КРИМИНОЛОГИЈА

Ђ. Игњатовић

СКРИПТА
1. О интересовању за злочин; Значај научне перспективе
Што се тиче интересовања за злочин, низ научних дисциплина је покушало да одговори на питање
откуд толика заинтересованост људи за криминалитет, али чини се да социјална патологија даје
најпотпуније објашњење.
Она сажима све факторе интересовања обичних људи за криминалитет у четири групе:
1. емоционално интересовање
2. удар на основне друштвене вредности
3. значајан економски терет
4. извор за боље разумевање људи

Емоционално интересовање представља чудан спој страха од злочина, жеље за осветом због
учињеног недела и немирних авантуристичких жеља у сваком човеку.
Страх од злочина је једна од најкаректеристичнијих појава наше епохе.
Истраживања извршена у најразвијенијим земљама показивала су забрињавајући степен
осећања угрожености криминалитетом у њима. Амерички истраживачи су указали да је у тој
земљи криминалитет човеков други страх.
На овај чинилац надовезује се сажаљење према жртвама и жеља за осветом према онима који
су повреду нанели.
Психоаналитичари су склони да интересовање за злочин објасне као потискивање сопствених
криминалних тежњи. Неке истраживачке технике, посебно студије о жртвама и студије
самооптуживања, показале су да је криминалитет много раширенија појава него што показују
званичне статистике и да га грађани врше много више него што се могло и претпоставити. Став
да сваки човек под одређеним условима може извршити злочин на свој начин изражава и Гете
тврдњом да „нема злочина за који се једног дана не бих осетио способним“.
Криминалитет представља удар на основне друштвене вредности. Његов пораст је један од
најзначајнијих критеријума социјалног поремећаја, које се манифестује у кризи правног
система и морала.
Криминалитет представља значајан економски терет за заједницу – цена криминалитета је
изузетно висока.
Мисли се на:
- непосредну материјалну штету која настаје као плод активности учинилаца кривичних дела
која наносе огомне штете својим друштвима
- све трошкове које заједница сноси за издржавање великог и скупог правосудног апарата у
ширем смислу који се ангажује на откривању, судјењу, кажњавању и преваспитавању
криминалаца.

Проучавање личности и животног пута злочинца представља користан извор за боље

разумевање људи и њихових поступака не само за проучавање лица чија дела угрожавају
друштво већ и оних који спадају у конформисте.
Значај научне перспективе
Оно што практичарима недостаје је шири научни угао посматрања – научна перспектива.
Више људи различитих занимања или животних интересовања могу истовремено посматрати
исти догађај из различитих углова.

Научна перспектива омогућава да најпотпуније упознамо неку појаву јер почива на принциима
који су гаранција тачности и корисности тако стеченог знања. То су:
• искуственост - наглашава улогу чула у истраживању стварности која нас окружује
• објективност - од научника се очекује да искључи предрасуде и пристрасност при
изучавању предмета којим се бави
• провизорност - уместо да закључке до којих долази сматра некаквим коначним и вечним
истинама, доживљава их као подложне промени
• скептицизам - научник је у обавези да целокупно наслеђе дисциплине којом се бави стави
под знак питања уместо некритичког усвајања ставова претходника.
• етичка неутралност - научници су дужни да уместо вредносних судова о добру и злу говоре
о томе шта је истинито, а шта лажно.
• економичност - супротстављена објашњења појаве научници морају свести на најмањи
могући број – најједноставније објашњење са најјачом емпиријском подршком и
• детерминизам - традиционално се заснива на идеји да свакој појави претходи друга која је
изазива
- прву називамо узрок (антецедент), другу последица (консеквент), а узрочну везу између њих
каузална веза.
- узрок појаве се од осталих појава које на њу делују разликује по томе што је нужан и довољан
услов за њен настанак.
- пробаблистички принцип – највише што можемо тврдити је да између појаве која претходи и
оне која следи постоји само могућност повезаности
- многоструке узрочне везе – мноштво антецедента који делују на појаву а нисмо у стању да
констатујемо једну која се може означити као узрок.
- повратно деловање – антецедент деље на консеквент а овај други повратно делује на њега
мењајући га.

Продором актуаријализма у криминологију, напушта се идеја узрочног објашњења и замењује

је разматрањем како да минимализујемо опасност штетног догађаја
• уместо разматања каузалности злочина бавимо се калкулисањем ризика
• фактори ризика замењују узроке
Актуаријална криминологија учи нас како је важније избећи невољу него је разумети,
минимализовати ризик него морално осудити понашање.
• контрола криминалитета се претвара у менаџмент ризика

Предност научне перспективе у односу на практицистичко посматрање:

• практични ум није ни свестан целине проблема и да је оно чиме се бави само његов део
• усредсређени на конкретан проблем занемарују постојања неких других понашања ван
њихове пажње
• јавља се тежња за уопштавањима која углавном не одговарају стварности.
2. Основни појмови у криминологији
Криминални феномен – најопштији појам и служи као заједнички назив који обухвата дело,
његовог учиниоца, жртву, криминалитет и реакцију до које таква понашања доводе.
Злочин – појединачно криминално понашање, уобичајено акт којим се крши кривични закон.
Криминалитет – укупност свих злочина у одређеном времену и простору.
• Примарни криминалитет је вршење кажњивог дела први пут
- проузрокован деловањем различитих друштвених и психичких чинилаца
• Секундарни криминалитет је поновно вршење дела (криминалитет повратника)
- значајан утицај има и процес социјалне контроле који има улогу појачивача

Социјална девијација – кршење једне друштвене норме понашања на које се реагује

неформално. Може бити примарна и секундарна.
Укупност појавних облика социјалних девијација, узроци, спречавање и лечење таквих
понашања предмет су социјалне патологије.
Делинквенција – укупност у правном систему забрањених дела – деликата (кривична дела,
прекршаји, привредни преступи и дисциплинске кривице). Деликте проучава казнено право
које се разликује од кривичног које проучава кривична дела.
Прекршаји – противправна понашања којима се вређа јавни поредак. Немају црту друштвене
опасности па не спадају у криминалитет.
Привредни преступи – деликти којима се нарушавају правила о пословању привредних
субјеката.

Малолетничка делинквенција
• у ужем смислу подразумева понашање деце и малолетника која су кажњива у кривичним
законима и која би да су извршена од пунолетних била означена као криминалитет.
• у ширем смислу подразумева тешкоће у васпитању и ситна кажњива дела младих која се
појављују као типични младалачки бунт против света одраслих; раније се употребљавао
термин предделинквенција али се у новије време инсистира на напуштању тог термина

За означавање лица чије је понашање суд у законом уређеном поступку постоје два израза:
• криминалац – лице које карактерише криминална каријера, коју везујемо за учвршћивање
криминалног идентитета и хабитуелни карактер криминалне активности. Представља
злочиначки тип. Аутори правих најтежих кривичних дела
• преступник – лице чије дело је плод ситуационих чинилаца.

Криминализација као израз употребљава се у два значења

• криминогенеза или индивидуална криминализација – процес настајања криминалца
чија је завршница вршење злочина од стране тог лица.
• социјална криминализација – кривично правни процес у коме од друштва одређени
субјекти (органи правосуђа) понашање појединца означавају као криминално.
Жртва злочина – особа, организација или правни поредак који су угрожени, повређени или
уништени кривичним делом.
• виктимизација – процес у коме неко или нешто постаје жртва
• виктимитет – укупност криминалних виктимизација у одређеном времену и простору
Неформална социјална контрола – скуп мера којима друштво своје чланове подстиче на
конформизам
Формална социјална контрола – делатност званичних органа кривично правног прогона који
законске норме стварају, тумаче и примењују.
Термин „злочин“ може многима изгледати као застарео јер се уз изузетке ређе користи.
Не може се одрећи да израз у себи има дефамирајући карактер што још више важи за термин
злочинац.
Ипак, употреба израза злочин има пуно оправдање:
• потреба преиспитивања оправданости инкриминисања једног броја у кривичним законима
превиђених дела незнатне друштвене опасности – багателни криминалитет
• жигошући карактер се не може потпуно избећи али жигосање може имати и извесни
превентивни утицај, бар на неке категорије потенцијалних учинилаца
Потребно је потражити синониме изразу злочин. Злочин није деликт а посебно не девијација.
Могли би се као синоними користити кривично дело и криминално понашање.

3. Дефиниција криминологије и њене битне црте као науке;

Предмет криминологије
Криминологија је самостална наука која користећи сазнања и истразивачке поступке наука о
човеку и друштву, емпиријски проучава криминални феномен тј злочин, његовог извршиоца и
жртву, криминалитет и начин на који друштво реагује на криминално понашање.
Треба је поставити као:
• самосталну науку са особеним предметом и методом
- одбацује се схватање по коме је она само заједнички назив за криминолошке дисциплине
• јединствену науку – треба зауставити распарчавање на општу и посебну, теоријску и
практичну, клиничку и терапеутску, чисту и примењену
• синтетичку науку – у њој се стичу и интегришу сва знања о криминалном феномену
- интердисциплинарност – за проучавање њеног предмета је потребно користити знања и
поступке истраживања из других наука
- мултидисциплинарност – нужна претпоставка њеног развоја је обједињавање у
истраживачу мноштва знања; црпи своја знања из 12 различитих дисциплина:
- антропологија, биологија, медицина, психологија, психијатрија, право – проучавају
појединца
- филозофија, социологија, етнологија, економија, етика и политичке науке – проучавају
средину у којој појединац обитава
• теоријску науку – уопштава сазнања до којих се конкретним истраживањима долази
• емпиријску науку – бави се оним што јесте, реалним појавама и процесима који се могу
непосредно опазити и проучавати
Иако јединствена, не значи да се предмет криминологије може посматрати из једног угла.
Можемо разликовати три равни, три димензије криминалне појаве:
1. феноменолошка димензија проучава појавне облике криминалног феномена
2. етиолошка димензија проучава специфичну условљеност криминалног феномена
3. виктимолошка димензија посматра криминалну појаву из угла жртве

У оквиру предмета којим се криминологија бави могу се уочити пет елемената:

1. злочин као индивидуална појава је централна категорија ове науке;
2. преступник као аутор дела се издваја јер у делу нису консумиране све битне црте тог лица
3. жртва дела се посебно изучава јер је неопходно имати у виду однос учиниоца и жртве јер
је допринос жртве настанку дела од битног значаја
4. криминалитет као масовна појава због различитог карактера у односу на појаве чију
укупност представља
5. реакција појединца и друштва се издваја јер је уношењем реакције у круг проблема којим
се криминологија бави битно промењен њен карактер

4. Различита схватања злочина - ужа и шира одредба

По концепцији закона, за злочин се полази од схватања да је реч о радњи или пропуштању који
су наведени у закону и за које је предвиђена казна.
Нужни елементи за правнике су – забрањена радња, субјективни однос према делу и прописано
кажњавање.
Што се тиче односа са грехом, већина савремених система садржи инкриминације које су
остаци традиционалног, патријархалног или средњевековног резоновања.
Два најзначајнија атака на либерално кривично право су:
1. легалистички морализам – омогућава криминализацију неког човековог понашања зато што
је неморално или зато што је тако схваћено
2. легалистички патернализам – дозвољава да се казни нечија радња зато што може нанети
штету самом субјекту који је предузима
Крајем 19. и почетком 20. века развој су доживеле нове теорије о криминалном понашању као
изразу болесног стања учиниоца. Злочин се схвата као израз болести тела и душе.
Злочин се схвата и као израз деловања саме друштвене организације.
Схвата се и као серија међуодноса – интеракција жртве и полиције. Срж процеса одређивања
једног понашања као криминалног је у овој фази а касније етапе су од мањег значаја.
Драган Миловановић, амерички криминолог, злочин изједначава са повредом основних
људских права наглашавајући да постоје две врсте таквих повреда:
1. злочини редукције – пасивном субјекту се одузима неки квалитет битан за његов статус;
2. злочини репресије – повређени субјект се спречава да постигне жељени статус или
позицију
Најприхватљивије схватање полази од правне одредбе јер нам даје прву тачку ослонца за
његово прецизирање.
Приговори: неприкладна и преуска, атеоријска, недовољно одређена.
Шира одредба злочина – вршење законом санкционисаних дела (деликата). Таква дела нису
јединствена категорија.
Многа страна законодавства праве разлику између злочина, преступа и иступа. Наше
разликује: кривична дела, прекршаје, привредне преступе и дисциплинске кривице.
Ужа одредба злочина – злочин представља кршење норми кривичног права. Кривична дела се
од других кажњивих радњи квалитативно разликују. То су најтежи деликти.
Криминологија не оставља ван своје оптике сва остала деликтна, чак и девијантна понашања.
Динамика кривично правних инкриминација (састоји у отклањању понашања са
незнатном друштвеном опасношћу – багателни криминалитет – декриминализација и уношењу
у тај закон нових, до тада некажњивих понашања – инкриминализација) доводи до потребе да
пажњу посветимо оним понашањима која се појављују као гранична у односу на дефинисани
злочин.

5. Злочин и девијантност
Оно што је за кривично право кривично дело, за социологију је девијација. Социолози
девијацију доживљавају као понашање супротно нормама или очекивањима других које
изазива неслагање или кажњавање.
Новије концепције девијацију сматрају продуктом истих оних процеса који доводе до
поштовања норми – конформизам.
Alex Thio наводи да постоје две врсте дефиниција девијација:
• традиционалне – прилазе им као реалној појави, као објективном феномену који је
проузрокован или одређен другим појавама
• новије – релативистичке које објашњавају оваква понашања углавном жигосањем у
одређеном времену и месту.
Према степену јавне сагласности могу се разликовати два типа девијација:
- оне о којима због њихове тежине постоји максимални степен сагласности
- лакше – о којима не постоји максимални степен сагласности
Круг понашања која се означавају девијацијама:
• шири приступ – заједничка ознака за неконформистичко понашање или стил живота
- социјална патологија би се бавила сваким понашањем које одступа од норми глобалног
друштва или групе која га процењује
• ужи приступ – девијације своди на понашања људи која у значајнијој мери одступају од
друштвених норми и изазива реакцију неодобравања.

Девијације према томе како их средина оцењује можемо поделити у две групе:
• негативне – отпадништво, наметљивост, индискреција, бизарност, неодговорност, отуђеност,
хедонизам, преварност, расколништво и неотесаност
• позитивне – алтруизам, брижљивост, дискретност, исправност, хиперодговорност,
кооперативност, умереност, истрајност, пацифизам и љубазност
Однос злочин – девијантност
• криминално понашање угрожава основне вредности једног друштва, девијантно понашање
нема тако изражену опасност
• злочин прате деловање механизама формалне, девијације неформалне социјалне контроле
• злочин је кршење кривично правних норми, одређен апсолутно; нормално и девијантно је
релативно одређено у зависности шта већи део друштва сматра таквим
• разликовање је битно јер се избегава подвођење злочина под појам девијације;
• сваки члан друштва је девијант али нису сви грађани самим тим и злочинци.
Девијантно је свако неинкриминисано одступајуће понашање.

6. Однос криминологије са другим наукама и

криминолошким дисциплинама
Однос са кривичним правом
За већину аутора кривично право и криминологија су две различите научне дисциплине.
Разлике:
1. кривично право се бави кривичним делима и санкцијама као нормативним појавама,
криминологија им приступа као реалним појавама
2. криминологија има за основни предмет опис споја човека и узрока делинквенције, кривично
право описује кривичне норме једног правног поретка.
Иако различите, тесно су повезане:
• предмет криминологије је одређен оном зоном по друшто штетних понашања која кривично
право издваја и санкционише – не може се занемарити круг радњи од законодавца означен као
кривична дела при одређивању злочина
• кривично право од криминологије добија неопходне податке о размерама и условљености тих
дела – рационална изградња система инкриминација и санкција

Однос са криминалном политиком

Криминална политка је формирана у немачкој доктрини од Франза вон Лисзта, развој је
доживела у континенталним европским земљама.
Криминална политика као:
• вештина – практична планска делатност којом се организује деловање друштвених субјеката
усмерено на сузбијање злочина и криминалитета
• научна дисциплина – критички проучава ту делатност у циљу оптимализације контроле ових
појава
Видови криминално политичког деловања:
• профилакса – укупност мера које се предузимају пре но што до забрањеног понашања дође
• репресија – мере потискивања већ испољеног понашања
- усмерена ка будућности деловањем на учиниоца – специјална или на друге – генерална
превенција утиче да не долази до таквих дела
- усмерена ка прошлости – своди се на узвраћање учиниоцу због зла које другима наноси –
ретрибуција
Превенција:
• примарна – установљава чиниоце у природној и социјалној средини који омогућавају или
подстичу криминалну активност
• секундарна – мере намењене раном откривању потенцијалних преступника и правовремено
деловање пре извршења кривичног дела
• терцијарна – мере против оних лица која су извршила кривично дело – познатих преступника
Повезаност криминологије и криминалне политике се огледа у томе што криминологија
осмишљава конкретне активности сузбијања криминалитета, а криминална политика служи за
проверу научних поставки криминологије.
Разлике:
• крим проучава појавне облике и условљеност криминалних понашања, кп се бави њиховим
сузбијањем
• кп је постављена као аксиолошка дисциплина која почива на вредносним судовима, кл је
онтолошка дисциплина која се бави проучавањем оног што јесте.
Разлози про за увођењем предмета криминалне политике у криминологију:
• не постоје озбиљни разлози против уношења у криминологију аксиолошког аспекта контроле
криминалитета
• криминологија може изучавати све репресивне механизме супротстављања криминалитету а
социјална политика профилактичко деловање
Разлози контра, чак и проширен домен криминологије, она не изучава ништа више од:
• ефеката које поједини облици реакције имају на преступника
• тражења начина да се контрола заснује на науци и објективном
• анализе учинка које различити видови реакције имају на оне који су им повргнути
Према Зипфу, криминална политика, кривично право и криминологија су три стуба кривичних
наука.
Израз „криминална политика“ је из више разлога неодговарајући:
• неки аутори желе да га замене изразом „политика сузбијања криминалитета“ – али тако не
обухвата профилаксу
• израз „казнена политика“ је резервисан за одлучивање судова при одмеравању кривичних
санкција; модерна друштва теже да афирмишу и непеналне облике
• најбоље решење је израз „политика контроле криминалитета“

Однос са пенологијом
Пенологија је грана кривичних наука која изучава функције кривичних санкција, правила
њиховог извршења и методе употребљене за њихову примену.
Своди се добрим делом на пенитенцијарну науку (учење о казненим заводима).
Gassin сматра да пенологија обухвата три велике гране:
1. право извршења кривичних санкција
2. техника управљања казненим установама
3. криминална терапеутика

Дисциплина која проучава санкционисање од стране судова и политку и праксу поступања са

санкционисаним преступницима – Ericson
Постоји тесна повезаност између криминологије и пенологије:
• поступак извршења казни има за циљ да отклони неке од чинилаца који доводе до злочина
• делотворност пенолошког поступања је провера валидности криминолошких ставова
Криминологија у свом оквиру проучава и део материје који се традиционално сматра доменом
пенологије
• критичка анализа утицаја примене кривичних санкција
• преиспитивање циљева кажњавања и начина на који је правно уређено извршење санкција

Однос са криминалистиком
Криминалистика као наука – научна дисциплина која се користи знањима низа других наука и
вештина како би, у процесу тумачења чињеница проистеклих из злочина, извршила синтезу
података прибављених уз помоћ наведених дисциплина, све са циљем да се открије злочин и
као такав квалификује, идентификују учинилац и његова жртва.
Криминалистика као вештина – техника ислеђивања у кривичним стварима која је од значаја
за полицију и правосуђе
Криминалистика је наука која примењује сазнања природних и техничких дисциплина
у циљу откривања и расветљавања кривичних дела и откривања њихових учинилаца.
Дели се на:
• криминалистичку технику – закономерности у материјалном свету у вези са вршењем кд
• тактику – појавни облици и начини извршења кривичних дела
• методику – закономерности настанка, откривања, прикупљања, обраде и оцене информација
Низ додирних тачака са криминологијом – обе занимају појавни облици злочина, фактори и
реаговање на злочин
Разлике:
• криминологију интересује њихова типологија а не свако дело понаособ, а од криминалистике
сазнаје за нове облике нерегистрованих понашања
• криминалистику интересују само чиниоци који јој омогућавају да проникне у спец.
мотивацију учиниоца; криминологију интересују сви спољни и унутрашњи фактори који
доводе до криминалног понашања.
• криминалистику интересује само активност органа унутрашњих послова, криминологију
деловање свих субјеката формалне контроле

Однос са социјалном патологијом

Социјална патологија или социологија девијација је наука о одступајућем понашању, њиме
изазваној друштвеној дезорганизацији и реакцији заједнице.
Два услова да би се понашање сматрало девијантним:
• да се крше норме које поштује већина
• да се њихово поштовање сматра битним
Основни критеријум разликовања: криминологија проучава криминално, а соц. патологија
девијантно понашање.
Криминолошке дисциплине
Криминална биологија је спој криминалне антропологије и криминалне психологије.
Условљеност криминалне активности тражи у човеку као био психо конституционалном типу.
Криминална антропологија – изучава специфичне условљености злочина органском
структуром појединца (представници френолози, Ломбросо, италијански позитивизам)
Криминална психологија – злочин повезује са одређеним психичким особинама, третира
преступника као у основи душевно здравог са специфичним личним цртама.
Криминална психопатологија – злочин је израз поремећаја ума учиниоца, полази од тога да
је преступник болесна, патолошка личност.
Криминална социологија тврди да је база објашњења злочина само друштво.

Две групе криминолошких дисциплина, деле се на оне са:

• индивидуалним приступом – у првом плану имају појединца
• и оне које у центар стављају средину – ужа група којој преступник припада или цело
друштво
Разне врсте криминолога раде разне апсолутизације чинилаца па тако се појављује
социологизам који апсолутизује деловање друштвених чинилаца и индивидуалистички
покушаји да се злочин објашњава телесним склопом или структуром личности.
Једни занемарују друштвене утицаје а други чињеницу да је свако дело акт конкретног лица у
извесној мери одраз његове индивидуалности.
Криминологија мора да изгради чврст систем у коме сазнања криминолошких дисциплина
имају своје место.
Однос криминологије са виктимологијом
Два гледишта:
1. у ширем смислу – виктимологија је самостална наука у тесној вези са криминологијом
• изучава све људе који пате односно
• лица која трпе повреду и штету од сила које су изван њихове контроле и нису повезана са
њиховом личном одговорношћу
• нема јасно одређен предмет проучавања
2. у ужем смислу – виктимологија је грана криминологије
• предмет су жртве злочина
• није оптимално гледиште

7. Значај криминологије
Два основна круга проблема хуманитарних наука:
1. епистемиолошки – у којој су мери те дисциплине упознале свој предмет и колико су у стању
да га упознају? - омогућава да посматрањем, размишљањем и научним истраживањем дођемо
до језгра поузданих знања.
Криминолог може бити:
• посматрач – описује оно што јесте • практичар
• теоретичар – тражи корелације • методолог – анализира остале начине поступања
• идеолог – дискутује у корист или против постојећег стања ствари
2. прагматички – да ли је сазнање примењиво у животу и с каквим последицама?
- пружа таква знања која имају импликације на пољу контроле криминалитета
- ова димензија је садржана у појмовима „прогноза“, „санкције“, „ефикасност“, „реформа“
Ове две димензије су непосредно повезане.

Значај за кривично правосуђе

Резултати криминолошких истраживања могу значајно утицати на начин рада правосудних
органа.
Савет Европе указује на мању арбитрарност субјеката криминалне политике ако се заснива на
примени резултата крим. истраживања.
Криминологија је правосуђу указала на основне проблеме еволуције криминалитета (бели
оковратнк, организовани, утицај друштвених промена на криминалитет, кривичних института
и сл)
Криминалитет не можемо потпуно укинути и криминологија не може пронаћи све његове
факторе.
Задатак криминологије је да укаже надлежнима на средства за изградњу стратегије која
омогућава смањење криминалитета на друштвено подношљиву меру.

Правосудна администрација и резултати истраживања

Практичари приговарају да криминолози не живе у реалном свету.
Правосудни органи предлоге из криминолошких истраживања дочекују са великом дозом
критичности.
Picca тражи разлоге за неразумевање, неповерење и отпор:
• обострано неповерење – последица судара реформизма истраживача и конзервативизма
администрације
- администрација се супротставља новом као последица основног задатка – да ефикасно
делују на контролу криминалитета
• неопходност да се узме у обзир и реакција јавног мњења
- застрашеност грађана често није реална, правосудна администрација мора да рачуна –
истраживачи не морају
• ограничена применљивост већине истраживања
- научници пре формулишу теорије него што процењују њихову вредност у стварности
- мултидисциплинарни приступ неостварена тежња јер сви занемарују друго сем своје
дисциплине
Побољшање комуникације између научника и органа формалне социјалне контроле –
претпоставка за боље разумевање криминалитета.
8. Метод и методологија; Поступак научног сазнања
Метод (метходос = пут) је укупност теоретских спознаја и техничких поступака које, у циљу
омогућавања нових сазнања користимо при истраживању предмета.
Два елемента метода:
• сазнања о делу стварности који се проучава и логичка правила која то проучавање усмеравају
• технике које се користе у истраживању
Методологија је део логике који се бави проучавањем сазнајних метода односно описом
различитих поступака и изучавањем њихове заснованости, домета и вредности.

Појам и врсте научног истраживања

Научно истраживање су сви на научној методологији засновани поступци чији је циљ
потпуније упознавање предмета проучавања.
Битне црте научног истраживања:
оригиналност, теоријска заснованост, систематичност, могућност уопштавања, етичност

Истраживања криминолошких наука имају неке специфичности:

1. појаве које су противзаконите
2. академско знање истраживача и способност интерперсоналне комуникације
3. мноштво истраживачких поступака преузето из сродних дисциплина
Циљ је остварење неког од задатака:
• да се нека појава објасни
• да се опише
• да се објасни механизам настанка феномена
• да се изврши евалуација праксе и политике деловања
Врсте истраживања (фундаментална):
• експликативна – утврђују научне законе у области и узрочне везр између појава
• дескриптивна – опис појава
• структурална – састав предмета
• предикативна – предвиђање даљег развоја појаве
• експлоративна – пробна
• панел – верификација претходних резултата
• методолошка – валидност поступка
Евалуативна истраживања
Евал. истраживања се баве проучавањем научне вредности средстава борбе против
криминалитета и изналажењем нових погоднијих антикриминалних мера. Њима се врши оцена
и вредновање резултата органа правосуђа.
Три решења ко може да га спроведе:
• истраживање у кући – изводе истраживачи саме установе задужене за спровођење мера
• нема проблема са успостављањем сарадње са запосленима
• резултатима се мање верује
• ангажовање истраживача; независни истраживачи
• резултатима се верује али има проблема са сарадњом
• помирује супротности
При оцени резултата треба узети у обзир:
• сврху увођења одређених мера и поступака
• околности у којима се примењују и утицај чинилаца
• поузданост примењених истраживачких техника
• критеријуме коришћене за оцену делотворности мера
Поступак научног сазнања
Поступак научног сазнања је плански, на сазнањима методологије заснован систематски
захват.
Фазе поступка:
• одређивање предмета и циља истраживања и постављање полазне претпоставке
- хипотеза – одговор на неки проблем и битно је да буде једноставна и проверљива
• израда истраживачког плана
- истраживачке стратегије:
- експериментална и неекспериментална
- трансверзална и лонгитудинална
- индивидуалистичка, глобалистичка или стратегија узорковања
- квалитативна и квантитативна
- упоредна, историјска и прогностичка
• прикупљање чињеница, њихова обрада и тумачење
- чињенице су конкретни објективни догађаји искуственог карактера које, под одређеним
условима може опазити сваки посматрач нормалних чула који је током опажања успео да
искључи своја предубеђења, афекте, интересе и друге ирационалне факторе.
- прикупљање се врши посматрањем у ширем смислу
- обрада података се врши како би се ови податци разврстали
- тумачење следи после њихове обраде
• научна интерпретација и утврђивање правилности
два начина:
1. утврђивање научних закона, односно откривање узрочних веза између појаве коју
проучавамо и спољњег света као и између самих њених делова – научно објашњење
- прво се између две појаве – узрока и последице – утврђује постојање везе
- затим се проверава њихов временски след
- и на крају се отклања могућност утицаја ривалског каузалног фактора
2. провера хипотезе се врши на начине сличне логичким и методолошким поступцима за
утврђивање каузалних веза
• проверавање добијених резултата
- верификација је неизбежна јер чак и ако изостане, верификација се врши у истраживањима
која следе
9. Подела криминолошких метода
Две врсте подела метода у криминологији:
1. према природи података:
1. методи за испитивање квалитативних и квантитативних података
- део појава која су предмет криминологије може се мерити па су тако прилагођени методи.
- квантитативна криминологија је посебно развила статистичку анализу, а у оквиру ње
статистику веза
- квалитативне појаве се не могу нумерички изразити што је послужило као основ за
конституисање квалитативне криминологије
2. појединачних и друштвених
- потреба да се за истраживање криминологије користе и методи за изучавање појединачних
али и друштвених података
- нема оправдања за фаворизовање било ког од њих
3. прошлих и садашњих
- критеријум је временски период на који се подаци односе
- прошле податке испитује истраживање друштвене историје
- садашње регистровани текући киминалитет
4. примарних и секундарних
- примарни су подаци сакупљени у склопу криминолошких истраживања
- интервјуи, експерименти и посматрања су истраживачке технике
- секундарне податке чине запажања прикупљена од других појединаца служби са другим
циљевима од оних које руководе истраживача
- могу бити квантитативне и квалитативне природе

2. према начину приступања предмету:

Најбоље је поћи од почетне одредбе метода као начина на који се проучава један део стварности
и класификовати их према начину на који приступају предмету проучавања:
1. индивидуалистички приступ – проучава предмет истраживања као специфичну
непоновљиву целину – метод изучавања појединачних случајева
2. глобалистички приступ – стратегија истраживања која полази од потребе да се предмету
проучавања приђе као класи, врсти, која са сличним појавама има заједничке црте –
статистички метод
3. методи средњег обима – предмету не приступају ни као индивидуалној појави нити настоје
да је посматрају као део тоталне појаве
Фернандо Мантовани је поделио све методе у три велике групе:
- оне који су намењени индивидуалном истраживању и који су у окриљу клиничке
криминологије
- статистичко испитивање масовних појава
- истраживање путем узорака
10. Историјске, компоративне студије; студије предвиђања
Историјске студије
Циљ историјских студија је пре свега проницање у праве разлоге појаве низа института и
решења која савремени кривичноправни механизми користе.
Прва таква истраживања односила су се на период великих економских ломова који
обележавају 18 и рани 19 век када се добар део злочина могао схватити као израз бунта против
одузимања имовине ранијим сопсвеницима.
Тежиште интересовања се касније преноси на насилничка дела против појединца и односом
полова и криминалитета, различитом третману полова и улози пола у разумевању
криминалитета.
Објашњено је формирање слике малолетног деликвента и како се у 19. веку схватање
преступника као морално инфериорног променило у третирање као ментално дефицијентног.
Анализа статистичких података у ранијем времену који су допуњени подацима до којих су
истраживачи сами дошли.
Лили и Томсон проучавају расистичку казнену политику америчких војних судова.
Гарланд је проучавао 4.000 регистрованих случајева званично регистрованих линчовања
Американаца афричког порекла.
Компоративне студије
Упоређивање је метод код кога поредимо појединце, групе, институције, културе, географска
подручја и временске периоде под претпоставком да су посматране јединице упоредне односно
да се међусобно разликују у мањем броју особина.
Кроскултурно поређење је компорација различитих културних и друштвених типова.
Кросрегионална анализа је поређење различитих подручја или социјалних група у односу на
једну варијаблу у истом временском раздобљу.
Дијк указује да постоји усавршавање кроснационалних прегледа стања криминалитета потреба
нашег времена.
Данашњи свет је глобално село, па стање криминалитета не може остати национални проблем.
Више типова криминалитета има међународне димензије, тржиште наркотика, сексуалних
услуга и илегална трговина оружјем
Криминолози користе чињенице из кроскултурних и кросрегионалних анализа за тестирање
утицаја микро и макро фактора криминалитета у различитим срединама.
Компоративна криминологија је грана криминологије која представља резултат примене
метода упоређивања злочина и његове контроле у различитим културним и националним
срединама.
Студије предвиђања
Предвиђање или предикција представља једну од најпродуктивнијих истраживачких
стратегија у криминологији према неким мишљењима.
Овде се не бавимо реалним цртама проучаване појаве већ на основу познавања тих црта и
других знања приступамо њеном предвиђању.
Користимо при томе следеће методе: статистичке, математичке, кибернетичке, методе
екстраполирања, систематизоване обраде, експертске оцене и друго.
Сви случајеви у којима долазе у обзир примене метода прогнозирања могу се свести у основи
на:
• предвиђање злочина као индивидуалног криминалног понашања и
• прогностици криминалитета као масовне појаве
Без обзира на теоријски приступ, морамо се изричито или прећутно определити о неким
филозофским питањима као на оно о слободи воље.
Добро предвиђање почива на:
• доброј идентификацији фактора предвиђања и критеријума валидности предвиђања
- предиктори су варијабле чије проучавање и праћење омогућава да предвидимо будуће
понашање појединца односно кретање криминалитета.
- критеријуми валидности предвиђања нису исти код појединачног и масовног али се
најчешће користе подаци у званичним евиденцијама
- проблем је утицај тамне бројке криминалитета
• да је на прави начин одређено време за које се предвиђање врши
- проблем је кад се временски период много скрати да се не стигну регистровати извршена
кривична дела у статистикама
Етичке дилеме:
- принципијелни разлог оспоравања – а приори одбацује ове захвате јер сумња у моралну
оправданост
- оспоравање због недовољне поузданости
- израз незадовољства степеном веродостојности која се постизала и може бити подстицај
за усавршавање захвата и техника

11. Клинички и анамнестички метод

Клинички метод проучава појединачног преступника или њихове мање групе и окренут је
издвајању личних особина као психо-органског јединства.
Узимају се у обзир наследни, конституционални, медицински, психолошки и психијатријски
као и психо-социјални чиниоци који делују на појединца и микросоцијални који непосредно
делују. Овај метод је у непосредној вези са изградњом одговарајућег типа третмана.
Два аспекта клиничког метода:
• клиничко испитивање – задатак је да обезбеди податке који се тичу појединца како би му
се одредила терапија
• примена терапије
Посебни методи којима је требало одредити опасност будућег криминалног понашања:
• шеме прогностике
1. фаза – 15 антрополошких и социјалних чинилаца код делинквента
- антрополошки – наследна мана, психопатија, алкохолизам, криминалитет код предака
- социјални – рђаво васпитање, неуспех у школовању и на раду, криминалитет пре 18те,
брз поврат и међумесни криминалитет
2. фаза – проучавање предделинквената
- одредио је ко колико оваквих обележја поседује и класирао према броју особина,
израчунао потом проценат поврата; групе без ових особина 3% повратника, од 12-15
побројаних обележја поврат је износио 100%
• таблице предвиђања
- задатак им је био да изграде инструменте да већ на поласку у школу селектују потенцијалне
учиниоце
- посматрали су 500 делинквената и 500 неделинквената али без иједне друге различите
особине
- одредили су три групе чиниоца који су се тицали друштвених утицаја, психичких особина и
менталног здравља
- три серије таблица тако што је свако од деце према особинама свстано у неку од група према
вероватноћи
- резултати показују да међусобно слагање таблица не прелази 70%
Велики број грешака оспоравају вредност оваквих предвиђања
Постоје ситуације у којима је неопходно предвидети будуће понашање – приликом отпуштања
са издржавања казне на пример
У последње време расте потреба за проучавањем фактора ризика нарочито код малолетника.

Анамнестички метод
Анамнестички приступ користи средства као што су животне историје, посматрање и
посматрање са учествовањем.
Метод проучавања животне историје садржи обично анализу писама, дневника биографија и
аутобиографија, као и дубинске интервјуе или посматрање једног или више репрезентативних
субјеката.
Посматрање и посматрање са учествовањем уносе искуства из прве руке, посебан значај има
посматрање са учествовањем које су развили припадници Чикашке школе у проучавању
девијантне субкултуре.
Теренско истраживање – field research – етнографска проучавања - квалитативно
изучавање појава при коме региструјемо оно што се догађа, доживљавамо нова искуства И
учествујемо у активностима.
• микроетнографска проучавања се врше у малим срединама И проучавамо како се људи у
њима понашају.
Квалитативна истраживања која се руководе филозофијом методолошког индивидуализма -
веровање да директне појаве не могу бити схваћене ако немамо у виду шта појединци мисле:
• наративна анализа – од појединца се очекује да кроз причу укаже какву представу има о
себи самом и релацијама са другим блиским лицима
• Q анализа

Свеситуациони метод – комбинација посматрања с учествовањем и експеримента

Фазе свеситуационог метода:
• посматрање при коме истраживач живи у групи као прихваћени члан
• прикупљање и увид у податке из званичних евиданција, постојеће литературе и разговора
• добијени резултати су координисани и могу се касније користити у терапеутске и
експерименталне сврхе
Оцена метода:
• критика замера да појединци и групе не морају бити репрезентативни за читаву популацију
којој припадају
• трају дуго па могу довести до непријатне уплетености истраживача
• негде су ипак ови методи незаменљиви
- криминалци нису погодни извори информација о делима
- још је теже доћи до података о организацији и структури тајних криминалних и
девијантних група
• проблем етичке димензије
- објављивање сазнања о групи која је тајно посматрана је шпијунирање
- ако истраживач открије да посматра групу настаје опасност да њени чланови измене своје
понашање – Hawthrone ефекат – промена саме опсервиране појаве
• не треба заборавити да се ради о облику манипулације људима

12. Документациона анализа, анализа садржаја и мета-анализа;

Мапирање криминалитета
Метод проучавања докумената за објекат има сваки писани документ.
Три класификације таквих писмена:
• примарне, секундарне и терцијарне
- примарне је забележио сам посматрач
- секундарне је неко други
- терцијарне помажу да се дође до даљих података
• јавни и приватни документи – разлика је у доступности истраживачу
• тражени и нетражени
Фицџералд и Фокс помињу потенцијалне тешкоће и проблеме:
• онај ко бележи догађаје то често ради селективно
• службеничка аљкавост може довести до уписивања погрешних чињеница
• погрешна интерпретација докумената
• информације надлежних државних органа могу бити субјективне

Анализа садржаја и мета-анализа

Анализа садржаја је истраживачка техника намењена систематском утврђивању учесталости
којом се специфичне идеје, концепти или изрази користе у међуљудској комуникацији.
Садржај се односи на значење и вредности као духовне категорије, речи, фотографије,
симболе, текстове песама и сл.
Анализа је назив за нис процедура којима се врши евалуација информација.
Сматра се да је анализа садржаја најадекватнији методолошки поступак у три ситуације:
1. када је потребно анализирати огромну масу информација
2. код историјских студија
3. када треба разоткрити намерне и ненамерне поруке
Добре стране:
• најмање узнемиравају оне које желимо да посматрамо
• мало коштају
• истраживања трају релативно кратко
Недостаци:
• тешко одредити репрезентативан узорак
• релативна непоузданост
Мета-анализа је посебна статистичка обрада великог броја чланака и истраживања који се
односе на исти криминолошки проблем.
- проучавање стотина случаја узнемиравања познатих личности или
- проучавање насилничких дела извршених од стране алкохоличара и наркомана о којима је
писала штампа у дужем временском периоду
Мапирање криминалитета
Коришћење географског информационог система при анализирању проблема криминалитета
и његовог сузбијања (геограпхицал информатион сyстем – ГИС)
Три главне сврхе оваквог поступка:
- добијање визуелне и статистичке анализе просторне природе криминалитета
- омогућава повезивање злочина и других појва
- омогућава да се анализа резултата представи графички
ГИС је скуп рачунарима дигитализованих података који могу послужити доношењу одлука у
односу на одређени географски локалитет.
Подаци се генеришу па приказују табеларно, графички или мапама.
Мапирањем се одређују опасна места или хотспотс – кластери активности на одређеном
подручју

13. Узорак, испитивање страха од криминалитета

Техника узорака састоји се у избору једне заједнице, састављене од појединаца или група, како
би се резултати до којих се дошло њиховим испитивањем могли уопштити на ширу популацију.
Три нивоа појава:
1. први ниво проучавана популација чије карактеристике желимо да упознамо – таргет
популатион
- рецидивисти, сексуални преступници, малолетничке банде и сл
2. други је оквир узорка – појединци или групе које ћемо као узорке проучавати
3. трећи је узорак
Ово је вид непотпуне индукције и непотребно је да јединке буду у правом смислу представници
те групе.
Репрезентативност зависи од два чиниоца:
• бројности и природе узорка
• начин његовог избора
Природа и особина посматраних појава показују који ће узорак бити примењен:
• случајни узорак
- свака поједина појава која улази у оквир узорка има подједнаке шансе да буде изабрана
• стратификовани узорак
- појаве које сачињавају рам узорка се поделе на основу битних особина на слојеве, страте,
чиме се смањује грешка у узорку
• нарастајући узорак
- сам респондент препоручује оне које бисмо даље могли испитивати
• квота узорак
- користи се при испитивању ставова јавног мњења и у тржишне а не у научне сврхе
Однос између узорка и његовог оквира:
- све јединице које чине оквир узорка се испитују или
- засновано на малобројним узорцима
Испитивање страха од криминалитета
Испитивањем се помоћу питања која испитивач поставља усмено (интервју) или писмено
(анкета) жели доћи до ставова, мишљења – најопштије садржаја свести респондената.
Интервју:
• персонализован и пружа могућност међуутицаја истраживача и интервјуисаног
• немогуће постићи анонимност
• омогућава прилагођавање питања одговореним и измену унапред предвиђених питања
• број неодговорених питања виши је код анкете
Анкета:
• фиксирани, отворени али и оба модела – мешовити
• могу бити без контакта између анкетара и анкетираних или уз непосредни контакт
• два захтева при састављању доброг упитника:
- избећи сваку могућност да изазовемо конфузију
- осећај емпатије – перспектива анкетираног лица
Интервјуи могу бити:
• неструктурисани – слободан разговор на унапред замишљене теме
• структурисани – строго придржавање унаред превиђених питања
• фокусирани – код кога је циљ истаживача да проникне што дубље у стање у коме се
респондент налази
• дубински – где се испитује животна историја преступника док су на издржавању казне и
променама до којих је у међувремену дошло

Испитивање страха од криминалитета је започето са развојем виктимологије и циљ је утврдити

размере страха грађана од злочина и проникнемо у неке од чинилаца таквог стања.
Mark Warr i Mark Stafford су спровели прво такво истраживање.
На њиховим искуствима засновано је и најпознатије истраживање на Универзитету Северног
Илиноиса, телефонским интервјуисањем грађана.
Интервјуисан је 1101 Американац старији од 17 година. Сваком од њих је постављено преко
70 питања по психолошком редоследу:
• прва су имала функцију загревања испитаног за кључне теме а последња хладјење
• тражено је да скалирају своје осећање страха од злочина
• питања о томе шта их највише угрожава, колико се осећају сигурно, колика је вероватноћа да
ће им се десити неки догађај
• подаци о личној виктимизацији а и људи у суседству

14. Лонгитудинално испитивање и експеримент

Проучавање временских серија подразумева да се подаци о различитим случајевима или
људима прикупљају у одређеним временским размацима.
Право лонгитудинално испитивање има за циљ проучавање карактеристика понашања и
промена у ставовима исте групе људи током дужег временског периода.
То може бити група вршњака (кохорта) али не мора.
По основу временске усмерености, два облика лонгитудиналних студија:
• проспективне – прикупљају податке о појединцима који чине узорак, пратећи их у годинама
које долазе
• ретроспективне – започињу у тренутку кад се збива догађај који нас интересује и проучавамо
његову генезу у времену
Познати примери:
1. Кембриџ-сомервилска студија о развоју малолетничке делинквенције
- задатак је био да утиче на спречавање делинквенције и да развије стабилне
карактерне црте личности малолетника
- цаботов план за упоредно праћење неколико стотина дечака у раздобљу од 10 година
- није спроведено по плану па се резултати тумаче опречно
2. Wолфганг истражује малолетнике који су били ухапшени пре 18. године у Филаделфији
Проблеми:
• није лако одржати посматрану групу на окупу док траје истраживање
• прибављање средстава за финансирање
• отпор органа репресије
• могућност повреде људских права
• ефекат првог испитивања – утицај испитивача који се касније понавља
• ефекат протека времена – замагљује објашњење промена у понашању
• хало ефекат – предрасуде које утичу на истраживачево тумачење

Експеримент
Експеримент је вид посматрања појава у научне сврхе при коме се услови чије дејство
проучавамо држе у највећој могућој мери под контролом експериментатора.
Контролисани експеримент чини низ радњи којима се појаве или појединци разврставају у
две групе.
Потребно је достићи највећу могућу подударност између група. Затим се у експерименталну
групу уводи чинилац чије нас дејство интересује док у другој групи – контролној он не делује.

Логика је да ће се варирањем тог фактора и праћењем промена у експерименталној групи под

условом да у обе дејство свих других чинилаца држимо под контролом разлике можи да
тумачимо дејством независно променљиве.
Проблем уједначавања група и одржавање свих осталих услова у сталном интензитету доводи
до извођења неке врсте експеримента у лабораторијским условима. Нису ослобођена
приговора те њихова валидност може бити само интерна. Међутим због стварања вештачких
услова спорно је могу ли се закључци уопштавати.
Експеримент у природним условима се предузима ради посматрања утицаја промена у
области превенције и сузбијања криминалитета на понашања преступника.
Примедбе етичког карактера – вештачко изазивање злочина не долази у обзир.
Плацебо ефекат је повезан са аутосугестијом. То је назив преузет из медицинских
истраживања у којима је експерименталној групи дата супстанца чије дејсто може довести до
излечења а контролној је подељена неутрална материја – placebo. Већи број контролне групе
изјавио је да се знатно боље осећа после узимања лека.
Криминолози радије користе друге методе него експеримент.

15. Метод корелације и подаци које садрже статистичке евиденције

Истраживач у криминологији тежи да израчуна меру повезаности криминалитета и других
појава као варијабли.
Неопходно је да утврди
• постоји ли уопште веза између њих
• величину или снагу повезаности и
• природу односа
Мерењем међуодноса између две или више варијабли или методом корелације се утврђује
степен њихове повезаности.
Нумерички израз мере везивања према Пеарсонсовом коефицијенту корелације показује
потпуну корелацију када има вредност +1 или -1
У оба случаја ради се о истој вредности а знак испред указује на смер корелација а не њену
снагу.
Ако је позитивна корелација обе варијабле расту или обе опадају, а када је негативна или
инверзна једна расте а друга опада.
Друга крајност је коефицијент корелација са вредношћу 0 и она указује на непостојање
међусобне повезаности истраживаних појава.
Из постојања корелације се са извесношћу може закључити да само две појаве коварирају, не
могу се утврдити узрочне везе већ само симетричан однос варијабли.

Подаци које садрже статистичке евиденције

Криминалитет у статистикама органа правосуђа је представљен низом апсолутних и
релативних бројева.
Апсолутним бројевима су приказани подаци о:
• делима – укупан број дела, број извршених дела из одређене групе, карактеристике дела
• учиниоцу – године живота, пол занимање, школска спрема итд
• самом поступку – трајање, притвор
• врстама судске одлуке – санкције
Њиховим довођењем у везу с другим подацима је могуће утврдити њихове односе – изражава
се релативним бројевима:
• трендови криминалитета
- упоређивањем апсолутних показатеља укупног или криминалитета одређене врсте у
различитим временским периодима
• квота криминалитета
- укупан број извршених дела у години поделити са 100.000
• квота осуђених лица
- однос броја лица која су у одређеном раздобљу оглашени кривим и 100.000 становника
истог узраста
• часовник злочина
- укупан број дела одређене врсте на једном подручју извршен у години дана подели се са
временским јединицама и дође се до података на колико се секунди, минута или сати изврши
такво дело
Ови подаци указују на распрострањеност криминалитета у датој средини
Конципирање теорија се ослања на та сазнања, затим предлози решења и слика о размерама и
структури

16. Подела и критика статистичких евиденција

С обзиром на природу органа који их прикупљају и на врсту података разликују се:
• евиденције полиције
- евидентирају податке о кривичним делима која су пријављена полицији или онима која су
откривена од полиције
• тужилаштва
- подигнута оптужења против извршилаца кривичних дела
- увек мање од кривичних пријава јер кривична пријава може бити одбачена
• евиденције суда
- евиденција правоснужно осуђених лица
- мање случајева него у евиденцији тужилаштва
Заводске евиденције али оне и не спадају у евиденције криминалитета.
- заводска популација не представља ни на који начин свет злочинаца
- у заводима се налази само њихов безначајан број
Диверзификација – скретање кривичног поступка који се (најпре код малолетних учиниоца)
уместо кажњавања у кривичном поступку усмерава ка неком непеналном исходу.
Plea bargaining – преговарање о кривици је институт који је оригинално настао као плод
практичне потребе да се за дела која не спадају у најтежа избегне дуго и скупо поротно суђење.
Губљење злочина може се приказати у виду левка на чијем су ширем крају пријављена дела,
а на ужем број осуђених лица или, затвореника у казненим установама.

Критика статистичких евиденција

Два супротстављена гледишта о томе која је правосудна статистика најближа стварном броју:
1. легалистичко – дело и учинилац једино постоје само кад су утврђени правоснажном
кривичном пресудом, једине евиденције су судске
2. реалистичко – вредност криминалних статисика се смањује постепено како се вођењем
кривичног случаја све више удаљава од самог злочина
- најверодостојнији подаци су они који се пријављују политици – стварни а не пресуђени
криминалитет
- легалистички би смањио размере ове појаве и дао лажну представу о њој
Ограничења и недостаци полицијских евиденција:
• под снажним утицајем политичких фактора
• коначан број дела зависи од начина прикупљања и обраде података
• манипулисање подацима
- служе се овим подацима да би обухватили захтев за хитним екипирањем снага и набавком
техничких средстава – свесно надувавање
- фалсификовање података повећањем броја расветљених кд – у циљу повећавања
ефикасности
- чишћење фиока – када се једном починиоцу који врши неко дело а полиција му припише
сва таква дела невезано што их он није извршио
Недостаци евиденција осталих органа формалне социјалне контроле:
• било који модел представљања криминалитета да изаберемо евиденција је мањкава
• фигурирају правне категорије, занемарују се остали аспекти дела
• дела имају исти нумерички израз без обзира на тежину
• ако су предвиђене разнородне радње у истом члану немогуће је разлучити која је радња
• временска димензија је одређена врло условно
• на податке снажно утиче делатност законодавца
• подаци се фалсификују из идеолошких или економских разлога
• непоузданост одговора на питање које су праве димензије криминалитета
• велике масе извршених а статистикама нерегистрованих дела

17. Тамна бројка криминалитета

Quetelet је сав криминалитет поделио на:
1. позната дела чији су учиниоци откривени
2. регистрована дела чије извршиоце не познајемо
3. за званичне органе потпуно непознати криминалитет
Ferri је поделио на:
1. познате суду
2. познате полицији
3. стварни криминалитет
Званично нерегистрована а извршена дела Французи и Италијани означавају тамном бројком,
у немачкој литератури се среће израз тамно поље, а у англосаксонској латентни, скривени
криминалитет.
Тамна бројка је разлика између стварно извршеног и званично евидентног криминалитета.
Сиви број чине сва пријављена дела која нису расветљена.
Schneider даје следећу класификацију:
• апсолутно тамно поље – укупност кажњивих дела која су стварно извршена али нису позната
• релативно тамно поље – дела која су позната али нису расветљена и нису оптужени односно
осуђени починиоци
• тамно поље криминалних каријера – доста осуђених лица учинило је много већи број дела
него што је могло бити доказано
Највећи део нерегистрованог криминалитета чине дела против имовине, нарочито лакша, дела
под одређеним околностима и она која називамо криминални паразитизам – где су жртве
мигранти, деца, жене, део између сродника и брачних односно ванбрачних парнтера
Индекс прикривања зависи од врсте злочина (Понти). Индекс прикривања је најнижи код
убиства, затим расте преко разбојништва преваре до ситне крађе код које је највиши.
Узроци који доводе до празнина и недостатака службених евиденција, две групе чинилаца:
• оне које утичу на грађане да пријаве полицији – како су доживели дело и кривца,
вероватноћа политичке акције,
став према полицији
• оне које се тичу рада полиције – ограниченост њених могућности да делује и стереотипа
које је развила да би одредила шта ће се евидентирати као злочин а шта не
Подела фактора који доприносе скривеном криминалитету (Понти):
• тип дела – нека је просто тешко расветлити
• непријављивање дела од стране жртве
• држање органа формалне социјалне контроле – органи због кадровских и других разлога
нису најчешће оспособљени да открију део кривичних дела из области економије, финансија,
предузетништва, незаконитости у раду мултинационалних компанија итд
• својства извршиоца дела – мање шансе да буду пријављени имају очеви породице у односу
на нежење, старе, жене, малолетнике
- лица са привилегованим статусом – број неоткривених дела веома висок

18. Студије самооптуживања и студије о жртвама; оцена метода

Студије самооптуживања се спроводе тако што се лицима одабраним да представљају узорак
постављају питања да ли су извршили неко кривично дело које није регистровано у
евиденцијама криминалитета.
Могу се спровести путем интервјуа и анкетирањем.
Могуће је утврдити њима један број дела која остају непозната: злочине без жртава, лична
кривична дела, дела угрожавања, деликти против деце и особа које нису у стању да пријаве да
су виктимизоване.
Студије о жртвама имају логику да члан породице која је изабрана као узорак даје одговор на
питање да ли је он или неки од чланова његове фамилије био жртва кривичног дела и да ли је
дело пријављено полицији.
Одсуство пријаве искључује подршку жртви, чини проблематичном иницијативу за превенцију
криминалитета, и тачну анализу његове просторне дистрибуције.
Позитивна последица је ограничење за непотребно ангажовање правосуђа.
Доста оштећених пропушта да се полицији обрати и због представе о њеној неспособности
или незаинтересованости да се стварно ангажује у прогону учинилаца дела којима су
виктимизовани.
Међународни преглед жртава је под покровитељством холандског министарства правде
организовао Јан ван Дијк са сарадницима, а циљ је био да утврди искуства грађана више
европских и ваневропских држава са криминалитетом.
Оцена метода за изучавање тамне бројке
Неколико проблема:
• искреност добијених одговора
• могућност испитиваног да пружи праве податке
• критике начина избора респондената јер не обухвата који нас највише занимају
• однос испитивача и испитаног
• селекција кажњивих радњи коју испитивач врши у упитнику
• немогућност да утврде неке видове криминалитета
• поузданост ових истраживања и вредности на њима заснованог закључивања
Да би се утврдила поузданост истраживања, Clarke и Tifft су испитанике подвргавали
полиграфском испитивању како би утврдили говоре ли истину. Исту сврху је имало и
испитивање информатора који су били упознати са њиховим владањем – унутрашња
триангулација метода.
Многи сматрају да се не можемо потпуно поуздати у резултате оваквих студија. То је и разлог
извесног пада њихове популарности.

19. Бројка преувеличавања;

Значај примене статистике у криминологији
Бројка преувеличавања – фантомски криминалитет или претеривање у евиденцијама
Три разлога зашто долази до овог преувеличавања:
• невина лица могу бити оптужена и осуђена за злочине које нису извршили
- признају кривицу за мања дела јер је то начин да изађу из притвора
- последица института преговарања о кривици – плеа баргаининг
• област нормативног
- подела деликата на злочине, преступе и иступе су јасни критеријуми разликовања
- ако нема поделе, може се десити да нека радња буде без основа сврстана у кд
• повремене кампање
- ангажовање органа формалне друштвене контроле доводи до повећања броја учинилаца
пред правосуђем
Надувавање проблема је део фине манипулације којој је јавност изложена.

Значај и примене статистике у криминологији

Привидна егзактност и објективност доводе до примене статистике у свим областима које се
дају квантификовати.
По многим ауторима у криминологији статистика има непроцењив значај. Други пак припадају
квалитативној криминологији па негирају значај проучавања масовних појава.
Највише аутора сматра да је треба користити али морамо имати у виду њену ограниченост и
грешке до којих може доћи.
Статистичке правилности су само оквирне и приближне и пре дескрипција него експликација,
због чега омогућава приближно предвиђање у маси, а не за конкретну појаву.
Недостаци статистичких података:
• тунел визија – многи кључни подаци се не могу квантификовати
• кратковидост – занемаривање дуготрајних тенденција зарад краткорочних циљева
• погрешно представљање – намерно манипулисање подацима
• грешке у интерпретацији података – мотив могу бити
- представљање стања бољим него што јесте – cosmetic fallacy
- стварање слике о полицији која има сазнање о сваком извршеном злочину – constabulary
fallacy
• коцкање подацима – gaming
• настојање да се у свакој ситуацији оствари представа о успешном менаџменту – органи
сваки податак тумаче као свој успех
Криминологија треба да развија оне поступке који служе кориговању недостатака званичних
евиденција.
Морамо бити свесни:
• да су подаци у статистикама показатељи како грађани и званични органи одговарају на злочин
него што су индикатори укупности штетних понашања
• да ће нам стварност остати једним делом непозната

20. Триангулација метода

Триангулација – најшири смисао је посматрање исте појаве из више углова.
Савремена истраживања у криминологији се заснивају на плурализму поступака и концепција.
Триангулација у ужем смислу је употреба два или више метода за прикупљање чињеница –
ангажовање најмање два истраживача у истом пројекту како би се избегле грешке које су
последица њихових предрасуда или једностраности.
Унутрашња триангулација постоји када се у оквиру истог захвата комбинују различите
технике прикупљања чињеница.
Спољашња триангулација је употреба разноврсних метода истраживања за проучавање
истог предмета.
Дензин – наслањајући се на рад Webba, даје ширу дефиницију по којој је триангулација
употреба различитих стратегија у истом истраживању како би се обухватио што шири круг
аспеката и димензија предмета истраживања, његови резултати учинили проверљивим, а
појава коју изучавамо била објашњена потпуније.
Често се у литератури могу наћи приговори:
1. научници траже методе чија употреба тражи најмање ангажовања
- скоро половина истраживача користи анкетирање као начин прикупљања података,
анализу архивских докумената за њим и званичне статистичке податке
- најмање користе интервјуе, етнографске студије и систематско посматрање
2. њена методологија је доста застарела
- криминологија није изградила сопствену методологију већ користи методологије
других наука
- истраживачки апарат треба иновирати у погледу коришћења технологија и интернета
- Google Maps и Google Street View помажу криминолозима у случајевима када
проучавају просторну дистрибуцију криминалитета
 - анализа социјалних мрежа на Интернету, неуропсихолошка и неуробиолошка
проучавања
- проучавања виртуелне стварности
Нове технологије су постале приступачне криминолозима али нису много помогли у бављењу
криминологијом.
Без криминолошке имагинације, споја широког интердисциплинарног образовања и
способности антиципације могућих решења, не може се доћи до решења истраживачких
проблема.

21. Појам, значај и подела теорија

Криминолошке теорије су сва на научној аргументацији заснована уопштена објашњења пет
елемената који сачињавају криминални феномен.
Присутно је схватање да је теорија нешто веома апстрактно, нека врста менталне гимнастике.
Без теорија не бисмо разумели појаве нити их могли предвидети и утицати на њих.
Све теорије у криминологији делимо на четири целине:
• класицистичке теорије – заснивају се на учењу Класичне школе у кривичним наукама
• позитивистичке теорије – настале су као израз жеље да се наука о злочину игради на
принципима природних наука
• теорије друштвене реакције – 60их година 20. века криминолошки радови се оријентишу
према начину како друштво реагује на таква дела
• новије криминолошке теорије – садрже елементе све три претходне групе
 - друго испитно питање –

1. Феноменолошка димензија;
Државе са високом стопом криминалитета; Објашњења;
Парадокс на размеђу миленијума
Код дескрипције криминалне појаве заинтересовани смо за појавне облике у којима се она
исказује.
Статика криминалног феномена се изражава кроз структуру криминалитета. Може се
односити на поједина национална подручја и на светске регије.
Динамика се бави променама у њиховом обиму и дистрибуцији и такође се може односити на
осцилације криминалитета у једној држави, региону или граду.
Типологија помаже да се различите врсте криминалних понашања и њихових учинилаца
сврставају у групе.
Статика и динамика користе углавном чињенице из званичних статистичких евиденција. И
поред непоузданости података наука се мора ослонити на њих.

Државе са високом стопом криминалитета

САД
Најразвијенија земља света има највише извршених злочина.
Анализа података у Јединственим прегледима криминалитета (УЦР):
• број извршених дела варирао је у периоду од 1960-2012 као и стопа криминалитета
- расли су до 1991, достигли највећи број и од тада опадају, 2012 број дела је као 1974 а
стопа је као и 1968
• структура дела (од највише извршених до најмањег броја)
- крађе, провалне крађе, крађе моторних возила, тешке телесне повреде, разбојништво,
паљевине, силовања, убиства
• расветљена дела – виши код насилничких дела, укупни мањи од 1/5
Анализа података у Националним прегледима жртава (НЦВС):
• од укупног броја криминалних виктимизација, 70% имовинска дела, насилничка 7,5%
• пријављује се половина насилничких, четвртина имовинских
• ризик виктимизације двоструко већи код градског становништва
• више виктимизовани:
- мушкарци него жене
- млади него стари
- црнци него друге расе
- сиромашни него богати
- млади најчешће жртве, стари најређе
- највиши ризик виктимизације – млади мушкарци црне расе
ЕНГЛЕСКА
Најзначајнији извори података су Criminal Statistics и British Crime Surveys. CS:
• број регистрованих и тренд
- највиши пораст 1995 – 6 милиона, апсолутни рекорд у периоду дужем од једног века
- највећи раст код аутомобилског имовинског криминалитета
• структура дела:
- трећина је крађа моторних возила и ствари из њега
BCS:
• структура дела је слична
• жртве су указале да су они или чланови њихових породица виктимизовани са 7м кривичних
дела, што је двоструко више од регистрованих у полицији

ДРЖАВЕ У ТРАНЗИЦИЈИ
Процес транзиције прате бројне промене у свакој области друштвеног живота које погодују и
порасту најопаснијих видова криминалитета.
У пет држава у транзицији показан је:
• драматичан пораст криминалитета у односу на претходни период
• најопаснији видови криминалитета
• ниво пораста није био исти у свим државама
• промена структуре криминалитета – примена силе све чешћа
- све чешћа убиства из користољубља
- шокантни подаци о нападима и убиствима с расном мржњом и нетрпељивошћу
• значајан пораст броја имовинских кривичних дела
- привредног криминалитета
- криминалитета повезаног с дрогама
- организованог
- сем оног који је повезан с наркотицима остали су везани за акумулацију капитала јер се
граби што већи иметак кроз криминалне активности
• транснационални криминалитет
- доводи се исто у везу са акумулацијом капитала
• опада стопа расветљавања кривичних дела
• стварни број дела вишеструко већи од регистрованог
• расте страх грађана од злочина

Објашњење стања у САД

Beirne и Messerschmidt наводе факторе који помажу при објашњењу у САД:
• највећа стопа структурне незапослености
• велики број дискриминисаних
• лош систем образовања, социјалне и здравствене заштите
• крајња комерцијализација капитализма јаца иницијативу да се заобиђу правна правила
• систем кривичног правосуђа је један од најпунитивнијих у свету
Siegel сматра да су фактори високих стопа криминалитета у САД:
• узраст популације – већи број младих значајан фактор ризика
• стање економије – сиромашнија економија утиче на нижу стопу криминалитета
• социјални проблеми
• број абортуса
• доступност ватреног оружја младима
• раст броја малолетничких гангова
• раширеност наркоманије
• кривично правосуђе
Тумачења стања у САД и Британији
Бецково схватање о ризичном друштву каже да производњу добара систематски прати
производња ризика као нужна консеквенца развоја.
Jock Young – Друштво које искључује:
• САД и развијена друштва су ушла у златно доба које је карактерисала пуна запосленост и
раст животног стандарда
• парадигма модерности је тада на делу:
- суштинско ширење категорије грађанство – укључивање жена и расних мањина у
политички живот
- интервенционистичка држава – штити и снабдева
- апсолутистички приступ друштвеном поретку – почива на вољи већине
- девијанти су мањина чије је понашање изазивано психичким цртама и друштвеним
околностима
- узрочност криминалног понашања се схвата поједностављено
- држава која асимилује девијанте са маргине друштва применом различитих терапија
• прелазак модерног у постмодерно прати прелаз у друштво које искључује
- нагли пораст стопе криминалитета
- са појавом Великог базара – тржиште на коме се може наћи све што се жели уколико има
новца
- јавља се и нижа класа структурно незапослених и губитак сигурног посла
• хронична релативна депривација
- раније незабележена фрустрација и несигурност
• поткултура отпора
- антиинтелектуализам, сексизам и расизам
- свој идентитет стварају тиме што се затварају у расне, етничке, навијачке групе које
агресијом и одбацивањем искључују оне другачије – као што су и они искључени
- дијалектика искључивања – појачава девијантност и маргинализацију – основни
узрок пораста насилничког криминалитета
• настанак постмодерног друштва
- онтолошка несигурност
- свако је потенцијални девијант
- свеприсутно насиље, страх од криминалитета, казнено искључивање
- одбрамбено искључивање – дефенсиве еxцлусион
- ограничење приступа јавним просторима
- личи на антиутопију искључивања
- маргинализација, неолиберализам, глобализација, калкулисање ризиком, расни
немири, таласи моралне панике итд
• све је веће улагање у систем контроле криминалитета и расте његова стопа
- осветљавање дела која су раније била нерегистрована
- проблематизација појма злочина
- представа о универзалности злочина и селективности правосуђа
- проблем кажњавања и одговорности
Културу друштва са високом стопом криминалитета карактеришу:
1. високе стопе криминалитета су нормална друштвена чињеница
2. криминалитет се боји емоцијама, фасцинацијом и страхом, незадовољством и осветничким
осећајима
3. питања криминалитета се ослањају на емоције и политизује
4. криминална политика се концентрише на жртве и заштиту грађана
5. државна интервенција се доживљава као неефикасна и неадекватна
6. приватни интерес се уводи и цвета трговина приватне сигурности
7. представу о криминалитету формирају медији, популарна култура и створено окружење
У САД кључни чиниоци високе стопе су:
• расна подела
• економска неједнакост и
• раширеност примене убилачког насиља

Парадокс на размеђу миленијума

Brennan Center for Justice проучава шта доводи до опадања стопе криминалитета у САД
последњих година
• не доприноси експлозија затварања
• утичу економски и чиниоци везани за окружење, укључујући кретање зарада, смањење
конзумирања алкохола и старење популације
• увођење новог полицијског програма доприноси наведеном тренду ЦомпСтат
- повећање броја полицајаца има ограничену улогу

Могућа објашњена наведеног пада:

1. демографски чиниоци – старење нације после беби бума
2. појачана контрола оружја – Бредлијев закон 1994 ограничава примену оружја
високоризичним појединцима
3. полицијско деловање оличено у примени начела заустави и претреси
- повећање броја полицајаца на улици и нове полицијске стратегије
4. шира примена казне затвора
5. догађаји на тржишту наркотика
- отежати ситуацију обема странама у наркоманском криминалитету
- марихуана замењује крек
- смањење оружаних обрачуна
6. улога економског избора
- са повећањем ризика кажњавања многима се деловање у легитимном бизнису појављује
као прихватљивије

Објашњење стања у државама у транзицији

Пад животног стандарда на почетку и погоршање социјалног старања доводе до пораста стопе
криминалитета.
Велики број кривичних дела остаје нерасветљен и стиче се утисак да се злочин исплати. То
делује као подстицај за укључивање велике масе незапослених.
Негативно вредновање деловања полиција и недостаци у програмима превенције и заштите
жртава криминалитета такође утичу.
2. Државе са ниском стопом криминалитета; Студија Ф. Адлер
ШВАЈЦАРСКА
Према званичним подацима стопа криминала у овој земљи је од 1960-71 била константна или
чак опадала.
Clinard пореди Швајцарску и Шведску:
• први разлог је централизација политичког и економског система Шведске и децентрализација
у Швајцарској
• швајцарско форсирање приватне иницијативе, шведско ослањање на идеју друштвеног
благостања
Студије о виктимизацији у овој земљи показале су да су њени грађани жртве кривичних дела
знатно чешће него што се закључује из статистика.
• швајцарска полиција не уноси у званичне евиденције све злочине
Криминалитет корпорација је у Швајцарској веома изражен
• највећи центар финансијске корупције у свету
• швајцарске банке су биле оптужене за прање новца италијанске Мафије и других
криминалних организација
Стопа насилничког криминала је веома ниска али клише је да су Швајцарци мање виолентни.
Казнена и непунитивна средства у овој земљи комбинују се у делотворан механизам чије
делове чине породица, образовне установе и тржиште радне снаге.

РЕПУБЛИКА ИРСКА
Стопа криминалитета у градовима није порасла више него на селу, пораст је био пре дифузан
него што се концентрисао на градска подручја.
Ирска се сматра изузетком од правила да са модернизацијом друштва иде и пораст криминала.
Објашњење је снажан утицај католичке цркве на власт, образовање и породицу.
Чак 86% анкетираних грађана ове земље указало је да има велико поверење у полицију, више
него у било коју другу ирску институцију.
МАЛТА
Спада у круг развијених држава које немају посебних проблема са криминалитетом. Валета је
једини главни град неке европске државе са вишегодишњом стопом убистава – нула.
Више од 80% криминалитета одлази на лакша имовинска дела, ситне крађе и вандализам.
Доста тих дела се врши на локацијама где се окупља велики број људи – туриста.
Број полицајаца је један од већих у Европи, а органи реда имају престижан друштвени углед.
Систем социјалне неформалне контроле је врло ефикасан.
Добра је интегрисаност и солидарност појединаца у малтешко друштво – социјални алтруизам
који снажно утиче на превенцију примарног квалитета. То је и фактор отежане реинтеграције
осуђених преступника јер их средина после одбацује.

ЈАПАН
Јапан има нагли економски развој комбинован са стабилном стопом криминалитета која је
вишеструко нижа него у осталим развијеним земљама.
Јапанци мање користе кривичне санкције као средство контроле него раније.
Снажна друштвена контрола у свакодневном животу и потчињавање појединца групним
интересима је објашњење за овакве податке. На овакву контролу се надовезује деловање врло
ефикасне јапанске полиције која има изванредну сарадњу са јавношћу.
Утицај културних фактора:
• етничка хомогеност
• релативизам
• колективизам
• беспоговорно потчињавање хијерархији и поретку од стране грађана
Јапанска култура почива великим делом на средњовековном нормативном систему.

Студија Ф. Адлер
Фреде Адлер је издвојила 5 подручја и у њима проучавала по две земље са ниском или
најнижом стопом у региону.
За сваку од тих држава је израчунала стопу криминалитета и 47 социо-економских варијабли.
Из тих података није могла доћи до било какве правиности јер су се те државе међусобне
разликовале по државној организацији, облику владавине, нивоу привредног развоја,
урбанизацији, хомогености итд.
Даљом анализом бавила се квалитативним упоређивањем формалних и неформалних
механизама социјалне контроле.
Заједничке црте:
• подршка јавности деловању система кривичног правосуђа – грађани помажу органима
формалне социјалне контроле.
• снажно деловање механизама неформалне социјалне контроле – пре свега породице

3. Подаци о криминалитету у Србији

Стање криминалитета у Србији за период 1991-2005, две основне групе, оне које се односе на
пунолетне учиниоце кривичних дека и оне које се односе на малолетнике.
Глобални показатељи:
• квота пријављеног криминалитета била је 1504
• квота пресуђеног криминалитета 538
• часовник злочина каже да је на сваких шест минута вршено пријављено дело а на сваких 15
пресуђено
Пунолетна лица:
• пријављени
- максималан број 1993 – 160.279, минималан број 2010 – 74.279
- у првом периоду на део Републике ван покрајина 3/4, у Војводини 1/6, Космет 8%
- у другом раздобљу у централном делу 4/5, Војводина остатак
- цела територија Србије је подељена на две целине – Србија север (Београд,
Војводина) и Србија Југ – Шумадија и Западна Србија, Јужна и Источна Србија
- 60% у северном делу Републике
- 1/2 је имовинска а најчешће крађа
- жене чине мање од 10% популације, није расло учешће за време ратних сукоба
- старосна група код мушкараца од 21-29, код жена 40-49
• осуђени
- минималан број 1992. – 26.078, највећи 2008. 42.138
- 80% врши дело у општини у којој живи
- имовинска дела чине преко 1/3, удео дела против јавног саобраћаја 1/6
- 3% је осуђено за покушај, 4% за дела у стицају, 1/4 саучесништво – против имовине
- 25% повратника, 2/3 општи поврат; 57% у вишеструком поврату
- више од 50% у браку
- 1/2 са средњом школом, најчешће су незапослени
- 98% су домаћи држављани, 80% Срби
Малолетници:
• пријављени
- број је највећи 1993. – 6316, најмањи 2003. – 2415
- удео малолетника је око 4%
- 70% имовинска дела, насиље битна црта
- са сваком наредном годином узраста расте релативно учешће у вршењу дела
- испод 6% женског пола
• осуђени
- број највећи 1994. – 3.434, најмањ 1992. – 1.656
- удео малолетника је 6%
- 90% у општини у којој живе
- 2/3 имовинског криминалитета
- испод 3% у покушају, мање од 6 у стицају, 60% саучесника
- 4x мањи поврат него код пунолетних, 90% у специјалном, 70% у вишеструком
- 90% рођено у браку, 95% живи са родитељима
- отац радник, мајка домаћица
- 98% домаћих држављана, 3/4 Срба

4. Прогноза криминалитета као масовне појаве

Прогнозирање криминалитета почива на идеји да кретање криминалитета можемо предвидети
под одређеним условима.
Према критерјуму временског периода прогнозе се деле на:
• краткорочне – три до пет година – решавање тактичких питања
• средњорочне – шест до десет година – стратешка контрола криминалитета
• дугорочне – преко 10 година
• екстремно дугорочне – за период дужи од 15 година
Према подручју на коме се кретање криминалитета предвиђа:
• локалне – прогноза криминалитета у Београду за дати период
• националне
• регионалне – нпр. државе Југоисточне Европе
• континенталне прогнозе
Према обухватности криминалне активности:
• тоталне – обухватају могуће кретање свих врста криминалитета
• парцијалне – предвиђа се кретање одређене врсте криминалне активности
Основни услов за валидност оваквих прогноза је познавање стварних размера криминалитета
и фактора који га
изазивају.
Три предиктора (фактора предвиђања – најбоље се може предвидети кретање криминалитета
у једној заједници):
• старосна структура
- мушкарци узраста између 14 и 24 године најзаинтересованији за вршење кривичних
дела – максимална оптерећеност криминалитетом
• број моторних возила
- индикатор богатства друштва
- аутомобил као средство или објект извршења
• степен прилагођености градском животу – повећање густине становништва значи:
- већа вероватноћа појаве међуљудских конфликата
- више потенцијалних извршилаца
- више потенцијалних жртава
- више прилика за извршење
- више формалне социјалне контроле

5. Типологија дела и учинилаца

Понти предлаже четири могуће поделе злочина и њихових учинилаца:
1. законска класификација – пружа кривично законодавство
2. друштвено-амбијентална – по критеријуму друштвене средине у којој се злочин развија и
врши
3. клиничка – односи се на црте личности учиниоца дела
4. психолошко-мотивациона – критеријум је један психички чинилац
Законска класификација
Кривични закон одређује које се људске радње у одређеном тренутку и у датом друштву
сматрају криминалним.
Поделу према објекту (као у посебном делу кривичног права) треба схватити доста условно.
1. одређене врсте криминалитета се не поклапају са групама КД у посебном делу
2. кривично правне норме које одређују кажњавање се све више налазе у допунском кривичном
законодавству
Учиниоци се деле на урачунљиве, смањено урачунљиве и неурачунљиве
За постојање одређених дела кривични закони траже алтернативно:
• одређену намеру
• субјективан однос учиниоца према делу
• одређено емотивно стање
• стање привремене поремећености
У погледу узраста учиниоца:
• деца до 14 година – уопште не одговарају
• малолетници (од 14 до 18)
• пунолетна лица
У погледу претходне кажњивости: повратници и неосуђивани
За мере безбедности тражи да је то лице опасно по околину или да постоји опасност да ће дело
поновити и сл.

Према друштвеној средини, дела се могу разврставати у зависности од:

• типа поткултуре у којој се дело врши
Поткултура поседује сопствени нормативни систем а њени чланови одређене навике и обичаје
- поткултуре насилника
- банди
- наркомана
• привредног амбијента
- криминалитет белог оковратника
• политичког окружења:
- она која се таквима сматрају традиционално
- злочини злоупотребе моћи (власти)
• породичне средине – због све већег броја у њеном амбијенту
Клиничка класификација се заснива на критеријуму нормалности односно
ненормалности преступника у судско-медицинском, психолошком и социјалном смислу.
Класификација према мотиву
Мотив је покретач одређене човекове делатности.
Основни мотиви криминалитета у литератури су: присвајање, сексуално задовољство,
агресивност, страст, идеологија, игра, забава
Лудички криминалитет – дела која је учинилац преузео у жељи да себи приреди забаву

6. Злочини мржње
Злочини мржње су дела која се врше из мржње, одбојности или негативне настројености
извршиоца према групи или колективитету којима жртва по његовом мишљењу припада.
Врши се због жртвиног стварно или претпостављеног припадања оређеној раси, етничкој
групи, полу, религији, сексуалној оријентацији – због мржње према свима који су другачији.
Могу бити повезана и са етничким чишћењем и геноцидом.
Број ових дела много већи од регистрованих.
Расистичке милиције:
• најпознатије Posse Comitatus – моћ округа и Хришћански патриоти
• одбијање ауторитета федералних власти у САД због чега учествују у оружаним сукобима са
органима реда
- Хришћански патриоти тврде да постоји сатанистичка завера коју води библијски
Изабрани народ усмерена против белих Хришћана
• немају централизовану организацију а њихова популарност је порасла
Три особине раздвајају ова од осталих насилничких дела:
• по последицама – опаснија од већине насилничких јер изазивају осећај несигурности
• бруталност и одсуство сажаљења према жртви
• жртве су потпно непознате, насиље врше групе преступника – малолетни припадници
радничке класе
Дела се не пријављују јер међу полицајцима има оних који се према жртвама односе
непријатељски а медији су пре склони да прећуте овакве нападе.
Дела треба у циљу објашњења ставити у шири друштвени контекст економских услова,
растуће незапослености у коме
се таласи емиграната доживљавају као угрожавање егзистенције староседелаца.
Већина закона у свету кажњава већ само позивање на расне, верске и друге мржње; па ипак
расистички испади различитих група нису уопште ретка појава.
Виктимизацију оваквим делима је искусило 3% популације. Сваки десети имигрант је навео
да је имао искуство са оваквим злочинима.
Говор мржње је изражавање несимпатије према неким мањинским, националним или
расним групама.

7. Насилнички криминалитет – појам, корени насиља

Насилнички криминалитет обухвата дела код којих се ради постизања одређеног циља користи
напад на жртву или се њиме прети.
То је агресивно понашање које је предузето с намером да се неко други повреди.
Треба разликовати акте:
• инструменталне агресије – ради постизања неког другог циља
• непријатељске – хостилне агресије чији је искључиви циљ повредити жртву
• импулсивно или насиље у тражењу стимулуса – постиже се у циљу да се дође до чулне
стимулације
- један део преступника тражи све снажније стимулусе долазећи у опасне и ризичне ситуације
- многа насилна дела вршена су под утицајем наркотика или алкохола од стране оваквих лица

Корени насиља:
• биолошки и психолошки
- тежња да човекову агресивност повежу са чиниоцима као што су структура мозга, генетске
деформације, ниска интелигенција и слични
- код проучавања био-психичких корена насилности треба узети у обзир:
- висок ниво тестостерона који помаже у објашњењу агресивног понашања младих мушкараца
- повреде мозга (фронталног дела)
- генетски дефект који се преноси најчешће у мушкој линији
- синдром хиперактивности и хиперкинетички импулсивни поремећај
• инстинктивистички
- сматрају да понашањем човека па и агресивним управљају нагони попут полног – либидо и
нагона смрти
- човек поседује исте агресивне инстикте животиње али се од њих разликује по томе што не
поседује кочнице које би спречиле фатално насиље према припадницима сопствене врсте
- основни недостаци овог схватања су занемаривање спољашњих чинилаца и способности да
учи и на основу грешака развија механизме инхибиције агресивности
• супкултурни
- значај социјалних чинилаца се не може занемарити
- велики број – 40% се врши према пријатељима и брачним партнерима
- насиље се обично јавља у извесним круговима амбијентма и приликама
- крвна освета у одређеним деловима света
- континуирана социјализација чланова заједнице за њено практиковање
- њено постепено мењање и прилагођавање новим условима живота
- убиства због части
- заштита породичне части
- по правилу страдају жене

8. Традиционални облици насилничког криминалитета

Убиство отвара низ питања:
• узроци и врсте убиства
- инструментална – убиство је овде средство за остварење одређеног циља и
- експресивна – намера учиниоца је управо убиство
• типови убица – основна разлика је временска дистанца између дела – период хлађења
- серијски убица – напада жртве сукцесивно по одређеној шеми
- значајно је на основу познатих података одредити профил личности
типови:
- визионарски – непознати глас им наређује да то чине
- мисионарски – верује да врши неку мисију убиством
- хедонистички – постизање неког задовољства
- убице које мотивише остварење моћи
- масовни убица – лишава живота једним догађајем више лица
- убилачки поход – прелазни тип
кратак је период хлађења, дела се врше са више радњи у временском континуитету
освета љубав профит и терорисање као мотиви
• претходни однос учиниоца и жртве
• проблем наоружаних грађана
- однос надлежни органа према издавању дозвола
• кажњавање за убиство и слична питања
- проблем смртне казне
Прогањање – угрожавање слобода и права на приватност жртве
• телефонско узнемиравање, праћење, слање порука, изазивање осећаја несигурности
• дефиниција: активности које, узете у целини, доводе до узнемиравања и осећаја угрожености
неке особе од стране друге
• најчешће су то познате или јавне личности и лица која прогањају бивши партнери
Кибер прогањање се дефинише као
1. понашање предузето од стране појединца, групе или организације који ради узнемиравња
других субјеката користе информационе технологије – шира дефиниција
- застрашивање, лажно оптуживање, уништавање података, крађи идентитета, успостављање
надзора над туђим рачунарима, намамљивању деце на сексуалне активности
- узнемиравање је свака активност коју разумно људско биће доживљава као довољну да доведе
до емоционалног стреса
2. према ужој дефиницији постоје три врсте
- путем електронске поште
- преко интернета
- преузимањем контроле над туђим рачунаром
Типови кибер прогонитеља:
1. одбијени – онај који не може да се помири са немогућношћу да са жртвом успостави везу
2. лице које тражи интимност
3. неподобни просац – лице које не може да оствари везу са одређеном особом
4. осветник – угрожава жртву јер сматра да га је она нечим повредила
5. предатор – припрема сексуални напад на овај начин

Сексуално узнемивање се најћешће врши на радном месту, у образовним и спортским

установама а састоји се у угрожавању неког лица отвореним понудама за ступање у полни
однос.
Силовање изазива посебну пажњу криминолога:
• отвара питање личности учиниоца и жртве
• њихов однос
• симптом трауме силовања – тешка и дуготрајна последица виктимизације
• лажна пријављивања, однос органа формалне социјалне контроле, тежина изречених казни и
ресоцијализација учиниоца
Предрасуде и заблуде које утичу на културну конструкцију силовања:
• силовање није могуће – жена не може бити силована а мушкарац се не може борити и
вршити обљубу
• жели да буде силована – мазохистичка природа жене, ако је примењено на друга дела нпр
жртве разбојништва?
• не значи да – жена схваћена као награда коју мушкарац треба да освоји

• сексуални акт, мушкарац има нагоне које не може да контролише – тежак насилнички
акт, многи истраживачи тврде да учинилац демонстрира бес и мржњу а није мотивисан за секс
• једном да, увек да – кредибилитет жртве и моралност; свака жена може бити силована без
обзира на њено искуство и владање
• женама се не може веровати – посежу за тужбом за силовање како би постигле други циљ
• мали утицај на жртву
• силоватељ ненормална особа – непотврђено

У ову групу се могу сврстати два кривична дела која имају елементе насилничког али и
имовинског криминалитета – разбојништво и разбојничка крађа
9. Новији облици насилничког криминалитета
Видови насиља који се одвијају у породици и посебно она чије су жртве деца.
Насиље у породици – свака радња или пропуштање извршени у породичном оквиру од стране
неког од њених чланова којим се угрожава живот, тело или психички интегритет или слобода
другог члана или који озбиљно угрожава развој личности неког од чланова породице (Савет
Европе, 1986)
Kevin Browne даје неколико класификација:
• према држању учиниоца – активна и пасивна
• према врсти деловања – физичко, психичко и сексуално
• према жртвама – криминалитет партнера и међугенерацијски
Насиље према женама је израз неравноправности полова
Митови
• ретко оставља последице на децу
• изазивају алкохолизам наркоманија и стрес
• жртве заслужују такво поступање
• учинилац дело врши у стању сужене свести па није одговоран
• само међу сиромашнима из одређених група
• изоловани инциденти
• напуштање доноси спас
• одређене форме саветовања најбоље средство решења проблема
Синдром злостављане жене:
• последица мазохизма жена које растући у породици у којој је злостављање свакодневна појава
уче да је њихова патња нормална ствар и не покушавају ништа да промене у својим каснијим
везама
• оне које имају одређене личне проблеме и особине које их чине подложним оваквим видовима
злостављања
Научена беспомоћност – жртве губе вољу да било шта промене.
Синдром претучене жене – бројне заблуде:
• жртве су мали број популације
• жене мазохисти или поремећене особе
• жене из средње класе ређе виктимизоване од сиромашних
• чешће жртве из мањинских група
• религиозност превенира злостављање
• да су незапослене
• они који туку су насилни и у другим релацијама
• једном претучена увек претучена
• временом се може поправити
• заслужила је јер провоцира
• увек може напустити такву везу
• остаћу и трпети због деце
• полиција може да заштити претучену жену
Мушкарци чине 8% виктимизоване популације у оваквим делима.
Када се ради о неким од манифестација насилничког понашања жене су спремније да га
манифестују.
Насиље жена се разликује од насиља мушкараца по својој: природи, фреквенцији, намери,
интензитету, тежини телесних повреда и емоционалном фактору.
Родна симетрија је проучавање насиља у партнерским односима
• у склоности да физички угрозе партнера нема разлике између мушкараца и жена
• постоји симетрија у погледу мотива и фактора ризика
• једина разлика је у ефекту јер су физичке повреде које наносе мушкарци теже
Зашто се мисли да су једине жртве жене:
• мушкарци доминирају као починиоци свих дела
• чешће буду пријављени
• повреде нанете женама су теже
• културни обрасци који у односу на толерисање насилништва мушкараца
• родни стереотипи
• подаци који се износе у јавност
• тешкоће у кориговању погрешних података

Деца као жртве насиља

Злоупотреба деце подразумева њихово занемаривање, физичко и сексуално злостављање.
Истраживање у Београду показује да злостављање чешће трпе девојчице, нема везе између
таквог поступања и психопатолошког испољавања малолетника.
Гоњење оваквих дела је изузетно ретко због одбијања деце да сведоче али и родитеља да дело
пријаве.
Скоро половина деце жртава је било млађе од 6 година.
Међу починиоцима су и заштитници младих – сексуално злостављање од стране свештеника
Католичке цркве и наставника у школама.
Извршиоци великог броја кд чије су жртве деца су њихови родитељи. Тамна бројка највећа је
код инцеста, у 60% случаја у САД мајка је била та која злоупотребљава дете. Између очева и
кћери у породицама где су присутни трајни сексуални проблеми, очеви дела врше опијени или
под наркотицима.
Каснија понашања злостављане деце – агресивна у односу на децу и одрасле – круг насиља
Физичко кажњавање деце – аргументација забране је да физичко кажњавање деце је
непосредно повезано са траумама које оно изазива код виктимизованих и касније агресивно
понашање лица која су му била изложена
• ниједно истраживање није доказало да оно помаже њиховом здрављу и физичко кажњавање
често доводи до злостављања

Међугенерацијски породични криминалитет

Тамна бројка је велика код дела где су родитељи жртве насилничког понашања деце. За ова
дела се сазна тек кад прерасту у најтеже дело, убиство.
У Америци 5% од популације старих особа је виктимизовано, учиниоци су они који се
о њима брину, често најближи сродници.
Општи принципи супростављања насиљу у породици:
• промовисати заштиту жена и деце од ризика насиља
• извршити превентивни утицај путем јавног мњења
• едуковати грађане о правима
• обезбедити ефикасне сервисе који су на услузи жртвама.

10. Имовински криминалитет – појам, врсте и реаговање грађана;

Вандализам
Имовински криминалитет су сва она дела уперена против имовине, а њихов извршилац настоји
да делом себи или другом прибави корист или да неком проузрукује штету.
Осим када су лично погођени овим делом, људи према извршиоцима ових дела имају друкчији
однос него према учиниоцима насилничких:
• резултати добијени методом самооптуживања показују да нека од дела из области
имовинског криминалитета грађанима и нису тако страна
• људи су према имовинском криминалитету толерантнији јер имају утисак да никога не
погађа тешко
Врсте:
• ситуациони – учиниоци најчешће аматери користе прилику за вршење дела која им се
изненада указала
- одлука је спонтана, акт невешт, непланиран и рискантан
- актери су често малолетници или млађа пунолетна лица
- мали број дела буде пријављен органима формалне социјалне контроле
- обијања продавница, крађе моторних возила и издавање чека без покрића
- ова дела се могу вршити и професионално

• конвенционални – дела која врше лица чије су личне црте између аматера и професионалца
– полупрофесионалци
- почињу у раздобљу малолетства у саставу малолетничких банди
- напуштају вршење средином треће деценије живота
• у имовински криминалитет спадају само она дела професионалаца која испуњавају услов да
се могу сврстати под имовински

Вандализам
Вандализам је уништавање туђе имовине без намере прибављања какве користи себи или
другом.
Вандализам се сматра важним потенцијалним симболом рушења социјалног поретка.
Тешко је рећи колико то кошта друштво, али велика је материјална штета. Штета која настаје
није само материјална него може довести до других проблема као на пример уклањање
саобраћајних знакова може довести до саобраћајних несрећа.
Узроци:
• негативизам малолетничке поткултуре
- психолошко чиниоци као емоционални поремећаји и недостатак карактера
- фрустрација, проблеми у социјализацији и адолесцентни стрес
• завист
- може се објаснити завишћу велики број вандалистичких аката
• мржња – код деликата мржње код којих се уништава имовина жртве
Начини контроле:
- индивидуални третман, упознавање јавности са делима и учиниоцима, социјалне мере
помоћи угроженима, превентивни рад са децом по школама, повећање ризика откривања
оваквих дела итд.

11. Криминалитет белог оковратника и криминалитет корпорација

Криминалитет белог оковратника су злочини извршени од лица са престижним и високим
друштвеним статусом у оквиру занимања које обављају.
Основне карактеристике:
• област у којој се врши – сфера пословања, осигурања, банкарства, берзе
• статус преступника – припадници највиших социјалних слојева
• заштићеност учинилаца од прогона и кажњавања

Не спадају било која дела припадника горњих друштвених слојева већ само она у наведеним
областима. Дела се врше прикривено и преварно
Криминалитет корпорација су дела којима корпорације крше норме којима је њихово
пословање регулисано. То је такође криминалитет белог оковратника у ширем смислу.
Оба се врше у сличним областима и на сродан начин. Разлика је само што код кбо у ширем
смилу је јаче истакнут лични користољубиви мотив, док корист од дела из корпуса
криминалитета корпорација иде самој компанији.
Ова лица буду ретко гоњена због фактичког имунитета који уживају и због честе дилеме могу
ли се подвести под неку од постојећих инкриминација.
Штете су огромне, не само материјалне него и угрожавају поверење у целокупни друштвени
систем; за последицу могу имати и повређивање и смрт великог броја људи, као и недозвољено
загађивање човекове околине – еколошки криминалитет.
Еколошки деликти су један од најкарактеристичнијих облика испољавања криминалитета
корпорација. Компаније су почеле да избегавају доста строге прописе о одлагању опасног
отпада тако што пребацују своје производње у неразвијене земље света.
Глобализација светске економије отвара могућност за ширење дела белог оковратника, процес
је олакшан немогућношћу сиромашних држава да се супротставе.
Криминалитет расте кад се стекну три услова:
1. мноштво мотивисаних преступника - транснационалне корпорације
2. пораст броја прилика да се дело изврши
3. одсуство способних заштитника
Дела у области глобалне економије: преваре на светском тржишту, прање новца , неплаћање
пореза, међународно подмићивање, загађивање животне средине, извоз небезбедних
производа, дислокација производње у земљи где сиромашни раде најопасније послове за ниске
наднице, индустријска шпијунажа, нуђење забрањених производа на интернету, изазивање
смрти лица.
12. Корупција
Корупција је криминално понашање код кога се додељено овлашћење злоупотребљава у циљу
прибављања личне користи.
Carl Freidrih је сматрао да је то девијантно понашање повезано са специфичним мотивом – да
се прибави приватна добит на рачун јавног овлашћења.
• модерно кривично право је толико проширило обим да је сваки вид корупције
криминализован и зато је боље рећи криминално понашање
• корупција је могућа и у вези с вршењем овлашћења која нису јавна, зато се дели на оне у
јавним службама и у приватном сектору
Корупција:
• у ужем смислу – кривична дела против службене и друге дужности
• у ширем смислу – најразличитија понашања од којих су нека на граници законитости али
против пословног морала и савесног управљања повереним средствима
Три врсте корупције у нашој земљи:
• додатно плаћање јавном службенику ради добијања права или за убрзавање остваривања
• подмићивање ради кршења закона – стицање права која не би припадала коруптору
• подмићивање у току доношења или измена закона како би се исходила решења која коруптору
одговарају
- најређи тип код нас
- посредан доказ да правни систем функционише па не постоји ниједан други начин сем да се
решење угради у законски текст

Једно од важнијих питања при оцени квалитета живота грађана али и за страни капитал при
одлучивању да ли да инвестира негде.
Зато је потребно утврдити стварно стање овог друштвеног зла:
• под појмом корупције треба обухватити само оне облике који су инкриминисани у кривичном
праву
• тамна бројка је огромна
- тежа су дела за откривање јер свима одговара да се не открије
• јавност је један од кључних фактора контроле корупције
• схвата се прешироко
- корупција су и дела која се косе са моралом и добрим обичајима али не подразумевају
кривичну одговорност
• грађани наше земље сматрају да су готово све професије корумпиране
Корупцију решити применом низа мера:
• најопштија настојања да се заустави ерозија друштвеног морала,
• заоштрити политичку одговорност
• увести низ мера формалне и неформалне контроле
• профинити истражне захвате којима се ова дела могу открити
• ригорозно казнити преступнике
13. Компјутерски и кибер криминалитет
Постоје две дефиниције компјутерског криминалитета:
• шира – по којој у ову категорију спада било које кривично дело повезано са употребом или
функционисањем рачунара
• ужа – компјутерски криминалитет је посебан вид инкриминисаних понашања код којих се
рачунарски систем појављује или као средство извршења или као објекат кривичног дела,
уколико се дело не би могло уопште извршити или би оно имало битно другачије
карактеристике
Традиционални облици:
• коришћење података из компјутерског система у приватне сврхе
• недозвољена употреба од стране запосленог
• крађа делова компјутерског система
• уништење података из рачунара у циљу наношења штете
• кршење ауторских права твораца рачунарских програма који се недозвољено умножавају и
продају – warez или софтверска пиратерија
- државама у којима се масовно крше ауторска права запрећено је економским санкцијама

Нове криминалне активности с развојем интернета:

• недозвољени приступ рачунарских система – hacking и илегална измена података у њему
• уношење у туђ рачунар или систем деструктивних програма као што су вируси, Тројански
коњи, логичке бомбе
• затрпавање корисника iнтернета великим бројем нежељених порука – spam
• дистрибуција забрањених садржаја преко мреже
Порастао је број превара на интернету.
Врсте превара (Siegel):
• аукција на мрежи
- лажне понуде преко привремених сајтова који никад не испоруче робу
• преваре кредитним картицама
- недозвољена употреба кредитне картице или њеног броја до ког се дошло преваром
- лажне аукције нуде предмете да би организатори добили број кредитне картице – fishing а
затим га користе за плаћање на интернету – крађа идентитета
• преваре у инвестирању
- жртва се наводи да уложи новац у аранжмане који доносе брзу и лаку зараду
• преваре финансијских установа
• пирамидалне финансијске шеме
- потенцијалним инвеститорима се нуди изузетно висок профит уколико уложе новац у посао
који се не намерава започети
- профит се првим инвеститорима исплаћује новцем који улажу следећи и цела операција траје
док је прилив новца нових инвеститора довољан за исплату профита ранијих улагача
- конструкција се у једном тренутку сруши и неисплаћени инвеститори губе не само профит
од посла него и уложени новац

Кибер криминалитет
Тамна бројка је изразито велика као и штете које наносе.
Проблем постоји у одговору на питање где су извршена и ко их је извршио.
У поделу дела која спадају у кибер криминалитет треба узети у обзир:
• средина у којој се дела одвијају – електронске мреже
• улога технологије у вршењу
• различита решења која су примењена у њиховом инкриминисању
Обједињује их једино што су извршене на интернету.

14. Организовани криминалитет

Дефиниција организованог криминалитета:
• шира – делатност криминалних организација, ако постоји организација постоји и
организовани криминалитет
• ужа – није довољно само постојање организација него и четири услова:
1. организациона димензија
2. континуирано бављење делатностима са циљем стицања и максимизације профита – послују
као криминалне корпорације
3. употреба насиља у циљу очувања позиција првенства ии монопола, ради ширења монопола,
финансирање убиства у циљу спречавања примене права
4. корупција полицијских, судских и политичко извршних власти
Организација – традиционални модел мафије (Cosa Nostra):
• подсећа на средњовековна друштва
• на врху је вођа – Capo, Don, Padre или Boss
• заменик или Sotocappo, Underboss је први следећи ниво
• између главног и његовог заменика налази се саветник – Consigliere, counselor чији је утицај
већи од замениковог
• испод заменика је неколико капетана (Caporegima) од којих сваки има више војника – (Soldati)
који врше непосредно послове за организацију
• Cosa nostra је организована као криминални синдикат
Новији модел организације, Chembliss, криминално подземље Sijetla:
• делује у виду мреже злочина
• подземна невидљива индустрија која се гради на илегалној коцки, дрогама, лихварењу ,
преварама и проституцији
• три нивоа организације:
1. финансијери
2. организатори
- бизнисмени
- политичари
- функционери правосуђа
3. рекеташи
Делатности:
• легалне
- повезане с прањем новца и сви послови који доносе висок профит
• нелегалне
- трговина наркотицима, посредовање при запошљавању, коцкање, лихварење, уцене и
рекетирање – изнуђивање новца за заштиту која није тражена
Прање новца – процес којим неко прикрива постојање, илегално порекло или илегалн
употребу прихода да би га затим приказао тако да он изгледа као легитиман.
- односи се на делатност криминалаца који теже да очисте новац стечен криминалним
активностима да би се изгубио траг о његовом пореклу
Подела:
• националне
- своје активности обављају у оквирима државне територије
- напуљска Camorra, калабријска Ndrangheta и Sacra Corona Unita
• међународне
Зараде од организованог криминалитета су огромне, највише од дистрибуције наркотика,
лихварења и организовања проституције
Сузбијање:
• израда законских аката који треба да повећају шансе
• проблем је фактичка аболиција учиниоца због раширене корупције
• друштва која желе да се овог зла ослободе морају да се помире да ће то имати последице на
природу односа
Скоро све земље прикривају постојање националног организованог криминалитета или се он
објашњава теоријом завере странаца

Транснационални организовани криминалитет

Најчешће се мисли на криминалне делатности попут кријумчарења дрога и оружја, трговину
украденим аутомобилима и прање новца ван државе домицила.
Други изрази:
• мултинационални системски криминалитет
• прекогранични организовани криминалитет
• међународни организовани криминалитет
Транснационалне криминалне организације:
• Мафија, Cosa Nostra
• Јапанске Јакузе
• кинеске Тријаде
• колумбијски наркокартели – Меделин и Кали
• француска Уједињена Корзика
• афричке организације – најпознатија нигеријска мафија
Основне активности:
• кријумчарење дрога
• кријумчарење оружја и муниције
• трговина људским бићима
• проституција
• кријумчарење и илегална трговина културним добрима
• фалсификовање новца
• илегално уношење опасних материја
• прање новца
• корупција
15. Трговина људима
Трговина људима се састоји у довођењу људских бића у ропски статус који подразумева
власништво над њима.
У окриљу Друштва народа усвојене су:
• Међународна конвенција о сузбијању трговине белим робљем – 1910.
• Међународна конвенција о сузбијању трговине женама и децом 1921.
• Конвенција о ропству 1926.
• Међународна конвенција о сузбијању трговине пунолетним женама 1933.
Пошто је људе интересовало да емигрирају у САД и високоразвијене земље Европе,
организације из криминалног подземља су се ангажовале на задатку да пребаце оне који добро
плате у неку земљу – кријумчарење људи (smuggling) и оно се обавља коришћењем
најразличитијих превозних средстава и техника.
Не треба то мешати са трговином људима (trafficking) иако може постојати веза – онај који
нема новац да плати мора да одради ту суму, чиме постаје власништво оног ко финансира
његово кријумчарење.
Организације које обављају трговину људима:
1. модел природних ресурса
2. трговински и развојни модели
3. модел супермаркета
1. аматерска трговина људима
2. транснационалне криминалне организације
Женама се најчешће тргује ради навођења на проституцију – sex trafficking, децом из истог
разлога али и ради усвајања, мушкарцима ради искоришћавања за најразличитије, најопаснија
а слабо плаћене послове.
Балкан – почетак 90их година прошлог века.
Наша држава је означена углавном као држава транзиције – највећи део је само на пропутовању
кроз нашу државу.
Мањи део остаје на овом тлу – држава дестинације, а није занемарив ни број који су жртве
трговине људима која се одвија на западу – држава порекла.

16. Политички криминалитет; криминалитет државе;

тероризам и контратероризам
Политичка кривична дела су она која угрожавају унутрашњу и спољну безбедност земље или
сваки напад на државу схваћену као власт.
Могу се разликовати:
• велеиздаја – дела којима се угрожава власт изнутра и
• издаја – помагање непријатеља, шпијунажа
• тероризам – особен тип овог криминалитета
Лица која врше оваква дела су у основи конвенционални преступници чија је битна црта
увереност у своју истину и оправданост својих убеђења.
Став је да је угрожавање безбедности земље кажњиво само ако се врши противправним
насилним актима.
Декларација о основним принципима правде за жртве злочина и злоупотребе моћи (7. Конгрес
УН за спречавање злочина и поступање са преступницима, Милано 1985) је указала да
милиони људи пате због злочина и злоупотребе моћи.

Криминалитет владајућих – Понти

• носиоци политичке власти често њу злоупотребљавају за противзаконито богаћење или
• за обрачун са политичким противницима забрањеним средствима
• затим је користе да спрече кривични прогон за оваква дела што обезбеђује имунитет

Злочини власти – Хаган – кршење људских права које врше јавни службеници или њихови
агенти:
• тајне полиције које се формирају са циљем да угуше сваку озбиљнију опозицију влади и све
политичке активности унутар државних граница
• кршење људских права политичких противника
• геноцид
• злочини полиције
• незаконито праћење, прислушкивање и експериментисање
Шира дефиниција политичког криминалитета – све криминалне активности које се врше из
идеолошких разлога
Злочини државе – кршење људских права од стране државе
Криминалитет државе чине акти дефинисани у праву као кривична дела а извршени су у
вршењу службе од стране чиновника као представника државе као и понашања којима се крше
међународни споразуми и принципи успостављени од судова и конвенција донетих од
међународних тела.

Kramer и Michalowski сматрају да поред наведеног спадају и радње државних намештеника

због којих она не остварује неопходан надзор или заштиту.

Тероризам
Вид политичког криминалитета којим се путем непредвидивог насиља теже остварити промене
у друштву.
Тероризам је систематско убијање и разарање или претња да ће они бити примењени којим се
застрашују појединци, групе, заједнице или власти да би се изнудили одређени захтеви.
Може се посматрати са два становишта:
1. на микро нивоу – ко су терористи, црте лица да то постану и мотиви
2. на макро нивоу како друштвене економске и сличне промене утичу на флуктуацију
терористичких напада
Према критеријуму домицилности:
• домаћи – напад изводе држављани против своје земље
• међународни – карактерише га елемент иностраности
Према средствима које користе и објектима који се нападају – Siegel:
• револуционарни – напада се на власт, представнике и оне који је подржавају
• политички – против оних који се супротстављају политичкој идеологији терориста
• националистички – мањинска етничка или религиозна група користи насиље да би створила
независну државу
• циљни – напада се на представнике и/или владе које се проглашавају непријатељским
• од државе спонзорисани – присиљава поданике на послушност нападом на мањине и
опоненте
• нуклеарни – могу искористити нуклеарно оружје ради претње
• криминални – терористичке групе посежу за дистрибуцијом дроге или киднаповањима како
би попуниле фондове за своје активности
• против животне средине
Gaines и Leroy – према средствима – онај који користи:
• биолошко и хемијско оружје
• достигнућа високе технологије – кибер тероризам
• транспортна средства
• оружја мање снаге
Битне црте терористичких аката – критеријум за разликовање тероризма од делатности које
са њим имају неке заједничке особине (терором нпр.)
• не постоји идеолошка група за коју се унапред може знати да за њим неће посегнути нити
постоји средство за које процене да ће бити делотворно да га не употребе
• специфични акти које карактерише:
- комуникација – не могу довести сами по себи до промене у друштву, зато преносе поруке
јавности о узроцима и циљевима деловања
- застрашивање – стварање колективног страха и осећаја потпуне несигурности
- аморалност
- противзаконитост

Начин извештавања медија је од изузетног значаја за успех циљева које терористи постављају.
Због тога медији имају посебну стратегију извештавања о терористичким акцијама које
задовољавају интерес јавност, а с друге стране воде рачуна да не постану средство пропаганде
терористичких организација.
Контратероризам је облик социјалне контроле који укључује различите механизме и
инситуције које су задужене да дефинишу тероризам и одговоре на њега.
Државе морају предузети контрамере усмерене да се терористи и организације открију и
униште.
Субјекти који предузимају контратерористичке мере морају прилагодити свој МО – своју
тактику а некад и наружање.
Мере које држава предузима да би се заштитила од терористичких аката
• легислативне и административне
• превенција и приправност
• одговор и санирање штете
17. Саобраћајни криминалитет
Саобраћајни криминалитет су сва кривична дела којима се у јавном саобраћају угрожавају и
повређују људски живот и имовина већег обима.
То су следећа понашања:
• која угрожавају разнородна заштићена добра
- телесни интегритет човека и имовина
• извршена са различитим субјективним односом учиниоца према делу
- нехатна кривична дела али има и умишљајних
• врше се у различитим видовима саобраћаја
- друмски, ваздушни, железнички, речни, поморски
• врше се у јавном саобраћају и крше се прописи којима се регулише ова друштвена
делатност
Разлог за издвајање у одвојену врсту криминалитета су тешке последице као огромне
материјалне штете и велики број тешко повређених и погинулих лица.

Треба прво да се класификују – Kaiser:

• нехатна – учинилац лако држи да до последице неће доћи или није ни свестан такве
могућности
• намерна – намерно преузима неку радњу или се понаша у тој мери безобзирно да је
очигледно пристао на последицу која је наступила
Особине саобраћајних преступника (личне црте):
• просечне интелектуалне способности
• слабија способност предвиђања понашања других
- себичност, нестабилност у одлукама и намерама, недоследност, одсуство осећања дужности
- немају моралних принципа ни савести
• укоченост у реаговању и руковању моторним возилом, стална стрепња и пренапрегнутост,
понекад укључена и агресивност
• низак ниво културе и не желе да га мењају, неприлагођеност на градски живот
• низак ниво саобраћајне и техничке културе
- возе ретко на дугачким релацијама
- кратко возачко искуство
- у току вожње баве се другим стварима
• велики број радио прековремено 27%, 60% агресивност и вожња под дејством алкохола
• конформизам и потчињавање ауторитету, према осталима самовољно и непријатељски
• немир, нестрпљивост, раздражљивост и склоност испадима
• не осећају кривицу због последица

Етиологија саобраћајног криминалитета:

• понашање возача
- усталила се логика да је једино објашњење у фактору човек
- по тој логици он је увек крив, шта год да се догоди
- ако је пут лош, требало је да прилагоди вожњу условима
- ако је возило или неки део отказао, није смео с таквим возилом да учествује
 - његова одговорност се приближава објективној каква постоји у грађанском праву –
обавезује га да надокнади сваку штету његовог возила без обзира на кривицу
- није увек искључиви кривац за догађај.
• стање путева
- лоше у нашој земљи
- држава која од власника возила и корисника аутопутева редовно убира средства за
одржавање путева дужна је да омогући грађанима ниво путне мреже који одговара интензитету
саобраћаја и броју возила.
• стање возила
- нема државе у овом делу света где је просечна старост регистрованих аутомобила тако
велика
- опасности код возила старијих од 12 година:
- преко 12% неисправан систем за управљање
- преко 30% точкови и систем за вешање
- преко 45% светлосно сигнални уређаји и
- 43% кочиони систем
- потребна ригорозна контрола исправности возила изнад 10 година
- прибегавање економским стимулансима где грађанима који поседују аутомобил старији од
12 година уз бескаматно кредитирање заменом старо за ново олакшавати набавку новог
аутомобила
Проблем се не може решавати само повременим заоштравањем прописа
• после почетног смањења броја случајева неприхватљивог понашања у саобраћају, после неког
времена стање враћа у старе оквире

18. Два приступа узрочности у криминологији; Покушај објашњења

каузалитета злочина; Шведски пример
Многобројна објашњења узрочности се могу поделити у две велике групе:
• прву чине моноказуалистичка или монофакторска
- злочин и криминалитет повезују са дејством једног основног чиниоца
- класичан пример је учење оснивача криминологије Ломброса и његовог злочиначког
атавизма којима објашњава целокупан криминалитет
- оснивач новог теоријског правца даје објашњење које најчешће узрок апсолутизује
- тек други покушавају да доведу дејство тог чиниоца у склад са утицајем осталих
• другу чине мултиказуалистичка или мултифакторска објашњења
- ослања се на равноправно третирање низа разноврсних фактора
- оснивач тог гледишта је италијански криминолог Ферри који је дао први покушај
интеграције разноврсних чинилаца
- касније томе доприносе и Глуецкови

Милан Милутиновић на нашим просторима:

• на криминалитет делују две групе чинилаца:
- општи услови развоја класног друштва
- корени криминалитета
• на дезорганизовање и отуђење личности утичу:
- противречност између друштвених потреба и могућности задовољења
- тежња за стицањем профита и богаћењем
- лични интереси и индивидуалистичка психологија
• криминогени фактори:
- индивидуални
- социогени
• према каузалном утицају на криминалитет:
- узроци
- условии
- поводи

Покушај објашњења каузалитета

Проблеми с којима се срећемо при проучавању каузалности крим. феномена:
1. треба раздвојити узрочност појединог криминалног понашања од каузалности
криминалитета као укупности
2. јасно је да се једним чиниоцем не може објаснити ни свако поједино дело, ни његов
тоталитет
3. извршена а нерегистрована дела делују на објашњење криминалитета као целине
4. чињеница је да је разматрање узрока криминалитета једно питање у коме долази од
идеологизација
Свако криминално понашање изазвано је спојем две групе чинилаца: личним цртама појединца
и спољним чиниоцима.
Њихово дејство нема исту снагу код свих дела, негде је претежан утицај једних а негде других,
негде делују с приближним интензитетом.

Шведски пример
Marcus Felson, зашто су у Шведској стопе криминалитета толико порасле поред свих програма
чији је циљ био смањивање социјалне разлике.
То значи да злочин има своју логику одвијања која добрим делом игнорише социјалну правду,
неједнакости, владину социјалну политику, сиромаштво и сличне појаве.

19. Дејство криминогених фактора у раздобљима релативног

друштвеног мира
Ова раздобља карактерише постојање једног доминантног нормативног система кога прихвата
већина чланова заједнице. Постоје одређена правила игре и механизми који штите њхово
поштовање.
Установе попут породице и школе имају задатак да изграде конформистички начин понашања
код младих док утицај на одрасле са истим циљем врше изграђени механизми социјалне
контроле.
Статус појединца и ускраћивање шансе од стране друштва:
• упркос илузији о равноправности људи, друштва су далеко од реализације те прокламације
• криминално понашање маргинализованих друштвених слојева резултат је револта због
немогућности да се такав статус промени или чешће специфичног облика прилагођавања
Злочин као израз политичког бунта:
• већина политичких система се бави затварањем алтернатива
• суштина се састоји у сузбијању оних покрета и идеја које се сматрају неприхватљивим
• криминалитет протеста (контестативни)
- сељаци и камионџије који блокирају путеве, штрајкачи
- протести еколошких група
- строго говорећи не спадају у политичка дела али то могу постати када се њихови активисти
супротставе органима реда

Постојање различитих контракултурних група:

• постоје групе чији чланови усвајају нормативни систем који одступа мање или више од оног
који је доминантан
• за криминологију су битне оне чији је нормативни систем супротан важећем
• разне криминалне групе, малолетничке банде, групе наркомана али и религиозне секте
Неделотворност механизама социјализације
• социјализација се своди на процес у коме се на младе преносе основне тековине једног
културног система
• две институције традиционално задужене за остварење тог задатка:
- породица
- проблеми с којима се среће породица у егзистенцијалном погледу
- поремећени односи родитеља
- посебну пажњу заокупља дефицијентна разбијена породица у којој нема једног родитеља
- веровало се да малолетници из такве породице лакше постају преступници од оних који
потичу из комлетне породице
- сама констатација да је породица разбијена не значи да ће та околност деловати
неповољније аутоматски
- губитак мајке је много значајнији од губитка оца
- школа
- недовољно стручно особље у школама
- необјашњиве измене школског система које су вршене без икакве верификације

Утицај медија:
• средства масовне комуникације помоћу којих се потенцијално широком кругу људи преноси
сазнање у најширем смислу речи
• као штетни садржаји обично се наводе:
- криминални садржаји који приказују радњу извршења
- сензационалистичко писање које изазива непотребан страх
- изношење детаља који ометају истрагу
- необазирање на претпоставку невиности
- задирање у приватни живот
- порнографски садржаји доступни деци
- садржаји намењени најмлађима са насиљем
• они који тврде да средства масовне комуникације могу деловати криминогено указују на дела
која указују на могући утицај виђеног или прочитаног
• противници истичу принципе слободе штампе, право грађана да буду информисани и слободу
стваралаштва
• иза ових принципа стоји разлог – зарада
• грађани имају право да буду обавештени али медији не могу да третирају
сензационалистички и скандалистички
• претпоставке за успех побољшања услова живота грађана су поштен однос заснован на
комплетној документацији, интелигенцији и истини

Деловање механизама друштвене репресије:

• они који су задужени да сузбијају злочин утичу не његово вршење
• законодавац може допринети порасту броја злочина – легалистички детерминизам
- што је у кривичном праву прописана забрана мање прихватљива грађанима и што се
органи контроле више упињу да обезбеде њено поштовање, више производе преступнике
• неки осуђеници из затвора излазе гори него што су у њега ушли

20. Дејство криминогених фактора у раздобљима социјалних потреса

У раздобљима турбуленција, немира и бура на вршење злочина утиче низ чинилаца.
Нагле промене економске структуре, кризе и ломови
• својинска трансформација при промени економске структуре
- људи губе сигурност и осећају да им је егзистенција угрожена
- расте број недопуштених дела која органи не стижу да гоне
- ризик откривања дела се смањује
- корупција омогућава фактички имунитет од прогона
• стања криза и депресије
- доводе до пада запослености и животног стандарда
- учесталост деликата малолетника има обрнут ток од процента њихове запослености
- учесталост имовинских деликата варира непосредно у зависности од процента њихове
незапослесности
• крах берзе
- они који не могу да поднесу промену социјалног статуса прибегавају самоубиству или
имовинским кривичним делима

Миграције
Сеобе већег броја људи из једног социокултурног амбијента у други, обично из економских
разлога.
Прелазак из села у град представља известан културни шок. Миграције изазивају проблеме
егзистенцијалне природе
Истраживање у Шведској, Свери:
• криминалитет је много израженији међу мигрантима него међу Швеђанима
• швеђани врше 6 кд на 1.000 становника, Мађари и Југословени 1.012, Пољаци 7
Велики број криминалаца прелази из једне земље у другу да би вршио кривична дела под
повољнијим условима.
Миграција суочава мигранте са проблемом прилагођавања, али нема доказа да води у
делинквентно понашање.
Ратови и револуције
Револуције су раздобља насилног рушења старог поретка и његове замене новим.
Рат је сукоб две оружане формацје.
Заједничка црта је снажна негација вредносног система на коме је друштво пре њих почивало,
разлика је што је она трајна и институционализована у револуцијама, а у рату само привремена.
Легитимизација насиља ослобађа људску агресивност у време када је очигледан недостатак
ефикасне контроле.
Посебно место у оправдању у ратним сукобима има пропаганда а у модерно доба средства
масовне комуникације има исти значај као припремање оружаних снага.
Дела имовинске природе су остатци у извесној мери некадашњег ратовања због плена. Овим
делима погодују несташице и општа оскудица.
Омладина и жене се због потреба ратне производње ангажују да замене мушкарце способне за
рат. Мењају их и у вршењу кривичних дела - у то доба њихов криминалитет расте.

21. Болести зависности

Основна црта алкохолизма и наркоманије, постојање зависности од одређених супстанци,
ситуира ове појаве у индивидуалне чиниоце.
Наркоманија
Наркоманија или злоупотреба опојних дрога је прекомерно, редовно узимање дроге услед чега
наступа зависност.
Дроге су психоактивне супстанце које мењају распложење, сазнање или понашање.
Према начину деловања:
• опијати
- опијумови деривати – хероин, морфијум, кодеин, метадон
- изазивају ефекте сличне депресантима, али са мањим утицајем на моторику и
интелектуални процес
• депресанти
- барбитурати, канабис и други седативи
- доводе до осећања опуштености, удружене су са слабљењем интелектуалне функције и
концентрације
• стимуланти
- амфетамин, кокаин, кофеин и слични
- осећај живахности и енергије, подижу расположење и смањују апетит
• халуционогени
- ЛСД и мескалин
- изазивају халуцинације или илузије које су повезане са променом расположења и мисли
- изазивају промене у опажању, мислима и осећајима
Повезаност са злочином и криминалитетом:
• производња, кријумчарење и продаја дроге
- под снажним утицајем међународних организација и две међународне конвенције
санкционисана као тежа дела
- сва дела укључујући и најтежа
• дела која врше под утицајем дроге или да би до ње дошли
- имовинска кривична дела, провале у апотеке, кривотворење лекарских рецепата
- посебне мере безбедности
- само коришћење наркотика ретко кажњиво

Захвети за легализацију лаких дрога:

• аргументи у прилог
- право човека да одређује своју судбину, забрана само гура наркомане у свет криминала
- став да у већини земаља више људи страда због злоупотребе алкохола и дувана него они који
живот окончају због дроге
- оваква аргументација је замена тезе – говори се о легализацији наркотика а не о потреби да
се ограничи или забрани коришћења других супстанци
- одлука неких лекарских удружења да се марихуана препише неким болесницима
- амерички медицински институт утврдио да марихуана може бити примењена у медицини
• аргументи против
- скоро увек се почиње с лаким дрогама а завршава са тешким
- потреба за повећањем дозе због толеранције је правило наркоманске каријере
- није изузетак него чест случај
- марихуана као лек, полемика
- чак и да има такво дејство не значи да би је требало легализовати јер и сад постоје лекови
који нису у слободној продаји
Код нас се кажњава већ само поседовање наркотика. Наш законодавац се определио за
задржавање досадашњег режима контроле лаких дрога.

Алкохолизам
Алкохолизам је дуготрајно прекомерно конзумирање алкохолних пића које доводи до
зависности.
Прави се разлика између:
• алкохолофилије – потреба за узимањем алкохола
• алкохоломаније – таква зависност која у случају престанка изазива апстиненцијалну кризу
Подела алкохоличарске каријере на раздобље:
• акутног – пијанац проблем
• хроничног пијанства – тежак пијанац
У свету велики број људи годишње умре од цирозе јетре.
Број алкохоличара треба помножити са 4 да би се добио приближан број чланова њихових
породица који су њиховим пороком угрожени.
У алкохоличарски криминалитет спадају:
• кривична дела возача моторних возила који делују од дејством алкохола
• вербална кривична дела попут увреда и левета
• разни облици телесних повреда, убиства и силовања
Заједничка црта је агресивност њихових учинилаца која је последица уклањања инхибиционих
фактора помоћу алкохола.
Алкохол је повезан са низом кривичних дела нечињења.
Алкохоличарима се у нашем кривичном праву услед зависности од сталне употребе алкохола
може изрећи мера безбедности обавезног лечења.
Алкохолизам је један од главних фактора насилничког криминалитета младих. Млади који
конзумирају алкохол двоструко чешће учествују у физичким разрачунавањима од оних који не
пију.
Конзумирање алкохола има каталитичко дејство на јављање насилничког понашања.

22. Недостатак самоконтроле као унутрашњи чинилац

Још у дечијем узрасту неки појединци нису способни да одложе задовољство.
Криминални акт обезбеђује непосредно и тренутно испуњење жеља, а главна карактеристика
људи са ниском самоконтролом је да на изазове у својој околини одговоре тако што ће преузети
акцију овде и сада.
Gottfredson и Hirschi су зато издвојили овај субјективни чинилац као најзначајнију особину
злочинца.
Овакве личности се повезују са следећим карактеристикама:
• импулсивност
• авантуризам
• безобзирност
• минимална толеранција на фрустрацију
• непажљивост
• непокоравање
Њима недостаје чврстина и истрајност. Криминални акти су узбудљиви и ризични,
подразумевају брзину, опасност, агилност и снагу.
Људи са слабом самоконтролом:
• имају могућност да постану авантуристи, активни и телесно ангажовани.
- људи са високом самоконтролом нагињу да буду опрезни, промишљени и речити.
• имају нестабилне бракове, пријатељства или пословне каријере
• не морају да користе нити да цене когнитивне или академске вештине
• мануелне вештине су минималне
Механизам који доводи до основне разлике између оних који имају и који немају самоконтролу
делује у детињству и тиче се праћења понашања детета.
Изазов да код имовинских деликта опљачкано и украдено почну да троше и уновчавају је
последица немогућности самоконтроле. Злочинци куповином скупих кола, непокретности и
других симбола, сами себи пишу кривичну пријаву.
Слабост теорије:
• уопштавања „сви злочини су…“ се тешко могу прихватити
• неоснованост тврдње да злочини захтевају мало вештине и да не траже когнитивне
способности
23. Криминална каријера
Криминална каријера је систематско криминално понашање које је од личности прихваћено
као начин живота.
Значајан број кривичних дела се може приписати хроничним, хабитуелним учиниоцима или
мултирецидивистима. То утиче да криминолози данас сматрају једним од својих приоритетних
предмета сматрају изучавање таквог перзистентног криминалца.
То су категорије злочинаца према којима су сви третмани неделотвродни па њихове
криминалне склоности прогредирају.
Тежи се проучити развој криминалне каријере од зачетка до окончања.
Типичан преступник:
• мушкарац
• врши имовинска дела
• сиромашна и децом бројна породица
• родитељи такође вршили кривична дела
• нису га контролисали, брутално с њим поступали, конфликти и изолација
• неинтелигентан и лишен способности у школи ствара проблеме и бежи са часова
• повезује се с пријатељима који су такође делинквенти
• ради једноставније и слабо плаћене послове а дуже је незапослен
• разноврсне криминалне делатности – полиморфни учиниоци, ређе специјализовани
преступници
• учествују и у насилничким делима, вандалистичким испадима, дрогирању, опијању и
промискуитетном понашању
• најактивнији су у тинејџерским годинама
• око двадесете се жене и почињу да живе у ванбрачној заједници, опада криминална активност
• око тридесете се одвајају од жене и деце, незапослени су или имају слабо плаћен посао
• склонији ноћном животу
Њихова антисоцијалност зачиње у дечијем добу и жилаво се одржава у доба матурације када
добијају карактер антисоцијалног поремећаја личности.
Лемерт указује на девијантну каријеру, сматра да фазе гроссо модо важе и за каријеру
криминалца:
• примарна девијација
• социјална реакција
• каснија примарна девијација
• снажнија и непомирљивија реакција
• нова девијација која садржи и бес и непријатељство према онима који изричу санкције
• престанак толеранције изражен у формалној акцији
• снажније изражено непријатељско понашање
• прихвата девијантни статус и прилагођава се тој улози

Битне црте које карактеришу злочинце од каријере:

• идентификација са злочином
• концепт о себи као криминалцу
• групна подршка и удруживање
• злочин као начин живота
Задатак развојне криминологије или криминологије животног пута је објашњење три кључне
категорије:
• активација – иницирање девијантне криминалне активности
• појачавање – све више угрожава добра и вредности
• одустајање – напуштање девијантног понашања
Све у циљу превенције смањења или одустајања од наведене активности.
Постоји тврдња да антисоцијално дете има тенденцију да постане антисоцијални малолетник
и исто такво пунолетно лице које ствара ново антисоцијално дете
Фактори ризика:
• односи у породици суседству и школи
• склапање брака и рођење детета најчешће корелирају са одустанком од криминалног
понашања
На сазнањима развојне криминологије се граде три врсте програма – они којима се пружа
подршка родитељима, школски програми за помоћ деци из проблематичних група и програми
партнерства са локалном заједницом.

24. Виктимолошка димензија криминалне појаве

Жртва кривичног дела и сва проблематика с њом у вези ушла је у криминологију средином 20.
века делом Ханса вон Хентига Злочинац и његова жртва.
• Он наводи многобројне случајеве у којима је жртва на овај или онај начин одговорна за
провоцирање криминалног понашања.
Јављају се идеје о потреби изградње виктимологије, било као посебне гране криминологије
било као самосталне дисциплине.
• Guglielmo Gulotta сматра неприхватљивим залагање за издвајање виктимологије као
засебне дисциплине. То је по њему кидање нераскидиве везе криминалног пара - аутора дела
и његове жртве.
• Ketrin Vilijams дели то гледиште да проучавање жртава не сме бити одвојено од
проучавања учиниоца јер то пружа прилику преступнику да лакше избегне одговорност.
Виктимогене предиспозиције су црте личности које су у корелацији са одређеним врстама
злочина.
Tranchina сматра да их треба разврстати:
• по настанку - урођене и стечене и
• по трајности - сталне и тренутне

Fattah дели ове особине жртве на:

• биофизиолошке
- узраст - деца и старе особе, најчешће жене од 20-29, мушкарци од 30-39
- пол - Wolfgang каже да је међу жртвама мање жена - 27%, Fattah каже да постоји мала
разлика - мушкарци 55,7%
- физичко стање лица
• социјалне
- професија - радници обезбеђења, банкарски и поштански службеници..
- статус - странци, емигранти, етничке и расне мањине
- богатство - повећава ризик имовинских дела
- начин живота - усамљеност, девијантно понашање
• психичке
- снажан полни нагон, сексуалне девијације, психопатолошка стања, несмотреност,
поверење, похлепа...

Теорија о животном стилу

Аутори су Хинделенг, Готфредсон и Гарофало.
Животни стилови су одређени трима базичним елементима:
• друштвеним улогама појединца у друштву
• његовим положајем у друштвеној структури
• рационалним одлукама о жељеним понашањима
Појединац доноси одлуку на основу улога и положаја да ли ће ограничити своје рутинске
активности на сигурне или ће прихватити ризичне.

Подела жртава
Менделсон према утицају на настанак дела разврстава жртве на:
• потпуно недужне - дете или душевни болесник
• жртве са мањом кривицом - жена која изазове побачај од чијих последица умре
• жртва крива исто колико и преступник - жртва еутаназије
• жртва која је више крива од учиниоца - лице које изазове другог
• жртва која је једина крива - нападач убијен у самоодбрани
• умишљена или симулирана жртва
Gulotta даје потпунију поделу, дели их на лажне и стварне жртве.

Лажне жртве су:

• жртве симуланти - због освете, уцене или другог разлога лице се издаје за жртву иако је
свесно да није било виктимизације
• умишљене - убеђене у свој статус жртве, лица која пате од параноје или хистерије
Стварне жртве су
• случајне жртве - лица која својим деловањем нису допринела сопственој виктимизацији
- сва лица против којих учинилац није иначе деловао али је пристао на њихову повреду или
угрожавање
- небитне жртве - жртве тероризма јер жртва за учиниоца нема никакав значај

• жртве саучесници
- жртве због неопрезности - у саобраћају, пијанци, лица која нестручно рукују опасним
стварима
- алтернативне жртве - код дуела, сваки учесник пристаје на ту улогу
- жртве провокатори - због своје почетне агресивности
- намерне жртве - жртва еутаназије тражи да буде лишена живота
Колективна виктимизација - виктимизација групе људи; дела злоупотреба моћи.
Код неких дела кривице актера су реципрочне - што је мањи допринос жртве њеном настанку,
тежа је одговорност учиниоца кривичног дела.
Кривично право користи сазнања о жртвама да би нашло начине кажњавања који ће помоци
обештећењу жртве.

25. Деликти без жртве

Дела без жртве – постоје добра или интереси који се угрожавају али их је тешко
идентификовати – victimless crimes
То су понашања која спадају у категорију mala prohibita, нису дакле злочини по себи (пер се)
него вољом законодавца – углавном угрожавају друштвени морал и имају у себи елементе
греха и порока.
Хуго Бедау овим делима сматра она са следећим особинама
• актери дела делују сагласношћу воља, нпр код побачаја
• актери дела га не пријављују полицији, али то други могу урадити
• актери не сматрају да су њиме оштећени иако други тако мисле
• садрже сагласност воља одраслих где су жељена добра и услуге законом забрањени
Конкретна дела која овде спадају су нпр:
• опијање и злоупотреба дрога
• скитња и просјачење
• коцкање
• проституција и остала добровољна сексуална дела
• деликти малолетника
Велики део ових понашања се негде не сматрају криминалним, а чак ни кажњивим.
• Огроман број људи укључен је у ове активности а само мањи број буде кажњен.
• Заокупљају рад органа правосуђа који на њих расипају енергију.
• Онемогућавају сагледавање реалне слике криминалитета која би била без њих друкчија
Код нас:
• наведена понашања углавном нису кривична иако су можда кажњива
• мора се истражити да ли та решења треба мењати
• преиспитивање тражи и наше прекршајно законодавство

Деликата без жртве у правом смислу нема, код сваког дела је повређено неко добро или
интерес.
Жртву не треба сводити само на физичка лица односно њихове колективитете.
26. Видови реакције друштва на злочин
У људској заједници постоје понашања која представљају напад на основне вредности
друштва.
Два раздобља према облицима реакције:
• прво се везује за приватну реакцију оштећеног односно групе којој припада
- афективна реакција страха и љутње изазвана могућношћу да учинилац разбесни своје
богове заштитнике
- најпогоднија санкција је његово елиминисање
• држава постепено монополише овлашћења да кажњава и уређује претпоставке за коришћење
тог овлашћења
Два основна типа реакције друштва - формална и неформална
Савремену епоху карактерише доминација формалне реакције – на праву засновано деловање
субјеката кривичне репресије у циљу остварења контроле тих понашања.

Имиџ злочина и митови о њему

На реакцију на злочин мање утичу резултати научних истраживања него слика створена о
злочину, криминалитету и њиховој контроли без обзира што не одговара стварном стању.
Сложеност и међузависност појава се замењује митовима.
Типичан „непријатељ друштва“ је млади мушкарац, необразован, незапослен и припадник
етничке мањине. То је идеолошка творевина и почива на друштвеној реалности злочина.
У процесу стварања имиџа учествују и државни органи који настоје да одрже доминантну
социјалну дефиницију злочина и став да неке друштвене групе и појединци угрожавају
основне друштвене вредности. Пажњу треба усмеравати на њих а не на систем социјалне
контроле који је у основи добар.
Укључују се носиоци политичких функција које не интересују узроци злочина и дугорочне
мере за контролу криминалитета. Знају да уху грађана више одговара казнени популизам –
пооштравање закона и велике речи о рату са криминалитетом не решавају ништа.
Да би остварили сврху, митови морају имати следеће елементе:
• идентификовану и нациљану прецизно одређену девијантну популацију
• недужне и беспомоћне жртве
• храбре и чедне хероје
• озбиљну претњу установљеним нормама, вредностима, традиционалном стилу живљења

Морална паника
Израз је први употребио Young у тексту посвећеном забринутости јавности због пораста
злоупотребе дрога.
Доводи у полицији до оснивања посебних одељења за борбу против наркотика.
Кључне особине:
• нешто или неко се дефинише као претња вредностима
• претња се представља у упрошћеној форми
• нагло расте забринутост јавности
• реагује власт или утичу на стварање јавног мњења
• резултат – повуче се стање моралне панике или резултира променама у друштву
Стварање моралне панике:
• медији
• морални активисти – крсташи – боре се за праведну ствар а против зла
• владајуће групе чија намера је да остатак друштва убеде да су прави проблем криминалци и
немарност у решавању проблема криминала
Таласи моралне панике доводе некад до криминализације одређеног понашања, други нестају
а да не остваре значајнији утицај.

Нови таласи моралне панике

Два нова таласа моралне панике:
• кукуљице
- повезан с новим стилом облачења младих и доводи до панике у широј популацији
- hoodies – кукуљице
- јер су млади подражавајући неке религиозне редове али и филмске и музичке звезде почели
да преко главе стављају капуљаче које су им скривале лице
- сиромашни антисоцијални људи који воде порекло из радничке класе
1. не показују успех у школи због ниске интелигенције
2. обавезно носе ствари са ознакама познатих произвођача
- култура кукуљица – hoodie culture
- тадашњи премијер Британије Тони Блаир је прогласио да представљају опасност по
друштво
- забрањен приступ у бројне објекте
• педофилија
- одавно позната као једна од сексуалних абнормалности
- прво се означавала организована мрежа дечије порнографије овим термином, отмица и
убиства деце
- медијску пажњу су изазвали случајеви сексуалне злоупотребе деце од стране севештеника
Римокатоличке цркве у Ирској
- случај белгијског педофила
1. 1989 осуђен на казну затвора, 1992 отпуштен са њеног издржавања раније
2. киднаповао и злостављао шест девојчица а четири су преминуле
3. осуђен октобра 1996
- медији су бомбардовали британску јавност случајевима педофилије
- Сарин закон
1. услед последице отмице и убиства осмогодишње девојчице Саре Пејн
2. мере су пооштриле кажњавање сексуалних преступника, а они су морали да се региструју
- полиција и пробационе службе су скретале пажњу на опасност оваквих акција и да може
угрозити оне у чије име делују
1. педофили ће почети да се скривају
2. ипак су наставили са наведеном праксом са насловима типа – Вешање би била преблага
казна за њих
3. брутални напади на лица за која се сумњало да имају педофилске склоности
Закључци:
1. злочини сигнали – кривична дела која никога не остављају равнодушним
2. медији могу угрозити право управо оних које као штите
3. ништа не може оправдати хистерију у јавности коју изазивају
4. политичари доживљавају и овакве догађаје као прилику да повећају свој рејтинг код гласача
5. по правилу у Србији се рефлекси догађаја из света понављају са најмање једном деценијом
закашњења

27. Страх од злочина; Стокхолмски синдром

Страх од злочина је рационално или ирационално стање панике или узнемирености код неког
лица који су изазвани веровањем да је у опасности да буде виктимизовано злочином.
Две групе чинилаца који доприносе јављању страха од злочина:
• макро фактори – ранија дела, погодности за злочин, организација заједнице која би
обухватала медије
• микро фактори – утичу на оцену појединца о ризицима његове личне виктимизације, лично
сазнање о виктимизацији друхих и средства која има на располагању
Могуће је да се људи осећају угроженији у срединама у којима стопа криминалитета није
висока иако нема стварног разлога за то.

Ferraro:
• страх од злочина који је емоционалан
• претпостављени ризик који укључује и сазнајне елементе.
Жене су застрашеније од мушкараца без обзира на нижу стопу виктимизације.
Страх од злочина је заснован на реалном сагледавању ризика од стране појединца.
Последице:
• трошкови на скупа средства заштите
• слободно време се не проводи на жељени начин
• лоши квартови се избегавају
Страх од злочина нарушава социјални живот јер позива на опрез умсто поверења.

Стокхолмски синдром
Потенцијална жртва у страху од нападача се у појединим случајевиа почиње идентификовати
с њим подржавајући његово понашање.
Проучен је код отмице, специфичног облика криминалне делатности у којој су измешане
уцењена власт, талац и медијски извештаји намењени импресионирању јавности.
Код таоца се одвија специфичан емотиван процес:
• почетну фазу карактерише гнев и презир према отмичарима
• страх од смрти
• бекство од реалности и симбиоза са отмичарима
• разматрање могућности бекства

За време разбојништва у једној банци у Шведској 1973. отмичар је узео таоце који су с њим
провели дуже од пет дана.
Кад су ослобођени плашили су се полиције, штитили отмичара и показивали му захвалност
Стокхолмски синдром карактеришу следеће црте:
• позитивне емоције талаца према отмичару
• негативан однос према власти
• клима сарадње између талаца и отмичара
Позитиван ефекат је што чува живот таоцу.
Не може настати ако се отмичари односе тврдо и агресивно или ако их одваја идеолошка и
политичка припадност.
Што отмица траје дуже, у очима талаца одговорност прелази са отмичара на власт.

28. Неформална контрола од стране заједнице

Два основна типа друштвене солидарности:
• механичка солидарност – почива на стању свести која је заједничка свим члановима истог
друштва и њен израз је репресивно право
• органска солидарност – проистиче из поделе рада и њој одговара реститутивно право
Модерна друштва одликује одсуство стварне солидарности и то је нарочито у великим
градовима. Зато је стопа криминалитета много већа ту него у малим урбаним и руралним
срединама.
Могуће је створити стамбене комплексе који одвраћају преступнике стварањем брањивог
простора, поделом и обликовањем стамбених јединица тако да је једноставно разликовати
станаре од странаца.
• овај концепт занемарује друштвену реалност
• обраћа пажњу само на просторна питања а занемарује друштвене варијабле
• полази се од погрешне претпоставке да злочине врше само странци и занемарује ефекат
померања

29. Колективни одговор на злочин

(узимање правде у руке; самоорганизовање грађана; суседско надзирање; патроле грађана)
Узимање правде у своје руке:
• догађа се да због општег безнађа и сталног јачања криминалитета грађани преузму контролу
над криминалитетом у своје руке
• У Бразилу су почели прво да линчују сумњиве преступнике а после су то радили и са
лоповима ситних новчаника
Самоорганизовање грађана
• грађани могу учествовати у организованој самозаштити – добровољној која има црте
самоорганизовања а циљ јој је заштита људи и имовине од криминалитета на одређеном
подручју
• код нас су постојале форме учешћа грађана у обављању послова безбености – систем
друштвене самозаштите
Две стратегије превентивног деловања заједнице:
• суседско надзирање
 - заснива се на идеји да грађани у срединама у којима живе контролишу све појаве које могу
угрози сигурност заједнице
- састоји се у обавештавању полиције о појави сваке такве особе
• градске патролне групе
- састављене су од цивила регистрованих за вршење одређених послова у локалној полицији
- даје им беџеве а вођу групе 13 недеља обучава на полицијској академији
- не носе оружје чланови а задатак је да круже аутомобилом и запажају изгреде и злочине и
обавесте полицију
• анђели чувари
- могу да хапсе преступнике
- обучени су борилачким вештинама и пролазе кроз ригорозне припреме
Ангажовање локалне заједнице – цоммунитy енгагемент се разликује што не обухвата нужно
сарадњу са полицијом. Логика је да локална заједница најбоље зна шта су проблеми с којима
се суочава, целисходније је да она покуша да их разреши солидарношћу и регенерацијом
• формирање група за заштиту заједнице – цоммунитy сафетy гроупс – ЦСГ
• састављење од представника локалног становништва и надлежних агенција
• идентификују проблеме и нуде решења
• ограничења:
- није се показао делотворним у вези са проблемима мањина, избеглицама, лицима са посебним
потребама, заосталима, наркоманима, проституткама, скитницима и просјацима

30. Суштина казне и сврха кажњавања; правила о одмеравању

Казне су санкције којима се аутору кривичног дела прети наношењем физичке или душевне
патње.
Почивају на кривици односно таквом облику психичког односа према свом делу који заснива
његову одговорност за то дело.
Начини кажњавања су се мењали. Казном се лишава преступник оних добара која се сматрају
довољно значајним да би овај схватио у којој мери друштво не одобрава – суд о невредности
аката) његово дело.
Сврха кажњавања
Три теоријске оријентације које нам могу помоћи у стратегији кажњавања:
1. улогу кажњавања виде у промовисању друштвене солидарности
2. по којима је кажњавање део класно заснованог процеса економске и социјалне контроле
3. које указују на повезаности између кажњавања, моћи и регулисања
Реч је о томе шта друштво жели да постигне казном односно злом које наноси преступнику.
Пред казну се могу поставити два циља:
• средство да се учиниоцу узврати због учињеног дела
- ретрибутивни приступ – средство одмазде и често носи елементе казненог симболизма
- субјекти казнене реакције узимају само да је дело извршено и аутоматски следи казна
• превентивни приступ
- казнити не само јер се учинило него да се не би учинило
- два облика
- општа или генерална којом се утиче на друге да не врше забрањена дела
- посебна или специјална којом се делује на осуђено лице
Прожимају се свуда елементи ретрибуције и превенције

Правила о одмеравању казни

Модел апсолутно одређених казни – за свако извршено дело предвиђа исто казнено дело – КЗ
из 1891. после француске револуције
Модел релативно одређених казни – одређује оквире у којим асе може одмерити казна у
зависности од објективних и субјективних околности – Наполеонов Code Penal
• помирење два основна принципа
- легалитета у изрицању казне
- индивидуализација – прилагођавање личности преступника
Модел неодређених казни – имају само могућност да изаберу врсту казне а затворска
администрација доноси одлуку о њеном трајању – САД
• немогуће у законском праву јер је супротно начелу легалитета
Коегзистенција легалитета и индивидуализације се може обезбедити:
• избегавањем екстензивног одређења кажњивих дела у посебном делу и широкох оквира
запрећене казне
• одређивањем правила о одмеравању казне
- да се олакшавајуће и отежавајуће околности наведу изричито или
- сужава креативност судова
- да се наведу околности које суд може узети у обзир при одмеравању
- онемогућава уједначеније третирање сличних случајева
 - треће испитно питање –

1. Настанак модерне полиције; Град без полиције

Први модел модерне полиције устројен је у Енглеској 1829. године Законом о Метрополитен
полицији.
Начела је претходно формулисао енглески политичар Ser Robert Peel, 12 правила:
• мора бити стабилна, ефикасна и организована по војном устројству
• мора бити под контролом владе
• одсуство злочина је доказ ефикасности
• дистрибуција информација о злочину је од значаја
• распоред полицијских снага у простору и времену је важан
• савршена мирноћа официра
• добар изглед полицајца улива поштовање
• поузданост и обученост правих особа
• сваком официру доделити број
• управа полиције централизована
• полицајци се ангажују на основу резултата пробног периода
• полицијски извештаји су битни јер од њих зависи добар распоред полицијских снага
„Пилери“ или „бобији“ су били полицијске снаге Лондона и први полицајци са сталном платом,
добили су плаве униформе и црне шешире.
Седиште се више пута мењало да би се 80тих година 19. века уселили у зграду која је позната
као Нови Скотланд Јард.
Првобитни задатак је био превенција злочина. Основни задатак полиције је да буде присутна.

Град без полиције

Многи тврде да полиција уопште није потребна.
Монтреал, 1969 године, штрајк полицајаца, скоро 17 сати без полицајаца.
• пре краја дана две особе су убијене, 48 тешко повређене у немирима
• остали деликти извршени 10 до 12 пута чешће
• укупна штета милион долара
Оно што нема цене био је друштвени и психолошки губитак, униптен морал.
Сличне последице имао је и штрајк полицајаца у Бостону.
Ово се није догодило у Њујорку, 1971, 6 дана штрајка 85% полицајаца. Није било посебних
нереда. Исто и штрајк лондонских полицајаца 1918. године.

2. Врсте и области полицијских активности

У последње време, без икакве потребе се зове полицинг или полицирање.
Делатност полицијских органа према томе да ли се врши пре или после извршеног дела може
бити:
• профилактичка – ante delictum
• репресивна – post delictum
Према томе ко их инциира:
• реактивна када то чине грађани
• проактивно деловање када је започињу самоиницијативно
Централна делатност је одржавање реда, застрашивање потенцијалних преступника и хапшење
оних који су већ извршили кажњиво дело.
Основне делатности полицијских службеника према Бироу за правосудну статистику у
Вашингтону:
• примена закона
- примена на праву засноване принуде против оних који крше законске норме
• одржавање реда
- предузимање корака у правцу контроле догађаја и околности које нарушавају или прете да
наруше ред
• прикупљање података
- рутинско информисање о свету криминала
- узимање података од жртава
- регистровање кривичних пријава
• сервисне дужности
- пружање помоћи оштећенима
- различити видови контроле
- помоћ при пожарима и елементарним несрећама
Полиција све мање времена проводи на пословима контроле криминалитета а све више на
пружању сервисних услуга.
Круг послова у нашој земљи обухвата углавном све оно што такве службе раде и у другим
земљама.
Растерећење полиције са пуно основа чиме би се растеретила непотребних активности и
концентрисала на основну делатност.

3. Стратегије полицијског деловања: Сарадња локалне заједнице;

“Разбијених позора”;
Сарадња локалне заједнице
Промовише на сарадњи заједнице засновану стратегију оријентисану да делује на узроке
криминалитета и страх од злочина.
Циљ оваквог приступа је да подиже степен безбедности и квалитет живота у локалним
заједницама:
• успоставити делатну сарадњу полиције и локалне средине
• полицајци су тако распоређени да дуже времена покривају исто подручје
• успостављају везу поверења са свим грађанима који то желе
• полиција се мора у извесној мери депрофесионализовати
Активности подизања сигурности локалне заједнице:
• хватање у коштац са узроцима криминалитета
• смањење прилике да се изврши злочин
• бављење специфичним проблемима злочина
• помоћ жртвама злочина
Деловање полиције у локалној заједници подразумева изградњу партнерства:
• заједнички увиђају проблеме
• идентификују исте циљеве
• непрестано размењују податке
• заједнички приступају проблемима и извлаче закључке по окончаном послу
• делују на остварењу циљева или решавања проблема
Схватање полиције као сервиса заједнице уместо као средства за остварење државних циљева.
Није лако интегрисати деловање ослоњено на заједницу и деловање оријентисано на решавање
проблема.

Стратегија разбијених прозора

Слика разбијеног прозора користи се симболично као објашњење како локална средина запада
у нецивилизоване односе, неред и криминалитет.
Један непоправљен прозор симболизује и онима који закон поштују да никоме није стало да се
супротстави преступништву.
Нереаговање на ситнија противправна понашања делују као окидач у коме долази до ланчане
реакције која поткопава сигурност локалне заједнице и крчи пут тешким видовима
криминалитета.
Појава непознатог просјака је први рабијени прозор. Ако средина не реагује она постаје
захвално подручје за насељавање дилера, макроа и њихових проститутки и сличних уличних
криминалаца.
Староседеоци који могу се селе у безбедније делове града, они који остају претварају станове
у заштићене тврђаве које напуштају само када морају.
Грађани највише верују у оне стилове рада полицајаца који јачају њихов осећај сигурности.

4. Стратегије: нулте толеранције; решавања проблема;

ситуациона превенција
Нулта толеранција
Тражи од полицајца да са максималним ангажовањем сузбије чак и најситније деликте као и
најтеже облике криминалитета.
Њиме се шаље сигнал да полиција има снаге и мотива да се ухвати у коштац са свим
проблемима.
Сумњиве особе се заустављају, претресају и испитују о криминалним активностима у датој
средини.
Пажња се посвећује и ситним кршењима закона попут просјачења, шверцовања у превозу,
јавног опијања, непрописног прелажења улице итд
Основ је став да таква дела утичу на мању безбедност.
Стратегија решавања проблема
Проактивни приступ тражи хватање у коштац са скривеним факторима који стварају проблеме
с којима полицајци морају да се носе.
Полицијске снаге су позване да анализују чиниоце група криминалних догађаја како би
идентификовали скривене узроке и проблеме и формулисале одговарајуће одговоре.
Троугао злочина – свако дело има три тачке, осумњиченог, жртву и локацију. У одсуству тих
елемената нема ни злочина.
Полиција се мора фокусирати на одређене локације – hot spots, вруће тачке – на којима се
сустиче већи број дела.
Chris Braiden каже да треба утицати на средину која одржава злочин него их појединачно
гонити и уништавати.
Садашњи систем ради у 95% случајева појединачно уништавање.
Треба посегнути за дуготрајним решењима.

Ситуациона превенција криминалитета

Циљ је да се утиче на смањење учесталости вршења кривичних дела кроз обликовање
производа, услуга или околине која их чини неподобним за живот.
Битна карактеристика је да се њиме не жели утицати на друштво већ се бави околностима које
утичу на конкретну одлуку и способност тог лица да изврши одређено дело на једном простору
у датом тренутку. Настоји се остварити утицај на дату криминалну ситуацију отклањањем или
заменом неких чинилаца који утичу на вршење дела.
Превентори – чиниоци који смањују ризик вршења дела
Промотори – они који тај ризик повећавају.
Концепција ситуационе превенције широко је прихваћена у друштву под видом рутинских
поступака предострожности.
Критичари сматрају да је цена превелико задирање у права човека. Неки практичари сматрају
да је ситуациона превенција тривијална концепција.
Други сматрају да је неплодотворна јер не решава проблем због ефекта померања. Тиме што
смо неког спречили да изврши дело према конкретном добру и на одређеном месту и времену
не значи да он то неће учинити у другом тренутку и према сродном објекту.
Ово померање може бити ограничено или чак ревидирано – ефекат растезања очекиване
користи.

5. Дискрециона оцена; Противречност захтева и сукоб улога;

Примена принуде
Стратегија ограничене неинтервенције – полиција свесно одустаје од оних интервенција које
би лоше утицале на њен имиџ у јавности, чак и када се ради о делима осетније друштвене
опасности.
Тако се мањи циљеви жртвују ради остварења плодне сарадње са грађанима.
Разлози за селекцију и дискрециону оцену дела од стране полиције:
• тежина дела
• докази о његовом постојању
• држање осумњиченог
• положај и тражење жртве
• однос између учиниоца и оштећеног
• припадност укључених странака мањинским групама
Класична улога полиције као органа државне репресије долази повремено у несклад са идејама
о потреби њеног ширег ослањања на средину. Патролна служба често има проблема при
примени закона у оним срединама где девијантно и делинквентно понашање доминира.
До сукоба долази и у односима са жртвама које често упућују непотребне позиве јер опасност
постоји само у глави жртве.
Временом се ствара сопствени критеријум на основу ког се закључује да ли је позив озбиљан
или не.
Ако се погреши, честе су непријатности и оптуживање од стране жртава да полиција
недовољно штити грађане.

Полиција и примена принуде

Полиција примењује принуду много чешће него остале институције. Такође јој на располагању
стоји већи број средстава принуде.
То су: употреба физичке снаге, службене палице, средства за везивање, посебна возила,
дресирани пси, коњица, средства за запречавање, хемијска средства и ватрено оружје.
Полицајци најчешће бирају онај тренутак у коме су појединци најрањивији.
Примена принуде је селективна и ограничена двоструко:
• друштвениим нормама
• законским одредбама и правилима службе полицијске организације
За употребу ватреног оружја важе посебно строга ограничења у свим земљама – само ако на
други начин не може да:
• заштити живот људи
• спречи бекство лица затеченог у вршењу најтежих кривичних дела
• спречи бекство лица затеченог у вршењу кд које се гони по сл. дужности
• спречи бекство лица лишеног слободе или лица за које је издат налог за лишење слободе
• од себе одбије непосредни напад којим се угрожава његов живот
• одбије напад на објекат или лице које обезбеђује
У обавези је да приликом употребе не угрожава животе других људи

6. Занимање полицајац: опасан посао; стрес и поткутура полицајаца

Опасности занимања
Бројна су рањавања и убиства полицајаца, то је једно од најопаснијих занимања.
Две константе:
• живот полицајца је највише угрожен код хапшења тешких криминалаца и
• велики број полицајаца гине на рутинским пословима везаним за успостављање нарушеног
реда
У САД, физички напад на полицајца:
• највише при успостављању јавног реда – 31%
• 16% покушај хапшења
• 13% транспорт осуђеника
• 11% регулисање саобраћаја
• 2% провална крађа и разбојништво одн. спровођење менталних болесника
У Србији:
• највише приликом одржавања јавног реда и мира 76
• при легитимисању 19
• контроли саобраћаја 17
• привођењу 16
• 8 асистенција другим органима
• 3 при лишавању слободе
Најчешће физичк снага, затим моторна возила, ватрено оружје а у 6 ситуација на лицу места
пронађено погодно средство
Кад се ради о узрасту – то су углавном пунолетна лица, малолетника мање од 10%

Стрес и поткултура полицајаца

Стресогене ситуације којима су полицајци изложени утичу на њихову околину пре свега
породицу.
Стопа развода највиша код бракова полицајаца.
Породични проблеми полицајаца: мењање распореда рада, емоционална исцрпљеност,
негативно друштвено вредновање позива који обављају, претерана заштита супруге и
породице, проблем одсуства емоција, сексуални проблеми, проблем идентитета и проблеми са
децом.
Најчешћи фактор који доводи до нарушавања породичних односа је алкохолизам – један од
најчешћих проблема с којим се срећу запослени у полицијским органима.
Стопа самоубистава припадника полиције је скоро двоструко виша од стопе код просечних
грађана.
Особине својствене полицајцима: раширени ауторитаризам, сумњичавост, расизам,
непријатељство, непоузданост, конзервативизам, цинизам
Не сме да даје одушка емоцијама, не сме да дели сопствену правду и да покаже слабост.
Полицајци се обучавају да онеспособе, повреде и лише живота.

Битне црте полицијске поткултуре су:

• велика солидарност између чланова групе
• затвореност која је природна последица специфичности посла и статуса
Зове се и субкултура иза плавог застора.
Десет претпоставки на којима почива полицијска поткултура:
1. људима се не може веровати
2. искуство је важније од теоретисања
3. морате учинити да вас људи поштују
4. сви мрзе полицајце
5. у систем правосуђа не може се имати поверења
6. људи које не контролишете крше законе
7. морају бити достојни поштовања и ефикасни
8. најуспешније могу идентификовати злочин и злочинца
9. најзначајнији посао је да предупреди злочин и спроводи законе
10. оштрије кажњавање ће одвратити злочинце од понављања грешака
Ова поткултура спада у типичну мачо поткултуру у којој је изражена склоност за опијањем,
коцкањем и опседнутост сексом. Професионални мит је да су полицајци експерти за
идентификовање злочинаца.
Самаха наводи кључне црте поткултуре полицајаца у најновијим радовима: авантура мачизам,
сигурност, компетентност, солидарност, правне норме и интерна правила
Siegel и Senna – основне премисе поткултуре
• полицајци су једини прави борци против криминалитета
• нико други не разуме стварну природу овог посла
• лојалност према колегама изнад свега
• немогуће водити рат против криминала без заобилажења правила
• јавност је некооперативна и неразумно захтевна

7. Замерке: издвајања и ефикасност; бирократизација и политизација;

прекорачење и злоупотреба овлашћења; корумпирање полиције
Полиција доста кошта, политизована је и бирократизована. Проблеми прекорачења и
злоупотребе овлашћења и корупције.
Остали видови девијантног понашања полицајаца: злоупотреба дрога и њихово диловање,
алкохолизам, забушавање, незаконито одузимање имовине, сексуално насиље и узнемиравање
особа које су им у власти или потчињене и породично насиље
Издвајања за полицију и њену ефикасност
Полиција државу кошта највише од свих органа кривичне репресије.
Значајна средства улажу се у техничку опрему и отварање нових радних места.
Тренд пораста броја запослених не прати пад криминалитета
Број нерасветљених кривичних дела – највише расветљених је код пријављених силовања,
мање код изнуда и убистава а најнижи код одузимања моторног возила.
Један од критеријума ангажованости полиције је и колико се она појављује као субјект који
подноси кривичне пријаве – код пунолетних више од половине случајева, код малолетника
преко 9/10
Бирократизација
Хестер и Еглин дефинишу као бирократску организацију са централизованим управљањем у
којој запослена лица врше послове безбедности током целог радног времена.
Моћ је концентрисана на врху пирамиде, одвојене од реалности, ретко контролисане.
Тренд раста броја запослених у органима само у суштини увећава број непотребних
активности.
Када уведу тајновитост створе представу да су неопходни, пренесу је на целу службу и
полиција се почиње затварати пред јавношћу а то се негативно одражава и на сарадњу са
грађанима.
У САД чак 85% није ангажовано на пословима централног задатка – превенција и сузбијање
криминалитета.
Политизација
Доминантним друштвеним групама је веома стало да ставе полицију под своју контролу јер их
сматрају најпогоднијим средством за одржавање стабилности и поретка.
Постоји опасност да постане симбол ауторитета власти и да се претворе у заштитнике оних
који имају моћ.

Прекорачење и злоупотреба овлашћења

Код прекорачења одређена средства и поступци нису употребљени у складу са правилима
којима је регулисана њихова примена.
Код злоупотребе се користе у сврхе које нису повезане са службом.
Поводи да средства принуде повремено постану тема јавности су случајеви бруталног
деловања које није било неопходно.
Полицијска бруталност се испољава у различитим облицима и приликама.
• против појединца или против масе
• интензитет варира од вербалног напада, физичког злостављања до лишавања живота
• према моменту
- од тренутка започињања оперативне делатности пређене су границе којима је примена
средстава принуде дозвољена
- до ексцеса у примени је дошло у току иначе законито започете акције
Узроци прекорачења овлашћења – погрешна процена ситуације, потреба да се поврати
ауторитет полицајца, емоционални или лични однос полицајца према делу или учиниоцу,
инстументализација полиције од носилаца друштвене моћи
Жртве полицијске бруталности – етничке мањине, економски маргинализовани и политички
радикализовани грађани
Последице су да се грађани плаше органа реда уместо да их доживљавају као своје заштитнике.
Тешко је успоставити онда однос сарадње.
Тензије настају у односима са мањинским групама чији предстаници су чешће жртве ексцеса.

Други облици прекорачења:

• неовлашћено задирање у приватни живот
• прислушковање
• недозвољен електронски надзор и сл
Коришћење агента провокатора – лицу за које претпостављају да врши одређена дела шаљу
провокаторе који треба да обезбеде доказ о извршеном делу.
Ради се о делима која није лако на други начин доказати попут корупције и трговине
наркотицима али некад и у доказивању вербалних политичких кд.
Коришћење агента провокатора отвара превише питања и замерки:
• да ли полиција треба да сузбија злочине или да их изазива
• ако сумњамо да би неко могао извршити кд зашто га наводимо
Практичари који се баве сузбијањем злочина:
• ако се нека дела не могу открити хоћемо ли пустити учиниоце да их и даље врше само из
етичких разлога?
Корумпирање полиције
Два приступа проблему у јавности и литератури
• први тврди да је помићивање раширен процес
• други да је реч о изузецима, труле јабуке, кукољ у сваком житу
Варијације подмићивања варирају од примања новца који прекршилац саобраћајних прописа
даје да не би био пријављен до омогућавања криминалним организацијама да контролишу
полиције.
Коруптивне праксе:
• бесплатно снабдевање храном пићем и осталим намирницама
• ослобађање од одговорности саобраћајних преступника
• ускраћивање права лицима због расних и сл. предрасуда
• изнуда новца да се не би написала пријава о прекршају
• примање новца за неку услугу која се тиче избегавања или фалсификовања документације
• присвајање скупих ствари приликом увиђаја због извршене провалне крађе
• лагање како би се дао алиби колеги ангажованом у нелегалној активности
• планирање и вршење провалне крађе како би се дошло до добара чији је промет забрањен
Каријера корумпираног полицајца зависи од:
• средине – поткултура га може охрабривати,
- ако су више полицијске структуре уплетене а неко не жели буде малтретиран или
распоређиван на најмање плаћене послове док не поклекне и напусти службу
• стилови примене права – тип оперативног рада и устројство установе:
- стил посматрача – главна улога патролирање, запослени мање образовани, кошта
минимално
- легалистички стил – особље високо образовано и даје имперсонални какрактер примени
права
- сервисни стил – сарадња заједнице у којој делује и тежи да сачува мир и односе са њом
Сузбијање:
• заоштрити казнену репресију
• уложити напоре како би се утицало на поткултуру која оправдава корупцију

8. Приватизација послова безбедности

До средине 20. века полиција је имала монопол вршења послова безбедности да би од тада
почело ангажовање агенција за обезбеђење.
Када држава не може гарантовати ни физичку сигурност ни правну контролу, ефективна
овлашћења постепено прелазе у руке друхих независних и моћних субјеката.
У почетку су то били традиционални сервиси, после 10 година поступало се по новим
захтевима уз коришћење нових техника.
Услуге су одређене трима факторима:
• врста клијента
• претпостављено кривично дело од кога се штити
• врста технологије која се користи
Врсте клијента:
• банке
• индустријска предузећа
• продавнице и канцеларије
• супермаркети
• приватне зграде
• барови, ресторани, ноћни клубови
Запослени у приватним агенцијама су наоружани а користе и сва средства безбедносне
технологије.
Функција полиције – осигурање безбедности свим члановима друштва се не може
приватизовати.
Потребно је раздвојити покровитеља безбедности – полицију од вршиоца појединих послова
безбедности које могу обављати и друге организације.
Обезбеђење реда у јавно-приватним просторима – Дизниленд – посебна врста дисциплновања
људи:
• костимирано припадници обезбеђења који се старају о свакој појединости – где се паркирати,
да се крећу рутом која је унапред одређена
• камере се налазе свуда и надзор је потпун
• право лице показује онима који се не повинују наметнутој дисциплини
• цео систем на први поглед ствара представу како је превентиван, кооперативан, непринудан
и консенсуалан – и још се плаћа како би се учествовало

9. Судови и изрицање кривичних санкција;

Улога јавног тужиоца и бранилаца
Поступак у коме се утврђује истина о једном догађају да би се на учиниоца применила санкција
има три улоге – судску, тужилачку и одбрану.
Тужилац покреће поступак пред судом својим оптужним предлогом и у њему иступа у име
јавног односно приватног интереса
Бранилац заступа оптуженог односно окривљеног. Његов допринос утврђивању истине је
незаменљив.
Контрадикторни поступак ове две стране у спору одвија се пред судом као арбитром.
Јавни (државни) тужилац:
• код малолетника води се начелом опортунитета и не покреће га оптужним предлогом ако се
процени да је претежнији интерес малолетника
• код учинилаца лакших дела постоји могућност примене ограниченог опортунитета
• тужиоц се опредељује које ће поступке покренути
• вага шансе да оптужним предлогом успе на суду
• примењује механизме преговарања
• врши притисак на судију да донесе одређену пресуду
Фактори који утичу како ће тужилац вршити своја овлашћења:
• правна правила
• преступникове особине
• ресурси
Тужилачка функција је истовремено и важна државна служба, уређена по начелима
субординације.
Притисци на тужилаштво су много израженији него на рад судова.
Тужилачке грешке су неоснована оптуживања што код тежих кривичних дела значи
неосновани боравак у притвору.
- у нашој држави нема ограничења притвора па то значи и угрожавање права на суђење у
разумном року
Директиве тужилачке професије:
• увек захтевај максималну казну
• тумачи кривичне норме најшире
• искористи сваку прилику да победиш
• обезбеди да буде изречена најтежа могућа казна
Улога бранилаца:
• треба да поседују професионалну етику
• колико се концентрише на одбрану а колико на личну рекламу
• настојање да се остваре коректни односи са полицијом, тужилаштвом и судијом како би се
пронашао оптимални modus vivendi
- нарочито у случајевима тзв. обавезне одбране
Судови:
• када нађу да је чињенично стање довољно утврђено и да се може изјаснити да ли конкретни
догађај може бити подведен под општу норму, суд приступа доношењу одлуке у којој се
изјашњава о постојању кривичних дела, кривици оптуженог и опредељује се за санкцију коју
према овоме треба применити
• у осамдесетим годинама добили су улогу да обезбеде да остали субјекти контроле
криминалитета поштују права лица лишених слободе
• задатак да сваком ко је оптужен и осуђен обезбеде поступање у коме ће бити поштована
његова права
• избор и одмеравање кривичних санкција – судија бира између примене неколико врста
кривичних санкција и тежину изабране мере
• вођење казнене политике – одлуке судова о санкцијама за сродна дела на датом простору због
чињенице да судови стоје пред избором између законом успостављених могућности

10. Врсте и тежина изречених санкција у Србији

Што се тиче пунолетних учиниоца кривичних дела, у 2012 подаци указују:
• затвор је најчешће изрицана кривична санкција у највећем броју земаља – 2012 је изречен
према 9/10 осуђених пунолетних учинилаца, 60% осуђено условно
- проблем кратких казни затвора који су дуже од једног века најспорнији облик
- до 6 месеци, 45%, до једне године 67%
- веома низак проценат дуготрајних казни затвора – дуже од 10 године 3%
• мере безбедности изрицане код трећине осуђених
- одузимање предмета најчешће
- мере забране присуствовања спортским приредбама
- забрана управљања моторним возилима
- ове три мере чине 86%
• новчана казна изречена је у 10% случајева а приметан је константан пад ове врсте санкције
• остале у малом броју случајева
Наши судови недовољно користе непеналне мере.
Опомињуће, админитивне санкције – условна осуда и судска опомена чиниле су преко
половине укупног броја изречених санкција.
Што се тиче малолетника:
• према највећем броју, 99,9% изречене су васпитне мере
• код млађих малолетника заводске мере чине 5,3%
• старијим малолетницима је малолетнички затвор примењен код 0,08% а према осталима
васпитне мере

11. Замерке деловању судова; однос запрећених и изречених санкција;

независност судства
• судске заблуде
• неуједначеност судске праксе – изрицање врло различитих санкција за сродна дела од стране
различитих судова
- озбиљне последице на принцип равноправности грађана као један од темеља читавог
правног система
- судијски избор и одмеравање казне је плод дискреционе оцене
- побијен став да највећа дискрециона овлашћења има полиција
- фактори који утичу на то како ће неко бити осуђен:
- легитимни и нелегитимни критеријуми
- англосаксонско право предвиђа обавезни ниво казне – мандаторно одмеравање –
мандаторy сентенце
- лицу које је проглашено кривим санкција се не може изрећи у трајању краћем од прописаног
- у Енглеској до 1965. за тешко убиство само смртна казна, сад само доживотни затвор
- за силовање други пут доживотни затвор од 1997.

• трајање судског поступка

- дуго трајање првостепеног постпка
- неопходно је да се сведе на разумне границе
• корупција у правосуђу
- на Западу ова тема не изазива посебну пажњу и не помиње се због одсуства идеје да то
уопште може бити појава вредна разматрања
- у државама трећег света је реалан проблем
- корупциони притисак је јасно изражен
- давање и примање мита је уобичајена појава а постоји завера ћутања
Однос запрећених и изречених санкција
Средња висина казне прописана је за дела просечне тежине. Казне теже максимуму за тежа
дела а минимум када се она сматрају лакшим.
Казне треба да показују тенденцију да се крећу око просечне тежине запрећених. Ако се
приближавају максималним вредностима говори се о пооштравању кажњавања, ако
минималном онда ублажавању.
Судови су отпорни на промене због конзервативног карактера традиционалних судских
овлашћења.
Компромисне пресуде – судови доносе у ситуацијама када ни после окончања доказног
поступка нису потпуно убеђени у постојање дела
• окривљеног осуђују али му ванредно ублажавају казну наводећи и аргументе
Наше кривично законодавство се не би могло означити благим.
Казнена репресија је нарочито била оштра за вербалне политичке деликте.
Проблем изречених казни није у томе да ли су оне благе или строге, већ да ли одговарају
структури и карактеристикама криминалитета у датој средини.

Независност судства
Подразумева да у конкретној кривичној ствари судови донесу одлуку на основу закона и свог
судијског убеђења, независно од било каквог утицаја са стране.
Почива на сталности судија као битној претпоставци. Судије не могу бити смењене док не
испуне године старости потребне за одлазак у пензију или док не истекне мандат.
Изузетне околности под којима судија може и против своје воље бити разрешен дужности.
Нарочита врста притиска су јавна прозивања од стране представника извршних органа због
одлуке у конкретној кривичној ствари.
Одомаћио се обичај да носилац извршне функције када није задовољан запрети реизбором
судија.
Три ситуације покушаја утицаја на судске одлуке:
• притисак јавног мњења
• нису ретки ни напади на судије од стране терористичких организација
• правом регулисано овлашћење носиоцима извршне власти да бирају судове највиших судова

12. Настанак казне затвора и установа; Стање и реформатори

(Howard, Frey, Bentham)
Казна затвора односно ограничење слободе преступника одлуком суда у поступку у коме је
утврђено да се ради о учиниоцу кривичног дела, настала је на прелазу из Средњег у Нови век.
Многи средњовековни градови имали су локалне тамнице, обично врло мале у које је могло да
стане неколико лица.
Крајем 17. века у Енглеској су настали радни домови – wоркхоусес – у којима је боравила маса
скитница, бивших сеоских радника отераних са земље и друга лица о којима нико није хтео да
се стара.
Разлози појаве казне затвора:
• хуманистичка настојања да се нађе замена за смртне и телесне казне
• промена у скали друштвених вредности
• индустријализација и урбанизација мењају однос које је имао сеоски човек
Смртна казна је постала неодговарајућа за ситнија имовинска кривична дела. Судије су почеле
да ослобађају преступнике и онда су групе пословних људи почели да опседају Парламент
тражећи нове начине кажњавања.
Затварање као казна је прихваћено јер је најбоље одговарало потреби грађанског друштва.
Од три модела кажњавања који су у 19. веку стајала на располагању:
• инфамирање – настоји да обешчасти осрамоти лице
• одмазда – узвраћање учиниоцу казном исте врсте и тежине какав је био злочин
• затварање
Определили су се за затварање
Стање у првим затворима и реформатори
Један од проблема у првим заводима је питање организовања извршења казне.
Казнионице су постале места за мучење осуђених, уништавање физичког и менталног здравља.
Епидемије су биле честе и масовно умирање. Најчешћи узрок је била заводска грозница.
Систем заједничког издржавања казне је допринео очајном стању.
• сви су затварани заједно без икакве селекције у заједничке просторије за све време
издржавања казне
• то доводи до криминалне заразе међу њима па казнионице постају легла порока и разврата а
људи излазе гори него што су ушли
Држава је у циљу смањења трошкова почела да приватницима изнајмљује осуђенике па су
предузетници почели да их експлоатишу уз минимална улагања.
Век касније друштво је било толико разочарано да су мислили да се врате на стари систем
телесних и смртних казни.
Заслуга што се то није догодило је припала припадницима покрета за реформисање казнионица
у коме је највећи утицај оставило троје Енглеза.

Howard
• шериф у области Бефоршир
• после првог увида је тражио додатна средства, власти су одбиле
• окарактерисао је заводе нездравим прљавим и пуним корупције
• осмислио је дисциплину и побољшање хигијенских нарочито санитарних услова
- одвајање жена од мушкараца
- младе и примарне преступнике у ноћним часовима у засебне ћелије а преко дана у
заједничке радионице
- редовно проветравање и свакодневно чишћење ћелија које два пута годишње треба
окречити
• није довољно казнити зле ако их дисциплином не учиниш бољима – утицај Завода Светог
Михајла који је основао папа Клемент у Риму
• усваја израз пенитенцијарна станова – установе које не чувају само осуђеника већ развијају
и самодисциплину и морално медитирање

Frey
• усвојила 12 деце рођене од 1801-1822
• основала школу за сиромашну младеж
• прикупљала је одећу за затворенике
• отворила је школу у заводу Newgate
• зближила се са осуђеницама
• основала је Комитет жена, вешерницу претворила у радионицу
• пребацила је осуђенице у Нови Јужни Велс – Аустралију
• од 1818-1843 лично је учествовала у транспорту више од 12.000 осуђених жена у 106 бродова
• искористила је модел односа мајка-дете да би обезбедила сарадњу и прихватање заводске
дисциплине

Bentham
• бавио се архитектуром у казнионицама и дисциплином у њима
• Panopticon 1791.
• модел са сталним надзором над осуђеницима
• Panopticon чине блоокви ћелија смештени зракасто око централног торња из кога стража
сваког тренутка може да посматра шта се догађа у свакој од ћелија
• у почетку се залагао за самице да би после прихватио издржавање казне у малим групама које
треба формирати да се спречи криминална зараза
• рад може да представља средство улажавања тешкоћа заводског живота
- подстиче увођење радионица
• склапање уговора са приватним предузећима како би користили осуђенички рад

13. Системи ћелијског осамљења

Осуђеници казну лишења слободе издржавају одвојено – у ћелијама, чиме се избегава основни
недостатак ранијег заједничког издржавања казне – криминална зараза
• прави се разлика између строгог и ублаженог режима
Систем самица је настао као плод напора Пенсилванијског друштва за заводе – под јаким
утицајем религиозне секте квекера.
• источни завод у Филаделфији – филаделфијски односно пенсилванијски систем
• 400 пространих ћелија од којих свака има одвојен простор за шетњу затвореника
• квекери сматрају да најокорелији злочинац може бити морални човек помоћу усамљеничког
живота и религиозног и моралног васпитања
- систем створен у филаделфији остварује моралну регенерацију
• казну проводи непрекидно у ћелији одвојен од осталих
- читајући религиозну литературу треба да осећа грижу савести и покаје се
- мисао о размшљању и кајању се није остварила због беспосличења
- ускоро је дозвољен рад по ћелијама а доминирали су занатски послови
• предности:
- спречавање међусобног штетног утицаја
- лакши утицај на затворенике
- елиминисање опасности од бекства и побуне
• недостаци:
• деморалишуће делује на осуђеника
• угрожава њихово физичко и психичко здравље
• узрок доста раширених душевних болести и самоубистава
• ништа није могло да га припреми за живот на слободи
• осуђенички рад није ни користан ни економичан
- не делује једнако на осуђенике
- изузетно скуп и изазива огромне трошкове
• већи утицај у Европи него у Америци
- све европске земље уводе га крајем 19. века
- најпознатија лондонска казнионица Пентонвил
- делом заснована на Паноптикону
- зракаста грађа
- још 54 сличне казнионице у Енглеској
• крајем 19. века напушта се овај систем
- није ишчезао нарочито у истражном поступку
Систем ћутања настоји да се ћелијско усамљење комбинује са режимом ћутања.
• казнионица у Обурну у држави Њјорк
- обурнски систем
• изоловање осуђеника по ћелијама ноћу и организовање заједничког рада дању с тим што је
међусобни разговор био забрањен
• заједнички рад приближава ова лица животу у заједници
• рад добија рехабилитациони карактер
- зачеци професионалног оспособљавања
• забрана сваког разговора и облика комуникације, крећу се обореног погледа у строју везаног
карактера
- носе ђуле и ланац у неким установама
• дванаест облика тортуре
- мрачна јазбина
- бичевање упреденом жилом – нинетаилс – цато
- сваки ударац изазива ране на кожи
- шпанска столица
- трајно сакати осуђеника
• брзо се проширио у Америци
• предности:
- практичност јер је јефтинији
- рад осуђеника доноси зараду и смањује трошкове
• у Европи брзо напуштен због недостатака:
- искључивање комуникације је неприродно у заједничком раду а и неопходно је за
производни процес
- прекршаји су били чести – строго кажњавање
- осуђеници су тражили начин да се споразумеју и поред ових забрана
• Американци су се определили за обурнски систем
- казнионице су постале фабрике и почеле да производе робу на бази профита
14. Прогресивни систем (Machonoki-ev експеримент; енглеска и ирска
варијанта; критика)
Систем бодова:
• 1840, на острву Норфолк, енглески капетан Alexander Maconochie
• 1400 криминалаца са 140 војника, брутално поступање
• такав систем у коме осуђеник добрим владањем прикупља бодове
• прописани број бодова даје одређене привилегије од којих су највеће:
- релативно слободно кретање
- условни отпуст
• сваком осуђенику обезбеђен је мали врт који може да обрађује и слободно корист плодове
• експеримент се показао успешним за кратко време
- побуна и нереда није било
- војне снаге нису имале посла
- а условно ослобођени се нису вратили злочину
• основни разлог укидања била је оцена претпостављених да је затварање престало да буде
средство кажњавања преступника
Револт затвореника против наследника је кулминирао 1846 када је побуна једва угушена уз
велике жртве.
Чак и вишеструке повратнике је могуће контролисати обећањем награде.

Настанак и црте прогресивног система

Идеја прогресије – судбина кажњеника се ставља у њихове руке јер добијају као награду
повољнији режим.
Започиње са режимом напорног рада и строге дисциплине да би режим био побољшан давањем
занимљивијег посла, бољег смештаја и друге повластице.
Кроз казну долази до изражаја освета али и поправљање осуђеника и његово припремање за
живот на слободи.
Ово је комбинација система ћелијског и заједничког затварања:
• све привилегије зависе од понашања затвореника и његових резултата
• у циљу преваспитања на њих се врши индивидуални утицај
• осуђеник се сукцесивним променама у поступању припрема за живот на слободи кроз све
мања ограничења да би се затварање окончало условним отпустом
• обавезни надзор над условно отпуштеним уз могућност опозивања ове мере
Енглеска варијанта:
• 1853. после укидања депортације
• осуђеници робије пролазе кроз три фазе:
1. ћелијско затварање
- траје од девет до 12 месеци и карактерише строга изолација уз забрану било каквог контакта
- рад обавезан, исхрана оскудна
- дисциплина врло строга
2. заједничко затварање
- дању ради и борави са другим затвореницима а ноћу је изолован у ћелији
- сваки од осуђеника пролази кроз четири одељења од којих свако следеће пружа повољнији
режим под условом да га заштити
- извесна класификација са циљем спречавања штетног утицаја
- напредак у односу на раније сличне системе
3. условни отпуст
- највећа повластица коју је осуђеник могао добити
- није сматрана правом овог лица већ је о молби арбитрарно одлучивала управа завода
- могао је бити опозван у сваком тренутку док не истекне време на које је казна затвора
изречена
• прелаз из једне у другу се врши или на основу законских прописа или по оцени заводске
администрације

Ирска варијанта:
• Ser Walter Crofton, 1854. Даблин
• још један ступањ претходи пробацији – одељење за слободњаке, посредно затварање
• циљ је да помогне прилагођавању и припремању осуђеника за живот на слободи
• постепен прелаз јер се сматра да је у енглеској варијанти он био нагао
• изван казнене установе, обично на његовим економијама где осуђеници живе без надзора и
пратње
• прихваћена и примењена у низу држава међу којима је и Краљевина Југославија

Критика
Бројне предности нису могле потпуно да заклоне његове недостатке.
Основни приговор односи се на могућност да у моралном и друштвеном погледу заиста измени
осуђеника.
• повољнији режим се могао издејствовати и без истинског поправљања
• најчешће довољно да се поштују правила о кућном реду завода па се аутоматски прелазило у
вишу етапу
Постојање крутих шаблона које ометају прилагођавање модалитета извршења казне личности
осуђеника и неупотребљивост код кратких казни су јос неки приговори.
Због тога доводи до напуштања прогресивног система.
Шведски закон га одбацује као вештачку творевину, а у Енглеској је престао да се примењује.
Код нас је напуштен после Другог св. рата.
Идеја прогресије је сачувана свуда – поступање са осуђеним које је у складу с његовим
понашањем.

15. Модерни систем; Ресоцијализација као сврха кажњавања

На модерни модел извршења казне лишења слободе утицај су имали позитивистичка
оријентација и Покрет нове друштвене одбране, а рад на изради ових правила је прихваћен од
Друштва народа под називом Скуп правила о поступању са затвореницима.
Правила садрже минималне услове које треба обезбедити у поступању са осуђеним лицима и
замишљени су да у свакој земљи послуже као основа за изградњу система извршења казне
затвора.
Почива на неколико основних постулата:
• ресоцијализација као сврха
• индивидуализација у извршењу казне
• хумано поступање са осуђеницима

Ресоцијализација као сврха кажњавања

Ретрибутивни систем имао је последицу да од по себи добрих субјекта, они постају зли, од
злих још гори, што доприноси порасту криминалитета нарочито рецидивизма.
Позитивисти захтевају да се казна прилагоди личности учиниоца и предлажу примену
третмана у циљу његове социјалне реадаптације.
Хибридни системи су дошли до изражаја у прогресивном систему који је доживео оштре
критике јер се сматра да једном казном се не могу постићи и застрашење и преваспитање.
Ресоцијализација схваћена као идеја да је циљ казне преваспитање и оспособљавање
преступника да поштује друштвене норме да би се на тој основи поново укључио у заједницу
није нова у европској мисли али се тек почела остваривати у 20. веку.
Поступање са осуђеником се усмерава на отклањање узрока преступничке делатности. Постоји
захтед ва се осуђеник оспособи за живот на слободи.
Лишење треба да служи учењу слободе како би осуђеник после казне био и жељан али и
способан да живи поштујући закон и да се стара о својим потребама.
Ресоцијализација представља поновно укључивање у коме је примењен специфичан поступак
због тога што процес социјализације није успешно доведен до краја односно јер је дошло до
несклада између личних ставова и оних које друштво одобрава.
Пенитенцијарни третман је скуп свесних и несвесних поступака усмерених ка остварењу циља
казне – преваспитању осуђеног лица и оспособљавању за живот
• поправка и лечење преступника
• његово активно учешће у свом поправљању

16. Индивидуализација у извршењу казне

(опсервација, класификација и категоризација);
Хумано поступање са осуђеницима
Начело индивидуализације се своди на захтев да се извршење казне прилагоди личности
осуђеног, да се с њиме поступа адекватно његовим моралним и преваспитним могућностима.
Пре преласка на третман, треба оценити моралне и психичке могућности преступника, основ
за прогнозу успешности ресоцијализације.
Две црте:
• поступање са осуђеником прилагођено чиниоцима који су довели до криминалног понашања
у конкретном случају
• изучавање личности тог лица као претпоставка примене адекватног третмана
Тесна веза са опсервацијом осуђених лица, класификацијом и категоризацијом
пенитенцијарних установа – опсервација као претпоставка индивидуализације, а
класификација и категоризација као средство за њено остварење.
Опсервација личности осуђеника је примена научних метода криминолошког проучавања
личности осуђеног у циљу одређивања адекватног третмана.
• тридесете године 20. века у Белгији
• научно посматрање које се врши у посебним центрима
- примењује се на почетку извршења казне ради одређивања дијагнозе ситуације у којој се
налази осуђеник и прогнозе реадаптације
- ствара се на крају криминолошка експертиза од чије валидности зависи успех
• емпиријско проучавање у земљама без посебних центара
- посматрање од пенитенцијарног особља
- за разликовање од научног битна је дубина односно ниво посматрања
• једностепено и двостепено посматрање
- једностепено увек на истом месту
- двостепено – на почетку издржавања врши се у опсервационом центру, касније у самој
пенитенцијарној установи
• малолетна лица, млађа пунолетна лица и рецидивисти
- неизоставно треба подврћи опсервацији

Класификација осуђених лица је повезана са опсервацијом и ресоцијализацијом јер је

спровођење индивидуализованог третмана немогуће без адекватне класификације.
Хоризонтално разврставање и распоређивање осуђеника упућивањем у поједине врсте
установе се врши на основу објективних и спољашњих обележја ових лица – екстерна
класификација
- циљ је да издвоји поједине групе осуђеника између којих нужно онемогућити било какве
контакте, негативна класификација
Вертикално разврставање се врши у самим установама поделом осуђеника у мање групе у
циљу одређивања и примене одговарајућег третмана
- базирана на њиховим унутрашњим субјективним цртама
- интерне односно позитивна
- тежиште је на вертикалној класификацији
- формирање група за које се верује да ће постићи највеће корекционе успехе
- хомогене групе - спречава негативни утицај тешких и искварених на остале
Категоризација пенитенцијарних установа
• логична последица усвајања концепта индивидуализације и класификације осуђеника је
стварање широког круга специјализованих пенитенцијарних установа у којима се спречавају
штетни утицаји и примењују посебни третмани
• установе општег типа се показују као неподобне за остваривање оваквих циљева
• постоје установе и једног и другог типа
• према следећим критеријумима:
- полу – опште је усвојено начело да мушкарци и жене одвојено издржавају казне
- узраст – одвијају се малолетни од пунолетних
- статус – осуђена одвојено од неосуђених
- дужина казне – краткотрајне у посебним установама или одвојеним одељењима
- здравственом стању – телесно и душевно болесна одвојено
- поврату – повратници одвојено од осталих
- степен обезбеђења – затвореног, полуотвореног или отвореног типа
Хумано поступање са осуђеницима
Израз новог гледања на осуђеника по коме он остаје човек и носилац људских права и
достојанства који се морају поштовати.
Мора се поступати човечно смањујући непријатности на најмању могућу меру.
Није безлична јединка него људско биће које треба преваспитати.
Нормализација услова у којима осуђеник живи:
• законско нормирање осуђеничких права и дужности – онемогућава арбитрерност
администрације
• третманске мере дају иницијативу
• рад као терапија и професионално оспособљавање за живот на слободи
- накнада за рад и слободно располагање делом зараде
• слободније кретање, режим полуслободе
• постпенални третман
• заједничко издржавање казне је правило, ћелијска изолација изузетак и најтежа мера
• поседовање предмета за личну употребу
• покушаји да се породица укључи у процес ресоцијализације
Систем издржавања казне не би требало да повећава патњу која проистиче из самог лишавања
слободе.

17. Оспоравање казне затвора и њеног циља

При увођењу казне затвора били су наведени концептуални недостаци и то су:
• затварање спречава судску власт да контролише и проверава примену казни
• мешајући осуђенике успоставља хомогену заједницу злочинаца који постају солидарни а
остаће то и напољу
• некад омогућава боље услове него што имају радници давањем хране, одела, склоништа и
посла
- чини се привлачним
• из казнионица излазе људи који су обележени и тиме осуђени на криминал
Неколико основних приговора које систематизујемо:
• шта друштво жели од осуђеника казном затварања
• негативан утицај на осуђеника
Циљ лишавања слободе:
• заштита друштва изолацијом преступника
- да се заштити бар за време за које су смештени у установе
- апсурд – не мора бити спроведено јер због комуникације омогућава да најтежи
преступници могу водити криминалне активности из саме установе
- злочини се догађају и у тим установама
• кажњавање - санкционише се недопуштено понашање укидањем слободе кретања
• ресоцијализација - истиче се тек последњих деценија
• обезбеђење неких других санкција - лица осуђена на смртне или телесне казне се често
затварају до извршења
- новчана казна може бити замењена
18. Негативан утицај на затвореника (Clemmer, Sykes);
Осуђеничка заједница
Боравак у затвору негативно делује:
• у физичком погледу:
- недостатак кретања ваздуха и светлости доводе до низа болести нарочито туберкулозе
- смртност осуђеника је 3x већа него код популације на слободи од туберкулозе
- велики број осуђеника нема елементарне хигијенске услове у ћелијама
- ХИВ/АИДС је вишеструко раширен међу заводском популацијом него међу грађанима
САД
- број наркомана и сексуално аберантних особа
- број је већи међу женама него међу мушкарцима
- међу црним и латино американцима него међу белцима
- велики број наркомана
• у психолошком погледу:
- ограничење животних активности на уски и ограђени простор представља промену коју
доживљавају као понижење
- губитак самопоуздања и емоционална напетост
- наметнути модели понашања које карактерише крутост и апсурдност
- последице:
- заоштравање непријатељског става према друштву
- дволичност лукавост и помуклост којим се прикрива непријатељски став
- монотонија
- склоност илузијама и иреалним догађајима
- прекид веза са спољним светом, родбинских, породичних и пријатељских
- шок и емоционална атрофија, унутрашња окамењеност
- страх од живота на слободи – призонизам или институционализација
- прихватање мањој или већој мери начина мишљења, правила понашања, обичаја и опште
културе завода
- депривација:
- лишавање хетеросексуалних односа изазива низ сексуалних девијација
- немогућност коришћења многих материјалних добара
- лишавање осећаја сигурности због напада виолентних осуђеника и напетост због сталне
спремности због одбране од тих напада
- понижавање личности због низа заводских процецдура
- видови прилагођавања: бекство из установе, психичко повлачење, бунт, иновација,
конформизам, ритуализам, манипулација
- изолација директно води у психозе, тешка депресивна стања, инхибирајучу тескобу и
повлачење у себе
- заводски услови много тешко падају женама
- пате од менталних поремећаја
- жртве сексуалних узнемиравања
• у друштвеном погледу:
- проблеми са којима се среће осуђеникова породица
- тешкоће материјалне природе
- угрожавање брачних веза
- емотивни проблеми код деце
- лишење слободе је нечасно и додир са казненом установом наноси љагу за цео живот
- отежава се поновно укључење у друштво
- нечасним се сматра не дело, него издржавање казне
- условно осуђена лица не наилазе на сличне проблеме
Осуђеничка заједница
Два нормативна система у затвору:
• формални – законска и правила садржана у правилницима о кућном реду
• неформални – укупност односа између самих осуђених лица која су приморана да бораве у
вештачки створеној средини

Подразумева постојање паралелних центара моћи који уводе своја правила у оквиру којих је
важно средство дисциплиновања осталих осуђеника који не припадају тој елити.
Осуђеничка поткултура:
• никада не угрожавај интересе других осуђеника
• никада се не свађај са колегама
• не експлоатиши друге
• држи до себе
• никада не веруј заводском особљу

19. Трајање казне; једна или више врста затварања

Критици су подвргнуте и кратке казне затвора – до 6 месеци или годину дана и дуготрајне
казне затвора – преко 10 година
Кратке казне:
• не остављају довољно времена ни за започињање преваспитног третмана
• низ негативних ефеката:
- одвајају га из породице и радног односа
- може му се раскинути радни однос
- етикета за средину у којој живи
• треба је заменити низом незатворских мера
• реафирмација:
- краткотрајни озбиљан шок – кад не можемо да га поправимо наносимо му краткотрајну и
стресну опомену како би схватио шта га чека
- не постиже се жељени ефекат
- потпун неуспех као одвраћање младих преступника
Дуготрајне казне:
• измена његове личности која га чини неспособним за живот у друштву
• осећај безвредности и беспомоћности, напетост и фрустрација доводе до заводске неурозе
Једна или више казни затварања
У време увођења казне лишења слободе суд је могао да осуди на једну од више врста казни –
робија, заточење и затварање.
Основна разлика је била у режиму који је наметан лицу:
• робија је најстрожи режим:
- доживотна казна
- у оковима
- лишавани низа грађанских права
- тежак принудни рад
• затварање најблажа осуда
Бира дакле не само време него и врсту режима у коме ће је издржавати.
Са ширењем идеје о ресоцијализацији јача се и покрет за униикацију – свођење свих облика
казне затварања на један.
СФРЈ је 1977. укинула строги затвор и тако ушла у ред система који познају само једну врсту
лишења слободе.

20. Пренатрпаност завода и цена извршења;

Побуне и насиље међу осуђеницима
Раст заводске популације је један од савременијих светских трендова.
90те године 20. века су биле преломне.
У Европи раст је износио 20-40%, САД 60-85%.
Најбољи показатељ тог пораста је израчунавање стопе лица лишених слободе који показују
колико их у некој држави има на 100.000 становника.
САД је на другом месту иза Сејшела, Руска Федерација на 10. месту, 66. Турска, 97. Енглеска
и Велс, 107. Србија, 129. Канада, 147. Француска, 168. Немачка, најнижа 222. Сан Марино.
Од развијених земаља које су ниско Малта је на 100. месту, 160. Швајцарска затим 163.
Република Ирска и Јапан 198.
Од држава на тлу еx YУ – Црна гора највишу стопу, БиХ најнижу.
Комбинација социо-економских разлога, стопа криминалитета, решења у казненом праву,
казненом политиком су разлози пораста злочина.
У САД је и расни диспаритет.
Казнене установе су постале пренасељене
Стопа попуњености се добија израчунавањем односа броја затворених лица са стварним
капацитетом установа у које су смештена.
Живот у установама је далеко од стандарда који је према нормама позитивног законодавства.
Теже је остварити контролу осуђених лица па у њима опада безбедност а појачава се
криминална зараза.
Расте опасност од корупције особља, а оно је онемогућено да врши своју функцију.
Трошкови пенитенцијарног система су велики. Један осуђенички дан кошта 15 евра, у 2012 је
пореске обвезнике коштало нешто више од 62 милиона евра.
Солуције:
• грађење нових казнених завода – опет се брзо пуне и скупе су
• давање амнестије и помиловања
• да би се смањили трошкови, у Лос Анђелесу су 2003 пустили неколико хиљада од којих су
неки издржали тек 1/10 казне
Најбољи начин је шира примена алтернативних санкција.
Заводске побуне и насиље међу осуђеницима
Побуна је када осуђеници настоје да насиљем преузму управљање установом.
Одбијање послушности не мора бити праћено насиљем – често укључује аутодеструктивно
понашање.
Заводске побуне се тешко могу сакрити. Изазива се велики интерес јавног мњења које често не
интересују разлози побуне и задовољава се чистом осудом насиља.
Најтежа побуна се одиграла у Њујорку у којој је погинуло 43 људи.
Језгро побуна чине осуђеници на дуге казне којима тешкоће најтеже падају.
Најтеже побуне су извршене у најбоље обезбеђеним затворима, захтеви су ослобађање из
завода, жеља да виде вољену особу, да буду премештени у другу установу и сл.
У побунама у Србији су се побунама придружили и припадници заводског особља. Ова побуна
је бар делом била вођена од субјеката ван завода – једна од најтежих злоупотреба,
манипулисање осуђеним лицима.
Насиље је окренуто и према другим затвореницима али и према сопственом животу. У
америчким заводима регистровано је 87. 87 убистава и 132 самоубистава.
Самоубице:
• млади, немају ранији криминални досије, нису били ни затварани а ни регистровани
наркомани
• знатан број мушкараца жртава силовања
• значајан број осуђеника на дуже казне
• душевни болесници и наркомани
• теже доживљавају неповољни положај, насиље и породичне недаће
• теже подносе живот у заводу од осталих
• осећај кривице, губе веру у будућност и то стање је хронично
• самоубиства жена – службе у заводима нису оспособљене да препознају знаке склоности ка
аутодеструктивном понашању

21. Проблеми постепеналне помоћи

Постпенална помоћ је пружање разних видова подршке осуђенику у вези са његовим
отпуштањем из завода.
Започиње у току трајања казне јер је излазак нека врста шока.
Неколико месеци пред пуштање осуђеника почиње интензиван рад са њим који има за циљ да
га моралном подршком припреми за излазак на слободу.
Велику улогу игра могућност интензивирања контаката осуђеника са спољним светом и
породицом која може одлучујуће допринети да осуђеник преброди што пре прве дане на
слободи који су кључни при одлуци о поновном предузимању опасних дела.
Локални органи социјалног старања ступају на сцену по изласку из казнене установе и настоје
да осуђенику пруже материјалну помоћ.
Пружа се помоћ у запошљавању ових лица, његово укључивање у процес рада:
• омогућава отпуштеном да побољша свој материјални положај
• олакшава његову адаптацију на живот ван завода
• помаже му да се одвоји од изазова поновног криминалног понашања
Проблеми се налазе пре свега у материјалном положају и на њему заснованој организацији
субјеката задужених да пруже овакву помоћ.
Отварање питања да ли отпуштеним осуђеницима треба дати приоритет у запошљавању у
односу на лица која нису извршила кривично дело не доприносе поновном укључивању
осуђеника у друштво и могу угрозити напоре преваспитног особља.

22. Начини превазилажења кризе

(приватизација и ванинституционални третман)
Процес приватизације извршења казни почео је у САД раних 80-их година 20. века, у доба
владе председника Регана.
Проблеми:
• политика нулте толеранције довела је до претрпаности казнених установа
• астрономски трошкови извршења
Број лица у приватним заводским установама је непрестано растао и тако достигао 20% укупне
слободе лишене популације.
Жеља пословних људи да се укључе у процес извршења кривичних санкција је била
мотивисана профитом, а тај модел је показао слабости и са становишта безбедности а и
преваспитања.
Заступници и противници идеје не слажу се у оцени искустава са овим установама:
• промотери истичу да су заводи унели нове и свеже идеје и корисне менаџерске технике и да
су бар 8-15% јефтиније од оних у државним сектору
• противници сматрају да је делегирање на приватни бизнис неозбиљно и да тај бизнис
непрестано лобира за ширу примену казне затвора
Модел приватизације не нуди решење за кризу казненог система који почива на затварању
преступника – интереси друштва и тог сектора се не поклапају у односу на пренатрпаност
казнених установа.
Треба сузити примену затварања а не модификовати начин лишавања слободе.
• замена ове казне другим мерама – супститутима изгледа исцрпљено
• модел ресторативне правде у казненим заводима
• алтернативе казни затвора
Ванинституционани третман је логична консеквенца идеје о сужавању примене затварања.
Уколико суд процени да није неопходно да се изрекне казна затварања, не значи да према том
лицу није потребно предузимање неких третмана.
САД траже нове форме ванинституционалног третмана:
• појачани надзор
• нови третмани без надзора
• религиозан утицај и почива на две основне идеје:
- идеја о изворној религиозности
- идеја о циљаном религиозном утицају
Други делови света траже такође нове форме:
• Аустралија – судови за наркомане
- преступника упућује на третман у заједници који спроводе оспособљени терапеути
• Филипини и Индонезија
- сеоски судови
• Малдиви
- санкција прогонства коју изричу локалне заједнице

23. Врсте установа према степену обезбеђења;

Појам отворених установа и избор осуђеника
Затворене казнене установе у којима је разрађен систем спољашњег и унутрашњег обезбеђења
су најстарији и најчешћи тип институција где се извршава казна лишења слободе.
• спољашње обезбеђење заснива се на високом зиду на чијем се крају налазе куле и разноврсна
средства за сигнализацију бекства
• унутрашње обезбеђење се заснива на контроли и евиденцији кретања осуђеника,
закључавања врата и постављању решетка на прозоре
Затвори са максималним обезбеђењем – мере усмерене на спречавање бекства су још
развијеније
• најсавременија електронска средства што претвара ове установе у праве тврђаве
Полуотворене установе карактерише постојање одређеног материјалног обезбеђења које не
представља стварну препреку за бекство док се основна дужност страже своди на контролу
кретања, живота и рада.
• настале су из треће фазе ирске варијанте прогресивног система
• осуђена лица су у току дана ван казнене установе без непосредног надзора
• ангажују се на разним радним задацима
• по истеку радног времена се враћају у завод где проводе слободно време и нерадне дане
Отворене установе нису само особен тип казнених завода
• прва је пољопривредна колонија 1895 у швајцарском месту Вицфилу отворио Otto Kellerhals
• раскинуло се са класичним установама и осуђеницима је дозвољено изван зидина казнионице
на чист ваздух и сунце у покушају да им се врати достојанство и част

Појам отворених установа

Отворене установе карактерише одсуство материјалног и физичког обезбеђења од бекства као
и режим заснован на добровољној дисциплини и осећају одговорности осуђеника према
заједници у којој живе.
Битна обележја:
• одсуство материјалног и физичког обезбеђења од бекства
• интитуционални режим тако да се непостојање средстава обезбеђења појављује
Осуђеници имају пуну слободу кретања унутар установе чији простор често није ограђен и
читав низ других привилегија
• живот у њима тече у здравијој атмосфери
• осуђена лица улажу напор да се одупру разним искушењима
Разлика:
• у затвореним се потчињавају наметнутим правилима и задржавају употребом силе
• а у отвореним свесно и добровољно потчињавају дисциплини захваљујући психичким
подстицајима
Може бити примењен:
• као прелазни облик између режима у затвореној установи и живота на слободи
• као једини облик режима који се примењује
Према организационом устројству:
• самосталне
• у саставу завода општег типа
Ова два критеријума отворених установа су повезана.
• прелазни режим се најчешће среће у отвореним установама као део завода општег типа и
обрнуто

Избор осуђеника
Треба упућивати лица која су подобна да користе режим поверења, а да га не злоупотребе.
Одређене категорије осуђеника су погодније за установе затвореног типа.
Постоје и они који се радије пасивно потчињавају него што желе да се подвргну
самодисциплини у отвореној установи.
Критеријум за избор осуђеника треба да буде првенствено личност осуђеника и његова
способност да се прилагоди отвореном режиму.
У ове установе треба слати у зависности од црта њихове личности слати пре свега први пут за
лакша кривична дела осуђена лица, случајне и нехатне кривце, старије осуђенике и оне
слабијег здравља.
Не би требало смештати тамо лица која представљају велику опасност за друштво као што су
вишеструки повратници и професионални злочинци, тешке варалице, психички девијантне
особе, хронични алкохоличари и сексуални преступници.
Некад се сматрало да је режим отворених установа доступан само за лица са дуготрајним
лишењем слободе.
• тако су учиноци лакших кривичних дела били дискриминисани
Савремене идеје доводе до укидања одредби којима је осуђеник издржавао бар део казне у
затвореним установама.
У страним земљама основни критеријуми:
• Холандија – довољан ниво интелигенције, вођење самог себе и одупирање искушењима
• Белгија – дуготрајне казне под условом да режим одговара личним цртама
- слично у Великој Британији
• Швајцарска – на сопствени захтев и истражни притвореници
• Шведској – могу и одмах по изрицању судске пресуде
• САД – после боравка у центрима за дијагнозу класификовани у отворене установе, проводе
месец дана у карантину
СФРЈ:
• осуђеници за саобраћајна кривична дела – 95,8%
• у погледу дужине казне, она се временом скраћивала
• знатно мањи број повратника него у осталим заводима

24. Алтернативе казни затвора - појам и врсте

Препоручено је државама да смање поверење у лишавање слободе и повећају употребу
алтернатива.
Треба да се ограничи само на оне преступнике које је неопходно неутралисати због јавне
безбедности и заштите друштва.
Мало је покушаја да се алтернативе јасно дефинишу и да се наброји о којим се све мерама
ради.
У документима УН то су:
• оне којима се пре суђења покушава спречити извођење пред суд
• посебне мере незаводског карактера изречене од суда
• и средства којима се за време трајања затварања настоје отклонити негативне последице
лишавања слободе
Незаводске мере се деле на:
• алтернативне мере уз контролу или надзор над преступником
- условна осуда и условна осуда са заштитним надзором
- рад у јавном интересу и принудни рад
- посебне незаводске мере за особе са менталним или поремећајима у понашању
- протеривање из одређеног места или подручја
- одузимање одређених права, дозвола и професионалног статуса
• алтернативне мере које не укључују контролу или надзор
- судска опомена
- одлагање извршења пресуде
- новчане обавезе
- казна
- накнада штете
- конфискација
- накнада изгубљеног
• комбиноване мере
- комбинација безусловног затварања и незаводске мере
- комбинација незаводских мера
Алтернативе казни затвора су мере којима се отклања могућност изрицања казне затвора
преступнику како би се избегли његови негативни ефекти, под условом да суд процени да таква
мера одговара природи и тежини дела, личности учиниоца и степену опасности коју је при
његовом вршењу испољио.
Алтернативе треба разликовати од скретања поступка којим се тежи да до суђења уопште не
дође и од депенализација која се односи на канзе уопште.
Наше законодавство познаје:
• условну осуду
• мере безбедности
• васпитне мере
• новчану казну
Наше право је задржало традиционални однос према алтернативама. Спадамо у државе чије је
законодавство најмање отворено за њихову примену.

25. Рад у корист заједнице; кућно затварање и електронски надзор;

Будућност казне затвора
Рад у корист заједнице постоји у знатном броју европских земаља и привлачи велику пажњу
изазивајући истовремено и спорове.
Суштина мере се састоји у осуди да одређен број сати – између 40 и 240 проведе у неплаћеном
раду у корист друштва.
• настоји се да ова мера замени и затвор преко 6 месеци
• независна главна санкција у једном броју земаља, у другом се везује за условну осуду а у
трећем оба модалитета
• спроводи је национална служба пробације
• постиже се развијање осећаја одговорности код преступника
• корисна за преступника
- настоји да одржи везу преступника са главним токовима живота
• замерке
- практичне
- да се нађе овакав друштвено користан посао
- проблеми да се преступник натера да га врши
- цена извршења овакве мере која није мала
- теоријске
- проблем принудног рада који је забрањен
- одузимање посла незапосленима
- лако отклањање приговора
- тврдња да ових послова нема није тачна
- проблем принудног рада се отклања питајући га да ли жели да се казна затвора замени за рад
у друштвеном интересу
- разлог неувођења
- плод озбиљнијих разлога који задиру у концепцију сузбијања криминалитета и место казне
лишења слободе
• није заживела у широј примени за разлику од Енглеске, Француске Холандије и Финске
Кућно затварање је мера која постоји у неким америчким државама и италијанском
законодавству.
- експериментисало се из практичних разлога
- може да умањи трошкове казни
- омогући разне облике ванинституционалног третмана
- умањи заводску популацију
- према учиниоцима лакших кривичних дела – аутомобил под дејством алкохола
- контролу треба да врши особље задужено за пробацију из практичних и начелних разлога
Развој електронике је омогућио да се контрола врши путем рачунарског ситема који је преко
телефонске линије повезан са одашиљачем који је осуђеник дужан да непрестано носи –
електронски надзор.

Лоше стране:
• задирање у приватност као основно право човека
• електронски надзор врло скуп на почетку
Програм је ипак настављен, развој технике је омогућио више могућности контроле.
У Италији је 1986. уведена мера кућног затварања као алтернатива казни затвора не дужој од
две године или као начин издржавања остатка затворске казне истог трајања.
Издржава се у сопственом стану, месту намењеном личном боравку или простору намењеном
јавном старању или помоћи у случају да:
• трудна жена, дојиља сопственог детета, мајка потомка млађег од 3 године
• лицу у тешком здравственом стању да му је неопходан сталан контакт са локалним
здравственим органима
• лицу млађем од 21 године због потреба здравља, учења, рада или породичних разлога
Битне карактеристике:
• избегава се примена заводског режима али се ради о лицу чија је слобода ограничена
• лицу коме је мера изречена није потпуно забрањено да напусти кућу
- због одласка на рад или лечење
• није предвиђен никакав ресоцијализациони третман
- не предвиђа ванинституционално поступање
• контрола је поверена судији и судској полицији
• опција је искључена ка лицима која припадају криминалној поткултури
- одваја ситуације у којима је дело плод стицаја околности и ону у којој је оно плод става
према вредностима заштићеним кп нормама
Будућност казне затвора
Нереална очекивања од алтернатива затварању могу одагнати најбољи познаваоци ове казне.
Илузорност очекивања да су ове мере лек за све бољке савременог кажњавања.
Од њих се очекује превише:
• помогну у смањењу заводске популације
- пораст најопаснијих облика криминалитета доводи до повећања броја изречених казни
затвора
- број осуђеника чијој казни затвора су алтернативе затвора намењене није се значајније
променио
• снизе трошкове које друштво издваја
- неке мере заиста коштају мало али друге траже високо обучен и бројан персонел
- незнатно смањење заводске популације не може да утиче на смањење трошкова
- може повећати могућност да се неки од ванинституционалних режима замени заводским
• допринесу друштвеној реинтеграцији и тако смање поврат
- најдискутабилније очекивање
- није доказана веза између оштрине кажњавања и спречавања криминалитета
- поврат није осетно нижи уколико је ванинституционални третман
Бројни проблеми алтернатива:
• избор адекватне мере
- суд мора одабрати једну меру или комбинацију више санкција
- узима у обзир мноштво критеријума који се односе на дело и битним цртама преступника
- одлучује се за меру која не захтева сакупљање, приказивање и процену социјалне ситуације
учиноца
• оцена применљивости санкције
- ако суд није уверен у способност социјалних служби избегаваће њихово изрицање
• однос субјеката
- став о алтернативама може утицати на обим њихове примене
- извршити одређене припреме
- циљ мера мора бити размотрен између јавности судова професионалних група и жртава
Алтернативе не могу потпуно заменити казну затвора. Многа законодавства су скептична
према алтернативама иако казнена политика судова показује да би примена могла доћи у обзир.
Букурештанска декларација о алтернативним мерама усвојена септембра 2001.
• критички осврт на постојеће казне
• предлаже се да казне које су алтернатива прерасту у главне казне
• тако се смањи заводска популација
За тешке криминалце друштво неће пронаћи адекватнију меру од затворске којом ће се
санкционисати њихова понашања.
Саме заводске установе и режим у њима треба такође да доживе промене.
Судска контрола процеса извршења казне затвора – један од начина избегавања злоупотреба
казне затвора
• отклања се најстарији приговор у примени ове санкције
• лица се највише жале на
• физичку угроженост
• медицински третман
• нефер поступање
• физичке услове
• приступ суду
• животне услове у заводу
Омбудсман – заштитник права грађана – у другим земљама поступа по жалбама лица лишених
слободе.
26. Формална социјална контрола и гарантовање права човека;
Контратероризам и људска права; релативизовање начела ne bis in idem
Гарантовање права човека
Једна од најзначајнијих тема о деловању механизама формалне социјалне контроле је
гарантовање права суоченог са органима репресије.
Те гаранције се могу поделити у две групе:
1. реализација гарантивне функције кривичног права
2. појединцу треба омогућити да своја права брани у фер поступку
Држава саму себе ограничава у реализовању права на кажњавање – ius puniendi па су ови акти
ограничења и основи за постојање правне државе.
Доминира идеја да се у циљу остваривања права на кажњавање не могу користити сва средства
– не по сваку цену већ само она легитимна.
Могуће је уочити два конкурентска начела:
1. начело ефикасног деоловања и
2. начело поштовања људских права
Још неке дихотомије у области контроле криминалитета:
- репресија и либерални приступ
- дозволе и забране
- фер поступање и контрола криминалитета
Поштовање права преступника има шири значај који надилази сам кривични поступак.
Ако злоупотребимо власт над криминалцима, злоупотребићемо је и другде
То важи и за тероризам и орг. криминалитет.
Контратероризам и људска права
У рату против тероризма се често полази од принципа тотални тероризам се може поразити
само Тоталном акцијом.
Тотални одговор подразумева да гаранције људских права могу бити остављене по страни у
односу на терористичке активисте.
• крше се правила о заустављању и претресању грађана
• положај лица лишених слободе
- докази третмана лица којима није доказана кривица
• киднаповање осумњичених и смештање на локације на којима не важе каутеле националног
казненог права
- обавештајне службе примењују све методе да изнуде признање
Ne bis in idem – забрана поновног суђења за исто дело:
• спорови у примени принципа
• до скора незамисливо да се истом човеку после пресуде суди за исто дело
• случај Правда за Џули
- од 89. се тражи за 22. годишњом Џули Хог, мајком трогодишњег дечака
- леш нађен у фебруару 90, оптужен је Billy Dunlop
- Поступак је окончан ослобађајућом пресудом
- Девет година касније је признао злочин и оптужен за кривоклетство
 - Поновно суђење није долазило у обзир јер је то кршење забране – доубле јеопардy која је
уведена пре 8 векова
- После 15 година довела медицинска сестра, Минг из Нортона је покренула кампању и
довела до промене у Британском законодавству
- Criminal Justice Act 2005, санкционисан је Дунлоп на доживотну робију по одредбама нове
легислатуре

27. Реститутивна и ресторативна правда: трансформативна,

транзициона и правда у заједници
Реститутивно кажњавање је увођење у кривично право једне санкције која је преузета из
грађанског и подразумева обавезу лица које је нанело штету да је надокнади под утицајем
виктимолошког учења које показује да је оштећени у традиционалном модел фактички
онемогућен да брзо добије накнаду јер га кривични суд упућује на парницу.
Истиче право жртве да буде обештећена и указује учиниоцу да није повредио само друштвене
вредности него и индивидуализовану жртву.
• недостатак погодних послова на којима би се млади преступници запослили
• неподобан вид поступања код наркомана, лица са психичким проблемима итд
Реституција је враћање добра или новчану компензацију штете нанете жртви
Репарација има шири циљ – омогућава реализовања права жртава и поправља друштвену
штету нанету извршењем кривичног дела.
Друштва према томе како се опходе према кршиоцима др. норми могу бити:
• антропоемична
- друштва која прихватају таква лица укључујући их у активности
• антропофагична
- друштва која такве појединце протерују из заједнице
Ресторативна правда полази од потребе да се залече штете настале на друштвеним везама као
последица злочина. То је ствар између две странке из које проистиче обавеза у шта се држава
и њени представници минимално укључују.
Правно виђење кривичног правосуђа је да се друштво сматра скупом људи које обједињују
заједничке идеје чије поштовање обезбеђује држава путем правосудног механизма.
Ресторативни сматра друштво као мноштво супротстављених интереса и вредности који
онемогућавају стварање универзалног закона који би важио за све људе.
Ресторативну правду карактеришу три принципа:
• заједница на себе прима сукоб – принцип инклузије злочина
• обезбеђена је материјална и симболична репарација
• преступник се интегрише у друштво
Реинтегративни програми се развијају коришћењем метода диверзификације – скретања
кривичног поступка.
• охрабрују састајање заступника обе стране
• напори да се посредовањем – медијацијом дође до помирења
- окупљају се породице оштећеног и преступника како би се договорили око санкције која
одговара свима
- медијација жртва – учинилац је временом добила одређене црте организованости
- траје сат времена
- шест компоненти
- суштина се своди на вербалну реконструкцију деликта
- наративно презентовање трпљења и патње
- делотворна је у промовисању реституције и спречавању поврата
Трансформативна правда подразумева да ресторативна правда треба да укључи
трансформацију лица, перспектива и структуре, суштина је да се појединци и заједнице
промене кроз процес исцељења
Примена транзиционе правде долази после масовних страдања људи и доводи до одрживог
мира
- дуготрајан процес чији је центар усвајање нове перспективе правде засноване на утицају
на психу, политику, економију и правни систем
Правда у заједници се заснива на ставу о неопходности да се локална заједница јаче укључи у
деловање механизма кривичне правде и потреби да се правда више орјентише ка заједници
То је нови друштвени уговор између власти и грађана склопљен у циљу обезбеђења јавне
сигурности, смањења ризика и репарацији штете.
Принципи:
• свако је одговоран за сигурност заједнице
• жртве криминала су први корисници услуга овог модела правде
• ресторативна правда помаже да се обештете жртва и заједница
• власт мора одговарати грађанима
Коментари:
• пошто се код ресторативне правде ради о постиђивању, нема ништа од овог поступка ако
реинтегративног постиђивања нема код особе
• сви напори подразумевају жељу преступника да се у њих упусти
• мишљење да је добра алтернатива кажњавању.