imum Coeli. Also, from the point of
the ascendant, the positions of the twelve houses in the chart are determined.
That is why Maternus calls ascendant “the cornerstone and basis of the whole
nativity.”40 Its relevance is illustrated by the account Cassius Dio provides on
the nativity charts painted in the palace of Septimius Severus, where he claims
that on both of them the ascendant was depicted in a different sign.41
To calculate the ascendant on his own, an astrologer must be familiar with
the exact time of day and the place of native’s birth. February 27th as the date
of Constantine’s birth is recorded in both Chronograph of 354 and Polemius
Silvius.42 The year of Constantine’s birth, however, has been a contested is-
sue in historiography, although it seems most likely that he was born in 273.43
As has been concluded, Constantine presented himself younger than his actual
age, presumably in an attempt to justify his inaction and silence during the
Great Persecution of Christians, claiming he was “just a boy” at the court of
Diocletian in 303, when in fact he was most likely thirty years old.44 It seems
that Maternus ascribed to Constantian propaganda when he says in the lauda-
tory passage that “he held from his earliest childhood the imperial rule.”45 That
prevents us from making an accurate reconstruction of the emperor’s horoscope
as Maternus and his friend could have calculated it. Whilst without the hour of
birth, we would still be able to calculate the placements of each of the planets
in the zodiac signs for the date of February 27th, without the year of birth, the
only thing we can be certain about Constantine’s nativity chart ,regardless of the
year, is that his Sun was in Pisces.
40 Mathesis, II, XIX, 2; 48.

41 Cassius Dio, 77, 11, 1; 261.
42 Corpus Inscriptionum Latinarum I², eds. C. Hülsen, T. Mommsen, and W. Henzen,
Berlin 1893, 255, 258, 259.
43 For a discussion of historical sources and various propositions on the year of
Constantine’s birth in modern historiography, see N. Lenski, The Reign of Constantine, The
Cambridge Companion to the Age of Constantine, ed. N. Lenski, Cambridge 2006, 59, 83, n.
1; T. Barnes, The New Empire of Diocletian and Constantine, Cambridge MA –London 1982,
39-40. The year of 273 as the year of birth of Constantine corresponds to accounts of most
ancient authors on his age at the time of his death in 337, except for Constantine himself.
Idem., Constantine, 2.
44 Eusebius, Life of Constantine, II, 51, I, trans. A. Cameron and S. G. Hall, Oxford
1999, 112: Barnes, Constantine, 2; T. G. Elliott, Eusebian Frauds in the „Vita Constantini“,
Phoenix 45 (1991), 162-171, 163-4.
45 Mathesis I, X, 13; 30.
376 Ivana Lemcool
Still, it could be possible that among various astrological positions listed

in the Mathesis, some of the characteristics and aspects belonging to the nativity
chart of Constantine are revealed. Since Maternus provides more than twenty
indicators of an imperial horoscope, there is a strong possibility that some of
them were applicable to the ruling emperor. Of course, not all of them can be
applied to the same chart. In the sixth book, while he discusses complex aspects,
he gives a rather specific example:
“If Jupiter, Mars, Mercury, and Venus are located together on the ascen-
dant, which is in Virgo, and Saturn is in Pisces in opposition to them, the Sun is
on the anafora of the ascendant but the Moon is in Aquarius; and if all these are
located in their own terms; this shows the chart of a most powerful emperor.”46
Here, the ascendant is in the sign of Virgo, while later in the eight book
he says: “Whoever has the ascendant in the first degree of Capricorn will be a
king or emperor.”47 Obviously, different emperors throughout the history were
born under different rising signs, and it would have been too apparent and facile
if in the entire work only a single instance of an imperial ascendant was given.
Also, Maternus did not compose his work for Mavortius only, although he ad-
dresses him throughout the book. In his invocation to the God the Creator in the
opening of the fifth book, he states “we have written this book for Thy Romans
in order that this subject may not be the only one which the Roman genius has
not pursued.“48 Maternus clearly intended his work to be read by future genera-
tions, however, at the end of the final book, he advises his friend not to reveal
it to “inexperienced ears or sacrilegious minds“, but to give it to his sons and
his closest friends, of whose virtue he is assured.49 Thus, it was not only for the
present moment and current concerns that Maternus was providing informa-
tion; he was preserving the astrological lore in Latin language for posterity.
Yet, in the very last passage, Maternus reminds his dedicatee that the book was
produced for him alone and that he is its true interpreter and faithful guardian.50
Undoubtedly, this was intended as a form of flattery to his patron, who was cer-
tainly of higher standing than him, but perhaps Maternus also wished to empha-
size and assure Mavortius that issues relevant to him are to be found in the book.
In that context, we can perceive the mention of Naissus in the text. As
stated above, the birthplace of an individual was necessary information for the
calculation of their nativity chart. That may have been the reason Maternus
found it convenient to insert the praise to the emperor in the section discussing
the effect of the stars on people born in different geographic zones, wherein he
included this relevant piece of information. That it does not appear in any other
contemporary source is also revealing. Calculating the horoscope of any person,
emperor included, would unavoidably entail calculating the time of their death.
Despite the decree of the Augustan edict forbidding such inquiries, Maternus
states that determining the span of native’s life is important to investigate upon
46 Mathesis, VI, XXXI, 55; 215.

47 Mathesis, VIII, XXVIII, 1; 294.
48 Mathesis, V, praef., 4; 156.
49 Mathesis, VIII, XXXIII, 2, 4; 302.
50 Loc. cit.
drawing up of the chart and collecting all data.51 This is established by deter-
mining the power of the ruler of the chart: “For often, even though certain plan-
ets are well located, the ruler of the chart indicates a short span of life; the whole
of what the well-placed planets had predicted is changed by an early death.”52
Further on, he informs Mavortius that he had explained in detail the computing
of the time of life in a single book written for their friend Murinus.53 He men-
tions two other books within the text of the Mathesis: one on the Myriogenesis,
which was not yet finished at the time, and one which he had already written for
Mavortius on the end of life.54 Neither of the works survive and it is unknown
if the Myriogenesis was ever completed. Its subject matter also seems unclear.55
He mentions it in the chapter concerning the death of parents where he says:
“If you wish to learn more about this matter in detail you must turn to my
Myriogenesis, where many obscure things are discussed.”56 Thus, we can see
that Maternus was largely unconcerned over legal ramifications of his treatises
providing technical information for calculation of a person’s time of death. Yet,
providing information directly on how to calculate the nativity chart of the rul-
ing emperor was a different matter which could bring the lives and careers of
himself and his dedicatee under risk. However, considering how much interest
Mavortius displayed on the topic of the time of death in an individual’s horo-
scope and to what extent his career depended on the goodwill of the emperor,
it seems highly possible that other details concerning the positions of planets
at the time of birth of Constantine were disclosed in the other books. As has
been concluded, no one could have been able to practice astrology with only
Mathesis at hand.57
Some additional information could have been provided through aspects
indicating other occurrences and circumstances of Constantine’s life known to
Maternus and Mavortius which could have also been pertinent to the emperor’s
chart. Mother of low-class is marked by the moon in the third or fourth house,
or in aspect with Mars.58 In the third book, Maternus states that Saturn in the
second house from the ascendant makes native the murderer of his wife and
children; the loss of wife and children is also marked by Jupiter in the seventh
house in a nocturnal chart, and violence toward them, including homicide, is
also signaled by Mars in the same house.59 Violent and horrible death of a wife
is also indicated by Mars and the Moon in opposition, as well as Jupiter and
51 Mathesis, IV, XX, 1; 144.

52 Loc. cit.
53 Mathesis, IV, XX, 2; 144.
54 Mathesis, V, I, 38; VI, II, 8; VII, IX, 8; VII, VII, 4
55 On the meaning of the word myriogenesis and the topic of the purported book, see
J. Tester, A History of Western Astrology, Woodbridge 1987, 137-9.
56 Mathesis VII, IX, 8; 245.
57 Tester, A History of Western Astrology, 142.
58 Mathesis, III, XIII, 5, 7; IV, XXIV, 10; VI, XI, 12; 113, 114, 153, 191.
59 Mathesis, III, II, 4; III, III, 15; III, IV, 21; 75, 81, 85
378 Ivana Lemcool
Mars on the degree of Medium Coeli, and an entire chapter in the seventh book
is devoted to different aspects denoting murder of spouses, namely wives, as it
is only those that are listed by Maternus.60
With few relevant pieces of information, a person versed in astrology
could reconstruct an entire nativity chart. By combining aspects and placements
listed by Maternus that could have related to the chart of Constantine and com-
paring them to actual positions of planets on the date of his birth for the years
around the third quarter of the third century, a skilled astrologer could confirm
or disprove conjectures made in this paper. Even the year taken as the birth year
by Maternus could be surmised, if the placement of the slow-moving planet
such as Saturn could be determined in that tentative horoscope. Whatever the
case may be, this astrological handbook has already proven to be a valuable
historical source on the social and political conditions of the Late Antiquity.61
While in the future it may prove to be an even more significant source for the
history of Constantine, the Mathesis of Firmicus Maternus is already a notewor-
thy source for the history of the city of Niš. Not only that it is the earliest source
that informs us it was on the territory of the ancient town that once stood in its
place that Constantine the Great was born, but that it was owing to that fortu-
itous circumstance that good fortune was bestowed upon the future emperor and
the ruler of the whole world.
Ивана Лемкул
(Православни богословски факултет, Унивезитет у Београду)
„APUD NAISSUM GENITUS“: КОНСТАНТИН У MATHESIS-У ФИРМИКА МАТЕРНА
Matheseos Libri VIII Јулија Фирмика Матерна је најпотпуније астролошко

дело написано на латинском језику које нам је сачувано из периода антике. Такође
је и најранији писани извор који помиње Наисус, данашњи Ниш, као место рођења
Константина Великог. Анонимни Origo Constantini такође пружа овај податак; међутим,
како је овај текст настао након Константинове смрти, извесно је да је Mathesis старије
дело. Наисус се у њему помиње у оквиру похвалног пасуса цару, на крају прве књиге,
након разматрања утицаја звезда на особине и изглед људи на основу места њиховог
рођења. Фирмик Матерно је аутор још једног дела- De Errore Profanarum Religionum
у којем се обраћа царевима Констанцију и Констансу да искорене паганске обреде
у западном делу Римског царства. Због свог оштрог полемичког тона и ревносних
хришћанских ставова исказаних у њему, Матерново ауторство овог дела је довођено у
питање. Ипак, стилском анализом установљено је да он саставио оба дела, премда су и
даље у историографији изражаване недоумице и различита становишта у вези његове
верске припадности у време писања овог астролошког приручника. У сваком случају и
независно од његових личних осећања, врло је вероватно да је Матерно желео да учини
свој рад пријемчивим што већем броју људи, нарочито онима на највишим позицијама
60 Mathesis,VI, XVII, 5; VI, XXX, 10; VII, XVII; 196, 207, 250.
61 L. Thorndike, A Roman Astrologer as a Historical Source: Julius Firmicus Ma-
ternus, Classical Philology 8 (1913), 415-435; Barnes, Two Senators; Drake, Firmicus Ma-
ternus; Kahlos, The Rhetoric of Tolerance and Intolerance; Lenski, Early Retrospectives;
Woudhuysen, Uncovering Constans’ Image.
власти који су фаворизовали хришћанство, попут цара Константина. Међутим, осуде

практиковања и изучавања астрологије су већ била исказане у писањима црквених
отаца. Упркос томе, поседујемо бројне доказе о хришћанима који су у првим вековима
консултовали астрологе или инкорпорирали елементе астролошких теорија у своја
учења. Осим бриге о рецепцији његовог дела од стране хришћанских читалаца, код
Матерна се може уочити и тежња да покаже да је његово учење у складу са законима
који су се односили на рад астролога, а који су били на снази од Августовог едикта из
11. год. н.е. Овим едиктом је астролозима било забрањено да обављају консултације
без присуства треће особе, као и да одговарају на питања везана за било чију смрт.
Матерно показује своје познавање закона упозоравајући будућег астролога на то, као и
да не даје одговоре који се тичу цара и будућности државе. Напомиње како та питања
не само да нису дозвољена, већ да је на њих немогуће одговорити, с обиром да звезде
немају моћ над судбином цара који је владар читавог универзума, и да о њој одређује
само највиши Бог. Међутим, Матерно показује бројне недоследности у самом тексту
Mathesis-а. Сасвим је извесно да није сматрао да је цар изван астралних утицаја, будући
да наводи преко двадесет различитих аспеката и положаја планета у наталној карти
који указују да ће та особа постати цар или на неки начин бити блиска цару. Такође,
наводи и оне аспекте који одређују какву ће пресуду цар донети над неким појединцем,
као и на који начин ће цар бити некоме бити наклоњен. То што наводи Константина као
најбољи могући пример за утицај звезда на људе у односу на место њиховог рођења и
што га назива срећним и рођеним под добрим знамењима само по себи иде у прилог
томе да није уистину сматрао да је цар изузет од астралних утицаја. Његове тврдње
у супротно вероватно су последица тежње да изнесе додатне хвалоспеве цару или
да донекле прилагоди своја учења хришћанским назорима. С друге стране, могуће
је да је желео да предупреди било какве оптужбе на рачун свог пријатеља, Лолијана
Маворција, на чији захтев је и написао књигу. Будући и сам адвокат, Матерно је морао
бити упознат са бројним случајевима пресуда за завере против цара и велеиздају које су
донете на основу тога што је оптужени консултовао астролога у вези питања о цару. Без
обзира на законске забране, у тексту Mathesis-а на неколико места се могу наћи подаци
релевантни за одређивање начина и времена нечије смрти; Матерно чак истиче како
је одређивање трајања живота прва ствар коју је потребно урадити при изради нечије
наталне карте. Напомиње и да детаљније податке о рачунању може наћи и у другим
књигама које је написао, а које нам нису сачуване. Будући да је Маворцијева успешна
политичка каријера у великој мери била условљена вољом владајућег цара, извесно
је да би му подаци о Константиновом хороскопу били драгоцени у одређивању даљег
тока његове судбине. У том кључу можемо разумети и помен Наисуса као родног места
цара Константина. Место рођења неопходан је податак за израчунавање асцендента
спрам којег се одређују остале важне тачке у индивидуалном хороскопу, као и положај
дванаест кућа у оквиру зодијака. Могуће је да се неки од бројних примера положаја
асцендента, као и планета и звезда које су постављене управо на његовом степену, а
који указују на царски хороскоп, односе управо на Константинов хороскоп, као и они
који указују на неке друге податке и околности из његовог живота, које су могле бити
познате Матерну и Маворцију. Тек детаљним упоређивањем свих ових евентуалних
аспеката Константинове наталне карте и њиховом астролошком анализом, заједно
са реконструкцијом положаја планета током III века н.е. би било могуће потврдити
додатне информације које је Матерно могао пружити о изради царевог хороскопа. За
сада, имамо његово место рођења које сам аутор истиче као значајан фактор у судбини
Константина Великог.
Lars Ramskold
THE AVGVSTVS / CAESAR AND CAESAR / X X SILVER

MULTIPLES AND THE INTERREGNUM 337 CE
Abstract: An enigmatic group of 1/24-pound silver multiples has long

been thought to commemorate the vicennalia of Constantine Caesar in 336/337.
This study adds the mint of Rome to the list of producing mints but removes
Constantinopolis and Nicomedia. Six further mints produced these multiples:
Treveri, Arelate, Lugdunum, Aquileia, Siscia, and Thessalonica. The date and
issuer of the multiples can be deduced from the geographic area encompassing
these seven mints. In 335 CE, Constantine I prepared for his succession by di-
viding his empire amongst his three remaining sons plus his nephew Dalmatius.
Six of these mints were in areas under the authority of Constantine Caesar, either
directly or through his inferred tutelage of Constans. The mint of Thessalonica
was, however, in Macedonia which was allotted to Dalmatius. Following the
murder of Dalmatius soon after the death of Constantine I, Constans received
Thessalonica, in reality meaning that his guardian Constantine Caesar gained
control of the city. As a result, all seven mints producing the multiples were
controlled by Constantine Caesar during the three-month period between the
murder of Dalmatius and the proclamation of the three remaining Caesars as
Augusti on 9 September 337. After this date there were no Caesars and no
Augustus controlled all mints producing the multiples. The production of the
silver multiples can thus be pinpointed to the three-month interregnum period
following the death of Constantine I and Dalmatius.
Keywords: Constantine, dynasty, silver medallion, interregnum, libra,
hoards, forgeries
The impressive AVGVSTVS / CAESAR and CAESAR / X X multiples

are among the most spectacular and also most enigmatic of all late Roman sil-
ver donatives1. One reason for this is that they carry only the titles but not the
1 Cash handouts to the military are known as donativa and those to civilians were
called a congiarium.
382 Lars Ramskold
Fig. 1. The first illustrations of the AVGVSTVS / CAESAR and CAESAR / X X multiples
by Du Cange 1680, attributed by him to Constans. The specimens may be the ones now in
the Paris BNF, Cat. nos. 13 and 37 herein.
name of the rulers. They were first described over 300 years ago by Du Cange2
(1680) and Banduri3 (1718) who assigned the types to Constans (Du Cange) or
Constantine I and one of his sons (Banduri).
The specimens figured by Du Cange may be the ones still in Paris BNF
(fig. 1). In 1755, de France4 figured the specimen still in the Vienna KHM (fig.
2). Various authors have subsequently attributed the AVGVSTVS / CAESAR
type to Constantine I, Constantine II, or Constantius II, and the CAESAR / X X
type to Constantine II, Constans, Constantius Gallus, or Julian. Depending on
the identification, the date has varied from 336 to 357 CE.
In 1949, Jean Lafaurie published a seminal study of the 14 examples
then known to him5. He pointed out that some examples carried the mint mark
CONST6. This mint mark was used in Arles only in 327-340 and again in 353-
370. Further, there were no Caesars in 337-351 or after 360. The possible dates
could be further constrained by the mint mark TSE for Thessalonica, known
only from 335-337. Lafaurie accordingly attributed the AVGVSTVS / CAESAR
type to Constantine I. He further regarded the X X on the second medallion type
as referring to the vicennalia of Constantine Caesar, celebrated 1st March 336
– 1st March 337. These conclusions have been followed by subsequent authors.
2 Ch. Du Fresne Du Cange, Historia Byzantina duplici commentario illustrata: pri-

or familias ac stemmata imperatorum Constantinopolianorum, cum eorundem Augustorum
nomismatibus et aliquot iconibus. Louis Billaine, Paris 1680.
3 A. M. Banduri, Numismata Imperatorum Romanorum a Trajano Decio ad
Palæologos Augustos, Accessit Bibliotheca Nummaria, Sive Auctorum qui de Re Nummariâ
scripserunt, vol. II, Paris 1718.
4 J. de France, Num. cimelii Caesarei regii Numismata cimelii caesarei regii aus-
triaci vindobonensis. Trattner, Wien 1755. 177+27 pp, 137 pls.
5 J. Lafaurie, Une série de médaillons d’argent de Constantin I et Constantin II.
Revue Numismatique, Sér. 5, 11 (Paris 1949) 35-48. Lafaurie figured 12 examples and listed
two further: the Vienna specimen, Cat. no. 15 herein, and the Montagu example, Cat. no. 19
herein. Lafaurie was unaware of the example published by Gerasimov in 1939; T. Gerasimov
(Герасимов, Тодор Димитров), Dva kasnorimski medaliona ot Bulgaria. IBAI (Izvestiya na
Bulgarskiya Arkheologicheski Institut) XIII, 1939 [Publ. 1941], 337-339.
6 Lafaurie op. cit. knew three specimens from Arles. In 2004 four additional ex-
amples were described and figured; M. Amandry - G. Gautier, Les multiples en argent frap-
pés à Arles en 336-337. Bulletin de la Société française de numismatique 59 (Paris 2004), 6,
134-138.
Fig. 2. Illustration by de France 1755 (pl. 108, fig. 1) of the medallion in Vienna KHM (Cat.
no. 15).
Most of the multiples carry a mint mark. These show that the mul-
tiples were struck at the mints of Arles, Lyon, Trier, Aquileia, Rome, Siscia,
and Thessalonica7. In addition, there is a small number of multiples lacking
a mint mark. On stylistic grounds, Lafaurie attributed the latter to the mints
of Constantinopolis and Nicomedia. Lafaurie’s attributions were accepted by
Bruun8 1966 who used them in RIC VII in his list of types from each mint9.
Material
Since Lafaurie’s study in 1949, the number of known multiples has
increased from 15 to 38 (see the Catalogue). There are now twenty-three
AVGVSTVS / CAESAR specimens known and fourteen CAESAR / X X exam-
ples10, plus possibly one hybrid. Exactly half of the specimens are in public col-
lections, the remainder in private collections. There are also some seven modern
forgeries known. The material now permits a renewed study of these multiples.
7 All except Rome were known by Lafaurie 1949, op. cit., and Bruun 1966; P.
Bruun, Constantine and Licinius A.D. 313-337. The Roman Imperial Coinage, Vol. VII, ed.
C.H.V. Sutherland, R.A.G. Carson. London 1966. The example with the Rome mint mark
was published by Gerasimov already in 1939, op. cit.
8 Bruun 1966, op. cit.
9 Between the time of Lafaurie’s study and Bruun’s, only one further medallion was
discovered, the Lyon specimen in the Kaiseraugst hoard (Cat. no. 20).
10 In this study, only medallions necessary for the discussions are figured. The re-
mainder have been well illustrated in the studies referred to. The fragmentary CAESAR / X
X multiple from Trier (Cat. no. 9) is cut in half and then cut again. The legend CAESAR and
the mint mark TR are intact on the preserved part.
384 Lars Ramskold
Fig. 3. 1/24-pound AVGVSTVS / CAESAR multiples assigned here to the mint of Rome.
A, Cat. no. 24 (Gerasimov 1939). B, Cat. no. 35 (Cesano 1957). C, Cat. no. 36 (NAC 88,
lot 699).
The unmarked multiples

In order to deduce the date and purpose for the multiples, it is first neces-
sary to know where they were minted. Most are easily attributed because they
carry a mint mark, but a small number (Cat. nos. 23, 35-38) lack such evidence.
For the latter, the only indication of where they were produced is the iconog-
raphy.
Lafaurie (1949) attempted to attribute the unmarked examples to particu-
lar mints. He wrote:
“Les medallions de Constantin, commémorant la consecration solenelle
de Constantinople, le 11 mai 330 (pl. V, no 13) présentent une effigie tout à fait
comparable à celles des pieces que nous étudions, notamment à qui est figure pl.
IV, no 2, ce qui inciterait à attribuer ce médaillon à l’atelier de Constantinople.
L’autre médaillon, sans marque d’atelier à exergue (pl. IV, no 1), présente de
nombreuses analogies de style avec les monnaies de Nicomédie, et il est tentant
de l’attribuer à cet atelier. […] L’absence de marque monétaire peut s’expliquer
par les séjours que fit Constantin, l’année de sa mort, dans ses deux residenc-
es voisines. Pour ce monnayage exceptionnel, frappé aux lieux mêmes où se
trouve l’empereur, il n’a pas été jugé necessaire, comme pour les monnaies, d’y
imprimer une marque de contrôle”
Lafaurie’s attribution of these unmarked examples to Constantinople and
Nicomedia was followed by Bruun in RIC VII (1966) and it has not been ques-
tioned11. I will here forward indications showing a better substantiated attribu-

tion for the ‘Constantinople’ type, as well as indications that Nicomedia did not
strike these multiples.
Reattribution from Constantinopolis to Rome. The detailed similarities
in Constantine’s portrait between two of the unmarked multiples and the gold,
silver and bronze emissions of Rome from the last years of Constantine’s reign
were pointed by me out in a recent study12. The attribution by Lafaurie and
Bruun of these multiples to Constantinople is contradicted by the fundamen-
tally different style of the latter mint (see Ramskold op. cit. for details). On
stylistic grounds, these multiples (fig. 3B, C) were therefore re-assigned by me
from Constantinople to Rome. This attribution is supported by the until now
overlooked medallion published by Gerasimov in 1939, showing the mint mark
R, which can only indicate Rome, between the lemnisci13 (fig. 3A). On the
Gerasimov medallion, the head of Constantine shows all the details characteris-
tic for the mint of Rome in the hair, the diadem and its ties, the profile, and the
eye. All of these features, and in addition the shape of the truncation of the neck,
are present also in the two unmarked medallions, and they can be securely at-
tributed to Rome. In addition, the Gerasimov medallion shows close similarities
to the VOT / XXX silver medallion figured by Gnecchi 191214, also attributed
here to Rome15.
The ‘Nicomedia’ multiple. Following discussions by Lafaurie (1949), one
unmarked multiple of each type (fig. 4A, B) was attributed by Bruun (1966)
to Nicomedia. The CAESAR / X X example (fig. 4B) lacks the part where the
mint mark would have been. In the period 336-338, the mint of Nicomedia
does not show any unique features permitting an assignment of the specimen
to that mint. In the present author’s view, the greatest similarities are with the
AQ marked medallion (fig. 4C) and therefore the broken example is tentatively
attributed here to Aquileia.
Nor does the unmarked AVGVSTVS / CAESAR medallion (fig. 4A) at-
tributed by Lafaurie to Nicomedia, in the present author’s view, show any char-
acters pointing to that mint. In contrast to the mint of Rome, which shows a very
distinct local style, the coinage of Nicomedia from the late 330’s does not ex-
11 Amandry - Gautier, op. cit., gave a correct list of the mints striking these multiples,
including Rome and excluding Constantinopolis and Nicomedia, but without giving the basis
for this.
12 L. Ramskold, The silver emissions of Constantine I from Constantinopolis, and
the celebration of the millennium of Byzantion in 333/334 CE. Jahrbuch für Numismatik und
Geldgeschichte 68 (2018) 166, fig. 6.
13 These are the ribbons binding the wreath at the base. “Any wreath or garland could
be made more honorific by the addition of lemnisci, coloured ribbons binding the leaves or
flowers”; T. P. Wiseman, Monuments and the Roman annalists, Past Perspectives: Studies in
Greek and Roman Historical Writing, ed. I. S. Moxon - J. D. Smart - A. J. Woodman (Oxford
University Press 1986), 93, with references.
14 F. Gnecchi, I medaglioni romani descritti ed illustrati, vol. I: Oro ed argento,
Milan 1912, pl. 29, fig. 7.
15 The Constantinian gold and silver emissions of Rome will be published by me in
“The gold and silver emissions of Rome under Constantine I from 313 to 337” (Ramskold
MS).
386 Lars Ramskold
Fig. 4. A, B, multiples previously attributed to Nicomedia. C-G, multiples for comparison.

A, Cat. no. 37, RIC VII Nicomedia 197 (Ricci 1913). B, Cat. no. 23, RIC VII Nicomedia
198 (Lafaurie 1949). C, Cat. no. 22, RIC VII Aquileia 138 (Asolati 2013). D, Cat. no. 1,
Trier (not in RIC VII) (Numismatica Genevensis 5) (authenticity questioned by BOC 1991).
E, Cat. no. 30, RIC VII Siscia 260 (Trau 1935). F, Cat. no. 38, multiple with no mint mark
(Reinert 2008). G, Cat. no. 12, RIC VII Arles 410 (Amandry - Gautier 2004).
hibit a particularly distinct style. The medallion shows three diverging diadem
ties, a feature seen also in the two multiples from Arles (fig. 4G), and in two of
the Trier examples (fig. 4D, authenticity questioned by BOC 1991; the second
example is one of the multiples in the Saint-Ouen-du-Breuil hoard which is
mint marked TR). There are marked similarities between the unmarked speci-
men and both the two known Arles examples and the first of the Trier examples.
All other mints can be excluded, and the earlier attribution to Nicomedia is
rejected here, but at present it is not possible to determine if it was the Arles or
the Trier mint that struck the medallion.
One further unmarked example has been discovered later. It is one of the
nine specimens in the Saint-Ouen-du-Breuil hoard (see below). The obverse has
been published (Reinert 2008b, centre medallion; fig. 4F) but not the reverse16.
There are similarities to Arles and Aquileia and less so to Trier, but any attribu-
tion is uncertain.
In conclusion, the attributions to Constantinople and Nicomedia are re-
jected here. Two of the unmarked examples can be firmly identified as products
of the Rome mint. The three remaining unmarked examples are not firmly at-
tributed here, but only western mints show iconographical similarities.
Remarks on unmarked gold and silver donatives. The unmarked
1/24-pound multiples constitute an exception to the rule. There was an obvious
need for both the imperial treasury and the local mint to keep track of the exact
amounts of gold and silver used for the various donatives produced. For this
reason, virtually all coins and coin-like products carried the abbreviated name
of the producing mint, and often also a letter denoting the officina or the perhaps
the batch of precious metal.
There are very few unmarked examples among the vast diversity of
Constantinian coin-like donatives. Searching for a parallel, with emissions of
both marked and unmarked examples, one finds the VOT / XXX gold multiples
from Constantine’s tricennalia (335-336 CE). Thessalonica struck gold multi-
ples mint marked TSE (RIC 207). The similar medallion RIC VII Thessalonica
20617 lacks a mint mark and was recently re-assigned to the mint of Rome
by Ramskold (2018, fig. 6F). There is in addition a unique silver example of
this medallion, also lacking a mint mark, but the style points unambiguously to
Rome18. Another example of an unmarked type is the famous so-called Ticinum
16 The obverse is the central specimen in the assemblage from the Saint-Ouen-du-
Breuil hoard figured by Reinert in 2008; F. Reinert, Der Schatz von Saint-Ouen-du-Breuil,
Moselgold. Der römische Schatz von Machtum. Ein kaiserliches Geschenk [Exhibition cata-
logue, Luxembourg, Musée National d’Histoire et d’Art Luxembourg, 10 October 2008 – 18
Januar 2009] (Publications du Musée National d’Histoire et d’Art Luxembourg 6), ed. F.
Reinert (Luxembourg 2008), 222, fig. 2. The reverse has kindly been made available to the
present author by M. Amandry.
17 Sammlung Franz Trau. Münzen der Römischen Kaiser. Gilhofer & Ranschburg,
Wien, Austria and A. Hess A.G., Luzern, Switzerland. (22 May 1935), pl. 44, no. 3889.
18 Gnecchi op. cit., pl. 29, fig. 7.
388 Lars Ramskold
medallion (RIC VII 36). Again, the lack of a mint mark has created difficulties
in identifying the producing mint, and although most authors agree on a Ticinum
origin, the mints of Rome or Constantinople have recently been suggested19.
A further group of donatives from the reigns of Constantine and his sons
should be mentioned. These are the uniface gold medallions, intended as gifts
to “barbarians” outside the limes20. Most of these lack a mint mark. There are
exceptions, and medallions marked SIS for Siscia21 and AQ (?), possibly for
Aquileia22, are known. The style of the unmarked medallions has been tak-
en to indicate the mints of Trier, Sirmium, and others. The relevance here of
these donatives is the fact that they were all produced in the imperial mints,
but in most cases without an identifying mint mark. Like the silver multiples
described herein, they were donatives produced in precious metal from the im-
perial treasury, and all of these donatives must have been subject to the same
rigorous control.
Constantine I favouring Constantine Caesar?

It has been argued (i.e., by Cara 199323) that the multiples celebrated the
vicennalia of Constantine II, and that they showed that Constantine intended
only his eldest son to become Augustus after his own death. Cara’s arguments
were countered by Burgess24. A similar view, expressed already by Lafaurie in
1949, was forwarded in 2009 by Kampmann25 who wrote: “Constantine intend-
ed to divide the empire five ways upon his death, among his three sons and two
nephews, with Constantine II as the senior Augustus to make the final decisions
in cases of dispute. That is why Constantine’s II role was stressed.”
However, the evidence presented in this study contradicts the idea that
that these multiples were struck under the authority of Constantine I. His plans
for succession had been unveiled when Dalmatius26 was elevated to Caesar.
19 See discussion in N. Lenski, The date of the Ticinum medallion. Quaderni ticinesi.
Numismatica e antichità classiche (NAC) 47 (2018), 251-295.
20 See R. Münsterberg, Einseitige Goldmünzen Constantins und seiner Söhne. Nu-
mismatische Zeitschrift 56 (1923), 25-28; R. Bland, Gold for the Barbarians? Uniface Gold
Medallions of the House of Constantine found in Britain and Ireland. Britannia 43 (Novem-
ber 2012), 217-225.
21 The Siscia examples are for Constantine II as Augustus, thus dating from 337-340.
22 See Künker 248 (14 March 2014) lot 7585. The letters A and Q are flanking a large
Chi-Rho. The attribution to Aquileia is most likely, but it is perhaps possible that the Q is a
misrepresentation of an omega, and that the A represents alfa, in which case the letters are not
a mint mark.
23 P. Cara, La successione di Costantino. Aevum 67 (1993), 173-80.
24 R. W. Burgess, The Summer of Blood. The “Great Massacre” of 337 and the Pro-
motion of the Sons of Constantine. Dumbarton Oaks Papers 62 (2008), 8-9.
25 U. Kampmann, A donative of Constantine the Great. CoinsWeekly, 14 October
2009. https://coinsweekly.com/a-donative-of-constantine-the-great/
26 On coins his name is usually spelled Delmatius and more rarely Dalmatius. The
latter is used here because the name alludes to Dalmatia and it was the spelling used for his
father Dalmatius the censor.
The plan appears to have been simple and clear: Constantine would be suc-
ceeded by an imperial college of two augusti - Constantine and Constantius -
and two Caesars - Constans and Dalmatius27. Of these, Constantine junior was
the most senior and would have had some priority, but the coinage shows that
Constantine I promoted the two elder sons equally. Every gold emission after
the elimination of Crispus shows parallel types of the two elder Caesars, with
no priority of either. The silver is rarer and less known but was also produced
equally, with only one possible exception28.
One other unequal production of donatives is of interest here, involving
Dalmatius. The exact extent of the realm allotted by Constantine I to Dalmatius
is unknown, and it is not known if it included the province of Europa, the
eastern-most part of Thracia which included the minting cities of Heraclea and
Constantinopolis. In Moesia, definitely part of Dalmatius’ area, there was the
mint of Thessalonica. The silver emission Thessalonica RIC 214-217, struck for
Constantine’s tricennalia, is known from the following number of examples for
each ruler: Constantine I - 11; Constantine Caesar – 6; Constantius Caesar – 5;
Constans Caesar – 6; Dalmatius Caesar – 11. The numbers are small and any
conclusions must be tentative. However, Dalmatius is clearly well represented
and it even appears that twice as many examples were struck for Constantine
I and Dalmatius as for each of the three remaining Caesars. This was possibly
an attempt by Constantine I to promote the authority of his newly appointed
Caesar in the realm allotted to him. Similar silver emissions were struck also in
Constantinople and Heraclea, but in these mints Dalmatius was apparently not
unequally treated29.
In conclusion, during the last years of Constantine I, there are a few rare
examples of one or the other Caesar being unequally treated in emissions of
struck silver donatives. In all mints, the gold is too rare to permit any conclusions
regarding Dalmatius, but it is clear that Constantine Caesar and Constantius
Caesar were treated equally. As detailed below, the date proposed here for the
AVGVSTVS / CAESAR and CAESAR / X X silver multiples removes them
from the reign of Constantine I, and accordingly they were not a sign of the
emperor favouring Constantine Caesar.
Date of the AVGVSTVS / CAESAR and CAESAR / X X silver multiples
The date and purpose of these multiples have been debated for over 150
years. The style of the busts unquestionably indicates a date no earlier than 333
C, but it could be several years or even decades later. Due to the X X legend, the
multiples have usually been thought to celebrate the vicennalia of Constantine
Caesar in 336. This paper proposes a new date for the multiples as well as a new
27 In addition, Hanniballianus would presumably be installed as the ruler of Armenia.
28 Two of the later silver emissions from Constantinople (emissions 6 and 7 of Rams-
kold op. cit. appear to have included one particular type (the 4 standards) for Constantine
Caesar but not for Constantius. Other types from the same emissions were produced for both
Caesars, so the significance of the 4-standards type is unclear.
29 Number of specimens, RIC VII Heraclea 146-147 and unlisted: Constantine I - 2;
Constantine Caesar – 6; Constantius Caesar – 2; Constans Caesar – 3; Dalmatius Caesar – 2.
Constantinopolis Emission 7 of Ramskold 2018: Constantine I - 14; Constantine Caesar – 12;
Constantius Caesar – 9; Constans Caesar – 4; Dalmatius Caesar – 3.
390 Lars Ramskold
purpose. The key to the date proposed here for the multiples lies in the distribu-
tion of the producing mints. The previously published list of mints producing
the multiples suffered from some errors. The list of mints was emended by
Ramskold (2018), but at the time no new date was proposed.
Constantine’s partition of the empire

First, we need to examine the division of the empire which Constantine
designed as a plan for the succession after his death. As far as can be recon-
structed, this was a system of succession based on the tetrarchic system, with
two senior Augusti, Constantine II and Constantius II, and two junior Caesars,
Constans and Dalmatius30. A complex system of intermarriage would secure
the stability of the system31. As part of the plan, a preliminary partition of the
empire was made. In all probability, the scheme was launched in connection
with the elevation of Dalmatius to Caesar in September 33532.
As events unfolded, the partition of the empire passed through three stag-
es. The first began with the elevation of Dalmatius on 18 September 335, the
second with the murder of Dalmatius soon after the death of Constantine 22
May 337, and the third lasted from the proclamation of the three Augusti on 9
September 337 until the death of Constantine II in 340. The ancient sources33
are incomplete and conflicting and do not specify the stages of the division. The
account presented here of the three stages of the division has been arrived at by
weighing the evidence presented in several previous studies, using the numis-
matic evidence to check and complement each stage of the partition34.
30 H. Chantraine, Die Nachfolgeordnung Constantins des Großen. Abhandlungen der

Geistes- und Sozialwissenschaftlichen Klasse Jahrgang 1992, Nr. 7 (Mainz – Stuttgart 1992);
T. D. Barnes, Constantine: dynasty, religion and power in the later Roman Empire. Wiley-
Blackwell 2011, 165; against Cara op. cit.
31 See Burgess op. cit.
32 T. D. Barnes, Constantine and Eusebius, Harvard University Press 1981, 251-52;
and T. D. Barnes, The New Empire of Diocletian and Constantine, Harvard University Press
1982, 198. At about the same time, Hanniballianus received the title nobilissimus.
33 Primarily Eusebius [Eusebius Caesariensis], Life of Constantine [Vita Constan-
tini, VC]. Introduction, Translation, and Commentary by A. Cameron and St. G. Hall, (Clar-
endon Ancient History Series), Oxford 1999, 4.51.1.; Origo Constantini Imperatoris, also
known as Anonymus Valesianus, http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Ex-
cerpta_Valesiana/1*.html, 35; Zosimus, New History. A Translation with Commentary by
R. T. Ridley, (Byzantina Australiensia 2), Canberra 1982, 2.39.2; J. Zonaras, Epitome Histo-
riarum. English translation, Thomas Banchich and Eugene Lane, The History of Zonaras.
From Alexander Severus to the Death of Theodosius the Great. Routledge, London - New
York 2009, 13.5.16-17; Philostorgius Hist. Eccl. 3.1 (Artemii Passio 8), and Epitome de Cae-
saribus, translated by Thomas M. Banchich, 3rd ed. 2018; http://www.roman-emperors.org/
epitome.htm, 41.19-20; see also B. Bleckmann, Der Bürgerkrieg zwischen Constantin II. und
Constans (340 n. Chr.). Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte 52 (2003), 225–250.
34 A slightly different approach, based on dioceses rather than provinces, was pre-
sented by D. Slootjes, Governing the Empire: The Effects of the Diocletianic and Constantin-
ian Provincial Reforms Under the Sons of Constantine, The Sons of Constantine, AD 337-
361. In the shadows of Constantine and Julian, ed. N. Baker-Brian – S. Tougher (Palgrave
Stage 1. In the division worked out by Constantine I, his eldest son

Constantine Caesar was allotted the provinces of Britannia, Gallia and Hispania.
Constans received the praetorian prefecture of Italy, which also included
Northern Africa, and Illyria. However, as Constans was only a boy at the time35,
it is likely that he was initially under the guardianship of Constantine Caesar36.
A nephew of Constantine I, Dalmatius, was allotted the provinces of Thracia and
Moesia (including Macedonia, and Achaea)37. Several authors have suggested
that Constantine I allotted the city of Constantinopolis (in Thracia) to Dalmatius
to avert a power struggle of his three sons for the city38. Constantius Caesar
received the east. This was the situation when the emperor Constantine died on
22 May 337 in Ancyra near Nicomedia. At that time, Constantine Caesar re-
sided in Trier, Constans possibly in Milan, Dalmatius probably in Naissus, and
Constantius in Antioch39. Constantius had been informed of his father’s illness
and hastened to Constantinople and arrived shortly after the emperor’s death.
Stage 2. With no living Augustus to assume power, a 3½-month political
vacuum ensued. Burgess (2008) has detailed how a massacre followed very
soon after the death of Constantine in which all male descendants of Constantius
I and Theodora were murdered, sparing only Gallus and Julian40 (and Nepotian
who was probably not born yet). One of the victims was Dalmatius. His ter-
ritory was divided between Constans and Constantius41. Constans received
Moesia (Achaea and Macedonia with Thessalonica). He probably moved his
residence to Naissus42. Constantius received most or all of Thracia including
Constantinople.
Macmillan, Cham Switzerland 2020), 261-265.

35 Burgess op. cit., p. 7 states his age as “either ten or thirteen”. Vanderspoel 2020, p.
36 concludes that Constans was most likely born in 323, thus being thirteen or fourteen in the
summer of 337; J. Vanderspoel, From the Tetrarchy to the Constantinian Dynasty: A Narrative
Introduction, The Sons of Constantine, AD 337-361. In the shadows of Constantine and Julian,
ed. N. Baker-Brian – S. Tougher (Palgrave Macmillan, Cham Switzerland, 2020) 23-55.
36 T. D. Barnes, Constans and Gratian in Rome, Harvard Studies in Classical Philol-
ogy 79 (1975), 327. There are no ancient sources mentioning such a guardianship. It was
deduced in 1897 by Seeck (O. Seeck, Geschichte des Untergangs der antiken Welt. Band
IV, Stuttgart 1897, 40) from the constitutions of the Codex Theodosianus. Seeck (op.cit. 42)
stated that “So hat denn Constantin II auch für den Reichsteil des Constans Gesetze und Ver-
ordnungen erlassen; Constantius dagegen wahrte seine volle Unabhängigkeit.” Zozimus, op.
cit. 2.39.2 states that the areas listed here for Constantine junior and Constans were jointly
ruled which may indicate a guardianship although Barnes 1982 (op. cit. 198) ascribes this
statement to ignorance of Zozimus’ source Eunapius.
37 Epitome de Caesaribus, op. cit., 41.19-20; Origo Constantini Imperatoris, op. cit.,
35; see Bleckmann op. cit., 232, note 18.
38 For example D. Vagi, Coinage and History of the Roman Empire. Volume 1: His-
tory. Sidney, Ohio 1999, 492.
39 Barnes 1982 op. cit. 84-87.
40 Nepotian, son of Eutropia, may have been born after the massacre, see Burgess
2008 op. cit. 10.
41 Bleckman op. cit. 233, note 19.
42 Zonaras op. cit. 13.5.9.
392 Lars Ramskold
Stage 3. On 9 September 337, after meeting in Pannonia, Constantine,

Constans and Constantius were proclaimed augusti. A new division of the em-
pire was formalised as follows: Constantius lost what he had gained after the
murder of Dalmatius and ruled the eastern provinces, including Asia Minor,
Syria, Egypt, and Cyrenaica; Constantine received Britannia, Gaul, Hispania,
and Mauretania; and Constans received Italy, Africa, Illyricum, Pannonia, and
Moesia (Macedonia and Achaea). The control of Thracia - including the city of
Constantinople - needs to be considered here.
Thracia. In order to understand the AVGVSTVS / CAESAR and CAESAR
/ X X types, we must first study the shifting fate of Thracia, the province with
the minting cities of Constantinople and Heraclea. The written sources43 are
silent or unclear and deliberately44 or unknowingly incorrect, but the following
can be regarded as reasonably certain.
In the division of 335, Thracia became part of Dalmatius’ realm.
Constantine himself resided in Constantinople, and we can be confident that
Dalmatius had very little say in how the city of Constantine was run. The gold
and silver coinage (donatives) throughout the empire shows that Constantine
promoted the two elder sons equally45, proving that the control of the mints
remained firmly in the hands of the emperor46. When Dalmatius was mur-
dered after the death of Constantine I, the sons split Dalmatius’ territory so
that Constantinople and most or all of Thracia, including the Danubian fron-
tier, were allotted to Constantius, whereas Moesia (including Macedonia and
Achaea) was given to Constans.
The control of Constantinopolis shifted again three months later, in
connection with the proclamation of the three Augusti, when at least parts of
Thracia - including Constantinople and Heraclea - apparently came under the
authority of Constantine II, as shown by the coinage (see below). Finally, after
perhaps only a year47 but no later than after the death of Constantine II, the city
again came under the authority of Constantius II48.
43 Eusebius op. cit. 4.51.1; Origo Constantini Imperatoris, op. cit., 35; Epitome de
Caesaribus 41.20; see Barnes 1982 op. cit. 198.
44 The divisions of 335 and 337 were deliberately confused by Eusebius in VC, see
Barnes 1982 op. cit. 198.
45 Burgess op. cit. This is confirmed by the author’s database of Constantinian gold
donatives, regularly showing similar numbers of examples struck for the two brothers.
46 Libanius Orat. 59.46, from 349 CE, indicates that Constantine remained in com-
plete control of the empire; Panegyric on Constantius and Constans. Libanios. Discours.
Tome IV: Discours LIX. Texte établi et traduit par Pierre-Louis Malosse [In Greek and
French]. Les Belles Lettres, Paris 2003.
47 Chronicon Paschale, Olympiad 279, 337; Chronicon Paschale 284-628 AD. Mi-
chael Whitby & Mary Whitby. Liverpool University Press 1989.
48 Kent 1981 (RIC VIII), 440 states that of Constantine I, Constantinople “passed
first to Constantine II and on his death to Constantius”. This description omits the interval be-
tween the death of Constantine and the accession of the three Augusti. See J. P. C. Kent, The
Roman Imperial Coinage vol. VIII. The Family of Constantine I. A.D. 337–364, ed. C.H.V.
Sutherland - R.A.G. Carson. Spink and Son Ltd, London 1981.
Constantinopolis. The absence of AVGVSTVS / CAESAR and CAESAR

/ X X multiples from Constantinopolis49 is significant for the dating proposed
here. The reason is that during the proposed period - the interregnum in 337 -
Constantinopolis was not under the control of Constantine Caesar (or Constans),
but under Constantius. In order to evaluate the possibility of a production date
after 9 September 337 (but before the death of Constantine II in 340), we need
to look at the fate of the city of Constantinopolis during this period.
In the treaty of 9 September 337, Constantine II became the official ruler
of the western parts of the empire. The domain of Constans comprised Italy,
Africa and the Balkans. Thracia was controlled by Constans, who had taken
over the military campaign along the Danubian frontier from Constantius. It
is likely that Constans now was no longer under the tutelage of Constantine
II. However, although Thracia was ceded by Constantius to Constans in the 9
September 337 treaty, the Thracian mints of Heraclea and Constantinopolis ap-
pear to have come under the control of Constantine II. There are no written re-
cords specifying such a division after the death of Thracia although Chronicon
Paschale does mention in Olympiad 279, year 337, that after the death on
Constantine I, “the younger Constantine was emperor in Constantinople for 1
year”50. In order to evaluate the veracity of this statement we must turn to the
coinage of Constantinopolis, the crown jewel of Constantine’s legacy.
The coinage of Constantinopolis between 9 September 337 and the death
of Constantine II in 340 shows the allocation of officinae to the three Augusti.
The largest and best-known silver emission during this period (exact date un-
known, but if it was struck to advertise the three new Augusti the date should be
337-338) is that of Victory type (RIC VIII, nos. 15-20). The emission was struck
in all eleven officinae. Seven of these struck for Constantine II, and two each for
Constantius II and Constans (Table 1).
Officina RIC
Augustus
A B Γ D E S Z H TH I IA no.
Constantine II 4 6 3 6 1 3 6 15
Constantius II 10 5 18
Constans 6 4 20
Table 1. Distribution of the Victory type siliquae (RIC VIII 15, 18 and 20) from the mint
of Constantinopolis, with numbers of examples in the author’s database. This table cor-
rects the errors and omissions of RIC VIII. Seven officinae struck for Constantine II and
two officinae each for Constantius II and Constans. The predominance for Constantine II
may indicate that the city of Constantinopolis was under his authority when this emission
was produced. Note: all listed specimens show a rosette diadem. Eight otherwise similar
49 Also the absence from the other Thracian mint, Heraclea, is significant. The ab-
sence from all Asian mints, including Nicomedia, further supports the conclusions in this
study. Even considering the rarity of the specimens, the distribution of the mints known to
produce medallions is too ordered to be coincidental.
50 The whereabouts of Constantine II during this time are in essence unknown. We
may never know if he visited Constantinopolis during the time he presumably ruled the city.
394 Lars Ramskold
specimens for Constans, all from off. I (not in RIC VIII), and one for Constantius II, from
off. Γ (RIC VIII 17), show a laurel wreath and are not included since they may be from a
later emission.
The distribution of officinae in Table 1 becomes intelligible when com-

pared to the allocation of officinae when Constantine I was still alive. Table 2
presents the allocation of officinae in the three 2-standards Gloria emissions of
Constantinopolis51, struck from 330 to 336/33752.
Emission Aug/caesar A B Γ ∆ E S Z H TH I IA RIC

CONSA 330 no.
Gloria 2 Const. Aug. A B (Γ) ∆ H 59

Gloria 2 Const. Caes. Γ TH (I) 60
Gloria 2 Constantius (∆) S I 61
VRBS VRBS ROMA E IA 62
Cons’polis Cons’polis Z IA 63
CONSA• After 18 Sept 335
Gloria 2 Const. Aug. A B ∆ H 73
Gloria 2 Const. Caes. Γ TH (I) 74
Gloria 2 Constantius S I 75
Gloria 2 Constans IA 76
Gloria 2 Delmatius I 77
•CONSA• 336 (-337?)
Gloria 2 Const. Aug. A B ∆ H 80
Gloria 2 Const. Caes. Γ TH 81
Gloria 2 Constantius S I 82
Gloria 2 Constans IA 83
Gloria 2 Delmatius I 84
Table 2. The three 2-standards Gloria emissions from Constantinopolis. An officina letter
in brackets indicates a single known example. The allocation of the officinae in the first
(330) emission remains unchanged throughout, with Constans and Dalmatius simply added
to the scheme in 335. Compare with Table 1 and note how the four officinae allocated to
51 This table is based on over 300 coins in the author’s database. It agrees exactly
with the second table given by Kent op. cit. p. 441. Almost every difference from the listings
in RIC VII is due to unique r5 listed coins in the latter. They are of a certain interest but they
also obscure the allocation of officinae. Table 2 includes four such unique coins, verified by
me, whereas many of the r5 coins listed by Bruun are regarded here as misread letters.
52 The final emission, of 1-standard Gloria type (RIC VII 137-155) needs further
study to be understood.
Constantine I (A, B, ∆, H) were taken over by Constantine II when he became Augustus,

and to these he added E, Z and TH, leaving only Γ and S for Constantius II, and I and IA
for Constans.
The allocation of officinae shown in the two tables indicates clearly that
after becoming Augustus, Constantine II took over his father’s officinae, an
obvious display of seniority. This is a strong indication that he had executive
control of the mint. It is also relevant to note that Constantine I tended to allo-
cate the officinae in alphabetical order according to rank, giving himself the first
officina (A or P), and then the caesars the second, third and fourth officina, etc.,
in order of seniority. This sign of senior status was taken over by Constantine II.
The distribution of officinae indicates that for some time after the 9
September agreement, the mint seems to have been under the control of
Constantine II53, and with the mint, also the city of Constantinopolis, con-
firming the statement in Chronicon Paschale. This should be an anomaly
since Constantinopolis was situated far from the other areas directly ruled by
Constantine II. However, it must have been a result of the negotiations leading
up to the division formalized on 9 September 337, enabling Constantine II to
gain control of Constantinopolis. Kent (1981), stated: “...the best solution to the
historical problem is to ascribe Heraclea and Constantinople to the Prefecture
of Italy, Africa and Illyricum, under the nominal rule of Constantine II, but ef-
fectively subject to an administration loyal to Constans”54. This situation may
have lasted one year (if Chronicon Paschale is correct)55, but it ended at the
latest in 339 when Constans revolted against Constantine II, a revolt that led
Constantine to attack Constans (or vice versa56), which resulted in the death of
Constantine II.
Had Constantine Caesar been in control of Constantinopolis already dur-
ing the interregnum, we would have expected to see AVGVSTVS / CAESAR
and CAESAR / X X multiples struck there, and also at Heraclea. But we
don’t57. Lafaurie, followed by Bruun58, attributed an unmarked specimen to
53 This pattern is a continuation of how Constantine I used to strike for himself in
many officinae and for the Caesars in only one or two each; see the Providentiae coinage
from Siscia and Antioch, and the dafne coinage from Constantinopolis, to mention but a few.
54 Kent 1981 (RIC VIII), Heraclea, p. 427.
55 It is possible that there was a meeting between the three brothers in Viminacium
in June 338. C. Th. X.10.4 gives the presence there of Constantine II on 12 June 338; Co-
dex Theodosianus. Based on the Latin text of Mommsen and Meyer’s edition: Theodosiani
libri XVI cvm Constitvtionibvs Sirmondianis et Leges novellae ad Theodosianvm pertinentes.
Consilio et avctoritate Academiae Litterarvm Regiae Borvssicae edidervnt Th. Mommsen et
P. M. Meyer, Berlin 1905 (http://droitro- main.upmf-grenoble.fr/); see A. Piganiol, L’Empire
Chretien (325-395). Presses universitaires de France, Paris 1973, 81-82. Perhaps a re-shuf-
fling of provinces took place and Constantine II lost Constantinopolis on this occasion.
56 W. Lewis, Constantine II and His Brothers: The Civil War of AD 340, The Sons of
Constantine, AD 337-361. In the shadows of Constantine and Julian, ed. N. Baker-Brian – S.
Tougher, 57-94. Palgrave Macmillan, Cham Switzerland 2020.
57 Although the small number of known medallions means that the absence of medal-
lions from Constantinopolis in itself is no proof that such were not produced.
58 Bruun op. cit., RIC VII Constantinople 132. It is unclear to me if Bruun cites one
396 Lars Ramskold
Fig. 5. Donatives struck in the name of Dalmatius in the “home mints” of Constantine
Caesar and Constans Caesar. A, siliqua, Rome mint, not in RIC but similar to Rome 379-
380. 3.09g, 19.8mm. Private collection. B, Trier mint, not in RIC but similar to Trier 572-
576. The metal is stated to be silver, weight 2.02g, 20mm. Adapted from Robertson 1982,
271, pl. 63, fig. D.1.
Constantinopolis but it has a portrait incompatible with any mint but Rome.
The reason forwarded here for the absence of these multiples from the mint
of Constantinopolis is that the city – during the interregnum – was under the
authority of Constantius.
Authority of the mints 18 September 335 – 22 May 337

In 2008, Burgess published a ground-breaking study of the events leading
up to and following the death of Constantine I, based to a large extent on the
coinage of the period. Burgess concluded that after Constantine’s partition of
the empire in 335, the four Caesars had at least some executive power over the
coinage produced at the mints situated in their respective realms. The evidence
forwarded by Burgess was largely based on the entries in RIC VII. Burgess stat-
ed that “Constantine’s three sons showed a marked hostility toward Dalmatius
from the very beginning of his reign, refusing to strike gold or silver coins in his
name at their home mints”59:
or two examples, first the Piancastello specimen of Cesano 1957 (S. L. Cesano, Catalogo
della collezione numismatica di Carlo Piancastelli, Forli 195) and then the one of J. Hirsch,
München, Germany, auction 29 (9 Nov. 1910). They are the same specimen (Cat. #25 herein).
59 Burgess op. cit. 42.
Fig. 6. Areas controlled by the three Caesars during the 3-month interregnum in 337 CE.
After the murder of Dalmatius, his provinces were taken over by Constans (Moesia) and
Constantius (Thracia), and the division entered Stage 2 (see text). Only in Stage 2 were the
seven mints producing the 1/24-pound AVGVSTVS / CAESAR and CAESAR / X X dona-
tives controlled by Constantine Caesar, either directly or indirectly through Constans.
“The sons of Constantine did not name Dalmatius on any gold or sil-
ver struck at their home mints [Trier, Rome, Antioch] while Dalmatius was
Caesar and still alive. From the beginning we find evidence for hostility toward
Dalmatius on the part of the other Caesars and a coordinated response to his ac-
cession as Caesar on the part of all three.”60
This conclusion cannot, however, be upheld. Examples unknown to
Burgess or found more recently show that both Trier61 and Rome62 did strike in
precious metal for Dalmatius (fig. 5). Only two examples are known to me but
the emissions are exceedingly rare and incompletely known. It appears likely
that donatives in Dalmatius’ name were produced normally in all mints includ-
ing the “home mints”. Burgess is surely right when he states that the other
Caesars were against the elevation of Dalmatius, but they clearly had no power
in deciding the composition of the gold and silver donatives. This production
was controlled by their father Constantine I, a fact which has bearings on the
authority of the production of the AVGVSTVS / CAESAR and CAESAR / X
X multiples.
Constantine’s tricennial donative emissions show no evidence of execu-
tive control of the mints by the Caesars. On the contrary, the gold and silver
emissions indicate that Constantine I remained in control of all mints until he
died. The material also shows that Constantine I did not favour any of his sons
in the output of donatives. It is inconceivable that he would have authorized the
massive output of the AVGVSTVS / CAESAR and CAESAR / X X multiples
60 Burgess op. cit. 27.

61 A. S. Robertson, Roman Imperial Coins in the Hunter Coin Cabinet, University
of Glasgow. Vol. 5. Diocletian (Reform) to Zeno. Oxford University Press 1982, 271, pl. 63,
D.1. Not in RIC VII. Similar to Trier 572-576 but with obv. Legend FL DELMATIVS NOB
CAES. The metal is stated to be silver, weight 2.02g, 20mm. However, the reverse type –
3-standards PRINCIPI IVVENTVTIS – was struck in many mints but is otherwise known
only for gold, so the specimen needs to be investigated.
62 A newly discovered unique siliqua (Fig. 5A) was struck in Rome for the tricennial
celebrations in 336. An example from this emission for Constantius is also known (Gorny &
Mosch, Giessener Münzhandlung GmbH, München, Germany, auction 125, 13 Oct. 2003, lot
590). The 3-branches type was also struck for the vicennalia in 326, RIC VII Rome 379-380
but with plain diadems on the obverse.
398 Lars Ramskold
in mints allotted to Constantine and Constans and Dalmatius but not in the ones
allotted to Constantius. The inescapable conclusion is that the multiples were
produced after the death of Constantine I.
1/24-pound multiples carrying a mint mark are known from the following
mints: Arles, Lyon, Trier, Aquileia, Rome, Siscia, and Thessalonica63. No ex-
amples are known from the following mints active at the time: Constantinopolis,
Heraclea, Nicomedia, Cyzikus, Antioch, and Alexandria. Plotting the geo-
graphical distribution of the mints, it is evident that no mints under Constantius’
control struck such multiples (fig. 6). Between 18 September 335 and 22 May
337, all striking mints except Thessalonica were in areas under the authority
of Constantine Caesar, either directly or through his inferred guardianship of
Constans64. Thessalonica was not under the control of Constantine Caesar but
under Dalmatius. When Constantine I died, the Caesars gained executive con-
trol of the mints in their respective realm. Following the murder of Dalmatius,
Constans received Macedonia including Thessalonica, in reality meaning that
his guardian Constantine Caesar gained control of the city. This meant that be-
tween the murder of Dalmatius and the proclamation of the three remaining
Caesars as Augusti (9 September 337), all seven mints producing the multiples
were de facto controlled by Constantine Caesar.
It is concluded here that the AVGVSTVS / CAESAR and CAESAR / X
X multiples were struck in every mint under the direct or indirect control of
Constantine Caesar during the interregnum, the roughly three-month long peri-
od between the murder of Dalmatius and the proclamation of the three Augusti.
The AVGVSTVS / CAESAR and CAESAR / X X silver multiples consti-
tuted a completely new type of donative. There are no other emissions, in any
metal, that appear to be associated with the multiples. It has been suggested that
they were likely given out in pairs, and we know from papyri that the weight of
two such multiples equaled the sum paid to a praepositus (a military officer) on
the occasion of a jubilee in Constantinian times65. In view of the highly unstable
situation following the death of Constantine I and the murder of Dalmatius, it
must have been crucial to secure the loyalty of the army. It is proposed here that
this was the objective behind the multiples.
It appears that Constantine Caesar may possibly have overstepped his po-
sition in issuing multiples stating his own 20-year jubilee, but with no reference
to his brothers66. The explanation may be the situation at the time of issuing. The
63 The medallion published by Gerasimov op. cit. carries the mint mark of Rome
(fig. 3A). Two further examples lacking mint mark (fig. 4B-C) were assigned to Rome by
Ramskold op. cit.
64 This was only a nominal authority. As long as Constantine I was alive, he retained
control of the minting of gold and silver, as outlined in this paper.
65 Kampmann op. cit.
66 There are several indications that Constantine Caesar regarded himself as some-
what elevated above his brothers. One example from the interregnum is that he restored the
controversial bishop Athanasius to Alexandria, asserting that he was fulfilling his father’s
wishes (see Lewis op.cit. 69). Alexandria was in Constantius’ realm, and the action of Con-
stantine Caesar is clear evidence that he saw himself as the primary heir to Constantine I.
This is also clear from his title MAXIMVS, which – apparently in error (see RIC VIII p. 339)
long-reigning Augustus Constantine had recently died, and the fourth Caesar,
Dalmatius, had just been assassinated together with his brother Hanniballianus
and numerous relatives. And for the first time in several hundred years, there
was no Augustus to rule the Empire. The situation must have been tense, to say
the least. There was a clear danger of the Empire being thrown into turmoil.
The loyalty of the army was crucial. Donatives stressing both the succession
from the Augustus to the Caesar and the 20-year long position and experience
of the Caesar Constantine could be forwarded to reinforce the legitimacy of the
continuation of the dynasty in general and of Constantine Caesar in particu-
lar. So even if it was several months late to celebrate the actual vicennalia of
Constantine Caesar, the jubilee could be used as an excuse to present donatives,
that is, to buy the loyalty of the army. In the east, controlled by Constantius
Caesar, no similar donatives were struck, perhaps indicating that he was un-
aware of the emission or that he was already certain of the loyalty of his troops.
The Debelt multiples

The existence of several expertly made forgeries makes it exceedingly
difficult to determine the authenticity of individual multiples. Since all conclu-
sions regarding date and places of manufacture depend on the authenticity of
the specimens, some paragraphs must be devoted here to the question of the
Debelt multiples.
The Debelt hoard. As far as is known, the largest hoard of struck sil-
ver from Constantinian times ever found is the Debelt hoard from Bulgaria.
Accounts of the Debelt hoard were published by Bistra Božkova in 1989, 1993,
and 199667, but the hoard appears to have escaped attention of numismatists
outside Bulgaria. The published composition of the hoard will be called into
question here. Specifically, the three large silver multiples mentioned already in
1983 by Yurukova68 are thought here to be forgeries and not part of the hoard.
This is the published information:
– was used briefly also for Constans and Constantius but their coins soon replace MAX with
P F. Unambiguous evidence for the superiority of Constantine II is provided by three mile-
stones from Cyprus which give Constantine II the titles MAXIMO TRIUMFATORI AVG,
while his brothers are only VICTORIBVS SEMPER AVGG (T. B. Mitford, Milestones in
Western Cyprus. The Journal of Roman Studies 29 (1939) 187; and T. B. Mitford, Some new
inscriptions from Early Christian Cyprus. Byzantion 20, Actes du VIIe Congrès des Ètudes
Byzantines Bruxelles 1948, II (1950), 143-147.
67 Бистра Божкoвa [Bistra Božkova], Римски медальони IV б. от българските
земи [Roman medallions of the IV C. from Bulgarian territory], Нумизматика [Numizma-
tika] 23, 3 (1989), 31-36; idem, Монетно съкровище от с. Дебелт (Бургаска област)
[Coin treasure from the village of Debelt (Burgas region)]. Нумизматика и сфрагистика
[Numizmatika i sfragistika], 1-4 (1993), 58-73; idem, Gold and Silver Medallions (Mul-
tiples) from the 4th Century AD found in the Territory of Bulgaria. Macedonian Numismatic
Journal 2 (1996), 71-85.
68 Йорданка Юрукова [Jordanka Yurukova], Монетни находки открити в
България през 1981 г [Coin finds discovered in Bulgaria in 1981]. Археология [Archeol-
ogy] 24, 1-2 (1983), 116.
400 Lars Ramskold
In her 1989 study, Božkova wrote: “Thanks to the kindness of Mr. I. Dior
(numismatic cabinet - Geneva69), three silver medallions were added to the al-
ready known find of miliarense from the first half of the IV C., found in the
village of Debelt (Burgas region).”
In the 1993 study, Božkova wrote: “Thanks to the efforts of the staff of
the National Museum of History70, part of an extremely rare and interesting
coin find is stored today in its holdings - 100 pieces of silver coins (miliarense)
from the time of the Roman Emperor Constantine I. Later, based on the infor-
mation of the late colleague Mr. Dior from the numismatic cabinet in Geneva,
three more pieces of this find became known - three medium-sized medallions
from the time of Constantine I.” Božkova continued: “The find was tracked
down and redeemed for NIM thanks to the efforts of our late colleague, Ph.D.
Stefan Damyanov, head of the excavations in Debelt.”
This sparse information can be supplemented by accounts found online71,
telling the story as follows, based on an interview in 1982 with the finder of the
hoard: Sometime between 1976 and 1980, a pig farmer reportedly found a hoard
of Roman silver coins in Bulgaria. The farmer was a Thracian expatriate and
could have brought the coins from afar, but it is believed that they were found
somewhere not too far from Debelt in the Burgas Province in southeastern
Bulgaria. Debelt is a village next to the ancient city of Deultum. At the time, the
Bulgarian archaeologist Stefan Damyanov72 had begun excavating in the area.
The farmer approached Damyanov, who first offered 10BGN for each coin, but
the price was raised to 80BGN each. The farmer agreed and Damyanov paid
BGN 8,00073 for 100 coins. This was the full number of coins brought by the
farmer and it may have been the entire hoard. When the deal was agreed, the
farmer took out three additional coins and gave to Damyanov. Damyanov then
transferred the first 100 coins to NIM (where he worked until his death)74. The
three added coins never entered NIM but were transported abroad and sold at
auctions in Basel and Geneva.
The contents of the hoard have been published by Božkova (1993)
and were as follows. There were 100 miliarense75: 86 of Constantine I (56
69 Musee d’art et Histoire Genève, Cabinet des Medailles.

70 The National Museum of History (NIM) in Sofia, Bulgaria.
71 This information was gathered online from three Bulgarian discussion fora: moyat-
debat.online; forumnauka.bg; and imperio.biz. The information on the fora cannot be verified.
72 The Bulgarian archaeologist Stefan Damyanov from the National Museum of His-
tory (NIM) in Sofia.
73 In March 1980, 8,000 Bulgarian leva officially equaled GBP 4,124 or USD 9,101,
today equaling GBP 18,000 or USD 28,000 (these conversions depend on several param-
eters). This was a huge amount of money. In 1977, the average annual wage in Bulgaria
(excluding peasantry) was 1,856 leva. The amount received by the farmer for the hoard was
thus on the order of four years wages. For the National Museum of History in Sofia, it must
have been an enormous expense.
74 Photographs of the coins were apparently exhibited at the Archaeological Museum
of Debelt, but the coins are still kept at the National Museum of History (NIM) in Sofia (Bi-
stra Božkova pers. com. 11 May 2020).
75 This is a staggering number. The total number of other known 4-standards mili-
Ticinum; 30 Thessalonica); 8 of Constantine Caesar (all Thessalonica), and 6

of Constantius Caesar (1 Ticinum; 5 Thessalonica). All were of the 4-standards
type (Table 3). The three other rare coins were 1/24-pound silver multiples,
from Siscia.
Miliarense in the Debelt Hoard

Božkova Range RIC
Mean Mint
1993 Reverse legend N
W (g) W (g) mark no.
no.
Ticinum mint. All with undecorated diadems.
1-56 CONSTANTINVS AVG 56 4.33 – 6.03 5.30 SMT 185
57 CONSTANTIVS CAESAR 1 - 5.61 SMT -
Thessalonica mint. Constantine: hatched diadem. Caesars: undecorated diadems.
CONSTANTINVS MAX
58-61 4 5.20 – 5.49 5.34 SMTS 150
AVG
62-87 CONSTANTINVS AVG 26 5.15 – 5.71 5.38 SMTS 151
88-95 CONSTANTINVS CAESAR 8 5.14 – 5.47 5.33 SMTS -
96-100 CONSTANTIVS CAESAR 5 5.02 – 5.57 5.34 SMTS -
Table 3. The one-hundred 4-standards miliarense of the Debelt Hoard. All have the obverse
anepigraphic, head with plain diadem, looking upwards (bust E4); all reverses have four
standards.
The report of 1/24-pound silver multiples originating from Bulgaria being
sold in Basel and Geneva appears to reflect the actual circumstances. It is clear
that these multiples were never officially recorded in Bulgaria. Božkova (1989)
stated that the information that three 1/24-pound silver multiples (termed four
siliquae pieces) were part of the hoard came from the Numismatic Cabinet in
Geneva. Obviously, staff at the cabinet followed the sales of the major auction
houses and became aware of the unprecedented appearance of a group of such
multiples. Apparently, information about a provenance from the Debelt hoard
surfaced and was forwarded to the staff at NIM. Božkova described the three
multiples76, referred to the sales data, and used the auction photos as illustra-
tions.
In 1991, the experts publishing BOC had studied a number of 1/24-pound
multiples and they came to the following conclusions77:
“In late 1980 two quite spectacular silver medallions appeared on the
European market. Both were four siliquae pieces from the mint of Siscia, one
of Constantine I and the other of his eldest son, Constantine Caesar, and both
soon entered the collection of Nelson Bunker Hunt. What was not realized at
the time was that these two coins had been used as the models for an extensive
and dangerous group of struck forgeries, presumably coming from Bulgaria.”
arense from Constantine’s reign, from eight mints, is less than 90, so the Debelt hoard more
than doubles that number.
76 Božkova 1989 op. cit. 34-35, nos. 3, 4, and 5.
77 The False Silver Four Siliquae Pieces of Constantine I & II. Bulletin on Counter-
feits (BOC) 16, No. 1 (1991), 2-10. The International Bureau for the Suppression of Counter-
feit Coins (IBSCC), an organ of the IAPN.
402 Lars Ramskold
Two of the three multiples sold by European auction houses in 1980-1983

(Cat. F1 and F6) were condemned in 1991 as forgeries by BOC, whereas the
two specimens acquired by Nelson Bunker Hunt (Cat. 30 and 33) were deemed
genuine. There is no information available about the provenance of the Hunt
specimens. I will here forward the following speculative scenario:
The view here is that the large multiples associated with the Debelt Hoard
were not part of the hoard. The Debelt Hoard miliarense all date from 327 CE
and the 4-siliquae multiples from 337 CE. Both the miliarense and the larger
multiples were donativa, given out to individuals by the emperor or his repre-
sentative from the court. It appears improbable that a person would have re-
ceived first 100 miliarense and ten years later some multiples, with nothing in
between, and then buried all of these together. A more parsimonious approach
is that two hoards are involved. The first, composed of 100 (or more) miliarense
of the 4-standards type dates from 327 CE. The miliarense hoard was fond in
Bulgaria in or just before 1980, and it was bought by NIM. Another hoard of at
least two 4-siliquae multiples was also found, most likely in Bulgaria, at about
the same time. These multiples were used by forgers as templates for a series
of forgeries. Two genuine multiples were taken out of the country and these
ended up with Nelson Bunker Hunt. At around the same time, at least three of
the newly produced forgeries based on the genuine examples were submitted to
European auction houses for sale. Further forgeries were released into the com-
mercial market in Germany (BOC 1991). The person/s bringing these multiples
to Geneva gave the provenance as the Debelt Hoard, information which was
forwarded by the Geneva coin cabinet to the museum in Sofia.
The forgeries. The two examples described by Božkova78 as coming from
the Debelt Hoard were condemned as forgeries in BOC 1991. Apart from the
engraving differing from genuine examples, these two forgeries were found to
have a silver content of only 93.1-95.3%, compared to 97.5-98.3% for genuine
specimens (based on the two Hunt examples)79.
“The reappearance of the two Hunt examples (Sotheby’s, New York, June
19-20, 1991) gave us the opportunity to reexamine the vexed question of the
forgeries, helped by a metal analysis of the two genuine pieces carried out by
the Swiss Federal Laboratories for Material Testing and Research (EMPA).
Metal analysis shows a clear difference between real examples and the
forgeries. 1a [Hunt 947], 1f [Garrett] and 2a [Hunt 948] contain from 97.5 to
98.3% silver while 1b [MM 1982] and 2f [NFA XII] have between 93.1 and
95.3%. The relatively radical break between the two groups again points an
admonishing finger at the forgeries.”
It can be firmly established that two of the Debelt multiples of Božkova
1996 (nos. 4 and 5). are forgeries (Table 4). Regarding Božkova no. 6, the in-
formation received by the NIM from Geneva refers to one of the genuine Hunt
specimens, which was also figured by Božkova. The reason for this mix of
genuine and fake examples is that they were offered for sale at about the same
time (1980), by sellers claiming an origin from the Debelt Hoard. However, as
78 Božkova 1996 op. cit. nos. 4 and 5.

79 IBSCC Bulletin on Counterfeits (BOC) Vol. 16 No. 1, 1991.
discussed by BOC, two genuine multiples had been found and these were used
as templates for several copies. Both the genuine and the fake specimens were
then offered for sale in Switzerland and Germany.
Božko- BOC Cat.

va nr Type W (g) Identification W (g) Ag % no.
1991
4 AVGVSTVS / 12.44 MM 61:494 12.44 93.1 forgery F1
CAESAR -95.3
5 CAESAR / X X 12.69 NFA XII:447 12.69 forgery F6
- AVGVSTVS / 13.10 Hunt 947 13.10 97.5 genuine 30
CAESAR -98.3
6 CAESAR / X X 13.05 Hunt 948 13.05 genuine 33
Table 4. The Debelt multiples (Božkova 1996), and the Hunt multiples (Sotheby’s 1991).
Božkova nos. 4 and 5 are forgeries were based on the latter genuine examples. Note that
Božkova nr. 5 (NFA XII) is double die matched to four further forgeries listed by BOC
(1991, pp. 5-8), and Božkova nr. 4 is an obverse die match to the Leu 3 mule forgery, the
reverse of which is a die match to Božkova no. 5 and the four forgeries listed by BOC.
The Saint-Ouen-du-Breuil Hoard

During rescue excavations in the late antique Germanic settlement Saint-
Ouen-du-Breuil (Haute-Normandie, France) in 1994, a cup or mug containing
a gold and silver hoard was found80. Unfortunately, the hoard has never been
published. Through courtesy of the then Director of the Numismatic Cabinet
of the BNF Michel Amandry, it was possible for Reinert81 in 2008 to publish
photos of the hoard but showing only one side of the specimens. Only the Arles
1/24-pound silver medallion from the hoard has been illustrated from both
sides, published in 2004 by Amandry - Gautier82 and refigured by Ferrando
2010 from plaster casts83.
In 2018, Michel Amandry kindly provided me with photos of the nine
silver multiples of AVGVSTVS / CAESAR and CAESAR / X X type from the
80 The find was reported in 2001: “Un trésor monétaire (vers 345-350) trouvé dans
une fosse et contenu dans un gobelet trévire est notamment composé de 16 solidi, 23 mé-
daillons en argent, 3 cuillères en argent” [A monetary treasure (around 345-350) found in a
pit and contained in a Treveran cup is notably composed of 16 solidi, 23 silver multiples, 3
silver spoons.]; V. Gonzalez - P. Ouzoulias – P. Van Ossel, Saint-Ouen-du-Breuil (Haute-
Normandie, Frankreich) – eine germanische Siedlung aus der Mitte des 4. Jahrhunderts in
der Lugdunensis Secunda. Germania 79 (1) (2001), 43-61. The date 1994 was provided by
Amandry - Gautier op.cit. 136.
81 Reinert 2008 op. cit. 222-223.
82 Amandry - Gautier op. cit. 135, fig. 3.
83 Ferrando did not identify the specimen as coming from the Saint-Ouen-du-
Breuil hoard; P. Ferrando, L’Atelier Monétaire d’Arles. De Constantin le Grand à Romulus
Augustule, 313–476, Graveson, Decumanus Editions 2010.
404 Lars Ramskold
hoard. Although illustrations must await official publication of the hoard, I have
been given permission to study both sides of the multiples from the photos and
can give some information here.
Mint Cat.
Type Mint Reference
mark no.
1 AVGVSTVS / CAESAR CONST Arles Reinert op. cit. 223, centre 12
Amandry - Gautier op. cit. 135,
fig. 3
Ferrando op. cit. 65, no. 14
2 AVGVSTVS / CAESAR TR Trier Reinert op. cit. at 7 o’clock 2
3 AVGVSTVS / CAESAR TR Trier Reinert op. cit. 222, at 10 o’clock 3
4 AVGVSTVS / CAESAR TR Trier Reinert op. cit. 223, at 12 o’clock 4
5 AVGVSTVS / CAESAR TR Trier Reinert op. cit. 223, centre 5
6 CAESAR / X X TR Trier Reinert op. cit. 222, at 1 o’clock 6
9 CAESAR / X X - ? Reinert op. cit. 222, centre 38
Table 5. The nine multiples of AVGVSTVS / CAESAR and CAESAR / X X type from the
Saint-Ouen-du-Breuil hoard (Haute-Normandie, France). The specimens are kept in the
BNF (Paris) under INV-45-2178-023.
Of the nine multiples, one is from Arles, seven from Trier, and one lacks
any mint mark (Table 5). It is of some interest that if we disregard the Arles
example, there are four multiples of each type, and all but one are mint marked
TR (the unmarked one may also be from Trier, or even from Arles). Kampmann
(op. cit.) pointed out that such multiples would have been given out in pairs.
“In the case of Constantine’s II vicennalia, two medallions would have
been distributed to each praepositus – leader of a military unit – one portraying
the father, the other the son. Our medallion was worth 12 scruple of gold. One
solidus had the weight of 4 scruples meaning two of these medallions were
worth 6 solidi or 5 old aurei. According to the Oxyrynchus papyrus, that was the
amount of money paid to a praepositus in Constantinian times on the occasion
of a jubilee.”
It is tempting to see four such pairs of multiples in the Saint-Ouen-du-
Breuil hoard.
The 1/24-pound denomination

In order to relate the weight of the silver multiples to the Roman pound,
or libra, we first need to know the weight of the latter. Various estimates of the
weight of the libra have been made, based on surviving weights in different
materials. One commonly used figure has been 322.8g. This was calculated by
Duncan-Jones84 based on stone weights85. However, Duncan-Jones excluded

numerous outlying weights from the calculation, which reduces the reliability
of the figure. Other authors have published reasons for preferring 327g86 or
328.9g87.
In view of the varying opinions, I have tried a different approach here.
Recognising that weights may lose weight in many ways but more rarely gain
weight through time, one could search for weights or weight-based objects with
no visible weight loss, and then consider the ones with the highest weight only.
Looking at donative silver bowls from the 4th century, one finds that most intact
bowls weigh from 305 to 323g, but one weighs 330g88. The lighter bowls have
lost weight in a number of ways (corrosion, polishing, etc.) but is inconceivable
that the heavier bowl could have increased in weight after it was manufactured.
It has been estimated that “surviving Roman coin scales from the 4th century
C.E. or thereabouts, have sensitivities of the order of 0,020 - 0,030g”89, so a dif-
ference of 1g in one-pound weights could certainly be detected. Assuming mini-
mal weight loss in the 330g bowl, it should reflect a Roman pound very close to
330g. Other metal weights of 1 libra also point to a slightly higher weight than
usually estimated. For example, one weight, early Byzantine and inscribed 1
L, has a weight of 331.70g90. Another weight, possibly from the 4th C, weighs
332.92g91. A possibly unique early Byzantine 5-pound weight suffers some loss
from corrosion but still weighs 1,645g, that is, indicating a pound weight of
84 R. Duncan-Jones, Money and Government in the Roman Empire. Cambridge Uni-

versity Press 1994, 214-215.
85 In the Naples National Archaeological Museum.
86 A. M. Riggsby, Mosaics of Knowledge: Representing Information in the Roman
World. Oxford University Press 2019, 101.
87 F. G. Skinner, Weights and measures: their ancient origins and their development in
Great Britain up to A.D. 1855. London 1967, 65; R. E. Zupko, British weights & measures: a
history from antiquity to the seventeenth century, University of Wisconsin Press 1977, 7.
88 Beyeler 2011, no. 22, from Triton VII, lot 1044, made in Ephesus for the quinquen-
nalia of Licinius Caesar; M. Beyeler, Geschenke des Kaisers. Studien zur Chronologie, zu den
Empfängern und zu den Gegenständen der kaiserlichen Vergabungen im 4. Jahrhundert n.
Chr., (Klio. Beihefte, Neue Folge, 18), Berlin 2011. Reinert describes two similar silver bowls
for the same occasion, made in Nicomedia, with weight 323.3g and 321.74g; these donative
bowls were clearly made to a weight of one Roman pound; F. Reinert, Largitionsschalen des
Licinius aus dem Münchener Silberschatz, Moselgold. Der römische Schatz von Machtum.
Ein kaiserliches Geschenk [Exhibition catalogue, Luxembourg, Musée National d’Histoire
et d’Art Luxembourg, 10 October 2008 – 18 January 2009] (Publications du Musée National
d’Histoire et d’Art Luxembourg 6), ed. F. Reinert (Luxembourg 2008), 167-174.
89 L. Holland, Precision Weighing in Antiquity. In: Exhibition Catalog. Measuring
and Weighing in Ancient Times. Reuben and Edith Hecht Museum. Museum of Haifa 2001;
see also H. R. Jenemann, The Determination of Mass: 3.1, The Development of the Determi-
nation of Mass, Comprehensive Mass Metrology, ed. M. Kochsiek – M. Glaser. Wiley, Berlin
1999, 120-129.
90 Aufhäuser 6, lot 714; Peus 421, lot 1280.
91 CNG Electronic Auction 407, lot 786; see L. M. Yarrow, 219 out of 410 days: The
Roman Pound. https://livyarrow.org/2014/01/23/219-out-of-410-days-the-roman-pound/
406 Lars Ramskold
Fig. 7. A possible inspiration for the design of the AVGVSTVS / CAESAR multiples. Æ
As of Augustus (27 BCE – 14 CE), Pergamum mint (RIC I 486; RPC I 2235). Struck circa
27-23 BCE. CNG 78 (14 May 2008), lot 1631, 9.99g, 27mm.
at least 329g92. While acknowledging that the weight of the Roman libra may
have varied both geographically and through time, the examples could indicate
that at the time and place where these particular weights were used, the Roman
pound might have had a weight of no less than 332-333g. Much more study
would be needed to evaluate this suggestion. In this paper, 330g is considered
closer to the actual weight of a Roman pound than the conventionally used 323-
329g.
Returning to the multiples, they represent the introduction of a new de-
nomination. There is ample evidence that donatives in silver were produced in
multiples or fractions of a Roman pound93. Many authors have remarked that
the silver multiples apparently were struck at 24 to the pound94. In 337 CE,
when the first 1/24-pound multiples were produced, the siliqua was struck at 96
per pound. Each multiple would thus have equaled four siliquae. As discussed
above, the libra equaled about 330g, so 1/24 of this was 13.75g. The average
weight of the 12 superbly preserved silver multiples in the Kaiseraugst hoard is
13.09g95, that is, 4.8% less than expected96. Even if one accounts for some loss
due to corrosion, cleaning and polishing, the difference appears too large to be
92 L. Holland, A Bronze Five-Pound Roman Weight. Zeitschrift für Papyrologie und
Epigraphik 167 (2008), 225-226
93 Beyeler op. cit.
94 This denomination is regularly described as 6 siliquae or 3 light miliarense by
scholars and auction cataloguers. However, the weight of these multiples remained stable
throughout their existence, whereas the weight of the siliqua and the miliarense did not. This
denomination should therefore simply be called the 1/24-pound denomination rather than
being arbitrarily converted into siliquae and miliarense.
95 H. A. Cahn, Münzen und Medallions M1-186, Der spätrömische Silberschatz von
Kaiseraugst (Basler Beiträge zur Ur- und Frühgeschichte 19), ed. H. A. Cahn – A. Kaufmann-
Heinimann, Derendingen 1984. Textband 337-345, Tafelband pls. 194-205.
96 Using the weight of 322.8g calculated by Duncan-Jones op. cit., 1/24 libra equals
13.45g, that is, the medallions show a weight 2.7% less than expected.
explained by losses, and the low weight is therefore real and difficult to evalu-
ate. A similar problem is seen in the siliqua, which was presumably struck at 96
to a pound, meaning a weight of 3.44g. However, actual weights from the three
most numerous emissions 326-327 CE have the following mean weights: Rome
3.05g97, Siscia 3.06g98, Constantinopolis 3.07g99. These figures agree exactly
with the mean weight 3.06g reported for similar silver pieces in the KHM by
Vondrovec100. These weights are at least 10% lower than expected if the siliqua
was struck at 96 to a pound.
In conclusion, both denominations - the 1/24-pound multiples and the
siliqua – were struck at a lower weight than expected from a simple division of
the pound. The deviation is too large to be due to chance or to preservational
factors or to the uncertain weight of the pound. There are several possible ex-
planations for the discrepancy but further discussion falls outside the scope of
this paper.
The 1/24-pound donative denomination continued to be produced inter-
mittently well into the 5th century. Apart from the thirty-eight AVGVSTVS /
CAESAR and CAESAR / X X specimens, there are some 70 further known
examples of 1/24-pound multiples101. Their next appearance after 337 was in a
small emission struck before 340 CE in Siscia by Constans102. Interestingly, it
appears that during the joint reign of Constans and Constantius II, these mul-
tiples were produced only in mints controlled by Constans. The majority of the
known 1/24-pound donatives (at least 54 specimens of over 70) were struck
by Constans for him and Constantius on two occasions103, their regnal jubi-
lees in the 340’s104. These must have been very large emissions, and examples
existing today were struck in Trier (9 ex.), Aquileia (4 ex.), Siscia (22 ex.) and
Thessalonika (19 ex.). Slightly later, in the early 350’s, Magnentius (350-353
CE) produced an unusual type at Trier105.
97 Mean weight of 19 well-preserved examples of the Rome Victory emission which
includes RIC 378 and unlisted.
98 Mean weight of 19 well-preserved examples of the Siscia Victory emission includ-
ing RIC 210 and unlisted.
99 Mean weight of 18 well-preserved examples of the Constantinopolis Victory emis-
sion including RIC 5 and unlisted.
100 K. Vondrovec, Argenteus und Siliqua, Zum Silbergeld im 4. Jahrhundert n. Chr.
Stabilität und Instabilität von Geldsystemen. Tagungsband zum 7. Österreichischen Numis-
matikertag (Wien, vom 19. – 20. Mai 2016). Oesterreichische Nationalbank 2018, 24.
101 Beyeler op. cit. 22 knew of a total of around 80 1/24-pound multiples and observed
that at least 60 of these came from three hoards: the Trier Neutor hoard of 1635 (21 ex.),
Kaiseraugst (17 ex.), and Saint-Ouen-du-Breuil (22 ex.).
102 RIC VIII Siscia 41, Gnecchi op. cit. pl. 30, fig. 2.
103 The presence of two mint marks, TES and TSE, in the Thessalonican SIC/V/SIC/X
multiples for Constans could indicate one emission at the beginning of the celebration year
and one emission at the end of that year.
104 The vota formulae SIC/V/SIC/X and SIC/X/SIC/XX were used for Constans and
SIC/X/SIC/XX and SIC/XX/SIC/XXX for Constantius. The inconsistent use of VOTA for-
mulae in Late Roman coinage makes it impossible to date the multiples solely on the vota.
105 RIC VIII Trier 255, reverse with SECVRITAS REIPVBLICAE; London BM no.
1844,1008.70, 12.94g.
408 Lars Ramskold
After the death of Constantius II in 361 CE, the 1/24-pound denomination

was produced also in the east. There are emissions for Valens (for the quinquen-
nalia of Valentinian I, in 368-369)106; for Valentinian’s II decennalia in 385107,
and for Arcadius quinquennalia early 387-388108.
Precursors. Many authors have pointed out that the AVGVSTVS /
CAESAR multiples draw on coin types from the reign of Augustus109. An as
from the mint of Pergamum (fig. 7) is often seen as the closest inspiration for
the silver multiples. 110
106 Constantinople not in RIC IX, Gorny & Mosch 118, lot 2429, 12.03g; Obolos 20,
lot 392, 12.94g.
107 Aquileia not in RIC IX, NAC 95, lot 354, 13.58g.
108 Aquileia not in RIC IX, NAC 62, lot 2117, 13.49g.
109 E.g., Lafaurie op. cit.; A. R. Bellinger, Roman and Byzantine Medallions in the
Dumbarton Oaks Collection. Dumbarton Oaks Papers 12 (1958), 125, 127–156.
110 Acknowledgements. I thank the organisers of the symposium NIŠ AND BYZ-
ANTIUM XIX for inviting me to present this study. Photographs of the medallions from
the Saint-Ouen-du-Breuil hoard were kindly supplied by Michel Amandry. Bistra Božkova
kindly supplied copies of Bulgarian publications difficult to find. An earlier draft of this paper
was read by Enrico Zuddas, who provided numerous insightful comments, and Wolfram Til-
lack suggested several important improvements of the manuscript. All errors remain mine.
Catalogue
The Public Collections and Auction Catalogues referred to are listed after
the Catalogue.
Cat. Found, RIC

no. Reference or auction Repository sold or W (g)
published No.
WITH MINT MARK
Treveri, mint mark TR

Type A. AVGVSTVS / CAESAR
1 Lanz 26, lot 907 Private coll. 1983-12- 14.11 -
BOC 1991 op. cit. 9, fig. 3 “Under suspicion” 05
-
NAC 15, lot 486 1991
14.10
Freeman & Sear List 7, Spring 2003, no. 279 1999-05-
14.11
18
Numismatica Genevensis 5, lot 296 14.10
2003
spring
2008-12-
02
2 Reinert 2008 op. cit. fig. 2. From the Saint- -
Ouen-du-Breuil hoard
3 Reinert op. cit. fig. 2. From the Saint-Ouen- -
du-Breuil hoard Paris, BNF,
INV-45- 1994
4 Reinert op. cit. fig. 2. From the Saint-Ouen- 2178-023 -
du-Breuil hoard
du-Breuil hoard
Type B. CAESAR / X X
6 Reinert op. cit. fig. 2. From the Saint-Ouen- - -
du-Breuil hoard
Paris, BNF,
INV-45-2178- 1994
du-Breuil hoard
023
du-Breuil hoard
9 eBay online market, fragment, m.m. TR Private coll. 2011-11- (6.47)
Tantalus online registry, ID gunner 09
2011-11-
08
Authenticity uncertain, mint mark TR
Hybrid AVGVSTVS / X X
10 Lafaurie 1949 op. cit. 47-48 (no illustration) ? 1949 12.79
Arelate, mint mark CONST
410 Lars Ramskold
11 Gnecchi 1912 op. cit. 64, pl. 31, fig. 6 Museum of 1912 13.50 410
Nijmegen
Lafaurie 1949 op. cit. pl. 5, fig. 8
Amandry & Gautier 2004 op. cit. 135, fig.
2, p. 136, no. 1
12 Reinert op. cit. fig. 2. From the Saint-Ouen- Paris, BNF, 1994 13.28
du-Breuil hoard INV-45-
Amandry & Gautier 2004 op. cit. 135, fig. 2178-023
3, p. 136, no. 2
Ferrando 2010 op. cit. 65, no. 14
13 ? Du Cange 1680 op. cit. 35 (fig.), 36 Paris BNF 1680 13.50 411
(description) 191 1912
Gnecchi 1912 op. cit. 72, pl. 33, fig. 16
Amandry & Gautier 2004 op. cit. 135, fig.
4, 136, no. 3
Ferrando 2010 op. cit. 189, no. 797
14 Triton 2, lot 1064 Private Coll. 1998-12- 13.02
Triton 4, lot 705 02
Amandry & Gautier 2004 op. cit. 137, fig. 2000-12-
6, 138, no. 5 05
15 de France 1755 op. cit. xxvi, pl. 108, fig. 1 Vienna 1755 13.22
Kubitschek 19091, no. 338, pl. 18 32427
Amandry - Gautier 2004 op. cit. 137, fig. 5,
138, no. 4
16 Bastien 19942, pl. 185, fig. 3 Utrecht 1972 12.45
Amandry & Gautier 2004 op. cit. 137, fig. 1972-0709
8, 138, no. 7
17 Amandry & Gautier 2004 op. cit. 137, fig. Private - 12.95
7, 138, no. 6 coll.
Lugdunum, mint mark LVG
18 Bastien 19823, pl. 19, fig. 279a Paris BNF 1949 10.97 283
19 Rollin et Feuardent, 1896, lot 854 (Montagu Lyon 1896 12.79
coll.)
Bastien 1982 op.cit. pl. 19, fig. 279b
20 Bastien 1982 op.cit. pl. 19, fig. 279c Roman 1962 12.76
Museum,
Cahn 1984 op. cit. 341, pl. 199, M84
Augusta
(Kaiseraugst)
Raurica,
Cahn 19844 74, M84
inv.
Peter 20085, 164, fig. 24
1962.77.
M84
21 Colson 18576, fig. on p. 407 Turin, 1857 12.08 284
Toynbee 19447, pl. 14, fig. 2 Mazzini
Lafaurie 1949 op. cit. pl. 5, fig. 12 coll.
Mazzini 19588, v. 5, 206, pl. 55, fig. 60 -
M & M Basel 19, lot 264 (to Turin) 12.14
Fava et al. 19649, no. 468, p. 108, pl. 34, fig. 9
Bastien 1982 op.cit. pl. 19, fig. 280 1959-06-
05
Aquileia, mint mark AQ
22 Gnecchi 1912 op. cit. 72, pl. 33, fig. 15 Paris, BNF 1913 12.45 138
Ricci 191310, figure on p. 271
Paolucci - Zub 200011 100, no. 316
Asolati 2014a12, fig. 32
23 Lafaurie 1949 op. cit. pl. 4, fig. 3 (mint Paris, BNF 1949 12.33
mark area broken)
Rome, mint mark R
24 Gerasimov 1939 op. cit. 339, fig. 369 Sofia, 1939 13.40 -
Božkova 1989 op. cit. 33, fig. 2 NAM, no.
Božkova 199013, front cover photo Božkova 3228 (ex
1996 op. cit. 74, no. 3, (not figured) 3262) 13.37
Siscia, mint mark SIS
25 Grueber 187414 87, pl. 59, fig. 2 London 1874 12.78 259
Gnecchi 1912 op. cit. 64, pl. 31, fig. 8 BM, 12.85
Lafaurie 1949 op. cit. pl. 4, fig. 4 B.11465
Kent - Hirmer 197815 no. 660
26 Naville Ars Classica 17, lot 1929 (Evans coll.) Dumbarton 1934 13.16
Lafaurie 1949 op. cit. pl. 4, fig. 5 Oaks
Bellinger 1958 op. cit. no. 12
Breckenridge 197916 41, no. 37
BOC 1991 op. cit. 4, fig. 1e
Bastien 1994 op. cit. pl. 166, fig. 3
27 New York Sale 4, lot 402 Private coll. 2002-01-17 13.20
28 Lorber 198317 273, no. 160 Private coll. 13.04
Sotheby’s New York Sale 6147, lot 947 1991-06-20 13.10
BOC 1991 op. cit. 3, fig. 1a
29 NFA 28, lot 1349 Private coll. 1992-04-23 ?
G. Hirsch 177, lot 1313 1993-02-10
30 Trau 1935 op. cit. pl. 50, no. 4336 Library 1935-05-21 12.7 260
Toynbee 1944 op. cit. pl. 14, fig. 1 of the
Lafaurie 1949 op. cit. pl. 4, fig. 6 Romanian
Moisil et al. 200218 108, no. 2 Academy
31 Bank Leu 28, lot 571 Private coll. 1981-05-06 13.05
Lorber 1983 op. cit. 272, no. 159
Sotheby’s New York Sale 6147, lot 948
Božkova 1996 op. cit. no. 6 (Debelt Hoard, 1991-06-20
Burgas, Bulgaria)
Thessalonica, mint mark TSE
412 Lars Ramskold
32 J. Hirsch 29 lot 1410 (coll. Herzfelder fide Private coll. 1910-11-09 13.11 221
Gnecchi 1912) 1924-06-25
Naville 8 (Bement Coll.), 1924, lot 1495
Bank Leu and NFA (Garrett 2) 1984, lot 338 1984-10-16
(fide BOC)
BOC 1991 op. cit. 4, fig. 1f (Garrett)
33 Gemini 3, lot 460 Private coll. 2007-01-09 12.87
Asolati 201219 34, fig. 27
Asolati 2014 op.cit. fig. 33
Asolati 201420 fig. 3
34 NAC 78, lot 1157 Private coll. 2014-05-27 13.42
NO MINT MARK
Re-attributed here from Constantinople to Rome

35 J. Hirsch 29, 1910, lot 1409 Private 1910-11- 12.96 Cons-
coll. 09 tanti-
Naville 8, 1924 (Bement Coll.), lot 1496 13.00
nople
1924-06-
Naville Ars Classica 15, 1930, lot 1927 132
25
1930
Cesano 1957 op. cit. pl. 22, no. 2976
(Piancastelli coll.)
Ramskold 2018 op. cit. p. 166, fig. 6A
36 NAC 88, 699 Private 2015-10- 12.98
coll. 08
Gorny & Mosch 241, lot 2705 12.96
2016-10-
Ramskold 2018 op. cit. p. 166, fig. 6B
12
Uncertain mint, not Nicomedia
37 ? Du Cange 1680 op. cit. 35 (fig.), 36 1680 11.90 Nico-
(description) Paris BNF 1912 11.92 media
Gnecchi 1912 op. cit. 64, pl. 31, fig. 5 197
Ricci 1913 op. cit. 271, figd. (Gallus,
Aquleia)
Bruun 1966 op. cit. Nicomedia no. 197
Re-attributed here from Nicomedia to ?Aquileia
23 Bruun 1966 op. cit. Nicomedia no. 198. See Nicomedia 198
Cat. no. 23 (Aquileia)
Uncertain mint (Trier?)
38 Reinert 2008 op. cit. fig. 2. From the Saint- Paris, BNF, 1994 - -
Ouen-du-Breuil hoard. No mint mark. INV-45-
2178-023
FORGERIES with Siscia mint mark
F1 M & M Basel 61, lot. 494 Private 1982-10- 12.44 -

coll. 07
BOC 1991 op. cit. 3, fig. 1b (condemned as
forgery) 12.44
Božkova 1996 op. cit. no. 4, Debelt Hoard,
Burgas, Bulgaria
F2 BOC 1991 op. cit. 9, fig. 2b ? 13.26 -
F3 BOC 1991 op. cit. 9, fig. 2c ? 13.11 -
F4 BOC 1991 op. cit. 9, fig. 2d ? 12.95 -
F5 BOC 1991 op. cit. 9, fig. 2e ? 12.93 -
F6 NFA 12, lot 447 (bought back) ? 1983-03- 12.69 -
23
BOC 1991 op. cit. 9, fig. 2f (condemned as
forgery) 12.69
Božkova 1996 op. cit. no. 5, Debelt Hoard,
Burgas, Bulgaria
Hybrid AVGVSTVS / X X
F7 Leu 3, lot 285 Withdrawn 2018-10-27 13.40 -
1 J. W. Kubitschek, Ausgewählte Römische Medaillons der Kaiserlichen Münzen-

sammlung in Wien. Schroll & Co., Wien 1909.
2 P. Bastien, Le buste monétaire des empereurs romains, vol 3. Numismatique Ro-
maine 19. Wetteren 1994.
3 P. Bastien, Le monnayage de l’atelier de Lyon: De la récouverture de l’atelier en 318
à la mort de Constantin (318-337), Numismatique romaine 13, Wetteren 1982.
4 H. A. Cahn, Münzen und Medallions M1-186, Der Silberschatz von Kaiseraugst,
ed. A. Kaufmann-Heinimann – A. R. Furger. Augster Museumshefte 7 (1984), 70-77.
5 M. Peter, Der Silberschatz von Kaiseraugst, Moselgold. Der römische Schatz von
Machtum. Ein kaiserliches Geschenk [Exhibition catalogue, Luxembourg, Musée National
d’Histoire et d’Art Luxembourg, 10 October 2008 – 18 January 2009] (Publications du Musée
National d’Histoire et d’Art Luxembourg 6), ed. F. Reinert (Luxembourg 2008), 149-168.
6 Al. Colson, Médallion d’argent du césar Constantius Gallus frappé à Lyon. Revue
Numismatique (1857), 407-414.
7 J. M. C. Toynbee, Roman Medallions, American Numismatic Society Numismatic
Studies no. 5, New York 1944.
8 G. Mazzini, Monete Imperiali Romane. Volume V: da Severo II a Romolo Augusto-
lo - Tessere – Contorniati. Mario Ratto, Milano 1958.
9 A. S. Fava – L- Sachero – V. Viale, Il Medagliere delle raccolte numismatiche tori-
nesi. Museo Civico d’Arte Antica, Turin 1964.
10 S. Ricci, Il periodo Constantiniano nella storia e nell’arte della sua monetazione.
Arte Christiana 1, no. 9, (Milan, Alfieri & Lacroix 1913), 259-278.
11 R. Paolucci - A. Zub, La monetazione di Aquileia Romana. Paolucci Editore, Pa-
dova 2000.
12 M. Asolati, L’attività della zecca di Aquileia nell’età di Flavio Costantino. Aquileia
Nostra, Anno LXXXIII-LXXXIV (2012-2013), 415-431.
13 Бистра Божкoвa [Bistra Božkova], Нумизматика [Numizmatika] 24, 3 (1990),
front cover photo of 1/24 pound silver medallion from Rome.
14 H. A. Grueber, Roman Medallions in the British Museum, 2. London 1874.
15 J. P. C. Kent – M. Hirmer – A. Hirmer, Roman Coins. Thames and Hudson 1978.
16 J. D. Breckenbridge, Imperial Medallions, Age of Spirituality: Late Antique and
Early Christian Art, Third to Seventh Century, ed. K. Weitzmann. Metropolitan Museum of
Art (New York, N.Y.) 1979, 36-45.
17 C. C. Lorber, Catalogue, Wealth of the Ancient World. The Nelson Bunker Hunt
414 Lars Ramskold
and William Herbert Hunt Collections, ed. J. Firth Tompkins. Kimbell Art Museum, Fort
Worth 1983, 155-294.
18 D. Moisil – E. Oberländer-Târnoveanu – B. Constantinescu, Multipli de argint
tomani târzii din colecția ing. Constantin C. Orghidan (Some Late Roman Silver Multiples
from the Eng. Constantin C. Orghidan Collection). Cercetäri Numismatice VIII (2002), 107-
109.
19 M. Asolati, Una ‘tetradracma’ di Costantino I per la dedicazione di Constantino-
polis, Praestantia Nummorum. Temi e note di numismatica tardo antica e alto medievale, ed.
M. Asolati, (Numismatica Patavina 11) (Esedra, Padova 2012), 17-34.
20 Idem, Tradizione ellenistica nella moneta di Flavio Costantino e persistenze “fla-
vie” nella moneta altomedievale: segni di un’eredità, Costantino il Grande a 1700 anni dall’
“Editto di Milano”, ed. G. Cuscito, [Atti della XLIV Settimana di Studi Aquileiesi, 30 mag-
gio – 1 giugno 2013], (Antichità altoadriatiche 78), Trieste 2014, 255–282.
Public collections
Dumbarton Oaks Dumbarton Oaks Research Library and Collection,

Harvard University, Washington, DC, USA.
Lyon Musée des Beaux-Arts, Lyon, France.
Museum of Nijmegen Museum Het Valkhof, Nijmegen, the Netherlands.
Paris Bibliothèque nationale de France, Département des monnaies, mé-
dailles et antiques, Paris, France.
Römermuseum Augst Augusta Raurica, Augst, Switzerland.
Sofia National Museum of History, Sofia, Bulgaria.
Turin Museo Civico d’Arte Antica, Turin, Italy.
Utrecht Gelden Bankmuseum, Utrecht, the Netherlands.
Vienna Kunsthistorisches Museum Wien, Münzkabinett, Vienna,
Austria.
Auction Catalogues referred to:
Aufhäuser Bankhaus Aufhäuser, Munich, Germany. 6 (5 Oct. 1989).

Bank Leu Bank Leu AG, Zürich, Switzerland. 28 (5-6 May 1981).
Bank Leu and NFA Bank Leu AG, Zürich, Switzerland, and
Numismatic Fine Arts International, Inc., Beverly Hills, CA, USA. 1984
(Garrett II, 15-18 Oct. 1984).
CNG Classical Numismatic Group, Inc., Lancaster, PA, USA and London,
UK. 78 (14 May 2008).
Freeman & Sear Freeman & Sear, Los Angeles, CA, USA. List 7 (Spring
2003).
Gemini Harlan J. Berk Ltd, Chicago, Ill, USA, and Freeman & Sear,
Los Angeles, CA, USA. 3 (9 Jan. 2007).
Gorny & Mosch Gorny & Mosch, Giessener Münzhandlung GmbH,
München, Germany. 125 (13 Oct. 2003); 241 (10-12 Oct. 2016).
J. Hirsch Jacob Hirsch, München, Germany. 29 (9 Nov. 1910).
G. Hirsch Gerhard Hirsch Nachf., München, Germany. 177 (10-13 Feb.
1993).
Künker Fritz Rudolf Künker GmbH & Co. KG, Osnabrück, Germany.
248 (14 March 2014).
Lanz Numismatik Lanz, München, Germany. 26 (5 Dec. 1983).
Leu Leu Numismatik AG, Zürich, Switzerland. 3 (27 Oct. 2018).
M&M Basel Monnaies et Medailles S.A (Bale) = Münzen und
Medaillen A.G., Basel, Switzerland. 19 (5-6 June 1959); 61 (7-8 Oct. 1982).
NAC Numismatica Ars Classica, Zürich, Switzerland. 15 (18 May 1999);
62 (6 Oct. 2011); 78 (26-27 May 2014); 88 (8 Oct. 2015); 95 (6 Oct. 2016).
Naville Naville & Cie, Geneva, Switzerland. 8 (25 June 1924).
Naville Ars Classica Naville with Ars Classica. 15 (2 July 1930); 17
(3 Oct. 1934).
NFA Numismatic Fine Arts International, Inc., Beverly Hills, CA, USA.
12 (23 March 1983); 28 (23 April 1992).
416 Lars Ramskold
New York Sale The New York Sale, Baldwin’s Auctions Ltd, London,
UK & M&M Numismatics Ltd, Washington DC, USA & Italo Vecchi Ltd,
London, UK. 4 (17 Jan. 2002).
Numismatica Genevensis Numismatica Genevensis Sa, Geneva,
Switxerland. 5 (2-3 Dec. 2008).
Obolos Nomos AG, Zürich, Switzerland. 20 (10 July 2020).
Peus Dr Busso Peus Nachf., Frankfurt am Main, Germany. 421 (1-3 Nov.
2017).
Rollin et Feuardent Rollin et Feuardent, Paris, France. 1896
(Montagu Coll.).
Sotheby’s Sotheby’s, London, UK. New York Sale 6147 (Bunker Hunt
coll. IV, 19-20 June 1991).
Triton CNG and Freeman & Sear and NAC. 2 (1-2 Dec. 1998); 4 (5
Dec. 2000); 7 (13-14 Jan. 2004).
Ларс Рамсколд
(независни истраживач)
АВГУСТ /ЦЕЗАР И ЦЕЗАР: СРЕБРНЕ МУЛТИПЛЕ И МЕЂУВЛАШЋЕ 337 Н.Е.
Тумачење енигматичне групе 4 – силикве сребрне мултипле, обично се заснивало

на указивање на виценалије односно годину када је Константин постао цезар 336/337.
Ипак дошло је и до погрешних тумачења везаних за ковнице. У овој студији ковнице
Константинопољ и Никомедија су елиминисане са листе ковница, али је додата ковница
Рим. Седам ковница се појављују као могућа места настанка поменутих мултипли:
Тревери, Арелате, Лугдунум, Аквилеја, Рим, Сисција и Тесалоника. 335. године н.е.
Константин I је раздвојио Царство између синова и Далмација, шест ковница је било
у простору где је Константин Цезар или су биле под покрићем Констанса. Тесалоника
је била под управом Далмација. Након његовог убиства, Констанс је прихватио
Македонију укључујући и Тесалонику, што је самим тим указивало да је Константин
Цезар задобио контролу над градом. Продукција сребрних медаљона може се
приписати четворомесечном периоду од убиства Далмација после смрти Константина
I 22. маја 337. и именовања три августа 9. септембра 337.
Љубиша Васиљевић
(Народни музеј Крушевац)
АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТИ И НАЛАЗИ ПОВЕЗАНИ

СА ЛЕКОВИТИМ ИЗВОРИМА У ЈУЖНОЈ СРБИЈИ
Апстракт: Тему рада представљају археолошки локалитети и

налази откривени у окружењу лековитих извора на простору данашње
јужне Србије. Налази сведоче да су лековити извори на овом простору
били познати, коришћени и поштовани током праисторијског, античког и
средњовековног периода. Представљени су налази са локалитета у Нишкој
Бањи ‒ Медијани, Миљковцу, Соко Бањи, Бањи Јошаници, Звоначкој Бањи,
Крупцу, Туларској Бањи, Сијаринској Бањи, Врањској Бањи, Топлацу и
Левосоју.
Кључне речи: лековити извори, археологија, локалитети, налази,
јужна Србија.
Постојање лековитих извора одувек је давало снажан печат

географском и друштвеном окружењу. Честа је појава да је управо
присуство овог типа врела представљало подстицај за настанак лечилишта,
насеља и/или светилишта. Тему рада представљају археолошки локалитети
и налази откривени у окружењу лековитих извора на простору данашње
јужне Србије. Налази сведоче да су лековити извори на овом простору
били познати, коришћени и поштовани током праисторијског, античког и
средњовековног периода. Представљени су налази са локалитета у Нишкој
Бањи ‒ Медијани, Миљковцу, Соко Бањи, Бањи Јошаници, Звоначкој Бањи,
Крупцу, Туларској Бањи, Сијаринској Бањи, Врањској Бањи, Топлацу и
Левосоју.
Значајан и географски, археолошки локалитет у Куршумлијској
Бањи, на основу методологије Б. Филиповића, припада различитом
хидрогеолошком локалитету у односу на претходно наведене одреднице,
па ће бити обрађен у наредним радовима.1
Нишка Бања је насеље у истоименој градској општини на подручју
Града Ниша. У Нишкој Бањи активни су извори „Главно врело“ и „Сува
бања“, две чесме и дубоки бунар бушен до дубине од 510 метара. Лековите
1 Б. Филиповић, Минералне, термалне и термоминералне воде Србије,
Врњачка Бања‒Београд 2003, 15, 84.
418 Љубиша Васиљевић
Сл.1 Порфирна
статуа Асклепија из
Медијане, фото. Љ.
Васиљевић
Fig. 1 Porphyry
Statue of Hygeia
and Asclepius from
Mediana, photo by
LJ. Vasiljević
Сл. 2 Порфирна
статуа Хигије из
Медијане, фото. Љ.
Васиљевић
Fig. 2 Porphyry
Statue of Hygeia
and Asclepius from
Mediana, photo by
LJ. Vasiljević
воде Нишке Бање припадају класи хидро-карбонатских вода, односно

подкласи калцијумских вода. Одликује се изразито ниском минерализацијом
од 0,27 g/l и повишеним садржајем радона, што је сврстава и у групу ниско
радиоактивних вода.2
Један од најзначајнијих античких локалитета у Србији, Медијана,
сигурно је био повезан са лековитим изворима у оближњој Нишкој Бањи.
Реч је о вишеслојном локалитету настањеном, са изузетком периода
винчанске културе, у готово свим праисторијским периодима. Из античког
периода, поред оближњих некропола, имамо на централном локалитету
јасно раздвојена три хоризонта насељавања, међу којима се посебно издваја
други, када је на овом месту постојала луксузна вила са репрезентативним
грађевинама. Трећу фазу одсликава приметно осиромашење и претварање
локалитета у сеоску заједницу са настањеним готским федератима.
Бројна археолошка истраживања спроведена на Медијани потврдила
су постојање праисторијских слојева из епоха неолита (старчевачка
култура), позног енеолита, бронзаног доба, старијег гвозденог доба и
латена.3 Посебан значај, који и данас светли несмањеним сјајем, имала је
Медијана у античком периоду. Још у XIX веку су у Брзом Броду откривени
остаци римске архитектуре, тачно на 4,5 километара удаљености од
2 исто, 23-29, 218.

3 M. Garašanin, Brzi Brod, Niš – naselje bronzanog doba, Arheološki pregled 4,
(Beograd 1962), 57-61; M. Jevtić, Trasa puta Motel „Medijana“, Niška Banja – eneolitsko
i bronzano doba, Arheološki pregled 17, (Beograd 1975), 26-28; D. Jacanović, Medijana,
žel. stanica Ćele kula – naselje starčevačke kulture, Arheološki pregled 22, (Beograd 1981),
11; С. Перић, Налази латенске керамике са Медијане код Ниша, Зборник Народни
музеј Ниш 10, (Ниш 2001), 11-18; М. Стојић, М. Јоцић, Ниш. Културна стратиграфија
праисторијских локалитета у нишкој регији, Београд–Ниш 2005, 149-152.
нишке тврђаве, што се поклапа са удаљеношћу од три римске миље. Исту

удаљеност наводи Амијан Марцелин као раздаљину између Медијане и
Наиса. Археолошка истраживања показала су постојање три грађевинска
хоризонта на простору античке Медијане. Хоризонт 1, подигнут на
праисторијском насељу из позног бронзаног и почетка старијег гвозденог
доба, датује се на крај III и почетак IV века. Хоризонт 2 оквирно се одређује
у период између 320 – 378. године. Хоризонт 3 датује се између 338–441.
године.4
Археолошка истраживањавања раскошног комплекса у Медијаним
у свом највежем сјају извесно подигнутом од стране изузетно значајне
личности у Римском царству, одвијају се у континуитету. Резултати
актуелних ископавања, којима руководи Н. Гавриловић Витас (Археолошки
институт), пружиће одговоре на бројна питања која отварају покушаји
свеобухватне интерпретације карактеристика овог комплекса.
За тему нашег рада значајна је повезаност Медијане са недалеким
лековитим изворима у Нишкој Бањи. Сигурно су корисници терми у
комплексу користили и лековите воде са оближњих врела, али то није
представљало основну намену ове грађевине, која се свакако морала
наћи у оквиру раскошне палате без обзира на место њеног подизања. О
отвореном питању најбоље сведоче налази вотивних споменика посвећених
божанствима са ијатричким карактером. На првом месту наводимо групни
налаз шеснаест фрагментованих скулптура (Асклепије, Хигија, Дионис,
Херакле...). Међу налазима се нарочито издвајају две порфирне статуете
– заветни дарови високог чиновника трачког порекла Реметалка и његове
супруге Филипе.5 (Сл. 1)
У оквиру поменуте групе издвајају се три религиозне теме: Асклепије
са Хигијом и Телесфором, Дионис и Херакле. А. Јовановић сматра да
скулптуре треба третирати као део сакралног садржаја неког култног места
у окружењу Медијане и сматра да се оно налазило на простору Нишке бање.
Исти аутор сматра да је светилиште било посвећено Асклепију или Хераклу
и да је било повезано са лековитим својствим изворске воде са овог места.6
Са друге стране, М. Р. Васић, инспирисан овим налазом, али и потоњим
налазима везаним за култ Асклепија, износи претпоставку о могућности
постојања светилишта посвећеног Асклепију (можда и Хигији), смештеног
у једном делу виле са перистилом.7
Намеће се размишљање о решењу које би могло обухватити оба изнета
мишњења. Могуће је да је, непосредно поред лековитих извора у Нишкој
Бањи постојало светилиште посвећено божанствима ијатричког карактера.
4 М. Р. Васић, Градови и царске виле у римским провинцијама на територији
данашње Србије, Константин Велики и Милански едикт 313. – рађање хришћанства у
римским провинцијама на територији Србије, ур. И. Поповић и Б. Борић Брешковић,
(Београд 2013), 99.
5 А. Јовановић, Неки аспекти проблема скупног налаза скулптура са Медијане
код Ниша, Старинар XXIV/XXV, (Београд 1973/1974), 57-63.
6 исто, 63.
7 M. R. Vasić, Sculptures and ’the sanctuary of Aesculapius’ in Mediana, Старинар
LXVIII, (Београд 2018), 89-109.
При крају антике, непосредно након Миланског едикта, светилиште је

могло изгубити свој значај. У наредном кораку, скулптуре из светилишта,
тада посматране као искључиво уметничка дела, бивају пренете у комплекс
палате. Пола века касније, током покушаја обнове традиционалне римске
религије за време цара Јулијана Отпадника, скулптуре поново добијају
сакрални карактер и постају део светилишта смештеног у оквиру
сакраријума принципије/виле са перистилом. Убрзо након пропасти
Јулијанове обнове, скулптуре су одложене у споредну просторију, где су
остале све до археолошких истраживања у ХХ веку. (Сл. 2)
Повезано са формирањем новог светилишта у Медијану је могла
пристићи и луксузна бронзана ограда са представама Ескулапа и Луне.
То се, највероватније, догодило током 361. године, када је цар Јулијан
провео неколико месеци у Наису.8 Са простора античке Медијане потиче
још неколико вотивних споменика посвећених божанствима ијатричког
карактера. Приликом кампање археолошких истраживања из 2002. године
пронађени су, у близини античке капије, фрагменти велике мермерне статуе
која, по свему судећи, такође представља Асклепија.9
Са култом Херкула, поред скулптура из поменуте оставе
(највероватније четири), можемо повезати још два налаза из Медијане.
Први је скулпторална група, за коју Н. Гавриловић сматра да је реч о
композицији Херкула са Телефом. Други налаз може представљати
фигура нагог мушкараца у стојећем ставу, мада за њу у литератури постоје
недоумице да ли приказује Херкула или Меркура.10
Сматрамо да, у овом контексту, требамо поменути и познату
скулптуру Деа Дарданике, откриве сада већ далеке 1933. године. Култ ове
богиње од тада привлачи пажњу бројних истраживача и покреће тематику
врло интересантних научних дискусија.11 Сматрамо да је богиња, у својој
суштини, поседовала и ијатрички карактер, што је могло довести до њеног
поштовања у окружењу лековитих извора о чему, поред налаза из Медијане,
сведочи и епиграфски споменик из Куршумлијске Бање.12
Изнети подаци довољни су закључак да су лековити извори у Нишкој
Бањи имали велики значај за становништво које је насељавало оближњи
простор у праисторијском и античком периоду.
Миљковац је насељено место у градској општини Црвени Крст, на
подручју Града Нишa. Налази се на јужном рубу Алексиначке котлине, код
ушћа Лабуковске реке у Топоничку реку. Удаљен је око петнаест километара
од центра Ниша. У Миљковцу имамо случај разбијеног изворишта лековите
воде. Главни извор зове се Видриште и налази се на левој обали Топоничке
8 ibid., Bronze railing from Mediana, Старинар XLIII-XLIV, Археолошки
институт, (Београд 2003/2004) , 79-109.
9 ibid., Fragment of a Statue of Asclepius from Mediana, Ante portam auream: stu-
dia in honorem professoris Aleksandar Jovanović, ed. M. Vujović, (Belgrade 2017), 205-210.
10 N. Gavrilović, Kult Herkula i Merkura u Gornjoj Meziji I−IV vek n. e., Beograd
2014, 98, 100.
11 И. Поповић, Dea Dardanica из Медијане и сродни споменици из балканских
провинција Царства, Ниш и Византија VI, ур. М. Ракоција, Ниш 2007, 31-33.
12 М. Валтровић, Разне вести, Старинар I, (Београд 1884), 43-48.
реке. Лековите воде из Миљковца припадају класи хидро-карбонатских

вода, односно подкласи калцијумско-магнезијумских вода. Истиче се
нешто повећано присуство мангана и радијума. Температура воде износи
33 ˚С.13
Најстарије археолошки налази са простора Миљковца представљају
фрагменти керамике из гвозденог доба. На жалост, није забележен
локалитет на коме је пронађена керамика. Реч је о фрагментима керамике
типа Белегиш II–Гава, типолошки опредељене у старије гвоздено доба Ib.14
Значајно је нагласити да је траса античког пута Наис–Рацијарија пролазила
поред данашњег Миљковца. Пут је започињао у Наису, са североисточним
смером у правцу Сврљига. Још нису пронађени трагови објеката који су
могли бити подигнути дуж поменуте трасе.
Најзначајнији локалитет у Миљковцу представља рановизантијско
утврђење на локалитету Градиште, где су пронађени и остаци цркве. Од
делова цркве истражени су полукружна апсида са уклесаним степенастим
седиштима за свештенство, остаци синтроноса, парапетне плоче израђене
од белог мермера, као и трагови боје на фрагментима фреско малтера. Све
наведено указује да је реч о сакралном објекту од веће важности у широј
области. Утврђење на локалитету Градиште извесно је имало важну улогу
у оквиру фортификационог система подигнутог у време Јустинијана I. Ову
претпоставку утемељује положај Градишта на доминантној и стратешки
важној локацији, са које се могао контролисати пут од Мораве у правцу
Сврљига.15
Недовољна истраженост утврђења на Градишту и његове цркве не
дозвољавају нам извођење прецизнијих закључака о начину живота унутар
утврђења. Извесно је постојање значајне рановизантијске цркве, која је могла
бити подигнута на старијем култном месту. Близина доступног лековитог
извора увек иницира могућност да је на овом месту, у предхришћанском
периоду, поштовано божанство везано за ијатричка и/или сотеролошка
својства лековитих вода. У сваком случају, околина Миљковца извесно
крије бројне неистражене археолошке локалитете, од којих неки могу бити
од додатног значаја за тему нашег рада.
Соко Бања је градско насеље и бања у истоименој општини. Налази
се на 400 метара надморске висине. Кроз насеље протиче река Сокобањска
Моравица. У Соко Бањи је регистровано неколико извора лековитих
вода – „Парк“, Сокобањска бањица и Лептерија. Спадају у класу хидро-
карбонатних вода. Минералне воде из Сокобањске бањице и Лептерије
припадају подкласи калцијумских вода, а са извора „Парк“ у подкласу
13 Б. Филиповић, нав. дело, 23-29, 218.

14 М. Стојић, М. Јоцић, Ниш. Културна стратиграфија праисторијских
локалитета у нишкој регији, Београд–Ниш 2005, 148.
15 М. Ракоција, Манастири и цркве града Ниша, Ниш 1998, 77-79; О. Илић,
Палеохришћански сакрални споменици у мањим насељима и утврђењима у околини
Ниша, Ниш и Византија VIII, ур. М. Ракоција, Ниш 2009, 123; М. Ракоција, Урбана
топографија средњовековног Ниша из записа путописа и старих карата, Ниш и
Византија XIV, Ниш 2016, 41.
калцијумско-магнезијских вода. За све минералне воде у Соко Бањи

карактеристичан је повећан садржај радона, односно радијума. Температура
лековитих вода из Соко Бање износи 7,1–7,5 ˚С.16
Археолошка истраживања и рекогносцирања сокобањског краја
показала су постојање већег броја станишта палеолитског човека, што
поменути простор сврстава у приоритете за истраживање палеолита у
Србији. Од палеолитских налазишта у околини Соко Бање навешћемо
Пећурски камен у Читлуку, Соколску поткапину, смештену у подножју
стене на којој је подигнут средњовековни Соко Град и Маркову пећину на
југу Сокобањске котлине.17 Утврђено је да је испред пећине на локалитету
Селевац постојало насеље из периода средњег бронзаног доба. О
постојању насеља сведоче налази фрагмената пехара и урни. Један пехар
S профилације може се определити у ватинску културну групу, односно
средње бронзано доба.18
На локалитету Кленик у селу Читлук код Соко Бање констатовано
је постојање некрополе са инхумираним покојницима, датоване у старије
гвоздено доба - калакача хоризонт.19 У близини купатила у Соко Бањи,
Каниц је забележио постојање римских налаза и зидина, као и једног
римског засведеног канала. Путописац наводи да је уочио постојање
одводног канала са полукружним сводом од дебелих, печених опека,
определивши га у антички перииод. На основу ових запажања, закључује
да су извори у Соко Бањи коришћени још у античком периоду. Исти аутор
је сматрао да је и средњовековни Соко Град, исто као и недалеки Татомиров
Град, подигнут на античким темељима.20
Постојање античке грађевине украшене фрескама могуће је на
локалитету Глоган, 2,5 километра југоисточно од Соко Бање, односно око
400 метара источно од Соко Града. Објекат није археолошки истражен, па
се о њему не могу доносити коначни закључци.21
Локалитет Требич налази се пет километара западно од Соко Бање,
на благој падини између истоименог потока и пута Соко Бања–Алексинац.
Пре археолошких истраживања, забележени су налази из античког и
16 Б. Филиповић, нав. дело, 23-28.

17 M. Malez, S. Salković, Kvartarnogeološki i paleontološki odnosi u pećini iznad
Hajdučkog izvora kod Čitluka nedaleko od Sokobanje (SR Srbija), Naš krš 24/25, (Sarajevo
1990), 167; З. Калуђеровић, Сокобањска котлина – Палеолитска налазишта, Старинар
XLVII, (Београд 1991), 290-292.
18 М. Стојић, М. Јоцић, Ниш. Културна стратиграфија праисторијских
локалитета у нишкој регији, Београд–Ниш 2005, 218.
19 М. Стојић, Р. Васић, Читлук код Соко Бање – Некропола са инхумираним
покојницима из гвозденог доба, Крушевачки зборник 11, (Крушевац 2005), 177-182.
20 Ф. Каниц, Србија земља и становништво – од римског доба до краја XIX
века, прва књига, Београд 1989, 114-115.
21 П. Милојевић, С. Милошевић и И. Кајтез, Грађевина са остацима фреско
сликарства у Сокобањи, Караџић – часопис за историју, етнологију, археологију и
уметност, нова серија 5, (Алексинац 2013), 47-52.
рановизантијког периода (статуета Меркура, фибуле, керамика, грађевински

материјал), укључујући и новац од I – VI века. Наведени налази данас се
налазе у приватној збирци.22
Повод за археолошка ископавања представљала је недозвољена
делатност „дивљих археолога“, када је утврђено постојање зидане гробнице.
Током стручних истраживања пронађена су, од покретних налаза, два златна
прстена, два масивна бронзана дугмета пуњена оловом и опека са натписом
MAXIMUS. Гробница, зидана од опека и укопана у здравицу, оријентисан
је у правцу север – југ. Дименије, са спољне стране, износе 2,46 х 1,70 м.
Била је поплочана опекама квадратног облика. Поменута опека са натписом
MAXIMUS пронађена је у поду гробнице. Већи број откривених кровних
тегула сугерише да је гробница била прекривена двосливним кровом. У
избаченој земљи пронађени су остаци угљенисаних костију, па се вероватно
ради о гробници спаљеног покојника. Изнад реда опека на северној страни
налази се зид од облутака и ломљеног камена, повезаних кречним малтером,
који, заједно са идентичним зидовима откривеним у близини, представља
део грађевинског објекта, функционално и хронолошки одвојеног од
гробнице
У одбаченој земљи из гробнице, насталој приликом дивљих
ископавања, пронађена су два бронзана дугмета идентична раније
нађеним, мањи прстен од савијене бронзане жице са завршецима у облику
стилизованих змијских глава, бронзана козметичка алатка – пинцета и
горњи део коштане оплате орнаментисан урезима. Према конструкцији и
налазима гробница се датује у II–III век. Није потврђена претпоставка о
постојању римске некрополе, па се вероватно ради о гробници поред пута.
Грађевина изнад гробнице, на основу аналогија у начину градње и ранијих
налаза новца из VI века, опредељује се у рановизантијски период. Треба
поменути да налаз кременог ножића и неколико фрагмената керамике,
сведочи и о постојању праисторијског слоја.23
Континуитет насељавања наставља се у средњем веку. Средњевековни
град помиње се у историјским изворима 1413. године, када су га држали
Турци. Соко град налази се на стеновитом гребену, поред великог завијутка
реке Моравице. Град се састоји из два дела: доњег града, изграђеног само
на местима са лаким прилазом и горњег, смештеног на вишем врху гребена,
подељеног два дела: нижег, са две четвртасте куле, и вишег, са једном
великом кулом.24
Иако не постоје археолошки докази за потврду Каницових
претпоставки о коришћењу овдашњих лековитих вода и у римском периоду,
сматрамо да теорија није без основа и да је путописац уочио трагове
екплоатације извора у античком периоду. У складу са овом претпоставком,
22 P. Petrović, Trebič kod Sokobanje, Arheološki pregled 10, (Beograd 1968), 132-
135, nap. 3.
23 isto, 134-135.
24 И. Здравковић, Средњовековни градови у Србији, Београд 1970, 54.
намеће се и мисао да је средњовековни Соко Град подигнут на остацима

античког утврђења, чија посада је могла познавати, користити и поштовати
оближње лековите изворе.
Бања Јошаница се налази у истоименом селу, у северозападном делу
сокобањске котлине, на падинама планине Буковик. Од Соко Бање је удаљена
око 16 километара. У Бања Јошаници постоји десет извора, од тога два већа
каптирана, и један истражни бунар, дубине од 336 метара. Лековите воде
из Јошанице спадају у класу хидро-карбонатских вода, односно подкласу
калцијумско-магнезијумских вода. Запажено је присуство сумпорводоника
и водоник-сулфида, што је реткост код лековитих вода у реону Карпато-
балканида. Температура воде варира од 17–26,1˚С.25
Током 1979. године изведени су археолошки радови, предвиђени
пројектом конзерваторских интервенција на старој цркви у Бањи Јошаници.
Истраживања су изведена уз јужни, источни и северни зид црквеног објекта,
као и испред западне фасаде где су откривени темељни остаци срушеног
трема правоугаоне основе. На горњим површинама сачуваних зидова трема
нађен је велики број секундарно коришћених фрагментованих надгробних
споменика.26
На истраженом простору откривена су 24 скелетна гроба, оријентације
запад – исток. Скелети су испружени на леђима, али је положај руку различит
(прекрштене на грудима, подигнуте на рамена, положене на стомаку).
Трагови дрвета и налази већих гвоздених клинова указују на употребу
сандука. Откривени су и оштећени скелети, који залазе испод пода цркве,
па је извесно да је на овом простору вршено сахрањивање и пре подизања
објекта. Покретни археолошки материјал углавном чине фрагменти турске
керамике. Код северозападног угла цркве пронађена је монолитна надгробна
плоча. Горња површина плоче делимично је декорисана стилизованим
флоралним орнаментом и профилисаним крстом. Из урезаног натписа види
се да је то био гроб извесног Голуба, преминулог 1842. године.27 Вероватно
је реч о капетану Голубу из Јошанице, предводнику напада на Гургусовац
1833. године.28
Звоначка Бања представља најзначајнији туристички центар у
општини Бабушница, Пиротски управни округ. Налази се на 28 километара
источно од Бабушнице. У Звоначкој Бањи постоји један каптиран извор.
Лековита вода припада класи хидро-карбонатних вода, односно подкласи
калцијумско-магнезијумских вода. Температура воде износи 28 ˚С.29
Приликом обнављања Звоначке Бање, 1926. године, откопан је под
старе грађевине изграђене од опека римског типа. На једној од њих, дужине
1 м и ширине 0,5 м, откривен је римски натпис чији текст није прочитан.
Није позната судбина овог налаза. Бања је свој процват доживела за
25 Б. Филиповић, нав. дело, 23-28, 217.

26 B. Deljanin, Stara crkva, Banja Jošanica, Sokobanja, Arheološki pregled 21, (Be-
ograd 1981), 137-138.
27 исто, 138.
28 М. Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, 843.
29 Б. Филиповић, нав. дело, 23-29.
владавине бугарског цара Асена, по

коме носи име и висока стена изнад
бање – Асеново кале.30 Подаци о
античком присуство на простору
Звоначке Бање су минимални,
али довољни на закључак да су
овдашње лековите воде биле
познате Римљанима.
Крупац је насеље у саставу
Града Пирот. Лековити извор
Крупачка бањица избија између
Крупца и Великог Села, недалеко
од Пирота. Извориште Крупачке
бањице је разбијено, а вода избија
на више места. Описујући околину
Сл. 3 Вотивна плоча из Крупца, према П. Петровић
Крупца, Ј. Цвијић је, још крајем 1964/65: 249, сл. 6.
XIX века, утврдио да по њеном дну
избијају загрејане воде из дубоких Fig. 3 Votive stone plate from Krupac.
вирова. Из ових вирова избијају
воде температуре и до 22 ºC.31
Тумуле у Крупцу први је истраживао М. М. Васић 1910. године.
Резултати ових истраживања били су негативни.32 У познијој литератури
помиње се тумул под називом Могила, у коме је било римских опека.
Посебну пажњу привукао је налаз вотивне плоче са представом удвојених
трачких коњаника, посвећене Аполону и Асклепију, коју А. Јовановић
везује за оближње лековите изворe. На плочи се налази натпис на грчком
језику.33 (Сл. 3)
Према мишљењу П. Петровића, на рељефној представи на плочи је
представљен пример синкретизма култова Диоскура и Трачког коњаника.
У овом примеру, та веза је још јаче, имајући у виду да је натпис посвећен
ијатричким божанствима Аполону и Асклепију, док су и Диоскурима
придаване значајне лекарске надлежности. Исти аутор скреће пажњу, на
основу аналогија са налазом са локалитета Глава Панеге у Бугарској, да би
коришћени Асклепијев епитет Βερακελήνός, κελήνός, могао имати значење
„тећи, извирати“.34 У складу са тим, може се изнети претпоставка да епитет
може бити повезан са античким именом насеља, односно да у овом случају
имамо пример топонима повезаног са лековитим извором. П. Петровић
даље закључује да у овом случају имамо јасан пример бање коришћене у
30 Ј. Петровић, М. Поповић, Бање и Бањице у горњем и средњем Понишављу,
Пиротски зборник 31, (Пирот 2006), 41-42.
31 исто, 44-47.
32 М. М. Васић, Народни музеј у 1910. години, Годишњак Српске краљевске
академије XXIV, (Београд 1910), 223-280.
33 А. Јовановић, Тумули из античког периода у југоисточној Србији и на Косову,
Старинар XXХI, (Београд 1980), 7.
34 П. Петровић, Нови вотивни натписи из Јужне Србије, Старинар XV/XVI,
(Београд 1964/1965), 249-250.
римском периоду.35 Са овим закључком се морамо сложити, јер присуство

водоводних и канализационих цеви говори у прилог коришћењу воде са
лековитог извора, док вотивна плоча, посвећен ијатричким божанствима,
сведочи о култном значају овог места.
Туларска Бања налази се поред Тулара, петнаест километара западно
од Сијаринске Бање, у Јабланичком управном окрзугу. У Туларској Бањи
постоје лековити извори са водом угљокиселог типа. Температура воде
износи 19,5°С, рН вредност је 6,5.36 У Вичи код Тулара, на брду Дувари,
Каниц је уочио остатке утврђења, протумачивши их као остатке римског
кастела.37 Исти аутор забележио је остатке кастела код села Врапца, на
обали Туларске реке.38 У самом Тулару, југозападно од моста, откривени
су остаци грађевинских објеката. Забележен је податак да је у близини
објеката проналажен алат из римског периода.39
На локалитету Црквина, налази се узвишењe где је подигнута
савремена црква Свете Тројице. На овом месту утврђено је постојање
старије грађевине, на чијим је темељима сазидана садашња цркве. У
окружењу старијег објекта формирала се некропола. Изнад Црквина
налази се узвишен и делом заравњен плато познат под називом Немањин
манастир.40 А. Јовановић скреће пажњу на везу топонима Тулари са водом,
посредно, и ијатричким култом. Аутор сматра да назив Тулари представља
метатезу грчког термина λουτρόν који означава топлу воду, врело, бању.41
У селу Баце, приликом изградње деонице Плочник – Барлево, на путу
Прокупље – Куршумлија, откривени су остаци римског купатила. Локалитет
се налази код моста преко Бацке реке, у близини железничке станице
Плочник. Терен на коме су откривене терме смештен је на југозападној
падини испод локалитета Црквине код села Баце и припада ширем
подручју винчанског локалитета Плочник. Истражен је и конзервиран већи
део откривеног касноантичког објекта. Објекат је имао фрескодекорацију,
а малобројни покретни археолошки налази опредељују време подизања и
коришћења објекта у крај III и IV век
Ч. Јордовић сматра да је богатство лековитих извора у Топлици
свакако изазвало и њихово коришћење у античком периоду, на шта указују
и терме откривене у селу Баце. У непосредној близини купатила налазили
су се остаци уништеног извора са траговима канала цевовода који је
снабдевао терме водом.42
35 исто, 249.
36 Б. Филиповић, нав. дело, 50.
37 М. Гарашанин, Д. Гарашанин, Археолошка налазишта у Србији, Београд
1951, 207.
38 Ф. Каниц, нав. дело, 339.
39 S. Stamenković, Rimsko nasleđe u Leskovačkoj kotlini, Beograd 2013, 176.
40 С. Ерцеговић Павловић, Д. Костић, Археолошки споменици и налазишта
лесковачког краја, Београд–Лесковац 1976, 184.
41 А. Јовановић, Белешке о култу воде у римским провинцијама на тлу Србије,
Зборник Матице српске за класичне студије 14, (Нови Сад 2012), 153-154.
42 Ч. Јордовић, Римске терме у селу Баце, Прокупље у праисторији, антици и
Готово је извесна повезаност античког локалитета у Тулару са

лековитим изворима. Поред самог топонима, о томе сведочи и постојање
култног објекта са некрополом и римског купатила.
Сијарина и Сијаринска Бања представљају насеља у Општини
Медвеђа, Јабланички управни округ. У Сијаринској Бањи постоји осамнаест
појава у виду извора, бушотина и бунара. Температура воде варира од 16 –
75°С, а рН вредност од 6,8 – 8.43 Простор Сијарине и Сијаринске Бање богат
је археолошким локалитетима из античког и рановизантијског периода.
У Сијаринској Бањи регистровани су кастел, каптажни објекат и трагови
рударења, док су околину данашње Сијарине штитила два рановизантијска
утврђења. Археолошку слику овог краја допуњава средњовековни црквени
објекат, највероватније из XIV века. Треба поменути да се у Сијаринској
Бањи налазе веће масе мермерног оникса, и то непосредно уз андезите и
кристаласте шкриљце. Ж. Ђорђевић сматра да је оникс настао у једном од
термалних извора. Важан је и податак да код Сијаринске Бање постоји низ
мањих каменолома локалног значаја.44
Према Каницoовим забелешкама, код села Сијарина налазио се
римски кастел, са функцијом заштите античког пута дуж данашње трасе
Пирот–Косово Поље.45 У близини Сијарине налазе се остаци два утврђења.
На локалитету Градина I (или Градиште I) констатовани су остаци утврђења,
највероватније кружног облика. Од грађевинског материјала наилази се
на тегуле, опеку и камен. Локалитет Градина II налази се на 500 метара
удаљености, у правцу запада, од Градине I. На овом положају, подигнуто
је утврђење кружног облика. Јасно се уочавају остаци кружног бедема и
куле.46
Унутар комплекса Градине II налазе се остаци крстообразне цркве,
зидане од камених блокова и опека римског формата. Црква је била
омалтерисана са спољне стране. Њена унутрашња дужина износи преко
једанаест метара. Олтарска апсида је са спољне стране трочлана, а са
унутрашње потковичаста. На простору Сијаринске Бање регистровано је
још неколико локалитета. Забелешке о њима налазе се у цитираном делу С.
Стаменковић Римско наслеђе у лесковачкој котлини. 47 (Сл. 4)
Велики број античких локалитета у Сијаринској Бањи и Сијарини
недвосмислено указује на могућност експлоатације лековитих извора
у римском периоду. Овај утисак значајно појачавају откривени остаци
култних грађевина, као и постојање каптажног објекта.
Врањска Бања је градско насеље и седиште истоимене градске
општине Града Врања у Пчињском управном округу. У Врањској Бањи
средњем веку, ур. М. Васић, Д. Маринковић, Београд–Прокупље 1999, 197; Г. Јеремић,

А. Гојгић, Римске терме у Чачку, Чачак 2012, 26.
44 S. Stamenković, Rimsko nasleđe u Leskovačkoj kotlini, Beograd 2013, 175.
45 М. Гарашанин, Д. Гарашанин, нав. дело, 144.
46 S. Stamenković, nav. delo, 175; Ч. Васић и З. Симић, Црква Светог Николе у
Сијаринској Бањи, Лесковачки зборник XXIX, (Лесковац 1989), 39-45.
47 isto, 175-176.
постоји више извора и бунара са

водом азотног типа. Температура
воде варира од 63 – 100°С, а рН
вредност од 6,7 – 7,2.48 Врањска
Бања је богата археолошким
локалитетима, пре свега из периода
антике и ране Византије. Најстарији
налази потичу са локалитета
Црквиште и одређују се у бронзано
доба, односно почетак прелазног
периода из бронзаног доба у старије
гвоздено доба (брњичка културна
група). У Врањској Бањи је на више
места (Латифка, Бабуљица, код
цркве, Селиште) уочено постојање
римских грађевина и грађевинског
материјала. Два утврђења истражена
су на поменутом локалитету
Црквиште (крај IV–V век) и, нешто
млађе, на локалитету Кале (VI век).
Најмлађи археолошки налази такође
потичу са локалитета Црквиште и
Слика 4 План утврђења у Сијаринској Бањи, према:
Ч. Васић и З. Симић 1989, 40, сл. 1. реч је о керамици датованој у XIII–
XV век.
Fig. 4 Plan of fortification in Sijarinska Banja.
За нашу тему посебно је
значајан Каницов податак да су у
Врањској Бањи пронађени „један исписани римски камен од белог мермера
посвећен бањској нимфи, делови канелираних стубова и други грађевински
фрагменти“.49 На жалост, није нам позната судбина споменика посвећеног
нимфи, па у домену претпоставки остаје њен натпис и могућност да
су поменути грађевински остаци представљали делове некадашњег
светилишта посвећеног ијатричким божанствима.
Још 1928. године, када је надошла Бањштица однела дебљи слој
земљишта, уочени су остаци већих античких грађевина. Поред античких
опека и тегула, пронађени су и обрађени и орнаментисани камени
блокови, мермерни стубови, две мермерне плоче (на једној се налазио
натпис, а на другој рељеф – нису сачуване). Истраживања су потврдила
постојање грађевинских објеката, мада није откривена ниједна комплектна
архитектонска целина. Извесно је да се на овом локалитету налазио значајан
антички грађевински објекат, а можда и насеље.50

века, друга књига, Београд 1989, 263.
50 Д. Гарашанин, М. Гарашанин, Из археологије врањске области, Врањски
гласник 1, (Врање 1965), 11; М. Јовановић, Археолошка истраживања у 1964. години –
Јужноморавска долина од Лепенице до Врања, Врањски гласник I, (Врање 1965), 223.
Прва рекогносцирања
простора Врањске Бање показала
су да се на рту Бабуљица, везаном
за брдо на десној обали реке
Бањштице, проналазе римске опеке.
Испод падине бра констатована су
два паралелна зида од ломљеног
камена и малтера.51 На локалитету
Селиште, смештеном на десној
обали реке Бањштице, између реке и
Бабуљице, делом у равници, а делом
на падини, на површини од више
хектара, проналазе се фрагменти
црвене римске керамике и римске
опеке.52 У брдовитом залеђу бањске
котлине налазе се утврђења на
локалитетима Црквиште и Кале.
Остаци утврђења Црквиште
одавно привлаче пажњу
истраживача. Каниц је 1889. године Сл. 5 Скица основе утврђења на локалитету
забележио да је „на узаном платоу Црквиште, према: Д. Радичевић, Г. Стојичић, Г.
Изамно“ уочио „јак правоугаони Митровић и А. Ранисављев 2004, 149, сл. 2.
антички кастел са дужим странама Fig. 5. Drawing of the fortification base at the Crkvište
које су се спуштале ка реци и тамо site near Vranjska Banja.
завршавале у једном објекту са 1,4
м дебелим и 45 м дугим зидовима“. На обали реке, узводно од овог потока,
запазио је темеље округле куле пречника 2,5 метара, а на основу свега
откривеног, што је за тему нашег рада изузетно битно, закључио је да су
Римљани користили изворе топле воде заштитивши их јаким утврђењем.53
Ситуација утврђена на локалитету знатно се разликује од описа
ранијих истраживача. Издигнутији, североисточни део утврђења углавном
је остао непромењен. Ради се о издуженом, елипсоидном платоу, димензија
око 70 х 30 м, са постепеним падом у правцу југозапада. Целом дужином
северозападног обода платоа јасно се уочава траса бедема, чији су остаци
на појединим местима видљиви и на површини терена. Остаци бедема се
не примећују на југоисточном ободу платоа, а питање је и да ли је ту икада
постојао, будући да је плато на тој страни природно брањен стеновитим
литицама и неприступачним падинама.54 (Сл. 5)
Покретни налази са Црквишта (керамика, опеке, новац, тегуле, стакло)
датују се у период IV─VI века, мада се јављају и фрагменти праисторијске
51 Д. Гарашанин, М. Гарашанин, нав. дело, 11.
52 исто.
века, прва књига, Београд 1985, 263.
54 Д. Радичевић, Г. Стојичић, Г. Митровић и А- Ранисављев, Сондажна
истраживања рановизантијских утврђења у Врањској Бањи и Корбевцу, Гласник
Српског археолошког друштва 20, (Београд 2004), 150.
керамике из позног бронзаног доба и прелазног периода из бронзаног у

гвоздено доба. На једном месту уочени су и делови средњовековних посуда
из XIII─XIV века. 55 Сондирана је и доња половина Црквишта, окренута
ка Бањској реци. Сонда је постављена са намером да се провере ѕаписи
о постојању некрополе на овом месту. Наиме, још је почетком ХХ века
забележено да су поред црквене зграде, која се налази у оквиру локалитета,
проналажени гробови и људске кости, али без налаза који би омогућили
њихово датовање.56
М. Јовановић бележи да су и 1956. године, на падини која се спушта
ка Бањштици ископавани гробови из античког периода. Приликом радова
на засађивању борове шуме радници су наилазили на гробове грађене од
опеке и тегула, скелете и металне предмете и најчешће их бацали у реку.
Приликом изградње околних кућа, као и пута за Липовац, наилазило се на
људске кости. Испод некрополе констатовани су остаци чврстих зидова
везаних белим малтером. Исти аутор сматра да је реч о остацима античког
објекта, који је чинио целину са некрополом.57
Гробове из Врањске Бање А. Јовановић повезује са веровањем да
карактеристике бањске воде, својим посебним својствима, могу дуго да
чувају интегритет тела одражавајући идеју бесмртности, шире везујући
поменуто веровање за култ Аполона.58
Друго утврђење у Врањској Бањи налази се на брду Кале, готово
насупрот Црквишту, смештеном са супротне обале Бањштице. Бедемима
је био опасан издужени елипсоидни плато, око врха брда, дугачак у правцу
север–југ од 80 до 100 метара, док му је највећа ширина око 60–70 метара.
Укупна површина брањена бедемима износи 0,5 – 0,6 хектара.59 Археолози
врањског музеја су 1996. године обишли локалитет и констатовали
налазе касноантичке опеке и керамике, као и остатке објеката. Познијим
сондирањем локалитета откривен је зид сазидан од ломљеног камена
средње величине. Као везивни елемент коришћено је блато. У близини зида
откривен је и велики керамички суд, највероватније, питос широког отвора,
али има и мишљења, што би за тему рада било значајно, да је то могла бити
нека врста „каде“. Керамички материјал хронолошки се одређује у VI век,
тако да би утврђење на овом локалитету било нешто млађе од Градине на
Црквишту. Утврђење је уништено у пожару. Није констатован материјал из
каснијих временских епоха.60
55 исто, 152-154.
56 М. М. Васић и Ј. Јовановић, Извештај с археолошке екскурзије по јужној,
источној и североисточној Србији, додатак Старинару 3, (Београд 1906), 6-7.
57 М. Јовановић, Археолошка истраживања у 1964. години – Јужноморавска
долина од Лепенице до Врања, Врањски гласник I, (Врање 1965), 228.
58 А. Јовановић, Белешке о култу воде у римским провинцијама на тлу Србије,
Зборник Матице српске за класичне студије 14, (Нови Сад 2012), 160.
59 Д. Радичевић, Г. Стојичић, Г. Митровић и А. Ранисављев, нав. дело, 158.
60 А. Булатовић и Г. Митровић, Археолошко рекогносцирање Пчињског региона
(централни део Јужноморавске котлине и долина реке Кршевице), Врањски гласник
XXIX - XXX, (Врање 1996/1997), 29-42; Đ. Janković, The Slavs in the 6th Century North
Illyricum, Гласник Српског археолошког друштва 20, Српско археолошко друштво,
Број античких локалитета у Врањској Бањи је више него значајан.

Извесно је да су Римљани експлоатисали локалне лековите изворе и да је
њихов живот на овим просторима у великој мери био повезан са лековитим
својствима извора.
Топлац је насељено место у оквиру Града Врања. У Топлацу постоји
извор воде азотног типа. Температура воде износи 23,5°С, а рН вредност
7,5.61 У атару Топлаца постоји велики број археолошких локалитета и налаза.
Посебну пажњу привлачи утврђење из гвозденог доба са карактеристикама
хеленистичких фортификација. На више места у Топлацу регистровани су
касноантички налази и остаци грађевина, укључујући и сакрални објекат
на локалитету Драка.
На локалитету Баре у Топлацу мештани су проналазили фрагменте
опека и керамике и бакарне новчиће. У једном делу потеса, званом Росуља,
уочава се постојање камених темеља неког грађевинског објекта. Познат
је налаз питоса, данас у приватном власништву. Рекогносцирањем терена
пронађено је доста покретног археолошког материјала из касноантичког
периода.62 У самом центру насеља, на месту Чешма, пронађен је још један
антички питос. Нису познате ближе околности налаза.63
На доминантном месту у Топлацу, званом Драка, смештеном у самом
центру села, налази се црква подигнута на темељима старијег сакралног
објекта. У оквиру истог потеса, пре Другог светског рата, пронађени су
фрагменти керамике и метални предмети.64
Локалитет Топлац, чији сам топоним указује на значај термалног
извора, сигурно је имао буран живот у античком периоду. Локални извор
лековите воде сигурно је коришћен од стране Римљана. Култни објекат,
чији трагови су откривени, вероватно је био посвећен неком од богова
повезаних са ијатричким култом везаним за извор.
Левосоје је насеље у оквиру Општине Бујановац, Пчињски управни
округ. У Левосоју постоји више копаних бунара и плитких истражних
бушотина са водом угљокиселог типа. Температура воде износи 14,5 °С,
а рН вредност 6,5.65 Левосоје представља насеље са више откривених
остатака из античког периода. Претпоставља се постојање сеоског насеља,
као и најмање две скупине грађевина дуж трасе античког пута. У Левосоју
се налази ниски стеновити плато зван Бели камен. Плато се протеже
непосредно уз јужну границу села и терасастом чеоном источном падином
наноси се над стеновиту долину Моравице. На терасама падине налазе се
ретки фрагменти грубе касноантичке керамике. М. Јовановић сматра да је
Београд 2004, 40.

62 А. Булатовић и Г. Митровић, нав. дело, 231.
63 М. Јовановић, Археолошка истраживања у 1965. години, Врањски гласник
II, (Врање 1965), 321.
64 исто, 233.
на овом месту постојало мање античко насеље. Поред данашње цркве и

гробља, налазе се фрагменти грубе касноантичке керамике и велике римске
опеке и имбрекси. Вероватно је реч о античком сеоском насељу.66
У подножју брда Вучјак, у профилу јаруге поточића, регистровани
су остаци античких грађевина страдалих у пожару. Изнад слоја паљевине
простиру се камени темељи и велики имбрекси и тегуле. У околини се
проналазе ретки фрагменти грубе касноантичке керамике. Мештани су
на овом месту налазили питосе и мање керамичке посуде. М. Јовановић
претпоставља да је реч о скупини античких грађевина подигнутих дуж
трасе тадашњег пута. Слична ситуација и налази констатовани су и источно
од Моравице, у подножју брда Младенче.67
Извесно је да су људи у античком периоду настањивали простор
данашњег Левосоја. Немамо конкретну потврду да су Римљани користили
овдашње лековите изворе, али њихова лака доступност вероватно није
промакла предузимљивим људима античког доба.
Изложени преглед археолошких налаза јасно указује да је некадашње
становништво простора данашње Јужне Србије познавало, користило и
поштовало лековите изворе у праисторијском, античком и средњовековном
периоду. Посебно су индикативни налази ие епохе антике, када је, на
овом простору, постојало неколико светилишта посвећених божанствима
повезаним са култовима излечења и спасења.
Ljubiša Vasiljević
(National museum Kruševac)
ARCHAELOGICAL SITES AND DISCOVERIES RELATED
TO HEALING SPRINGS IN SOUTHERN SERBIA
The subject of the paper presents archaeological sites and discoveries found near the
healing springs in Southern Serbia. Discoveries from the following sites have been present-
ed: Niška Banja – Mediana, Soko Banja, Banja Jošanjica, Zvonačka Banja, Krupac, Tularska
Banja, Sijarinska Banja, Vranjska Banja, Toplac and Levosojе.
These discoveries witness that the healing springs in this region were known, used and
respected during prehistoric, antique and medieval periods. Apart from using healing waters
in everyday life, knowledge of healing properties of the springs led to foundation of sacral
spaces related to cults of iatric and soteriological nature.
There is an open question of interpretation of numerous movable and immovable dis-
coveries found near healing springs, at places where we cannot claim that their natural wealth
had role in everyday life of the population. The answer to this question can only be obtained
by new researches, related to further archaeological excavations or by conclusions derived
from new analogies or by systematization of previous knowledge.
66 М. Јовановић, Археолошка истраживања у 1966. и 1967. години, Врањски

гласник III, (Врање 1967), 319.
67 исто.
Svetla Petrova
(Archaeological museum Sandanski)
ON THE ROUTE OF THE ANCIENT CLINE-LID

FOUND IN THE VILLAGE OF BANYA IN THRACIA
Abstract: The studied cline-lid belonged to sarcophagus, placed in a one-

chamber tomb from the 30s of 4th century. It had a dromos and was covered by
a half-cylindrical vault. At the moment the sarcophagus is partly sunk in the
terrain, and this was also the situation at the moment of its discovering. The
trough is smooth at its visible part, while the hidden one is non-worked and
rude. The walls are made of four vertical marble plates, and the bottom by three
ones. The cline-lid is secondary used in the later burial, but belongs to an ear-
lier burial from the end of 2nd – the first decades of 3rd century. It represents a
couple of husband and wife, half-lying on the cline on a very rich mattress, with
attributes in their hands, such as rotula. The marble is very fine and comes from
the quarries of Asia Minor. Such a kind of cline-lid is the first one in Thracia and
shows the possibilities of this magistrate, who probably had a very high status
in the administration of Philippopolis, in province of Thracia and maybe also of
Pontus and Bithynia. He was familiar with such kind of cline-lid of sarcophagi
in Asia Minor and the only one so far in Thracia to use it for his sepulchral
monument. His family probably had a domain or villa rustica in the skirts of the
hills at the village of Banya, near to Panagyurishte, and it is possible that the
man is connected with the ancient golden mines not far from Banya. Around
one hundred years later the cline-lid was used in a secondary burial in the de-
scribed tomb. For one or another reason, the portrait head of the husband had
been changed, the original one cut and extracted, and a hole made for a new
head with tenon. Unfortunately, both heads of the pair are not preserved. This
is the first known case of a mobile head from this type of cline-lid, connected
probably with the new circumstances of the second burial in the tomb.
Key words: Cline-lid, Asia Minor workshop, Docimium, Philippopolis.
The village of Banya is situated in South Thracia, in the south skirts of the
mountain Sredna gora, generally north of Via Diagonalis, now almost repeated
and covered by the highway Sofia-Istanbul (A-1). The climate here is mild and
there are too thermal sources. 7 km north of the village is situated the biggest
ore deposit of copper and non-ferrous metals, including gold. Here is located a
434 Svetla Petrova
Fig. 1. Map with the location

of Banya and of the most
important quarries in Greece
and Asia Minor
Сл. 1 Мапа каменолома и
локација села Бања
Thracian settlement1, developed in the Roman period into a fortress guarding

the road connecting the settlement to the south with Philippopolis-Byzantion
and to the northwest with Serdica-Singidunum-Rome (fig. 1).
In 1987 a late antique tomb has been excavated east of Banya, with square
plan, oriented north-south, a dromos and probably a half-cylindrical vault. A
marble sarcophagus has been discovered in situ in the northern part of the cham-
ber, covered with a marble cline-lid, with the half-lying figures of a couple. One
secondary burial has been unearthed2, related by the excavator of the tomb after
330 AD, in the first half of 4th century, according to the found coins. The cline-
lid has been reused during this later period.
The trough of the sarcophagus has been partly dug in the land surface (fig.
2). The exterior upper half-surfaces have been smoothed out, while the lower
half sunk probably in its initial mode of the plates has remained non-worked
and rude. The trough of the sarcophagus is made of four monolithic vertical
slabs. The bottom consists of three marble plates. The vertically installed ones
are linked together in the upper parts of the corners by lead braces3. It is clear
1 В. Григоров, Л. Тодорова, Г. Абдулов, В. Кацаров, Банското кале до с. Баня,

Община Панагюрище, Археологически открития и разкопки през 2015 г., София 2016,
569-572; В. Григоров, Г. Абдулов, Л. Тодорова, В. Кацаров, „Банското кале” до с. Баня,
община Панагюрище, Българска археология 2015. Каталог към изложба, София 2016, 45
2 P. Georgiev, Klinendeckel aus Thracia und Moesia, Akten des XIII Internation-
alen Kongress für klassische Archäologie, Berlin 1988, Berlin 1990, 523, Taf. 81, 2; Idem,
Klinendeckel aus Thracia und Moesia – stilistische Einflüsse und Probleme der Produktion,
Archaeologia Bulgarica, 1997, 3, 34-45.
3 From the holes on the plates it is obvious that iron has not been used for the pur-
pose. The argument for this is the lack of rusty colouring on them, the missing of small rusty
fragments and remnants of iron corrosion on its bottoms.
that the yielding metal element in

this case was the lead, and it has
been extracted probably in the time
of looting the tomb and the cline-
lid and breaking the mobile male
head. Nowadays it is missing too
the found in 1987 male head and the
fragments to it, also the found then
fragments of the female head and
some parts of the cline-lid. Its left
side of the fulcrum is also chipped
during the process of taking out the
lid and bringing it to the place of
keeping.
All the gaps among the Fig. 2. The trough of the sarcophagus in situ
plates, composing the trough of with details.
the sarcophagus, have been filled Сл. 2. Корито саркофага in situ са детаљима.
with marble stucco in such a way
as to accomplish a classic monolith
trough made of one stone block. In its upper part the plates are profiled to help
the montage of the lid, in our case cline-lid. The trough is long 2.20 m, wide
1.20 m and deep 0. 87 m. The marble of the plates for the walls of the sar-
cophagus and its bottom is white, large-grained, on some places with strips. The
marble of the cline-lid is also white, with even whiteness and slightly rose nu-
ance on the whole surface, but small-grained and dense. It is obvious that both
marbles are too different in its colоur, texture and fracture (fig. 3).
In our study we shall stop the attention namely to the cline-lid. Our inter-
est was provoked for several reasons. The first of them is the fact that this kind
of monuments is very rarely attested in Thracia and Moesia. The lid from Banya
is the only example from Thracia. Two more monuments come from Odessus4
in the Roman province of Lower Moesia: two fragments of cline-lid are im-
ported from Attica the first of them is part of a mattress. It has been discovered
more than 120 years ago, and now kept in the National Archaeological Museum
in Sofia5. The second fragment is a part of a female torso6.
The second reason to study the monument from Banya is the unclear and
contradictory information on the cline-lid. It is considered that the cline-lid is
a local imitation of the Attic models, but with many abarrations and influence
of the Asia Minor workshops7. This attribution in our opinion is not supported
by the iconography of the lid and the quality of its carving. In the opinion of
prof. Koch, the cline-lid from Banya is among the few imitations of the main
group of Asia Minor in the Balkans; the cline-lids widely met in Attica and
4 Today the city of Varna.

5 Т. Герасимов, Антични саркофази от Одесос, Известия на Народния музей
Варна, V, 1969, 57, обр. 5
6 P. Georgiev, Op. cit., 1997, 43, fig. 9.
7 Idem, Op. cit., 1990, 523.
436 Svetla Petrova
Fig. 3. Cline-lid from

Banya.
Сл. 3. Клинасти
поклопац из Бање.
in the main group of Asia Minor are rarely to be found in Rome, where they
are predominantly as half-fabricated items from Proconnessos8. The lid from
Banya compared to the products of the local provincial sculpture, is different in
its working, carving and the quality of its marble: one of the best examples of
the local production from Sinitovo9 demonstrates asymmetry of the head; rude
representation of the face features; poor polishing of marble; and a lot of other
failings. All these features are absent in the cline-lid from Banya. That’s the
reason to reject the idea of its local production, and on the opposite, to consider
it as import from a workshop with good professional practice and well trained
masters. For us it is unbelievable a local master to learn the iconography and
the carving of a cline-lid in details, but to carve only one piece. In this case, he
is expected to create at least several ones offered on the market to the notables
of Philippopolis and beyond.
It is quite possible that the cline-lid is ordered in Asia Minor workshop,
and for the purpose the sculptor has arrived to the domain of this magistrate at
Banya. In this case he would not trust the marble from the local quarries, be-
cause according to the known data, a block of marble before carving should stay
at the open, outsides for a long time, as to be checked that inside the block there
are no defects, and it want be broken during work. Besides, a foreign sculptor
not knowing the qualities of the local marbles could hardly agree to work with
local marble. He would prefer to transport to the place of the monument a piece
of marble from a quarry with which he is well acquainted. These arguments as
the given so far, do not allow accepting the thesis of the local production of the
Banya’s cline-lid. The very fact that to the moment other cline-lids have not
been discovered in the interior of Thracia (on the territory of Bulgaria), prove
8 G. Koch, Sarcophagi of Roman Imperial Times in the Balkan Provinces. – N.
Cambi – G. Koch (eds). Funerary Sculpture of the Western Illyricum and neighboring Re-
gions of the Roman Empire: in Proceedings of the International Scholarly Conference held in
Split 2009, Split 2013, 116 and notes 70 and 71. It seems that Koch has not seen the cline-lid,
but only the photos in the publication of P. Georgiev from 1990. That’s why he erroneously
speaks of ‘the lid from Plovdiv’.
9 В. Попова-Мороз, Римската портретна пластика от Бесапара и нейната
територия, Годишник на Националния археологически музей, VIII, 1992, 203-214; Р.
Милчева, Юношески портрет от Синитово, Изкуство, 9, 1982, 26-30.
Fig. 4.Cline-lid, left side. Fig. 5. Cline-lid, right side.

Сл. 4. Поклопац, лева страна. Сл. 5. Поклопац, десна страна.
that they were unfamiliar to the local population and that it had no affinity to its
usage. That’s the reason to consider that the magistrate represented on the cline-
lid had contacts with the Asia Minor provinces Bythinia et Pontus and Phrygia
as its governor, administrator, or in the another possibility, his origin to be from
the Eastern provinces. Unfortunately, the lack of his portrait head cannot sup-
port our supposition.
Another reason to deal with this monument is the thesis of its first pub-
lisher that the lid is an eclecticаl product of a local workshop. This lid, together
with the fragments of Varna, are considered as carved in 2nd-4th century, and
the conclusion has been made that the cline-lids were not popular in these prov-
inces10. In the recent 30 years the information on the iconography, production
and distribution of such kind of monuments is enriched significantly. The quar-
ries have been studied and also the chemical analysis of the marbles extracted
in the three primary centers of production of sarcophagi: Asia Minor, Attica and
Rome. The data base of the numerous provincial quarries has been created, ex-
cept these three centers11. There was an attempt to re-examine the so-called ‘in-
dustry’ of the Roman sarcophagi, to count approximately the number of them,
the time necessary for carving one item, the number of masters occupied in its
working etc.12. All these new data allow a new look and new analysis on the
cline-lid from Banya13.
The right side of the border of the cline, the fulcrum, which was limiting
from both sides the mattress, is now very chipped. But during the opening a
dolphin has been seen on both sides of the fulcrum, with his tail up to the nar-
10 P. Georgiev, Op. cit, 1990, 523; Idem, Op. cit., 1997, 40;. L. Andreeva, Petrogra-
phische Untersuchung der Marmore aus dem Grabgevölbe beim Dorf Banja, bezirk Pazard-
shik, Archaeologia Bulgarica, 1997, 3, 46-49.
11 The major part of the quarries and its production have been reported and published
in ASMOSIA, as well as in a lot of local studies.
12 B. Russel, The Roman Sarcophagus ‘Industry’: a Reconsideration, J. Elsner & J.
Huskinson (eds), Life, Death and Representation: Some New Work on Roman Sarcophagi,
Millennium-Studien / Millennium Studies, no. 29, Berlin and New York: Walter de Gruyter
Gmbh, 2011, 119-147.
13 Preserved dimensions of the cline-lid: 1.74 m long and 1.11 wide.
438 Svetla Petrova
Fig. 6. Cline-lid.
The mattress and the
figures on it.
Сл. 6. Клинасти
поклопац, фигуре
на лежају.
row part of the border of the cline. Aside of the dolphin, in the triangle space of
the border, a sitting duck or another water bird has been depicted in direction to
the middle of the mattress14. Unfortunately, now the left side is missing, and the
right one very strongly battered (fig. 4 and 5). The cline has a lavish decoration
of laurel wreath. The mattress possesses a rich decoration of tendrils, bordered
by strips alongside the wide part of the mattress. These strips of the tendrils con-
tinue on its front long side and in its stamens, forming four almost square fields
with modelled swastika, whose arms are counter clockwise way. The middle
of the front long side is marked by four-leaf rosette and winded tenia, tidying
together the two contrary ends of the wreath. Over it, almost in the middle of the
mattress, two wreaths are represented concentrically inscribed one in the other,
in almost a square frame (fig. 6).
This decoration of the cline lids with a couple, where the husband em-
braces the wife by the shoulders, holding plants, a vessel, a rotula and his wife
wheat-ears, a garland etc., appears in the Antonine period. The same subject and
iconography continues in the Severan period too15. But there are differences
between the Attic and the Asia Minor mattress16. In Attica among the alternat-
ing panels made of vertical convex bands are placed panels with mythological
scenes or animals17. In Asia Minor the sculpted plant decoration is dominating,
the couple is on a cline under the mattress’ frame, with low backs and richly
decorated mattress.
14 At the beginning it has been identified as a head of animal, see P. Georgiev, Op.
cit., 1997, 37.
15 The earliest are in Rome, at Trajan. See G. Koch, H. Sichtermann, Römische Sar-
kophage, München 1982, 28-30; G. Koch, Klinen-Deckel lokaler Sarkophage Der Kaiserzeit
in Kleinasien, Adalya XII, 2009, 117-143.
16 P. Georgiev, Op. cit., 1997, 37-43.
17 M. Waelkens, Dokimeion. Die Werkstatt Der Repräsentativen Kleinasiatischen
Sarkophage. Chronologie Und Typologie Ihrer Produktion, Berlin, Gebr. Mann., 1982; C.
Kintrup, Attische Sarkophage aus Ephesos. – Ergänzungshefte zu den Jahresheften des
Österreichischen Archäologischen Institutes, Heft 16, Wien 2017, 133-140, Taf. 23, Abb.
103, Taf. 24, Abb. 104, 105; G. Koch, Einige Überlungen zu de Sarkophagen der kleinasi-
The thickness of the mattress in Banya is not adequate to the standard of

the Attic sarcophagi. It is lower and nearer to the ones kept in the museum of
Afyon, in which the base of the fulcrum is represented under the mattress, richly
decorated with ornamental elements: laurel wreath in three rows with carved
mid-rib18. Similar laurel leaf can be seen on the capitals of Roman-Ionian order
from Philippopolis and Odessus, whose prototypes have been established in
the Asia Minor ateliers of masters of the Ephesian-Pergamian and Aphrodisian
schools19. In the center of the mattress are gathered together the ends of the
wreath, winded round with triple rolled ribbon. The center is decorated with
four-leaf rosette with a small hollow in the center of the stamen. These elements
together with the differently represented sprouts are part of the decoration of
the architectural elements of the Roman-Ionian capitals, frieze-architraves, and
sides of the entrance doors. These decorative elements have been created in
one of the most popular Asia Minor workshops, connected with the Ephesian-
Pergamian school already since the time of the emperors Trajan and Hadrian,
and widely spread during the rule of Septimius Severus20.
The cline-lid is preserved more in the right half, while the most part of
its left side is missing, mainly the left end of the cline and the legs of the wom-
an21. The husband and the wife are on a very low fulcrum in comparison to the
monuments from Rome, whose sides and back (fulcrum) are high22. With the
development and spread of this type from west to east, from Rome to Attica and
after the middle of 2nd century to Asia Minor, the frame of the cline becomes
lower on behalf of its height and the decoration of the mattress23. The couple
is lying on their left side. The dressed in pallium husband embraces his wife
by the shoulders with his right hand, while the left hand is on richly decorated
pillow, over the mattress, holding an opened rotula (figs. 3, 5, 6). The missing
now head was mobile because of the hole in the neck prepared for its additional
insertion. It is obvious that the torso has been battered additionally as to ensure
the montage of the second, already mobile head (fig. 7). The bigger part of the
wife’s head is missing and only the well-polished right cheek and the chin are
atischen Hauptgruppe, Munus. Festschrift für Hans Wiegartz, ed. T. Mattern vd, Münster,
Scriptorium, 2000, 139-148.
18 The major part of the cline-lids in the museum of Afyion, are production of the
Docimium masters, who have created their own model of cline-lids.
19 С. Петрова, Римско-йонийски капители от Мизия и Тракия, София 1996, 44-
47; S. Petrova. The roman architectonic decoration reused in the Early Christian Buildings
of Parthicopolis, PATRIMONIUM.MK, 15, 2017, 345-384; S. Petrova, The application of the
Roman Ionic order in Augusta Traiana, Studia Academica Šumenensia, 4, Shumen Univer-
sity Press 2017, 115-153.
20 That’s the reason to call the building during the Severan period, ‘Hadrian’s Renais-
sance’.
21 Now the cline-lid, consisting of two big parts, is exposed in the lobby of the build-
ing of the mayor of Banya.
22 The sarcophagus of Flavius Agricola. Indianapolis. Museum of Art. See: P. Zank-
er, Die mythologischen Sarkophagreliefs und ihre Betrachter, Bayerische Akademie der Wis-
senschaften München, 2000, Heft 2, 10, Abb. 5.
23 C. Kintrup, Op.cit., 133-140, Taf. 23, Abb. 103, Taf. 24, Abb. 104, 105.
440 Svetla Petrova
Fig. 7.
Husband’s torso
with a hole for
mounting the
new head.
Сл. 7. Мушки
торзо са рупом
за постављање
нове главе.
preserved (figs. 3, 4, 6, 8). Differently to her husband, her head was monolithi-
cally made together with the neck and the body. She is dressed in short-sleeved
chiton girded under the breast and tied with the Heracles’ knot, the symbol of
her matrimonial status. Her head is covered with a veil supported by her left
arm, leaned by the elbow to the mattress. In her right hand she holds a garland.
The sculptural decoration of the fulcrum, the mattress and of the pillow is made
on the frontal part of the lid continuing to the middle of its back sides. The back
of the fulcrum is not decorated. In spite of this fact, the back of the man and the
woman are sculpted plastically, with the well visible folds of the pallium and
the chiton (fig. 9). The husband embraces the wife immediately in front of him
and both are holding subjects which are insigniae of their gender and social and
family status.
In our opinion the cline-lid from Banya belongs to the main Asia Minor
group24; product of Asia Minor producing centers. It is proved that in Lower
Moesia and Thracia there was import of different architectural details, sar-
cophagi and Early Christian furniture. Most of them come from the quarries
and workshops of Asia Minor: from Docimium, Epheso; from Proconessos and
Pentelikon; also from the Aegeian islands Paros and Naxos25. The iconographic
24 See: G. Koch, Op.cit., 2000, 139-148; G. Koch, Op.cit., 2013, 107, fig. 6.
25 A. B. Biernacki, V. Yotov, A. Minčev, The Origin of the Marble of the Archi-
tectural Elements and Details from the Early-Christian Church at Cape Sveti Atanas near
Bjala (Bulgaria), AD FINES IMPERII ROMANI, ed. A. Tomas, Varsaviae 2015, 417-435; J.
Fig. 8. Cline-lid. Detail - the upper part of the woman’s body and face.
Сл. 8. Поклопац. горњи део женског тела и лица, детаљ
scheme and decorative motifs we saw on the cline-lid from Banya, undoubtedly
belong to the group of Asia Minor sarcophagi. The quality of marble, too differ-
ent from the marble extracted in the Rhodope Mountains, is very near to the qual-
ity of the sarcophagus with Amazonomachy from the Plovdiv Archaeological
museum26. The discovered details so far, import from the Asia Minor quarries
and workshops, reveal that in Thracia and most of all in Philippopolis was real-
ized the import of architectural details together with other marble items. A close
example of import of masters and marble is the decoration of the Roman villa
Armira in its first building period, where the Aphrodosian School has made
the wall marble revetment. Having in mind that the elite of Philippopolis often
was part of the governing of the Asia Minor provinces of Bithynia et Pontus
and Phrygia27, we do not exclude the possibility some of these workshops to
Michniewicz, Proweniencja marmurowych rzeźb z Novae w świetle badań petrograficznych,

Bish Novae I, 105–120; N. Toma, Marble Trade in Moesia Inferior. The Case of Tomis and
Odessos. Its Origin and Its Characteristics, Interdisciplinary Studies of Ancient Stone —
Proceedings of the IX ASMOSIA Conference (Tarragona 2009), ed. A. Gutiérrez Garcia-
Moreno, P. Lapuente Mercadal, I. Rodà de Llanza, Tarragona 2012, 549–559.
26 Unpublished. The collection of cline-sarcophagi from the Archaeological Museum
of Thessaloniki demonstrates numerous examples of the type, whose troughs are decorated
with mythological scenes, mainly Amazonomachy, made of different marbles. See: Y. Mania-
tis, D. Tambakopoulos, E. Dotsika and Th. Stefanidou-Tiveriou, Marble Provenance Investi-
gation of Roman Sarcophagi from Thessaloniki, Archaeometry 52, 1 (2010) 45–58.
27 Н. Шаранков, Знатните римски родове във Филипопол и провинция Тракия,
Societas classica. Култури и религии на Балканите в Средиземноморието и Изтока, Ве-
лико Търново, 2006, 179-204;
442 Svetla Petrova
Fig. 9. Back of the cline-lid. Details.

Сл. 9. Задњи део поклопца, детаљи.
work on and supply with the cline-lid28. It is proved that the Docimium quar-
ries were the most often suppliers of architectural and another details connected
with the lands north and south of Hemus. That’s the reason not to exclude the
possibility that most probably the cline-lid was commissioned only as a lid,
not including the sarcophagus itself. This possible order is only of one part of
the whole monument (the cline-lid), while there exists also a full order of the
trough together with the lid, or the third possibility of a semi-finished product,
examples of which are discovered in the quarries of Docimium29. In our case
the cline-lid was half ready-made, half semi-fabricated, because the head and
the body of the spouse was completely sculpted as a monolithic piece, while the
head of the man was mobile.
This fact points to the wish of the husband to have a more veristic and
not a banal portrait. This means the possibility that the head has been brought
to him semi-manufactured and only after that has been sculpted in situ in the
ancient settlement by an itinerant Asia Minor master, and inserted in the neck of
the statue. This was the way the cline-lid has been completed and set together
with the statue of the wife. I have not met so far a parallel for the mobile head
of the cline-lid. A case like that, but in the round sculpture is the headless bust
with hollow for the head from a tomb in Parthicopolis. He was a local magis-
trate, buried according to the guilt coin, in the period of Constantine I30. We can
suppose another possibility because of the fact that no other cline-lid has with
mobile head been discovered so far. It is that initially in the first burial the male
head was also monolithic. But during the second burial in 30s of 4th century the
head has been obliterated, a new head sculpted, for which the hollow made for
28 Although the ancient Hierapolis is situated in close proximity to Aphrodisias,

the marble brought for the architectural decoration in Hierapolis (theatre, colonnades, etc.)
comes from the Docimium’s quarries, almost 250 km far from the city.
29 J. C. Fant. Four Unfinished Sarcophagus Lids at Docimium and the Roman Im-
perial Quarry System in Phrygia. - American Journal of Archaeology, vol. 89, No. 4 (Oct.,
1985), 655-662
30 S. Petrova, V. Petkov, Παροικοπολις/Παρθικοπολις (Paroicopolis/Parthicopolis –
Ancient and Early Byzantine City), Thracian, Greek, Roman and Medieval Cities, Residences
and Fortresses, ed. R. Ivanov, Sofia 2015, 456, fig. 86.
its montage. The cutting of the marble in order to ensure the montage of the
new head is obvious also from the battered and formless shoulders of the male
figure.
No trough of the sarcophagus made of the same material and style as
the cline-lid of Banya has been found so far. The trough under the lid in the
burial of the tomb of Banya is made of another kind of marble by its structure,
colour and manner of work, consisting of several plates and very rudely worked
out. The colour of its marble of the fragment of sarcophagus with scenes of
Amazonomachy from Plovdiv and of the sarcophagus from Banya is identical;
also the very precisely work allowing relating it to the Asia Minor workshops.
The two monuments: from Banya and from the Archaeological museum of
Plovdiv31 show that in Philippopolis and its area have been imported such kind
of sarcophagi for the elite in this part of Tracia, predominantly the upper class
of the urban magistrates.
It is possible that the domain in Banya was a possession of the family of
Virdii, a famous Romanized Thracian gens in Philippopolis, belonging to the
class of equites. A representative of this family, named Virdius Cemellinus, is
procurator of Bithynia et Pontus during the period of Trajan. This family has
governed in Philippopolis as thracarchs and neocors in the period between the
second half of 2nd – first half of 3rd century32. In inscription from Philippi is
said that the thracarch Teres had erected a statue to his brother33 Julius C(ai)
f(illius) Vol(tina) [M]aximus Mucianus, on a place pointed by a decret of the
decurions. Antoninus Pius (138-161 г.) has granted him the rank of senator – vir
clarissimus laticlavius, questor of province Ponthus et Bithynia. He was also
pointed as ‘aedilis cerealis’ with rank of praetor, and has been also decurion of
Philippi and decurion of the province of Thracia. These two inscriptions reveal
that these rich notabiles with significant farm domains, governing the religious
and administrative affairs of the cities in Thracia34 and Macedonia, are belong-
ing to the class of equites. From other inscriptions also coming from Thracia35
it is obvious that the thracarchs were also heirs of the old Thracian aristocracy,
and were among the most important magistrates in the religious and public life
in the cities of Thracia.
It is considered that the trough, the cline-lid and the male head are local
production made of local marble. After the chemical analysis of them made in
1997, it is announced that it is identical for all three samples and coincides with
the chemical analysis of the marble from the quarry ‘Lepenitsa’, situated 10 km
31 The practice of burial in sarcophagi is common in Philippopolis, where several

examples of sarcophagi are found, with smooth walls and lids with ridge roof.
32 Н. Шаранков, Op.cit., 2006, 179-194.
33 Base of a statue, reused in the Late Antique wall of the forum of Philippi, now at
the forum, Inv. № 535. See P. Pilhoffer, Philippi, Bd. II. Katalog der Inschriften von Philippi.
2. Auflage. Tübingen 2009. № 240, 303-306.
34 В. Герасимова, Обeдинения на градските управи в Тракия през Римската
епоха, НБУ, София 2005, 1-5.
35 Б. Геров, Латинскогръцки лексикални взаимоотношения в надписите от
Балканските земи, София 1946, 79-80.
444 Svetla Petrova
far from Velingrad and 100 km south of Banya36. In this way, the origin ac-
cording to L. Andreeva of the initial cline-lid, the trough from the earlier burial
of end of 2nd – beginning of 3rd century and the later male head and the plates
for the second burial from the 30s of 4th century is one and the same. However,
even visually, it is on the opposite, the marble is different. Besides, in the cited
study has not been used the method of isotopic analysis, in order to differenti-
ate quarries with close or similar compositions. If the quarry has been used in
Antiquity, there should be some proofs for it when visiting the place: traces
from the extraction of blocks, instruments, some ready production around, ei-
ther architectural element or sculpture kept in the Bulgarian museums, for in-
stance in Plovdiv, Pazardjik, Velingrad or Sofia. Philippopolis has the biggest
collection of sculpture from South Bulgaria, and both Banya and Lepenitsa are
situated not far from it. If the quarry of Lepenitsa did existed, monuments de-
scending from there should be in this and the other collections, but Lepenitsa
or a close to it location is not among the provenance of the ancient sculptures.
We can also compare the marble of our monument to the marble of the portrait
heads and the votive reliefs, which are surely local production of Bessapara
(now the village of Sinitovo), situated not far from Banya37. The marble of the
Bessapara monuments is also quite different from that in Banya in its colour,
texture and fracture.
Anyway, the supposed provenance of the marble from Lepenitsa does not
explain why this monument is unique for the Thracian lands and different from
the Attic import in Odessos of cline-lids and of the import from Proconessos of
semi-manufactured sarcophagi with ridge-roof decorated with acroteria38. The
notabiles of Philippopolis have been buried also in sarcophagi, Proconessian
and Asia Minor import, but do not display interest to the type of Banya. It is
obvious that the latter cline-lid was not popular among the elite in Thracia,
maybe because of its high price including the far distance. Probably only very
rich magistrates could afford such sepulchral monument. Another reason for
the preference was also the dominant mode at the end of the Antonines–the
Severans, and the existing constant trade and artistic connections of the cities in
Thracia with particular sculptural schools and workshops to them. The cline-lid
from Banya is rather an exception on the background of the accepted types of
sarcophagi in Thracia and Moesia.
The treatment and the very good knowledge in details of the iconography
of the Banya cline-lid show that not a local, but well trained Asia Minor master
has created it. He has sculpted and carved a lot of such monuments, not only
one. The second master in the 4th century has disturbed the canon of monolithic
heads, probably in search of a portrait verism: the male head has been trans-
formed to mobile for the new burial, and during the process part of shoulders of
36 P. Georgiev, Op.cit., 1990, 523; Idem 1997, Op.cit., See Andreeva 1997, 46-49. In
my opinion, our knowledge on the problem and the methods used at that time in the years of
the analysis were very limited: also a modern data base for comparison was absent.
37 В. Попова-Мороз, Op.cit., 203-214; Р. Милчева, Op.cit., 26-30.
38 Л. Гетов, За вноса на саркофази в Одесос през римската епоха, Археология,
2, 1978, 13-19; A. Minchev, From Proconnessos to Odessos: Unfinished Roman Marbles
from Odessos and Marcianopolis (2nd-3rd c. AD), Histria Antiqua 21, 2012, 49-60.
his figure has been destroyed. The very white small-grained marble probably is
the typical one for the Asia Minor quarries, which had used the models of the
workshops of Docimium39 and Ephesos40. Here have been sculpted and cre-
ated the iconographic schemes of the basic groups of cline-lids and sarcophagi.
Although of another kind of monuments, some import also from Docimium
is known in Novae in Moesia Superior, alongside the Black Sea littoral and
Thracia. The scene of a couple on a cline generally is represented also from
the steles with coena funebris and the funeral wall painting in Thracia, Moesia
and Macedonia41. The cline-lid from the village of Banya shows very skillful
masters in making every detail and connoisseurs of the subject. In this case
the iconography, style and treatment allow connecting the cline-lid from Banya
with the ateliers in Docimium or with close to them workshops42.
The second problem is the reason the lid to appear namely here in Banya.
Maybe it is connected with the occupations of the man and the high social sta-
tus of this family. He had most probably some high magistrate post in Thracia
judging by represented opened document in his left hand. It is possible that he
is somehow connected with the Asia Minor province Bithynia et Pontus, where
according some data Thracians by origin were taking part in its governing43.
This is how he was well acquainted with the current mode and the production
in the funeral monuments there. The family probably represents not only the
wholesale farming in the province of Thracia with a big family domain, but
was also connected with the extraction of gold around Banya. That’s why the
man could afford easily to order during his lifetime the sarcophagus from Asia
Minor, as was the habit in Roman times, to prepare the place and the form of
the future family burial.
The next problem is the date of the cline-lid, ordered and brought here
from the Asia Minor workshops and his portrait completed in situ by the itiner-
ant probably master from the period end of 2nd – the first decades of the 3rd
century during the early Severans. This cline-lid reveals the connection between
the Attic and Asia Minor ateliers in the mentioned period. The very rare for
this part of Thracia kind of sarcophagus has been brought by a long way from
Asia Minor to Thracia, possibly together with the sent other set of architectural
articles and sarcophagi for Philippopolis. It is possible that the magistrate has
39 The Docimium quarries which are imperial domain have supplied a significant
number of the Ancient Minor cities, including the architectural and sculptural decoration
of Hierapolis, comparatively closely situated to Aphrodisias, which was the center of the
ancient sculpture, and whose masters have worked in Rome, Italy, North Africa, Athens in
Greece, the Balkans, etc. See M. Waelkens, Op.cit., 1982; M. Waelkens, Carrières de marbre
en Phrygia, Bmus Art, 1982, 33-54.
40 C. Kintrup, Op.cit., Wien 2017.
41 М. Иванов, Coena funebris върху надгробните плочи от провинция Тракиял,
Сборник в памет на академик Д. П. Димитров, София 2013, 394-407.
42 Already in the 80s of 20th century has been raised the problem of schools and
workshops connected with the workshops of Docimium, See: M. Waelkens, Op.cit., Berlin
1982; J. C. Fant, Op.cit., 655-662.
43 See above in the text - the family of Virdii
446 Svetla Petrova
not taken the sarcophagus directly from Philippopolis but it has been arranged
the itinerant Asia Minor master to accompany the order to the domain of the
magistrate in Banya and to finish the portrait of him there.
The mobile head of the husband and the monolith one of his wife raise
other problems of the portrait forms, because in literature cannot be found data
on mobile heads on the cline-lids in Rome, Attica and Asia Minor. We can read
of half-manufactured lids44, as a whole and non-finito male and female heads45,
but not of mobile separate heads. This fact supposes that the itinerant or local
master could end the sculpting and carving in situ in Banya. It is possible that
during the secondary use of the cline-lid the original male head has been broken
occasionally or considered not suitable for the portrait of the next male from the
second burial, so it has been copied the practice in round sculpture: the original
head obliterated, a hollow made and a new ruder head with tenon inserted.
More than almost one hundred years later, the cline-lid was used as spolia
again with the same function in a new burial, but with a new trough, probably
because the old one was already broken and unfit for use. It is quite possible
that this was made by some successor of the same familia from the 4rd century,
because the place of burial was belonging traditionally to it in the same domain.
But the successor had not the same financial possibilities in comparison to the
magistrate from end of 2nd – the first decades of the 3rd century, because of the
very rude and purely made trough. The time was another and the family wealth
too. But the cline-lid has remained from the most successful time in Thracia
reminding of the glorious and illustrious times of the family.
Светла Петрова
(Археолошки музеј Сандански)
О ПУТОВАЊУ АНТИЧКОГ ПОКЛОПЦА ОТКРИВЕН У СЕЛУ БАЊА У ТРАКИЈИ
Анализиран саркофаг налази се у једнокоморној гробници са предворјем,

највероватније засведена полуобличастим сводом. Гробница је саграђена крајем прве
четвртине 4. века. Сада је корито саркофага укопано у земљу као што је било и у када је
откривено. Зидови корита направљени су од четири вертикално постављене мермерне
плоче, а дно од три. Корито је затворено клинастим поклопцем који је поново коришћен
за сахрањивање у гробници, јединственој за провинцију Тракију, од изузетног белог
мермера, крајем 2. века или у првим деценијама 3. века израђен у малоазиском атељеу.
44 J. C. Fant. Op.cit., 655-662

45 C. A. Picόn, J. R. Mertens, E. J. Milleker, Ch. S. Lightfoot, S. Hemingway, with
contributions by Richard De Puma, Art of the Classical World in the Metropolitan Museum
of Art: Greece, Cyprus, Etruria, Rome. The Metropolitan Museum of Art, New York 2007,
497, No 467, Severan, ca. 220; A sarcophagus from Beirut, where both heads are unfinished,
dated to the last quarter of the 2nd century; Ε. Παπαγιαννη, Αττικές σαρκοφάγοι με Ερωτιδείς
και γιρλάντες, Θεσσαλονικη 2007, 230, πίν. 9, 4.85.
Alenka Cedilnik, Dominic Moreau

(University of Ljubljana, Slovenia/ University of Lille, France)
EUDOXIUS OF ANTIOCH/CONSTANTINOPLE AND

THE PRO-ARIAN BISHOPS OF ILLYRICUM.
CONTRIBUTION (III) TO THE CHRISTIAN
PROSOPOGRAPHY OF THE DIOECESIS THRACIARUM
Abstract: This paper will focus on bishop Eudoxius of Antioch/

Constantinople and his contacts with Illyrian pro-Arian bishops, first of all,
Valens of Mursa and Usacius of Singidunum. On this basis, it will seek to dem-
onstrate the nature and purpose of their cooperation in the context of the Arian
controversy and the first efforts of the Church of Constantinople to extend its
influence in the politico-ecclesiastical sphere.
Keywords: Eudoxius of Antioch/Constantinople, Valens of Mursa,
Ursacius of Singidunum, Eusebius of Nicomedia, Church of Constantinople,
Arian controversy
Eudoxius of Antioch/Constantinople is one of the most controversial fig-

ures of the quarrel between Niceans/Homoousians and Arians/Homoeans during
the 4th century. Due to his central position in a controversy that was ultimately
won by the Nicene party, his biography is known mainly from the writings of his
opponents. In order to elucidate several of the gray areas surrounding Eudoxius,
this paper will focus on his contacts with pro-Arian bishops from Illyricum,
primarily Valens of Mursa and Ursacius of Singidunum.1 On this basis we will
1 Following on from a paper about the figure of Ulfilas/Wulfila given in Sofia on the
10th of May 2019 (A. Cedilnik, D. Moreau, How Ulfilas became an Arian Bishop? Contribu-
tion to the Christian Prosopography of the Dioecesis Thraciarum, in K. Stoev, I. Topalilov,
R. Milev (eds), The Goths in the East: Sources – Archaeology – Identity (Folia Balcanica),
Sofia [forthcoming]) and a paper about the figure of Demophilus of Beroë/Constantinople
given in Yambol on the 3rd of October 2019 (A. Cedilnik, D. Moreau, Demophilus, the Last
Arian Bishop of Constantinople? Contribution (II) to the Christian Prosopography of the
Dioecesis Thraciarum, in Z. Gerdzhikova and I. Topalilov (eds), Late Antique Christian-
ity in Southeastern Europe (Folia Balcanica), Sofia [forthcoming]), this article is the third
joint work by Alenka Cedilnik and Dominic Moreau presented as a contribution to the Dio-
ecesis Thraciarum, Chersonesus Taurica, Bosphorus Cimmerius et Zechia volume of the
Prosopographie chrétienne du Bas-Empire, which is being prepared within the framework
of the DANUBIUS Project. This research programme on Christianisation of the Late An-
448 Alenka Cedilnik, Dominic Moreau
seek to demonstrate the nature and purpose of their cooperation in the context
of the Arian/Homoean controversy, during which the Church of Constantinople
began the first extension of its influence in the politico-ecclesiastical sphere.
Eudoxius began his ecclesiastical career as bishop of Germanicia, but he then
became bishop of Antioch in 357 and, finally, of Constantinople in 360. He first
appears in the sources at the Synod of Antioch in 341. Athanasius of Alexandria
reports that he received his bishop’s position precisely because of his Arian
orientation and the support he received from the Eusebians. Very quickly, he
became one of the most prominent members of this group, along with Valens
and Ursacius. In order to shed light on the background of their cooperation, par-
ticular attention will be paid to the following events: 1- Eudoxius’ participation,
in 341 and 343, at the synods of Antioch and Serdica; 2- his role, in 344, as a
member of the delegation sent by the Synod of Antioch to the Western bishops;
3- his participation, in 351, at the Council of Sirmium; 4- his consecration, in
357, as bishop of Antioch together with the aims of the synod he organised in
the following year; 5- his role, in 359, at the Council of Seleucia; 6- his conse-
cration, in 360, as bishop of Constantinople.
Bishop of Germanicia
As can be deduced from the information given by Philostorgius,2
Eudoxius’ father, Caesarius, was from the city Arabissus (modern Afşin) in
Lesser Armenia. Although there is nothing written about Eudoxius’ early life
in Photius’ Epitome of Philostorgius, we can assume that Eudoxius grew up in
a Christian family, since his father achieved martyrdom.3 This probably hap-
pened under Emperor Galerius,4 between 305 and 311, when the latter ruled
as Augustus over Asia Minor and Illyricum, as his share of the Empire. So
Eudoxius must have been born before that time or, at the latest, a few months
later.
We do not know when exactly Eudoxius was consecrated bishop of
Germanicia, a city in the northern Syrian region of Commagene (modern Maraş),
not far from Arabissus. The only data we have about his episcopal consecration
are Athanasius’ encyclical letter to the bishops of Egypt and Libya, written in
tique Lower Danube is financially supported by both the French National Research Agency
(ANR) and the I-SITE ULNE Foundation. It is based at the University of Lille, within the
HALMA–UMR 8164 research centre, and its principal investigator is Dominic Moreau. For
more information, see https://danubius.huma-num.fr. The authors would like to thank Ivan
Bugarski, researcher at the Archaeological Institute of Belgrade, for the translation of a long
version of the abstract in Serbian.
2 Philost. h.e. 4.4.2.
3 Philost. h.e. 4.4.2.
4 Philost. h.e. 4.4a (= Suda ε 3428).
356,5 and his Historia Arianorum,6 written at the end of 357.7 In the first one,
the Alexandrian prelate writes that Eudoxius became bishop on account of his
impiety with the support of the Eusebians.8 He repeats the same information
(except that he talks about Arians and not Eusebians) in the parallel passage of
his History of the Arians, adding that the consecration took place immediately
after the banishment of Bishop Eustathius of Antioch. Eustathius was unseated
and exiled between 327 and 330/31.9 So, about this time, Eudoxius was probably
ordained bishop. Unfortunately, due to the polemical nature of the passage, the
information given by Athanasius should be treated with caution. As Athanasius
intends to portray Eustathius as the most important defender of the orthodox
religion in Antioch, we cannot be entirely certain that the changes10 cited by
Athanasius actually took place immediately after Eustathius was expelled from
the city. Therefore, the only reliable information about when Eudoxius was a
bishop is his participation in the Synod of Antioch in 341, which he attended as
the bishop of Germanicia.11
5 D. M. Gwynn, The Eusebians. The Polemic of Athanasius of Alexandria and the

Construction of the ‘Arian Controversy’, Oxford 2007, 35–36.
6 Ath. Alex., h. Ar. 4.
Construction of the ‘Arian Controversy’, Oxford 2007, 40–42.
8 Ath. Alex., ep. Aeg. Lib. 7.4.
9 Bruno Bleckmann, Doris Meyer and Jean-Marc Prieur’s comment on Philost. h.e.
2.7, in É. Des Places, (transl.), with the collab. of B. Bleckmann, D. Meyer, J.-M. Prieur,
Philostorge, Histoire ecclésiastique (SC, 564), Paris 2013, 208–209, n. 2 and 3; B. Bleck-
mann, M. Stein, (ed. & transl.), Philostorgios, Kirchengeschichte, vol. 2, Paderborn 2015,
126–130; R. P. C. Hanson, The Search of the Christian Doctrine of God. The Arian Contro-
versy, 318–381, Edinburgh 1988, 208–210.
10 In addition to Eudoxius, the following bishops would have also been consecrated
at that time: Stephanus of Antioch, his successor Leontius, George of Laodicea, Theodosius
of Tripolis and Eustathius of Sebasteia. See Ath. Alex., h. Ar. 4.2. Most of these bishops were
not ordained immediately after Eustathius’ banishment. Stephanus was consecrated shortly
before the Council of Serdica (R. P. C. Hanson, The Search of the Christian Doctrine of God.
The Arian Controversy, 318–381, Edinburgh 1988, 259), George around 335 (A. L. Feder,
Studien zu Hilarius von Poitiers 2: Bischofsnamen und Bischofssitze bei Hilarius. Kritische
Untersuchungen zur kirchlichen Prosopographie und Topographie des 4. Jahrhunderts, Vi-
enna 1911, 115), Theodosius between 326 and 328 (H.-G. Opitz, Athanasius Werke II/1: Die
Apologien 5–6 [7–8], Berlin 1940, 185, n. 9 and 16), but it is not known when Eustathius
became bishop of Sebasteia (ibid., 185, 9).
11 Ath. Alex., syn. 38.2; Soz., h.e. 3.5.10. The leading spirits of the synod were prob-
ably (besides Eudoxius of Germanicia): Eusebius of Nicomedia (at that time already bishop
of Constantinople), Acacius of Caesarea, Patrophilus of Scythopolis, Theodorus of Heraclea,
Gregory of Alexandria, George of Laodicea, Narcissus of Neronias/Eirenopolis and Dianius
of Caesarea in Cappadocia. Cf. also R. P. C. Hanson, The Search of the Christian Doctrine of
God. The Arian Controversy, 318–381, Edinburgh 1988, 284.
The Synod of Rome (340/1) and Antioch (341)

If we can believe Athanasius that Eudoxius’ consecration as bishop was
the result of the endeavour of the Eusebians, then Eudoxius must have already
worked with them before he became bishop. Nevertheless, the Synod of Antioch
of 341 is the first event at which Eudoxius is known to have worked with at least
some of this group of bishops. Not only was Eusebius, now of Constantinople,
at the synod, but also Patrophilus of Scythopolis, Theodorus of Heraclea,
Narcissus of Neronias/Eirenopolis and George of Laodicea, whom Athanasius
usually refers to as Eusebians.12 Two important pro-Arian bishops of Illyricum,
Valens of Mursa and Ursacius of Singidunum, who had been close associates
of Eusebius of Nicomedia since at least 335, almost certainly did not attend the
synod.13 Still, it seems that, already at that time, the three bishops, Eudoxius,
Valens and Ursacius, were actively involved together in politico-ecclesiastical
plans whose prime mover was Eusebius of Nicomedia.
Even before the Synod of Antioch, whose participants presented their
theological beliefs in the Second (“Dedication”) Creed of Antioch, Eusebius
of Nicomedia wrote a letter to Julius of Rome, explaining the justification for
the condemnation of Athanasius at the Synod of Tyr. In addition to Eusebius,
the signatories of the letter were Maris of Chalcedon, Theodorus of Heraclea,
Diognitus/Theogni(tu)s of Nicaea, Ursacius of Singidunum and Valens of
Mursa.14 As Athanasius was the loudest in pointing out the heresy of the bish-
ops gathered around Eusebius of Nicomedia, the letter was important for the
Synod of Antioch. If this letter had succeeded in proving that the bishop of
Alexandria had been rightly convicted, the heresy of the prelates who had gath-
ered in Antioch would no longer have been so unambiguous in the eyes of the
West.
The justification of the allegations against Athanasius was addressed by
the Synod of Rome, convened by Pope Julius at the end of 34015 or at the spring
12 For the list of bishops who are usually referred to by Athanasius as Eusebians see
D. M. Gwynn, The Eusebians. The Polemic of Athanasius of Alexandria and the Construc-
tion of the ‘Arian Controversy’, Oxford 2007, 115.
13 The letter sent after the Synod of Rome by the Pope Julius I to Eusebius of Nico-
media and other bishops assembled at Antioch is an evidence that Valens and Ursacius were
almost certainly not in Antioch at that time. They are not mentioned among the addressees of
this letter. Otherwise, there are among them three former members of the commission sent
to Mareotis by the Synod of Tyr of 335 (Maris, Macedonius and Theodorus). See Ath. Alex.,
apol. sec. 21.1 = Jul. Papa, ep. 2, inscr. = K. Herbers (dir), Regesta pontificum Romanorum
ab condita ad annum post Christum natum MCXCVIII edidit Philippus Jaffé 1: (A S. Petro
usque ad a. DCIV), Göttingen 2016, no 431. Apart from the three bishops just mentioned and
Eusebius of Nicomedia, the letter was also addressed to Dianius of Caesarea in Cappadocia,
Flacillus of Antioch and Narcissus of Neronias/Eirenopolis. These bishops were the most
prominent participants in the Synod of Antioch of 341. The letter, however, was not written
only for them, but for all those who had previously sent from Antioch a letter to Julius. See G.
L. Thompson (ed. & transl.), The Correspondence of Pope Julius I, Washington 2015, 27–37.
Since Valens and Ursacius are not mentioned among the addressees, we can assume that they
did not cooperate in writing this letter and that they were not in Antioch at that time.
14 Hil., coll. antiar. B.II.1.2.1.
15 P. Barceló, Constantius II. und seine Zeit. Die Anfänge des Staatskirchentums,
of 341.16 More than fifty bishops17 from different parts of Italy attended the
synod and decided that the exiled Nicene bishops were not guilty of the offences
they were accused of in the East.18 Despite being invited, the bishops from the
Eastern part of the Empire did not attend the synod for purely principled rea-
sons. They were convinced that any reconsideration of the issues already dealt
with by the Eastern synods would detract from their credibility. Athanasius ex-
plained the absence of the Eastern bishops in another way. He accused his op-
ponents of not coming to the synod because they were afraid of the truth being
revealed.19
It is precisely in connection with the Synod of Rome that Valens and
Ursacius are referred to again in the sources after 335. In his Apologia secunda,
Athanasius mentions only the names of Valens and Ursacius as his opponents
for the first time.20 They both later confessed – as he writes – that Eusebius and
his group of bishops did not respond to the invitation to the Synod of Rome
because they feared that it would not have clarified how they had not acted
properly in the past. Taken alone, this passage from Athanasius’ writings is let-
ting us deduce that Valens and Ursacius were at this time well acquainted with
the current views of the Eastern pro-Arian group. However, a passage of a let-
Stuttgart 2004, 80.

16 M. Simonetti, La crisi ariana nel IV secolo, Rome 1975, 146; G. L. Thompson (ed.
& transl.), The Correspondence of Pope Julius I, Washington 2015, 30. Charles Pietri (Roma
Christiana. Recherches sur l’Eglise de Rome, son organisation, sa politique, son idéologie
de Miltiade à Sixte III (311–440), Rome 1976, 201) prefers to take a middle position.
17 Ath Alex., apol. sec. 20.3.
18 In addition to Athanasius of Alexandria and Marcellus of Ancyra, the Synod of
Rome also considered convictions against other exiled bishops. The synod’s support would
have been given to Lucius of Adrianople (Europa/Thrace), Cyros of Beroea (Syria Prima),
Euphration of Balanea (Syria Prima), Hellanicus of Tripoli (Phoenicia), Asklepas of Gaza
(Palestina Prima) and possibly even Paul of Constantinople. See H.-G. Opitz, Athanasius
Werke II/1: Die Apologien 3–5 [5–7], Berlin 1938–1940, 111, n. 11; T. D. Barnes, Athanasius
and Constantius. Theology and Politics in the Constantinian Empire, Cambridge (Mass.)/
London 1993, 61; A. Cedilnik, Ilirik med Konstantinom Velikim in Teodozijem Velikim. Bal-
kansko-podonavski prostor v poročilih Atanazija, Hilarija, Sokrata Sholastika, Sozomena,
Teodoreta in Filostorgija, Ljubljana, 2004, 80–81; A. Cedilnik, Die Rolle von zwei illyri-
schen Bischöfen, Valens von Mursa und Ursacius von Singidunum, im arianischen Streit, in
M. Frass, H. Graßl, G. Nightingale (eds), Akten des 15. Österreichischen Althistorikertages.
Salzburg, 20.–22. November 2014, Salzburg 2016, 25. The “Eastern” bishops who attended
the Council of Serdica state in a letter addressed to the various bishops of East and West
that Paul was present at Athanasius’ deposition and also signed his condemnation (Hil., coll.
antiar. A.IV.1.13.1). Although based on this passage we could assume that Paul attended the
Synod of Tyr in 335, we cannot know for sure whether he was already bishop of Constan-
tinople at that time. For the possibility that Paul attended the Synod of Tyr as bishop, see H.
C. Brennecke, U. Theil, A. von Stockhausen, A. Wintjes, (ed. & transl.), Athanasius Werke
III/1: Dokumente zur Geschichte des arianischen Streites 4: Bis zur Synode von Alexandrien
362, Berlin/Boston 2013, xxxviii.
19 Ath. Alex., apol. sec. 20.2.
20 Ath. Alex., apol. sec. 20.2.
ter written by the so-called “Western party” of the Council of Serdica and ad-
dressed to all churches proves that, even then, as during the Synod of Tyr, they
were among the most active in this group.21
As we see in the same letter, the “Western” bishops justified their posi-
tion on Athanasius and Marcellus of Ancyra also by referring to a letter sent
by Eusebius of Nicomedia and his followers – probably before the Synod of
Rome met at the end of 340 or at the spring of 34122 – to Pope Julius with the
purpose of explaining their opposition to Athanasius and Marcellus. With the
exception of Eusebius, all the signatories were members of the commission sent
to Mareotis by the Synod of Tyr in order to examine the justification of accusa-
tions against Athanasius. In the aftermath of the Synod of Rome, this group was
necessarily affected by its conclusions, since the meeting justified the inadmis-
sibility of Athanasius’ condemnation on the basis of inadequate membership
and improper functioning of the commission sent to Mareotis.23 In the section
dealing with these events, surprisingly in the Apologia secunda Athanasius pri-
marily focuses on the case of Valens and Ursacius, even though they were only
two among other signatories. As both later (347) – after being expelled from the
Church’s communion – condemned their own actions against Athanasius, we
understand that the Alexandrian bishop used the two Illyrians more than other
figures as evidence of his own innocence, in proving the falsehood and incon-
sistency of his adversaries.
Yet Athanasius’ pointing to Valens and Ursacius would perhaps not only
serve to justify his accusation against the so-called “Eastern party”. Emphasising
the guilt of both Illyrian bishops could also be understood because they were
most probably the ones who delivered the letter informing Pope Julius that the
Eastern bishops would not attend the synod he convened, as if they were doubly
guilty. The possibility of this assumption is supported by quite a few data pre-
served in the sources.
21 Hil., coll. antiar. B.II.1.2.1.

22 This sending before the Synod of Rome was held could be inferred from the fact
that the Eusebians’ letter to Julius was sent at about the same time that Athanasius’s sup-
porters wrote to the same pope. Writing letters of support for the Alexandrian bishop would
indeed seem to make more sense at a time when his innocence had not yet been officially
confirmed by the Roman Synod. While one document of the Collectanea antiariana Parisina
refers briefly to the letter of Eusebius and his followers to Julius of Rome (Hil., coll. antiar.
B.II.1.2.1), Athanasius included in his Apologia secunda a long letter from Bishop Julius,
representing a response of the bishop of Rome to – most likely (cf. Ath. Alex., apol. sec.
26-35 = Jul. Papa, ep. 2.8–22 = K. Herbers (dir), Regesta pontificum Romanorum ab condita
ad annum post Christum natum MCXCVIII edidit Philippus Jaffé 1: (A S. Petro usque ad a.
DCIV), Göttingen 2016, no 431, in which the Roman pope responds to the bishops’ accusa-
tions that he has so far sent letters only to Eusebius and his followers) – some other letter
of the “Eastern” bishops. Regarding the addressees of the letter, see supra n. 13; and H.-G.
Opitz, Athanasius Werke II/1: Die Apologien 3–5 [5–7], Berlin 1938–1940, 102, n. 11.
23 The reasons for the synod’s decision are given in the letter sent by bishop Julius to
Eusebius of Nicomedia (Constantinople) and other bishops assembled in Antioch. See Ath.
Alex., apol. sec. 21–35 = Jul. Papa, ep. 2 = K. Herbers (dir), Regesta pontificum Romanorum
ab condita ad annum post Christum natum MCXCVIII edidit Philippus Jaffé 1: (A S. Petro
usque ad a. DCIV), Göttingen 2016, no 431.
As Athanasius’ case was one of the central issues the Synod of Rome
intended to address, the former members of the group sent to Mareotis surely
played an important role in drafting the response to Julius’ invitation. This sup-
position is at least partly proven by the above-mentioned letter written against
Athanasius and sent to Pope Julius by as many as five former members of the
group sent to Mareotis: Maris, Theodorus, Diognitus/Theogni(tu)s, Ursacius
and Valens.24 The content of this document is partly known, thanks to the letter
written by the “Western” bishops at the Council of Serdica in 343 and addressed
to all Churches.25 We understand from it that the Eusebians’ letter explained the
position of the “Eastern party” towards Athanasius and Marcellus, while at the
same time rejecting the Julius’s invitation to attend the Synod of Rome.
Although we have no clear information on who brought the letter to Rome,
why can we suppose that it could have been brought by Valens and Ursacius? As
Julius of Rome wrote in his letter to the bishops who were gathered in Antioch
in 341, letters against Athanasius were brought to him by Eusebius’ agents in
the past.26 Since bishops Maris of Chalcedon and Theodorus of Heraclea were
sent to the West only a few months later to acquaint the “Western” bishops with
the Fourth Creed of Antioch, and since long journeys were likely to have been
too wearisome for Eusebius of Nicomedia, the task could have been entrusted
to the two bishops of Illyricum. Such an assumption is also strengthened by the
fact that at least Valens of Mursa was in Aquileia in the early 340s. At that time,
the election of a new Aquileian bishop resulted in bloody riots in which Bishop
Viator lost his life as a result of the raging crowds.27 The only source reporting
the event is the letter sent by the “Western party” of the Council of Serdica to
Pope Julius.28 The incident is briefly presented and only two people in link with
are mentioned: on the one hand, the tragically deceased Viator and, on the other
hand, Valens. The authors of the letter leave no doubt that this latter instigated
the rebellion and was guilty of Viator’s death, as he sought to leave the episco-
pal see of Mursa, in order to become bishop of Aquileia. Nevertheless, the same
letter omits the conclusion of the episode: viz. that Valens failed to achieve his
purpose, since Fortunatianus was elected the new bishop of Aquileia.29
24 Hil., coll. antiar. B.II.1.2.1. The only member of the commission who is not men-
tioned among the authors of the letter is Macedonius of Mopsuestia.
25 Hil., coll. antiar. B.II.1.
26 Ath. Alex., apol. sec. 26.1 = Jul. Papa, ep. 2.8 = K. Herbers (dir), Regesta ponti-
ficum Romanorum ab condita ad annum post Christum natum MCXCVIII edidit Philippus
Jaffé 1: (A S. Petro usque ad a. DCIV), Göttingen 2016, no 431.
27 R. Bratož, La basilica di Aquileia nelle fonti letterarie dal IV al VII secolo, in G.
Cuscito & T. Lehmann (eds), La basilica di Aquileia. Storia, archeologia ed arte – Der Dom von
Aquileia. Geschichte, Archäologie und Kunst. Atti della XL Settimana di studi aquileiesi, 7–9
maggio 2009 (Antichità Altoadriatiche 69/1), Trieste 2010, 23, n. 20; R. Bratož, Med Italijo in
Ilirikom. Slovenski prostor in njegovo sosedstvo v pozni antiki, Ljubljana 2014, 260, n. 82.
28 Hil., coll. antiar. B.II.2.4 (12) = Jul. Papa, 4.4.
29 For the event in Aquileia, cf. R. Bratož, Cerkvenopolitični in kulturnozgodovinski
odnosi med Sirmijem in Akvilejo, Zgodovinski časopis 37/4 (1983), 264 ; R. Bratož, Chris-
tianisierung des Nordadria- und Westbalkanraumes im 4. Jahrhundert, in R. Bratož (ed),
Westillyricum und Nordostitalien in der spätrömischen Zeit – Zahodni Ilirik in severovzho-
dna Italija v poznorimski dobi, Ljubljana 1996, 323.
As Julius makes no reference to this bloody riot organised by a notori-

ous Eusebian in his letter that he sent to the Synod of Antioch of 341 to answer
it and report on the decisions of the Roman meeting, we can assume that it
took place after this latter.30 Indeed, that would make sense that Valens became
involved in this situation while he was on his way back from Rome, eventu-
ally together with Ursacius. Such a visit at Rome in 340/1 might also be an
explanation of the particular attention to both Illyrian bishops, among all their
pro-Arian colleagues, by the “Western” bishops assembled at Serdica in their
letter to Pope Julius. If they really went to Rome then, they necessarily had the
opportunity to speak with its bishop about their theological views and this could
be an explanation to the emphasis on their irreligiosity and immaturity in the
so-called “Western” bishops’ letter to Julius, while they were by no means the
only ones who were deposed and banished at Serdica.
Valens and Ursacius were very active Arian militants in the years 340
and 341, when we meet Eudoxius as bishop of Germanicia for the first time.
All three bishops were participating in initiatives and actions driven entirely by
their mentor: Eusebius of Nicomedia. There is no evidence that both Illyrian
bishops and that of Germanicia met in person during this period, but they almost
certainly met at the Council of Serdica of 343.
The Council of Serdica (343) and the following synods

According to the letter of the so-called “Eastern” Council of Serdica sent
to the bishops of Africa, 80 pro-Arian prelates gathered in a separate synod at
that general meeting.31 At the end of their letter, we find a list of 73 signatories,
among whom Eudoxius of Germanicia is the 19th and Valens of Mursa the 73rd,
whereas Ursacius of Singidunum doesn’t appear.32 Nonetheless, there is not
the slightest doubt about his participation to this meeting.33 Although Valens
30 Ath. Alex., apol. sec. 26 = Jul. Papa, ep. 2 = K. Herbers (dir), Regesta pontificum
Romanorum ab condita ad annum post Christum natum MCXCVIII edidit Philippus Jaffé 1:
(A S. Petro usque ad a. DCIV), Göttingen 2016, no 431. Glen L. Thompson (The Correspond-
ence of Pope Julius I, Washington 2015, 28 and 30) thinks that the letter was sent on summer
341, but he assumes that the Synod of Rome was only gathered shortly after mid-March 341.
This hypothesis of a late organisation of the meeting is certainly not the one that prevails.
The authors of the latest edition of Jaffé’s Regesta pontificum Romanorum tend rather to a
sending of the letter between the end of 340 and the very beginning of 341. See K. Herbers
(dir), Regesta pontificum Romanorum ab condita ad annum post Christum natum MCXCVIII
edidit Philippus Jaffé 1: (A S. Petro usque ad a. DCIV), Göttingen 2016, no 431.
31 Hil., coll. antiar. A.IV.1.16.1.
32 Hil., coll. antiar. A.IV.3.19 and 73.
33 Among the bishops deposed by the “Western” Council of Serdica (Valens and
Ursacius), only bishop George of Laodicea is said to have been absent from the synod. See
Ath. Alex., apol. sec. 47.3; Hil., coll. antiar. B.II.1.8.2. Cf. also Ath. Alex., H. Ar. 17.3; Ath.
Alex., apol. sec. 40.3; Soz. h.e. 3.12.3; Hil., coll. antiar. B.II.2.4, and B.II.3; Thdt., h.e. 2.38.
and Ursacius came from the Western part of the Empire, they belonged then to
the so-called “Eastern” bishops party and were, thus, participating in the same
events in which Eudoxius also took part.34
Relying on the sources, we can assume that the role played by Valens
and Ursacius was then more noticeable to contemporaries than Eudoxius’ role,
since both Illyrian bishops were condemned and deposed by the “Western”
bishops gathered at Serdica,35 whereas the third one was not. Furthermore, the
sources written by the so-called “Westerners” are identifying clearly as the lead-
ers of the Eusebians following Eusebius of Nicomedia’s death: Theodorus of
Heraclea, Narcissus of Neronias/Eirenopolis, Acacius of Caesarea, Stephanus
of Antioch, Ursacius of Singidunum, Valens of Mursa, Menophantus of Ephesus
and George of Laodicea.36 Again, Eudoxius is not named.
In the context that followed the failure of the Council of Serdica, which
greatly weakened the political and religious position of Emperor Constantius II,
especially towards his brother Constans, the roles of all the concerned bishops
changed. As soon as the year after the council, Valens and Ursacius, since they
were bishops in the Western part of the Empire, no longer appeared among the
most active pleaders of the prevailing theological interpretations in the Eastern
part. On the contrary, it is at that precise moment that Eudoxius “comes on
stage” for the first time as a prominent representative of these views. Together
with bishops Demophilus of Beroë, Macedonius of Mopsuestia and Martyrius,
perhaps of Naupactus in Achaea,37 Eudoxius was sent to the West by the Synod
of Antioch of 344, in order to bring the “Western” bishops a synodical letter
and the so-called Long Creed.38 These documents were discussed at the Synod
of Milan in 345. In an atmosphere of high political tension between Constans
and Constantius, the “Long Creed” was an attempt at reconciliation in religious
matters between a then weakened East and more confident West, after Serdica.
The success of this mission should have greatly benefited Valens and
Ursacius. Among the bishops who were excommunicated by the pro-Nicene
“Western” bishops at the Council of Serdica, they were the only ones from the
Western part of the Empire and they were definitely exposed to a certain pres-
sure. We might imagine that if the embassy had succeeded – which was not
34 Eudoxius’ name is written in the list of signatories added at the end of the letter sent
to Africa by the “Eastern” bishops gathered at the Council of Serdica. See Hil., coll. antiar.
A.IV.3.19. Otherwise, the sources do not mention him in connection with the Council of Serdica.
35 The “Western” bishops of the Council of Serdica excommunicated Theodorus of
Heraclea, Narcissus of Neronias/Eirenopolis, Acacius of Caesarea, Stephanus of Antioch,
Ursacius of Singidunum, Valens of Mursa, Menophantus of Ephesus and George of Laodi-
cea. See Ath. Alex., apol. sec. 47.3; Hil., coll. antiar. B.II.1.8.2.
36 Ath. Alex., apol. sec. 46.1; Hil., coll. antiar. B.II.1.7
37 A. Cedilnik, D. Moreau, Demophilus, the Last Arian Bishop of Constantinople?
Contribution (II) to the Christian Prosopography of the Dioecesis Thraciarum, in Z. Ger-
dzhikova and I. Topalilov (eds), Late Antique Christianity in Southeastern Europe (Folia
Balcanica), Sofia (forthcoming).
38 Ath., syn. 26.1; Hil., coll. antiar. A.VII.4; Socr., h.e. 2.19.1; Soz., h.e. 3.11.2. Cf.
also M. Simonetti, La crisi ariana nel IV secolo, Rome 1975, 189–190; T. D. Barnes, Atha-
nasius and Constantius. Theology and Politics in the Constantinian Empire, Cambridge
(Mass.)/London 1993, 88.
the case –, both Illyrian bishops certainly wouldn’t have had to anathematised
Arius’ teachings and confessed that they had wrongly accused Athanasius in the
past, like they were forced to in 347, in order to be rehabilitated.39 However, this
repositioning was completely forgot as soon as the political situation changed
after Constans’ death in 350.
Because of the personal interests that bound Valens and Ursacius to the
mission sent to Milan, we might imagine that the connection between both
Illyrian bishops and the members of the delegation was strengthened during
this time. Moreover, we can also assume that the bishops knew each other quite
well before 344. The ambassadors were, in addition to Eudoxius: Macedonius
of Mopsuestia, Demophilus of Beroë and a certain Martyrius (of Naupactus
in Achaea ?). Eudoxius and Demophilus were at the Council of Serdica with
Valens and Ursacius. As for Macedonius, he was a member of the commis-
sion sent to Mareotis in 335, and had, therefore, a long acquaintance with both
Illyrian bishops. Only about Martyrius do we know nothing reliable,40 except
the fact that he was a member of the delegation sent to Milan. Still, we can al-
most be sure that all the members of the delegation to Milan were at the Synod
of Antioch in 344, and we can also assume that on their way to Milan they
stopped in Singidunum and/or Mursa.41
If we compare the delegation sent to Milan in 344/5 with the one that took
the Fourth Creed of Antioch to Trier in 342, we find that three of their respective
members also participated in the investigation of Athanasius’ case in Mareotis
in 335: Macedonius of Mopsuestia (who went both to Milan and Trier), Maris
39 For Valens and Ursacius’ letter addressed to the bishop Julius of Rome, see Jul.
Papa, ep. 6 = Hil., coll. antiar. B.II.6 = Ath. Alex., apol. sec. 58.1–4 = Soz. h.e. 3.23.2–5;
Ath. Alex., h. Ar. 26.3; Thdt., h.e. 2.16.11. Valens and Ursacius’ letter addressed to the bishop
Athanasius of Alexandria: Hil., coll. antiar. B.II.8 = Ath. Alex., apol. sec. 58.5 = Soz. h.e.
3.24.1–2; Ath. Alex., h. Ar. 26.4. Cf. also A. Cedilnik, Ilirik med Konstantinom Velikim in
Teodozijem Velikim. Balkansko-podonavski prostor v poročilih Atanazija, Hilarija, Sokrata
Sholastika, Sozomena, Teodoreta in Filostorgija, Ljubljana, 2004, 153–165.
40 The letter written by Dianius, Flacillus, Narcissus, Eusebius, Maris, Macedonius,
Theodorus and their friends was brought to Julius of Rome by Macarius the Presbyter and
Martyrius and Hesychius the Deacons. See Ath. Alex., apol. sec. 22.3, 24.3, 26.1 = Jul. Papa,
ep. 2.2, 4 and 8 = K. Herbers (dir), Regesta pontificum Romanorum ab condita ad annum post
Christum natum MCXCVIII edidit Philippus Jaffé 1: (A S. Petro usque ad a. DCIV), Göttin-
gen 2016, no 431. Perhaps this Martyrius could be identified with the namesake ambassador
sent to Milan in 344.
41 Timothy D. Barnes (Athanasius and Constantius. Theology and Politics in the Con-
stantinian Empire, Cambridge (Mass.)/London 1993, 88) supposes that the delegation of four
bishops was accompanied by the comes Thalassius, who met with Emperor Constans at Poet-
ovio. The meeting is reported by Athanasius (apol. Const. 3). If the bishops travelled accom-
panied by Thalassius, then there is no doubt that they travelled by land. On the contrary, if the
comes did not accompany them, there is no longer any certainty about the means of transport.
As the Synod of Milan, to which they went, probably met before Easter, the bishops travelled,
however, at a time unfavourable for sailing. On the date of the synod, see A. Cedilnik, Ilirik
med Konstantinom Velikim in Teodozijem Velikim. Balkansko-podonavski prostor v poročilih
Atanazija, Hilarija, Sokrata Sholastika, Sozomena, Teodoreta in Filostorgija, Ljubljana, 2004,
143–144. If the bishops travelled by land, Singidunum and Mursa were on their way, and it
seems very probable that the bishops stopped in at least one of those two cities.
of Chalcedon and Theodorus of Heraclea (who both went to Trier). If Valens

and Ursacius have really been the ones to bring to Julius of Rome the letter
written by Eusebius of Nicomedia with five42 members of the commission43
sent to Mareotis, Diognitus/Theogni(tu)s of Nicaea would then have been the
only member of this commission not to participate in any of the other delega-
tions that followed (Rome,44 Trier45 and Milan46). However, this Diognitus/
Theogni(tu)s was already dead in 343,47 so he could not take part in the em-
bassy to Milan in 344/5. Regarding Theodorus and Maris, who were still alive
at that time, it seems impossible that the first one participate in the embassy to
Milan, as he was – like Valens and Ursacius – excommunicated by the “Western
Council” of Serdica, while Maris’ fate is uncertain on this date (he should have
been excommunicated also in Serdica, but we have no proof). In this situation,
perhaps we could imagine that Eudoxius’, Demophilus’ and Martyrius’ “com-
ing on stage” arises from the need to replace members of the commission sent to
Mareotis, who, with the notable exception of Macedonius, could not participate
in the embassy sent to the West by the Synod of Antioch in 344.
The Council of Sirmium (351)

At the time when the usurper Magnentius was still threatening Constantius’
authority in the West, this latter invited the bishops to Sirmium in 351, in order
to re-examine the value of the doctrine spread by Photinus, the then-bishop of
this city. According to the list recorded by Hilarius of Poitiers,48 22 bishops
42 Valens of Mursa, Ursacius of Singidunum, Maris of Chalcedon, Theodorus of
Heraclea and Diognitus/Theogni(tu)s of Nicaea.
43 The members of the commission sent to Mareotis in 335 are: Valens of Mursa, Ur-
sacius of Singidunum, Maris of Chalcedon, Theodorus of Heraclea, Diognitus/Theogni(tu)
s of Nicaea and Macedonius of Mopsuestia. See Ath. Alex., apol. sec. 13.2, 28.1, 72.4, 75.1,
76.2; Socr., h.e. 1.31.3; Soz., h.e. 2.25.19.
44 Supposedly Valens of Mursa and Ursacius of Singidunum.
45 The members of the delegation who brought the Fourth Creed of Antioch (341) to
Trier at the beginning of 342 were: Narcissus of Neronias/Eirenopolis, Maris of Chalcedon,
Theodorus of Heraclea and Mark of Arethusa. See Ath. Alex., syn. 25.1; Socr., h.e. 2.18.1–2,
2.41.19; Soz., h.e. 3.10.4
46 The members of the delegation who brought the so-called Long Creed to Milan in
345 were: Eudoxius of Germanicia, Macedonius of Mopsuestia, Demophilus of Beroë and
Martyrius. See Ath. Alex., syn. 26.1; Hil., coll. antiar. A.VII.4; Socr., h.e. 2.19.1, 2.41.20;
Soz., h.e. 3.11.2.
47 M. Simonetti, La crisi ariana nel IV secolo, Rome 1975, 172, n. 26; R. P. C.
Hanson, The Search of the Christian Doctrine of God. The Arian Controversy, 318–381,
Edinburgh 1988, 296.
48 Hil., coll. antiar. B.VII.9 (7). Hilarius’ list is probably the only reliable information
about the participants in the Council of Sirmium of 351, although the Gallic bishop mistak-
enly links this list to the council that assembled in Sirmium in 357. See H. C. Brennecke,
Hilarius von Poitiers und die Bischofsopposition gegen Konstantius II. Untersuchungen zur
dritten Phase des arianischen Streites (337–361), Berlin/New York 1984, 95; W. A. Löhr,
Die Entstehung der homöischen und homöusianischen Kirchenparteien. Studien zur Synod-
algeschichte des 4. Jahrhunderts, Witterschlick/Bonn 1986, 181. If this list actually refers
gathered at the council.49 At least three of the four members of the embassy sent
to Milan in 344 (Demophilus, Macedonius and Eudoxius)50 participated in that
meeting. That could prove that participants in this embassy strengthened ties
with both Valens and Ursacius. Indeed, the close interconnection between the
to the Council of Sirmium of 351, it is, however, certainly flawed, as it does not name Pho-
tinus’ successor, Germinius, who attended the council. See H. C. Brennecke, Hilarius von
Poitiers und die Bischofsopposition gegen Konstantius II. Untersuchungen zur dritten Phase
des arianischen Streites (337–361), Berlin/New York 1984, 95–96. It should be noted that the
traditional numbering of the Councils of Sirmium (1- 347/8, 2- 351, 3- 357 and 4-358-359)
is not used here, because there are too many uncertainties concerning it. See T. D. Barnes,
Athanasius and Constantius. Theology and Politics in the Constantinian Empire, Cambridge
(Mass.)/London 1993, 231–232.
49 Although an accurate and reliable list of participants in the council has not been
preserved, we can assume that the bishops from the Western part of the Empire did not par-
ticipate in the council; see H. C. Brennecke, Hilarius von Poitiers und die Bischofsopposition
gegen Konstantius II. Untersuchungen zur dritten Phase des arianischen Streites (337–361),
Berlin/New York 1984, 95; W. A. Löhr, Die Entstehung der homöischen und homöusiani-
schen Kirchenparteien. Studien zur Synodalgeschichte des 4. Jahrhunderts, Witterschlick/
Bonn 1986, 37. The same can be supposed of most of the bishops in Illyricum. Although the
removal of Photinus was not entirely contrary to the interests of the Western bishops – since
we know that Photinus was condemned by them more than 5 years before at the Synod of
Milan of 345 and, again, two years later by another synod probably in the same city – we
can imagine that the bishops of Illyricum, who almost unanimously supported Athanasius of
Alexandria as well as the other exiled pro-Nicene bishops at the Council of Serdica, didn’t
want to collaborate with the pro-Arian bishops assembled in Sirmium in 351 (so when a part
of Illyricum was already under Constantius’ full authority). Regarding Photinus’ condemna-
tion in 345 and 347 see M. Simonetti, La crisi ariana nel IV secolo, Rome 1975, 202; H. C.
Brennecke, Hilarius von Poitiers und die Bischofsopposition gegen Konstantius II. Unter-
suchungen zur dritten Phase des arianischen Streites (337–361), Berlin/New York 1984, 57
and 62; W. A. Löhr, Die Entstehung der homöischen und homöusianischen Kirchenparteien.
Studien zur Synodalgeschichte des 4. Jahrhunderts, Witterschlick/Bonn 1986, 37.
50 Hilarius recorded the names of the following participants in the Council of Sirmi-
um of 351: Narcissus of Neronias/Eirenopolis, Theodorus of Heraclea in Europe, Basilius of
Ancyra in Galatia, Eudoxius of Germanicia in Syria Prima, Demophilus of Beroë in Thrace,
Cecropius of Nicomedia in Bithynia, Silvanus of Tarsus in Cilicia, Ursacius of Singidunum
in Moesia Superior, Valens of Mursa in Pannonia Superior, Euagrius, perhaps bishop of Myt-
ilene on Lesbos (see A. L. Feder, Studien zu Hilarius von Poitiers 2: Bischofsnamen und
Bischofssitze bei Hilarius. Kritische Untersuchungen zur kirchlichen Prosopographie und
Topographie des 4. Jahrhunderts, Vienna 1911, 102), Hireneus, perhaps Eirenaios of Tripo-
lis in Phoenicia (ibid., 102), a certain Exuperantius, Terentianus, Bassus (who could be the
same bishop who attended the Council in Serdica and who is believed to be from the island
of Carpathos; see ibid., 102), Gaudentius (who is neither a bishop from Naissus nor from
Ariminum; see ibid., 102), Macedonius of Mopsuestia in Cilicia, Marcus of Arethusa in Syria
Prima, Acacius of Caesarea in Palestine, Julius (probably not bishop of Thebae in Achaia; see
ibid., 103), Surinus, Simplicius and Junior. We have supplemented the list of bishops with the
names of episcopal sees after A. L. Feder, Studien zu Hilarius von Poitiers 2: Bischofsnamen
und Bischofssitze bei Hilarius. Kritische Untersuchungen zur kirchlichen Prosopographie
und Topographie des 4. Jahrhunderts, Vienna 1911, 101–103. Most of the bishops on the
list – insofar as they can be identified – supported the theological conclusions of the synods
of Antioch (341 and 344) and of the “Eastern” party of the Council of Serdica (343). See H.
C. Brennecke, Hilarius von Poitiers und die Bischofsopposition gegen Konstantius II. Unter-
suchungen zur dritten Phase des arianischen Streites (337–361), Berlin/New York 1984, 95.
most active pro-Arian bishops of the moment is also indicated by the fact that
most of the members of the delegation sent to Trier in 342, attended the Council
of Sirmium of 351.51 Relying on the composition of both embassies of the 340s
that introduced the theological thinking of the East in the West, it seems clear
that their members were closely connected with the group sent to Mareotis.
Thus, there can be no doubt about the connection between Eudoxius, Valens and
Urasacius during the Council of Sirmium, and even before it.
While trying to determinate the role which the former associates of
Eusebius of Nicomedia could have played at the Council of Sirmium, it seems
worth noting that Germinius, who was appointed by the council as the new
bishop of Sirmium to replace Photinus,52 came from Cyzicus.53 This city was
already closely connected with Constantinople during this period, although it
was not in the province of Europe, but in that of Hellespontus.54 Therefore, it
could be assumed that behind the decision to make Germinius the new bish-
op of Sirmium, we have to suspect the religious authorities of Constantinople
or the group of bishops (the so-called Eusebians, who had been making sys-
tematic efforts since Eusebius’ time) working to strengthen the power of the
Constantinopolitan episcopal see on both sides of the Propontis.55
The role of Eudoxius, Valens and Ursacius at the council is not precisely
known: apart from their presence at the meeting, the sources tell us nothing.
Notwithstanding, in the period after the Council of Sirmium of 351 and during
the whole reign of Constantius in the West, we find all three of them among the
most influential representatives of the “Arian” Church.
51 The Council of Sirmium of 351 was attended by three of the four members of
the embassy sent to Trier (Narcissus of Neronias/Eirenopolis, Theodorus of Heraclea, Mark
of Arethusa, but not by Maris of Chalcedon), and by three of the four members of the em-
bassy sent to Milan (Eudoxius of Germanicia, Macedonius of Mopsuestia and Demophilus
of Beroë, but not by Martyrius (of Naupactus in Achaea ?)).
52 Photinus, a pupil of Marcellus of Ancyra, was consecrated bishop of Sirmium
sometime between 343 and 345, since no Sirmian bishop is mentioned in the lists of Serdica,
while Photinus is mentioned in this position for the first time at the Synod of Milan in 345,
when he was condemned by the “Western” bishops.
53 Ath. Alex., h. Ar. 74.5.
54 Eleusius was consecrated bishop of Cyzicus by Macedonius of Constantinople
(bishop in 342–343, 344–346 and 349–360). See Socr., h.e. 2.38.3–4; Soz., h.e. 4.20.1–2. For
the dates of Macedonius’ episcopate in Constantinople, see T. D. Barnes, Emperors and Bish-
ops of Constantinople (324–431), in G. E. Demacopoulos & A. Papanikolaou (eds), Christi-
anity, Democracy, and the Shadow of Constantine (Orthodox Christianity and Contemporary
Thought), New York 2017, 176–180. As for Eunomius of Cyzicus, he was consecrated by
Eudoxius of Constantinople (360–370). See Philost., h.e. 5.3; Soz., h.e. 4.25.6, 6.8.7. Moreo-
ver, the consecration of a new bishop of Cyzicus was the first act of Demophilus after he was
elected on the see of Constantinople in 370. See Philost., h.e. 9.13.
55 D. Moreau, La partitio imperii et la géographie des Balkans: entre géopolitique et
géo-ecclésiologie, in Costellazioni geo-ecclesiali da Constantino a Giustiniano: dalle chiese
‘principali’ alle chiese patriarcali. XLIII Incontro di studiosi dell’Antichità cristiana (Rome,
7–9 May 2015), Rome 2017, 268–271; D. Moreau, The establishment, affirmation and ex-
pansion of the Patriarchate of Constantinople up to Justinian: a political or “heretical” is-
sue?, in D. I. Mureșan, D. Moreau (eds), An Ecumene of Changes. Jurisdictional Spaces and
Frontiers of the Patriarchate of Constantinople (4th–20th C.), London (forthcoming).
The Imperial Efforts for Unification

After the Council of Sirmium of 351, we meet Valens of Mursa and
Ursacius of Singidunum again in 353 and 355, at the synods of Arles56 and of
Milan.57 Once Constantius became the sole ruler of the Empire, he was given
a chance to establish uniformity of doctrine throughout it. To achieve this pur-
pose, the Emperor first wanted to get rid of Athanasius of Alexandria, and, to do
so, bishops assembled in Arles and then Milan were given the task to condemn
him unanimously. As can be deduced from the sources, Valens58 and Ursacius59
were among the most zealous executors of Constantius’ will. However, they
were, apparently, not the only representatives of Illyricum at the Synod of
56 Sulp. Sev., chron. 2.39. On Valens’ and Ursacius’ participation in the Synod of
Arles, see M. Simonetti, La crisi ariana nel IV secolo, Rome 1975, 217; H. C. Brennecke,
dritten Phase des arianischen Streites (337–361), Berlin/New York 1984, 137; R. P. C. Han-
son, The Search of the Christian Doctrine of God. The Arian Controversy, 318–381, Edin-
burgh 1988, 331–332.
57 For more details on the role of the Illyrian bishops at the Synod of Milan and in
the events directly connected with it, see A. Cedilnik, Ilirik med Konstantinom Velikim in
Teodozijem Velikim. Balkansko-podonavski prostor v poročilih Atanazija, Hilarija, Sokrata
Sholastika, Sozomena, Teodoreta in Filostorgija, Ljubljana, 2004, 218–225. On the synod,
cf. also M. Simonetti, La crisi ariana nel IV secolo, Rome 1975, 218–220; H. C. Brennecke,
dritten Phase des arianischen Streites (337–361), Berlin/New York 1984, 164–184; T. D.
Barnes, Athanasius and Constantius. Theology and Politics in the Constantinian Empire,
Cambridge (Mass.)/London 1993, 117–118.
58 As reported by Hilarius of Poitiers, it was allegedly Valens’ fault that the pro-
Nicene bishops at the synod could not prevent the condemnation of Athanasius. See Hil.,
coll. antiar., app. 2.3. The bishop of Mursa is supposed to have prevented the signing of the
Creed adopted in Nicaea, by which Athanasius’ adherents at the synod wanted to divert the
participants’ attention, in order to present the issue of the condemnation of Athanasius as
purely religious. See Ath. Alex, h. Ar., 76, 4–5. Among the authors of that time, Hilarius is
the only one who reports the event. Therefore, the passage raises doubts whether the incident
described actually took place. Specifically, it is not known for sure whether the Nicene Creed
in its original form from 325 was known in the West at the time of the Synod in Milan. See
H. C. Brennecke, Hilarius von Poitiers und die Bischofsopposition gegen Konstantius II. Un-
tersuchungen zur dritten Phase des arianischen Streites (337–361), Berlin/New York 1984,
175–182. Cf. also T. D. Barnes, Athanasius and Constantius. Theology and Politics in the
Constantinian Empire, Cambridge (Mass.)/London 1993, 117–118, who, on his side, allows
the possibility that the Nicene Creed was known in the West at that time.
59 The sources do not only highlight the role of Valens, but also of Ursacius. Accord-
ing to Athanasius (h. Ar. 41.1–2), it was the fault of both Illyrian bishops that the deputies of
the Roman bishop Liberius, the priest Eutropius (in fact, Pancratius; see H.-G. Opitz, Atha-
nasius Werke II/1: Die Apologien 5–6 [7–8], Berlin 1940, 205, n. 32) and the deacon Hilarius,
were extremely inappropriately treated in Milan, because they did not support Athanasius’
condemnation. While the priest Pancratius(-Eutropius) was immediately expelled, Hilarius
was first stripped, whipped and ridiculed, and then sent into exile. The description of the
event is reminiscent of stories about the suffering of martyrs and is, therefore, not entirely
reliable. Despite several questions raised by the description of the event, it is certainly worth
noting that ancient authors often report physical punishment on church representatives.
Milan. In addition to them, the list of thirty signatories60 under Athanasius’

condemnation also includes two more bishops from this part of the Empire:
Germinius of Sirmium61 and Gaius, whose episcopal see is not exactly known
(probably Savaria in Pannonia Prima).62
Whereas Athanasius and Hilarius ascribe to both Illyrian bishops,
Valens and Ursacius, a very important role in the synod, we have no evidence
that Eudoxius attended it. Nevertheless, there is no doubt that the bishop of
Germanicia was also involved in the implementation of the Emperor’s plan in
the West, as Sozomen reports that Eudoxius was present when the Constantius
tried to persuade Liberius of Rome to condemn Athanasius.63 Since the Pope
did not give up under Constantius’ pressure, he was at the Emperor’s com-
mand exiled to Beroë in Thrace, where the task of breaking Liberius’s resistance
was entrusted to Demophilus. We know that Liberius was arrested and sent to
the imperial court in Milan, but we do not know when exactly it happened: in
355 or 356 ?64 It is theoretically possible that Eudoxius was in Milan in 355
and it seems possible that he even attended the synod.65 However, his involve-
60 The list, coming from a now-lost manuscript of Vercelli, is known only from Ce-
sare Baronio’s transcription in his third volume of the updated edition of the Annales Ecclesi-
astici published in Mainz in 1601 (col. 355). See H. C. Brennecke, Hilarius von Poitiers und
die Bischofsopposition gegen Konstantius II. Untersuchungen zur dritten Phase des ariani-
schen Streites (337–361), Berlin/New York 1984, 165–166, n. 74; H. C. Brennecke, U. Theil,
A. von Stockhausen, A. Wintjes, (ed. & transl.), Athanasius Werke III/1: Dokumente zur
Geschichte des arianischen Streites 4: Bis zur Synode von Alexandrien 362, Berlin/Boston
2013, 371–373.
61 The letter sent by the Synod of Milan to Eusebius of Vercelli is supposed to have
been taken to the bishop by Germinius of Sirmium, together with a certain Eustomius. See M.
Meslin, Les ariens d‘Occident 335–430, Paris 1967, 67; H. C. Brennecke, Hilarius von Poitiers
und die Bischofsopposition gegen Konstantius II. Untersuchungen zur dritten Phase des aria-
nischen Streites (337–361), Berlin/New York 1984, 173; H. C. Brennecke, U. Theil, A. von
Stockhausen, A. Wintjes, (ed. & transl.), Athanasius Werke III/1: Dokumente zur Geschichte
des arianischen Streites 4: Bis zur Synode von Alexandrien 362, Berlin/Boston 2013, 369–371.
62 R. Bratož, Die kirchliche Organisation in Westillyricum (vom späten 4. Jh. bis um
600) – Ausgewählte Fragen, in O. Heinrich-Tamáska (ed.), Keszthely-Fenékpuszta im Kon-
text spätantiker Kontinuitätsforschung zwischen Noricum und Moesia, Budapest/Leipzig/
Keszthely/Rhaden 2011, 240 and 248.
63 Soz., h.e. 4.11.3.
64 A. Chastagnol, Les fastes de la préfecture de Rome au Bas-Empire, Paris 1962,
147–149; Ch. Pietri, Roma Christiana. Recherches sur l’Eglise de Rome, son organisation,
sa politique, son idéologie de Miltiade à Sixte III (311–440), Rome 1976, 246–247; A. H. M.
Jones, J. R. Martindale, J. Morris, The Prosopography of the Later Roman Empire 1: 260–
395, Cambridge 1971, 503 (Flavius Leontius 22); T. D. Barnes, The Capitulation of Liberius
and Hilary of Poitiers, Phoenix 46/3 (1992), 257–260; R. Delmaire, J. Rougé (transl.), with
the collab. of O. Huck, F. Rochard, L. Guichard, Les lois religieuses des empereurs romains
de Constantin à Théodose II (312–438) 2: Code Théodosien I-XV, Code Justinien, Constitu-
tions sirmondiennes (SC 531), Paris 2009, 166–167; A. Cedilnik, D. Moreau, Demophilus,
the Last Arian Bishop of Constantinople? Contribution (II) to the Christian Prosopography
of the Dioecesis Thraciarum, in Z. Gerdzhikova and I. Topalilov (eds), Late Antique Christi-
anity in Southeastern Europe (Folia Balcanica), Sofia (forthcoming).
65 Socrates and Sozomen report that bishops from the East and from the West gath-
ered at the Synod of Milan. According to them, there were only a few bishops from the East
ment in Constantius’ efforts to obtain Liberius’ signature for the condemnation

of Athanasius clearly proves that the actions of the pro-Arian bishops men-
tioned here were unequivocally directed towards the same goal.66 Valens’ and
Ursacius’ main role in this imperial project was clearly to get as many bishops
as possible to subscribe against Athanasius, even after the end of the synod.67
All these Eusebian bishops, Eudoxius, Valens, Ursacius, and others, undoubt-
edly cooperated, if not during the synod, after it.
Bishop of Antioch
According to Socrates, Eudoxius was in Rome when the news reached
him that Leontius, bishop of Antioch, had died.68 Under the pretext that his
own Church urgently needed him, he obtained the Emperor’s permission to
leave Rome and return to Germanicia immediately.69 He took advantage of the
situation to install himself as bishop of Antioch.70 Sozomen’s report is similar,
but slightly less detailed.71 Both ecclesiastical historians agree that Eudoxius
became the head of the Church of Antioch with strong supports from the impe-
rial court.72 However, Sozomen is adding that Constantius may have directly
supported him in his episcopal translation.73
and more than three hundred from the West. See Socr., h.e. 2.36.1; Soz., h.e. 4.9.1. However,
the list of participants in the synod gives only the names of thirty bishops. See supra n. 60. If
the information provided by both Church historians is accurate, then the list of signatories to
Athanasius’ condemnation is very deficient.
66 Ossius of Cordova’s letter to Constantius proves that Valens and Ursacius acted as
influential imperial advisers in the period after the Synod of Milan. The Spanish bishop warns the
Emperor not to believe Ursacius, Valens and their fellows. See Ath. Alex., h. Ar. 44.1 and 5–6.
67 After the synods of Arles (353) and Milan (355), Constantius sent his representa-
tives throughout the Western part of the Empire, in order to obtain, with the help of officials,
consent to the condemnation of Athanasius from the bishops who had not participated in
these meetings. Athanasius writes that the Emperor’s commissioners were accompanied by
the clergy from the sees of Mursa and Singidunum to inspire these officials with zeal and to
control them. See Ath. Alex., h. Ar. 31.2–4.
68 Socr., h.e. 2.37.7–11.
69 Constantius was in Rome from the 28th of April to the 29th of May 357. See D.
Kienast, W. Eck, M. Heil, Römische Kaisertabelle. Grundzüge einer römischen Kaiserchro-
nologie, Darmstadt 2017, 301.
70 Theodoret of Cyrus (h.e. 2.25, 2.26.1) writes similarly, stating that the Emperor,
when informed of Eudoxius’ conduct, even demanded that the bishop be expelled from the city.
71 Soz., h.e. 4.12.3–4.
72 According to Socrates (h.e. 2.37.9), Eudoxius’ supporters were some of the offic-
ers of Constantius’ bedchamber, and, according to Sozomen (h.e. 4.12.4), eunuchs belonging
to the palace, who, like Eudoxius, favoured the doctrine of Aëtius. That he was appointed
bishop of Antioch by the Anomoeans can also be deduced from Photius’ Epitome of Philos-
torgius (Philost. h.e. 4.4.1).
73 Soz., h.e. 4.12.4; cf. also 4.14.1. When writing about Eudoxius’ installation as
bishop of Antioch, Sozomen emphasises that there was no sanction from George of Laodicea,
Mark of Arethusa nor other bishops, Syrian or not, who had the right to ordain. See Soz., h.e.
4.12.4. On the circumstances in which Eudoxius was appointed bishop, cf. also M. Simonetti,
While the sources are not giving us clear information on the Emperor’s
role in Eudoxius’ appointment as bishop of Antioch, we can be sure that this
was made, as Philostorgius writes, with the support of those who shared his
views. Philostorgius and Sozomen define the theological beliefs of Eudoxius’
supporters as Anomoean.74 This could also be deduced from Socrates’ report.
At the beginning of the passage, in which he speaks of the ordination, he says
that Eudoxius’ predecessor, Bishop Leontius, had ordained Aëtius as deacon,75
and he concludes the same passage with the information that Eudoxius’ first
desire as head of the Church of Antioch was to restore him in his position.76
However, the newly-appointed prelate did not succeed in this intention, be-
cause – as Socrates77 goes on – Aëtius’ opponents won over Eudoxius’ efforts.
Therefore, we can assume that the Anomoeans78 alone were not strong enough
to make Eudoxius’ appointment. The only reasonable assumption is that there
was also an intervention outside this religious party.79
Whether he received such “external” help or not to achieve its ambitions,
Eudoxius continued to work closely with his pro-Arian Illyrian colleagues. In
357 (maybe in the summer),80 a new council met in Sirmium. In accordance
with Constantius’ wishes, the participants in the council were to compose a
creed which was to be the theological basis for an upcoming ecumenical council.
This Council of Sirmium was certainly attended by Valens of Mursa, Ursacius
of Singidunum and Germinius of Sirmium, but it is not known whether other
bishops were also present.81 We can, therefore, imagine that the Illyrian bish-
ops, and especially Valens and Ursacius, were the main authors of the formula
La crisi ariana nel IV secolo, Rome 1975, 237; T. D. Barnes, Athanasius and Constantius.
Theology and Politics in the Constantinian Empire, Cambridge (Mass.)/London 1993, 139.
74 Philost., h.e. 4.4; Soz., h.e. 4.12.4. Cf. also B. Bleckmann, M. Stein, (ed. & transl.),
Philostorgios, Kirchengeschichte, vol. 2, Paderborn 2015, 283–284. In the Suda it is written
that Aëtius was Eudoxius’ teacher. See Philost., h.e. 5.2a and 8.18a (= Suda α 4450).
75 Richard P.C. Hanson (The Search of the Christian Doctrine of God. The Arian
Controversy, 318–381, Edinburgh 1988, 599) thinks that Aëtius could hardly be ordained
deacon earlier than 346.
76 Socr., h.e. 2.37.7–11. In the letter sent in 358 to the bishops gathered in Ancyra,
George of Laodicea states that disciples of Aëtius were promoted by Eudoxius to high cleri-
cal positions. See Soz., h.e. 4.13.2. The information provided by Philostorgius is similar, as
he reports that Eudoxius intended to elevate Eunomius to the diaconate, but the latter did not
accept the office. See Philost., h.e. 4.5.
77 Socr., h.e. 2.37.11.
78 In researching Eudoxius’ collaboration with the Anomoeans, the fact – pointed out
in Th. A. Kopecek, A History of Neo-Arianism, Cambridge 1979, 171 – that the Anomoean
difference-in-essence formula was based on the ungenerated/generated distinction of the
Long Creed is not unimportant. It was Eudoxius who was a member of the delegation of four
bishops who in 345 presented this creed in the West.
79 Thomas A. Kopecek (A History of Neo-Arianism, Cambridge 1979, 150–151) also
assumes – albeit based on different arguments – that Eudoxius did not enjoy the support of
the Anomoeans when he was appointed bishop of Antioch.
80 M. Simonetti, La crisi ariana nel IV secolo, Rome 1975, 229.
81 Ath. Alex., h. Ar. 45.4–5; Ath. Alex., syn. 28.2; Socr., h.e. 2.30.31; Soz., h.e. 4.12.6.
The presence of Ossius of Cordova and Potamius of Olisipo/Lisbon is not reliable.
adopted in Sirmium in 357. This so-called “Second Creed of Sirmium” forbade

not only the Nicene term ὁμοούσιος, but also the term ὁμοιούσιος, whose first
record has been preserved precisely in this creed.82
The decisions of the council were welcomed and approved only a few
months later by the bishops,83 who, at the invitation of the new bishop of Antioch,
Eudoxius, met at the Synod of Antioch of the beginning of 358. According to
Sozomen, the synod sent a letter to Valens, Ursacius and Germinius, in which
the participants of the synod thanked them for teaching bishops in the West
the true faith.84 At the time of the meeting in Antioch, there is no doubt about
Eudoxius’ cooperation with the Anomoeans.85 In addition, the conclusions of
the Synod of Antioch of 358 appear to confirm that the three bishops Eudoxius,
Valens and Ursacius, not only cooperated, but also followed then the same or, at
least, similar theological beliefs. This supposition could be further confirmed if
we assume, as is probable, that in 357 Eudoxius was not present at the Council
of Sirmium86 and could thus not participate directly in formulating the positions
adopted there.87
82 R. P. C. Hanson, The Search of the Christian Doctrine of God. The Arian Contro-
versy, 318–381, Edinburgh 1988, 349.
83 At the Synod of Antioch in 358, there were also Acacius of Caesarea and Uranios
of Tyr. See Soz., h.e. 4.12.5. Cf. also M. Simonetti, La crisi ariana nel IV secolo, Rome 1975,
237; R. P. C. Hanson, The Search of the Christian Doctrine of God. The Arian Controversy,
318–381, Edinburgh 1988, 348, n. 2.
84 Soz., h.e. 4.12.7.
85 Sozomen writes that Eudoxius, after becoming bishop of Antioch, quite openly
showed his support for Aëtius’ doctrine. See Soz., h.e. 4.12.5, 4.13.2–3. Cf. also Socr., h.e.
2.37.9–11; Thdt., h.e. 2.25.2.
86 Eudoxius being not mentioned among the participants in the council, some sources
let us think that he was then busy arranging everything necessary for his appointment as
bishop of Antioch. See M. Simonetti, La crisi ariana nel IV secolo, Rome 1975, 229. In-
deed, Socrates (h.e. 2.37.7–8) writes that Constantius and Eudoxius were in Rome when this
latter was informed that Leontius had died. If Socrates’ information is true, then Eudoxius
began his preparations to take over the episcopal see of Antioch already in the spring of
357, since it is usually said that the Emperor would have been in the city in May. See T. D.
Barnes, Athanasius and Constantius. Theology and Politics in the Constantinian Empire,
Cambridge (Mass.)/London 1993, 139. Nevertheless, the exact date of Leontius’ death is not
a subject that is completely unanimous, because some of Athanasius’ writings would suggest
that Leontius was still alive between the middle of 357 and the beginning of 358. See R. P.
C. Hanson, The Search of the Christian Doctrine of God. The Arian Controversy, 318–381,
Edinburgh 1988, 420. Both the years 357 and 358 are therefore possible. See R. P. C. Han-
son, The Search of the Christian Doctrine of God. The Arian Controversy, 318–381, Edin-
burgh 1988, 348; É. Des Places, (transl.), with the collab. of B. Bleckmann, D. Meyer, J.-M.
Prieur, Philostorge, Histoire ecclésiastique (SC, 564), Paris 2013, 320, n. 1; B. Bleckmann,
M. Stein, (ed. & transl.), Philostorgios, Kirchengeschichte, vol. 2, Paderborn 2015, 283.
87 We can only guess whether the conclusions of the Council of Sirmium of 357
were influenced by other adherents of Aëtius’ doctrine. Apart from Eudoxius, among the
participants in the Synod of Antioch of 358, Acacius of Caesarea was certainly an acquaint-
ance of Valens and Ursacius, as all of them took part in the councils of Serdica of 343 and of
Sirmium of 351; Ath. Alex., h. Ar. 17.3; Ath. Alex., apol. sec. 36.6, 40.3, 46.1, 47.3; Hil., coll.
antiar. B.II.1.7.3, 1.8.2; Soz., h.e. 3.12.3; see Hil., coll. antiar. B.VII.9 for the participants in
the Council of Sirmium. Since the Illyrian bishops were not, like Eudoxius, condemned for
Unlike Eudoxius and the Anomoeans88 gathered around him, most of the
“Eastern” bishops did not want to accept the Second Creed of Sirmium. This
resulted in the convening of a new council in Sirmium in 358, at which the
Homoiousians (condemned by the Council of Sirmium of 357) gathered around
Basilius of Ancyra, following a synod also in 358 in that city, had the decisive
say.89 While Eudoxius’ Illyrian colleagues attended the council, the bishop of
Antioch lost Constantius’ favour and was at his command convicted, for his
support of the Anomoeans.90 In these new circumstances, in which Basilius of
Ancyra won for some time the Emperor’s benevolence, Valens and Ursacius
lost, for their part, the politico-religious influence they had had until then, but
without being openly denounced. This trust Basilius and his followers gained
with Constantius did not last long. As soon as spring 359, Basilius’ opponents91
managed to weaken significantly his influence at the imperial court. Bishops
who Constantius had previously expelled were then allowed to return from ex-
ile. As we can suppose, Eudoxius was among these bishops.92
Athanasius reports that not only Ursacius, Valens, Germinius and
Eudoxius, but also Acacius of Caesarea and Patrophilus of Scythopolis man-
aged to convince the Emperor along other influential figures of the need to re-
launch the debates.93 Thus, the Council of Sirmium, which seems not to have
collaborating with the Anomoeans, their contacts with them, if any existed, were, however,
certainly not as close as those of Eudoxius; Philost., h.e. 4.8.
88 Soz., h.e. 4.13–14.
89 According to Sozomen, but some historians are not considering his report as reli-
able, the main participants at the opening of the Council of Sirmium were Ursacius, Valens
and Germinius, together with, from the Eastern part, Basilius of Ancyra, Eustathius of Se-
basteia, Eleusius of Cyzicus, and from the Western part, Liberius of Rome and four African
bishops whose episcopal see cannot be identified: Athanasius, Alexander, Severianus and
Crescens. Soz., h.e. 4.15.1–4; Ch. Pietri, Roma Christiana. Recherches sur l’Eglise de Rome,
son organisation, sa politique, son idéologie de Miltiade à Sixte III (311–440), Rome 1976,
258–259 (who thinks that Liberius was at the opening, but that he conducted negotiations
on his own, directly with the Emperor, and left for Rome without really participating to
the synod); H. C. Brennecke, Hilarius von Poitiers und die Bischofsopposition gegen Kon-
stantius II. Untersuchungen zur dritten Phase des arianischen Streites (337–361), Berlin/
New York 1984, 288–292 (who thinks that Sozomen’s report is simply not reliable and that
Liberius never attended this council). In any case, there is a consensus that the Pope did not
sign the Third Sirmium Formula. On the African bishops, see A. Mandouze, Prosopographie
chrétienne du Bas-Empire 1 : Prosopographie de l’Afrique chrétienne (303–533), Paris 1982,
51, 98–99, 222 and 1068.
90 Soz., h.e. 4.13.6, 4.14.1; Thdt., h.e. 2.26.1. Philostorgius (h.e. 4.8.2) reports that
the Emperor ordered Eudoxius to leave Antioch and return to his homeland. On the privilege
of such a condemnation, see B. Bleckmann, M. Stein, (ed. & transl.), Philostorgios, Kirch-
engeschichte, vol. 2, Paderborn 2015, 288. Considering the “soft sentence” enjoyed by Eu-
doxius, one might assume that Constantius did not fully believe the accusations made against
the bishop by Basilius of Ancyra and Eustathius of Sebasteia (Philost., h.e. 4.1), according to
which Eudoxius allegedly participated – together with Aëtius – in Gallus’ revolt.
91 Philostorgius (h.e. 4.10.1) is giving the names of Patrophilus of Scythopolis and
Narcissus of Neronias/Eirenopolis.
92 Philost., h.e. 4.10.1.
93 Ath. Alex., syn. 1.3–4.
been completely closed yet, met again on the 22th of May 359 (unless there
was a new summons by the Emperor to Sirmium, which does not seem likely).
In addition to Valens, Ursacius and Germinius, Marcus of Arethusa, Basilius
of Ancyra, George of Alexandria, Pancratius of Pelusium and Hypatian of
Heraclea attended this most important session.94 The creed adopted then de-
fined the relationship between the Father and the Son with the term ὅμοιος κατὰ
πάντα, and served as a basis for achieving consensus on theological issues at the
councils of Ariminum/Rimini and Seleucia.
The sources are not mentioning Eudoxius as a participant in this coun-
cil. However, he was not only among those who had to act in the shadows
for a reversal of the situation in Sirmium, but was also among those who ac-
tively participated in the preparations for the planned ecumenical councils in
Ariminum and Seleucia.95 Like Valens and Ursacius, he attended one of these
“ecumenical” councils. While both Illyrians, together with their fellow coun-
trymen Germinius and Gaius (of Savaria in Pannonia Prima ?), attended the
Council of Ariminum, Eudoxius attended the Council of Seleucia. Since the
promoters96 of the so-called “Fourth Creed of Sirmium” were in a large minor-
ity in both Ariminum and Seleucia, they were initially deposed by the Niceans/
Homoousians in Ariminum97 and by the Homoiousians in Seleucia.98 Despite
the resistance of both parties, the bishops assembled in Ariminum and Seleucia
finally adopted the Homoean Creed. Thus, it became binding on the whole
Church, and the bishops who from the very beginning had worked most vigor-
ously for its confirmation became for some time the most influential prelates in
the Empire.
In this situation, the Homoeans gathered around Acacius of Caesarea
convened a new synod in Constantinople, in January 360, in order to conse-
crate Eudoxius as the new bishop of the imperial capital.99 He replaced then
Macedonius, who was deposed by the same meeting, on the basis of criminal
acts he had committed in the past. This latter had once enjoyed a strong support
94 Epiph., haer. 73.22.5–7 and 26.1; Hil., coll. antiar. B.VI.3.1. Cf. also M. Simo-
netti, La crisi ariana nel IV secolo, Rome 1975, 246, n.79; R. P. C. Hanson, The Search of the
Christian Doctrine of God. The Arian Controversy, 318–381, Edinburgh 1988, 363.
95 Soz., h.e. 4.16.21.
96 The most important bishops of this group in Seleucia were: Acacius of Caesarea,
George of Alexandria, Uranius of Tyr, Patrophilus of Scythopolis and Eudoxius of Antioch;
Socr., h.e. 2.39.16; Soz., h.e. 4.22.7.
97 Among the bishops deposed by the Council of Ariminum, there was: Valens of
Mursa, Ursacius of Singidunum, Germinius of Sirmium and Gaius. See Hil., coll. antiar.
A.IX.3; Ath. Alex., syn. 9.3, 11.1; Socr., h.e. 2.37.51; Soz., h.e. 4.17.9 and 11. Cf. also H.-G.
Opitz, Athanasius Werke II/1: Die Apologien 6–7 [8–9], Berlin 1940, 236–237, n. 32.
98 Among the bishops deposed at the Council in Seleucia, there was: Acacius of
Caesarea, George of Alexandria, Uranius of Tyr, Patrophilus of Scythopolis and Eudoxius of
Antioch. See Ath. Alex., syn. 12.5; Socr., h.e. 2.40.43; Soz., h.e. 4.22.25.
99 Philost., h.e. 4.12.2, 5.1.1, 5.1.5; Socr., h.e. 2.43.7, 2.44.3; Soz., h.e. 3.5.10, 4.25.6,
4.26.1; Chron. Pasch. s.a 360.
and confidence within the Eusebians,100 but it was impossible for the newly cre-
ated Homoean party to keep it in his position anymore, as he refused to accept
their doctrine.101
Bishop of Constantinople
Eudoxius was bishop of Constantinople from 360 to 370. For this period,
there is almost no evidence to suggest that he continued to maintain contact
with the Illyrian bishops. After Constantius’ death, the circumstances in which
the bishops operated changed greatly. While Eudoxius, after Emperor Valens
came to power, enjoyed all his support and had a strong influence over him,102
Valens of Mursa and Ursacius of Singidunum forever lost the role they had
played at the imperial court in Constantius’ time.
The sources103 report only one event in which both bishops cooperated
with each other during this period. After the fall of the usurper Procopius in
366, the Anomoean Eunomius was accused of supporting him.104 Therefore, he
was sentenced to exile in Mauretania. In this situation, Eunomius asked bishop
Eudoxius for help. We can imagine that he did so because Eudoxius, as bishop
of Constantinople, had a huge influence on the Emperor, and at the same time
he had been very favourably disposed to the Anomoeans in the past. However,
Eudoxius was not willing to help. Instead, it was Valens of Mursa who exerted
his influence in favour of Eunomius. In fact, this latter stopped in Mursa when
he was on his way into exile. The Illyrian bishop, together with Domninus of
Marcianopolis, where Emperor Valens and Eudoxius were staying during the
ruler’s First Gothic War (367–369),105 interceded on behalf of Eunomius with
the Emperor. Because of their intervention, Eunomius was allowed to return
from exile.
We are almost certain that Eunomius asked Valens of Mursa for help,106
but the reason why is less clear. Is it because the Illyrian prelate was (or at least
100 Socr., h.e. 2.12.2–3; Soz., h.e. 3.7.3–4.

101 Socr., h.e. 2.38; 2.42.1–3; Soz., h.e. 4.20.1–4, 4.24.3–4; Philost., h.e. 4.9, 5.1.1.
Cf. also B. Bleckmann, M. Stein, (ed. & transl.), Philostorgios, Kirchengeschichte, vol. 2,
Paderborn 2015, 291 and 309.
102 Philost., h.e. 9.3.1. Cf. also Th. A. Kopecek, A History of Neo-Arianism, Cam-
bridge 1979, 422.
103 Philost., h.e. 9.7–8.
104 On Eunomius’ collaboration with the usurper Procopius and the related conse-
quences, see Th. A. Kopecek, A History of Neo-Arianism, Cambridge 1979, 425–430.
105 On Valens’ First Gothic War, see, among other references, N. Lenski, Failure of
the Empire. Valens and the Roman State in the Fourth Century A.D., Berkeley/London 2002,
116–152.
106 On the possibility that Eunomius would have sought the bishop of Mursa to in-
tervene in his favour with the Emperor, relying on the fact that both, bishop Valens and the
Emperor, came from Pannonia, see N. Lenski, Failure of the Empire. Valens and the Roman
State in the Fourth Century A.D., Berkeley/London 2002, 245; B. Bleckmann, M. Stein, (ed.
& transl.), Philostorgios, Kirchengeschichte, vol. 2, Paderborn 2015, 470.
had been in the past) in good terms with Eudoxius? This could be an explana-
tion of his suddenly regained influence with the imperial court. Whatever was
the reason, it really seems to illustrate the relations between all these bishops.
While studying the cooperation between bishops Eudoxius, Valens and
Ursacius, we understand that the event is important not only because it proves
that the Illyrian bishops had contacts with Eudoxius after 360, but its signifi-
cance also lies in the fact that it may shed light on the attitude of the three bish-
ops towards the Anomoeans. The sources provide no reliable evidence to sug-
gest that adherents of Aëtius’ doctrine participated in writing the Second Creed
of Sirmium.107 However, for Valens and Ursacius a possibility of contact with
Anomoeans could be shown up later.108 We can assume that, in the circle of
107 Although the Anomoeans gathered around Eudoxius enthusiastically welcomed

the Second Creed of Sirmium, the formula itself cannot be simply defined as Anomoean.
While Manlio Simonetti (La crisi ariana nel IV secolo, Rome 1975, 233) draws attention to
the openness of the creed to radical Anomoean understanding, Hanns Christof Brennecke
(Hilarius von Poitiers und die Bischofsopposition gegen Konstantius II. Untersuchungen zur
dritten Phase des arianischen Streites (337–361), Berlin/New York 1984, 318) and Richard
P.C. Hanson (The Search of the Christian Doctrine of God. The Arian Controversy, 318–381,
Edinburgh 1988, 346) emphasise that it definitively cannot be understood as Anomoean.
108 Opinions on whether Valens and Ursacius supported the doctrine of the Anomoeans
are divided. Hanns Christof Brennecke (Studien zur Geschichte der Homöer. Der Osten bis
zum Ende der homöischen Reichskirche, Tübingen 1988, 11 and 16–23) takes the view that
Valens, Ursacius and Germinius can in no way be classified as adherents of the Anomoean
doctrine. As Eudoxius also supported the Homoean Creed at the Council of Seleucia and later
in Constantinople, while still collaborating with Eunomius – although probably not anymore
with Aëtius – after 360, we could suppose that the acceptance of the Homoean doctrine did
not preclude cooperation with the Anomoeans. Furthermore, Patrophilus of Scythopolis and
Narcissus of Neronias/Eirenopolis, who interceded with the Emperor against the persecution
of Aëtius and his followers initiated by Basilius of Ancyra, were usually defined by Atha-
nasius of Alexandria as members of the same group as Valens and Ursacius, the so-called
Eusebians. As for George of Alexandria, who supported Aëtius, was also a signatory of the
Fourth Creed of Sirmium in 359. On George’s support of Aëtius, see Th. A. Kopecek, A His-
tory of Neo-Arianism, Cambridge 1979, 137–145; H. C. Brennecke, Studien zur Geschichte
der Homöer. Der Osten bis zum Ende der homöischen Reichskirche, Tübingen 1988, 13. In
addition to the arguments based on the mutual cooperation of individuals, the possibility
that Valens and Ursacius could have been in favour of the Anomoean doctrine might also be
confirmed by the content of the Fourth Creed of Sirmium. It is interesting to note that Basilius
of Ancyra, in the explanation he added to his signature of the Fourth Creed of Sirmium, ex-
plicitly emphasised on the fact that he did not understand the expression ὅμοιος κατὰ πάντα
merely in the meaning of ὅμοιος κατὰ τὴν βούλησιν (Aëtius’ explanation of the relationship
between the Father and the Son). See H. C. Brennecke, Studien zur Geschichte der Homöer.
Der Osten bis zum Ende der homöischen Reichskirche, Tübingen 1988, 21–22, for a comple-
tely opposite opinion. Similar to Hanns Christof Brennecke, Thomas A. Kopecek (A History
of Neo-Arianism, Cambridge 1979, 151, 175 and 183–184) also sees the Fourth Creed of
Sirmium as an attempt (by Homoiousians) to reject Aëtius’ doctrine, although he thinks that
Valens and Ursacius undoubtedly supported the Anomoeans. See Th. A. Kopecek, A History
of Neo-Arianism, Cambridge 1979, 133–198. The following fact suggests that the content of
the Fourth Creed of Sirmium could really be interpreted in this way: in 366, Germinius’ in-
sistence on explaining that the Father and the Son were ὅμοιος κατὰ πάντα, prompted Valens,
Ursacius and their circle of like-minded bishops to write a letter urging their Sirmian col-
league to renounce this belief and accept, as they did, the term ὅμοιος. While the expression
bishops to which Valens and Ursacius belonged, there was an intense discussion
about the correctness of Aëtius’ doctrine in 358 and 359. Eudoxius109 certainly
worked closely with his Illyrian colleagues during these years. Therefore, it is
not impossible that they also cooperated with each other about Anomoeanism.110
For the period before the Council of Sirmium of 358–359, Philostorgius111 leads
us to suppose that not only Eudoxius but also Valens and Ursacius could have
been well disposed to Aëtius’ teachings. 112
Sozomen’s report113 on the situation at the council in 359 leaves no doubt
about the benevolence of Valens and his supporters towards the Anomoeans. He
writes that Valens and his group of bishops were against both the ὁμοούσιος as
well as the ὁμοιούσιος, and preferred Aëtius’ doctrine. Of course, the Fourth
Creed of Sirmium cannot be defined as Anomoean and Sozomen could have
presented such an opinion on the fact that George of Alexandria attended the
council. In any case, the same ecclesiastical historian’s writing seems to con-
firm the assumption according to which the discussion about Aëtius’ ideas was
topical in the circle to which Eudoxius, Valens and Ursacius belonged at this
time.114
In the group of the so-called Eusebians115 and their collaborators, these
three bishops were not the only ones with such an opinion. Philostorgius reports
ὅμοιος κατὰ πάντα was certainly unacceptable to Anomoeans, the explanation that the Son
is ὅμοιος to the Father did not completely rule out the Anomoean understanding. See Th. A.
Kopecek, A History of Neo-Arianism, Cambridge 1979, 170.
109 Thanks to Patrophilus (of Scythopolis) and Narcissus’ (of Neronias/Eirenopolis)
intervention with Constantius, Eudoxius returned from exile (Philost. h.e. 4.10.1). Then he,
together with Ursacius, Valens, Germinius, Acacius of Caesarea and Patrophilus of Scythop-
olis, persuaded the Emperor to organise the final session for the Council of Sirmium (Ath.
Alex., syn. 1.3–4).
110 That Aëtius’ teaching could have been one of the more pressing issues at that time
can also be inferred from the possibility that he most probably published his work Syntagma-
tion in 359. For the date see R. P. C. Hanson, The Search of the Christian Doctrine of God.
The Arian Controversy, 318–381, Edinburgh 1988, 350.
111 Philost. h.e. 4.9–10.1. This passage suggests that Macedonius of Constantinople
first favoured the Anomoeans and only later became a supporter of the Homoiousians. We
can also understand from it that Patrophilus of Scythopolis and Narcissus of Neronias/Eire-
nopolis intervened in favour of the condemned with the Emperor before Nicomedia was hit
by the earthquake on the 28th of August 358.
112 Thomas A. Kopecek (A History of Neo-Arianism, Cambridge 1979, 181) thinks
that George of Alexandria cultivated an alliance with Valens, Ursacius, Eudoxius, Aëtius and
Eunimius at the Council of Sirmium in 359.
113 Soz., h.e. 4.16.20–21.
114 Apart from Valens and Ursacius, the synod was also attended by Germinius of Sir-
mium, Marcus of Arethusa, George of Alexandria, Basilius of Ancyra, Hypatian of Heraclea
and Pancratius of Pelusium.
115 Athanasius usually defines the following bishops as Eusebians: Eusebius of Nico-
media, Asterius “the Sophist”, Diognitus/Theogni(tu)s of Nicaea, Athanasius of Anazarbus,
Maris of Chalcedon, Patrophilus of Scythopolis, Theodorus of Heraclea, Narcissus of Nero-
nias/Eirenopolis, Ursacius of Singidunum, Valens of Mursa and George of Laodicea. See D.
M. Gwynn, The Eusebians. The Polemic of Athanasius of Alexandria and the Construction of
the ‘Arian Controversy’, Oxford 2007, 115. Among these, Maris of Chalcedon, Patrophilus
that Macedonius of Constantinople had been favourable to Eunomius and his

group, before Basilius of Ancyra and his followers persuaded him over to their
view.116 This information is very interesting, as we know that Valens, Ursacius
and their close colleagues had supported Macedonius in the past and, thus, en-
abled him to become and remain bishop of Constantinople.117 If Philostorgius’
information is correct, it could further confirm the supposition that the group of
bishops to which Valens and Ursacius belonged, and not just the bishops gath-
ered around Eudoxius in Antioch, would have an ear for Aëtius’ ideas.
However, Macedonius is not the only bishop, among those who had
cooperated with both Illyrians in the past, to support these ideas (in his case,
at least for some time in the period before the Synod of Constantinople in
360). According to the information given again by Philostorgius118, Maris
of Chalcedon,119 Eudoxius of Antioch120 and Acacius of Caesarea were also
Aëtius’ supporters when delegations from the Council of Seleucia and from the
Council of Ariminum met in Constantinople in 359. It may not be unimportant
that the same ecclesiastical historian121 accuses Acacius of showing ostensibly
his accordance with Aëtius’ views, while not attributing to Maris and Eudoxius
such a behaviour. This means that Philostorgius did not doubt that both of them
were adherents of Aëtius’ doctrine, while he was sure that Acacius was not.
If Aëtius and his pupil Eunomius were really in Constantinople in 359,122
then Valens and Ursacius should have met them in person. At this time, both
Illyrian bishops held the view that the Son was similar to the Father and it
seems they didn’t change their opinion until the end of their lives. Relying
on Philostorgius,123 defending the same Homoean position at the Council of
Seleucia did not, however, prevent Acacius, Eudoxius and Maris from speak-
ing in favour of Aëtius and Eunomius at Constantinople in 359. Furthermore,
only Aëtius was condemned at the Synod of Constantinople of 360. Not only
was Eunomius not condemned, but he was also ordained bishop of Cyzicus,124
of Scythopolis, Narcissus of Neronias/Eirenopolis, Ursacius of Singidunum, Valens of Mursa

and George of Laodicea were still alive in the second half of the 350s.
116 Philost. h.e. 4.9.
117 Socr., h.e. 2.12.2–5; Soz., h.e. 3.7.4.
118 Philost., h.e. 4.12.
119 We know that Maris collaborated with Valens and Ursacius at least from 335 on-
wards, when they were all sent to Mareotis by the Synod of Tyr.
120 Philostorgius (h.e. 4.11) also reports quite unequivocally that Eudoxius worked
together with Aëtius in the same group, during the preparations for the Council of Ariminum
and Seleucia in 359.
121 Philost., h.e. 4.12.
122 Philostorgius and Sozomen write that Aëtius was present in Constantinople in
359, during the final negotiations between both delegations of the Councils of Ariminum and
Seleucia. See Philost. h.e. 4.12.2; Soz., h.e. 4.23.3–4.
123 Philost., h.e. 4.12.2–3.
124 Richard P.C. Hanson (The Search of the Christian Doctrine of God. The Arian
Controversy, 318–381, Edinburgh 1988, 612) assumes that Eunomius’ appointment as bishop
of Cyzicus was possible only because he did not take part in any debate at Constantinople in
359 and 360.
both by Eudoxius and Maris.125 The bishop of Constantinople, who continued

to keep in touch with Eunomius after the synod of 360, seems finally stopped
supporting him only a couple of years later because, Aëtius and Eunomius –
since he did not manage to have his mentor rehabilitated – began to establish an
alternate Anomoean Church organisation, with its own bishops.126
As for the Illyrian bishops, they were not directly involved in this dispute.
Eunomius could have thus counted on the support of Valens of Mursa, because
of – as could be deduced from Eunomius’ decision to appeal to him – the un-
derstanding127 he had shown towards him and his Anomoean views in the past.
125 Philostorgius (h.e. 5.3) reports that Eunomius accepted his ordination as a bishop
of Cyzicus on the condition that Eudoxius and Maris achieve that Aëtius be recalled from
exile and his deposition be cancelled. Cf. also Philost., h.e. 6.1; 7.5. As for Socrates (h.e. 4.7,
5.24.1) and Sozomen (h.e. 6.8.7), they report that only Eudoxius appointed Eunomius bishop
of Cyzicus.
126 Philost., h.e. 6.3, 7.6, 8.2, 9.4; Socr., h.e. 4.13.1–2, 5.24.1; Soz., h.e. 6.26.5–7;
Thdt., h.e. 2.29. Cf. also B. Bleckmann, M. Stein, (ed. & transl.), Philostorgios, Kirchenge-
schichte, vol. 2, Paderborn 2015, 418; Th. A. Kopecek, A History of Neo-Arianism, Cambrid-
ge 1979, 392–422.
127 Among the bishops whom Athanasius usually defines as Eusebians, the following
were probably still alive between 358 and 360: Athanasius of Anazarbus, Maris of Chal-
cedon, Patrophilus of Scythopolis, Narcissus of Neronias/Eirenopolis (may have been dead
in 359; H. C. Brennecke, Studien zur Geschichte der Homöer. Der Osten bis zum Ende der
homöischen Reichskirche, Tübingen 1988, 197), Ursacius of Singidunum, Valens of Mursa,
and George of Laodicea. As mentioned above, there is a possibility that Maris, Patrophilus
and Narcissus could have been favourably disposed towards Aëtius and his followers. If we
take into account that Athanasius of Anazarbus was Aëtius’ teacher (Philost., h.e. 3.15.5),
then George of Laodicea is the only one in this group for whom there is no doubt that he had
been against Aëtius throughout that period. See Socr., h.e. 2.39.17; Soz., h.e. 4.13.1–3. So-
zomen (h.e. 4.12.3–7) reports that Eudoxius became bishop of Antioch against the interests
of the bishop of Laodicea and Mark of Arethusa. Moreover, it was the same George who, in
358, wrote a letter to Basilius of Ancyra and to the bishops this latter invited to his city (Mac-
edonius of Constantinople, Cecropius of Nicomedia and Eugenius of Nicaea), warning them
about Aëtius’ doctrines which were – as he wrote – likely to dominate over Antioch. See Soz.,
h.e. 4.13.1–3. Although, the head of the Church of Laodicea was not present at the Synod of
Ancyra in 358, he signed the statement issued by this meeting afterwards. After this event,
the details about his faith are not entirely clear. Nevertheless, there is long-standing historio-
graphical view about George’s following actions, according to which he later deserted Basil-
ius’ party and joined the Homoeans, in order to avoid his own deposition in 360. See R. P. C.
Hanson, The Search of the Christian Doctrine of God. The Arian Controversy, 318–381, Ed-
inburgh 1988, 350, 614; Th. A. Kopecek, A History of Neo-Arianism, Cambridge 1979, 406.
Cf. also M. DelCogliano, The Death of George of Laodicea, Journal of Theological Studies
60/1 (2009), 181–190 (which proposes that George was not condemned at the Synod of Con-
stantinople, because he had died shortly after the Council of Seleucia in 359). On Athanasius
of Anazarbus, see R. P. C. Hanson, The Search of the Christian Doctrine of God. The Arian
Controversy, 318–381, Edinburgh 1988, 41–43; H. C. Brennecke, Studien zur Geschichte der
Homöer. Der Osten bis zum Ende der homöischen Reichskirche, Tübingen 1988, 196–197.
Conclusion
It can be deduced from Athanasius’ writing that the beginnings of
Eudoxius’ career are based on his collaboration with the so-called Eusebians.
Despite assumptions128 that this party is a construct by the bishop of Alexandria,
which served, overall, his desire to reduce the credibility of his opponents, a re-
view of the contacts among the prelates that he places in this group shows a dif-
ferent picture. Thus, the contacts between Eudoxius and the pro-Arian Illyrian
bishops dealt with in this paper clearly show that Eudoxius had close ties with
Valens of Mursa and Ursacius of Singidunum, who were, at that time, not only
the most important pro-Arian bishops of Illyricum, but also prominent members
of the group of the Eusebians. By 341, when Eudoxius is first mentioned in the
sources as a bishop, it seems that the three bishops had already participated in
some actions in the background of which stood Eusebius of Nicomedia. The
activities of the then bishop of Constantinople and his followers had then three
basic purposes: 1- to justify the condemnation of Athanasius in the East (letter
sent by Eusebius and the members of the Mareotis commission to Bishop Julius
of Rome), 2- to compose a creed which would present its authors’ views in a
way that would be acceptable not only in the East but in the West as well (the
final result being the Fourth Creed of Antioch), and 3- to extend the influence of
Constantinople in the politico-ecclesiastical sphere through the decisive role of
its bishop (which ultimately led to the creation of the Patriarchate).
Eusebius of Nicomedia died in 341, but his ideas seem to have continued
to live on in the efforts of his former associates. Relying on the analysis of the
cooperation between Eudoxius, Valens and Ursacius, we can claim that after
Eusebius’ death they still followed Eusebius’ guidelines. However, their efforts
to exclude Athanasius of Alexandria and to compose a creed that would be valid
throughout the Empire are not the only activities that would give them a special
place among the “Eastern” bishops of that time. What is really special, and
therefore also most important, in determining the legitimacy of “Eusebians”
label for Eudoxius, Valens and Ursacius is the fact that they cooperated very
closely with each other in their efforts to achieve the stated goals at least until
360. So, by the time they had mostly achieved what they wanted – with the sup-
port of Emperor Constantius: 1- Athanasius was condemned and deposed, 2- the
Homoean creed was compulsory throughout the Empire, and 3- Eudoxius had
become bishop of Constantinople. These are achievements that are certainly not
accidental and could not be achieved by an individual without the strong sup-
port of co-workers: the Eusebians.
The endeavour of the three bishops had not yet been fully completed
when, after Constantius’ death, their cooperation was hampered by a different
political situation. As head of the Church of Constantinople, Eudoxius proved
to be a worthy successor to Eusebius. Thrace, Asia and Pontus were already
parts of the area of authority of the Arian Church of the imperial capital from
the time of this latter.129 Eudoxius continued his mentor’s work, by being the
Construction of the ‘Arian Controversy’, Oxford 2007, vii.
129 D. Moreau, La partitio imperii et la géographie des Balkans: entre géopolitique et
first bishop of Constantinople to try to extend its influence to the “true East”,
by directly interfering in the episcopal elections in Antioch, through the ordina-
tion of Meletius.130 If there remained then only twenty-one years of Homean
supremacy over the ecclesiastical organisation in the Eastern part of the Empire,
the politico-religious consequence of the action of Eudoxus and his colleagues
was lasting, because the see of Constantinople was from now on placed in front
of Alexandria and Antioch, a situation which the Niceans/Homoousians decided
not to abrogate, but to officialise in 381.
géo-ecclésiologie, in Costellazioni geo-ecclesiali da Constantino a Giustiniano: dalle chiese

‘principali’ alle chiese patriarcali. XLIII Incontro di studiosi dell’Antichità cristiana (Rome,
7–9 May 2015), Rome 2017, 268–271; A. Cedilnik, D. Moreau, How Ulfilas became an
Arian Bishop? Contribution to the Christian Prosopography of the Dioecesis Thraciarum, in
K. Stoev, I. Topalilov, R. Milev (eds), The Goths in the East: Sources – Archaeology – Iden-
tity (Folia Balcanica), Sofia (forthcoming); D. Moreau, The establishment, affirmation and
expansion of the Patriarchate of Constantinople up to Justinian: a political or “heretical”
issue?, in D. I. Mureșan, D. Moreau (eds), An Ecumene of Changes. Jurisdictional Spaces
and Frontiers of the Patriarchate of Constantinople (4th–20th C.), London (forthcoming).
130 A. Cedilnik, D. Moreau, Demophilus, the Last Arian Bishop of Constantinople?
Contribution (II) to the Christian Prosopography of the Dioecesis Thraciarum, in Z. Ger-
dzhikova and I. Topalilov (eds), Late Antique Christianity in Southeastern Europe (Folia
Balcanica), Sofia (forthcoming).
Аленка Цедилник, Доминик Морo

(Универзитет у Љубљани, Словенија/ Универзитет у Лилу, Француска)
ЕВДОКИЈЕ АНТИОХИЈСКИ/ЦАРИГРАДСКИ И ПРОАРИЈАНСКИ ЕПИСКОПИ
ИЛИРИКА. ПРИЛОГ (III) ХРИШЋАНСКОЈ ПРОСОПОГРАФИЈИ ТРАЧКЕ
ДИЈЕЦЕЗЕ
Чланак је посвећен делатности епископа Евдокија и његовим контактима са

проаријанским прелатима из Илирика, пре свега са Валенсом из Мурсе и Урсакијем
из Сингидунума. Пажња је усмерена на природу и узроке њихове сарадње у светлу
аријанске контроверзе, као и на напоре Цариграда да прошири свој политички и
еклесијални утицај. Евдокије је одрастао у хришћанској породици. Најкасније 341.
године, уз подршку полуаријанаца јевсевијеваца, постао је епископ Германикије
у северној сиријској области Комагени. Године 357. био је изабран за епископа
Антиохије, а 360. за епископа Цариграда. Као епископ Германикије и Антиохије
блиско је сарађивао са проаријаснким епископима Илирика, нарочито са Валенсом
и Урсакијем. На основу сачуваних података о саборима у Риму и Антиохији, који
су одржани 340. и 341. године, чини се да су та тројица епископа била укључена у
политичке и еклесијалне планове иза којих је стајао Јевсевије Никомидијски. Евдокије
се, као епископ Германикије, први пут спомиње у писаним изворима управо 341. године.
Након тога, Евдокије, Валенс и Урсакије су по свој прилици учествовали на сабору у
Сердици 343. године. Чини се да је Валенсова и Урсакијева улога у тим догађајима
оставила дубљи утисак на савременике него Евдокијева. Међутим, у годинама које су
следиле, епископи из западног дела Царства Валенс и Урсакије нису имали већег удела
у теолошким распрама на хришћанском Истоку: управо тада на главну позорницу
ступа Евдокије. Године 344, учествовао је у делегацији која је одлуке Антиохијског
сабора бранила пред епископима Запада у Милану. Може се претпоставити да су, због
постојећих односа и личних интереса, том приликом биле учвршћене везе између
чланова посланства и двојице епископа из Илирика. О томе би могло да сведочи и
Евдокијево учешће на сабору у Сирмијуму 351. године, а нарочито то што је, тада већ
у својству епископа Антиохије, 358. године сазвао нови сабор који је усвојио одлуке
још једног сирмујумског синода, одржаног 357. године. Такође, Евдокије је био један
од најистакнутијих епископа хомојаца на сабору у Селеукији 359. године, баш као што
су Валенс и Урсакије били мађу најгласовитијим следбеницима Акација Цезарејског
на сабору у Ариминију. Као утицајан хомојац, Евдокије је био изабран за цариградског
епископа 360. године, и ту функцију је обављао до своје смрти 370. године. Из тог
раздобља извори бележе само један догађај у којем су сарађивали наши епископи.
Наиме, када је аномејац Евномије био оптужен да је у прошлости пружао подршку
узурпатору Прокопију и осуђен на изгнанство у Мауританији, утицајни Валенс из
Мурсе се заложио за њега на царском двору. Иако не можемо бити сигурни, успеху
његове интервенције код цара Валенса могло је да допринесе и то што је владар био
раније, ако не и тада, у добрим односима са Евдокијем. Несумњива сарадња тројице
епископа наговештава постојање ширег плана, у којем су учествовали јевсевијевци
који су чак и након смрти свог првака, Јевсевија Никомидијског, настојали да прате
његове замисли и ојачају утицај Цариградске епископије. У нашим разматрањима
посветили смо се следећим темама: настојањима тројице епископа да издејствују осуду
александријског епископа Атанасија и преузму одлучујућу улогу у развоју и ширењу
теолошких доктрина; Валенсовом покушају да постане епископ Аквилеје; Евдокијевом
именовању за епископа Антиохије и, након тога, Цариграда; његовој улози у
постављању Мелетија за наследника на месту антиохијског епископа; контактима које
су Евдокије, Валенс и Урсакије могли да одржавају са аномејцима. Иако се показало да
није могуће доћи до коначних одговора, предочене могућности остају вредне пажње.
Превео Иван Бугарски

Primary Sources
Athanasius Alexandrinus, Apologia ad Constantium

Szymusiak, J.-M. (ed. & transl.), Athanase d’Alexandrie, Deux apologies : À l’empe-
reur Constance – Pour sa fuite, 2nd ed. (SC 56 bis), Paris 1987.
Athanasius Alexandrinus, Apologia (secunda) contra Arianos

Opitz, H.-G. (ed.), with corr. by H.C. Brennecke, U. Theil & A. von Stockhausen,
Athanasius Werke II/1: Die Apologien 3–5 [5–7], Berlin 1938–1940, 87–168, + 8: Apologia
ad Constantium / Epistula ad Joannem et Antiochum / Epistula ad Palladium / Epistula ad
Dracontium / Epistula ad Afros / Tomus ad Antiochenos / Epistula ad Jovianum / Epistula
Joviani ad Athanasium / Petitiones Arianorum, Berlin/New York 2006, ci–cii.
Athanasius Alexandrinus, Historia Arianorum ad monachos

Athanasius Werke II/1: Die Apologien 5–6 [7–8], Berlin 1940, 183–230 + 8: Apologia ad
Constantium / Epistula ad Joannem et Antiochum / Epistula ad Palladium / Epistula ad
Joviani ad Athanasium / Petitiones Arianorum, Berlin/New York 2006, ciii–cv.
Athanasius Alexandrinus, Epistula de synodis Arimini et Seleuciae

Athanasius Werke II/1: Die Apologien 6–7 [8–9], Berlin 1940, 231–278 + 8: Apologia ad
Constantium / Epistula ad Joannem et Antiochum / Epistula ad Palladium / Epistula ad
Joviani ad Athanasium / Petitiones Arianorum, Berlin/New York 2006, cv–cviii.
Athanasius Alexandrinus, Epistula ad episcopos Aegypti et Libyae

Metzler, K. (ed.), with the collab. of D. U. Hansen & K. Savvidis, Athanasius Werke
I/1: Die dogmatischen Schriften 1: Epistula ad episcopos Aegypti et Libyae, Berlin/New York
1996.
Chronicon Paschale
Dindorf, L. (ed.), Πασχάλιον seu Chronicon Paschale, a mundo condito ad Heraclii
imp. annum XX. Opus hactenus fastorum siculorum nomine laudatum, deinde chronicae
temporum epitomes, ac denique Chronici Alexandrini lemmate vulgatum; post Caroli du
Fresnii-Du Cangii curas ad exemplar Vaticanum recensuit Ludovicus Dindorfius (Bonnae
MDCCCXXXII, 8o). Accedunt Georgii Pisidae opera quae reperiri potuerunt omnia. (PG
92), Paris 1860, 70–1023.
Epiphanius of Salamis
Holl, K. & Dummer, J. (ed.), Epiphanius 3. Panarion haer. 65–80 (GCS 37), Berlin
1985.
Hilarius, Collectanea antiariana Parisina

Feder, A. (ed.), S. Hilarii episcopi Pictaviensis opera IV: Tractatus musterio-
rum / Collectanea antiariana Parisina (fragmenta historica) cum appendice (liber I ad
Constantium) / Liber ad Constantium imperatorem (liber II ad Constantium) / Hymni /
Fragmenta minora / Spuria. (CSEL 65), Vienna/Leipzig 1916, 39–187.
Julius I (Pope), Epistulae

Thompson, G. L. (ed. & transl.), The Correspondence of Pope Julius I (Library of
Early Christianity 3), Washington 2015.
Philostorgius, Historia ecclesiastica

Bleckmann, B. & Stein, M. (ed. & transl.), Philostorgios, Kirchengeschichte, 2 vols.
(Kleine und fragmentarische Historiker der Spätantike E7), Paderborn 2015.
Des Places, É. (transl.), with the collab. of B. Bleckmann, D. Meyer & J.-M. Prieur,
Philostorge, Histoire ecclésiastique. (SC, 564), Paris 2013.
Socrates Scholasticus, Historia ecclesiastica

Hansen, G. C. (ed.), with the collab. of M. Širinjan, Sokrates, Kirchengeschichte.
(GCS NF 1), Berlin 1995.
Sozomenus, Historia ecclesiastica

Hansen, G. C. (ed. & transl.), Sozomenos, Historia ecclesiastica – Kirchengeschichte.
(Fontes christiani 73), Turnhout 2004.
Theodoretus of Cyrus, Historia ecclesiastica

Parmentier L. (ed.), with corr. by G. C. Hansen, Theodoret, Kirchengeschichte, 3rd ed.
(GCS NF 5), Berlin/New York 1998.
Јелена Дабић**
(студент докторских студија)
ХОДОЧАШЋЕ ЈЕЛЕНЕ АВГУСТЕ И ПРОНАЛАЗАК

ЧАСНОГ КРСТА
Апстракт: Историјски ход хришћанства се може поделити на два

раздобља – раздобље пре цара Константина и раздобље после њега.
Милански едикт означава почетак новог времена у којем хришћанска вера
постаје темељ новог идентитета европске, а затим и светске цивилизације.
Упоредо са развојем Цркве, њене организације, богословља, архитектуре и
уметности, одвија се преображај Римског царства као и целокупног грчко-
римског света. Настаје нова култура и нова цивилизација. Несумњиво, став
и благонаклоност коју је цар Константин имао према хришћанској вери и
одлуке које је доносио у вези са њом, пресудно су утицали на овај нови
корак на историјском путу хришћанства и европске цивилизације. У овом
великом делу цар није био сам. Имао је свесрдну помоћ своје мајке, царице
Јелене која је и сама својим путовањима и делима утицала на промовисање
хришћанства у Империји. Обилазећи света места новозаветне историје,
подижући и украшавајући храмове, она је значајно утицала на нови
положај који је хришћанство добило у Римском царству.
Кључне речи: Царица Јелена, Часни крст, Ходочашће, Цар
Константин, Света земља.
Flavia Iulia Helena, према мишљењу многих историчара, била је јед-

на од најзнаменитијих жена у целој античкој историји. Неки иду још даље,
називајући је најзнаменитијом женом у историји свих времена.1 Њена кон-
верзија у хришћанство, не мање од конверзије њеног сина, била је историј-
ски догађај чији се значај тешко може преценити.2 Оно по чему је остала
упамћена све до данас, поред чињенице да је била мајка императора који
је суштински утицао на ток историје целог човечанства, јесте њен пут у
Свету земљу и откриће Часног крста. И једно и друго представљају пред-
мет разилажења историчара у ставовима, све до данас. Да ли је позадина
∗ ∗ Universitat de Barcelona, Facultad de Geografía e Historia, e-mail: dabicjelena2@
gmail.com
1 H. A. Pohlsander, Helena: Empress and Saint, Chicago 1995, 237 – 241.
2 H. A. Pohlsander, нав. дело, 2.
478 Јелена Дабић
путовања била више политичка да би се оно могло назвати ходочашћем,

или је царица била покренута религиозним мотивима да крене на тако да-
лек и напоран пут? Да ли се проналазак Крста догодио у време њеног бо-
равка у Јерусалиму и ако јесте, да ли је у томе учествовала, питања су која
заокупљају пажњу већине историчара који се баве њеним ликом и делом
и у којима се разилазе у ставовима.3 Политички мотиви њеног путовања
у ранијим студијама, све до пред крај XX века, нису разматрани. Тек је E.
D. Hunt 1982. наговестио и друге мотиве осим религијских4. Drijvers њено
путовање сматра више политичким, и држи да га не би требало називати
ходочашћем.5 Pohlsander сматра да јесте било ходочашће, али са извесним
политичким циљевима. Ти политички циљеви били су смиривање ситуа-
ције на Истоку, где су многобошци који су још увек били у већини, негодо-
вали због цареве нове верске политике.6
Према Јевсевијевом казивању, а такође и према казивању свих оста-
лих аутора, од античких извора па до наших дана, Јелена је описана као
владарка веома одана хришћанској вери.7 Њену побожност високо оцењују
не само хришћански писци и писци житија, већ и историчари.8 Немамо по-
узданих података о томе када је царица прихватила хришћанство. Према
Јевсевију, следила је у томе свога сина са којим је имала присан однос.
Овде се отвара питање порекла царице Јелене. Ако прихватимо могућност
да је била јеврејског порекла, како неки научници сматрају, могло би се
3 Од западних историчара о њој пишу: Paul Lucot, A. M. Rouillon, Sainte Hé-
lène, Paris 1908; Remi Couzard, Sainte Hélène d’après l’histoire et la tradition, Paris 1911;
Jules Maurice, Sainte Hélène, Lille 1927; Joseph Vogt, Maria R. Alföldi, MacMullen, E.
D. Hunt, Cyril Mango, Leslie Brubaker, Antonina Harbus, А. R. Birley, Graham Jones.
Исцрпне студије написали су Stephan Borgehammar, How the Holy Cross was Found:
From Event to Medieval Legend, (1991.), Jan Willem Drijvers, Helena Augusta The Mother
of Constantine the Great and the Legend of Her Finding of the True Cross, (1992.), Hans
Pohlsander, Helena: Empress and Saint, (1995.), Isabel Lasala Navarro, Helena Augusta:
Una biografía histórica (2009.). Borgehammar и Drijvers бавили су се пре свега открићем
Часног Крста. Drijvers, након биографије царице Јелене, више од пола књиге посвећује
проналаску Крста. Pohlsander више пажње посвећује традицији Свете Јелене на Западу
(Тријер, Рим, Бон, Колоњ, Британија) и у Цариграду, њеном појављивању у црквеној
уметности и религиозној литератури, нумизматичком и епиграфском материјалу. Уз
детаљно навођење извора, узима у обзир и готово све што је о Светој Јелени написано.
Податке о царици Јелени налазимо и код Timothy Barnes, Constantine, Dynasty, Reli-
gion and Power in the Later Roman Empire (2011.), Веселине Вачкове, (Saint) Helena
of Sofia: The Evolution of the Memory of Saint Constantine’s Mother (2016.). Од наших
аутора податке о животу Свете Јелене налазимо код Ирене Љубомировић, Снежане
Ферјанчић, Љубомира Максимовића, Радивоја Радића, Александра Јовановића,
Радомира Поповића и других.
4 Види: E. D. Hunt, Holy Land Pilgrimage in the Late Roman Empire AD 312-460,
Оxford 1982.
5 J. W. Drijvers, Helena Augusta, The Mother of Constantine the Great and the Leg-
end of Her Finding of the True Cross, Leiden 1992, 55-72.
7 S. Bralewski, The Pious Life of Empress Helena,Constantine the Great’s Mother,
in the Light of Socrates of Constantinople and Sozomen, Studia Ceranea 7, 2017, 27.
претпоставити и да су толеранција Констанција Хлора према хришћани-

ма и јеврејско порекло његове мајке створили код будућег цара благона-
клон однос према хришћанима.9 Ако узмемо у обзир прихваћен став да
је била пореклом из Дрепанума (Витинија), који је цар у част своје мајке
преименовао у Хеленополис, у вези са тим извори помињу и име мученика
Лукијана,10 мада не говоре јасно који су били разлози наклоности царице
Јелене према овом светитељу.11 Према Т. Д. Барнсу, Константин и Јелена
моглу су чути Лукијанову проповед у Никомидији, током Константиновог
боравка на Диоклецијановом двору, између 293. и 305. године.12 Да ли то
оставља отвореном могућност да је царица већ тада била хришћанка, или
бар наклоњена хришћанству? Свакако, било да је хришћанство прихва-
тила у млађим годинама, или касније под утицајем свога сина, судећи по
изворима царица је гајила искрену и дубоку побожност. Каснијим женама
царског двора у Византији, али и међу западним владарима, била је узор
побожне жене владарке.13 Као таква, поштована је у хришћанској Цркви
како на истоку, тако и на западу. О томе, између осталог, речито говоре
многобројне цркве посвећене Св. Јелени, особито на територији северне
Грчке, као и посебно место које је Св. Јелена имала у побожности средњо-
вековне Енглеске, где јој је посвећен велики број цркава, више него било
где у Европи.14 Ово би могло бити довољан показатељ њене искрене и ду-
боке побожности, односно, њене жеље да из искрених хришћанских побу-
да посети најзначајнија места вере којој је припадала. Политичка позади-
на, које је свакако морало бити, с обзиром да је била мајка цара и Августа,
не квари ту чињеницу. И сам Јевсевије каже да је путовала са „царском
велелепношћу“, али затим додаје: „у скромној и богодоличној одећи“.15
Јелена је предузела своје путовање не приватно, већ као представник свога
сина и као Августа.16
9 И. Љубомировић, Религијска орјентација чланова породице Константина

Великог, Зборник радова Ниш и Византија XVIII, ур. М. Ракоција, Ниш 2020, 513-514.
10 Лукијан је био свештеник у Антиохији, богослов и учитељ у чувеној
Антиохијској богословској школи. Мученички је пострадао за веру у време императора
Максимина, 312. године и сахрањен је у Дрепануму. У Православној цркви прославља
се 15. октобра, у Римокатоличкој 7. јануара.
11 H. A. Pohlsander 1995, 29
12 T. Barnes 1981, Constantine and Eusebius, London 1981, 194 - 221
13 J. W. Drijvers, нав. дело, 182; L. Brubaker, Memories of Helena. Patterns in
Imperial Female Matronage in the Fourth and Fifth Centuries, Women, Men and Eunuchs.
Gender in Byzantium, ed. L. James, London–New York 1997, 52; G. Jones, Аspects of Hel-
en: Byzantine and Other Influences on the Reading of Constantine’s Mother in the West,
Зборник радова Ниш и Византија II, ур. М. Ракоција, Ниш 2004, 13, 21
14 G. Jones, Aspects of Helen: Byzantine and other influences on the reading of
Constantine’s mother in the West, Зборник радова Ниш и Византија II, ур. М. Ракоција,
Ниш 2004, 14 - 16; G. Jones, The Power of Helen’s Name: Heritage and Legacy, Myth and
Reality, Зборник радова Ниш и Византија VII, ур. М. Ракоција, Ниш 2009, 351 - 352.
15 Јевсевије, Vita Constantini III, 44-45. (Eusebius Werke I, ed. I. A. Heikel, Leipzig
1902, 96.)
Да бисмо боље разумели који су били мотиви који су царицу Јелену

навели да у поодмаклим годинама крене на тако напоран и не без ризика
пут, потребно је сагледати пре свега њену улогу на двору и у самом Царству.
Од јесени 324. године цар Константин проширио је своју власт и на источ-
ни део Империје и постао једини владар целог Римског Царства. Одмах
након тога, већ 8. новембра, царев син Констанције проглашен је за цеза-
ра, а Јелена и Константинова жена Фауста дариване су титулом Августе.17
Царица Јелена није била прва жена која је понела титулу Августе, али
је свакако једна од ретких која ту титулу није само формално носила.18
Јевсевије пише да су је широм Царства сви народи и војске називали авгу-
стом и василисом и да се њен лик изображавао на златним медаљонима.19
Интересантно је да су HELENA AUGUSTA - новчићи почели да се кују
већ почетком октобра 324. године, дакле пре битке код Хрисопоља, чиме је
цар свакако желео да покаже да ће Империјом управљати и уз помоћ своје
мајке.20 Сулпиције Север и Павлин из Ноле Јелену називају савладарем
цара Константина,21 оном која је са њим делила власт и моћ.22 О царичи-
ној улози на двору и у Империји говори и мали бронзани новчић, кован у
Риму 325. године, који Јелену приказује као Августу, али и као побожну
владарку. На аверсу новчића стоји титула FLAVIA AELENA AUGUSTA,
а на реверсу PIETAS AUGUSTES. Реверс PIETAS AUGUSTES успешно
подржава Јевсевијев извештај о царичиној побожности и добротворним
активностима у Светој Земљи, а вероватно и у другим местима.23
О значају који је царица Јелена имала у Империји, као и о њеном
статусу на двору говори нам и епиграфски материјал. Пронађено је осам
натписа, уклесаних у базе статуа подигнутих у њену част, седам у Италији
и један у Африци. Поред августе, скоро сви натписи је називају мајком
Константина и баком цезара (mater, genetrix, procreatrix, avia), али такође
истичу и њену побожност (piissimae aug.), што нам показује њено место
17 H. A. Pohlsander, нав. дело, 21; Drijvers, нав. дело, 59.
18 J. W. Drijvers, нав. дело, 43.
19 Јевсевије, Vita Constantini III, 47 (ed. I. A. Heikel, 97.). У питању је био
златни солидус са титулом Августе на аверсу и натписом SECURITAS REIPUBLICE на
реверсу (J. W. Drijvers, нав. дело, 42.)
20 J. W. Drijvers, нав. дело, 42. Први новчићи у Јеленину част ковани су и пре
324. године. У питању је мали бронзани новчић кован у Солуну око 318. године са
натписом HELENA N(obilissima) F(emina) на аверсу и без натписа на реверсу. Одсуство
дијадеме и титуле Августа показује да новчић датира пре 324. године. (L. A. Langa, The
Political Face of Late Roman Empresses: Christian Symbols on Coins from the Late Fourth
and Early Fifth Centuries, Florida 2006, 26; Т. D. Barnes, Constantine, Dynasty, Religion and
Power in the Later Roman Empire, Hoboken, New Jersey 2011, 43. Златни солидус кован
у Тицинијуму 325. године са натписом FL(avia) HELENA AUGUSTA на аверсу и SE-
CURITAS REIPUBLICAE на реверсу, показује Јеленин нови статус, а био је у употреби
само у елитним круговима. (L. A. Langa, нав. дело, 26-29)
21 Paulino de Nola, Epistula 31.4 (S. Pontii Meropii Pavlini Nolani Opera I, Epistu-
lae, ed. G. de Hartel, C.S.E.L. 29, Vienna 1894, 271); Sulpicius Severo, Chronica 2.33 (Sul-
picii Severi Libri Qui Supersunt, ed. C. Halm, C.S.E.L. 1, Vienna 1866, 87)
22 Sulp. Severo, Chronica 2.33 (ed. C. Halm, 87)
23 H. A. Pohlsander, нав. дело,182; L. A. Langa, нав. дело, 29.
у династији цара Константина.24 Римско царство тога доба пролазило је

кроз период велике трансформације, која ће одредити даљи ток историје
света. Империја се рађала на новим темељима, на религији која је има-
ла изузетну моћ да обједини и преобрази све друштвене слојеве незнабо-
жачког света. Приказивање Јелене као Августе и родоначелнице имало је
стога много дубље значење: она је била мајка и родоначелница не само
великог цара и његових наследника, већ и нове Империје, стуб на којем је
почивала стабилност Царства.25
Овако велико поверење које је цар имао у своју мајку у овако одлу-
чујућем тренутку за судбину не само његове владавине, већ и целог
Царства, говори нам о улози Јелене као царице, која свакако није била
само формална, као и о великој озбиљности са којом је она ту улогу и
титулу носила. И натписи на новчићима и епиграфски натписи слажу се
са описима које Јевсевије Кесаријски даје у трећој књизи свог дела Живот
Константинов, у којој је шест глава посветио путовању царице Јелене у
Свету земљу и источне провинције. Судећи по детаљнијем опису, чини се
да је Јевсевије пратио царицу на њеном путовању по Палестини и светим
местима, будући да су то била места којима је као епископ управљао.26
Према Јевсевијевом казивању, царица је већ била у поодмаклим годинама
када је отпочела путовање. Пише да је путовање предузела из оданости
Богу, из захвалности за своје потомство и у исто време да би посетила
источне провинције, градове и народ. Она путује „са царском велелепно-
шћу“, али у „скромној и богодоличној одећи“, дарује сиромашне, осло-
бађа затвора и тешког рударског рада, доброчинствима обасипа градове,
награђује војнике, откупљује људе од зајмодаваца, али тако прославље-
на не заборавља да је и она сама слушкиња Божија. Свуда где пролази
здружује се са народом и своју веру изражава сваковрсним богоугодним
делима.27 Слично о њој говоре и Сократ, Созомен и Теодорит у својим
Црквеним историјама.28 Царица се моли у друштву жена, окупља дев-
ственице у Јерусалиму, служи их храном и пићем, полива водом њихове
руке и чини друге сличне ствари које се обично чине када човек дочекује
госте. Амвросије Милански каже за царицу да је велика жена и жена све-
те успомене, испуњена Духом Божијим.29 Руфин Аквилејски пише да је
жена изванредне вере и дубоке побожности, као и изузетно снажне воље,
24 J. W. Drijvers, нав. дело, 45-47; H. A. Pohlsander, нав. дело, 73 -76; I. L. Navarro,
Helena Augusta: Una biografía histórica, tesis doctoral, Universidad de Zaragoza 2009, 181.
25 I. L. Navarro, нав. дело, 180-181.
27 Јевсевије, Vita Constantini III, 44-45 (ed. I. A. Heikel, 96)
28 Сократ Схоластик, Historia EccIesiastica I, 17 (Socratis Sholastici, Hermiae
Sozomeni Historia EccIesiastica, ed. J.P. Migne, P.G. 67, Paris 1864, 117-122); Созомен,
Historia EccIesiastica II, 1-2 (Sozomène Histoire Ecclésiastique, Livres I-II, ed. J. Bidez,
S.C. 306, Paris 1983, 226-236); Теодорит Historia EccIesiastica I, 17 (Théodoret de Cyr -
Histoire ecclésiastique, tome I, Livres I-II, ed. L. Parmentier, G.C. Hansen, S.C. 501, Paris
2006, 264-268)
29 Ambrosius, De Obitu Teodosii, 40-41 (Ambrosius Mediolanensis, ed. J. P. Migne,
P.L. 16, Paris 1845, 1399)
од које се могао и очекивати потомак попут цара Константина.30 Павлин

из Ноле у једном писму Сулпицију Северу каже да Константин заслужује
да се назове „принцем хришћанских принчева“ не само због своје вере,
већ и због вере своје мајке Јелене.31 Дакле, на основу поменутих извора
може се закључити да је религиозни мотив за покретање једног оваквог
путовања свакако постојао. И сам цар Константин веровао је да му је Бог
поверио задатак христијанизације Римске империје.32 Царица Јелена пу-
товала је као Августа, што је укључивало и све оно што је било уобичаје-
но за царска путовања: војнике, слуге, политичке саветнике, једном речју
царица је представљала свога сина и читаву царску кућу.33 Истовремено,
она на овом путовању оставља утисак једноставне и смирене хришћанке,
која све што чини, чини у славу Божију. Власт цара Константина у овим
деловима Империје била је веома млада, тек од јесени 324. године и ово
путовање могло је јасно да прикаже царску верску политику наклоњену
хришћанству.34 Царица обасипа доброчинствима градове и села, дели
одећу и новац којим сама располаже, служи свете девојке. Њена настојања
да се хришћанство учврсти у народу тог дела Империје било је управо
оно што је било потребно након недавних Лицинијевих прогона. Она није
представљала само своју великодушност, већ великодушност царске по-
литике уопште. Новац који је делила вероватно је био са њеним ликом,
кован да обележи титулу Августе, чиме је желела да се људи у тим краје-
вима сећају времена које је ту провела.35 Сасвим је извесно да је Јелена,
као хришћанка, желела да обиђе Света места новозаветне историје, али је
исто тако јасно и да је њено путовање било озбиљно државно дело, добро
испланирано заједно са њеним сином. Био је то одраз и њене личне вере
и њене жеље да нова вера позитивним примерима, не употребом царске
силе, освоји Царство, што је у овом случају носило и известан ризик. Иако
се у великим прогонима хришћанство показало далеко надмоћнијим од
многобоштва, хришћани су и даље били у мањини. Уклањање многобо-
жачких храмова и подизање хришћанских, тешко да би донело смиривање
код већинског многобожачког становништва. Ослањање цара Константина
и Јелене на малобројно, до скоро прогоњено хришћанство, не говори само
о њиховој политичкој мотивацији, већ и о њиховој вери у снагу и истини-
тост хришћанства.
Време њеног путовања не може се са сигурношћу утврдити.
Мишљења истраживача су подељена. Неки предлажу период од 324-325.
године, неки, пак, период од 326 - 328.36 Године 325. одржан је сабор у
30 Rufinus, Historia EccIesiastica X 7-8 (Rufinus Historia EccIesiastica, Eusebius

Werke, II, II, ed. E. Schwartz, Th. Mommsen, G.C.S., Leipzig 1908, 969-970)
31 Paulinus Nolanus, Epistula 34, 4 (ed. G. de Hartel, 271)
32 T. D. Barnes, нав. дело, 120.
33 I. L. Navarro, нав. дело, 199; H. A. Pohlsander, нав. дело, 84.
34 Јевсевије, Vita Constantini III, 44 (ed. I. A. Heikel, 96); I. L. Navarro, нав. дело,
200; H. A. Pohlsander, нав. дело, 84.
35 I. L. Navarro, нав. дело, 205.
36 J. W. Drijvers, Helena Augusta, the Cross and the Myth, Millennium 8/2011, 138.
Никеји. Иако се сматра да је царица била са сином од момента његовог

ступања на престо,37 а можда и раније, још у Никомидији,38 па и да је била
уз сина током рата са Лицинијем,39 њено присуство на Никејском сабо-
ру није потврђено. Ипак, према редоследу казивања црквених историчара
сасвим је извесно да су догађаји везани за Света места били повезани са
Никејским сабором и да је цар у Никеји највероватније донео одлуку о
посети Светих места. Одмах након казивања о Сабору, Јевсевије говори о
Светим местима, а одмах након тога о Јеленином путовању. Стиче се ути-
сак да су цар и епископ Макарије током рада сабора дошли на идеју да се
обнове Света места у Палестини.
Није нам познато одакле је кренула на пут, да ли из Тријера, Рима,
или можда Никомидије. Нaјвероватније је да је пут започела из Рима. О
боравку царице Јелене у Тријеру нема поузданих података. Године 306.
25. јула умро је цар Констанције, у присуству породице, окружен си-
новима и кћерима попут хора, предавши власт своме најстаријем сину,
Константину.40 Истога дана Константина је војска прогласила за августа,
и пре краја године он је већ био у Тријеру, где је било седиште и његовог
оца.41 Сматра се да се Јелена већ од тог времена придружила сину и да је
могла живети у два града у којима је двор био смештен: у Тријеру и Риму42.
У то време Тријер је био један од најважнијих градова у Империји и ту је
постојала велика хришћанска заједница. Ту је цар Константин почетком IV
века (око 310.) подигао велику базилику (Aula Palatina) која је у то време
била део комплекса царске палате, као и царска купатила (прва четвртина
IV века), изградио је терме, обновио и проширио амфитеатар и град опа-
сао новим бедемима. О боравку царице Јелене у Тријеру савремени извори
не говоре и прво казивање имамо тек од IX века у Житију монаха Алтмана
(Vita Helenae), написаном 850. године и у Житију епископа Агрицијуса
из друге половине XI века. Очигледна неисторичност била је главни раз-
лог одбацивања поменутих текстова од стране историчара. О њеном бо-
равку у Тријеру много веродостојније говори проналазак, средином XX
века, остатака грађевине из прве четвртине IV века, која би према изгле-
ду могла бити део царске палате. Рестаурација таванице завршена 1983.
године показала је, између осталог, четири женске фигуре: младу жену
са лиром, жену са кутијом накита, жену са огледалом и жену која држи
кантар. У овим ликовима неки историчари и археолози препознају чети-
ри жене Константинове фамилије: Криспову жену Јелену, Константинову
Они који царицу Јелену доводе у директну везу са открићем Часног крста сматрају да
је путовање отпочело око 325. године. Други сматрају да је на пут кренула касније, 326.
или 327. године, чак и 328, или одмах након прославе двадесетогодишњице владавине
цара Константина у Риму у лето 326. године.
37 J. W. Drijvers, Helena Augusta, The Mother of Constantine… 21.
38 Према T. D. Barnes, Јелена је могла бити уз свог сина већ у Никомидији, за
време боравка цара Константина на Диоклецијановом двору (T. Barnes, нав. дело, 221)
40 Јевсевије, Vita Constantini I, 21 (ed. I. A. Heikel, 18)
41 H. A. Pohlsander , нав. дело, 19.
сестру Констанцију, Фаусту и Јелену мајку цара Константина. Таваница

је датирана у 321. годину. Приликом ископавања, испод олтара цркве про-
нађен је и ковчежић са ликом жене крунисане ловоровим венцем, за који
се сматра да је портрет царице Јелене и који је датиран у 320. годину. По
питању тријерске фреско-декорације има различитих мишљења и још увек
је предмет проучавања.43 Иако ни један извор не помиње боравак царице
Јелене у Тријеру, а поменута фреско-декорација је и даље предмет истра-
живања, има историчара који сматрају да је њен боравак тамо ван сваке
сумње. Једино се не зна у ком тренутку се придружила сину на двору.44 Са
друге стране, боравак царице Јелене у Риму не доводи се у питање. Године
312. цар Константин извојевао је победу над Максенцијем на Милвијском
мосту. Римски Сенат признао га је за Августа, што га је учинило владарем
западног дела Империје. Сматра се да је Јелена већ након те године мог-
ла доћи у Рим. Не знамо тачну годину њеног доласка, као што не знамо
ни да ли је, поред Рима, још негде имала своју резиденцију. За разлику
од Тријера, њен боравак у Риму потврђен је великим градитељским по-
духватима, као и епиграфским изворима.45 Јеленина резиденција у Риму
налазила се у палати Сесоријанум (Palatium Sessorianum), у југоисточном
делу Рима, одмах иза Аурелијановог зида. Oво подручје остало је у њеном
поседу све до њене смрти, када је највероватније дошло у посед базили-
ке Св. Петра и Марцелина. На основу тога могло би се закључити да је
Јелена из Рима кренула на ходочашће и путовање по источним провин-
цијама. Ништа не указује да се након путовања вратила у Рим. Изгледа да
се тада придружила сину на Исток.46 Цар Константин је још током рада
Никејског сабора отпочео прославу двадесетогодишњице своје владавине
(vicennalia),47 а наставио је са прославом у Риму, где је Јелена највероват-
није била присутна и одакле је могла кренути на пут.48 Не зна се тачно
колико времена је провела на путовању, као ни које године се вратила. С
обзиром на то да је осим Светих места обилазила и источне провинције,
њено путовање није могло бити краће од годину ипо, две дана. Не знамо
ни да ли је путовала копном или морем, мада постоје назнаке да је њен
одлазак, као и повратак, ишао копненим путем и да је посетила Сиријску
Антиохију, јер свети Атанасије помиње да је епископ Антиохије Евстатије,
иначе велики бранилац православља против аријанске јереси, био свргнут
са свог трона због неправедне оптужбе да је увредио цареву мајку.49
45 Исто, 73.
46 Исто, 83.
47 Јевсевије, Vita Constantini III, 15 (ed. I. A. Heikel, 84).
49 H. A. Pohlsander, нав. дело, 85; Атанасије Александријски, Историја Аријанаца
I, 4; Свргнуће Евстатија помињу и Сократ (I, 24), Созомен (II, 19) и Теодорит (I, 20),
али не због цареве мајке, већ због свог става према аријанизму и због тога што је,
према Созомену, неправедно оптужен да је оскрнавио свештенство нечасним делима;
Теодорит пише да је Јевсевије Никомидијски са још неколицином епископа наклоњених
аријанству, нашао неку неморалну жену и платио јој да каже да са Евстатијем има дете.
Царици Јелени Јевсевије приписује градњу две цркве: у Витлејему на

месту Рођења Христовог и на Маслинској гори,50 док их је цар Константин
велелепно украсио, дајући тако истовремено и част својој мајци.51 Неки
историчари сматрају да је царица Јелена учествовала и у градњи цркве
Светог Гроба. Јевсевије и Созомен градњу цркве Светог Гроба припи-
сују цару Константину.52 Руфин, Сократ, и Теодорит, међутим, кажу да
је Јелена наредила рушење паганског храма, пронашла гроб и наложила
да се црква изгради.53 Постоји извесно неслагање у изворима. Itinerarium
Burdigalense, који је посетио Свету Земљу 333. године, каже да црква
Васкрсења (ротонда) у то време још увек није била подигнута.54 Извештај
Етерије, (боравила у Палестини од 381. до 384.) могао би указати и на дру-
ге цркве у Светој земљи подигнуте од стране цара Константина и његове
мајке Јелене. Она у свом путопису помиње цркву Васкрсења (Анастасис)
где је пећина Христовог гроба, цркву на Голготи пред Крстом, Велику црк-
ву (Мартиријум) која се налази на Голготи иза Крста, цркву Елеону на
Маслинској гори где се налази пећина у којој је Господ поучавао, цркву на
брду Сион, цркву у Витлејему, цркву у Витанији - Лазаријум, као и једну
цркву на путу за Лазаријум на месту где је Лазарева сестра Марија срела
Господа.55 На тим местима свакодневно се служи служба и закључујемо да
је богослужење већ било развијено. За Велику цркву каже да је саградио
цар Константин. Затим каже да је цар, заједно са својом мајком, велелеп-
но украсио драгоценостима како Велику цркву, тако и цркву Васкрсења и
остала света места у Јерусалиму.56 Која су то остала света места? Да ли
би то могле бити управо горе поменуте цркве, ако се узме у обзир велика
градитељска делатност цара Константина? Зна се да је цар настојао да у
целој Империји хришћанству, коме је отворено био наклоњен и чијим се
заштитником сматрао, обезбеди прикладну слику, и да је у склопу свог ин-
тензивног градитељства настојао да у најзначајнијим градовима царства
Епископ је осуђен због прељубе, лишен катедре и прогнан у Илирик;

50 Јевсевије, Vita Constantini III, 41-42 (ed. I. A. Heikel, 95). У 6. веку цар Ју-
стинијан подигао је на истом месту већу цркву Рођења, која стоји до данашњих дана.
Ископавања предузета тридесетих година 20. века, открила су темеље претходне црк-
ве. Црква на Маслинској гори подигнута је на месту где се налазила пећина у којој је
Господ поучавао своје ученике. Није сачувана. Не треба је мешати са црквом која је
нешто касније подигнута на месту Вазнесења Господњег (Емвомон), највероватније од
стране једне часне и побожне жене Поеменије, а која је претворена у џамију.
52 Јевсевије, Vita Constantini III, 25(ed. I. A. Heikel, 87); Созомен, Historia Ec-
cIesiastica II, 1- 2 (ed. J. Bidez, 226-236)
53 Rufinus, Historia EccIesiastica X 7-8 (ed. E. Schwartz, Th. Mommsen,
969-970); Сократ Схоластик, Historia EccIesiastica I, 17 (ed. J.P. Migne, 117-122);
Теодорит, Historia EccIesiastica I, 18 (ed. L. Parmentier, G.C. Hansen, 268-274).
54 Itinerarium Burdigalense 593-94 (The Anonymous Pilgrim of Bordeaux (333
A.D.), ed. А. Stewart, New York 1971, 28).
55 Етерија, Етеријино ходочашће у Свету земљу, 24-29 (Етерија, Етеријино хо-
дочашће у Свету земљу, ур. Р. Поповић, Београд 2015, 83-101)
56 Етерија, Етеријино ходочашће у Свету земљу, 25, 1-9 (ур. Р. Поповић, 87-91).
подигне велике и велелепно украшене цркве.57 Било би необично да је у

тој активности заобишао Палестину, место најзначајнијих хришћанских
догађаја.
Како видимо, извори не откривају која је била посебна улога цара
Константина, а која његове мајке у изградњи ових цркава и можда њихове
делатности не би требало ни раздвајати. Заједнички интерес и настојања
чине се сасвим разумљивим.58 Путовала је као Августа, у име свог сина
и са правом да располаже средствима државне благајне,59 што јој је омо-
гућило да помаже сиромашне и потребите, дарује цркве и финансира из-
градњу цркава. Цео подухват од самог почетка могао је бити заједнички,
цар је финансирао, царица је надзирала, опремала и украшавала, па се у
изворима обоје помињу и као градитељи и као они који су даривали и
украшавали.60 Ево како о томе пише Павлин из Ноле у писму Сулпицију
Северу, кратко после 400. године: „Јелена је била покренута божанским
надахнућем када је дошла у Јерусалим. Она је владала заједно са сином и
имала титулу Августе. Од сина је затражила да подржи њене планове: сва
места која су везана за Спаситељев земаљски живот и која су обележена
сећањем на божанска дела учињена нас ради, она је намеравала да очисти,
рушећи многобожачке храмове и идоле и враћајући та места правој вери,
тако да се коначно црква може прослављати на месту на којем је и потекла.
Јелена, царева мајка и Августа, лако је добила дозволу од свог сина импе-
ратора, ризнице су отворене за те свете сврхе и она их је до краја исцрпела.
Са свим средствима којима је располагала и старањем које је побожност
налагала, она је покрила и украсила, градњом цркава, сва места на који-
ма је Господ и Спаситељ испунио спасоносне тајне своје љубави – тајне
Оваплоћења, Страдања, Васкрсења и Вазнесења.61
Према Јевсевију, Јелена није обилазила само Света места, већ је пу-
товала и у друге источне провинције; обилазила је источне епархије, гра-
дове и села.62 Украшавала је цркве и молитвене домове, не остављајући
без пажње храмове чак ни у најмањим местима.63 Подизање цркава у тим
местима Јевсевије не помиње. Једино на крају 42. главе каже: „плодове
свога благочешћа оставила је будућим поколењима“.64 Да ли Јевсевије под
„плодовима благочешћа“ подразумева градњу цркава, или само њихово
украшавање? Судећи по Павлиновом казивању, Јелена је подигла више од
две цркве које помиње Јевсевије. Етерија, поред цркава на Светим мести-
57 П. В. Милошевић, Цар Константин, утемељивач Византије и њене архитек-

туре, Зборник радова Ниш и Византија III, ур. М. Ракоција, Ниш 2005, 196.
60 Цар и његова мајка били су срећно уједињени у заједничком циљу (H. A.
Pohlsander, нав. дело, 87).
61 Paulinus Nolanus, Epistula 31.4 (ed. G. de Hartel, 271).
64 Јевсевије, Vita Constantini III, 42 (ed. I. A. Heikel, 95)
ма у Јерусалиму и околини, помиње још шеснаест цркава, мада не каже ко

их је подигао. Неке имају свог свештеника или чак епископа, уз неке живе
монаси.65
О цркви на Мавријском дубу Јевсевије каже да је цар наредио да се то
место украси базиликом и учини достојним прибежиштем светих људи. О
том месту и начину његовог прослављања опширније говори Сократ: како
каже, то место поштују и Јевреји и незнабошци и хришћани, сагласно пра-
вилима своје вере. Током лета многобошци прослављају некакав празник.
Царица Јелена била је присутна током прослављања празника и о свему је
обавестила сина.66 Изгледа да је цар, на молбу своје мајке, издао наредбу
да се тамо подигне црква, па ту поново долазимо у забуну ко је подигао
цркву: да ли цар према казивању Јевсевија, или царица, према казивању
Сократа. Несумњиво да је цар Константин био заузет и оптерећен многим
и разноврсним пословима који су се тицали обнове и управљања Римским
царством, па би се могло очекивати да је послове у вези са чишћењем све-
тих места и градњом цркава на њима препустио својој мајци.
Према једном извештају јерусалимског патријарха Нектарија (XVII
век), Јелена је изградила и малу капелу на Синају, на месту на којем је
касније подигнут манастир Св. Катарине. И Етерија у свом путопису по-
миње малу цркву на врху планине Синај, као и још једну цркву у подножју
планине. У 6. веку цар Јустинијан подигао је на овом месту манастир Св.
Марије, од IX века познат као манастир Св. Катарине. Данас у манастир-
ској цркви постоји капела посвећена Св. Константину и Јелени.67
У Либанском селу Магдуши (Maghdushi) налази се мала пећинска
црква (cave-chapel) Sayidet al-Mantara (Жена која чека). Према хришћан-
ском веровању, на том месту је Пресвета Богородица чекала Христа док
је проповедао у Тиру и Сидону (Мк, 7, 24-31), мада јеванђелист тај детаљ
не помиње. Пролазећи туда, Јелена је чула то казивање и наредила да се у
пећини направи капела. Постоји и скромнија верзија овог веровања, која
65 На Синају две цркве, у подножју и на врху. Црква на врху има свештеника

који ту живи у испосници и који је старешина те цркве; на Хориву на месту где је живео
Св. Пророк Илија; црква на месту Несагориве купине; на месту где се Јосиф сусрео са
својим оцем Јаковом (Пост. 46,29) црква и мартиријуми и испоснице монаха; на месту
где је потекла вода из стене у време Мојсија, где бораве многи монаси; на врху планине
Навав; црква на месту где је Мелхиседек принео Богу бескрвну жртву, тзв. Мелхисе-
деково место; црква посвећена Св. Јову на месту где је Јовов гроб; црква у Едеси са
неколико мартиријума, која има и епископа, ту је и мартиријум Св. Томе; две цркве у
Харану, једна у самом граду, друга изван града; црква шест миља од Харана, на месту
имања Лавана Сиријца, са много монаха; велика и лепа црква у близини места где је
бунар на коме је Јаков напајао стоку Рахиље и где живи свештеник те цркве, а монаси
у близини имају испоснице; мартиријум Св. Текле у Исаврији; цркву са епископом у
Селевкији Исавријској око које нема ничега осим испосница у којима су небројени
мушкарци и жене. (Етерија, Етеријино ходочашће у Свету земљу, 3,1 -23,1 (ур. Р. По-
повић, 23-75)
66 Сократ Схоластик, Historia EccIesiastica II, 4 (ed. J.P. Migne, 191)
67 H. A. Pohlsander, нав. дело, 96
каже да је Јелена црквици само даривала прелепу скупоцену икону. Икона

се до недавно налазила у пећинској капели. Порекло ове традиције није
познато.68
Једно казивање које се може пратити уназад најраније до XV века,
приписује св. Јелени и подизање цркве која ће касније постати саборна
црква у Алепу (према казивању арапског аутора из XV века Muhammad
Ibn al-Shina). Оскудни остаци ове цркве ипак датирају пре из VI него из
IV века.69
Према једној традицији, цару Константину и Јелени приписује се
и градња велике цркве у Мартирополису (данас Силван, на југоистоку
Турске). Царица је са сином утврдила град, обезбедила водоснабдевање и
подигла велику цркву.70
Утврђивање конкретне градитељске делатности царице Јелене
у Светој Земљи превазилази оквире овог рада. Извесно је да је, поред
обиласка Светих места, један од циљева њеног ходочашћа било и подизање
цркава на најзначајнијим местима новозаветне историје.
Проналазак Часног Крста

Проналазак Часног крста од стране царице Јелене, односно њено
учешће у овом догађају, све до модерног доба није довођено у питање.
Први који је у то посумњао био је Едвард Гибон у 18. веку, али није био ши-
роко прихваћен. Тек од друге половине 20. века Гибон добија присталице
међу истраживачима. Због нејасног казивања код Јевсевија и неслагања у
изворима, неки историчари сматрају да Часни Крст није пронађен у време
цара Константина и царице Јелене. Други пак сматрају да Крст јесте про-
нађен у њихово време, али да заслуге припадају само цару Константину,
не и његовој мајци.71
У делу од 25. до 29. главе, када говори о открићу Гроба и царевој
наредби да се подигне црква на месту Христовог Васкрсења, Јевсевије ко-
ристи изразе „божански споменик бесмртности“, „света пећина“, „најсве-
тије место“. У 30. глави доноси царево писмо епископу Макарију у вези са

70 G. Jones, Constantin and his mother build a city: Helen of Edessa and Martyropo-
lis, Зборник радова Ниш и Византија X, ур. М. Ракоција, Ниш 2012, 481
71 Од новијих истраживача који сматрају да је Јелена пронашла Часни Крст
можемо навести S. Borgehammar, C.P. Thiede. Са друге стране стоје истраживачи који
сматрају да је повест о проналаску Часног Крста од стране царице Јелене мит без исто-
ријске подлоге. То су, између осталих, J. W. Drijvers, L. Brubaker, T. D. Barnes, H. A.
Pohlsander. Drijvers је мишљења да је Крст откривен у време цара Константина, али
да Царица Јелена није у том делу учествовала. Barnes, иако каже да је Крст пронађен
око времена њеног боравка, а можда чак и тачно у време њеног боравка у Палестини,
сматра да она у томе ипак није учествовала, с обзиром да Јевсевије о проналаску Крста
и њеном путовању говори одвојено. Barnes и Drijvers сматрају да је улога царице Јеле-
не у овом открићу касније измишљена, око 380. године. Pohlsander сматра да је Крст
откривен касније, након смрти цара Константина.
градњом цркве, у којем се помиње „знак најсветијег страдања који је дуго

лежао под земљом“, због чега цар жели да предивном црквом украси ово
Свето место, сматрано светим од почетка, а сада још светијим, будући да је
показало јасно уверење Спаситељевог страдања. Из овога се може закљу-
чити да Јевсевије зна за разлику између „места Христовог Васкрсења“ -
„свете пећине“, и „знака најсветијег страдања“. Поставља се питање за-
што Јевсевије ћути о проналаску Крста. Разлог би могао бити ривалитет
који је постојао између Кесарије као црквено-административног центра
Палестине и Јерусалима, чији је углед и значај све више растао, а тиме и
углед њеног епископа.72 Тај значај потврдио је и 7. канон Никејског сабора
325. године. Са друге стране, у Похвали цару Константину, Панегирику из-
реченом поводом тридесетогодишњице цареве владавине (336), Јевсевије
ипак помиње базилику у Јерусалиму као „храм посвећен спасоносном зна-
ку“. Његови слушаоци сигурно су разумели и знали за Часни Крст.73 Други
разлог ћутања могао би бити и теолошки. Могло би бити да је Јевсевије
желео да истакне духовну димензију хришћанства, па првенствено обраћа
пажњу на Гроб из ког је Христос васкрсао, не на Крст на коме је распет.74
У прилог тврдњи да је Крст пронађен у време цара Константина
и царице Јелене, иде и казивање Св. Кирила Јерусалимског (315—386).
Године 351. Кирило пише цару Констанцију да је Крст откривен за време
владавине његовог оца (мада не каже ко је пронашао Крст) и да је релик-
вија Часног Крста у његово (Кирилово) време већ била раширена по це-
лом свету.75 Речи Св. Кирила потврђује и податак да је у цркви у близини
античког града Rusgunia (у данашњем Алжиру) чувано неколико делића
Часног крста, донетих између 360. и 370.године.76 Етерија у свом путо-
пису помиње 14. септембар као дан када се прославља освећење грађеви-
на цара Константина и проналазак Часног Крста „јер се догодило у исти
дан“.77 Са друге стране Ходочасник из Бордоа не помиње Часни Крст, али
се непомињање само по себи не може узети као доказ да Крст није про-
нађен у време цара Константина. Један од разлога ћутања о томе поново би
72 J. W. Drijvers, нав. дело, 86. Јевсевијев језик био је везан љубомором када је
Макарије Јерусалимски постао његов ривал у Палестини и његов опонент у Никеји.
Изгледа да Макарије и Јевсевије нису били истомишљеници у богословским распра-
вама, as there is no record of opposition to Macarius from the orthodox. (Мark Еdwards,
Constantine and Christendom: The Oration to the Saints, The Greek and Latin Accounts of
the Discovery of the Cross, The Edict of Constantine to Pope Silvester, Liverpool 2003, 37)
Хришћанску заједницу Елије, основане на рушевинама Јерусалима, чинили су хришћа-
ни из многобоштва и они хришћани који су се вратили након склањања из Јерусалима
због устанака Јевреја против Римљана. Елијска црква била је потчињена Митрополији
Кесарије палестинске, пошто је Кесарија била главни град те области. Углед ове епар-
хије растао је током целог IV века, свакако захваљујући изградњи цркава на Светим
местима, да би коначно у V веку била уздигнута на ранг патријаршије.
74 P. Walker, нав. дело, 92-94.
75 Св. Кирило Јерусалимски, Посланица Константину најпобожнијем цару, (Св.
Кирило Јерусалимски, Катихезе, ур. А. Јевтић, Никшић 2009, 324).
76 G. Jones, The Power of Helen’s Name..., 352.
77 Етерија, Етеријино ходочашће у Свету земљу, 48, 1-2, (ур. Р. Поповић, 129).
могао бити ривалитет између епископских катедри, односно његова лојал-

ност другој катедри, због чега није желео да истакне Јерусалимску катедру
као најсветије место целог хришћанског света.78
Руфин, Сократ, Созомен и Теодорит, откриће Часног Крста сматрају
историјским догађајем вредним укључивања у своје Црквене историје.79
Сви они говоре о улози коју је царица Јелена имала у овом делу. Њихово
казивање, са извесним разликама, могло би се укратко описати: Царица
путује у Јерусалим да посети Света места везана за Христов земаљски
живот и пронађе Часни Крст. Распитавши се за место, наредила је отко-
павање и пронашла Гроб и, у његовој близини, три крста, клинове и та-
блу са Пилатовим натписом. Како се није знало који од три крста је био
Господњи, епископ Макарије положио је сва три крста на болесну жену
(или тек упокојеног човека). Додиром трећег крста, болесна жена је оздра-
вила. Ово казивање у основним цртама једнако је код поменутих истори-
чара. Царица је затим наредила градњу цркве. Део Часног крста и клинове
послала је цару Константину, док је остатак Крста ставила у сребрни кивот
и оставила у Јерусалиму на чување.
Сличан наратив налазимо и код Амвросија Миланског, Павлина из
Ноле и Сулпиција Севера.80 Будући да циљ Амвросијеве беседе није било
казивање о Светим местима и Крсту, већ посмртно слово цару Теодосију,
он у својој беседи изоставља много тога у вези са проналаском Крста и
градњом цркве, али сам проналазак приписује царици Јелени. Јелена је
ископала и очистила земљу, пронашла три крста, Пилатов натпис и ексе-
ре који су затим били уметнути у Константинову дијадему и узде. Причу
о Часном крсту Свети Амвросије је сасвим сигурно могао чути у свом
граду, Милану, од ходочасника из Галије и Шпаније који су се враћали из
Јерусалима. Могао је чути и на двору цара Теодосија где је успомена на ца-
рицу Јелену брижљиво чувана и по чијем је узору живела и царица Елија
Флацила, жена цара Теодосија.81
Из писма Павлина из Ноле Сулпицију Северу (око 400.г) сазнајемо
да му је Сулпиције претходно тражио мошти светитеља за градњу цркве.
Павлин се извињава због тога што нема мошти, али му шаље део Часног
крста, дајући истовремено у писму и објашњење значаја те светиње.
Честицу Крста добио је на дар од Меланије Старије,82 која је овај дар до-
78 P. Walker, Jerusalem in the Early Christian Centuries, Jerusalem Past and Present
in the Purposes of God, ed. P.W.L. Walker, Cambridge 1992, 89.
80 Ambrosius, De Obitu Teodosii, 43-49 (Sancti Ambrosii Mediolanensis Episcopi Op-
era Omnia, T. II, ed. J. P. Migne, P.L. 16, Paris 1845, 1463-1466); Paulinus Nolanus, Epistula
31,1 (ed. G. de Hartel, 267-268); Sulpicius Severo, Chronica II 33-34 (ed. C. Halm, 87-88).
82 Света Меланија Старија, потицала је из веома богате и угледне породице,
отац јој је био конзул. Била је веома важна личност у хришћанском монашком покре-
ту; савременица Св. Макарија Египатског, Бл. Јеронима, Бл. Августина, Руфина Акви-
лејског, Павлина из Ноле који јој је био рођак. Више од деценију провела је у Јеруса-
лиму на Маслинској гори, где је живела строгим монашким животом и где је, заједно
са Руфином Аквилејским основала два манастира, мушки и женски. Током боравка у
била од епископа јерусалимског Јована (385-417).83 Павлин му пише и о

томе како је Крст пронађен, као и о томе да се реликвија излаже једном
годишње, онима који се окупљају у граду на Велики петак.84 Сулпиције је
казивање о проналаску Часног крста укључио у своју Хронику, писану око
403. године. Будући да је о овом догађају први пут чуо од Павлина, његово
казивање изведено је из Павлиновог писма.85
Сличност између Павлинове и Сулпицијеве верзије и верзије цркве-
них историчара довољна је да укаже на заједнички извор86 који би свакако
имао своје порекло у Јерусалиму у време када се и догодило откриће, у
трећој деценији 4. века. Та рана верзија највероватније је у почетку била
само усмена и кружила је међу најранијим ходочасницима у Јерусалиму,
који су долазили да посете Света места, посебно током Светле седмице,
да би је коначно Геласије Кесаријски записао у својој Историји, која се до
скоро сматрала изгубљеном.87 Као рођак јерусалимског епископа Кирила,
сигурно је био упознат са тим догађајем, који је и унео у своју историју, на-
писану на Кирилову молбу. Поред тога, порекло приче сасвим се поклапа
са најранијим излагањима Часног Крста на поклоњење вернима.88
Поред писаних извора, о проналаску Часног Крста од стране цара
Константина и царице Јелене, сведочанства имамо и у црквеној уметно-
сти. Од најранијих времена, па до наших дана цар Константин и царица
Јелена се на иконама и фрескама приказују како заједно држе крст. Један
од најранијих примера оваквог мотива је драги камен из 4. века. Могуће је
да је појава овог мотива приближно савремена са првим записима о про-
наласку Часног Крста у Јерусалиму.89
На основу поменутих извора можемо извести закључак да је Часни
Крст пронађен у Јерусалиму у време цара Константина и то непосредно по-
сле Никејског сабора, као и да је царица Јелена у томе имала удела. Руфин,
Сократ Схоластик, Созомен, Теодорит, Амвросије Милански, Павлин из
Ноле, Сулпиције Север наводе царицу Јелену као ону која је Крст про-
нашла. Може се, дакле, рећи да међу великом већином извора постоји
слагање по питању проналаска Часног Крста од стране царице Јелене.
Јевсевије Кесаријски и Кирило Јерусалимски не помињу царицу Јелену.
Јевсевије избегава да говори о Крсту, а Кирило не помиње учеснике овог
догађаја, већ само каже да је Крст пронађен у време цара Константина,
па се ово непомињање не може узети у обзир као доказ да царица није
учествовала у проналаску Часног Крста. Заступници тезе по којој цари-
ца Јелена није пронашла Крст ова непомињања сматрају довољно снаж-
Јерусалиму Меланија је била упозната са детаљима открића Часног крста и са његовим

поштовањем.
83 J.W. Drijvers, нав. дело, 115.
84 Paulinus Nolanus, Epistula 31,4 (ed. G. de Hartel, 271).
85 J. W. Drijvers нав. дело, 117.
86 Исто, 125.
87 Исто, 121-124; 138-139.
88 М. Еdwards, нав. дело, 38.
89 G. Jones, The Power of Helen’s Name …. 351.
ним аргументом за свој став, по којем се откриће Часног Крста десило у

друго време, или са другим, непознатим актерима. Уколико би се њихова
теза прихватила, то би значило да је догађај од прворазредног значаја за
хришћански свет, проналазак најважније хришћанске реликвије - Часног
Крста, прошао незапажено од стране црквених историчара, богослова и
проповедника, с обзиром да не постоји ни један извор који нуди друга-
чију, различиту верзију од оне о којој смо говорили. Јасно је, дакле, да не
постоје озбиљни научни разлози на основу којих бисмо прихватили тезу
неутемељену у изворима, а одбацили ону коју извори потврђују. Извесне
разлике које постоје у изворима у опису овог догађаја, никако не могу бити
разлог за одбацивање његове историчности. Као и сваки други историјски
догађај, тако је и овај описан на различите начине, који се међусобно не
искључују, већ допуњују. Неки писци у овим догађајима највећу заслугу
придају свакако цару Константину, док други ту заслугу приписују царици
Јелени, али би се могло рећи да се и овде њихове улоге преплићу и да је и
у овом подухвату своме сину била помоћник и савладар.
Jelena Dabić
(PhD student)
PILGRIMAGE OF HELENA AUGUSTA AND DISCOVERY OF THE HOLY CROSS
Based on the sources from the 4th and 5th century, we can come to a conclusion that
the Holy Cross was found in Jerusalem during the reign of Emperor Constantine, shortly
after the Council of Nicaea, and that Empress Helen played a role in it. Most sources from
the fourth and fifth century mention Empress Helen as the one who found the Cross, while
a smaller number of sources speak of the discovery of the Holy Cross without mentioning
the participants in this event. Scholars who hold the opinion that Empress Helen did not find
the Cross consider this non-mention a strong enough argument for their position, according
to which the discovery of the Holy Cross happened at another time, or with other, unknown
actors. If we accept their opinion, it would mean that an event of the greatest importance for
the Christian world, the discovery of the most important Christian relic - the Holy Cross,
went unnoticed by church historians, theologians and preachers, since there is no source that
offers a different version from the one we were talking about. Some differences that exist in
the sources in the description of this event can in no way be the reason to reject its historicity.
Like any other historical event, this one is described in different ways that do not exclude,
but complement each other. Some writers in these events certainly give the greatest credit to
Emperor Constantine, while others attribute that credit to Empress Helen, but it could be said
that their roles are intertwined here as well, and that she was an assistant and co-ruler to her
son in this endeavor as well.
Марко Дабић1
ПНЕВМАТОЛОГИЈА СВЕТОГ НИКИТЕ

РЕМЕЗИЈАНСКОГ
Апстракт: У раду се разматра пневматологија - учење о Духу Светоме

Светог Никите Ремезијанског, у контексту јереси Духоборства и одговора
црквених Отаца на њу. У раду је анализом Никитиних богословских дела
доказано да је учење о Духу Светоме ремезијанског епископа у сагласју
са другим пневматолошким делима како источних, тако и западних
богослова IV века. Основне пневматолошке тезе (исхођење Духа од Оца,
равно божанство Оца, Сина и Светога Духа и њихово заједничко дејство
и прослављање) и богословски метод, заснован, пре свега, на тумачењу
Светог Писма, којим се ове тезе доказују у расправи са Духоборцима,
општа су карактеристика црквених Отаца овог периода, међу којима и
Светог Никите Ремезијанског. На основу сличности између богословског
метода кападокијица и епископа Ремезијане, у раду је показан могући
утицај који су кападокијски Оци (Св. Василије Велики, Св. Григорије
Богослов, Св. Григорије Ниски) имали на богословску мисао Св. Никите
Ремезијанског.
Кључне речи: Духоборство, патрологија, пневматологија, рано
хришћанство у Илирику, Свети Никита Ремезијански
Време у којем је живео Св. Никита Ремезијански, друга половина
4. и почетак 5. века, представља један од најбурнијих периода у историји
Цркве и богословске мисли. Тек што је аријанство почела да нестаје, ново
хетеродоксно учење - Духоборство, ступа на историјску сцену. Духоборци
су порицали божанство Светог Духа и тврдили да је он творевина Божија.
Логика Духобораца - Македонијеваца (како су се другачије називали, по
свом вођи Македонију, епископу Цариграда) била је идентична аријанској,
али је овога пута била примењена не на Логоса - Сина Божијег, већ на Духа
Светога. Као што су аријанци себи и другима постављали питање да ли је
Логос створен или нестворен, тако су Духоборци питали да ли је Свети
Дух рођен или нерођен. Сваки одговор на овако постављено питање био
је, по мишљењу и једних и других, потврда њиховог учења.
1 Universitat de Barcelona, Facultad de Geografía e Historia, e-mail:
markodab@yahoo.com
494 Марко Дабић
Ова доктрина изазвала је снажну реакцију црквених Отаца и готово да

нема већег богослова тог времена који се није бавио одбраном православне
вере у Духа Светога. То су, пре свега, Св. Атанасије Велики (Четири писма
Серапиону Тмуитском), затим кападокијски оци - Св. Василије Велики (О
Духу Светом), Св. Григорије Богослов (О Духу светом - Пета богословска
беседа), Св. Григорије Нисијски (О Духу Светом - против Духобораца
македонијеваца), као и други на истоку. Најзначајнија пневматолошка
дела на западу написали су Св. Амвросије Милански (О Духу Светоме),
Бл. Августин (поглавље тумачења Символа вере - О вери и Символу), Св.
Иларије Пиктавијски и Св. Никита Ремезијански.2 Свети Никита је био
аутор живог и непосредног духа, у чијим делима се осећа директан контакт
са својом паством и свим проблемима који су је се могли тицати. Како је
главни напад на ортодоксно учење у времену настанка катихеза (последња
четвртина 4. века) долазио од стране Македонијеваца, тако је и садржај
његових Поука за оглашене био у великој мери посвећен одбрани вере у
божанство Светог Духа. Главни извор за Никитину пневматологију су, пре
свега, 2. поука треће књиге његових катихеза, зване О Светом Духу, као и
5. књигa катихеза, која се бави тумачењем Символа вере.
О месту које је на хришћанском Западу заузимала Никитина
пневматологија можемо закључити на основу Касиодорових речи (прва
половина VI века) у 16. поглављу његових Институција, посвећеном Св.
Никити, које гласe: „Ако ко жели да нешто укратко сазна о Оцу и Сину
и Духу Светоме и неће да замара себе дугим читањем, нека чита књигу
епископа Никете коју је написао о вери и која се испуњена разговетношћу
божанске науке кратко и сажето бави божанским разматрањем. Она је
придружена списима светог Амвросија које је наменио цару Грацијану.“‘3
Податак који нам говори о придруживању списа Св. Никите списима
Св. Амвросија од посебне је важности. Наиме, Св. Амвросије је 381.
године написао свој спис О Духу Светоме у три књиге, намењен западном
императору Грацијану, који је био под духовном бригом Св. Амвросија.4
Цар Грацијан, млад и недовољно искусан у питањима вере, тешко се
сналазио у тадашњим богословским расправама између православних и
Македонијеваца. Његова приврженост једном или другом учењу имала
би огроман утицај на положај Цркве у западном делу Римског царства.
Како би га упознао са православном пневматологијом, Св. Амвросије
пише три књиге О Духу Светоме, адресиране на младог императора, а
њима се придружују и списи Св. Никите на исту тему. Несумњиво је да је
2 Изабрана литература о Св. Никити Ремезијанском: A.E. Burn, Niceta of Reme-

siana: His Life and Works, Cambridge 1905; W. A. Patin, Niceta Bischof von Remesiana als
Schriftsteller und Theolog, Munich 1909; A. Soroceanu, Niceta Von Remesiana: Seelsorge
Und Kirchenpolitik Im Spatantiken Unteren Donauraum, Frankfurt am Main 2013; Ş. C.
Alexe, Sfântul Niceta de Remesiana şi ecumenicitatea patristică din secolele IV şi V., Studii
Teologice XXI (1969), 7-8, 453-587.
3 Касиодор, О Божанским и световним списима 16, Свети Никита
Ремезијански, Сабрана дела, том 2, ур. Радомир Поповић, Београд 2014, 373.
4 V. Rojneac, Invatatura despre Sfantul Duh la Sfantul Niceta de Remesiana, Altarul
Banatului 27, (Timişoara 2016), 86.
на ову одлуку умногоме утицао, по речима Генадија Марсељског (5. век)

једноставан и леп језик (simplici et nitido),5 Св. Никите, који је императору
Грацијану јасно и непосредно могао пренети православно учење о Трећем
лицу Свете Тројице - Светом Духу.
Свети Никита своје богословље заснива, пре свега, на Светом Писму
и црквеном предању. „И не сме се од другде тражити одговор осим из
извора Светог Писма“.6 Код њега не постоји, у тадашњем времену опште
прихваћен, начин богословствовања који је у себи, поред библијске,
укључивао и философску аргументацију. У складу са својим начином
говора о вери, он своје пневматолошке поуке започиње цитирањем
Никејског исповедања вере у Светога Духа: „Верујемо и у Духа Светога.“.7
То је, по његовим речима, било довољно за оне који су имали просту и
једноставну веру у Оца и Сина и Духа Светога, предану од раније, пре
него што су настале расправе и сумње у божанственост Трећег лица Свете
Тројице. Св. Никита не помиње Символ вере Другог васељенског сабора,
одржаног у Цариграду 381. године, чији је 9. члан посвећен детаљном
исповедању вере у Духа Светога, и који гласи: (Верујем) и у Духа Светога,
Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином
заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке.
Да ли је то доказ ранијег времена настанка треће књиге његових
катихеза? На ово питање се не може дати сигуран одговор, с обзиром на
постојање великог броја паралела у поменутим текстовима. Дух Свети је,
према речима Св. Никите: Господ: „Духа је без сумње назвао Господом“8
и на другом месту „Још јасније учи Павле кад каже: Господ је Дух
(2Кор.3:17).“9
Животворан: „Оживљавамо кроз Духа, како сам Господ говори: Дух
је оно што оживљује (1Тим. 6:13)“ и даље „Ево, јасно је показано једино
оживотворавање Оца и Сина и Светога Духа.“10
Који од Оца исходи: „Стога је верујућима довољно ово да знају да је
Син рођен, а да је Свети Дух онај који исходи од Оца“11 и даље „Верујемо,
дакле, да Дух Свети, Утешитељ од Оца исходи...Какво је и колико је његово
исхођење никоме није допуштено да зна.“12
5 Gennadius Massiliensis, De virus inlustribus 22, Hieronymus liber De viris inlus-
tribus. Gennadius liber De viris inlustribus, ed. E.C. Richardson, Leipzig 1896, 70.
6 Св. Никита Ремезијански, Поуке оглашенима 3; 2,1 (Св. Никита Ремезијански,
Сабрана дела, том 1, ур. Р. Поповић, Београд 2014., 131).
7 Исто, 2,3 (ур. Поповић, 131).
10 Исто, 2,34 (ур. Поповић, 143).
11 Исто, 2,17 (ур. Поповић, 137).
12 Исто, 2,18 (ур. Поповић, 139). Овакав апофатичко-катафатички богословски
метод присутан је у целокупној пневматологији Св. Никите Ремезијанског. Ипостасну
карактеристику Духа Светога - исхођење од Оца, он истиче на више места, насупрот
тврдњи Македонијеваца да је Дух Свети творевина Божија. Истовремено, држећи се
апофатичког принципа, по којем се о најдубљим тајнама Божијег постојања може само
ћутати, Св. Никита изричито тврди да о начину исхођења Духа Светога „никоме није
Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави: „А ко воли

живот и ко познаје даваоца живота, а примио је Свету тајну на крштењу
заједно прослављајући три имена, нека појам не тражи тамо за где се зна
да му сигурно није био извор“13 и на другом месту „...савршену Тројицу
величајмо и њој се поклањајмо. Као што на Светој Литургији устима
нашим изговарамо, тако знање чувајмо: Један је Свет (свакако Дух), Један
Господ Исус Христос, у слави Бога Оца. Амин. Јер једно је исповедање
Тројице.“14
Који је говорио кроз пророке: „Сигурно је да је Дух Свети у онима
који пророкују“15 и на другом месту „Шта су, наиме, новији пророци
узвикивали? Овако Агав пророкујући у Делима апостолским каже: Тако
вели Дух Свети (Дап 21:11).“16
Свакако, наведена места нису искључива карактеристика
пневматологије Св. Никите Ремезијанског. Сличне и исте паралеле налазимо
и код других богослова друге половине IV века. То су, у већој или мањој
мери, општи аргументи употребљавани у борби против Македонијеваца.
По мишљењу Берна17 сличност Никитине пневматологије са 9. чланом
Цариградског вероисповедања могу бити последица утицаја катихеза
Св. Кирила Јерусалимског на катихезе Св. Никите, које су неоспорне. С
обзиром да је Цариградски символ заправо стари символ Јерусалимске
цркве, прерађен од стране Св. Кирила, оваква претпоставка није немогућа.
О исхођењу Духа Светога

Након позивања на веру Цркве у Духа Светога, изложену у Никејском
символу вере, Никита износи учење Македонијеваца, који „испитују
какав је Свети Дух, одакле је, колики је, да ли је рођен или створен...и
тиме раздељују народ, и, према речима апостола, намећу Цркви бескрајна
препирања(1Тим 1:4).“18 Затим помиње омиљено питање Духобораца: „Да
ли је рођен Дух Свети или је нерођен?“19 на које питање и један и други
одговор воде потврди њиховог учења да је Дух Свети творевина Божија.
„Ако, дакле, Дух није од Оца рођен нити је нерођен, преостаје да се
допуштено да зна“. Свој став поткрепљује речима Светог писма: „Дух дише где хоће,
и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде.“ (Јн. 3:8) Управо је одсуство
апофатичког начина богословствовања било узрок настанка главних јереси 4. века.
Аријанство и његов млађи брат Духоборство покушали су да логиком и философијом
(пре свега Аристотеловом) рационализују и објасне најдубље тајне хришћанске вере.
Резултат таквих покушаја био је настанак Аријевог учења, као и настанак многобројних
групација изниклих из аријанства, међу којима и Македонијеваца.
13 Исто, 2,17 (ур. Поповић, 137).
14 Исто, 3,31 (ур. Поповић, 157).
15 Исто, 3,26 (ур. Поповић, 155).
16 Исто, 3,12 (ур. Поповић, 149).
17 A.E. Burn, Niceta of Remesiana: His Life and Works, Cambridge 1905, LXIV.
18 Св. Никита, нав. дело, 2,4 (ур. Поповић,131).
назива створењем.“20 Не залазећи у софистички метод богословствовања

Македонијеваца, Св. Никита своју пневматологију заснива на библијском
богословљу, односно на одељцима Старог и Новог завета, као и закључцима
донетим на основу њих.
Одговор на питање „Одакле је Дух Свети?“ он налази у Христовим
речима: „А кад дође Утешитељ, кога ћу вам послати од Оца, Дух истине...
који од Оца исходи (Јн 15:26)“ и даље наставља тумачећи наведено:
„Христос каже да Свети Дух није ни рођен ни створен, већ само то да од
Оца исходи. Противници говоре да је створен и саздан. Сматрам да је боље
да се верује тако како је Господ Христос открио него како је објавила људска
претпоставка.“21 Затим Св. Никита побија тврдњу Духобораца да је Свети
Дух створен, засновану на њиховом тумачењу појединих делова Старог
и Новог завета. Омиљени стих Македонијеваца из прве главе Јеванђеља
по Јовану, 3. стих: „Све је кроз њега постало и без њега ништа није
постало“(Јн 1:3), био је, по њиховом мишљењу, јасан доказ створености
Светога Духа. Оваквом тумачењу Св. Никита супротставља низ библијских
цитата. Пре свега, јеванђелист Јован поменуте речи пише надахнут Духом
Светим, говорећи „о ономе што је у мноштву и поретку створеног света
установљено. Није Дух Свети о себи тврдио да би се веровало како је он
сам са осталим створењима ни из чега постао.“22 Други аргумент који
Св. Никита користи јесу речи апостола Павла (Кол 1;16), који „набраја
оно што је кроз Христа постало“23 и где нема помена о Духу Светом као
творевини. Начин тумачења Духобораца Св. Никита примењује на речи
из 119. Псалма „Све служи теби“, чиме показује нелогичност њиховог
метода. Идући њиховом логиком, на основу овог Псалма закључило би
се да Дух Свети служи са осталим и да се може назвати робом, он „који
свакако да није роб, већ Господ који ослобађа творевину од ропства.“24
Наводећи друге одељке Светог писма, ремезијански светитељ закључује
како је и Дух Свети Господ, који човека „чини слободним и наследником
сопственог Божанског имена“25 Потврда божанства Трећег лица Свете
Тројице налази се и у крштењу, које се прима „заједно прослављајући три
имена“,26 као и у улози коју је Свети Дух имао у Христовом земаљском
животу (Оваплоћење и крштење на Јордану Духом Светим) и чињеници да
Христос апостолима даје Духа Светог, чиме они добијају право отпуштања
или задржавања људских сагрешења.27

22 Исто, 2,10 (ур. Поповић, 135).
23 Исто, 2,11 (ур. Поповић, 135).
24 Исто, 2,12 (ур. Поповић, 135).
25 Исто, 2,15 (ур. Поповић, 137).
26 Исто, 2,17 (ур. Поповић, 137).
27 Исто, 2,21 (ур. Поповић, 139).
Дејства и имена Светога Духа

Након уводног дела, у којем се позива на Никејски символ вере,
износи суштину учења Духобораца и даје православни одговор на ово
учење, Св. Никита излаже и тумачи веру Цркве у Духа Светога. Он износи
основне елементе православне пневматологије: Исхођење Духа од Оца,
равно божанство Оца, Сина и Духа Светога, заједничка дејства сва три
лица Свете Тројице, као и њихово заједничко прослављање. Метод који
користи у том излагању био је општеприхваћени начин богословствовања
о Духу Светоме православних Отаца друге половине 4. века, примењен
по први пут од стране Св. Атанасија Великог, у његовом пневматолошком
делу Четири писма Серапиону Тмуитском. Атанасијев метод почива на
три принципа:
1) У Светом Писму се говори о Духу Светоме као равном по
божанству Оцу и Сину
2) Слике и концепти који се односе на Сина често се односе и на
Духа Светога
3) Отац и Син заједнички делају са Светим Духом, Који је са Њима и
Њиховим дејствима повезан онтолошки .
Ове принципе су, углавном, користили сви православни богослови
у расправама са Духоборцима, укључујући и Св. Никиту Ремезијанског.28
Поред тога, приметна је велика сличност пневматолошког поступка Св.
Никите са методом који су примењивали кападокијски Оци - Св. Василије
Велики, Св. Григорије Богослов и Св. Григорије Ниски.29 Наиме, према
учењу кападокијаца, Бог се познаје на основу дејстава (ἐνέργειαι). Св.
Василије, који је несумњиво утицао на богословље Св. Никите, у свом
234. писму наводи Божанска дејства, односно енергије, по правилу узета
из примера наведених у Светом Писму. Као што Св. Василије каже да се
на основу Божијих дела могу формулисати имена која се на њега односе
(добар, силан, праведан...), тако и Св. Никита тврди да се „Отац и Син
спознају кроз дела - како сам Господ каже: Делима мојима верујте (Јн
10:38), тако се не може потпуније сазнати ни шта је Дух Свети осим кроз
знамење његових дела.“30 Сличног принципа држи се и Св. Григорије
Ниски у својим пневматолошким делима.31 У другој књизи списа Против
Евномија он тврди како имена која, на основу божанских дејстава,
примењујемо на Бога (добро, мудро, моћно, праведно) указују на једну
и исту природу. Исти случај је и са самим именом Бог. На основу тога
Св. Григорије закључује: „Ако су сва имена која су приписана Божијој
природи исте силе јер описују исти субјект, водећи наше умове ка истом
28 M. Mejzner, Antymacedoniański charakter De Spiritus Sancti potentia Nicetasa z
Remezjany, e-Patrologos 1/4 (Warszawa 2015), 30.
29 Т. Т. Толефсен, Аргументи светог Никите Ремезијанског за божанску
природу Светог духа – поређење са светим Григоријем Ниским, Зборник радова са
конференције о Св. Никити Ремесијанском, Бела Паланка, 27. мај 2006., ур. Д. Бојовић,
(Ниш 2006), 108.
30 Св. Никита, нав. дело, 2,24 (ур. Поповић, 141)
31 Т. Т. Толефсен, нав. дело, 109.
субјекту у различитим видовима, на основу ког разлога треба да му

порекнемо да носи име Бога иако истовремено дозвољавамо заједницу
Светог Духа са Оцем и Сином у свим осталим именима?“32 Св. Никита у
наставку свог списа о Светом Духу примењује исту стратегију. Да ли је то
директан утицај Св. Григорија и осталих кападокијаца, општеприхваћени
метод православне аргументације или, пак, аргументација до које је Св.
Никита дошао независно од других? Одговор на ово питање тешко је дати.
Постоји јасан утицај дела Св. Василија на катихезе Св. Никите. Никита
користи исте цитате као и Василије, при доказивању да се и Дух Свети
назива Господом (2Сол 3:5; 2Кор 3:17; Пс 33:6), као и сличне закључке
на основу ових цитата.33 Такође, приметни су утицаји Василијеве Беседе
о првом Псалму34 на дело De psalmodiae bono Св. Никите. Поред тога,
постоје и мањи утицаји Св. Григорија Богослова, односно сличности
између Григоријеве 29. беседе и Никитиних катихеза, у вези са учењем
о две природе Христове. Ипак, ово је недовољно за доношење коначног
суда о директном утицају кападокијаца на пневматолошку методологију
Св. Никите.
Поред наведених сличности са источним Оцима, постоји и извесна
сличност Никитиног дела са списом О Светом Духу Св. Амвросија
Миланског.35 Директне литерарне везе се не могу утврдити, али је
упадљив велики број истих библијских цитата,36 као и сличан закључак и
врхунац.37 Међутим, као и у случају кападокијских Отаца, ове сличности
се не могу са сигурношћу сматрати последицом директног утицаја, у ком
год правцу он ишао.38
Дакле, Св. Никита наставља своје пневматолошке катихезе речима:
„Осврнимо се и на остале његове дарове и дела, да би могло да се спозна
шта је и колики је Дух Свети“39 и додаје „Желимо да покажемо да је Свети
Дух не само на крштењу, већ и у свему другом са Оцем и Сином дејствовао
и дејствује“40. На основу Светог писма Никита доказује следеће: Дух
Свети, заједно са Оцем и Сином, ствара свет. Он оживотворава и обнавља
свет и човека. Он провиђа будуће ствари, открива Божанске тајне; Он је
свуда присутан и све испуњава; живи у вернима и верни у Њему; као што
32 Св. Григорије Ниски, Против Евномија II 2,14, Т. Т. Толефсен, нав. дело, 109.
33 W. A. Patin, Niceta Bischof von Remesiana als Schriftsteller und Theolog, Munich
1909, 50.
34 W. A. Patin, нав. дело, 51-54.
35 Burn, нав. дело, lxiv.
36 Јн 1:3; Пс 32:6; Дап 5:3 и други..
37 santificat, arguit, adoratur.
38 M. Simonetti (M. Simonetti, Sul „De Spiritus Sancti potentia“ di Niceta di Reme-
siana e sulle fonti del „De Spiritu Sancto“ di Ambrogio, Maia vol. 4 (1951), 239-248) сматра
да је рад Св. Амвросија био непосредан узор Св. Никити, на основу којег је он написао
свој текст, док C.A. Cvetković (C.A. Cvetković, Episcopal Interactions in the Late Antique
West: Niceta of Remesiana and Ambrose of Milan, Studia patristica vol. 85 (2017), 177-184)
сматра супротно, односно, тврди да је Никита био тај који је утицао на Св. Амвросија.
39 Св. Никита, нав. дело, 2,24 (ур. Поповић, 141).
40 Исто, 2,25 (ур. Поповић, 141).
суде Отац и Син, тако суди и Дух Свети, и у садашњем времену и на крају
света, када се буде судило Антихристу и сваком човеку. Исто тако, као
што су Отац и Син благи, благ је и Дух Свети. Он надахњује пророке,
бира и шаље апостоле. Назива се Утешитељем, као и Отац и Син. Са друге
стране, иако је благ и Утешитељ, Дух Свети кажњава сагрешења, а хула на
њега се не опрашта. То показује догађај са Ананијом и његовом супругом
који су кажњени због лагања Духу Светоме, као и Христове речи „Сваки
грех и хула опростиће се људима: а ко рече на Духа Светога, неће му се
опростити ни на овом свету ни на оном.“ (Mт 12:32)
Посебна тема пневматологије Св. Никите јесте истицање и тумачење
доксологије, односно једнаког прослављања Духа Светога са Оцем и
Сином. При крштењу исповедамо Оца и Сина и Светога Духа. На литургији
изговарамо „Један је Свети (свакако Дух), Један Господ Исус Христос, у
слави Бога Оца. Амин.“41 На основу тога ремезијански епископ закључује
„Прослављаћу Оца, прослављаћу Сина, прослављаћу Светог Духа, једним
и истим поштовањем.“42 Овај доксолошки антимакедонијевски аргумент
има јасне паралеле са богословљем Св. Василија Великог, по којем једнако
прослављање (ομοτιμία) сва три лица Свете Тројице подразумева и њихову
једну и једнаку природу.43
Своје богословље о Светом Духу Св. Никита сажима у једној
реченици, као неку врсту закључка: „Ако Дух Свети исходи од Оца, ако
ослобађа, ако освећује, ако је Господ, како рече апостол, ако ствара са
Оцем и Сином, ако оживотворује, ако има моћ провиђања, ако открива
(тајне), ако је свудаприсутан, испуњава свет, живи у изабранима, ако је
окривио свет, ако суди, ако је добар и праведан, ако се о њему узвикује:
Ово говори Дух Свети, ако је надахнуо пророке, послао апостоле, ако је
Утешитељ, ако пере и оправдава, ако је убио оне који су га кушали, ако
онај који на њега хули нема опроштај грехова ни у овом веку ни у будућем
(што је свакако Богу својствено), штавише да је истина, зашто се од мене
тражи да говорим шта је Дух Свети, када сам себе открива кроз величину
својих дела.“44
Ова реченица Св. Никите сажима у себи суштину учења Цркве о
Трећем лицу Свете Тројице - Духу Светоме. Настала у смутним временима
позног 4. века, препуног различитих неправославних доктрина, његова
пневматологија, као и целокупно богословље, стоји као пример јасне и
једноставне речи о вери. Поуке Св. Никите о Светом Духу су јединствени
литерарни споменик ранохришћанског Илирика, који осветљава наше, још
увек недовољно јасне, увиде у рану богословску мисао ових простора.
41 Исто, 3,31 (ур. Поповић, 157).

42 Исто, 3,24 (ур. Поповић, 153).
43 C. Granada, Nicetas de Remesiana, Catecumenado de adultos, ed. Carmelo
Granado, Madrid 1992, 77, нап. 153.
44 Св. Никита, нав. дело, 3,22 (ур. Поповић, 153)
Закључак
Време у којем је живео Св. Никита Ремезијански, друга половина
IV и почетак V века, представља један од најбурнијих периода у историји
Цркве и богословске мисли. Тек што је аријанство почела да нестаје, ново
хетеродоксно учење - Духоборство, ступа на историјску сцену. Духоборци
су порицали божанство Светог Духа и тврдили да је он творевина Божија.
Ова доктрина изазвала је снажну реакцију црквених Отаца и готово да
нема већег богослова тог времена који се није бавио одбраном православне
вере у Духа Светога, међу којима је и Свети Никита Ремезијански. Не мали
део катихеза, главног богословског дела Св. Никите, посвећен је одбрани
божанства Светог Духа. То су, пре свега, 2. поука треће књиге његових
катихеза, званa О Светом Духу, као и 5. књига, која се бави тумачењем
Символа вере. Пневматологија Светог Никете из Ремезијане једно је од
најранијих богословских дела о Духу Светом на латинском језику. Садржи
основне елементе православне пневматологије: исходиште Духа од Оца,
једнако божанство Оца, Сина и Светог Духа, заједничку активност сва
три лица Свете Тројице, као и њихово заједничко прослављање. Метод
који Св. Никита користи у свом пневматолошком богословљу био је
општеприхваћени начин богословствовања о Духу Светоме православних
Отаца друге половине IV века, примењен по први пут од стране Св.
Атанасија Великог, у његовом пневматолошком делу Четири писма
Серапиону Тмуитском.
Постоје извесне паралеле у пневматолошким делима кападокијских
Отаца и Св. Амвросија Миланског са једне, и Св. Никите Ремезијанског
са друге стране. Ипак, не може се са сигурношћу рећи да је у питању
директан богословски утицај, у ком год правцу он ишао. На основу Светог
писма Никита доказује следеће: Дух Свети, заједно са Оцем и Сином,
ствара свет. Он оживотворава и обнавља свет и човека. Он провиђа будуће
ствари, открива Божанске тајне; Он је свуда присутан и све испуњава;
живи у вернима и верни у Њему; као што суде Отац и Син, тако суди и
Дух Свети, и у садашњем времену и на крају света, када се буде судило
Антихристу и сваком човеку. Исто тако, као што су Отац и Син благи,
благ је и Дух Свети. Он надахњује пророке, бира и шаље апостоле.
Назива се Утешитељем, као и Отац и Син. Са друге стране, иако је благ и
Утешитељ, Дух Свети кажњава сагрешења, а хула на њега се не опрашта.
Никитина пневматологија представља пример јасне и једноставне речи о
вери. Поуке Светог Никите о Духу Светоме једини су књижевни споменик
ранохришћанског Илирика, који осветљава наше, још увек недовољно
јасне увиде у рану богословску мисао овог подручја.
Marko Dabić
(PhD student)
PNEUMATOLOGY OF SAINT NICETAS OF REMESIANA
The time in which Saint Nicetas of Remesiana lived, the second half of the 4th and
the beginning of the 5th century, was one of the most turbulent periods in the history of
the Church and theological thought. As soon as Arianism began to disappear, a new het-
erodox teaching - Pneumatomachianism, or Macedonianism, entered the historical scene.
Pneumatomachians denied the deity of the Holy Spirit and claimed that he was a creation of
God. This doctrine provoked a strong reaction from the Church Fathers, and there is almost
no major theologian of that time who did not deal with the defense of the Orthodox faith
in the Holy Spirit, among whom is Saint Nicetas of Remesiana. Not a small part of Libelli
Instructionis, the main theological work of St. Nicetas, is dedicated to the defense of the de-
ity of the Holy Spirit. First of all, that is the 2nd chapter of the third book of his catechisms,
called De Spiritu Sancto, as well as the 5th book, called De Symbolo. The pneumatology
of Saint Nicetas of Remesiana is one of the earliest theological works on the Holy Spirit in
Latin. It contains the basic elements of Orthodox pneumatology: the proceeding of the Spirit
from the Father, the equal deity of the Father, the Son and the Holy Spirit, the joint activity
of all three persons of the Holy Trinity, as well as their joint celebration. The method that St.
Nicetas uses in his pneumatological theology was a common method of theology about the
Holy Spirit of the Orthodox Fathers of the second half of the 4th century, applied for the first
time by St. Athanasius the Great, in his pneumatological work Four Letters to Serapion of
Thmuis. Athanasius’ method is based on three principles.
There are certain parallels in the pneumatological works of the Cappadocian Fathers
and St. Ambrose of Milan on the one hand, and St. Nicetas of Remesiana on the other hand.
However, it cannot be said with certainty that it is a metter of direct theological influence, in
whichever direction it went. Based on the Holy Scripture, Nicetas proves the following: the
Holy Spirit, together with the Father and the Son, creates the world. He transforms and heals
our broken world and humanity. He foresees future things, reveals the Divine mysteries. He
is present everywhere and fulfills everything. He lives in the faithfuls and the faithfuls live in
Him. As the Father and the Son judge, so does the Holy Spirit, both in the present time and
at the end of the world, when the Antichrist and every man will be judged. In the same way,
as the Father and the Son are gentle, so is the Holy Spirit. He inspires the prophets, chooses
and sends the apostles. He is called the Comforter, as are the Father and the Son. On the other
hand, although He is gentle and Comforter, the Holy Spirit punishes sins, and blasphemy
against the Spirit is not forgiven. Niceta’s pneumatology is an example of a clear and simple
word about faith. The teachings of Saint Nicetas about the Holy Spirit are the only literary
monument of the early Christian Illyricum, which illuminates our, still insufficiently clear
insights into the early theological thought of this area.
Милош Павловић
(Докторанд, Филозофски факултет Ниш)
ПРАВОСЛАВЉЕ И ЛАТИНСКА ЈЕРЕС У ДРЖАВНО-

ПОЛИТИЧКОЈ ИДЕОЛОГИЈИ ТЕОДОСИЈА
ХИЛАНДАРЦА1
Апстракт: У овом раду су проучене антилатинске одлике наратива

средњовековног српског писца Теодосија Хиландарца у контексту званич-
не државно-политичке идеологије. Будући да је изразито православна и
антилатинска тенденција његовог стила одавно позната у науци, ми смо
овом приликом преиспитали ранија тумачења и понудили нова у разуме-
вању његове антилатинске лексике, њених идеолошких подстрека, али
и домета. Негативан став према римокатоличкој вероисповести није по-
стојао у стваралаштву Теодосијевих претходника, али се среће већ у књи-
жевном зборнику архиепископа Данила II. Ми смо склони да Теодосија
Хиландарца видимо као писца чија су дела написана почетком 14. века,
а његов религијски дискурс као идеолошко оружје династичке политике
краља Милутина.
Кључне речи: Теодосије Хиландарац, Православље, латинска јерес,
Доментијан, Данило II, Лионска унија, краљ Милутин
Теодосије Хиландарац је најплоднији и најразноврснији српски

средњовековни писац, који се опробао у највећем броју жанрова и био од
свих највише читан и преписиван.2 Његово стваралаштво представља важ-
ну етапу у развоју званичне државно-политичке идеологије. У том смис-
лу важни су готово сви његови радови, па делом и они који су посвеће-
1 * Овај рад представља прилично измењено и допуњено поглавље мастер

рада: М. Павловић, Државно-политичка идеологија у делу Теодосија Хиландарца, Ниш
2015, 64-75.
2 О томе сведочи чињеница да је од Доментијановог Житија Светога Саве
остало сачувано седам преписа, а од Теодосијевог преко двадесет, не рачунајући руко-
писе руске рецензије, види: Ђ. Радојичић, Творци и дела старе српске књижевности,
Титоград 1963, 81.
504 Милош Павловић
ни Светом Петру Коришком.3 Ипак за нашу тему једини извор је његово

Житије Светога Саве, јер је једино у овом делу он латинску веру отворе-
но жигосао као јерес.4
Теодосијева дела су написана са циљем да се прослављају српски
светитељи и то је заједничко свим старим српским писцима. Истраживачи
његовог дела више пута су нагласили православне и антилатинске тенден-
ције његовог стила.5 Углавном је узрок за овакав његов богословски став
препознат у догађајима око Лионске уније који су појачали антилатинско
расположење на Светој Гори.6
Теодосијеви погледи на римокатолицизам долазе као нешто ново у
српском високом друштву средњег века. Познато је да су сви немањићки
владари неговали добре односе са римокатолицима. Територијална про-
ширења Стефана Немање учинила су да под власт Србије дођу области
које су биле под јурисдикцијом приморских латинских црквених седишта,
Бара, Дубровника и Сплита.7 Државне потребе су наметале одржавање до-
брих веза са Римском црквом под чијом је духовном влашћу био велики
број поданика српског владара. Обимна ктиторска делатност великог жу-
пана Стефана Немање обухватила је и важне римокатоличке светиње.8
Стефан Првовенчани као владар Србије је само појачао своју отво-
реност према папској курији коју је имао и његов отац.9 Од почетка своје
3 Д. Јањић, Преподобни Петар Коришки, Београд-Лепосавић 2007, 164-171.
4 У својим химнама он јесте стално славио Светог Симеона и Светог Саву за
њихову борбу против јереси, али то је увек уопштено и немогуће је уочити антилатин-
ске ставове, в. Теодосије, Службе, канони и Похвала, Београд 1988.
5 В. Мошин, Старац поп Теодосије и хиландарска „братија начелна“, Јужнос-
ловенски филолог, књига XVII, (Београд 1938-1939), 189-200, 192; М. Кашанин, Српска
књижевност у средњем веку, Београд 19902, 204-205. Теодосијеву „пожртвовану љу-
бав према отаџбини“ истакао је и Н. Радојчић, Теодосијеви погледи на друштвено и
државно уређење Србије, Znanstveno društvo v Ljubljani, 1931, 35-38. О антилатинском
ставу Теодосија Хиландарца види: М. Петровић, Свети Сава на Жичком сабору 1221.
године и латинска јерес, ИЧ 45-46 (1998-1999), 11-29; И. Шпадијер, Хронолошки оквири
књижевног рада Теодосија Хиландарца, Прилози за КЈИФ, 76 (Београд 2010), 3-16; Д.
Марјановић, „Срби, мој народ, Христови су, не папини“ – однос светог Саве према
папству 13. века у светлу једног новог апокрифа, Осам векова манастира Милешеве,
зборник радова I, (Милешева 2013), 45-59; Ђ. Ђекић, Зашто Стефан Првовенчани
нема своје житије?, Баштина 48, (Приштина-Лепосавић 2019), 269-285.
6 Према нашим истраживањима ову тезу је први изнео: В. Мошин, Старац поп
Теодосије, 193, позивајући се при том на нешто старију студију Милоја М. Васића, Жича
и Лазарица, Београд 1928, 175. У каснијим радовима ова теза је само продубљивана.
7 Види: J. Калић, Црквене прилике у српским земљама до стварања
архиепископије 1219. године, Сава Немањић – Свети Сава: историја и предање, (Београд
1979), 27-52.
8 С. Првовенчани, Сабрани списи, приредила Љиљана Јухас-Георгиевска, Бео-
град 1988, 74. Недавно сам писао о Немањиној ктиторској активности према римокато-
личким храмовима у контексту његове спољне политике, в. М. Павловић, Ктиторска
делатност Стефана Немање и њен значај у добијању српске Аутокефалије 1219. го-
дине, Култура 164 (Београд 2019), 83.
9 С. Хафнер, Светосавска црква и Рим у XIII и XIV веку, Сава Немањић – Свети
Сава: историја и предање, (Београд 1979), 383; И. Коматина, Велико краљевство од
владавине он је одржавао блиске везе са Римом, где се обраћао за добијање

краљевске круне. Те везе је обновио после сукоба са братом што је на крају
резултирало добијањем краљевске круне од стране папе Хонорија III.10
Најуспешнији владар међу његовим синовима, краљ Урош I, довео
је на свој двор још једну римокатоличку принцезу и учинио је српском
краљицом, Јелену Анжујску, која је била заштитник римокатоличких
поданика, о чему сведочи обимна активност коју је предузела на обнови
римокатоличких храмова у Зетском приморју и северној Албанији.11
У његово време у Србију долазе познати европски рудари Саси, што
отвара нову страницу у односу српске средњовековне државе према
римокатоличким поданицима. Тада отпочиње стварање римокатоличких
парохија у Србији и изградња мреже католичке црквене организације у
унутрашњости државе.12 Оно што је важно у историји српско-папских
односа, јесте чињеница да су Саси као римокатолици добили велике
привилегије и пуну верску слободу.13
Краљу Драгутину је, такође, супруга била римокатолкиња и одржавао
је блиске везе са Римом и био заинтересован да на угарски престо доведе свог
сина, што је довело до мале полемике у историографији око његове верске
оријентације, која је несумњиво до краја живота остала неизмењена.14 Са
прва: крунисање Стефана Немањића и „традиција Дукљанског краљевства“, ИЧ 65

(2016), 15-34. Више о преговорима око крунисања Стефана Првовенчаног и уопште о
месту Србије и Бугарске у папској политици почетка 13. века, в. A. Nikolov, Age of Cor-
onations Bulgaria and Serbia in the Papal policy from the late 12th to the early 13th century,
Стефан Првовенчани и његово доба, (Београд 2020), 263-271. Исцрпно о односима
Стефана Првовенчаног и Рима у истом зборнику, в. I. Majnarić, Constituti sunt super
gentes et Regna: Papinstvo i Nemanjići na početku 13. stoljeća, 273-290.
10 О овој тематици постоји богата литература, али ми ћемо на овом месту на-
вести само најновије радове, који су при том богати упутницама на старију литерату-
ру: о сложеним политичким околностима у којима се Стефан Првовенчани изборио за
краљевско достојанство, види: С. Пириватрић, Криза византијског света и постанак
краљевства и аутокефалне архиепископије свих српских и поморских земаља, Краљев-
ство и архиепископија у српским и поморским земљама Немањића, (Београд 2019),
107-146. Потом види у истом зборнику, више о обреду Стефановог крунисања у Жичи:
С. Марјановић Душанић, Српски успон на краљевство: тумачења и значења обреда
крунисања, 147-188; нарочито о могућем изгледу церемонијала: В. Вукашиновић, Ли-
тургичка анализа крунисања Стефана Првовенчаног, 189-218; такође види инструк-
тивне радове за разумевање тематике краљевског достојанства у спољној репрезента-
цији немањићких владара: Н. Порчић, Немањићки успон на краљевство у светлости
дипломатичких и дипломатских сведочанстава, 219-244; Д. Војводић, Ка царском
достојанству краљевске власти. Владарске инсигније и идеологија у доба првих Не-
мањића, 315-354.
11 Г. Суботић, Краљица Јелена Анжујска – ктитор црквених споменика
у Приморју, ИГ 1-2(1958), 131-148; М. Поповић, Српска краљица Јелена између
римокатоличанства и православља, Београд 2010, 59-64.
12 С. Ћирковић, Католичке парохије у средњовековној Србији, Работници,
војници, духовници – друштва средњовековног Балкана, Београд 1977, 243.
13 Ђ. Ђекић, Правни положај Саса у немањићкој Србији у 13. веку, Српске
органске студије 1-2 (2000), 141-154.
14 М. Поповић, Стефан Драгутин и Римокатоличка црква, Баштина 41
друге стране краљ Милутин је преговарао са авињонским папом о томе

да пређе у католичанство.15 Његов биограф архиепископ Данило II сасвим
прећуткује ову епизоду, али зато за цара Михаила VIII који је потписао
Лионску унију каже: razlouCivq se vyrQ hristiAnqskQE i priEtq vyrou latin-
qskou.16 Тиме је јасно изразио свој став о постојању латинске јереси која је
супротна хришћанству.17 На крају, треба нагласити, да ће се односи римског
папе и краља Милутина ипак завршити отвореним непријатељством, папа
Јован XXII (1316-1334) подржаће стварање коалиције римокатоличких
владара против краља Милутина, а под образложењем да је Милутин
само „шизматички“ краљ, позиваће његове римокатоличке поданике да се
придруже савезу.18
Као што ћемо на даље видети, Теодосије својим „ватреним
православљем“ уноси сасвим нови дух у односе српске елите према
римокатоличкој вери. Његов став је недвосмислено антилатински.
Први пример таквог става налазимо у опису великог сабора у Жичи
(1221). Тај сабор је према Теодосију трајао три дана. Сабор је почео на
празник Христа Спаса и Бога нашега (односно Спасовдан) и првога дана
је извршено крунисање великог жупана Стефана Немањића за краља. Ова
краљевска круна добијена је из Рима, али то се код Теодосија уопште не
помиње, он само саопштава да је Стефана крунисао архиепископ Сава.
Током другог дана сабора, архиепископ Сава одржао је беседу у цркви
када су се епископи и благородни и сав народ сабрали. На крају беседе за-
тражио је од присутног народа, на кога су његове речи учиниле јак утисак,
да сви заједно понављајући за њим изговоре Символ вере и да се одрекну
јереси сви они који су у каквој јереси пребивали.
Нас, такође, интересује и оно што Теодосије каже да је Свети Сава
радио трећег дана поменутог сабора. Тада је он задржао оне који су се
(Приштина-Лепосавић 2016), 77-99; Види такође нешто ширу студију истог аутора:
Исти, Стефан Драгутин - верска политика и култ, Лепосавић 2020.
15 М. Ал. Пурковић, Авињонске папе и српске земље. Светитељски култови у
старој српској држави, Горњи Милановац 20022, 10-17.
16 Ђ. Даничић, Животи краљева и архиепископа српских, написао Архиепископ
Данило и други, Загреб 1866, 110; Данило II, Животи краљева и архиепископа српских.
Службе, приредили Г. М. Данијел и Дамњан Петровић, Београд 1988, 114: Овај
Палеолог одлучивши се од хришћанске вере, узе веру латинску.
17 Додатно је карактеристично то што у свом делу архиепископ Данило II није
ниједном назвао цара Михаила по имену, већ је он за њега само „Палеолог“, уопште га
не помиње по имену, док на пример, његовог наследника и Милутиновог таста, цара
Андроника II Палеолога редовно помиње по имену, в. Исто, 104, 126, 135, 138-140,
149. Сматрамо да то ради намерно не желећи да помиње по имену владара који је због
страшног греха уније умро анатемисан, види: Р. Радић, Страх у позној Византији I
1180-1453, Београд 2000, 51-52. Уп. слична запажања: Л. Мавроматис, О идеји монар-
хије у средњовековној Србији, Архиепископ Данило II и његово доба, ур. В. Ј. Ђурић,
(Београд 1991) 69-74.
18 М. Пурковић, Авињонске папе, 21-23; Историја српског народа I, Београд
2000, 473-474 (Сима Ћирковић); М. Антоновић, Црквена политика краља Милутина у
северној Албанији у светлу западноевропских извора, Манастир Бањска и доба краља
Милутина, (Ниш-Косовска Митровица 2007), 26-29.
претходног дана изјаснили као јеретици и сваког насамо детаљно испитао

о томе. Затим је од оних који су се изјаснили као римокатолици затражио
да се прво одрекну своје јереси и да изговоре православни Символ вере, а
онда да се миропомажу и тако приме у Православље.19 С тим што је архие-
пископ Српске Цркве издао следећу наредбу осталим архијерејима: Свети
је заповедио и свима епископима да тако чине над таквима који долазе к
њему.20 Ово је врло важна реченица из које произилази да се Свети Сава
нарочито трудио да све римокатолике преведе у Православље.
Следеће место на коме Теодосије јасно осуђује латинску веру као
јерес налази се приликом описа Савине дипломатске мисије ка угар-
ском краљу Андрији II (1205-1235).21 То је добро позната Теодосијева
прича о конверзији угарског краља у Православље. Сазнавши за почетак
рата, према Теодосију, краљ Стефан Првовенчани замолио је свог брата
архимандрита Саву да оде и преговара са угарским краљем који је већ
кренуо у поход. Током ове дипломатске мисије Сава је учинио велико чудо
тако што је молитвом изазвао градоносну кишу у сред летње спарине.
После овог чуда угарски владар је замолио Светога Саву да му постане
духовни отац. Затим се пред њим искрено исповедио и покајао за све своје
грехе, између осталог и за то што је припадник римокатоличке вере и
одлучио је да прими Православље. Опис тога изгледа овако:
po naouCeni} \e svetago wtqricaet se eresQ i }\e vyrou latinskou} drq\a[e ...
pravoslavJa \e vyrou, ]ko\e svetQmq naouCaemq, drq\ati oby[tavaet se, svetQ wbrazq
bo\qstvnQe svetQe vyrQ, ]ko\e otq nEgo sli[Qtq, glagolEtq emou trJ krati izglago-
lati, i proCaa ]\e o takovQhq ouzakonEna vqsa na nEmq svetQi sqvrq[ivq i vqsego
pravoslavJa vyro} wbnovivq, presvyetago tyela i CqstnQe krqve gospoda boga i spasa
na[ego Iisou hrista prieti togo spodobl]etq.22
19 Иначе, ово инсистирање на изговарању Символа вере, служи да се направи
разлика између православних и римокатолика. На Западу је Никео-цариградски Сим-
вол вере измењен додатком јеретичког вероучења «filioque“ о исхођењу Светог Духа.
Ово учење је било званично прихваћено у Риму за време понтификата папе Бенедик-
та VIII, 1014. године, в. Ј. Поповић, Догматика православне цркве I, Београд 19802;
Ј. Мајендорф, Византијско богословље, Крагујевац 1985; Д. Јакшић, Лично својство
Светог Духа: по учењу православне цркве, с обзиром на римски догмат «Filioque“,
Сремски Карловци 1930.
20 Ђ. Даничић, Живот Светога Саве, написао Доментијан (погрешна
атрибуција уместо Теодосија), Београд 1860, 151 (= Теодосије, Изворни текст);
Теодосије, Житија, приредио Д. Богдановић, Београд 1988, 212 (= Теодосије, Превод).
21 С. Станојевић, О нападу угарског краља Андрије на Србију због прогласа
краљевства, Глас СКА 161, 107-130; П. Рокаи и др., Историја Мађара, Београд 2002,
64. Према Теодосију овај напад је уследио због крунисања Стефана Првовенчаног
краљевским венцем, будући да су угарски краљеви носили у својој титули наслов
Rex serviae, иако ова титула није била реална, в. И. Коматина, Rex Serviae у угарској
краљевској титули од 1202. до 1402. године, Ниш и Византија XVI, (Ниш 2018), 53-56;
Ђ. Харди, Србија у краљевској титули Арпадовића, Краљевство и Архиепископија у
српским и поморским земљама Немањића, (Београд 2019), 291-314.
22 Теодосије, Изворни текст, 158. По науку светога одрече се јереси и вере
латинске коју држаше... а обећа да ће држати веру православља као што га свети
научи. Свети образац божаствене свете вере, као што од њега чује, рече му да изговори
три пута, и свети свршивши на њему све остало што је узакоњено над таквима, и
Када је светитељ, потом, пошао кући, угарски краљ му се захвалио што

га је ослободио јеретичке заблуде и просветлио познањем православља.23
Доментијан је посебно занимљив у опису овог догађаја. У литератури
је остало непромењено тумачење изнето још у коментарима једног издања
његових дела да код Доментијана нема помена о преласку угарског краља
у Православље.24 Међутим ако пажљиво сагледамо след његовог писања
видећемо да и он говори о преласку краља Андрије у православну веру под
утицајем Светога Саве. На то несумњиво упућују реченичне конструкције
попут: „Постаде сличан Павловом уловљењу“, или: „ ... Улови овога краља
... и приведе га истинитом пристаништу“, затим за краља: „Исповедање
своје добро изрекавши“.25 Несумњиво Доментијан говори о томе како је
мађарски краљ прихватио православно учење, гласно га саопштио и тиме
потврдио своје прихватање православне вере. Ову причу Теодосије је целу
прихватио, али је у својој интерпретацији отворено назвао латинску веру
јеретичком и показао нам отворено да је тако веровао и мађарски краљ. То
је једина разлика у односу на Доментијанову верзију.26
Чак ако упоредимо детаљније ове две приче код оба писца, видећемо
да Теодосије у свему прати Доментијана, сви главни мотиви су идентични.
Стефан Првовенчани моли Саву да оде; Сава болује или саосећа за
отачаство; угарски владар га прима са великом почашћу али одбија његове
молбе; велика врућина отопила је лед па није могао ни краљ да расхлади
своје вино; опис чуда са призивањем леда је скоро исти; преплашен
и задивљен угарски краљ тражи од Саве да му постане духовни отац и
исповеда му своје грехе. Теодосије апсолутно иде за Доментијаном и
онда прави разлику када отворено пише о његовом одрицању од јереси
обновивши га свег вером православља, удостоји га да прими пресвето тело и часну крв
Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, види: Теодосије, Превод, 217-218.
23 Теодосије, Изворни текст, 159, (Теодосије, Превод, 218).
24 Доментијан, Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, приредила
Р. Маринковић, Београд 1988, 355 (= Доментијан, Превод). Види: И. Шпадијер, Хро-
нолошки оквири, 12; D. Marjanović, Emergence of the Serbian church in relation to Byzan-
tium and Rome, Ниш и Византија XVI, (Ниш 2018), 48-49; Ђ. Ђекић, Зашто Стефан
Првовенчани, 280; Једини изузетак је: М. Кашанин, нав дело,.
25 (Доментијан, Превод, 165); Ђ. Даничић, Живот Светога Симеуна и Свето-
га Саве, написао Доментијан, Београд 1865, 256, (= Доментијан, Изворни текст). На
ове Доментијанове метафоре указује и Д. Марјановић, иако правилно закључује да је
краљев прелазак у Православље био предуслов за учешће у Светим Тајнама, ипак не
сматра да је Доментијан први аутор приче о конверзији угарског краља, као што ми
желимо да покажемо, види: D. Marjanović, Emergence of the Serbian church, 48.
26 Исти догађај описао је и Стефан Првовенчани, али он Сави приписује само
улогу саветника и свог посланика ка краљу Андрији, који је од непријатеља постао
пријатељ. Не помиње прелазак краља Андрије II у Православље нити било шта слично,
в. С. Првовенчани, Сабрани списи, 99-100. Такође, Теодосије у Служби Светоме Сави
описује овај догађај, али не помиње прелазак угарског владара у Православље, види:
Теодосије, Службе, канони и Похвала, стр 87.
и примању православља. Такође код обојице писаца је забележено да је

краљ остао у правој вери до краја живота и да се после смрти посветио и
чинио чуда.27
Доментијанова верзија садржи још један важан детаљ, а то је
Савина поука угарском краљу. Свети Сава га је поучавао по његовој жељи
православној духовности. Садржај личи на Беседу о правој вери, а једна
од разлика је и то што се овде износи учење о Светом Духу, другачије
од римокатоличког.28 Објашњавајући на овај начин тријадолошки догмат,
Доментијан ипак прави јасну теолошку разлику између православља и
римокатолицизма.29
Откуда онда Теодосију овако јасан антилатински став?
До сада понуђени одговор који порекло Теодосијеве антикатоличке
интенције повезује са сложеним околностима око потписивања Лионске
уније 6. јуна 1274. године, има своје утемељење. Ова црквена унија
остварена је највише залагањем византијског цара Михаила VIII и изазвала
је снажан отпор клира, народа па и појединих чланова његове породице,
али цар Михаило је прогонио све противнике Уније и доследно се борио
за њено остварење.30 Главни разлог за неуспех уније лежи у чињеници
да она није била плод дијалога две стране, већ диктат једне, политички
надмоћније.31 Али морамо додати да се на Светој Гори где је Теодосије
живео антилатинско расположење формирало у деценијама пре тога, тач-
није од пада Цариграда 1204. године, а после Лионске уније се само поја-
чала одбојност монаштва према латинској вери и Римској цркви. Одмах
после пада Цариграда, Латини су долазили на Свету Гору и присиља-
вали монахе на унију, тражили су од њих признавање папе за врховног
27 Доментијан, Изворни текст, 248-257, (Доментијан, Превод, 159-166); Теодо-

сије, Изворни текст, 152-160, (Теодосије, Превод, 213-219).
28 ...И један Бог и Дух Пресвети и животворећи, којим све прима живот и
бива увек, такође од Бога изишавши и непрестано исходећи и у Сину почивајући и увек
пребивајући, не имајући почетка данима исходу од Бога Оца..., Доментијан, Превод,
162, (Доментијан, Изворни текст, 252).
29 У студији коју смо већ поменули епископ Атанасије Јевтић на основу Домен-
тијанове верзије Савине беседе о правој вери проналази још један пример оспоравања
римокатоличких догмата, у овом случају важног латинског вероучења о утемељењу
Цркве на апостолу Петру и римском папи као његовом наследнику, види: А. Јевтић,
Богословље Светог Саве, 111-112. Такође, епископ Атанасије у овом раду покушава да
оспори уобичајено мишљење да Доментијан није ревновао за Православље као Теодо-
сије, види: Епископ Атанасије, Богословље Светог Саве, 47.
30 Унионистичка политика цара Михаила VIII изазвала је озбиљне потресе уну-
тар Византије, в. D. Geanakoplos, Michael VIII Palaelogus and the Union of Lyons (1274),
The Harvard Theological Review, vol. 46, issue 2 (1956), 79-89. Исцрпно о Лионској
унији: Ф. Гранић, Византијска рестаурација у Царираду 1261. и црквена унија у Лиону
1274, Гласник СПЦ 9 (1946), 149-154; Г. Острогорски, Историја Византије, Београд
1959, 428-435; Dossier grec de l’Union de Lyon (1273-1277), edd. V. Laurent-J. Darrouzes,
Paris, 1976.
31 М. Антоновић, Срби и Лионска унија: неуспео покушај приближавања, 950
година од Великог раскола (1054) и 800 година од пада Цариграда у руке Крсташа
(1204), (Београд 2004), 117.
поглавара, његово помињање на богослужењима и прихватање римских

догмата.32 Цар Михаило VIII је на почетку своје владавине покушао да
придобије светогорско монаштво да би остварио жељену унију са Римом,
али како није добио подршку његова војска је починила злочине на Светој
Гори убијајући монахе.33 Ови догађаји несумњиво су појачали одбојност
према Римској цркви и вери на Светој Гори у временима након смрти цара
Михаила VIII.34
На крају, желимо да изнесемо наша запажања у вези са прецизи-
рањем хронологије Теодосијевог рада, што ће нам помоћи у препозна-
вању додатних политичко-идеолошких циљева које је његово дело треба-
ло да испуни. За овај рад је од велике важности термин писања Житија
Светога Саве, о чему постоји богата библиографија. Међутим најновија
истраживања смештају писање овог дела у последње деценије 13. века,
тачније у време након Лионске уније, као доње границе за настанак нај-
читанијег животописа Светога Саве.35 Ми се са оваквом периодизацијом
коју је предложила И. Шпадијер, не слажемо. Њен најважнији аргумент
јесте антилатински став Теодосија Хиландарца.36 Ми смо пак уверени да
ово није довољно јак разлог, јер је Теодосије могао да антилатински пише
и тридесетак година касније, Света Гора није постала мање антилатинска.
Од кога је он добио благослов/налог за писање, јер се у средњем
веку није писало по личном нахођењу, можемо само нагађати, зато што
Теодосије није о томе оставио податке као Доментијан.37 Сматра се да
су његова дела настала као кључни допринос развијеном кругу књижев-
32 О овим догађајима: М. Живојиновић, Света Гора у доба Латинског царства,
ЗРВИ 17 (1974) 17-92; Иста, Света Гора око 1204. године, 950 година од Великог раскола
(1054) и 800 година од пада Цариграда у руке Крсташа (1204), (Београд 2004), 91-99.
33 Највише је страдао манастир Зограф, види: М. Живојиновић, Света Гора и
Лионска унија, ЗРВИ 18 (1978), 141-154.
34 У праву су аутори који тумачећи опис сусрета Светога Саве са угарским
краљем Андријом II указују да је Теодосије пренео схватања свог времена на догађај из
доба Светога Саве: И. Шпадијер, Хронолошки оквити, 14; D. Marjanović, Emergence of
the Serbian church, 48. Тиме можемо објаснити зашто Доментијан не каже отворено да
је угарски краљ прешао у Православље, он једностовано није био оптерећен Латинима,
као што ће то бити генерација монаха на Светој Гори после Лионске уније, којима је
крв проливана чак и од стране сународника латинофила и присталица уније. Њему је
само било довољно да укаже на велико чудо Светитеља о коме пише.
35 И. Шпадијер, Хронолошки оквири, 15, са прегледом ранијих мишљења.
Конкретно она сматра да је Теодосије написао Житије Светога Саве за време
владавине краља Драгутина (1276-1282).
36 Оно што сматрамо највећом слабошћу њене аргументације јесте то што је
доказе за своју тезу налазила у Теодосијевом наративу, покушавајући да иначе врло
комплексном и проницљивом анализом дође до одговора на питање када је дело писа-
но. Ми сматрамо да антилатински став Теодосија Хиландарца, уз друге аргументе на
које се ауторка позива, не обавезује нужно да је дело писано непосредно после Лионске
уније. Сматрамо да је важније, оно што је у њеном раду изостављено, идентификовати
онога ко је од Теодосија наручио писање дела и које намере је налогодавац имао.
37 Ђ. Даничић, Живот Светога Симеуна и Светога Саве, написао Доментијан,
Београд 1865, 116, 345; Доментијан, Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона,
Београд 1988, 233, 324.
ног култа српских светитеља, који је Српска Црква пажљиво неговала у

средњем веку. Наиме, почетком 14. века пратимо нагли пораст књижевне
делатности у Хиландару, чији је коначни циљ увођење јерусалимског ти-
пика у богослужбени живот Српске Православне Цркве.38 У то време је
под руководством архиепископа Никодима (1317-1324) завршен је превод
јерусалимског типика око 1318/1319. године.39 Вероватно је већину својих
дела, а можда и сва, писао као допринос овој богослужбеној реформи, бу-
дући да су његове Службе јерусалимског типа. Идентификовање налого-
давца његовог рада је кључно за откривање времена и циљева његовог
стваралаштва.
Сматрамо да је Теодосије Житије Светога Саве писао за време вла-
давине краља Милутина и то после 1299. године, а пре него што је Данило
II започео своје дело (1317). Годину када је архиепископ Данило Други
писао своје дело узимамо као terminus ante quem, јер је његов Зборник у
култном смислу наставак парне симетрије која настаје са Теодосијевим
култом „свештене двојице“. На даље, верујемо да је Теодосије писао
Житије Светога Саве највероватније за време грађанског рата између
краљева Милутина и Драгутина. Милутиново пресудно политичко-кул-
турно везивање Рашке за Византију Палеолога, било је иницијална капис-
ла за многе промене у Милутиновој држави, па и за новe тенденције у
српској књижевности.40 Иако су преговори краља Милутина са авињон-
ским папом отишли далеко, ипак је јасно да је то био само део сложене
дипломатске стратегије, како смо већ поменули.41 Такође у ово време пада
и чувени Анонимов извештај који краља Драгутина хвали као већег прија-
теља католика.42
Прво. Да ли је Теодосије могао да пише онако драматично о кон-
верзији угарског владара и његовом отвореном проклињању римокатолич-
ке конфесије у време док је на српском трону била Драгутинова супруга
Каталина, угарска принцеза римокатоличке вере. Сигурно да не. Будући
да је он био свакако ближи католичком свету, немогуће је да на његовом
двору и за потребе његове политике настане животопис са антилатинским
карактеристикама.
38 Д. Богдановић, Историја, 164-168.
39 А. Главчић, Типик архиепископа Никодима, Српска теологија данас, књ. 1,
(Београд 2009), 294-307. Податак који ће нам користити касније, када ћемо покушати
да докажемо да су Теодосијева дела написана почетком 14. века и да су у директној вези
са овом богослужбеном реформом, јесте чињеница да су Теодосијеве Службе Светима
Симеону и Сави обе јерусалимске по својој структури, в. Д. Богдановић, Историја,
173; И. Шпадијер, Химнографски жанр и богослужбена пракса - Теодосијеви канони
светоме Симеону и светоме Сави, Зборник МС за славистику 63 (2003), 345.
40 “Сва ова збивања најбоље изражава у своме обимном и разноврсном делу
хиландарски књижевник Теодосије”, в. Д. Богдановић, Историја, 168; Исти: Теодосије,
18-22; Нарочито види студију, али која првенствено истражује књижевно дело
Данила Пећког: Исти, Нове тежње у српској књижевности првих деценија XIV века,
Византијска уметност почетком XIV века, (Београд 1978), 91-103.
41 Види напомену 17. овога рада.
42 Anonymi Descriptio Europae Orientalis, прир. Д. Кунчер, Т. Живковић, В. Пе-
тровић, А. Узелац, Београд 2013.
Друго. На двору краља Милутина после почетка грађанског рата са

краљем Драгутином око 1300. године,43 било је пожељно писати против
угарског двора, коме је тадашњи непријатељ краљ Драгутин, био близак.
Управо због таквих његових веза са католицима је у круговима блиским
краљу Милутину, могло да се чита Житије Светога Саве са антилатин-
ским тенденцијама и отворено говори о томе како је Свети Сава превео
угарског краља у Православље, нарочито у периоду грађанског рата ове
двојице владара. Налогодавац за писање новог Житија Светога Саве би
могао бити лично краљ Милутин или црквена јерархија блиска њему, пре
свега будући архиепископ Данило Други, тадашњи епископ бањски.
Поред овога, већ је изнета претпоставка да је Теодосије писао Житије
Светог Петра Коришког по налогу званичне политике краља Милутина,
са намером да српска држава ојача култ једног локалног националног све-
титеља пустињака у областима освојеним од Византије, како би их јаче
везала за Србију.44 Уколико је ово тачно онда би Теодосијево Житије
Светога Саве било још важније дело исте политике краља Милутина. Оно
несумњиво представља важну етапу у развоју званичне државно-политич-
ке идеологије која ће свој врхунски израз добити у Зборнику архиепископа
Данила Пећког и његових настављача.45
Да би разумели његово дело и његову идеологију морамо је посма-
трати у контексту политичких прилика у којима је писао.
Какве су биле политичке импликације оваквог државно-идеолошког
става? Теодосијева богословско-догматска позиција уздиже Православље
као највећу духовну вредност и указује својим читаоцима (слушаоцима)
међу њима и српским владарима како су се њихови узори (Свети Симеон и
Свети Сава) односили према Православној и Римокатоличкој Цркви. Ако
је Свети Сава угарског краља превео у Православље, колико тек онда пра-
вославну веру треба да чувају потоњи владари, потомци светородног коре-
на. Можемо закључити да је догматски чиста и неискварена Православна
вера, заштићена од западних духовних струјања, религијско обележје
Теодосијеве државно-политичке идеологије.
43 Зна се поуздано да је грађански рат почео најкасније 1301. године, али у но-
вијим истраживањима је та граница померена у претходну годину. Влада Станковић на
основу поузданих вести Георгија Пахимера, сматра да су браћа већ 1300. године била у
рату, в. В. Станковић, Краљ Милутин, Београд 2012, 117, напомена 117.
44 Д. Јањић, Преподобни Петар Коришки, 162. Ово Житије написано је негде
око 1310. године, в. Д. Богдановић, Историја, 172. Нема разлога да је дело о Светоме
Сави писано деценијама раније.
45 Б. Бојовић, Краљевство и светост у средњовековној Србији, Београд 1999, 150.
Miloš Pavlović
(PhD student, Faculty оf Philosophy Niš)
ORTHODOXY AND LATIN HERESY IN THE STATE-POLITICAL
IDEOLOGY OF THEODOSIUS OF HILANDAR
Theodosius of Hilandar is the most significant Serbian medieval writer. He wrote

numerous literary works with a pious intent to celebrate Serbian saints, in the same man-
ner as numerous medieval Serbian biographers and hymnographers did. However, there is a
feature that separates him from his predecessors. His dogmatic-theological specificity with
rich political-ideological implications is reflected in the attitude that only the Orthodox faith
is acceptable while all the others are heretical. What he refers to is primarily the Roman
Catholic faith, which he unequivocally branded as heresy, and he consistently insists on that
understanding in his writings.
Why did he have this attitude towards Latin spirituality? We believe that this was
influenced by the foreign policy circumstances. We have recognized the main reason in the
opinion fact that Theodosius wrote after the Union of Lyons (1274) when the anti-Latin
stance was already taken on the Holy Mountain in dogmatic and political terms. In his works,
Theodosius transferred the understandings of his time and his environment to the time of
Saint Sava about whom he wrote.
Finally, we believe that Theodosius wrote his work during the civil war between
kings Dragutin and Milutin and that his version of the conversion of the Hungarian king to
Orthodoxy was ideologically directed against King Dragutin because of his close ties with
the Hungarian court. At King Milutin’s court after 1299, it was possible to cultivate an anti-
Latin attitude in spirituality. In the end, precisely because of the anti-Latin attitude, we see
Theodosius as a writer who immediately precedes Archbishop Danilo II in time, because that
is their common characteristic. Theodosius’ anti-Latin stance was supposed to ideologically
strengthen the political position of King Milutin during the civil war.
With this feature of his writing, Theodosius opened space for rich ideological implica-
tions. With his anti-Latin attitude, he gave a firm Orthodox characteristic to his state-political
ideology. He points out to his readers, especially the future rulers, that the important duty of
the Serbian ruler is to spread Orthodoxy and persecute heretics.
Miklós Halmágyi*
(National Archives of Hungary, Békés County Archives)
WESTERN SOURCES ABOUT THE CHRISTIAN HISTORY

OF KIEVAN RUS: BRUNO OF QUERFURT (†1009)
AND THIETMAR OF MERSEBURG (975–1018)
ABOUT THE COURT OF ST. VLADIMIR
Abstract: Two Saxon clergymen, Bruno of Querfurt and Thietmar of

Merseburg left important sources about the age of Vladimir the Great. What
did the two Germans write about the Russians and about their rulers? In my
study I compare the opinions of the mentioned authors about Russians with
their opinions about other peoples and rulers, e. g. Germans and Hungarians
etc. The opinion of Thietmar on the different peoples and rulers was motivated
by his relationship to Christianity, to the German Empire and to the Germans.
Bruno sympathized with the Duke of the Russians, who worried about him and
supported the peace with the Petchenegs.
Keywords: Bruno of Querfurt, Thietmar of Merseburg, St. Vladimir,
Kievan Rus, Germany
Two Saxon clergymen, Bruno of Querfurt and Thietmar of Merseburg

left important sources about the turn of the first Millennium to our age. Both of
them were contemporaries of Vladimir the Great and they reported among some
nations about the Russians as well. What did the two Germans know and what
did they write about the Russians and about their rulers? How did they charac-
terize the Duke and the people in comparison with other rulers and peoples? I
try to give answers to these questions in my study.1
∗ Dr. Miklós Halmágyi, PhD, National Archives of Hungary, Békés County Archives,
miklos8012@gmail.com
1 This work is based on my book titled M. Halmágyi, Mi és ők. Azonosság és ide-
genség az első évezred fordulóján, Szeged 2014. (Title of the book in English: We and they:
Identity and Otherness at the turn of the first millennium). Further in German: M. Halmágyi,
Westliche Quellen über die christliche Geschichte der Kijewer Rus: Bruno von Querfurt
(†1009) und Thietmar von Merseburg (975–1018) über den Hof des Hl. Vladimirs, Naukovi
Zapysky Bogoslovsko-Istorychnogo Naukovo-Doslidnogo Centru Imeni Archimandrita Va-
silija (Pronija) 6, ed. J. Danilec, (Mukachevo 2019), 39–53.
516 Miklós Halmágyi
‘May God open paradise for you just as you have opened the way to the
pagans for us!’2 These passionate words were told by a young messenger of
faith – Bruno of Querfurt – to the Duke of the Russians. The German monk
wanted to get to the Pechenegs, to convert them to the Christian religion. Bruno
was not only an avid, enthusiastic person of the first millennium: he was an
author as well, who wrote about Hungarians, Petchenegs, Poles and about the
Duke of the Russians, who can be identical with St. Vladimir.
What we know about Bruno of Querfurt, we mostly know from his own
works. He was born in Saxony, in Querfurt, around 974/978. He studied in the
Magdeburg cathedral school, then he became court chaplain of Otto III. When
Otto moved to Italy 998, Bruno was also in his company. The bishop of Prague,
Adalbert was killed 997 as a Christian missionary on the land of Prussians. This
event could make effect on Bruno. In Rome he entered the monastery of St.
Alexius and Boniface. Boniface was a martyr too, so Bruno-Boniface said about
himself: his name is Boniface, he also must become a martyr of Christ.3 The
monastery of St. Alexius and Boniface was found in 970s by Sergius, Bishop of
Damascus, who was expelled from his diocese. The founder gave the monastery
a Greek character, but later the monks followed the rules of St. Benedict.4 Later,
Bruno left Rome, and became a member of a hermit community that lived near
Ravenna, in the swampy region of the Po River.5
The leader of this community was St. Romuald. Some hermits wanted
to go to the land of the Slavs to christianize them. An elderly hermit, Benedict
warned Bruno to start the mission only with papal permission, and to learn
the language of the Slavs. Two monks, Benedict and John set out, and went
2 Letter of Bruno of Querfurt to King Henry II. On His Alliance with the Pagans,
Translated by W. L. North, https://d31kydh6n6r5j5.cloudfront.net/uploads/sites/83/2019/06/
Bruno_of_Querfurt_Letter_to_Henry_II_for_MARS_website.pdf
(2020. 14. okt.) p. 3. „Aperiat tibi Deus paradisum, sicut nobis aperuisti viam ad pa-
ganos!” ; Bonifatius (Bruno Querfurtiensis) Henrico II. regi litteras mittit, Diplomata Hunga-
riae Antiquissima I. (1000–1131), editor Gy. Györffy, Budapest 1992, 44−48, 45.
3 ’Et ego Bonifatius vocor; cur ergo etiam ipse Christi martir esse non debeo?’
Petrus Damiani, Vita sancti Romualdi, editor G. Waitz, MGH, SS IV, editor. G. Pertz, (Han-
nover 1841), 846–854, 850.; D. Baronas, St. Bruno of Querfurt: The Missionary vocation,
Lithanian Historical Studies 14, ed. S. C. Rowell, (Vilnius 2009), 41–52. 43, 44.; G. Mako,
My Cherished Enemy: The Construction of Identity and Otherness in Russia, Dissertation,
Cambridge 2018, 51.
4 P. Engelbert, Prágai Szent Adalbert. Püspökideál, politika és szerzetesség, Mons
Sacer I., ed:. I. Takács 1996, 27–32 . (The St. Adalbert of Prague. Bishop ideal, politics and
monasticism.); Mako 2018, 57.
5 Petrus Damiani, Vita sancti Romualdi, editor G. Waitz, MGH, SS IV, editor. G.
Pertz, (Hannover 1841), 846–854, 850.; Bruno, Vita quinque fratrum = Life of the Five
Brethren by Bruno of Querfurt, Preface and translation by Marina Miladinov. Vitae Sanc-
torum Aetatis Conversionis Europae Centralis (Saec. X–XI) – Saints of the Christianization
Age of Central Europe (Tenth–Eleventh Centuries), editor G. Klaniczay, Budapest – New
York 2012, 183–313. 212–213.; H. G: Voigt: Brun von Querfurt. Mönch, Eremit, Erzbischof
der Heiden und Märtyrer, Stuttgart 1907, 34, 380–383, 386–387. (Voigt transalted Bruno’s
works into German. I used the German translations of Voigt during my study.); W. H.. Fritze,
Brun von Querfurt, Theologische Realenzyklopädie 7. Berlin – New York 1981, 233–236.
233; Baronas 2009, 48; Halmágyi, 2014, 55;
to Poland. Bruno, however, went to Rome, and got the permission of Pope
Silvester II. Then he wanted to reach Poland himself to join his companions,
Benedict and John. However, between the German and Polish rulers – Henry II.
and Bolesław Chrobry – a war broke out in 1003. The chronology of Bruno’s
further travels is controversial. He has been in Hungary at least once – or twice
– and tried to christianize the Black Hungarians, but with little success. In 1004
he was in Germany, and was consecrated a bishop in Merseburg. In Germany, he
wrote a longer biography about his role model, Bishop Adalbert. From Hungary
he went in the direction of the Kievan Rus. 6
Bruno calls the Duke of the Russians ’senior Ruzorum’. He refers with
the same title – senior – to Henry II, the German king and to Bolesław Chrobry,
the Polish Duke, and the ruler of Sweden. The Hungarian prince – most likely
Géza – was mentioned in the work of Bruno with the title senior magnus. Not
only earthly rulers have this title in the works of Bruno: according to his confes-
sion St. Peter is his ‘senior’. Therefore, Bruno was acting not in the service of
a secular ruler, but as a messenger of St. Peter, and as an envoy of the Pope. 7
He characterizes the Duke of the Russians sympathetically: ‘a man great
in his reign and wealth’.8 The Duke worried about him, as a messenger of faith:
he wanted to hold back him from the dangerous journey to the Petchegens. But
Bruno wanted to set himself on the way, and addressed to the Duke: ‘May God
open Paradise for you just as you have opened the way to the pagans for us!’9
Bruno and his companions walked for two days through an uninhabited
land. On the third day they were attacked by the Pechenegs, but they were saved
by a certain sign. Unfortunately, Bruno does not explain, what this sign actually
was. However, in the legends of saints we often meet the phrase that the pagan
invaders are tamed and honored man of God. When Bruno and his companions
arrived in the camp of the Pechenegs, they were scourged, but at last they got
6 Bruno, Vita quinque fratrum = Life of the Five Brethren, op. cit, 211–225. 242–
245.; Voigt 1907, 78, 848–392, 401; Thietmari Merseburgensis episcopi, Chronicon, Thiet-
mar von Merseburg, Chronik. Neu übertragen und erleuchtert von W. Trillmich, (Darmstadt
1974/ 2011). VI. cap. 94. p. 342–343. (I used the German translation of Trillmich during my
work.); Bonifatius (Bruno Querfurtiensis) Henrico II. regi litteras mittit, op, cit, 45.; Voigt
1907, 82. 85. 96–97. 10—104.; Fritze 1981 234; See also: B. Kürbis, Purpurae passionis
aureus finis. Querfurti Brúnó és az öt vértanú testvér, Európa közepe Európa közepe 1000
körül, ed. A. Wieczorek – H-M. Hinz, Stuttgart 2000, 317–321. 318.; Halmágyi 2014, 56–58.
Mako 2018, 50–69.
7 Bonifatius (Bruno Querfurtiensis) Henrico II. regi litteras mittit, op, cit, 45. 46–
47.; Voigt 1907, 61. 437. 438. 439.; Bruno, Vita Adalberti 23. cap., shorter redaction, Sw.
Wojciecha biskupa i męczennika żiwot drugi / napisany przez Brunona z Kwerfurtu; wydała.
wstępem i objaśnieniami opatrzyła Jadwiga Karwasińska, Warszawa: Państwowe Wyd. Nau-
kowe, 1970, p. 61.; J. Fried, Otto III. und Boleslaw Chrobry. Das Widmungsbild des Aache-
ner Evangeliars, der „Akt von Gnesen” und das frühe polnische und ungarische Königtum,
Stuttgart 1989. 77, 78.; Vita quinque fratri, Preface and trans. Miladinov, Marina: (Life of the
five Brethren by Bruno of Querfurt), Vitae Sanctorum Aetatis Conversionis europae Centralis
(saec. X–XI), op.cit, 224/225.
8 ’magnus regno et divitiis’, Bonifatius (Bruno Querfurtiensis) Henrico II. regi litte-
ras mittit, op. cit. 45; Letter of Bruno, op.cit, 2.
9 Bonifatius (Bruno Querfurtiensis) Henrico II. regi litteras mittit, op. cit. 45; Letter
of Bruno, op.cit, 3. p.
the permission to proclaim the Christian faith. They baptized thirty people, and
Bruno succeeded in making peace between the Pechenegs and the Russians.
The Duke of the Russians gave the Pechenegs his son as a hostage, and Bruno
consecrated a bishop to the people of the steppe. 10
After his missionary trip Bruno came to Poland. He wrote here his letter
to the German king, Henry II., in which he reported about his above-mentioned
missionary journey. He could not see again his old companions – Benedict and
John. The two hermits and their Polish companions were attacked and killed by
robbers in 1003. Bruno wrote the story of their life and sufferings: it is another
important source of this epoch. He wrote a shorter text about the life of his
hero, St. Adalbert. After his stay Poland, he embarked on his last journey. He
was killed as a martyr on the land of the Baltic tribes 1009, March 18. 11 When
Bruno wrote, his heart and his pen were led by the interests of his missionary
work. He has little to say about Western Europe, he reports primarily on the peo-
ple of Central and Eastern Europe. Vladimir supported his mission, so Bruno
sympathized with the Duke. Bruno opposed the politics of Otto II, because he
was at war with Christians.12 The bishop disapproved of the behaviour of Otto
III also, because he had left Germany and had moved to Italy.13 In his letter to
Henry II, he reproached the king himself, as Henry joined the Pagan Liutizs
(Lutizen), and waged war against the Christian Bolesław. He wrote kind words
about Duke Bolesław Chrobry, because he supported the missionary plans of
Bruno.14 He mentioned the Duke of the Hungarians and his wife in the follow-
ing context: Adalbert sent ‘to the Grand Lord of Hungarians or rather to his
wife. This held the whole land in her hands and ruled over her husband and even
over the things that were masculine matters. In Hungary Christianity had started
under her leadership, but, - a stained religion - , was mingled with paganism and
became worse than barbarism, a casual and powerless Christianity.’15 The Grand
Duke, whom he does not name, is certainly identical with Duke Géza. He was
the father of St. Stephen, and he appears in the Hungarian sources as Geycha,
10 Bonifatius (Bruno Querfurtiensis) Henrico II. regi litteras mittit, op. cit. 45-46;
Letter of Bruno, op.cit, 3-4.; Voigt 1907, 438-439.; According to Simon Franklin und Marta
Font there are two different Dukes in Bruno’s letter: „…. ille senior Ruzorum fide titubaverit”
; „perveni ad seniorem Ruzorum”. ’… if that lord of the Rus’ wavers in his faith. …. I came
to the lord of the Rus ‘. Letter of Bruno, op.cit, 3; Voigt 439) F. Márta, Querfurti Brúnó kijevi
útja: kérdések és feltevések a historiográfia tükrében. (The journy of Brun of Querfurt to
Kiev: questions and hypothesis in the mirror of the historiography), Belvedere Meridionale
24, ed. G. F. Kiss, M. Halmágyi, (Szeged 2012) 67–75. 70.
11 About circumstances of Bruno’s last journey see: D. Baronas, The year 1009: St
Bruno of Querfurt between Poland and Rus, Journal of Medieval History 34, ed. C.M. Wool-
gar, (Amsterdam 2008), 1−22.
12 Voigt 1907, 341.
13 „Peccatum regis hoc fuit. Terram suae nativitatis delectabilem Germaniam iam
nec videre voluit” Bruno, Vita quinque fratrum 7. cap. 226/227. Voigt 393.;
14 Bonifatius (Bruno Querfurtiensis) Henrico II. regi litteras mittit, op. cit. 47; Letter
of Bruno, op.cit, 4–8.
15 Voigt 1907, 362.
Geysa. 16 The name Deuvix – mentioned by Thietmar – is most likely also a

version of this name. Bruno does not tell us the name of the Hungarian Duchess,
but he describes her as an active, strong ruler. In the chronicle of Thietmar, the
wife of Deuvix, named Beleknegini, was introduced as a strong lady as well:
‘she drank immoderately, sat on horseback like a warrior, and killed a man in
excessive temper.’ 17 In the Hungarian sources the wife of Géza is mentioned
with the name Sarolt. Beleknegini is probable identical with Sarolt. 18 Thietmar
sympathizes with the son of Deuvix: he is merciful to his defeated uncle, and
gives back his captive wife without ransom, as a ‘voluntary present”. This son
of Deuvix must be identical with St. Steven. 19 Bruno does not mention the
Hungarian king Steven, neither his name nor his title. There is no trace of the
king of Hungary in the writings of Bruno, although the German missionary had
been in Hungary himself.
The Pechenegs are in the letter of Bruno the ‘cruellest of all pagans’20
Liutizen, Prussians, Swedes, Czechs, Jews, Greeks and Saracens also appear in
the works of Bruno. 21 In comparison with other peoples and rulers, we can say
that the Russians represented by their Dukes are presented in a positive light in
the writings of Bruno.
Above, i mentioned the importance of language knowledge during the
mission. However, the messengers of faith in the Middle Ages communicat-
ed not only with words but also with symbols. The missionaries who came to
England in the 6th century had carried a cross before them. When Vladimir sent
ambassadors to Byzantium, they were deeply impressed by the priests, singing
and by their ceremony. However, the knowledge of the language had to be con-
sidered indispensable during the missionary work. The son of the Polish Duke
was also a member of the hermit community at Ravenna, so it is possible that
Bruno and his companions could learn the Slavic language from him. 22
What was Bruno’s relationship to the Greek rite of Christianity? Bruno
died in 1009, so he lived before the Schism of the Church in 1054. In his biog-
16 „Toxun genuit Gecham”. Chronici Hungarici Compositio Saeculi XIV, ed. S. Do-
manovszky, cap. 63, Scriptores Rerum Hungaricarum. I. (SRH), ed. I. Szentpétery, (Budapest
1937 /1999.), 311. ; „ Thocsun genuit filium nomine Geysam”, P Magistri, qui Anonymus
dicitur, Gesta Hungarorum. Introduction by E. Jakubovich, notes by D. Pais, cap. 57. Scrip-
tores Rerum Hungaricarum I. (SRH), p. 116.
17 Thietmar VIII. cap. 4. p. 444–445.„supra modum bibebat et in equo more militis
iter agens, quendam virum iracundiae nimio fervore occidit.”
18 Chronici Hungarici Compositio Saeculi XIV, cap. 30. SRH. I. 291; P Magistri…
cap. 27. SRH I. 69.
19 Thietmar VIII. cap. 4. p. 442–443. „suscepit eam ex munere”.
20 ’omnium paganorum crudelissimos’, Bonifatius (Bruno Querfurtiensis) Henrico
II. regi litteras mittit, op. cit. 45; Letter of Bruno, op. cit, 2.
21 Halmágyi 2014. 63–89.
22 Venerabilis Baedae Historia ecclesiastica gentis Anglorum, Oxford 1881; Bede,
A history of English Church and People, Translated and with an Introduction by L. Sher-
ley–Price, revised by R. E. Latham, 1968. I. 25; The Russian Primary Chronicle Laurentian
Text. Translated and edited by S. Hazzard Cross and Olgred P. Sherbowitz-Wetzor, Camb-
ridge (Massachusetts) 1953, 111. http:In: www.mgh-bibliothek.de/dokumente/a/a011458.pdf
(2019. 24. Febr.)
raphy of St. Adalbert we read that Adalbert once visited St. Nil. Nil was a Greek
hermit, who lived in Italy. He suggested Adalbert to join the Latin monks. One
should therefore follow the rite and customs of his own. Here we can remember
the Admonitions of King Stephen: ‘Which Greek ruled the Latins according to
Greek customs, and which Latin ruled the Greeks according to Latin customs?
None of them.’ 23
It’s an interesting question whether Bruno was on the side of the violent
or non-violent mission. He regarded the blinding of pagan Black Hungarians as
a sin. He himself went to the Hungarians as well as to the Pechenegs without
arms. He was wounded among the Hungarians, beaten by the Pechenegs, and
sacrificed his life to his faith among the Baltic tribes. The question arises: if
Bruno was a follower of the peaceful mission, why did he write in his letter to
Henry II that the Liutizs must be forced into the church? The Black Hungarians,
Pechenegs and Prussians were then still pagans. Under the Elbe Slavs, how-
ever, the Christian mission began during the rule of Henry I (919-936) and
Otto I (936-973). Many of the Elbe Slavs were baptized, dioceses were founded
between the Elbe and Oder: Brandenburg and Havelberg in 948. These bish-
oprics were swept away by the uprising of the Elbe Slavs. The Liutizs were
regarded as apostates, who rose against Christianity. According to Bruno’s
opinion, they were allowed to use violence against them. Those areas that were
once in Christian hands were counted among the Christian lands, even when
the inhabitants became apostates. 24 In connection with the Christianization of
the Prussians the possibility of the violent proselytization arises. Bruno men-
tions in his letter to Henry II that Bolesław was ready to play a role in the
Christianization of Prussia, but the war between him and King Henry II did not
make it possible. Bruno probably thought that the Christian rulers should defeat
the pagans who obstruct the activity of missionaries. Since the Prussians killed
St. Adalbert, it might have been found necessary to use the violence against the
Prussians. 25
‘In this great city, the capital of the empire, there are more than 400
churches and 8 markets.’’26 Thietmar of Merseburg characterizes Kiev with the
sentence quoted above. Who was Thietmar, what is his chronicle, and what does
he write about Kievan Rus?
23 „Ast, inquit, homo ego sum Grecus; melius conueniunt cum quibus hęc agas mo-
nachi Latini.” Brun, Vita Adalberti, cap. 13, longer redaction, p. 15.; Voigt 348.; ’Quis gra-
ecus regeret latinos graecis moribus, aut quis latinus regeret graecos latinis moribus? Nullus.’
Sancti Stephani regis primi Hungariae: Libellus de institutione Morum. Cap. VIII. Szent
István. Intelmek I. Ed. and Translated into Hungarian: L. Havas, Debrecen, ΑΓΑΘΑ 2004,
44; Szent István király intelmei Imre herceghez. Translated into Hungarian by Á. Kurcz.
Árpád-kori legendák és intelmek. Szentek a magyar középkorból. I. Budapest 1999, 47-55.
54. (I followed the translation of Kurcz.)
24 H-D. Kahl, Zum Geist der deutschen Slavenmission des Hochmittelalter, Heiden-
mission und Kreuzzugsgedanke in der Deutschen Ostpolitik des Mittelalters, Ed. H. Beu-
mann, Helmut, Darmstadt 1973, 156–176. 177 – 274. 189. 220.; Baronas 2009, 46–47.
25 Kahl 1973, 187, 199.
26 Thietmar VIII. cap. 32. p. 474–475.
Thietmar was born about 975 in Walbeck, in Saxony. He was a relative of

Bruno of Querfurt. They were schoolmates in the Magdeburg cathedral school.
Having become bishop of Merseburg, Thietmar wrote a great chronicle of the
history of his diocese and the history of the Saxon kings. He concentrated not
only on Saxony and the German Empire. His horizon extended to almost all the
peoples of Europe, and his chronicle is an important source of the Elbe Slavs,
Czechs, Poles, Hungarians, and Kievan Rus.
Thietmar rarely left Germany, he had never been to Kiev, he could not
personally see the Duke of the Russians – unlike Bruno. Thietmar calls the
Duke of Kiev by his name: Vladimir. He even translates his name: potestas pa-
cis, meaning ‘power of peace’. He presents the Duke in several character traits
antipathically, according to his characterization Vladimir was a voluptuous
man. He accepted the Christian faith at the urging of his Greek wife, „but with
works of righteousness did not glorify him.” The Russian Chronicle (Poveszty
Vremennih Let, PVL) also talks about the sins of Vladimir just before the pre-
sentation of his conversion. The idea that we read in the chronicle of Thietmar
may also be related to the fact that Vladimir got his wife from Byzantium:
she was the emperor’s daughter, Princess Anne, daughter of Romanos II. The
German King, Otto I. actually wanted to get a purple-born Emperor’s daughter
for his son from Byzantium; but he got only a relative of the emperor, John
Tzimiskes. Her name was Theophanu, and she was not a purple-born emperor’s
daughter. These circumstances could also influence the opinion of the German
bishop. 27
In the chronicle of Thietmar the name of Vladimir’s wife is Helene.
Although, the real name of the wife was Anne. Helene was perhaps an older
daughter of Romanos II, whom Otto I. had acquired for his son in 967/968.28
However, Thietmar knows that Vladimir’s wife from Byzantium played
a role in the conversion of Vladimir. Another cause of the negative depiction
of Vladimir in the German chronicle may be that Vladimir put a German mis-
sionary named Reinbern in jail, who died in captivity.29 The PVL tells us that
Vladimir and his people were eventually baptized by Byzantine missionaries.30
Thietmar can also write good things about Duke Vladimir: ‘Because the
mentioned king had heard of the Burning Light through his priests, he washed
away the blemish of past sins by constant, generous donations.’ 31
Thietmar tells us about the grave of Vladimir: ‘he lies buried in the great
city of Kiev, in the church of the martyr of Christ and of Pope Clement, next to
27 Thietmar VII. cap. 72. 73. 74. p. 432–437; The Russian Primary Chronicle, op.cit,
94.; A. Poppe, Vladimír als Christ, Österreichische Osthefte. 35/1993. 553–575, 559–560.
28 A. Poppe, The political background to the baptism of Rus, Byzantin-Russian rela-
tions between 986-989, The rise of Christian Russia. London 1982, 230. Anm. 114. .; Poppe
1993, 557. Anm. 14.
29 Thietmar VII. cap. 72. p. 432–435.
30 The Russian Primary Chronicle, op.cit, 96–117
31 Thietmar VII. cap. 74. p. 436–437.„Et quie de lucerna ardente a predicatoribus
suis rex prefatus audivit, peccati maculam peracti assidua elemosinarum largitate detersit.”
Poppe 1993, 559–560.
his wife; their sarcophagi stand free in the middle of the church.’ 32 The mention
of the church of Pope Clement in Kiev is a good example of the contact of the
western and eastern parts of the Church in this era.
Thietmar calls Vladimir king (rex). Even the ruler of the Hungarians - the
son of Deuvix, most likely King Stephen - was designated by Thietmar as king
(rex),33 but the rulers of Poland and Bohemia are mentioned as Dukes (dux, du-
ces). Thietmar expresses with these words, that Russians and Hungarians were
independent from the German Empire.
After Vladimir’s death, Poland’s Duke, Bolesław Chrobry, support-
ed Vladimir’s stepson, Swentepolk, against Vladimir’s son Jaroslaw. When
Bolesław moved against Kiev in 1018, he was accompanied by 300 German, 500
Hungarian and 1000 Pecheneg warriors. This is what the Chronicle of Thietmar
tells us. The army of Bolesław conquered Kiev on August 14, 1018., and so
German warriors – who fought at his side – could get to to know the important
city, and this information could later reach Thietmar. Kiev is called Cuiewa and
Kitava by him. Bolesław and Swentepolk were received by the ‘Archbishop of
the city in the Monastery of St. Sophia’. Thietmar even knows that that mon-
astery was ‘burned down the previous year.’ The Bishop of Merseburg tells in
his chronicle about the huge dimensions of Kiev. ‘In this great city, the capital
of the empire, there are more than 400 churches and 8 markets; the number of
inhabitants is unknown. As in the whole country, they are composed of strong,
fleeting servants, who come together from everywhere, but especially from
fighting Danes who have so far asserted themselves against the frequent ha-
rassment of the Pechenegs and also defeated other enemies’34 When Thietmar
talks about Danes here, he certainly means Wareger. The chronicler knew about
the Scandinavian origin of the Russians. He does not say that the Russians are
Slavs, 35 although he interprets the name of Vladimir from Slavic.
In assessing the individual peoples, religion, custom, and the relationship
of the particular people to the German Empire played a major role for Thietmar.
He wrote with sympathy about the English who paid taxes to the pope, he paint-
ed a dark picture of the Danes who conquered England. The Liutizs (Liutizen)
- a pagan tribal federation at the Elbe - were characterized negatively. As he
writes about the cruel customs of the Poles, he paints a mischievous picture
about them. However, when the Poles bravely asserted themselves in a city
32 Thietmar VII. cap. 74. p. 436–437. „sepultum in Cuiewa civitate magna et in

aecclesia Christi martiris et papae Clementis iuxta predictem coniugem suam, sarcofagis
eorundem in medio templi palam stantibus.”
33 F. J. Schröder, Völker und Herrscher des östlichen Europa im Weltbild Widukinds
von Korvei und Thietmars von Merseburg, Münster 1974, 18.
34 Thietmar VIII. cap. 32, p. 474–475. „In magna hac civitate, que istius regni caput
est, plus quam quadringente habentur eclesiae et mercatus VIII, populi autem ignota ma-
nus¸quae, sicut omnis haec provincia, ex fugitivorum robore servorum huc undique conflu-
entium et maxime ex velocibus Danis, multum se nocentibus Pecinegis hactenus resistebat et
alios vincebat.”
35 H-W. Goetz, Die Slawen in der Wahrnehmung Thietmars von Merseburg zu Be-
ginn des 11. Jahrhunderts, Lětopis: Zeitschrift für sorbische Sprache, Geschichte und Kultur,
62 (2015), 103–118. 110.
against the pagan Liutizs (Liutizen) with firm faith, the Christian Poles are pre-
sented with a better color. So, the bond of religion is more important to the
Saxon bishop than political interest. When writing about Lorraine, he mentions
that there, in the west, not only the sun goes down, but ‘all justice, obedience
and mutual love.’36 In the chronicle many other peoples were mentioned, e. g.
Saracens, Jews, Italians, Greeks.
Above, I mentioned that Thietmar translated the name of Vladimir from
Slavic. Thietmar was able to understand Slavic. In the diocese of Merseburg
Slavs lived also, and Thietmar had to speak and understand Slavic in order to
fulfill his duty as a pastor. In his chronicle he translates Slavic words, he even
writes and translates a Slavic sentence. 37
It is worth mentioning that the German king, Otto I could also speak
Slavic. The Saxon author, Widukind of Corvey tells us about it. In the chronicle
of Thietmar, we read that a son of the king, named William, was born of a noble,
captive Slav woman. 38 She was definitely a prisoner of war from the land of the
Elbe Slavs. Maybe Otto learned from her Slavic or could practice her language
skills with her. Her son, Wilhelm became a bishop of Mainz.
There is a German source where we can find a mention of the Russians
from this era in connection with the Hungarian ruling family. In the Hildesheim
Yearbooks we read in the year 1031: „Et Heinricus, Stephani regis filius, dux
Ruizorum, in venatione ab apro discissus, periit flebiliter mortuus.” 39 ’Henry,
King Stephen’s son, the Duke of Ruizen, was ripped open by a boar and died
a miserable death.’ 40 According to György Györffy, Prince Emerich (Imre),
Stephen’s son, was the leader of the royal bodyguards, and this bodyguard con-
sisted of Russian warriors. According to the theory of Gyula Kristó Russians
lived on the Hungarian-German border area, and Duke Emerich could be the
leader of them. 41 There are also other examples from this period of contacts
between Russians and Hungarians: when Duke Vladimir died in 1015 and
his stepson Swentepolk wanted to kill Vladimir’s son Svjatoslav, who fled to
Hungary. Svjatopolk, (Swentepolk) however, sent murderers to the Hungarian
36 Halmágyi 2014, 53; Thietmar IV. cap. 14. p. 130–131.

37 Further: H. Lippelt, Thietmar von Merseburg, Reichsbischof und Chronist, Köln–
Wien 1973, 118.
38 Thietmar, II. cap. 35, p. 72–73. „captiva et Sclavonica”; Widukind von Corvey:
Res gestae Saxoniae. Die Sachsengeschichte. Übersetzt und herausgegeben von Ekkehart
Rotter und Bernd Schneidmüller. Stuttgart 1997. Lib. II. cap. 36.
39 Annales Hildesheimenses, Monumenta Germaniae Historica. rerum Germanicum
in usum scholarum, VIII. Contulit cum codice Parisiensis G. Waitz. Hannover 1878, 36.
40 Die Jahrbücher von Hildesheim. Übersetzt von Eduard Winkelmann. Neu bear-
beitet von Wilhelm Wattenbach. Die Geschichtsschreiber der deutschen Vorzeit. 2. Ausgabe.
Band 53. Leipzig 1893, Quellensammlung zur mittelalterlichen Geschichte. Fortsetzung.
(Cd-ROM) Berlin, Heptagon, 1999.
41 Annotation 716th by G. Thoroczkay to his Hungarian translation of the part of the
Hildesheim yearbooks, Az államalapítás korának írott forrásai, Ed. Gy. Kristó, Szeged 1999,
216.; Gy. György, István király és műve, Budapest 2000, 313; Gy. Kristó, Nem magyar népek
a középkori Magyarországon, Budapest 2003, 106–119. (Non Hungarian People in medieval
Hungary)
mountains - the Carpathians - (k gorĕ Ugor’stĕj) and killed Svjatoslav. 42 From

Russian sources we know that three Hungarian brothers were in the territory of
Rus: Efrem, Moses and George. 43
The two Saxon authors - Bruno von Querfurt and Thietmar von Merseburg
- have devoted a great deal of attention to the eastern parts of Europe. Bruno
was influenced by the interest of the mission. The opinion of Thietmar on the
different peoples and rulers was motivated by his relationship to Christianity, to
the German Empire and to the Germans. Bruno sympathized with the Duke of
the Russians, who worried about the messenger of faith. Thietmar characterized
Vladimir with negative qualities, but he mentioned that the Duke had given
alms. Thietmar informs us about 400 churches that stood in Kiev, among which
the Church of St. Clemens and the St. Sophia. Both Bruno and Thietmar are
important contemporary authors who inform us on the church history of Kievan
Rus.
Миклош Халмађи
(Национални архив Мађарске, Бекеш државни архиви)
ЗАПАДНИ ИЗВОРИ О ХРИШЋАНСКОЈ ИСТОРИЈИ КИЈЕВСКЕ РУСИЈЕ:
БРУНО КУЕРФУРТСКИ (†1009) И ТИТМАР МЕРСБУРШКИ (975–1018)
О ДВОРУ СВЕТОГ ВЛАДИМИРА
Бруно Куертфуртски био је мисионар почетком 11. века. Проповедао је

хришћанство у Угарској, потом код Печенега, а преминуо је као мученик међу
балтичким племенима 1009. године.
Један од његових рукoписа је везан за писмо немачког краља Хенрија II.
Покушао је да убеди Хенрија да се не бори против војводе од Полеа. У свом писму
Бруно говори и о својим путовањима. Бруно је био наклоњен политици војводе Руса
који је између осталог био посвећен вери. Додуше у писму не помиње војводу али може
се поистоветити са Светим Владимиром. Тиетмар, епископ Марсбурга, приређивач
је његове хронике од 1012. до 1018. године. То је извор првог реда када се говори о
Словенима из Елбе, Одере, Полеа, Кијевске Русије. Занимљиво је да се по начину како
је Владимир описан може закључити да је описан као неко ко је антипатичан (можда
зато што је био ожењен ромејском принцезом Аном, ћерком Романа II). Немачки краљ
Отон I желео је Ану за супургу свога сина, али је заправо добио само девојку из царске
породице. Тиетмар такође помиње око 400 цркавама у Кијеву, међу којима посебно
говори о цркви Божанске Премудрости.
42 The Russian Primary Chronicle, 130.; Régmúlt idők elbeszélése. A Kijevi Rusz
első krónikája. Translate I. Ferincz, notes L. Balogh et alt, Budapest, 2015. 108.
43 I. Ferincz, Magyar Mózes és Efrém – Az ortodox egyház szentjei, Az ortodoxia
története Magyarországon a XVIII. századig, Ed. I. H. Tóth, Szeged 1995. 37–44. (Efrem and
Moses the Hungarian - Saints of Orthodoxy. In: The history of Orthodoxy in Hungary until
the 18th century.)
Горан М. Јанићијевић
(Православни центар за младе Свети Петар Сарајевски,
Република Српска)
ИМПЛИКАЦИЈЕ ИСТИНЕ И ЊЕНА ИМАНЕНТНОСТ

У УМЕТНИЧКИМ ТВОРЕВИНАМА КАО ФОКУС
ИКОНОЛОШКИХ И ХЕРМЕНЕУТИЧАРСКИХ
ТУМАЧЕЊА
Апстракт: Схватање да традиционалне ликовне уметности

представљају својеврсну похвалу истини, садржано у одређеним
естетичарским тековинама (Хегел, Хајдегер...) разматра се из перспективе
два, рекло би се – сродна метода историје уметности. У оквирима
иконолошких традиција појам и питање истине појављују се на више нивоа:
као својство предмета – слике, на основу схватања да одражава истинитост
на онтолошком тј. феноменолошком нивоу али и као методолошки циљ
у смислу да се поступак истраживања и тумачења садржаја уметничких
дела поистовећује са процесом „откривања истине“. У том контексту
разматра се појава персонификације истине и њених видова, међу којима
је Ервин Панофски издвојио и означио појам „гола истина“ (nuda veri-
tas). Наведена тема такође се истражује из перспективе филозофске и
историјско-уметничке херменеутике према тековинама Ханса Георга
Гадамера, у којима се појам истине доводи у везу са искуством уметности.
Кључне речи: Истина, персонификација истине, Ервин Панофски,
nuda veritas , Ханс Георг Гадамер.
Увод
Повезивање појма истине са феноменом уметности у данашњим
тумачењима дела ликовних уметности инхибира примарна асоцијација
на контекстуално фокусирање ка животном реалитету као и гносеолошки
учинак на основу научних експеримената. Под-разумевајућа синтеза два
појма у шире схваћеном традиционалном стваралаштву, из тог разлога,
представља анахронизам у тој мери да се истина иманентна уметности
изједначава са иконичким постулирањем истинитости на самој слици1 и
1 „Ово „construire“ претпоставља, како је то формулисао Ханс Роберт Џевс
526 Горан М. Јанићијевић
медијском убедљивости2. Разматрање

на тему која би се могла дефинисати и
на основу секундарног назива зборника
радова Ниш и Византија – Похвала
истини, у контексту теорије уметности
води ка Хегеловом тумачењу истине3
као карактеристике уметности:
„Код Хегела, теза о прошлосном
карактеру уметности указује на
чињеницу да се у класичној епохи
грчке скулптуре оно божанско у појави
уметности приказивало непосредно
као сама истина“.4 Однос истине
и уметности представља древно
филозофско питање на које су још
у класичној епохи постојала два,
сасвим опречна одговора5 у којима је
уметност схваћена илузионистички у
духу заводљивости и „заблудљивости“
слике у Горгијином „психагошком“
Сл. 1 .Christoffel Jeger, контексту6 али и као рефлекс
Персонификација истине, Преузето из:
природне истинитости у идеалистички
R. Van Straten, Uvod u ikonografiju; teo-
retske i praktične upute, Zagreb 2003, 34. конципираној филозофији. Схватање
које су неговали и развијали Сократ,
Платон и Аристотел отворило је међутим – друго питање: да ли је уметничко
дело репрезентује стварност или њену слику? У вишевековном трагању
за односом два феномена на основу схватања да је име-назив Истине
дуготрајније и монолитније „него њен појам“7, како у филозофској тако
„неко знање“(Wissen)... које је више него освртање или посматрање преегзистентне

истине: неко сазнање (Erkennen) које зависи од онога умети (Konnen), од опробавајућег
делања, тако да су појављивање и произвођење једно.“, M. Imdahl, Ikoničke studije mod-
erne umetnosti, Cetinje 2005, 17.
2 „Nakon dovršene povijesti slike u informacijsko-komunikacijskom mediju kao
svojem umetnome i živome tijelu, nalazimo se pred pitanjem o onome što nakon ekstaze
vizualne komunikacije.“, Ž. Pajić, Dekonstrukcija slike; Od mimezisa, reprezentacije do ko-
munikacije, Časopis za za teoriju, kulturu i vizualne umjetnosti “Tvrđa”, Zagreb 2007, 7/7.
3 „Оно што човек, уплетен са свих страна у коначност, тражи у томе погледу, то
је регион неке више, супстанцијалне истине, у којој све супротности и противуречности
коначнога могу да нађу своје крајње решење, а слобода своје пуно задовољење. То
је регион истине саме по себи, а не регион онога што је само релативно истинито.“,
G.V.F.Hegel, Estetika I, Beograd 1986,101.
4 Х-Г. Гадамер, Европско наслеђе, Београд 1999, 42-43.
5 V. Tatarkijevič, Istorija šest pojmova; Umetnost. Lepo. Forma. Stvaralaštvo.
Podražavanje. Estetski doživljaj; Dodatak o savršenstvu, Beograd 1976(?), 289.
6 I. Draškić Vićanović, Psihagoška teorija umetnosti, THEORIA 2, Beograd 2012,
107-117.
7 V. Tatrakijevič, нав. дело, 290.
и у уметничкој сфери појам истине временом је дивергирао8 а антитеза

објективно – субјективно није се испољавала једино на опажајном већ и
на нивоу креативног и научног мишљења. Прекретницу у дискурсивном и
поетском дефинисању стваралачке позиције у односу на феномен истине,
представљало је Хегелово те потоње –Хајдегерово афирмисање уметности
као „посредовања истине“9.
Феномен истине као својсто иконолошког метода

„Висока позиционираност“ појма истине у претпоставкама
иконолошког метода заснована је на уоченој сродности стварности (у)
уметности са митском свешћу у ширем смислу. У замршеној протоисторији
феномена уметност и мит „делили су“ простор и време а спонтана
синтеза готово да онемогућава изоловано посматрање и анализирање
елемената. Не само митолошка већ и табуизација уметности проистиче
из „недовољно разјашњеног“ порекла митова из домена субјективизације
природних и егзистенцијалних феномена, што, према филозофу и
инспиратору иконолошког метода Ернсту Касиреру (Ernst Cassirer 1874-
1945.) представља један од узрока митолошке свести : „У основи свеколике
светости митског бивства лежи светост порекла“.10 Развој уметности био
је на неки начин условљен таквим схватањем света те су уметничка дела
каткад убедљивије и непосредније изражавала религијске ставове и идеје
него што је то било могуће теологији.11 Oсим тога, „имала је у рукама“
модел оприсутњавања невидљивог у видљивом а основна религијска
претпоставка јесте да је истина тек наговештена у емпиријском типу
сазнања. Да је уметност „давала облик истини“ указује натпис поред
илустрације у једном отонском кодексу, на који је указао иконолошки
настројен аустријски историчар уметности Јохан Конрад Аберлајн (Johann
Konrad Eberlein, 1948.): „Hoc visibile imaginatum figurat illud invisibile
verum cuius splendor penetram mundum“.12 Признавање права уметности
на „посредовање истине“ трајало је кроз историју цивилизације колико
и дејство митолошке свести, кроз сва раздобља у којима су античка и
хришћанска култура, према Хегелу, опредељивале симболички приступ13
ноуменим појавама и појмовима.
8 “Смештање истине у дело јесте произвођење [доношење пред] једног таквог

бивствујућег које пре тога још [никада] није било и након тога никада више неће
нестати.“, M.Heidegger, DIAFORA; Spisi o umetnosti, Cetinje 2008, 46.
9 „Рекли смо, у делу је догађај истине на делу.“, Исто, 30.
10 E. Kasirer, Filozofija simboličkih oblika II; mitsko mišljenje, Novi Sad 1985, 111.
11 H. Belting, Slika i kult; Istorija slike do epohe umetnosti,, Novi Sad 2014, 7-15.
12 „Ова видљива слика обликује невидљиву истину чији сјај прожима свет.“, J.
K. Eberlein, Sadržaj i smisao: ikonografsko-ikonološka metoda, Uvod u povijest umjetnosti,
Zagreb 2003, 166.
13 „Очито је да Хегел овдје има појам симбола који је типично нововјековни.
Сибол додуше открива истину и значење, али их уједно и скрива.“, H. Scheider, Hegelova
estetika – metafizika i svršetak umjetnosti, Obn. Život (52) 1,1997, 77.
Сл. 2. Париски псалтир, The Byzantin Сл. 3. Париски псалтир, The Byzantin
legacy https://www.thebyzantinelegacy.com/ legacy https://www.thebyzantinelegacy.com/
Појам истине појављује се као персонификован и у делима ликовне
уметности. Кључ за разумевање приказа свакако се налази у делу Иконологија
Чезара Рипе (Cesare Ripa 1560-1622.). Из тог разлога, холандски историчар
уметности Роелоф ван Стратен (Roelof van Straten, рођ. 1952.) у спису о
иконолошком методу публиковао је дрворез Кристофела Јегера (Christoffel
Jegher 1596-1653.) где је приказана персонификација истине. Ово дело
преузето је из холандске редакције Рипиног приручника, објављене
1644.14 (сл. 1) Приказана је млада жена готово нагог тела, изузев драперије
обмотане око бедара, левом ногом ослоњена на тле док је десну овлаш
положила на глобус. У левој испруженој руци као да држи или придржава
антропоморфну персонификацију Сунца док јој у десној истовремено
почивају отворена и исписана књига и палмова грана. Девојка на темену
главе носи капицу као део тадиционалне холандске ношње често „виђен“
на Вермеровим сликама, међутим, испод ње, већи део светле косе ове
младе жене распуштен је. Познаваоцима Рипиних тековина јасно је да
ни један детаљ не може бити схваћен као случајност. То што се десном
страном тела „развија путања“ од Сунца ка Земљи значило би да се истина
открива и долази „свише“(одозго), укључујући и неоплатоничарске идеје
са монотеистичким претпоставкама тј. Плотинов акме о Једном, које се
упоређује са Сунцем: „А како ствар стоји, све то је вечно, зато што начело
тога остаје увек исто и не дели се у томе већ остаје цело. Управо зато
и све то траје, као што и светлост траје док је ту Сунце“.15 У карактеру
неоплатонства налази се принцип наглашавања повезаности мноштва са
Једним (узроком).
Исписана књига такође је повезана са појмом истинитости на једном
апстрактном нивоу епифаније садржаја кроз речи, тако да истина, на неки
14 R. van Straten, Uvod u ikonografiju; teoretske i praktične upute, Zagreb 2003, 34.
15 Plotin, Eneade VI, Beograd 1984, 244.
начин, постаје „ствар вечности“, за шта је и

сам Рипа дао одређено објашњење: „Отворена
књига упућује на то да се у књигама налази
истина о стварима и зато је бављење књигама
блиско знању и знаности“.16 Сродан контекст
уочава се у приказу персонификације Софије
– Премудрости из Грачанице. Полусавијени
ротулус на коме се назире текст као и прибор
за писање симболизују једну „законодавну
и вечну истину“, откривену у Причама
Соломоновим. Сличан детаљ на минијатури
Библије из Акре кључан је за разумевање
исписаних листова и прибора за писање на
средњовековним илустрацијама Псалтира и
Јеванђеља. Упркос развијеном и профилисаном
„арсеналу“ средњовековних персонификација,
попут премудрости, инспирације, пророштва,
појам истине је магловито изражен на нивоу
под-разумевања. Пре него што још једном буде Сл. 4. Света Параскева, манастир Доња
скренута пажња на персонификацију истине Каменица, фото Народни музеј Зајечар
из Богородице Љевишке, раније тумачене
у радовима Светозара Радојчића17 и Ивана Ђорђевића18, неопходно је
вратити се на Јегерову „конструкцију“. Иконолошка претпоставка јесте да
нага млада жена не представља истину по себи већ персонификацију појма.
Свакако да је Чезаре Рипа формализовао једну устаљену и веома раширену
традицију да се мушки или женски пол персонификованих појмова
одређује према родном облику речи којом су знаменовани на језику којим
је писан текст. Хеленска реч (ὰλήθεια), латинска – veritas као и словенска
– истина, женског су рода. Да је у питању принцип који је под-разумеван
и у средњовековном црквеном сликарству указују бројни примери са
минијатура из Париског псалтира (X столеће). Тако је персонификација
ноћи са минијатуре Молитва пророка Исаије приказана у женском роду
као што је и именица νύξ док је јутро у виду дечака – мушког рода као
и именица ὂρθρος. На минијатури са приказом борбе Давида и Голијата
(сл. 2) обе персонификације су женског рода као и њихови називи δὑναμις
(крепост, снага) и ὰλαζονεία. Истоветан је случај са персонификацијом
покајања (преумљења) – μετάνοια, која се односи на Давидово житије. На
минијатури где је псалмопевац и пророк приказан како компонује псалме,
персонификације мелодије и еха женског су рода као и именице μελωδία
и ἐχω. (сл. 3) Поред тога што је идентитет наведених ликова женског
16 Исто,33.
17 С. Радојчић, Старо српско сликарство, Нови Сад 2010, 99.
18 И. Ђорђевић, Стари и Нови завет на улазу у Богородицу Љевишку, Зборник
за ликовне уметности Матице српске, (Нови Сад 1973),13-26.
рода установљаван на иконографији античких муза19,

„персонификација одјека“ евоцира и појаву љупке
нимфе Ехо.
Јегерова персонификација истине делимично
упућује на неке одлике богиња Тихе или Изис али
пресудан темељ њеног значења јесте да је приказана
у соларном контексту где Сунце представља основ
идентификације појма. Не само да ове чињенице
указују на неоплатоничарски контекст већ и на релацију
појмова Сунце и правда у хришћанској химнографији и
алегоријском стилу списа Климента Александријског20.
Из ове перспективе разговетнија је и
персонификација истине из Богородице Љевишке:
попут њене антитезе – сенке, приказана је као млада
жена, што одговара родном облику појма у словенским
језицима. Рипида са Христом Емануилом у соларном
контексту евоцира хелиоморфне приказе Христа, попут
примера са „златног мозаика“ из маузолеја испод цркве
светог Петра на Ватиканском брегу из IV столећа.
У нешто другачијем контексту персонификација
Сл. 5. Ерос и Психа (Хиполит истине појављује се у зидном сликарству цркве св.
и Федра), палата Алтемпс, Николе у селу Брезова код Ивањице21 из тридесетих
Народни музеј Рим, фото
аутор
година XVII столећа.22 За разлику од примера из
Богородице Љевишке са антитетичким односом
истина – сенка, персонификацији истине у овом храму
„супротстављена“ је сродна, идентификована као правда. Како се ова два
појма појављују као „истоветна“ (истоврсна)23 поставља се питање на
чему је, онда, заснован антитетички однос (?). Кључним се чини садржај
псалма XI-XII на који пажњу скреће Јанко Радовановић, наводећи овај
део текста у преводу Ђуре Даничића: „Истина ће изникнути из земље
19 „Атмосфера радне собе хеленистичких писаца дочарана је ликовима муза

које инспиришу ауторе. Однос девојалка према јеванђелистима сасвим је присан, то
нису строге, богато искићене персонификације врлина, већ блиске сараднице које
помажу писца у његовом раду.“, С. Радојчић, Одабрани чланци и студије (1933-1978),
Београд/Нови Сад 1982, 69.
20 „Сунце не обасјава само небо, него своју светлост излива на целу васељену
– на копно и на море. Нема предела у који та светлост не би могла продрети; нема тако
скривеног угла у кући који би остао неосветљен. Логосова светлост ништа мање није
свеобухватна. Не постоји у човековом животу ништа толико унижено, да не би могло
бити осветљено зрацима његове светлости.“, Климент Александријски, „Стромате;
књига седма“, Оци и учитељи цркве века; Климент Александријски/Тертулијан,
Србиње/Ваљево/Београд 2008, 325.
21 Ј. Радовановић, Две иконографске особености на живопису цркве у Брезови
код Ивањице, Саопштења XXXV-2003; XXXVI-2004, (Београд 2006), 201-204.
22 Р. Станић, Црква Светог Николе у Брезови код Ивањице, Саопштења XXV-
1993, (Београд 1993), 99.
23 Ј. Радовановић, нав. дело, 201.
и правда ће с неба приникнути (доћи)“.24 Док је појам истине

дакле поистовећен са идејом анабазије25 правда „користи сасвим
другу, силазећу путању“ те оличава процес катабазије26 а тачка
сусретања постаје кључна, схваћена у сотеролошком контексту.
Положај и гестови персонификованих појмова потврђују ову тезу
а чињеница да су приказани у женском роду – Рипине иконолошке
премисе.27 При томе, као и код персонификација у Богородици
Љевишкој, између појединачних приказа истине и правде у цркви
св. Николе постоји узрочно-последична веза. Поједностављено
речено, претпоставка „долазеће правде“ јесте оваплоћена истина.
У основи је дакле тема парусије у којој су Христов први и други
(последњи) долазак симболизовани наведеним феноменима. Тиме
се композиција из цркве у Брезови квалификује као алегорија
Христовог доласка (Христових долазака) тј. представља извесну
сотеролошку парадигму. Када је персонификација истине у
питању, на основу упоређења са аналогијом из Богородице
Љевишке и њених иконолошких премиса (Сунце, јутро, Хелиос-
Сол), постаје јасно да је њено својство да осветљава. Положај
фигура и њихов међусобни однос на наведеној композицији
указују на континуитет симболичког мишљења у источно-
хришћанској културолошкој сфери а са друге стране – тумаче и
чине разумљивијом данашњим перципијентима персонификацију
из холандског издања Рипине Иконологије. У конституцији
Јегерове персонификације истине већ је уочена нагота, што
је, повезујући принцип нагости са појмом истине у античком
контексту Ервин Панофски апострофирао приликом тумачења
Тицијанове слике „Света и профана љубав“из 1515.28 На спонтан
иконолошки начин дошло се до израза „гола истина“: „Тако је лик
nuda Veritas постао једна од најпопуларнијих персонификација
у уметности ренесансе и барока; већ смо се сусрели с њом у Сл. 6. Густав
многобројним сликама „Истина коју открива Време“. А нагота као Кимт, Нуда
таква, нарочито контрастирана са својом супротношћу, почела је Веритас, 1889.
да се схвата као симбол истине у општем филозофском смислу“.29
Свакако, реч је пре свега о платонистичкој концепцији, израженој
код Плотина а до Тицијана доспеле посредством дела Марцилија
Фићина.30 Појам nuda Veritas, међутим, карактерише дихотомија
24 Исто, 201-202.
25 ὰνάβάσις-уздизање
26 Κατάβασις-спуштање
27 R. van Straten, нав. дело, 33.
28 Е. Panofski, Ikonološke studije; humanističke teme u renesansnoj umetnosti, Beo-
grad 1975,124-128.
29 Исто, 127-128.
30 „Гледано у цјелини, управо ова концепција једне infinita virtus духа,
концепција његове рефлексивности и креативности – упркос његовој тјелесној,
проблемскиодређујућој повезаности са неоплатонством, августиновском и
томистичком традицијом- чини Фићиново мишљење отвореним за прелаз у нови
античко-филозофске и хришћанско-теолошке перспективе. Премда је

још код Плотина телесна лепота афирмисана као модел хипостазирања
духовних вредности, у оквирима средњовековне црквене иконографије
нагост је симболизовала неку врсту недостатности – шкртост, бестидност.31
Виоленција приказивања нагих фигура, стога, уочава се на сценама
„кажњавања за грехове“ у оквирима композиције Другог Христовог доласка
– Страшног суда. Постоје међутим и супротни примери: тако у житију
преподобномученице Параскеве Римске у јужној кули Богородичине цркве
у Доњој Каменици, у сценама мучења, светитељка је приказана нагог тела.
(сл. 4)) На свој идеопластички начин, живописац је сугерисао да је реч
о лепој младој жени облих телесних обриса, чиме је истакао величину
њеног жртвовања за Христа. Почелица украшена бисерима и „античка“
поза са смиреним гестовима, преузета из обрасца оранс, указују на неки
„дашак ренесансе“ у средњовековној уметности источног хришћанства.
Уз неке значајније о којима није могуће овом приликом расправљати, то
представља, премда маргинални али ипак један од индикатора за нешто
касније датовање сликарства у кулама цркве у Доњој Каменици у односу
на раздобље владавине Михаила Шишмана..
Персонификована истинитост, како је већ предочено, у тесној
је вези са појом лепоте не само у неоплатоничарском контексту већ
и према естетичарским тумачењима, попут Шелинговог: „Љепота
а и истина по себи или по идеји једно су – Јер истина по идеји исто је
тако као љепота идентитет субјективнога и објективнога, само је она
субјективно или узорито сагледна као што је љепота одражено или
објективно“.32 Међусобни антитетички однос Венера близнакиња, који
је Панофски „декодирао“ на Тицијановој слици, постаје кључан за појам
истине иманентне уметничком делу: како би иначе долазило до (нео)
платоничарског повезивања истине са идејама доброг и лепог уколико не
постоји одређена супротност (?) и то не као принцип негације већ као ефекат
допуњавања. Естетичарска аналогија таквим схватањима уочава се опет у
промишљањима Фридриха Вилхелма Јозефа Шелинга, који полазећи од
једног навода из Винкелманове „Историје античке уметности“, у експозеу
о симболичком значењу људског лика, саопштава: „ Умијеће да се прикаже
нагост потенцира се овдје само тиме што се органску форму даје спознати
и страним медијем; и што мање непосредно, што више посредно она
овдје приказује, то љепши бива тај дио умјетности. Међутим, драперија
остаје ипак увијек подређена нагости, која је истинска и прва љубав
умјетности“.33 Извесност иконолошког декодирања слике, заснованог на
захтеву истине, из наведених разлога условљена је односом приказане
нагости и застртости тела. Поједностављено речено, истраживач још на
вијек. Не напослијетку, Фићиновим властитим даљим развијањем ових философско-
теоријских потенцијала у њему остаје очувано штошта од „старога“, што се надаље,
плодотворним преображајем, показује кадрим за истину.“, В. Бајервалтерс, Платонизам
у хришћанству, Нови Сад 2009,284-285.
31 Исто, 15.
32 F.W.J. Schelling, нав. дело, 22.
33 Исто, 247.
нивоу предиконографске дескрипције34 треба да тежи прецизном опажању

начина на који је неко тело застрто или откривено тј. – да утврди шта заправо
тканина открива а шта покрива. На бројним приказима сусрета Диониса и
Аријадне на Наксу са касноримских фресака из градова подно Везува као и
мермерних саркофага из раздобља од II до IV столећа, „божански принцип“
оличен у Дионису као парадгми плодности, обнављања и васкрсавања,
на основу повезивања хтонске и целесталне сфере, наглашен је његовом
наготом. Аријадна, са друге стране, приказивана је као обмотана око
бедара или како је силени откривају да би је предочили небеском женику.
Истоветна иконографска схема примењивана је на приказима Ероса/
Амора и Психе, где је младић потпуно наг са крилима налик орловим док
је девојка обмотана око бедара и има крила лептира.
Иконолошко истрајавање на генези иконографских типова35 управо
у овом домену потенцијално остварује значајан учинак што би се могло
показати на примеру дводелне скулптуре из Лудовиси колекције, смештеној
у палати Алтемпс римског Народног музеја. (сл. 5) Премда одступа од
иконографског типа који репрезентује преко двадесет познатих примера
статуа је названа „Амор и Психа“. Може се претпоставити да су лук у
младићевој руци и положени тоболац за стреле као и гест женске фигуре
са асоцијацијом на поступак Психе којим је заовољила своју знатижељу
навели кустосе и ауторе поставке да на овај начин идентификују описану
дводелну статуу. Упркос одсуству очуваних аналогија бројни детаљи
указују на то да је реч о Хиполиту и Федри: лук и стреле заправо припадају
Аремиди, чијег је култа поклоник био Тезејев син али и пратилац
те помоћник-слуга у лову.36 Његов гест свакако треба тумачити као
указивање на Артемиду а одбијање нечасне понуде „правдано“ је заветом
девичанства. Од Ероса/Амора диференцира га „недостатак“ крила. Његова
телесна грађа и покрети грацилнији су него код приказане жене, чије су
снажнија фигура и гестуална сугестивност требало да укажу на Федрину
активнију улогу те су стога несвојсвени античком моделу приказивања
жена у ширем контексту. Такође јој „недостају“ лептирова крила као основ
повезивања са приказима Психе. Значајан детаљ представља њена одећа:
са торза је спала тканина чиме је обнажен горњи део тела док је опасаност
у струку онемогућила нагост бедара. Тумачећи саркофаг са Хиполитом
и Федром из Салоне (поч. IV столећа) Зринка Буљевић закључила је да
Федрино огољено раме представља „оличење њене грешне жеље“37 што је
делимично прихватљиво из перспективе касноантичког етоса и уметности
али се не може применити код тумачења наведене римске скулптуре,
свакако настале на основу неког хеленског узора са краја класичне и
почетка хеленистичке епохе. Прихватљива је са друге стране Шелингова
теза да су древни Хелени били веома удаљени „од оног лажног и нечедног
34 E. Panofski, нав. дело, 24-31.

35 J. Bialostocki, Povijest umjetnosti i humanističke znanosti, Zagreb 1986, 107.
36 Z. Buljević, „Ergo sit Hypolitus“, Opvs. Archeol. 21, Split 1997, 122.
37 Исто.
стида, који се назива децентношћу“.38 Федра ипак није могла бити у

потпуности деификована личност и отуда је само делимично нага, што би
могло рефлектовати и претпоставке дуготрајног митолошко-књижевног
процеса њеног „оправдавања“, почев од друге верзије Еурипидове драме,
која је до нас доспела под називом „Овенчани Хиполит“ (Hippolytos stefa-
nias), настале са тим циљем39 преко Сенекине верзије све до Расинове (Jean
Racine 1639-1688) трагедије „Федра“, где је аутор „мобилисао све снаге“
да хероину прикаже бар као дихотомно моралну личност. И док Еурипид
у „Овенчаном Хиполиту“ Федру „аболира“ тако што њену пожуду тумачи
као Афродитину освету Хиполиту као и фокусом на хеленском схватању
да опирање греху представља херојски чин, Расин је оправдава тезом да
„никад“ не би починила ово грешно дело да није мислила да је Тезеј већ
мртав.40 Такве околности ишчитавају се у слојевима наизглед једноставног
синопсиса дводелне статуе из римског Народног музеја. Свакако да је
наведене елементе на сличан начин уочио још Јохан Јоаким Винкелман,
приликом идентификације мермерне скулптуре „Хиполит и Федра“, за
коју се претходно сматрало да представља „наводног Папирија и његову
мајку“.41 Велика је вероватноћа да се, заправо – ради о истој скулптуралној
групи. Као што се етичка, животна истина не може објективније
сагледавати кроз искључивост и једнозначје, естетичка истинитост на
уметничким приказима исказивана је прикривањем недостатности и кроз
„уздржавање“ од наративности са циљем редукције свега што је схватано
као ружно42, односно – „неестетско“.
Поистовећивање појма nuda veritas са појавом Афродите/Венере
код Ервина Панофског, стога, засновано је на митолошком и архетипском
контексту, Наиме, ова богиња љубави и Зевсова/Јупитерова кћи, за
разлику од других жена, на скулптурама је увек приказивана нага због
чега је постала парадигматична за бројне женске актове кроз историју
уметности, како год они били идентификовани и контекстуализовани. Чак
и слика под називом „Nuda veritas“ Густава Климта (Gustav Klimt 1862-
1918.) из 1889. (сл. 6) упркос „демитологизованом“ приказу женског тела,
на основу „незастртости“ и малог округлог огледала у руци, очитује се
38 F.W.J. Schelling, нав. дело, 247-248.

39 M. Sironić, Rasprave o helenskoj književnosti, Zagreb 1995, 180.
40 Ž. Rasin, Fedra (предговор), Beograd 2017, 8.
41 „Исто је тако било неосновано без икаквог пажљивог посматрања крстити
једну групу у Вили Лудовиси као тобожњег Папирија с мајком, а Дибо у лику младог
човека налази лукави смешак,од којегодиста нема ни трага. Та група представља пре
Федру и Хиполита, чија фигура у лицу показује запрепашћење због мајчине љубавне
понуде.“, Ј. Ј. Винкелман, Историја древне уметности, Сремски Карловци/Нови Сад
1996, 69.
42 „Ружно би радо прескочио, радо ублажио; али како му његова композиција
није допуштала ни једно ни друго, није му друго остало него да га покрије? – што
није смео да наслика оставио је да се наслути.“, G. E. Lesing, Laokon ili o granicama
slikarstva i poezije, Beograd 1964, 14.
као нека „Венера на прагу XX столећа“. На једном каснијем Климтовом

цртежу, свакако проистеклом из ове слике, светлосни зраци шире се од
руба огледала.
Иконолошко фокусирање на садржај уметничких дела, на ut pittura
poesis као и на детекцију истинитости у домену тумачења – представљали
су и основ критика метода: „Сви су се приговори, више или мање
једногласно, слијевали у један: иконологија је промашила „умјетнички
карактер“ дјела, који треба тражити у форми“.43 Сложивши се донекле са
констатацијама овог типа али не и са тако дефинисаном перспективом
Аберлајн је закључио да је у оквирима иконолошких истраживања и
тумачења фокус увек био усмераван ка артефактима, каја су на основу
сложености значења и парадигматског проседеа етаблирани као ремек-
дела. Иконолошко „декодирање значења“ слике као „похвале истини“,
опет је постало актуелно на почетку трећег миленијума, када је у европској
култури „изгубљен митолошки код“.
Двострука премисаоност феномена истине у херменеутичком

полазишту Ханса Георга Гадамера
Феномен истине испољава се дихотомно у домену херменеутичких
истраживања и тумачења Хаснса-Георга Гадамера: на емпиријском нивоу
– као аутентичан гносеолошки основ и својсто уметничких проседеа али и
као истраживачки супстрат у домену херменеутичких проницања у садржај
уметничких дела сликовног карактера. Феноменолошка аналогност појмова
истине и уметности афирмише историјско-уметничку херменеутику као
метод у којем се препознају и неки иконолошки принципи. Питање искуства
заправо представља основ ширег спектра применљивости једног, у основи
– филозофског (естетичатског) метода временом прихваћеног и у области
теорије уметности. На основу учинка иконолошког као и неких других
метода историја уметности се током XX столећа развијала и у правцима
који су „допуштали“ извесни степен дискурзивности. Премда сродна
естетичарским промишљањима историјско-уметничка херменеутика
„поседује и извесне инструменте“ за непосредније и поуздано тумачење
уметничких дела. Оба сегмента уочљива су у тековинама херменеутичара
Ханса Георга Гадамера.
Првонаведени принцип уочава се већ на нивоу готово
манифесталног наслова Гадамеровог дела Истина и метод; основи
филозофске херменеутике44. Код повезивања појмова сазнања и истине
у емпиријском контексту45 уз примедбу да се такво схватање „опире“
научној методологији46, Гадамер се позива на искуство уметности47,
које, по њему, превазилази оквире дефиниције предмета (истине),
43 J. K. Eberlein, нав. дело, 168.
44 H-G. Gadamer, Istina i metod; osnovi filozofske hermeneutike, Beograd 2011.
45 Исто, 23.
46 Исто, 24.
47 Исто, 25.
поставиљене у домену „научне свести“: „У искуству уметности имамо

посла с истинама које суштински надилазе област методског сазнања, а
исто се може тврдити и за целину духовних наука, у којима се, додуше,
наша историјска традиција у свим њеним облицима претвара у предмет
истаживања, али у исти мах она долази до изражаја у својој истини“.48
Синтетичност херменеутичког метода, потекла из „свеобухватне сфере“
предмета традиционалне естетике као и научних схватања из раздобља
„рушења подела“ између научних области и дисциплина од почетка XX
столећа.49 Схватање укупног опажљивог света као „херменеутичког
универзума“, те парадигматичност таквог приступа за посматрање и
тумачење уметничких дела, приближили су филозофску и историјско-
уметничку херменеутику иконолошким тековинама. Уз структурализам
Ханса Зедлмајра, назиру се оквири једне методолошке сфере са фокусом
на феномену истине у предметном и методолошком домену. Премда су
представници ових трдиција били склони да се лаконски изјашњавају о
томе, питање образовања показало се кључним за дубље проницање у
бит уметничких дела те му је Гадамер у наведеном делу посветио читаво
поглавље50 као и појму – укуса.51 Гносеолошки проблем у херменеутичком
контексту дефинисан је као „сазнавање истине“, која се појављује у
искуству уметности.52 Тиме је самој уметности „потврђено право“
посредовања истине, на начин различит од научног. Филозофски корени
историјско-уметничке херменеутике нису очигледни једино на основу
дефиниције предмета где се тежило истини на онтолошком, односно –
феноменолошком нивоу већ и у начину примене метода код тумачења
конкретних артефаката.
Претпоставка истине, која се открива кроз уметнички чин те бива
хипостазирана у делима уметника, представља генерички подстицај
уметности као феномена од самих њених, магловито сагледаваних
почетака. Данашња ревитализација појма, као последица скептицизма
XX столећа и увођења експеримента у уметнички проседе, представља
разлог неопходности истраживања појма истине иманентне уметности,
као тековине која је генерисала традиционалну европску културу. Све је
извеснија да данашње генерације губе конекцију са традицијом у ширем
смислу. Избором два по дискурзивности карактеристична приступа
предмету тј.метода историје уметности, кроз разматрање на наведену тему,
тежило се синтези као основи потенционално дубљег разматрања слике као
феномена. Фокус је најпре био усмерен ка сфери коју опредељује појам
48 Исто.
49 „Тај је захтјев проистјецао из жеље за пуним познавањем повијесних процеса,
које ваља предочавати у разним дисциплинама и разим методама.“, J. Bialostocki, нав.
дело, 99.
50 H-G.Gadamer, нав. дело, 38-64.
51 Исто, 69-78.
52 Исто,145.
голе истине Ервина Панофског да би се доспело до херменеутичарског

декодирања слике на основу „подразумевања истине“ Ханса Георга
Гадамера.
Основна претпоставка херменеутичарског тумачења једног
уметничког дела јесте да за данашњег перципијента оно представља
неку врсту „шифроване поруке“ из прошлости: „Утолико се више морамо
питати: може ли приказивање митских садржаја из достојанстено присног,
а ипак невероватно дaлеког грчког свијета какав је обликован у епу и
драми, и данас још постојати умјетнички веродостојним?“53 Основне
Гадамерове премисе јесу да уметничко дело представља непрепознатљив
склоп препознатљивих елемената те да се „декодирање“ садржаја
заснива на искуству. На основу непосредног животног искуства, дакле,
идентификују се елементи и њихово значење али оно представља и основ
коначне синтезе. Свакако, неопходно је и одређено профилисано знање и
његова управљеност на предмет тј. његовим изворним карактеристикама:
„Захваљујући Јакобу Буркхарту и Фридриху Ничеу данас смо опћенито
свесни да Грци нису били оно што нам је приказивао класицизам оним
узором племените човјечности. Хуманистичка предаја данас стјече
властиту оштрину управо тиме што непрестано испитујемо позадину
на којој се уздиже аполонска ведрина грчке умјетности.“54 Таква врста
знања и емпиријске осетљивости била је неопходна и код тумчења
дводелне статуе Ерос и Психа (?) тј. Хиполит и Федра; при томе ни један
детаљ, попут обнаженог торза жене, положаја ногу на релацији активно-
пасивно, положаја шака или усмерености погледа не може бит схваћен као
секундаран: „Ухођење, потиштеност, лудило, несрећа, болест, смрт, љубав,
мржња, ентузијазам, хвалисање, љубомора, цијели тај паноптикум људских
патњи и страсти који су Грци доживљавали као збиљу божанских ликова,
ни нама није непознаница. Сви ми познајемо темељно искуство да нешто
погађа човјека и како га погађа.“55 Тако фокусирана али и „ослобођена“
свест неће снажну женску конституцију довесту у везу са појмом душе,
за коју се сматрало да је сачињена од неке „финије супстанце“. Осим тога,
према консеквентном схватању Психа је пасивна појава и тешко може бити
изражена одлучним и сугестивним покретима. Преко идентификације
појма покрета доспело се до Гадамеровог „мимичког“ својства предмета
и адекватног тумачења уметничких слика на основу гестова приказаних
елемената – људи, животиња, биљака па чак и не-живих предмета са
потенцијалом одређеног значења. Према њему, није занемарљиво ни то „у
ком правцу плови брод“ приказан на некој слици. Тако се може закључити
да је „Гадамеров кључ за декодирање смисла неке слике“ пронађен на
нивоу учинка гестова у конституцијама уметничких дела: „Гесте су нешто
потпуно тјелесно – и нешто потпуно душевно. Нема ту ничег унутарњег
што се разликује од гесте, што се одаје у њој. Оно што геста казује као
геста у цјелости није њезин смисао. Стога је свака геста уједно затворена
53 H.G. Gadamer, Ogledi o filozofiji umjetnosti, Zagreb 2003, 236.

54 Исто, 237-238.
55 Исто, 239.
на загонетан начин. Колико год одаје, толико задржава тајну. Јер у гести
бљеска битак смисла, а не знање о смислу.“56 За такво, рекло би се – лаичко
тумачење уметничких дела на коме је инсистирао и Ервин Панофски57,
неопходан је спој у хуманистичком духу образованог посматрача и његове
емпиријске транспарентности.
У наведеном Гадамеровом излагању, коначно – уочавају се и основе,
на којима се херменеутички метод доводи у исту раван са иконолошким
тумачењима уметничких тековина; знање је премиса тумачења „сваке
уметности“ и сваког дела у којима се открива извесно (архетипско) значење
али током аналитичко-синтетизујућег процеса неопходно је да буде
потиснуто (у подсвест) како би несметано и спонтано делало – искуство.
Горан М. Јанићијевић
(Православни центар за младе Свети Петар Сарајевски, Република Српска)
IMPLICATIONS OF TRUTH AND ITS IMANNITY IN ARTWORKS AS A FOCUS OF
ICONOLOGICAL AND HERMENEUTIC INTERPRETATIONS
Based on the view that traditional fine arts represent a certain „praise of truth“, the
research is based on methodological procedures of discovering and interpreting the con-
cept of truth in works of art. First within the framework of the iconological method, depic-
tions of personifications of truth are analyzed, strating with examples from the Dutch edition
of Cesare Ripa’s Iconology, as well as on the bassis of other samples from medieval and
Renaissance art. Based on the analysis of Titian’s painting Holy and Profane Love, made
by Erwin Panofsky, it can be seen that bodily nudity in the humanistic context represented a
model of symbolizing the notion of truth. This is how we came to the phenomenon of “naked
truth”- nuda veritas, whose appearance in the further exposition follows the painting of the
same name by Gustav Klimt. Based on that, it was concluded that the identifications of clas-
sical ancient mythological depictions are more reliable with the application of iconological
experiences, which is shown on the example of the two-part statue of Eros and Psyche (?) Or
Hippolytus and Phaedra from Ludovisi from the collection of the Roman National Museum.
The same example was used in the research of the effect of historical-artistic hermeneutics
on the basis of the theory of Hans Georg Gadamer. The hermeneutic understandings of works
of art as unrecognizable sets of recognizable elements as well as the procedures of interpret-
ing images based on the effect of gestures of depicted personalities, animals, plants and even
objects with the potential meaning are also pointed out.
56 Исто, 242-243.
57 „Да бисмо схватили ове принципе нама је потребна једна ментална
способност слична оној коју поседује дијагностичар – способност коју не могу да
означим боље до прилично дискредитованим термином синтетичка интуиција и коју
може боље развити неки талентовани лаик него неки стручњак-ерудита.“, E. Panofski,
Ikonološke studije; humanističke teme u renesansnoj umetnosti, Beograd 1975, 29.
Епископ Јован (Пурић)

(Српска Православна Црква)
EСХАТОЛОШКИ КЉУЧ ИШЧИТАВАЊА КОДА СПЦ
Апстракт: Тајна Царства Божијег у историји је Тајна хода Цркве у

времену и простору. Крај је тај који одређује почетак. Свештена историја
Старог и Новог Завета је кључ есхатолошког карактера Цркве. Овде се
догађа у историји прелазак из смрти у живот. Крајњи циљ је спасење света
и човека.
Кључне речи: Христос, свет, суд, Царство, историја, време, вечност,
Црква, завет.
Тема која је пред нама је црквено поимање есхатологије у светлу

њеног целовитог учења. Израз есхатологија настао је од грчке речи τό
ἔσχατον – последњи, крајњи, потоњи, коначни.1 Наведени израз се користи
у богословљу да би се означило последње догађање и збивање, то јест о
оконачњу и преображењу садашњег временима, коначном стању човека
и света предвиђено по промислу и науму Божијем (ср. Пост. 49,1; Ис.
2,2; Јер. 23,20; Мих. 4,1). По православном учењу ту се под наведеним
богословским изразом правенствено подразумева савршено испуњење и
осмишљење историје, односно врхунац, пуноћа и стварност остварења
вечног живота у заједници са Тројичним Богом после Другог доласка
Христовог, о чему ће бити више речи у нашем раду.
Православни је став да последње догађаје треба гледати искључиво
у Откривењу Сина Божијега – Исуса Христа. Последње догађаје (=Други
долазак Христов, свеопште васкрсење мртвих, свеошти Суд, Царство
Небеско) Православна Црква поистовећује са Царством Божијим и
Царством Небеским. Због тога Господ наш Исус Христос позива: Иштите
најпре Царство Божије (Мт. 6,33).
1 Опширније о поимању разних учења о есхатологији, види код: G. W. Bu-

chanan, New Testament Eshatology. Historical and Cultural Background, Lewistone 1995;
R. Bultmann, Geschichte und Eschatologie, Tübingen 1958; J. C. Carmignac, Les dangers
de l’eschatologie, NTS 17(1970-1971), 365-390; K. Erlemann, Naherwartung und Parusie-
verzögerung im Neuen Testament. Ein Beitrag zur Frage religöser Zeiterfahrung, Tübingen
1995; J. Moltmann, Das Kommen Gottes. Christliche Eschatologie, Gütersloh 1995; A. Rich,
Die Bedeutung der Eschatologie für den christlichen Glauben, Zürich 1954.
540 Епископ Јован (Пурић)
Потребно је нагласити да у новијој богословској литератури

се помињу футуристичка есхатологија, повезана са откровењским
очекивањима, и остварена есхатологија, под којом се подразумева да је
Христовим доласком у свет и историју Царство Божије (Malkuth Jahve)
већ наступило, односно да је наступио дан спасења (2Кор. 6,2) и да смо
благодаћу већ спасени (Еф. 5,2. ср. Кол. 2,12-13), што означава израз
свршило се (Јн. 19,28). Због тога хришћани одступајући од неправде (2Тим.
2,19) траже оно што је горе где Христос седи с десне стране Бога (Кол.
3,1). Пред саму појаву Новога Завета, Јован Претеча је позивао људски
род: Покајте се јер се приближило Царство Божије (Мт. 3,2; 4,17).
Свето Писмо је испуњено есхатолошким садржајем. Ми ћемо у нашем
раду говорити о есхатолошким догађајима не само као догађајима који ће
се догодити у будућности, него као и о стварности која је већ присутна у
садашњости (ср. Мт. 18,3; 19,29; Мк. 10,17; Јн. 3,5; Да. 14,22; Гал. 5,21Јевр.
3,11). Под есхатолошком стварношћу мисли се на Царство Божије о којем
се као историјској стварности говори на многим местима у Светоме Писму
(ср. Мт. 13,43; 26,29; Лк. 12,31; Кол. 1,3; Еф. 5,5; 2Птр. 1,11; Јн. 18,36;
Јевр. 1,18).2 Царство Божије се суштински разликује од свих земљских
царстава и царства греха.3 По светоотачкој мисли оно се поистовећује са
животом Тројичног Бога: Оца, Сина и Светога Духа.4 Другим речима, од
Тројичног Бога задобијамо пуноћу надвечног живота. То и јесте разлог
што Ориген, ослањајући се на Свето Писмо (ср. Јн. 3,36; 4,14; 5,24; 6,40;
Рм. 5,10; 2Кор. 4,10; Кол. 1,13; 3,3; Еф. 5,5; 1Јн. 1,2; Откр. 2,7), назива
Христа Царем векова5 и Самоцарством,6 док Га Максим Исповедник
сматра Царством Небеским.7 Дакле, Царство Божије није расејана идеја
него је оно стварни и истински догађај, то јест непоколебиво Царство
(Јевр. 12,28) нераздељиве Свете Тројице.8 Још ћемо додати да је Царство
Божије једно као што је једна Божија суштина и природа.9
Сваком човеку који жели да уђе у Царство Божије (ср. 2Птр. 1,11), то
јест да се у њега усели Христос и живи у њему (2Кор. 6,16) и тако човек
задобије живот вечни, предстоји духовна припрема, односно предстоји
му да живи подвижничким и светотајинским животом (ср. Мт. 20,23; Мк.
10,40; Лк. 2,31; 1Кор. 2,9). Христос позива: Ходите благословени Оца
2 Види: Σ. Δ. Λώλη, Ἐσχατολογία καί Ἰστορία, ΕΕΘΣΠΘ 2(1975) 242.

3 Види: Ориген, О молитви, 25, 3, ВЕПЕС 10, стр. 275; Кирило Јерусалимски,
Катихезе, 5, 13, PG 33, 1120.
4 Види: Григорије Нисијски, О души и васкрсењу, PG 46, 104B; Григорије
Нисијски, Против македонијеваца, 16, PG 45, 1321A.
5 Ориген, Тумачење Јеванђеља по Матеју, ВЕПЕС 13, стр. 15. Исти, Тумачење
Јеванђеља по Матеју, ВЕПЕС 14, стр. 245.
6 Ориген, Тумачење Јеванђеља по Матеју, ВЕПЕС 13, стр. 266.
7 Максим Исповедник, Поглавља о богословљу, PG 90, 1156BC. Види: Симеон
Солунски, Одговори, 26, PG 155, 877.
8 Види: Кирило Александријски, О Светој Тројици, 28, PG 75, 1188C; Дидим
Александријски, О Тројици, PG 39, 896B.
9 Види: Методије Олимпски, Беседа на Цвети, 3, 20, ВЕПЕС 18, 217.
мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света

(Мт. 25,34). У предоченим Христовим речима се јасно види да су будући
догађаји постојећа стварност.
Усрдним изучавањем божанских тајни можемо рећи да библијски
извори јасно сведоче да свет пролази и похота његова; а онај који
твори вољу Божију остаје вавек. Децо, последњи је час (1Јн. 2,17-18).
Православни је став да се под последњим временима (ср. Дан. 8,17; 11,35;
12,4. 9), која су предвиђена још пре постојања света (1Птр. 1,20), мисли
на пуноћу времена (Гал. 4,4) испуњено смислом, а то је у ствари прису-
ство, односно долазак Сина Божијег, Који се оваплотио (Јн. 1,14) и као
Богочовек ушао у свет и историју, и основао Цркву своју, а Црква је већ
присуство Царства Божијег на земљи у којем царује Богочовек Исус
Христос, Који је у последње дане излио Духа Свога на сваку плот (Да.
2,17). Предокушај Царства Божијег се већ доживљава у Цркви као квасац
(1Кор. 5,6), јер не посла Бог Сина својега на свет да суди свету свету,
него да се свет спасе кроз Њега. Који у Њега верује не суди му се, а који
не верује већ је осуђен, јер није веровао у Јединироднога Сина Божијега
(Јн. 3, 17-18), док ће се пуноћа доживети у будућности (1Кор. 13,12) то
јест у будућем веку. Значи, последњи и највећи догађај у свештеној исто-
рији је Господ наш Исус Христос (ср. 1Тим. 6,14). Овде је очигледно реч
о Христовој стварној присутности у свету и историји. Јасно је дакле, да
свештена историја има есхатолошки карактер и испуњена је есхатолош-
ким исчекивањем, то јест очекују долазак Сина Божијег – Исуса Христа са
небеса (ср. 1Сол. 1,10). Хришћани као грађани неба очекују блажену наду
и јављање славе великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа (Тит. 2,13).
То очекивање се поистовећује са трпљењем људи јер трпљењем својим
спасавају душе своје (Лк. 21,19). Реч је од два Христова доласка: Први –
оваплоћење Бога Логоса, и Други – када дође у свој слави Својој да суди
живим и мртим, односно да сви људи приме пуноћу награду нагаде Божије
по својој богопријемчивости. Есхатолошка епоха је започела првим до-
ласком Христовим, и Његовим обећањем да ће бити са нама у све дане
до свршетка века (Мт. 28,20). Есхатон за хришћанина започиње у Цркви
Христовој примајући свету Тајну Крштења и потпуно се сједињујемо с
Њим у светој Тајни Евхаристије. То значи да хришћани, испуњени есхато-
лошком чежњом, нису више странци ни дошљаци, него су суграђани све-
тих и домаћи Божији (Еф. 2,19). Према томе, Христово присуство у свету
и историји, односно у Цркви Својој, јесте есхатолошко време, то јест вре-
ме Самооткривеног Бога у историји и драми људског живота. Управо тај
Његов долазак и Његово присуство у свету, као и учествовање хришћана
у Царству Божијем (ср. Откр. 1,9), изражава двојни смисао хришћанске ес-
хатологије.10 У Молитви Господњој хришћани се моле: Да дође Царство
Твоје (Мт. 6,10; Лк. 11,2). А када у свој својој пуноћи наступи Царство
Божије, тада времена више бити неће (Откр. 11,6).
10 Види: Выступление митрополита Минского и Слуцкого Филарета,
патриаршего эгзарха все Белоруси, председателя синодальной богословской комиссии
Русской Православной Церкви, Москва 2005, 3. Подробније о есхатологији види код:
G. W. Buchanan, New Testament Eshatology. Historical and Cultural Background, Lewisto-
По јудејском поимању људска историја је подељена на olam hazze –

садашњи век, и olam habba – будући век (=век који долази). О тој истини
сведочи Други псалам који „може да се протумачи христолошки и хри-
стоцентрично. Истовремено он поседује и есхатолошки карактер: у њему
се сусрећу прошлост, садашњост и будућност“.11 Једном речју, Богочовек
Исус Христос је све у свему и у Њему се сусрећу време и вечност. Та исти-
на се јасно види у светој Тајни Евхаристије. Од посебне важности за разу-
мевање наше теме је чињеница да православно богословље не одваја први
долазак Христа у прошлости од Његовог Другог доласка у будућности јер
је Исус Христос увек са нама, то јест Он јесте (=ὥν – постојећи) (ср. Мт.
16,16) и Он је Онај Који ће доћи (ср. Откр. 22,20). Он је увек исти јер се не
може самог Себе одрећи (2Тим. 2,13).
У Откровењу Јовановом је за Христа речено да је Он: Први и
Последњи, Који мртав беше и оживе (Откр. 2,8). Такође је сачувано
Христово сведочење о Себи: Ја сам Алфа и Омега..., Који јесте и Који
беше и Који долази, Сведржитељ (Откр. 1,8). Дакле, Христос је већ дошао
и наступило је Царство Божије, и предокушај тог Царства хришћани већ
доживљају (ср. Лк. 17,20-21) у Цркви.12 Господ наш Исус Христос отворе-
но сведочи: А ако ја прстом Божијим изгоним демоне, дакле, стигло вам
је Царство Божије (Лк. 11,20). Значи, есхатолошка времена су присутна13
јер је присутан Цар, и историја спасења се креће ка свом поптпуном ис-
пуњењу. Постоји жива вертикала између нетварног Бога и тварног света.
Боље речено, Богочовек Исус Христос је Посредник који повезује небо са
земљом, и обратно.
Међутим, иако је Царство Божије наступило присуством Христовим,
то јест испунило се време (Мк. 1,15), ипак ће оно тек наступити у свој
својој пуноћи када Богочовек Исус Христос поново дође (ср. Мк. 13,26), то
јест тада ће, по речима Христовим, Царство Божије наступити у свој својој
сили (Мк. 9,1). Реч је о веку у којем долази живот вечни (Мк. 10,30). То
је, дакле, Други долазак (=Божији Дан) (2Птр. 3,10), и успостављање ко-
начног Царства Божијег у којем ће се пити ново вино (Мк. 14,25) и којем
Царству неће бити краја. Што ће рећи да ће тада наступити крај света и
историје, последњи непријатељ укинуће се – смрт (1Кор. 15,26), односно
ne 1995; J. C. Carmignac, Les dangers de l΄eshatologie, NTS 17(1970-1971) 365-390; F.

G. Downing, Common Strands in Pagan, Jewish and Christian Eschatologies in the First
Centuri, TZ 51(1995) 196-211; J. Moltmann, Das Kommen Gottes. Christliche Eschatologie,
Gütersloh 1995; C. Walther, Eschatologie als Theorie der Freiheit Einfürung in neuzeitliche
Gestalten eschatologischen Denken, Berlin 1991; C. K. Barrett, New Testament Eschatology,
SJTh 6(1953)153 и даље; F. F. Bruce, Eschatology un the Apostolic Fathers, у: The Heritage
of the Early Church, Roma 1973; E. von Dobschütz, The Eschatology of the Gospels, London
1910; C. H. Dodd, The Parables of the Kongdom, London 1935; A. L. Moor, The Parousia in
New Testament, Leiden 1966; R. Schnakenburg, Gottes Herrschaft und Reich, Eine Biblisch
Teologische Studie, Freiburg 1967; A. Ritschl, The Christian Doctrine of Justification and
Reconcilation, The Positive Development of the Doctrine, Edinburg 21902.
11 Мирко Ђ. Томасовић, Други псалам, стр. 72.
12 Види: Климент Римски, Прва Коринћанима, 50, 3, ВЕПЕС 1, стр. 33.
13 Види: Игњатије Антиохијски, Ефесцима, 11, 1, ВЕПЕС 2, стр. 266.
све ће бити преображено и наступиће све ново: нови свет, ново време, нов
човек, нова твар, ново небо, нови Јерусалим (ср. Ис. 65,17; 2Птр. 3,13;
Откр. 21,1-4), Бог ће бити с људима (Откр. 21,3), где бујају потоци живо-
та, Бог ће отрти сузе са свакога лица (Ис. 25,8), и спашени људи ће тада
доживети пуноћу блаженства у Царству Божијем. Дакле, Бог који живи у
векове векова (Откр. 4,9; 7,2), односно Који је надвремен (Откр. 1,4; 4,8),
присутан је у времену, односно Божије време је већ наступило, а пуноћу
Божијег присуства тек очекујемо,14 иако нико од људи, осим Богочовека
Исуса Христа, не зна када ће се то догодити, због чега Христос позива:
Пазите, бдите и молите се (Мк. 13,33). Јасно је, према томе, да је Царство
Божије историјска и есхатолошка стварност.
Знајући да је хришћанска есхатологија Богочовечанског карактера
и оптимистично-радосна, што се види у непоколебивој вери хришћана
победу Лава из Јудина племена (Откр. 5,5) и у Други долазак Христов и
у испуњење Његовог обећања, због чега Му хришћани упућују следећу
молбу: Да, дођи Господе Исусе (Откр. 22,20). Пошто наше живљење није
овде на зељи, него на небесима, одатле ми очекујемо Спаситеља Господа
Исуса Христа (Флп. 3,20), Који је Први и Последњи (Откр. 1,8). Овде је
реч о Богочовечанској пуноћи која „нема ничег заједничког са извесним
философским теоријама о пуноћи, јер су све оне у апстракцијама и мртвим
схемама. Богочовечанска свепуноћа је жива, опитна, доживљајна богочо-
вечанска стварност“.15 Важно је истаћи да се васцела Божија творевина
налази у есхатолошком ишчекивању: Сва твар заједно уздише и тугује
до сада (Рм. 8,22). Управо због тога, по речима Апостола Павла, што је
за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Флп. 3,13).
Православни је став да је већ наш сусрет са Христом истински, стварни и
есхатолошки. Прво небо и прва земља прођоше (Откр. 21,1), и наш живот
је обновљен (ср. Рм. 6,4) у Духу Светом (Рм. 7,6) и сакривен са Христом
у Богу (Кол. 3,3). А када наступи пуноћа времена (Гал. 4,4) у Осми Дан
(=бесконачни и незалазни дан), неће доћи до суштинске промене нашег
заједничења са Христом као Главом свега, него је ту реч о пуноћи тог ис-
тинског јединства по науму Божијем од вечности (Еф. 1,9). Реч је о оства-
рењу пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и
што је на земљи, у Њему (Еф. 1,10). Наша истраживања су нас уверила да
историја и постисторија, то јест испуњење времена, чине једну нераски-
диву целину, и смисао свештене историје се налази управо у њеном ис-
пуњењу, остварењу онога што хришћани очекују и чему се надају (ср. Мт.
24,50; Лк.12,46), завршетку и преображењу. Имајући у виду чињницу да је
Бог узрок и времена и надвечности, Игњатије Богоносац саветује: Времена
испитуј.Чекај Надвременог, Безвременог, Невидивог, но за нас Видивог.16
У поговору бисмо могли рећи следеће: На Самооткривење Тројичног
Бога у свету, односно у Христу, треба гледати као на свештену историју
14 Види: Јерма, Пастир, 9, 12, 3, ВЕПЕС 3, стр. 93.

15 Јустин Поповић, Тумачење посланице Филипљанима и Колошанима, Београд
1986, 105.
16 Игњатије Богоносац, Поликарпу, 3, 2.Провери превод!
у којој долази до стварног сусрета човека са Богом, динамичне и слободне

сарадње између Бога и човека, то јест до склапања Завета између Бога
и човека, сотириолошког дијалога између Творца и творевине. Говоримо
о искуственом и доживљајном сусрету човека са живим Богом у Цркви
Христовој у којој обитава сва пуноћа Божанства (ср. Кол. 2,91-10). «И
може се рећи, – у Цркви се тајно побеђује време, и као да претходи то
апокалиптичном тренутку, када «времена већ неће бити». Дотицање
благодати као да задржава време, која се ређа и промену минута и заузима
оно што је облагодатсвовано из поретка поступности, и у некој тајанственој
«једновремености» савлађују разједињеност разновремног. То је нека
форма вечности, под којом само и можемо разумети и представити себи
вечност и вечни живот. И у овој приближној форми можемо да разумемо
како заиста постају благодатно – живим сувременицима, људи разних
поколења. Црква је жива слика вечности, и у црквеном је искуству стварно
дана и ту се остварује та благодатна «једновременост разновременог» у
пуноћи Вечног живота, која се открива у заједници с Вечним Царем –
Христом. Црква је вечно Царство, јер има Вечног Цара. У Цркви, која
пребива сада у историјском странствовању, време је већ немоћно».17
По православном трезвеноумљу «човек је призван на есхатолошку
пуноћу свог сједињења са Богом, јединства у заједници личности, а не
у неком безличном блаженству».18 Православни је став да хришћанство
«није само учење о спасењу, већ само спасење».19 Заправо, пошто ће
постојати васкрсење људског тела, човек као богоподобно биће не бива
уништен смрћу, и у Цркви се остварује есхатолошки догађаји јединства
са Христом. Према томе, време није вечно враћање истог и понављање
себе, нити је независно и одвојено од вечности, него је њоме прожето.
Са православне тачке гледишта је неприхватљиво циклично поимање
времена. По православном трезвеноумљу на есхатологију не треба
гледати као на нешто што ће се одиграти тек у будућности, него на њу
ваља гледати квалитативно као већ богодаровану у садашњости могућност
духовног преображаја, пресаздања, обожења човека и васцеле творевине
до те мере да човек и творевина постану богопријемчиви и достојни да уђу
у нову заједницу са Богом Творцем (ср. Еф. 3,6). Што ће рећи да је Бог увео
надвечност у живот људи, учинио људе заједничарима божанске природе
(2Птр. 1,4), то јест учинио их заједничарима Христовим (Јевр. 3,14), и
Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху (Да. 2,47) и који
постадоше сутелесници Христови (Еф. 3,6). Надвечност и заједничење
са Личностном Истином, то јест заједница с Тројичним Богом, главне су
карактеристике есхатологије. Сходно томе рећи ћемо да је тајна Христа
призма кроз коју гледамо и тумачимо хришћански карактер истине историје,
човека, света и вечног живота. Лаконски и језгровито речено: По Божијем
17 Георгије Флоровски, Очев Дом, у: Есхатологија Цркве – Јеванђеље Васкрсења,

стр. 19.
18 Атанасије Јевтић, Исихастичка антропологија, стр. 38.
стр. 5.
домостроју спасења „циљ хришћанске историје је Христос, а не прогрес...

Када кажемо Христос, то није само Христос као Логос, као Син Божији,
него Христос Богочовек... Дакле, Христос као Црква. Зато је циљ историје
Црква“,20 јер је она „једини извор хришћанског живота и хришћанског
учења“.21 Једном речју, према крају којем иду ствари у Христу једнак је са
његовим обожењем, или са њиховим узношењем изнад недостатака за чије
превазилажење дато им је време.22 Ову мисао појашњава свети Максим
Исповедник када каже да обожење „јесте усредсређење и крај свих времена
и векова и онога што је у времену и веку. А усредсређење и крај времена
и векова онога што је у њима јесте нераздељиво јединство правог почетка
и својственог правом крају и својственог спашенима“.23 Свети Григорије
Нисијски у истом духу описује линијско устројстве свештене историје:
„Када човечанство достигне своју пуноћу, тада, без промашаја, овај покрет
природе који следи узроковаће досезање њеног неопходног краја. И овај
живот ће бити замењен другим начином постојања, различитим од овог
садашњег који се састоји у рађању и распадању. Када наша природа, у
одређеном реду, испуни правац времена, тада ће, без промашаја, овај
покрет који следи, створен наслеђем кроз генерације, доћи до свога краја.
Испуњење универзума ће учинити немогућим свако будуће напредовање
или назадовање, и тада ће сво мноштво душа вратити из расплинутог и
безличног стања у свезу, и сами елементи ће поново бити уједињени у
исти спој (систем)“.24
На послетку, још једном ћемо поновити да „јелинска философија
није познавала и ни на који начин није била спремна да прихвати било
какав прелазак из времена у вечност – временско се чинило eo ipso
пролазно. Оно што се у времену остварује никада не може постати вечно.
Што је рођено мора неизбежно умрети. Само оно што је нерођено или
неузроковано, може опстати. Све је имало почетак, имаће и свој крај. Само
оно што није имало свој почетак може остати непромењено, или „вечно“.
Стога, за јелинске философе, прихватање будуће бесмртности, значило је
у исто време и претпостављање вечног предпостојања. Такав читав значај
историјског процеса јесте врста силаска из вечности у време. Судбина
човекова пре зависи од урођене му клице него од креативних достигнућа.
За Јелине, време је једноставно било нижи или ограничен начин постојања.
Тачно говорећи, у времену се ништа не ствара и ништа се не постиже,
нити има шта да буде створено или постигнуто“.25 Насупрот јелинском
учењу православни став је да је само Бог бесконачан, док је време „пут
ка вечности“.26 Поново наглашавамо да је Божије „Царство установљено,
20 Атанасије Јевтић, Хришћанско схватање историје, у: Загрљај светова, стр. 79.

стр. 4.
22 Димитрије Станилоје, Бесмртни лик Божији, стр. 344.
23 Максим Исповедник, Одговори Таласију, 59.
24 Гигорије Нисијски, De anima et resurrectione, PG 46, ... ?
25 Георгије Флоровски, Искупљење, у: Богословске студије, Београд 2013, 35.
26 Ср. Јустин Поповић, Речи у времену о вечности, Ваљево 2001, 38-41.
али још увек није дошло у свој својој сили и слави. Тачније речено,
Царство тек треба да дође, али је Цар већ дошао. Црква је и даље in via, а
хришћани су и даље „путници“ и странци у „овом свету“.27 Тројични Бог
наставља непрестано да делује у свештеној историји и историја спасења
наставља да се и даље одвија све до Другог доласка „Последњег Адама“
– Христа, када ће доћи да суди живим и мртвима, и када ће Бог бити све
у свима. Блажени Августин је мудро рекао да „постоје два стања живота,
с неба проповедана и предата, која су Цркви позната, при чему је једно
стање вере, а друго стање виђења. Једно је стање привременог пребивања
у туђинској земљи, а друго у вечности (небеског) обитовања. Једно је
стање на путу а друго у отаџбини. Једно – у активном делању, а друго – у
богатству созерцања... Прво је стребњи због војевања, а друго у сигурности
победничког мира... Ово прво траје овде до краја овога света, а у свету
који долази оно нема краја“.28 Циљ сваког православног хришћанина је да
уђе у нову заједницу са Тројичним Богом и примањем нетварне благодати
Божије постане нов човек.29 Пошто је човек христолико биће позван од
стране Творца на надвечни живот у заједници са Тројичним Богом, и много
тога подноси „само да не би умро“,30 то значи да „само вера у Христа даје
смисао људском постојању“.31 Стога бесмртност је дар од Тројичног Бога.
На послетку ћемо рећи: Животни пут човеков је: од Бога, ка Богу, са
Богом, у Богу.
Bishop Jovan (Purić)

(Serbian Orthodox Church)
ESCHATOLOGICAL KEY OF DECODING OF THE SERBIAN ORTHODOX CHURCH
CODE
The preacher of the Kingdom of God was also the blessed Patriarch Irinej. From Niš
to Belgrade, he testified about the transience of this world, expecting a special court. He was
the bearer of the ethic of Saint Sava and Kosovo as the national covenant of Serbian history
That is why eschatology is the key of the secret of the Church. Jesus Christ is the
leader of the Church. Heaven decided about the departure of the great fathers and teachers of
our time. That is why we dedicate this humble article to them.
27 Георгије Флоровски, Есхатологија светоотачког доба, Есхатологија Цркве

– Јеванђеље Васкрсења, стр. 183.
28 Блажени Августин, In Johannem, 15, 12, 45.
29 Ср. Игњатије Антиохијски, Ефесцима 20, 1.
30 Јован Златоуст, Беседа на посланицу Римљанима , PG 60, 507.
31 Георгије Флоровски, Последње ствари и последњи догађаји, у: Есхатологија
Цркве – Јеванђеље Васкрсења, стр. 211.
Милош Мишковић1
ПРАВОСЛАВНИ ПОГЛЕД НА АДОПЦИОНИЗАМ

У ПРЕПИСЦИ АЛКУИНА СА ФЕЛИКСОМ ИЗ УРГЕЛА
И ЕЛИПАНДОМ ИЗ ТОЛЕДА
Апстракт: Ово истраживање има за задатак да пружи православни

поглед на адопционизам у преписци Алкуина са Феликсом из Ургела
и Елипандом из Толеда. Адопционистичка јерес која се појављује
у Шпанији у последњој четвртини VIII века и шири се на области под
правном јурисдикцијом Франачке државе, изазвао је теологе Цркве на
Западу да се супроставе тој јереси. Најзначајнији теолог Западне Цркве у
том периоду, Алкуин из Јорка, укључио се у борбу против адопциониста.
Поред капиталних дела која је написао против главних протагониста
адопционизма, Феликса и Елипанда, он је са њима имао и коресподенцију
путем писама које је са њима разменио. Укупно су остала четири писма
која су они разменили и из којих може да се сагледају основни аргументи
православних и адопциониста. Анализом писама која су главни учесници
адопционистичког спора разменили међу собом, уз стављање истих у
одређени историјски контекст, моћи ћемо да стекнемо православни поглед
на адопционистички проблем који је Цркву подстакао да формулише
учење против нове јереси која је претендовала да постане званично учење
Цркве на Западу.
Кључне речи: адопционизам, Алкуин, Феликс из Ургела, Елипанд из
Толеда
Увод
Адопционизам, христолошка јерес, појављује се на Иберијском
полуострву у областима које су биле под влашћу Арапа. Елипанд,
архиепископ града Толеда, у току богословског спора са Мигетијусом
који је учио да се Бог сукцесивно откривао у Давиду (као Бог Отац), у
1 Докторанд на Православном богословском факултету Универзитета у

Београду, Стипендиста Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике
Србије - milosmiskovic94@gmail.com
548 Милош Мишковић
Христу (као Син) и у апостолу Павлу (као свети Дух) износи учење о
двојном синовству Господа Исуса Христа, тј. да је Христос као Бог, Син
Божији по природи, али Христос као човек је Син Божији по усвојењу и
благодати. Учење толедског архиепископа изазвао је шпанске теологе да
се супроставе новој христолошкој јереси , која је за Цркву на Западу било
оживљавање Несторијеве јереси која је осуђена на трећем Васељенском
сабору. Шпански теолози су упознали Франачку и Римску Цркву са
новом јереси која се појавила код њих, па су се најеминентнији теолози
Запада (међу којима је први био Алкуин) ангажовали против те јереси , и
велики број тих теолога је најзначајнији део својих дела написао против
адопционизма. Особина ове христолошке јереси је била у томе да је
она била територијално ограничена на Цркву на Западу, ово учење није
имало на Истоку нити својих присталица нити противника, јер су Цркву
на Истоку потресали иконоборачки спорови. Рад ће бити подељен у три
поглавља: прво поглавље ће приказати развој адопционизма на Западу
до повратка Алкуина из Британије; друго поглавље обрађује Алкуинову
коресподенцију са Феликсом, а треће са Елипандом, који је био оснивач
адопционистичке јереси. Циљ рада је да се анализом њихових писама,
стекне увид у аргументе које су користили Алкуин и његови противници
да би доказали да је њихово учење исправно и да је у складу са учењем
Цркве као и да је оно подржано цитатима који су преузети из Светог писма
и дела Светих Отаца.
Адопционизам на Западу до Алкуиновог повратка из Британије

Простором Иберијског полуострва у другој половини VIII века
владале су три државе: Кордовски емират са седиштем у Кордоби (
на територији емирата налазило се седиште толедског архиепископа
Елипанда), краљевство Астурија које је владало северозападним делом
Шпаније и Франачко краљевство које је заузимало североисточни део
Шпаније. Шпанска теологија тог времена, како сведочи Хаук, није носила
печат ренесансе и била је на нивоу теологије трећег и четвртог века. Са друге
стране, франачки теолози су имали ослонац у Августиновој теологији и лако
су решавали теолошке проблеме. Карло Велики је намеравао да шпанску
Цркву потчини под утицај франачке Цркве и архиепископ Сенса, Вилхар,
уз сагласност папе Хадријана, рукополаже Егила за епископа и шаље га у
Шпанију. Њему није одређена катедра, него је тамо послат као епископ –
мисионар, имајући у виду проповедање ирских епископа – мисионара у
Франачкој држави.2 Шпанска Црква није тражила од Франачке Цркве такву
врсту помоћи, а иза Егиловог слања у Шпанију стајала је интенција Карла
Великог да Цркву у Шпанији потчини свом утицају, као што су шкотска и
енглеска Црква биле под франачким утицајем.3 Франачка Црква извршила
је упад на канонску територију некадашње визиготске Цркве која је била
под управом толедског архиепископа. Примат толедске катедре простирао
2 A. Hauck, Kirchengeschichte Deutschlands – zweiter teil , Lepzig 1900, 282 – 285.
3 Ibidem, 285.
се на некадашњој канонској територији визиготске Цркве као и на област

Каталонију у североисточној Шпанији као и на галску провинцију
Нарбону које су биле под франачком управом.4 Иницијална каписла за
избијање адопционистичког спора било је погрешно тријадолошко учење
Егиловог сарадника Мигетијуса, који је тиме изазвао реакцију толедског
архиепископа Елипанда коме се није свиђао упад франачке Цркве на
територију његове Цркве, сазвао је локални сабор у Севиљи 785. године и
осудио је Мигетијуса као јеретика.5
Елипанд је изнео учење да свако мора да исповеда да је Исус
Христос по његовој човечанској а не божанској природи, усвојени син
Бога. У свом учењу, он је чврсто стојао на становишту јединства личности
у Исусу Христу и признавао је да је он Син Божији по природи. У учењу
својих противника видео је опасност да би се обе природе у Исусу Христу
помешале, и Исус Христос не би имао истинску човечанску природу.
Стриктно раздвајање обе природе у Исусу Христу и коришћење речи „ad-
optio“ да би се описао однос људске природе у Господу Исусу Христу. Бог
је примио тело, али природно синовство као код божанске природе било
је одбачено. По њиховом мишљењу радило се о примању тела кроз избор,
кроз милост и у том случају за описивање тога била је потребна реч adop-
tio.6 За разумевање адопционистичке теологије неопходно је да се разјасни
шта је Син Божији, по адопционистичкој теологији, преузео када је постао
човек, шта се подразумевало под именицом „тело“ и именицом „човечанска
природа“. Они су своје противнике оптуживали за монофизитство јер је
за њих Богочовек у свом конкретном облику био стварни Син Божији.
По њиховом мишљењу, само је један стварни човек, који је на земљи
безгрешан, да спаси човечанство. Онај који је омогућио искупљење,
омогућио га је као други Адам, јер ми сви потичемо од првог, а не као
случајни, обични човек.7 Евиг претпоставља да је тачка додира између
Елипанда и Несторија била одбрана Христове људске природе, вероватно
имајући у виду муслимане, којима је Исус Христос као Богочовек био
камен спотицања и који је од стране муслимана признаван само као пророк.
Њихова теолошка терминологија filius adoptivus и filius proprius није за
њих била хетеродоксна, али се ван Шпаније могла погрешно разумети,
јер је појам adoptio у германском праву представљао врло лабаву везу
.8 Елипанд је подршку за своје учење нашао код епископа града Ургела,
Феликса. Познато је његово питање упућено Феликсу како он посматра
људску природу Исуса Христа, као истинитог или усвојеног Сина Божијег,
Феликс је одговорио да га сматра за усвојеног Сина.9 Према Феликсовом
4 W. Heil, Der Adoptianismus, Alkuin und Spanien , Karl der Grosse Band II: Das
geistige Leben, (Düsseldorf 1967), 102.
5 E. Ewig, Vijek Karla Velikog (768 - 814), u Velika povijest Crkve III/1, ur. Hubert
Jedin i dr., pr. Josip Ritig, Leo Držić, (Zagreb, 2001), 91.
6 Heil, Der Adoptianismus, 118.
7 Ibidem, 118.
8 Ewig, Vijek Karla Velikog, 92.
9 K.J.v. Hefele, Conciliengeschicte – dritter Band, Freiburg im Breisgau 1877, 643.
учењу он је изабран од вечности, рођен је као слуга, усвојен на крштењу,

васкрснут из мртвих, и обожен. То обожење није утицало да он престане
да буде човек, све човечанско је остало у њему: молио се за себе, страховао
је од смрти, остао је подложан Богу заувек. Са друге стране, Феликс
није порицао божанство Христа и што се тога тиче био је православан
као и његови савременици. Христос је морао да прође кроз све што је
људско, јер све што је чинио и што му се десило одмах бива пренесено на
хришћане: његов избор, усвојење и обожење.10 Према његовој божанској
природи Исус Христос је био истинити, а као човек усвојени Син Божији,
и његово божанство је у првом случају било истинито, а у другом више
номинално односно титуларно.11 Феликс је сматрао да је немогуће да
Бог који је дух, може имати тело. Његову аналогију тела и душе коју је
применио на рођење сваког детета, где оно тело добија од родитеља,али
не и душу, он покушава да примени на своје адопционистичко учење и
покушава да докаже да је могуће да иста личност може да буде истинити и
усвојени син, и тако избегне проблем двојне личности у Исусу Христу.12
Елипандово учење је стекло много присталица, али и број његових
противника није био занемарљив. Најзначајнији његови противници
на територији Иберијског полуострва били су: игуман Беатус и епископ
Озме, Хетеријус. Они су били резиденти астуријског краљевства које
није било у добрим политичком односима са Толедом које је било под
арапском влашћу. Поред тога, митрополит Астурије одупирао се утицају
толедског архиепископа, а као независно краљевство одржавали су добре
односе са Франачком државом.Елипанд је очекивао лаку победу у сукобу
са астуријским клирицима, као што је победио Мигетијуса, захтевајући
да Астуријци осуде своје клирике, у противном случају он ће сазвати
сабор који ће то учинити. Беатус и Хетеријус шаљу писмо папи и износе
му спор који имају са Елипандом. Папа је проклео Елипандово учење
као несторијанско, а на страну Астуријаца стају и франачки епископи
које је Беатус упознао са новом јереси.13 Означавање адоппциониста као
несторијанаца је било проблематично јер су они признавали одлуке прва
четири Васељенска сабора која је од стране Исидора севиљског и њихових
локалних сабора изграђен као теолошки правац, а шпанска Црква је била
ближа антиохијском тумачењу Халкидона него александријском. Шпанска
Црква је на свом локалном сабору 589. године осудила аријанизам и у
свој Символ вере увела филиокве. Ипак, коришћење речи adoptio је за
александријско тумачење Халкидона могло да звучи несторијански , јер је
доводило у опаснсот јединство личности Исуса Христа.14
Феликс је био апологет хришћанства против ислама, и цењен у
шпанској и франачкој Цркви. Алкуин му пише писмо 789. године, и иако
10 Hauck, Kirchengeschichte Deutschlands, 294 – 295.

11 F. Lorenz, The Life of Alcuin, London 1837, 72.
12 C.J.B. Gaskoin, Alkuin: His Life and His Work, London 1904, 150-151.
13 Hauck, Kirchengeschichte Deutschlands, 290 – 293.
14 Heil, Der Adoptianismus, 123- 124.
се нису лично познавали он га моли за његово молитвено заступништво.15

Писмо није у вези са адопционистичким проблемом и у писму Алкуин
се препоручује Феликсовим светим молитвама. Његово молитвено
заступништво он не тражи својим сопственим заслугама, него његовом
добротом. На крају писма он моли да га он прими у братској љубави и
општењу његових молитви, напомињући колико награде ће Феликс добити
у вечној слави Божијег милосрђа.16
Покушај ширења јурисдикције Елипандове катедре на Аустразију
изазвао је реакцију франачких теолога, који су желели да се одупру
адопционистима на богословском и политичком плану. Карло је увидео
опасност од ширења адопционизма у својој држави, па су се Франци, са
Римом, супростављали тој јереси.17 Карло је у Регенсбургу 792. године
одржао сабор, на коме је присуствовао велики број епископа и изасланици
папе Хадријана. На сабору се Феликс писмено одрекао своје јереси и
вратио у православље. Карло Велики га је послао у Рим у пратњи опата
Ангилберта где се Феликс пред папом одрекао адопционизма и враћен је
на своју катедру у Ургел. По повратку на своју катедру, поново је почео да
проповеда адопционизам и бежи на територију под арапском влашћу. 18
Алкуинов повратак у Франачку и коресподенција са Феликсом

Побегавши из Ургела на територију под правном јурисдикцијом
кордовског емирата, Феликс је остао ван домашаја франачке државне
и црквене власти. Иако је у Риму, потписао писмено одречење од своје
јереси, он је никада није искрено напустио. Године 792. Алкуин је позван
од стране Карла Великог да се врати у Енглеску и штити православље.19
Алкуин је био Карлов избор, јер је он био најкомпетентнији теолог који је
могао да се супростави тој новој јереси.20 Крајем 792. године Алкуин је
дошао у Франачку као представник енглеске Цркве и државе. Присуство
енглеске Цркве је било обавезно да би се сабору који би требао бити
одржан дао ауторитет Васељенског сабора западног хришћанства.21
Пре преласка на анализу Алкуиновог писма Феликсу, направићемо
малу дигресију и осврнути се на Алкуинов теолошки профил. Алкуин је
пратио теолошку тенденцију свог времена и као његови претходници ,
њихова дела су била ехо ранијих црквених писаца. Његов теолошки стил
је објаснио у писму Гизели и Рортруди, сестри и ћерци Карла Великог,
15 Hauck, Kirchengeschichte Deutschlands, 293. Јафе је датирао то писмо у 785.
годину, међутим, Думлер га датира у 789. годину.
16 Epistolae Karolini aevi, tomvs II, Ernestvs Dvemmler, Berolini 1895, n. 5, 30-31.
17 И. Чаировић, Црква у Енглеској у VIII веку– богословско-историјске
импликације односа са Римом и Франачком државом, Београд 2016, 281-282.
18 Hauck, Kirchengeschicte Deutschlands, 296; Hefele, Conciliengescichte, 672-
674; Lorenz, The Life of Alcuin, 76.
19 C.R. Haines, Christianity and Islam in Spain A.D. 756-1031, London 1889, 130.
20 Lorenz, The Life of Alcuin, 77.
21 Ibidem, 110.
он је ради духовног изграђивања верних сакупљао истину из дела

Отаца. Приликом тог рада, он је био пажљив и следио је пут Отаца, и
уз помоћ божанског провиђења трудио се да правилно интерпретира
њихова мишљења.22 Из овога можемо да Алкуин као теолог није био
инвентиван, али је уз антологијско коришћење дела Светих Отаца доказивао
адопционистима нелогичност њиховог учења.
У спору са адопционистима Алкуин је чврсто стајао на ставу да
признаје шест Васељенских сабора и Кирилово тумачење Халкидонског
сабора. Алкуин полази од учења да је Син Божији оваполоћењем постао и
Син Човечији, без тога да је нешто преда од свог карактера као Сина Божијег.
То да Свето писмо и Оци Цркве само конкретну божанску личност Исуса
Христа у две природе признају, била је основа свих његових доказа против
адопциониста.23 Адопционизам је постао круцијалан за филиоквистичко
учење западних теолога, и они су следећи учење из Светог писма да
Син дели све што има и Отац, који мора да има (по мишљењу западних
теолога), поред Оца, улогу у исхођењу Светог Духа.24
Године 793. Алкуин шаље писмо25 епископу Феликсу, у коме
се конкретно дотиче адопционистичког проблема. Алкуин цени свог
саговорника, а о томе сведочи опширан увод који води ка главном делу
његовог писма.26 Он му се обраћа са молбом, прави му поређење са
Јерихоном и покушава да га наведе на прави пут. Пише му из љубави,
молећи се Богу дан и ноћ да би се Феликс вратио на пут истине и
јединства са Црквом. Наводи му како Бог разбија у делове деловање
јеретика и наводи му неколико цитата из Светог писма кроз које провејава
антиадопционистичко учење. Истиче му ауторитет Римске Цркве која
исповеда праву веру против адопционизма; прихватање адопционизма
као исправног учења довело би у питање основне истине хришћанске
вере. Израз који је Феликс користио, усвојени син, не постоји у Светом
писму, међутим , у његовим списима Алкуин проналази много тога
правог и истинитог. Да би му доказао да Свети Оци уче православно и
против адопционизма, доноси му сепарате из дела Светих Отаца: Иларија,
Атанасија Великог, Кирила Александријског, Августина, Григорија
Великог и Хроматијуса из Рима. Саветује му да следи те Оце заједно са
његовим братом Елипандом (мисли на архиепископа толедског Елипанда)
како би заједно стигли до капија Вечног града, наговарајући га да делује у
интересу јединства Цркве.27
Годину дана после Алкуиновог писма Феликсу, Франачка Црква
организује сабор у Франкфурту на Мајни 794. године. На сабору
је председавао Карло Велики, а основни акценат сабора је био на
22 R.B. Page, The Letters of Alcuin, New York 1909, 20.

23 Heil, Der Adoptianismus, 136.
24 A.E. Sicienski, The Filioque- History of a Doctrinal Controversy, Oxford 2010, 93.
25 Cf. Hauck , Kirchengeschicte Deutschlands,300-301; Hefele, Conciliengescichte,
675-676.
26 Epistolae Karolini aevi, n. 23, 60.
27 Op.cit, 61-62.
адопционистичкој јереси. Сабор није могао да реши адопционистички

проблем, јер су вође јереси, Елипанд и Феликс, резидирали у кордовском
емирату и франачка Црква и држава нису могле да их доведу на сабор.
Карло Велики и Алкуин су били свесни деликатности ситуације и знали су
да проблем са адопционистичком јереси неће бити лако решен.28
Алкуиново писмо није успело да врати Феликса на пут праве вере.
Као одговор на Алкуиново писмо, Феликс је написао књигу у одбрану
адопционистичког учења и послао је Елипанду. Елипанд и његови
сарадници су саветовали Феликса да своју књигу не шаље Алкуину, него
Карлу Великом, јер су сматрали да ће та књига остварити већи успех ако
буде послана Карлу. Карло је проследио књигу Алкуину, захтевајући да
одговори на њу.29 Адопционистичка јерес је узимала маха у Шпанији, тако
да су православни у тим областима били у дефанзивном положају.30 Алкуин
је покушао да приволи Карла да он преузме водећу улогу у борби против
јереси, и силом своје власти уништи адопционизам. Карло се није одазвао
на Алкуинов позив, него му је саветовао да предложи теологе који ће да
му се придруже у борби против адопционизма. Алкуин је предложио папу
Лава, патријарха аквилејског Павлина, епископа Теодулфа из Орлеана и
епископа Рикбода из Тревеа. Од теолога које је Алкуин предложио, Карло
је изабрао папу Лава и аквилејског патријарха Павлина.31 Алкуин је молио
Карла за време како би могао заједно са својим ученицима написати дело
које би оповргавало адопционизам. Дело је завршено почетком 799. године
и послато је Карлу Великом.32 За ефективно супростављање Алкуинових и
Феликсових ставова било је потребно да Феликс дође на сабор. Гаранције
за његов долазак могла је да да само државна власт, тј. Карло Велики.
Карло је Феликсу гарантовао безбедност и слободу да пред
епископима изнесе своје учење. Добивши од краља гаранције безбедности,
обећао је краљевим изасланицима да ће доћи на сабор у Ахену.33 Алкуин
се припремио за Сабор написавши седам књига против адопционизма,
које су биле његов ослонац у диспуту са Феликсом.34 Феликс је желео да
га пред сабором заступа лионски архиепископ Леидрад, међутим, Сабор
то одбија и као противника супроставља му Алкуина.35 Сабор је одржан
на пролеће 800. године,36 на њему је присуствовао велики број племића
и епископа. Акта Сабора нису сачувана, о њему сазнајемо од Алкуина
и његовог биографа, као и из Феликсовог извештаја о Сабору. Саборска
заседања су трајала шест дана; Феликс се одрекао адопционистичке јереси
28 Heil, Der Adoptianismus, 104; Hefele, Conciliengeschicte, 679.

30 Page, The Letters of Alcuin, 20.
31 Lorenz, The Life of Alcuin, 132- 133.
32 Hauck, Kirchengeschicte Deutschlands, 302.
33 Ibidem, 304.
35 Чаировић, Црква у Енглеској у VIII веку, 282.
36 Hauck, Kirchengeschicte Deutschlands, 304. Код Хефелеа налазимо податак да
је сабор одржан на пролеће 799. године. Hefele, Conciliengeschicte, 722.
и у вези са тим написао православно исповедање вере. Упркос томе што се

на сабору одрекао јереси, Феликс није враћен на катедру у Ургел, него му
је као место боравка одређен Лион, где је био под надзором архиепископа
Леидрада.37
Коресподенција Алкуина и Елипанда

Победивши у диспуту вођу адопционистичке јереси на простору
Франачке државе, Алкуин сада обраћа пажњу на оснивача адопционистичке
јереси, толедског архиепископа Елипанда. Сукоб са Елипандом почиње 799.
године када му Алкуин шаље писмо. У том писму, као и у писму упућеном
Феликсу, уочава се Алкуинов дипломатски манир у коресподенцији са
особама које су његови адресати. Алкуин поздравља Елипанда, и изражава
поштовање према његовој личности. У уводном делу, он не помиње
адопционистичку јерес, него говори о њему и хвали га.38 Опширан увод
у коме он хвали његову личност, делује прилично чудно, иако му је био
познат његов став према православнима и сукоб у који су обојица били
активно укључени, а до тада се нису директно сукобљавали.
Алкуин је у писмима блаженог Феликса (Феликса из Ургела), човека
религиозног живота и свештеног поштовања, наишао на учење да је Исус
Христос усвојен. Он сад поставља питање: Ако је Христос усвојен, која
личност од Свете Тројице је усвојена? Наравно, Син. Зато што личност
узимајући човека у утроби Дјеве додаје их у једну личност, то би требао
да буде Син Божији, и ако је усвојен, онда је Син усвојен, и тако је Син
усвојен који је човек и тако је Он унук Оца? Алкуин износи православно
учење и каже да је у Светој Тројици једна личност Оца, друга Сина,
трећа Светог Духа и међу њима нема разлике у природи суштине, или
славе, или вечности. Он верује да је у Христу једна божанска и друга
човечанска природа, једног и истог Бога, истинитог човека, једног Сина
Божијег, једног Христа. То се може доказати кроз сведочанства многих
људи доказано, од сведочанства Отаца јачa су Божија.39 Алкуин наставља
да својим аргументима доказује Елипанду нелогичност адопционизма,
претходно се надовезавши на Феликсово учење и показавши му како то
није у складу са учењем Цркве. После тога, износи му значај јединства
Цркве и моли Елипанда, да он, као Божији човек врати Феликса на пут
праве вере. Његови искази су поткрепљени цитатима из Светог писма
и дела Светих Отаца, а Исповедањем вере Алкуин доказује да је оно у
складу са догматима Цркве: Исус Христос је рођен од Дјеве, истинити Бог
из две природе и истинити Син Божији, један је Христос и један Бог и
један Син Божији, један цар и спаситељ света, истинити Бог и истинити
човек у једној личности.40 Алкуин наговара Елипанда да делује у интересу
православља и утврди православну веру у Шпанији. Свети Исидор
37 Ibidem, 722-723.
38 Epistolae Karolini aevi, n. 166., 268-269
39 Op. cit., 269.
40 Op. cit., 270-272.
Севиљски најзначајнији теолог Шпаније, у својим Етимологијама, не учи

о адопционизму. На крају писма, он га охрабрује на наредне потезе и нада
се да ће посланица бити циркуларна.41
Елипанд исте године одговара и шаље му писмо које је датирано у
октобру 793. године. За разлику од Алкуина, Елипанд се у свом писму
није дипломатски понашао према свом опоненту и ту се јасно види да
ће текст бити лишен поштовања према противнику. Ословљава га као
новог Арија и противника учења Светих Отаца и следбеника Беатуса,
ученика Антихриста јер одбацује адопционистичко учење. Своје оптужбе
поткрепљује цитатима из Светог писма и оптужује Алкуина да прогања
Феликса, који је исповедник вере.42 Он пребацује Алкуину да он одбацује
човечанство Исуса Христа, и да цела Шпанија одбацује његово учење у
које Алкуин верује са неколико својих сарадника. Алкуин је за Елипанда
робовласник јер поседује 20000 робова (Алкуин је био игуман манастира
Светог Мартина и имао је 20000 кметова). Указује му на његове грешке
јер не не прихвата сведочанства Светих Отаца: Иларија, Амвросија,
Атанасија, Августина и Исидора и не верује у усвојење тела нити у
човечанску природу Сина Божијег. Занимљиво је Елипандово поређење
Алкуина са јеретиком Аријем и царем Навузарданом који је разорио зидове
Јерусалима. Он изражава бојазан да Алкуин не утиче на Карла Великог, на
начин који је Арије утицао на Константина Великог.43 Елипанд доноси
цитате из Светог писма и дела Светих Отаца који, по његовом мишљењу
доказују да је у Исус Христу усвојено друго човечанство а не друго
божанство. Када се каже да је Исус Христос усвојен, мисли се на форму
ропства човековог, не у слави или суштини божанске природе. Елипанд
цитира одељке из Мозарабске литургије и посланице папе Лава; Алкуин
је за њега јеретик јер се са својим јеретичким учењем супроставља учењу
Светих Отаца.44 Писмо се завршава са поређењем Алкуина са Аријем и
Аустрије (тј. Аустразије) са другом Александријом, а Алкуин помрачава
православну веру. Напоменувши да је Алкуин на страни славног цара и да
јаше у свом гневу, међутим Господ не заслужује Феликсову крв из њихових
руку, где алудира да Феликс може бити кажњен смртном казном.45
Елипанд пише два писма Феликсу, у августу и октобру 799. године
где га обавештава да је примио писмо од Алкуина. У оба писма, он
изражава своју подршку Феликсу и говори против Алкуина и Беатуса
који не признају учење о адопционизму.46 Писмом које је Елипанд упутио
Алкуину, завршила се директна коресподенција између њега и Алкуина.
Алкуин је написао дело против адопционизма под називом Adversus
Elipandum у четири књиге. У прве две књиге он непосредно одговара на
писмо које му је упутио Елипанд. У делу списа који говори о христологији,
41 Op. cit., 272-273.

42 Epistolae Karolini aevi, n. 182, 300-301.
43 Op. cit., 301-303.
44 Op. cit., 303-306.
45 Исто.
46 Epistolae Karolini aevi, n. 183, 307-308.
Алкуин истиче значај Преображења и пуноћу божанске силе у обожењу

сваког човека. У другој књизи он се позива на ауторитет Првог васељенског
сабора у борби против адопционизма. Замера Елипанду да су он и његови
следбеници против целог света јер термине које они користе усвојен и
номинални нису коришћени на Васељенским саборима. Уз помоћ учења
светог Кирила побија несторијанизам и истиче орос сабора у Ефесу. Срж
учења Цркве је христологија и исправним веровањем верник задобија
Царство Небеско и позива га да се врати у истину и саборност Цркве.47
Није сигурно да ли је Алкуин успео да са својим списом преобрати
Елипанда, али после тог његовог списа Елипанд се није јавно оглашавао,
и тако је највећа претња по Цркву и државу била отклоњена без тога да је
Елипанд учинио велике неугодности Цркви и држави.48
Закључак
Алкуинова делатност против адопционизма била је важна, јер је
адопционистичка јерес спречавала делатност хришћанских мисионара
у југозападним деловима Франачке државе и Шпанији. Ипак, јерес
је могла бити побеђена само уз помоћ државне власти, и Алкуин је у
писму упућеном архиепископу Арну салцбуршком описао да је са својим
сарадницима успео да врати у православље 20000 хиљада људи, који су
се одрекли адопционистичке јереси и вратили у крило Цркве.49 Алкуин
је преминуо у манастиру Светог Мартина у Туру 804. године, а његови
противници Елипанд и Феликс, 808. односно 818. године.
Хаук је изнео правилну хипотезу да се за шест дана не може
променити оно у што је Феликс сматрао исправним учењем. Феликс
је потписао православно исповедање вере, које је, како ће се касније
испоставити било само декларативно. Након Феликсове смрти пронађени
су његови списи који доказују да се он није одрекао своје јереси и да
је исповест вере дата у Ахену била лаж.50 Агобард из Лиона је открио
Феликсове списе, и будући изазван од Феликсових следбеника упутио је
писмо цару Лудвигу Побожном. Он није читао Алкуинове и Павлинове
списе против Феликса, него напада Феликсово учење као несторијанизам и
њихову погрешну интерпретацију Светог писма. Он побија његово учење,
у коме каже да Бог није распет на крсту него човек кога је он усвојио, као
што је ован жртвован уместо Исака; и одбацује атрибуте којима Феликс
описује Христову човечанску природу. Дело се завршава цитатима из дела
Светих Отаца и потврђује значај сабора за учвршћивање православне
вере. Његов спис против Феликса је био јасан доказ да адопционизам није
у попуности ишчезао са простора Франачке државе.51 Морамо приметити
47 Чаировић, Црква у Енглеској у VIII веку, 285.
48 Lorenz, The Life of Alcuin, 136-137.
49 Epistolae Karolini aevi, n. 208, 345-346.; Чаировић, Црква у Енглеској у VIII
веку, 283- 285.
50 Hauck, Kirchengeschicte Deutschlands, 305.
51 D. Ganz, Theology and the organisation of the thought, The New Cambridge Medi-
да су учесници коресподенције добро познавали Свето писмо и Свете

Оце. У комуникацији са Феликсом и Елипандом, он изражава поштовање
према својим саговорницима, цени њихову личност, и труди се да уз помоћ
лепих речи и убедљивих аргумената их приволи православљу. Алкуин
користи Свето писмо и Свете Оце (источне и западне) да им докаже да
адопционизам није учење Цркве и какве последице то учење има по
православну теологију. У писму Феликсу истиче ауторитет Римске Цркве
која се бори против адопционизма. Алкуин се у борби против адопционизма
враћа Оцима и уз антологијско коришћење дела Светих Отаца износи
православно богословље користећи теолошку терминологију тог доба
уз истовремено поштовање опонената и жељом да се они врате у крило
Цркве.
Miloš Mišković
(PhD student)
AN ORTHODOX VIEW ON ADOPTIONISM IN THE ALCUIN´S CORRESPODENCE
WITH FELIX OF URGEL AND ELIPAND OF TOLEDO
This research aims to provide an Orthodox view of adoptionism in Alcuin‘s corre-

spondence with Felix of Urgel and Elipand of Toledo. The adoptionist heresy that appeared in
Spain in the last quarter of the VIII century and spread in the area under the legal jurisdiction
of the Frankish state, challenged the theologians of the Church in the West to oppose that he-
resy. The most important theologian of the Western Church in that period, Alcuin from York,
got involved in the fight against adoptionists. In addition to the capital works he wrote against
the main protagonists of adoptionism, Felix and Elipand, he also had correspondence with
them through letters he exchanged with them. A total of four letters remained, which they ex-
changed and from which the basic arguments of the Orthodox and adoptionists can be seen.
Alcuin‘s activity against adoptionism was important, because the adoptionist heresy preven-
ted the activity of Christian missionaries in the southwestern parts of the Frankish state and
Spain. We must note that the participants in the correspondence knew the Holy Scriptures
and the Holy Fathers well. In communication with Felix and Elipand, he expresses respect
for his interlocutors, appreciates their personality, and tries to persuade them to Orthodoxy
with the help of nice words and convincing arguments. Alcuin uses the Holy Scriptures and
the Holy Fathers (Eastern and Western) to prove to them that adoptionism is not the teaching
of the Church and what consequences that teaching has for Orthodox theology. In a letter to
Felix, he emphasizes the authority of the Roman Church, which fights against adoptionism.
In the fight against adoptionism, Alcuin returns to the Fathers and, with the anthological use
of the works of the Holy Fathers, presents Orthodox theology using the theological termino-
logy of that time with simultaneous respect for opponents and the desire for them to return
to the Church.
eval History, Volume II c.700- c.900, ed. Rosamond McKitterick, (Cambridge 2006), 765-766.
Ђакон Ивица Чаировић

(Православни богословски факултет, Универзитет у Београду)
ОСВРТ НА БОГОСЛОВСКО-ИСТОРИЈСКЕ ОДНОСЕ

КОНСТАНТИНОПОЉСКИХ И ФРАНАЧКИХ ОТАЦА
ЦРКВЕ У 9. ВЕКУ
Вјечнаја памјат Епископу Атанасију (1938-2021)
Апстракт: Овај рад треба да после методолошких питања, пружи

и одговоре на три можда најбитнија богословско-историјска феномена у
хришћанској Цркви у 9. веку на Истоку и Западу, а то су: иконоборство
и адопционизам, док ће посебно поглавље бити посвећено феномену fil-
ioque на Западу, са одговором Светог Фотија Константинопољског у
Окружној посланици (867) и свом вероисповедању. Анализа богословско-
историјских односа константинопољских и франачких отаца Цркве у 9.
веку биће заснована на осврту на достигнућа каролиншке ренесансе и
коришћење вероисповедања у Франачкој Цркви у другој половини 9.
века. Овим освртом ће бити дијагностиковани проблеми, који су условили
касније богословске разлике и догматске проблеме између јерархије у
хришћанској Цркви на Истоку и Западу.
Кључне речи: каролиншка ренесанса, иконоборство, адопционизам,
filioque, Св. Фотије
Увод
Девети век је донео целој хришћанској васељени неколико искушења,
која тада нису била превазиђена и која су – нажалост – направила темељ
за велики раскол у Цркви 1054. године. Неколико несмотрених потеза и на
Истоку и на Западу довели су до проблема који ни данас нису решени. У
првој половини 9. века на Истоку је обновљено, а затим и коначно решено,
питање иконоборства, као царске (државне) јереси, док је на Западу од 8.
века у политичком контексту дошло до великог заокрета, те је франачка
надолазећа империјална власт постала гарант сигурности епископу Рима
да – својим приматом, који је функционисао у складу са франачком влашћу
– канонски, дисциплинска, а затим и догматски решава проблеме на целом
европском Западу. И на Истоку и на Западу дошло је тада до покретања
560 Ђакон Ивица Чаировић
ренесансе на верско-културном плану. Карло Велики је у двору у Ахену

установио школу и библиотеку које су постале основ за обнову културе
и образовања на Западу, док је на Истоку после иконоборства дошло
до културног препорода и експанзије црквене уметности. Упоредо са
ренесансом у култури, догматски неспоразуми су остали на истом нивоу и
нису преброђени ни после усвајања одлука Петошестог сабора (691-692).
Дакле, у истраживању ће бити осветљена дијагноза неспоразума
и непрекинута нит понављања истих теза о разликовању римске и
константинопољске црквене праксе од 7. до 9. века, с тим што ће бити
акцентовани проблеми из 9. века, који су се продубили јаз између Истока
и Запада због претераног уплива франачких богослова. Хипотезе које ће
бити испитане у овом раду јесу канонско-догматске прилике у Цркви на
Истоку и Западу од 7. до 9. века, затим акценти на јереси које се јављају
на поменутим географским просторима, и на крају ће бити истакнут однос
између, са једне стране – Св. Фотија, Св. Теодора Студита, Св. Михаила
Исповедника, Теодора Абукара; а са друге стране Алкуина, Теодулфа из
Орлеана, Павла Ђакона и Павлина из Аквилеје. Закључак би требало да
буде исход анализе односа између константинопољске и Цркве у Ахену у
9. веку, на догматском и мисионарском плану.
Тријадолошке и христолошке разлике између Отаца Цркве

на Истоку и Западу у 9. веку
Догматске разлике Истока и Запада, у 9. веку, огледају се у два
тријадолошко-христолошка учења: filioque и адопционизам,1 која се ипак
врхуне у иконоборству, као одговору франачког Запада на Никејски, Седми
васељенски сабор на Истоку који је одржан уз подршку Рима. Дакле,
после победе над адопционизмом и успостављања новог Символа вере са
уметком filioque; у иконоборству се одређује став ахенског двора у односу
на двор у Константинопољу и Цркву у Риму, што може да се тумачи и
као стварање нове хришћанске мисли на Западу Европе која извире из
Карловог настојања да у каролиншкој ренесанси обнови философију
владања, културу Западног Римског Царства и допринесе стварању нове,
аутентичне, богословске мисли.
Овај период је био врло турбулентан, компликован и деликатан на
богословско-политичком плану и може да представља увод у коначни
раскол међу Црквама Рима и Константинопоља (1054), јер је Франачка
држава постала политички фактор стабилности за успостављање римског
1 Адопционизам се – као христолошка јерес – појављује се на Иберијском
полуострву у пределима под арапском управом. По том учењу, Бог се откривао
у Старом Завету, као Бог Отац, а у Новом Завету – у Христу, као Син, а у апостолу
Павлу – као Дух Свети, те је ово учење о двојном синовству Господа Исуса Христа.
Христос је као Бог – Син Божји по природи, али да је Христос као човек – Син Божји
по усвојењу и благодати. Учење је иницирало шпанске теологе да се супротставе
новом христолошком учењу, која је за Цркву на Западу представљала оживљавање
Несторијеве јереси. Шпански богослови су упознали Цркву у Риму и Ахену са
адопционизмом, а од тада почиње борба против те јереси.
примата на Западу Европе. Иако је било богословских неслагања Рима

и Ахена, даљи ток историје је показао да ће Рим, услед политичких
притисака, прихватити германска богословска искривљења, док ће Исток,
после коначне победе над иконоборством (843), бити на православном
становишту у другој половини 9. веку.
У овом раду биће истакнуте хипотезе које указују на то да је решење
јереси адопционизма, али и упадање у догматске јеретичке заблуде услед
потврђивања и усвајања filioque и иконоборства, само показатељ да је
Франачка Црква била под јаким утицајем ахенског двора и да је спроводила
германску владарску философију Карла Великог и његових наследника
на уштрб црквених канона и догмата, који су вековима уназад у периоду
васељенских сабора утврђени и поштовани у Христовој Цркви и на Истоку
и Западу старог Римског царства.
Адопционизам
Како би каролиншка богословска мисао могла да докаже да је кадра
да се суочи са различитим проблемима, првенствено јересима, а онда и
канонско-јурисдикционим нејасноћама, одабран је адопционизам на
Западу. На ово већ познато јеретичко учење, које је покренуло низ спорова
на Западу, одоворио је Алкуин.2
Адопционизам је идентификован у богословској мисли крајем 2.
века, а ово учење је неколико пута у историји Цркве проглашавано за јерес,
најексплицитније на Првом васељенском сабору у Никеји, на којем је
одбрањено исправно учење о божанској природи у Христу. Пре Никејског
сабора, треба напоменути да је Св. Иринеј Лионски говорио о Богородици
потврђујући анти-адопционистичко начело да Христос није човек кога је
усвојио Бог Отац, већ је Он оваплоћени Богочовек.3
Услед покушаја да ахенски двор реши јерес, Карло Велики је позвао
Алкуина из Енглеске 792. године да, као најкомплетнији богослов тог
времена на франачким просторима, штити православље од адопционизма.
Већ следеће године, Алкуин покреће расправу против адопциониста, учећи
да је Син Божји оваполоћењем постао и Син Човечији, тако да Свето писмо
и Оци признају само божанску личност Исуса Христа у две природе, што
је основа свих његових доказа против адопциониста. Адопционизам је
постао важан кључ за потврду филиоквистичког учења на Западу: ако Син
дели све са Оцем, Он мора да учествује и у исхођењу Светог Духа, те је
филиоквистичко учење ушло у нове хришћанске догмате, првенствено на
франачком Западу.4 Још један важан догађај био је и Сабор у Франкфурту,
794. године, на коме је председавао Карло Велики, а циљ је био да се
2 J.C. Cavadini, The Last Christology of the West: Adoptionism in Spain and Gaul,
University of Pennsylvania Press, 1993, 23.
3 M.C. Steenberg, The Role of Mary as Co-Recapitulator in St Irenaeus of Lyons,
Vigiliae Christianae 58, no. 2 (2004), 118.
4 A.E. Sicienski, The Filioque – History of a Doctrinal Controversy, Oxford 2010,
92-95.
зада коначан ударац адопционистичкој јереси. Ипак је адопционизам

цветао у Шпанији, тако да Алкуин није могао да се политички снажније
супротстави јеретицима (Феликсу и Елипанду), осим што је писао и слао
списе и писма против ове јереси.
И поред саборске осуде, Алкуин је предложио цару да оформи групу
која ће се стручно бавити овим јеретичким учењима, у чијем би саставу
били: папа Лав, Павлин Аквилејски, Теодулфа из Орлеана и Рикбод из
Тревеа, али је цар Алкуину придодао само папу Лава и Павлина, на шта
указују и њихови списи.5
Аклуин је са својим ученицима написао почетком 799. године дело
против адопционизма и послао га Карлу. Павлин из Аквилеје је написао
три догматска списа против адопционизма: Libellus Sacrosyllabus con-
tra Elipandum, Libri III contra Felicem и Regula Fidei, где је указивао на
православну христологију.6 Алкуин и Павлин су синхронизованим потезима
истакли победу Карлове, односно Франачке Цркве над јеретицима. Поред
антиадопционистичких списа који су настајали крајем 8. века, Карло је
сазвао и неколико сабора на којима је такође осуђен адопционизам као
учење противно православном учењу Цркве. После првог, сазван је и, 800.
године, сабор поводом истог догматског проблема, на коме се, под утицајем
цара, Феликс одрекао адопционистичке јереси и потписао православно
исповедање вере. Феликс је, после Сабора, послат у Лион, где је живео
и радио под надзором тадашњег архиепископа лионског. Уз Алкуина и
Павлина, званично је и трећи члан Карливе антиадопционистичке групе,
папа Лав III 798. осудио ову јерес, а годину дана касније осудио и Феликса
као заступника адопционизма. Према мишљењу Јарослава Пеликана,
консензусом правоверних осуђен је адопционизам у Шпанији: Син Божји
оваполоћењем постао Богочовек; постао је једна личност Исуса Христа у
две природе.7
Дакле, адопционизам је на Западу био побеђен на богословском
плану, уз помоћ цара, односно политичких притисака, док Исток није имао
непосредног удела у догматској победи ахенских богослова над шпанским
адопционистима.
Уметак у Символ вере – filioque

Кад је православна вера победила аријанство у Римском Царству, у
4. веку после Првог и Другог васељенског сабора, аријанизам је остао да
буде нормативна вера германских, визиготских и готских племена, која
ће ускоро заузети западни део Царства. Ова чињеница ће играти важну
5 N. Everett, Paulinus of Aquileia’s Sponsio Episcoporum: written oaths and cle-

rical discipline in Carolingian Italy, in W. Robins (ed), Textual Cultures of Medieval Italy,
Toronto 2011, 187-192.
6 N. Everett, Paulinus, the Carolingians and famosissima Aquileia, in Paulino d’Aquileia
e il contributo italiano all’Europa carolingia, Paolo Chiesa (ed), Udine 2003, 125-144.
7 J. Pelikan, The Christian Tradition: A History of the Development of Doctrine, vol.
3, The Growth of Medieval Theology (600–1300), Chicago 1978, 57.
улогу у историји догматског појма filioque. Средина 6. века на западу

Европе одредила је даљи ток коришћења овог појма на Западу. Такозвани
Атанасијев Символ вере, са уметком filioque, написао је анониман писац,
а приписан је лажно Атанасију Великом.8 У исто доба у Шпанији9 је
примећено ово учење о исхођењу Светог Духа и од Сина, чему је допринело
присуство аријанаца на том поднебљу,10 који су учили да је Син Божији
створен. Тада је уведено филиоквистичко учење које је било супротно
светоотачкој тријадологији.
Допринос ширењу учењу о исхођењу Светог Духа и од Сина донео
је севиљски епископ Исидор (560-636).11 Међутим, и тада и у каснијем
периоду на поднебљу које је потпадало под римску јурисдикцију овај
догматски појам није био уметнут у Символ вере.
Франачки монаси, који су мисионарили на просторима према Истоку
исповедали су Символ вере са додатком filioque од 809. године. Један
пример јесте и онај када су франачки монаси, док су били на поклоњењу
светим местима у Јерусалиму, употребљавали Символ вере са додатком
на Евхаристији, па су дошли у сукоб са тамошњим православним
свештенством, чији је ватрени представник био монах Јован из Лавре
Светог Саве Освећеног, који их је сматрао за јеретике. Ови франачко-
галикански монаси су поводом тих увреда упутили писмо папи Лаву III
(750-816), у коме су га молили за заштиту и савете. Други важан догађај
за потврду овог догматског учења, био је и сабор у Ахену у новембру 809.
8 И. Чаировић, Аутентичност преписа тзв. Атанасијевог вероисповедања у

Србији у XVII и XVIII веку,Богословље 1 (2015), 321.
9 У приступној беседи на сабору у Толеду 589. године, визиготски краљ
Рекаред је нагласио да Светог Духа треба, такође, да исповедамо и научимо да Он
исходи од Оца и Сина. Затим је, пошто је изјавио да прихвата прва четири васељенска
сабора, исповедио Символе Никејског и Константинопољског васељенског сабора, са
додатком filioque.
10 У 4. веку хришћанства, као производ неоплатонизма, појавила се Аријева
јерес, која је уочила да се однос Сина са Оцем одражава у идеји неоплатоничара о
односу између ума и божанског. Син се налазио врло близу Оца, али је био мање савршен
од Оца, премда божански и најсавршенији у материјалном свету. Аријеви следбеници
су добро познавали Свете списе и нашли су многа места како би поткрепили своја
гледишта. Инсистирали су на томе да категорије ,,Отац“ и ,,Син“ потврђују да је Син
мање савршен од Оца. Усвајајући неоплатонистичку мисао, подржали су да је то што је
Отац узрок Сина било доказ божанства Оца, и зато што Син није родио, него је рођен,
није био једнак са Оцем. Искушење да се усклади хришћанска вера са људском мишљу
тог времена било је јако и доста времена је одузело, како би православни надвладали
јерес аријанизма.
11 Исидор и његов брат Леандар допринели су одлуци визиготског краља
Рекареда I да напусти аријанство, што је озваничено 589. године на Трећем толедском
сабору. Међутим, на истом сабору је усвојено и учење о двоструком исхођењу Светог
Духа, а да ствар буде још озбиљнија ради афирмације овог новог догматског става,
усвојен је и нови, Толедски симбол вере, који је настао уметањем израза Filioque у
Никео-константинопољски Символ вере. Тако је учење о двоструком исхођењу Светог
Духа постало познато као филиоквистичко. Одлуке овог сабора имале су далекосежне
последице за каснију историју хришћанства. Џ. Мајендорф, Империјално јединство и
хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Каленић, Крагујевац 1997, 324.
године на коме је председавао сам цар Карло Велики и где је од стране

присутних подржан уметак filioque. Папа Лав III се тада начелно сложио са
учењем о исхођењу Светог Духа и од Сина, али је одбио молбу изасланика
да се додатак filioque званично унесе у Символ вере, те је на Римском
сабору, 810. године, наредио да се на две сребрне таблице уреже Никео-
константинопољски Символ вере без додатка filioque.
Свети Фотије Константинопољски и Михаил Јерусалимски

о Духу Светоме и filioque
Православни оци као одговор на уметак у Символ вере деловали
су унисоно, а најгласнији је био патријарх у Константинопољу, Фотије,
који је писао у неколико наврата о уметку у Символ вере и то у Окружној
посланици архијерејским престолима целог Истока, Александријског и
осталих, у којој су анализирана неколико поглавља о томе како не треба
да кажемо да Свети Дух исходи од Оца и од Сина, него само од Оца (867),
где на почетку Фотије говори да су Бугари пришли правој вери, али да
су мисионари са Запада унели у бугарски народ забуну и неправилности,
против којих он диже глас: незаконит пост суботом; одбацивање прве
недеље поста и другачијег поста, који повлачи и употребу млека, сира, али
и прождрљивост, да би се после тога проширио пут преступа, па су се они
удаљили од правог и царског пута; затим целибат презвитера; па поновно
миропомазање оних који су миропомазани од презвитера, признајући себе
за епископе и лажно говорећи без срамоте да је неважеће миропомазање
презвитера те се свршава без циља; јеретичке странпутице које прљају
свети Символ вере, додајући новину да Свети Дух происходи и од Оца,
и од Сина.12 Св. Фотије у Окружној посланици поводом уметка filioque
наглашава да је предањски да се у Светом Духу разазнаје особеност да
исходи од Оца, да се Син рађа од Оца... Тако се понавља Македонијева
хула против Светог Духа, појављујући се као основа у њиховој замисли.
Ако је заједничко Оцу и Сину исхођење (од обојице) Светог Духа, онда и од
самог себе и узрок истовремено и свршетак; што је ствар какву ни грчка
митологија не прима.13 Фотије истиче да је ова хула противна Јеванђељу;
противи се и Васељенским саборима; одбацује учења Светих отаца:
Атанасија Великог, Григорија Богослова, Василија Великог. Ова хула и
богоборачка јерес напада против свих светих пророка, апостола, јерараха,
мученика и против самих речи Христових. Дакле, овим речима Св. Фотије
као да у Окружној посланици закључује одговор на ново учење франачких
богослова да уметак у Символ вере filioque буде нешто препознатљиво за
франачки Запад.
Сажето, Св. Фотије каже, ако је Син од Оца рођен, а Свети Дух исходи
од Оца и Сина, не може се избећи помешаност која произилази из два
12 Окружна посланица Патријарха Фотија, у Васељенски сабори, том. 2, ур.

Поповић, Р. Београд 2011, 416.
13 Окружна посланица Патријарха Фотија, 416.
узрока.14 Епископ Атанасије (Јевтић) наглашава да filioque раздваја Очеву

Ипостас на два дела или Ипостас Сина чини делом Очеве Испостаси.
Овим учењем Свети Дух је два пута одмакнут од Оца…15
Ова безбожна учења (западни) епископи таме, како их Св. Фотије
назива, заједно са другим безакоњима су посејали у ону једноставну и
новостворену нацију Бугара. О свему овоме је стигао глас Св. Фотију
у Константинопољу и он констатује да су Бугари изгубљени и да их
треба вратити.16 Западне мисионаре Св. Фотије одређује као претече
отпадништва, ђаволове слуге, криве због хиљаде смртних грехова, јавне
уништитеље, који растрзаше оно нежно и новостворено у побожној
вери народа, толиким и таквим растрзајима, као варалице и богоборце.
Они нису непосредно осуђени на саборима; против њих није ни сазван
сабор, али Св. Фотије каже да могу да се искористе канони који су већ
у апостолским установама, или су донесени на Васељенским саборима,
како би о њиховом учењу била изречена осуда.17 Занимљиво је да у другом
делу Окружне посланице, Св. Фотије надовезује на дефинисање западних
мисионара разне римске лоше црквене праксе, које понавља из канона
Пето-шестог сабора, као да не прави разлику између франачких и римских
мисионара, који са собом носе своје црквене навике и праксе. Даље и
Владика Атанасије (Јевтић) каже да је хиљаду епископа на Фотијевом
сабору из 867. године, разматрало јеретичко учење и деловање франачких
мисионара у Бугарској, затим и јеретичко учење – filioque.18
У спису Слово о мистагогији, о Духу Светом, Св. Фотије, сагласно
учењу Господа, Дух Свети исходи од Оца (Јн. 14, 26), каже да су они који су
ово учење искривили подвргнути анатеми као ружитељи (клеветници, како
наводи Владика Атанасије (Јевтић)).19 Овај константинопољски светитељ
анализира безбожност оних који су усмерили своје непријатељство
према Богу, те поставља догматска питања поводом учења да Дух Свети
исходи и од Сина: који се други однос по суштини може измислити, да
се Дух не лиши части; који ће разлог бити препрека да се нужно не укине
неизменљивост (Божијих) својстава?20 Св. Фотије показује православност
пневматологије и заблуде франачких монаха у новом уметку filioque, овим
речима: у изразу Дух исходи од Оца познаје се сопствена посебност Његова,
а такође и (посебност) Сина што се Син рађа (од Оца), а брбљање вели да и
од Сина исходи Дух, онда се Дух раздваја од Оца са више својстава него ли
Син. Происхођење од Оца, Један (тј. Син) произилази – рођењем, а Други
(Дух Свети) – исхођењем, то ипак неједнако одваја Њих Једног и Другог од
Очеве Ипостаси; али се Дух раздваја још и другом разликом, које Му (према

15 Епископ Атанасије (Јевтић), Патрологија 3, Београд, Требиње, Лос Анђелес
2018, 444.
17 Окружна посланица Патријарха Фотија, 419-420.
18 Патрологија 3, 447-8.
19 Патрологија 3, 469.
тој јереси) даје двојакост исхођења. Ако се Дух раздваја од Оца са више
особености неголи Син, онда ће Син бити ближе Очевој суштини, и пошто
дупле особености одвајају Духа (од Оца), онда једном од њих равночасни
Дух богохулно ће се сматрати да је нижи од Сина у односу на сродство
заједничке природе (Сина) са Оцем, чиме се омаловажава равночасни Дух;
и овим се опет – како каже Св. Фотије – појављује Македонијева јерес
против Духа Светога.21 Дакле, Св. Фотије јеретички уметак filioque сматра
новим духоборством, које је осуђено на Другом васељенском сабору (381).
Постављањем питања, Свети Отац подрива темељ франачког уметка и
то на овај начин: да ли Дух исходи од Сина на исти начин или супротно
исхођењу од Оца? Ако ли је то на исти начин, како онда не са-заједничаре
лична својства, по којима Тројица јесте и карактерише се и обожава као
Тројица? Ако ли је супротно, тај богохулни израз подсећа на манихејство
и маркионитство?22
Јасно мимоилажење франачких мисионара и римских епископа
акцентује и Св. Фотије, који наводи да су папа Јован VIII (872-882) и
Адријан III (884-885) послали саборно писмо у коме су навели да Дух Свети
исходи само од Оца.23 У Слову о мистагогији јасно је исказана православна
пневматологија и тријадологија источних отаца, али и римских епископа,
што потврђује непрекинуто Предање светоотачког учења о Духу Светоме
од Првог васељенског сабора па све до 9. века, када је франачки владар
одлучио да установи догматски систем са новинама који би указали на
оригиналност франачке теологије тог времена.
У исповедању вере Св. Фотија које се налази у Писму папи Николи
(860)24 потврђује се осуда свих јеретика са васељенских сабора, а излаже
се проширена православна христологија, која је сазревала на овим
саборима. Фотије тако овим писмом не показује своју заокупљеност
пневматологијом 860. године, већ говори о својој православној вери у Св.
Тројицу. Када говори о Шестом васељенском сабору и осуди Сергија и
Макарија, ову двојицу зове новотарима и неразумницима, што указује
на то да предањски схваћена догматика не дозвољава било какве уметке
услед политичких притисака, јер се на Западу Европе тог доба појављују
новотарије у пневматологији. Последњу јерес иконоборство коју спомиње
Фотије дефинише као христоборство, а та јерес је такође потврђена као
новина франачке теолошке мисли још од краја 8. века и Франкфуртског
сабора.
Поред Св. Фотија, сингел Михаил је у Јерусалиму учествовао у
спору око увођења уметка filioque у Символ вере од стране франачких
монаха. Поводом овог питања он је изабран да предводи посланство
које је 814. године кренуло за Рим. Међутим, у Константинопољу је,
као иконопоштовалац са двојицом ученика, Теодором и Теофаном
Начертанима, утамничен у току другог периода иконоборства цара Лава
V Јерменина. У затвору су били до 820. године, али је Михаил тада

одведен у притвор у манастир у Витинији, одакле је писао списе и против
иконобораца. И трећи цар, Теофило, га је утамничио, те је он у затворима
провео двадесет и осам година. Ослобођен је после цареве смрти, 842.
године, постао игуман манастира Хоре у престоници, а тада је постављен
и за сингела константинопољског патријарха Методија Исповедника.25
Михаил у Изложењу о православној вери јасно говори о вери у
Духа Светога, Исходећега и Самопостојећег, Оцу и Сину једносуштнога и
савечнога, који има све Очево и Синовљево осим нерођености и рођења,
који није ни по чему различит (од Њих) осим по исхођењу.26 Тиме показује
православну пневматологију коју нису разумели франачки теолози 9. века.
Уз ово, у истом спису Михаил пише и против иконобораца, те наглашава да
је човек – јер је по лику Бога Творца саздан – самовластан за стремљење ка
добру… те зато Михаил даље наводи да целива и да се поклања пречистом
Лику (икони) људског тела Бога Логоса, које је помазано Божанством…
да се даље поклања дрвету Часног Крста ради Распетога на Њему… да се
поклања и поштује Лик Пресвете Богородице и све часне ликове Божијих
Угодника, ради љубави према Јединоме по природи Богу… поклања
се и поштује Мошти Светих…27 Све његове речи једна су апологија
богословља иконопоштовања које су започели Св. Јован Дамаскин и Св.
Теодор Студит.
Иконоборство на Истоку и на Западу

Иконоборство је верски покрет против икона, фресака, мозаика,
реликвија и других визуелних представа у хришћанској Цркви. Иконоборци
су у 8. и 9. веку сматрали да је клањање иконама један облик идолопоклонства.
На Истоку, иконоборство се јавило у 8. веку, када је озваничено чак и
као државна политика у Источном царству. Прве догматске одговоре на
иконоборачку јерес дали су Св. Герман, Патријарх константинопољски
(650-733), чије су три посланице сачуване у актима Седмог васељенског
сабора;28 затим Св. Тарасије, Патријарх константинопољски (730-806);
Св. Никифор, Патријарх константинопољски (758-828), чије исповедање
вере29 показује православност тадашњих Отаца Цркве на Истоку, а
посебно место међу њима има Св. Јован Дамаскин (676-749), кога је
анатемисао иконоборачки сабор у Јерији (754), јер је написао три позната
списа против иконоборства цара Лава III Исавријанца између 726. и 730.
године – Апологетска Слова против клеветника на Свете иконе.30
Св. Јован Дамаскин каже да природна и непроменљива икона
невидљивога Бога јесте Син Очев који у Себи показује Оца, што нису
довољно добро схватали франачки богослови... Син је природна икона

Оца, непроменљива, Оцу слична изузев нерођености и очинства. Пошто
је код природне иконе Прототип Бог, тада то значи да је и икона Прототипа
не само Бог по својој суштини, него и по свом пореклу. Оно што франачки
богослови нису разумели је то да се у природној икони открива постојање
суштинског и природног односа између Прототипа и Иконе. Оваплоћени
Син Божији, дакле, у Себи показује Бога Оца тако да ми у Сину видимо
Оца, јер нико није видео природу Божију, него само образ и икону, онога
што ће се догодити у будућности. Управо због постојања таквог односа,
можемо да говоримо о богопознању Свете Тројице, али као и о литургијско-
педагошко-дидактичком значају светих икона, које нам је даровао Син
Божији као природна Икона Бога Оца, оваплоћујући се и улазећи у свет
и историју. Можда су само у овом контексту франачки теолози разумели
иконе у поменутом диспуту.
Свети Јован Дамаскин је рукотворену икону, која је била и предмет
спорова између Цркава са Истока и у Риму и Франачке Цркве, окарактерисао
као подобије и приказање и изображење некога, које собом показује оно
што је насликано. Из Дамаскинове теологије се јасно види да рукотворена
икона не постоји сама за себе – није аутономна, него да непосредно зависи
од лика, који је на икони насликан и који икони даје вредност, и да се у томе
састоји циљ постојања иконе.31 Управо то нису могли да докуче теолози
из Ахена, а Дамаскиново богословље је било један од темељних учења
о иконопоштовању на Седмом васељенском сабору,32 те у томе и треба
тражити разлоге за ахенску осуду ороса и одлука са Никејског другог
сабора (787).
Ученик Св. Јована Дамаскина, Теодор Абукара написао је више
богословских списа против мухамеданаца, монофизита и иконобораца. У
одбрану светих икона, следујући свом учитељу, он се позива на лик Божији
у човеку, те каже да ако постоје истински праведници, који сами пребивају
као иконе Божије, јер су у себи обновили подобије своме Творцу, онда се
ми зато клањамо њиховим ликовима на иконама, па чак и њиховим светим
моштима.33
Иконоборство је осуђено као јерес, 787. године у Никеји, а иконе
су поново уведене као предмет поштовања, али не и обожавања. Папа
је на други Никејски сабор послао два легата: протопрезвитера Петра
и архимандрита Петра, игумана манастира Светог Саве, који су понели
папина писма патријарху Тарасију, цару Константину и царици Ирини.
Сабор је потврдио осуду иконоборства и прогласио иконопоштовање,
а папски легати су се са саборским закључцима сложили и са собом их
донели у Рим. Убрзо су одлуке из Никеје преведене на латински језик,
али терминолошки лоше и непрецизно.34 Нажалост, годину дана касније,
31 Епископ Јован (Пурић), Дијалог иконобораца са иконопоштоватељима,

ЗОГРАФ 34 (2010), 13-26.
34 Liber Pontificalis, ed. Davis, Raymond. University of Liverpool Press, Liver-
и Карло Велики добија лош превод никејских саборских списа. Аутори

франачког одговора на иконопоштовање су негодовали првенствено
против Тарасијеве формуле per filium и ороса отаца Никејског сабора о
иконопоштовању. Франачки одговори оспоравају богословско објашњење
иконопоштовања на Истоку, односно у целој васељени јер се и Рим слагао
са донетим оросом. Франачки оци закључују да се у Франачкој Цркви
дозвољавају ликови светих, али тако да се не обожавају. Ово је било налик
дидактичком схватању иконе Св. Папе Григорија Великог (590-604), чије
учење је било врло цењено на Западу Европе. Дакле, франачка мисао о
иконама се заснива на дидактичком и педагошком контексту, а никако на
богословском.
Папа Адријан (772-795)35 шаље одговор на франачке иступе против
иконопоштовања, 791. године, побијајући франачко учење. У уводу
одговора франачком владару, папа истиче примат Римске Цркве и њену
бригу за целокупну Цркву и брани Тарасијев израз per filium, штити
учење о односу другог и трећег Лица Свете Тројице. Дакле, папа износи
православно учење о иконама.
После одговора из Рима, Франци објављују спис Opus Caroli re-
gis contra synodum36, односно Libri Carolini,37 који се састоји из четири
књиге и садржи 120 поглавља и написан је око 792. године, као реакција
франачких богослова из Ахена на одлуке о иконопоштовању. Аутори Libri
Carolini одређују да се иконе користе као црквени орнаменти, за сврху
подучавања и у спомен прошлих времена. Карло није написао овај спис
иако носи његово име, већ га је – по свој прилици – саставио Теодулф из
Орлеана.38 Спис Libri Carolini своју коначну рецензију добија на сабору
у Регенсбургу, крајем 791. и почетком 792. године, у присуству Карла и
саборских Отаца са целе територије Франачке државе.39
pool 1989, 511-512. Списи које су донели папски легати представљају предложак са
којег је сачињен латински превод; који је натерао Франке да напишу Libri Carolini и
супроставе се одлукама VII Васељенског сабора. Превод предлошка је изгубљен али
фрагменте налазимо у Libri Carolini и писму папе Адријана упућеном Карлу Великом,
а нови превод предлошка на латински језик урадио је Анастасије Библиотекар за време
понтификата папе Јована VIII. D. Raymond, The Lives of Eight Century Popes, Liverpool
2007, 165.
35 Папа Адријан од 781. године акте у папској администрацији почиње да датује
према годинама Карлове владавине, уместо владавине византијских царева. Папа је од
Карла добио Capitulare contra synodum (792), против аката Другог Никејског сабора.
Карло је наредио архиепископу Теодулфу из Орлеана да напише Libri Carolini, а папа
Адријан је бранио православно схватање иконопоштовања. Сабор у Франкфурту 794.
године није прихватио Libri.
36 Opus Caroli regis contra synodum (Libri Carolini), MGH Concilia, Tomus II Sup-
plementum I, ed. Ann Freeman, Impensis bibliopolii Hahniani, Hannoverae 1998.
37 T. Shahan,. Caroline Books (Libri Carolini), The Catholic Encyclopedia. Vol. 3,
Robert Appleton Company, New York 1908. https://www.newadvent.org/cathen/03371b.htm
(приступљено 24. 8. 2020 . г.).
38 Freeman, Ann. Theodulf of Orleans and the Libri Carolini, Speculum Vol. 32, No.
4 (1957), 663-705.
39 I. Garipzanov, H. The Symbolic Language of Royal Authority in the Carolingian
Теодулф је био један од најбитнијих Карлових људи на двору, па

је пристао да сачини дело Libri Carolini у коме је истакнуто да Карло
представља цео европски Запад, а затим је протумачено франачко схватање
против иконообожавања, што је могло – према схватању франачких
богослова – да се претвори у идолатрију. У овом спису, Теодулф истиче
да иконе могу да се користе као црквени украси, који могу да поуче, те
да укажу на прошлост… У спису се осећа велики антагонизам према
поштовању које се указује иконама, јер би – према њиховом схватању
и учењу – требало да таква врста поштовања буде указана само Богу,
уз погрешно тумачење терминологије Никејског сабора (787), док би
поштовање припадало светитељима, Часном Крсту, Светом Писму,
светим сасудима, светим моштима. Посебно је проблематичан био појам
προσκύνησις којег саборска документа понављају приликом одбране од
иконобораца.40
У другом периоду иконоборства, почетком 9. века на Истоку, један
од најбитнијих иконопоштоватеља био је Св. Теодор Студит (759-826),
који је наставио Свето Предање и утврдио Дамаскиново богословље о
иконама. Св. Теодор каже да је једно природна икона, а друго је икона
(настала) подражавањем. Пвра (тј. она природна) нема природну разлику
према (своме) узроку, него ипостасну (личну) разлику, као Син према Оцу.
Друга је ипостас Сина, а друга Оца, док им је природа очевидно једна.
Код друге иконе (настале подражавањем), Студит каже да је обратно: она
има природну разлику, али нема ипостасну, као слика Христова према
(самоме) Христу. Јер друга је природа материје слике, а друга Христова,
али лице није друго, него једна и иста личност Христова, макар и била
насликана на икони. Св. Теодор каже да се поклоњење икони Христовој
заснива на учењу Светих Отаца, и, ако се поштовање укине, укида се и
сам домострој Христов, те ако се икони Христовој не поклањамо, онда
истовремено укидамо и поклоњење Христу као Богочовеку.41
Поновни успон иконоборства у Византији догодио се у првој
половини 9. веку, а коначно је ово јеретичко учење побеђено 843. године.
На западу Европе, у Риму и Франачкој овај спор је крајем 8. века завршен
трајно, тако да је иконоборство у Франачкој Цркви, односно на целом
германском европском Западу, остало црквена пракса.
Закључак
Упоредо са победом над адопционистима у Шпанији, формиран је и
одговор ахенског двора на Други Никејски сабор (787) и иконопоштовање,
као други важан теолошки проблем у том периоду, а уметак filioque је узет
World (c.751-877), Brill 2008, 43-67.

40 N. Staubach, Zwischen Mythenallegorese und Idolatriekritik. Bischof Theodulf
von Orléans und die heidnischen Götter, in Christine Schmitz und Anja Bettenworth (ed.),
Menschen – Heros – Gott: Weltentwürfe und Lebensmodelle im Mythos der Vormoderne,
Franz Steiner Verlag, Stuttgart 2009, 155-165.
као догматско начело које дефинише франачку тријадологију. Ова три

кључна учења развијена су на ахенском двору као три крајеугаона камена
који обликују франачку богословско-културолошку мисао у 9. веку. На
тај начин су франачки интелектуалци и богослови постали зачетници
нових мисаоних процеса у западној Европи у доба средњег века. Може
да се закључи да је био јак утицај политичких снага у Франачкој држави
на доношење различитих богословско-догматских одлука, те да се иза
ауторитета цара Карла Великог крије промена у владарској идеологији на
Западу у 9. веку.
Одговор са Истока је долазио углавном усмерен ка Риму, јер су
Константинопољ и Рим одржавали вишевековне односе. Дакле, Оци Цркве у
Константинопољу су одговарали на искушења – првенствено – искварених
римских црквених пракси, али и на царску јерес иконоборства. Источни
Оци су били заокупљени одговором на иконоборство који су делили са
римским епископима, а затим су догматски одговарали на употребу fil-
ioque међу западним монасима-мисионарима, углавном из Франачке
државе, који су долазили у везу са источним мисионарима. Дакле, у 9.
веку се налази неколико догматских тема (адопционизам, иконоборство и
filioque) које су тражиле разјашњење, а најбоље и православне догматске
одговоре су давали Оци Цркве са Истока.
Deacon Ivica Čairović

(Orthodox Theological Faculty, University of Belgrade)
A REVIEW OF THE THEOLOGICAL-HISTORICAL RELATIONS
OF THE CHURCH FATHERS FROM CONSTANTINOPLE AND FRANKISH
STATE IN THE 9TH CENTURY
After methodological questions, this paper should provide answers to three - perhaps
the most important theological-historical phenomena in the Christian Church in the 9th cen-
tury – also, in the East and West: iconoclasm and adoptionism, and a special chapter will
be dedicated to the filioque as dogmatical phenomenon in the West, with the answer of St.
Photius of Constantinople. in the Epistle (867) and his Creed. The analysis of the theological-
historical relations of the Fathers of the Church in Constantinople and the Frankish Fathers in
the 9th century will be based on a review of the achievements of the Carolingian Renaissance
and the usage of religion in the Frankish Church in the second half of the 9th century. This
review will diagnose the problems that caused later theological differences and dogmatic
problems between the hierarchy in the Christian Church in the East and the West.
Славиша Тубин
(Епархија зворничко-тузланска)
ВОЈНИЦИ – СВЕТИ МУЧЕНИЦИ: ПОЗАДИНА ЗАХТЕВА

ЗА КАНОНИЗАЦИЈОМ И КУЛТ ПАЛИХ РАТНИКА
У ДОБА НИКИФОРА II ФОКЕ
Апстракт: Црквена житија још из ере паганског Рима приповедају

о ратницима који су постали борци за веру кроз своје исповедништво
и мучеништво. Стални ратови православних против муслимана на
ромејским границама вековним током полагано кристалишу идеју да су
пали војници свети мученици за веру. Kулминација ове идеје се јавља
у доба цара Никифора II Фоке (X век), који тражи црквено признање,
канонизацију, и богослужбену прославу палих ратника. Последице царевог
захтева потребују критичку анализу његове позадине. Да ли је култ новина
или има своју генезу? Како је и на који начин Црква реаговала на идеју?
Какве су последице саборног одговора? Одговори нам помажу не само
да расветлимо војно мучеништво у ромејском друштву, већ и последице
вишевековних импликација које је ова идеја оставила широм православне
васељене.
Кључне речи: Никифор II Фока, војници-мученици, Василијев 13
канон, Стратегика, De velitatione bellica, Војна химна.
Увод
Од кризе у сеоби народа преко ере Ираклија1 па до IX века
Ромејска царевина је била упућена на борбу за преживљавање окружена
непријатељима. На Западу су то били германски народи, на Илирику
словенски, али главна борба против непријатеља је лежала на Истоку, на
арабљанском фронту.2 Више од двеста година теме Мале Азије биле су
1 О идејама светог рата Ираклија против неверника за повратак Крст погледати
Nikephoros Patriarch of Constantinople Short History, (tr. Syril Mango), Washington D.C.
1990, 64-67; The Chronicle of Theophanes Confessor, (tr. Syril Mango and Roger Scott),
Oxford-New Jork 1997, 455 -459.
2 Борба против Арабљана је посматрана као борба Крста против Божијих
непријатеља, а ромејски ратници су били „Христови војници“, Constantine Porphyro-
genitus Three Treatises on Imperial Military Expeditions, (tr. John F. Haldon), Wien 1990,
574 Славиша Тубин
поприште крвавих и огорчених борби које је хришћанско царство водило

са исламом. Почетком X века дошло је до стабилизације и акумулације
снаге која се претворила у војну надмоћ, условивши да Ромеји након
векова одбране крену у освајачке походе.3
Своје одбрамбене ратове сматрали су светим. Лежећи као живи зид
на удару муслиманског калифата ромејски војници су сматрали да бранећи
царство, самим тим штите Цркву и дају животе за хришћанство. Црква
подржава и духовно бодри хришћанске трупе на граници канонизујући
неке мученике из редова војника од којих су Арабљани тражили да се
одрекну Христа. Јачање државе је предводио војно прекаљени официрски
кадар источних провинција, предвођен ратном аристократијом. Са војним
полетом и освајањима ратна идеја не престаје4 већ дожиљава своју
кулминацију у захтеву да сви војници пали у бици против неверника
буду проглашени светим мученицима.5 Званичну презентацију те идеје
црквеној јавности је иницирао Никифор Фока. Позадина и елементи
приступачности ка њој су већ постојали, у клиру је било њених присталица,
али и оних који су били против. Да би ту идеју преточио у номоканонску
реалност цар Никифор Фока је од патријарха и константинопољске цркве
тражио да се саборски сложе са њом. Сабор је одбио царев захтев, али
су као последице сабора остале дубље импликације које су сведочиле о
комплексности захтева и његове позадине.
Захтев за канонизацијом палих војника

Према Скилици ради Фокиног захтева 966. године патријарх Полиевкт
је сазвао један сабор.6 Тема сабора Цариградске патријаршије је била царев
захтев да се пали ратници у боју против иноверних непријатеља, као и они
125. Код Арабљана је Крст био противни симбол: Buharijina zbirka hadisa, (kom.
Abdullatif ez-Zubejdi), Sarajevo 2004, 123. О наступању Никифора Фоке под ратним
знамењима Крста погледати Leo the Deacon, The History, Byzantine Military Expansion in
the Tenth Century, (tr. Alice Mary Talbot and Denis F. Sullivan), Washington D.C. 2005, 61.
3 C.W. Chadwick Oman, The Byzantine Empire, New Jork 1902, 183-187; Г.
Острогорски, Историја Византије, Београд 1998, 272-278; Фјодор Успенски, Историја
Византијског царства, Период Македонске династије 867-1057, Београд 2000, 312-394.
4 Никифор Фока исказује овакве ставове у ауторском делу О пограничном
ратовању“. Видети: Nikephoros Phokas „On Skirmishing“, Three Byzantine Military Trea-
tises, (tr. George T. Dennis), Washington D.C. 1985, 239.
5 Борбу против „Исмаилићана“ и „Агарјана потомака робиње“ Фока је
посматрао као свету борбу Leo the Deacon, History 2005, 65. Та борба је по Никифору
не само по вољи Богу већ је он води лично: „Христос наш истински Бог, увелико је
пресекао моћ и снагу порода Исмаиловог и одбио је њихове покоље“ Phokas, On Skir-
mishing 1985, 147. Борбу заједно са византијском војском против непријатеља вере
воде Богородица и светитељи Leo the Deacon, History 2005, 197-198; Никифор II Фока,
Стратегика, (пр. А. К. Нефедкин), Санкт-Петербург 2005, 35.
6 Сабор не треба посматрати у смислу окупљања свих помесних епископа
Константинопољског патријархата, већ пре као саборовање поширеног синода
сачињеног од стране митрополита на челу са патријархом Полиевктом.
страдали у њиховим тамницама канонизују.7 Властар доцније извештава

како је Никифор „хтео да наметне Цркви закон по коме се онима који су
у борби пали треба молити као светим мученицима и да их, као и ове,
треба песмама и прослављањима поштовати“.8 Ово је битно сведочанство
јер пружа доказ по коме се војно-мартиролошка идеја није ограничавала
само на канонизацију, већ је захтевала и богослужбено исповедање. Сабор
је одбио Фоку цитирајући Василијев 13 канон који је на просипање крви
гледао као на епитимију од литургије, а самим тим преносно је за Фокин
захтев значио да они под епитимијом не могу бити канонизовани.
Канон гласи:
„Убиства у ратовима Оци наши нису бројали у убиства, дајући
опроштај, како се мени чини, браниоцима чедности и благочешћа.
Уосталом, било би добро саветовати да се такви, пошто им руке нису
чисте, за три године уздржавају од причешћа“.9
Да ли је захтев имао псеудо-црквене импликације?

Неки историографи на Западу одлазе у крајности да захтев потпуно
негирајући сматрају за легенду10 јер почива искључиво на Скиличином
сведочанству, или да га проглашавају за парацрквени култ. Тако студија
Мередит Ридел покушава да покаже „хетеродоксност“, Фокиног захтева,
јер је наводно правио сотиролошку грешку и довео у питање догмат
спасења. Наиме, према Мередит уместо Христа Фока је као средство
достизања вечног живота понудио војно саможртвовање.11 Овакав став
нема упориште у Скиличином извештају, јер он упућује да је захтев нудио
„неједнакост“ при достизању спасења, док о псеудо-хришћанском ставу
нема помена, а неједнакост указује да је и војно мучеништво један од
путева спасења који не може бити одвојен од личности Христове у предању
Православне Цркве. Захтев није могуће посматрати у смислу par excel-
lence случаја, и он има ток своје црквено-предањске генезе. Лав Мудри у
Тактици пре Фоке говори о „светим“ телима војника палим „за хришћане“.
Ауторитативно Лавови ставови добијају на значају када се узме у обзир
његово ауторство богослужбено-химнографских дела,12 и губи се спознаја
о Фокином захтеву као неправославном или као апокрифној Скиличиној
легенди.
7 Skylitzes John, A Sinopsis of Byzantine History 810 – 1057, (trans. by John Wort-
ley), Cambridge 2010, 263.
8 М. Властар, Синтагма, (пр.Татјана Суботин – Голубовић), Београд 2013, 377.
9 Свештени канони Цркве, (пр. Атанасије Јевтић), Београд 2005, 262.
10 M. Whittow, The Making of Byzantium, 600-1025, Los Angeles 1996, 352.
11 Meredith Riedel „Nikephoros Phokas and Ortodox Military Martyrs“, Journal of
Medieval Religious Cultures, Vol. 41, No. 2, Penn State (2015), 124, 129.
12 О генеративним моментима тематике свештеног рата у химнографији
богослужења: В. Василик, Тема рата у византијској химнографији, Каленић, (ур.
Никола Миловић), Крагујевац 2/2013, 16-20.
Лав VI казује: „Тела војника који су убијени у бици су света,

особито она која су била најхрабрија у борби у име хришћана. У сваком
случају, неопходно је поштовати их побожно, и удостојити их сахраном
(сачувањем) и вечним споменом“.13
При опсервацији је потребно узети у обзир и светоотачке мисли о
хришћанском погледу на рат и војну етику. Скилицин извештај нас управо
упућује да је захтев одбијен отачким аргументом (Василија Великог),14
али агиографија показује да је захтев имао предањску оправданост.
Агиографска позадина оправданост захтева

Примери војника-мученика не налазе се само у државном поимању
идеје хришћанског светог рата, који је оправдаван тако што се сматрало како
су се војници хватали оружија у ствари да би одбранили своје ближње,15 и
на тај начин испунили Христову заповест која гласи: „Од ове љубави нема
веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15, 13), на коју се
опет надовезује Христово сведочанство: ,,Ко изгуби живот свој Мене ради,
наћи ће га“ (Лк. 9, 24), већ и у црквеним житијима. Она су била богата
примерима светитеља - војника који су своју светост платили мученичком
крвљу.16 То нису били само ратници који су страдали у ери паганског Рима,
попут великих светитеља: Светог Ђорђа, Димитрија Солунског, Никите
Ратника и других, већ је црквени диптих имао и временски блиских
примера ратника - светих мученика,17 попут Светог мученика Теофила
13 Yuri Stoyanov „Eastern Orthodox Christianity“, Religion, War and Ethics: A

Sourcebook of Textual Traditions, (ed. Gregory M. Reichberg), London 2014, 188.
14 За различите погледе на етику рата и убијања у борби према византијским
оцима: J. A. McGuckin „A Conflicted Heritage: The Byzantine Religious Establishment of a
War Ethic”, Washington D.C. Dumbarton Oaks Papers, Vol. 65/66 (2011-2012), 29-44; John
Haldon, Warfare, State and Society in the Byzantine World, 565 -1204, London 1999, 12-18.
15 Идеју исповедања оваквог става можемо пронаћи у теолошком дијалогу
Константина Философа и муслиманских учењака, при епизоди ромејског посланства
у калифату, о томе нас обавештава Константиново житије. Погледати: Живот и
доживљаји и подвизи светог оца нашег Константина Философа, првог наставника и
учитеља Словенског народа, Непознати аутор; Ћирило и Методије – житија, службе,
канони, похвале, аутори: Климент Охридски, Константин Преславски и непознати
писци, (пр. Ђорђе Трифуновић), Београд 1964.
16 За перцепцију разних примера: Николај Велимировић, Охридски Пролог,
Манастир Лелић 2008.
17 Приметан је тренд актуелизације култа и дописивања житија и старијих
светитеља ратника. Нови моменти у житију светог Ђорђа кроз ослобођење једног
младића кога су заробили муслимани са Крита: Велимировић, Пролог 2008, 810. Лав
Ђакон говори о војевању Теодора Тирона за Ромеје против Руса: Leo the Deacon, His-
tory 2005, 197-198.
Новог18, или Аморејских мученика.19 Ови су као официри били заробљени

у бици приликом пада Амориона. Калифа је тражио од њих да се одрекну
хришћанства, али они су одбили, и били су уморени. Аморејски војници су
оставили велики утицај у ромејском друштву, и у ауторитету Православне
Цркве су препознати као свети мученици, веома популарног култа.20
Ови примери нам приказују оправданост Никифоровог захтева. Са њима
видимо елементе пријемчивости Цркве за војничко исповедништво, и тада
владајући црквено-друштвени дух у Византији, чијем контексту уопште
не би била страна канонизација палих ратника хришћанства, и њихово
богослужбено поштовање.21
Породични фактор?
Зашто је Никифор толико инсистирао на канонизацији уморених
у заробљеништву скупа са онима који су пали у бици протов неверника,
треба тражити и у личним доживљајима Фока. Никифору Фоки је веома
био болан детаљ насилне смрти његовог брата Константина Фоке у
сиријанском заробљеништву. Поред брата у заробљеништво су пали
Никифоров зет и његов син.22 Могуће да је овај лични печат Никифоровог
болног породичног доживљаја оставио дубоке корене, односно основни
темељ зашто је инстистирао да сви који су уморени у заробљеништву буду
канонизовани. Истина је пак, да је његов брат ван граница Никифорова
захтева имао главни елемент да буде канонизован. Док је Никифор
тражио да сви уморени у тамници буду проглашени за светитеље, дотле је
званични обичај Цркве био и остао да канонизује страдале Христа ради,
од којих је тражено да се одрекну своје вере, односно Господа Христа.
Судећи по ромејским изворима то је управо тражено од Константина
Фоке. Хамданиди су уложили велики труд да га придобију за ислам, и
18 Свети Теофило Нови је стратилат у време царице регенткиње Ирине и
престолонаследника Константина. Заробљен је био четри године у Арабљанској
тамници, и на концу је тражено од њега да прими ислам. Одбивши да се одрекне
православља, уморен је мачем 784. године: Велимировић, Пролог 2008, 78.
19 Житије Аморејских мученика: Јустин Поповић, Житија Светих за март,
Манастир Ћелије 1975, 119-130.
20 Р. Радић, Ромејски свет: Кратка историја свакодневног живота у Византији,
Београд 2012, 150-151.
21 Истина наведени примери укључују то да су Сарацени тражили од светих
да се одрекну од Христа, док је Никифор тражио да сви пали у моментима боја са
неверницима буду канонизовани. Дакле, јасна је дестинкција примера, али то опет не
искључује реалност да су ромејски војници падали у биткама носећи у срцу Христа
и Цркву, умирући са крстом и мачем, и двоструко се борећи за Господа завршавали
су свој овоземљски живот. Све ово сведочи комплексност Фокине идеје. Оно што је
можда Никифор на концу уз помоћ патријарха и отаца схватио, а што је нама данас
јасно, то је светописамска истина да се све своди на оне речи јеванђеља да: „Дух дише
где хоће“, (Јн. 3, 8), тј. Бог сам бира људе као достојне за светитељство и просијава у
историји Цркве све њих на појединачне и уникатне начине.
22 И. Ђурић, Породица Фока, Зборник радова Византолошког инситута XVII,
(Београд 1976), 251.
тако понизе породицу Фока, царство и генерално хришћанство, но како

је храбри Константин био непоколебив у вери Христовој, отрован је.23
Разлоге зашто је Никифор тражио од Цркве да канонизује све пале у
борби, треба тражити у личним уверењима ромејских генерала и официра
на Истоку, али и шире заједнице, односно војних трупа, као што показују
богослужбени аспекти Praecepta militaria. На Истоку током X века трупе
Куркуас - Фока24 офанзивног језгра заједно са официрима су почеле да
своју борбу и страдања сагледавају управо у контексту хришћанског
одговора ратним мучеништвом насупрот исламског. Официрска перјаница
ове борбе кроз пет генерација породице биле су Фоке.25
Могући Фокини истомишљеници у клиру

Став архијереја ипак није био једногласан. Било је оних који се
нису супроставили идеји цара „јер неки од њих снажно су се опирали
и осујећивали његове намере“.26 Фока је имао круг (мањински, али
утицајних) провојнички настројених епископа, његових поштовалаца
у Цркви. Док су неки гајили симпатије према цару ради његове
привржености Цркви, и славе коју је донео хришћанству и царству, други
попут Јована владике Мелитинског су просто били обожаваоци његовог
војног генија.27 Затим, владика Филотеј Евхаитски, који је био митрополит
Понта, битне катедре у такође важној војној теми Арменијака, и био је
Никифоров изасланик код Полиевкта када се прогласио за цара, и пре
него што је званично преузео престо.28 При проглашењу Фоке за цара,
односно побуни трупа против владе у Цариграду, митрополит Кесарије
Кападокијске је благословио царски венац на Никифоровој глави у
Кесаријској цркви, и пре патријархове дозволе.29 Навођење еминентних
духовних личности као неприкосновених и верних савезника Фоке чак и
када није увек дејствовао у складу са законом, пружа нам представу ко би
могли бити његови истомишљеници у идеји ратника–мученика. Епископ
Јован Мелитински је и после Никифорове смрти верни пратилац цареве
ратничко–светачке идеје. И сам бивши војник пре ступања у клир, владика
Јован је за живота цара био ватрени поштовалац лика и дела, а после смрти
23 Skylitzes, Sinopsis 2010, 232.

24 Јован Куркуас је био први ромејски генерал који је водио успешне офанзивне
кампање дубоко у муслиманске територије. Заједно са кристалисањем искусног војног
генералштаба из породице Куркуаса и Фока и официра који су око њих били окупљени,
уводе се напредне војне реформе, али и висока свест о верској оправданости рата који
кулминира мартиролошком идејом.
25 За опширније погледати: Ђурић, Породица Фока 1976.
27 Исто, 270.
28 Leo the Deacon, History 2005, 95.
29 Успенски, Историја 2000, 375.
на његовом ковчегу је угравирао поему посвећену Никифору која без

сумње не само да поседује величанствен омаж цару, већ има и елементе
перцепције цара који је после смрти свети ратник и од кога се моли чудо.30
Света Гора је од својих почетака и пре појаве општежића са
Атанасијем имала јаку монашку заједницу, која је са оснивањем манастира
још више добила на снази гласа.31 Светогорци се нису либили када је
требало да подигну свој глас и заштите православље, што су показивали у
иконоборачкој кризи. Где је ту Фока? Када је цар залутао од обећаног пута
свом духовнику, и није се монашио по обећању, посветивши се потпуно
мирским стварима царства, у сусрету са Атанасијем у Константинопољу
морао се правдати. Духовник је укорио цара, а он је покајно прихватио
критику.32 Дакле, светогорци у својој храбрости и Атанасије као водећи
светогорски отац, а истовремено царски духовник када би сматрали да
је повређен одређен поредак у Цркви, или погрешни животни одабири
духовног чада (макар то био и цар), знали су да дигну глас и укоре. У
Фокином захтеву Цркви за озваничењем култа палих ратника и њиховог
богослужбеног прослављања карактеристична је светогорска тишина. Да
ли то значи да је Атон подржавао, или прећутно са свештеним симпатијама
гледао на војску уочљивом ћутњом Атона можемо потврдно претпоставити.
Популарност цара је нагло опала задњих година његове владавине, неке
његове истакнуте присталице су почеле не само да се не слажу са царевом
црквено-државном политиком већ и да кују заверу против њега. Онда
када се и јавно мњење престонице почело милитантно окретати против
цара светогорци су са њим били до краја. То нам рефлектује њихов став
о слагању са Никифоровом верском политиком. Лав Ђакон нам сведочи
како је цара пустињски монах упозоравао на смртну заверу против њега
уручивши му писано пророштво.33 Светогорска тишина је открила свој
став када се по Фокиној смрти њему на Атону пише служба, која га слави
као цара-монаха и мученика.34
30 Поетски епитаф јадикује за „лицем“ цара од кога су бежали разни

непријатељи, а који сада нападају његово царство, стога се обраћа цару: ,,Не игнориши
ове ствари, одбаци камен (гробни)... и каменуј звери. Или, ако нећеш да напустиш
гроб накратко, Ти пак узвикни из земље против непријатеља, јер и то само је довољно
натерати их у бег. Ако не, направи места за нас тамо у твојој гробници, јер и у смрти
као што знаш сигурност и спасење достиже хришћански народ, Никифоре (ти), који
покори све сем Еве“: Skylitzes, Sinopsis 2010, 270.
31 О организацији и значају атонског монаштва у предникифоријанској и
никифоријанској ери погледати: Д. Папахрисанту, Атонско монаштво, Београд 2003; П.
Христу, Света Гора Атонска: Историја, начин живота, блага, Београд 1994, 107-110.
32 Житије Атанасија Атонског: Јустин Поповић, Житија Светих за јули,
Манастир Ћелије 1975, 92.
33 Помен монаха еремита код Лава Ђакона индицира да је то светогорски
посланик који жели да сачува анонимност у доследној подржци цару: Leo the Deacon,
History 2005, 136.
34 Служба в честь византийского императора Никифора Фоки, (пр. А. А.
Димитриевский), Санкт-Петербург 2008.
Зашто је захтев одбијен Василијевим каноном?

Све док на концу нису потегли василијевски аргумент, при разговору
василевс није прихватао читаву дотадашњу аргументацију зашто се пали
ратници не могу канонизовати. Властар нам износи момент динамичности
царевог захтева, односно његове упорности: „Многим речима нису
убедили цара да је његов захтев неприкладан“.35 Ипак дубоко побожан и
црквеним догмама одан Никифоров план није био да он нешто наметне
Цркви, а што би њој и њеној суштини било страно. Напротив, он је имао
елемената меродавне аргументације зашто је његов захтев оправдан, и
такви елементи су разлог који је патријарху и синоду био отежавајући
фактор у аргументацији њихове позиције.
Одговор се крије у постојању војних духовника, односно опасности
да овај захтев не увуче клир у телесно саучествовање у рату. Управо
проливање крви је разлог који не само да смета у крајњој инстанци
канонизацији, већ је и препрека за свештенослужење, што каснији
архијерејски сабори у царству потврђују. Енигма се крије у питању, а шта
да је Полиевктов синод прихватио канонизацују палих ратника? Шта да је
то постало црквена пракса?
Скилица указује: „Ово је чинило од спасења душе неједнаку и
искључиву зависност од активног учешћа у ратној служби“.36
Могуће да би се десила појава хришћанског ратног фанатизма попут
монашко-војних редова крсташа, или муслимана у џихаду. Да је овај
захтев оцрквењен онда би (условно) лако сви могли постићи спасење као
циљ хришћанског живота. Само је требало похрлити у војску и дати живот
за православну царевину на Никифоровом фронту. Када у овоме смислу
сагледамо војне духовнике схватамо зашто Црква потеже Василијев канон
јер говори о проливању крви као канонској препреци. На тај начин Црква
спречава војне духовнике да падну у искушења да у рату и сами се лате
оружија са идејом о ратном свештено-мучеништву. Василијевски аргумент
не само да им каже да неће постати мученици, већ да би проливањем
крви изгубили свештени чин! Многи историографи када сагледавају 13.
канон Василија не фокусирају се на његове каноне сродне тематике, и на
перцепцију шире слике. Дванаести канон помиње канонске сметње за даље
свештенство другобрачних,37 и на њега се наставља фамозни тринаести, да
би са педесет петим правилом дошло до јасне представе да је просипање
крви канонска препрека клиру: „Који ступе у борбу са разбојницима (и
убију), ако су изван (службе) Цркве, одлучују се од заједништва у Добру
(од причешћа), а ако су клирици свргавају се са степена (свештенства)“.38
У том смислу Скилица приповедајући о стању на источној граници
у доба доместика Варде Фоке Никифоровог оца, између редова осликава
тајну саборског одговора у доба Никифора. Приповест доноси помен једног
35 Властар, Синтагма 2013, 377.
37 Никодим епископ Далматински, Правила Православне Цркве с тумачењима,
II књига, Нови Сад 1896, 367.
38 Канони, Јевтић 2005, 270.
древног скандала на источној граници, наиме, свештеник по имену Темел

служио је литургију у селу Хераклеји, и чувши да Арабљани нападају,
прекинуо је службу и узео семантрон и неке нападаче ранио, а неке убио.
Његов епископ је у осуди био неумољив и ради проливене крви свргао га
је из клира. Разочаран и изгубивши веру сада бивши свештеник је отишао
Арабљанима, примио ислам, и постао опаки ратни учесник арабљанских
напада на ромејске теме, починивши такве ствари да Скилица каже да
би му било „неопростиво да их наведе“.39 Овде је епископ очигледно
поступио сходно суду Василијевог канона, јер је свештеник пролио крв. Да
је Фокин захтев прихваћен свештенство не би било осуђивано већ будући
да би тако ратно убијање било црквено благословено онда би клир и војно
свештенство могли узети делатног учешћа у биткама.
Видимо у ствари да је Полиевкт поступио предањски одбивши цара.
Исто тако Црква је одбацивањем захтева спречила учествовање клира у
борби, било какви ратови да су питању. Ово је питање коначно дефинисано
помесним сабором Константинопољске патријаршије у доба патријарха
Константина IV Хлијарина (1154-1156), када је потврђено да Василијев
канон „оне који убијају у рату, клирике свгава“, те да „нема никаве разлике
између убиства у рату, од убиства разбојника, или било кога другог“.40
Молитвена припрема за мучеништво

Никифорова Стратегика молитвеним инструкцијама непосредно
пред битку са непријатељем показује нам њену сличност са мученичким
молитвама пред страдање, и својим садржајем представља последњу
молитвену припрему пред мучеништво. Следујући Кулаковском који је
први превео молитву 1904. године и Нефедкин је својим освртом на текст
молитве поновио пропуст тумачећи текст као класичну „психолошку“
молитву укрепљења.41 Напротив, молитва пред бој са разлогом заузима
своје место у Фокиним инструкцијама42 и органски се разликује од
свакодневних богослужбених вапаја Богу да укрепи хришћане. Текст
молитве проси Господа за нешто више, а то је потенцијално достизање
светости кроз мучеништво. У овој молитви сваки војник призива Господа
да га „прими“ (у рај), јер са силом Божијом сви су спремни да се „боре до
смрти“, управо сматрајући да њихова војна борба „брани веру“.

40 Властар такође наводи и закон по коме: „Архијереја који је убио Агарјанина
који је на њега потегао (оружије) у борби сабор је лишио свештенства“: Властар,
Синтагма 2013, 273.
41 Нефедкинови коментари: Фока, Стратегика 2005, 87.
42 Халдон молитву није назвао припремом за мучеништво, али је био на добром
путу када је довео у везу са „позадином“ Фокине војно-мартиролошке идеје: Haldon,
Warfare 1999, 27.
Молитва каже: „Прими нас хришћане, удостојивши нас да бранимо

веру (православну) и браћу нашу, и да се боримо до смрти, укрепљујући и
ојачавајући душе, срца и тело наше. О Боже, крепки у борбама и, у снази
ни сa ким немерљиви, заступништвом Богородице и свих светих. Амин“.43
Богослужбени култ
Једна химна из Синајске аколутије (X век) коју ради садржаја можемо
идентификовати као Војну химну својом богослужбеном употребом пружа
синтезу и доказ континуитета по коме је Фокин захтев у ствари развијање
ставова о светости палих ратника код Лава Мудрог.
Химна гласи: „Ходите да се окупимо заједно народе Христов. Да
славимо успомену наше браће која падоше у бици, и за оне који преминуше
у неподношљивом заробљеништву. Хајде да зовемо (молимо, ка Господу),
у њихово име. Они бејаху храбри све до њихова заклања, Твоје слуге
Човекољубче! Они примише немилосрде ударце, упорни (подношећи их,
чак) и у оковима. Нека буде, да ради ових подвига, ови људи достигну
искупљење њихових душа, Човекољубче! Ти Једини који си без греха, узми
њих који су твоје слуге: славне стратеге (генерале), комадујуће таксиархе
(команданте, тусућнике), храбре стратилате, и пресуди им као оним који
су достојни Твога обитавалишта“.44
Химна помиње мартиролошку успомену „наше браће која падоше у
бици, и за оне који преминуше у неподношљивом заробљеништву“. Дакле,
јасан је траг Фокине верске политике, и његове тежње за канонизацијом
палих војника у оба вида, и палих на пољу и у тамницама. Војна химна зове
пале војнике у боју и уморене у оковима заробљеништва мученицима који
су ради Христа Човекољубца храбро страдали, користећи терминологију
пригодну класичним мученичким споменима, када описује муке, односно
и начине страдања.
Култ војника-мученика није био жив само у војсци већ су га креативно
подражавали и светогорци управо на култу Никифора Фоке. Њега је убио
нећак Јован Цимискије, а после смрти овог другог на Светој Гори настаје
богослужбени култ Никифора Фоке као цара-монаха и цара свештено-војног
мученика! Ауторство Службе у част византијског императора Никифора
Фоке, је непознато. У историографији владају мишљења да је писац можда
истоветан са аутором Житија Светог Атанасија, али је јасно да је неко из
круга Атанасијевих ученика и поштовалаца.45 Никифорова служба је била
прожета синтезом X века да је телесни рат подобан духовном када се ради
о непријатељима Христовим, јер није само демон непријатељ Божији, већ
и они који су непријатељи државе Божије – државе Ромеја, тим пре ако су
43 Фока, Стратегика 2005, 31.

44 Химна је део Опште службе за суботу месопусне недеље, према: Stoyanov,
Christianity 2014, 188.
45 Служба Фоки 2008, 243-251.
супротне религије. Икос службе говори о „пораженим Исмаилићанима“, а

егзапостилар слави Фокине победе над „демонима и варварима“, правећи
паралелу и изједначавајући духовни и телесни рат.46
Служба Фоки показује да је војни култ постојао, а Властар нас
обавештава да је и у потоњем времену у Византији ово питање било
актуелно. Падом војног полета државе у XI веку потпуно престају помени
светог рата на Истоку, а полако се рађају се на Западу.
Закључак
Од времена Ираклија до владавине Никифора II Фоке, Ромеји су
ратове против непријатеља хришћанства сматрали као ратове за Часни Крст.
Огорчене борбе са муслиманима на Истоку су биле попраћене великим
страдањима и пожртвовањима војника. Неки од њих који су били мучени, од
њих је тражено да се одрекну Христа, и такви су били препознати од стране
Цркве као мученици. У X веку када су се одбрамбени ратови претворили
у освајачке, идеја ратног мученишта није престала већ је кулминирала
у свом врхунцу. Високи морал војске која је победоносно напредовала
на Истоку подизала је свест о борби и страдању за веру. Официрски
кадар је подржавао ту идеју, и са Никифором Фоком на престолу, као са
својим изразитим представником, тражио је од Цркве озваничење ратног
мучеништва. По том схватању сви који су пали у бици, или су уморени од
стране непријатеља у тамницама били су свети мученици, које је требало
богослужбено прослављати. Захтев није био псеудо-црквеног порекла јер
је имао своје предањско-агиографско оправдање. Цар је имао присталица
у клиру, и размевања међу светогорцима али већина клира на сабору са
патријархом је одбила ову идеју уз помоћ тринаестог канона Василија
Великог. Црква се служила овим каноном да би спречила учестовање
војног свештенства у борби, али и да спасење не би било изједначено са
учестовањем у рату. Надгробни епитаф цару, и Служба у спомен Никифора
су докази који показују да је војно-мартиролошка идеја делимично живела
и после одбијања захтева на сабору.
У XI веку слабљењем војне моћи државе престају помени светог
рата и војног мучеништва. Црква новим саборским одлукама било какво
проливање крви, па макар и у одбрани, као и у рату сматра убиством, и
канонском препреком како за свештени чин тако и за канононизацију.
46 Фока, Стратегика 2008, 243.

Slaviša Tubin
(Eparhy of Zvornik and Tuzla)
SOLDIERS – HOLY MARTYRS: THE BACKGROUND OF THE CLAIM
FOR CANONIZATION AND THE CULT OF FALLEN WARRIORS
IN THE AGE OF NIKEPHOROS II PHOKAS
Centuries old struggle with Islamic Caliphate for survival was considered in
Byzantium as Holy War. In times of Great Conquest of X century this idea did not cease but
had its culmination in Nikephoros Phokas request that the fallen warriors be canonized by
Church. Request was not pseudo-eclestiastical but patriarch and bishops refused the reguest
citing Saint Basil 13 canon. Besides military and emperors family background there was
hagiographical justifications for the demand. The reason for the refusal was that the military
priests can not participate actively in the batlle. Few evidence show that the cult of martyred
soldiers lived worshiphully after the Synod. The Praecepta Militaria tells us that the troops
were preparing prayerfully for martyrdom before the battle. Further evidence we have in
Church Service dedicated to Nikephoros, and emperor grave epigraph written by John bishop
of Melitine. With XI century by the weakening of military power ceases to recording of Holy
War in Byzantium, but his implications remain in canonical works.
Eirini Artemi1
(Hellenic Open University, Patra)
THE THEOLOGICAL AND DOGMATIC TEACHING OF

GREGORY PALAMAS ON HIS WRITING “THE TEN
COMMANDMENTS ACCORDING TO CHRIST”
Abstract: In this text, Gregory Palamas explains the Ten Commandments

of Moses according to the teaching of Christ, and the dogmatic theology of the
Church Fathers. Gregory explains how the mysticism of Orthodox Christians
can be the vehicle for the interpretation of the Ten Commandments based on
a Christian and Jewish tradition. It is important how Gregory resumes all the
Church theology of the previous centuries in this synoptic text and unites it with
Jewish theological teaching. His motivation is the love of the Triune God which
helps the believer to be united with the uncreated energies of God. Only if a
Christian lives in accordance with these commandments, he will store up in his
soul the treasures of holiness, and he will inherit eternal blessings.
Keywords: Gregory Palamas, Ten Commandments, Triune God, theologi-
cal teaching, dogmatic teaching, energies, holiness, mysticism.
Introduction
Gregory Palamas was an important Greek prominent theologian priest
who was born in 1296 in Constantinople. His family was noble and belonged
to the court of Emperor Andronicus II. At the age of seven he became orphan
because he lost his father2. Despite his terrible loss he managed to be educated
with imperial scholarship. He studied the works of the Church Fathers of the
previous centuries and the Logic of Aristotle but he didn’t manage to deepen his
knowledge with a serious study to Plato3.
1 Eirini Artemi is Lecturer in the Hellenic Open University and in the Israel Institute
of Biblical Studies, partnered with the Hebrew University of Jerusalem. She has Post- Doc
of ancient Greek and Byzantine Philosophy, PhD & MA of Theology, Bacs of Theology and
Classical Philology. Email: eartemi@theol.uoa.gr
2 E.Cazabonne, “Gregory Palamas (1296-1359): Monk, Theologian and Pastor”,
Cistercian Studies Quarterly 37 (2002): 304.
3 S. J. Denning – Boyle, “Introduction” in Gregory Palamas, Dialogue between an Or-
thodox and a Barlaamite, 1-30, trans. by R. Ferwerda, New York: Global Publications, 1999, 1.
586 Eirini Artemi
In 1326, he had his ordination to the priesthood. During this period that
Palamas lived as a monk, he underlined the inaccuracies of filioque. Also he
supported that the light that monks see during their hesychast prayer is uncre-
ated as the light of the Transfiguration on mount Tabor, and explained the dis-
tinction between God’s essence and attributes4. In 1347, he became archbishop
in Thessaloniki of only Greek Macedonian in the Byzantine Empire. As arch-
bishop he continued to defend the hesychast tradition with passion5. He died in
14 November 13596.
For Palamas, Hesychasts can participate in theophany and theoptia of
God, if they put into practice the presuppositions to be united with the Holy
Spirit. The unity with the Third Person of the Triune God enables man in his
charismatic theosis7. Gregory wrote his work about Moses’ Decalogue8 in or-
der to share his sense of “the immediate experience of God, given to man by
God by virtue of the Incarnation”9. Generally, Gregory Palamas analyzes the
Ten Commandments in order to show that the strict Monotheism of Moses’
Decalogue reveals the Triune God’s attributes10.
Finally, in Palamas’ interpretation of Decalogue we find the teaching of
Isidore of Pelusium: “we should not try to search how God is, but to know
that He exists”11· by this way Gregory explains that the mystical motivation of
Decalogue is the love among the three Persons of God, among people and God,
and between each man with the other.
The dogmatic teaching of Gregory Palamas on his writing “The Ten

Commandments according to Christ”.
Gregory Palamas analyses the first Commandment, “The Lord our God,
the Lord is one”12 as the base of his triadological teaching. He underlines that
4 N. Russell, Gregory Palamas and the making of Palamism in the Modern Age,
Oxford: Oxford University Press, 2019, 17-19.
5 “John Meyendorff cites in summarizing Hesychastic theology concerns the abso-
lute inaccessibility of God in Essence: ‘God is totally inaccessible in His Essence, both in
this life and in the future... Man, in deification, can become God only by grace, or by energy.
...Affirming the absolute transcendence of God is another way of saying that he is the Creator
ex nihilo...[Man] ...can participate in His life only as a result of His will or grace”, J. Mey-
endorff, Byzantine Theology: Historical Trends and Doctrinal Themes, New York: Fordham
University Press, 1974, 77-78.
6 D. I. Mureşan, “The Hesychasts: ‘Political Photianism’ and the public sphere in
the fourteenth century”, 294-302, in A. Casiday (ed), The Orthodox Christian World, London
and New York: Routledge, Taylor and Francis Group, 2012, 297.
7 Gregory Palamas, In Defense of the Holy Hesychasts, PG 150, 1113A-D.
8 Gregory Palamas, Decalogus Christianae Legis, PG 150, 1089-1101.
9 P. G. Kuntz, The Ten Commandments in History: Mosaic Paradigms for a Well-
ordered Society, Michigan- Cambridge: Wm. B. Eerdmans Publishing 2004, 29.
10 Ibid.
11 Isidore of Pelusium, Epistle ΙΙΙ, 232- To Paul Monk, PG 78, 913C. Idem, Epistle
ΙΙ, 299-To Theodosius Scholasticus, PG 78, 725D, 728Α.
12 Deut. 6,4. Mk 12,29.
God is One and at the same time has three Persons, the Father, the Son and the
Holy Spirit. The One and at the same time Triune God is said not once but two
time is the analysis of this Commandment. By this way the Greek Macedonian
bishop shows how important is for him and for all Christians to realize that “This
alone is God and alone is true God, the one Lord in a Trinity of hypostases”13.
Generally, he summarizes the dogmatic teaching of Christianity from the previ-
ous centuries about the common14 and the hypostatic attributes of the divine
Persons, “the unbegotten Father; in the Son, who is begotten eternally, tune-
lessly and impassibly as the Logos, and who, through, Himself anointed that
which He assumed from us and so is called Christ; and in the Holy Spirit, who
also comes forth from the Father, not begotten, but proceeding”15.
Gregory clarifies that the Son of God incarnated in order to unite God
with people. So by this way the latter will have earned the ability of the objec-
tive salvation. Additionally, he rejects filioque because he underlines that the
Holy Spirit comes from the Father (ἐκ τοῦ Πατρός) for His proceeding. Perhaps,
Gregory teaches about the hypostatic attributes of the Persons of God because
he wants to speak about the rejection of filioque with indirect way. The hereti-
cal teaching about filioque was a great problem after the schism among Roman
Catholics and Orthodox Christians.
Gregory continues his analysis to the first commandment and adds the or-
der of God from the book of Deuteronomy: “Him alone shall you love and Him
alone shall you worship with all your mind and with all your heart and with all
your strength16. And His words and His commandments shall be in your heart
so that you carry them out and meditate on them and speak of them both, sitting
and walking, lying down and standing up”17. The use of “Shema” by Gregory
underlines the connection of this Jewish prayer of the Old Testament with the
New Testament and with Christian theology within a clearly visible pedagogi-
cal and theological frame. In this frame, God reveals Himself as the one who
creates the world, then reveals His three Persons in the different stages of the
redemption of the world.
Gregory underlines that we should remember the Lord our God always18.
Why does he say something like that about that in his analysis? Perhaps, the
verb “μνημονεύῃς” “remember” becomes similar to the verb “προσεύχῃς”, be-
cause you remember God when you pray to Him. We can assume that Gregory
indirectly refers to the intense hesychast prayer from which an intellectual fire
is ignited. This fire purified the one who prays with passion to God. Then, “the
result is the boundless love of God inspires the soul, and the (physical) heart
13 Gregory Palamas, Decalogus Christianae Legis, PG 150, 1089A.

14 “This alone is God and alone is true God, the one Lord in a Trinity of hypostases,
undivided in nature, will, glory, power, energy, and all the characteristics of divinity”. Ibid.,
PG 150, 1089AB.
15 Ibid., PG 150, 1089A.
16 Deut. 6, 5.
17 Deut. 6, 7.
18 Deut. 8, 18.
588 Eirini Artemi
manifests this interior communion in grace by spiritual palpitations. During in-

tense prayer the mind becomes enflamed with intellectual fire and then the body
too experiences lightness and warmth”19.
In continue of his teaching for the first Commandment, Gregory explains
that God is the Creator of every creature, visible and invisible. The only thing
that God asks from any man is to love Him, to put into practice His orders
and fear Him. This fear cannot possibly be expressing something that appalls
and intimidates the believer. The latter belongs in Christ’s Church, the Body of
Christ. He and the rest members of the Church love and simultaneously “fear”
Jesus Christ and Triune God as Saviour and Head of the Church. This is the holy
“fear” of the Church which is born out of the bounteous love towards the One
Who incarnated in order to save man from the death and form the trap of Satan.
“This “fear” is expressed and displayed as an extreme reverence towards Him;
as a reverence towards His commandments, as an extreme obedience towards
Him, and as a willingness to please Him”. This love of the believer towards God
is expressed as a “fear” that he may fall short in something and forfeit His love,
by having proven himself unworthy of it”20.
Some of the characteristics of God which exist in the Psalm 102 (103),
8, are underlined by Gregory of Palamas. So he characterizes God as “compas-
sionate merciful, long-suffering, full of mercy and eternally bountiful”21. All
these attributes of God spring from his love to people. They are the reward to
people who believe in Him and follow His commandments and His teaching.
As just He is, He is going to punish evil people with the eternal Hell, who live
away from Him or reject their Creator in their actions, words and thoughts. To
this kind of rejection, Palamas implies all the heretics of his era who didn’t ac-
cept the uncreated energies of God and had adopted the heretic teaching about
filioque.
In the interpretation of the second commandment, Gregory argues about
the creature of universe generally, which was created by God in the Holy Spirit
through His Son and Logos. By this way, Gregory summarizes the patristic
thought of the previous centuries. God is the Creator of everything, so people
must not worship anything for God22. St. Gregory speaks about the incarna-
tion of Christ, using words from the creed of the First and Second Ecumenical
Councils23. So in few words, the Holy Father teaches about the incarnation of
eternal Word into a virgin’s womb. He “associated with men24 and who for
the salvation of men suffered, died and arose again”25. Gregory underlines that
19 R.E. Sinkewicz, “The Concept of Spiritual Perception in Gregory Palamas’ First

Triad in Defense of the Holy Hesychasts” 374-390, ХРИСТИАНСКИЙ ВОСТОК, Новая
серия, Том 1, Санкт-Петербург — Москва: Издательство «Алетейя», 1999, 385.
20 N. Kefalas, Metropolitan of Pentapolis «And the wife see that she reverence her
husband», A theological commentary on Ephesians 5:33, (in greek), Αthens 1902, 11.
21 Gregory Palamas, Decalogus Christianae Legis, PG 150, 1089D, 1092A.
22 Ibid., PG 150, 1092B.
23 Ibid.
24 Bar. 3,38. Gregory Palamas, Decalogus Christianae Legis, PG 150, 1092B.
25 Ibid., PG 150, 1092B.
Christ was risen as total man and total God. Christ’s body was glorified at the
moment of his Resurrection, as proved by the new and supernatural properties
it subsequently and permanently enjoys26. Then Christ returned to His Father,
because He is the only One who came from the Father and He can return to the
Father. Christians can worship and venerate only Him as God. Saints are not
God. With this clarification, Gregory expresses the most important teachings
about icons and the relics of saints in a short and clear form. He says that “icons
of Christ and Saints should not be deified, but through them we should vener-
ate Him who originally created us in His own image, and who subsequently
consented in His ineffable compassion to assume the human image and to be
circumscribed by it”27.
Gregory clarifies the Christian teaching of worshiping icons, relics of
saints and the Holy Cross because in his age there was the heresy of Bogomils.
The latter denounced the icons and the cross as idols and the worship of saints
and relics as idolatry28. It is underlined that the Cross became the symbol of
Christ’s victory against Satan and his angels. Also, the reverence and venera-
tion shown to icons, however, is not directed to mere paint, wood, or stones, but
towards the saints depicted. Additionally, the holiness of the Saints, in their soul
and of their bodies, derives from their zealous grace and virtue, bestowing lives
in the body of the Church of Christ, of Theanthropos29. By this way they have
been “friends of God”30.
Here, it is important to be analysed that Gregory teaches that the cross
was permanently presented and saved the human race from destruction and
annihilation and it was prefigured throughout the Old Testament. The sign of
Cross in Jewish History can be found in many parts of the Old Testament, espe-
cially in Exodus 17, 1-16, in Numbers 21, 4-9, in Daniels 3, 23 and 6, 23, and
etc31. Generally, the icons and the symbol of cross bring the heart of Christians
into a new relationship of love.
To sum up Gregory Palamas in the analyses of the first two Commandments
of Decalogue presents with a synoptic way the Christian Triadology, One God
and at the same time Trinity. He speaks about the common and hypostatic ener-
gies of the three Hypostases of God. And he underlines that the Father is the
source of the other two Persons, because the Father gives birth to his son in
eternity, equal to himself and He is the only who proceeds the Holy Spirit in
26 Lk 24, 31; Jn 20, 19, 26.

27 Ibid., PG 150, 1092CD.
28 Euthymius Zygademus, Panoplia Dogmatica, 27, PG 130, 1292AB. Cf. E. Ar-
temi, “The heresy of Bogomils and its confrontation by the Serbian King Stefan Nemanja”,
Proceedings of the conference Nis Vizantija XVI, editor M. Rakocija, (Nis 2017), 67-75.
29 J. Popovich, “The Place of Holy Relics in the Orthodox Church”, from Orthodox
Tradition, Vol. VII, No. 1, p. 9. Transl. from the Serbian by the Reverend Gregory Telepneff,
http://orthodoxinfo.com/general/relics_place.aspx (Accessed 4 April 2020)
30 Ps. 138, 17.
31 Th. Rokas, “The Sign of the Cross in the Old Testament”, 5 October 2020, Pemp-
tousia, https://pemptousia.com/2019/10/the-sign-of-the-cross-in-the-old-testament-2/(Ac-
cessed 4 April 2020)
590 Eirini Artemi
Eternity. Then Gregory speaks about the incarnation of Logos, who became
total man and remained total God and finally Gregory refers to the dogmatic
teaching for the veneration of icons, the cross and the relics of the Saints.
The theological teaching of Gregory Palamas on his writing “The Ten

Commandments according to Christ”
Gregory Palamas accepts that the Ten Commandments are the clear and
compelling statement of God’s will. He tries and manages to make a reformation
of the Decalogue through the evangelistic and patristic tradition. By this way,
he succeeds to lead any Christian from the Law of Moses in the Old Testament
to the “Law” of Christ in the New Testament. So he underlines the difference
from the letter of Law to the Spirit of Christ’s Law. Moses’ Law could not save
people from death but Christ’s law opens the gate of the objective salvation of
people and leads them in the eternal Life and deification.
Gregory’s theological teaching starts in the third Commandment, “Do not
take the Lord’s name in vain”32. This order has to do with perjury rather than
blasphemy33. The Holy Father includes in the third Commandment the ninth,
against false witness34. He advises that a Christian should avoid taking a false
oath, because this is a rejection of God35. It is better for any Christian not to
take any oath but instead of this, the believer must make a rule, never again to
take an oath, and with tears to ask more intensely for God’s forgiveness, using
the different remedies.
In the fourth Commandment Gregory underlines for one more time the
difference between the Old and the New Testament. Here, the difference has to
do with the day which is dedicated to worship of God. For Jews, this day was
Saturday, which defines the final day of the creation of the Universe. Gregory
speaks about Sunday as Holy Day instead of Saturday. He explains why
Sunday is important day for Christians and shows the etymological connec-
tion between Κυριακή (Sunday) and Lord (Κύριος). This day, a believer should
examine himself to see whether he has transgressed or overlooked any of the
Commandments, and he should correct himself in all ways36. It is obvious that
Gregory has combined in his mind the Old with the New Testament. His advice
reminds us the passage from Lamentations, “Let us test and examine our ways,
and return to the Lord”37 and from the second epistle to Corinthians “Examine
yourselves, to see whether you are in the faith. Test yourselves. Or do you not
realize this about yourselves, that Jesus Christ is in you?—unless indeed you
fail to meet the test!”38 This purpose of the introspection should be related with
32 Ex. 20, 7.
33 P. G. Kuntz, The Ten Commandments in History: Mosaic Paradigms for a Well-
ordered Society, Michigan- Cambridge: Wm. B. Eerdmans Publishing 2004, 31.
34 Ibid.
35 Gregory Palamas, Decalogus Christianae Legis, PG 150, 1093B.
36 Gregory Palamas, Decalogus Christianae Legis, PG 150, 1093B.
37 Lament. 3,40
38 2 Cor. 13, 5
the coming to the temple of God and attendance the services hold there and with
sincere faith and a clean conscience Christian should take part in Holy Eucharist
and receive the holy body and blood of Christ. By this way, he should make a
beginning of a more perfect life and renew and prepare himself for the reception
of the eternal blessings to come. As it is profane, Gregory agrees with the teach-
ing of other Church Fathers as John Chrysostom, who accepts the attendance of
the Holy Divine Liturgy united with the mystery of Holy Eucharist. So accord-
ing to their theological teaching, “the concrete and fundamental cause of the
sacred, transcendent and tremendous character of the liturgy is not an elevated
idea or a religious feeling, but the gift of the love of God which is visibly laid
down on the altar of the sacrifice”39.
In the Fifth Commandment, “Honour your father and your mother”40,
Gregory puts some presuppositions about the religious life of the parents. If
they believe in Christ and live a life according to His teaching, then they should
be loved and honoured by their children. On the opposite side, if the parents
are heretics, Gregory advices their children to cut off any bond with them. In
this case, people are excused to hate their parents, their spouses, their children
because they are barrels to their salvation.
Gregory expanded the meaning of the word parents and he concludes
not only the natural fathers and mothers but also the spiritual fathers and moth-
ers. The spiritual “parents” have struggled against heretics with their dogmatic
and theological teaching. But Gregory doesn’t mean only Patristic Fathers. He
refers to priests who are spiritual leaders of faithful. They “have brought the
believers from a state of mere existence to a state of virtue and spiritual health;
they have transmitted to the faithful the illumination of knowledge, have taught
them the revelation of the truth, have given them rebirth through the water of
regeneration and have instilled in them the hope of resurrection and immortal-
ity, and of the eternal kingdom and inheritance”41.
Then Gregory refers to the mystery of the confession, because with the
help of the priest we can heal the wounds of our sins. Only the priest, the spiri-
tual father has the right to confess any believer because of his ordination in
priesthood. The believer confesses to God in the presence of the Priest. Only
through priest, the believer can heal his soul from any sin and can be forgiven.
The presence of a priest is obligatory in the mystery of the Confession because
the Priest, as the successor of the Apostles, has the responsibility to guard the
Faith, to preserve the integrity of the Church and the souls of Christians. As
Jesus Christ said to the Apostles: “Whosoever sins ye remit they are remit-
ted, and whosoever sins ye retain, they are retained... Whatever sins ye remit
they are remitted in heaven”42. For all these reasons Gregory connects this
39 Gregory Palamas, Decalogus Christianae Legis, PG 150, 1093D. John Chrysos-

tom, Homily on Isaiah, 6, 3. A. Schneider, “The sacredness of the Eucharist in the teachings
of the Fathers of the Church”, July 2015 https://www.clergy.asn.au/the-sacredness-of-the-
eucharist-in-the-teachings-of-the-fathers-of-the-church/ (Accessed 10 May 2020).
40 Ex. 20, 12.
41 Gregory Palamas, Decalogus Christianae Legis, PG 150, 1096C.
42 Matt. 18,18.
592 Eirini Artemi
Commandment more with the spiritual father that the natural father, “For this
reason be counseled by your spiritual fathers and obey them till the end, so that
you may save your soul and inherit eternal and untarnished blessings”43.
In the sixth Commandment, Gregory underlines the sin of adultery re-
moves man from the body of Christ and condemns him to eternal hell. Gregory
thinks that if a Christian can keep his virginity this will make him similar to
the angels. Otherwise he should be married in order to avoid any other sexual
relations that lead him to the Hell. Here, Gregory finds out the chance to speak
about the birth of Christ from the Holy Virgin Mother in order to underline
the significance of virginity in a christian life and additionally he refers to the
role of the Holy Spirit of the historical birth of Christ. Besides the teaching of
Word’s Incarnation, Gregory says with emphasis that the Holy Spirit “ineffably
proceeds from the Father alone, not by way of generation, but by procession”44.
By this way, he rejects the inaccuracy of the heretic teaching of Filioque.
Gregory speaks about the seventh Commandment “You shall not kill”45
and analyses it not as a simple moral order but he tries to find the real cause of
a murder which is the rage and the anger. For this reason, Gregory advices that
passions as anger, rage, revenge cause a disease of the soul which can lead a
man into a murder. If we respond to someone who reviles us with forgiveness,
we will be forgiven by God Himself. Gregory understands that it is difficult
for some believers to show forgiveness when they are faced with evil way, for
this reason the bishop of Thessaloniki underlines: “But if you are unable to
bridle your temper, censure yourself whenever you lose it, and repent before
God and before anyone to whom you have spoken or have acted evilly. If you
repent at the inception of sin you will not commit the sin itself; but if you feel
no pang in committing minor offences you will through them fall into major
transgressions”46.
In the eight Commandment, “You shall not steal”47, Gregory doesn’t re-
main only to the evil of the theft but he goes one step further and refers to the
charity, the Philanthropy that a Christian should show to other people, by giv-
ing some of his goods in a secret way. His reward will be major in the eternal
life. On this comment for God’s order it is obvious that Gregory has in his mind
the words of Christ “Therefore, when you do a charitable deed, do not sound
a trumpet before you as the hypocrites do in the synagogues and in the streets,
that they may have glory from men. Assuredly, I say to you, they have their
reward. But when you do a charitable deed, do not let your left hand know what
your right hand is doing, that your charitable deed may be in secret; and your
Father who sees in secret will Himself rewards you openly”48.
43 Gregory Palamas, Decalogus Christianae Legis, PG 150, 1096D.

44 Ibid., PG 150, 1097AB.
45 Ex. 20,15.
46 Gregory Palamas, Decalogus Christianae Legis, PG 150, 1100A.
47 Ibid., PG 150, 1100B.
48 Matt. 6,2-4.
Concerning the ninth Commandment “You shall not accuse anyone

falsely”49, Gregory relates the one who accuses unjustly his neighbour as the
one who put the blame on Eve in God’s question. Of course Gregory refers to
Adam who said that Eve was led him to the sin. Additionally, the Church Father
underlines that not only someone shouldn’t accuse anyone falsely but also he
should keep in secret the evil action that his neighbour will do, in order o protect
him.
Finally, in the last Commandment, Gregory advices that a Christian should
refrain from coveting what belongs to others and, so far as he can, avoid filching
things out of greediness”50. Also, here, he speaks about the philanthropy and the
mercy that a believer in Christ should show to people who need money, or some
goods. In this Commandment we can see the summary mainly of Cappadocian
Fathers’, and not only of them, teaching about the philanthropy and charity in
Christianity.
As a conclusion of his work, Gregory says that if we put into practice
these orders of God, following the correct dogmatic teaching of the Church and
the theological moral teaching of New Testament and Church Fathers, we will
be saved only by the grace of Christ who is worshiped and venerated with His
Father and the Holy Spirit. Gregory starts and finishes this theological work
with the reference to the Triune God who is the Creator of everything, and is
beyond place and time.
Conclusions
Gregory Palamas teaches that the Ten Commandments were declared
in the Old Testament and all of them were reiterated in the New Testament
because collectively, they constitute the law of God. He examines the Ten
Commandments in light of the New Testament. He connects the correct dog-
matic teaching of the Church with the moral life of Christians which has as
center Christ.
Of course, Gregory doesn’t speak about a simple humanism which has
man in the center, but he teaches a man’s moral life that springs from his union
with God. A Christian who has a “moral life”, in fact he tries to unite himself
with God in Church through the holy sacraments. In this work Gregory follows
the teaching of other Church Fathers, supports that man’s issues are not moral in
nature (obeying and doing things because they are right, moral.) but ontological
in nature. The Ten Commandments in the light of the New Testament’s teaching
show than human’s salvation is not a juridical matter, it is utterly ontological. If
we manage to be united with Christ, we will succeed the deification. In this at-
tempt the Commandments are the lights which show us the correct road in order
to earn the mercy and the grace of Christ, to be united with Him for the eternity.
49 Ex. 20,15.
50 Gregory Palamas, Decalogus Christianae Legis, PG 150, 1100CD.
594 Eirini Artemi
Ирини Артеми
(Хеленски отворени Универзитет, Патра)
БОГОСЛОВСКО И ДОГМАТСКО УЧЕЊЕ ГРИГОРИЈА ПАЛАМЕ
О ,,ДЕСЕТ БОЖЈИХ ЗАПОВЕСТИ“
У овом тексту, Грегори Паламас објашњава Десет Мојсијевих заповести према

Христовом учењу и догматску теологију црквених отаца. Грегори објашњава како
мистичност православних хришћана може бити средство тумачења Десет заповести
заснованих на хришћанској и јеврејској традицији. Важно је како Григорије у овом
синоптичном тексту обнавља сву црквену теологију из претходних векова и сједињује
је са жидовским теолошким учењима. Његова мотивација је љубав према Троједном
Богу која помаже вернику да се сједини с нествореним Божјим енергијама. Само ако
хришћанин живи у складу с овим заповестима, он ће сачувати у својој души благо
светости и наследиће вечне благослове.
Марија Цурк, Франц Цурк

(Независни истраживач)
ЕПИТРАХИЉ НИШАВСКОГ МИТРОПОЛИТА

НЕКТАРИЈА
Апстракт: Епитрахиљ нишавског Митрополита Нектарија, који је

највероватније израђен у црквеној радионици Цариградске патријаршије у
првој половини 19. века, је био предмет конзерваторско-реастаураторског
захвата у 2020. години. Експонат, који је у целини израђен у златовезу
и подигнутом златовезу, је био у веома дерутном стању, прекривен
нечистоћама органског и анорганског порекла и механички оштећен.
Конзерваторски захват, који је трајао четири месеца, је био подељен у две
фазе. У прелиминарној фази су изведена истраживања и анализе на основу
којих је одређен методолошки приступ конзерваторском третману.
Кључне речи: епитрахиљ, конзервација, музејски експонат, Нишавска
митрополија, рестаурација
Митрополит нишавски Нектарије је столовао нишавском

митрополијом од 1836. до своје смрти 1853. године, за које време се седиште
Нишавске митрополије налазило у Пироту. Вишечлана делегација из
Цариграда је након смрти пописала заоставштину покојног Митрополита.
Од тад пописаних једанаест одежди је сачуван само епитрахиљ, који је
највероватније израђен у црквеној радионици Цариграјске патријаршије у
Брусу у време његовог столовања. Поменута радионица је постајала све до
почетка двадесетог века. Радионица је израђивала богослужне одежде за
потребе хришчанских организација Османске империје. Епитрахиљ је из
Пирота пренешен у Ниш 1959. године где је био изложен у Музеју црквених
старина Епархије нишке. Након затварања Музеја 1988. године пренет је
у Епархијски двор у Нишу, где се у неусловима чувао под инвентарним
бројем 24/23 све до конзерваторског захвата 2020. године. 1
1 Подаци о експонату се налазе у документацији Епархијског архива.

596 Марија Цурк, Франц Цурк
Сл. 1 Затечено стање експоната, лице

Fig. 1 Initial condition of the museum piece, front side
Опис експонатa
Експонат, димензија 140 х 37,5 см, је израђен златовезом на свиленој
тканини подложеној јаким платном. Централно поље, димензија 85х19,5
см је подељено у два неједнака дела. На горњем делу (51,5х19,5 см) су
нашивена три крста у подигнутом златовезу. Мањи доњи део централног
поља (17,5х19,5 см) је одвојен од горњег дела 8,5 см широком траком
у златовезу, уз чију доњу ивицу су нашивене 7 см дугачке ресе, које
делимично прекривају доњи део централног поља. Централно поље
је оивичено 8,5 см широким тракама у златовезу до висине око 102 см.
Поменуте траке су са обе стране оивичене зупцима од око 0,8 см. У горњем
делу експоната, на преласку на предео оковратника, је нашивена још једна
таква трака 8,5 см од ивице рама са обострано нашивеним зупцима. Уз
доњу ивицу експоната су нашивене ресе дуге 7 см. На ресе су додатно
нашивене апликације. Око отвора за главу и око горњег дела експоната је
нашивена ужа златовезом извезена трака (ширине око 3 см).
Полеђина експоната је прекривена волуминозно тканом свиленом
тканином са растером, који имитира растер мрежице са великим окцима
у окер боји. Тканина полеђине је уз доњу ивицу пресавијена на лице у
пределу испод доњих реса.
Између свилене тканине полеђине и лица експоната се налази тканина
од грубо ткане јуте у платненом везу. Сви тежи елементи експоната су
прошивени на ту тканину, која служи као носач.
Централно поље и поље оковратника су испуњени украсним
равним везом2 од глатке и сјајне златне срме3. Бодови пришивања, који
формирају биљни орнамент на поменутим деловима епитрахиља, су од
свиленог конца у боји сирове свиле. На тракама које опкружују централно
2 Украсни равни вез: Равни вез се користи за прекривање већих површина
мотива или подлога. Положене металне нити су густо сабијене у правцу под правим
углом на нити основе носилне тканине. Бодови пришивања се слажу, како би се добила
жељена шара. Шара се добија шивењем опречним свиленим концем на унапред
одређеним местима. У ту сврху је на подлози нужно нацртати цртеж и следити га током
пришивања.
3 Сјајне и наизглед глатке нити добијају се овијањем језгра нити пљоснатом
траком чије су ивице тесно припијене (формира се нека врста глатке и савитљиве цеви).
Сл. 2 Затечено стање експоната, лице, детаљ

Fig.2 Initial condition of the museum piece, front side,
detail Сл. 3 Згужване и извучене
металне нити
Fig.3 Crumpled and drawn out
metal threads
Сл. 4 Затечено стање експоната,

полеђина, детаљ
Fig.4 Initial condition of the museum
piece, back side, detail
Сл. 5 Нечистоће и измет пацова између слојева

експоната
Fig.5 Impurities and rat feces between the layers of
the exhibit
Сл. 6 Расклопљен експонат

Fig.6 Disassembled museum piece
поље се на одстојању од 2 цм налазе поља кружног облика пречника око

4 цм, која су попуњена положеним металним жицама причвршћеним
обичним пришивањем на бухара начин. Жице су линеарно положене
по ширини траке. У кружним пољима су наизменично извезени цветни
орнаменти и крстови, извезени једноставним полагањем дугих сребрних
спиралних нити (тип ребрастих нити) плосним бодом. Спиралне нити,
које су орјентисане правоугаоно на правац траке, су на ивицама мотива
Сл. 7 Очишћен златовез

Fig.7 Cleaned gold em-
broidery
Сл. 8 Враћање дислоцираних делова

тканине у оригинални положај
Fig.8 Returning the dislocated parts of
the fabric to their original position
Сл. 10 Епитрахиљ
након третмана
Fig.10 Epitrahelion
after treatment
Сл. 9 Полеђина експоната након консолидације

Fig.9 The back of the museum piece after consolidation
пришивене на бухара начин. Цветни орнаменти су у облику цветова са

по 8 латица и малом кружном формом у центру, док су крстови у облику
троструког крста.
Поља између кружних поља су попуњена пљоснатом златном траком
украсним равним везом. Метална трака се на унапред одређеним местима
подвлачи испод уздужних нити, како би се формирао жељени орнамент
интерферирајућих кругова. Ивице траке су прављене без омчица.
Ивице трака, које окружују централно поље епитрахиља, су са обе
стране украшене зупцима од око 8 милиметара. Зупци су формирани
пришивањем серпентинасто савијеног дуплог дебљег конца на полеђини
ивица трака.
Узане траке око отвора за главу и уз вањске ивице оковратника су
извезене на исти начин као шире траке, које окружују централно поље.
Зупци на тим тракама се налазе само са једне стране.
На горњем делу централног поља су нашивена три крста, који су
извезени у рељефном златовезу, подложеним картоном преко којег је
нашивено памучно платно. Сјајне и глатке положене металне нити су
пришивене наизменично уз ивице обе стране картонске подлоге. Крстови
су додатно украшени нашивеним дебљим гајтанима од сребрне вијене
срме, спиралним сребрним нитима и шљокицама.
Крстови су оивичени плетеном металном жицом од сребра. Поља
између кракова крстова су попуњена са по три сребрна метална листа
подложена кварцним каменом (горски кристал). Сваки лист је оивичен
танком сплетеном металном жицом од сребра.
Епитрахиљ се завршава 7 см широким ресама, које се налазе и уз
ивицу доњег дела централног поља са хоризонталном траком. Добијене
су узлањем (чворичањем) срме комбинацијом водоравног низа са плосним
низовима. Ресе су обогаћене нашивеним апликацијама у облику шишарки
и спирала (прстенасти метални гајтан).
Затечено стање
Експонат је прљав, прекривен нечистоћама органског и анорганског
порекла (сл. 1). Тканина је у дерутном стању, поготово у пределу око
отвора за пролаз главе и уз ивице експоната (сл.2). Делови, који су се
делимично опарали су грубо прихефтани. Покидани конци слободно
висе са површине. Срма уткана у жакар тканину је кородирана, нити су
поцепане, а извучени делови су расплетени и умршени у грудве (сл. 3 ).
Експонат је подложен свиленом тканином са израженим рељефно
подигнутим везом, на којој се налази стари инвентарни број „Н1“, исписан
текстилном бојом, површине око 3х5 см. Део тканине на полеђини уз десну
вертикалну ивицу и уз доњу ивицу недостаје (сл. 4), што је последица
дејства пацова, чији измет је пронађен између слојева експоната (сл. 5).
Између слојева тканине се налазе остаци земље, каменчићи, измет пацова
и смрвљени делови срме у већим количинама.
Сви метални делови, укључујући и нити срме, су били кородирани

и механички оштећени. Сребрне апликације на крстовима су сачуване
само у траговима. Тканина око врата и у горњем делу, експоната је у
дерутном стању и сачувана само у траговима. У горњем делу шава средње
хоризонтале су пронађене три зарђале шпенадле. Ивице експонета су
механички јако оштећене, а на полеђини се налазе бројна гнезда мољаца.
Методолошки приступ конзерваторском третману је био одређен
након израде документације и фотодокументације затеченог стања у складу
са резултатима анализа и спот тестова у прелиминарној фази радова. Након
дезинфекције експоната је следило расклапање експоната (сл. 6). Сваки
део епитрахиља је био са оба лица прво пажљиво механички очишћен.
Златовезом украшени делови експоната су након механичког чишћења
суво прани. Поступак је био поновљен у више наврата (сл. 7). Свилена
тканина са полеђине експоната и тканина од грубо ткане јуте у платненом
везу, која се је налазила између слојева експоната, су опрани раствором
неутралног сапоната (сл. 8). Опрани делови епитрахиља су након тога
враћани у првобитни облик, а дислоцирани делови на местима подеротина
су постављани на оригиналну позицију. Следила је консолидација и
допуњавање делова тканине са полеђине који недостају (сл. 9). Крстови
скинути са горњег дела централног поља су третирани одвојено, јер су
израђени подигнутим златовезом на сендвичу од картона и ретко ткане
тканине у платненом везу. Ресе од срме су након чишћења корозијских
продуката опране и заштићене. Следило је спајање експоната у целину,
монтажа инвентарног броја и израда документације и фотодокументације
третмана (сл. 10).
Marija Curk, Franc Curk

THE EPITRACHELION OF METROPOLITAN NECTARIOS OF NISAVA’S REGION
The epitrachelion of Metropolitan Nectarios of Nisava’s region is the only of his

eleven vestures, that has been preserved to this day. It was most likely made in the church
workshop of the Ecumenical Patriarchate of Constantinople in Brus at the time of his manag-
ing. The museum piece, which is entirely made of gold emroidery and decorated with golden
raised embroidery elements, was in a dilapidated condition. It was completely covered with
impurities of inorganic and organic origin and mechanically severely damaged. The conser-
vation and restoration work, which lasted four months, was divided into several phases. In
the first, preliminary phase, all the necessary research and analysis were done. Based on the
obtained results, a methodological approach to the conservation intervention was defined,
which was performed in 17 steps. The conservation and restoration treatment was completed
by equipping the museum piece for presentation. The process was in all phases accompanied
by documentation and photo documentation.
ПРИКАЗИ
Анђела Гавриловић
„ВИЗАНТИЈА У ИСТОЧНОЕВРОПСКОЈ ВИЗУЕЛНОЈ КУЛТУРИ

ПОЗНОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА“ Byzantium in Eastern European Visual Culture
in the Late Middle Ages, ed. by Maria Alessia Rossi and Alice Isabella Sullivan;
Leiden-Boston 2020.
602 ПРИКАЗИ
У издању реномиране издавачке куће Брил, а у оквиру едиције

Централно источна и источна Европа у средњем веку, 450–1450, чији су
главни уредници Флорин Курта и Душан Зупка, 2020. године је изашло
једно од најновијих издања посвећених проучавању византијске културе и
земаља њеног културног круга под називом „Византија у источноевропској
визуелној култури позног средњег века“ (Byzantium in Eastern European
Visual Culture in the Late Middle Ages). Нарочита важност овог зборника
огледа се у томе што он представља прву зајединичку иницијативу
уредницâ Марије Алесије Роси и Алис Исабеле Саливен у њиховом раду
на дигиталној платформи Северно од Византије (North of Byzantium), која
има за циљ да истражује богату историју, уметност и и културу која се
развијала на северним границама Византијског царства у источној Европи
у периоду између XIII и XVII века.
Како је истакнуто у уводном делу, овај зборник је произишао из
реферата који су представљени на 44. конференцији византијских студија
одржаној у Сан Антонију, у Тексасу, под насловом Северно од Византије:
Уметност и архитектура на раскршћима латинске, грчке и словенске
културне сфере, око 1300–1550 (I) и (II). Конференција је одржана под
покровитељством Центра за Византијску уметност и културу Мери
Џехарис, а чврсту подршку за остварење овог монументалног пројекта
пружили су Индекс за средњовековну уметност Универзитета Принстон,
Амерички савет за учена друштва односно Постдокторске стипендије за
историју уметности Гети Фондације, као и фондације Фолксваген и Ендру
Мелон.
Осим што спадају у ред најактуелнијих и најреномиранијих светских
стручњака млађе генерације на пољу византологије, уредници овог
издања Марија Алесија Роси и Алис Исабела Саливен, са подједнаким
успехом се баве уређивањем зборника и организацијом бројних важних
скупова највишег ранга. Марија Алесија Роси докторирала је на Корталд
Институту за историју уметности у Лондону, а Алис Исабела Саливен
на Универзитету Мичиген. Међу бројним активностима насталим као
плод њиховог заједничког рада прошле године је постављена на интернет
нова дигитална платформа Мапирање источне Европе од XIII до XVII
века (Mapping Eastern Europe in the 13th–17th Centuries) у оквиру које су у
сарадњи са бројним стручњацима у форми својеврсне мреже споменика
саставили мапу најважнијих споменика, при чему је у сарадњи са колегама
сваки од њих обрађен таксативно.
Књига „Византија у источноевропској визуелној култури позног
средњег века“ отпочиње Садржајем (vii–viii), Завалницама (ix), Списком
илустрација (x–xv) и Кратким биографијама ауторима радова у зборнику
(xvi–xvii). У првом поглављу књиге, Уводу (1–13), уредници Марија
Алесија Роси и Алис Исабела Саливен образлажу појаву зборника и
укратко приказују и објашњавају појединачне радове у њему. У завршном
делу оне истичу да су у зборнику по среди теме културних контаката,
локалних транслација, ктиторства, дипломатије и владарске идеологије.
Дуг локалних специфичности према уметничким моделима усвојеним на
различитим местима, а нарочито у Византији заузима у њему централно
место. За уводним поглављем следе централни текст књиге посвећен

радовима (14–280), а након њега индекси којима се књига завршава (281–
302). Књига је опремљена квалитетним илустрацијама у боји, мапама,
цртежима, основама цркава, који прате текст сваког рада понаособ.
Основни текст зборника отпочиње првим поглављем ословљеним
Алегорија премудрости у Хрељиној кули кроз призму Филотеја Кокина,
аутора Џастина Вилсона (14–35). Он анализира утицај мисли византијског
патријарха и богослова Филотеја Кокина (1353–1354; 1364–1376) на
иконографију и значење ретке представе Алегорије Премудрости,
илустроване у техници фреске у своду куле, коју је српски војвсковођа
Хреља (?–1342), за време краљевања српског краља, потом и цара
Стефана Душана (1331–1355), подигао 1335. године и украсио фрескама
у манастиру Рили. У мислима Филотеја Кокина препозната је литерарна
паралела рилским фрескама, а оно на шта аутор указује у раду да су и
словенска и византијска средина делиле заједничке изворе инспирације, те
да не треба говорити о утицајима једног географског поднебља на друго.
Овај сложени проблем разматра у светлу своје теме у другом поглављу
књиге ословљеном „Колико је инаугурација у Москви 1498. године била
византијска?“ ауторка Александра Вуковић (36–70). Она анализира
слику Велике Московске кнежевине и византијско наслеђе, рецепцију и
трансфер византијског стила и културе северно од Византије у периоду
XV века. Разматрајући обред инвеституре, она расправља о иновативним
византијским елементима у овој церемонији, као и о вишеслојној вези
између византијских модела, локалних пејзажа моћи и других културних
контаката. Посебан акценат је стављен на перформативни сегмент
церемоније инвеституре који формира слику моћи Москве. Ауторкино
гледиште и израз да је слика моћи руске кнежевине формирана од „сполија“,
у смислу различитих ранијих византијских и других елемената, који творе
целину, представља кључ овог рада, а начин на који они творе целину чини
главну тему овог рада на шта директно упућује и његов наслов. У раду
је изнет и изворник описа инаугурације Димитрија Ивановича у Москви
1498. године према Никоновој хроници и превод на савремени енглески
језик.
У трећем поглављу зборника „Интелектуалне везе између византијске
и српске елите за време периода Палеолога“ (72–90) аутор Елиас Петру
разматра две студије случаја о реципрочности у међусобним односима
највиших слојева друштва Србије и Византије –српском ктиторству у
византијској престоници и византијском ктиторству у српској престоници.
Овај рад кроз испитивање блиских културнх и научних веза између Србије
и Византије пред сам пад Византијског царства и Српске државе под
турску власт пружа увид у ширу слику ситуације по питању оснивања
цркава, манастира, добротворних институција и школа основаних у
Византијском царству, а подржаваних од стране српске елите и обрнуто.
Прва студија је посвећена болници краља Милутина у Цариграду (XIV–
XV век), док друга говори о библиотеци Георгија Кантакузина Палеолога у
Смедереву (1390–1459). Указано је да Србија у овом односу није заузимала
став пасивног примаоца, већ напротив Византији једнаког и диманичног
604 ПРИКАЗИ
партнера у снажној интелектуалној размени. И овај рад је у својој основи

прожет становиштем о постојању једног јединственог тла на којем се
формирају одређена духовна клима и идеје, док је схватање о утицајима
једне географске тачке на другу одбачено.
Наредна поглавља посвећена су српским темама и локалном
контексту ове уметности која је у себи обједињавала и византијске и западне
уметничке моделе.Тако у четвртом раду, под насловом „Неочекивана
дипломатичка слика на Ватиканском панелу“ (91–118) ауторка Марија
Михајловић Шипли уошава и испитује вишеструки испољен феномен
дуалности на икони са ликом светих апостола Петра и Павла коју је српска
краљица Јелена Анжујска поклонила римској столици крајем XIII века,
као и везе између Србије и Византије и интеракције између католичких и
православних визуалних наратива испољене на њој. Уже посматрано, рад
се фокусира на ликове у доњем регистру иконе, њихову међусобну везу
и идентитет и улогу латинског прелата изображеног на икони у којем је
веома аргументовано препознат Свети Никола Мирликијски.
Пето саопштење посвећено је веома занимљивој и још увек веома
загонетној теми циклуса Христових чуда и поука у уметности Византије
и Србије с краја XIII и почетка XIV века. Ауторка овог рада је Марија
Алесија Роси и оно је насловљено „Византијско наслеђе и српска владрска
идеологија у монументалном живопису раног XIV века“ (119–142). У
раду је указано на главне разлике између циклуса Христових чуда у
византијским и српским црквама, на особености српских циклуса, као и
на то да појава циклуса Чуда у српским црквама не представља само пуко
понављање византијских модела. Оно такође нуди објашњење о разлозима
одабира нових решења у груписању и иконографији одабраних епизода.
Наредно, шесто саопштење аутoра Иде Синкевић посвећено је
дечанском католикону и ословљено „Дечани између Јадранског приморја
и Византије“ (144–166). Манастир Дечани (1327–1335), задужбина српског
краља Стефан Дечанског и велелепно и по много чему јединствено и
изузетно здање саграђено на раскршћима словенске, латинске и грчке
културне сфере, сагледано је као нови оновремени визуелни идиом у
светлу различитих фактора – геополитичких, друштвених, уметничких, и
црквених, а уједно и кроз слику комбинованог, сложеног и константног
стапања утицајâ западних и источних елемената у састав јединственог
споменичког организма. У раду је визуелни еклектицизам разматран
као одраз међукултурних интеракција и као манифестација политичких
аспирација ктитора–владара.
Седмо публиковано саопштење, рад Јелене Богдановић посвећено
је архитектури и триконхосима („Триконхалне цркве задужбине српског
и влахијског племства“, 167–199). Разматрајући одабране споменике у
складу са темом рада, Јелена Богдановић анализира везе између српских
и влашких споменика. Она истражује триконхосе настале северно и јужно
од Дунава као део шире исте целине споменика ван граница националних
оквира, разматрајући њихову међусобну повезаност и заједничке
византијске моделе. Тако овај рад слично као и рад Илиаса Петруа указује
на динамичност вишеструких веза Србије и њених најближих суседа.
Један од илустративних примера обрађених у раду је црква Светог Николе

у Лапушњи (1500–1510), задужбина влашког владара ожењеног српском
принцезом подигнута уз подршку локалног жупана и кнеза и његове
породице на територији под влашћу Турака. Она речито указује на значајне
и различите градитељске активности које су биле заједничке на територији
Србије и Влашке у широј области северног Балкана.
Осмо поглавље зборника, рад Алис Исабеле Саливан посвећен је
уметности и архитектури Молдавије („Молдавска уметност и архитектура
између Византије и Запада,“ 200–231). У њему се она бави архитектуром
и иконографским програмом молдавских католикона саграђених један
век након пада Византије 1453. године. Ови споменици настали на
специфичним раскршћима различитих традиција и као последица посебне
динамике и културних контаката у Молдавској кнежевини служе као још
један пример трансфера и прихватања различитих уметничких идеја.
Уметност овог поднебља одликује еклектицизам у погледу уметничких и
архитектонских извора, са елементима преузетим од западних готичких и
византијских уметничких узора и брижљиво и осмишљено прилагођеним
локалним потребама, који су детаљно и са аспекта целине разматрани у
раду.
У наредном раду, који чини девето поглавље зборника, обрађена је
тема влашког веза („Византијска традиција у влашком и молдавском везу,“
233–247). У њему Хенри Шилб испитује традиције вéза присутне у Влашкој
и Молдавији, које су настале на путевима културних интеракција словенске
и византијске културне сфере и на примерима појединих уметничких
детаља на различитим литургијским тканинама (плаштаницама, аерима
и другим) указује на присутне и препознатљиве разлике у традицијама
између две румунске кнежевине северно од Дунава. Његов рад доприноси
бољем познавању уметности у областима Влашке и Молдавије у време
након пада Византије 1453. године.
Најзад, у десетом и последњем поглављу зборника, у раду двојице
аутора Данијела Циковића и Иве Јазбек Томаић под називом „Још једном о
олтару Веља из Викторија и Алберт Музеја и о његовом ктитору“ (248–279)
разматран је покривач за предњу страну олтара катедрале на острву Крк.
На основу сложености и високог квалитета изведбе изнета је претпоставка
да је сам Паоло Венецијано, најзначајнији венецијански уметник XIV века,
начинио скицу за ово дело и надгледао његов настанак. Настанак овог
уметничког делa сагледан је из угла сложених геополитичких чинилаца оног
времена односно политичких односа између Мађарско-хрватске круне и
Венецијанске републике. Реч је о једној од највреднијих тканина очуваних
у Викторија и Алберт музеју у Лондону и највреднијем готичком застору
за олтар венецијанске провенијенције, који је првобитно био намењен за
хрватску цркву Блажене Девице Марије на оствру Крк. Овај рад сродно
као и претоходни радови у центар својих истраживања поставља једно
подручје које представља раскршће у којем су се преплитале различите
политичке, црквене и културне сфере.
Како се на основу изложеног може закључити, у овом зборнику се
разматрају различити аспекти и начини на које је византијско наслеђе
606 ПРИКАЗИ
уређивало и обликовало представе о идентитету и визуелној реторици у

источноевропској визуелној култури и областима које су се развијале на
раскршћима различитих традиција. Значај зборника и радова у њему огледа
се у томе што на свеобухватан и савремен методолошки начин сагледава
дате теме и разматра их у оквиру ширег спектра њиховог постојања, на тај
начин их приближавајући савременом истраживачу. Појаве се анализирају
са аспекта ширих географских и временских параметара, који бришу
традиционалне границе при проучавању средњовековне уметности.
Другим речима, у зборнику се на „органски“ начин сагледава јединство
анализиране уметничке грађе, неспутане димензијама и границама
националних оквира. Уверени смо да ће се наде уредника зборника
остварити и да ће овај зборник охрабрити и подстаћи тренутне и будуће
студенте и истраживаче да се баве нијансама културних контаката и
размена и да ће продубити истраживања богате и разнолике уметности,
архитектуре и визуелне културе источне Европе у средњовековном
периоду.
Ni{ i Vizantija XVIII 607
IN MEMORIAM
МАРКО ПОПОВИЋ
Ужице, 7. фебруар 1944. – Београд, 20. август 2020.
Крајем августа прошле године преминуо је наш истакнути археолог

Марко Поповић. Рођен је у Ужицу а школовао се и живео у Београду.
Оба града је задужио посвећеним проучавањем њихове прошлости, док
је свој дугачак и необично плодан радни век једнако посветио изчавању
других места средњовековне Србије – градова, утврђења и манастира.
Ток каријере Марка Поповића и његова главна достигнућа осликани су у
уводним деловима зборника који му је спреман у част а који је, нажалост,
из штампе изашао као споменица,1 као и у некролозима које су са обзиром
и топлином приредили његови истакнути ученици и сарадници, Вујадин
1 В. Иванишевић, В. Бикић, И. Бугарски (ур.), Свет средњовековних утврђења,
градова и манастира. Омаж Марку Поповићу, Београд 2021, 10–33.
608 IN MEMORIAM
Иванишевић и Весна Бикић. Већ и сами часописи у којима су ти текстови

објављени на неки начин обележавају важне станице на истраживачком
путу Марка Поповића. Зборник који је покренуо и уређивао, Наслеђе,
годишњак је Завода за заштиту споменика културе града Београда у коме
је започео своју каријеру (1968–1976) и с којим је остао нераскидиво
везан у деценијама успешног деловања Научно-истраживачког пројекта
за Београдску тврђаву. Старинар је гласило његове куће, Археолошког
института, у којем је радио до пензионисања 2011. године и наставио
сарадњу све до смрти, док Гласник Српског археолошког друштва издаје
еснафско удружење чији је био председник (1987–1990).
Ни у овом спомену није могуће детаљније представити све радне
резултате Марка Поповића. Знатижеља и предузимљивост водиле су
га ка преузимању многих послова. Пошто је био изузетно образован и
систематичан, његове компетенције су се суверено преливале и на периоде
који су претходили или падали после главног поља његовог научног
интересовања: приступао је темељно и са жаром како античким темама
(био је покретач и уредник зборника Singidunum, издања Археолошког
института), тако и онима из савремене историје – ми који смо сарађивали
са Марком Поповићем живо памтимо, на пример, његову истрајност
у вођењу послова обнове Дома Народне скупштине Републике Србије
после петооктобарских промена. Нарочито широка била су истраживања
средњовековног периода. Протезала су се од проблематике поседања
Централног Балкана у раном средњем веку (сисетматска истраживања
Градине у Врсеницама у сарадњи са Драгицом Премовић-Алексић крунисана
су важном монографијом у коауторству са Весном Бикић из 2009. године)
до изучавања позносредњовековних градова. Иако је последњи такав
подухват водио озбиљно нарушеног здравља и у несрећним политичким
околностима, остварени резултати у истраживањима, конзервацији и
научном публиковању Новог Брда на Косову и Метохији остаће вредан
путоказ свим колегама млађе и средње генерације. Напоменимо да су
исходи двогодишњих опсежних истраживања објављени у две обимне
књиге писане са архитектима Игором Бјелићем и Горданом Симић (2018;
2020). Уз Београдску тврђаву, Рас и Студеницу (2015), Ново Брдо је тако
стало међу главне пројекте једне богате каријере.
У складу са научним тежиштем овог зборника, у коме је објављивао
у два наврата (2014. и 2019. године), а након напомена о међашима у
истраживањима Марка Поповића, нешто опширније бих се посветио
тек његовом изучавању византијске цивилизације на овим просторима.
У обиљу постигнутих резултата помало се губи из вида његов допринос
развоју наше рановизантијске археологије, која је, уз важан изузетак
столетних истраживања Царичиног града, до осамдесетих година
прошлог века била проучавана тек узгредно. Истраживања касноантичких
и рановизантијских хоризоната Тврђаве Рас и Градине у Врсеницама била
су праћена програмом систематских рекогносцирања те области, током
којег је откривено неколико десетина оновремених утврда, од којих је
сондажно испитано преко двадесет. Тако је гранична област провинција
Превалиса и Дарданије постала једно од најпотпуније проучених подручја

на нашем тлу. Том опусу припада и истраживање Светиње, по свој прилици
Виминакиона 6. века.
До важних спознаја о зрелом добу византијске власти дошло се током
вишедеценијских ископавања Тврђаве Рас и најсложенијег археолошког
комплекса у нашој земљи, Београдске тврђаве. Сасвим поједностављено,
у Расу су разлучени мање или више изражени трагови византијске управе
из 11. и прве половине 12. века и потоњег седишта првих Немањића, што
је изложено у непревазиђеној монографији Tvrđava Ras (1999). Током
проучавања материјалне културе тог периода Поповић је придавао пажњу
и речитој сигилографској грађи, из чега су проистекли често цитирани
чланци у коауторству са Љубомиром Максимовићем. Узорно осмишљена,
вођена и документована истраживања језгра Београда – данас би се рекло,
интердисциплинарна – исходила су и сазнањима о византијском кастелу из
12. века, која су објављена у два издања капиталне монографије Београдска
тврђава (1982; 2006): вреди напоменути да је, као наш водећи стручњак
за старе фортификације, тада подстакао и развој нововековне археологије
у Србији.
Незаобилазни су и резултати Марка Поповића у истраживањима
српског средњег века, што су умногоме допунили слику коју су о овом
делу византијског комонвелта стварале генерације наших историчара,
историчара уметности и археолога. Било да је реч о истраживањима градова,
утврђења и манастира или уредничком послу, резултати су по правилу
представљани у бројним самосталним или коауторским монографијама
или опширним извештајима и студијама. У духу праве науке, сва та дела
одликовала су се одличним техничким илустрацијама, за које је Поповић
имао нарочитог дара, али и зналачком интерпретацијом откривене грађе.
Све наведено и много више од тога – укључујући бројне дужности које је
обављао и признања која је заслужено примио – чини Марка Поповића
водећом личношћу српске археологије средњег века. Његову каријеру
обележили су, у првом реду, велики рад и знање, а искуство које је стекао
кроз аналитичан и систематичан приступ послу није штедео. Имао је одане
и компетентне сараднике које је умео да саслуша и које није спутавао
на њиховом научном путу, а који су му узвраћали радим одазивањем у
заједничке подухвате. Тражио је посвећеност и етичност у раду, при чему
је сâм пружао очигледан пример. Тако је, у оквиру пројеката које је водио
у Археолошком институту, створио препознатљиву школу. Сасвим лично,
била ми је велика част и задовољство да учим од Марка и сарађујем са
њим, а поверење које ми је указао држим као трајну обавезу.
др Иван Бугарски
IN MEMORIAM
CYRIL MANGO
(1928 – 2021)
The celebrated Byzantinist Cyril Mango died on February 8, 2021. One

of the greatest Byzantinists of the modern age, Mango was from a background
of specific origin for his later expertise in Byzantine history. Descended on the
paternal side from a Genoese family with ties to Chios with a father (Alexander
Mango) who became a British citizen, and with Russian ancestry on his moth-
er’s side (Ada Damanov), it was perhaps inevitable that he would grow up in the
great imperial city of Constantinople/Istanbul. Born in Istanbul in 1928, he was
brought up multi-lingual, speaking Greek to his father, Russian to his mother
and French as a family. Equally he was comfortable in Turkish, Italian and
612 IN MEMORIAM
Spanish, an array of languages that any Byzantinist can only dream of. A na-
tive of Istanbul, Mango developed a great knowledge of the city’s churches and
other monuments.
Cyril Mango was educated at the University of St. Andrews, M.A. in 1949,
and earned his doctorate in History from the University of Paris in 1953. He
taught at King’s College London where he held the Chair of Koraes Professor
of Modern Greek and Byzantine History, Language and Literature from 1963 to
1968, and was Bywater and Sotheby Professor of Byzantine and Modern Greek
Language and Literature at the University of Oxford from 1973 to 1995. He
was affiliated with Dumbarton Oaks, the Harvard Center for Byzantine Studies
in Washington, D.C. At Dumbarton Oaks, Cyril Mango was a Junior Fellow
(1951–1953), Fellow (1953–1954), and Research Associate (1954–1955) of
Byzantine Studies, Instructor in Byzantine Archaeology (1955–1958), Lecturer
in Byzantine Archaeology (1958–1962), Associate Professor of Byzantine
Archaeology (1962–1963), Executive Editor of Dumbarton Oaks Publications
(1958–1963), member of the Board of Scholars for Byzantine Studies (1967–
1972), and member of the research staff (1972–1973). His scientific outlook
was key for many research projects undertaken during this period. Cyril joined
Dumbarton Oaks in 1951 and remained there until 1963. It gave him the time,
opportunity and financial means to pursue his studies.
During these years Cyril joined Paul Underwood, the director of fieldwork
at Dumbarton Oaks, in a variety of projects in Istanbul, including Hagia Sophia
and the Kariye Camii (Chora Monastery), one of the finest surviving Byzantine
churches. In particular, he worked with Ernest Hawkins, an outstanding con-
servator who had gone to Istanbul to work for Whittemore, studying the fa-
mous apse mosaic at Hagia Sophia, the Fethiye Camii (St Mary Pammakaristos
church) and the Fenari Isa Camii (monastery of Constantine Lips).
Corpus of Dated Byzantine Inscriptions of Constantinople, Bithynia, and
Eastern Thrace begun by Cyril Mango with Ihor Ševcenko in 1978 is being
completed by Anne McCabe, under the auspices of the Centre for the Study of
Ancient Documents at Oxford and the International Association of Byzantine
Studies, in the framework of the Inscriptiones Graecae Aevi Byzantinae proj-
ect. Cyril Mango was also co-director of the Christian Monuments in Turkish
Mesopotamia Project (1982–1990), and director of the Cathedral of Nisibis
Project (1990–1991). He played a vital role as editor of The Oxford History of
Byzantium (2002).
He was colossal researcher from an early age, showing a inteligent com-
mand of the history, monuments and topography of the Queen of Cities to fa-
mous visitors. When Sir Steven Runciman asked to be shown around the city
by its best guide, he was surprised to be met by a young Cyril Mango who was
already in possession of an encyclopaedic knowledge of the former imperial
capital.
Mango’s talent was noted quite early, leading to study in Paris and at St
Andrews’s, then earning him a Junior Fellowship at Dumbarton Oaks in his
early 20s. He edited Dumbarton Oaks Publications before he became Associate
Professor of Byzantine Archaeology. His first major book, The Brazen House. A
Study of the Vestibule of the Imperial Palace of Constantinople was published

in 1959 and remains a classic, as does his Materials for the Study of Mosaics of
St. Sophia at Istanbul (1965).
In 1963, he took up the prestigious Koraes Chair in Modern Greek and
Byzantine History, Language and Literature at King’s College, London, still
aged only 35. He spent five years in London before returning to Harvard and
Dumbarton Oaks as Professor of Byzantine Archaeology. In 1973, he moved
one last time to Oxford as Sotheby Professor of Byzantine and Modern Greek
Language and Literature, holding this chair for more than two decades before
his retirement in 1995.
He was the one who set a masterful and innovative use of a wealth of
sources – textual, archaeological, epigraphic, numismatic, and historical – in
order to reconstruct major monuments of Constantinople and explore central
questions in the field. His unique aproach to the material have defined the study
of Byzantine Constantinople and its monuments with books like Le développe-
ment urbain de Constantinople (IVe - VIIe siècles) (1985), and multiple articles
collected in Studies on Constantinople (1993). Two more monographies are im-
portant to note: Byzantium: The Empire of New Rome (1980), and Byzantium and
its Image: history and culture of the Byzantine Empire and its heritage (1984).
Mango devoted his studies both to the strength of the imperial currency and
the exigencies of the Byzantine world of commerce, and esoteric beliefs about
the Byzantine conception of holy judgement and what they believed about the
nature of animal consciousness. Within the art historical topics, he was devoted
to the classical styles deeply roothed in Byzantium and the uniquely Byzantine
artistic forms.
His books The Art of Byzantine Empire (1972), a handbook of primary
sources in translation and his Byzantine Architecture (1976) were foundation-
al textbooks for more than one generation of Byzantinists. He also published
books for a broader public, such as Hagia Sophia: A Vision for Empires (1997);
Chora: The Scroll of Heaven (2000); The Treasures of Turkey: The earliest
civilizations of Anatolia Byzantium the Islamic Period (1966). Cyril Mango was
greatly admired. In his books he brought to life many forgotten topics: the art,
architecture, and culture of a world that witnessed the growth of Christianity
and left behind a rich cultural legacy. The world that Professor Mango re-
constructed is a world neglected by many recent historians. For this reason,
Mango’s works stand out, as do his insights into a culture which, for many,
remains alien. He formulated the principle of “Byzantinologie totale”, i.e. not
divided by disciplinary partitions and acted as an art historian, archeologist,
epigraphist, archivist. His death is a great loss to the Byzantine Studies and to
the world of the humanities.
Dr Jasmina S. Ćirić, Assist. Professor

University of Kragujevac
Faculty of Philology and Arts
IN MEMORIAM
ДР БРАНКО ВУЈОВИЋ
(1935–2017)
Када смо пре двадесет година покренули међународни симпозијум

византолога „Ниш и Византија“, са идејом да се у Нишу сваке године
окупљају истакнути истраживачи, многи су сумњали да ћемо у томе
успети. Визионарски верујући у нашу идеју подржали су нас др Бранко
Вујовић тада декан Факултета примењених уметности у Београду и његов
професор Дејан Медаковић председник САНУ. Далеке 2002. године,
почетак рада симпозијума отворио је Дејан Медаковић а председавао
Бранко Вујовић. У годинама које долазе др Бранко Вујовић узима активно
учешће у раду и осмишљавању симпозијума „Ниш и Византија“. Својим
учешћем на симпозијуму, затим као члан у Организационом одбору и
редакцијe Зборника радова, он је учврстио темеље научног скупа „Ниш
616 IN MEMORIAM
и Византија“ који траје пуних двадесет година. Ауторитет и знење

проф. Вујовића допринели су да Ниш буде место окупљања знаменитих
истраживача а да Зборник радова обједини проверена знања и нова
достигнућа у науци. На тај начин значај и углед научног скупа и Зборника
радова „Ниш и Византија“ је вишеструко увећан. Хвала му на свему.
Др Бранков Вујовић рођен је у Подгорици 1935. године. Школовао
се у Суворовском училишту у Курску (Курское Суворовское военное
училище, 1945-1953) и Вишој војној академији у Москви (Высшая воен-
ная академия имени К. Е. Ворошилова, 1953-1956) из које после дипло-
мирања излази са чином поручника Совјетске Армије. Исте године по
сопсвеном захтеву напушта Совјетски Савез и враћа се у Југославију где
у Београду уписује студије Историје уметности на Филозофском факул-
тету а наредне 1957. године и студије режије на Академији за позоришну
уметност. На Филозофском факултету у Београду – Одсеку за историју
уметности – дипломирао је 1961, а докторирао 1984. године. Од 1962. до
1981. службовао је у Заводу за заштиту споменика културе града Београда,
једно време и као руководилац Одсека за истраживање. Одатле прелази
у Музеј града Београда где до 1984. ради као руководилац Одељења за
покретне споменике. Каријеру универзитетског наставника почео је на
Природно-математичком факултету у Београду (1984-85), а наставио, све
до пензионисања у звању редовног професора, на Факултету примењених
уметности у Београду. Историју уметности предавао је повремено и на
Архитектонском факултету у Београду, Факултету драмских уметности у
Београду и Факултету ликовних уметности у Београду. Осим педагошким
радом бави се научним истраживањем историје српске уметности XVIII
и XIX века. Узео је учешћа у бројним домаћим и међународним научним
скуповима из историје уметности, балканологије и заштите споменика
културе. Оснивач је и дугогодишњи главни уредник часописа “Свеске
Друштва историчара уметности” (1977). Учесник у оснивању Факултета
уметности у Нишу (1998) као истуреног оделења Факултета ликовних
уметности у Београду, из кога ће се формирати одсеци за примењену и
ликовну уметност Факултета уметности Универзитета у Нишу. Аутор је
близу две стотине стручних и научних радова, преводилац четири књиге,
аутор десетине књига и монографија од којих: Ликовна култура Србије
у време проте Матеје Ненадовића, 1978; Вазнесенска црква у Београду,
Београд 1984; Црквени споменици на подручју Београда, Београд 1973;
Уметност обновљене Србије:1791-1848, Београд 1986; Надгробни споме-
ници манастира Гргетега, Нови Сад 1988; Црква светог Великомученика
Димитрија у селу Лесковцу, 1992; Београд у прошлости и садашњости,
Београд 1994; Манастир Фенек, Београд 1995; Саборна црква у Београду,
Београд 1998; Београд – Културна ризница, Београд 2003; Историја умет-
ности, Београд 2005 (уџбеник), и др.
др Миша Ракоција
Ni{ i Vizantija VI 617
Аутори су одговорни за садржај и опремљеност својих рукописа

заједно са правом за експлоатацију. Аутори су одговорани за све финансијске
и моралне губитке у случају кршења ауторских права. Рукописи се не
враћају и не хоноришу.
РЕДАКЦИЈА
The authors are responsible for the contents and furnish of their respec-
tive papers along with the exploitation right. The authors are responsible for all
financial and moral loss in the case of copy rights abuse. The work papers are
not to be returned nor paid out.
REDACTION
Ni{ i Vizantija VI 619
Дани св. цара Константина и царице Јелене

Међународни научни скуп
НИШ И ВИЗАНТИЈА
ЗБОРНИК РАДОВА XIX
Уредник
др МИША РАКОЦИЈА
Прво издање 2021. године
Издавач
ГРАД НИШ
УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ
ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА НИШКА
НИШКИ КУЛТУРНИ ЦЕНТАР
За издаваче
ДРАГАНА СОТИРОВСКИ, градоначелник
Проф. др ДРАГАН АНТИЋ, ректор
ГОСПОДИН АРСЕНИЈЕ (ГЛАВЧИЋ), епископ нишки
СРЂАН САВИЋ, директор
Превод са енглеског
др ЈАСМИНА ЋИРИЋ
Технички уредник
НАДЕЖДА РАКОЦИЈА
Ликовно решење корица

др МИША РАКОЦИЈА
Ликовна обрада
др ФРАНЦ ЦУРК
Штампа: BIROGRAF COMP DOO

Тираж 450 примерака
ISBN 978-86-6101-209-9
CIP - Каталогизација у публикацији
НароднабиблиотекаСрбије, Београд
930.85(497)(082)
72/75.033.2(082)
75.052.046(497)(082)
904”653”(497)(082)
94(495.02)(082)
МЕЂУНАРОДНИ научнискуп “Ниш

иВизантија” (19 ; 2020 ; Ниш)
Ниш и Византија :зборникрадова. 19 / Деветнаести

међународнинаучнискуп [“Ниш и Византија”], Ниш, 3-5. јун
2020. [уоквируманифестације] Данисв. цараКонстантина и
царицеЈелене ; уредникМишаРакоција ; [преводсаенглеског
ЈасминаЋирић]. - 1. изд. - Ниш :ГрадНиш : Универзитет
: Православнаепархијанишка :Нишкикултурницентар, 2021
([Земун] :Birograf Comp). - 616 стр. : илустр. ; 24 cm
Наспор. насл. стр.:Niš and Byzantium. - Деотекстаупоредона

срп. иенгл. језику. - Радовинавишејезика. - Текстћир.,лат. и
грч. писмом. - Деотексташтампандвостубачно. - Тираж 450.
- Стр. 13-15: [Предговор] / МишаРакоција. - Стр. 17-19: Поздравни
говор / ЕпископнишкиГосподинАрсеније (Главчић). - Стр. 21-24:
Поздравнареч / ВеснаЛопичић. - Стр. 25-31: Похвалаистиниили
ВаскрсВизантије / ЕлизабетаДимитрова. - Напомене и библиографске
референцеузрадове. - Резимеинасрп. илиенгл. језику.
ISBN 978-86-6101-209-9 (НКЦ)
1. ДаниСв. цараКонстантина и царицеЈелене (2020 ;Ниш)

a) Уметност, византијска- Зборници b) Црквенауметност - Балканске
државе- Зборници v) Археолошкиналази, византијски - Балканскедржаве
- Зборници g) Византија - Историја- Зборници
COBISS.SR-ID 41112073

Nis and Byzantium Xix

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Nis and Byzantium Xix

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Град Ниш

NIŠ AND BYZANTIUM

THE COLLECTION OF SCIENTIFIC WORKS

Организациони одбор • др Јасмина Ћирић

Миша Ракоција ИЗУЧАВАЊЕ ВИЗАНТИЈСКИХ И

With the blessing of

„Похвала истини или Васкрс

“In Praise of Truth or the

Пандемија није зауставила византологе. И ове године, у оквиру

сл. 1 Епископ нишко Господин Арсеније, благослов

се сетимо речи Милана Кашанина: „Византијскa уметност се не открива

сл. 2 проф. др Весна Лопичић, поздравна реч испре Универзитета у Ниши

сл. 3. проф. др Елизабета

Наше је задовољство читати коментаре задовољних учесника који се

Поштовани господине Градоначелниче, уважени господине ректоре

царства на крхотинама претходних, крвљу и знојем обесправљених,

Позвани смо и данас да чувамо Константиново наслеђе, наслеђе

Преосвећени Епископ нишки Господин Арсеније (Главчић)

Уважени градоначелниче, г. Уважени градоначелниче, г.

универзитет на југоистоку Србије in all fields of science. The teaching

Проф. др Весна Лопичић Dr. Vesna Lopičić, full profes-

Похвала истини In Praise of Truth or the

Поштовани, ауторитети града Respected authorities of the city

отпорност, политичка и економска given references, we can easily come

да персонифицирани лик, онда in blue velvet imported from the

времена, егзотичног и тајанственог, able heritage in poetry and music,

које упућују на хронолошку tocols, the breathtaking iconogra-

могли бити у Нишу - стварна Effectuated for 19 years in

Византија је током година у многоме horizons of our scholarly meditations.

Следеће године видимо се у Нишу.

ИЗУЧАВАЊЕ ВИЗАНТИЈСКИХ И ПОСТВИЗАНТИЈСКИХ

„Без правог познавања прошлости своје

Апстракт: На једном месту наведени су аутори и њехова дела

Овај део Балкана, коме припада простор јужне и југоисточне Србије

Сл. 1 Naissus – Ναισσος, од I до VII века: 1 - Јустинијанов бедем; 2 - Византијска

Сл. 2 Бедеми византијског Наисоса, VI век, обновљени у 11 и 12 веку (фото. М.

развоја архитектуре и сликарства нишке области, али и њихову узајамну

Сл. 3 Топографија средњовизантијског Нисоса (Νίσος) и српског Ниша у односу

3 М. Ракоција, Константинов град - старохришћански Ниш, 99/100.

Сл. 4 Идеална рекострукција међусобног односа и могућег изгледа средњовековног

Сл. 5 Утврђење Медијана, 6 век (фото. М. Ракоција)

топографија средњовековног Ниша“, као један од ретких напора.5 (сл. 3)

Једва нешто знамо о несумљиво значајном утврђењу Медијана

Србије 26, (Београд 2002), 127-131.

Сл. 7 Бедеми града

утврђења, док је у унутрашњости откривена апсида цркве са синтроносом.

11 М. Ракоција, Манастири и цркве града Ниша, Ниш 1998, 77-79; Исти,

историјско-уметничку прошлост града

Сл. 10 Ст. Богородица у Ситћеватчкој клисури, 1644, према Ф. Каниц

Сл. 11 Ћурлина, остаци византијске базилике, Ф. Каниц

коме видимо новосаграђену џамију код славне

занимљиви архитектонски облици које прецизно описује и исцртава. Уз

Сл. 14 Михаило Валтровић (1839-1915) и Драгутин Милутиновић (1840-1900)

Изучавање средњовизантијских споменика са простора Ниша,

и генеза куполних цркава, Ниш и Византија XVI, (Ниш 2018), 121-134.

професора хришћанске археологије на пештанском универзитету др Белу

Сл. 17 М. Валтровић, Д. Милутиновић, Сићево, акварел 1878. година

у Ћурлини. (сл. 18) Овом приликом обишли

21 М. Валтровић, Белешке с пута, Старинар 5 бр. 3, (Београд 1888), 87; Исти,

споменичког наслеђа Ниша

23 Овај текст ће се две године касније наћи на првим страницама за српску

Сл. 20 Грбриел Мије (1867-1953)

евидентирање цркава и манастири који припадају српској цркви и народу,

Јован Нешковић, у оквиру студије о Ђурђевим Ступовима дотакао