Professional Documents
Culture Documents
Istorija Pisma1-3
Istorija Pisma1-3
Istorija Pisma1-3
ПИСМО
(дефиниција, постанак и значај)
Писмо је графичко представљање језика, систем знакова који означавају одређене елементе језика.
Јавило се као потреба човека да изрази мисли, а први кораци ка настанку писма били су цртежи
пећинских људи, али ни садржајно ни графички нису имали карактеристике писма.
Постепено су настајале шематске сличице људи, животиња и људи, које временом добијају симболичку
вредност, а затим настаје најпре слоговно (силабичко) писмо и потом алфабетско, у коме, начелно, један
знак-слово, представља један глас.
Значај писма био је од пресудног утицаја за развој цивилизације и комуникације међу људима.
КОПТСКО писмо настало је пред крај египатске државне самосталости, пред почетак нове ере у доба
хеленизма, кад је демотско писмо примило многе фонетске знаке из грчког писма.
ЈАПАН и КОРЕЈА
Под кинеским утицајем, у Јапану се још пре нове ере почело користити идеографско писмо прилагођено
јапанском језику, уз катакану и хирагану (слоговна писма). У Кореји је кинеско писмо такође прилагођено
језику. У 4. веку појавило се народно писмо, а у 14.веку, под утицајем ислама продрло је арапско писмо.
КЛИНАСТО писмо настало је у Месопотамији четири хиљаде година п.н.е. Клинасте и угласте форме
писма биле су условљене материјалом и прибором за писање јер се писало на таблицама од свеже глине
троугластим дрвеним, коштаним и металним писаљкама.
ХЕТИТСКО старије писмо састоји се од хијероглифа, а млађе је клинасто. Хетитска држава је била на
врхунцу око 1500. године п.н.е. У главном граду Хату пронађена је државна библиотека са 10000 глинених
таблица. Али, хетитски језик је изумро, тако да ни писмо није дешифровано.
КРИТСКО-Микенско писмо део је културе која је цветала од 2000. до 1400. године п.н.е. Сртарије писмо
било је сликовно, млађе је имало две фазе: линеарно А и линеарно Б писмо које није дешифровано.
ФЕНИЧАНСКО писмо је прво фонетско, алфабетско. Термин АЛФАБЕТ има значења: систем слова и
гласовно писмо. Пошто су највећи трговци и морепловци старог света морали брзо да пишу рачуне,
признанице, уговоре и није им одговарало клинасто писмо. Вероватно су прихватили и усавршили писмо
неког старијег семитског народа и створили алфабет, који је настао између 15. и 12 века старе ере.
Алфабет прекида употребу сликовног и идеографског писма, а подразумева сваки гласовни систем
представљен словима поређаним у стални ред, као код ћирилице, латинице, глагољице, руна, грчког и
феничанског писма.
Феничански алфабет имао 22 слова, од којих је свако имало своје име, а читао се само први глас:
Алеф (бик) А
Бет (храм) Б
Гимел (камила) Г
Далет (врата) Д
ГРЧКИ АЛФАБЕТ настао је на основу феничанског, најкасније у 7. веку п.н.е. Грци су алфабету дали
коначан облик и ред слова: А – алфа, Б – бета, Г – гама, Д – делта.
ЕТРУРСКО писмо није дешифровано, језик је изумро, али се зна да су имали фонетско писмо. Од Грка су
преузели слова само која су изговарали, а дали су им нова имена: бе, це, де, еф, која су касније преузели
Римљани за латинска слова. (види 11. питање)
МАТЕРИЈАЛИ ЗА ПИСАЊЕ
Глинене плочице су коришћене за писање од најстаријих времена (Вавилон, Асирија)
На камену се такође писало у свим временима, код свих народа, чак до средњег века
Метал су користили Римљани. На бронзи су исписивали војничке дипломе. Злато, сребро и олово су
коришћени за различите натписе, печате и тзв. Таблице клетве.
Дрво, је као јефтин и приступачан материјал, коришћено у антици и средњем веку, најчешће за вежбање
писања.
Стари Индијанци писали су на специјално припремљеном широком лишћу палми.
На воштаним таблицама , стилусом, писали су Грци и Римљани.
Папирус је био у употреби у Египту преко четири хиљаде година, а понекад је коришћен у Европи у
средњем веку.
Гипсане плочице коришћене су у Кини. У Риму су дрвене плоче пресвлачене слојем гипса.
У Кини се писало на бамбусовим дашчицама, лакираним дрвеним плочицама, свили и хартији.
Пергамент, препарирана животињска кожа, коришћен је од античких племена до средњег века.
Хартија, кинески проналазак из 1. века н.е. користи се и данас.
ПИСАЋИ ПРИБОР
Слова се у камен урезују длетом и чекићем. У глинене плочице утискују се зашиљеним металним,
дрвеним или коштаним штапићима. На воску се писало металним или коштаним штапићем са
зашиљеним врхом, која је са друге стране била заравњена или заобљена да би се током писања текст по
потреби брисао, по потреби. Заоштреном трском (каламусом) чији је врх мало био расечен, писало се на
папирусу. Римљани су користили пера од бронзе и сребра. На пергаменту се писало птичијим перима:
орловим, лабудовим, гаврановим, враниним, а најдуже гушчијим, које је најдуготрајније.
Писало се мастилом прављеним од чађи, смоле, воде и разних додатака, који су често држани у тајности.
За рубрике, наслове, поглавља, иницијале, заставе, употребљавано је црвено мастило од минијума
(оксида гвожђа), а у Византији од смоле дрвета Змајевац.
ПЕРГАМЕНТ
Према легенди, египатски краљ Птоломеј 2, поносан на Александријску библиотеку, забранио је извоз
папируса, у 2. веку п.н.е. Зато је у граду Пергаму (северозападна Мала Азија) почет да се прави материјал
за писање од препариране коже телета, козе и овце, као и од фетуса ових животиња. Не зна се тачно кад
је пергамент почео да се употребљава, али је то сигурно било још у време антике. Из 2. века п.н.е. постоји
уговор на грчком и попис војника на латинском језику. У пећинама долине Кумран пронађени су есенски
рукописи из 1. века н.е. писани на јеврејском.
Од 4. века н.е. пергамент преузима улогу папируса, пре свега ширењем хришћанства, Библије и дела
хришћанских писаца. Средњовековна духовна баштина забележена је на пергаменту.
У Европи је пергамент остао у употреби дуго после појаве хартије. Пергамент има много предности над
папирусом. Чврст је, може се лако савити, лакше се сече и пише по њему, прикладан је за свитак, али и за
кодекс (књигу). Са њега се могао стругати текст и поново писати.
ХАРТИЈА
КИНЕСКА ФАЗА ПРОИЗВОДЊЕ ПАПИРА
Кинези су дуго користили свилу као материјал за писање, као и бамбусове плочице.
Хартију су почели да праве у 1. веку н.е. кувањем каше од одпадака памука, свиле, пиринџане сламе,
бамбуса, рибарских мрежа и њеним сушењем на четвороугаоном ситу. Тајну прављења папира сазнали су
Кореанци почетком 7. века, а Јапанци почетком 8. века.
ПАЛЕОГРАФИЈА
Палеографија је наука која се бави проучавањем постанка и развоја писма и књиге. Ограничава се на
писане текстове на тзв. Меким материјалима: повоштеним таблицама, папирусу, пергаменту и папиру.
Натписе на камену, металу, опекама, дрвету, проучава ЕПИГРАФИЈА.
Палеографија проучава облике и типове рукописних слова, развој писма, рукописе (манускрипте),
дешифрује старе текстове, проучава материјал и прибор за писање, облик и развој књиге, њене украсе и
повез.
Постоје латинска, ћирилска, глагољичка, арапска, јеврејска итд. Палеографија.
Задаци палеографије:
исправно читање текстова, уз употребљене скраћенице
на основу научне класификације, одређивање времена и места настанка писаног споменика, ако није
датиран
утврђивање оригиналног текста и установљавање накнадних уметатака и евентуалних грешака.
ФИЛИГРАНОЛОГИЈА
Филигранологија је помоћна историјска наука која проучава водене знаке европских произвођача хартије.
Први водени знаци налазе се на хартији произведеној у италијанском граду Фабријану 1271. Водени знак
је отисак облика направљеног од металне жице који се ставља у кашу на ситу, а постаје видљив кад се
хартија осуши.
У 13. веку и почетком 14. знаци су: крст, круг, троугао, звезда, иницијали произвођача, човечија или
воловска глава, орао, мач, тролист.
Од средине 14. века до 16. века грбови преовлађују.
У 17. веку филиграни су барокни, често са митолошким призорима.
У 18. веку филиграни су често светачке фигуре и алегоријске композиције.
На основу филиграна могу се датирати документи и књиге, утвруђује се аутентичност или фалсификат
недатираних списа.
СПОМЕНИЦИ
Најстарији споминик у Хрватској је БАШЧАНСКА ПЛОЧА (1102)
Литургијске књиге
Од краја 14. века глагољица улази у администрацију, истовремено кад и латиница
Хрватске књиге штампане су глагољицом у 15, 16. и 17. веку.
На археолошком материјалу (опека, глинене посуде) нађени су фрагменти записа са Чечана, Песаче и
Гамзиграда.
У 12. веку у Хуму (Дукљи) настали су Михановићеви и Гршковићеви апостоли (слова глагољице често
мешана са ћирилицом)
Чајничко јеванђеље из 14. века
Зборник хришћанина Радосава из 15. века
Хиландарски зборник из 15-16. века садржи и трактат Црноризца Храбара глагољицом
Од 15. века глагољица је у употреби као криптографско (тајно) писмо
На листовима средњовековних текстова често има записа глагољицом.
Македонски псалтир (10. или 11. век)
СРБУЉЕ
Србуље су књиге писане на старословенском језику српске редакције, односно српскословенским, од 12.
до 18. века.
Најстарија сачувана је МИРОСAВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ (12. век)
ПИСМО СТЕФАНА НЕМАЊЕ упућено Хиландару 1198. године
ЛЕТОПИС ПОПА ДУКЉАНИНА (12. век), познат само у препису на латински, али не и на српскословенском
ВУКАНОВО ЈЕВАНЂЕЉЕ (13. век)
ПРИЗРЕНСКИ ПРЕПИС ДУШАНОВОГ ЗАКОНИКА 814. век)
СРПСКИ ПСАЛТИР (14. век), сада се налази у Минхену (тзв. МИНХЕНСКИ ПСАЛТИР)
Исправе босанских банова – писмо Кулина бана (1189)
СВЕТИ САВА (1175-1235)
Дела:
КАРЕЈСКИ ТИПИК
ХИЛАНДАРСКИ ТИПИК
СТУДЕНИЧКИ ТИПИК
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ СИМЕОНА
СЛУЖБА СВЕТОМ СИМЕОНУ
ПИСМО СТУДЕНИЧКОМ ИГУМАНУ СПИРИДОНУ
УКАЗ ЗА ДРЖАЊЕ ПСАЛТИРА
МИРОСАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ
Најстарији сачуван српски писани споменик (србуља).
Писано српскословенским језиком за кнеза Мирослава, сина великог жупана Завиде, брата Стефана
Немање.
Време настанка датира од 1169. до 1197, то је време Мирослављеве владавине.
Кодекс на пергаменту (41,5 х 28,5 цм) са 180 листова.
Текст у два ступца, украшен црвеним редовима, минијатурама, верзалима.
Потпис Глигорија Дијака (манастирски ђак, писар).
Мирослав је вероватно поклонио јевањђеље манастиру Св. Петра на Лиму који је и основао.
У 17. веку пренето је у манастир Хиландар (у 19. веку руски калуђер и научник узео је један лист и однео у
Русију).
Краљ Александар Обреновић посетио је Хиландар 1896, а српски калуђери су му дали јевањђеље на
поклон.
После мајског преврата 1903, затурено је међу дворским папирима (до пред 1. Светски рат), а затим је са
државном благајном пренето је у Албанију, до краја рата налазило се на Крфу.
Данас се налази у Народном музеју у Београду.
ШТАМПАРИЈА ЂУРЂА ЦРНОЈЕВИЋА НА ЦЕТИЊУ
Наша прва штампарија основана је 1493. у Црној Гори, по угледу на венецијанске штампарије.
Као штампар радио је монах Макарије, ненадмашан у старом српском штампарству по лепоти резаних
слова.
Макарије је штампао 6 издања у духу венецијанских ренесансних издања (нису сва сачувана).
Најстарије издање, прва инкунабула је ОКТОИХ (литургијска књига са црквеним песмама) штампана је
1493/1494.
Слова по угледу на наше рукописне књиге.
Црвени редови.
Уместо пагинације обележени су табаци.
Уместо бројева – слова.
Остала издања: богослужбене књиге, молитвеници, псалтири.
Штампарија је била кратког века – пред навалом Турака, Црнојевић је напустио земљу, а Макарије одлази
у Трговиште (Влашка) и постаје први румунски штампар.
Из Трговишта одлази у Хиландар, где је био игуман и написао један спис из географије.
СРПСКЕ ИНКУНАБУЛЕ
У 16. веку основано је више српских штампарија по угледу на венецијанске, где су наши људи учили занат
и где је набављан штампарски материјал.
По садржају, књиге су биле богослужбене, житија светаца и песме у њихову славу.
Издања су малобројна и ретка.
Имају вредност и значај инкунабула и србуља.
ШТАМПАРИЈЕ у 16. веку код нас:
у Горажду (радио Божидар Љубавић)
у Рујну (Јевањђеље)
у Грачаници (Октоих)
у Милешеви
у Београду (Београдско четворојевањђеље)
у Скадру (Цветни триод)
у Мркшиној цркви (радио је монах Макарије, слова је резао од гвожђа и бакра)
Божидар Вуковић почетком 16. века основао је штампарију у Венецији (радила је 77 година). Као узор
уметничке израде ове штампарије је Октоих. У своја издања утискивао је БОЖ. У црквеним књигама, пре
текста, штампао је азбуку.
Пред крај века, штампарију је преузео Италијан Рампацето и 1598. штампа први српски буквар намењен
деци.
Последња стара српска штампарија радила је у Венецији крајем 16. века и њен власник је био Јеролим
Загуровић из Котора.
У 16. веку српски штампари штампали су ћириличне књиге у Влашкој, Молдавији и Ердељу.
АЛЕКСАНДРИЈСКА БИБЛИОТЕКА
Александрију је основао Александар Велики 331. године п.н.е.
У време Птоломеја 1. и Птоломеја 2. Александрија је постала престоница Египта.
Крајем 4. века п.н.е. и почетком 3. века п.н.е. основали су библиотеку уз Александријску академију, неку
врсту универзитета.
Александријска библиотека имала је два дела: старији такозвани библиотека матица, која се налазила уз
краљевску палату (изгорела 47. године п.н.е.); други део, где су били смештени дупликати, налазио се у
храму СЕРАПЕУМУ (изгорела 391. године п.н.е.)
Александријском библиотеком, која је имала између 500000 и 700000 свитака, управљали су тадашњи
највећи хеленистички књижевници и научници (Калимах, Ерастотен, Аристарх).
Фонд: заступљена грчка књижевност, преводи са египатског, персијског, јеврејског језика. Преписивани су
рукописи.
Калимах је напревио каталог библиотеке. Материјал је разврстао: песништво, закони, историчари,
говорништво… У оквиру ових области, писци су разврставани углавном абецедним редом.
ДОДАТАК 2. питању:
ПЕРГАМСКА БИБЛИОТЕКА
Друга по величини у хеленистичкој ери, била је библиотека у граду Пергаму (Мала Азија).
Египат је забранио извоз папируса, што је, по легенди, довело до писања на пергаменту. Сачувани су
темељи Пергамске библиотеке, у којој је постојао део (дворана) за читање, просторије за чување свитака.
У хеленистичко доба су биле чувене библиотеке у Антиохији (Сирија), на острву Родосу и Сицилији
(Сиракуза), у Картагини.
У историји је познато да су постојале и приватне и школске библиотеке.
Карактеристично је за све библиотеке старог века да су биле добро организоване. Имале су каталоге и
стручно особље, а притом су имале важну улогу у развоју античке науке и књижевности.
РИМСКЕ БИБЛИОТЕКЕ
Прве библиотеке донесене су у Рим у 2. веку старе ере као ратни плен из Грчке и са Истока.
Хеленистички владари стварали су библиотеке куповином и систематским преписивањем, а Римљани су,
пљачкањем освојених земаља, преносили у Италију њихове културне споменике.
У почетку, у Риму је било много приватних библиотека. Најпознатије су Цицеронова и Атикова.
Прву јавну римску библиотеку отворио је 39. г. П.н.е. Азиније Полион. После њега, две нове јавне
библиотеке отворио је цар Август (прекретница између старе и нове ере).
Највећа јавна римска библиотека била је БИБЛИОТЕКА УЛПИА (Крај 1. почетак 2. века нове ере), основао
је цар Трајан. Имала је два дела: грчки и римски, а истовремено је служила и као архив за државне
документе.
Пред крај римске државе у Риму је било 28 јавних библиотека.
После пада Западног Римског царства 476. нестају старе јавне библиотеке.
У међувремену, у 4. веку у Византу је основана Константинова царска библиотека (одржала се до пада
Цариграда 1453, пад Турске)
Хришћанство, званично признато 313. године у Риму доводи до појаве првих хришћанских библиотека
при манастирима и црквама.
Папска библиотека и архив основани су у Риму око 350. године (уништена у 13. веку).
СРЕДЊОВЕКОВНЕ БИБЛИОТЕКЕ
РАНИ СРЕДЊИ ВЕК – јављају се прве манастирске библиотеке.
Прва на западу је била библиотека манастира ВИВАРИЈУМ (Калабрија), коју је почетком 6. века основао
КАСИДОР.
У исто време св. Бенедикт основао је манастир МОНТЕ КАСИНО (у њему је настала беневентана) и
библиотеку.
Манастири и библиотеке (са писарницама) оснивају се у Француској, Енглеској, Ирској, Швајцарској,
Немачкој и Аустрији.
На Истоку, библиотеке имају манастири у Византу (Цариграду), на Светој Гори (Атосу), на Синајској гори.
Преписивани су стари рукописи, дела класичне књижевности. Нису имале каталоге и било је мало књига.
Обнова културног живота у Средњем веку почиње у време Карла Великог (742-814). Основао је у Ахену
прву дворску библиотеку.
Арапи у 7. и 8. веку освајају Блиски Исток, Северну Африку, Шпанију и Сицилију. Чувене школе и
библиотеке Арапи оснивају у Каиру, Багдаду, Самарканду, Бухри.
У Шпанији: Толедо и Кордоба, у којој је библиотека имала 60000 свезака. Само
У Италији било је седамдесет јавних библиотека.
КАСНИ СРЕДЊИ ВЕК – уз свештенство, световни сталеж постаје носилац културе. Почињу да раде
универзитети, од којих је сваки имао властиту библиотеку.
Болоња и Париз (почетак 12. века)
Оксфорд (почетак 12. века)
Кембриџ (почетак 13. века)
Саламанка (почетак 13. века)
Праг (почетак 14. века)
Краков ( средина 14. века)
Беч (средина 14. века)
Хајделберг (крај 14. века)
Крајем 14. века у Европи је било 40 универзитета са библиотекама. Књижни фондови већи него у
манастирима. Постоје каталози, абецедни индекси. Важнија дела се не позајмљују читаоцима, остала
користе наставници и студенти.
Библиотеке касног средњег века значе напредак у односу на рани средњи век, али се не могу упоредити
са онима из старог века, о којима су бринули владари и државна власт, а биле су јавне.
БИБЛИОТЕКА САНУ
(Српске академије наука и уметности)
1886. основана је Краљевско-српска академија.
1887. основана је Централна библиотека САНУ.
1892. придружена јој је библиотека Српског ученог друштва (чији је задатак преузела Академија, а и место
у научном и културном животу).
Развијала се углавном путем размене са академијама и другим научним установама из света.
1951. је проглашена јавном библиотеком.
1952. отворене су читаонице.
Свако одељење има своју интерну библиотеку.