Naziv originala:

Nora Roberts
HIDEAWAY
Copyright ©2020 by Nora Roberts
Porodici, po krvi i po srcu
 Prvi deo
IZGUBLJENA NEVINOST

Ćerke su nešto posebno.

Dž. M. Bari

Dete voli svakoga, dragi moji, i priroda

mu je ljupka – dok se nešto ne desi.
Flaneri O’Konor

PRVO POGLAVLJE
Big Sur, 2001.

Kad je Lijam Salivan preminuo u devedeset drugoj u snu, u

sopstvenom krevetu sa šezdesetpetogodišnjom suprugom pored
sebe, svet je žalio. Umrla je ikona.
Rođen je u kolibici ušuškanoj u zelenim brdima i poljima
blizu sela Glendri u Okrugu Kler kao sedmo i poslednje dete
Šejmusa i Ejliš Salivan. Upoznao je glad u oskudnim
vremenima, nije nikad zaboravio ukus majčinog pudinga od
hleba i putera – kao ni batine, odnosno šamar kad je zaslužio.
Izgubio je ujaka i najstarijeg brata u Prvom svetskom ratu,
oplakivao je sestru koja je umrla pre osamnaestog rođendana na
porođaju sa drugim detetom.
Od rane mladosti upoznao je težački posao oranja njive iza
konja po imenu Mun. Naučio je kako da ošiša ovcu i zakolje
jagnje, da pomuze kravu i izgradi kameni zid.
 I sećao se, celog svog dugog života, noći kad je porodica
sedela oko vatre – mirisa upaljenog uglja, anđeoski čistog glasa
kad bi majka zapevala, očevog smeškanja na nju dok je svirao
violinu.
I plesa.
Kao dečak, ponekad bi zaradio nekoliko novčića pevajući u
pabu dok su meštani pili pivo i razgovarali o poljoprivredi i
politici. Njegov snažni tenor umeo je da izmami suzu u oku, a
njegovo okretno telo i brza, spretna stopala podizala su
raspoloženje kad je plesao.
Sanjao je o nečemu većem od oranja njiva i muže krava,
mnogo većem od novčića sakupljenih u malenom pabu u
Glendriju.
Kratko pre šesnaestog rođendana napustio je dom sa nekoliko
dragocenih obveznica u džepu. Izdržao je prelazak preko
Atlantika sa drugima koji su tražili nešto veće, i to u skučenom
prostoru ispod palube. Kad se brod valjao i ljuljao u oluji, i
vazduh smrdeo na bljuvotinu i strah, blagosiljao je svoju čeličnu
konstituciju.
Poslušno je pisao pisma kući i sanjao je da će ih poslati na
kraju putovanja, pa je održavao duh tako što je zabavljao
saputnike pesmom i plesom.
Razmenio je simpatije i nekoliko strasnih poljubaca sa
devojkom kose boje lana po imenu Meri iz Korka, koja je
putovala u Bruklin, gde ju je čekao položaj služavke u jednoj
otmenoj kući.
Sa Meri je stajao na hladnom, svežem vazduhu – konačno
svežem – kad je ugledao veličanstvenu damu sa visoko
podignutom bakljom. I pomislio je kako mu život tek tada
istinski počinje.
Toliko boja, zvukova i pokreta, toliko ljudi zguranih na
jednom mestu. Ne samo okean dalje od farme na kojoj se rodio i
odrastao, pomislio je. Čitav svet dalje.
I to njegov svet.
Bilo je dogovoreno da bude šegrt kod majčinog brata Majkla
Donahjua, koji je bio mesar u okrugu za pakovanje mesa.1 Lepo
su ga dočekali, prihvatili, dali mu krevet u sobi koju je delio sa
dvojicom rođaka. Iako je za samo nekoliko nedelja zamrzeo
zvuke i mirise posla, zaradio je za svoj boravak.
Ipak, sanjao je više.
Pronašao je više prvi put kad je odvojio delić te teško stečene
zarade da sedi u bioskopu sa Meri lanene kose. Tamo je video
čaroliju na srebrnom ekranu, svet ove tako daleke od svega što
je poznavao, svetove u kojima se nalazilo sve što bi čovek
mogao da poželi.
Tamo nisu postojali zvuci testera za kosti, udaranje mesarskih
noževa. Čak je i lepa Meri izbledela dok je osećao kako ga
uvlače ekran i svet koji je nudio.
Prelepe žene, hrabri muškarci, drama, radost. Kad je izašao,
video je svuda oko sebe ushićena lica publike, suze, smeh,
aplauz.
To je, pomislio je, bila hrana za gladan stomak, ćebe na
hladnoći, svetlo za povređenu dušu.
Manje od godinu dana nakon što je ugledao Njujork sa
palube broda napustio ga je da krene na zapad.
Probijao se kroz zemlju, zadivljen njenom veličinom,
raznolikim prizorima i godišnjim dobima. Spavao je u poljima, u
ambarima, u zadnjim prostorijama barova, gde je menjao glas za
krevet.
Jednom je proveo noć u zatvoru posle manje tuče u mestu
zvanom Vičita.
Naučio je da se vozi vozovima, da izbegava policiju i – kao
što je govorio u bezbrojnim intervjuima tokom karijere –
provodio se kao nikad pre u životu.
Kad je, nakon dve godine putovanja, video veliki beli znak sa
natpisom HOLIVUD, zakleo se da će tamo naći slavu i
bogatstvo.
Živeo je od svoje pameti, svog glasa i snažnih leđa. Pamet
mu je obezbedila građevinske poslove u filmskim studijima, i
radio je pevajući. Glumio je scene koje je video, uvežbavao
razne naglaske koje je čuo na putu od istoka do zapada.
Zvučni filmovi su sve promenili, pa je sad trebalo izgraditi
zvučne scene. Glumci kojima se divio dok su bili nemi na
ekranu imali su glasove koji su kreštali ili gruvali, pa su im
zvezde sagorele i pale.
Prve korake ka uspehu napravio je kad ga je jedan reditelj
čuo kako peva dok je radio – istu melodiju kojom je nekadašnja
zvezda nemih filmova trebalo da zavede damu u muzičkoj sceni.
Lijam je znao da taj tip uopšte ne ume da peva i naćulio je uši
dovoljno da čuje kako se priča da će uzeti nečiji tuđi glas.
Zaključio je kako mora da bude na pravom mestu u pravo
vreme, pa da upravo on bude taj glas.
Možda mu se lice nije pojavilo na ekranu, ali glasom je
privukao publiku. To mu je otvorilo vrata za naredne projekte.
Statista, epizodna uloga, ulogica gde je progovorio prvu
rečenicu.
Slagao je kockice, peo se stepenicima, gradio temelj
podržavan radom, talentom i neumornom salivanskom
energijom.
On, dečko sa farme iz Klera, imao je agenta, ugovor, i počeo
je u tom zlatnom dobu Holivuda karijeru koja će trajati
decenijama i generacijama.
Upoznao je svoju Rouzmari kad su on i odvažna i omiljena
Rouzmari Rajan glumili u mjuziklu – prvom od pet filmova koje
su snimili zajedno. Studio je hranio trač rubrike pričama o
njihovoj ljubavi, ali ništa od tog uzbuđenja nije bilo neophodno.
Venčali su se manje od godinu dana nakon što su im se
pogledi ukrstili. Otišli su na medeni mesec u Irsku – u posetu
njegovoj porodici, kao i njenoj u Mejo.
Sagradili su veličanstveni dom na Beverli Hilsu, dobili sina,
zatim i ćerku.
Kupili su zemlju u Big Suru. Kao i sa njihovom vezom, bila
je to ljubav na prvi pogled. Kuću koju su izgradili okrenutu ka
moru nazvali su Salivanov odmor. To im je postalo pribežište, a
kako su godine prolazile – i dom.
Sin im je pokazao da se talenat Salivanovih i Rajanovih
proteže s generacije na generaciju kad se Hjuova zvezda popela
od deteta glumca do glavnih uloga. Dok je njihova ćerka Morin
izabrala Njujork i Brodvej.
Hju im je podario prvog unuka pre nego što mu je žena,
ljubav njegovog života, poginula u avionskoj nesreći dok se
vraćala sa snimanja u Montani.
Taj sin će, s vremenom, dovesti još jednu Salivanovu zvezdu
na ekran.
Lijamov i Rouzmarin unuk Ejdan je, kao što je bila tradicija
Salivanovih, pronašao ljubav svog života u svilenkastoj
plavokosoj lepotici Šarlot Djupont, oženio se u blistavom stilu
(ekskluzivne fotografije objavio je časopis Pipi), pa kupio
imanje u Hombi Hilsu za svoju nevestu. I podarili su Lijamu
praunuku.
Četvrtu generaciju Salivanovih nazvali su Kejtlin. Kejtlin
Rajan Salivan je smesta postala holivudska miljenica kad se prvi
put pojavila na filmu u dvadeset prvom mesecu života, glumeći
nestašnu devojčicu u Hoće li tata napraviti troje?
 Činjenica da je većina kritika smatrala da je mala Kejt
nadigrala oboje glavnih glumaca (što je uključivalo i njenu
majku u glavnoj ženskoj ulozi) izazvala je zaprepašćenje u
nekim krugovima.
To joj je mogao biti i poslednji ukus dečje zvezdane slave, ali
pradeda joj je dodelio ulogu, sa šest godina, slobodoumne Meri
Kejt u ostvarenju Donovanov san. Provela je šest nedelja na
snimanju u Irskoj, i podelila je ekran sa svojim ocem, dedom,
pradedom i prababom.
Izgovorila je svoje rečenice zapadnjačkim naglaskom kao da
je bila rođena tamo.
Film, koji je postigao komercijalni uspeh, kao i uspeh kod
kritičara, bio je poslednji Lijamu Salivanu. U jednom od retkih
intervjua koje je dao pred kraj života, dok je sedeo ispod
rascvetane šljive uz Tihi okean, koji se valjao prema večnosti,
rekao je, kao Donovan, da je video ostvarenje svog sna.
Napravio je dobar film sa ženom koju je voleo šest decenija, sa
sinom Hjuom i unukom Ejdanom, i blistavim svetlom njegove
praunučice Kejt.
Filmovi su mu, kao što je rekao, pružili najveće pustolovine,
pa je ovaj, osećao je, bio savršen poklopac za čarobnu lampu
njegovog života.
Jednog hladnog, vedrog februarskog popodneva, tri nedelje
posle njegove smrti, njegova udovica, njegova porodica i mnogi
prijatelji koje je s godinama sakupio okupili su se na njegovom
imanju Big Sur – kako je Rouzmari zahtevala – da proslave lepo
i ispunjeno proživljen život.
Zvaničan pogreb su obavili u Los Anđelesu, sa svećama i
svečanim govorima, ali ovo je trebalo da bude proslava u znak
sećanja na radost koju je pružao.
Održali su govore i pričali anegdote, bilo je suza. Ali bilo je i
muzike, smeha, dece koja su se igrala i napolju i u kući. Bilo je
hrane, viskija i vina.
Rouzmari, kose sad bele kao sneg koji je ukrašavao vrhove
Sent Luše, uživala je u danu kad se smestila – pomalo umorna,
istini za volju – ispred toplog kamenog kamina u takozvanoj
sobi za okupljanje. Tamo je mogla da gleda decu – njihove
mlade kosti koje su se smejale ledenoj zimi – i okean iza njih.
Uhvatila je sina za ruku kad je Hju seo pored nje. „Da li bi
mislio da sam luda starica ako ti kažem da još mogu da ga
osetim kao da je ovde pored mene?“
Kao i kod njenog muža, i u njenom glasu se osećalo
pevušenje njenog zavičaja.
„Kako bih, kad ga i ja osećam?“
Okrenula se prema njemu, sa sedom kosom kratko ošišanom i
zbog stila ali i jednostavnosti, i očima živo zelenim i punim
vedrine. „Tvoja sestra bi rekla da smo oboje ludi. Kako sam
uopšte uspela da rodim tako praktično dete kao što je Morin?“
Uzela je čaj koji joj je ponudio i podigla je obrvu. „Ima li
viskija u njemu?“
„Znam ja svoju mamu.“
„To znaš, dečko moj, ali ne znaš sve.“
Otpila je čaj i uzdahnula. Zatim je proučila sinovljevo lice.
Tako nalik očevom, pomislila je. Prokleto zgodno irsko. Njen
dečak, njena beba, imao je srebrom prošaranu kosu, a oči su mu
i dalje sijale najplavljom plavom.
„Znam kako si patio kad si izgubio svoju Livi. Tako
iznenada, tako okrutno. Vidim je u našoj Kejtlin, i ne samo u
izgledu. Vidim je u njenoj bistrini, radosti i žestini. Ponovo
zvučim ludo.“
„Ne. I ja vidim isto. Čujem Kejtin smeh, i čujem Livin smeh.
Ona je moje blago.“
 „Znam, i meni, kao što je bila i tvom tati. Drago mi je, Hju,
što si pronašao Lili, i posle tolikih godina samoće našao sreću.
Dobra majka svojoj deci, i divna baka našoj Kejt u protekle
četiri godine.“
„Jeste.“
„Sad kad to znam, kad znam da nam je i Morin srećna, njena
deca i njihova takođe, donela sam odluku.“
„Kakvu?“
„O ostatku svog života. Volim ovu kuću“, promrmljala je.
„Zemlju ovde. Poznajem je u svakom svedu, u svakom
godišnjem dobu, u svakom raspoloženju. Znaš da nismo prodali
kuću u Los Anđelesu uglavnom iz sentimentalnosti, a i bilo nam
je zgodno da je imamo kad je neko od nas povremeno radio
tamo.“
„Hoćeš sad da je prodaš?“
„Mislim da neću. I te uspomene su mi drage. Znaš da imamo
stan u Njujorku i da ću ga dati Morin. Želim da znam hoćeš li ti
kuću u Los Anđelesu ili ovu. Želim da znam, jer ja idem u
Irsku.“
„U posetu?“
„Da živim. Čekaj“, rekla je pre nego što je stigao da
progovori. „Možda sam odrasla u Bostonu od svoje desete
godine, ali još imam porodicu tamo, i korene. A tamo je i
porodica koju mi je doneo tvoj otac.“
Spustio je ruku na njenu, podigao bradu ka velikom prozoru,
i deci, porodici napolju. „Imaš i ovde porodicu.“
„Imam. Ovde, u Njujorku, Bostonu, Kleru, Meju i, neka nas
bog blagoslovi, sad i u Londonu. Bože, svuda nas ima, zar ne,
dušo moja?“
„Izgleda.“
„Nadam se da će mi svi doći u posetu. Ali sad želim da
budem u Irskoj. U miru i zelenilu.“
Osmehnula mu se sa sjajem u očima. „Stara udovica koja
peče crni hleb i plete šalove.“
„Ne znaš kako se peče hleb niti umeš bilo šta da ispleteš.“
„Ha.“ Pljesnula ga je po ruci. „Mogu da naučim, zar ne, čak i
u ovim godinama. Znam da ti imaš dom sa Lili, ali došlo je
vreme da nešto i vratim, reklo bi se. Bog zna kako smo Lijam i
ja mnogo zarađivali radeći ono što smo voleli.“
„Darovitost.“ Zatim ju je nežno kucnuo prstom po glavi.
„Pamet.“
„Pa, imali smo i jedno i drugo. I sad želim da podelim malo
od onoga što smo požnjeli. Želim onu lepu kućicu koju smo
kupili u Meju. Dakle, koju ti želiš, Hju? Beverli Hils ili Big
Sur?“
„Ovde. Ovo.“ Kad se nasmešila, zavrteo je glavom. „Znala si
i pre nego što si pitala.“
„Znam svog dečka bolje nego što on zna svoju mamu. Onda
je dogovoreno. Tvoja je. I verujem da ćeš se starati o njoj.“
„Znaš da hoću, ali…“
„Ništa od toga. Odlučila sam. Uvereno očekujem da ću imati
gde da spustim glavu kad budem došla u posetu. A dolaziću.
Proveli smo lepe godine ovde tvoj tata i ja. Želim da i naši
potomci prožive dobre godine ovde.“
Potapšala ga je po ruci. „Pogledaj tamo, Hju.“ Nasmejala se
kad je videla Kejt kako radi premet preko glave. „Ono tamo je
budućnost, i tako sam zahvalna što sam učestvovala u tom
stvaranju.“
Dok je Kejt pravila premete da zabavi dvoje mlađih rođaka,
roditelji su joj se svađali u jednom od brojnih gostinskih
apartmana u isturenom drugom nivou kuće.
Šarlot je, sa kosom pokupljenom u punđu za tu priliku,
koračala po parketu, dok su joj lubutenke kuckale kao
nestrpljivo puckanje prstima.
Sirova energija koja je izbijala iz nje nekad je oduševljavala
Ejdana. Sad ga je samo izmorila.
„Hoću da odem odavde, Ejdane, za ime božje.“
„I hoćemo, sutra po podne, kao što smo planirali.“
Okrenula se prema njemu napućenih usana, a oči su joj sijale
od ljutitih suza. Zimsko svetlo je ulazilo kroz široka staklena
vrata iza njenih leđa i osvetljavalo je kao oreol.
„Dosta mi je, kako ne razumeš? Zar ne vidiš da su mi živci
tanki kao strune? Zašto, dođavola, moramo da imamo taj glupi
porodični ručak sutra? Imali smo prokletu večeru sinoć, imali
smo ceo dan ovu beskonačnu zabavu – sahranu da i ne
spominjem. Beskrajna sahrana. Koliko još priča moram da
čujem o velikom Lijamu Salivanu?“
Nekad je mislio da je razumela njegove čvrsto isprepletane
porodične veze, a onda se nadao da će ih razumeti. Sad su oboje
shvatili da ih je samo podnosila.
Dok više nije mogla da ih podnese.
Umoran do srži, Ejdan je seo i na trenutak protegao duge
noge. Počeo je da pušta bradu za sledeću ulogu. Svrbela ga je i
išla mu na nerve.
Mrzeo je što je tog trenutka potpuno ista osećanja imao i
prema svojoj ženi.
Nedavno su izgladili nesuglasice u braku. Sad kao da su opet
naišli na prepreku. „Važno je mojoj baki, Šarlot, mom ocu,
meni, porodici.“
„Tvoja porodica će me celu progutati, Ejdane.“
Naglo se okrenula, šireći ruke. Toliko vike, pomislio je, samo
zbog još nekoliko sati.
„To je samo još jedna noć, i biće nas vrlo malo na večeri.
Sutra u ovo vreme bićemo kod kuće. Još imamo goste. Šarlot.
Trebalo bi i sad da smo u prizemlju.“
„Neka se tvoja baka pobrine za njih. Tvoj otac. Ti. Zašto ja
ne bih mogla da odletim avionom kući?“
„Zato što je to avion moga oca, i ti, Kejtlin i ja ćemo odleteti
kući sa mojim ocem i Lili sutra. Zasad ostajemo svi zajedno.“
„Da imamo sopstveni avion, ne bih morala da čekam.“
Osetio je kako mu se glavobolja pojačava iza očiju. „Zar
zaista moramo o tome? Sada?“
Slegla je ramenima. „Nikome ne bih nedostajala.“
Pokušao je drugu taktiku, osmehnuo se. Znao je, iz iskustva,
da mu žena više voli ljubaznost od strogoće. „Meni bi
nedostajala.“
I, uz uzdah, osmehnula se i ona.
Imala je osmeh, mislio je, koji je mogao da zaustavi
muškarcu srce.
„Takva sam gnjavatorka.“
„Jesi, ali ti si moja gnjavatorka.“
Kratko se nasmejala, prišla i skupila mu se na krilu. „Izvini,
dušo. Gotovo da mi je žao. Pomalo mi je žao. Znaš da mi se
nikad nije dopadalo ovde. Tako je izolovano da se osećam
klaustrofobično. I znam da to nema smisla.“
Znao je da ne srne da joj pomiluje sjajnu plavu kosu nakon
što ju je namestila, pa joj je umesto toga lako poljubio
slepoočnicu. „Kapiram, ali bićemo kod kuće sutra. Izdrži samo
još jednu noć, zbog moje bake, mog tate. Zbog mene.“
Nakon što je prosiktala, lako mu je gurnula rame, zatim mu
se napućila kako je samo ona znala. Pune koralne usne,
zlovoljne i svetle kristalnoplave oči, sa upadljivim trepavicama.
„Bolje bi ti bilo da me nagradiš. Nečim velikim.“
„Šta kažeš na dug vikend u Kabu?“
 Zinula je i rukama ga uhvatila za lice. „Stvarno?“
„Imam par nedelja pre nego što počnem sa snimanjem.“ Dok
je govorio, trljao je rukom bradicu. „Hajdemo na plažu na
nekoliko dana. Kejt će uživati.“
„Ona ide u školu, Ejdane.“
„Uzećemo joj nastavnicu.“
„Šta kažeš na ovo?“ Sad ga je obgrlila rukama, naslonila
svoje telo, još u crnini, na njegovo. „Neka Kejt provede dug
vikend sa Hjuom i Lili, dopašće joj se to. A ti i ja pođimo na par
dana u Kabo.“ Poljubila ga je. „Samo nas dvoje. Volela bih da
malo budemo sami, dušo. Zar ne misliš da nam je to potrebno?“
Verovatno je bila u pravu – i mirna vremena je trebalo
negovati, ne samo burna. Iako je mrzeo da ostavi Kejt,
verovatno je bila u pravu. „Potrudiću se.“
„To! Poslaću poruku Grantu da vidim ima li vremena za
dodatne treninge ove nedelje. Želim da mi telo bude savršeno u
bikiniju.“
„Već je savršeno.“
„Tako govori moj dragi muž. Videćemo šta kaže moj okrutni
lični trener. Oh!“ Skočila je. „Moram u kupovinu.“
„Trenutno moramo da se vratimo u prizemlje.“
Razdražljivost joj je sevnula preko lica, ali ju je odagnala. „U
redu. U pravu si, ali daj mi malo vremena da sredim lice.“
„Lice ti je prelepo, kao i uvek.“
„Dragi mužu.“ Uperila je prst u njega kad je krenula prema
toaletnom stolu. Zatim je zastala. „Hvala, Ejdane. Ovih
poslednjih nekoliko nedelja, sa svim ovim govorancijama i
komemoracijama, svima nam je teško palo. Prijaće nam da
odemo na nekoliko dana. Odmah silazim.“
Dok su joj se roditelji mirili, Kejt je organizovala igru
žmurke kao poslednju igru napolju tog dana. Uvek omiljena kad
bi se porodica okupila, igra je imala svoja pravila, ograničenja i
nagradne bodove.
U ovom slučaju pravila su uključivala samo dvorište – pošto
su im odrasli zabranili da trče po kući. Onaj koji je žmurio
dobijao je bodove za svakog pronađenog skrivača, a prvi
pronađeni je žmurio sledeći. Ako je taj skrivač, a sad osoba koja
žmuri, imao pet godina ili bio mlađi, mogao je da izabere
partnera za sledeću potragu.
Ukoliko je neki skrivač uspeo da ga u tri kruga ne pronađu, to
mu je donosilo deset nagradnih bodova.
A pošto je Kejt planirala tu igru celog dana, znala je kako se
pobeđuje.
Odjurila je kad je Bojd, desetogodišnjak, počeo da broji kao
prvi koji je žmurio. Pošto je Bojd živeo u Njujorku kao i baka,
dolazio je u Big Sur najviše dva puta godišnje. Nije poznavao
teren kao ona.
Osim toga, već je izabrala novo skrovište.
Zakolutala je očima kad je videla petogodišnju rođaku Avu
kako se zavlači ispod belog stolnjaka na stolu sa hranom. Bojd
će je naći za dva minuta.
Umalo da se vrati da joj pokaže bolje mesto, ali svako dete je
igralo za sebe!
Većina gostiju je otišla, a neki su se spremali da odu. Ali
mnogo odraslih se još muvalo po dvorištu, oko otvorenih
barova, ili je sedelo oko zapaljenih vatri. Kad se setila zašto,
osetila je bol.
Volela je pradedu. Uvek je bio pun priča i imao je bombone
od limuna u džepu. Plakala je i plakala kad joj je tata rekao da je
deda otišao na nebo. Plakao je i on, čak i kad joj je rekao da je
deda imao dug, srećan život. Kako je mnogima mnogo značio, i
kako nikad neće biti zaboravljen.
 Setila se njegove rečenice iz filma koji su zajedno snimili,
dok je sedeo sa njom na kamenom zidu, gledajući okolnu
zemlju.
„Ostavljamo tragove u životu, dušo, našim delima, dobrim ili
lošim. Oni koje ostavljamo iza sebe sudiće o tim delima, i
pamtiće.“
Sećala se bombona od limuna i zagrljaja dok je žurila ka
garaži, pa zatim oko nje. Još je čula glasove iz dvorišta i sa
terasa ograđene bašte. Njen cilj? Veliko drvo. Kad bi se popela
na treću granu, mogla bi da se sakrije iza debelog stabla tri
metra iznad tla, među zeleno lišće, koje je tako dobro mirisalo.
Niko je neće naći!
Keltski crna kosa vijorila joj se dok je trčala. Njena dadilja
Nina zakačila ju je sa strane ukosnicama sa leptirićima da joj je
skloni sa lica. Oči, odvažne i plave, plesale su joj dok je jurila
izvan vidokruga velike kuće, daleko iza gostinske kuće sa
stepenicama koje su vodile do male plaže i bazena sa pogledom
na okean.
Morala je da bude u haljini za prvi deo dana, da bude
pristojna, ali Nina joj je pripremila i odeću za igru. Trebalo je da
pazi na džemper, ali znala je da farmerice srne da isprlja.
„Pobediću“, prošaputala je kad se uhvatila za prvu granu
kalifornijskog lovora i ubacila ljubičastu patiku (to joj je
trenutno bila omiljena boja) u čvornovatu rupu na drvetu da se
podigne.
Čula je zvuk iza sebe, i iako je znala da to nije mogao biti
Bojd, ne još, srce joj je poskočilo.
Krajičkom oka ugledala je čoveka u poslužiteljskoj uniformi,
sa svetlom bradom i kosom skupljenom u rep. Nosio je sunčane
naočare od kojih se odbijalo svetlo.
Nasmešila se i stavila prst na usta. „Žmurke“, rekla mu je.
 ***
Nasmešio se i on, klimnuo glavom, zatim krenuo ka njoj kao da
hoće da joj pomogne da se popne.
Osetila je oštar ubod igle u vratu i počela je udarati rukom po
tom mestu kao što bi udarala bubu.
Zatim je zakolutala očima, i više ništa nije osećala.
Začepio joj je usta, vezao joj ruke i noge u trenu. Samo kao
meru opreza, pošto je data doza trebalo da je drži u nesvesti
nekoliko sati.
Nije bila mnogo teška i, kao muškarac u odličnoj formi,
mogao je da je prenese nekoliko metara do parkiranih kolica i da
je bila odrasla žena.
Pošto ju je ubacio u prostor za odlaganje ispod kolica,
odgurao ih je do ugostiteljskog kombija – spremljenog upravo
za tu svrhu. Podigao je šipku, zatvorio zadnja vrata.
Za manje od dva minuta odvezao se dugačkim kolskim
prilazom koji je krivudao do kraja privatnog poluostrva. Kod
sigurnosne kapije je ukucao šifru prstom u rukavici. Kad se
kapija otvorila, izvezao se, skrenuo i pošao auto-putem 1.
Odoleo je potrebi da skine periku i lažnu bradu.
Ne još, mogao je da podnese tu neprijatnost. Nije išao daleko
i očekivao je da će zaključati razmaženo derište vredno deset
miliona dolara u otmenu brvnaru (vlasnici su trenutno bili na
Mauiju) pre nego što neko i pomisli da je potraži.
Kad se ponovo isključio sa auto-puta i krenuo uz uspon da se
doveze do mesta gde je neki bogati kreten odlučio da izgradi raj
za odmor zavučen među drveće, stene i čestar, zviždao je
melodiju.
Sve je teklo glatko kao svila.
Primetio je svog partnera kako hoda po verandi na drugom
spratu kuće i zakolutao je očima. Kakav kreten.
 Rasturili su ovo, za ime božje. Dete će držati pod sedativima,
ali nosiće maske za svaki slučaj. Za par dana – možda i manje –
biće bogati, klinka će se vratiti jebenim Salivanovima, a on će, s
novim imenom i novim pasošem biti na putu za Mozambik da sa
stilom upija sunce.
Odvezao je kombi sa strane. Brvnara se nije videla s puta,
zaista nije, pa je znao da niko neće videti kombi zaklonjen
okolnim drvećem.
Kad je iskočio iz kola, partner je strčao da ga dočeka.
„Jesi li je uhvatio?“
„Sranje, jesam. Prosto kao pasulj.“
„Jesi li siguran da te niko nije video? Jesi li siguran...“
„Gospode, Denbi, o’ladi.“
„Bez imena“, prosiktao je Denbi – podigao je naočare dok je
gledao naokolo kao da je neko čekao u šumi da ih napadne. „Ne
smemo rizikovati da nam čuje imena.“
„U nesvesti je. Hajde da je odnesemo na sprat, zaključamo,
pa da skinem ovo sranje sa lica. Hoću pivo.“
„Prvo maske. Vidi, nisi jebeni lekar. Ne možemo biti sto
posto sigurni da je još u nesvesti.“
„Dobro, dobro, idi po svoju. Ja ću zadržati ovo.“ Pogladio je
bradu.
Denbi se vratio u kuću, a on je otvorio zadnja vrata kombija i
uskočio u njega. Napolje, pomislio je, NA-PO-LJE. Zakotrljao
ju je po podu, odvukao je do vrata – nije ni cijuknula – i zatim je
iskočio iz vozila.
Osvrnuo se kad je Denbi izašao u klovnovskoj maski i perici,
i nasmejao se kao ludak. „Ako se probudi pre nego što je
unesemo, verovatno će se onesvestiti od straha.“
„I želimo da se uplaši, zar ne, tako će sarađivati.“ Iscerio se
na Kejtino mlitavo telo. „Mala razmažena bogata kučka.“
 „To će pomoći. Nisi Tim Kari, ali to će pomoći.“
Prebacio je Kejt preko ramena. „Je li gore sve spremno?“
„Jeste. Prozori su zakovani. Ipak ima đavolski pogled na
planine“, dodao je Denbi dok je ulazio za partnerom u rustično
uređen ulaz, otvoren dnevni boravak. „Ali neće moći da uživa u
tome, pošto ćemo je držati u nesvesti, ili blizu takvog stanja.“
Denbi je poskočio kad je telefon zakačen za partnerov pojas
zasvirao meksički ples sa šeširom.
„Prokletstvo, Grante!“
Grant Sparks se samo nasmejao. „Izgovorio si mi ime,
nesposobnjakoviću.“ Odneo je Kejt uz stepenice do drugog
sprata, otvorenog ka prvom, sa visokom tavanicom.
„To je poruka od moje drage. O’ladi, čoveče.“
Odneo je Kejt u spavaću sobu, koju su izabrali zato što je bila
okrenuta ka zadnjoj strani dvorišta i imala je sopstveno kupatilo.
Spustio ju je na veliki krevet, na kojem je Denbi ostavio samo
čaršave – jeftine čaršave koje je kupio i koje će poneti sa sobom.
Kupatilo u sobi je trebalo da spreči da je izvode i da prave
mogući nered koji nijedan nije želeo da čisti. Ako bude nešto
napravila, opraće čaršave. Namestiće ponovo krevet, lepo i
uredno, sa prvobitnom posteljinom, kad završe i izvadiće
klinove zakucane u brave na prozorima.
Pogledao je okolo, zadovoljan što je Denbi izneo sve što bi
dete moglo da upotrebi kao oružje – kao da bi to učinilo – ili
čime bi moglo da otvori prozor. Biće previše drogirana za to, ali
zašto bi rizikovali?
Kad odu, kuća će biti ista kao kad su je pronašli. Niko nikad
neće saznati da su bili unutra.
„Izvadio si sve sijalice?“
„Sve.“
„Dobro. Neka bude u mraku. Idi i preseci konopce, oslobodi
joj usta. Ako se probudi, moraće da piški, neću da to radi u
krevetu. Može da lupa na vrata, vrišti do mile volje. Neće biti
važno.“
„Šta misliš koliko će dugo biti u nesvesti?“
„Nekoliko sati. Daćemo joj malo lekovite supe kad se
probudi, i to će je smiriti preko noći.“
„Kad ćeš izaći da telefoniraš?“
„Kad padne mrak. Dođavola, još je i ne traže. Igrala se jebene
žmurke, kao što su najavili, i krenula je da se sakrije.“
Pljesnuo je Denbija po leđima. „Glatko kao svila. Završi,
prokleto proveri jesi li zaključao vrata. Skinuću ovo sranje sa
lica.“ Skinuo je periku i mrežu ispod nje, otkrivajući kratku
stilizovanu suncem posvetljenu smeđu kosu. „Uzeću pivo.“

DRUGO POGLAVLJE
Dok su se gosti razilazili, Šarlot je obavljala svoju dužnost,
sedela je sa Rouzmari, razgovarala sa Lili, sa Hjuom. Podsećala
se da je nagrada vredna truda.
A zahtevalo je truda. Lili je možda sebe doživljavala kao
veliku glumicu jer je nekoliko puta bila nominovana za Oskara
(ali nije ga osvojila, zar ne?), međutim, koliko god je glumila
ljubaznost, Šarlot je osećala da se ne sviđa Lili.
Dođavola, nanjušila bi to kad god bi se približila na metar i
po od matore veštice sa njenim glupim naglaskom južnjačke
lepotice.
Ali umela je i ona da glumi ljubaznost, i tako je i radila, silom
se smeškajući kad bi se Lili razmetljivo nasmejala. Smehom koji
je Šarlot zvučao lažno kao i prepoznatljiva crvena kosa Lili
Morou.
 Pijuckala je kosmopolitan koji joj je Hju smućkao za barom u
dalekom uglu sobe za okupljanje. Salivanovi su barem znali
kako da naprave pristojno piće.
Zato će da pije, smeška se i ponaša se kao da joj je važno kad
neko bude pričao još jednu priču o svetom Lijamu.
I čekaće.
Dok je sunce zalazilo ka okeanu kao vatrena lopta koja tone
prema plavetnilu, deca su ušla. Prljava, bučna i, naravno,
izgladnela.
Trebalo im je oprati ruke, lice, a u nekim slučajevima morala
su da se presvuku pre večere i kupanja. Starija deca će moći da
glasaju koji će film gledati u bioskopu dok odrasli večeraju, a
mlađa deca će biti poslata na spavanje.
U kuhinji, dadilje su pripremale odobrene obroke – uzimajući
u obzir nečiju alergiju na kikiriki, nečiju netoleranciju na
laktozu, dok je neko bio odgajan kao vegan.
Nina, zauzeta pripremanjem svežeg voća, osvrtala se oko
sebe brojeći glave. Osmehnula se Bojdu kad je dohvatio malo
čipsa.
„Zar Kejtlin nije gladna?“
„Ne znam.“ Slegao je ramenima, probao malo salse. „Nije
pobedila. Može da kaže da jeste, ali nije.“ Pošto je njegova
dadilja – kao da mu je bila potrebna! – bila zaokupljena
njegovom mlađom sestrom, Bojd je krišom zgrabio i keks, iako
mu je bio zabranjen pre večere. „Nije se pojavila kad smo
završili igru, pa je to prekršaj.“
„Nije ušla sa vama ostalima?“
Pametan dečko, smazao je keks u slučaju da ga njegova
dadilja primeti.
„Niko je nije našao, pa će reći kako je pobedila, ali pogrešila
je. Možda se ranije ušunjala u kuću, a to je varanje. Kako god,
nije pobedila.“
„Kejtlin ne vara.“ Brišući ruke, Nina je krenula da potraži
svoju devojčicu.
Proverila je u njenoj sobi, u slučaju da je otišla da se presvuče
ili ode u kupatilo. Pogledala je po drugom spratu, ali pošto je
većina vrata bila zatvorena, izašla je na široku terasu, poduprtu
stubovima.
Povikala je, više nestrpljivo nego zabrinuto, prešla je preko
mosta koji je vodio do dela kuće sa bazenom, zatim se vratila
pre nego što je krenula stepenicama dole.
Kejt je volela ograđenu baštu, pa ju je potražila tamo,
tumarajući po malom voćnjaku, i dozivala je i dozivala.
Sunce se spustilo još niže; senke su se produžile. Vazduh je
postao hladan. A njoj je srce počelo da lupa.
Gradska devojka, rođena i odrasla u Los Anđelesu, Nina
Torez je imala, kako je smatrala, zdravo nepoverenje u prirodu.
Počela je da zamišlja otrovne zmije, kuguare, kojote, pa čak i
medvede dok je očajnički dozivala Kejt.
Glupo, rekla je sebi, sve je bilo baš glupo. Kejti je bila dobro,
samo je... zaspala negde u velikoj kući. Ili...
Požurila je prema gostinskoj kućici i uletela u nju dozivajući
dete za koje je bila zadužena. Morska strana gostinske kolibe
bila je sasvim zastakljena. Zureći u more, pomislila je na sve
načine na koje je devojčica mogla da nestane.
I pomislivši na Kejtinu ljubav prema maloj plaži, pojurila je
niz stepenice, dozivala i dozivala dok su je morski lavovi koji su
se odmarali na stenama posmatrali umornim očima.
Ponovo je otrčala gore da proveri u kućici kraj bazena, u
baštenskoj šupi. Utrčala je u donji nivo da pretraži bioskop,
porodičnu sobu, sobu za probe, čak i ostave.
Otrčala je i na drugu stranu da proveri garažu.
 „Kejtlin Rajan Salivan! Odmah da si izašla! Plašiš me.“
I pronašla je na zemlji pored starog drveta ukosnicu s
leptirom koju je zakačila devojčici za dugu lepu kosu tog jutra.
Nije to ništa značilo, pomislila je, iako je stezala ukosnicu u
ruci. Devojčica je radila premete, jurila i trčala, izvodila piruete i
plesala. Prosto joj je ispala.
Neprekidno je to ponavljala sebi dok je trčala nazad ka kući.
Suze su joj zamutile oči kad je otvorila ogromna ulazna vrata i
naletela na Hjua.
„Nina, šta se, za ime sveta, dogodilo?“
„Ne mogu... ne mogu... gospodine Hju, ne mogu da nađem
Kejtlin. Ne mogu nigde da je nađem. Našla sam ovo.“
Pružila je ukosnicu i briznula u plač.
„Hajde, ne brini. Samo se zavukla negde. Naći ćemo je.“
„Igrala se žmurke.“ Počela je da drhti kad ju je poveo u
glavnu dnevnu sobu, gde su se okupili uglavnom svi članovi
porodice. „Ja... ja... ušla sam da pomognem Mariji sa malom
Sersi i bebom. Igrala se sa ostalom decom, a ja sam ušla.“
Šarlot, koja je sedela ispijajući drugi kosmopolitan, pogledala
je dok je Hju uvodio Ninu. „Za ime božje, Nina, šta se dešava?“
„Svuda sam je tražila. Ne mogu da je nađem. Ne mogu da
nađem Kejti.“
„Verovatno je samo gore u svojoj sobi.“
„Nije, gospođo, nije. Gledala sam. Svuda. Zvala sam je i
zvala. Ona je dobra devojčica, nikad se nije sakrivala kad sam je
zvala kad bi čula da sam zabrinuta.“
Ejdan je skočio na noge. „Gde si je poslednji put videla?“
„Kad su sva deca počela da se igraju žmurke. Sat vremena...
sad više. Bila je sa drugom decom, pa sam ušla da pomognem
oko beba i malenih. Gospodine Ejdane...“
Pružila je ukosnicu. „Našla sam samo ovo pored velikog
drveta blizu garaže. Bila joj je u kosi. Ja sam joj je jutros
stavila.“
„Naći ćemo je. Šarlot, proveri još jednom na spratu. Oba
sprata.“
„Pomoći ću i ja.“ Ustale su Lili i njena ćerka.
„Počećemo da proveravamo ovaj nivo.“ Hjuova sestra je
potapšala Šarlot po ramenu. „Sigurna sam da je dobro.“
„Trebalo je da je čuvaš!“ Šarlot je skočila.
„Gospođo Šarlot...“
„Šarlot.“ Ejdan je uhvatio suprugu za ruku. „Nina nema
razloga da gleda u Kejt svakog trenutka dok se igra sa drugom
decom.“
„Pa gde je onda?“, zahtevala je da zna Šarlot i istrčala je iz
sobe dozivajući ćerku.
„Nina, dođi, sedi pored mene.“ Rouzmari je pružila ruku.
„Muškarci će pretražiti napolju svaki ćošak i pukotinu. Ostali će
pregledati kuću.“
Rouzmari je pokušala da se utešno osmehne, ali osmeh joj
nije stigao do očiju. „I kad je nađemo, dobro ću da je izgrdim.“
Tražili su je više od sat vremena, pokrivajući svaki
centimetar prostrane kuće, pomoćne zgrade, teren. Lili je
okupila decu, pitala ih kad su poslednji put videli Kejt. Sve se
svelo na igru koju je lično Kejt pokrenula.
Lili, kose razbarušene od potrage, uhvatila je Hjua za ruku.
„Mislim da treba da pozovemo policiju.“
„Policiju!“, vrisnula je Šarlot. „Moje dete! Nešto se desilo
mom detetu. Otpuštena je! Ta beskorisna žena je otpuštena.
Ejdane, bože, Ejdane.“
Kad se gotovo skljokala na njega, telefon je zazvonio.
Hju je duboko uzdahnuo i prišao telefonu, a zatim se javio.
„Kuća Salivanovih.“
 „Ako hoćete ponovo da vidite devojčicu, trebaće vam deset
miliona u neobeleženim neserijskim novčanicama. Platite i biće
vam vraćena neozleđena. Ukoliko pozovete policiju, umreće.
Ako pozovete FBI, umreće. Ukoliko bilo koga pozovete,
umreće. Neka ova linija ostane otvorena. Pozvaću vas sa daljim
uputstvima.“
„Čekaj. Pusti...“
Ali telefon mu je utihnuo u ruci.
Spustivši slušalicu, užasnuto je pogledao u sina. „Neko je
odveo Kejt.“
„O, hvala bogu! Gde je?“, pitala je Šarlot. „Ejdane, moramo
odmah po nju.“
„Tata nije to mislio.“ Srce mu se steglo kad je čvrsto stisnuo
Šarlot uz sebe. „Je li tako, tata?“
„Traže deset miliona.“
„O čemu pričaš?“ Šarlot je pokušala da mu se otme iz
naručja. „Deset miliona za... Ti... ona... Moje dete je
kidnapovano?“
„Moramo da pozovemo policiju“, ponovila je Lili.
„Da, ali moram da vam kažem... Rekao je da će je, ako to
uradimo, povrediti.“
„Povrediti? Ona je samo devojčica. Ona je moja mala
devojčica.“ Šarlot je plačući zagnjurila lice u Ejdanovo rame. „O
bože, bože, kako je ovo moglo da se desi? Nina! Ta kučka je
verovatno deo ovoga. Ubiću je.“
Odgurnula se od Ejdana i napala Lili: „Da niko nije pozvao
policiju. Neću im dozvoliti da mi povrede dete. Moje dete!
Nabavićemo novac.“ Ščepala je Ejdana za košulju. „Novac nije
ništa. Ejdane, naša devojčica. Reci im da ćemo platiti, platićemo
koliko god traže. Samo neka nam vrate naše dete.“
„Ne brini, ne brini. Vratićemo je, vratićemo je nepovređenu.“
 „Ne radi se o novcu, Šarlot.“ Ejdan je preplašeno protrljao
rukama preko lica. „Šta ako platimo, a oni... Ipak je povrede?
Treba nam pomoć.“
„Šta ako? Šta ako?“ Kad je nasrnula na njega, njena pažljivo
nameštena punđa se rastresla i kosa joj je pala preko ramena.
„Zar nisi upravo rekao da će je povrediti ako ne platimo, ako
zovemo policiju, povrediće je? Neću da dovodim ćerku u
opasnost. Neću.“
„Možda mogu da isprate poziv“, počeo je Ejdan. „Možda će
moći da otkriju kako ju je neko oteo.“
„Možda? Možda?“ Glas joj se povisio u cičanje nalik na
grebanje noktima po tabli. „Zar ti ona toliko znači?“
„Znači mi sve.“ Ejdan je morao da sedne jer su mu noge
drhtale. „Moramo da razmislimo. Moramo da uradimo ono što je
najbolje za Kejti.“
„Platićemo koliko god traži, uradićemo šta god kaže. Ejdane,
blagi bože, Ejdane, možemo da nabavimo novac. To je naše
dete.“
„Platiću.“ Hju je zurio u Šarlotino suzama obliveno lice i u
sinovljevo prestravljeno. „Oteta je iz kuće mog oca, kuće koju
mi je majka poklonila. Platiću.“
Jecajući, Šarlot mu se bacila u naručje. „Neću nikad
zaboraviti... Biće ona dobro. Zašto bi je povredio ako mu damo
šta traži? Hoću svoje detence. Samo hoću svoje detence.“
Na Hjuov znak, dok ga je Šarlot stezala, ubacila se Lili:
„Hajde sad, hajde, idemo gore. Miranda“, obratila se svojoj
najmlađoj ćerki, „pomozi da se zabave deca, možda da ih
odvedete dole u bioskop, ubacite neki film, i neka neko donese
Šarlot čaj? Sve će biti u redu“, umirivala je Šarlot dok ju je
odvodila.
„Hoću moje dete.“
 „Naravno da hoćeš.“
„Skuvajte kafu“, rekla je Rouzmari. Sela je, bledog lica,
čvrsto stisnutih ruku, ali pravih leđa. „Moramo da ostanemo
pribrani.“
„Obaviću neke pozive, počeću da sakupljam novac. Ne“,
rekao je Hju kad je Ejdan krenuo napolje. „Ostavi je sa Lili za
sada. Najbolje je da je prepustimo Lili. Moramo da razmotrimo i
druge opcije, ne samo novac, i kako su, za ime boga, oteli Kejt
nama pred nosem. To su amateri, i to me nasmrt plaši.“
„Zašto to kažeš?“, pitao je Ejdan.
„Deset miliona, Ejdane, u gotovini. Mogu da ih nabavim, i
hoću, ali šta ćemo posle toga? Kako očekuju da se prenese tako
velika svota? Praktične stvari. Nije pametno, sine, nije. Da se
novac prebaci s računa na račun, to je pametno. Ovo nije.“
Kad su svi u prostoriji počeli da govore istovremeno,
povišenog glasa, ljutiti i uplašeni, Rouzmari je polako ustala.
„Dosta!“ I kao najstarija u porodici, sve ih je ućutkala. „Je li iko
od vas ikad video deset miliona dolara u gotovini? Hju je u
pravu. Baš kao što je u pravu da treba da pozovemo policiju.
Ali...“ Podigla je prst pre nego što se iznova podigla galama.
„Ejdan i Šarlot treba da odluče. Svi volimo Kejtlin, ali ona je
njihova ćerka. Dakle, nabavićemo novac. Hju i ja. To je na
nama“, rekla je Hjuu. „Ovo je još moja kuća, a uskoro će biti
tvoja. Idemo u očevu kancelariju i uradićemo sve što treba da
dobijemo novac, i to brzo.
„Odnesite joj čaj“, nastavila je. „I ne sumnjam da neko ovde
ima i neku pilulu za spavanje. S obzirom na njenu ličnost i
psihičko stanje, najbolje bi bilo da je ubedite da popije pilulu i
odspava.“
„Odneću joj ja čaj“, rekao je Ejdan. „I Šarlot ima svoje pilule.
Pobrinuću se da uzme jednu. Ali pre toga pokušaću ponovo da je
ubedim da pozovemo policiju. Zato što se slažem sa vama. Ipak,
ako se nešto desi...“
„Korak po korak.“ Rouzmari mu je prišla i uhvatila ga za
ruke. „Nabavićemo novac, tvoj tata i ja. I uradićemo svi šta god
ti i Šarlot odlučite.“
„Nano.“ Podigao joj je ruke i pritisnuo ih sebi na obraze.
„Moj svet. Kejt je sav moj svet.“
„Znam. Ostaćeš jak zbog nje. Hajde da nabavimo novac za te
gadove, Hju.“

Kejt se polako probudila. Glava ju je bolela, pa je čvrsto

zažmurila i skupila se kao da će tako odagnati bol. Bolelo ju je
grlo i nešto u stomaku joj se kotrljalo kao da je želelo da ga
izbljuje.
Nije htela da povraća, nije htela.
Htela je Ninu, ili tatu, ili mamu. Nekoga, da je ovo prođe.
Otvorila je oči u mraku. Nešto ozbiljno nije bilo u redu.
Stvarno joj je bilo muka, ali nije se sećala da je bila bolesna.
Krevet joj je bio čudan – previše tvrd, sa hrapavim
čaršavima. Imala je mnogo kreveta u brojnim sobama. Njen lični
kod kuće, krevet kod dede i bake Lili, kod pradede i nane,
kod...“
Ne, pradeda je umro, sad se setila. I pravili su zabavu u čast
njegovog života. Igrala se, igrala sa decom. Jurili su se i igrali
žmurke. I...
Čovek, čovek kod njenog skrovišta. Je li pala?
Uspravila se u krevetu i soba se zavrtela. Ali pozvala je Ninu.
Gde god da je bila, Nina je uvek bila blizu. Kad su joj se oči
prilagodile, pošto joj je sve delovalo pogrešno, ustala je iz
kreveta. Pod slabim svetlom od raštrkanih zvezda i parčića
meseca prepoznala je vrata i požurila ka njima.
 Nisu htela da se otvore, pa je zalupala po njima, plačući dok
je dozivala Ninu.
„Nina! Ne mogu da izađem. Muka mi je. Nina. Tata, molim
te. Mama, pustite me napolje, pustite me napolje.“
Vrata su se otvorila tako brzo da su je udarila i oborila. Svetlo
izvan vrata je zapalilo sobu i osvetlilo lice strašnog klovna sa
oštrim zubima.
Kad je vrisnula, nasmejao se.
„Niko ne može da te čuje, glupačo, zato prokleto zaveži ili ću
ti otkinuti ruku i pojesti je.“
„O’ladi, Penivajze.“
Ušao je vukodlak. Nosio je poslužavnik, došao je pravo do
nje dok se ona žurno povlačila na petama i laktovima. Spustio je
poslužavnik na krevet.
„Imaš supu, imaš mleko. Pojedi, popij, inače će te ovaj moj
ortak pritisnuti dok ti ja to sipam u grlo.“
„Hoću mog tatu!“
„Jaooo!“, onaj po imenu Penivajz se zlobno nasmejao. „Hoće
svog taticu. Baš šteta jer sam već iseckao tvog taticu na
komadiće i bacio sam ga svinjama.“
„Prekini“, rekao je vukodlak. „Evo o čemu se radi, balavice.
Pojedeš ono što ti damo, i to kad ti damo. Ideš u kupatilo tamo.
Ne stvaraš nam neprilike, ne praviš nered, i vratićeš se tati za par
dana. Inače ćemo te povrediti, i to jako.“
Pomešali su joj se gnev i strah. „Ti nisi pravi vukodlak, zato
što je to izmišljeno. To je maska.“
„Misliš da si pametna?“
„Jesam!“
„Šta kažeš na ovo?“ Penivajz je posegao iza sebe, izvukao
pištolj iz pojasa. „Da li ti ovo izgleda stvarno, kučko mala.
Hoćeš da ga isprobaš?“
 Vukodlak je zarežao na Penivajza. „O’ladi sad. A ti...“
Namrštio se i na Kejt. „Mala pametnjakovićka. Pojedi tu supu,
sve. Isto i sa mlekom. Ili ću kad se vratim početi da ti lomim
prste. Uradi kako ti kažemo i ponovo ćeš biti princeza za par
dana.“
Penivajz se sagnuo i zgrabio je za kosu rukom, povukao joj
glavu unazad i pritisnuo pištolj na vrat.
„Odbij, jebeni klovnu.“ Vukodlak ga je zgrabio za rame, ali
Penivajz ga je odgurnuo.
„Prvo mora da nauči lekciju. Hoćeš da saznaš šta se dešava
kad mala bogata kučka odgovara? Reci ’ne, gospodine’. Reci!“
„Ne, gospodine.“
„Pojedi jebenu večeru.“
Izjurio je dok je ona sedela na podu drhteći i plačući.
„Samo pojedi supu, za ime božje“, promumlao je vukodlak.
„I budi tiha.“
Izašao je i zaključao vrata.
Pošto je pod bio hladan, popela se nazad na krevet. Nije
imala ćebe i nije mogla da prestane da drhti. Možda je i bila
malo gladna, ali nije želela supu.
Međutim, nije želela ni da joj čovek sa maskom klovna lomi
prste ili je ubije. Samo je želela da dođe Nina i da joj peva, ili
tata da joj ispriča priču, ili mama da joj pokazuje svu lepu odeću
koju je kupila tog dana.
Tražili su je. Svi. I kad je nađu, strpaće te ljude pod maskama
u zatvor zauvek.
Tako utešena, zagrabila je kašikom malo supe. Nije lepo
mirisala, a i ono malo što je progutala imalo je gadan ukus.
Nekako pogrešan.
Nije mogla da jede. Šta ih briga hoće li pojesti?
Mršteći se, ponovo je onjušila supu, kao i čašu mleka.
 Možda su stavili otrov u to. Zadrhtala je na to, protrljala ruke
da ih ugreje, da se umiri. Otrov nije imao smisla. Ali nešto nije
bilo u redu s ukusom. Gledala je mnogo filmova. Zlikovci
ponekad stavljaju svašta u hranu. Ako je bila oteta, nije bila
glupa. Toliko je znala. I nisu je vezali, samo su je zaključali.
Htela je da potrči do prozora, a zatim je pomislila: tiho, tiho.
Polako je ustala iz kreveta, otapkala do prozora. Videla je drveće
i mrak, senke brda. Nije bilo kuća, niti svetla.
Osvrnula se iza sebe, i dok joj je srce lupalo, probala je da
otvori prozor. Pokušala je da ga podigne, ali napipala je eksere.
Zapretila joj je panika, ali je zažmurila i samo disala i disala.
Mama je volela da vežba jogu i ponekad je puštala i nju da joj se
pridruži. Diši i diši.
Mislili su da je glupa. Samo glupa klinka, ali nije bila glupa.
Neće pojesti tu supu niti popiti mleko u koje su ubacili drogu.
Verovatno.
Umesto toga uzela je činiju i čašu i pažljivo krenula ka
kupatilu. Prvo je sadržaj obe posude prosula u WC šolju, zatim
je piškila jer je stvarno osećala potrebu da to učini.
A onda je pustila vodu.
Kad se vrati, pretvarače se da spava. Čvrsto, čvrsto spava.
Znala je kako. Bila je glumica, zar ne? I nije bila glupa, pa je
zavukla kašiku ispod jastuka.
Nije znala koliko ima sati, niti koliko je dugo spavala ranije.
Jer on ju je – jedan od njih – ubo iglom. Ali čekaće, samo će
čekati dok ne dođu da uzmu poslužavnik. I molila se da ne
primete da nema kašike.
Trudila se da više ne plače. Bilo je teško, ali morala je da
razmisli šta da uradi. Niko zapravo nije mogao da misli dok
plače, zato neće plakati.
Trajalo je večno, tako dugo da je skoro zaista zaspala. A onda
je čula škljocaj brave i vrata su se otvorila.
Diši polako, mirno. Ne stiskaj oči, ne skači ako te dodirne. I
ranije se pretvarala da spava – čak je prevarila i Ninu – kad je
želela da obmane dadilju i ostane budna da čita.
Zasvirala je muzika i umalo nije poskočila. Čovek – vuk, jer
sad mu je prepoznavala glas – izgovorio je ružnu reč. Ali javio
se drugačijim glasom.
Rekao je:
„Zdravo, ljubavnice. Zoveš me sa telefona glupe dadilje, je li
tako? Dobro, dobro. Šta ima? Da, da, dobro je. Trenutno gledam
u nju. Spava kao beba.“
Oštro je gurnuo Kejt u rebra dok je slušao sagovornicu, ali
Kejt je ležala mirno. „To je moja devojka. Samo tako nastavi.
Nemoj da me izneveriš. Zvaću ponovo za trideset minuta. Znaš
da hoću, ljubavnice. Samo još par dana i bićemo slobodni.
Brojim sate.“
Čula je da nešto šuška, nije se pomerila, a onda ga je čula
kako odlazi.
„Moroni“, promumlao je sa smehom u glasu. „Ljudi su jebeni
moroni. A žene najveći od svih.“
Vrata su se zatvorila, brava je škljocnula.
Nije se pomerala. Samo je čekala, čekala, brojala u glavi do
sto, zatim još do sto, dok se nije usudila da zaškilji.
Nije ga ni videla ni čula, ali nastavila je da diše kao da spava.

Polako je sela, uzela kašiku ispod jastuka. Što je mogla tiše

prišunjala se prozoru. Ona i deda su jednom napravili kućicu za
ptice. Znala je sa ekserima i kako mogu da se zakucaju. Ili
iščupaju.
Upotrebila je kašiku, ali ruke su joj bile klizave od znoja.
Umalo je nije ispustila i ponovo zaplakala. Obrisala je ruke i
kašiku o farmerice, pa je probala ponovo. Prvo nije hteo da se
pomeri, čak nimalo. A onda joj se učinilo da hoće, i navalila je
još jače.
Učinilo joj se da će uspeti, umalo da uspe, kad je čula glasove
napolju. Uplašena, spustila se na pod i dahtala je tako da nije
mogla da se zaustavi.
Neko je upalio auto. Čula je točkove na šljunku. Čula je
lupanje vratima. Kućnim vratima. Jedan je bio u kući, drugi je
išao nekuda. Podigla je glavu i gledala kako se zadnja svetla
udaljavaju.
Možda treba da sačeka dok obojica ne budu ponovo u kući,
ali previše se plašila, i uz škrgutanje zubima nastavila je da radi
na ekseru.
Oslobodio se, poleteo, zatim pao na pod uz zveket koji joj je
u ušima zazvučao kao eksplozija. Skočila je nazad na krevet,
pomučila se da se umiri, da duboko diše, ali nije mogla da
prestane da drhti.
Niko nije došao. Od olakšanja su joj potekle suze.
Ruke su joj se ponovo oznojile, ali vratila se da iščupa i drugi
ekser. Stavila je oba u džep, obrisala oznojene, bolne prste.
Uspela je da okrene kvaku na prozoru. Kad je uz škripanje
otvorila prozor, zazvučalo joj je tako glasno. Ali niko nije došao
čak ni kad ga je otvorila jače, otvorila ga dovoljno da promoli
glavu i oseti hladan noćni vazduh.
Previsoko je, previsoko da skoči.
Osluškivala je, osluškivala zvuke okeana, automobila, ljudi,
ali nije čula ništa osim povetarca, dozivanja kojota, huka sove.
Nije bilo drveta blizu da ga dohvati, ni ruba kuće niti letvica,
kao ni bilo čega drugog što bi joj pomoglo da se spusti. Ali
morala je da se spusti, pa da potrči. Morala je da pobegne i
pozove pomoć.
 Pokušala je sa čaršavima. Najpre je probala da ih pocepa, ali
nisu se dali. Zato ih je uvezala zajedno što je čvršće mogla, pa je
dodala i jastučnice.
Mogla je da ih zaveže jedino za drveni stub od kreveta. Biće
kao Zlatokosa, pomislila je, samo sa čaršavima umesto kose.
Spustiće se iz kule.
Od nervoze joj se opet pripiškilo, ali suzdržala se, stegla je
vilicu dok je vezivala čvor oko stuba.
Zatim je čula auto kako se vraća, osetila kako joj se čvorovi u
stomaku stežu jače nego što je ona mogla da zategne čaršave.
Kad bi sad došli da je provere, videli bi. Trebalo je da sačeka.
Zarobljena, nije mogla ništa drugo osim da sedne na pod, i
zamišlja kako se vrata otvaraju. Maske. Pištolj. Njeni prsti kako
se lome.
Sklupčala se u loptu i čvrsto zažmurila.
Ponovo je čula glasove kako dopiru kroz prozor. Kad bi
podigli pogled, da li bi videli da ga je otvorila?
Jedan je rekao – vukodlakov glas: „Gospode, kretenu, misliš
da je sad trenutak da se naduvaš?“
Klovn se nasmejao. „Prokleto jeste. Nabavljaju li novac?“
„Glatko kao svila“, odgovorio je vuk, i glasovi su se udaljili.
Vrata su se zalupila.
Previse uplašena da se brine zbog tišine, odvukla je
improvizovani konopac do prozora i izbacila ga. Prekratak,
odmah je videla, i pomislila je na peškire u kupatilu.
Ali mogli bi da uđu svakog trena, pa se izmigoljila kroz
prozor, hvatajući se za čaršave. Šake su joj bespomoćno
skliznule nekoliko centimetara, i morala je da potisne vrisak. Ali
jako je stegla čaršav i usporila klizanje.
Ugledala je svetlo – prozore ispod nje. Ako pogledaju
napolje, primete čaršave, ugledaju je, uhvatiće je. Možda će je i
ubiti. Nije želela da umre.
„Molim te, molim te, molim te.“
Osećaj ju je naveo da obavije noge oko čaršava i da se polako
spušta dok nije stigla do kraja. Videla je pravo u kuću, veliku
kuhinju – nerđajući čelik, radne površine od tamnosmeđeg
kamena, zelene zidove, ne jarke, ali svetle.
Zažmurila je, pustila se i pala.
Bolelo je. Morala je opet da proguta krik kad je tresnula o
zemlju. Članak joj se iskrenuo, lakat udario, ali nije stala.
Potrčala je prema drveću, verujući svim srcem da je neće naći
ako stigne do šume.
Kad je stigla, nastavila je da trči.

Ejdan je ušao u spavaću sobu koju je delio sa Šarlot. Iscrpljen,

bolestan od brige, otišao je do prozora. Njegova Kejti je bila
tamo negde. Uplašena, sama. Blagi bože, ne dozvoli im da je
povrede.
„Ne spavam“, promrmljala je Šarlot i pomerila se da sedne.
„Popila sam samo pola pilule, samo da se smirim. Tako mi je
žao, Ejdane. Histerija nikom nije pomogla. Ne pomaže ni našem
detetu. Ali tako se bojim.“
Prišao je krevetu, seo, uhvatio je za ruku. „Zvao je ponovo.“
Udahnula je i stegla ga jako. „Kejtlin.“
Nije joj rekao da je zahtevao da priča sa njihovom ćerkom, da
se uveri kako je dobro. Nije joj rekao kako je čuo dete kako
vrišti i plače kako želi svog tatu.
„Nemaju razloga da je povrede, nikako nemaju razloga.“
Deset miliona razloga, pomislio je.
„Šta su rekli? Hoće li je pustiti? Hoćemo li skupiti novac?“
„Hoće novac sutra do ponoći. Još neće da kaže gde. Pozvaće
opet. Tata i nana sve organizuju. Kaže da će nam, kad dobije
novac, reći gde ćemo naći Kejt.“
„Dobićemo je nazad, Ejdane.“ Zagrlila ga je. „I onda je više
nikad nećemo pustiti. Kad bude bezbedna, ponovo s nama,
ponovo kod kuće, više se nikad nećemo vratiti u ovu kuću.“
„Šarlot...“
„Ne! Nećemo se više nikad vratiti u ovu kuću gde je ovako
nešto moglo da se desi. Hoću da otpustiš Ninu. Hoću da ode.“
Odmakla se, očiju punih suza i srdžbe. „Ležim ovde, bolesna,
uplašena, zamišljam ćerku zatvorenu negde kako plače i traži
me. Nina? U najboljem slučaju je bila nemarna, ali u najgorem?
Možda je i ona deo ovoga, Ejdane.“
„O, Šarlot, Nina voli Kejt. Slušaj sad, slušaj. Mislimo da je
možda neko iz dostave, ili čak osoblja, ili se neko predstavljao
kao osoblje. Morali su da imaju auto, ili kamion ili kombi da je
odnesu. Morali su sve da isplaniraju.“
Suze su zasijale preko arktički plavih Šarlotinih očiju i prelile
su joj se na blede obraze. „Mogao je da bude i neko iz porodice,
prijatelj. Otišla bi s nekim koga poznaje.“
„U to ne mogu da poverujem.“
„Nije me briga.“ Odmahnula je. „Samo želim da se vrati. Ni
za šta drugo nije me briga.“
„Važno je da pronađemo ko je i kako to učinio. Kad bismo
pozvali policiju...“
„Ne. Ne. Ne! Je li ti novac važniji od Kejtlin, od našeg
deteta?“
Oprostiće joj to, rekao je sebi. Izgledala je slomljeno,
izgledala je bolesno, pa će joj to ipak oprostiti.
„Ne misliš tako. Baš me briga koliko si uzrujana, ali nemoj
tako nešto da mi govoriš.“
„Onda prestani da mi spominješ policiju, jer bi je zato što si
zvao policiju ubili! Hoću da mi se dete vrati kući, hoću da je
bezbedna. Ovde nije bezbedna. Nije bezbedna sa Ninom.“
Ponovo je postajala histerična – prepoznavao je znake. Nije
mogao da je krivi.
„U redu, Šarlot, razgovaraćemo o ovome kasnije.“
„U pravu si. Znam da si u pravu, ali uplašena sam, Ejdane.
Ponovo šizim jer ne mogu da podnesem da mislim na naše dete,
samo i uplašeno. O bože, Ejdane.“ Spustila mu je glavu na rame.
„Gde nam je dete?“

TREĆE POGLAVLJE
Trčala je dok više nije mogla da trči, dok nije morala da sedne
na zemlju, drhteći, tresući se. Saplela se nekoliko puta kad joj je
drveće zaklonilo mesečinu i sad su joj šake malo krvarile i
pokidala je farmerice. Koleno ju je bolelo, i članak na nozi,
lakat, ali nije mogla dugo da čeka.
Više nije mogla da vidi svetla iz kuće gde je bila zatočena, i
to je bilo dobro. Kako bi mogli da je nađu kad ne mogu da je
vide?
Loše? Nije znala gde je. Bilo je tako mračno i bilo joj je tako
hladno.
Povremeno je čula kojote, a šuškalo je i nešto drugo. Trudila
se da ne misli na medvede ili divlje mačke. Mislila je da nije
dovoljno visoko u brdima za to – deda joj je pričao da oni žive
na većoj visini i drže se dalje od ljudi – ali nije znala.
Nije nikad pre bila u šumi sama i u mraku.
Samo je znala, sigurno, da treba da nastavi u istom pravcu.
Daleko. Ali nije bila sigurna čak ni u to, jer je u početku bila
tako uplašena da nije obraćala pažnju na to kuda se kreće.
Sad je umesto da trči, hodala. Bolje je čula kad joj sopstveni
dah nije zviždao u ušima. Mogla je da čuje ako neko – ili nešto –
krene ka njoj.
Umorna, tako umorna, želela je da se sklupča i zaspi. Ali
nešto bi moglo da je pojede ako to učini. Ili još gore, mislila je
da je još gore, mogla bi ponovo da se probudi u onoj sobi.
Gde bi joj slomili prste i pucali u nju.
Stomak ju je boleo od gladi i grlo joj se steglo od žeđi. Kad
su joj zubi zacvokotali, nije znala je li to od straha ili hladnoće.
Možda bi mogla da odspava, makar samo malo. Mogla bi da
se popne na drvo, odspava u krošnji. Bilo joj je tako teško da
razmišlja kad je bila tako umorna, tako smrznuta.
Stala je, naslonila se na drvo, naslonila obraz na koru. Kad bi
se popela na drvo, odspavala, možda bi, kad izađe sunce, videla
gde je. Znala je da sunce izlazi na istoku, znala je da je okean na
zapadu. Dakle, kad bi videla okean, znala bi...
Šta? I dalje ne bi znala gde je, zato što nije znala kuda su je
odveli.
A mogli bi i da je nađu kad sunce izađe.
Nastavila je da korača, glave spuštene od umora, i vukla je
noge kad više nije mogla da ih podiže.
Hodala je u polusnu. I malo se nasmešila na zvuk. Zatim se
trgla i oslušnula.
Je li to bio okean? Pomislila je, možda... I još nešto.
Protrljala je umorne oči, zagledala se ispred sebe. Svetlo.
Videla je svetlo. Gledala je u to i nastavila da hoda.
Okean, ponovo je pomislila, postajao je sve glasniji, bliži. Šta
ako pogrešno stane i padne sa stene? Ali i svetlo se približavalo.
Drveće se rastvorilo. Ugledala je polje pod mesečinom.
Široko i travnato.
I... krave. Svetlo, iza ruba šume, preko polja, dolazilo je iz
kuće.
 Umalo da naleti na bodljikavu žicu koja je zadržavala krave.
Malo se posekla dok se provlačila, pokidala je novi džemper.
Sećala se da su, dok je snimala film u Irskoj, krave u stvarnosti
bile mnogo veće nego što su izgledale u knjigama ili iz daljine.
Ugazila je u kravlje govno i rekla „bljak“ sa gađenjem
devetogodišnje devojčice. Odatle, nakon što je obrisala patiku o
travu, hodala je pažljivije.
Kuća, sad je videla, gledala je na okean, sa verandama gore i
dole, i sa svetlom koje je dopirale kroz donje prozore. Ambari i
ostalo su značili da je u pitanju ranč.
Opet je pokušala da se provuče kroz bodljikavu žicu –
uspešnije.
Ugledala je kamion, automobil, namirisala je đubrivo i
životinje.
Nakon što se ponovo zateturala, potrčala je prema kući. Po
nekoga da joj pomogne, da je odvede njenoj kući. Zatim se
zaustavila.
Možda su i oni loši ljudi. Kako je mogla da zna? Možda su
čak bili prijatelji sa ljudima koji su je zaključali u sobu. Morala
je da bude pažljiva.
Verovatno je bilo kasno, pa su sigurno spavali. Samo je
trebalo da se uvuče, pronađe telefon i pozove pomoć. Onda
može da se sakrije dok policija ne dođe.
Prišunjala se kući, na široki prednji trem. Iako je očekivala da
će biti zaključano, isprobala je ulazna vrata i gotovo se srušila
od olakšanja kad se kvaka okrenula.
Polako je ušla.
Lampa u prozoru je gorela prigušeno. Videla je veliku sobu,
nameštaj, veliki kamin, stepenice koje su vodile na sprat.
Nije videla telefon, pa je otišla do kuhinje sa zelenilom koje
je raslo u crvenim saksijama na širokim prozorskim daskama i
stolom sa četiri stolice i činijom sa voćem.
Zgrabila je jabuku, sjajnozelenu, i zagrizla je. Dok ju je
mrvila zubima, sok joj je curio na jezik, pa niz grlo. Znala je da
nikad nije okusila ništa tako ukusno. Videla je slušalicu na pultu
pored tostera.
Zatim je čula korake.
Pošto u kuhinji nije imala gde da se sakrije, požurila je u
povezanu trpezariju. Stežući jabuku, dok joj se sok slivao niz
šaku, zavukla se u mračan ugao pored velikog bifea.
Kad se upalilo svetlo u kuhinji, pokušala je da se još više
skupi.
Ugledala ga je dok je išao pravo prema frižideru. Dečak, ne
muškarac, iako je izgledao stariji od nje, viši. Imao je tršavu
tamnoplavu kosu i na sebi samo bokserice.
Da nije bila tako uplašena, pogled na gotovo nagog dečka
koji joj nije bio rođak postideo bi je i očarao.
Dečak je bio prilično mršav, primetila je dok je vadio batak iz
frižidera i grizao ga istovremeno vadeći bokal – ne tetrapak –
mleka.
Otpio je mleko pravo iz bokala i spustio bokal na pult.
Pevušio je za sebe, ili mumlao, ili ispuštao zvuke dok je skidao
krpu sa nečega što je ličilo na neku pitu.
Tada se okrenuo, i dalje pevušeći, i otvorio je Iloku. I
ugledao ju je.
„Jao!“ Kad je od zaprepašćenosti odskočio, spremila se da
potrči. Ali pre nego što se pribrala, on je nakrivio glavu u stranu.
„Hej. Jesi li se izgubila ili tako nešto?“
Krenuo je prema njoj; ustuknula je.
Kasnije, činilo joj se hiljadu godina kasnije, pomislila bi i
setila se tačno šta je rekao, kako je rekao, kako je izgledao.
Nasmešio joj se, progovorio polako kao da su se sreli u
nekom parku ili poslastičarnici. „U redu je. Dobro si. Niko te
neće povrediti. Hej, jesi li gladna? Moja baka pravi odličnu
pečenu piletinu. Ostalo nam je malo.“ Zamahao je batakom u
ruci da joj pokaže.
„Ja sam Kelan. Kelan Kuper. Ovo je naš ranč. Tu smo baka,
mama i ja.“
Napravio je još nekoliko koraka dok je govorio, a zatim je
čučnuo. Kad se spustio, oči su mu se promenile. Zelene oči, sad
je videla, ali nežnije, mirnije od dedinih.
„Krvariš. Kako si se povredila?“
Ponovo je zadrhtala, ali nije ga se plašila. Možda je drhtala
zato što ga se nije plašila. „Pala sam, a naišla sam na ono oštro
gde su krave.“
„Rešićemo to, u redu? Dođi da sedneš u kuhinju. Pomoći
ćemo ti. Kako se zoveš? Ja sam Kelan, sećaš se?“
„Kejtlin. Kejt.“
„Dođi da sedneš u kuhinju, Kejt, da ti pogledamo rane. Idem
po mamu. Ona je divna“, rekao je brzo. „Ozbiljno.“
„Moram da pozovem 911.2 Treba mi telefon da pozovem
911, zato sam ušla. Vrata nisu bila zaključana.“
„Dobro, sačekaj samo da prvo dovedem mamu. Čoveče,
prestravila bi se kad bi joj policija došla dok spava. To bi je
uplašilo.“
Vilica joj je zadrhtala. „Mogu li da zovem i tatu?“
„Naravno, naravno. Šta kažeš da prvo dođeš i sedneš? Možda
da prvo pojedeš jabuku, a ja da odem po mamu.“
„Tamo su bili neki zli ljudi“, šapnula je, a on je razrogačio
oči.
„Sereš? Nemoj reći mami da sam rekao sereš.“ Kad je
ispružio ruku, prihvatila ju je. „Gde su?“
„Ne znam.“
 „Čoveče, ne plači. Sad će sve biti u redu. Samo sedi, sačekaj
da odem po mamu. Nemoj da pobegneš, važi? Zato što ćemo ti
pomoći. Obećavam.“
Poverovala mu je, spustila glavu i klimnula.
Kelanu je bila potrebna mama više od bilo čega i bilo koga, i
potrčao je ka zadnjem stepeništu. Baš je bilo zanimljivo što je
pronašao dete u kući dok je preturao po frižideru – ili bi bilo, da
nije imalo po sebi posekotine i modrice. I delovalo je dovoljno
uplašeno da se upiški u gaće.
A onda je ponovo postalo zanimljivo jer je htela da zove
policiju, pa još i zli ljudi, još uzbudljivije. Osim što je bila samo
dete, neko ju je i povredio.
Uleteo je u maminu sobu bez kucanja i prodrmao je za rame.
„Mama, mama, probudi se.“
„O bože, Kelane, šta je?“
Možda bi ga oterala, okrenula se na drugu stranu, ali ponovo
ju je prodrmao. „Moraš da ustaneš. Neko dete je dole, devojčica,
povređena je. Hoće da zove policiju zbog zlih ljudi.“
Džulija Kuper je otvorila jedno zamućeno oko. „Kelane, opet
sanjaš.“
„Neee. Kunem se. Moram da se vratim u kuhinju zato što je
uplašena i možda će pobeći. Moraš da dođeš. Malo i krvari.“
Sad potpuno budna, Džulija je skočila iz kreveta i sklonila
dugu plavu kosu s lica. „Krvari?“
„Požuri, važi? Gospode, moram da obučem pantalone.“
Odjurio je u svoju sobu, dohvatio farmerice i majicu koje je
bacio na pod – iako nije smeo. Trčeći je zavukao nogu u
nogavicu farmerica, i skakućući navukao je i drugu. Bosim
nogama je tapkao po drvenim stepenicama dok je navlačio
majicu.
Još je sedela za stolom, zbog čega je osetio nalet olakšanja.
„Mama dolazi. Doneću komplet za prvu pomoć iz ostave. Ona
će znati šta treba da radi. Možeš da pojedeš taj batak ako želiš.“
Pokazao je na onaj što ga je spustio na sto. „Odgrizao sam samo
zalogaj.“
Ali povila je ramena kad je neko sišao stepenicama.
„To je samo mama.“
„Kelane Džejmse Kupere, kunem se, ako...“ Zaustavila se
kad je ugledala devojčicu i pospana razdražljivost nestala joj je s
lica. Kao i njen sin, znala je kako da pristupi povređenima i
uplašenima.
„Ja sam Džulija, dušo, Kelanova mama. Moram da te
pogledam. Kelane, donesi komplet za prvu pomoć.“
„Već jesam“, promumlao je i skinuo ga je sa police velike
ostave.
„Sad čistu krpu i činiju tople vode. I ćebe. Upali vatru u
kuhinjskom kaminu.“
Zakolutao joj je očima iza leđa, ali ju je poslušao.
„Kako se zoveš, srce?“
„Kejtlin.“
„Kejtlin, to je lepo. Prvo ću da ti očistim ovu posekotinu na
ruci. Mislim da joj ne treba šivenje.“ Smešila se dok je govorila.
U očima je imala mnogo zlatnog, ali i zelenog, kao i dečak.
Kao Kelan, setila se Kejt.
„Dok ti sređujem ranu, što mi ne ispričaš šta se dogodilo.
Kelane, sipaj Kejtlin čašu tog mleka pre nego što ga skloniš.“
„Neću mleko. Oni su pokušali da mi daju mleko, ali nije bilo
dobro. Neću mleko.“
„Dobro. Šta kažeš...“
Zaćutala je kad se Kejt trgla. I Megi Hadson je sišla
stepenicama. Megi je pogledala u Kejt i nakrivila glavu. „Pitala
sam se kakva je to galama. Izgleda da imamo društvo.“
 I ona je imala plavu kosu, ali svetliju od Kelana i njegove
mame. Imala je plave pramenove sve do ramena.
Nosila je majicu sa slikom žene sa čupavom kovrdžavom
kosom ispod koje je pisalo DŽENIS i cvetni donji deo pidžame.
„Ovo je moja mama“, rekla joj je Džulija dok joj je čistila
posekotine na ruci. „Prebaci ćebe preko Kejtlinih ramena,
Kelane. Hladno joj je.“
„Hajde da zapalimo i vatru.“
„Radim na tome, bako.“ Potišteni dečak je prošao, a baka je
pomilovala devojčicu po kosi kad je prišla stolu. „Ja sam Megi
Hadson, ali možeš da me zoveš baka. Deluješ mi kao devojčica
kojoj treba topla čokolada. Imam svoj tajni recept.“
Otvorila je ormarić, izvadila kesicu čokolade, zatim
namignula Kejt.
„Ovo je Kejtlin, mama. Spremala se da nam ispriča šta se
desilo. Možeš li da nam ispričaš, Kejtlin?“
„Igrali smo se žmurke nakon što smo slavili život moga
pradede, i otišla sam do drveta pored garaže da se popnem na
njega i sakrijem, a tamo je bio neki čovek koji me je ubo nečim i
probudila sam se na nekom drugom mestu.“
Reči su joj se kotrljale dok je Megi stavljala veliku šolju u
mikrotalasnu, dok joj je Džulija nanosila mast na posekotine,
dok ju je Kelan, koji je čučnuo da zapali vatru u kaminu, gledao
iskolačenim očima.
„Imali su maske kao zlobni klovn i vukodlak i rekli su da će
mi slomiti prste ako ne uradim šta mi kažu. I klovn je imao
pištolj i rekao je da će me ubiti. Ali nisam pojela supu niti popila
mleko zato što su imali čudan ukus. Stavljaju drogu u jelo da te
uspavaju, tako rade zlikovci, pa sam to prosula u WC i
pretvarala se da spavam.“
„Sveti bože!“
 Džulija je sina samo prostrelila pogledom da ga ućutka.
„To je bilo pametno. Dušo, jesu li te povredili?“
„Srušili su me kad su jako otvorili vrata i zli klovn me je
počupao, stvarno, stvarno jako. Ali onda su mislili da spavam i
jedan od njih – vukodlak ušao je u sobu i telefonirao. Nastavila
sam da se pretvaram i prevarila sam ih. Sakrila sam kašiku od
supe i izvadila sam njom eksere iz prozora. Jedan se odvezao
autom. Čula sam ih kako pričaju napolju i on se odvezao. Tada
sam otvorila prozor dovoljno da izađem, ali bilo je previsoko da
skočim.“
Oglasila se mikrotalasna, ali Kejtlin je i dalje gledala pravo u
Džulijine oči. U tom zlatu i zelenilu osećala se sigurno. U
dobroti.
„Povezala sam čaršave. Nisam mogla da ih pocepam, ali sam
ih vezala, a onda se jedan vratio i uplašila sam se, jer da je ušao,
video bi to i slomio bi mi prste.“
„Sad te niko neće povrediti, dušice.“ Megi je spustila toplu
čokoladu na sto.
„Morala sam da se spustim, ruke su mi klizile, i u prizemlju
je gorelo svetlo, a čaršavi nisu bili dovoljno dugački, pa sam
morala da skočim. Malo sam povredila članak, ali sam trčala.
Tamo je bilo drveća, mnogo drveća, pa sam trčala i trčala, i pala
sam i povredila koleno, ali sam trčala. Nisam znala gde sam.“
Sad su joj potekle suze, suze koje je Džulija nežno obrisala.
„Onda sam čula okean, malo, pa onda jače. I videla sam
svetlo. Imali ste upaljeno svetlo, i pratila sam ga, i videla sam
krave, i kuću, i svetlo. Ali plašila sam se da ste i vi loši, pa sam
se ušunjala. Htela sam da zovem 911. Ukrala sam jabuku pošto
sam bila gladna i Kelan je ušao i našao me.“
„Kakva priča.“ Megi je obgrlila Kelana. „Ti si najhrabrija
devojčica koju sam upoznala.“
 „Ako me zli ljudi nađu ovde, ubiće me, i sve vas.“
„Neće oni doći ovamo.“ Džulija joj je sklonila kosu sa lica.
„Znaš li kuću gde si se igrala žmurke?“
„To je kuća mog pradede. Zove se Salivanov odmor.“
„Draga moja.“ Megi je sela. „Jesi li ti praunuka Lijama
Salivana?“
„Jesam, gospođo. Umro je i mi smo slavili njegov život. Jeste
li ga poznavali?“
„Nisam, ali divila sam mu se, njegovom radu i životu.“
„Popij toplu čokoladu, Kejtlin.“ Smeškajući se, Džulija joj je
sklanjala raščupanu kosu. „Pozvaću policiju.“
„Možete li da pozovete i mog tatu? Možete li da mu kažete
kako da me nađe?“
„Apsolutno. Znaš li broj. Ako ne, mogu...“
„Znam.“ Kejt ga je izbrbljala.
„Pametna devojčica. Mama, kladim se da bi Kejtlin dobro
došlo da nešto pojede.“
„Kladim se da bi. Kale, sedi sa Kejtlin, pravi joj društvo dok
napravim kajganu. Nema ničeg boljeg od kajgane usred noći.“
I seo je. Uradio bi tako već i zato što je bila gošća, i tako se
radi. Ali još više zato što mu je bila zaista neverovatna.
„Napravila si konopac od čaršava i spustila se kroz prozor.“
„Morala sam.“
„Ne bi to svako mogao. To je sjajno. Mislim, bila si oteta i
nadmudrila si ih.“
„Mislili su da sam glupa. Videla sam.“
Pošto ga ona izgleda nije želela, Kelan je uzeo batak i
odgrizao još jedan zalogaj. „Stvarno nisi. Je li to bila neka
kuća?“
„Mislim. Bila sam pozadi, mislim, i zapravo sam videla samo
drveće i brda. U sobi je bio mrak. Videla sam kuhinju kad sam
se spuštala. Nije bila lepa kao ova, ali bila je lepa. Samo... nisam
mogla da prepoznam gde sam i potpuno sam se pogubila u šumi,
pa ne znam. I ne znam koliko sam spavala od onoga što je imao
u igli.“
I dalje je zvučala uplašeno, ali još više umorno. Da bi je
ohrabrio, zamahao je batakom. „Kladim se da će policija naći i
kuću i te zlikovce. Mi smo prijatelji sa šerifom, a on je prilično
pametan. Možda ti zlikovci i ne znaju da si pobegla.“
„Možda. Rekao je nekome preko telefona...“ Namrštila se,
pokušavajući da se seti. A onda je Džulija došla sa telefonom.
„Kejtlin, neko želi da priča s tobom.“
„Je li tata?“ Zgrabila je telefon. „Tatice!“ Suze su opet
potekle, slivajući joj se niz obraze dok joj je Džulija milovala
kosu. „Dobro sam. Pobegla sam. Trčala sam i sad sam sa
Džulijom, bakom i Kelanom. Hoćeš li doći? Znaš li gde da me
nađeš?“
Džulija se sagnula i poljubila joj teme. „Sve ću da mu
objasnim.“
„Baka pravi kajganu. Tako sam gladna. Volim i ja tebe, tata.“
Vratila je telefon Džuliji i obrisala suze. „Plakao je. Nisam ga
nikad pre čula da plače.“
„To su suze radosnice.“ Baka je stavila tanjir s jajima i
tostom ispred nje. „Zato što mu je ćerkica na sigurnom.“
Devojčica je navalila na jaja, a baka joj je dodala i ostalo.
Pojela je sva jaja i tost, i počela da jede i pitu koju joj je
dodala Džulija, kad je neko pokucao na vrata.
„Zli ljudi...“
„Ne bi kucali“, razuverila ju je Džulija. „Ne brini.“
Kejt je ipak zabolelo u grudima kao da ih je neko pritisnuo
kad je Džulija otišla do ulaznih vrata. Kad ju je Kelan uhvatio za
ruku, snažno ju je stegla. I zadržala je dah, iako su je grudi tako
još jače zabolele, kad je Džulija otvorila vrata.
A onda se sve raspršilo kad je čula tatin glas. „Tatice!“
Skočila je sa stolice, istrčala iz kuhinje i potrčala ka njemu
kao što je trčala prema šumi. Uhvatio ju je, podigao, i čvrsto,
čvrsto zagrlio. Osetila je kako se i on trese, kako je njegove
čekinje grebu po licu. Kako se njegove suze mešaju s njenim.
Obgrlile su je i druge ruke, obuhvatile je – tople i sigurne.
Deda.
„Kejt. Kejti. O, dušo moja.“ Ejdan ju je odmakao i oči su mu
se ispunile novim suzama kad joj se zagledao u lice. „Povredio
te je.“
„Pala sam jer je bio mrak. Pobegla sam.“
„Sad si bezbedna. Bezbedna si.“
Dok je Ejdan stajao njišući se sa njom, Hju se okrenuo prema
Džuliji i uhvatio je za ruke. „Nemamo reči da vam zahvalimo.“
Pogledao je preko nje u Megi i Kelana. „Svima vama.“
„Nema potrebe. Imate pametnu i hrabru devojčicu.“
„Kelan me je našao, njegova mama mi je sredila posekotine,
a baka mi je napravila kajganu.“
„Gospođo Kuper.“ Ejdan je zaustio da nešto kaže, ali reči
jednostavno nisu izlazile.
„Džulija. Stavila sam kafu. Šerif je krenuo ovamo. Mislila
sam da je najbolje da ga pozovem, iako shvatam da verovatno
želite da odvedete Kejtlin kući i tamo se ovim pozabavite.“
„Prijala bi mi kafa. Samo želim da pozovem ženu, da javimo
i njoj i ostalima da smo našli naše dete.“ Ejdan je milovao
Kejtinu kosu. „Ako nije nametljivo, mislim da bi bilo najbolje
da ovde i odmah razgovaramo sa šerifom.“
„Telefon je u kuhinji.“ Megi je istupila. „Nemamo baš dobru
uslugu mobilne telefonije ovde. Megi Hadson“, dodala je i
pružila ruku.
 Ne obazirući se na ruku, Hju ju je zagrlio.
„Dakle, kakav dan, a još ni sunce nije izašlo. Upoznali smo
najhrabriju devojčicu u Kaliforniji, a sad me je zagrlio Hju
Salivan. Samo napred, Hju.“
„Kejtina mama je konačno popila pilulu za spavanje
neposredno pre nego što ste zvali“, objasnio je Ejdan. „Biće tako
srećna, Kejt, kad se probudi i vidi te. Bili smo tako uplašeni,
tako zabrinuti.“ Podigao joj je previjenu ruku i poljubio je.
„Zašto vi i Kejt ne sednete, dođete do daha. Idem da
pomognem oko kafe. Hoćeš li još tople čokolade, Kejt?“
Još priljubljena uz oca, klimnula je glavom. „Da, molim.“
Ali baš kad je to rekla, farovi su osvetlili prednje prozore.
„To bi trebalo da je šerif. Dobar čovek“, kazala je Megi Kejt.
„Hoće li naći zle ljude?“
„Kladim se da hoće.“ Džulija je otišla do vrata, otvorila ih je i
izašla na trem. „Šerife.“
„Džulija.“
Red Bakman je više ličio na surfera nego na policajca. Možda
je doplovio do pedesetih, ali kad god je imao vremena, dohvatio
bi dasku i jahao na talasima. Kosa, kratak, od sunca posvetljen
repić padao mu je na okovratnik jakne. Lice, preplanulo i
izbrazdano od vremena provedenog na plaži i na vodi, često je
imalo varljiv ravnodušan izraz.
Džulija je znala da je pametan, oštrouman i posvećen. Baš
kao što je znala da su on i njena majka gajili opušteno
prijateljstvo, sa povlasticama.
„Mislim da niste upoznali zamenicu Vilson. Mikejla, ovo je
Džulija Kuper.“
„Gospođo.“
Pored Reda, tamnoputa lepotica sa medenim očima izgledala
je sva uglađena u smeđoj uniformi. Jedva dovoljno stara da pije,
pomislila je Džulija, a stajala je kao vojnik u uglancanim
cipelama.
„Kejtlin je u dnevnoj sobi sa ocem. Tu joj je i deda.“
„Da prvo vas pitam. Jeste li sigurni da dete nije samo pobeglo
od kuće?“
„Nije moguće, Rede. Videćeš i sam kad budeš razgovarao s
njom. Sad se smirila, ali devojčica je bila preplašena i prokleto
je sigurna da ju je neko zlostavljao. Želela je da zove 911 i svog
oca.“
„Dobro onda. Hajde da vidimo.“
Ušao je, a zamenica odmah za njim.
Sa Ejdanovog krila Kejt ga je odmerila ne trepćući. „Jeste li
vi stvarno šerif?“
„Tako je.“ Izvadio je značku iz džepa i pokazao joj. „Tako
piše ovde. Red Bakman“, predstavio se Ejdanu. „Vi ste Kejtlinin
tata?“
„Da, Ejdan Salivan.“
„I nemate ništa protiv da razgovaramo s njom?“
„Ne. Hoćeš da razgovaraš sa šerifom Bakmanom, zar ne,
Kejt?“
„Htela sam da zovem policiju, ali Kelan me je našao pre nego
što sam uspela. Zato je Džulija zvala.“
„To je bilo ispravno. Sedi, Mik“, obratio se zamenici – koja
ga je prostrelila pogledom na „Mik“, ali je sela. Red je seo na
stočić da se nađe licem u lice sa Kejt. „Šta kažeš na to da mi
ispričaš šta se dogodilo od samog početka?“
„Bilo je mnogo ljudi u Salivanovom odmoru jer je moj
pradeda umro.“
„Čuo sam to. Žao mi je zbog tvog pradede. Jesi li poznavala
ljude koji su bili tamo?“
„Uglavnom. Posle su ljudi ustajali da pričaju o njemu, da
pričaju priče i tako. Presvukla sam se u odelo za igru i igrala
sam se napolju sa mojim rođacima i decom. I malo kasnije hteli
smo da se igramo žmurke. Bojd je žmurio, a ja sam izabrala
skrovište.“
Na to se namrštila, samo na trenutak, a onda je ispričala
priču.
Red je nije prekidao, samo je ustao na trenutak kad je ušla
Megi sa Hjuom Salivanom. Uzeo je kafu i klimnuo glavom Kejt.
„Nastavi, dušo.“
Primetio je bol na Ejdanovom licu kad je govorila o
pretnjama – slomljenim prstima, pištolju, gledao je kako se
detetov otac bori sa suzama.
Na stolici, Mikela je pažljivo zapisivala, i posmatrala sve.
„Onda sam ugledala svetlo. Prvo sam čula okean“, ispravila
se i ispričala ostatak priče.
„Mora da si bila stvarno uplašena.“
„Sva sam se tresla, i unutra. Morala sam to da zaustavim kad
sam se pretvarala da spavam ili bi on znao.“
„Kako si se setila da od čaršava napraviš konopac?“
„Videla sam na filmu. Mislila sam da će biti lakše, ali nisam
mogla da ih pocepam, pa su bili veliki i debeli za vezivanje.“
„Nisi im videla lica.“
„Videla sam jedno pored drveta na tren. Imao je bradu i plavu
kosu.“
„Da li bi ga prepoznala kad bi ga ponovo videla?“
„Ne znam.“ Ponovo se skupila uz oca. „Moram li?“
„Nećemo brinuti zbog toga. A šta je sa imenima? Jesu li rekli
neko ime?“
„Mislim da nisu. Čekajte – dok je pričao preko telefona kad
sam se pretvarala da spavam, nazvao je tu osobu s kojom je
pričao ljubavnicom. To zapravo nije ime, valjda.“
 „Znaš li koliko ti je trebalo da stigneš ovamo od mesta gde si
izašla kroz prozor?“
Odmahnula je glavom. „Činilo mi se kao večnost. Bio je
mrak, i bilo je hladno, i sve me je bolelo. Bojala sam se da će me
naći ili da će naići medved i pojesti me.“ Naslonila je glavu na
Ejdana. „Samo sam želela da idem kući.“
„Verujem ti. Šta kažeš da malo porazgovaram sa tvojim
tatom i dedom. Možda Kal može da ti pokaže svoju sobu.“
„Želim da čujem. Meni se desilo. Želim da čujem.“
„U pravu je.“ Kad je prešla iz Ejdanovog krila u Hjuovo,
deda joj je pomilovao kosu. „Njoj se dogodilo.“
„Dobro onda. Trebaće nam spisak svih koji su bili u kući.
Gosti, osoblje, dobavljači.“
„Dobićete ga.“
„Kad dobijemo, pregledaćemo kad su ljudi odlazili, kako su
odlazili. Zasad mi recite kad ste prvi put primetili da je nema.“
„Nina je primetila, njena dadilja.“
„Puno ime?“
„Nina Torez. S nama je šest godina – skoro sedam“, ispravio
se. „Kad Kejt nije ušla sa drugom decom, Nina je otišla da je
potraži. Kad nije mogla da je nađe, došla je kod nas. Svi su je
tražili. Mislim da je bilo prošlo šest, možda je bilo i blizu sedam
kad je Nina ušla, zabrinuta.“
„Nešto pre sedam“, dobacio je Hju. „Podelili smo se u grupe
da pregledamo kuću, pomoćne zgrade, okolinu. Nina je pronašla
Kejtinu ukosnicu kod garaže.“
„Izgubila sam ukosnice.“
„Kupićemo ti nove“, obećao je Hju.
„Hteli smo da pozovemo policiju“, nastavio je Ejdan, „kad je
zazvonio telefon.“
„Koji telefon?“
 „Kućni.“
„U koje vreme?“
„Oko osam. Da, bliže osam. Muški glas. Rekao je da ima
Kejt, i ako pozovemo policiju, FBI, ukoliko bilo kome kažemo,
on će... povrediće je. Rekao je da će nas koštati deset miliona u
gotovini da je dobijemo nazad nepovređenu i da će pozvati sa
daljim uputstvima.“
„Neki su i dalje želeli da zovu policiju.“ Hju je nastavio da
miluje unuku, zatim joj je okrenuo lice ka sebi. „Tako smo se
plašili za tebe. Ali snaja mi je postala tako histerična i odlučno
je bila protiv toga. Rešili smo da sačekamo – nešto najteže što
sam dosad uradio. Da dogovorimo za novac i čekamo.“ Poljubio
je Kejtino teme. „I molimo se.“
„Drugi poziv je stigao oko pola jedanaest. Rekao je da imamo
vremena do sutra u ponoć – to bi bilo večeras. Ponovo bi nas
pozvao da kaže gde da donesemo novac i onda gde da nađemo
Kejt.“
„Ejdan i ja smo razgovarali i složili smo se da tražimo da
razgovaramo sa Kejt, da budemo sigurni...“
„Vrištala je. Dozivala me je.“ Ejdan je spustio glavu u šake.
„Kejt, rekla si da se jedan muškarac odvezao na neko
vreme?“
„Jeste. Izašli su. Čula sam ih kroz prozor. Videla sam zadnja
svetla.“
„Znaš li koliko je bio odsutan?“
„Ne znam, ali kad je otišao, počela sam da vezujem čaršave. I
vratio se pre nego što sam stigla da izađem.“
„Ali izašla si odmah posle toga.“
„Plašila sam se da će ući u sobu i videti da sam otvorila
prozor, i da će videti čaršave. Pa sam izašla.“
„Ti si pametno dete. Hej, Kelane, u koje vreme si ti sišao i
pronašao Kejt?“
„Ne znam tačno. Samo sam se probudio gladan i pomislio na
prženu piletinu.“
„Mogu da vam kažem da je mene Kelan probudio nešto pre
jedan.“
„Dobro onda.“ Šerif je imao vremenski sled u glavi, ustao je.
„Pustiću vas da odvedete ovu devojčicu kući. Moraćemo da
razgovaramo sa dadiljom i ostalima koji su još kod kuće. Voleo
bih da to obavimo u toku prepodneva.“
„Kad god želite.“
„Recimo oko osam? Da vam dam vremena da se sredite,
malo odspavate.“ Pogledao je ponovo u Kejt. Imao je smeđe oči
i osmehnuo joj se. „Možda ću morati ponovo da razgovaram s
tobom, Kejt. Slažeš li se s tim?“
„Da. Hoćete li ih uhvatiti?“
„Nameravam. U međuvremenu, malo razmisli, i ako se
nečega setiš – bilo čega – javi mi.“ Izvadio je posetnicu iz
džepa. „Ovo sam ja, i broj moje kancelarije, kao i kućni. Imaš i
moj mejl. Čuvaj to.“
Pošto ju je potapšao po nozi, Red je ustao i obišao sto. „Doći
ćemo oko osam. Moraćemo da pregledamo mesto, naročito tamo
gde je Kejt videla čoveka koji ju je oteo. I moraćemo da
razgovaramo sa svima u kući. Uzećemo taj spisak gostiju i
osoblja i tako dalje.“
„Pripremićemo sve.“ Hju je predao Kejt njenom ocu i ustao
je da se rukuje sa Redom. Zatim je otišao do Kelana i učinio je
isto. „Hvala ti što si tako ispravno postupio.“
„O, nije to ništa.“
„Nije da nije ništa. Hvala vam svima. Voleo bih da dođem
ponovo za dan-dva.“
„Uvek“, rekla mu je Džulija.
 „Policija će vas otpratiti kući.“ Red je namignuo Kejt. „Bez
sirena, ali šta kažeš da uključimo svetla?“
Na to se nasmešila. „Može.“
Napolju, Red je seo za volan i sačekao da se Mikejla smesti
pored njega. Uključio je rotaciju.
Krenuo je zemljanim putem za volanom otmenog sedana.
„Imamo posla s nekim iznutra, Mik.“
„Mikejla“, promrmljala je, a zatim dunula. „Da, gospodine,
izgleda da imamo.“

ČETVRTO POGLAVLJE
Šćućurena u očevom naručju, Kejt je zaspala pre nego što su
stigli do kraja zemljanog puta.
„Iscrpljena je“, promrmljao je Ejdan. „Želim da je doktor
pregleda, ali...“
„Neka prvo odspava. Pozvaću Bena da dođe kod nas. Učiniće
to za nas.“
„Plašio sam se... Znam da joj je samo devet, ali plašio sam se
– oni – možda...“
Hju se nagnuo i stegao ga za ruku. „I ja. Ali to se nije
dogodilo, nisu je tako dirali. Sad je bezbedna.“
„Sve vreme je bila blizu. Udaljena svega nekoliko
kilometara. Bože, tata, bila je tako hrabra, tako prokleto pametna
i hrabra. Spasla je samu sebe, eto to je uradila. Moja neustrašiva
devojčica je samu sebe spasla. I sad se plašim da je ispustim iz
vida.“
Hju je usporio kad su se približili kapiji koja je osiguravala
poluostrvo i sačekao je da se otvori. „Morali su da imaju način
kako da uđu i izađu. Nisu to mogli bez sigurnosne šifre ili
provere. Baš danas je toliko ljudi dolazilo i odlazilo.“
Svetla su osvetljavala vijugavi put koji se udaljavao od mora
prema višespratnici na uzvišenju.
Kuću su, pomislio je Hju, njegovi roditelji sagradili kao
utočište za sebe, za porodicu. Danas, na dan kad su odali počast
njegovom ocu, neko im je narušio utočište, pokvario ga, i ukrao
mu unuku.
To utočište će sad biti njegovo i učiniće sve što može da ga
više niko nikad ne ukalja.
„Čekaj da ti otvorim vrata“, počeo je Hju kad je zaustavio
auto, ali porodica je već izlazila iz kuće. Dok su njegova žena,
sestra i zet žurili prema automobilu, on je prišao majci kod
ulaznog trema.
Izgledala je tako krhko, tako umorno.
Obuhvatio joj je lice rukama, palčevima joj je obrisao suze.
„Bezbedna je, mama. Spava.“
„Gde...“
„Reći ću ti unutra. Hajdemo unutra, i neka je Ejdan odnese na
sprat u krevet. Naša devojčica je prošla pakao, ali sad je sigurna,
mama, i nije povređena. Nekoliko ogrebotina i modrica, ništa
više.“
„Noge mi se tresu. Tek kad prođe, noge počnu da mi se tresu.
Pomozi mi.“
Pomogao joj je da uđe, pa ju je odveo do njene omiljene
zimske fotelje kraj kamina, sa pogledom na more izvan širokog
prozora.
Kad je Ejdan uneo Kejt, s glavom na njegovom ramenu i
telom mlitavim poput krpene lutke, kao što obično izgledaju
usnula deca, Rouzmari joj je prinela ruku usnama.
„Želim da je smestim u krevet“, tiho je izgovorio Ejdan.
„Moram da ostanem sa njom u slučaju da se probudi. Ne želim
da bude sama kad se probudi.“
„Doneću čaja, malo hrane“, rekla mu je Morin. „Proveriću da
li Šarlot još spava. Ako je budna, odmah ću je dovesti.“
„Pomoći ću ti da je smestiš, Ejdane. Namestiću krevet – i
proveriću Šarlot, a ti se, Mo, pobrini da Ejdan dobije nešto da
pojede.“ Lili je požurila stepenicama ispred Ejdana.
„Sačekaćemo da se Lili i Morin vrate“, objavila je Rouzmari.
„Onda mislim da treba da čujemo priču od Hjua pre nego što
probamo da malo odspavamo.“
„Đavolska priča. Samo hoću da svi znate da policija radi na
tome – i doći će da razgovara sa nama za nekoliko sati. Dakle,
da, treba da pokušamo malo da odspavamo.“
Dok je Hju izuvao Kejt patike, Red i Mikejla su se vozili
drugim strmim brdskim putem.
„Mislim da je, ako je naišla na polje, ogradu i krave kad je
izašla iz šume, verovatno došla sa južne strane imanja
Kuperovih.“
„Ili se okretala, kružila, čak možda i strčala sa visine.“
„Sve je moguće“, složio se. „Ali gore ovim putem? Tamo je
jedna otmena, dvospratna brvnara. Ništa drugo ne postoji skoro
dva kilometra na jug, i kuća Kuperovih oko pet kilometara na
sever. Vredi svratiti.“
„Poznajete vlasnike, ko živi tamo?“
„Kad radiš u ovoj oblasti, isplati se znati ko je ko. Baš kao što
znam da su ljudi koji žive tamo trenutno na Havajima.“
Mikejla se promeškoljila na sedištu i pogledala na vijugavi
put. „Znači, prazna je. To bi bilo prokleto zgodno.“
„To sam i ja pomislio. Ne vidim da napolju gore svetla, ali
nešto zuji. Ostavili su sigurnosno svetlo.“
Usporio je, osvetljavajući brvnaru farovima.
„Izgleda da pozadi gori svetlo. Tu je kamionet ispod
nadstrešnice na severnoj strani. Njihov?“
„Jedan od njihovih. Imaju i terenca. Verovatno su se njime
odvezli na aerodrom. Neka ti oružje bude spremno, Mik.“
Otkopčala je futrolu kad je svako od njih izašao na svoju
stranu automobila.
„Hajde da prvo malo obiđemo okolo. Dete je reklo da su je
držali u sobi pozadi, sa pogledom na brda.“
„I videla je svetla kad je odlazio. Po položaju brvnare, put se
spušta do auto-puta 1? Da, mogla je da vidi zadnja svetla.“
„Ako je ovo to mesto, verovatno su odavno otišli, ali...“
Red je zastao, pogledao gore u beli konopac od čaršava koji
je visio sa gornjeg prozora. „Izgleda da je ovo to mesto.
Gospode bože, Mik, pogledaj šta je to dete izvelo.“
Vrteći glavom, prišao je zadnjim vratima. „Otključano. Hajde
da proverimo.“
Sa izvučenim oružjem, ušli su – jedno na desnu stranu, drugo
na levu.
Primetila je otvorenu kesu doritosa – kul ranč – kartonsku
kutiju sa praznim bocama piva. Namirisala je marihuanu u
vazduhu dok je pregledala vešernicu, kupatilo, neku vrstu sobe
za zabavu, pre nego što se našla sa Redom u dnevnoj sobi.
Popeli su se na sprat, pregledali glavnu spavaću sobu sa
velikim garderoberom i ogromnim kupatilom. Gostinsku sobu –
sa posebnim kupatilom. Drugu gostinsku sobu, zatim poslednju.
„Najmanja od svih“, primetio je Red, „smeštena pozadi. Nisu
sasvim glupi.“
„I odavno su otišli.“ Mikejla je proverila prozore. „Pobegli su
čim su shvatili da je nema. Jedan prozor ovde je i dalje
zakovan.“ Pokazala je na pod. „A ovaj je razvalila kašikom.
Kašika je savijena i izgrebana. Njom je radila.“
Red je stavio pištolj u futrolu, pogledao kroz prozor dole.
„Da je mala punoletna, častio bih je pivom. Đavola, kupio bih
joj prokleto bure. To je petlja, Mik. Hajde da je učinimo
ponosnom i uhvatimo te gadove.“
„Slažem se.“

Dok je Ejdan dremao u fotelji pored kreveta, sunce se ušunjalo

kroz prozor. Kejt se bacakala u snu i zajecala.
Trgao se iz sna, boreći se protiv umora koji mu je savladao
um i telo. Brzo je ustao, seo na rub kreveta da uhvati Kejt za
ruku i pomiluje je po kosi.
„U redu je, dušo, sad je u redu. Tata je kraj tebe.“
Otvorila je oči, na trenutak široko i slepo. Kratko je zajecala i
bacila mu se u naručje.
„Ružno sam sanjala. Imala sam strašan san.“
„Ovde sam.“
Skupila se uz njega, jecajući, privijajući se. A onda se ukočila
kad se setila. „To nije bio ružan san. Oni zli ljudi...“
„Sad si bezbedna. Ovde si sa mnom.“
„Pobegla sam.“ Duboko, duboko je udahnula i telo joj se
ponovo opustilo. „Ti i deda ste došli da me odvedete kući.“
„Tako je.“ Zabacio joj je glavu i poljubio je u nos. Zabolelo
ga je kad joj je video modricu na licu, kolutove ispod očiju.
„Uvek ću doći po svoju najbolju devojčicu.“
Nakon što mu je naslonila obraz na rame, namrštila se.
„Pocepala sam džemper. I prljav je.“
„Nema veze.“ Da bi ih oboje utešio, prelazio joj je rukom
gore-dole preko leđa. „Nisam želeo da te probudim, ali pošto si
već budna, što ti ne bih pomogao da se okupaš i obučeš čisto
odelo?“
„Tata!“ Iskreno užasnuta, odgurnula se od njega. „Ne možeš
mi ti pomoći da se okupam! Ja sam devojčica, a ti nisi. I sad više
volim da se tuširam.“
Tako normalno, pomislio je, i osetio je kako mu se grlo steže
od suza. Tako potpuno normalno. „Kako sam mogao da
zaboravim? Slušaj, idem da proverim je li mama budna. Bila je
tako uplašena i zabrinuta, konačno sam je naterao da popije
pilulu za spavanje. Biće tako srećna što te vidi.“
„Vidi ti ovo!“ Lili, u kašmirskom ogrtaču preko posebno
krojene pidžame, blistala je od sreće na vratima pre nego što je
ušla i privukla Kejt u zagrljaj. „Skroz budna, zar ne, srce?“
„I prevelika da joj ja pomognem oko kupanja.“
Lili je izvila drske crvene obrve. „I ja bih rekla. Upravo sam
došla da te zamenim, Ejdane. Pusti mene i našu devojčicu da se
pozabavimo ženskim stvarima.“
„Upropastila sam džemper, bako Lil.“
Pošto je još bio na njoj, Lili je prešla prstom preko
poderotine. „Ja bih to nazvala značkom časti. Hajde, srce, da te
okupamo.“ Još jednom je podigla obrve na Ejdana, dodala malo
preterivanja u stilu južnjačke dame. „Izvinićete nas, gospodine.“
„Otpušten sam.“
Uputio je Kejt širok osmeh, koji je nestao čim je izašao iz
sobe. Hoće li mu se ćerka sad buditi sa noćnim morama i,
drhteći, hvatati se za njega?
Koliko su joj ti gadovi oduzeli dečje nevinosti? I koliko su joj
rane sezale duboko ispod tih posekotina i modrica?
Ušao je u svoju spavaću sobu i video da Šarlot i dalje spava.
Sam je bio navukao zavese na prozore tako da je izlazak sunca
ne probudi, i shvatio je da mu je laknulo što je popila pilulu i što
još spava.
Kad se probudi, Kejt će biti istuširana, obučena. Ovde. Tada
će moći da proslave, pre nego što razgovaraju o tome šta će
dalje. Privatni detektiv ako policija ne nađe brzo otmičare?
Terapeut za Kejt, za sve njih, ispravio se dok je tiho ulazio u
kupatilo da se i sam istušira.
Nova procena bezbednosti njihovog doma, Kejtine škole, i
kuda god da putuju.
Bilo mu je veoma žao što će morati da otpuste Ninu. Nije
verovao ni na trenutak da je bila nemarna i da zaslužuje da je
krive. Ali Šarlot se neće smiriti dok je ne otpuste.
Kad se tuširao, dok je puštao da mu mlaz tople vode izbije
umor, razmišljao je o novom projektu koji je potpisao.
Mesto snimanja u Luizijani, za samo dve nedelje.
Treba li da se povuče iz filma? Treba li da ispiše Kejt iz
škole, povede nju i nastavnicu sa sobom?
Treba li sve da otkaže, ostane kod kuće, dok ne bude siguran
da je Kejt bezbedna, stabilna?
Kad je čovek na nesigurnom terenu, razmišljao je, ide jedan
po jedan oprezan korak.
Obukao je farmerice i džemper pre nego što se vratio u
spavaću sobu. Neće biti romantičnog dugog vikenda u Kabu,
pomislio je. Ne sada. Neće biti kratkog bekstva a da ćerka ne ide
sa njima.
I Šarlot bi rekla isto to.
Ostavio ju je da spava i tiho zatvorio vrata iza sebe.
Oraspoložio se kad je čuo žustro kikotanje iza vrata Kejtine
sobe i brzi grleni smeh njegove maćehe. Hvala bogu na Lili,
pomislio je dok je silazio u prizemlje.
Hvala bogu na porodici.
Kad je to pomislio, iznenadio se kad je video oca na zadnjoj
terasi kako pije kafu i proučava brda. Ejdan je i sebi sipao kafu i
izašao.
Povetarac je hujao kroz čestar, i sekvoje i borovi su donosili
mirise brda i mora. Sneg je prekrio vrhove planina i jutarnja
magla se navukla preko tla.
„Malo je hladno napolju, tata.“
„Trebalo mi je vazduha. Ponekad zaboravim da cenim taj
pogled na planine. Kejt?“
„Lili je sa njom. Probudila se uplašena, ali... otporna je.“
„Jesi li uspeo da odspavaš?“
„Malo. Ti?“
„Malo.“
„Tata, želim da ti zahvalim na onome što si bio spreman da
uradiš. Ne radi se samo o novcu, ali...“
„Nemoj da mi zahvaljuješ.“
„To ti smeta. Da.“ Osmeh mu nije ovog puta lako naišao.
„Ali ipak moram. Baš kao što moram da ti kažem da te volim,
tata.“
„To mi ne smeta.“ Hju je stegao sina za rame. „Nema toga šta
ne bih uradio za porodicu. I ti si isti.“
„Sad pokušavam da smislim šta je najbolje da uradim za
porodicu. Treba da odem za Nju Orleans za dve nedelje da
počnem sa snimanjem Tihe smrti. Čak i ako povedem Kejt i
Šarlot sa sobom – ili Šarlot, kad smo već kod toga, snima
Cvrčanje u Los Anđelesu sledećeg meseca, dugi sati...
razmišljam da se povučem.“
„Ah, Ejdane, ne bih voleo da se odrekneš te uloge. To je
dragulj. Znam zašto o tome razmišljaš, ali ne sviđa mi se. Ništa
od toga. Znaš da bismo Lili i ja zadržali Kejt kod nas dok si ti na
snimanju.“
„Mislim da ne bih mogao da idem bez nje, ne sada.“
Ne, pomislio je, znao je da ne bi mogao da ide bez nje.
Koliko zbog ćerke, toliko i zbog njega samog.
„Šarlot je radila tako naporno da dobije Cvrčanje“, nastavio
je. „Ne mogu da tražim da odustane od toga i ostane u Nju
Orleansu dok snimam.“
Hju je zurio u vrhove, u oblake iznad njih, koji su izgledali
kao da će pasti i ugušiti ih.
„U pravu si. I ja bih uradio isto na tvom mestu.“
„Razmišljam da uzmem šest meseci slobodno, možda i
godinu dana. Mogao bih da odvedem Kejt u Irsku, da
pomognemo nani da se smesti. Obe bi to volele.“
Iako ga je srce bolelo, Hju je klimnuo glavom. Njegova
majka, njegov sin i njegova voljena unuka s druge strane
okeana. „To bi možda bilo najbolje.“
„Želim da unajmimo privatnog detektiva ako policija ne nađe
tu đubrad, ukoliko ih ne nađe brzo. Mogao bih da ponudim
nagradu.“
Hju se okrenuo prema sinu. Nije se obrijao... i imao je više
sedih nego crnih na bradi i obrazima. „Tu nam se razmišljanje
poklapa.“
„Dobro. Onda sam na pravom putu. I želim dobrog
porodičnog terapeuta. Otporna ili ne, mislim da Kejt treba da
priča sa nekim. Sve troje bi trebalo to da učinimo.“
Ejdan je pogledao na sat. „Uskoro će ovamo stići policija, i to
je sledeći korak. Moram da probudim Šarlot.“ Kad se okrenuo,
ugledao je Kejt za kuhinjskim pultom sa prekrštenim člancima
na nogama dok je gledala Ninu kako prosejava brašno u činiju.
„Pogledaj“, rekao je ocu.
„Srce mi se steže“, promrmljao je Hju. „Na najbolji način.“
Hju je otišao do vrata, otvorio ih i ušao u kuću sa Ejdanom.
„Tu je moja devojčica.“
Prišao je da je poljubi u glavu i zahvalno je pogledao Lili,
koja je stajala naslonjena na veliki frižider i sa kafom u ruci.
Pokupila je Kejtinu sad sjajnu kosu u visok, živahan konjski
rep, pomogla joj da izabere farmerice sa cvetićima na
džepovima i svetloplavi džemper.
Izgledala bi kao bilo koja lepa devetogodišnjakinja da nije
imala modricu na slepoočnici i tamne kolutove ispod očiju.
„Nina pravi palačinke.“
„Je li tako?“
„Kejtlin ih je tražila, pa...“ Nina je uputila molećiv pogled
Ejdanu, mutnim očima natečenim od suza.
„I ja sam za palačinke.“
Zato će sačekati još malo da probudi Šarlot.
Uhvatio je Lilin znak pre nego što je izašla iz kuhinje. Pošao
je za njom i ušao u nekadašnju dedinu radnu sobu.
Zidove su ukrašavali dedini Oskari i nagrade što su se
presijavali, uramljeni prizori iz njegovih filmova, spontane slike
sa glumcima, režiserima, holivudske veličine.
Široka staklena vrata vodila su u baštu koju je voleo.
„Ejdane, znaš da volim Kejt više od crvene plišane torte.“
Morao je da se nasmeši. „Da. I znam koliko voliš crvenu
plišanu tortu.“
„Nina“, počela je na svoj neposredan način. „Preselila se u
sobu pored kuhinje pošto je znala da Šarlot neće želeti da je vidi.
Ali čula nas je kad smo sišli. Samo je želela da vidi Kejt, na
trenutak. Moram ti reći da je Kejt bila tako srećna što je vidi, i
dok trepneš, tražila je palačinke. Ejdane, ta devojka nije bila
nemarna, nije bila odgovorna za ono što se desilo, ona...“
„Znam.“
Lili je zastala da udahne. Oči boje meda uz mlečnobelu kožu
uspele su da prenesu i olakšanje i razočaranje. „Ali ipak ćeš da
je otpustiš.“
„Pokušaću opet da razgovaram sa Šarlot, ali ne verujem da će
promeniti mišljenje. A činjenica je, Lili, da ne verujem ni da će
se Nina ikad više osećati prijatno ako ostane da radi za nas.“
 „I opet Šarlot.“ Južnjačko otezanje je samo doprinelo oštrini
njenih reči.
Obožavao je maćehu. I znao je da Lili i Šarlot ne dele isti
nivo naklonosti jedna prema drugoj.
„U redu, da. Učiniću šta mogu da joj pomognem da nađe novi
posao i daću joj dobru otpremninu.“
„Daću sve od sebe da joj nađem drugi posao. Mene ljudi
slušaju.“
„Zato što im ne daš izbora.“
Bocnula ga je prstom u grudi. „Zašto bih?“ Zatim ga je
poljubila u obraz.
„Kejt će biti dobro. Malo vremena, malo ljubavi, biće dobro.“
„Računam na to. Hoćeš palačinke?“
„Dušo, u mojim godinama, u mom poslu, ne bi trebalo ni da
sam u istoj sobi sa palačinkama.“ Pljesnula se po dupetu. „Ali
jutros ću da napravim izuzetak.“
Ejdan je bacao pogled na sat dok su jeli u kuhinji i primetio je
da Nina tiho izlazi.
„Idem da ti probudim mamu, dušo. Njoj će to biti kao Božić,
a ti najbolji poklon ispod jelke.“
Kejt se malo osmehnula, gurkajući palačinke na svom tanjiru.
„Da li i nana još spava?“
„Verovatno, ali proveriću. Tetka Morin i teča Hari su isto još
ovde. I Miranda i Džek, neka deca takođe.“
„Idemo li danas kući?“
„Videćemo. Sećaš se šerifa Bakmana od sinoć? Mora da dođe
da razgovara sa svima.“
Kejt je spustila viljušku, sklopila ruke ispod pulta i zagledala
se u tanjir. „Je li ih uhvatio?“
„Ne znam, Kejti, ali bezbedna si.“
„Hoćeš li odmah da se vratiš? Kad odeš na sprat, hoćeš li
odmah da se vratiš?“
„Odmah. A baka Lil i deda će ostati ovde sa tobom.“
„A Nina?“
„Nina je trenutno malo zauzeta“, lako je dobacila Lili. „Što
ne bismo izvadili slagalicu koju ti jako voliš, a ja zbog nje
govorim sve one ružne reči.“
To joj je izmamilo osmeh. „Možemo li da je slažemo u
dnevnoj sobi, pa da gledamo u vodu i budemo pored kamina?“
„Sjajna zamisao.“ Hju je ustao. „Ali ja biram slagalicu.“
„Nemoj neku laku!“ Kejt je skočila sa stolice da požuri za
njim. A onda se zaustavila, i očima uputila molbu ocu. „Odmah
ćeš da se vratiš.“
„Odmah“, obećao je Ejdan.
„Vreme i ljubav, Ejdane“, podsetila ga je Lili dok je gledao
za ćerkom.
Klimnuo je glavom i otišao do stepenica, popeo se njima. U
spavaćoj sobi je raskrilio zavese, pustio da svetlo preplavi sobu.
Prišao je krevetu, seo gde je Šarlot ležala, a kosa joj je bila
kao raskošna zapletena sunčeva svetlost. Nežno joj ju je sklonio
sa lica i poljubio je.
Nije se ni pomerila – čak i bez pilula, uvek je duboko spavala
– pa joj je uzeo ruku i poljubio joj prste. Pozvao ju je po imenu.
„Šarlot. Treba da se probudiš.“
Tada se promeškoljila, i okrenula bi se na drugu stranu da je
nije zaustavio. „Šarlot, probudi se odmah.“
„Pusti me samo da odspavam...“
Naglo je otvorila oči, i smesta su joj se ispunile suzama.
„Kejtlin!“ Plačući, bacila se u Ejdanovo naručje. „Bože, bože,
kako sam mogla da spavam kad mog deteta nema? Kako sam
mogla...“
„Šarlot. Prestani. Prestani. Kejti je ovde. Bezbedna je. U
prizemljuje.“
„O, zašto me lažeš? Zašto me mučiš?“
„Prestani!“ Morao je da je uhvati i blago je protrese da
preseče nalet histerije. „Dole je, Šarlot. Pobegla je. Bezbedna je,
i trenutno je u prizemlju.“
Oči su joj postale prazne. „O čemu pričaš?“
„O našoj ćerki, Šarlot?“ Suze su mu ponovo začepile grlo.
„Naša hrabra devojčica je pobegla kroz prozor. Pobegla je,
pronašla pomoć. Tata i ja smo je sinoć doveli kući nakon što
smo razgovarali sa policijom. Zaspala je kad smo stigli kući, a ti
si spavala pod lekovima, pa...“
„Ona... ona je pobegla kroz prozor? O bože! Jesu li... policija,
pozvao si policiju?“
„Porodica koja joj je pomogla pozvala je policiju. Šerif
Bakman i njegova zamenica će doći za desetak minuta da.
„Dolaze ovamo? Jesu li ih uhvatili? Jesu li uhvatili tipove
koji su oteli Kejtlin?“
„Ne znam. Nosili su maske. Kejt nije znala gde je bila. Bio je
to dar od boga što je pronašla tu kuću, tu porodicu koja joj je
pomogla, pobrinula se za nju dok nismo stigli tamo. Šarlot, ona
je dole. Moraš da ustaneš.“
„O bože, o bože, ja... tako sam ošamućena od pilule. Ne
razmišljam pravilno.“ Odgurnula je pokrivače u stranu i skočila
iz kreveta. Pošto je na sebi imala samo svilenu spavaćicu, Ejdan
ju je zaustavio pre nego što je istrčala iz sobe.
„Dušo, treba ti barem ogrtač. Dolazi policija.“
„Šta me briga za...“
Uzeo je ogrtač prebačen preko kreveta i pomogao joj da ga
obuče.
„Drhtim, drhtim. Sve je ovo kao užasan san. Kejtlin.“
Ponovo plačući, istrčala je iz sobe i strčala niz stepenice.
Ispustila je krik kad je ugledala Kejt kako sedi na podu i slaže
slagalicu.
Ponovo je skočila, pala na kolena, privukla Kejt sebi i čvrsto
je zagrlila. „Kejtlin, Kejt. Moja Kejti. Moje dete! Ne mogu da
verujem da si...“
Zaćutala je i obasula Kejtino lice poljupcima.
„O, da te vidim, da te vidim. O, dušo moja, jesu li te
povredili?“
„Zaključali su me u sobu, ali pobegla sam.“
„O, kako je ovo moglo da se dogodi?“ Ponovo ju je privukla
sebi. „Kad samo pomislim šta je moglo – ta Nina! Hoću da je
uhapse!“
„Šarlot.“ Iako je Hju pokušao nešto da kaže, Kejt se
izmigoljila iz majčinih ruku i odmakla se.
„Nina nije ništa uradila! Ne možeš da budeš zla prema Nini!“
„Trebalo je da te čuva, da brine o tebi. Verovala sam joj. O,
neću joj nikad oprostiti. Koliko znamo, možda je i deo toga.
Mila moja devojčice!“
„Nije Nina kriva.“ I Kejt se ponovo odmakla od Šarlotinih
ispruženih ruku. „Ti si mi rekla gde da se sakrijem. Ti si mi
rekla da se igram žmurke i sakrijem se na drvo gde me niko neće
naći, da bih pobedila!“
„Ne budi blesava.“
Pre nego što je Ejdan progovorio, Hju je podigao ruku i
polako ustao. „Kad ti je majka rekla gde da se sakriješ, Kejti?“
„Prestani da je gnjaviš, zar joj nije već svega dosta! Ejdane,
vreme je da odvedemo ćerku iz ove kuće. Vreme je da krenemo
kući.“
„Kad, Kejtlin?“, ponovio je Hju.
„Ujutru, pre proslave.“ Iako joj je glas blago podrhtavao, nije
skidala pogled sa Šarlotinog lica. Nije gledala u majku kao da
proučava stranca, već kao da je otkrivala nešto što je oduvek
znala.
„Rekla je ’hajdemo u šetnju’ i pre nego što se Nina probudila.
Rano. I rekla mi je da ima najbolje skrovište, i kad mi ga je
pokazala, rekla je da nikome ne kažem. To je bila naša tajna, i
rekla mi je da nam žmurke budu poslednja igra napolju.“
„To je smešno. Zbunjena je. Polazi odmah sa mnom, Kejtlin.
Idemo gore da se spakujemo.“
„Njih.“ Bled kao smrt, Ejdan je krenuo napred, stao između
svoje žene i ćerke. „Kad sam ti rekao da je Kejt ovde, da je
bezbedna, prvo... Bio je to šok, ne olakšanje. Sad shvatam. I
rekla si njih. Je li policija uhvatila tipove koji su je oteli.“
„Za ime božje, Ejdane, kakve to veze ima? I dolazila sam
sebi od pilule za spavanje. I...“
Kejt je zadrhtala od očevog glasa, tako hladnog kad je
progovorio. Lili ju je povukla.
„Kad si uzela pilulu, znali smo samo za jednog. Jednog
čoveka. Ali bila su dvojica. Dvojica. Kako si ti to znala, Šarlot?“
„Nisam!“ Ogrtač se zavrteo oko nje kad se okrenula i stavila
ruku na srce. „Kako sam mogla! Tako se samo kaže, i bila sam
ošamućena i uzrujana. Prestani. Hoću da idem kući.“
Nešto se u Kejtinom stomaku zatreslo, ali iznova se približila.
„Nisam mogla da se setim kad sam razgovarala sa policijom, ali
sad se sećam.“
Lili ju je uhvatila za ruku. „Čega se sećaš?“
„Rekao je, kad sam se pretvarala da spavam dok je
razgovarao sa nekim preko telefona. Pitao je: ’Koristiš li dadiljin
telefon?’ I rekao je kako će, ako neko bude proveravao, ona biti
okrivljena.“
„Kejtlin je zbunjena i bog zna šta su joj uradili kad su...“
„Ne, nisam.“ Suze su joj potekle niz obraze, ali oči su joj i
dalje sevale. „Sećam se. Ti si mi rekla gde da se sakrijem. Ti si
rekla neka vam to bude poslednja igra. I on je pitao koristiš li
dadiljin telefon. Zato što si to bila ti. Znala sam. Znala sam,
bako Lil, zato nisam želela da vidim mamu jutros. Samo sam
želela tatu.“
„Odmah prestani s tim glupostima.“ Kad je Šarlot krenula da
uhvati Kejt, Lili se isprečila.
„Da se nisi usudila da pipneš ovo dete.“
„Miči mi se s puta ti, isprana kučko.“ Šarlotino ljutito guranje
nije pomerilo Lili ni za milimetar. „Miči mi svoje debelo dupe s
puta ili...“
Sjajnih očiju Lili se unela Šarlot u lice. „Ili šta? Hoćeš da me
napadneš, ti, bezdušna lažna majko? Ne bi umela da odglumiš
izlazak iz sobe s jednim vratima ni da su vrata otvorena, pa se
nećeš izvući glumom ni iz ovoga, jeftina nikogovićko. Samo
napred, udari me, i probudićeš se na podu okrvavljenog nosa
koji ti je Ejdan platio.“
„Prestanite!“ Ejdan je podigao ruke i stao između njih dok je
Hju odvlačio Kejt. „Prestanite. Šarlot, Lili, hoću da obe
sednete.“
Zabacivši kosu, Šarlot je uperila prst u Lili. „Neću da
ostanem u istoj kući sa njom. Idem gore da se obučem. Ejdane,
odlazimo.“
Zgrabio ju je za ruku pre nego što je odjurila. „Rekao sam ti
da sedneš.“
„Nemoj tako da mi se obraćaš. Šta je s tobom?“ Jecajući,
naslonila se na njega. „Ne mogu da ostanem ovde! Ejdane, oh,
Ejdane, ta žena me mrzi. Oduvek me je mrzela. Jesi li čuo? Jesi
li čuo šta mi je rekla? Kako možeš da joj dozvoliš da me tako
vređa?“
„Imam još mnogo uvreda za tebe“, dobacila je Lili. „Već
godinama ih skupljam.“
Ejdan joj je uputio nemu moblu, što ju je navelo da podigne
ruku i pokaže da će se smiriti.
„Sedi, Šarlot“, ponovio je Ejdan.
„Neću sedeti u istoj kući, a kamoli u istoj sobi sa ovom
ženom.“
„Ovde se ne radi o Lili. Radi se o Kejtlin. Radi se o tome da
si ti deo onoga što joj se desilo.“
„Ne možeš u to da veruješ. Ja sam Kejtlinina majka! Dete
nam je uzrujano, zbunjeno.“
„Ne, nisam.“
Šarlot je naglo okrenula glavu, premišljala se neko vreme,
dok ju je Kejt streljala užarenim suznim očima. „Nabavićemo ti
potrebnu pomoć, Kejti. Proživela si užasne muke.“
„Ti si mi rekla gde da se sakrijem. Ti si rekla hajdemo u
šetnju pre nego što se ostali probude i pokazaću ti tajno
skrovište.“
„Nisam! Pobrkala si. Mora da si išla u šetnju sa Ninom, i...“
„Išla je sa tobom.“ Rouzmari je, pomalo drhteći, stajala na
širokim vratima. „Videla sam vas. Juče ujutru, videla sam tebe i
našu Kejt napolju kad sam izašla da osetim miris mora.“
„Sanjate. Svi ste se zaverili protiv mene! Vi...“
„Ćuti. Ćuti i prokleto sedi.“ Zgađen, zgađen do srži, Ejdan je
povukao Šarlot na stolicu i postavio je na nju. „Nano. Šta si
videla?“
„Videla sam ih kako zajedno šetaju i pomislila sam: „Baš
lepo, njih dve tako rano šetaju“, dok je sunce još izlazilo iza
brda, kad se svetluca na vodi. Htela sam da vas dozovem, ali
sam odustala od toga jer sam želela da imate taj trenutak za
sebe.“
„Šta si uradila?“
 „Nisam ništa uradila! Ovo liči na tebe“, viknula je na Ejdana.
„Liči na tebe da si na svačijoj strani osim na mojoj.“
„Ne“, promrmljao je. „Zapravo, nije tako.“
Pogledao je prema prozoru kad se oglasila kapija. „To bi
trebalo da je šerif.“
„Ja ću otvoriti.“ Lili je prišla kontrolnoj tabli.
„Ukoliko pokušaš da ustaneš sa te stolice“, Ejdan je upozorio
Šarlot, koja je krenula da ustaje, „samo ću te ponovo gurnuti na
nju.“
„Ako staviš ruku na mene...“ Zaćutala je i skupila se kad je
krenuo ka njoj. „Poludeo si.“
Pokrila je lice rukama i vratila se svojoj uobičajenoj odbrani.
Suzama.

PETO POGLAVLJE
„Sedi ovde, Kejti, devojčice. Mama, dođi sedi sa Kejt.“
„Veruješ mi, zar ne, deda?“
„Verujem.“ Čvrsto ju je zagrlio pre nego što ju je blago
pljesnuo po dupetu da je uputi ka sofi. „Žao mi je što moram da
kažem – verujem.“
Otišao je do svoje majke, obgrlio je da je odvede do Kejt.
„Lili“, rekao je kad se ova vratila, „da li bi pozvala Ninu da
dođe i ponese svoj telefon?“
„Da se niste usudili da dovedete tu lažljivicu ovamo.“
„Ćuti. Prolivaj te lažne suze koliko hoćeš, ali zaveži. Ja ću
otvoriti vrata“, rekao je Hju.
Kad je krenuo, sestra mu je dojurila niz stepenice. „Šta se
dešava? Čuli smo viku.“
„Čini se da je Šarlot imala ulogu u Kejtinom kidnapovanju.“
 „Ti... šta?“
Protrljao je rukama lice. „Učini mi uslugu, vidi može li neko
da nam skuva kafu. Možda će policija želeti da je popije. Zatim
dovedi Harija i slušajte. Zamoli, za sada, Mirandu i Džeka da
zadrže decu na spratu, ili neka siđu u bioskop. Ovde će biti
đavolska predstava, koju oni ne treba da gledaju.“
„Hju, zašto misliš da bi ona... U redu“, rekla je kad je samo
odmahnuo glavom. „Pobrinuću se za to.“
Kad je Hju otvorio vrata, Red i Mikejla su upravo izlazili iz
automobila.
„Dobro jutro, gospodine Salivane. Kako je Kejtlin?“
„Hju“, rekao je. „Molim vas oboje, zovite me Hju. Nešto se...
dogodilo jutros. Kejt se nečega setila. Setila se još pojedinosti.“
„To će biti korisno.“ Ali Red mu je proučavao lice, video
užasnu napetost, strašan gnev. „Jesu li joj naudili više nego što
smo mislili?“
„Ne, ne, ništa slično. Već...“ Morao je da opusti ruke, koje je
bio stegao u pesnice, kraj tela. „Bolje da čujete sami. Molim vas,
uđite.“
Ispod visokih tavanica, pred panoramskim pogledom na nebo
i more, Red je proučavao taj očaravajući prizor.
Devojčica, lica umrljanog od suza i ljutitih očiju, sedela je u
zaštitničkom zagrljaju svoje prabake. Raskošno građena
crvenokosa koju je prepoznao iz filmova sedela joj je na
rukohvatu sofe sa druge strane.
Kao stražar na zadatku.
Prelepa plavuša u belom svilenom ogrtaču plakala je dok joj
je muž – jer prepoznao je i plavušu – stajao iza fotelje. Ne da je
teši, već kao još jedan stražar.
„Moja majka, Rouzmari“, počeo je Hju, „moja supruga Lili. I
da, moja sestra Morin.“
 „Stiže kafa. Hari se oblači.“ Jedan pogled na Hjua naveo ju je
da ode do sofe i sedne pored majke.
Ujedinjeni front, pomislio je Red. A plavuša je bila vidno
odbačena.
„Ovo su šerif Bakman i zamenica Vilson. A ovo je Nina,
Kejtlinina dadilja.“
„Sklonite mi tu ženu s očiju!“
Kad je Šarlot prasnula, Nina se zateturala unazad. „Gospođa
Lili je rekla da treba da dođem i ponesem telefon.“
„Otpuštena si! Razumeš li tu reč?“
Sitna žena od jedva dvadeset pet uvek se povlačila pred
Šarlot. Ova ju je uvek plašila. Ali sad je ispravila ramena. „Onda
ne moram da vas slušam i radim šta mi kažete.“
Šarlot – i Red je pomislio kako su se suze neverovatno brzo
pretvorile u gnev – počela je da ustaje. Ejdan ju je zgrabio za
rame i gurnuo dole.
„Nemoj da me diraš. Šerife, morate da mi pomognete.“
I Red je primetio kako su se suze brzo vratile.
„Molim vas, molim vas, zlostavljaju me. Fizički, verbalno,
emocionalno. Molim vas.“ To prelepo lice sa suznim očima
okrenulo se Redu. Molećivo je podigla ruke.
„Ovde smo da pomognemo“, izgovorio je polako. „Šta kažete
na to da svi sednemo?“
Jedna žena je ugurala kolica sa posluženjem. Namirisao je
kafu.
„Hvala, Suzan.“ Morin je skočila. „Ja ću preuzeti. Suzan
pomaže mojoj majci oko kuće. Suzan, možeš nastaviti sa
poslom. Ovo je moj muž. Hari, ovo su šerif Bakman i zamenica
Vilson. Treba da sedneš“, promrmljala je.
Pre nego što je seo, prišao je Kejt i sagnuo se sa svoje visine
od 198 centimetara da je srdačno poljubi. „Spavala si kad sam te
poslednji put video.“
Uzeo je stolicu, ispružio svoje duge noge.
Pošto je bilo dosta mesta za sedenje, Red je uzeo stolicu koja
mu je davala najbolji pogled na plavušu i dete. Majku i ćerku.
Zato što je među njima tinjalo nešto veoma pogrešno.
„Kako si danas, Kejt?“
„Više se ne plašim. I setila sam se da mi je ona rekla gde da
se sakrijem.“ Podigla je ruku i uperila optužujući prst u majku.
„Zbunjena je. Ona čudovišta su joj sigurno dala nešto što joj
je zbrkalo sećanja. Ne zna šta priča.“
„Znam.“ Kejt je zurila pravo u majčine oči.
Šarlot je prva skrenula pogled.
„Probudila me je rano juče ujutru da me iznenadi, kazala je.
Ona ne ustaje rano osim ako je neko ne zove, ali već se obukla i
pripremila je jaknu i cipele.“
„Nisam!“
„Jesi.“
„Šarlot“, ubacila se Rouzmari uz uzdah. „Videla sam vas.
Videla sam ih da šetaju oko pola sata posle izlaska sunca.“
Red je podigao ruku pre nego što je Šarlot stigla ponovo da ih
prekine.
„Voleo bih da čujem šta Kejt ima da kaže.“
„Neću da mi ispitujete dete.“
„Ne verujem da to radim.“ Red gotovo i nije pogledao u
Šarlot pre nego što je posvetio Kejt punu pažnju. „Ja samo
slušam. Reci mi čega se sećaš, Kejt.“
„Rekla mi je da idemo u šetnju i otišle smo. I bila sam
uzbuđena jer je to bila tajna, tako je rekla.“
Iako joj je glas zvučao oštro, brisala je suze iz očiju.
„Rekla je da ima najbolje skrovište i da treba da se igramo
žmurke kao poslednje igre napolju, da iskoristim to mesto –
drvo pored garaže – i niko me neće naći. Pa bih tako pobedila.“
„Joga“, promumlao je Ejdan. „Bože, kako sam mogao da
budem tako glup, tako slep. Probudio sam se, a ti si upravo
ulazila u sobu. Imala si na sebi helanke za jogu, majicu, i rekla si
mi kako si odnela podmetač do bazena da radiš jogu.“
„I upravo sam to i radila, ili je to odjednom zločin?“
„Crne helanke“, dodala je Rouzmari, zatvarajući oči i
prisećajući se. „Crno-bela cvetna majica.“
„Jeste.“ Ejdan je klimnuo glavom.
„Očigledno, Rouzmari me je videla kako se vraćam sa bazena
i zbunjena je.“
„Izgleda da je ovde mnogo zbunjenih“, izjavio je Red polako.
„Čini mi se da je Kejt prilično jasna.“
„Još je u šoku, možda i pod uticajem onoga što su joj ta
čudovišta dala, šta god to bilo.“
„To bi bila čudovišta koja su je odvela u brvnaru
Venfildovih, oko pet kilometara odavde pravom linijom.“
Gledao je u Šarlot dok je govorio. „Možda mislite da su se i ona
zbunila.“
Posmatrao ju je kako bledi, gledao je kako zariva prste u
rukohvate fotelje. Namirisao je laž i pre nego što je progovorila.
„Oni su kriminalci, lažovi. Rade sa onom bezdušnom
kučkom.“ Pokazala je rukom na Ninu. „Okrenula je moju krv i
meso protiv mene, i za novac.“
„Pre bih sebi odsekla ruku nego što bih povredila ili dozvolila
nekome da povredi moju Kejtlin. Ići ću na detektor laži“, rekla
je Nina Redu. „Učiniću sve što tražite.“
„Ona je razgovarala s njim preko telefona – ne Nina“, tvrdila
je Kejt. „Pitao je da li koristi dadiljin telefon, i rekao je dobro.
Zvao ju je ljubavnice. I njegov telefon, kad je zazvonio, svirao je
meksički ples sa šeširom. Znam jer smo ga učili na časovima
plesa.“
Ninina ruka je poletela ka ustima, ali nije uspela sasvim da
priguši krik.
„Vidite, kriva je.“
„Nisam ništa uradila.“ Nina je izvadila telefon kad je ustala,
ukucala je šifru, i pružila ga Redu. I kad se sagnula, prošaputala
je: „Imam nešto da kažem, ali ne želim to da kažem pred
Kejtlin.“
Klimnuo je glavom i okrenuo se da se nasmeši Lili.
„Gospođo – i želim da kažem da sam uživao u vašim filmovima
godinama – pitam se, pošto svi pijemo ovu dobru kafu, da li
biste poveli Kejt pozadi da i njoj date nešto da popije.“
„Hoćete da kažete nešto što ja ne treba da čujem. Ovo se
meni dogodilo. Treba da čujem.“
Stvarala joj se tvrdoglava linija između obrva kad bi ih
spojila. Morao je to da poštuje. „Možda je tako, dušo, ali moraš
mi prvo dati samo malo vremena. Zaista bih ti bio zahvalan.“
„Hajde, srce, idemo po koka-kolu.“
„Ne dozvoljavam svom detetu da pije gazirana pića!“
„Pa, svaka čast.“ Podigavši obrvu na Šarlot, Lili je uhvatila
Kejt za ruku. „Pogodi ko se ne pita danas?“
Red je malo sačekao, zatim je klimnuo glavom Nini. „Šta
želite da kažete?“
„Ne želim da kažem. Volela bih da ne moram i tako mi je
žao, gospodine Ejdane. Žao mi je, ali gospođa Djupont...“
Postiđeno crvenilo joj je oblilo obraze. „Spava sa gospodinom
Sparksom.“
„Lažeš!“ Šarlot je skočila u vihoru bele svile i ošamarila je
Ejdana kad je pokušao da je zaustavi. Nasrnula je na Ninu.
Uspela je da je ogrebe po obrazu pre nego što ju je Mikejla
obuzdala.
 Čak se i tada otimala, šutirala.
„Na kraju ćete završiti u lisicama“, upozorio ju je Red istim
tonom kojim je možda predviđao da će padati kiša. „Napad, i
napad na službeno lice. Bolje bi bilo da sednete pre nego što vas
odvedemo na hlađenje u zatvor.“
„Moji advokati će vas tužiti i ostaćete bez posla. A tebe će
sahraniti“, rekla je Nini.
Polako i smireno Red je ustao. „Sedite. Ili ću vas optužiti na
mestu, privešću vas i zatvoriti. Nina, želite li medicinsku
pomoć?“
„U redu je. Ne lažem.“
„Što mi ne ispričate zašto mislite da je gospođa Djupont u
ljubavnoj vezi sa tim gospodinom Sparksom?“
„Ne mislim, znam, jer sam ih zatekla. Tako mi je žao,
gospodine Ejdane. Rekla je da će me otpustiti i pobrinuti se da
nikad ne dobijem drugi posao ako nešto kažem.“
„Ejdane, ne možeš u to da poveruješ.“ Šarlot je sad posegla
za njegovom rukom, lica ispunjenog ljubavlju i tugom.
„Nemoguće da veruješ da bih ti bila neverna.“
Oslobodio je ruku. „Zar stvarno misliš da bi me u ovom
trenutku bilo briga što spavaš sa ličnim trenerom? Misliš li da
mi je uopšte stalo do tebe?“
„O, o, Ejdane!“
„Možeš da isključiš jebene suze, Šarlot. Neće ti proći.“
„Nina, zašto bi sad bila važna ta veza između gospođe
Djupont i gospodina Sparksa?“
„Zbog zvona njegovog telefona. Čula sam ga. Zvoni kako je
Kejt rekla. To sa plesom.“
„Kao da je Grant jedini na svetu koji…“
„Zaveži“, prasnuo je Ejdan.
„Zvao ju je ljubavnica“, dodala je Nina. „Upravo tako ju je
nazvao preda mnom. Kejt i ja smo bile u poseti njenoj babi i
dedi, i stvarno je želela da im pokaže priču koju je napisala za
školu. Oni ne žive daleko, pa sam rekla kako ću otići da je
donesem. Bila je tako ponosna na nju. Mislila sam da su oni –
gospođa Djupont i gospodin Sparks – bili u teretani u prizemlju.
Nisam ni razmišljala o tome, već sam odmah potrčala gore.
Vrata spavaće sobe – glavne spavaće sobe – bila su širom
otvorena. Prvo sam ih čula. Čula, a zatim i videla. Bili su
zajedno u krevetu.“
Izdahnula je. „Valjda sam ispustila neki zvuk – bila sam tako
zaprepašćena. Kad me je čula, ustala je i odmah izašla iz sobe.
Gola. Rekla mi je da sam gotova ako bilo šta kažem i kako će
reći policiji da sam htela da joj ukradem nakit. Nisam želela da
izgubim posao, nisam želela da ostavim Kejtlin. Nisam želela da
idem u zatvor. Nisam ništa rekla.“
„Ni reč“, procedio je Ejdan kad je Šarlot počela da poriče.
„Ni jednu jedinu reč. Ima li još nešto, Nina.“
„Žao mi je, gospodine Ejdane. Žao mi je. Posle toga nije se
trudila da se sakriva, barem ne od mene. I on ju je zvao
ljubavnica. Na primer: Ljubavnice, ćutaće ona. Vrati se u krevet.
Ili kad je tražila da joj donesem bocu vina u teretanu, tako ju je
nazvao. Uvek ju je tako zvao.“
„Da te pitam, Nina, nosiš li uvek telefon sa sobom?“
Stežući ruke, Nina je klimnula Redu. „Da, gospodine. Skoro
uvek. Osim kad moram da ga napunim, ali trudim se da to radim
noću.“
„A juče, kad si shvatila da Kejtlin nema?“
„Bio je kod mene kad sam je tražila. Kasnije, kad me je
gospođa Djupont okrivila, gospođa Lili i gospođa Rouzmari su
rekle da se preselim u prizemlje te noći, u sobu pored kuhinje,
da se gospođa Djupont ne uzrujava. Tako sam i uradila i ostavila
sam telefon unutra, na punjaču, dok smo svi čekali da otmičar
opet pozove.“
„I gospođa Djupont je čekala sa svima ostalima?“
„Nije, gospodine, bila je na spratu. Ležala je. Mislim da je
uzela pilulu za spavanje, i spavala je kad je on ponovo zvao.“
„U redu, Nina. Gospođo“, obratio se Rouzmari. „Postoji li
neki način da se uđe u tu spavaću sobu, tu u prizemlju, sa sprata,
a da se ne prođe pored prostorije u kojoj ste svi čekali?“
„Nekoliko načina.“
„Dakle, uzećemo ti telefon, Nina. Uz tvoju dozvolu, pošto je
u pitanju mobilni, upotrebićemo kompjuter da proverimo stvarne
pozive.“
Primetio je blagi treptaj u Mikejlinim očima na tu varku, ali
Red je uvek smatrao da kad se blefira – ili laže – to treba da se
radi opušteno i samouvereno.
„Prvo, ako je poziv o kojem je Kejt pričala stigao kad ste bili
u prostoriji sa svedocima, onda ćemo odmah znati da to niste vi
telefonirali. Zatim, čak i ako nisu koristili imena, propustićemo
glasove iz telefona kroz program za prepoznavanje glasa. Pošto
je u pitanju otmica, pozvaćemo FBI da nam pomogne. Njihova
oprema je neverovatna.“
Mikejla, koja je prihvatila igru i dobro ju je igrala, klimnula
je glavom. „Biće jednostavno pronaći poklapanje glasova, pošto
smo njih dvojicu već uhvatili.“
„Da. Mik, što ne odeš na sprat sa gospođom Djupont da se
obuče?“
„Nećete me odvesti u zatvor. Ja sam žrtva. Ja sam žrtva.
Nemate pojma kroz šta sam prošla.“
„Mislim da mogu da pretpostavim, ali ako želite da date
izjavu, u redu. Snimiću je. Međutim, prvo ću da vam pročitam
vaša prava.“ Izvadio je kasetofončić iz džepa, uključio ga i
stavio na sto. „Ovako mi to radimo.“
Oprez, to je Red primetio dok joj je recitovao prava.
„Razumete li to, gospođo Djupont?“
„Naravno da razumem. Molim vas za pomoć. Napravila sam
užasnu grešku, ali bila sam ucenjena.“
„Je li tako?“
„Imala sam aferu sa Grantom. Još jedna užasna greška. Bila
sam slaba, Ejdane, usamljena i glupa. Molim te, oprosti mi.“
Njegovo lice, oči i glas nisu odavali emocije. Čak ni gađenje.
„Nije me briga.“
„Tvrdite li da vas je Grant Sparks ucenjivao zbog prevare?“
„Paparaco. Slikao nas je. Bilo je užasno, samo...“ Spuštajući
glavu, pokrila je usta rukom. „Zahtevao je milione ili bi ih
objavio. Želela sam da zaštitim svoj brak, porodicu, ćerku. Sve
nas. Nisam znala kako da nabavim novac.“
„I otmica je bila rešenje?“, pitao je Red.
„To je Grant predložio. Ako bismo lažirali otmicu... Izgubila
sam razum. Nisam mislila ispravno. Stres. Znala sam da je Grant
ne bi nikad povredio. Platili bismo i brzo bi se vratila kući. Bilo
je ludo, sad shvatam. Bila sam neuračunljiva. Bila sam očajna.“
Ejdan se sad udaljio od nje. Morao je da se udalji.
„Kako se zove ucenjivač?“
„Rekao je da se zove Denbi. Frenk Denbi. Posle prvog puta,
kad se Grant sastao s njim. Ja nisam mogla. Nisam mogla da
podnesem. Molim vas, verujte mi, nakon što je Kejtlin... bila
sam preplašena. Počela sam da razmišljam o svemu što je moglo
da pođe po zlu i...“
„Jeste li znali kuda su je odveli?“
„Naravno! Ona je moja ćerka. Znala sam gde je, ali...“
„I pošto ste se plašili, brinuli da će nešto poći po zlu, niste
otkazali?“
 „Nisam mogla!“ Molećivo se jednom rukom uhvatila za vrat,
a drugu je pružila prema Redu. „Nisam znala šta da radim!
Telefonirala sam zato što sam morala da budem sigurna da je
Kejtlin dobro.“
„Drogirali su je.“
Šarlot je pogledala u Ejdana. „To je bio samo blagi sedativ,
samo da se ne uplaši. Prosto bi prespavala dok...“
„Uplašili su je, ima modrice na licu, pretili su joj pištoljem.“
„Nije trebalo...“
„Učinila si to zbog novca, zbog seksa. Spustila se sa prozora
na drugom spratu, lutala je izgubljena po mraku, hladnoći, bog
zna koliko dugo. Iskoristila si rođeno dete, rizikovala si rođeno
dete zbog proklete ljubavne afere.“
„Trebalo je da spava! Sama je kriva što nije popila mleko!“
„Kako ste znali da je droga bila u mleku?“, pitala je Mikejla,
i dalje pažljivo beležeći. „Jeste li im vi rekli da upotrebe
mleko?“
„Ja... ne znam! Zbunjujete me. Nije bila povređena. Trebalo
je da spava. Kad bismo dobili novac, tražili bi da ga ja
odnesem.“
„To je bio plan? Vi biste ga odneli?“
„Da, a oni bi doveli Kejtlin do ulaza na poluostrvo i tamo je
ostavili.“
„A ti, ti si mogla sve vreme da glumiš slomljenu, brižnu
majku.“ Hju je ustao. „Nećeš više nikad videti to dete, ako se ja
nešto pitam. Nećeš videti ni novčića od novca Salivanovih.
Nećeš više kročiti u ovu kuću.“
„Ništa se ti ne pitaš!“ Viknula je na njega. „Ne možeš da me
razdvojiš od moje ćerke.“
„To će zavisiti od suda. Šarlot Djupont, uhapšeni ste zbog
ugrožavanja deteta, pomoći pri otmici maloletnice, pomoći pri
zlostavljanju deteta, pomoći pri iznudi.“
„Jeste li me čuli? Bila sam žrtva, ucenjena.“
„Pa, u to pomalo sumnjam. Ali još ćemo razgovarati.
Trenutno, zamenica Vilson će vas otpratiti na sprat, osim ako ne
želite da vas privedemo takvu kakva ste.“
„Želim svog advokata.“
„To bi bio moj advokat“, ispravio ju je Ejdan. „Moraćeš da
nađeš drugog.“
„O, hoću.“ Sad se oslobodio prezir. „I nisam jedina koja zna
kako da razgovara sa medijima. Sve ću vas uništiti.“
„Ali sad ćete poći sa mnom.“
Otrgla se kad joj je Mikejla prišla da je uhvati za ruku. „Da
me niste pipnuli.“
„Uradite to ponovo i dodaćemo opiranje hapšenju. Spisak je
već dugačak.“
Šarlot je ustala i zabacila kosu. „Jebite se svi vi jebeni
Salivanovi.“
Rouzmari je zažmurila kad je Mikejla otpratila Šarlot na
sprat. „Jadna završna reč jadnog ljudskog bića. Ejdane, mnogo
mi je žao.“
„Ne, meni je žao. Voleo sam je. Toliko puta sam okretao
glavu zato što sam je voleo. Zbog toga što mi je podarila Kejt.
Njeno sopstveno dete, uradila je to sopstvenom detetu. Treba mi
vazduha. Samo želim da izađem odavde, je li to u redu?“
Red mu je klimnuo glavom. „Naravno.“
„Šta sad?“, pitao je Hju kad je Ejdan izašao.
„Sad ćemo da pronađemo Granta Sparksa i Frenka Denbija.“
„Rekli ste da ste ih uhvatili...“ Hju je zavrteo glavom i kratko
se nasmejao. „Lagali ste. Svaka čast.“
„Trebaće neko vreme da sve ovo rešimo. Verovatno ću
morati ponovo da razgovaram sa svima vama, i sa Kejt. Ali ono
što ću vam reći sada to je da gospođa Djupont verovatno neće
uskoro izaći iz pritvora. Očekujem da će, kad se malo sredi, i
ako unajmi pristojnog advokata, raditi na tome da postigne
nagodbu. To će verovatno dobiti.“
„Trebalo je da kažem gospodinu Ejdanu za gospodina
Sparksa.“
„Nemoj sebe da kriviš za to, za bilo šta.“ Morin je ustala i
prišla Nini da je zagrli. „Pođi sa mnom. Treba da ti očistim i
previjem te ogrebotine. Ogrebotine besne mačke mogu da budu
gadne.“
„Hoće li mi dozvoliti da ostanem sa Kejti?“, promrmljala je
Nina dok ju je Morin izvodila.
„Znam svog nećaka. Imaćeš taj posao doživotno.“
Nije trebalo dugo da se Mikejla vrati sa Šarlot, čije lice je
bilo kao skamenjeno.
„Dodaćemo i pokušaj podmićivanja policijskog službenika,
šerife. Ponudila mi je deset hiljada da je pustim.“
„To je laž!“
„I mislila sam da ćete to reći. Zato sam uključila snimanje na
telefonu. Stavila sam joj lisice, jer joj se nije dopalo odbijanje.“
„Hajde da je odvedemo. Čućemo se“, rekao je Red ostalima.
„Ako neko bude imao neka pitanja, znate kako da me nađete.“
Kad su se vrata iza njih zatvorila, Hju je dodirnuo majčino
rame. „Idem da kažem Lili da dovede Kejt.“
„Da, dobro. Ejdanu treba Kejt i njoj je potreban Ejdan. A
oboma ćemo trebati svi mi.“
Sagnuo se da joj poljubi teme. „Salivanovi se drže zajedno.
To uključuje i tebe, Hari.“
„Ona nikad nije bila jedna od nas.“
Tih čovek, mirnog držanja, ustao je sa stolice da sedne pored
svoje tašte. Potapšao ju je po ruci.
 „Nikad ti se nije mnogo sviđala, zar ne, Hari?“
„Nikad mi se nije nimalo sviđala, ali Ejdan ju je voleo. Ne
možeš da biraš porodicu, Rouzmari moja. Ja sam prosto imao
sreće sa mojima. Eto.“
Zagrlio ju je kad mu je Rouzmari naslonila glavu na rame i
konačno zaplakala.

Ejdan se oslobodio bolesnog gneva, ili se barem malo umirio. Za

Kejtino dobro, podsetio se dok je hodao, dok je udisao svež, slan
vazduh, morao je da se smiri, uravnoteži.
Ali ispod toga, taj gnev je živeo kao divlja životinja željna
krvi. Plašio se da će tako živeti i žudeti večno.
I ispod toga, čak i ispod režanja i uznemirenosti te zveri,
ležali su slomljeni komadići njegovog srca.
Voleo je Šarlot svim srcem.
Kako nije video? Kako je moguće da nije poznavao tu
pohlepnu, sebičnu, nemoralnu ženu ispod fasade? Čak je i
morao da prizna daje, kad bi se fasada istanjila i on uspeo da
vidi poneki znak, sve to odbacivao.
Voleo ju je, verovao joj. Dobio je dete sa njom, a ona je tu
devojčicu dovela u opasnost, iskoristila je, izdala.
Neće joj to nikad oprostiti. Neće nikad oprostiti sebi.
Međutim, kad se vratio unutra, obavio se slojevima
smirenosti i uravnoteženosti. Naneo ih je debelo tako da ne
popucaju – čak ni kad je ušao na zadnja vrata i ugledao Kejt
šćućurenu uz njegovog oca.
Pogled mu se susreo sa Hjuovim preko Kejtine glave.
„Mislim da Kejt i ja treba da razgovaramo.“
„Naravno.“ Hju je privukao Kejt i nasmešio joj se. „Sve će
biti u redu. Možda će samo potrajati.“
Stegao ju je poslednji put, a zatim ih je ostavio same.
 „Šta kažeš da sednemo i razgovaramo u biblioteci? Samo ti i
ja?“
Kad je ispružio ruku, prihvatila ju je sa tako nesumnjivim
poverenjem da mu se srce još više slomilo.
Pošto je želeo da budu nasamo, poveo ju je zaobilaznim
putem, kroz zvaničnu trpezariju, pored staklene bašte, oko
takozvane muzičke sobe, do biblioteke.
Prozori su bili okrenuti ka brdima, baštama, pružali su pogled
na voćnjak. Tamo su, sa zracima bledog zimskog sunca, imali
mirniji pogled nego na uzburkano more. Ispod tavanice bež i
boje bele kafe, ispresecane gredama, police sa knjigama i
povezanim rukopisima pokrivale su zidove. Pod od kestena se
presijavao ispod Obisonovog tepiha otmeno izbledele zelene i
ružičaste boje. Znao je da baka ponekad sedi za starinskim
stolom u biblioteci koji je stigao iz Dablina i piše prava pisma i
beleške.
Zatvorio je dupla klizna vrata i poveo Kejt do velike kožne
sofe. Pre nego što je seo, upalio je vatru.
Zatim je seo pored ćerke i obuhvatio joj lice rukama. „Žao mi
je.“
„Tata...“
„Moram ovo da kažem, a onda ću slušati sve što imaš da
kažeš. Tako mi je žao, Kejti, moja Kejti. Nisam te čuvao, nisam
te zaštitio. Ti si mi sve, i obećavam ti: nikad te više neću
izneveriti.“
„Nisi. Ona je...“
„Ali jesam. Nikad više. Ništa i niko mi nije važniji od tebe.
Ništa i niko neće nikad biti.“ Poljubio ju je u čelo i shvatio je da
mu je lakše sad kad je izgovorio te reči.
„Znala sam da je ona kad sam bila u onoj sobi. Rekla mi je
gde da se sakrijem. Odvela me je tamo i pokazala mi, zato sam
znala. Ali samo u sebi jer...“
„Majka ti je.“
„Zašto me ne voli?“
„Ne znam. Ali ja te volim, Kejt.“
„Mora li... mora li ona da živi s nama?“
„Ne, i neće. Nikad.“ Ponovo ga je pogodio drhtavi uzdah
olakšanja koji je njegova ćerkica ispustila.
„Moramo li da živimo gde smo živeli? Neću da se vraćam
tamo više i živim gde je ona živela. Neću...“
„Onda nećemo. Mislim da, za sada, možemo da živimo sa
dedom i bakom Lil. Dok ne nađemo mesto samo za tebe i
mene.“
Nada joj je obasjala ljupko i vedro lice. „Stvarno?“
Silom se osmehnuo. „Salivanovi se drže zajedno, zar ne?“
Nije mu uzvratila i glas joj je drhtao. „Moram li da je vidim?
Moram li da razgovaram sa njom? Da li...“
„Ne.“ Molio se da uspe da joj to ispuni.
Pogledala ga je u oči svojim plavim očima, kojima je sad bila
ukradena nevinost. „Dozvolila im je da me uplaše i povrede. I
znam šta znači ljubavnica. Uplašila je i tebe, i tebe je povredila.
Ne voli nas, i ne želim nikad da je vidim ponovo. Ona mi nije
zapravo majka, jer majke to ne rade.“
„Ne moraš da brineš zbog toga.“
„Ne osećam se tužno zbog toga“, potvrdila je čak i kad su joj
suze potekle. „Baš me briga. Ne volim ni ja nju, pa me nije ni
briga.“
Nije ništa rekao; potpuno ju je razumeo. I on je osećao
upravo to isto. Pokidan na parčiće, toliko očajan da ga nije bilo
briga. Zato ju je samo privukao bliže, pustio ju je da se isplače i
kroz plač uspava.
I dok je spavala, sedeo je sam sa njom i gledao u vatru.
 ŠESTO POGLAVLJE
Zamenica Mikejla Vilson tražila je i prihvatila posao u Big Suru
zato što je želela promenu, jer je želela zajednicu. I, mada nije
želela da prizna, zbog toga što je muškarac s kojim je živela dve
godine, muškarac s kojim je mislila da će živeti celog života,
zaključio da bi mu život sa policajkom doneo previše nevolja.
Ona, žena koja je verovala do srži u zakon, red, pravila,
proceduru, pravdu, mogla je da prizna kako je više puta stavila
posao ispred veze.
Ali za Mikejlu je prosto posao bio takav.
Celog života je živela u gradu, pa joj je promena boravišta,
kulture, ritma, predstavljala ogroman lični izazov.
Upravo to je i želela.
Nije poricala da su joj prve nedelje bile iskušenje. Nije
poricala da je mislila za šerifa Reda Bakmana da je kicoš. Čovek
je na mišici imao tetovažu žene u bikiniju (obdarene) kako
surfuje.
Često je nosio minđušu. Da ne spominje kosu.
Povrh toga, bio je previše opušten po njenom mišljenju,
previše raskopčan i, mislila je, prespor.
Nije Mikejli Li Vilson bilo lako da prizna grešku, naročito u
proceni. Ali u proteklih osamnaest sati morala je.
Možda je izgledao kao sredovečni surfer, ali bio je pravi
policajac.
Dobila je još jednu dobru dozu tog policajca kad su seli da
ispitaju Šarlot Djupont i njenog skupog advokata.
Nije znala mnogo o Čarlsu Entoniju Skarpetiju, ali je znala da
je doleteo iz Los Anđelesa privatnim avionom, u skupom odelu i
Gučijevim cipelama. I znala je – jer ju je Red upozorio –
Skarpeti je bio tip koji se obraćao medijima i pojavljivao se kod
Larija Kinga.
Red je smireno sedeo dok je Skarpeti propovedao na svoj
uglađeni advokatski način o pokretanju postupka za odbacivanje
optužbi, o uznemiravanju, zastrašivanju, traženju punog
starateljstva nad maloletnim detetom, bračnom zlostavljanju.
Očigledno je imao mnogo kečeva u svom advokatskom
rukavu. Red ga je pustio da ih neko vreme izbacuje.
Samo dvadeset četiri sata ranije ta smirenost bi, metarofično
rečeno, navela Mikejlu da počupa sebi kosu. Sad ju je videla kao
brižljivo smišljenu strategiju.
„Moram da kažem, gospodine Skarpeti, to je mnogo reči, i
izgovorili ste neke stvarno lepe i sjajne. Ako ste za sada završili,
reći ću vam zašto ćete vi i vaša klijentkinja biti razočarani.“
„Šerife, nameravam da odvedem svoju klijentkinju kući u
Los Anđeles sa njenom ćerkom još ove večeri.“
„Znam. To mi je sasvim jasno. To se neće dogoditi i to je
vaše razočaranje.“ Nagnuo se napred, ali na ljubazan način.
„Imam jake sumnje da vaša klijentkinja nije bila iskrena sa
mnom, gospodine Skarpeti. Možda grešim – advokati moraju da
rade svoj posao – ali pošto imam malo iskustva sa ponašanjem
vaše klijentkinje, mogu samo da pomislim da vam je izgovorila
gomilu sranja.“
„Čarlse!“ Šarlot se okrenula prema njemu, a uspela je da
izgleda prelepo ogorčeno u svom narandžastom jednodelnom
kostimu.
Samo ju je potapšao po ruci. „Moja klijentkinja je
izbezumljena...“
„Vaša klijentkinja je pomogla u otmici sopstvene ćerke – po
sopstvenom priznanju.“
„Bila je izbezumljena“, ponovio je Skarpeti. „Zbunjena,
ošamućena od pilule za spavanje koju joj je muž silom dao.
Njeno dete, takođe izbezumljeno, ispričalo je ono što ga je otac
nagovorio da kaže.“
„Je li tako?“ Red je vrteo glavom dok je proučavao Šarlot.
„Čoveče, vi ste stvarno nešto posebno. Zamenice, što ne pustiš
snimak sa svog telefona kad si odvela gospođu Djupont da se
presvuče.“
Mikejla je spustila telefon na sto i uključila ga.
Začuo se Šarlotin glas, malo zadihan, ali veoma uglađen:
Policajci ne zarađuju mnogo, naročito žene, pretpostavljam.
Nasuprot njenom, Mikejlin glas je bio odsečan i smiren:
Trebaće vam cipele, gospođo.
Imam novac. Mogu da vam olakšam život. Samo treba da me
pustite. Recite im da sam pobegla, dajte mi deset minuta
prednosti. Deset hiljada za deset minuta prednosti.
Nudite mi da mi platite deset hiljada dolara da pobegnete od
hapšenja? Kako biste mi nabavili novac?
Dobra sam u tome. Znate ko sam! Vidite, uzmite ovaj sat. To
je bulgari, za ime božje. Vredi više nego što ćete zaraditi za
deset godina.
Treba da se obujete, gospođo, ili ćete ići bosi.
Uzmi sat, budalo! Deset minuta. I daću ti i gotovinu. Skidaj
ruke s mene! Nemoj slučajno da mi staviš to na ruke.
Pokušali ste da podmitite službeno lice i pokazali ste da
postoji opasnost da pobegnete. Sedite. Pošto sad imate lisice,
doneću vam cipele.
Mikejla je prekinula snimak usred bujice psovki.
„Kladim se da vam za ovo nije rekla.“ Red se počešao po
vratu. „Sad, pre nego što počnete da govorite kako je to bila
samo očajnička molba očajne žene, dozvolite da vam prištedim
dah. To je podmićivanje policijskog službenika, i tačka. Takođe,
imam snimljeno i priznanje vaše klijentkinje – uključujući i to
kad sam joj pročitao prava pre nego što ga je dala. Izdali smo
poternice za njenom dvojicom partnera i uhapsićemo ih.“
„Rekli ste da ste ih već…“
Red se samo nasmešio kad ju je advokat presekao.
„Uhapsili?“ dovršio je Red. „Možda ste stekli takav utisak.
Uhapsićemo ih. Znate, bili su uglavnom pažljivi oko brisanja, ali
teško je sve ukloniti. Naročito kad morate brzo da se krećete jer,
hej, dete je pobeglo, i možda bi došla policija. Uzeli smo
otiske.“
„Ne sporimo da je dete bilo oteto“, odgovorio je Skarpeti.
„Gospođa Djupont nije učestvovala u tom užasnom zločinu.“
„Pretpostavljam da nije znala kuda vode dete, gde su je
držali. Nije nikad bila tamo.“
„Kako sam mogla da znam! Čak ne znam ni šta sam rekla na
tom vašem snimku. Bila sam tako ošamućena od pilula koje me
je Ejdan naterao da popijem. Nije prvi put da me je terao da...
radim tako nešto.“
Okrenula je glavu odmah nakon što je pustila suzu da joj
sklizne niz obraz.
„Pretpostavljam da niste poznavali Venfildove. Vlasnike
brvnare.“
„Ne poznajem ih. Ne znam gde je prokleta brvnara. Dolazim
u Big Sur samo kad me Ejdan natera. Čarlse!“
„Šarlot, moraš da ćutiš. Pusti mene da ovo rešavam.“
„Ne zna Venfildove; nije nikad bila u brvnari. Kad već to
kažemo“, razmišljao je Red, „niste imali pojma da su otputovali
i da će kuća biti prazna.“
„Tačno! O, hvala bogu.“
„Sad sam zbunjen. Šta je s tobom, Mik? Jesi li ti zbunjena?“
Zadržala je kameno lice, ali se u sebi malo osmehnula. „Pa i
nisam.“
 „Onda sam samo ja. Zbunjen sam kako je, kad ne poznajete
Venfildove, ne znate gde je brvnara, vaš otisak prsta – desnog
kažiprsta – završio na prekidaču za svetlo u kupatilu u
prizemlju.“
„To je laž.“
„Mislim da ste bili malo nemarni. Kako ja to vidim, proverili
ste kuću sa svojim partnerima, bio vam je nužan toalet. I prosto
niste razmišljali kad ste pritisnuli onaj prekidač.“
„Podmetnuli su ga. Čarlse...“
„Tišina.“
Mikejla je primetila promenu u advokatovim očima. Bez
obzira na to da li mu je bilo važno je li mu klijent kriv ili ne, i te
kako mu je bilo važno kad su se dokazi nagomilavali.
„Priča vam je tako puna laži, rupa i nedoslednosti da ju je
teško pratiti. Ali ja prokleto dobro surfujem. Ucena? Gluposti.
Jedno je iznuda, i kad vas u tome uhvate, to nešto znači. Ali
drogiranje i otmica maloletnog deteta? Upotreba smrtonosnog
oružja? To je nešto sasvim drugo. Čoveka zanima gomila novca.
Ne vidim razlog zašto bi rizikovao da pređe na taj drugi nivo
tako što bi pomogao oko Kejtline otmice. To nije njegov posao,
nije njegova igra.“
„Imao je slike!“
„Šarlot, prestani. Da više nisi rekla ni reč.“
„Sad nije ošamućena pilulom, a opet priča o uceni. Opet
promena u odnosu na priču kako je ćerka nagovorena da je
optuži. Uboli su je iglom.“
Opuštenost je nestala kad je Red lupio pesnicom o sto.
„Izabrali ste mesto gde će moći da je zgrabe i gurnuli su iglu u
vašu devetogodišnju ćerku.“
„Zbog novca“, dodala je Mikejla. „Zbog još bulgari satova.“
„Zbog ljubavi!“
 Ovog puta se Skarpeti nagnuo i ščepao je za ruku. „Ni reč
više. Moram da se dogovorim sa klijentkinjom.“
„Baš se čudim.“ Red je ustao i prestao da snima. „Reći će
vam kako onaj što prizna prvi dobija najbolju nagodbu. U pravu
je. Hoćeš koka-kolu, Mik? Meni bi dobro došla koka-kola.“
Kad su izašli, dao je znak drugom zameniku da pripazi na
vrata, zatim je pokazao Mikejli da pođe za njim kroz prostor za
ispitivanje, pritvor, i u njegovu kancelariju, gde je stajao frižider
pun koka-kole.
Izvadio je dve i dodao joj jednu pre nego što je seo i podigao
noge u patikama na sto.
„U redu, hajde da kažemo državnom tužiocu da je došao
trenutak. Skockani advokat će tražiti da skocka dogovor.“
„Koliko će da dobije? Koliko god, nije dovoljno, ali šta
mislite, šta joj sledi?“
„Pa.“ Ponovo se počešao po vratu. „U pitanju je otmica
maloletnog deteta radi otkupnine. Drogiranje deteta, pištolj.
Doduše, možda će da tvrdi kako nije znala za pištolj, pa to
nećemo računati. I to što je roditelj, može i to da upotrebi. Ali
otkup, to će da bode oči čak i ako bude sarađivala.“
„A hoće. Nema u njoj odanosti.“
„Nimalo. Pet do deset, mislim. Njen ljubavnik i onaj drugi?
Dvadeset do dvadeset pet, lako. U zavisnosti od toga koliko su
glupi, mogli bi da dobiju i doživotnu. Ali verujem da će njih
troje da bace dovoljno ljage jedno na drugo, i smanje to na
dvadeset-dvadeset pet. Ako budemo mogli da dokažemo ko je
mahao pištoljem? To je dvadeset pet do doživotne.“
Otpio je dug, dug gutljaj koka-kole. „Ali to je stvar za
advokate i sudove. Mi? Mi moramo da ih hvatamo. Ona će
priznati, i ako Salivan ima mozga – a mislim da ima – odmah će
da zatraži puno starateljstvo, razvod, kao i zabranu prilaska u
slučaju da ona izađe uz kauciju.“
Otpio je još jedan gutljaj. „Bila si dobra, Mik.“
„Nisam mnogo toga uradila.“
„Obavila si svoj posao, i to dobro. Nastavi, javi tužiocu da
ćemo da se igramo igre hajde da se nagodimo.“
Klimnula je glavom, i okrenula se prema vratima. „Ona
devojčica? Mediji će da navale kao muve, šerife.“
„Da, hoće. Ne možemo tu ništa, osim da damo izjavu kad
dođe do toga, zatim zauzmemo stav da nemamo komentar i
ostanemo pri tome. Nije zaslužila ono što će da usledi.“
Ne, pomislila je Mikejla dok je izlazila. Niko od njih nije
zaslužio.

Pet minuta nakon što je Šarlot počela da izbacuje sumnjivu

istinu, očigledne laži i izgovore u svoju korist, Skarpeti ju je
prekinuo. Rekao joj je ledeno jasno da hoće istinu, potpunu
istinu, ili će otići.
Pošto mu je verovala, Šarlot je izbrbljala sve.
Dok je ona pevala, Frenk Denbi se izležavao na krevetu
motelske sobe južno od Santa Marije i gledao pornić dok je
ledom hladio modricu na oku i natečenu vilicu.
Rebra su ga bolela kao vrag, pa se odvezao koliko je mogao
daleko pre nego što je stao. Sad je, nakon što je progutao lek
protiv bolova, popušio džoint, stavio malo leda, rešio da nastavi
dalje za par sati.
Sparks ga je prebio kad su otkrili da je derište pobeglo. Kao
da je on bio kriv. Nije da nije popio par čašica. Jeste, popio je
nekoliko.
Ali shvatio je da bi ga Sparks možda i ubio da nije shvatao
kako je i sam kriv.
Dakle, posao je propao – izgubili su sav taj novac – i sad je,
sa svega nekoliko stotina gotovine, jednom ukradenom
kreditnom karticom koju nije bio spreman da upotrebi, i nešto
malo marihuane u torbi, morao da se primiri.
Klinka ne bi mogla da ga prepozna, ali kad je posao propao, i
on je gledao da propadne u zemlju. Meksiko mu se činio
ispravnim. Krstarenje južno od granice. Malo muljanja, mnogo
vremena na plaži. Obilazak turističkih mesta, malo zarade.
Sparks je možda uživao u svojim trenerskim tezgama i
tucanju filmskih zvezda, ali što se njega ticalo, Denbi je više
voleo brze, jednostavne prevare.
Zgrabio je punu šaku čipsa, i malo se snuždio jer su tipu na
usranom motelskom TV-u pušili, a njemu nije niko.
Nije trebalo da dozvoli Sparksu da ga nagovori na igru, ali
delovalo je tako prokleto lako. A njegov deo od dva miliona
koje bi ti bogati kreteni uplatili?
Gospode, živeo bi kao kralj u Meksiku sa milion dolara. A
samo je trebalo da im pomogne da spreme brvnaru i pazi na dete
par dana.
Ko bi pomislio da će klinka da izađe kroz prokleti prozor i
nestane?
Ali klinka mu nije videla lice, niti Sparksovo, a filmska
zvezda se ne bi izlanula, osim ako nije želela da se iz Armanija
presvuče u zatvorsko odelo.
Pored toga, kučka je bila luda za Sparksom.
Dobri stari Sparks znao je kako da navuče bogatašice.
Povukao je još jedan dim džointa, zadržao je taj sladak,
sladak dim u plućima, zatim ga je izbacio, i gledao kako lebdi i
sa sobom odnosi većinu njegovih briga.
Sunce, pesak i senjorite, pomislio je.
Moglo je da bude i gore.
A onda su policajci provalili vrata, i bilo je gore.
Grant Sparks nije bio ni tako plahovit niti tako glup kao njegov
povremeni partner. Radio je na toj uceni/otmici gotovo godinu
dana. Denbija je lako namamio isplatom od milion dolara. Denbi
je razmišljao sitno, bio je sitan, pa je progutao da će podeliti dva
miliona bez sumnje ili pitanja.
Što bi – prokleto je trebalo tako da bude – ostavilo mozgu
operacije devet miliona.
Zatim bi uzeo svoj deo, proveo nekoliko godina u
Mozambiku – koji nema izručenja – i živeo bi od tog bogatstva.
Znao je da Šarlot nije bila tako glupa kao Denbi – i bolje je
lagala. Znao je kako da čita žene, kako da ih zavara. Od toga je
živeo.
Očigledno, i to ga je ljutilo, nije pročitao prokleto dete.
Možda mu se delimično divio kako ga je nadigralo – sigurno je
prosulo prokleto mleko u WC šolju. Prokleto pametno dete. A to
je značilo da je bilo budno kad je bio u njegovoj sobi onda kad
je Šarlot zvala.
Razmišljao je o tom razgovoru – njegovoj strani – deset puta
dok se pakovao. Ništa nije rekao, ništa što bi odvelo do njega, ili
do Denbija, ili do Šarlot.
Samo... pitao je za dadiljin telefon. Ako je dete to zapamtilo,
ponovilo, moglo bi biti nevolje. Ipak, koliko je on znao, klinka
je lutala naokolo po mraku i možda pala sa proklete stene.
Možda nije nameravao da je povredi – više nego što je bilo
neophodno – ali ne bi mu bilo žao ako je završila mrtva na
stenama.
Ali mrtva ili živa, nije smeo da rizikuje. Zato što su žene koje
je mogao da pročita umele da zajebu, i znao je da bi Šarlot
zajebala. Ako bi bilo šta pošlo po zlu, odala bi ga da spase
sopstveno dupe.
I on bi učinio isto.
 Bolje bi bilo, pomislio je dok je pakovao tag ojer sat koji mu
je Šarlot poklonila, da igra na sigurno. Malo će da otputuje, ode
iz Los Anđelesa, pre nego što nađu dete – ili leš – i pre nego što
Šarlot sve izbrblja.
Imao je novca. Posao ličnog trenera zvezda bio je dobro
plaćen. A napojnice su bile još bolje.
Imao je i roleks pored tag ojera, Tifanijeve manžetne i druge
poklone koje je dobio tokom osamnaest meseci, koliko je
pripremao ovu prevaru. Šarlot se istakla, pa se fokusirao na nju.
Bolelo ju je dupe za dete, pa je zamisao o otmici cvetala.
Prezirala je Salivanove, užasno im je zavidela na položaju – i
novcu.
Oduševio ju je predlog da ih opelješi za milione. Sad kad je
razmišljao, verovatno mu nije ni bio potreban Denbi ni učena da
bi je ubedio.
Uspelo bi.
Spakovao je laptop, tablet, pripremljene telefone, poslednji
put je pogledao po stanu u kojem je živeo gotovo tri godine.
Dugo razdoblje za njega, pomislio je, ali lova je bila dobra.
Došlo je vreme da krene na istok, odlučio je, proputuje kroz
Srednji zapad. Mora da je bilo mnogo bogatih, dokonih
domaćica, udovica željnih seksa, raspuštenica koje je mogao da
čerupa.
Prebacio je kaiš torbe za laptop preko ramena, dogurao je
prvi od dva kofera do vrata. Po drugi će se vratiti.
Kad je otvorio vrata, prepoznao je policiju u očima
muškaraca od kojih je jedan podigao šaku da pokuca.
I pomislio je: To jebeno derište.

Tokom dana, Red je slao zamenike na zadatke, a i sam se par

puta odazvao. Ispunjavao je papirologiju, pojeo burito za ručak
za radnim stolom.
Kad su advokati završili sa sklapanjem onoga što su sklapali,
nije želeo daleko da odluta.
Javljao se na telefon, slušao kolegu iz državne policije.
Klimao glavom, beležio. Zatim je prekinuo vezu i pozvao
Mikejlu u svoju kancelariju.
„Federalci su upravo uhapsili Frenka Denbija u motelu izvan
Santa Marije. Gledao je pornić, naduvan. Još jedan genije.“
„Hoće li ga dovesti ovamo?“
„Moram da se divim tvom čvrstom fokusu, Mik. Dogodilo se
u našoj nadležnosti. Biče to savezni slučaj, pa ćemo ga predati,
ali dovešće ga ovamo da ga i mi ispitamo.“
„Dobro.“ Želela je da ga ispitaju. „Brzi su.“
„Pa, genijalno. Imao je devetomilimetarski smit i veson kod
sebe. Šta?“ Red se povukao, zatreptao. „Čekaj, sačekaj! Čini mi
se da vidim osmeh. Čini mi se da vidim početak osmeha.“
„Umem da se smešim. Smešim se.“ Iako joj je bilo zabavno,
smesta se uozbiljila da ga iskritikuje. „Vidite?“
„Ma prava si komedijašica, Mik. Kao što smo saznali, nakon
što je Djupontova počela da navodi imena, naš prijatelj Denbi
ima još nekoliko meseci uslovne slobode jer je ranije bio osuđen
kao sitni prevarantski umetnik. Koristim tu reč umetnik u veoma
širokom smislu u njegovom slučaju. Prekršaj upotrebe vatrenog
oružja dodao je samo šlag na tortu.“
Podigao je prst kad mu je zazvonio telefon. „Sačekaj. Šerif
Bakman. Da, gospodine detektive.“ Ponovo se osmehnuo
„Dakle, zar to nije divna vest? Vrlo smo vam zahvalni što ste
ovo tako brzo obavili. Je li tako? A-ha. Pa, ne mogu da ga
krivim. Biću ovde. I obavestiću porodicu. Ovo će im skinuti
veliki teret s leđa. Odličan posao.“
„Uhvatili su Sparksa.“
 „Sve je gotovo“, potvrdio je. „Baš pre nego što je izgurao
svoje stvari iz stana u Los Anđelesu. Nije dovoljno brzo
zbrisao.“
„Nisu znali da smo uhvatili Djupontovu, nisu znali da smo
izdali poternice.“
„Znaš zašto je bilo dobro, Mik, što Salivanovi nisu zvali
policiju? Nije bilo curenja. Nema medija. A tome dodaj i
Kuperove. Previše su pristojni da bi izlazili u javnost i zvali
novinare da se hvale svojom pričom.“
Skinuo je noge sa stola i ustao. „Hoćeš li da se provozaš sa
mnom do Salivanovih?“
„Apsolutno hoću. Prvo, želim da kažem da sam puno naučila
gledajući vas kako ste ovo izveli, svaki korak.“
„To je posao, Mik. Samo nekoliko oblasti u životu uzimam
ozbiljno, gde smatram da moraš da se fokusiraš i radiš ispravno.
Seks, surfovanje i posao. Hajde da prenesemo Salivanovima
dobru vest.“

***
Sunce je obojilo nebo i more simfonijom boja dok je klizilo ka
horizontu. Galebovi su kružili i kreštali dok se more povlačilo sa
tihe plaže na poluostrvu Salivanovih, ostavljajući komadiće
svetlucavog morskog stakla, parčiće školjki razbacanih po rubu
peska i pene.
Na stenama su se izležavali morski lavovi.
Pod Lilinim budnim okom, Kejt je sakupljala ono što joj je
bilo zanimljivo, ubacujući mala blaga u ružičastu plastičnu kofu.
Proučavale su male univerzume u baricama između stena,
ostavljale otiske u mokrom pesku, posmatrale su šljuke kako
lete.
Svuda oko njih kopno se naglo dizalo, dramatično od mora,
stvarajući velelepne stene. Talasi su se valjali i zapljuskivali
stenovitu obalu, rezbarili bazenčiće, male kamene lukove, i
napravili su od te plažice privatni raj.
Šibanje vetra navelo je Lili da jače obavije šal koji je
prebacila oko vrata da se ugreje.
Nije baš volela hladne plaže u februarskim večerima, ali
pomagalo je sve što je devojčici odvraćalo pažnju. Što se toga
ticalo, i njoj je bila potrebna razonoda.
Bog zna da je zalazak sunca iznad Tihog okeana pružao
veličanstvenu razonodu, ali uz šibanje hladnog vazduha, više bi
volela da ga je posmatrala iz fotelje kraj kamina uz hladni suvi
martini u ruci.
Ali njenoj devojčici je trebalo vazduha, kretanja.
Ipak, sad kad se sunce spustilo bliže moru i svetlo se menjalo
na tom putovanju, morale su da krenu nazad.
Kad ju je pozvala, Kejt je podigla pogled. Tako krupne plave
oči, pomislila je Lili.
„Nedostaju li ti Miranda i Kinan i svi ostali kad odu kući?“
„Naravno. Naročito sad kad Miranda živi čak u Njujorku.
Ali... srećna sam što vode svoj život. To znači da sam obavila
dobar posao, valjda.“
Uhvatila je Kejt za ruku hrapavu od peska i krenule su preko
plaže prema kamenim stepenicama isklesanim u steni.
„Ali ti i tvoj tata ćete mi biti tu.“
„Živećemo u vašoj gostinskoj kući neko vreme.“
„To će biti zabavno. Radićemo na tome da ostvarimo naš cilj
i sastavimo milion slagalica.“
„Tata je rekao da mogu da zapišem šta želim iz druge kuće i
da ne moram sve da zadržim. Kad kupimo novu kuću,
nabavićemo i nove stvari. Da budu samo naše.“
„Šta ti je prvo na spisku?“
 „Moje plišane igračke. Ne mogu da ih ostavim. Rekao je da
mogu da izaberem neke koje ću poneti u Irsku, jer ćemo ići i
pomoći nani da se smesti.“
„Bićete joj od velike pomoći.“
Lili je videla da su svetla počela da se pale, unutra, duž staza,
oko terasa. I pokušavala je da ne misli na paniku, iskren strah
koji je osetila u isto ovo vreme dan ranije.
Brzo je stegla ručicu u svojoj, samo da je oseti.
Onda se ta ruka stegla u njenoj. „Neko dolazi. Dolazi neki
auto.“
Možda je i Lili osetila treptaj panike, ali samo se nasmešila.
„Devojčice, imaš uši kao slepi miš. Tamo je kapija“, izgovorila
je istim opuštenim tonom. „Deda neće pustiti nikoga da uđe,
osim ako ga ne poznaje.“
Kejt je izvukla ruku i potrčala kamenim stepenicama dok nije
mogla da vidi. „To je šerifov auto! U redu je, bako Lil, to je
šerif.“
Je li bilo u redu, pitala se Lili dok je išla za njom. Hoće li više
ikad biti u redu?

SEDMO POGLAVLJE
Dok je Lili sustigla Kejt – kako je to dete bilo brzo! – ova je već
stajala na početku kolskog prilaza i čekala auto. Lili ju je
zagrlila oko ramena i osetila da drhti.
„Hajde da uđemo, srce.“
„Želim da znam.“ Drhtala ili ne, reči su joj bile odlučne.
„Neću da me ponovo sklanjate. Želim da znam.“
Odmakla se, prišla pravo do automobila kad se parkirao, i
ispalila pitanje kad je Red izašao: „Jeste li ih uhvatili?“
 Na njen prodoran pogled odgovorio je isto tako. „U
policijskom su pritvoru. Razgovaraćemo o tome.“
Lilinoj čeličnoj volji je pobegao zvuk koji je napola ličio na
jecaj, a napola na uzdah. Kad se Kejt okrenula prema njoj,
raširenih i zabrinutih očiju, mogla je samo da odmahne glavom.
„U redu je. Dobro sam. Samo mi je laknulo. Samo mi je laknulo.
Hajdemo unutra. Postaje hladno.“
Viknula je kad je Ejdan otvorio ulazna vrata: „Reci nekome
da pristavi kafu, hoćeš li? I za ime božje, neka mi neko sipa
martini. Veliki.“
„Jesu li u zatvoru? Hoće li izaći? Jesu li...“
„Polako, tigre. Neću odbiti kafu“, dodao je Red Lili. „Voleo
bih da razgovaram sa svima odjednom jer moramo da se
vratimo.“
„Naravno. Okupiću ih. Većina je morala da ode kući, pa smo
tu samo moj muž i ja, Ejdan i Kejt, Rouzmari, Nina. Imali ste
dugačak dan, oboje“, dodala je dok ih je pratila unutra.
„Rekao bih da smo svi imali dugačak dan.“
„Što ne sednete. Vatra iz kamina je prijatna u hladnim
večerima. Mislim da je Rouzmari na spratu, a... o, Nina, hoćeš li
otići gore i obavestiti gospođu Rouzmari da su šerif i zamenica
ovde?“
„Odmah. O, Kejtlin, moraš da opereš pesak sa ruku.“
Kejt ih je žurno obrisala o farmerice. „U redu je. Molim te.“
Pre nego što je stigla da se usprotivi, Lili je podigla ruku u
vazduh iza Kejtinih leđa.
„Idem da kažem gospođi Rouzmari i donesem kafu. Treba li
da ostanem onda?“
„Bio bih ti zahvalan“, rekao joj je Red, i klimnuo glavom kad
je ušao Ejdan. „Oprostite što ponovo upadamo.“
„Nipošto. Otac će odmah doći.“ Proučio je Redovo lice.
„Imate vesti za nas?“
„Imam, i nadam se da će vas to umiriti.“
„Uhapšeni su. Rekao je da jesu, ali nije rekao kako. Želim da
znam..
„Kejtlin Rajan.“ Nakostrešila se na očevo tiho upozorenje, ali
je zaćutala. „Mogu li da vam uzmem kapute?“
„Dobro smo. Nećemo vam oduzeti puno vremena.“ Da
započne, Red je seo i osmehnuo se Kejt. „Bila si na plaži, zar
ne?“
„Htela sam da izađem. Volim plažu.“
„I meni je to slučajno omiljeno mesto na svetu. Surfuješ?“
„Ne.“ Sad je nakrivila glavu. „A vi?“
„Svaki put kad mi se ukaže prilika. Ako bude vetra sutra,
možda uzmem svoj brodić, ponesem dasku i surfujem u zoru.“
Namignuo joj je. „Surferske priče.“
Zainteresovana, sela je na pod, prekrstila noge. „Jeste li ikad
videli ajkulu?“
„Video? Jednom sam jednu udario pravo po njušci.“
„Ne, vi... stvarno?“
„Kunem se bogom.“ Stavio je ruku na srce, zatim pokazao
prstom nagore. „Nije bila velika, ali kad god pričam, uvek je
predstavim sve većom.“
„I vi surfujete?“ pitala je Mikejlu.
„Ne.“
„Naučiću je.“
Mikejla se pola nasmejala, pola podsmešljivo frknula. „Ne,
nećete.“
„Čekaj samo.“
Hju je ušao sa čašom martinija u jednoj ruci i čašom viskija u
drugoj.
„Moj heroj“, promrmljala je Lili, uzela čašu i otpila dug, spor
gutljaj.
Hju je seo. „Nina završava kafu. Nadam se da ćete se vas
dvoje vratiti kad niste na dužnosti, pa da vam napravim piće
koje želite.“
„Gledaćemo da dođemo.“ Red je ustao kad je Rouzmari sišla.
„Oprostite što vas uznemiravam, gospođo.“
„Ni slučajno.“ Rouzmari je uzela viski od sina. „Ejdane, budi
dobar i donesi Hjuu drugu čašu viskija. Uzela sam njegovu.“
„Šerif kaže da je udario ajkulu u lice.“
Rouzmari je klimnula glavom i sela. „Nisam iznenađena što
to čujem. Strastveni ste surfer, zar ne?“
„Strastven koliko je to moguće.“
Dobro je malo proćaskati, pomislio je.
Dok Nina nije donela kafu.
„Dobro, onda. Želeli smo da svratimo i kažemo vam da su
Grant Sparks i Frenk Denbi, osumnjičeni za otmicu vaše
devojčice, uhapšeni. Državna policija je uhvatila Denbija u
motelu južno odavde.“
„Kako su znali da je tamo?“
Red je pogledao u Kejt. „Pa, reći ću ti da nije bio previše
pametan. Obavili smo naš posao i našli njegovo ime...“
„Kako?“
„Kejt, nije pristojno da prekidaš.“
Pogledala je u oca. „Kako ću znati ako ne pitam?“
„Ima smisla“, složio se Red.
Ali pošto je on oklevao, Mikejla je odlučila da kaže istinu.
Devojčica je zasluživala da zna. „Gospođa Djupont nam je dala
ime kad smo razgovarali sa njom. Kad smo znali koga tražimo,
dobili smo obaveštenja. Poput onog gde je živeo, kakav
automobil vozi i broj tablica. Uzbunili smo policiju. I državna
policija je primetila auto sa odgovarajućim brojem tablica na
motelskom parkingu.“
„Onda nije bio naročito pametan.“
„Nije“, složila se Mikejla, „nije bio. Ali nije bio pametan ni
kad ti je ostavio onu kašiku, zar ne? A ti jesi bila pametna.“
„To je činjenica“, dodao je Red. „Što se Sparksa tiče,
spakovao se da pobegne. Nije bio dovoljno brz, i losanđeleska
policija ga je uhapsila. Obojicu dovoze ovamo, i zatvorićemo ih,
razgovaraćemo s njima.“
„Na koliko dugo ćete ih zatvoriti?“
„Pa, to zavisi od advokata i sudova. Mik i ja ne odlučujemo o
tome. Ali mogu da vam kažem – sa dokazima i izjavom i
slučajem koji smo sastavili? Biće veoma dugo zatvoreni.“
„Kao godinu dana?
„Ne, dušo, mnogo duže. Možda dvadeset godina.“
„I moja mama?“
Sad oprezniji, Red je pogledao u Ejdana.
„Razgovarali smo o tome. Kejt treba da zna, svi treba da
znamo.“
„Onda ću vam reći. Pošto nam je tvoja majka dala podatke o
dvojici muškaraca i ispričala sve šta su uradili, planirali da
urade, državni tužilac – osoba koja vodi ovakve slučajeve –
sklopio je nagodbu sa advokatom tvoje majke. To se zove
priznanje krivice, tako su se dogovorili, i zbog toga su joj
umanjili neke optužbe, pod uslovom da prizna ono što je uradila.
Mora i u zatvor, na deset godina. Može da izađe posle sedam
ako ispuni uslove, a ljudi koji su za to zaduženi kažu da može.
Ali mora da ide u zatvor na sedam godina sigurno.“
„Neće joj se tamo dopasti“, rekla je Kejt, uglavnom sebi.
„Neće moći u kupovinu ili na zabave ili audicije. Ne moram da
je viđam.“ Pogledala je u oca. „Čak ni kad bude izašla.“
„Ne.“
 „I razvešćemo se od nje.“
„Da, dušo, razvešćemo se.“
„Ona nas ne voli. Nina nije u nevolji.“
„Nimalo“, uveravao ju je Red. „Moramo još malo da vam
zadržimo telefon kao dokaz, gospođice Torez.“
„Ne želim ga nazad, hvala. Zaista ga ne želim nazad. Kejtlin,
sad kad si razgovarala sa šerifom, treba da odemo gore, pa da se
umiješ za večeru.“
Ne sasvim zadovoljna, ali računajući da je dobila sve što je
mogla – za sada – ustala je. „Hoćete li reći ljudima koji su mi
pomogli? Kelanu, Džuliji i baki?“
„To pitanje mi mnogo govori o tvom karakteru. Mnogo toga
dobrog. Da, proći ćemo pored njih kad krenemo odavde.“
„Hoćete li im ponovo zahvaliti?“
„Obećavam.“
„Neko vreme ćemo živeti u dedinoj gostinskoj kući, i idemo
u Irsku sa nanom da i tamo malo budemo. Ali hoćete li mi reći
ako budete u pravu, i oni odu u zatvor na dvadeset godina.“
„Hoću.“
„Hvala.“
„Nema na čemu.“
„Hvala, zamenice Vilson.“
„Nema na čemu.“
Kad je izašla sa Ninom, Red ju je čuo kako kaže: „Hoćeš li
ostati sa mnom dok se kupam i presvlačim. Hoćeš li ostati u
mojoj sobi?“
„Plaši se da bude sama“, tiho je rekao Ejdan. „Uvek je bila
tako samostalna, spremna da istražuje, ili da se smesti negde
sama sa knjigom ili nekim projektom. A sad se plaši da bude
sama.“
„Ne želim da se mešam, gospodine Salivane, ali možda bi
koristilo kad bi vaša ćerka išla na savetovanje.“
„Da.“ Klimnuo je glavom Mikejli. „Već sam obavio neke
pozive i kontaktirao sa nekim ljudima. Ne želi da se vrati u našu
kuću u Los Anđelesu, pa ćemo se, kako je rekla, useliti u očevu
gostinsku kuću. I provešćemo neko vreme u Irskoj – da je
odvojimo od medija što duže možemo. Znam da oboje imate
posla i imali ste veoma dugačak dan. Ne želim da vas
zadržavam, ali moram da pitam. Hoće li biti suđenja? Hoće li
Kejt morati da svedoči?“
„Gospođa Djupont se izjasnila krivom, pa neće biti suđenja.
Ne mogu da kažem za Sparksa i Denbija. Reći ću da, iako nisu
baš pametni, mislim će biti dovoljno mudri da se nagode. Ako
ne budu, imamo dovoljno dokaza da tražimo doživotnu bez
uslovnog otpusta. Dvadeset godina je vraški mnogo bolje od
doživotne.“
Red je ustao. „Obaveštavaćemo vas. Hoćete li se uskoro
vratiti u Los Anđeles?“
„Mislim da hoćemo, mislim što je pre moguće.“
„Imam vaš mobilni. Zvaću vas.“
Red je pogledao na sat na putu do auta. „Mislim da možemo
da iskamčimo nešto za jelo kod Megi kad ih obavestimo. Da ti
kažem nešto, Mik, te dve žene stvarno umeju da kuvaju.“
Mikejla je razmislila. „Mogla bih da jedem. Hoćemo li
ispitivati Denbija i Sparksa večeras?“
„Mogli bismo, zato što se gvožđe kuje dok je vruće, da im
spržimo guzice. Slažeš li se?“
Sela je na suvozačevo sedište, pogledala u kuću i pomislila na
devojčicu. „Tu se slažem.“

Obojica su rekli: advokat.

Red se nije iznenadio i počeo je da traži branioca po
službenoj dužnosti za Denbija – koji je tvrdio da ne može da ga
priušti – i dozvolio je Sparksu da pozove svog.
Zahvaljujući Meginoj izvrsnoj piletini sa valjušcima – i
parčetu Džulijine sočne torte – zadovoljno napunjenog stomaka
krenuo je sa Mikejlom.
Oboje su se složili da je od one dvojice Denbi zaradio više
bodova za glupost. Njega će prorešetati prvog.
Zajedno su ušli u sobu za ispitivanje. I mada je namestio sve
za snimanje, Red je podigao ruku. „Trebaće neko vreme da ti
sud dodeli advokata i još neko vreme da on stigne ovamo. Ne
moraš da kažeš ni reč, to je tvoje pravo. Ovde smo samo da ti
kažemo da će možda potrajati do jutra, i da ti damo neka
obaveštenja.“
„Nemam ništa da kažem.“
„Niko te i ne pita, samo budi svestan da je Šarlot Djupont
ponudila značajna obaveštenja u zamenu za nagodbu. Prva je
došla, prva je poslužena – znaš kako to ide, Frenk. Sa onim što
smo dobili od nje, i iz drugih izvora, tužilac će da traži
doživotnu bez prava na ranije otpuštanje.“
„To su gluposti.“ Ali je od muke posiveo. „Nisam ništa
uradio.“
„Ne pitam te šta jesi ili nisi uradio. Zar ne, Mik?“
„Ne, gospodine, osumnjičeni se pozvao na svoje pravo da
uzme advokata. Dok taj advokat – pa, koga god sud uspe da
iskopa – ne dođe ovamo, ništa živo ne pitamo. Samo ga
obaveštavamo.“
„Kladim se da je Bilbo.“ Red se zacerekao. „Kakve je ovaj
tip sreće, kladim se da je Bilbo. U svakom slučaju, po onome što
već znamo, ovo je bila tvoja zamisao, pa ćeš verovatno dobiti i
najtežu kaznu.“
„Moja? To je glupost...“
 „Sad, Frenk.“ Red je podigao ponovo ruku. „Ne želiš da
kažeš ništa dok ne razgovaraš sa svojim...“ Zakolutao je očima
na Mikejlu. „... advokatom. Mik i ja smo danas dugo radili, ali
mislili smo da, pre nego što te zatvorimo i odemo kući, treba da
te obavestimo kako stoje stvari. Plavuša? Gadno te je optužila,
Frenk. I ti si imao pištolj kod sebe. A onda si i ucenjivao.“
„Nije bilo nikakvog ucenjivanja! To je izmišljotina.“
„Frenk, ako nastaviš da pričaš, moraćemo da te vratimo u
ćeliju bez podataka koji će ti pomoći da odlučiš kako da se
postaviš kad ti sutra stigne advokat.“
„Zajebi advokata. Nije bilo prokletog ucenjivanja. Neću da
me optuže zbog jebenog ucenjivanja.“
„Vidi, ako želiš nešto da kažeš, nešto što hoćeš da nam kažeš,
moraš da se odrekneš prava na advokata. Inače...“
„Zar nisam rekao ko jebe advokata?“ Pogled mu je leteo od
jednog ka drugom, otkrivajući iskreni strah. „Onda se odričem
tog sranja. Učena, dupe moje.“
„U redu, snimak potvrđuje da se odričeš prava na advokata i
želiš da razgovaraš. Pokazao si gospođi Djupont i gospodinu
Sparksu njihove fotografije koje si snimio dok su bili u veoma
kompromitujućim položajima.“
„Tako je, tako je. Sparksovim foto-aparatom, za ime božje.
Mislite da bih ja mogao da priuštim takav sa dugim sočivima?
Mislite li da bih mogao da uđem unutar zidova tog ogromnog
imanja da mi on to nije omogućio?“
Mikejla nije ni trepnula, samo je pogledala u tavanicu.
„Gospode, očekuje da poverujemo kako je sve smislio Sparks?
Gubimo vreme, šerife.“
„I jeste! To on radi, to je njegova igra. Pronalazi bogate žene.
Dobija od njih zajmove, skupocene poklone, keš, šta god.
Prevariće ih i za više ako misli da može da ih iscedi.“
 „A kako ti to znaš?“ pitao je Red.
„Možda smo izveli par takvih dela zajedno. Nije prvi put da
me je uključio u igru.“
„Sad su radili zajedno.“ Uzvratila je Mikejla i zevnula.
„Sparks zarađuje dobru lovu kao lični trener bogatih klijenata.
Zašto bi rizikovao da se spetlja sa drugorazrednim prevarantom
kakav si ti?“
„Vidi, kučko...“
„Opa, čekaj“, blago je rekao Red. „Rečnik.“
„Ima stila, u redu? To je njegov fazon. Seks, stil, nalazi žene
koje žele malo i jednog i drugog. Ponekad mu treba neko da
začini sa fotografijama. Tu dolazim ja. Iscediš par hiljadarki i
ideš dalje.“
„Par hiljadarki? Tražili ste deset miliona.“
„Deset...“ Sve na Denbiju se smračilo, poružnelo. „Taj
kučkin sin. Rekao je dva. Podelili bismo dva. Najveća dobit do
sada. Obrlatio je ženu. Video je kako je. Klinka joj nije naročito
značila – ali otac ju je obožavao. A otac je imao novac. Đavolski
mnogo novca. Jebeni Salivanovi iz Holivuda, zar ne?“
Potapšao se po grudima. „Mogu li da dobijem cigaretu?“
„Ne.“ Red se samo osmehnuo. „Nastavi.“
„Rekao je da ćemo ići naveliko, tako da možemo u penziju.
Neću da otimam dete, tako sam rekao. Mislim, alo. Ali on je
tvrdio da će da ubedi plavušu da sve sredi. Ako se ona
predomisli, otići ćemo. Ali ako zagrize, nastupamo. Zagrizla je.“
Nagnuo se napred.
„Namestili smo kao da sam zvao Sparksa prvog, i on je
morao da ode do nje da joj kaže. Sreli smo se – nosila je periku,
za ime božje – velike sunčane naočare. Kao da je nekog bolelo
dupe. Pokazao sam slike, postala je histerična – koliko će
trebati? Ne možeš to da prodaš. Moja karijera, mediji! I tako
sam video da ju je Sparks dobro provalio. Samo se o njoj radilo,
i to nam je olakšalo. Rekao sam joj kako ćemo se Sparks i ja
dogovoriti, kako ću joj javiti koliko će koštati, i neće biti
jeftino.“
„Nisi ti tražio od nje deset miliona?“
„Ne. Čoveče, on mi je rekao da tražimo dva, pa sam rekao
kako hoću dva. Izigrali su me“, promumlao je ogorčeno. „Bio
sam žrtveni jarac, tražili su deset. Mislio sam da može da dobije
dva, proda neko sranje ili šta god, ali on je došao i rekao kako
ona ne može da nabavi, i kako ju je nagovorio da iskoristi dete.
Kako je oberučke prihvatila.“
Promeškoljio se na stolici. „Vidite, ako ne mogu da dobijem
cigaretu, mogu li da dobijem neki gazirani sok ili neko sranje?“
„Završi i donećemo ti.“
„Gospode, zar ne kapirate? Smestio mi je. Jebeno su mi
smestili. Neću da padnem zbog svega toga. Oni su smislili kako
da otmu dete. Rekao je kako ona ima savršeno vreme i mesto jer
će praviti zabavu za matorog – onog mrtvog – gore u Big Suru.
Biće lako i glatko. Znala je za kuću gde bismo mogli da je
držimo, biće prazna. Znala je da će biti jer su van grada i neće
doći na zabavu, kapirate?“
„Da.“ Red je sa uživanjem podigao noge na sto. „Pratimo te.“
„Nisam ja oteo dete. Sparks je to uradio. Plavuša je odredila
gde to da uradi, i on je drogirao malu, ubacio ju je u ona kolica
za posluživanje – sa prostorom za odlaganje ispod? U kombi,
sredili smo ga kao dostavno vozilo – i samo se jebeno odvezao
sa njom u tom mračnom kombiju.“
„Kako je plavuša odredila gde to da uradi?“, pitala je
Mikejla.
„Kako bih, dođavola, ja znao? Njih dvoje su se domunđavali
oko pojedinosti, znate? Trebalo je da ja samo pripremim sobu,
kapirate, znate, obezbedim je, nabavim neke stvari. Samo je
trebalo da je čuvam, kapirate?“
„Jesu li te stvari uključivale i maske?“
Ponovo se uzvrpoljio. „Nismo hteli da nam vidi lica, znate?
Bolje za sve. I kupio sam te proklete maske iz svog džepa. Isto
kao i hranu i ostalo. Trebalo je da mi plate za to od dobiti.“
„Izgleda da si loše uložio novac“, primetio je Red.
„Uostalom, pokazao si se i kao loša dadilja.“
„Ko bi očekivao da će se klinka spustiti kroz prozor?
Napraviti konopac od prokletih čaršava. Upotrebiti prokletu
kašiku kao polugu da izvuče eksere iz prozorske brave. Ko bi to
očekivao? Sparks me je prebio kao vola, kao da sam ja bio kriv.“
Nagnuo se napred. „Hoću da kažem kako je Sparks smislio
celu igru, on je taj koji je pronašao plavušu, a dobio je mnogo
seksa usput. Njih dvoje su razradili pojedinosti – i sve vreme su
me varali. Ja sam samo pazio na dete.“
„Praktično si bio nedužni posmatrač.“
Denbi je uperio prst u Mikejlu dok je mu sarkazam lebdeo
iznad glave kao zmaj na letnjem povetarcu. „Prokleto tačno.“
„U redu, Frenk.“ Red mu je gurnuo svesku i olovku preko
stola. „Sve zapiši i ne štedi na pojedinostima. Videćemo za onaj
sok.“
Kad su završili sa Denbijem – jer nije štedeo na
pojedinostima – Red je samo priželjkivao pivo i krevet, tim
redom.
Ali računao je koliko imaju vremena i uzeo je u obzir i
činjenicu da je Skarpeti voleo da se igra s medijima.
Nije poznavao Marka Rozvela, advokata kojeg je Sparks
unajmio – i koji je upravo u to vreme razgovarao sa klijentom.
Ali morao je da računa na još predstava za medije.
Što više sakupe pre jutarnjih vesti, to bolje.
 Još jednom je pružio ruke u svoje zalihe koka-kole kad je
pozvao Mikejlu u svoju kancelariju.
„Nakupila si prekovremenih sati, Mik, i pitaću te jesi li
raspoložena za još?“
„Izdržaću.“
„Verujem da hoćeš.“ Dobacio joj je koka-kolu. „Možemo
očekivati da će Skarpeti sazvati konferenciju za medije ujutru i
učiniće sve što može da predstavi Djupontovu kao žrtvu. Jedini
razlog što me ovo uopšte potresa jeste taj što će to dovesti
Salivanove u nepriliku, i onu devojčicu.“
„Dakle, treba da izvučemo šta možemo iz Sparksa, kao što
smo od Denbija, tako da ne može to da iskoristi pre nas.“
„Tako je.“
„Mislite li da je Djupontova bila uključena u sve?“
„Nisam siguran, pola-pola. Razmisliću o tome još jednom
kad budemo razgovarali sa Sparksom. Trenutno ću mu proučiti
advokata da steknem utisak s kim imamo posla.“
„Već jesam.“
Seo je i naslonio se leđima na stolicu. „Ti si vredna,
preduzimljiva duša, Mik.“
„Samo policajac. Potražila sam ga na Guglu takođe, samo da
popunim praznine. Rođen je u Kaliforniji, star je četrdeset šest
godina, oženjen, ima jedno dete i drugo na putu. Diplomirao je
prava na Berkliju. Radi u kancelariji Kohaš i Milford deset
godina i postao je partner pre tri godine. Skup parničar sa
solidnim ugledom.“
Otpila je dugačak gutljaj koka-kole. „Zgodan tip, i kamera ga
voli. Ne plaši se da razgovara sa medijima. Takođe je napisao
par pravnih trilera, ali čini se da Džon Grišam ipak ne treba da
se oseća ugroženo.
I Sparks mu je lični trener.“
 „Eto.“
„Eto“, složila se. „Nijedan kriminalac u bekstvu. Ima kuću u
Hombi Hilsu, kuću na plaži u Oušansajdu. Vozi leksus, kao i
njegova žena – ona je frilens pisac scenarija.“
Red je malo sačekao: „To je to? Nisi mu pronašla broj cipela,
političke sklonosti?“
„Izjašnjava se kao nezavisan. Morala bih još malo da kopam
zbog broja cipela.“
Nasmejao se. „U redu, mislim da treba da iznesemo ove karte
na sto. Čovek je na glasu, ne zvuči kao budala, i mora da
odbrani ugled advokatske kancelarije. Sparks je njegov trener,
ne brat, ne najbolji prijatelj. Uzećemo ga pod svoje.“
„Želite da postavite temelje za nagodbu.“
„Želim da taj kučkin sin ostane do kraja života u jebenom
San Kventinu3, Mik. To mi je lična želja. A moram da se nadam
da mi se neće ostvariti, zato što mi je mučna pomisao da to dete
i ta porodica, ali naročito dete, prolaze kroz suđenje.“
Pošto su i njene misli i njene želje bile iste, Mikejla je
klimnula glavom. „Mrzim da pomislim kako će jednog dana sve
troje izaći. Ali osećam isto što i vi. Ipak, nije do nas.“
„Državni tužilac će tražiti između dvadeset i dvadeset pet
godina. Videćemo. Naš posao je da to omogućimo, pobrinemo
se da advokat razume nadmoć dokaza, i Sparks zna u sebi da će
se suočiti sa doživotnom, bez prava na otpust.“
„Shvatam. Pitaću advokata jesu li spremni da razgovaraju sa
nama.“
Trajalo je još dvadeset minuta, ali Rozvel je pristao na
intervju. Pošto Redu ovo nije bio prvi takav slučaj, mislio je da
će Rozvel pretpostaviti kako će prvo samo svi da steknu utisak,
odmere snage i nastave ujutru.
Mikejla je bila u pravu u vezi sa Rozvelom – zgodan tip sa
frizurom od petsto dolara u kojoj su se na slepoočnicama
nazirale srebrne vlasi, samo nekoliko pramenova kroz
tamnosmeđu kosu. Tamnosmeđe oči, elegantan, bistar. Skockan
i zgodan sa zategnutim telom.
Ali bledeo je u odnosu na Sparksa i njegov sjaj filmske
zvezde. Čak i nekoliko sati u ćeliji i narandžasti kombinezon
nisu to ugušili. Zlatna osunčana kosa, tek blago talasasta, padala
mu je gusto oko zlatnog preplanulog lica sa isklesanim crtama –
jagodice, smeđe oči sa poluspuštenim kapcima, pune usne.
I sve to povrh zategnute, mišićave građe.
Glumio je – jer po Redovoj proceni Sparksa i njegovog tipa,
sve je bilo gluma – kako je uznemiren, pun strepnje, nimalo ljut,
uz vrlo malo kajanja i žaljenja.
Red je seo, uključio kasetofon, pročitao neophodno.
„Šerife, zamenice, prvo, zahvaljujem se što ste se sastali sa
nama večeras. Razumem da ste imali veoma dugačak dan.“
Rozvelovo lice je ostalo trezno, glas gladak. „Ovog trenutka
bih voleo da vas obavestim da ću podneti zahtev za poništenjem
ujutru zbog brojnih optužbi protiv mog klijenta. Moj klijent je
zapanjen zbog uloge koju je nenamerno igrao u ovim
događajima, svako manje učešće se dogodilo na naredbu i
zahteve maloletničine majke i uz uverenje da navedenu
maloletnicu zlostavlja otac. Pošto nije bio svestan plana gospođe
Djupont da iznudi od porodice Salivan.
„Oprostite, mogu li samo ovde da vas zaustavim?“ Zadržao je
ton predusretljivog, okružnog šerifa. „Nema svrhe da vam
trošimo vreme. I vi ste imali dug dan. Zato hajde da nešto
odmah raščistimo. Imamo pisanu izjavu Šarlot Djupont, pisanu
izjavu Frenka Denbija.“
Smeškao se Sparksu dok je to govorio. Red je veoma pazio
da ta hapšenja, razgovore i dogovore nikome ne otkriva. „Postoji
neposredno poklapanje u tim izjavama i nađeni dokazi to
podržavaju. Kao i izjava maloletnice.“
„Gospodin Sparks i tvrdi da su gospođa Djupont i gospodin
Denbi radili zajedno na tom planu, i obmanuli ga.“
„Jesu li te obmanuli i da ubodeš iglu punu propofola u vrat te
devojčice?“
„Nisam...“
„Prestani. Nosio si periku – koju smo pronašli – i sunčane
naočare, ali Kejtlin ima oči. Dobre. I uši. Obratio si joj se pre
nego što si je ubo i govorio si joj iza vukodlakove maske – koju
smo takođe našli, i koju si upotrebio da uplašiš devetogodišnju
devojčicu. Ubo si je, ugurao u poslužiteljska kolica, zatim se
odvezao sa pomena onom dobrom čoveku, od već ožalošćene
porodice.“
„Šerife, dete pod takvom prinudom teško bi bilo u stanju da,
bez razumne sumnje, prepozna glasove na takav način.“
Mikejla se nasmejala. „Niste upoznali ovo dete. Stavite je
pod zakletvu, u sudnici, obećavam vam da će se porota uhvatiti
za svaku njenu reč. Reč devojčice čija je rođena majka sklopila
zaveru sa svojim ljubavnikom da je iskoriste, da je drogiraju,
preplaše. Zbog novca. Vaš glas je i na telefonu, Sparkse, kako
zahtevate deset miliona dolara kao otkup. Nisu zvali policiju, ali
snimili su pozive.“
„Tvoji saučesnici su sve ispričali. Denbi je prilično ljut što si
s njim sklopio dogovor na dva miliona – pola-pola – a tražili ste
deset. To ga je razjarilo. I ako stvarno misliš da žena koja se
kreše sa ličnim trenerom u istom krevetu koji deli da mužem,
žena koja je prodala bezbednost sopstvene ćerke, dozvolila da to
dete bude drogirano i zaplašeno, ima bilo kakav osećaj za
odanost, glup si.“
Okenuo se ka Rozvelu. „Iznosim vam ovo zato što sam
umoran, zgađen, i iscrpio sam svoju trpeljivost prema
glupostima danas. I Djupontova i Denbi su prihvatili nagodbu.
Vaš klijent je poslednji u redu, i smatram da svi u ovoj prostoriji
znamo da poslednji u redu dobija govno. Možda vam je ovaj
idiot ispričao srceparajuću priču, glumio užasnutog glupaka, i
govorio kako mu je žao što se usred svega našlo siroto dete, ali
imamo dokaze koji sve to poništavaju.
Da rezimiramo, vaš kreten od klijenta je video Djupontovu
kao plen, poslednju u dugom nizu bogatih žena od kojih je cedio
novac. I imamo imena, i uzećemo i izjave da to potvrdimo. Sa
Djupontovom je video ogromnu lovu, dovoljnu da se penzioniše
sa stilom, počevši od Mozambika.“
Dok je to izlagao, Red je uputio Sparksu sažaljiv pogled.
„Puno si puta istraživao Mozambik – nemaju ugovor o izručenju
– na svom laptopu, kretenu. Povezao se sa svojim povremenim
partnerom Frenkom Denbijem da izvedu prevaru. Ucena –
fotografije napravljene njegovim foto-aparatom, sad takođe
među dokazima, sa njegovom metom i njim u – kako se ono
kaže – in flagrante delicto. Ta meta, pošto je najgore govno od
majke u istoriji majki, pristala je na otmicu za otkup – Sparks i
Djupontova su povećali iznos da zajebu Denbija. Podmetnula je
dete, rekla joj kuda da ide u prokletoj igri žmurke, gde ju je
Sparks čekao sa iglom, kolicima i kombijem.“
Kao da je ljut – što i nije bilo daleko od istine – Red je ustao i
okrenuo se. „Nastavi, zamenice, trebalo mi je malo da umirim
stomak.“
I nastavila je, glatko, iznoseći i ostalo, ili barem najvažnije
delove.
Rozvelovo lice je malo toga otkrivalo. Red je pretpostavljao
da bi igrao poker isto kao što je radio u sudnici. Ali svako je
imao neki izdajnički znak. Morao je da traži Rozvelov, ali
uhvatio ga je.
Tek najblaže zatezanje ugla usta, grčenje mišića koje je
stvaralo rupicu.
Kad je Mikejla završila, Red je ponovo seo. „Nema tog sudije
na svetu koji će da odbaci ijednu od optužbi. Nema te porote na
svetu koja će pogledati tu ljupku devojčicu i neće osuditi. I vaš
klijent će dobiti doživotnu bez prava na ranije otpuštanje.“
Pogledao je u Sparksa. „Nastavi da igraš igru, i to će biti
velika jebena nagrada.“
„Učinio sam to iz ljubavi!“ Ispunio je svoj ispad žalošću.
„Gospode“, promumlao je Red. „Našla krpa zakrpu.“
„Šarlot se klela da...“
„Ćuti, Grante.“
„Mark, moraš da mi veruješ. Znaš me. Ne bih nikad...“
„Rekao sam da ćutiš.“ Red je ovog puta čuo više od
nagoveštaja umora. „Trebaće mi nekoliko trenutaka sa mojim
klijentom.“
„Izvolite. Meni ionako treba svežeg vazduha.“
Kad je izašao, Red je shvatio da mu je svež vazduh zaista
potreban. „Idem malo napolje da udahnem, Mik.“
„Mislite li da će se povući? Advokat?“
„Rekao bih da razmišlja o tome. Javi mi kad budu spremni.“
Napolju je pogledao u nebo, i bio je zahvalan na nebu punom
zvezda. Možda bi poželeo da ima energije da se uvuče u Megin
krevet radi malo neobaveznog seksa, ali pošto više nije imao
snage, biće mu dovoljno i zvezdano noćno nebo.
Smirilo ga je, podsetilo ga da život nudi raznovrsnost – od
nečeg jednostavnog do neverovatnog. Samo je trebalo da se tu i
tamo odvoji vreme da se to pronađe.
Čuo je kako se vrata otvaraju iza njega. „Odmah dolazim,
Mik.“
 „Šerife, zamenica odvodi gospodina Sparksa nazad u ćeliju
da prenoći.“
Red je klimnuo glavom Rozvelu. „Dobro onda.“
„Trebaće mi još malo vremena s njim ujutru, i želeo bih da se
sastanem sa tužiocem.“
„Mogu to da dogovorim. Recimo u devet sati.“
„U redu. Biću ovde. Pitam se, možete li da mi preporučite
hotel, motel, neko pristojno mesto da prenoćim. Nisam imao
vremena da se snađem.“
„Naravno. Hajdemo u moju kancelariju. Daću vam par u
blizini... ako tražite nešto blizu.“
„Blizu bi bilo sjajno.“
„Možete da pozovete odavde i proverite imaju li sobu za
vas.“ U kancelariji je nažvrljao imena na list iz notesa. „Ovaj
prvi? Dobri kreveti, dobra usluga i non-stop posluživanje po
sobama ako vam treba. Ali naplaćuju vaj-faj, što mi smeta.“
„Hvala.“
„Izvolite, iskoristite prostoriju.“
Red je izašao, sačekao Mikejlu, i razmišljao je ima li snage za
hladno pivo pre kreveta. I vruć tuš. Bože, tuš mu je bio
potrebniji od piva.
Rozvel je izašao iz kancelarije.
„Sve dogovoreno?“
„Jeste, hvala. Doći ću u devet. Ostavio sam svoj broj
mobilnog na vašem stolu ako vam zatrebam.“ Krenuo je prema
vratima, okrenuo se, pogledao Red u oči. „Imam ćerku. Ima
samo četiri godine. I ja imam devojčicu.“
I kad je izašao, Red je znao da će se nagoditi.
Mikejla se vratila – i dalje besprekorno sređena, pomislio je. I
mogao je samo da joj se divi.
„Jesi li ga smestila?“
 „Pokušao je sa suzama. Sporim, iz duše. Dobar je.“
„Mi smo bolji. Rozvel želi da se nađe sa tužiocem ujutru.
Pozvaću ga kad budem krenuo kući. Možeš sutra da uzmeš
slobodan dan.“
„Volela bih da ostanem do kraja.“
„Onda budi ovde pre devet. Ispratiću te.“
„Ispratićemo jedno drugo.“
„Meni odgovara.“

OSMO POGLAVLJE
Kelan je voleo da čisti štale. Voleo je romantični miris konja –
čak i kad je bio pomešan sa slamom punom konjskog izmeta.
Svako jasno sećanje njegovog života uključivalo je ranč, a
omiljena su uključivala konje.
Najomiljenije mu je bilo na noć kad su mama i baka i on
gledali kako Diva donosi na svet svoje prvo ždrebe. Nešto je
bilo pomalo bljak, ali uglavnom je bilo sjajno. Čak su mu
dozvolile i da on da ime ždrebici, lepom doratu sa četiri bele
čarape i nepravilnom belom mrljom na čelu.
Nazvao ju je Kometa zato što joj je ta mrlja ličila na rep
komete. Tako nekako.
Iako mu je bilo samo šest godina, puštale su ga da je četka i
radi sa njom na kajasima kad je dovoljno odrasla. Prvi joj se
navalio preko leđa da se navikne na težinu. Prvi joj je stavio
sedlo, prvi ju je jahao.
Otad je pomagao i u treniranju drugih konja – i mislio je da je
prilično dobar u tome. Ali Kometa je bila njegova.
I bio je pored nje kad je oždrebila svoje prvo ždrebe
prethodnog proleća.
 Jednostavno je voleo da bude rančer – poljoprivrednik, zato
što su sadili, uzgajali, ubirali i prodavali povrće. Imali su
voćnjak, čak i bakin vinograd, mada je ona uglavnom pravila
vino za sebe i prijatelje.
Nisu mu smetali domaći poslovi (zapravo, voleo ih je mnogo
više od škole). Sejanje i kopanje, hranjenje i napajanje stoke,
čak i slaganje sena na suncu ili rad za njihovom tezgom na
pijaci.
Voleo je da živi visoko na litici, da vidi okean svakog dana ili
da šeta poljima – još bolje da jaše preko polja, u šumu.
Zimi je subotom mnogo poslova obavljao sam, ili uz maminu
pomoć, kad god je mogla. U kući, baka i mama su mesile i pekle
– hleb, pite i kolače za radnike. Od petka do subote, kuća je
stvarno, stvarno dobro mirisala.
Baka je ponekad pravila i sveće od soje i stavljala je
mirišljave dodatke u njih. Učila ga je kako i sam da ih pravi, baš
kao što su ga učile kako se peče hleb i sve ostalo.
Ali radije od toga bi hranio svinje i piliće, gledao ih kako se
kreću naokolo, ubacivao hranu u valove za stoku, muzao koze. I
čistio štale.
Završio je veći deo jutarnje rutine pre jedanaest – pravi
rančeri, znao je, počinju rano – i izgurao je poslednja kolica iz
jedne od štala na đubrište.
Čuo je kako dolazi automobil seoskim putem, pogledao je u
nebo da proceni vreme. Njegovi dobri drugari Leo i Dilan
dolazili su na druženje, ali tek po podne.
Dakle, ovo je bilo prerano za njih.
Odgurao je prazna kolica nazad u ambar, ostavio ih, i otresao
radne rukavice o pantalone da ih očisti, pa je krenuo da vidi ko
dolazi.
Kao i svi dečaci, prepoznao je sjajni srebrni BMW – skupi
terenac. Ali nije poznavao nikoga ko ga je vozio.
Pošto je bio muškarac u kući, sačekao je – raširenih nogu, sa
palčevima zakačenim za prednje džepove.
I kad je video Hjua Salivana kako izlazi, prišao je da ga
pozdravi.
„Zdravo, gospodine Salivane.“
„Kelane.“
Da se Kelan još više oseti kao glava kuće, Hju je pružio ruku
da se rukuje s njim pre nego što se osvrnuo oko sebe.
„Nisam ovo dobro ni video kad smo bili ovde. „Bio sam tako
zabrinut i bio je mrak. Veoma vam je lepo.“
„Hvala.“
Pokazao je na rukavice koje su visile iz Kelanovog zadnjeg
džepa. „I vidim da vredno radiš na održavanju. Pretpostavljam
da sigurno imaš još mnogo posla, ali mislio sam, ako mogu da ti
oduzmem malo vremena, da razgovaram sa tobom, tvojom
majkom i bakom.“
„Naravno. Skoro sam završio sa jutarnjim obavezama. Mama
i baka peku unutra. Petkom uglavnom peku za zadrugu, ali sutra
je poseban dan, pa danas peku još više.“
Možda je pomislio kako je bila šteta što Kejt nije došla, ali
nije ništa rekao.
„Ah, šerif je dolazio pre neki dan da nam kaže kako su
uhvatili tipove koji su oteli Kejt. Da su već u zatvoru. Drago mi
je“, rekao je dok je pratio Hjua do vrata. „Čovek koji mi je ubio
tatu takođe je u zatvoru.“
Hju se zaustavio i pogledao u dečaka. „Mnogo mi je žao zbog
tvog tate, Kelane. Nisam znao.“
„Bio sam stvarno mali, pa ga se ne sećam. Ali bio je heroj.“
Pošto je dobro očistio čizme na otirač, Kelan je otvorio vrata.
Setio se lepog ponašanja. „Mogu da vam okačim kaput.“
 „Zahvaljujem se.“
Kad ga je Kelan prihvatio, Hju je duboko udahnuo. „Miriše
rajski.“
Kelan se osmehnuo. „Još je bolje u kuhinji. Pošto ste ovde,
ponudiće vam parče pite, kolača ili nečeg trećeg. Ako ne
odbijete, dobiću i ja.“
Hju mu je očarano spustio ruku na rame. „Neću odbiti.“
Poveo ga je kroz mirise svežeg hleba, umešenog testa,
pečenog voća i šećera do mesta gde su žene, opasane velikim
keceljama, radile kao za proizvodnom trakom.
Pite, vekne hleba, četiri neukrašene torte, kolači poređani na
rešetkama za hlađenje na dugačkom pultu. Na trpezarijskom
stolu je video brojne bele pekarske kutije sa oznakom Ranč
Horizont, u kojima su se krila blaga.
Veliki mikser mutio je neko testo dok je Džulija, sa kosom
pokupljenom ispod male kuvarske kape, vadila još jednu tepsiju
kolača iz rerne. Za kuhinjskim ostrvom Megi je radila sa nekim
aparatom za guljenje i čišćenje jabuka za kore koje su već
čekale.
Muzika je grmela iz zvučnika, drmajući mirisan vazduh
rokenrolom.
Hju je pomislio kako su graciozne kao balerine, jake kao
drvoseče i fokusirane kao naučnice.
„Mama! Došao je gospodin Salivan.“
„Šta? Jesi li završio sa... Oh.“ Kad je ugledala Hjua, Džulija
je spustila tepsiju i obrisala ruke o kecelju. Potapšala je majku
po ramenu i isključila muziku.
„Izvinite“, počela je, „zbog nereda.“
„Taman posla. Divno je. Ja se izvinjavam na smetnji.“
„Dobro bi mi došao kratak predah.“ Megi je zavrtela
ramenima. „Kelane, što ne povedeš gospodina Hjua u dnevnu
sobu?“
„Pitam se da li bih mogao da sednem ovde?“ Hju je zažmurio
i prenaglašeno udahnuo. „I napijem se od ovih mirisa.“
„Sedite gde god želite.“ Džulija je isključila mikser. „Kelane,
ništa ne diraj. Idi operi ruke.“
„Znam pravila.“ Zakolutao je očima i izašao, pošto je jedno
pravilo glasilo da posle obavljanja domaćih poslova ne može da
pere ruke u kuhinji onim danima kad se mesi.
„Biću iskrena“, odlučila je Megi, „i reći ću vam da izgledate
iznureno, umorno. Neću vam nuditi kafu jer je telu ponekad
potreban dobar biljni čaj. Imam pravi za vas.“
Zahvalno je seo za sto prepun kuhinjskog pribora dok je
Megi pristavljala čajnik. I nasmešio se kad je Džulija stavila
razne kolače na tanjir ispred njega.
„Ovde hvala nije dovoljno.“
„Jeste“, rekla mu je. „Tako nam je svima laknulo što su
odgovorni u zatvoru. Kako je Kejtlin?“
„Ona...“ Nameravao je da kaže kako je dobro, ali briga i stres
su se jednostavno pokazali. „Ima noćne more i plaši se da ostane
sama. Ejdan, moj sin, vodiće je kod terapeuta, specijaliste, kog
nekog s kim bi mogla da priča.“
Zastao je kad se Kelan žurno vratio. „Rekao je da želi da
priča sa svima nama.“
„I hoću. Možda možeš da sedneš ovde sa mnom i pomogneš
mi oko ovih kolača.“
„Samo napred, Kelane.“ Dok je govorila, Džulija je uzela
bokal iz frižidera i sipala sinu čašu kozjeg mleka.
„Moja žena – Lili – želela je da se zahvalim i u njeno ime.
Došla bi sa mnom, ali otišla je sa Ejdanom i Kejt u Los Anđeles.
Za sada će ostati u našoj gostinskoj kući. Kejt nije želela da se
vrati u njihovu kuću.“
 „Zato što joj je majka tamo živela.“
„Kelane“, promumlala je Džulija.
„Ne, u pravu je. Baš je tako. Moja majka je otišla u Irsku
jutros. Kuća ovde... prevelika joj je bez mog oca. Prepuna
uspomena na njega koje je trenutno rastužuju. Ejdan će odvesti
našu Kejti tamo, daleko od svega ovoga. Svi mislimo da će to
biti dobro za nju, a i ona želi da ide.“
„Nedostajaće vam.“
„Da. Majka mi je poklonila ovu kuću. Nadam se da ćemo Lili
i ja provoditi više vremena ovde, ali imamo i radnike, par koji je
radio za moje roditelje mnogo godina, koji će brinuti o tom
mestu dok smo mi u Los Anđelesu ili radimo.“
Megi je spustila šolju ispred njega. „Gledajte da popijete
ovo.“
„Hoću. Želeo sam da pitam da li biste, kad budemo ovde,
došli da večerate s nama.“
„Naravno. Večeras ste sami ovde?“, pitala ga je Džulija.
„Moram da obavim neke poslove pre nego što odem. Sutra po
podne.“
„Onda ćete večerati s nama večeras. Red već dolazi, pa ćemo
staviti pečenje čim završimo sa kolačima.“
„Ja bih... hvala. Voleo bih da dođem na večeru.“ Da se
pribere, podigao je čaj i otpio. „Ovo je dobro, i zanimljivo. Šta
je ovo?“
„Bosiljak i med“, rekla mu je Megi. „Sveti bosiljak, tako se
zove, sa medom od naših pčela. Pomaže kod stresa i umora.“
„Želim da kažem da ste obe neverovatne žene koje,
očigledno, podižu neverovatnog mladića. Govorim u ime cele
svoje porodice – a ima nas mnogo – i bićemo vam večni
dužnici.“
„Nema duga“, počela je Džulija, ali Hju ju je uhvatio za ruku
i zaustavio je.
„Ona mi je ceo svet. Obožavam decu koju mi je Lili dovela u
život, i volim ih kao da su moja. Ali Kejtlin je jedino dete mog
jedinog deteta. Prva žena mi je umrla“, rekao je Kelanu.
„Žao mi je.“
„Srednje ime joj je bilo Kejtlin i vidim je u Kejtlinim očima,
u načinu na koji se Kejt kreće. Ona je čitav moj svet. Želim da
mi dozvolite da vam dam nešto više od zahvalnosti. Znam da to
što ste svi uradili za Kejt nema cenu, ali vas molim da mi
dozvolite da vam dam materijalnu nadoknadu za ono što se
nikad ne može dovoljno platiti.“
„Srce vam je na pravom mestu.“ Megi je uzela činiju i prelila
je smesu iz nje preko jabuka. „Ne bismo mogli da uzmemo
novac za to što smo uradili za uplašeno dete.“
„Čitav moj svet“, ponovio je.
Pročitavši emociju, potrebu, bol, Džulija je donela odluku.
„Kelane, jesi li završio svoje poslove?“
Ugurao je i drugu polovinu kolača u usta pre nego što bude
prekasno. „Skoro.“
„Pošto si progutao svoj deo kolača, idi i završi sve.“
„Ali...“ Uhvatio je majčin pogled, koji je govorio: Raspravljaj
se sa mnom i bićeš kažnjen. Polako je ustao. „Onda se vidimo na
večeri, gospodine Salivane.“
„Hju i, da, hoćemo.“
Sačekao je da dečak izađe pozadi. „Setili ste se nečega što
ćete moći da prihvatite.“
„To zavisi. Imali smo psa. Kelan je mnogo voleo Dejzi. Išla
je svuda za njim – osim u školu, i da su mogli da smisle kako to
da izvedu, bila bi mu i ispod đačke klupe. Mi, moj muž i ja,
dobili smo je pre nego što se Kelan rodio, pa ju je imao celog
života. Uginula je pre dva meseca.“
 Glas joj je pukao. „Nisam to još prebolela. Ali žalosti mora
doći kraj, i videla sam Kelana da, kad je za računarom, traži pse.
Spreman je.“
Megi je podigla kecelju i rukom obrisala oči. „Volela sam tog
prokletog psa.“
„Nabaviću mu kakvog god hoće psa.“
„Znam jednu ženu koja pomaže oko spašavanja pasa i vodi
brigu o njima. Već par nedelja razmišljam o tome, ali nisam
mogla da se nateram da nešto preduzmem.“
„Zbog toga što je ovo okidač“, ubacila se Megi i rukom
protrljala Džuliji leđa.
„Tako izgleda. Ona je na ovoj strani Montereja, dakle nije
daleko. Mogu da je pozovem ako želite da povedete Kelana i
odete da vidite.“
„Da. Ako ćete to prihvatiti, tako ću uraditi.“
„Jedna usluga. Nemojte mu reći kuda idete. Mislim da je
iznenađenje deo poklona. To je poklon, ne isplata.“
„Poklon.“ Ustao je, uzeo Džulijinu ruku i poljubio je.
„Hvala.“
Odmah zatim Kelana je mama naterala da se opere – ponovo
– da pomogne Hjuu oko nekog posla.
„Uh. Leo i Dilan mi dolaze za par sati.“
„Vratićeš se do tada, a ako ne, mi ćemo ih zabavljati.“
Naterala ga je da obuče školsku jaknu umesto radne – kao da
je nekoga bilo briga. Ipak, mislio je da mu neće smetati da se
provoza u lepom automobilu.
„Zahvalan sam ti na ovome, Kelane.“
„U redu je.“ Pošto je zakopčao pojas, Kelan je prešao prstima
preko kožnog sedišta. Glaatko. „Ovo je stvarno lep auto.“
„Sviđa mi se. Evo, možeš da nas navodiš. Pružio je Kelanu
uputstva koja mu je zapisala Džulija.
 „Ovo je mamin rukopis.“
„Da, i ona mi pomaže. Pa, reci mi, Kelane“, nastavio je pre
nego što je dečko stigao da pita zašto. „Šta želiš da radiš, da
budeš, kad odrasteš?“
„Rančer, baš kao sada. To je najbolje. Možeš da radiš sa
životinjama, naročito konjima. I sadiš svašta.“
„Mora da ima mnogo posla.“
„Ima, ali ipak je sjajno. Imamo pomoć u proleće i leto kad
nam treba, ali uglavnom smo samo mama, baka i ja. Skrenućete
levo na kraju našeg puta, i vozite prema Montereju.“
„Važi. Rekao si naročito konjima. Jašeš li?“
„Naravno. To je najbolje. Ali znam kako da ih treniram.
Gledao sam onaj vaš film gde ste rančer, ali nekad ste bili
revolveraš.“
„Ah. U Iskupljenju.“
„Da, to je to. Treba opet da skrenete levo na onaj put gore.
Stvarno ste dobro jahali. Mama mi je dozvolila da unajmim
DVD sa tim filmom koji ste snimili sa Kejt i vašim sinom, i
pretpostavljam vašim tatom. Gledali smo ga sinoć, jer nije bio
radni dan. Svi ste govorili sa naglaskom, čak i ona. Bilo je
čudno.“
Hju se nasmejao i skrenuo levo.
„Mislim, meni je bilo čudno, pretpostavljam, jer posle nekog
vremena kao da sam zaboravio ko je ona, i vi i vaš tata, zato što
se činilo kao da ste baš ti ljudi iz filma. Sledeća levo.“
Hju je usporio i uputio Kelanu dug pogled. „Upravo si dao
meni, mom sinu, mojoj unuci i mom ocu najveće moguće
pohvale.“
Bilo mu je drago, iako nije sasvim razumeo kako je to učinio.
„Je li zabavno biti filmska zvezda?“
„Ne uvek, ali je sjajno biti glumac.“
 Kelan nije bio siguran u čemu je razlika, ali mu se činilo
nepristojnim da pita. Mama je mrzela nepristojnost.
„Mama je napisala da je u pitanju plava kuća na levoj strani
sa velikom garažom.“
„Onda izgleda da smo stigli.“
Hju je skrenuo na kolski prilaz iza kombija, kamioneta.
„Hvala ti što si pošao sa mnom.“
„U redu je. Mama ili baka bi se inače setile da moram da
pospremim sobu.“
„Pametno“, promrmljao je Hju kad su izašli.
Ispred plave rančerske kuće na kratkom prednjem travnjaku
nalazio se veliki točak. Kućica za ptice je visila na uglu ispod
strehe i na prednjem prozoru sedela je ogromna mačka, koja je
delovala kao da joj je pomisao na društvo dosadna.
Kad je Hju pokucao, unutra je buknuo lavež. Mačka u
prozoru je zevnula. Vrata su se gotovo odmah otvorila.
Kelan je ugledao ženu stariju od svoje majke, mlađu od bake,
sa kratkom smeđom kosom, veoma crvenim usnama i vrlo
rumenim obrazima. Stavila je ruku na srce preko košulje sa
mnogo boja, koja mu je delovala previše otmeno za subotu pre
podne.
Rekla je – gotovo skiknula – „O, Hju Salivan! Prosto ne
mogu da verujem... Tako sam... Uđite, uđite. Ja sam Lori
Grinspen. Počastvovana sam.“
Hju je rekao nešto ljubazno, prihvatio joj je ruku, ali Kelan
nije zapravo obraćao pažnju na to šta je govorio. Bavio se
proučavanjem filmske zvezde. Ljudi, ili barem neki ljudi,
razrogačili bi oči na njih. Pretpostavljao je da je gluma stvarno
bila sjajan posao.
„A ti si Džulijin sin.“
„Jesam, gospođo.“
 „Odmah uđite. Nadam se da mi nećete zameriti zbog nereda“,
rekla je, ponovo raširivši oči na Hjua. „Upravo sam obavljala
subotnje čišćenje kad ste zvali.“
Ne u toj košulji, pomislio je Kelan.
„Dom vam je baš prijatan i zahvalni smo vam što ste nam
dozvolili da svratimo kad ste tako zauzeti.“
Već ružičasti obrazi porumeneli su joj još više na Hjuovu
pohvalu. „Nisam nikad prezauzeta za...“ Zaustavila se i brzo
pogledala u Kelana. „Dobro društvo. Molim vas, sedite. Odmah
ću.“
Kad je otišla, Kelan je pogledao u Hjua. „Da li se mnogi tako
ponašaju kad vas upoznaju?“
„Kako?“
Kelan je, što je bolje mogao razrogačio oči, uz brzo
odmahivanje glavom radi još boljeg utiska. Uz gromoglasan
smeh, Hju je prijateljski lupio Kelana po ramenu.
„Dešava se.“
„Da li ikad...“ Zaćutao je kad je par kučića, ushićeno kevćući,
utrčalo u sobu.
Hju je gledao kako se dečaku lice ozarilo kad se spustio u
čučanj. Kučići su ga lizali svuda i grebali šapama dok su
pokušavali da se popnu na njega. Podjednako oduševljen, dečak
ih je milovao i tapkao svuda odjednom.
Oličenje ljubavi na prvi pogled, pomislio je Hju.
„Zar nisu slatki?“
„Jesu, gospođo.“ Kelan se smejao dok je govorio, a kučići
skakutali, lizali ga i prevrtali se. „Kako se zovu?“
„Još nemaju imena. Zovem ih devojčica i dečak da se ne bih
previše vezala za njih. Znaš, mi usvajamo životinje – uglavnom
pse i mačke – ali nikad se ne zna. Nekad su napuštene ili
zlostavljane i mi brinemo o njima dok ne nađu stalni dom. Ovo
dvoje su bili deo šestočlanog legla. Sirota mama je pokušavala
da brine o njima što je bolje mogla. Svi su živeli u odvodnom
jarku, sirotani.“
„Radite divan i brižan posao, Lori.“
„Samo ne mogu da podnesem da vidim životinje kako se
pate. Bilo ko da se pati, naravno, ali treba da se pobrinemo za
ovakve kučiće i njihovu mamu.“
„Je li ona dobro?“ pitao je Kelan. „Njihova mama?“
Pogled koji je uputila Kelanu pokazao je kakvog je srca i
oprostio joj je bečenje od malopre. „Jeste. Moj muž ju je odveo
kod veterinara danas da je steriliše. Prvo smo morali da kučiće
odviknemo od sisanja i damo joj vremena da ozdravi i oporavi
se. Odlučili smo da je nazovemo Ejndžel jer ima tako nežne oči.
Njoj ćemo mi da pružimo dom.“
„Ali ne možete da zadržite kučiće?“
Lori mu se osmehnula. „Da je po mome, i da imam prostora i
novca, zadržala bih ih sve do jednog. Mislim da je dobro da ih
podelim. Druge smo već smestili u dobre kuće.“
Pogledala je u Hjua i on je klimnuo glavom.
„Ove dušice imaju mnogo energije. Koliko mi vidimo,
Ejndžel ima border kolija i bigla u sebi. Prema tome, dobri su sa
ljudima, vole društvo, trčanje i igru. Treba im neko ko će moći
da ih prati, pa sam se nadala da bi poneo jedno kući sa tobom, da
mu pružiš dom.“
„Oh!“ Kelanovo lice se ponovo ozarilo, ali zatim je spustio
glavu i pomazio kučiće. „Moja mama...“
„Rekla je da“, završio je Hju.
Opet je podigao glavu, a lice mu je sijalo. „Stvarno? Stvarno?
Bože! Mogu da uzmem jedno? Mogu samo... ali kako da
izaberem?“
Hju je čučnuo i poigrao se sa kučićima „Oboje su divni.“
 „Oboje imaju mnogo border kolija u izgledu“, primetila je
Lori. „Devojčica ima više smeđeg na licu, ali oboje imaju lepe
oznake, tu mešavinu crne, smeđe i bele. I čupave repove,
klempave uši. I oboje, kunem se, imaju mamine oči. Možda ćeš
naučiti više od dečaka nego od devojčice.“
Kelan je samo odmahnuo glavom. „Ali porodica su i
prijatelji. Vidite kako se igraju zajedno i, znate, ljube jedno
drugo. Ako izaberem jedno, drugo će ostati samo. Mislim da to
nije u redu, znate, razdvojiti brata i sestru. Mislim da nije
pošteno.“
Kelan je pogledao u Hjua, brzo, pre nego što je opet
zagnjurio lice u kučiće. Ali taj trenutak je bio ispunjen usrdnom
molbom.
Hju je uzdahnuo i ustao. „Moram da telefoniram. Izvinite me
samo na trenutak.“
„Samo izvolite.“ Lori je sela na rub stolice kad je Hju izašao.
„Vidim da ćeš, koje god da povedeš kući, dobro brinuti o njemu,
i da ćeš mu biti pravi prijatelj. To mi mnogo znači.“
„Teško ih je dati drugim ljudima?“
„Pa, ne naročito, kad znaš da je u pitanju prava osoba. Onda
se osećaš dobro. Tako se ja sad osećam kad znam da će jedan
slatkiš imati dečaka koji će ga voleti, brinuti o njemu i preuzeti
pravu odgovornost za njega.“
„Zar ono drugo neće biti tužno?“
„Učiniću sve da ovo što ostane kod mene bude srećno i
zdravo dok ne nađemo pravu osobu, pravi stalni dom.“
Rastrzan između očajne želje za kučetom i iskrenog osećaja
krivice što drugo ostavlja, Kelan je samo mogao da im miluje
meko krzno.
Hju se vratio. „Imaš sreće, Kelane, što imaš tako mudru i
divnu majku. Uz vaše odobrenje, Lori, Kelan ima dozvolu da
uzme oba psa.“
„Oba? Mogu da ih uzmem oba?“ Blistavog lica, Kelan se
potrudio da zagrli oba kučeta. „Mogu oboje da krenu kući sa
mnom?“
„Ako gospođa Grinspen pristane.“
„Molim vas?“ Punih ruku, sa srcem u očima, Kelan se
okrenuo ka Lori. „Dobro ću se brinuti o njima. Imamo mnogo
zemlje za njih da trče. Kad sam u školi, mama i baka će paziti na
njih, ali pre i posle škole, mogu da me prate dok obavljam svoje
poslove. Hraniću ih i paziti da imaju sveže vode. Znam kako.“
„Mislim da su te njih dvoje već izabrali. Znaš da su to
pametni psi, koliko je to moguće. Moći ćeš da ih naučiš raznim
trikovima.“
„U redu je? Mogu da ih uzmem?“
Zaboravljajući na šminku, Lori je brisala oči. „Tvoji su.
Imam spisak onoga što mi moraš obećati da ćeš raditi. Primili su
vakcine, ali kad bude trebalo još, moraćeš za to da se pobrineš.
Imaš dobrog veterinara – tvoja mama mi je rekla s kojim
sarađujete. I ja koristim njene usluge, pa znam da je dobra. Kad
budu dovoljno stari, moraš mi obećati da ćeš ih odvesti kod
veterinara da ih sterilišeš. To je stvarno važno. I upozoriću te,
pošto su nedavno razdvojeni od porodice, sad kad ih odvedeš u
novi dom, biće im neobično. Moraćeš malo time da se
pozabaviš.“
„Hoću. Obećavam.“
„U redu, onda, doneću ti spisak i možeš da ga potpišeš. A
imam i brošuru koja će ti pomoći sa savetima o brizi, ishrani i
treningu. Uvek dajem usvojiteljima paketić – poslastice i
igračke. I žao mi je što moram da vam naplatim pedeset dolara.
To je da se pokriju troškovi hraniteljstva.“
„Nemam novca kod sebe, ali imam ušteđevinu. Doneću vam
što pre...“
„Kelane, ovo je moj poklon. Moj poklon zahvalnosti.“
Ponovo rastrzan, Kelan je morao da odmahne glavom.
„Mama je rekla...“
„Da je ovaj poklon prihvatljiv“, završio je Hju. „Mnogo bi mi
značilo kad bi i ti prihvatio.“
Hju mu je pružio ruku da zapečate dogovor i nasmešio se kad
ju je Kelan prihvatio.
„Hvala. Ovo je najbolji poklon koji sam u životu dobio.“
„Kao i ja od tebe. Lori, Džulija mi je rekla da se spasilačka
organizacija s kojim ste povezani zove Nežna srca spašavaju
životinje. Osim takse za usvajanje, voleo bih da dam donaciju
vašoj grupi.“
„Velikodušno od vas, i uveravam vas da smo mnogo
zahvalni. Možemo da se pozabavimo papirologijom ovde
pozadi. Kelane, što ne izvedeš svoje kučiće napolje kroz ova
vrata? Tamo je malo ograđeno dvorište. Mislim da bi bilo
pametno da iz izvedeš i da obave nuždu pre nego što ih stavite u
auto.“
Prošlo je skoro pola sata pre nego što je Hju pomogao Kelanu
da ubaci kuće – pozajmljenim kolicima – u prtljažnik svog
terenca. Pored, kako je Lori to nazvala, pozdravne korpe sa
uzorcima pseće hrane, poslastica i igračaka za žvakanje.
Pošto su kučići delovali srećno – na trenutak – što mogu da
podele veliku plavu igračku u obliku kosti, Hju je seo za volan.
„Mislim da je sledeći korak da im daš imena. Jesi li smislio
nešto?“
„On je Gambit, a ona Džubili. Oni su X-men, i prilično
sjajni.“
„Gambit i Džubili.“ Hju se osvrnuo na pse dok je izvozio
auto sa prilaza. „Dobar izbor. Mislim da moramo da obavimo
još nešto pre nego što ih odvedemo kući. Idemo da im kupimo
okovratnike, povoce, krevete i sve ostalo. Deo poklona“, dodao
je Hju pre nego što je Kelan stigao bilo šta da kaže.
Kelan je pogledao pozadi, zatim u Hjua. „Neću vam nikad
zaboraviti.“
Hju se okrenuo, počeo da vozi i samo rekao: „Neću ni ja.“
 Drugi deo
SLEDEĆA PREKRETNICA

Od slave do sramote utaban je put.

Tomas Fuler

Čitav svet je pozorišna predstava.

Montenj

DEVETO POGLAVLJE
Okrug Mejo, 2008.

Kejt je stajala pored jezera i gledala velikog crnog psa, kojeg je

nana volela, kako pliva. Patke su se raštrkale, glasno se buneći,
dok je Lola klizala kroz vodu kao foka.
Iznad glava, iz gustih oblaka sipila je kiša, ali za Lolu je
svaki dan bio praznik.
Prvo je tugovala kad je Kejtina nana preminula – tiho u snu,
kao i čovek kojeg je volela. Keruša je ležala u podnožju naninog
kreveta danima, neutešno, dok joj Kejt nije vezala jedan nanin
šal oko vrata.
Da je uteši miris, pomislila je Kejt, dok Lola postepeno ne
povrati svoje večito veselo ponašanje.
Još jedna sahrana za klan Salivanovih – i svet. Još jedna
proslava života za porodicu.
Ipak, razumela je zašto su joj gubitak i obredi vratili košmare,
strepnju, pa joj nije bilo lako da prolazi kroz sve to. Čak i sad,
dok je pas pljuskao po vodi, uz brojne članove porodice u kući,
uhvatila je sebe kako gleda prema šumi s jedne strane jezera.
U slučaju da primeti neki pokret, u slučaju da neko vreba.
Znala je da nije tako – nije više bila dete – ali ipak je gledala.
Poznavala je tu šumu, baš kao što je poznavala i vrt, i svaku
prostoriju u kući. Uglavnom joj je u proteklih sedam godina ovo
bio dom. Vreme provedeno u Los Anđelesu predstavljalo je
samo periode poseta.
Putovanja u Englesku ili Italiju samo putovanja.
Prvih godinu dana, otac je odbio sve scenarije, svaku ponudu,
štiteći je, sad je shvatala, koliko od medija, toliko i od njenih
strahova.
Ali imala je nanu i Ninu uz sebe, i baku Lil i dedu u Los
Anđelesu tokom tih poseta. Tetku Mo i teču Harija, kao i ostale
prilikom poseta Njujorku.
Bilo joj je drago kad se Nina zaljubila i udala, iako je to
značilo da neće živeti s njom u kući ili u gostinskoj kući u Los
Anđelesu.
Sad ni ona nije mogla da živi u kući. Njene nane nije bilo,
tata je imao posao. Zato će sad živeti u Los Anđelesu, a ovde će
dolaziti povremeno kao u posetu.
Lola je konačno izašla iz jezera i stresla sa sebe bujicu vode.
Zatim se valjala po mokroj travi iz čiste radosti.
„I ti ćeš se iskvasiti kao i ona.“
Osmehnula se – znala je kako – svom dedi. „Samo sipi.“ Kad
ju je obgrlio oko ramena, naslonila mu je glavu na rame. „Znam
da je bila spremna da bude sa dedom. Tako je mnogo pričala o
njemu poslednjih nekoliko nedelja. Ponekad...“
„Ponekad?“
„Razgovarala je s njim.“ Podigla je pogled i videla da mu se
kosa još više presijavala od kiše, ta sjajna seda kosa. „Čula sam
je da priča sa njim kao da očekuje da će joj odgovoriti. Ja nisam,
ali iskreno verujem da ga je ona čula.“
„Voleli su se čitavog života.“ Kao i uvek, iznenađen što joj je
glava sad dosezala do njegove brade, spustio joj je poljubac na
slepoočnicu. „Teško nam je bez njih. Znam da je tebi teško da
odeš odavde. Vratićeš se. Obećavam.“
Ne bi bilo isto.
„Znam da ne mogu da povedem Lolu. Ovo je njen dom i ne
bi bilo pošteno. Voli Ninu, Roba i decu, pa će biti srećna s
njima.“
„Šta mogu da uradim za tebe, Kejti? Šta mogu da uradim da
ti ovo malo olakšam?“
„Nemoj dozvoliti da tata odbija dobre scenarije zato što se
brine zbog mene. Mrzim kad to radi. Imam šesnaest godina.
Potrebno mi je da znam da mi veruje... da se snalazim.“
„Šta želiš, za sebe?“
„Ne znam, ne znam tačno. Ali dobro, ja sam Salivanova, pa
mislim da bi trebalo da pokušam, ponovo, da radim ono što mi
radimo.“
„Hoćeš opet da glumiš?“
„Želim da pokušam. Znam da je prošlo mnogo vremena, ali
to je u krvi, zar ne? Mislim, neka mala uloga, nešto sitno. Da se
oprobam.“
„Možda upravo imam nešto. Pričaćemo o tome u avionu, na
povratku kući.“
Sve u njoj se ukočilo i steglo. „Zar je vreme da krenemo?“
„Približava se.“
„Ja... želim da odvedem Lolu kod Nine. Da se pozdravim sa
svima.“
„Samo napred. Reći ću tvom ocu. Kejtlin“, rekao je kad je
krenula prema psu, „život je niz prekretnica. Ovo je još jedna za
tebe.“
Ustala je, crna kosa joj je bila mokra od kiše, oči plave kao
letnje nebo.
I tužne kao slomljeno srce. „Kako znaš kuda će te odvesti?“
„Nikad se ne zna. To je deo pustolovine.“
Šta ako nije želela pustolovinu, pomislila je dok je uzimala
ranac sa Lolinim omiljenim igračkama. Šta ako je ona želela
mir, običan život?
Šta ako je želela da skrene u novom pravcu?
Nemajući izbora – uvek se svodilo na malo izbora – pozvala
je psa i krenula je sa Lolom stazom pored šume.
Poznata staza, kojom je hodala bezbroj puta, često sa Lolom
u društvu, a često i sama sa svojim mislima. Zar joj nije bilo
dopušteno da mrzi što napušta poznato okruženje?
Gde će naći ove vlažne, zelene mirise u Los Anđelesu? To
jednostavno zadovoljstvo šetanja po uzanoj zemljanoj stazi na
kišici?
Čula je brzo dozivanje svrake pre nego što ju je videla kako
uleće među drveće. Još nešto što će joj nedostajati.
Njena prekretnica se dogodila kad joj je bilo devet. Otad ništa
više nije bilo isto.
„Niko o tome ne priča, Lolo.“ Na zvuk svoga imena, Lola je
dotrčala sa mesta gde je njuškala fuksiju koja je padala sa živice.
„Čak ni ja više. Zašto bih? Ali umem da računam, zar ne? Znam
da će izaći na uslovnu slobodu.“
Uz sleganje ramenima, Kejt je prebacila ranac. „Koga je
briga, zar ne? Prokleto nas nije briga. Ako izađe, izašla je. To
neće ništa promeniti.“
Ali brinula se da hoće. Ako joj majka izađe iz zatvora, to bi
bila još jedna promena kojom ne bi mogla da upravlja, morala bi
da je prihvati.“
 Možda, samo možda, gluma bi joj ponovo dala neku kontrolu
nad sopstvenim životom. Koliko god da je volela svoju porodicu
– a bog zna da jeste, i ovde u Irskoj i tamo u Americi – trebalo
joj je nešto svoje.
Sopstveni život, sopstveni izbori, nešto samo njeno.
„Nedostaje mi“, promrmljala je Loli. „Nedostaje mi gluma,
nedostaje mi da budem neko drugi, nedostaju mi posao i zabava.
Zato, možda.“
I za dve godine, podsetila se, moći će o svemu sama da
odlučuje, ili može da se vrati ovamo i živi pored jezera. Mogla
bi da ode u Njujork, ili bilo kuda. Mogla bi...
Da napravi novu prekretnicu.
„Znaš, sranje, Lolo, deda je upravo na to mislio. Mrzim kad
se ispostavi da su u pravu.“
Izvadila je telefon, uslikala fuksije, krvavocrvene u odnosu
na mokro zelenilo. Načinila je još jednu fotografiju s Lolom, sa
isplaženim jezikom i veselim očima. Pa još jednu, i još jednu.
Uslikala je staro, čvornovato drvo – ispod kojeg je dobila i
dala prvi poljubac. Tom Maklohlin, setila se, rođak u četvrtom
ili petom kolenu, pa je tako nekako sve ostalo u porodici.
Kravu koja je pružala glavu preko kamenog zida da pase
travu na drugoj strani. Kuću gospođe Liri jer je gospođa Liri
učila i nju i nanu da peku crni hleb.
Poneće sve to sa sobom da ih gleda svaki put kad se oseti
tužno ili izgubljeno.
Na oko kilometar od kuće, skrenula je na neravnu stazu.
Pošto je znala kuda su izašle, Lola je veselo zalajala i potrčala
napred.
„Zbogom“, rekla je Kejt, i pustila suze da poteku, pošto će ih
Nina razumeti. „Zbogom“, kazala je još jednom.
Stala je na trenutak, vitka i uspravna, sa crnom kosom koja
joj je padala niz leđa. Zatim je pošla za psom da obavi i
zvaničan deo.

Los Anđeles je bio okupan suncem. Ulice i staze su se pržile pod

njim. Jarko i upadljivo cveće se kuvalo. Iza zidova i kapije
Salivanovog imanja brujao je i divljao saobraćaj.
U posećenim restoranima, lepi ljudi su razgovarali o
poslovima uz organske salate i kinou, dok su ih lepi ljudi koji su
se nadali da će se probiti u poslu posluživali.
Gostinska kuća je imala svoje prednosti. Kejti je imala
prelepu sobu, punu nežnih boja i starinskog nameštaja, lično
kupatilo sa ogromnim tušem, iz kojeg je šikljala topla voda
koliko god je želela.
Čak je imala i sopstveni ulaz, pa je mogla da se iskrade,
danju ili noću, a da ne mora da prolazi kroz glavni deo kuće – a
tu je naviku razvila i zadržala čak i kad je otac radio.
Uživala je u vrtovima i mnogo je volela što imaju bazen.
Mogla je sama sebi da sprema hranu – gospođa Liri ju je
naučila da priprema i više od crnog hleba – ili da ode do glavne
kuće i pridruži se baki i dedi. Ako su oni imali nekoga na večeri,
mogla je da sedi u kuhinji sa Konsuelom, kuvaricom i
domaćicom, i od nje dobije jelo, a da pritom i proćaskaju.
Kad joj je deda dao scenario za ulogu o kojoj je pričao,
pročitala je tekst, a zatim ga, najblaže rečeno, progutala. Potom
je radila na tome da se preobrazi u Džut – neobičnu, nemirnu
najbolju prijateljicu ćerke samohrane majke u ljupkoj
romantičnoj komediji.
Imala bi vrlo malo scena, ali bile su vredne. S obzirom na to
da je poštovala očevo mišljenje, a bila joj je potrebna i njegova
dozvola, predala je scenario i ocu.
Kad joj je pokucao na vrata sobe, prestala je da vežba Džutin
način hoda, i doviknula mu je da uđe.
Dlanovi su joj se oznojili kad je videla da u ruci drži scenario.
„Pročitao si.“
„Jesam. Dobar je, ali tvoj deda je pažljiv u izboru projekata.
Razumeš da su već izabrali Keri.“
„Ne želim Keri. Nije da nije dobra uloga. Ne želim da
preuzmem toliku odgovornost, za sada. Ne još. Džut je bolja za
mene. Poigrava se sa Kerinom potrebom da bude savršena i
načinom kako se majka uvek preterano trudi. Ona unosi malo
zbrke u sve to.“
„Tako je“, složio se Ejdan. „Ali i lajava je, Kejt.“
Kao odgovor na to, Kejt je polako prodrmala ramenima,
zakolutala očima dok je sedala na stolicu, i zavalila se. „Bože,
samo se, znaš, jebeno izražava.“
Video je kako je raširio oči, iznenađeno, i zapitala se da li je
preterala u oponašanju Džut.
A onda se nasmejao. Seo je na krevet, spustio scenario pored
sebe. „Nije ni čudo što je se roditelji malo plaše.“
„Pametnija je i hrabrija od njih. Kapiram je, tata.“ Kejt se
nagnula napred. „Divim joj se što joj nije stalo da se uklopi.
Mislim, stvarno smatram da ću, ako dobijem tu ulogu, biti dobra
u njoj. I ona će biti dobra za mene.“
„Dugo nisi želela ništa od toga. Ili...“ Skrenuo je pogled
prema staklenim vratima, gde se primicao sumrak. „Ja sam
držao ta vrata zatvorena. Ne zaključana, ali zatvorena.“
„Nisi ti kriv. Nikad nisam pitala smem li da otvorim vrata i
zaista sam retko i mislila na to. Sad samo želim da vidim mogu
li da radim i kako ću se osećati ako budem radila.“
„Moraš biti spremna na pitanja onih koji će ponovo
prežvakavati ono što se dogodilo u Big Suru.“
Na trenutak nije ništa rekla, samo je sedela i gledala ga u oči.
„Moram li da se odreknem svega zbog onoga što mi je ona
uradila?“
„Ne, Kejt, ne. Ali...“
„Onda me pusti da to uradim, pusti me da pokušam da
dobijem tu ulogu. Da vidim šta će da se dogodi.“
„Neću ti stajati na putu.“
Skočila je i zagrlila ga. „Hvala ti, hvala ti, hvala ti!“
Čvrsto ju je stegao. „Postoje uslovi.“
„A-ha.“
„Unajmiću telohranitelja.“
Iznenađena, zapanjena, ustuknula je. „Ma daj.“
„Uzeću ženu“, nastavio je. „Možemo da kažemo da ti je
asistentkinja.“
„Bože, kao da mi treba lična asistentkinja. Tata, studio ima
obezbeđenje.“
„Bez toga ne može.“
Poznavala je taj ton, smiren i bistar kao voda. Bio je ozbiljan.
„Hoćeš li brinuti zbog mene celog života?“
„Da.“ Isti ton. „To mi je u opisu posla.“
„Dobro, dobro. Šta još?“
„Ako ostaneš do kasno, pošalji mi poruku. A pošto ćemo
možda oboje raditi, poslaćeš mi poruku kad stigneš kući ako ja
nisam ovde.“
„Važi. Još nešto?“
„Popravićeš ocene.“
„Dogovoreno. Je li to sve?“
„Osim onog što već stoji, a to je da nema pića, niti droge, da.
To je sve.“
„Dogovorili smo se. Otrčaću i pitaću dedu da mi dogovori
audiciju.“
Otrčala je tako brzo da je jedva imao vremena da oseti ponos
što je očekivala audiciju. Ali imao je dovoljno vremena da brine
zbog onoga sa čim će možda morati da se suoči u svetu koji je
sedam godina držao dalje od nje.
Kejt je, međutim, razmišljala samo o tom sadašnjem trenutku
dok je trčala širokom popločanom stazom prema glavnoj kući.
Stajala je, veličanstveno džordžijanska, velelepno ukrašena u
dubokoj senci. Svetla su treperila duž staze, i drugih staza kroz
bašte pune mirisnih ruža i božura, unutar mnogih prozora, i
svetlucala su na plavoj vodi bazena.
I, zaista je i videla, gledajući preko velikog popločanog
dvorišta sa dvorišnom kuhinjom ispod pergole sa visterijom gde
su deda i baka sedeli i ispijali svoje piće.
„Vidi ko nam je došao u posetu.“ Lili, s plamenom crvenom
kosom koja joj se vijorila oko lica, podigla je martini da
nazdravi. „Uzmi koka-kolu, dušo, i sedi s nama matorcima.“
„Ne vidim nikakve matorce.“
Sela je na ivicu sedišta jer se i osećala kao da je na ivici.
„Nisam želela da kažem ništa dok ne dobijem potvrdu od
tate. Pročitali smo scenario za Apsolutno možda. Rekao je da
mogu da radim, i stvarno to želim. Kad mogu na audiciju za
Džut?“
Vidno zadovoljan, Hju ju je proučavao preko viskija. „Dušo,
ja ne igram samo Kerinog naprasitog dedu, ja sam izvršni
producent. Uloga je tvoja.“
Puls joj je brzo zaplesao, baš kao što su htela i njena stopala.
„O, čoveče, toliko to želim. Bilo bi previše lako da je tako
dobijem. Ali ne, molim te. Želim na audiciju. Želim da postupim
ispravno.“
„Hju, dogovori audiciju, i čestitaj sebi što imaš tako ponosnu
i dostojanstvenu unuku.“
„U redu, dogovoriću.“
 „To! Moram da se pripremim.“ Skočila je, a zatim ponovo
sela. „Treba mi... Bako Lil, treba mi frizer. Moja kosa. I treba mi
malo losanđeleske odeće. Možeš li da mi kažeš gde da je kupim
i mogu li da iskoristim vozača?“
Lili je podigla prst, zatim uzela telefon koji je spustila na sto.
Pozvala je jedan broj. „Mirni, učini mi uslugu? Otkaži mi
zakazani ručak za sutra i zovi Dina – da, sad, na kućni broj. Reci
mu da mi treba da se sutra pobrine za moju unuku. Tako je,
lično. Možemo kad on kaže. Veći deo dana ćemo biti u
kupovini. Hvala.“
„Nisi morala.“
„Morala?“ Zabacila je glavu i huknula. „Mora li petao da
kukuriče? Već godinama želim da se genijalne ruke mog Dina
pozabave tvojom kosom. Sad sam dobila priliku. Dodaj još i
kupovinu, i za mene je to kao dan u prokletom cirkusu. A ja
zaista volim cirkus.“
„Voli“, potvrdio je Hju. „Zato se i udala za jednog Salivana.“
„Čista istina. O, Mirni je brza. Lili ovde“, rekla je kad se
javila na telefon. „Savršeno. Da, kapiram. Najbolja si, Mirni.
Ljubim te.“
Spustila je telefon. „Dino će doći rano – za njega rano – samo
zbog tebe.
Budi spremna u pola devet.“
„Nije Mirni najbolja, ti si.“ Kejt je ponovo skočila i bučno
poljubila Lili u obraz, a onda i dedu. „Oboje ste. Bićete ponosni
na mene. Moram da idem!“
Dok je odlazila, Lili je opet podigla martini. „Mutno se
sećam da sam nekad i ja imala takvu energiju. Moraćeš da je
paziš, Hju.“
„Znam. Hoću.“
Prošle su godine otkako je Kejt bila u nekom ekskluzivnom
losanđeleskom salonu koji je posluživao mušterijama izvorsku
vodu ili šampanjac, svež čaj ili kafu s mlekom. Salonu sa
separeima i ponudom usluga debelom kao roman.
Kad je ušla, mirisi – skupoceni proizvodi, parfemi, mirisne
svece – stapali su se zajedno i vratili je u detinjstvo.
Podsetili su je na majku.
Gotovo je ustuknula na vratima.
„Kejt?“
„Izvinite.“ Ušla je u svet crnog i srebrnog, tehno muzike koja
je tiho pulsirala i jarkih lustera napravljenih od izvijenih
srebrnih traka.
Čovek u majici koju je možda dizajnirao Džekson Polak
stajao je za polukružnim prijemnim pultom. Kosa mu se dizala u
talas, kao kod nekog surfera, preko čela.
Imao je tri minđušice na desnoj ušnoj školjki i tetovažu
vilinog konjica na levoj šaci.
„Divna Lili!“ Kad se pojavio, pljesnuo je rukama. „Dino je
već na svom mestu. Nemoguće da ti je ovo unuka. Mora da si
imala deset godina kad se rodila!“
„Čičero!“ Lili ga je poljubila. „Baš si nešto posebno! Kejtlin,
ovo je Čičero.“
„Draga moja.“ Uhvatio joj je obe ruke. „Kakva lepotica!
Odmah te vodim pozadi. Šta mogu da ti donesem? Jutarnju kafu
s mlekom, Lili, ljubavi?“
„Obe ćemo kafu, Čičero. A kako ste ti i Markus?“
Promrdao je obrvama dok ih je sprovodio. „Zakuvava se.
Zvao me je da se uselim kod njega.“
„I?“
„Mislim da... hoću.“
Bilo je dobrote, Kejt je pomislila, u načinu na koji ga je Lili
zagrlila. „Biče srećan što te ima. Znaš, Kejt, Čičero nije samo
lepo lice. On pomaže Dinu da vodi posao i pravi najbolju kafu s
mlekom na Beverli Hilsu.“
„Ali zaista ima lepo lice“, rekla je Kejt i Čičero joj se blistavo
osmehnuo.
„Baš si divna!“ Pomerio je crnu zavesu u stranu.
„Dino, traže te dve prelepe dame.“
„Takve najviše volim.“
Dok je Čičero bio vitak i nežan, Dino je bio krupan i mišićav.
Imao je bujnu crnu kosu koja mu je padala na okovratnik crne
tunike, krupne smeđe oči sa poluspuštenim kapcima i savršenu
dvodnevnu bradicu.
Nije se poljubio sa Lili, ali podigao ju je sa poda u srdačan
zagrljaj. „Mi amore. Podigla si me iz kreveta sat vremena
ranije.“
„Nadam se da će mi, ko god da je srećnica, oprostiti.“
Široko se osmehnuo. Zatim se okrenuo ka Kejt. „Dakle, ovo
je Kejtlin. Moj cvetić Lili mi je pričao o svim svojim pilićima.“
Pružio je ruku i uhvatio punu šaku Kejtine kose.
„Gusta i zdrava. Sedi. Lili, draga moja, Zoi će ti uraditi
manikir i pedikir.“
„Mislila sam da sedim i gledam. Tiho“, usprotivila se Lili.
Dino je podigao obe obrve, a onda samo mahnuo prstom
prema zavesi.
„Povuci je kad budeš izlazila.“
Kejt je sela na veliku kožnu fotelju ispred velikog trostranog
srebrnog ogledala i holivudskih svetala. „Mora da ste genije sa
kosom, pošto niko ne izbacuje Lili iz prostorije.“
„Genije sa kosom i pouzdan kao sfinga. Tajne koje se ovde
izgovore ostaju ovde.“ Dok je govorio, prolazio joj je rukama
kroz kosu i proučavao joj je lice u ogledalu. „Prava si
Salivanova. Irska lepota još u pupoljku. Nije otkrivanje tajne
ako ti kažem da te Lili voli svim srcem.“
„Uzajamno je.“
„Dobro. Sad, znaš li šta želiš sa svojom kosom, ili ćeš biti
pametna i pustiti meni da ti kažem?“
„Mislim da bih bila dovoljno zastrašena da izaberem ovo
drugo, ali treba da se pripremim za ulogu. Za audiciju.“
„Dobro onda, to je izuzetak u koji verujem. Reci mi.“
„Imam par slika.“
Dok je vadila telefon, Čičero joj je doneo kafu, spustio je i
ponovo izašao.
„Aha. Hmm.“ Dino je klimao glavom dok je proučavao slike,
pa skupljao oči na njeno lice u ogledalu.
„Mislim na neku kombinaciju. Prkosna je, neobična i voli da
se ističe – da bude svoja. Pa ako biste mogli...“
Presekao ju je novim mahanjem prsta. „Sad prepusti meni.
Jedno pitanje. Pošto imaš dobru, zdravu kosu koju ćeš da sečeš,
hoćeš li da je doniraš?“
„O. Naravno. Nisam se toga setila.“
„Pobrinuću se za to. Pij kafu i opusti se.“
Pokušala je, ali iako ju je okrenuo od ogledala, čvrsto je
zažmurila na to prvo prelazno šišanje.
Sad je gotovo, pomislila je.
„Sad izdahni. Udahni, izdahni. Dobro. Pričaj mi o svom
životu.“
„Dobro. Dobro. Bože. Uh. Pa, uglavnom sam živela u Irskoj
od svoje devete.“
„Nisam bio tamo. Pričaj mi.“
Zažmurila je i pričala mu o kući, jezeru, ljudima sa kojima je
radila.
Puna dva i po sata kasnije otvorio je zavesu i pustio Lili da
uđe.
Obe ruke su joj poletele ka ustima kao da hoće da spreči
vrisak.
Oduševljenje se pretvorilo u užas dok je Kejt sedela na
salonskoj stolici – kosa joj je bila kratko ošišana sa teškim
šiškama povučenim napred, sa temena obojenim u jaku, živu
plavu boju.
„O bože. O, bako Lil.“
Lili je zavrtela glavom, zatim zamahala rukama u vazduhu,
pa je okrenula leđa. Zatim se ponovo okrenula. „Divno je!
Divno“, ponavljala je, ponovo mašući rukama. „O, sveta gomilo
govana, Kejti, prava si opaka tinejdžerka!“
„Stvarno?“
„I ja sam pročitala scenario. A i bez toga, predivno je. Imaj
šesnaest, dušo. Slušaj Melenkampa i drži se za tih šesnaest dok
god možeš. Dino, pogledaj šta si uradio mojoj devojčici.“
„Jesi li sumnjala u mene?“
„Ni na tren. Ustani, ustani, okreni se. Sviđa mi se. Tvom ocu
se neće dopasti, ali tako i treba. Ne brini zbog toga. Osim toga,
to je Džut, pa će progutati. Kupićemo ti odeću uz tu kosu. I neke
prave tinejdžerske čizme.“
Dva dana kasnije, sa upadljivom kosom, vojničkim čizmama
na pertlanje, iscepanim farmericama, umetnički izbledelom
majicom sa likom Frenka Zape, plavim lakom za nokte koji je
mestimično ogulila i gomilom kožnih i platnenih narukvica,
ušetala je na audiciju.
Srce joj je tuklo, stomak joj je krčao i osetila je kako joj se
grlo steglo kad ju je režiserka – žena koju je poštovala –
pogledala skupljenih očiju.
„Kejtlin Salivan na audiciji za Džut.“
Osetila je oči na sebi kako je odmeravaju, proučavaju, i
prepustila se.
Izbacila je kuk, odagnala uzbuđenost i namestila Džutin
smoreni prkos. Govorila je sa blagim naglaskom devojke iz
doline.
„Dakle, hoćemo li da obavimo ovo ili ne? Zato što ima
mnogo boljeg sranja koje bih mogla da radim. Znate, mogla bih
da se češem po dupetu ili tako nešto.“
Kad je primetila trag osmeha u režiserkinim očima, znala je
da je ponovo ušla na vrata.

DESETO POGLAVLJE
Tokom dugog razmaka između Donovanovog sna i ostvarenja
Apsolutno možda, Kejt je zaboravila koliko je uživala da bude
deo nekog projekta, deo zajednice. Ali sve joj se vratilo.
Nije se zapravo prerušila u lik za vreme čitanja, ali kosa je
bila kosa. Osim toga, ubacivanje onoga što je verovala da bi
ubacila Džut pomoglo joj je da uđe u lik.
Bog zna da je radila na svom glasu – visini, ritmu. I na onom
što je Lili zvala „stavom“.
Volela je Džutin „stav“ i zapravo je želela da i sama ima
mnogo toga u sebi.
Upoznala je Dark Madigan, koja je glumila Keri, i odglumila
je scenu sa njom samo da isprobaju herniju. Sviđao joj se Darlin
pristup ulozi – bila je radoznala i nestrpljiva, tražila je
savršenstvo.
Igrale su na kartu da se suprotnosti privlače i uspelo je.
U stvarnosti, Darli je bila samouverena, pametna, iskusna
osamnaestogodišnjakinja, koja je prvi put glumila sa tri godine i
nikad se nije osvrtala.
 Imala je kuću u Malibuu, više je volela sastanke u vreme
ručka nego noću u klubovima i nedavno je potpisala
neverovatan ugovor kao lice – i telo – za liniju veša namenjenog
potrošačima od šesnaest do dvadeset pet.
Darli, sa dugom plavom kosom u jednostavnom konjskom
repu, ušetala je na čitanje i naletela pravo na Hjua. „Deda.“
Zagrlila ga je. „Ponoviću koliko sam uzbuđena što ću raditi s
vama. Kako ide, Kejt? Jesi li spremna?“
„Stvarno sam spremna.“
„Dobro. Ja sam zaista uzbuđena. Hajde da se zabavimo.“
I bilo je zabavno – uglavnom. Kejt je sedela za stolom sa
glumcima, režiserkom, finansijerima, scenaristom, asistentom
koji je čitao uputstva za scenu. Upoznala je svoje filmske
roditelje prvi put i glumca koji je glumio glavnog, frajera za
kojim je Keri patila, nezgrapnog štrebera koji je ne tako tajno
patio za Džut i sve ostale.
„Keri plače, baca se na krevet i jeca.“
Iako je Kejt smatrala Kerin plač upečatljivim, duboko je ušla
u lik da bi to pokazala.
„Gospode bože, Ker, jebeno prekini! Blamiraš se. Što je još
gore, blamiraš mene.“
„Džut seda na krevet. Na trenutak, na licu joj se vidi
saosećanje, a onda pljesne Keri po dupetu.“
„Tip je majmun, Keri.“
„Što ne bi bio moj majmun?“
„Keri se okrene.“
„Volim ga. Hoću da umrem. Majka mi spava sa gospodinom
Šroderom. Kupila je seksi donji veš! Dobiću četvorku –
četvorku – iz matematike. I... i nakon što sam vežbala sa
Kevinom dve nedelje, provela sate sa njim, nakon što sam mu
pomogla da dobije peticu, samo je rekao: ’Hvala, drago mi je što
je gotovo!’“
„Zato i jeste majmun. Da ti objasnim nešto, ne naročitim
redom. To što ti keva spava sa Šroderom – koji je inače zgodan
za matorca – prednost je, Keri. Dok ima seks, misli na seks,
kupuje seksi donji veš, neće ti biti na grbači. To je za nas sušno
razdoblje, Ker, kad nam dišu za vratom. Glasaj za seks i živi
slobodno.“
Keri je prebacila ruku preko očiju, šmrkćući. „Ne želim da
živim slobodno bez Kevina. Ti si mi najbolja drugarica. Treba
da budeš na mojoj strani.“
Kejt se prilagodila okolnostima, skočila, okrenula se ukrug,
šutnula zamišljeni stub. „Hoćeš da budem na tvojoj strani? Budi
ti na svojoj strani. Hoćeš tog majmuna?“ Sad je već vikala:
„Hoćeš li tog majmuna!“
„Hoću!“
„Onda prokleto prestani. Odmah prestani! Podveži jajnike,
izbaci sise.“ Prišla je i povukla Darli da ustane. „Čvrsto veži
jajnike. Podigni te sise visoko i idi po svog majmuna.“
„Kako?“
„Jesu li ti jajnici vezani?“ Uperila je prst u Darlin stomak.
„Jesi li podigla sise?“ Pokrila je preplašenoj Darli grudi rukama
i podigla ih.
„Da?“
„Onda ću da ti kažem. Ali treba mi malo načosa.“
Aplauz i smeh su se prolomili za stolom.
„Možemo li to da zadržimo?“, zahtevala je Darli. „Možemo li
da zadržimo to bockanje prstom i hvatanje za sise?“
„Već sam zabeležila“, rekla je režiserka. „Dobar posao,
dame. Sledeća scena.“
Kejt je odskakutala sa čitanja, i odskakutala bi pravo u
garderobu da sačeka sledeći dan.
 Ali te noći je Entertejnment tunajt objavio priču o povratku
Kejtlin Salivan – i prisetili su se otmice.
Razni su objavili priču. Novinari Pipla, LA tajmsa i
Entertejnment viklija lupali su na vrata radi intervjua, izjava,
komentara i fotografija.
Internet je eksplodirao.
Odbijanje da da je intervjue ili da komentariše bilo šta nije
ugasilo požar. Tokom prve nedelje snimanja sve se samo još
više razbuktalo kad je neko uspeo da slika Kejt na terenu i proda
sliku tabloidima.
Objavili su njenu sliku na kojoj, obučena kao Džut, pokazuje
srednji prst pored slike kad je imala devet godina.

DEVOJČICA POSTALA TINEJDŽERSKA

BUNTOVNICA
Ružne tajne Kejtlin Salivan
Društvene mreže su preuzele temu i nastavile s njom.
Kipeći od ljutnje, Kejt je sedela u Darlinoj prikolici u
zadnjem delu placa i čekala poziv za sledeću scenu.
„Znam kako to ide. Znam zašto to rade. Samo ne razumem
zašto je bilo koga briga.“
„Naravno da razumeš. Bila si klinka koju je majka iskoristila.
Izvini ako te to povređuje.“
Kejt je zavrtela glavom. „Znam šta je.“
„Pa, odvratno je. Takođe si i jedna od Salivanovih iz
Holivuda i to je nešto jebeno krupno.“
Darli, obučena za ulogu u crveno-belo navijačko odelo,
mahala je bocom nezaslađenog čaja od nane.
„Čak i da nisi Salivan, glumica si, umetnica. Mi smo plen,
Kejt. Takva sranja su deo cene koju plaćamo.“
 Istina, njena jednostavnost nije joj pomogla da to lakše
proguta. „Znala sam da će se to desiti. Očekivala sam da će
udariti, a onda izbledeti ako ne bude materijala.“
„Ljudi to hrane. Ljudi koji otvaraju te priče na internetu, koji
uzimaju to smeće sa rafova dok im kasirka naplaćuje konzerve
tunjevine.“
„Znam da to i tebi rade.“
„Da. Obično se ne obazirem. Ali imala sam nekoga s kim
sam bila u prilično ozbiljnoj vezi prošle godine. Izašla sam na
večeru sa svojim filmskim partnerom, neko nas je slikao kako se
smeškamo jedno drugom i, bum-tras, svi su objavili kako se
krešemo kao zečevi. Mogla sam da poričem, ali tip s kojim sam
se viđala nije mogao da pređe preko toga. Gotovo je poverovao,
pa...“
Slegla je ramenima, popila još malo čaja. „I tako se završilo.“
„Žao mi je.“
„I meni. Stvarno mi je bilo stalo do njega.“ Smeškajući se,
bocnula je Kejt u ruku. „Iako se pokazao kao majmun.“
Darli je podigla pogled na kucanje na vratima.
„Traže vas na snimanju, gospođice Madigan i gospođice
Salivan.“
„Hvala! Proći će“, rekla je Darli Kejt. „Neko će nekog
prevariti ili će neka osoba ostati trudna ili će neko biti uhapšen
zbog vožnje pod uticajem alkohola ili droge. Uvek ima nešto.
Tako.“
Ustala je, nakrivila glavu desno i levo da opusti vrat. „Digni
sise.“
„Visoko su.“ Kejt je ustala od stola i podigla ih da dokaže.
„Ti ipak imaš bolje od mojih.“
Napućenih usana, Darli je spustila pogled. „Istina. Ali ti imaš
duže noge. Hajde, drugarice, vodimo moje sise i tvoje noge da
rasturimo ovu scenu.“
Rad je pomogao. To što je imala nekoga izvan porodice,
nekoga ko joj je blizak po godinama da razgovora s njim,
pomoglo je. Njena mala, sporedna uloga trajala je svega
nekoliko nedelja. I pokazalo se da je Darli u pravu – veći deo
medijske pažnje je izbledeo.
Pošto joj je otac bio na snimanju barem nedelju dana, čekala
je da joj deda dobije slobodan dan da ga saleti.
Našla ga je u njegovoj kancelariji sa pogledom na trospratnu
fontanu i široki zeleni travnjak.
Na radnom stolu je imao gomile scenarija i beležaka i sedeo
je za tim stolom u svetloplavoj polo majici i smeđim
pantalonama. Još je nosio gustu bradu dede iz filma.
„Konačno! Društvo da me spase od scenarija koji me
prikazuju dovoljno glupim da me zavede devojčica, jedva nešto
starija od tebe, zbog novca.“
„Stvarno?“
„Pre nego što je zadavim.“ Spustio je scenario.
„Možda bi čitao neki u kojem ne bi bio glup. Ili koji uopšte
nema ulogu za tebe.“
Odmerio je onaj u njenoj ruci. „Već za tebe?“
„Dobila sam tri od agenta ove nedelje. Ali verovatno znaš,
pošto je on i tvoj agent.“
„Nešto sam načuo.“ Prepoznavši joj pitanje na licu,
odmahnuo je glavom. „Nisam molio Džoela da ti bilo šta šalje,
niti sam povlačio bilo kakve veze. Ali je spomenuo da su stigla
tri koja je mislio da bi trebalo da pročitaš – i za dva su izričito
tražili da ih pošalje tebi.“
„Tako je i on rekao. Ovo je jedan od ta dva. Mogu li da ti ga
ostavim?“
„Naravno da možeš.“
 Nešto, pomislila je Kejt. Nešto u njegovom glasu. „Nešto nije
u redu?“
„Sto ga ne spustiš tu na ovu gomilu i prošetaš sa mnom?
Dobro bi mi došla vežba, vazduh, bašta.“
„Nešto nije u redu.“ Ali spustila je scenario. „Jesam li
zeznula nešto sa Džut?“
„Bila si savršena.“ Ustao je, zaobišao sto, i obgrlio je rukom
dok su izlazili iz kancelarije. „Treba da završimo sledeće
nedelje. Na vreme, u okviru budžeta. Pravo čudo.“
Prešli su preko popločanih podova boje meda, ispod visokih,
visokih tavanica. Veliki salon, tako su ga zvali – da istakne
veliki klavir, svilom presvučene sofe, džordžijanske starinske
stolove i vitrine.
„Zaista imam vesti“, rekao je dok ju je vodio prema lučnim
duplim vratima. „Uznemirićeš se.“
„Je li nešto loše sa bakom Lil? Sa tobom?“
„Ne.“ Izgurao ju je napolje preko popločanog dvorišta do
jedne baštenske staze. „Zdravi smo kao konji. Mislio sam da ću
sačekati dok ti se tata ne vrati, i Lili bude ovde, nisam želeo da
čuješ za to pre njih.“
„Plašiš me. Samo mi reci.“
„Pustili su Šarlot na uslovnu slobodu.“
„Ona je...“ Sve u njoj se zaledilo na trenutak. Videla je
leptira, tako lakog, tako slobodnog, kako leprša i leprša pre nego
što je sleteo – žut kao puter – na jarkoplavi cvet.
„Neće se ona vratiti ovamo, Kejti. Mora da ostane u državi,
za sada, ali mislim da se neće vratiti u Los Anđeles. Ovde za nju
nema ničeg osim poruge i sramote.“
„Kako znaš da izlazi?“
„Red Bakman nas obaveštava. Sećaš li se šerifa Bakmana?“
„Da.“ I ugledala je vilinog konjica, brzog i šarenog, samo
blesak boje, i onda je nestao.
„Sećam se. Pišem mu, i Džuliji – porodici – barem jednom
godišnje. Dakle, Džuliji više odjednom godišnje.“
„Zaista?“ Okrenuo ju je prema sebi. „Nisam znao.“
„Želela sam da znaju kako sam. Želela sam ja da znam kako
su oni. Nisam se nikad pozdravila sa njima pre nego što smo
otišli. Želela sam da održim tu vezu, pretpostavljam. Uh. Kelan
je na koledžu. Red i dalje surfiije.“
Pčela, veličine bebine pesnice, prozujala je pored ružinog
grma.
Toliko života, svuda naokolo. Zašto je imala utisak da se njen
zaustavio?
Zateturala se kad se taj teret svalio na nju, kao da su joj se
pluća zatvorila. „Ne mogu da dišem.“
„Da, možeš. Pogledaj me, hajde, Kejt, pravo u mene. Udahni-
izdahni. Diši lagano, udahni-izdahni.“
Obuhvatio joj je lice rukama, čvrsto, gledao ju je pravo u oči,
i nastavio da joj govori kako da diše.
„Boli me u grudima.“
„Znam. Udahni, lepo i polako, izdahni, lepo i polako.“
Godine, pomislio je, barem tri godine otkako je imala potpuni
napad panike. Prokleta Šarlot.
„Hajde, idemo da sednemo. Doneću ti vode.“
„Ne želim da je vidim.“
„Ne moraš. Ovde neće nikad biti dobrodošla, neće nikad
proći kroz onu kapiju. Tvoj otac ima puno starateljstvo, sećaš
se?“
Nesrećan zbog nje, Hju ju je pratio nazad do kuće. „Ionako
imaš skoro sedamnaest. Još malo pa si punoletna.“
„Sparks i Denbi.“
„Imaju još mnogo godina. Godine. I nemaju razloga da ti više
ikad priđu blizu. Sedi ovde. Sešćemo pored bazena. Ah,
Konsuela.“
Mora da ga je videla kako pridržava Kejt kao što bi
pridržavao neku žrtvu nesreće, shvatio je po načinu kako je
istrčala iz kuće. „Hoćeš li nam doneti malo vode?“
Kad je odjurila unutra, smestio je Kejt u stolicu ispod
suncobrana. „Sešćemo ovde u hlad, da dišeš svež vazduh.“
„Dobro sam. Dobro sam. Samo... Ubedila sam sebe da će je
zadržati u zatvoru punih deset godina. Pomagalo mi je što sam
verovala u to. Ali nije važno.“
Obrisala je hladan znoj sa lica. „Neće biti važno. Molim te,
nemoj reći tati da sam ovako paničila. Brinuće nedeljama, a
dobro sam.“
Čučeći ispred nje, Hju je protrljao ruke. „Neću ništa reći.
Slušaj me sad, Kejtlin, ona ne može više da te povredi. Za nju
nema ničega više u ovom gradu. Bila je nižerazredna glumica
pre nego što je otišla u zatvor.“
„Mislim da se udala za tatu zbog imena, zbog slave. Mislim
da je i mene rodila iz istog razloga. Dobra reklama.“
„Neću ti protivrečiti. Oh, Konsuela, hvala ti.“
Uspravio se dok je kuvarica, zabrinuto gledajući u Kejt,
žurila sa poslužavnikom – bokalom vode s ledom i kriškama
limuna, čašama i hladnom mokrom krpom.
Spustila je poslužavnik, sipala vodu, uzela krpu.
Nežno ju je namestila preko Kejtinog lica.
„Mi pobre niña“4 promumlala je.
„Estoy bien, Konsuela. Estoy bien.“5
„Popij malo vode, moja dobra devojčice.“ Stavila je čašu u
Kejtinu ruku. „Gospodine Hju, molim vas, sedite, molim vas,
popijte malo vode. Napraviću lep ručak za oboje i limunadu
koju moja Kejt voli. Biće ti bolje.“
 „Hvala, Konsuela.“
„De nada.“6 Dala je znak rukom Kejt da popije još vode,
zatim se žurno vratila u kuću.
„Dobro sam. Bolje sam“, rekla je Kejt Hjuu. „I znam bolje,
zaista, u glavi. Nikad me nije volela, pa zašto bi želela ili
pokušala da me sad vidi? Znam da je tako. Žao mi je.“
„Bez izvinjavanja. Reći ću samo još nešto o Šarlot, a onda
ćemo da sedimo ovde i razgovaramo o nečemu lepom. Ne znam,
i nisam nikad znao, kako je uskogruda, slaba, netalentovana,
bezdušna kučka od žene mogla da rodi nekoga kao što si ti.“
Nasmešila se. „Geni Salivanovih su jaki.“
„Prokleto si u pravu.“ Podigao je čašu, nazdravio, i
proučavao je dok je pio. „Ima tu i Danovih, jer, bože moj,
svakog dana mi sve više ličiš na svoju baku Liv.“
Kejt je povukla svoje plave šiške. „Čak i sa ovim?“
„Čak i sa tim. Pričaj mi sad o onoj ulozi koja ti se sviđa.“
„Pa, nije ni nalik na Džut. Najstarija je od troje dece,
pokušava da se snađe kad njen otac udovac preseli porodicu iz
predgrađa Atlante u Los Anđeles zbog posla.“
„Atlanta. Južnjački naglasak.“
Kejt je podigla obrvu i progovorila glatkim džordžijskim
otezanjem. „Mislim da mogu to da izvedem.“
„Uvek si mogla“, promrmljao je Hju. „Da pogodiš glas. U
redu, ispričaj mi još nešto.“
Pričala mu je, pila limunadu, i ručala s njim među cvećem i
leptirima. I potisnula je sve misli o majci u stranu.
Te noći, u polusnu, sa uključenim TV-om zbog društva i
prigušenim svetlima, telefon joj je u omlitavelim prstima
ispustio kratak hip-hop signal da objavi poziv.
Ošamućena, i dalje žmureći, javila se: „Ovde Kejt.“
Prvo je čula pevanje – svoj glas, dečji glas. Nekoliko stihova
pesme koju je otpevala sa dedom u filmu koji su snimili u Irskoj.
Nasmešila se.
A onda je čula kako neko vrišti.
Uspravila se u krevetu razrogačenih očiju.
Neko se smejao – zvučalo je pogrešno. I preko smeha, začula
je glas svoje majke:
Dolazim kući. Čuvaj me se. Čuvaj me se.
Jesi li mislila da je gotovo, nekoje šaputao. Nisi nikad platila.
Ali hoćeš.
Boreći se za vazduh, ispustila je telefon na krevet. Težina,
užasna težina na grudima mrvila joj je pluća. Grlo kao da joj se
skupilo u slamčicu.
Oko nje, soba kao da je posivela.
Diši, naredila je sebi, i zažmurila je. Diši, diši. Zamislila je
hladan, vlažan vazduh pored jezera u Irskoj, zamislila ga je
preko hladnog znoja koji joj je sad oblivao kožu.
Zamišljala je kako udiše, polako, postojano.
Zamišljala je prijatnu rančersku kuću, ukus tople čokolade i
kajgane. Džulijine nežne ruke.
Težina je popustila, nije nestala, ali je popustila. Skočila je iz
kreveta, i dalje dišući, izdišući, da proveri brave, sve do jedne.
Niko nije mogao da uđe. Niko i neće ući.
Noge su je izdale i sela je na pod, sad sa utišanim telefonom.
Da joj je otac kod kuće, znala je da bi otrčala vrišteći kod
njega.
Ali nije bio, i ona više nije bila dete kojoj je bio potreban otac
da otera čudovišta.
Kad bi mu rekla, rekla baki i dedi... Trebalo bi, znala je da bi
trebalo, ali...
Na podu, privukla je kolena grudima, i spustila čelo na njih.
Sve bi ponovo stalo. Otac bi se povukao sa snimanja i vratio
se kući. Odbijao bi druge scenarije, možda bi je vratio u Irsku.
Iako je delom žudela za tim, za tim zelenim, bezbednim
mestom, nije bilo u redu ni za nju, ni za njenog oca, niti za bilo
koga drugog koga je volela.
Snimak, samo snimak. Neko, neko zao i ružan ko je želeo da
je uplaši napravio je taj snimak, pronašao njen broj.
Dobro, uspeli su.
Naterala se da ustane, ode u kuhinju. Uz sva upaljena svetla,
bila je svetla i sjajna. I bezbedna, podsetila se.
Zidovi, kapija, obezbeđenje, brave. Sve je bilo sigurno.
Uzela je bocu vode i otpila dugačak gutljaj dok joj se grlo
nije osvežilo i ponovo otvorilo.
Promeniće broj. Reći će da ga je neki novinar – kako je znala
da nije novinar – iskopao.
Neće reći ništa i samo će promeniti broj.
Niko ne treba da brine zbog nje, zato što će ona to rešiti.
I ko god da je poslao taj ružan snimak, neće mu pružiti
zadovoljstvo da je uplaši.
Naterala se da ugasi svetla u kuhinji, zatim je isključila
telefon u slučaju da neko pokuša opet da je pozove. Ali u
spavaćoj sobi nije mogla da izdrži tišinu ili mrak, pa je ostavila
uključen TV i upaljena svetla.
„Nisam zaključana unutra“, mrmljala je dok je odlučno
sklapala oči. „Oni su isključeni napolju.“
Ipak, dugo joj je trebalo da zaspi.
Nije nikome rekla. Dan kasnije, posle mirne noći, napetost je
popustila. Već to joj je reklo da je bila u pravu kad je resila da
sve zadrži za sebe.
Učila je sa nastavnicom, istraživala je za ulogu koju je želela.
Pošto je bila Salivanova, imala šesnaest ili ne, pažljivo je
promišljala karijeru koju je želela da izgradi.
 Pripremila se i otišla sama do Dina pošto je Lili radila. Plava
ćuba na čelu pretvorila joj se u lepe šiške – sa nekoliko plavih
pramenova, pošto su joj se dopali.
Ako potpiše ugovor, jer, začudo, zavisilo je od nje, imala je
vremena da pusti kosu da joj izraste i vrati se na potpuno crnu.
I oduševljena prilikom da ode na prvi sastanak sa režiserom i
scenaristima, brižljivo je odabrala odeću. Bez pocepanih
farmerica i glomaznih čizama ovog puta. Za svoj prvi
profesionalni poslovni ručak izabrala je bluzu bez rukava sa
zabavnim, šarenim poprečnim prugama, crvene sandale koje su
se vezivale do polovine butina.
Spremila se da na tom sastanku bude Kejt Salivan, glumica.
Ako potpiše ugovor, uneće i sebe u taj lik.
Pošto joj je otac dozvolio da na sastanak ide sama ako uzme
auto i vozača, još jednom je proučila sebe u ogledalu, zgrabila je
torbu – upadljivo plavu kao i njeni pramenovi u kosi, i otišla je
do glavne kuće.
Morala je da nabavi vozačku dozvolu, mislila je. U Irskoj je
vozila. Naravno, sad je morala da nauči da vozi na drugoj strani
puta, i u ludačkom saobraćaju, ali morala je da dobije dozvolu.
I svoj auto. Ne neki dosadan stari sedan. Zabavan, brz,
kabriolet. Imala je novca u banci, i kad – ako, ako, podsetila se –
potpiše ugovor, imaće i više.
Ponovo će da obrlati telohraniteljku. I Monika je bila dobra,
ali bio joj je potreban auto, malo slobode.
Međutim, zasad je verovatno bilo bolje da se Džasper bori sa
saobraćajem.
Osmehnuo joj se, široko i vedro, svojim tamnim, izboranim
licem dok joj je otvarao vrata na sjajnoj (dosadnoj) limuzini.
„Sve je spremno za vas, gospođice Salivan.“
„Kako izgledam?“
 „Predivno.“
Dovoljno dobro, pomislila je, i sela je na zadnje sedište.
Ipak, proverila je lice i dodala novi sloj sjaja za usne dok se
vozila. Samo sastanak upoznavanja, podsetila se. I tamo će biti i
njen agent.
Osim toga, želeli su je za tu ulogu, pa je pritisak bio malo
manji. Iako bi ovog puta glumila glavni lik, ipak je to bio film sa
mnoštvom glavnih likova.
Kad se Džasper zaustavio, proverila je vreme. Ne rano – to bi
bio blam. Ne kasno – neprofesionalno. „Zadržaću se barem sat
vremena, Džaspere. Možda čak i dva. Poslaću ti poruku kad
završimo.“
„Biću u blizini“, rekao je kad joj je otvorio vrata.
„Poželi mi sreću.“
„Znate da želim.“
Žuran korak joj možda nije delovao prefinjeno, ali nije je bilo
briga. Pokazivanje uzbuđenja, pomislila je dok je prolazila kroz
lučni prolaz u baštenski restoran, bilo je pravo i iskreno.
Želela je da gradi karijeru na tome. I upravo je to sad i radila.
Gradila karijeru.
Prišla je hostesi. „Treba da se nađem sa Stivenom Makojem
na ručku.“
„Naravno, gospodin Makoj je već ovde. Molim vas, sledite
me.“ Hodala je između cveća i zelenila, kroz tihi zvuk oticanja
vode u bazenčiće, između stolova pokrivenih stolnjacima boje
breskve, za kojima su ljudi pijuckali penušava pića ili proučavali
jelovnike na pergamentu.
Osećala je kako je gledaju i smirivala je svoje uznemirene
živce. Deo cene, setila se. Ili plati ili traži drugu vrstu posla.
Prepoznala je Makoja, a kako je obavila i pretragu na
internetu, i Dženifer Grogan, scenaristkinju. Sedefi su jedno
pored drugog za stolom za četiri osobe. Dakle, shvatila je, naći
će se sa njom i njenim agentom.
Makoj je ustao kad ju je primetio. Nije još napunio četrdeset,
imao je tanku, proređenu kosu, koju je prekrivao bejzbol kapom
kad je radio. Groganova ju je pogledala kroz četvrtaste, ozbiljne
naočare sa crnim okvirom.
„Kejtlin.“ Poljubio ju je u obraz ovlaš, holivudski. „Drago mi
je što se lično upoznajemo. Dženi, ovo je naša Oliva.“
„Poznajem tvoju baku.“
„Rekla mi je. Kazala mi je kako joj se sviđa što pišete o
slojevitim i složenim ženama.“
„Neko mora.“
„Sedi, Kejt.“ Makoj joj je izvukao stolicu. „Uzeli smo bocu
san pelegrina, ali možeš da pogledaš ponudu vode.“
„Ne, to je savršeno, hvala.“ Spustila je torbicu u krilo i
sačekala da joj konobar napuni čašu.
„Čekamo još jednu osobu, ali hajde da uzmemo cvetove
tikvica za sve. Čarobne su“, Makoj je rekao Kejt. „Punjene su
kozjim sirom.“
„Spasite me od vegeterijanaca“, rekla je Dženi. „Donesite
barem hleb.“
„Odmah.“
Uputila je Kejt kiseo pogled. „Ili si i ti ljubiteljka tofua?“
„Ne, osim ako me neko ne upozori na njega. Želim da vam
zahvalim, gospodine Makoj...“
„Stiv.“
„Želim oboma da vam zahvalim što ste pomislili na mene kao
Olivu. Ona je sjajan lik.“
„Moraćeš da radiš sa trenerom za glas.“ Dženi je zgrabila
malenu kiflicu od kiselog testa istog trenutka kad je korpa
spuštena na sto. „Naglasak – i ne može da bude tako gust da ga
sečeš sekirom – ključan je za njen lik i deo njenog sukoba i
kulturološkog šoka. Mora da bude pravi.“
Kejt je klimnula glavom, otpila gutljaj vode. I ubacila je
Džordžiju u svoj glas. „Sa velikim zadovoljstvom ću raditi sa
trenerom za glas ako dobijem ulogu. Olivin naglasak, način
govora i ritam deo su razloga zašto se, barem na početku,
osećala izolovano. Ili sam ja tako shvatila njen lik.“
Dženi je prelomila kiflicu na dva dela i ubacila polovinu u
usta. „U redu, to je dobro. Prokletstvo. O čemu ću sad da
pridikujem?“
„Naći ćeš nešto. Evo Džoela.“
„Izvinite, zadržao sam se kao i obično.“ Džoel Mičel, nizak i
okrugao, poljubio je Kejt u teme kao neki ujak. Seo je u svojoj
golferskoj majici – crvenoj kao Kejtine sandale.
Imao je identične pramenove sede kose razdvojene ružičastim
skalpom, debele zatamnjene naočare, i bio ga je glas da bi
iscedio i poslednju kap iz nekog projekta za svog klijenta.
„Dakle.“ Popio je malo vode. „Zar nije preslatka?
Prokletstvo, devojko, pa ti si pljunuta Livi.“
„I deda je to rekao pre neki dan.“
„Sve mi se više sviđa. Šta kažete da poručimo neku pravu
hranu – jer vidim da Stiv opet nameće svoje tikvice. Ovde prave
vraški dobre burgere – prave. Hajde da tražimo jelovnike, pa
onda možemo otvoreno da pričamo.“
Makoj je pozvao konobara.
Kejt je primetila da mu se ruka ukočila u vazduhu, a oči
razrogačile.
Pre nego što je stigla da se okrene i vidi šta mu je izazvalo
takvo zaprepašćenje na licu, čula je svoje ime.
„Kejtlin! O bože, dete moje!“
Ruke su bile na Kejt, vukle je sa stolice u čvrst zagrljaj.
Poznavala je glas, poznavala je miris.
Borila se.
„O, tako si odrasla! Tako si lepa.“ Šarlot je plakala dok je
usnama preletala preko Kejtinog lica, kose. „Oprosti mi, dušo
moja, oprosti mi.“
„Odbij od mene! Odlazi. Odbij od mene!“
Vazduh joj se sabio u pluća, težina se svalila na grudi kao
kamenje. Ruke oko nje su se pretvorile u stege, stežući,
istiskujući iz nje život, identitet, svrhu.
Trebalo je samo par trenutaka da se ponovo vrati u
zaključanu sobu sa zakovanim prozorima.
Boreći se za vazduh, Kejt se oslobodila.
Videla je Šarlot, kojoj su iz očiju tekle suze, a usne drhtale,
kako diže ruku prema obrazu kao da ju je udarila. „Zaslužila
sam to. Jesam. Ali preklinjem te.“
Pala je na kolena, sklopila dlanove kao u molitvi. „Oprosti
mi.“
„Sklanjaj se, dođavola, od nje.“ Džoel, već na nogama,
poleteo je napred.
U zbrci jecanja, vike, brujanja glasova, Kejt je potrčala.
Trčala je kao i one noći u šumi, daleko, samo što dalje. Bilo
gde. Jurila je kroz raskrsnicu, šlepa za automobile, gluva za
gromoglasne sirene, škripanje guma.
Daleko, samo daleko, kao plen koji beži od lovca.
Sa zvonjavom u ušima i ranjenim srcem, trčala je dok je noge
nisu izdale.
Drhteći, okupana paničnim znojem, naslonila se na zgradu.
Polako se crveni oblak preko njenog vida proredio; i probili su
se i drugi zvuci osim vrištanja u njenoj glavi.
Automobili, sunce koje se presijavalo sa hroma, nečiji stereo
u kolima iz kojeg je tukao hip-hop, kuckanje potpetica po stazi
dok je žena izlazila iz prodavnice noseći dve sjajne kese iz
kupovine.
Izgubljena, shvatila je. Kao u šumi, ali ovde je sve bilo
prevruće, presvetlo. Nije bilo zvuka mora – samo neprekidno
zujanje saobraćaja.
Ostavila je torbicu – telefon – nije imala ništa.
Imala je Kejt, podsetila se, i na trenutak je zažmurila. Pribrala
se i prišla, nogama koje je jedva osećala, do vrata prodavnice.
Unutra je bilo sveže i mirisno, i ugledala je dve žene – jednu
mladu, mršavu u jarkoružičastom, a drugu stariju, u tri-četvrt
pantalonama i čistoj beloj košulji.
Mlađa se okrenula i namrštila se kad je na brzinu odmerila
Kejt od glave do pete. „Izvini me na trenutak.“
Videlo joj se neodobravanje sa dozom gađenja dok je išla
prema Kejt. „Ako tražiš javni toalet, probaj u Starbaksu.“
„Ja... moram da pozovem nekoga. Mogu li da upotrebim vaš
telefon?“
„Ne. Moraš da odeš. Imam mušteriju.“
„Izgubila sam torbicu, telefon. Ja...“
„Moraš da odeš. Odmah.“
„Šta je tebi?“ Starija žena je prišla i gurnula mlađu u stranu.
„Idi i donesi ovoj devojci vode. Šta se dogodilo, dušo?“
„Gospođo Lengston...“
Starija žena je okrenula glavu i prodorno pogledala mlađu.
„Rekla sam da doneseš vode.“ Obgrlila je Kejt i odvela je do
stolice. „Sedi, dođi do daha.“
Još jedna žena je izašla iz zadnjeg dela, stala u mestu, zatim
je žurno prišla. „Šta se dogodilo?“
„Devojci treba pomoć, Rendi. Upravo sam poslala tu
bezdušnu, nadmenu radnicu, koju si zaposlila, pozadi da donese
malo vode.“
 „Sačekaj malo.“
Gospođa Lengston je uhvatila Kejt za ruku i blago je stegla.
„Hoćeš li da zovemo policiju?“
„Ne, ne, ispustila sam torbicu... telefon.“
„U redu je, možeš da upotrebiš moj telefon. Kako se zoveš?“
„Kejt. Kejtlin Salivan.“
„Ja sam Glorija“, počela je dok je preturala po ogromnoj
Pradinoj torbi u potrazi za telefonom. A onda je skupila oči i
zagledala se u Kejtino lice. „Jesi li ti ćerka Ejdana Salivana?“
„Jesam.“
„Moj muž mu je bio režiser u Kompromisima. Svet je mali
kad je reč o Holivudu, zar ne? Stiže Rendi s vodom. I evo ga,
konačno, moj telefon.“
Treća žena – ona po godinama između druge dve – pružila je
Kejt visoku, tanku čašu.
„Hvala vam. Ja...“ Zurila je u telefon, pokušavajući da se seti
Džasperovog broja. Ukucala je broj i zažmurila od olakšanja kad
je čula vozačev glas.
„Džaspere, ovde Kejt.“
„O, gospođice, hvala bogu! Gospodin Mičel me je upravo
zvao. Spremao sam se da zovem vašeg tatu.“
„Ne, molim te, nemoj. Kad bi samo došao po mene. Ja...“
Pogledala je u Gloriju. „Ne znam gde sam tačno.“
„Butik Junik“, rekla joj je Rendi i dala joj adresu na Rodeo
drajvu.
„Razumeo sam, gospođice. Dolazim za par minuta. Samo me
sačekajte.“
„U redu, hvala.“ Vratila je telefon Gloriji. „Mnogo vam
hvala.“
„Ne brini zbog toga.“ Glorija je okrenula glavu i uputila dug i
mračan pogled u zadnji deo prodavnice. „To se zove ljudskost.“
 JEDANAESTO POGLAVLJE
TV mreže i kablovski kanali preneli su video-snimak snimljen
nečijim telefonom. Fotografije prisilnog zagrljaja, Šarlot kako
klečeći preklinje ili drži ruku na licu kao da ju je Kejt udarila,
preplavile su internet, novine.
Hju je zgađeno bacio na sto nacionalni tabloid sa vrištećim
naslovom.

MAJKA SE KAJ
DETE NE OPRAŠTA
Slomljeno srce Šarlot Djupont
„Sve je namestila. Neko joj je rekao gde će Kejt biti i kada, i
kad saznam ko...“ Zaćutao je, stegnutih pesnica.
„Stani u red“, rekla mu je Lili hodajući po njegovoj
kancelariji dok je Ejdan stajao i zurio kroz vrata ka bašti.
„Čak i nakon svega što je uradila“, tiho je izgovorio,
„potcenili smo je. Nekoliko dana nakon što je izašla na slobodu,
nekoliko dana, i već koristi Kejt radi promocije. Što se tiče
fotografija, unajmila je paparaca za to: Imala je spremnu priču
za objavljivanje.“
„Nabavićemo rešenje o zabrani prilaska. Prvo to“, kazao je
Hju. „To je nešto opipljivo, i ako pokuša da se ponovo približi
Kejt, vratiće se pravo u zatvor.“
„Previše smo zauzeti svako svojim projektom da bismo sad
otišli. Ali čim završim, vratiću je u Irsku. Trebalo je tamo i da
ostanemo.“
„Mogao bih sad da je odvedem u Big Sur“, predložio je Hju.
„Mogu da putujem kad im budem potreban za postprodukciju.“
 „Ne.“ Kejt je stajala na vratima. „Neću u Big Sur, neću u
Irsku, neću nikud.“ Zavrtela je glavom kad je Hju pokušao da
sakrije tabloid scenariom. „Videla sam, deda. Ne možete večno
da me štitite.“
„Da se kladimo?“
Prišla je Lili i stegla joj ruku. „Znam da sam napravila zbrku.
Jesam“, nastavila je pre nego što su njih troje stigli da se
pobune. „Trebalo je da se suočim s njom. Sledećeg puta, ako ga
bude, i hoću.“
„Neće ga biti. O zabrani prilaska se ne pregovara“, rekao joj
je Hju.
„Odgovara mi. Nadam se da će je prekršiti, pa će se vratiti u
zatvor. Ali neću joj dozvoliti da me pretvori u kukavicu kao što
je to učinila. Ako želi ovo – ovu usranu reklamu, neka joj. Znam
da ćemo imati novu prokletu gomilu seronja novinara koji će
navaljivati na mene, tražiti mi izjavu.“
„Nećeš razgovarati sa medijima o ovome.“ Ejdan joj je prišao
i uhvatio je za ramena.
„Ne, neću. Neću joj pružiti to zadovoljstvo. Svi vi, svi do
jednog ste mi pružili ono što mi je bilo potrebno da izađem iz
one sobe pre mnogo godina. I svi vi ste mi pružili ono što mi je
bilo potrebno da radim ono što radim sada. Rekla sam Džoelu da
prihvati ponudu. Snimaću taj film.“
„Kejt.“ Ejdan ju je sad nežno pomilovao po kosi. „Nisam
siguran da znaš čemu ćeš se izložiti. Čak i uz obezbeđenje, čak i
ako pristanu da zatvore lokaciju, biće još priča, još fotografija.“
„Ako to ne uradim, biće još priča, još fotografija, jer je već
objavljeno da sam imala sastanak kad je ona naišla. Ukoliko
odustanem, ona će pobediti.“
Stavila je ruku na očevo srce, a zatim podigla ruke. „Svi mi
govorite da nemam čega da se stidim, ali stidim se. Moram ovo
da uradim za sebe, da dokažem da mogu to da uradim bez obzira
na sve što mi ona priredi. Ne radi se više o filmu, projektu ili
ulozi. Već kako se osećam u svojoj koži. A trenutno? Osećam se
sitno.“
Ejdan ju je privukao i spustio joj obraz na teme. „Neću ti
stajati na putu. Ali moramo da razradimo mere opreza koje
ćemo primeniti.“
„Ovakve priče privlače ludake“, istakla je Lili. „Mogu da
budem ponosna na tebe, i jesam, što si se uhvatila ukoštac sa
svojim životom. Ali štitićemo te.“
„Uzeću telohranitelja, koristiću auto i vozača. Neću ići
nikuda sama. Zasad, biću ovde i u studiju.“
„Sad sam ponovo ljuta.“ Lica okamenjenog od gneva, Lili je
sela na stolicu. „Devojka će da napuni sedamnaest, Hju, za ime
božje. Trebalo bi svi da brinemo zbog mangupa u kojeg misli da
se zaljubila, zbog klubova u koje krišom odlazi.“
„Nadam se da ću stići i do toga.“ Kejt je uspela da se
nasmeši. „Možda s malim zakašnjenjem.“

Dok se Kejt fokusirala na pretprodukciju, Šarlot se svuda

vrzmala.
Bože, nedostajale su joj kamere, svetla, pažnja. Nije joj bilo
važno, kad je sela da joj srede kosu i šminku pre njenog dela u
tok šouu, da li je osećala neodobravanje ili očaranost u vazduhu.
Bila je tu!
Znala je kako da igra ulogu. Na kraju krajeva, imala je sedam
godina da je usavrši. Kajanje zbog onoga što je uradila, tuga
zbog onoga što je izgubila, bleda, drhtava nada u drugu priliku.
I kroz to bi se provlačila samo tanka linija kojom bi
neprimetno svalila pravu krivicu na Denbija i Granta.
Lagali su je, zastrašili je dok nije počinila taj užas.
 Pre intervjua – trećerazredna tračerska emisija, ali glavna
priča – pregledala je svoju garderobu.
Bila joj je potrebna nova odeća, kakva dolikuje zvezdi, ali
trenutno je trebalo da se drži jednostavnosti. Ne sasvim dosadno,
mislila je, mršteći se na oskudan izbor u malom ormaru u bednoj
kući koju je unajmila. Ne bi nikad mogla da se opredeli za
potpuno dosadno, ali zasad će joj poslužiti jednostavne, čiste
linije, bez sjaja.
Dakle... crne helanke – vežbala je kao luda u zatvoru da održi
formu – svetloplava tunika sa ovalnim izrezom.
Bez jarkih boja.
Poređala je kombinacije, sela za radni sto – kuću je unajmila
nameštenu – koji je koristila kao sto za šminkanje, i uključila je
uveličavajuće ogledalo u koje je uložila novac.
Trebao joj je blistav ten, ali zasad će odgovarati i bledilo.
Čim bude mogla da odvoji par nedelja, uradiće nešto sa licem.
Ništa drastično, ali dosadilo joj je da gleda u bore.
Kao i u ogledalo, uložila je i u dobre proizvode za negu kože,
dobru šminku. Nije se isplatilo biti jeftin. A zaradila je i nešto
novca šminkajući druge zatvorenice u dane poseta.
Sat vremena je usavršavala lice. Čist izgled bez šminke
zahtevao je veštinu.
Dok se oblačila, vežbala je – i kovala zaveru. Ovaj trenutni
niz intervjua i pojavljivanja na TV-u neće potrajati. Moraće da
prihvati neku od ponuda koje je dobila. Mršav izbor – dve za
video, a treća ponuda bila je uloga neke ludače u horor filmu B
produkcije koju iseckaju na komadiće već u prvom činu.
Teško sranje.
Možda bi mogla da nađe način da prihvati obe one druge
ponude, i ponovo sve pokrene. Tako bi se još pojavljivala u
medijima.
 Donelo bi joj neke veze. Kad bi našla muškarca koji bi joj
podržao karijeru – i izvukao je iz ove usrane kuće, zaista bi
ponovo bila na konju.
Matorog bogataša, razmišljala je. Sve što je trebalo da uradi?
Pruži im dobar seks i živi kao kraljica.
Nije mogla da ostane trudna ovog puta da uvuče još jednog
muškarca u brak – za to je bilo prekasno čak i kad bi mogla da
podnese pomisao na drugo dete. Ali seks, sa izdašnom dozom
laskanja, obožavanja i kojekakvih gluposti, mogao bi da upali.
Pronaći će jednog, ovog puta pravog, nekog bez svih onih
odvratnih porodičnih veza i mešanja.
Ali u međuvremenu...
Dok je nanosila uzorak parfema na ručne zglobove i vrat,
mislila je na Kejt.
Možda nikad nije ni želela da ima dete, možda je videla Kejt
kao sredstvo za postizanje cilja – ali ponašala se prema toj
sebičnoj, nezahvalnoj devojčici kao prema princezi.
Prelepa odeća, razmišljala je Šarlot dok je ulazila u malenu
dnevnu sobu sa ružnom tamnoplavom sofom i groznim
lampama. Najbolja odeća, profesionalna dadilja. Dadilja... i ona
jebena Nina. Zar nije unajmila vrhunskog dizajnera za dečju
sobu? Kupovala joj najslađe malene dijamantske minđušice kad
je tom derištu probušila uši?
Napravila je grešku – a čak zapravo i nije bila ona kriva –
samo jednu grešku, i Salivanovi pokušavaju da od nje naprave
čudovište.
Pogledala je oko sebe u bež zidove, polovni nameštaj, pogled
na ulicu jedva par stepenica od ulaznih vrata.
U očima su joj zasijale suze samosažaljenja. Godinama je
iskreno verovala da ništa ne može biti loše kao zatvor – zvuk
zatvaranja vrata na ćeliji, miris znoja i, još gore, izmeta,
odvratne hrane.
Krajnja usamljenost.
Ali zar je ovo bilo bolje?
Kejt je provela nekoliko sati – sati – u sobi, a ona je za to
dobila sedam godina u ćeliji, i koliko još dugo u ovoj užasnoj
kući?
Nije bilo pošteno, nije bilo ispravno.
Osetila je kako tone u depresiju, a onda je čula kucanje na
vratima. Treptanjem je oterala suze, namestila hrabro mada
tužno lice, koje je usavršila.
I odlično je odigrala sledeću scenu.

U svojoj prikolici, Kejt je sipala dve čaše mineralne vode. „Tako

mi je drago što si ovde, Darli.“
„Kao što sam rekla, imala sam sastanak i pomislila da
svratim. Kako ide?“
Kejt, u paperjastom ružičastom džemperu za sledeću scenu,
sedela je sa Darli za stočićem. „Dobro je. Stiv, on je... pa,
odličan je režiser. Zaista ume da izvuče sve iz čoveka. Dvojica
što mi igraju braću – naročito mlađi – prosto su sjajni. I jako su
zabavni. Osim toga, ovog puta ja imam čudnu najbolju
drugaricu, koja me stalno zasmejava na setu.“
„Odlično.“ Darli je otpila gutljaj vode. „Sad. Kako ide,
Kejt?“
„O, sranje.“ Kejt se zavalila i zažmurila na trenutak. „Ovo je
dobar deo i mislim da radim dobar posao. Ali uništila mi je
uživanje u ovome. Ne mogu da nađem radost u poslu. I dalje
izbacuje priče. Snima neke videe. Znam, kao što si mi jednom
rekla, i to je deo posla, ali ne mogu da izađem. Telefoto sočiva
su me uhvatila kako sedim pored bazena kod bake i deke.“
„Jesi li bila gola?“
 „Ha-ha.“
Darli ju je potapšala. „Vidiš, uvek može gore.“
„I postalo je. Trebalo je da snimamo neke scene na lokaciji
napolju i neko je dojavio. Pa su nagrnuli, slikali i dovikivali
pitanja, pošto sam pogrešila što sam pomislila da mogu da odem
sa braćom iz filma u piceriju na ručak. Tek da nešto radimo. Ali
najgore? Jedan je gnjavio dedinu kuvaricu – najbolju ženu na
svetu – kad je bila na pijaci. Pretio joj je, Darli, pretio da će je
prijaviti imigracionim organima ako mu ne omogući pristup
meni. A ona je naša državljanka, prokleta američka državljanka,
ali uplašio ju je.“
„U redu, jebiga. Ništa od toga nije deo posla. Ništa.“
„Možda nije, ali ne mogu to da zaustavim dok god sam u
poslu.“
„Ne odustaj, Kejt. Dobra si, stvarno dobra.“
„Radost“, rekla je Kejt i pucnula prstima sa obe ruke.
„Isparila je.“
„To je loše. Treba nam šećera.“
Kejt je od zaprepašćenja podigla obrve ispod šiški. „Ti?
Šećer?“
„Krizna hrana.“ Uz te reći Darli je prekopala po tašni.
„Zalihe za hitne slučajeve.“
Kejt je zurila u kesu koju je Darli izvukla i otvorila.
„Risove čokoladice su ti zalihe za hitne slučajeve?“
„Ne osuđuj me.“ Pošto je ubacila jednu u usta, Darli joj je
ponudila kesu. „Šta ćeš da radiš?“
„Još ne znam.“ Ali čudno, dok je sedela tako u namerno
budalastom džemperu i jela čokoladicu s prijateljicom, smirila
se.
„Završiću ono što sam počela i radiću najbolje što znam. A
posle ne znam. Ne mogu da razgovaram sa porodicom o ovome,
ne trenutno. Stalno brinu i to teško podnosim.“
„Zajebi ih – ne tvoju porodicu. Ostale.“
„Sažaljevam samu sebe“, priznala je Kejt. „Apsolutno možda
će uskoro da izađe. Nisam mogla da idem na događaje
organizovane povodom toga. Ne mogu da idem na premijeru a
da porodici – i sebi – ne izazovem stres.“
„Nije vredno toga.“
„Ne, nije vredno.“ Naslonila je lakat na koleno i spustila
bradu na pesnicu. „Nisam poljubila dečka – kao ja – od Irske.“
„Jao.“
Žaleći se, Kejt je uzela punu šaku čokoladica. „Umreću kao
devica.“
„Ne, nećeš. Ne sa tim licem, tim nogama i nepodnošljivo
pozitivnim pogledom na život.“
Kejt je podsmešljivo frknula i pojela čokoladicu.
„Ali zrela si za dodire, čak i s tim tvojim majušnim sisama.“
„Ma šta kažeš.“ I otkrila je da se smeši, i to iskreno. „Zaista
si mi nedostajala.“
„Uzajamno je.“
„I sad stvarno dosta o meni. Pričaj mi šta se dešava s tobom,
pa da dodam i zavist na svoj spisak.“
Kejt je pogledala u vrata kad se začulo kucanje na prikolici.
„Traže vas na snimanju, gospođice Salivan.“
„Izvini, prokletstvo. Sve vreme sam ti plakala na ramenu.“
„Osušiću se. Vidi, šta kažeš da ti pošaljem poruku i da
dogovorimo neko vreme za druženje. Mogu da dođem do tebe.“
„To bi bilo sjajno. Ozbiljno.“
Dok su izlazile, Darli ju je obgrlila oko struka i Kejt joj je
uzvratila na isti način. „Ostala bih malo, gledala te kako radiš,
ali moram da požurim. Imam sastanak – s nekim zgodnim –
večeras.“
 „Kučko.“
Darli se uz smeh udaljila.
U roku od dvadeset četiri časa, jedan tabloid je objavio mutnu
sliku dve devojke kako se nežno grle sa naslovom:

JESU LI HOLIVUDSKE LJUBIMICE ZALJUBLJENE?

Darlina i Kejtina tajna ljubavna veza.
Uz članak pun nagađanja i nagoveštaje da se između dve
glumice razvilo nešto više od prijateljstva za vreme snimanja
filma Apsolutno možda, Šarlot je dala izjavu:
„Podržavam ćerku bez obzira na životni stil i kakva god da
joj je orijentacija. Srce želi šta srce želi. A moje srce samo želi
Kejtlinu sreću.“
Progutala je; kakav je izbor imala? Ali povredilo ju je više
nego što je mogla da objasni.
Kad je zabrljala sa svojim rečenicama u ključnoj sceni, i to
pet puta, nešto se u njoj slomilo.
„Žao mi je.“ Suze su navalile kroz pukotinu, počele su da joj
se podižu u grlu. „Samo moram da...“
„Vreme je za ručak“, objavio je Makoj. „Kejt, dođi na
trenutak.“
Neće plakati, obećala je sebi. Ne srne, neće plakati i biti
previše emotivna, preosetljiva glumica koja ne ume da podnese
udarac.
„Izvini“, ponovila je kad joj je prišao u improvizovanoj
kuhinji koja se brzo praznila.
Shvatila je da je okruženje izgledalo onako kako se ona
osećala – potpuna zbrka. A u tome je i bio prokleti smisao scene
koju nikako nije uspevala da odigra kako treba.
„Sedi.“ Pokazao je na pod, i seo je i sam, prekrštenih nogu.
 Izbačena iz ravnoteže, Kejt je oklevala, zatim je i ona sela na
pod. „Znam tekst“, počela je, „znam scenu. Ne znam šta mi je.“
„Ja znam. Negde si drugde, a treba da budeš ovde. Misli ti
lutaju, Kejt. Ne radi se samo o tekstu, ne daješ mi srce,
osujećenost, potisnutu ljutnju koja vodi do eksplozije. Prolaziš
kroz to.“
„Biću bolja.“
„Moraćeš. Šta god da te muči, treba toga da se rešiš. I ako taj
glupi tabloid uspeva da te povredi, moraš da očvrsneš.“
„Pokušavam! Ona brblja o meni u Holivudskim ispovestima,
moram da očvrsnem. Brblja o meni kod Džoija Riversa, očvrsni,
Kejt. Časopis Seleb sikrets objavi naslovnu priču o njenom
brbljanju? Ne razmišljaj o tome, Kejt, samo dođavola, očvrsni. I
tako dalje i tako dalje.“
Ustala je i podigla ruke u vazduh. Bože, poželela je da baci
nešto, razbije nešto.
Razbije sve.
„I sad ovo, posle višenedeljnog proganjanja, ovo? Ne mogu
da imam ni prijateljicu? Nekoga s kim zapravo mogu da pričam
a da to ne završi u kanalizaciji? I šta i da jesam lezbijka, ili
Darli, i nismo bile spremne da to priznamo? Kako bismo to
naškodile drugima ako bi se trudili da otkriju ko smo?
Znam da se ovakva sranja dešavaju, u redu? Da očvrsnem?
Prokletstvo. Čitav život mi se odvija iza zidova dedine kuće i
ove lokacije. Nemam život. Ne mogu da izađem i pojedem picu,
ili odem u kupovinu, na koncert, u prokleti bioskop. Neće da me
ostave na miru. Ona to radi. Zato što sam i dalje njena prokleta
zlatna karta. Uvek sam joj samo to i bila.“
Ustala je, stegnutnih pesnica, dok su joj tekle ljutite suze i
grudni koš se nadimao od disanja.
I dalje je gledajući pravo u lice, Makoj je klimnuo glavom.
„Dve činjenice. Prvo kao ljudsko biće, otac, prijatelj. Sve što si
rekla je istina. I imaš pravo da ti bude muka od toga, da budeš
umorna i ljuta. Nije pošteno, nije ispravno, nije pristojno.“
Ponovo je potapšao po podu i sačekao dok nije – sa vidnom
nelagodom – opet sela. „Nisam ti ništa rekao o Šarlot Djupont.
Možda je to bila greška, pa ću ti reći sada. Ona je vredna prezira.
Na svaki način, na svakom nivou, iz svakog ugla, dostojna
prezira, i žao mi je zbog onoga što ti se dogodilo i što ti se
dešava. Ne zaslužuješ to.“
„U životu se ne radi o zasluživanju. To sam vrlo rano
shvatila.“
„Dobra lekcija“, složio se. „Ali nadam se da će ona dobiti šta
zaslužuje. Više me brine kako je neko napravio tu sliku nego
sadržaj. Želim da znaš da sam obavio vrlo ozbiljne razgovore sa
obezbeđenjem.“
„Dobro. Dobro. Nije trebalo da se istreseni na tebi. Nisi ti
kriv.“
„Sačekaj. Drugo – ovo ti govorim kao režiser. Upotrebi te
emocije, tu osujećenost, taj gnev, to jebeno sranje. To želim da
vidim. Idi nešto pojedi, neka ti se šminkerka pozabavi licem, a
onda se vrati na snimanje i pokaži mi šta znaš.
Osveti joj se. Osveti se kretenima i pokaži mi šta znaš.“
Pokazala mu je, ušla je u lik, očvrsnula je. I u narednim
nedeljama snimanja donela je odluku.
Čekala je. Glumac zna vrednost odabira pravog trenutka.
Osim toga, dolazio je Božić, a ove godine Božić je značio
povratak u kuću u Big Suru na veliku proslavu klana
Salivanovih.
Vrlo lako je izbegavala da se vrati zbog posla, škole, potrebe
njene porodice da je skloni u Irsku, zatim u Los Anđeles.
Ali ove godine rasporedi su se poklopili i istinska radost
njenog dede zbog mogućnosti održavanja pravog prazničnog
okupljanja tako je uzela maha da nije imala ni srca niti volje da
mu to pokvari.
Nije nikad nikome rekla, osim terapeutu, da joj je svaka
noćna mora koju je proživljavala počinjala u toj kući sa
hučanjem okeana i okolnim visokim planinama.
Ali ako joj je bio cilj da očvrsne, morala je s tim da se suoči.
Baš kao što se suočila sa učenjem vožnje na desnoj strani
puta – uglavnom vežbajući na sporednim putevima – prolaskom
kroz kapiju da bi otišla u božićnu kupovinu. Da, to je
uključivalo varke, maskiranje i telohranitelja, ali izašla je.
U svakom slučaju, Božić u Big Suru je morao da bude
svečaniji i mnogo manje čudan nego Božić u Los Anđelesu sa
vrućim i suvim vetrovima Santa Ane. Pregrejani Deda Mrazovi
u otvorenim tržnim centrima, lažne jelke ukrašene lažnim
snegom, kupci u majicama na bretele nisu nimalo podsećali na
zimske praznike.
Sledeće godine će biti drugačije, obećala je sebi.
Ali za sada, spakovala se za put i nabacila sjajno, srećno lice.
I zadržala ga je dok je vezivala pojas za kratak let.
„Prvi ćemo stići tamo.“ Lili je pregledala raspored koji joj je
asistentkinja ubacila u telefon. „Imaćemo dovoljno vremena da
dođemo do daha pre najezde.“
Sjajno, srećno lice, pomislila je Kejt, savršeno je opisivalo
Lilino. „Jedva čekaš da vidiš Džoša i Mirandu, decu. Znam da ti
nedostaju.“ Odabereš pravi trenutak, pomislila je Kejt, i ideš
dalje. „Mnogo više ćeš viđati Mirandu i njenu decu kad budeš u
Njujorku. Cele godine.“
„Godinu dana ako predstava ne propadne.“ Lili je petljala
oko svoje vesto vezane ešarpe. „Ako je ja ne upropastim.“
„Kako da ne. Ma biće sjajno. Bićeš neverovatna.“
 „Ti si moja lutkica. Obliva me znoj svaki put kad pomislim
na predstavu.“
„Moja baka Lil nikad nije neuspešna.“
„Za sve postoji prvi put“, promumlala je Lili i posegla za
vodom. „Prošlo je mnogo godina otkako sam glumila u
pozorištu, a kamoli na Brodveju. Međutim, prilika da glumim u
mjuziklu Mejm? Ali dovoljno sam luda da se upustim u to.
Radionice neće početi u Njujorku još šest nedelja, pa imam
vremena da pročistim glasne žice i pripremim se.“
Pre nego što se Kejt oglasila, Hju se nagnuo preko prolaza u
avionu. „Čuo sam joj glasne žice pod tušem jutros. Dobro su
naštimovane.“
„Nije tuš isto što i Brodvej, čoveče.“
„Ješće ti iz ruke. Na kraju krajeva... Život je gozba.“7
Lili se gromoglasno nasmejala. „A većina gadova umire od
gladi. Oh, kad smo već kod gozbi, Mo mi je jutros poslala
poruku i rekla da je Čelsi odlučila da postane veganka.
Moraćemo da vidimo čime prokleto da je nahranimo.“
Pošto je propustila priliku, Kejt je morala da bude strpljiva.
Ako joj se grlo osušilo na putu od piste, znala je kako da to
sakrije. Upotrebila je telefon kao štit i kao bajagi je čitala i slala
poruke. Savršeni način da izbegne razgovor, isto kao gledanje u
vodu dok su putovali krivudavim putem.
Pošto je u drugi auto utovaren prtljag – i brdo poklona –
zaokupiće se raspakivanjem čim stignu u kuću.
Stomak joj se zgrčio kad su skrenuli na poluostrvo. Stavila je
ruku preko narukvice od hematita koju joj je Darli poklonila za
Božić. Kamen za uzemljenje, tvrdila je Darli, da joj pomogne
protiv uznemirenosti.
Ako ništa drugo, tako joj je prijateljica bila blizu i pomagala
joj je da ostane smirena kad je auto usporio pred kapijom.
 Izgledala je isto – naravno da je izgledala isto – prelepa i
jedinstvena kuća na brdu, poduprta stubovima, sa svetlim,
osunčanim zidovima i lukovima, i crvenim krovovima. Toliko
stakla, sa otvorenim pogledima, zelenim izdignutim travnjakom,
velikim vratima ispod ulaznog stubišta.
Sa obe strane vrata nalazile su se božićne jelke u crvenim
ćupovima. Bilo ih je još na terasama, i bile su poređane kao
vojnici duž mosta. I još ih je sijalo iza ogromnih prozora.
Sunce je blistalo sa bledog, zimskog plavog neba, kupajući
kuću i drveće, i obasjavajući snegom pokrivene planine,
pretvarajući ih u sjaj senke i beline.
Volela bi, bože kako bi volela, da nije mogla da vidi – tako
jasno – devojčicu kakva je bila, tako mlada i lakoverna, kako
seta sa majkom preko tog izdignutog travnjaka u hladno zimsko
jutro.

Deda se nagnuo, poljubio je u obraz, i iskoristio priliku da joj

šapne u uho: „Ne dozvoli joj da dođe ovamo. Ovo nije njeno
mesto. Nikad nije ni bilo.“ Kejt je odlučno sklonila telefon.
Govorila je jasno, gledajući u kuću: „Kad me je tog jutra
probudila, kad me je izvela u šetnju, to je bio poslednji put da
sam verovala kako me voli. Čak i sa devet godina jedva da sam
to ikad osetila od nje. Ali tog jutra sam verovala. Uvek sam
znala da me vas troje volite. Nisam morala da verujem jer sam
znala.“
Otvorila je svoja vrata čim su se kola zaustavila, i brzo je
izašla. Vazduh ju je pogodio u lice – jak povetarac. Pomislila je
kako ima plav ukus, kao okean. Hladan, plav i poznat.
Nije joj se dopadao – a kojem detetu bi se svideo –
inženjerski projekat kuće, način na koji je štrcala iz brda, njeni
slojevi, nivoi i uglovi, ta jedinstvenost i elegancija.
 „Izbrojala sam najmanje dvadeset božićnih jelki.“
„O, ima ih i više.“ Lili je zabacila kosu. „Naručila sam po
jednu za svaku sobu. Neke su vrlo male, a neke velike kao taro.
Divno sam se zabavljala dok sam sve ovo planirala.“ Ispružila je
ruku. „Jesi li spremna da uđeš?“
„Jesam.“ Prihvatila je Lilinu ruku i ušla u kuću.
Zaključila je da su joj baka i deda unajmili vojsku vilenjaka
da ukrasi mnogobrojne prostorije, od ogromnog drveta u glavnoj
sobi za okupljanje do tri minijature na prozorskoj dasci u niši.
Kuća je mirisala na borove i brusnice, ličila je na božićnu
čestitku.
U salonu drugo drvo – porodično drvo, shvatila je Kejt, imalo
je na sebi jarkocrvene čarape. Nasmešila se na one sa izvezenim
njenim imenom preko belog gornjeg dela.
„Sad kad se Džoš ponovo oženio i doveo drugu porodicu, i
bebe počinju da se rađaju i tamo i ovamo, ima nas previše da
bismo kačili čarape na kamin.“ S rukama na kukovima Lili je
osmotrila sobu. „Hju je smislio porodično drvo. Sviđa mi se.
Uspelo je.“
Kao i Lili, Kejt je proučavala sobu sa zelenilom, krupnim
bobicama, kupastim borovima posutim zlatnim prahom, kulama
od sveca, piramidama božićnih zvezda.
„Samo običan Božić kod Salivanovih.“
Lili se glasno nasmejala, iz stomaka, kako je to samo ona
znala. „Nisi još ništa videla. Moram da proverim par sitnica. Idi
ti tamo, srce, smesti se. Mi smo sad u Rouzmarinim sobama. Ti
si u onoj gde smo mi nekad bili. Sećaš li se gde je to?“
Nije tu sobu koristila kao dete, pomislila je Kejt. Nije to ona
iz koje ju je majka izvela najgoreg dana u njenom životu.
„Naravno. Bako Lil.“ Uzdahnula je i zagrlila je. „Hvala.“
„Isterali smo duhove odavde, one mračne duhove. Ovo je
dobra kuća, sa mnogo ljubavi i svetla.“
Isterivanje duhova, pomislila je Kejt dok se pela stepenicama.
Pa, to je bio i njen plan, pa se ukrcala u Lilin božićni voz.

Kad se vratio kući sa koledža za zimski raspust, Kelan je brzo

ušao u rančersku rutinu. Psi su ga oduševljeno pratili svuda dok
je punio valove i vukao bale sena.
A ponekad je samo stajao i gledao preko polja pučinu.
Sve što je voleo bilo je ovde.
Nije da nije voleo koledž. Dobro mu je išlo tamo što se tiče
učenja, razmišljao je slušajući mahnito kokodakanje kokošaka
dok ih je njegova majka hranila. Čak je ukapirao i zašto bi ga to
što uči – barem nešto od toga – načinilo boljim farmerom.
I cimeri su mu se sviđali. Iako je ponekad vazduh bio tako
ispunjen mirisom marihuane da bi se naduvao samo od disanja.
Voleo je zabave, muziku, duge besmislene rasprave podstaknute
pivom i travom.
I devojke – ili trenutno jednu devojku naročito.
Ali kad god bi došao kući, sve mu se to činilo kao neki
uvrnut san, i to san koji mu je kvario stvarnost.
Kad je pokušavao da zamisli Imodžen ovde, kako skuplja
jaja, peče hleb za zadrugu, muči se s njim oko knjiga, ili samo
stoji sa njim i gleda preko polja u pučinu, nije mu to polazilo za
rukom.
To ga nije sprečilo da je pamti kako je izgledala gola. Ali
morao je da prizna, nije mu nedostajala onoliko koliko je mislio
da će mu nedostajati.
„Previše posla, to je sve“, rekao je psima dok su ga
posmatrali očima punim obožavanja. Podigao je loptu koju su
mu dogurali do nogu i snažno je zavitlao.
Gledao ih je kako trče za njom, sudarajući se kao fudbaleri na
terenu.
Imodžen je volela pse. Imala je slike svog čupavog crvenog
pomeranca Fensija u telefonu. I zapravo je nameravala da
dovede Fensija sa sobom posle zimskog raspusta, jer su se ona i
još dve devojke preseljavale u kuću izvan kampusa.
I ona je jahala. Otmeno kakav joj je bio i pas, ali jahala je, i
to prilično prokleto dobro.
Nije mogao da bude sa devojkom koja nije volela pse i konje,
kako god da je izgledala gola.
Mislio je da će je još češće viđati golu kad bude imala svoju
sobu u unajmljenoj kući.
Bacio je loptu još par puta, zatim je krenuo u štale.
Izveo je konje na ispašu i u ograđeni prostor, zatim se
dodatno pozabavio Kometom.
„Kako si, devojko? Kako je moja najbolja devojka?“
Kad mu je pomazila njuškom rame, spustio je obraz na njen.
Dve i po godine, pomislio je, i doći će kući zauvek.
Izvadio je jabuku iz zadnjeg džepa, isekao je nožem na
četvrtine. „Nemoj reći ostalima“, upozorio je Kometu dok ju je
hranio polovinom. On je pojeo četvrtinu i dao joj poslednje
parče pre nego što ju je izveo.
Uzeo je vile i otišao da radi.

Mišići su mu se sećali pokreta.

Porastao je još dva i po centimetra otkako je otišao na koledž,
i smatrao je da je sad stigao do metar osamdeset pet. Pošto je
radio povremeno na hipodromima, održavao je snagu mišića,
zarađivao nešto novca i družio se s konjima.
Kad je izgurao prva kolica, ušao je u ritam –
devetnaestogodišnji momak koji je konačno potpuno izrastao,
mišićav i vitak u farmericama i radnoj jakni, prljavim i
blatnjavim čizmama.
Jedna krava je dugo i lenjo mukala. Psi su mu se otimali za
izgrizenu crvenu loptu. Trudna kobila je zamahala repom u
ograđenom prostoru.
Dim je kuljao iz odžaka kuće i jasno je čuo zvuk mora kao da
je plovio brodom preko talasa.
Tog trenutka bio je potpuno i krajnje srećan.

DVANAESTO POGLAVLJE
Posle doručka, uz mirise slanine, kafe, palačinki u tiganju
razmišljao je da pošalje poruku svojoj dvojici drugara i proveri
hoće li da se nađu kasnije.
Tako bi imao vremena da odsedla Kometu, izvede je na
jahanje, možda malo proveri ogradu.
Žene u njegovom životu smislile su nešto drugo.
„Treba o nečemu da razgovaramo s tobom.“
Pogledao je u majku. Brisala je radne površine u kuhinji i
šporet dok je on punio mašinu za sudove. Baka je sedela sa
drugom šoljom kafe, zato što je bila povlašćena, pošto je
pripremila doručak.
„Naravno. Nešto nije u redu?“
„Ne, sve je u redu.“
Nije ništa dodala.
Kelan je znao da ona kaže tačno onoliko koliko želi da kaže i
ostavi čoveka da se pita šta sledi. Bockanje, ispitivanje i molbe
ne bi joj izvukli nijednu reč dok ona nije prokleto sigurna i
spremna da kaže šta je naumila.
Zato je ubacio sudove u mašinu.
Pošto je popio dovoljno kafe, uzeo je koka-kolu. I kako se
činilo da će voditi razgovor, seo je.
Za kuhinjski sto.
„Šta se dešava?“
Pre nego što je sela, Džulija ga je zagrlila s leđa. „Trudim se
da mi ovo ne nedostaje previše kad nisi ovde – nas troje kako
sedimo nakon što obavimo jutarnje poslove i pre nego što
nastavimo sa radom.“
„Hteo sam da izvedem Kometu. Dobro bi joj došla vežba.
Mogu da proverim ograde. I želim da pričamo o tome da se
možda prebacimo na lebdeći poprečni sistem. Neki stubovi su
upali i pre nego što sam se rodio i naravno da je skupo da
postavimo nov sistem, ali košta i da krpimo ono što se istrošilo.
A nije ni lepo kao što bi moglo da bude – ne uklapa se u sredinu
i nije praktično.“
„Student.“ Megi je otpila kafu. Obojila je nekoliko
pramenova kose za praznike, i uplela je dve pletenice – jednu
crvenu, jednu zelenu – i pustila ih sa strane.
„Da, jesam, jer su me majka i baka naterale.“
„Volim studente. Naročito tako zgodne kao ti.“
„Možemo da razgovaramo o ogradi“, ubacila se Džulija.
„Pošto izračunaš koliko toga treba i kažeš koliko će koštati rad i
materijal.“
„Radim na tome.“
Nije ni nameravao ništa da spominje dok sve ne izračuna.
Samo nije usavršio majčinu sposobnost da prećuti dok sve ne
završi.
Ali i na tome je radio.
„Dobro, zanimaće me da vidim šta si smislio. U
međuvremenu, baka i ja smo razmišljale o budućnosti. I dalje
imaš više godina studija ispred sebe nego iza sebe, ali vreme
prolazi. Za samo par godina moraćeš da donosiš krupne odluke.“
 „Već sam doneo tu odluku, mama. To se nije promenilo. I
neće.“
Nagnula se prema njemu. „Posedovanje, rad, vođenje ranča,
briga o životinjama, zavisnost od žetve – to je bogat život,
Kelane. Ali je i težak, zahtevan, fizički. Nismo te nagovorile na
koledž samo zbog obrazovanja, iako je i to važno. Želele smo da
vidiš i nešto drugo, radiš nešto drugo, doživiš nešto drugo. Da
iskoračiš iz sveta koji imamo ovde, vidiš šta još ima.“
„I da te izvučemo iz kuće gde dve žene caruju.“
Džulija se nasmešila majci. „Da, i to. Znam – mi znamo – da
voliš ovo mesto. Ali nisam mogla da dozvolim da to bude jedino
mesto koje zaista poznaješ. Sad upoznaješ različite ljude, koji
dolaze sa različitih mesta, imaju drugačije poglede na život,
druge ciljeve. To ti je prilika da istražuješ mogućnosti,
potencijal izvan ovoga ovde!
Imao je neki mučan osećaj u stomaku i polako je otpio gutljaj
koka-kole da ga smiri. „Želite li vi nešto drugačije? Hoćete li da
mi kažete kako biste da prodate ranč?“
„Ne. Ne, bože. Samo ne želim da moj sin, nešto najbolje što
sam uradila na ovom svetu, ograničava sebe jer nije imao prilike
da vidi više.“
„Dobro mi idu studije“, izgovorio je pažljivo. „Nešto je
mnogo zanimljivije nego što sam mislio da će biti. I to izvan
kurseva o upravljanju u poljoprivredi. Volim da se družim i
razgovaram o politici i svemu što je pokvareno u svetu. Iako
većina toga predstavlja obične gluposti, to su zanimljive
gluposti. Dakle, slušam drugačije poglede na život. Vidim šta
drugi uče, ka čemu streme, i divim se tome.
Jutros sam samo malo stajao napolju. Samo sam gledao i
osećao. Neću nikad biti tako srećan na nekom drugom mestu,
niti ako radim nešto drugo. Znam šta želim. Ostaću, ali ću i
diplomirati zato što ću samo tako biti dobar farmer. To je moj
cilj, jer to želim.“
Džulija se naslonila na naslon. „Tata ti je voleo ovaj ranč i
davao se koliko je mogao. Ali nikad ga nije voleo svim srcem
kao ja. I kao ti. Zato, u redu.“
Kad je ustala i izašla iz sobe, Kelan se namrštio na nju. „To je
sve?“
„Ne.“ Megi ga je proučavala. „Pametno si govorio, dečko
moj. Ona zna, kao i ja, da si govorio iz srca. Kad si otišao na
koledž, pričao si o tome kako želiš ranč, više iz nepromišljenosti
i tvrdoglavosti.“
„Sad ga želim još više nego pre.“
„Tako je.“ Bocnula ga je prstom u rame. „Zato što su te dve
žene silom naterale na studiranje.“ Osmehnula se kad se Džulija
vratila. „Ovo ti je nagrada što se nisi ponašao kao magarac zbog
toga.“
Kad je sela, Džulija je stavila smotuljak papira na sto. „Kad
diplomiraš, imaćeš dvadeset dve godine, a muškarac u tim
godinama ne treba da živi u kući sa majkom i bakom. Treba da
ima privatnost, da bude samostalan.“
„I ne treba da kaže devojci koju se nada da će dovesti u
krevet da živi sa mamom“, ubacila se Megi.
„Dakle, šta, izbacujete me?“
„Takoreći. Svi radimo na ranču, svi živimo na ranču, ali...“
Džulija je odmotala papir. „Razgovarale smo o mogućnostima
do besvesti i smatramo da je ovo najbolje rešenje.“
Kelan je proučavao crteže – očigledno profesionalno
odrađene pošto je video pečat arhitekte u uglu. Prepoznao je
štale, ali crtež je pokazivao i dodatak na udaljenoj strani.
„Lepa kućica“, objasnila je. „Dovoljno daleko od glavne kuće
radi privatnosti, ali dovoljno blizu, pa, da dođeš kući. Vidiš iz
potencijalnog nacrta da ima spavaće sobe, dva kupatila, dnevnu
sobu, kuhinju, vešernicu.“
„Kuća za neženju“, namignula mu je Megi.
„Dobri prozori, mali prednji trem. Ovo je prva verzija, pa
možemo da unesemo i promene.“
„Sjajno je. To je... Nisam nikako očekivao... Ne morate...“
„Moramo. Treba ti sopstveni prostor, Kelane. Drago mi je što
će biti ovde, drago mi je što ti želiš da budeš ovde, ali treba ti
tvoje mesto. I kad osnuješ porodicu, kad u dalekoj, dalekoj
budućnosti, postanem baka, zamenićemo se. Baka i ja ćemo
uzeti kućicu, a ti uzmi ovu. Želiš ranč. Verujem ti. Ovo baka i ja
želimo za sve nas.“
Obuzelo ga je isto osećanje kao i dok je stajao napolju pre
doručka. Savršena sreća. „Moram li i dalje da dolazim na
doručak?“
Pomislivši kako je ovo najbolji Božić do sada, Kelan je
izašao sa namerom da odsedla Kometu i obiđe ogradu. Kasnije
će otići do grada, naći se s prijateljima na pici, ispričati se.
Izvadio je telefon dok je hodao i pročitao je poruku. Imodžen.
Sranje, sranje, zaboravio je da joj odgovori i smišljao je
dobar odgovor dok su se psi svojski trudili da ga vrate u kuću.
Nedostaješ mi. Oprosti, mama je sazvala porodični sastanak i
upravo sam izašao. Šta još, pitao se. Morao je da smisli nešto
drugo. Kladim se da je toplo u San Dijegu. Ako uživaš kraj
bazena, pošalji mi sliku. Nemoj previše da se zabavljaš bez
mene.
Poslao je poruku i nadao se da je dovoljno. Nekoliko
trenutaka kasnije telefon mu se ponovo oglasio. Sa Imodženinim
selfijem, sa onom dugačkom plavom kalifornijskom kosom,
krupnim smeđim očima, i tim... gospode, tim telom u majušnom
bikiniju.
 Zar ne bi voleo da si ovde?
Čoveče.
Izvini, jesi li rekla nešto? Mislim da sam se na trenutak
onesvestio. Siguran sam da znaš o čemu ću razmišljati celog
dana. Čujemo se uskoro, moram da radim.
Ponovo je proučio fotografiju i tiho zastenjao. Namerno se
napućila, jer je znala da će ga to dotući.
Ali kad je pokušao da je zamisli ovde uz sebe, čak i uz
neverovatnu vizuelnu pomoć, nije mogao.
Psi su se uznemirili neposredno pre nego što je čuo automobil
kako dolazi seoskim putem.
Gurnuo je telefon nazad u džep, nakrivio šešir, i čekao.
Prepoznao je auto koji je Hju držao u Salivanovom odmoru,
otmenog terenca, i oduševljeno se smešeći, zviznuo je psima da
se povuku. Da bi ih zabavio, bacio je lopticu visoko i daleko u
suprotnom pravcu.
Ali kad se okrenuo, iz automobila nisu izašli ni Hju ni Lili.
Imala je pune ruke crvenih ljiljana. Vetar joj je uhvatio kosu,
crnu kao gavran, i sklonio je s lica. Nije nikad zaista razumeo šta
su mislili kad bi govorili nešto kao klasična lepota ili dobra
građa.
Ali znao je šta je to kad ju je ugledao. Naročito kad je stavila
sunčane naočare navrh glave i kad su se te plave oči – kao
laserski zrak – srele s njegovim. Tada su joj se usne izvile –
zaista, zaista, zaista lepe usne, i krenula je napred.
Psi su pojurili ludački lajući.
„Neće...“
Pre nego što je stigao da bilo šta doda, čučnula je i sklonila
ljiljane u stranu da pokuša da ih oboje pomiluje jednom rukom.
„Znam ko ste.“ Nasmejala se trljajući ih po stomacima. „Čula
sam sve o vama. Gambit i Džubili.“
 Pogledala je u Kelana, i dalje se smejući. „Ja sam Kejt.“
Znao je, naravno da je znao, iako nije mnogo ličila na onu
smešnu čudakinju koju je glumila u filmu koji je gledao prošlog
meseca. Ili na slike svuda po internetu.
Izgledala je, pa, srećno i, pa, zgodno. Stvarno zgodno.
„Ja sam Kelan.“
„Moj heroj“, rekla je i srce mu je zaplesalo u grudima kao
njegov pijani cimer.
Uspravila se, očigledno ne brinući što su joj psi ublatnjavili
seksi čizme – one koje su se pele sve do butina dugih nogu u
tesnim farmericama.
„Prošlo je dosta vremena“, nastavila je, jer on očigledno više
nije umeo da sastavi smislenu rečenicu. „Nisam dolazila do
sada.“
Sklonila je kosu, osvrnula se oko sebe. „O, tako je lepo.
Nisam zapravo ništa videla... onda. Kako uopšte bilo šta
stižete?“
„Pa... u redu je kad završimo.“
„Skoro sam zaboravila pogled iz dedine kuće, i kako se
pruža. Juče sam uglavnom samo ponovo gledala. Ali danas je
kuća puna ljudi, i samo sam želela da izađem. I želela sam da
svratim i svima vam ponovo zahvalim, lično. Razmenjujem
mejlove s tvojom majkom povremeno.“
„Da, rekla mi je.“
„Je li... je li kod kuće?“
„Šta? Jeste. Izvini. Dođi.“ Smišljao je neki razuman razgovor
usput. „Nema više plave. U tvojoj kosi“, dodao je kad ga je
pogledala ne shvatajući.
„Da. Vratila sam se u uobičajeno stanje.“
„Dopao mi se film. Ne zvučiš kao što si zvučala tamo.“
„Pa, ono je bila Džut. Ja sam Kejt.“
 „Tako je.“ Izvukao je plavu maramu iz zadnjeg džepa kad su
stigli do trema. „Daj mi da ti to sredim. Psi su ti uprljali čizme.“
Nije rekla ništa kad se sagnuo i obrisao joj blato sa čizama.
To mu je dalo trenutak da se pribere.
„Dakle, došla si ovamo za Božić?“
„Jesam. Svi smo. Horda Salivanovih.“
Ušla je kad je otvorio vrata.
Njihova jelka je stajala u prednjem prozoru, ispod nje su bili
nagomilani pokloni, a zvezda je stajala na vrhu drveta. Vazduh
je mirisao na borove i zapaljeno drvo, pse i kolače.
„Što ne sedneš? Naći ću ostale.“
Psi su pošli sa njim, kao da su bili vezani nevidljivim
povocima. I tako je i ona dobila trenutak da izdahne.
Bez panike, i to je bilo dobro, pomislila je. Živci, mnogo
živaca, ali psi su joj pomogli da ne misli na njih.
A Kelan. Izgledao je tako drugačije. Sad je bio tako visok, i
nije bio onako koščat. Pretpostavljala je da izgleda kao rančer –
mlad, seksi tip – u istrošenim čizmama i kaubojskom šeširu. I
dalje je bio tako ljubazan, pomislila je, trljajući narukvicu. Kad
se sagnuo da joj obriše čizme, oči su je zapekle.
Samo ljubaznost.
Ustala je kad je Džulija strčala niz stepenice. Kose vezane u
neuredan konjski rep, u kariranoj košulji preko radničkih
farmerica.
„Kejtlin!“
Raširila je ruke da je privuče i zagrli.
„Ovo je najbolje iznenađenje.“ Džulija se odmakla,
proučavala je i smeškala se. „Odrasla si i postala prelepa. Kelan
je otišao po baku. Biće oduševljena.“
„Tako mi je drago što te vidim. Nisam zapravo... samo sam
želela da svratim i vidim vas.“ Kejt je pružila ljiljane.
 „Hvala. Prekrasni su. Hajdemo u kuhinju, sedi malo sa mnom
dok ih stavim u vodu. Nadala sam se da ćeš svratiti kad si pisala
da će ti porodica biti ovde za Božić.“
„Izgleda isto“, promrmljala je Kejt.
„Da. Razmišljam da preuredim kuhinju, ali nikad nisam ništa
preduzela.“
„Divno je.“ Jedno od njenih bezbednih mesta kad bi dobila
napad panike. „Umalo da ne dođem.“
Džulija je donela dve vaze – devojka mora da je kupila svaki
crveni ljiljan u Big Suru. „Zašto?“
„Mogla sam da dođem ovamo u mislima – u tome mi je
pomogao moj terapeut – kad sam imala noćne more i nisam
mogla ponovo da zaspim. Ako bih došla ovamo u mislima,
osećala sam se sigurno. Nisam znala hoću li to osećati i ako
stvarno dođem ili da ću biti u stanju to da osetim u mislima kad
ne bih došla.“
Džulija se okrenula i čekala.
„Isto je. Osećam se bezbedno. Isto je“, ponovila je,
„renoviranje ne bi promenilo taj osećaj, niti ono što ovo mesto
jeste.“
„Ne požuruj me, dečko.“ Megi je odbrusila Kelanu kad je
stigla do podnožja zadnjih stepenica.
Kejt je ponovo ustala. „Bako.“
„Pa, dođi ovamo.“
Sad polako, zaista polako, Kejt joj je prišla u zagrljaj.
„Sviđaju mi se vaše pletenice.“
„Sad im je vreme. Kelane, donesi devojci koka-kolu i malo
kolača. Nadam se da je nešto tog cveća za mene.“
„Vidiš li dve vaze ovde, mama?“
„Samo proveravam. Sedi sad i pričaj mi sve o tvom
ljubavnom životu.“ Kejt je tužno pogledala baku i napravila nulu
jednom rukom.
„To je tužno. Vidim da moram da ti dam neke smernice.“
Ostala je sat vremena, i uživala u svakom trenutku. Kad ju je
Kelan ispratio, ponovo je zastala, da pogleda u polja, stoku i
konje, more.
„Zaista si srećan.“
„Znam.“
„Dobro je što to znaš. Moram da se vratim, a ti sigurno imaš
mnogo posla.“
„Upravo sam hteo da na konju obiđem ogradu. Jašeš li?“
„Volim da jašem. Nisam jahala otkako sam se vratila u Los
Anđeles, ali kad sam živela u Irskoj, imali smo komšijske konje,
pa sam jahala kad god sam mogla.“
„Mogu jednog da ti odsedlam kad god želiš.“
„Volela bih. Volela bih ponovo da jašem. Pokušaću da
dođem ponovo i da te držim za reč. Drago mi je što sam videla
ovo, sve ovo, po danu. Srećan Božić, Kelane.“
„Srećan Božić.“
Posmatrao ju je kako se odvozi pre nego što je krenuo prema
štali da uzme sedlo.
Mislio je kako je smešno što nije mogao da zamisli Imodžen
na rancu, ali kako mu je lako bilo da vidi Kejt ovde. Filmsku
zvezdu.
Bilo mu je čudno da misli o tome, pa je odustao od toga i
izabrao sedlo.

Umesto da pothrani njene strepnje, Kejt je shvatila da ju je

poseta ranču Horizont osnažila. Odabir trenutka, ponovo je
pomislila. Vreme je da krene napred sa tom energijom.
Neki stariji rođaci su igrali fleg fudbal na prednjem
travnjaku. Delovalo joj je divlje, pa je samo odmahnula rukom
na njihove pozive da im se pridruži.
Imala je sopstvenu bitku da bije.
I kad je našla Lili, svoju tetku Morin i Lilinu ćerku Mirandu u
salonu, Kejt se pripremila da im se priključi.
„Dođi, sedi s nama. Koristimo priliku što trenutno nema ni
dece ni muškaraca.“ Lili ju je pozvala rukom. „Većina mlađih je
u igraonici, a sigurno si videla onu bandu napolju rešenu da
međusobno pusti krv zbog fudbala.“
„Spremne smo da pružimo prvu pomoć na obe strane.“ Morin
je potapšala sofu pored sebe. „Ali trenutno se odmaramo od ja
sam uzeo prvi, video-igrica i povika zbog faula.“ Jednom rukom
je zagrlila Kejt. „Nisam imala prilike da se propisno ispričam s
tobom.“
„Nemam šta mnogo da pričam trenutno.“
„Ne mogu da zamislim da ćeš imati dugu pauzu između
projekata, ali se nadam da ćeš iskoristiti ovaj predah da se malo
zabaviš. Neke devojke pričaju o prolećnom odmoru u Kankunu.
Treba i ti da se ubaciš.“
„Moja Malori već sve ubeđuje.“ Miranda, najsmirenija,
najuravnoteženija žena koju je Kejt poznavala, nastavila je da
hekla šal u raznim nijansama plave. Možda je nasledila majčinu
plamenocrvenu kosu, ali uvek je bila pravo ostrvo mira i
spokoja.
„Maturiraće u maju – ne mogu da verujem. Želi na Harvard.
Ti ćeš maturirati ovog proleća, zar ne, Kejt?“
„Zapravo, završila sam sve obavezne kurseve pre raspusta.“
„Nisi ništa rekla!“
Kejt je samo slegnula ramenima na Liline uzvike. „Mnogo
toga se dešavalo.“
„Ne i dovoljno da to pokvari. Srce, to je jako važno, i treba
da proslavimo.“
 „Ionako neću ići na tradicionalnu šetnju sa kapama i
ogrtačima.“
Liline tigraste oči su smekšale od tuge i osmeh joj je
izbledeo. „Ako ti to želiš...“
„Ne. Stvarno ne. Volim što sam to obavila, znaš, skinula s
dnevnog reda.“ Prstom je napravila pokret kvačice u vazduhu.
„Rešeno. Tata će dobiti knjižicu sa ocenama i diplomu posle
prvog januara.“
Morin je razmenila pogled sa Lili. „Pa, razmišljaš li o
koledžu, da uzmeš godinu dana slobodno, ili ćeš da se posvetiš
porodičnom poslu Salivanovih?“
Lili je progovorila pre Kejt. „Možeš malo da se odmoriš.
Ocene su ti uvek bile sjajne. Imaš milion mogućnosti i izbora.“
„Nisam ja rođena za Harvard.“
„Nemoj da se potcenjuješ“, rekla je Miranda dok je radila sa
kukicom i vunom. „Ti si pametna, darovita mlada žena. Upravo
si završila srednju školu pre roka, dok si radila na zahtevnoj
karijeri, i obavila si sjajan posao na izgradnji te karijere. I još si
se borila sa poteškoćama s kojima nijedna mlada žena ne treba
da se suočava, a koje ti je priredila kriminalno bedna majka,
jedna ledena kučka.“
Izgovorila je to tako glatko, tako razgovorljivo, ne promašivši
nijedan bod. Kad su svi zaćutali, Miranda je podigla pogled.
„Šta? Jesam li pogrešila?“
„Ni najmanje. Volim te, Miri.“
„Volim i ja tebe, mama. Nemoj da se potcenjuješ“, ponovo se
obratila Kejt. „Previše žena je sklono da potcenjuje sopstvenu
vrednost. Naučila sam od majstora da verujem u sebe i radim na
onome što želim u životu. Tako treba i ti.“
„Možda ćemo morati da održimo još nekoliko časova“,
zaključila je Lili. „Sa završenom srednjom školom, možeš da
dođeš u Njujork da me posetiš. Provedeš tamo nedelju-dve.“
„Ne želim da te posećujem u Njujorku.“
Nije ispalo kako je nameravala, već oštro, naglašeno, i na
ivici ljutnje. I videla je zaprepašćenu povređenost na Lilinom
licu. „Ne želim da te posećujem u Njujorku“, ponovila je,
ublažujući oštricu, ali zadržavajući odlučnost. „Želim da idem sa
tobom u Njujork.“
„Ne... ne razumem, srce.“
„Želim da se preselim u Njujork, sa tobom.“
„Što da ne, Kejti, znaš da bih volela da budeš sa mnom, ali...“
„Ne, ne, nemoj mi nabrajati sve razloge zašto ne. Moraš da
saslušaš moje razloge zašto to želim.“
„Ustani“, promumlala joj je Morin. „Podrhtavaš. Ustani,
iskoristi tu energiju.“
Ustala je, neko vreme je hodala, smirila disanje. „Ne mogu da
ostanem u Los Anđelesu. Ne mogu nikuda da idem, ništa da
radim. Svaki put kad pomislim da će popustiti, ona se pojavi sa
nečim drugim, i misli mi se vrate ponovo pred vrata.“
Ovog puta je videla kako razmenjuju poglede. „Šta? Šta je
sad?“
„Verila se“, izgovorila je Lili ravnodušno. „Za Konrada
Bastera, iz Basterovih burgera.“
„B-Basterovi burgeri?“ Zvuk koji je izašao iz Kejt počeo je
kao vrisak, a završio se kao bespomoćan smeh. „Ne šalite se?“
„Pitam se koliko je trostrukih burgera sa čarobnim sosom
morala da sklepa da ga ulovi. I štampa joj se podsmeva“, dodala
je Morin.
Miranda je nastavila sa heklanjem. „Sećam se kako mi je
jednom držala predavanje o štetnosti crvenog mesa. „Sad je
kraljica Bastervila.“
„Njemu je prokleto sedamdeset sedam – trebalo bi da je
pametniji.“ Lili je posegla za ušećerenom kriškom pomorandže
na stolu. Ima dve bivše žene, ali nema dece. Sramotno je bogat i
sinoć joj je stavio dijamant od dvadeset pet karata na prst. Priča
je jutros izašla.“
„Pa, da imam čašu, sad bih je podigla“, zaključila je Kejt.
„Ješće burgere i planiraće venčanje, pa će valjda biti prezauzeta
da se bavi mnome.“
Novo ćutanje joj je reklo nešto drugo. „Šta? Samo mi recite.“
„Nikad ne propušta da napravi neki štos, srce. Nada se, kako
je rekla, da će njena ćerka, njeno jedino dete, otvoriti svoje srce i
biti joj kuma na venčanju.“
„Prosto nije mogla da me izostavi. Dobija sve što poželi –
novac, slavu, bogatog muža bez dece koja bi joj smetala. Ali
mene ne može da izostavi.“
I ponovo se naljutila, sve iz početka.
Hodala je po sobi, gde je vatra pucketala dok se more valjalo
iza stakla, gde su jelke svetlucale kao želje, i osećala je kako sve
u njoj kipi i stvrdnjava se.
„I neće prestati. Ako pokušam da radim u Holivudu, na filmu,
neće nikad prestati zato što grešim – ona želi još. Želi da me
smrvi. Ne može da uništi tatinu karijeru, niti dedinu, oni su
preveliki. Ali ja tek počinjem.“
„Ne dozvoli joj da ti ovo oduzme, Kejti.“
„Bako Lil, već jeste.“
Spustila se na rukohvat fotelje ispred prozora, odakle ju je
njena prabaka jednom posmatrala kako radi premete.
„Iskoristila je ono što mi je uradila, okrenula je to i uništila
mi je svaku radost u poslu. Ne znam hoću li ikad to vratiti. Ne
znam ni želim li da pokušam. Znam da sam završila snimanje jer
sam morala, jer prosto nisam mogla da odustanem. I obavila sam
posao najbolje što sam umela. Ne mogu više.
 Treba mi život. Moram da vidim šta još postoji. Ne znam šta
želim da radim ili budem, ali znam da to neću naći u Los
Anđelesu. Želim da mogu da izađem bez glupe perike i
telohranitelja. Želim da sedim sa svojim vršnjacima, upoznam
dečka kojeg neće biti briga kako se prezivam. Možda ću ići na
neke časove, naći posao. Samo želim priliku da nešto radim,
budem negde gde neće svi bdeti nada mnom i brinuti i štititi
me.“
„Postoje paparaci i u Njujorku“, istakla je Lili.
„Nije isto. Znaš da nije. Njujork ne živi od filmova, od toga
ko ih pravi i ko je u njima. Treba mi ovo i molim te da mi to
omogućiš. Mogu to da dobijem kad napunim osamnaest, ali
želim da mi to sad omogućiš.“
Ulazna vrata su se zalupila i Mirandino najmlađe dete je
uletelo u sobu žalosno dozivajući mamu.
„Fline, ispred tebe je nevidljivi zid.“
„Ali, mama...“
„Možda je nevidljiv, ali je i neprobojan. Javiću ti kad uspem
da ga srušim.“
Sa prezrivim gađenjem kakvo samo dvanaestogodišnjak
može da skupi, Flin se udaljio.
„Oprosti, Kejt. Šta si ono govorila?“
„Mislim da sam završila.“
„Srce me boli“, počela je Lili. „Srce me boli zbog onog što ti
je uzela. Znaš koliko te volim – ti si moja devojčica isto koliko
je Flin moj dečak. Videla si da mu je usna krvava“, dodala je.
Miranda je klimnula glavom i nastavila da hekla. „Ne bi bilo
prvi put.“
Uz klimanje glavom, Lili je pogledala u Kejt. „Volela bih da
si sa mnom. Razumeš koliko ću biti zauzeta probama i
sastancima, čak i pre nego što počnemo. Ali imaš i porodicu u
Njujorku. Ako je to ono što želiš, razgovaraću s tvojim ocem.“
„To želim. Trenutno, to je sve što želim. Hvala.“
„Nemoj još da mi zahvaljuješ.“ Ustala je. „Pa, zašto bismo
odlagali teška pitanja?“
„Izaći ću s tobom.“ Miranda je ostavila heklanje. „Moram da
stavim Flinu led na onu usnu.“ Dok je prolazila, stegla je Kejt za
ruku. „Svaka čast.“
„Sačekaj da uzmem jaknu“, Morin je ustala. „Ti i ja možemo
da prošetamo.“
„Možda bi trebalo da odem sa bakom Lil da razgovaram sa
tatom.“
„Prepusti to njoj.“ Obgrlila je Kejt da je izvede iz sobe.
„Slučajno znam dosta tvojih vršnjaka.“ Isto tako i Miri i njena
Malori. Nisu svi glumci.“
„Ima li među njima zgodnih heteromomaka od oko
osamnaest-devetnaest godina?“
„Videću šta mogu da uradim.“
Kejt je znala da je Lili učinila sve što je mogla kad joj je otac
pokucao na otvorena vrata spavaće sobe.
„Zdravo. Upravo sam htela da siđem. Kasnije“, dodala je kad
je zatvorio vrata. Pripremila se. „Ljut si.“
„Ne, očajan sam. Zašto mi ne kažeš kad si nesrećna?“
„Ne bi mogao ništa da promeniš.“
„Kako znaš šta mogu, a šta ne mogu?“, uzvratio je.
„Prokletstvo, Kejtlin, ne mogu da pokušam ako mi ne kažeš.“
„Ljut si, pa dobro, budi ljut. Ali nisam htela da ti plačem.
Opet. Imam pravo da odlučim šta želim, šta mi je potrebno. I
ona ima pravo da bljuje svoje gluposti koje štampa guta.“
„Nema prokleto pravo da te tako rastužuje da poželiš da
odustaneš od onoga što želiš i što ti treba. Nisam ništa govorio
jer sam mislio da će ti biti samo gore. Ali Šarlot nije jedina koja
ume da koristi štampu.“
„Ne želim to!“ Sama pomisao na to okrenula joj je stomak.
„Ona bi to želela. Volela bi takvu vrstu pažnje.“
„Nemoj biti tako sigurna u to“, promrmljao je. „Ako biram da
ne igram prljavo, ne znači da ne znam kako treba da igram.“
„Mogao bi da je povrediš“, priznala je Kejt. „Mislim da te
potcenjuje, sve nas, zaista. Mrzi nas, sve nas, pa nas potcenjuje.
I...“
Da da sebi trenutak da nađe prave reči, pravi ton, prešla je
prstom preko izrezbarenog uzglavlja.
„Razumem je bolje nego što misliš. Lili ju je nazvala
bezdušnom onog dana. Bezdušnom lažnom majkom.“
„Sećaš se toga?“
Ponovo ga je pogledala u oči. „Sećam se svega u vezi s tim
jutrom, kako si me ti držao kad sam se probudila uplašena, i
kako je baka Lil pevala u duetu sa mnom dok sam se tuširala
tako da znam da je tamo.“
„Nisam to znao“, izgovorio je tiho.
„Sećam se Nininih palačinki i počela sam da slažem slagalice
sa dedom. Vatra je pucketala, magla se razilazila, tako da se
videlo more. Sećam se šta je ona govorila, i ja, i svi.“
Sela je na rub kreveta. „Isto tako i ona – na njen način. Samo
je preradila, dodelila sebi ulogu heroine ili žrtve – šta god joj
najviše odgovara. Ali kako god da se seća, kako god menjala
scenario, što se nje tiče, tu se ne radi o meni. Već kako da me
iskoristi da napadne tebe, dedu, baku Lil, čitavu porodicu, ali
naročito tebe. Izabrao si mene umesto nje.“
„To nije bio izbor. Ti nisi nikad bila izbor, Kejtlin.“ Kad mu
je ljutnja popustila, obuhvatio joj je lice šakama. „Ti si bila moj
dar. Šta kažeš da se vratimo u Irsku?“
„To je skrivanje. To smo već radili, i tada mi je to pružilo ono
što mi je bilo potrebno. Ali to mi sad ne treba.“
„Zašto Njujork?“
„Dovoljno je daleko od Los Anđelesa, a ne odlazim iz
zemlje. To je pod jedan. Kod bake Lil bi mi bilo dobro. Tamo su
Mo i Hari, Miranda i Džek, rodbina, i znaš da bi me pazili.
Možda ne bih bila anonimna, sigurno ne odmah, ali ne bih imala
ni osećaj da me uhode.“
„A ovde imaš.“
„Da, imam. Svaki dan. Ne želim da glumim, ne sada. Nemam
osećaj za to, tata, a za nas to nikad nije bio samo posao. Ne
želim ni da meni bude. I ona će misliti da je pobedila. Znaćemo
da nije, ali ona će misliti da je pobedila i možda će me ostaviti
na miru. Bogati muž, koliko god da to potraje, može da joj kupi
par uloga, ima novac i uticaj da je pogura uz društvenu
lestvicu.“
„Zaista je poznaješ.“ Prišao je prozoru sa pogledom na okean.
„Bio sam sa njom deset godina, pravdao je, pravio se da ne
vidim.“
„Zbog mene. Znam da si je voleo, ali pravio si se da ne vidiš
ili je pravdao zbog mene. Inače joj ne bi nikad poklonio deset
godina svog života.“
„Ne znam.“
„Otad nisi imao ozbiljnu vezu, zbog mene.“
Brzo se okrenuo. „Ne, nisi ti kriva. Zbog sebe nisam.
Poteškoće s poverenjem“, kazao je i prišao joj. „Mislim da imam
pravo na to.“
„Rekla bih da imaš, da. Ali možeš da mi veruješ, tata. Veruj
mi dovoljno da me pustiš.“
„To mi je najteže na svetu.“ Privukao ju je sebi u zagrljaj.
„Mnogo ću putovati u Njujork. Moraćeš to da istrpiš. Već znaš
volju svog dede – i to sad udvostruči pošto sad neće biti samo
Lili, već obe njegove omiljene devojke na drugoj obali.“
„Moji najbolji momci.“
„Hoću da mi šalješ poruku svakog dana, i da me pozoveš
telefonom svake nedelje. Poruke prvih mesec dana. Pozivi do
kraja života.“
„Pristajem.“
Spustio joj je bradu na glavu i već je počela da mu nedostaje.

TRINAESTO POGLAVLJE
Njujork

Prvih nekoliko nedelja u Njujorku Kejt se držala Aper Vest

Sajda, gde je Lili imala stan. Kad je htela da ode dalje, išla je sa
Lili ili tetkama ili rođacima.
Pošto joj je kasna zima u Njujorku došla kao šok za sistem,
boravak kod kuće nije joj teško padao.
Na kraju krajeva, izlazila je ona – ali bila je tako umotana da
je mogućnost da je neko prepozna bila ravna nuli. I uživala je da
šeta po gradu koji je bio stvoren za to. Iako daleko od staza i
mirnih puteva Meja, duge avenije, prometne poprečne ulice,
bezbrojne prodavnice, kafići i restorani pozivali su na
istraživanje.
Dok se u vazduhu – prilično bledo – nije osetio nagoveštaj
proleća, stekla je znatno samopouzdanje i zavolela je ukus
slobode.
Preko rođaka je upoznala grupice svojih vršnjaka. Većina ih
je bila previše ravnodušna da bi ih zadivilo njeno poreklo. A
glumci iz generacija njenog oca i dede bili su im matori kao
Metuzalem.
To joj se sviđalo.
 Naučila je da hoda brzo, kao da je rođena tu, i nakon što je
nekoliko puta zalutala, naučila je kako da se snađe u podzemnoj
železnici. Više je volela duge šetnje ili vožnje podzemnom
železnicom u odnosu na taksi, i obe aktivnosti su joj bile
očaravajuće.
Tako mnogo glasova, naglasaka, jezika. Tako mnogo stilova i
izgleda. Najbolje od svega, niko nije obraćao naročitu pažnju na
nju.
Pošto se još jednom stavila u Đinove ruke pre nego što je
otišla iz Los Anđelesa, imala je modernu, lepršavu frizuru sa
šiškama u stranu.
Imala je utisak da gotovo ne prepoznaje samu sebe.
Kad je Lili započela sa probama, volela je da skokne do
pozorišta jednom ili dvaput nedeljno, samo da se skupi negde
pozadi i posmatra napredak. Ponovo glasovi, krupni,
odzvanjajući brodvejski glasovi, koji su se podizali, širili i
vraćali.
Lilin smeh, pomislila je, dok je posmatrala pozornicu, ili sad
Mejmin smeh, samo se kotrljao. Neki glumci su prosto bili
rođeni za neke uloge. Po Kejtinom mišljenju, Mejm je bila Lili.
Izvadila je telefon – uvek sa isključenim zvukom na probi – i
poslala je poruku ocu.
Današnje vesti iz Njujorka. Gledam kako režiser i glumci
nameštaju scenografiju za petu scenu prvog čina. Trenutno su na
bini samo Mejm i Vera. Lili na sebi ima helanke, Marijan Kin
nosi farmerice, ali kunem se da gotovo mogu da ih vidim u
kostimima. Ako želiš da znaš, Mimi, Lilina asistentkinja, morala
je da odleti za Los Anđeles da pomogne svojoj mami. Žena je
slomila članak na nozi. Zato je, za sada, menjam ja. Reci dedi da
je Lili uzbuđena što on dolazi sledeće nedelje. Nedostaje joj, a i
meni. I ti isto. Inače, istetoviraću ruku i probušiću jezik. Šalim
se. A možda i ne?
Smeškajući se za sebe, poslala je poruku. Zatim je preklopila
ruke na sedištu ispred svog, naslonila je bradu na njih i gledala
kako se odvija čarolija.
Kad su napravili pet minuta predaha i kad je režiser otišao da
porazgovara sa koreografom i pomoćnikom režisera, Lili joj je
doviknula:
„Jesi li još s nama, Kejt?“
„Evo me.“ Podižući ogromnu torbu za kupovinu, Kejt je
ustala i krenula prema njoj.
„Dođi gore.“
Kejt je krenula prema vratima na levoj strani, prošla je kroz
njih, popela se do mesta gde su se članovi hora zagrevali za
sledeću pesmu, protezali udove, zagrevali glasove. Već posežući
u torbu, popela se desno na binu.
„Proteinska štanglica, obična voda sobne temperature.“
Lili je uzela i jedno i drugo. „Mirni će se uplašiti da će
izgubiti posao.“
„Samo brinem o svojoj baki Lil dok se ona ne vrati.“
„Dobro mi je došlo.“ Lili se spustila u stolicu na rasklapanje,
ispružila je noge, i zavrtela člancima. „Čovek zaboravi koliko je
pozorište fizički teško – a mjuzikl i duplo teži.“
„Šta kažeš da ti zakažem masažu kasnije? Bil bi mogao da
dođe u šest – već sam proverila – da uzmemo neku testeninu
koju voliš i lepu salatu kod Luiđija u pola osam. Ugljeni hidrati
su prijatelji energije.“
„Bože moj, devojko, ti si čudo.“
„Mirni i njen opširni spisak i beskrajan spisak kontakata – to
je čudo.“
„Kako sam završila sa maserom po imenu Bil? Trebalo bi da
se zove Esteban ili Sven.“
 Kejt je promrdala prstima. „Čarobne ruke, ako se dobro
sećam.“
„To ima. Zakaži ih, faco. Sad mi reci šta misliš. Kako nam
ide gore?“
„Hoćeš iskreno?“
„O bože.“ Lili se pripremila i podigla pogled prema bini.
„Pucaj.“
„Znam da se nikad pre ovoga nisi srela sa Marijan, a kamoli
radila sa njom. Isto je i sa Todom i Brendonom, koji glume
mladog Patrika. Publika će verovati da su Mejm i Vera oduvek
prijateljice, a da je Patrik ljubav tvog života.“
„Dakle.“ Lili je otpila dug gutljaj vode. „Ispostavilo se da mi
se sviđa iskrenost. Samo bih volela da ima više mene.“
„Mnogo je drugačije od filmova, bako Lil. Ne snimiš scenu,
pa još jednu, i još jednu, zatim sedneš i čekaš. Pa još čekaš.
Provera reakcije, ponovo snimanje, čekanje. Sve se brzo radi. A
kad nemaš tekst u rukama, moraćeš da zapamtiš svaku rečenicu,
svaki pokret, svaki korak, svaki znak, svaki tren, od početka do
kraja. Ne jedan dijalog, ne jedna scena. Sve. Zato je energija
potpuno drugačija.“
„Zarazila si se?“
„Ja?“ Kejt je odmahnula glavom i odlučno krenula prema
sredini pozornice, pa pogledala sa nje. Sva ta sedišta, pomislila
je, od orkestra do gornjeg balkona, sva ta lica koja gledaju.
U trenutku. Sada.
Iz zabave, napravila je brz pokret u stranu, lupnula je nogom,
i završila je širenjem ruku. Nasmejala se kad je Lili zapljeskala.
„I otprilike toliko bih želela od toga. Mora da je zaista strašno
i – pretpostavljam da je pravo ushićenje raditi uživo na
pozornici. A ti ćeš to uraditi osam puta nedeljno, šest noći, dva
matinea. Ne, nije to za mene. Oboje je čarolija, zar ne?“
 Otišla je ponovo do Lili. „Čarobni načini da se ispričaju
priče. Mislim da moraš biti neverovatan da budeš zaista sjajan u
obe vrste čarolije.“
„Srce moje. Dala si mi đavolski više energije od ove čudne
jogurt štanglice.“ Lili je ustala i razmrdala ramenima. „Sad si
slobodna.“
„Otpuštena sam?“
„Ne dok se Mirni ne vrati. Idi, šalji poruke prijateljima, idite
u kupovinu ili se nađite u kafiću.“
„Jesi li sigurna?“
„Pali. Samo mi pošalji poruku ako dogovoriš nešto drugo za
večeru.“
„Hoću, hvala. Srećno.“
Izvadila je telefon da zakaže masažu i sišla je sa pozornice. A
onda se naglo zaustavila kad je neko iz hora stao ispred nje.
Podigla je pogled. „Izvini. Šaljem poruke dok hodam.“
„Namerno sam ti stao na put. Ja sam Noa. U horu sam.“
Znala je; primetila je. Posmatrala je njega i druge kako
vežbaju iznova i iznova, neumorno – ili se tako činilo.
Izbliza, kao sada, zbog njega su joj zalepršali leptirići u
stomaku. Ta glatka koža, kao karamel premaz na jabukama koje
je gospođa Liri napravila za Noć veštica. Zlatne oči, pomalo kao
lavlje, egzotično iskošene u uglovima.
U glavi je govorila: am-am-am.
Ali Salivanova je znala kako da se ponaša.
„Gledala sam neke probe. Sviđa mi se malo žongliranje koje
obavljaš u We Need A Little Christmas.
„Baka me je naučila.“
„Stvarno?“
„Da. Pobegla je u cirkus – ozbiljno – na nekoliko godina kad
je bila dete. Dakle, hej, trebalo bi da završim do četiri. Hoćeš da
odemo na kafu?“
U glavi joj je sve pištalo, a onda se ugasilo.
„Upravo sam krenula, ali... Mogla bih da se nađem s tobom.“
„Divno. Na primer pola pet u Kafe kafeu? Tu je odmah iza
ugla.“
„Da, znam. U redu, naravno. Vidimo se kasnije.“
Udaljila se, opušteno, sve do vrata na pozornici, izašla je,
prešla još tri metra da bude apsolutno sigurna.
Zatim je ciknula, kratko otplesala – irski ples – na stazi. Pošto
se ta staza nalazila u pozorišnom kraju Njujorka, jedva da je bilo
ko primetio.
Obavila je zakazivanje za Lili, postavila alarm da je podseti
kad da poruči večeru. Zatim je poslala poruku svojoj rođaki koja
se spremala za Harvard, onoj koju je smatrala najpouzdanijom i
najmanje budalastom.
Koliko brzo možeš da dođeš do Sefore? One u Četrdeset
drugoj ulici?
Dok je čekala, pitala se treba li da ode kući i presvuče se ili
samo da kupi novu garderobu.
Previše, ne budi glupa. To je samo kafa. Želiš li da zna da je
prvi muškarac koji nije u srodstvu sa tobom koji te je pozvao na
kafu?
Poslednji čas u 2.45. Oko tri?
Savršeno. Vidimo se tamo.
Šta ima?
Tip me je pozvao na sastanak! Samo kafa, ali je sastanak.
Malori je poslala nekoliko emotikona aplauza.
Pošto je imala slobodnog vremena, Kejt je usporila korak i
uvežbavala neke oblasti razgovora. Kad je stigla do Četrdeset
druge, ušla je u Seforu i tumarala između prolaza.
Na kraju je napunila korpu više da smiri živce nego što je
želela. I proverila je telefon pet-šest puta iako se podsetila kako
Noa nije mogao da joj pošalje poruku da otkaže jer nije imao
njen broj.
Je li trebalo da mu da svoj broj?
A onda je ciknula i poskočila kad joj je telefon najavio
poruku.
Upravo sam ušla. Gde si?
Nađimo se kod pulta za preobražaj.
Ugledala je rođaku, lepršave romantične plave kose, sa
ozbiljnim naočarima sa crnim okvirom na očima boje lešnika i
pretrpanim ruksakom preko ramena.
„Dobro, ko je on, gde ćeš se naći s njim i je li sladak?“
„Noa, učestvuje u Mejmu – u horu – i izuzetno je sladak.“
„Pozorišni glumac, dakle, imate nešto zajedničko. Kakav te
izgled zanima?“
„Ja...“
Prišao im je jedan zaposleni, tip sa oblačićem
smaragdnozelene u inače potpuno crnoj kosi, sa prelepo
uokvirenim smeđim očima. „Dobar dan, dame, kako mogu da
vam pomognem danas? Baš bih voleo da ti našminkam oči“,
obratio se Kejt. „I tebi.“
„Njoj treba.“ Malori je pokazala na Kejt. „Ima dogovoren
sastanak.“
„Oooo. Neki strastan?“
„Samo kafa.“
„Mora negde da se počne. Sedi onda ovde i pusti Džermejna
da izvede svoju čaroliju.“
Umela je sama da se našminka i mislila je da ima dobru ruku
za to. Ali za ovo... „Želim da izgledam kao da se i nisam
naročito potrudila, znaš? Ili samo malo.“
„Veruj mi.“ Uhvatio ju je za bradu, okrenuo joj lice tamo i
ovamo. „Imaš neke dobre izbore u korpi. Mogao bih da
upotrebim nešto od toga. Dakle.“ Džermejn je izvadio maramice
za brisanje šminke. „Kakav je on? Ima li prijatelja?“
Brisao je, polirao, četkao i crtao dok je Malori gledala.
„Sviđa mi se to što radiš sa njenim očima. Već su ludo plave,
ali ti ih praviš, rekla bih, još upadljivijim.“
„Izabrala je dobru paletu, neutralnu, ali ne i dosadnu. Idemo
na kao nisam ništa radila, samo sam ovako neopisivo lepa, zato
su neutralne boje najbolje.“
„Uplešću ti kosu“, odlučila je Malori. „Samo opuštenu, nisku
pletenicu. Ići će ti uz šminku.“ Iz pregratka ruksaka Malori je
izvadila četkicu na savijanje, mali češalj i mali prozirni neseser
sa više traka za kosu.
Mamina ćerka, pomislila je Kejt.
„Kosa i šminka.“ Džermejn se osmehnuo Kejt. „Tretman
filmske zvezde.“ Uzvratila mu je osmehom, iako je mislila:
Gospode bože, nadam se da ne. Pošto je Džermejn smatrao da je
gotova i prelepa, nakon što se proverila u ogledalu, izašla je sa
Malori.
„Ići ću sa tobom deo puta, zatim ću otići. Imam jako mnogo
da učim. Ali ipak očekujem potpun izveštaj.“
„Dobićeš ga. Hvala ti što si pošla sa mnom. Tako sam se
glupo usplahirila.“
„Samo budi Kejt, i ako nije moron, pozvaće te da se ponovo
vidite. Ako se iza te velike slatkoće ne krije kreten, izaći ćeš s
njim ponovo. Uspori malo, treba da stigneš pet minuta posle
dogovorenog vremena za kafu. Ne nepristojno kasno, ali ne ni
sasvim tačno.“
„Moram to da naučim.“
„Slušaj mene. Ja sam stručna.“
Malori ju je uhvatila podruku i gurnula je kukom.
 „Nemoj da ostaneš duže od sat vremena, čak i ako ti je sjajno.
Možda, u ovom slučaju, sat i petnaest minuta – ali to je
maksimalno. Onda moraš da odeš. Ako bude želeo nešto više, a
hoće, pitaće te da se vidite opet. Ali ne proveravaj svoj raspored
– to je jadno i nadmeno – osim ako zaista ne moraš.“
„Društveni kalendar mi je širom otvoren.“
Još jedno guranje kukom, ovog puta jače. „Ne govori to!
Samo ukoliko on predloži na primer odlazak u bioskop sutra
uveče, ili kad god, možeš da ponoviš dan. Petak? Naravno, bilo
bi sjajno. Ako preduzme nešto, krene da te poljubi, dobro, ako
želiš i ti njega da poljubiš. Ali bez jezika, ne posle kafe.“
„Gospode, moram početi ovo da zapisujem.“
„Glumica si, rođako. Zapamtićeš rečenice i glumu. Moram da
brišem. Zapamti tih nekoliko jednostavnih pravila, zatim se
opusti i zabavi se.“
Malori je uhvatila zeleno svetlo na raskrsnici i krenula je da
pređe s gomilom. „Pun izveštaj!“, doviknula je.
Budi Kejt. Pet minuta kasnije – što nije bila Kejt, zato što se
ona ponosila time što je uvek dolazila na vreme. Ostani sat
vremena do sat i petnaest. Ne pretvaraj se da imaš pretrpan
kalendar, i bez jezika.
Prateći svoju režiserku, sledila je njen primer i ušetala u
gužvu i mirise Kafe kafea.
Sofe i prevelike fotelje, sve posebne, već su bile popunjene, a
šankeri za kafe barom već zauzeti.
Ugledala je Nou za stolom za dvoje u majici dugačkih rukava
umesto majice u kojoj je probao. Te lepe lavlje oči srele su se sa
njenima kad je krenula prema njemu.
„Hej. Izgledaš sjajno.“
„Hvala.“ Sela je preko puta njega. „Kako je prošao ostatak
probe?“
 Zakolutao je onim očima. „Prošlo je. Biće dobro. Hej, Tori.“
„Noa. Šta mogu da vam donesem, ljudi?“
Kad ju je Noa pogledao i sačekao, Kejt se odlučila za nešto
jednostavno. „Običnu kafu s mlekom.“
„Malo mleka, dupla, hvala, Tori. Imam čas plesa večeras“,
rekao je Kejt. „Treba mi dupla doza.“
„Predaješ ili učiš?“
„Učim. Tri večeri nedeljno. Mogu li samo da kažem, da to
razjasnimo, Lili Morou je boginja.“
Ni slučajno ni moron ni kreten, odmah je zaključila Kejt.
„Meni je oduvek bila.“
„Mora da je uzajamno. Stvarno se ozari kad ti dođeš u
pozorište. Čime se baviš kad nisi – u pozorištu?“
„Pokušavam da smislim.“
Od njegovog sporog, ljupkog osmeha srce joj je poigravalo.
„Hej, i ja.“
Razgovarali su, i bilo je lako. Tako lako da je zaboravila da
bude uznemirena. Zaboravila je na pravilo od jednog sata dok
joj se nije oglasio alarm u telefonu.
„Izvini, izvini.“ Izvadila ga je i ugasila. „To mi je podsetnik
da naručim večeru. Menjam ličnu asistentkinju bake Lili na par
nedelja. Ja, ah, moram da se vratim. Bilo je lepo. Hvala.“
„Slušaj, pre nego što odeš, ima neka zabava u subotu uveče.
Neki glumci – i neki civili – malo hoće da se opuste. Da li bi
želela da dođeš?“
Ponovi dan, podsetila se dok se sve u njoj radovalo. „Subota?
Naravno.“ Pružio je telefon. „Mogla bi da mi ukucaš svoj broj u
kontakte.“ Naravno, naravno, znala je kako to ide. Radila je to
stalno s prijateljima.
Samo nikad s nekim ko ju je pozvao na drugi sastanak.
Njemu je dodala svoj telefon, a uzela je njegov.
 „Mogu da dođem po tebe oko devet.“ Vratio joj je njen
telefon. „Osim ako nećeš da prvo odemo na picu.“
O bože, o bože! „Volim picu.“
„Onda u osam. Samo mi pošalji adresu.“
„Hoću.“ Kad nije pokušao da joj priđe, nije bila sigurna je li
joj laknulo ili je bila razočarana. „Hvala na kafi.“
Izašla je, i kad je otplesala svoj srećni ples izvan vidika, Tori
je pogledala u Nou, i podigla obrve.
Ispustio je veliki uzdah i potapšao se rukom preko srca.

Tri nedelje kasnije, posle pice i zabava, nakon plesa u

klubovima i dugih, očajničkih poljubaca u mirisno, rascvetalo
proleće, Kejt je legla ispod Noe u njegovom uzanom krevetu u
malenoj sobi u skučenom stanu koji je delio sa dvoje
brodvejskih Cigana.
U toj ošamućenosti od prvog puta, kvrgavi dušek joj je bio
kao lebdeći oblak, naporni ritam rep muzike koji je dopirao
kroza zid iz susednog stana bio je pesma o božanskim anđelima.
Pošto nije imala sa čim da uporedi, osećala se kao da je
upravo doživela pravo značenje svake pesme, svakog napisanog
soneta u istoriji.
Kad je podigao glavu, pogledao je u oči, bila je u najvećoj
ljubavnoj priči ikad ispričanoj.
„Želeo sam ovo od prvog dana kad sam te ugledao. Imala si
na sebi plavi džemper. Lili te je vodila da ti pokaže prostor iza
pozornice. Plašio sam se da ti bilo šta kažem.“
„Zašto?“
Obavio joj je uvojak kose oko prsta. „Osim toga što si tako
prokleto lepa? Unuka Lili Morou. A onda si počela da me
mučiš, da dolaziš na probe i više jednostavno nisam mogao da
podnesem. Mislio sam, hej, ako je pozovem na kafu i otkači me,
barem neću umreti pitajući se.“
Spustio je glavu i ovlaš joj poljubio usne, obraze, oči. Srce i
hormoni su zamucali u njoj.
„Bila sam tako napeta, a onda smo počeli da pričamo.“
Spustila mu je ruku na obraz. „I onda me je napetost prošla. Bila
sam stvarno napeta zbog ovoga, a onda si me dodirnuo i
jednostavno više nisam bila u tom stanju.“
A ipak, njen prvi put.
„Bilo je dobro, zar ne?“
Uputio joj je zabrinut pogled, što je izbacilo sumnje na
površinu. „Pa... ne znam. Mislim da treba da ponovimo, samo da
budemo sigurni.“
Sumnje su oduševljeno nestale. „Samo da budemo sigurni“,
složila se.

Pošto je Lili zahtevala taksi, ne podzemnu – ako bi Kejt ostala

posle ponoći – Noa ju je otpratio do Sedme avenije da ga
pozove.
Dok je hodala polako, držeći se s njim za ruku, Njujork joj je
izgledao kao scenografija za film. Sitna kišica je bila tako
romantična sa uličnim svetlom koje se presijavalo u baricama na
mokrom pločniku.
„Pošalji mi poruku kad stigneš kući, važi?“
„Isti si kao baka Lil.“
„To se dešava kad je nekome stalo do tebe.“ Privukao j u je
da je još jednom poljubi. „Dođi sutra na čas plesa. Imaš pokrete,
i znaš da će ti se dopasti.“
A već joj se dopalo. Možda su joj mišići bili zarđali, ali
uživala je u dva časa na koja ju je već bio nagovorio. Osim toga,
i on će biti tamo.
„Dobro. Vidimo se tamo.“
 Sad je ona njega privukla u zagrljaj, a zatim je sela u taksi.
„Ugao Pedeset sedme i Šeste“, rekla je vozaču dok se pomerala
da gleda u Nou što duže može.
Zatim je izvadila telefon i poslala poruku Darli.
Neću umreti kao devica!!!
Uživala je u toj spoznaji i sanjarila je dok je taksi skretao i
vozio Sedmom.
Nasmejala se naglas na Darlin odgovor.
Dobro došla u klub, droljo. Daj mi pojedinosti.

Lebdela je kroz proleće, išla na časove plesa, dodala je jogu i

iznenada odlučila da pohađa neke časove na Njujorškom
univerzitetu preko leta.
Francuski, samo zato što joj se sviđao zvuk tog jezika,
filmske studije, zato što možda neće želeti da glumi, ali taj
posao ju je i dalje zanimao, i pisanje scenarija, zbog toga što je
možda umela da ih stvara.
I jednom nedeljno, ona i Lili su večerale, samo njih dve, u
stanu dok im je Njujork blistao kroz prozore.
„Ne mogu da verujem da si ovo napravila.“
Uživajući u uspehu, Kejt je gledala kako Lili uzima još jedan
zalogaj testenine sa bosiljkom i paradajzom. „Ni ja, ali prilično
je dobro.“
„Srce, dobro je kao i Luiđijevo – ali nemoj mu preneti da sam
to rekla.
„I ispekla si italijanski hleb.“
„Bilo je zabavno. Nana i ja smo učile da pečemo hleb od
komšinice u Irskoj. To me je vratilo tamo, i vratilo nju meni.
Osim toga, želela sam da te iznenadim.“
„Nisam bila ovako iznenađena otkako sam dobila svoju prvu
sedu – a ovo je mnogo srećnije. Pretpostavljam da nećeš moći
ovo da ponoviš kad ti deda dođe.“
„Znam da ti nedostaje.“
„Teško mi je da nađem vremena ili energije da mi bilo šta
nedostaje, ali ipak je tako. Taj prokleti matori jarac mi se
uvukao pod kožu.“
„Jesi li oduvek znala?“ Pitajući se, Kejt se igrala sa malim
zlatnim srcem oko vrata koje joj je Noa poklonio za osamnaesti
rođendan. „Mislim, odmah od početka da ga voliš?“
„Rekla bih da me je privlačio, što me je đavolski ljutilo.
Imala sam pre toga loš brak, ulazila sam u godine kad Holivud
želi da te se otarasi ako si žena. Zapravo, neko vreme sam se
oporavljala od toga. Imala sam dvoje dece na koledžu i nešto što
sam videla kao životnu borbu da ostanem u žiži kao filmska
glumica. A onda se pojavio on.“
„I bio je tako zgodan“, rekla je Kejt, mrdajući obrve da je
zasmeje.
„Dete, taj čovek je dobio trostruku porciju dobrog izgleda iz
božje torbe. Sad, pošto sam bila glumica u izvesnim godinama u
Holivudu, izabrana sam za neobičnu tetku – barem mi nisu dali
ulogu njene majke – njegove ljubavne partnerke u filmu. Niko
nije ni trepnuo što je bio dvadeset godina stariji, to čak nije ni
bio deo priče.“
„Ali ti si ga dobila u stvarnom životu.“
„Jesam, nenamerno, ali jesam.“ Gledajući u svoju devojčicu,
Lili je uzela još testenine. „Imaš dovoljno godina da čuješ kako
sam mislila – oboje smo mislili – kako ćemo samo imati dobar
seks, a onda svako na svoju stranu. Bog zna da nijedno nije
nameravalo da ponovo stupa u brak. Moj je bio loš, a njegov je
bio gotovo prokleto savršen.“
Ubrzavajući i priču i obedovanje, Lili je spustila viljušku da
otpije mali gutljaj vina. „Olivija Dan je bila ljubav njegovog
života. Kad smo počeli da shvatamo da to među nama nije samo
seks, koliko god zabavno bilo, morala sam dobro da razmislim o
toj činjenici. Mogu li da ostanem sa čovekom koji je imao takvu
ljubav, ima li još takve ljubavi i za drugu ženu?“
Otpila je još jedan gutljaj iz jedne čaše vina koju je
dozvoljavala sebi noć pre generalne probe. „Znaš li šta sam
shvatila? Svaki muškarac koji je imao takvu ljubav u sebi, pa –
bila bih luda da sam otišla od onoga što je imao u sebi za mene.
A moja mama nije podigla glupu ćerku.“
„Čitavog života gledala sam vas dvoje i to mi je pokazalo šta
je ljubav ili, pretpostavljam, kakva bi mogla da bude.“
„Onda smo uradili nešto dobro.“ Spustila je vino. „To mi je
dalo prikladan uvod za temu za koju sam se nadala da ćeš
podeliti sa mnom. Ali pošto nisi, onda ću da pročačkam sama
baš kao medved po saću. I nadam se da neću dobiti po nosu.
Slatko je, srce, što ti i Noa mislite da držite svoju vezu u
tajnosti.“
„Ja...“
„Čak razumem i zašto se trudite da se krijete – iako, za ime
božje, draga Kejti, to je pozorište. Mi volimo da tračarimo i
obožavamo seks i dramu.“
Strepnja od onoga što je sledilo pomešala se sa olakšanjem
što se oslobodila tajne. „Nisam znala kako ćeš da reaguješ.“
„Onda sam usput negde pogrešila ako ne znaš da možeš sa
mnom da pričaš o svemu.“
„Znam to. Žao mi je. Nije pošteno. Uglavnom zbog mene.
Tako je dobro, prosto tako dobro što ne moram da mislim šta će
ljudi pročitati o meni, ili čuti o meni, ili reći. Ona je tako
zaokupljena svojom veridbom, velikim planovima za venčanje,
trenutno joj ne trebam da dobije pažnju štampe i jednostavno ne
želim nikome ništa da dam. Jesam rekla Darli, i Malori zna. I
Noini cimeri. Htela sam da ti kažem toliko puta, ali... nisam
zapravo znala kako.“
„Hajde da počnemo sa ovim, i dođavola, kršim svoje pravilo i
popiću i drugu čašu vina. Možeš i ti jednu sa mnom. Prilika je.“
Pre nego što je Lili ustala po bocu, Kejt je skočila i donela je,
kao i drugu čašu iz kuhinje. „Da li te ja to sad navodim na
piće?“
Lili ju je potapšala po ruci. „Daješ mi izgovor da udovoljim
sebi. Je li ti on poklonio tu lepu ogrlicu?“
„Za rođendan.“
„Tu je zaradio poen. Lepo osmišljen poklon. Želim da znam
je li pristojan i obziran prema tebi i inače.“
„Jeste. Uvek me otprati do taksija, sačeka dok se odvezem i
traži da mu pošaljem poruku kad bezbedno stignem kući. Sluša
me, obraća pažnju. Odveo me je ponovo na časove plesa i nisam
ni znala koliko su mi nedostajali. On je ćutao jer sam ga ja
zamolila.“
„Reći ću ti da sam se raspitala o njemu – to nije samo moja
povlastica“, nastavila je kad je Kejt zinula, „to je moja dužnost.
Stoga znam da ne pije i ne drogira se, jer ima ozbiljan odnos
prema poslu. Dolazi iz zanimljive porodice – što mi južnjačke
dame cenimo i čemu se divimo. Vredno radi, to vidim i sama. I
dobar je, prokleto je dobar. Mogao bi da postigne uspeh.“
Zasijalo je u njoj to odobrenje koje je čula od najvažnije žene
u svom životu. „Voli pozorište.“
„Vidi se. Sad, ono važno. Pazite li oboje?“
„Da, obećavam.“
„Dobro, onda, vreme je da počne da dolazi na vrata umesto
da se nalaziš s njim napolju, ili gde god. Nisam ništa rekla tvom
ocu, niti Hjuu, i neću, jer to je na tebi da kažeš. I razumem,
zaista, tvoju potrebu da to sakriješ od štampe.“ Nagnula se da je
uhvati za ruku. „Ali saznaće se, pre ili kasnije. Oboje treba da
budete spremni za to.“
„Razgovaraću s njim o tome.“
„Dobro. Kad ćeš ga ponovo videti?“
„Treba da se nađem s njim posle probe sutra i...“ Primetila je
podignute obrve. „Pozvaću ga ovamo.“

ČETRNAESTO POGLAVLJE
Kejt se oduševila kako su se Lili i Noa lako složili. Kako ne bi
uživala dok je slušala kako dvoje njenih omiljenih ljudi sedi i
razmenjuje priče iz pozorišta?
Kad ga je Lili odlučno pozvala na večeru, doneo je cveće za
obe. I to je uglavnom rešilo sve ostalo.
Oboje su joj nedostajali, gotovo bolno, kad su putovali sa
predstavom u San Francisko i Čikago.
Ali oboje su morali da se fokusiraju na posao, kao što je
videla. I to joj je dalo nekoliko dana da otkrije kako bi se snašla
da živi sama.
Prvi put u životu, pomislila je, dok je stajala na terasi na
blagom vazduhu i jela poručenu kinesku hranu iz kartona. Bez
straha, bez noćnih mora, samo njena rutina.
Dobre duge šetnje svakog dana i svakodnevno vežbanje joge.
Čas plesa, iako joj je Noa zbog toga nedostajao još više.
Popodnevno istraživanje za kurseve koje će polagati za nekoliko
nedelja.
Dva neuspela pokušaja pisanja scenarija, oba tako loša da ih
je bacila u smeće. Ipak će polagati ispit, odlučila je, ali osećala
je da nije bila nadarena za pisanje.
To je bilo u redu. Grabeći kašikom knedle, otišla je do
uglačanog zida i pogledala dole na užurban, užurban svet. Naći
će na kraju svoje mesto. U tom užurbanom, užurbanom svetu ili
negde drugde. Ali trenutno, ovo mirno vreme, ovaj predah gde
je mogla da ostane anonimna, gde je mogla da prođe pored
trafike i da ne vidi sopstveno lice ili neki naslov sa svojim
imenom pružili su joj sve što joj je trebalo.
To joj je Irska pružila kao detetu. Sad će to uzeti od Njujorka,
i pošto više nije bila dete, iskoristiće to vreme, taj predah da
istraži svoje talente, ili njihov nedostatak, svoje sposobnosti ili
njihov nedostatak.
Možda će krenuti na kurs fotografije, ili umetnosti, ili, ili,
ili...
„Otkriću“, promumlala je kad je ušla u stan i zatvorila vrata
gradskoj buci.
Smestila se sa svojim tabletom, obavila je istraživanje o
fotografiji. Zaista je volela da gleda ljude, da ih sluša. Možda će
joj dobro ići hvatanje slika.
Da zaledi trenutak, izraz, raspoloženje. Mogla je da vežba
kamerom na telefonu, samo da se igra. Šetače po okolini ujutru
pre nego što krene na Njujorški univerzitet, da se malo
orijentiše.
Kad joj se oglasio alarm na telefonu, zgrabila ga je.
„Zavesa.“
Zamislila je zavesu kako se podiže na pozornici u San
Francisku, svetla, scenografiju.
„Srećno svima.“
Pokušala je da se udubi u dalja istraživanja, ali jednostavno
joj nije išlo od ruke. Mogla je da čuje uvodni čin, beleške, ritam,
dijalog, glasove.
Je li se publika smejala ovde, pljeskala tamo? Je li bila
očarana i zainteresovana?
 Zamišljala je kovitlac iza pozornice, presvlačenje kostima,
zagrevanje, žurbu da se isprati znak.
Ustala je, proverila brave i prigušila svetla pre nego što je
otišla u spavaću sobu. Da suzbije napetost u stomaku,
neizvesnost, razvila je prostirku za jogu i počela vežbe za
opuštanje.
Opustila bi se više, mogla je da prizna sebi, da nije stalno
proveravala vreme, ali odvežbala je tridesetak minuta.
Pokušavajući da rastegne vreme kao što je učinila sa telom,
presvukla se u majicu bez rukava i pamučni šorts za spavanje, i
počela svoju dugu rutinu za negu kože.
Stigla je do sredine.
Uključila je televizor, vrtela je kanale dok nije pronašla film
koji je već neko vreme tekao. Neki sa jurnjavom automobila i
eksplozijama da joj potpuno odvrati misli od mjuzikla.
Očigledno, joga je delovala bolje nego što je shvatila jer je
tako lako zaspala kao što se Džejson Born Meta Dejmona
oslobađao zlikovaca.
Probudio ju je telefon. Potražila ga je, kao i daljinski da
isključi TV. „Noa.“
„Probudio sam te. Znao sam da je trebalo da čekam do jutra.“
„Rekla sam ti da ću te zadaviti ako to učiniš. Budna sam.
Pričaj.“
„Moramo da ispravimo još neke sitnice.“
Čula je buku, glasove, zujanje, zujanje, zujanje u pozadini.
„Pričaj mi.“
„Bilo je sjajno.“ Začuo se i čudesan smeh, i ugrejao ju je.
„Bilo je prokleto sjajno. Puno pozorište, ovacije. Dvanaest
bisova. Dvanaest.“
„Znala sam! Znala sam! Tako sam srećna zbog vas.“
„Moramo da vidimo šta će kritika da kaže. Gospode, Kejt,
trebalo je da čuješ kako je sve eksplodiralo u sali kad je Lili
izašla na pozornicu. Deda ti je bio u prvom redu. Doći će i na
glumačku zabavu. Nedostaješ mi.“
„I ti meni nedostaješ, ali tako sam srećna zbog tebe. Zbog
svih vas.“
„Ovo mi je najbolja noć u životu. Vrati se na spavanje.
Poslaću ti poruku sutra.“
„Idi da slaviš. I kad budete imali veličanstvenu premijeru u
Brodveju, biću tamo.“
„Računam na to. Laku noć.“
„Laku noć.“
Stavila je telefon na punjač pored kreveta i obgrlila se.
Smeškajući se, ušuškala se i utonula u san. Kad se telefon
ponovo oglasio, uzdahnula je i opet se osmehnula. „Noa“,
promrmljala je kad se javila.
Nisi uradila ono što ti je rečeno.
Robotski glas ju je naglo podigao iz kreveta. „Šta? Šta?“
Usledila je muzika. Jednoličan glas je pitao: Jesi li usamljena
večeras?
Kao da su joj klešta stezala pluća kad je potražila svetlo,
šišteći, dok su joj oči letele po sobi.
Majčin glas je šaputao: Sama si. Pucketanje, pramena glasa.
Ne možeš da se sakriješ!
Panično se izvukla iz kreveta i pala na kolena.
Ponovo muzika, optimističan, veseo zvuk pretvorio se u
stravu. Čekaj. Dolazim!
Usledio je smeh iz filma strave i užasa, neka vrsta pohlepnog
smeha koji se podizao iz mračnih podruma, kroz grobljansku
maglu.
Kad je telefon začutao, briznula je u plač.
Nije samo promenila broj, bacila je telefon i kupila novi.
Predomišljala se treba li da kaže nekome ili ne. Približavala se
premijera, pa trenutak nije mogao biti gori. Ali na kraju je rekla
Noi.
Sedeli su u Kafe kafeu i on ju je držao za ruke. „Već se
dešavalo?“
„U Los Anđelesu, prošle zime. Bio je snimak. Mislim, ovaj je
bio drugačiji, ali to su snimci.“
„Zašto nisi ranije rekla tati?“
„Noa, rekla sam ti kako to na njega deluje, kako se brine i
pokušava da oko mene postavi zaštitni zid. I mislila sam, stvarno
sam mislila, da to neki kreten samo igra neku ružnu igru.“
„Ali sad se ponovilo. Otići ćemo u policiju.“
„Bacila sam telefon“, podsetila ga je. „Delom iz panike, jeste
glupo, ali bacila sam ga. A šta bi oni ionako uradili? Nije bila
zapravo pretnja.“
„Pokušaj da nekoga uplašiš jeste pretnja. Misliš li da je to
tvoja majka?“
„Ne, nije da ona ne bi uradila nešto, ali mislim da bi ona
upotrebila sopstveni glas. U prvom snimku znam da je glas bio
iz njenog filma. Kladim se da je i ovaj.“
„Kejt, znali su da si bila sama.“
„Da.“ Imala je vremena da razmisli, vremena da se smiri i
razmisli. „Rekla sam ti kako to ide sa mnom. Bilo je malo
peckanja kad sam odlučila da živim u Njujorku sa bakom Lil,
čak i kad sam se upisala na Njujorški univerzitet. Premijera van
grada zahtevala je mnogo rada, pa...“
„Moraš da kažeš Lili. Ići ću sa tobom.“
„Šta? Sada?“
„Sada.“
„Ne želim da je uzrujavam i ona ne može...“
Noa je bacio novac za kafu na sto. „Ako joj ti ne kažeš, ja
ću.“
To ju je trglo. „To nije u redu. To se tiče mene, to je moja
odluka.“
Samo je ustao, uhvatio je za ruku i povukao je na noge.
„Moraćeš to da rešiš.“
Ljutite se raspravljala, zahtevala, pretila, ali nije ga nimalo
uzdrmala dok su brzo hodali ka stanu. Te zlatne oči koje je
volela ostale su tvrde, lice neumoljivo.
Lilina reakcija nije nimalo pomogla.
„Prokletstvo!“
Sveža od masaže, još u ogrtaču, Lili se vrtela po dnevnoj
sobi.
„Drugi put? I nisi mi rekla.“
„Samo...“
„Nema samo.“ Oči su joj se skupile kad je primetila ogorčeni
pogled koji je Kejt uputila Noi. „I nemoj slučajno da se istresaš
na njemu. Noa je učinio pravu stvar.“
„Ti tu ništa ne možeš“, počela je Kejt.
„Nemaš ti pojma šta ja mogu kad moram. Ali ništa prokleto
ne mogu da učinim onda kad ne znam. Ja sam odgovorna za
tebe, devojko moja. Prokleto me ne zanima imaš li osamnaest ili
sto osam. Ja sam odgovorna. I prvo što ćemo da uradimo jeste
da ovo prijavimo policiji.“
Panika se iznova podigla. „Hoćeš li sačekati trenutak, molim
te?“ Gnev koji je izbijao iz Lili tako je plamteo da je Kejt bio
potreban iskren napor da joj priđe. „I šta onda? Bacila sam
telefon. Mogu da priznam da je glupo, ali sad je gotovo. Reći ću
im čega se sećam o pozivima. I šta onda?“
„Nisam prokleta policija, pa ne znam šta onda.“
„Mogu da pretpostavim delimično. Podnesem prijavu i ta
prijava se objavi. Eto malo uživanja za tabloide. Onda sve
postane javno, i šta misliš koliko ću novih poziva dobiti kad se
to desi?“
„Prokletstvo!“ Uz lepršanje ogrtača, Lili je otišla do vrata
terase i otvorila ih je. Izašla je.
„Jesi li sad srećan?“, Kejt je dobacila Noi.
„Ne radi se tu o sreći, nemoj biti luda. Ljuta je zato što te
voli. Isto i ja. Isto i ja.“
„To sad ne pomaže.“ Iako jeste pomagalo, i to više nego
malo. Pripremila se i izašla.
„Žao mi je što ti nisam rekla. Nisam nikome rekla prvi put jer
sam znala da mi tata ne bi dozvolio da snimam film, a želela
sam. Bilo mi je potrebno. Ne bi me pustio.“
„Verovatno ne“, promumlala je Lili.
„Nisam prvo ništa rekla za ovaj put jer, bako Lil, imaš
premijeru.“
Lili se okrenula. „Misliš li da mi je predstava važnija od
tebe? Da mi je bilo šta na svetu važnije od tebe?“
„Ne. Isto važi i za mene. Pisalo se o izlasku moje majke, o
meni, o novom projektu kad se desilo prvi put. I nešto malo o
mom polasku na Njujorški univerzitet nedavno, i tu su i svi oni
intervjui koje je ona davala u vezi sa venčanjem. Neko je
iskoristio priliku.“
„Možda je to uradila i ona. Ne bih bila sigurna da nije.“
„Mogla je da unajmi nekog boljeg.“
Sunce, vatreno kao i Lilina kosa, bacalo je svetlo preko reke i
odbijalo se od čelika i stakla.
„To su snimci, bako Lil. Prepoznajem snimak kad ga čujem.
Preklapanje, stvarno loše spajanje. Sad ima dovoljno novca da
plati za kvalitet, a ovo nije bilo kvalitetno.“
„To ne pomaže.“
„Ali ne mogu prestati da živim svoj život zbog toga. Mrzim
kako se osećam kad se to događa, ali ne mogu da prestanem da
živim.“
Lili se vratila u hlad, sela, zadobovala prstima. „To niko ne
želi, Kejti. U pravu si što se tiče policije, ovog puta. Ako se
dogodi ponovo, postupićemo drugačije. Zadržaćeš telefon,
pozvati policiju, predati im telefon, i pustiti ih da rade svoj
posao.“
„U redu.“
„Za sada, zapisaćeš sve čega se sećaš iz oba poziva, pa da
imamo zabeleženo ako nam zatreba. Pozvaćeš oca i reći mu.“
„Ali...“
„Ne.“ Svetlucavih očiju, Lili je podigla pogled. „To
obavezno. Ono što nazivamo nezdravom komunikacijom dešava
se ljudima u našem poslu – a ti si bila u našem poslu. Ali on
mora da zna. Zatim ćeš se pomiriti sa svojim dečkom jer je
postupio ispravno i uradio je to iz ljubavi i brige.“
„Ne sviđa mi se način na koji je to uradio.“
Lili je podigla obrve. „Dovoljno da ga šutneš zbog toga?“
„Ne.“
„Onda idi i pomiri se – obavi to. A onda neka donese meni i
sebi lepu hladnu koka-kolu. Sedećemo ovde napolju dok ti
razgovaraš sa tatom. Ja ću te podržati“, zaključila je Lili.
„Donesi mi telefon kad pokreneš stvari.“
Bez izlaza, vratila se unutra, gde ju je Noa čekao. „Ne sviđa
mi se kako si ovo odradio.“
„Razumem.“
„Treba da budem sposobna da upravljam sopstvenim
životom, donosim sopstvene odluke.“
„Ovo je drugačije. Znaš da je drugačije, ali još si previše
uzrujana da bi to priznala.“ Prišao joj je pre nego što je mogla da
se usprotivi, i stavio joj ruke na lice. „Ne mogu da podnesem da
te vidim uzrujanu. Ne mogu da ništa ne preduzmem kad si
takva.“
Ovlaš joj je usnama prešao preko usana. „Bićeš manje
uzrujana sad kad ona zna.“
„Možda, ali sad moram da kažem ocu, i to će da bude gadno.
Rekla je da uzmeš koka-kole i izađeš da sedneš sa njom dok ja
zovem tatu.“
I bilo je gadno, i uznemirujuće, i na kraju je bila potrebna Lili
da bi se završio razgovor. Ali ono najgore, čega se Kejt plašila,
nije se dogodilo. Nije joj naredio da se vrati u Los Anđeles – a
tu naredbu bi odbila. Imala je drugu priliku da nastavi da živi
svojim životom.

Pre premijere održana je generalna proba i pozorište se ispunilo

energijom porodice i prijatelja. Kejt je prvi put doživela da sve
gleda završeno – sa svetlima, muzikom, scenografijama,
kostimima – u pozorištu krcatom ljudima koji su samo želeli
uspeh svojih voljenih na pozornici.
Upoznala je Noinu porodicu, i to joj se činilo kao još jedan
veliki korak u životu.
U noći pretpremijere, kad su došli kritičari, ostala je iza
pozornice. Kritičari i novinari su se mešali. Nikako nije želela da
skrene pažnju sa svoje bake i dečka na sebe.
Ipak, nestrpljivo je čekala sa ekipom prve kritike i slavila je
zbog pohvala.
U ponedeljak, kad pozorište nije radilo, otišla je na rani čas
plesa sa Noom, a on sa njom u obilazak kampusa Njujorškog
univerziteta.
„Tako je veliki“, rekla je dok su išli do podzemne železnice.
„A to je samo deo univerziteta. Sve mi je tako ogromno.“
„Biće ti dobro. I bolje od dobrog.“
 Zajedno su sišli stepenicama do voza za gornji deo grada.
„Privatna škola, privatni nastavnici.“
„Sirota bela bogatašice“, rekao je i nasmejao je, pa ga je
gurnula laktom.
„Sve je tako ogromno, valjda zato.“ Prošli su kroz pokretna
vrata. „I ima toliko ljudi. Čak će i na letnjim kursevima biti
mnogo studenata. Prednost je“, dodala je, vadeći metro karticu,
„što ću manje ili više moći da se izgubim. Pramena okruženja
izlazi za nekoliko nedelja. Ostatak ekipe već počinje sa
gostovanjima.“
„Gledaćemo ga.“
„O, ne znam.“ Povila se i promrdala ramenima kao da je
nešto svrbi.
„Nema izvlačenja.“
Čekali su na peronu sa dve žene, jedna je imala bebicu
okruglastih obraza u kolicima. Brzo su pričale na španskom dok
je beba žarko grickala narandžasti prsten za zube. U blizini,
muškarac u poslovnom odelu palcem je skrolovao po telefonu.
Pored njega, zdepast muškarac u vrećastom košarkaškom šortsu
smazao je parče pice dok je klimao glavom uz muziku koja mu
je svirala u slušalicama.
Vazduh je mirisao na picu, znoj i prepečene kolutove luka.
„Na kraju mi je to ispao prilično ružan deo života.“
Noa joj je samo pomilovao ruku. „Još jedan razlog zašto
ćemo ići, pa da vidiš kako si dobra čak i u ružnim defovima.
Možemo da stignemo na matine.“ Uhvatio ju je za ruku kad je
kroz tunel doprla grmljavina sve bližeg voza.
Vrata su se otvorila i ljudi su izašli, a drugi su ušli. „Šta kažeš
da odemo u park?“ Povukao ju je prema sedištima. „Možemo da
se prošetamo na suncu, pojedemo po hot-dog.“
I da skrene misli sa sutrašnje večeri. Premijere.
 „Sviđa mi se predlog. Mogu da ostavim ranac u stanu,
presvučem se u cipele za šetnju na suncu.“
Pogledao je u svoje iznošene najke. „Meni bi dobro došle
nove patike.“
„Možemo i u kupovinu pored šetnje.“
Pogledao ju je. „Koliko cipela ti imaš?“
„Nije bitno“, rekla je izveštačeno, tako izveštačeno da se
nasmejao i poljubio je.
Razgovarali su o mogućim cipelama, šetnjama, možda da se
vide s nekim prijateljima, možda samo da odu do njega pošto je
barem jedan njegov cimer imao popodnevnu audiciju, a mislio je
da je drugi bio na poslu.
Da žive život, pomislila je. Neće je sprečiti ni ružni pozivi,
niti navalentni novinari.
„Sve ćemo“, odlučila je dok su išli od lifta prema stanu.
„Prvo idemo do tebe, naročito ako je prazno jer se to prosto
nikad ne dešava. Onda šetnja, zatim cipele, da ne vučemo
torbe.“
„Možda.“ Pomilovao ju je po kosi kad je izvadila ključ. „Ili
možda nećemo ni izaći iz mog stana.“
„To ti misliš.“
Ušli su smejući se, sjajnih očiju.
„I evo je!“
Hju je ušao sa terase sa apsolutnim oduševljenjem na licu kad
je raširio ruke.
„Deda. Trebalo je da dođeš sutra.“
Spustila je ranac na pod, i požurila mu u zagrljaj.
„Odlučili smo da iznenadimo tebe i Lili, i možda te uhvatimo
s nekim rasplesanim momcima.“ Poljubio ju je u oba obraza,
zatim pogledao u Nou. „I uspeli smo! Žongler veoma darovitih
nogu.“
 „Da, gospodine. Noa Tanaka.“ Rukovao se s Hjuom. „Mogao
bih da dovedem još plesača za kratko vreme.“
Hju se nasmejao i potapšao ga po leđima.
„Dobro je, Lili. Biću dobro.“
Kejt je okrenula glavu na taj glas. „Tata.“
Poletela je prema njemu i stegla ga jako, baš kao i on nju, kad
ju je podigao od zemlje.
„Daj da te pogledam. Slike i Skajp nisu isto.“ Ponovo ju je
zagrlio.
Koliko god da je vešto krio, predobro ga je poznavala i
primetila je brigu.
„Dobro sam, tata. I više od toga.“
„Vidim. Nedostajala si mi.“
„I ti si meni nedostajao. Sve smo isplanirali za sutra. Lep
kasni ručak ovde, pre nego što Lili krene u pozorište. Zatim
bismo prošetali i uvukli se iza pozornice.“
„Tako ćemo i mi. Tata i ja smo odlučili da dođemo ranije i
iznenadimo vas.“ Lili je pogledala pravo u Kejt. „Iznenađenje.
Ejdane, ovo je Noa, u horu je.“
„Neće ostati tamo“, primetio je Hju. „Dečko ima pojavu.“
„Divno je što sam vas upoznao, gospodine Salivane.
Obojicu.“
„Drago mi je što smo mi upoznali tebe. Je li ti ovo prvi
nastup na Brodveju?“
„Zapravo, treći. Ali samo je o jednoj predstavi pisalo u
Plejbilu, pošto se druga ugasila posle deset dana. Ali... trebalo
bi... da krenem.“
„Izvodimo naše najdraže devojke na ručak“, ubacio se Hju.
„Što nam se ne pridružiš?“
„O, pa, hvala, ali...“
Sranje, pomislila je Kejt, sranje. Preduzmi sledeći korak.
 „Ručak zvuči sjajno.“ Pružila je ruku i uhvatila Noinu. „Noa i
ja smo zajedno.“
Videla je treptaj iznenađenja na očevom licu i možda malo
tuge. „Daj mi samo trenutak. Ovo je za mene nova teritorija.
Zajedno znači.“
„Tata, osamnaest mi je.“
„Tako je. I to se dogodilo. Pa, čini se da je ručak sad
obavezan. Treba mi vreme da prorešetam Nou.“ Ispustio je
upozoravajući zvuk i uperio je prst u Kejt kad je zaustila da se
pobuni. „Samo smišljam kako ovo da obavim. Lili, rekla si kako
je to mesto za ručak samo nekoliko ulica dalje.“
„Tako je. Veoma prijatna šetnja.“
Ejdan je uputio Noi širok osmeh. „Za neke od nas.“

Kasnije, kad je šetala sa Noom do ugla – u suprotno pravcu od

njene porodice, pokrila je lice rukama.
„Tako mi je žao!“
„Ne, sjajno je. Čudno, ali sjajno. Možda malo strašno, isprva.
Ne, mnogo.“
Prešao je rukom preko čela kao da briše znoj.
„Dakle, znaš kako je rekao da mora da smisli kako ovo da
obavi? Pa, tvoj stari brzo uči. Praktično je iscedio iz mene moju
životnu priču pre nego što smo stigli do restorana. I samo je
ispitivao šta nameravam dalje, a ja sam bio u fazonu: ah-ah, ja
želim da postanem glavni plesač i da dobijam uloge sa tekstom i,
u redu, želim glavnu ulogu. Radiću na tome, ali želim naslovnu
ulogu.“
„Imaćeš je.“
„Radiću za to. U svakom slučaju, prokleto se pobrinuo da
znam kako će se sručiti kao božji gnev na svakog ko mu povredi
ćerku.“
 Pošto je i ona čula oca kako to govori, stegla je Noinu ruku, i
naslonila se na nju. „Štite me.“
„U redu je, shvatam, i rekao sam mu kako ja ne povređujem
ljude, naročito ljude do kojih mi je stalo. Mislim da mu se to
svidelo. Mislim da sam mu se gotovo svideo dok nismo završili
s ručkom.“
„Bio si sjajan.“ Poljubila ga je da to dokaže. „I žao mi je što
ne mogu do tebe.“
„Ne, to bi bilo previše uvrnuto, sad. I, znaš, pokazali bismo
nedostatak poštovanja. Osim toga, mislim da moram malo da se
oporavim posle rešetanja.“
„Ako ti je neka uteha, sad ću ja biti na redu za rešetanje.“
Pogledala je iza sebe. „Mogla bih da odem i završim s tim.“
„Hoćeš li mi poslati poruku kasnije?“
„Računaj na to. Vidimo se sutra, iza pozornice, a onda ću biti
u prvom redu na sredini kad se zavesa podigne.“
Kad je ušla u stan, odmah je videla kako su se baka i deda
sklonili. Tata je sedeo sam na terasi.
Izašla je, sela na stolicu pored njegove. Čekala je.
„Volim te, Kejtlin.“
„Znam, tata. Znam. Volim i ja tebe.“
„Deo mene će uvek gledati u tebe i videti svoju devojčicu.
Tako je kako je. I znaš razloge zašto osećam potrebu da te
štitim.“
„Znam. Moraš da znaš da sve bolje umem da štitim samu
sebe.“
„To ne menja moju potrebu. Neću se pretvarati da me oni
pozivi ne brinu, ili prihvatiti da ne mogu samo da te sklonim
negde na sigurno.“
„Znam da nisam postupila dobro, ali hoću ako se ikad ponovo
desi. Ne samo zato što sam dala tebi, baki Lil i dedi reč već i
zato što neću dozvoliti nekom bezličnom kretenu da me ponovo
ludački uplaši.
Dobro mi je u Njujorku“, nastavila je. „Malo sam se udaljila
– ne od tebe, od svega ostalog. Uspaničila sam se zato što sam
mislila da me je pozvao Noa, i bila sam pospana.“
„Prvi poziv je stigao kad si bila sama i spavala si.“
„Da, ali to je lako razumeti. Ljudi su ranjiviji kasno noću. Ko
god da je, imao je tu prednost. Neću mu dozvoliti da je zadrži.
Prošli su meseci između poziva, i ako ne izvuku ništa iz toga,
prestaće.“
„A ako ne prestanu?“
„Reći ću ti. Kunem se.“
„Nisu pozivi jedini za šta mi nisi rekla.“
„Malo je neprijatno ćerki da kaže ocu za tipa s kojim je u
vezi. Sad si ga upoznao, razgovarao si s njim sada, moraš znati
kako je Noa dobra osoba.“
Ejdan na trenutak nije ništa govorio, samo je kuckao prstima
po rukohvatu stolice.
Zatim je popustio.
„Čini mi se da jeste. Takođe ume da vodi prave razgovore,
izgleda da zna šta želi u životu, ima radnu etiku. A ipak želim da
ga prebijem štapom.“
„Tata!“ Zasmejala se. „Daj.“
„Popustiće me. Možda.“ Tada se okrenuo prema njoj. „Nisam
ga pitao, jer sam imao mnogo drugih pitanja. Koliko dugo se
viđaš s njim?“
„Nekoliko meseci.“
„Jesi li zaljubljena u njega?“
„Čini mi se. Znam da sam srećna s njim. Vratio me je na
časove plesa, a zaboravila sam da sam istinski uživala u tome.
Ne idem još na predavanja na univerzitetu, ali mislim da sam
izgradila samopouzdanje da krenem s tim, pa, zbog normalnosti.
Lepo je živeti normalno.“
Klimnuo je glavom, gledajući je u lice, a zatim je pogledao u
grad. „Bilo mi je teško da te pustim da dođeš u Njujork. Nije mi
teško da kažem da si bila u pravu. Dobra odluka.“
„To ne znači da mi ne nedostajete ti i deda. I Konsuela.
Nedostaju mi bašte i bazen. Bože, stvarno mi nedostaje bazen.
Ali.
Ustala je i otišla do zida. „Volim da idem peške kuda želim,
nalazim se s prijateljima na kafi ili odlazim u klub. Da, odlazim
u kupovinu farmerica ili cipela, šta god. Tu i tamo me neko
pogleda, ili mi čak kaže da mu delujem poznato. Ali niko
zapravo ne obraća pažnju.“
„Film ti uskoro izlazi. To bi moglo sve da promeni.“
„Ne znam. Možda. Nadam se ne previše ili ne zadugo. Kako
god, ne osećam se, čini mi se, ranjivo.“ Okrenula se prema
njemu sa osmehom. „Očvrsnula sam.“

Šarlot je imala sve. Ulovila je neviđeno bogatog, popustljivog

verenika, koji je verovao da je ona najljupkija, najdivnija žena
na svetu. Seks nije bio smetnja – uprkos godinama, zapravo je
imao stila. Osim toga, vredelo je.
Živela je u najvećoj kući na Hombi Hilsu od pet hiljada
kvadratnih metara, sa dvadeset spavaćih soba, balskom
dvoranom, dve trpezarije – u većoj se nalazio ručno rađen sto od
prugastog drveta za osamdeset ljudi – i bioskopom za stotinu
osoba. Imala je sopstveni salon za lepotu, sobu za presvlačenje
uz dve prostorije sa garderobom i treću namenjenu cipelama.
Nakit, a Konrad joj je udovoljavao, bio je smešten u sefu.
Više od šest jutara zemlje zauzimali su krivudavi bazen,
teniski tereni od šljake, dvospratna garaža sa liftom, uređeni
vrtovi, šest fontana – jedna je na sredini imala statuu s njenim
likom – veštački golf teren i mali park sa jezercetom punim koi
riba.
Imala je poslugu od trideset ljudi, uključujući i ličnu
sekretaricu, dve lične služavke, vozača, garderobera i
nutricionistu koji joj je planirao dnevne obroke.
Imala je specijalistu za medije, čiji posao je bio da smišlja i
plasira priče, da se pobrine za to da će biti fotografisana na
svakom događaju koji poseti.
Naravno, mogla je da bira između tri privatna aviona, a imala
je i izbor između kuće u Kono oblasti na Havajima, toskanske
vile, zamka u Luksemburgu i vile u engleskoj jezerskoj oblasti.
Superjahta od gotovo sto metara da se i ne spominje.
Držeći Konrada podruku, ušla je u najviše nivoe društva, ne
samo u Holivudu već svuda.
Kupio je prava na scenario koji je lično izabrala i produciraće
ono što je ona videla kao svoj veliki povratak u glavnoj ulozi
koja bi joj, konačno, donela slavu i obožavanje koje je zaslužila.
Nije bilo dovoljno. Ne kad je sedela u krevetu sa doručkom
na poslužavniku – grčkim jogurtom sa bobicama i mlevenim
lanenim semenkama, omletom od jednog jajeta i spanaća,
kriškom integralnog tosta sa puterom od badema – i gledala
onog bezvrednog režisera Stivena Makoja kako brblja i brblja o
Kejt i njenom glupom filmu u Tudej šouu.
„Ovo je film sa mnogo glavnih likova, priča o porodici, ali
Oliva je u samom srcu svega. Kejtlin Salivan je donela to srce.
Bilo je uživanje režirati film, Kejt je profesionalna,
pripremljena. Ima salivanovsku radnu etiku koja je, pa,
legendarna sa razlogom. Ona će to preneti i na sledeće
generacije.“
„Gomila gluposti.“
 Gorela je iznutra, tako je gorela da su joj suze nagrnule kad
su pustili isečak.
A tu je bila Kejt, mlada, sveža, prelepa.
Grozno, mislila je Šarlot, grozno je što je prokleti trejler bio
svuda, a kritike su se redale kao šamari po njenom licu.
Ispraviće to, pomislila je.
Uzela je telefon. Videće kako će se toj maloj kučki koja joj je
oduzela sedam godina svideti vesti koje će ona da plati.

Tabloidi su čekali dan kad je Promena okruženja izašla. Naslovi

KEJTLININO LJUBAVNO GNEZDO i SEKS I GRAD vrištali
su sa trafika širom grada. Fotografije stambene zgrade u Hels
Kičenu, Kejt i Noa uhvaćeni kako se ljube ispred Stejdž dora
zauzimale su naslovne strane. Intervjui sa komšijama u člancima
koji su izveštavali o divljim zabavama, nagađanja o
maloletničkom opijanju i zloupotrebi droge. Pojedinosti iz
Noinog života i života njegove porodice, redale su se u
novinama.
„Žao mi je.“ Stajala je s njim u Lilinoj dnevnoj sobi – ili ona
je stajala, a on hodao tamo-amo.
„Išli su u kuću moje majke. Pronašli su Tašu – izlazio sam sa
njom pet minuta pre dve godine – i rekli kako sam je prevario.
Nisam. Kažu da se drogiram – ne, zapravo ne kažu, samo
nagoveštavaju. Mama mi se raspada.“
Nije ništa govorila dok je on hodao i ljutio se. Šta je mogla da
kaže?
„Govore kako sam dospeo u Mejm zbog tebe. Nisam te čak ni
poznavao kad sam se prijavio na audiciju. Kako ti odbijaš
ponude zato što sam ja ljubomoran i držim te, zamisli, u šaci.“
Kad se izduvao, rekla je jedino što je mogla. Opet. „Žao mi
je, Noa.“ Protrljao je lice rukama. „Nisi ti kriva. Samo... oni sve
ukaljaju.“
„Znam. Neće potrajati. Sve ima vremenski rok zbog filma.
Tako Lili misli, a ja mislim da je u pravu. Znam da je užasno, ali
neće trajati.“
Tada ju je pogledao. „Tebi je lakše da to kažeš. Da, i meni je
žao, i znam da ti smeta koliko i meni. Ali to je holivudsko
sranje, Kejt. Ti si navikla na to.“
Sve u njoj se skupilo. „Želiš li da raskineš sa mnom?“
„Ne. Gospode, ne.“ Konačno joj je prišao, privukao je u
zagrljaj. „Ne želim to. Samo... ne znam kako da izađem na kraj
sa ovim. Ne znam kako ti, dođavola, to možeš.“
„Neće potrajati“, ponovila je. Ali jako se plašila da se njeno
mirno razdoblje završilo.

Grant Sparks je znao kako da organizuje prevaru – dugu ili

kratku. Posle početnog straha i srdžbe u zatvoru, shvatio je da je
način da preživi bio da vodi najduže, neprestane, višestruke
prevare u svom životu.
Možda u bilo čijem životu.
Skinuo je bande sa grbače – i nije završio u bolnici tako što je
unosio krijumčarenu robu. To je značilo podmićivanje par
ključnih zatvorskih čuvara, ali nije mu bilo teško da provali
koga može na šta da nagovori i šta je bilo potrebno da ih
podstakne.
Još je imao veze napolju. Mogao je da poruči boks cigareta, a
onda da nabije cenu za svaku pojedinačnu i podeli zaradu sa
svojim izvorom.
I cuga i trava su se pokazale kao unosne. Ali držao se dalje
od teških droga. Prodaja cigareta bi mu donela packu. Ali
prodaja droge? U najboljem slučaju produženje zatvorske kazne,
a u najgorem, ubod u rebra.
 Primao je porudžbine za različite predmete, od kreme za ruke
do ljutog sosa, i stekao je ugled zbog pouzdane isporuke.
Imao je zaštitu, i niko se nije kačio s njim.
Takođe je pazio da bude na dobrom glasu zbog obavljanja
dodeljenog posla bez žalbi, a spuštanje glave i poštovanje
pravila nisu predstavljali poteškoću. Odlazio je na crkvene
službe svake nedelje, nakon što je postepeno dozvolio
zatvorskim svetim kretenima da ga ubede u moć Gospoda i
molitve i sva ta sranja.
Čitanje Biblije, klasika, knjiga o samosvesti i poboljšanju
pomoglo mu je da se prebaci iz zatvorskog vešeraja – paklene
rupe – u biblioteku.
Posvećeno je vežbao i postao je pravi lični trener, uvek na
usluzi.
Pošto je morao da bude potpuno obavešten o određenim
ljudima napolju, čitao je prokrijumčarene tabloide, čak i
Varajati. Znao je da je derište koje ga je strpalo unutra snimilo
par filmova. Znao je da je kučka koja ga je izigrala glumila
pokajničku majku pred novinarima.
I ljutilo ga je dok je čitao o njenoj veridbi za nekog matorog,
jebenog milijardera. Nije mislio da je imala toliko pohlepe u
sebi. Možda joj se i divio zbog toga, u neku ruku.
Kako god, doći će vreme osvete.
Video je priliku za to kad je pročitao da je derište u Njujorku
i da se kreše s nekim plesačem (verovatno pederom). Neko
vreme je smišljao kako da smesti toj maloj kučki, koga da
uposli, koliko da plati za taj posao.
Povezivanje sa svima koji su se spremali da izađu na slobodu
imalo je svoju cenu u prošlosti. Upravo je video kako je to sad
moglo da mu se isplati.
Kejt je trebalo manje od dve nedelje da shvati kako mrzi školu.
Sedenje u učionicama, sat za satom, slušanje predavača kako
priča o nečemu – ispostavilo se – što je nije zanimalo nije joj
zapravo otvaralo vrata, otkrila je.
Samo ju je zatvorilo u prostore koje je neko drugi osmislio.
Osim kursa francuskog. Volela je da uči jezik, vežba izgovor,
proučava pravila i začkoljice.
Filmske studije su joj bile dosadne do ludila. Nije volela da
analizira film, da u njemu traži skrivena značenja i metafore.
Njoj je to uništavalo čaroliju koja se prikazivala na ekranu.
Ali izdržala je do kraja, svaki kurs. Salivanovi nisu
odustajali, govorila je sebi dok je sedela na još jednom
predavanju.
„Očekuju od mene da nešto znam pošto sam glumila, zato što
je moja porodica u tom poslu.“
Mazila se s Noom na njegovom malom krevetu, kako je ona
to nazivala, blaženim ponedeljkom.
„Pa i znaš.“
„Ne ono što oni žele. Na času glume imala bih šta da kažem,
valjda. Ali ne znam zašto je Alfred Hičkok odlučio da scenu
tuširanja u Psihu snimi u brzim presecima, ili zašto je Spilberg
pustio da Drajfusov lik preživi na kraju Ajkule. Samo znam da
su oba filma sjajna i strašna.“
Lenjo joj je milovao kosu, sad gotovo do ramena. „Hoćeš li
da uzmeš čas glume?“
„Ne. To prepuštam tebi. Ti si sad među miljenicima
Brodveja. Ja...“
„Šta?“
Okrenula je glavu i poljubila ga u rame. „Glupo je pomisliti
da ne smem da spomenem, pošto su sve one gluposti prestale.“
„Rekla si da hoće.“ Okrenuo se da je poljubi. „Trebalo je da
slušam.“
„To je bio udarac ispod pojasa, Noa.“
„I niže“, rekao je i golicanjem joj izvukao smeh.
„Htela sam da kažem da su ljudi na koledžu – čak i student
prodekan – pitali mogu li da im nabavim karte za Mejm.“
„Uvek imam nekoliko VIP sedišta na raspolaganju.“
Odmahnula je glavom. „Učini to jednom i neće nikad
prestati. O, moram da idem. Imam sutra čas u deset ujutru, a
nisam završila sa čitanjem.“
„Voleo bih da ostaneš.“
„Volela bih da mogu, ali moram da završim, i rekla sam Lili
da ću doći oko ponoći. A sad je već ponoć.“
Izvukla se iz kreveta da se obuče i uzdahnula kad je učinio
isto što i ona.
„Zaista ne moraš da me pratiš do taksija, Noa.“
„Moja devojka mora da ima pratnju.“
Obula se sedeći, i gledala ga kako oblači farmerice na vitko
plesačko telo. „Stvarno mi se dopada da budem tvoja devojka.“
Otpratio ju je, kao i svakog ponedeljka uveče, do Šeste da
pozove taksi koji će je odvesti u gornji deo grada. Setila se
prvog puta, posle njihovog prvog puta, na prohladnoj kisici, dok
se mokra staza presijavala. Sad su hodali kroz vrelu, dugu letnju
noć, a vlagu su pritiskali oblaci koji su sakrili mesec i zvezde.
„Pošalji mi poruku kad stigneš kući“, rekao je, kao i uvek.
I zadržali su se u poslednjem ljubavničkom poljupcu.
Kao i uvek, gledala ga je dok je stajao na uglu.
Kad se taksi izgubio iz vida, Noa je zavukao ruke u džepove,
izvadio slušalice da sluša malo Fifti Senta na putu do kuće. U
glavi je smišljao korake koji su išli uz taj zvuk, uz reći, i
razmišljao je da zamoli instruktora plesa da mu pomogne da ih
doradi.
 Zaskočili su ga na Sedmoj aveniji.

Kejt je poslala poruku dok se pela liftom – i nije ni primetila da

joj nije poslao uobičajeni smajli kao odgovor, pošto je videla
Lili kako sedi na terasi.
„Zar me opet čekaš?“, pitala ju je kad joj se pridružila.
„Uživam u ovoj vrućini i vlazi. Ja sam južnjakinja, i to me
podseća na kuću.“
„Zato si iznela dve čaše sa tom bocom vode?“
„Mislila sam da ćeš možda biti žedna kad stigneš.“ Nasula je
čašu da dokaže. „I da ćeš možda sesti sa mnom na nekoliko
minuta.“
„Može, oboje.“ Iako je razmišljala o čitanju koje je morala da
obavi, Kejt je sela.
„Kako je Noa?“
„Dobro je. Dobro smo“, dodala je, znajući da se iza ovog
sedenja na terasi krilo to pitanje. „Neko vreme je bilo burno, i ne
mogu da ga krivim. Ali prošlo je. Nemam zapravo ništa naročito
da ti pričam.“
„U redu onda. To mogu da precrtam sa spiska. Sad, koliko
zapravo mrziš ta letnja predavanja?“
Kejt je izdahnula. „Dakle, u tome nisam uspela. Ne mrzim ih,
recimo, smrtno. Ne mrzim ih zapravo uopšte. Samo ih ne volim,
kao ni školu. Uopšte. Nisam znala da ne volim školu dok nisam
probala ovo. O, osim francuskog. To mi je svetla tačka. J’adore
parler francais et pensen en francais.“8
„Razumela sam prvi deo – voliš da pričaš na francuskom.“
„Da, i da razmišljam na francuskom. Moram da razmišljam
na njemu da bih ga govorila. Samo još par nedelja i hoću da
završim s tim. Onda mislim da bih mogla da potražim kurs za
odrasle da vežbam konverzaciju na francuskom, možda da
krenem na kurs fotografije, vratim se na časove plesa. Ne znam
šta još, ali razmišljam šta da radim sa tim što učim, u čemu sam
dobra.“
„Smislićeš.“
Nadala se da hoće. Jedno je znala kad je sela da završi sa
čitanjem i analizom pročitanog. Neće predavati studije o filmu.
Poziv od Noinog cimera probudio ju je nešto posle šest
ujutru.

PETNAESTO POGLAVLJE
Sa strahom u svakom otkucaju srca Kejt je požurila do
sestrinske sobe. „Noa Tanaka. U prizemlju su rekli da je na
ovom spratu. Napali su ga sinoć, pretukli su ga. Ja...“
Uprkos sunčanom gornjem delu uniforme sa žutim cvetovima
na plavoj podlozi, medicinska sestra je govorila odsečno.
Potpuno poslovno. „Jeste li član porodice?“
„Ne. Ja sam mu devojka. Molim vas...“
„Žao mi je. Ne mogu da vam dam obaveštenja o gospodinu
Tanaki.
Ograničen je samo na porodicu.“
„Ali moram da ga vidim. Moram da znam hoće li biti dobro.
Ne znam koliko je teško povređen. Ne znam...“
„Ne mogu da vam dam takvo obaveštenje. Ako biste želeli da
sačekate, čekaonica je dole, nadesno.“
„Ali...“
„Čekaonica“, ponovila je sestra, „tamo su neki članovi
porodice gospodina Tanake. Njegova porodica nema
ograničenje u davanju obaveštenja.“
Shvatila je. „Oh. Hvala.“
 Pojavila se i druga sestra da se javi na telefon. „Jadno dete.“
Prva je gledala za Kejt kako žuri hodnikom. „Koje?“
Ugledala je Noinog mlađeg brata Elija, sklupčanog na maloj
sofi, sa slušalicama na ušima, kako spava.
„Nemoj da ga probudiš.“ Beka, Noina sestra, stajala je pored
malog aparata za kafu i čaj. „Konačno je zaspao.“
„Beka.“
„Hajde da sednemo ovde.“ Umočila je vrećicu za čaj u
papirnu čašu i krenula do stolica.
Delovala je iscrpljeno, a crni oblak kose bio joj je pokupljen
u zamršeni konjski rep. Ispod očiju, zlatnih kao Noine, imala je
tamne senke. Na sebi je imala sive helanke i crnu majicu sa
izvezenim natpisom KOLUMBIJA.
Pohađala je taj koledž, ozbiljna u svojoj ambiciji da postane
lekar, baš kao što je i Noa bio rešen u vezi sa pozorištem.
„Tek sam čula, i odmah sam došla. Ne puštaju me da ga
vidim i neće ništa da mi kažu.“
„Politika bolnice. Možemo da te dodamo na spisak. Ali
trenutno spava. Ne mogu zasad da mu daju lekove protiv bolova
zbog potresa mozga. Mama i tata su sa njim. Baka i Arijel su
sišli da nešto pojedu.“
„Molim te.“ Kejt je zgrabila Beku za ruku. „Reci mi kako je.“
„Oprosti. Malo sam ošamućena. Zvali su iz bolnice sinoć, ili
jutros rano. Policija je već bila ovde kad smo stigli. Nou su
doneli onesvešćenog, ali došao je sebi, pokušao da ispriča
policajcima šta se dogodilo. Ima potres mozga, odlepljenu
mrežnjaču na levom oku, povredu očne duplje na oba oka,
slomljen nos.“
Beka je zažmurila i otpila gutljaj čaja. I iskrala joj se suza.
„Polomljenu jagodičnu kost, opet levu. Povređene bubrege,
modrice na stomaku.“
 Ponovo je otvorila oči i pogledala u Kejt. „Pretukli su ga,
dvojica. Samo su ga tukli i tukli.“
Kejt se obgrlila oko stomaka sa obe ruke i zaljuljala. „Hoće li
biti dobro?“
„Moraće da mu operišu mrežnjaču, i možda oba oka zbog
očnih duplji. Čekamo da ga specijalista pregleda. Trebaće mu
operacija jagodične kosti jer se kost pomerila. Moraju da
sačekaju da oteklina splasne, dok ne bude stabilniji.“
„O bože.“ Udišući i izdišući, Kejt je prstima pritisnula oči.
„Kako se ovo dogodilo? Zašto bi mu to neko uradio?“
„Rekao je kako se vraćao nakon što si ti ušla u taksi.“
„O bože, o bože.“
„Mislio je da su bila dvojica i tako kažu svedoci koji su ih
oterali. Dvojica belaca, sudeći prema rečima svedoka. Noa se ne
seća mnogo, samo je hodao i nešto, neko ga je udario otpozadi.
Ne seća se ili se nije sećao kako su izgledali. Svedoci su ispričali
više, ali ne mnogo, zato što su bili pola ulice dalje. Ali su rekli
da su ga ovi, kad su počeli da ga tuku...“
„Šta?“ Kejt je stegla Bekinu ruku u iščekivanju.
„Nazvali su ga kosookim crnjom, pederom, i rekli su da će
dobiti još i proći će još gore ako pokuša ponovo da tuca
belkinju. Rekli su da će mu, ako ikad više stavi ruke na Kejt
Salivan, odseći kurac.“
„Oni...“ Nije mogla da pronađe reči, u glavi, a kamoli da ih
izrazi.
„Ne znači da si ti kriva. Ali... naša majka, naročito naša
majka... Moraš da shvatiš kako se osećala kad je to čula, kad ga
je videla.“
Nije mogla da shvati. Nije ništa mogla da shvati. „Ne znam
šta da radim, šta da kažem, kako da se osećam.“
„Policija će morati da razgovara sa tobom.“
 „Ne poznajem nikoga ko bi mu to uradio. Beka, kunem se.“
„Ne moraš da ih poznaješ.“ Na sofi, sa izvađenim
slušalicama, raširenih očiju, Eli ju je posmatrao. U tim očima,
očima petnaestogodišnjaka, živela je takva ogorčenost. „Poznaju
oni tebe.“ Ustao je sa sofe. „Idem u šetnju“, rekao je, i otišao.
Ali ne poznaju, mislila je Kejt. Ne poznaju me.
„Eli je ljut“, kazala je Beka. „Trenutno samo vidi svog brata
u bolnici, gde su ga strpala dvojica belaca zbog belkinje. Ne
može to još da prevaziđe.“
Kejt je sklopila šaku oko malog srca koje je nosila svakog
dana. „Hoće li mi tvoja porodica dozvoliti da ga vidim?“
„Da, pošto je već pitao za tebe. Kako god da se osećaju,
trenutno žele samo ono što je najbolje za Nou. Sačekaj ovde.
Idem da razgovaram sa majkom.“
Potresena, zgađena, Kejt je čekala. Pošto je znala i da je Lili
čekala, zabrinuta, poslala joj je šturu verziju koju će proširiti kad
se budu videle.
Spava. Dvojica su ga zaskočila sinoć. Povređen je, ali sad se
odmara. Čekam da ga vidim i ispričaću ti sve kad stignem kući.
Lili je odmah odgovorila:
Reci mu da ga volim, a i tebe.
Ustala je da prošeta. Kako je neko uopšte mogao da sedi u
čekaonici? Kako su mogli da podnesu to jezivo, usporeno vreme
dok su čekali da vide, da dodirnu nekoga koga vole?
Čula su se zvona, stopala su tapkala po spratu izvan
čekaonice. Zvonili su telefoni.
Nije želela kafu, nije želela čaj. Nije želela ništa, samo da
vidi Nou.
Prošli su njegovi roditelji. Majka je okrenula glavu od nje,
naslanjajući se na muža. Njegov otac, visok kao Noa, vitak kao
Noa, pogledao je u nju u prolazu.
 Videla mu je tugu i umor u očima, ali nije bilo ogorčenosti
niti okrivljavanja.
I taj jedan pogled izmamio joj je suze.
„Sad mogu da te odvedem u njegovu sobu.“ Beka je stajala
na ulazu u hodnik. „Dođe sebi, pa opet zaspi. I kad je budan,
ima bolove, pa ne možeš da ostaneš dugo.“
„Neću. Samo moram da ga vidim. Otići ću posle toga,
skloniću se.“
„Ne radi se o tebi, Kejt. Takve su okolnosti. Sačekaću ovde.“
Zastala je kod vrata, i otupele i umorne oči susrele su se s
Kejtinim. „Koliko god Noa želeo da te vidi, napraviću neku
vrstu rasporeda peseta. Ne želim da se majka dodatno uzrujava.
Javiću ti kad je najbolje da dođeš da vidiš Nou. Prvo nakratko.
Treba mu mir, mir, i mnogo tišine.“
„Neću ostati dugo.“
Kejt se pripremila i otvorila vrata.
Ništa nije moglo da je pripremi. Modrice upadljive kao olujni
oblaci prekrivale su mu lepo lice. Bio je izobličen od
natečenosti. Levo oko mu je nateklo, crveno i bolno. Još
modrica, crnih, žutih i ljubičastih, okruživalo je desno oko.
Ležao je tako mirno na belom čaršavu u bolničkoj spavaćici
isprano plave bolje da su mu se videle i druge modrice na
rukama, ružne ogrebotine po koži. Na trenutak se uplašila da ne
diše, a onda je videla da mu se grudi pomeraju, i čula je zujanje
monitora.
Sve u njoj je poželelo da požuri ka njemu, da mu samo
pokrije telo svojim i izlije srce u njega. Da mu da snagu, olakša
sav bol.
Ali hodala je polako, tiho, u zamračenoj sobi sa jednim
prozorom, na kojem je bio navučen zastor. Uhvatila ga je za
ruku, lako, nežno.
 „Volela bih da mogu da budem tu kad se probudiš, volela bih
da mogu da pričam sa tobom. Ali moraš da se odmaraš.
Dolaziću svakog dana, ostati koliko god me puste. Lili ti šalje
pozdrave, kaže da te voli, i čak i kad ne budem mogla da budem
ovde, moraš da znaš da te i ja volim.“
Sagnula se, poljubila mu ruku, a onda otišla kao što je i ušla.
Polako i tiho.
Na zagušljivoj letnjoj vrućini, pod udarom letnjeg sunca, Kejt
je prešla peške gotovo trideset ulica do kuće.
Tako rano, prodavnice su bile zatvorene, većina turista još
nije izašla. To je bilo vreme, dok je hodala prema gornjem delu
grada, za šetače pasa, dadilje, džogere koji su išli ka parku,
poslovne ljude koji su žurili na rane sastanke. Niko nije obraćao
pažnju na nju, baš kao ni ona na bilo koga.
Ostavila ga je tamo, pretučenog i slomljenog, zato što je imao
porodicu koja ga je volela. A nju su sad mrzeli. Čak i Beka,
pomislila je. Ono što je Beka učinila, učinila je zbog Noe.
Nije mogla da je krivi. Nije mogla nikog od njih da krivi.
Koliko će je Noa kriviti, pitala se.
Ušla je sa vrućine u sveže predvorje, do lifta, kroz hodnik, do
vrata. Unutra.
„Kejti. O, siroto moje dete. Dođi, dođi sedi. Jesi li išla peške?
Daj...“
Vrteći glavom, sva drhteći, Kejt je uletela u kupatilo.
Mučnina koju je nosila u sebi izletela je, surovo, divlje kad je
Lili ušla za njom, pridržala joj kosu jednom rukom, i posegla za
peškirom drugom.
„Dobro je, srce. Sve je u redu.“
Nakvasila je peškir hladnom vodom, stavila joj ga je na čelo,
a onda i pozadi na vrat.
„Hajde sad, treba da legneš. Dođi.“ Podigla ju je i pridržavala
dok je Kejt plakala, umirivala ju je dok ju je vodila ka njenoj
sobi i krevetu. „Doneću ti vode, malo piva od đumbira.“
Žurno je izašla i vratila se sa dve čaše. „Prvo voda, to je moja
devojčica.“ Namestila joj je jastuke i smestila je Kejt na njih.
„Polako pij, tako. Kad se smiriš, lepo ćeš da se istuširaš i doneću
ti čistu odeću.“
Prvo, Lili je sela na krevet i sklonila joj je kosu vlažnu od
znoja sa lica. „Možeš li da mi ispričaš?“
„Dvojica. Njegovo lice, bako Lil, tako su ga pretukli. Moraće
na operaciju, možda i više operacija. Dvojica, dok se vraćao
kući nakon što me je otpratio do taksija. Pretukli su ga. I nazivali
su ga pogrdnim imenima. Rekli su da je to zato što nije beo, a ja
jesam. Izgovorili su i moje ime. Samo leži tamo, tako je
povređen. Njegova porodica krivi mene.“
„Naravno da nije tako.“
„Jeste.“ Iz natečenih očiju poteklo joj je još suza. „Njegova
majka nije htela ni da me pogleda. Njegov brat nije hteo da
ostane u istoj prostoriji sa mnom. Izgovorili su moje ime dok su
ga tukli.“
„Zato što su gadna, rasistička, zatucana govna. Ne zbog tebe.
Porodica mu je uplašena i zabrinuta, ljuta i zabrinuta. Daj im
vremena. Šta su lekari rekli?“
„Znam samo ono što mi je Beka rekla. Ne mogu da mu daju
mnogo lekova protiv bolova zbog potresa mozga, i mora na
operaciju. Videla sam ga samo nakratko, ali spavao je. Nisam
mogla da ostanem jer...“
„U redu je. Mlad je, jak je, i niko nije u boljoj formi od
plesača. Otpij sad malo piva.“
Podsticala je Kejt da pije, zatim ju je odvela da se istušira,
donela je svojoj devojčici čistu odeću. Proveravala je vreme,
preračunavala, i odlagala da pozove Hjua. Nije imalo smisla da
ga budi tako rano sa ovakvim vestima. A isto je važilo i za Ej
dana.
Pozvaće svog režisera čim oseti da je Kejt stabilna. Još sat
vremena pre nego što Mirni dođe, pomislila je. S obzirom na
sve, poslala je ličnoj asistentkinji poruku i zamolila je da radi iz
svog stana i odloži sve pozive koji nisu bili od ključne važnosti.
Skuvaće čaj. Ona će...
„Bako Lil.“
Okrenula se da vidi Kejt, sa mokrom kosom skupljenom u
rep, tako mladu i tako tužnu.
„Zašto ne legneš malo, srce moje? Skuvaću nam malo čaja.“
„Dobro sam. Tuširanje mi je pomoglo. Možda i povraćanje.
Dobro sam. Ja ću skuvati čaj. Pomoći će mi ako budem nešto
radila.“
Krenula je prema kuhinji, zatim se zaustavila, i privukla Lili
u zagrljaj. „Hvala.“
„Nemaš na čemu da mi se zahvaljuješ.“
„Samo na svemu. Ti si mi i majka, i baka, i jedno i drugo
gotovo otkako znam za sebe. Ti si moja baka Lil, i mnogo si mi
potrebna.“
„Sad ćeš da me rasplačeš.“
„Nisi još zvala tatu ili dedu, zar ne?“
„Nameravala sam da sačekam još sat vremena.“
„Dobro.“ Odmakla se. „Skuvaću čaj, i možda možeš da mi
pomogneš da smislim šta da radim.“
„U redu. Volim da smišljam.“
Zajedno su krenule u kuhinju, kad je zazvonio telefon.
„Javiću se ja.“ Lili se okrenula i javila se na telefon. „Lili
Morou. Da, Fernando. Oh.“ Pogledala je prema kuhinji. „Da,
pošalji ih gore.“
Kejt je u kuhinji proučavala jarkocrvenu limenku. „Čaj za
jačanje energije. Deluje li?“
„Ne naročito. Bolje bi bilo da pristavimo i kafu.“
„Želiš kafu?“
„Srce, to je bio Fernando iz predvorja. Dolaze dva detektiva.
Treba da razgovaraju s tobom. Mislila sam da je najbolje da
samo završimo s tim.“
„Da.“ Kejt je vratila limenku, i okrenula se ka složenom
aparatu za koji je Lili tvrdila da ga voli gotovo više od seksa.
„Želim da pomognem. Ne znam kako mogu, ali možda postoji
nešto... Zaista sam dobro, bako Lil.“
„Vidim. Oduvek si bila jaka, Kejt.“
„Ne uvek, ali sećam se kako da budem jaka. Skuvaću kafu za
sve nas.“ Uspela je da se bledo osmehne. „Misliš li da policajci
piju crnu kao u knjigama i filmovima?“
„Saznaćemo. Idem da ih pustim“, rekla je kad se začulo
zvono.
Lili je skupljenim očima osmotrila dnevni boravak dok je
prolazila kroz njega, i smišljala je kako da se organizuje, pa da
sedne sa Kejt na glavnu sofu. Ako njenoj devojčici bude
potrebna podrška, biće uz nju.
Otvorila je vrata.
Šta god da je očekivala, nije očekivala sredovečnu ženu sa
prosedom smeđom kosom, kratkom kao kod Džudi Denč, i
mršavog crnca sa kratkim, urednim dredovima koji je izgledao
jedva dovoljno star da poruči alkoholno piće.
Oboje su nosili sakoe – njegov je bio tamnosivi sa lepim,
urednim krojem, a njen je bio crn i preveliki.
I oboje su podigli značke.
„Gospođo Morou, ja sam detektivka Rajli. Ovo je moj
partner, detektiv Vaserman.“
Rajlijeva je postojano proučavala Lili ledenoplavim očima.
 „Molim vas, uđite. Kejtlin kuva kafu.“
„Predivan pogled“, izjavio je Vaserman dok je crnim očima
posmatrao staklena vrata i izvan, prostoriju i, Lili je shvatila, sve
u njoj.
„Jeste, zar ne? Molim vas, sedite.“ Pokazala je, veoma
odlučno, prema foteljama naspram sofe. „Obe smo bolesne od
brige zbog Noe. Kejtlin se upravo vratila iz bolnice. Nadam se
da ćete naći onoga ko je povredio tog momka.“
„Dobro ga poznajete, lično i profesionalno?“ Rajlijeva je
izvadila svesku kad je sela.
„Da. Vrlo nadaren mladić, i veoma dobar mladić. Izuzetno mi
je drag.“
„Znate li bilo koga ko bi želeo da ga povredi?“
„Ne. Iskreno ne. Veoma je omiljen na poslu. Nisam nikad
čula nikoga ko bi rekao ijednu lošu reč za njega. Kad je Kejt
počela da se viđa s njim, još jednom sam ga proverila.“
Nasmešila se kad je to rekla. „Prošao je audiciju.“
Vaserman je ustao kad je Kejt ušla sa kafom na poslužavniku.
„Dozvolite da preuzmem od vas.“
Predala mu je poslužavnik i zastala na trenutak. „Ja sam
Kejt.“
„Detektivka Rajli, gospođice Salivan. Moj partner, detektiv
Vaserman.“
„Kakvu kafu pijete?“
„Malo mleka, bez šećera“, rekla je Rajlijeva.
„Mleko i šećer. Hvala“, izgovorio je Vaserman dok se Kejt
bavila kafom.
„Noin cimer me je jutros pozvao. Otišla sam pravo u bolnicu.
Ne razumem zašto bi mu neko to uradio, bilo kome.“ Podelila je
kafu i sela pored Lili. „Noina sestra mi je prenela šta su mu
rekli. Ni to ne razumem.“
 „Koliko dugo ste sa Noom?“ pitala je Rajlijeva.
„Počeli smo da se viđamo sredinom marta.“
„Je li se neko protivio tome?“
„Našoj vezi? Ne. Zašto bi?“
„Možda neko s kim ste izlazili pre“, natuknuo je Vaserman,
„neko s kim je Noa bio ranije u vezi.“
„Viđao se s nekim devojkama, ali ne i kad je mene pozvao da
izađemo.“
„A vi?“, pitala je Rajlijeva.
„Ne. Nisam bila ni sa kim u vezi pre Noe.“
Vaserman je podigao obrve. „Ni sa kim?“
„Živela sam u Irskoj nekoliko godina. Izlazili smo u
grupama. Nisam nikad zapravo izašla s nekim sama. Nema
ljubomornog bivšeg dečka u mom životu. Ne znam ni za kakvu
Noinu ljubomornu bivšu devojku. Ne znam nikoga ko bi uradio
nešto tako zlo i gadno. Rekla bih vam da znam, da mi bilo šta
pada na pamet.
Videli ste ga. Videli ste šta su mu uradili. I izgovorili su moje
ime dok su to radili.“ Stegla je srce na vratu. „Znate šta mi se
desilo kad mi je bilo devet godina. Znam okrutne ljude i na šta
su sve sposobni. Ali ne znam ko bi ovo učinio Noi.“
„Ispričajte nam šta ste radili u ponedeljak.“
Kejt je klimnula glavom Rajlijevoj. „Pozorište ne radi
ponedeljkom, pa provodimo vreme zajedno. Imala sam dva
predavanja na Njujorškom univerzitetu, pa sam se našla s njim
oko jedan, u kafeu – tamo gde smo izašli i prvi put. To nam je
običaj. Kafe kafe na uglu Sedme i Četrdeset šeste. Oko jedan,
mislim. Otišli smo do njegovog stana. Njegovi cimeri rade preko
dana, pa smo mogli da budemo sami. Našli smo se s nekim
prijateljima na večeri. Oko osam, mislim, u Futlajtu, to je, ah,
Brodvej i Četrdeset osma. Tamo ima mnogo boema. Članova
hora.“
U mislima se vratila na to vreme koje kao da je bilo pre
mnogo godina, u drugom životu.
„Neki su otišli u klubove posle toga, ali mi... Jedino
ponedeljkom uveče nije na pozornici. Vratili smo se kod njega.
Oko ponoći me je dopratio do Šeste da uhvatim taksi. Morala
sam da se pripremim za jutarnji čas. Uvek me prati do Šeste.“
Kad joj je glas pukao, Lili se primakla bliže, i uhvatila je za
ruku.
„Uvek do Šeste?“, ponovila je Rajlijeva. „Je li i ponoć
rutina?“
„Obično da, pretpostavljam. Imam čas utorkom ujutru. Uvek
me prati i čeka dok ne uđem u taksi, čeka dok se ne odvezem. Ja
ga gledam dok čeka na uglu dok se ne izgubimo jedno drugom
iz vida. On...“
Presekla se i spustila šolju sa kafom uz zveket. „Rutina,
gotovo svakog ponedeljka uveče. O bože, bože, znali su da će
biti tamo, znali su da će ići peške od Šeste, oko ponoći, u
ponedeljak uveče.“
„Znate li da li mu je neko pretio?“ Da bi joj vratio pažnju,
Vaserman se nagnuo napred. „Je li bilo ko iznosio neke
primedbe zbog toga što se viđa sa vama, ili s belkinjom
naročito?“
„Ne. Ne. Rekao bi mi. Sigurna sam da bi mi rekao. Niko mi
nikad nije tako nešto kazao. Dvoje ljudi koji su pomogli Noi.
Jesu li videli ljude koji su ovo uradili?“
Rajlijeva je pogledala u Vasermana, i jedva primetno mu je
klimnula glavom.
„Samo su izašli iz bara i malo su popili. Kad su skrenuli za
ugao, videli su napad. Povikali su, potrčali prema Noi. Napadači
su pobegli na istok. Svedoci nisu bili dovoljno blizu da dobro
vide, u mraku, pola ulice dalje i posle nekoliko piva.“
„Ali zaustavili su napad“, promrmljala je Kejt. „Zvali su
policiju, zvali hitnu pomoć. Zaustavili su ih. Noa... njegova
sestra je rekla da on zapravo nije video te koji su ga povredili.“
„Razgovaraćemo s njim ponovo“, Rajlijeva ju je uveravala.
„Možda se seti nečeg više. Slavne ličnosti često dobijaju poštu
od obožavalaca, neki su opsednuti, razvijaju nezdrave i
posesivne fantazije.“
„Ako dobijem poštu, to ide na studio ili mom agentu. A i
nisam baš slavna ličnost.“
„Glumili ste u četiri filma“, istakla je Rajlijeva. „I privlačili
ste mnogo medijske pažnje. I vaša veza sa Noom je privukla
prilično pažnje ne tako davno.“
„Ako je bilo neke pošte kao što kažete...“ Uhvatila je Lili za
ruku. „Poziv.“
„Kakav poziv?“, zahtevala je da zna Rajlijeva.
„U junu, kad je trupa imala premijeru van grada, neko me je
pozvao na mobilni.“
Sve im je ispričala, rekla im je i za poziv one zime u Los
Anđelesu.
„Nemate više taj telefon?“
Odmahnula je glavom na Rajlijevu. „Shvatam da je to bila
greška, ali samo sam...“
„Reagovala“, završio je Vaserman. „Je li neka od vas dve
primila neki drugi poziv koji vas je uznemirio? Ili pogrešni
brojevi, prekidanje veze?“
„Ne, ja nisam.“
„Ništa slično“, potvrdila je Lili. „Mislite li da su pozivi
povezani sa onim što se desilo sa Noom?“
„To ćemo ispitati. Neki drugi pokušaj stupanja u vezu“, pitala
je Rajlijeva. „Bilo šta zbog čega vam je bilo neprijatno?“
 „Ne. Mislim, ljudi obično prepoznaju Lili kad izađe i
ponekad joj priđu.
Od poslednjeg filma jesam izlazila, pomalo, ali ništa loše.“
„Pohađate predavanja na Njujorškom univerzitetu.“
Vaserman joj se osmehnuo, a zatim je pogledao u svesku. „Je li
neko obratio posebnu pažnju na vas, možda vas pozvao da
izađete?“
„Par njih me je zvalo da izađemo, ali nije bilo nikakvog
navaljivanja nakon što sam rekla da imam dečka.“
„Kazali ste kako se često nalazite s njim u kampusu. Dakle,
viđaju vas zajedno.“
Kejt je pogledala u Rajlijevu. „Da. Mislite belkinja i neko ko
nije belac.“
Rajlijeva je postojano gledala u Kejt. „Ako je napad bio iz
rasističkog razloga, ovo bi mogao da bude zločin iz mržnje. To
veoma ozbiljno shvatamo. Ukoliko vas iko sad pritiska, moramo
to da znamo.“
„Hoćete.“
„Ako bismo mogli da dobijemo imena prijatelja s kojima ste
večerali? Možda je neko primetio nešto čudno“, objasnio je
Vaserman. „Možda je neko obraćao preteranu pažnju na vas i
Nou.“
„Naravno. Ne znam im svima prezimena.“
„Pobrinućemo se za to.“ Rajlijeva je spustila praznu šolju.
„Mogu li da vam donesem još kafe?“
„Ne, hvala. Dobra je kafa.“
Kejt im je rekla imena kojih se sećala, ustala je kad su ustali i
detektivi. „Znam da ih možda nećete naći. Znam da se sve ne
odvija uvek kao na filmu. Samo, Noa ovo nije zaslužio.“
„Ne, nije.“ Rajlijeva je gurnula svesku nazad u džep.
„Nijedno od vas nije. Hvala vam na vremenu. Veoma ste nam
pomogli.“
„Ispratiću vas.“ Lili ih je ispratila do vrata, zatim se okrenula
prema Kejt. „Jesi li dobro?“
„Da. Čak i ako ovo ne odvede nikuda, ipak je to što smo im
sve ispričale nešto. Ne mogu samo da im dozvolim da me
sateraju u ćošak.“
„U redu. Treba da ti pozovem dedu. Ti treba da pozoveš tatu.
Pozvaću i našeg režisera. Moraće da nađe zamenu za Nou i
mene večeras.“
„Ne za tebe, ne. Ne.“
„Ne želim da te ostavim ovde samu večeras, srce.“
„A ja ne želim da se razočara pozorište prepuno ljudi koji su
došli da vide Mejm Lili Morou. Predstava se nastavlja, bako Lil.
Obe to znamo. Dobro sam. Nadam se da će mi Beka poslati
poruku da mogu da vidim Nou. Ako ne, obećala je da će me
staviti na spisak, pa da mogu barem da se raspitam kako mu je.
Ili mogu da mu pošaljem cveće, tako da zna da mislim na
njega.“
„Da ti kažem nešto, dođi u pozorište večeras. Možeš da
gledaš sa strane. Ako nećeš sedeti sa Noom, pođi sa mnom. To
je dobar dogovor.“
„Dobro. Idem da pozovem tatu.“

Beka joj je poslala poruku da dođe u četiri, da planira posetu od

petnaest minuta.
Ponela je cveće, veseli letnji buket. Sobu su držali u
polumraku, kao i pre, sa navučenim zastorima. Ali ovog puta
desno oko mu se malo otvorilo i video je da je ušla.
Brzo mu je prišla, uhvatila ga za ruku, poljubila je. „Noa. Žao
mi je, tako mi je žao.“
„Nisi ti kriva.“
 Ali to desno oko mu je pobeglo u stranu dok je to govorio, a
ruka mu je ležala mrtvo u njenoj.
Tog trenutka, sa tom čvrstom linijom između onoga šta je
bilo i šta jeste, znala je da nije tako mislio. Znala je da je već
napravio prvi korak dalje od nje.
Ipak, išla je da ga vidi svakog dana. Za vreme njegovih
operacija, sedela je kod kuće sa telefonom i čekala da joj Beka
javi njegovo stanje.
Kad je otišao kući – u roditeljsku kuću – da se oporavi, slala
mu je poruke jednom dnevno. Samo jednom, jer je znala da se
udaljio za još nekoliko koraka od nje.
Leto je prešlo u toplu jesen. Upisala se na dva kursa za
odrasle. Jedan iz konverzacijskog francuskog, a drugi iz
italijanskog.
Jezik ju je privlačio, pomislila je. Uzeće ostatak godine i
istražiće to, istražiće sebe. Tada će morati da odluči šta da radi
sa životom, sa svojim veštinama.
Bila je spremna kad joj je Noa poslao poruku i pitao može li
da dođe do nje u sredu po podne. Rano po podne, primetila je,
kad Lili bude u pozorištu.
Oktobar je doneo prelepu boju prolaznosti parkovima i
pramenu svetla koje se presijavalo na reci. I pošto je dan i dalje
bio blag, iznela je koka-kole i ubacila ih u kofu s ledom. Osim
ako se to nije promenilo od leta, Noa je voleo koka-kolu.
Ugurala je živce u zaključani ugao kad je zazvonio na
vratima. Iako pripremljena, srce joj je još divlje kucalo.
„Noa. Izgledaš sjajno. O, tako mi je drago što to vidim.“
Pustio je bradicu, zapravo malo više od bradice, i brkove.
Izgledao je starije, malo je smršao i nadala se da će uskoro
vratiti stare kilograme.
Iako ju je pogledao u oči, pročitala je to što je bilo u njima.
 „Hajde da sednemo napolje. Lepo je napolju i iznela sam nam
koka-kole. Lili je rekla da si svratio u pozorište prošle nedelje.“
„Da, želeo sam da ih vidim.“
„Deluješ spremno da se vratiš.“ Osmehnula mu se dok je
otvarala piće. Kao Salivanova, znala je kako se glumi.
„Ne vraćam se. Ne u Mejm. Karter je u ulozi već tri meseca.
Neću mu je oduzeti. U svakom slučaju.“
Pošto nije uzeo čašu koju mu je pružala, spustila ju je dok je
on otišao do zida.
„Znam da nisu uhvatili one koji su te povredili.“
„Nisam ih video, koliko se sećam. Niko nije.“ Slegao je
ramenima. „Policija je uradila šta je mogla.“
Je li čuo trag gorčine u svom glasu, pitala se.
„Beka kaže da još imaš glavobolje.“
„Malo. Nije tako strašno. Popuštaju, kao što su lekari rekli da
će se desiti. Vratio sam se na časove plesa. Uzimam i neke
časove pevanja jer, znaš, malo sam zarđao. Išao sam na audiciju
za Napredovanje. Novi mjuzikl. Dobio sam ulogu. Druga
glavna.“
„O, Noa.“ Prišla bi mu, ali osećala je zid između njih, čvrst
kao onaj iza njegovih leđa. „Sjajno, stvarno sjajno. Tako sam
srećna zbog tebe.“
„Biću zauzet, sa radionicama, časovima, zatim probama. To
mi je prva velika uloga i treba da se fokusiram na to. Neću imati
vremena za vezu.“
Pripremljena, pomislila je, bila je pripremljena. Ipak ju je
duboko zabolelo. „Noa, srećna sam zbog tebe. Ne moraš da
koristiš nešto što si želeo i na čemu si tako vredno radio kao
razlog. Nismo zajedno još od one užasne noći. Ponekad jedna
užasna noć promeni sve.“
„Znam da nisi ti bila kriva.“
 „Ne, ne znaš.“ Ogorčenost, da, i njoj se omakao trag
ogorčenosti. Borila se da se ponovo pribere, prekine. „Ti si bio
povređen, ti si bio u bolnici, u bolovima, izgubio si ulogu za
koju si radio. Barem deo tebe oseća da jesam kriva. Nije važno
što nije bila moja krivica. Radi se o onome što osećaš.“
„Ne mogu, Kejt. Ne mogu da podnesem medije – i
pokušavali su da sakriju od mene posle, ali video sam i čuo sam
priče koje su izlazile posle te noći. Izgovorili su tvoje ime dok
su me mlatili. Ne znam kako to da zaboravim.“
„Važno ti je, kao i ono što su uradili, važno ti je šta su rekli. I
mediji su ti važni. Zato kriviš mene.“
„Nisi ti kriva.“
Samo je odmahnula glavom. „Kriviš me. Tvoja me porodica
krivi. Neko vreme sam i sama sebe krivila, ali neću to da radim.
Nisam kriva što sam se zaljubila u tebe. Nisam ja kriva što si se
ti odljubio od mene.“
Ponovo je skrenuo pogled. „Ne mogu ovo. Na ovo se svelo.
Ne mogu ovo.“
„Ti si prvi koji je video pravu mene, želeo baš mene. To neću
nikad zaboraviti. Ti sad to ne osećaš prema meni, pa ne možeš
da budeš sa mnom. A ja ne mogu da budem sa tobom iz istih
razloga.“
Duboko je udahnula. „Zbog toga kakav si, došao si ovamo da
mi kažeš u lice. A zbog toga kakva sam ja, pustiću te bez
okrivljavanja tebe ili sebe. Dakle.“
Podigla je svoju čašu sa stola. „Želim ti sreću, Noa.“
„Bolje da pođem.“
Krenuo je ka staklenim vratima, i zastao. „Žao mi je.“
„Znam“, promrmljala je kad je otišao.
A onda je sela i prolila nekoliko tihih suza za slatkoćom koju
su bezlični stranci ukrali iz dva života.
 Treći deo
NEGOVANJE KORENA

Biti srećan kod kuće je krajnji rezultat ambicije...

Samjuel Džonson

Glas je nešto divlje.

Ne može da se neguje u zarobljeništvu.
Vila Kader

ŠESNAESTO POGLAVLJE
Kao što joj je deda jednom rekao, život je niz prekretnica. Veći
deo života Kejt je osećala kao da su joj se te prekretnice
dešavale po nečijem tuđem uputstvu ili kao reakcija na tuđe
akcije.
Onaj dan pradedinog pomena i noć koja ju usledila bili su
jednaki tektonskoj promeni i zauvek su joj promenili život. Ipak,
usred tog potresa, ona se okrenula prema hrabrosti.
Godinama kasnije, okrenula se strahu posle majčine zasede.
Gubitak radosti i strasti za zanimanje koje je volela nastavio
se i ponovo joj promenio život i preusmerio je u Njujork.
Onaj prvi slatki izlazak na kafu sa Noom ponovo joj je
preokrenuo svet. Kad ga je izgubila, morala je da napravi novu
prekretnicu.
Došlo je vreme da prestane da reaguje i izabere sopstveni
pravac.
Kad je Hju prihvatio snimanje filma u Njujorku i uselio se u
stan, Lili je produžila ugovor za Mejm. I Kejt je počela da traži
sopstveni stan. Bilo je vreme, osećala je, odlučila je da postane
stvarno nezavisna i da otkrije kako je to živeti sam.
Sa devetnaest je umela da razgovara na španskom,
francuskom i italijanskom, i često se dobrovoljno prijavljivala za
prevodioca, za policiju – zahvaljujući detektivki Rajli – za
skloništa.
Provela je tri meseca sa ocem na Novom Zelandu dok je
snimao – pod uslovom da mu pomaže kao asistentkinja. Uživala
je u svakom trenutku.
Kad se vratila u Njujork, nastavila je potragu za sopstvenim
mestom i napunila je dvadeset.
Nova decenija, novi stan, nova prilika za istraživanje.
Ali slučajan susret u krcatom malom restoranu ponovo joj je
promenio život.
Sedela je sa Darli – koja je takođe snimala u Njujorku – jele
su majušne salate i pile izvorsku vodu. Za ručkom su ćaskale o
Darlinom poslu i životu u Los Anđelesu i Kejtinom u Njujorku.
„Fizički trening za ovaj je bio ubistven. Tri sata dnevno, šest
dana nedeljno.“
„Ali pogledaj te mišiće.“
Sasvim kratke kose, ozbiljno zategnutog tela, Darli je
ispružila i proučavala bicepse. „Stvarno su sjajni.“
„Slažem se.“
„Moram da priznam, sviđa mi se da budem jaka i da snimam
akcioni film, igram pravu odraslu osobu. Zaista moram nekoga
da isprašim – i mene neko da ispraši. Zatvaramo deo Kineske
četvrti sutra za snimanje jedne scene. Moraš doći da vidiš.“
„Pošalji mi pojedinosti i videću mogu li da uklopim u prepuni
raspored.“
„Po onome što si rekla, prilično si zauzeta. Učiš ruski sada?“
„Pomalo.“
„Prevođenje.“ Darli je grickala rukolu. „I preselila si se u
sopstveni stan. Kako ti se to čini?“
„Čudno i divno u isto vreme. Ostala sam na Aper Vestu jer je
blizu baki i dedi, i tako se oni bolje osećaju. Osim toga,
poznajem i volim taj kraj.“
Darli je zaključila da joj malo somuna ne bi škodilo, pa ga je
prelomila napola. „Sviđa mi se Njujork, ali ja sam devojka iz
Kalifornije. U svakom slučaju. Nijedan muškarac se nije uklopio
u taj gust raspored?“
„Zvučiš kao moja nova komšinica. ’Lepa devojko’“, rekla je
Kejt naglaskom Kvinsa. „’Kako to da nemaš dečka? Kako to da
ti momci ne kucaju na vrata?’“
Kejt je podigla čašu sa vodom. „Pa izvede i drugu komšinicu
napolje. ’Možda voli devojke.’“ Novi naglasak ovog puta. „’U
redu je ako voli devojke.’“
Kejt je zakolutala očima kad se Darli nasmejala. I vratila se
na Kvins. „Voliš devojke? Imaš devojku?“
„Mislila sam da se Njujorčani ne druže?“
„U mojoj zgradi da. I kad im objasnim, jer obe stoje na
svojim vratima i čekaju, da volim momke, ali se prosto ni sa kim
ne viđam sada, prekasno shvatim da sam sad projekat.“
„O-o, nije valjda provodadžisanje za sastanke naslepo.“
„Imam nećaka.“ Kvins. „Dobar je dečko. Pametan. Izvešće te
na kafu.“
„Pričaću sa mladim Kevinom koji radi u prodavnici.“ Ruski.
„Ima lepo lice i dobro je vaspitan.“
Kejt je sa uživanjem podizala čašu. „Otprilike tada, još jedan
komšija, ovog puta tip koji živi malo dalje niz hodnik, izađe iz
lifta sa malim čupavim psom Džordžom. Džordž vidi prvu
komšinicu i počinje...“ Piskavo je zakevtala. „Zato što mu uvek
daje pseće keksiće. Izvadi jedan iz džepa, baci ga Džordžu, i
nastavi da priča o nećaku sa komšinicom koja navija za tipa iz
prodavnice. I tada, Džordžov tata čuje i ubaci se i on:
„Ostavite devojku na miru.“ Sad je upotrebila duboki,
hrapavi njujorški naglasak. „Treba malo da se zabavlja. Lepe
mlade devojke moraju malo da švrljaju, zar ne? Samo ti švrljaj,
devojko.“
Kejt je zakolutala očima i nabola viljuškom zrno grožđa. „I
sve to samo zato što sam iznela smeće.“
„Izvinite.“
Stoluje prišao muškarac. Sredina tridesetih, procenila je Kejt,
sa prijatnim licem koje je podsećalo na intelektualca zbog
naočara sa smeđe-crnim okvirom.
„Moram da se umešam. Sedeo sam odmah iza vas i čuo sam.
Imate ozbiljan dar sa glasovima.“
„Ja... hvala.“
„Oprostite, treba da se predstavim. Bojd Vest.“ Pogledao je u
Darli. „Jednom smo se zapravo sreli, nakratko. Ne očekujem da
ćete se setiti.“
„Da, sećam se. Oženjen si Jolandom Fist. Upoznali smo se
kad smo radili na Everlastingu.“
„Tako je. Drago mi je što te vidim. Mogu li samo da sednem
nakratko?“
Seo je, i ponovo usmerio pažnju na Kejt. Gurnuo je naočare
gore na nos i govorio brzo, izbacivao kovitlac reći:
„Režiram kratak crtani – mali, ali za mene važan projekat.
Većinu uloga smo već dodelili, ali nisam našao nikoga ko bi mi
odgovarao za glavnu. U pitanju je potraga za ličnim identitetom,
pronalaženje svog mesta u haotičnom svetu i davanje značaja
tom mestu. Jesi li ikad radila sa glasom?“
„Ne, ja...“
„Izvini, stalno prekidam, ali upravo sam te prepoznao. Ti si
Kejtlin Salivan.“
Poželela je da povije ramena, ali on se nasmešio tako
otvoreno i oduševljeno da se ponovo opustila.
Pre nego što je stigla da progovori, nastavio je:
„Ovo je, pa, sudbina. Divio sam se tvom radu, ali nisam imao
pojma da imaš ovakav dar za glas. Voleo bih da ti pošaljem
scenario. Zapravo, daću ti scenario. Upravo sam ručao sa
producentima, i nešto smo razmatrali. Sačekaj.“
Ustao je, vratio se do stola gde su sedeli muškarac i žena,
zgrabio je scenario i vratio se.
„Uzmi ga, i moju posetnicu.“ Izvadio je karticu i nešto
nažvrljao na njoj. „Ovo je moj privatni broj. Mali je projekat i
mogao bih skromno da te platim, ali mi je važno. Neću te
zadržavati, ali pročitaj. Samo pročitaj, i javi mi se. Divno je što
smo se upoznali, drago mi je što smo se videli.“
Kad je krenuo nazad ka stolu, ono dvoje su ustali. Osvrnuli su
se na Kejt pre nego što su otišli.
„Ovo je bilo... veoma nadrealno.“
„Nemoj da odbiješ. Pročitaj scenario“, nagovarala ju je Darli.
„On deluje pomalo usplahireno i divlje, ali Bojd Vest je na
dobrom glasu. Režira male, živopisne dragulje. I zaista si
nadarena, Kejt. Imala si stvarno grozna razdoblja, ali to ne znači
da treba da protraćiš to što imaš.“
„Ali ne znam ništa o pozajmljivanju glasa.“
„Imaš neverovatno tečan glas, umeš da glumiš. Vest je dobar
režiser. Ako ti se scenario imalo svidi, šta imaš da izgubiš?“
Smeškajući se, Darli je grickala još jedan list. „Sudbina.“
Kejt nije znala za sudbinu, ali umela je da prepozna dobar
scenario kad ga pročita. I život joj se opet promenio, ali ovog
puta je ona sedela za volanom kad je prihvatila ulogu Alis u
kratkom animiranom filmu Ko sam ja uostalom?
Pronašla je svoje mesto u zvučnoj kabini, sa slušalicama, u
garderoberu koji je zvučno izolovala i namestila kao studio u
svom stanu. I u roku od dve godine, u drugoj spavaćoj sobi koju
je preuredila u novom stanu kako je posao napredovao.
Našla je svoje mesto, sopstveno ko sam ja uopšte u
pozajmljivanju glasa za reklame, animirane i kratkometražne
filmove, audio-knjige, likove u video-igricama.
Pronašla je svoj identitet, svoju nezavisnost.
Pronašla je ponovo svoju radost.
Prekretnica, pravac, samospoznaja i protekle godine učinile
su je drugačijom osobom kad je ponovo natrčala na Nou.
Dok je išla kući, noseći torbu iz kupovine, posle dugog dana
u kabini, čula je svoje ime, podigla pogled i fokusirala se.
Pustio je malo dužu kosu; dodao je bradicu od tri dana. I još
je imao one predivne lavlje oči. Pretpostavila je da bi svakoj
ženi zadrhtalo srce kad bi se našla licem u lice sa njenom prvom
ljubavi.
„Noa.“ Koraknula je napred, poljubila ga u obraze dok su ih
prolaznici zaobilazili.
„Samo sam... nije važno“, rekao je. „Stvarno mi je drago što
te vidim. Jesi li zauzeta? Mogu li da te častim pićem? Stvarno
bih voleo...
... stvarno bih voleo da razgovaram s tobom ako imaš malo
vremena.“
„Mogla bih na piće. Ima jedan lokal u susednoj ulici, ako ti
ne smeta da se vraćaš istim putem.“
„Sjajno.“
Krenuo je sa njom. Topla letnja noć, pomislila je, nije se
mnogo razlikovala od one kad su poslednji put šetali zajedno.
„Pretpostavljam da još živiš u blizini.“
„Stare navike“, rekla mu je. „Baka i deda su mi se vratili u
Kaliforniju, ali ja sam ostala. Putujem tamo i nazad više nego
pre. A ti?“
„Imam pravu spavaću sobu u koju stane pravi krevet.
Zapravo, imam kuću u gradu. Lepo je imati prostora.“
„Ovo je to mesto. Hoćeš li sto? Ili da sednemo za šank?“
„Hajde da uzmemo sto.“
U baru, nekoliko koraka od kafea, picerija i meksičkih
restorana u koje su nekad svraćali, imali su čelične stolove,
uzane separee, dugačak šank od abonosa.
Kad su se smestili, poručila je čašu kabernea, i on isto.
„Kako ti je porodica?“, počela je, i on joj se zagledao duboko
u oči. „Irci umeju da budu zlopamtila, Noa, ali nema potrebe za
tim.“
„Roditelji su mi dobro. Otišli su na Havaje na nekoliko
nedelja – tamo je svežije, a mama i dalje ima porodicu na
velikom ostrvu. Baka mi je preminula prošle godine.“
„Žao mi je.“
„Nedostaje mi. Beka je lekar. Stvarno smo ponosni.“
Pričao je o bratu i sestri dok nisu doneli piće.
„Moram da kažem nešto. Hteo sam da te pozovem ne znam
koliko puta. Nisam nikad imao hrabrosti. Nisam postupio
pravedno prema tebi, Kejt. Nisam se poneo kako treba.“
„Ono što se desilo bilo je više nego užasno. Nema tu pravog
načina.“
„Nisi ti bila kriva. Rekao sam to i tada, ali bila si u pravu,
nisam tako mislio. Sad mislim. Nikad nisi bila ti kriva.“
Gledala je u svoje vino. „Važno je. Važno mi je što to kažeš.
Oboje smo bili tako mladi. Bože, a mediji posle toga? Još
ružnije, i ne bismo to izdržali. Ne bismo nikad uspeli.“
Pila je i proučavala ga preko ruba čaše. „Bio si mi ključna
tačka u životu. Razmišljam o ključnim tačkama u poslednje
vreme. Kako se međusobno presecaju ili razilaze. Bila sam s
tobom, pa onda ne. Ključne tačke. Od tada sam gledala svaku
predstavu u kojoj si glumio.“
Zatreptao je na nju. „Zaista?“
„Ključne tačke, Noa. Bilo mi je drago da vidim nekoga ko mi
je bio važan kako radi nešto za šta je rođen.“
„Voleo bih da si došla iza pozornice.“
Na to se nasmešila, i ponovo otpila. „Bilo bi neprijatno.“
„Ja sam gledao Lusi Lusil. Dvaput.“
Nasmejala se. „Ponedeljkom si gledao animirane filmove?“
„Bila si sjajna. Ozbiljno. Mislim... bilo mi je drago da čujem
nekoga ko mi je bio važan kako radi nešto za šta je rođen.“
„Treba da čuješ moju Šalu, ratničku kraljicu. Nikad te nisu
zanimale video-igrice“, setila se.
„Ko ima vremena za to? Deluješ srećno.“
„Jesam. Volim svoj posao, zaista ga volim. Zabavan je i
izazovan i, bože, tako je raznovrstan. Rekla bih da i ti deluješ
srećno.“
„Jesam. Volim posao. I upravo sam se verio.“
„Opa! Čestitam.“ I mislila je tako, shvatila je. I zar to nije
bilo olakšanje? „Pričaj mi o njoj.“
Pričao je; slušala je.
„Ako odlučiš da dođeš na još koju predstavu, javi mi.“
„Dobro. I pokušaću da dođem na još jednu. Zapravo
počinjem sa preseljenjem u Kaliforniju.“
„Vraćaš se u Los Anđeles?“
„Big Sur. Baka i deda su mi se tamo polupenzionisali. Deda
mi je pao, slomio je nogu prošle zime.“
 „Čuo sam za to, ali bio je dobro. Zar ne?“
„Uglavnom, da. Ali sve je stariji, priznao on to ili ne. A baka
Lil odugovlači da ponovo igra Mejm jer se brine da ga ostavi čak
i nakratko.“
„Dakle, glasine su tačne – Lili Morou se vraća na Brodvej da
oživi ulogu koja joj je donela Tonija? Velika vest u mom svetu.“
„Uradiće to ako ja budem sa njim, a ja veliki deo mog posla
mogu da odradim bilo gde. Ili mogu da koristim studio u
Montereju, Karmelu, San Francisku. Mogu to da izvedem.“
Moglo bi da uspe, ispravila se. Ona je bila za volanom; sad je
sama birala svoje prekretnice.
„I u poslednje vreme mi nedostaje Kalifornija. Čini mi se da
je vreme da možda promenim smer.“
Nakrivila je glavu. „Sad kad te vidim, i kad ovako pričamo,
kao da sam zatvorila poglavlje – na dobar način.“ Kad im je
prišao konobar i pitao hoće li poručiti još nešto, odmahnula je
glavom. „Moram da se pripremam. Stvarno moram da idem.
Tako mi je drago što smo porazgovarali, Noa.“
„I meni.“ Nagnuo se da je uhvati za ruku. „I ti si bila moja
ključna tačka, Kejt. Dobro poglavlje u mom životu.“
Kad se udaljila, osetila se lakšom. I znala je, dok je išla kući,
dok se Njujork kretao oko nje, da će otići bez ikakvog kajanja.

2019.

Pošto je imala posla, Kejt je odletela u San Francisko.

Zaboravila je kako je novembar umeo da bude leden u San
Francisku.
Posle dugog i teško premišljanja, poslala je ranije većinu
svojih stvari koje je odlučila da zadrži. Drugu grupu stvari
sklonila je u skladište za možda kasnije.
Sve ostalo je prodala ili poklonila prijateljima.
 Mislila je da će se tako osećati lakše. Umesto toga, osećala se
neobično prazno, što uopšte nije bilo isto.
Pošto je definitivno želela svoj auto i već je istraživala šta bi
joj najbolje odgovaralo, provela je dan u probnoj vožnji,
pregovorima i kupovini lepog malog terenca. O kabrioletu o
kakvom je sanjala kao tinejdžerka razmišljala je čekajući dok je
nosač iz hotela unosio stvari u njen novi auto.
Imala je još vremena da ispuni taj san.
Izlazak iz San Franciska stavio je na probu njene veoma
zarđale, godinama retko korišćene vozačke veštine. Prvo, gotovo
dvaput je zabrljala na strmim padinama, a onda i kad je stigla do
krivina Auto-puta 1.
Da smiri te zarđale vozačke živce, pojačala je radio i
pokušala da što bolje oponaša Gagu. Imala je pristojne glasne
žice – ne na Gaginom nivou, ali ko jeste? Ipak, mogla je da
prođe kad zatreba.
A prizori – divlji vrhovi, uzburkano more, visoke stene. Da,
nedostajalo joj je ovo, negde duboko u njoj. Kako je bilo čudno,
shvatila je, što se vraćala i imala osećaj da ide kući.
Samo godinu dana pre rekla bi, bez oklevanja, da joj je dom
Njujork. Godinama pre toga to joj je bila Irska.
Zar nije bila srećna što je konačno shvatila da joj je u srcu
tako mnogo domova? I što je shvatila kako je apsolutno spremna
da se vrati ovom domu.
Tanka novembarska magla koja se navlačila dok se ona pela
kolima samo je sve još više ulepšala.
Kad je prošla pored seoskog puta do Kuperovih, pomislila je
na njih, sve njih. I dalje su se čuli, ali nije dolazila u Big Sur
godinama.
Možda će ispeći neki hleb i odneti im uskoro.
Ključne tačke, pomislila je. Oni su za nju i te kako bili jedna.
 Kad se dovezla do poluostrva, osećala je samo uzbuđenje.
Zaustavila se ispred kapije i počela da spušta prozor da pritisne
interfon.
Ali kapija se već otvorila.
Video-nadzor, znala je, i podrobno im je opisala auto nakon
što ga je kupila.
Dok se vozila putem, razmišljala je o plaži, stenama, kući,
svemu.
Druga kapija – postavljena posle njene otmice – takođe se
otvorila.
Kad je savladala i poslednji uspon, baka i deda su stajali
zajedno na tremu ispred kuće sa svim čarobnim nivoima iza
njih.
Umalo da zaboravi da povuče ručnu kočnicu, ali izbegla je
propast pre nego što je iskočila i potrčala da ih oboje zagrli.
Lilina kosa, i dalje crvenija od crvene, plameno joj se talasala
oko lica na novi način. Hju sa potkresanom sedom bradicom –
takođe novi stil.
„Čekali smo te“, odmah je rekla Lili „Pošto si poslala poruku
da si možda na sat vremena odavde. Uđi, uđi, ne brini za stvari.
Za sve ćemo se pobrinuti.“
„Kako je noga, deda?“
Kratko je zaplesao. „Ne brini za moju nogu. Kakva je bila
vožnja?“
„Malo napeta u početku. Nisam dugo vozila. Ali vrati se to.
O, sve izgleda tako lepo. Nedostajala mi je vatra u kaminu, i ovo
svetlo. I – oh, Konsuela!“
Znala je da se njihova dugogodišnja kuvarica preselila sa
njima kao glavna domaćica/kuvarica sada, ali sad kad ju je
videla, srce joj je bilo puno.
Konsuela je dogurala poslužavnik, blistajući od sreće.
„Bienvenida a časa, mi chica.“9 Oči su joj zasuzile kad ju je
Kejt zagrlila. „Posluži se sad malo vinom, malo hranom, i sedi
sa bakom i dedom. Deda ti ne sedi dovoljno.“
„Njih dve bi me naterale da sedim od jutra do mraka, a onda
da ležim od mraka do jutra.“
Konsuela je samo zacoktala jezikom, pomilovala je Kejt po
obrazu i izašla.
„Neću odbiti vino. I pogledaj to voće. Nema ničeg boljeg od
svežeg kalifornijskog voća. Vas dvoje sedite, pustite mene da
poslužim. Hoću malo da se razdrmam posle vožnje.“
Nasula je vino, donela tanjiriće, voće i sir. Zatim je zastala
samo da pogleda u more, nebo, travnjak koji se pružao do litice.
„Sećaš se kako je lepo“, promrmljala je Kejt. „Ali sećanje
nije isto što i viđenje. Ne može da ga dočara, barem ne sasvim.
Za Lijama i Rouzmari, njihovu ljubav, viziju, njihov poklon
svima nama.“
„Bez njih?“ Hju je kucnuo čašom o čašu. „Ništa od ovoga ne
bi bilo, ni tebe, niti mene.“
Kejt je probala krišku manga i uzdahnula. „Čoveče, ovo je
stvarno dobro. Ovde je drugi svet.“ Sela je na rukohvat njegove
stolice. „Spremna sam za drugi svet. Počela sam da sanjam ovu
kuću, ovo mesto.“
Hju je protrljao rukom butinu. „Lepo sanjaj.“
„Da. Dobre snove. Slaganje slagalica i traženje školjki po
plaži, glasne morske lavove, buđenje okeana, slušanje dedinih
priča. Bio je tako pun priča. Znala sam da želim da se vratim, da
mogu.“
„Želimo da ostaneš, ali ne želimo da to osećaš kao obavezu“,
dodala je Lili.
„Želim da ostanem, i bolje bi bilo da mi spremite sobu, jer
sad me se nećete otarasiti. Jeste li primetili da sam kupila auto?“
 Hju je zastao kad se nagnuo ka poslužavniku. „Kupila si onaj
napolju?“
„Juče. Nije unajmljen. Nama kalifornijskim devojkama treba
sopstveni automobil. A možda sebi kupim i privlačan kabriolet
ovog leta.“
„Oduvek si ga želela“, promrmljao je Hju.
„Sad je konačno vreme. Gledala sam studije u Montereju i
Karmelu, i mislila sam da vas nagovorim da mi dozvolite da
zvučno izolujem jedan veliki garderober na spratu. Počela sam u
garderoberu, i sasvim je dobro ispalo. Dakle, slušajte, došla sam
da ostanem.“
Uzela je kreker sa morskom solju, i malo kozjeg sira. I
osmehnula se dedi. „Imam previše irskog u sebi da bih
zanemarila svoje snove. Čuvaću te, druže moj, dok nam naša
brodvejska mačka bude opet pod reflektorima.“
„Čuvaćeš me“, frknuo je Hju.
„Prokleto tačno, dakle, navikni se na to. Ionako bih se vratila,
zbog snova. Ali dodaj tome i slomljenu nogu – zaboravićemo na
onaj ples – i Mejm? Previše znakova mi je ukazivalo na ovo
mesto da bih ih zanemarila. I samo da znaš, počela sam da
istražujem one studije pre nego što si ti odlučio da padneš sa
onog konja, kauboju.“
„To je to.“ Lili se pljesnula rukama po nogama. „Hju, ne
mogu više da čekam ni tren.“
Kejt je uzela krišku kivija. „Na šta?“
„Ponesi vino.“ Potapšavši je po nozi, Hju je ustao.
„Pokazaćemo ti tvoju sobu.“
Kad ju je Lili povela ka zadnjem izlazu, Kejt je zavrtela
glavom. „Izbacujete me iz kuće i pre nego što sam se
raspakovala?“
„Mlada žena treba da ima sopstveni prostor, malo privatnosti.
Možda će želeti da ugosti nekog muškog posetioca.“
Sad je Kejt frknula. „Da, imam navalu muških posetilaca.“
„Trebalo bi.“ Lili ju je obgrlila oko struka dok su prelazile
preko bočne terase i krenule dole. „Hju, pazi se na tim
stepenicama.“
„Bla-bla-bla.“
„Možeš da se kladiš u to tvoje irsko dupe da ću da
prigovaram. Ako ne želiš gostinsku kućicu, možeš da izabereš
sobu u glavnoj kući“, nastavila je Lili. „Ne moram da ti kažem
da možeš da odlaziš i dolaziš po volji. I čuvaj matorog“, dodala
je tiho.
„Čuo sam te!“
Krenuli su kamenom stazom koja je krivudala kroz bašte gde
su ruže cvetale kao podivljale, mirisne na hladnom
novembarskom vremenu. Prema moru, bazen se presijavao
sanjivo plavo. Ispred njih je stajala gostinska kuća, sagrađena
kao irska koliba u neverovatnoj suprotnosti sa savremenim
sjajem glavne kuće.
Tamnozeleni saloni uokvirivali su prozore prema bašti, i
odudarali su od bež zidova, malih kamenih stepenica. Ljupke
prozorske žardinjere nudile su eksplozije boja i prelivale su se
zelenilom.
Kejt je znala da su zidovi prema moru bili stakleni, da pruže
dramu, ali ostatak je odisao mirnom lepotom, zelenim brdima,
poljima sa raštrkanim ovcama.
Vrteći uspomene, odlučila je da uzme glavnu spavaću sobu
na spratu, onu sa staklenim zidom, i malim kaminom, kvadratom
svetla i toplote ugrađenim u unutrašnji zid.
Imala je veliki garderober koji je mogla zvučno da izoluje, a
odeću bi mogla da smesti u spavaću sobu preko puta hodnika.
Četiri spavaće sobe, setila se. Ne, pet, uključujući i onu na
prvom spratu, koju su više koristili kao igraonicu/spavaonicu
kad bi došla cela porodica.
Hju je izvadio ključ iz džepa i ponudio ga Kejt dramatičnim
zamahom ruke.
„Ovo je prilično uzbudljivo.“
Otključala je i ušla.
Sveže jesenje cveće cvetalo je u bocama od mleka i teglama –
očekivala je cveće. Nije očekivala da će videti nameštaj koji je
ostavila u skladištu – jer nije mogla da se rastane od njega –
pomešan sa drugim komadima.
„To je moj stočić, i moja lampa! Moj polukružni sto i
stolica.“
„Žena želi da ima svoje stvari.“
Okrenula se prema Lili. „Bile su u skladištu.“
„A ne bi bile da ti nisu bile važne.“
„Ali kako ste ih uzeli iz skladišta? Kako ste ih dopremili
ovamo?“
Hju je odglumio kao da čisti konac sa košulje. „Imamo mi
naše načine.“
„Pa, sviđaju mi se vaši načini. To je tako prokleto divno, i sve
izgleda sjajno. I, o bože, kakav pogled.“
Oduzima dah, pomislila je, ništa nije zaklanjalo teško
plavetnilo neba, prostranog, prostranog mora, raštrkanog drveća
iskrivljenog od vetra u čarobne oblike.
„Neću nikad ništa uraditi“, promrmljala je. „Biću opijena
ovim pogledom i noću i danju.“
„Kuhinja je renovirana – bilo je neophodno“, dodala je Lili.
„A ti zapravo voliš da kuvaš s vremena na vreme.“
Hleb za Kuperove, pomislila je Kejt, i dalje sanjajući.
„Ostava je snabdevena kad ne budeš želela da dolaziš u kuću
da jedeš. A nadamo se da neće biti često.“ Hju je prišao da joj se
pridruži.
Naslonila mu je glavu na rame. „Možeš doći da proveriš šta
radim, da me trgneš iz srećne kome. Želim da vidim kuhinju,
a...“
Okrenula se, zatreptala. „Bila sam tako opčinjena da nisam
videla. Srušili ste neke zidove.“
I taj otvoreni plan je pružio pogled na kuhinju, odvajajući je
od dnevnog boravka širokim granitnim pultom u mnogim
nijansama sive, srebrne i plave.
„Prekrasno je. Kad ste sve ovo uradili? Sviđa mi se.“
Prišla je, prešla prstima preko granita. Beli ormarići – ne
glatki i moderni, već letvičasti i rustični, pomalo istrošeni,
odlično su se slagali sa svetlosivim zidovima. Opredelili su se za
bele, starinske aparate, i dodali staklena vrata na ormarićima
tamo gde je stajalo šareno stakleno posuđe. Blistavo mesarsko
postolje nalazilo se na malom radnom ostrvu.
Divila se dubokoj, farmerskoj sudoperi, otvorila je letvičasta
vrata da uđe u ostavu. Snabdevena, pomislila je, tako da preživi i
zombi apokalipsu.
Mogla je da jede na stolicama sa sedištem od rogoza za
pultom okrenuta prema neopisivoj lepoti ili ušuškana u nišu sa
klupama raznobojnim kao i staklarija.
„Šta misliš?“
„Bako Lil, mislim da osvajam nagradu za najbolju baku i
dedu.“
„Vešernica je ovamo“, pokazala je Lili. „I upozoriću te,
Konsuela će dolaziti dvaput nedeljno da čisti i opere veš. Nema
svrhe da se raspravljaš“, dodala je. „Veoma je odlučna. Veoma.“
„U redu, ali nagovoriću je da to bude jednom nedeljno.“
„Srećno s tim“, promumlao je Hju.
„Kako god, ovo je najlepša kuhinja koju sam u životu videla.
Bila sam srećna u glavnoj kući i osećala sam se kao kod kuće.
Ali ovo? Pa, već je dom, a još nisam videla ni spavaću sobu.“
„Imamo samo još jednu malu pramenu ovde u prizemlju, pre
nego što se popnemo na sprat.“ Hju je uhvatio Kejt podruku.
„Još imaš i malo kupatilo i sobu za čitanje ovde. A ovamo...“
„Nazvali smo je igraonica, starija deca su je zvala
spavaonica.“
„Nismo mislili da će ti to trebati“, rekao je kad je otvorio
vrata.
Ako je dosad bila ošamućena promenama, ovo ju je ostavilo
bez reči.
Dali su joj studio, potpuno opremljen, zvučno izolovan,
zajedno sa kabinom. Roletne koje blokiraju zvuke, sad
podignute da puste svetlo i pogled na baštu, te visoka brda u
daljini, mogle su da se spuste da joj pruže potpunu tišinu za
vreme snimanja.
Kao i sa nameštajem, oprema koju je spakovala i poslala bila
je pomešana sa novom.
Mikrofoni, stalci, čak i pop filteri, njen radni kompjuter,
slušalice, mašine. Uneli su mali, zastakljen ormarić, snabdeven
vodom koja joj je bila potrebna da joj grlo i jezik budu
podmazani.
Nije im ništa promaklo.
„Ne znam šta bih rekla“, uspela je da kaže. „Ostala sam bez
reci.“
„Profesionalcu treba profesionalan prostor za rad.“
Mogla je samo da klimne glavom na dedinu izjavu. „Bože, je
li ovo jedan od onih. Ima sve, pa i više. Setili ste se čak i
ogledala.“
„Rekla si kako vežbaš izraze da bi lakše našla glas“, podsetila
ju je Lili.
 „Jesam.“ Zapanjena, ušla je u malu kabinu za snimanje i
pogledala opremu.
„I ako snimaš pesmu, ili audio-knjigu naročito, treba ti više
izolacije i kontrole.“
Klimnula je glavom. „Da, neka moja mala navika, valjda.“
„Umetnik nije umetnik bez sopstvenih navika.“
Okrenula se prema njima. „Ovo je najneverovatniji,
najpažljiviji, najdraži poklon od najboljih bake i dede u istoriji
baka i deda. Moram malo da zaplačem.“
„Nadala sam se da hoćeš!“
Dok se i sama smejala kroz suze, Lili ju je privukla u zagrljaj.
Kejt je pružila ruke i prema Hjuu i zagrlili su se sve troje.
„I sad, moram da vrisnem.“
I vrisnula je, a dodala je i skakutanje, pa je još malo plakala.
I bila je kod kuće.

SEDAMNAESTO POGLAVLJE
Nije prihvatila nijedan posao, kalendar joj je bio prazan dve
nedelje jer je računala da treba da se smesti, da postavi kućni
studio, i obiđe studije u Montereju i Karmelu.
Sad je to skratila za nedelju dana, javila je svom agentu da je
spremna za ponude. Ipak je želela nedelju dana samo za sebe i
da stvarno provede vreme sa bakom i dedom. Da ispeče onaj
hleb.
Napravili su večeru dobrodošlice i gledali su film. Vežbala je
u teretani sa dedom, koji se žalio zbog toga, ali nastavio je da
radi na jačanju povređene noge.
Ona je vežbala zato što se on žalio, i nije mogao da otalja
vežbe pod njenim okom sokolovim.
 Šetala je po plaži ili je samo sedela na stenama.
Pošto su to voleli, brala je paradajz ili papriku, začinsko bilje
ili šta god joj je palo na pamet da odnese u glavnu kuhinju za
Konsuelu.
Pročitala je neke ponude, razmatrala ih, i odlučila da ih sve
prihvati. Na kraju krajeva, što da ne? To joj je bio posao.
Za jedan projekat, snimanje glasa za reklamu za knjigu,
trebalo je brzo da počne snimanje, pa se pripremila dok joj je
testo za hleb raslo u kuhinji.
Pošto je klijent želeo topao glas, izabrala je dinamički
mikrofon, upotrebila je pop štit i šok postolje da se preseče bilo
kakva grmljavina. Spot od petnaest sekundi ipak je zahtevao sav
alat. Postavila je mikrofon, podesila ugao. Zadovoljna, proverila
je softver i monitore. Postavila je i drugo postolje za scenario.
Nakon što je spustila roletne, stavila znak SNIMANJE na
vrata, zaključavši ih za svaki slučaj, stavila je slušalice. Načinila
je prvi snimak i plejbek.
Gotovo celu sekundu više. To je mogla da popravi.
Ali zvuk? Sjajan. Odlično je postavila studio sama, nije
moglo bolje.
Prošla je još jednom kroz to i klimnula glavom.
Toplo, pomislila je, primamljivo. Znaš da želiš da me
pročitaš.
Napravila je četiri snimka, naglašavajući druge reči, izraze.
Jedan je odbacila jer je zvučala više seksi nego toplo.
Posle još dva preslušala je svaki i izabrala najbolja tri.
Označila ih je i poslala audio-snimke klijentu.
Ako budu želeli drugačiji ton, vratiće se i snimati ponovo, ali
dala im je toplo, ženski primamljivo. I smatrala je svoj prvenac
u novom studiju uspešnim.
Kad joj se hleb ohladio na rešetki, dohvatila je jaknu i izašla.
 Povetarac, prohladan, nosio je ruže i ružmarin, more i so.
Odšetala je pozadi do malog vinograda – još jedan novi dodatak
– popela se terasastim stepenicama u steni, gde je još ruža
ispunilo gaj cvetovima boje blede breskve, a prijatan miris i
lišće lelujali su i šaputali na povetarcu.
Deda je sedeo na suncu. Na sebi je imao šešir širokog oboda
da ga zaštiti od zraka sunca. Šolja, nesumnjivo sa kafom, pošto
ga niko nije mogao ubediti da odustane od te navike, nalazila se
na gvozdenom stolu pored njega.
Imao je scenario u rukama i na nosu naočare za čitanje.
„Penzionisan – đavola.“
Podigao je pogled i spustio naočare da je pogleda preko njih.
„Polovično. Samo čitam. Nije još dobilo zeleno svetlo. Trebalo
bi.“ Ali spustio ga je. „Hoćeš kafu?“
„Ne, ne mogu. Bože, kakav divan dan. Ne znam da li sam
ikad bila ovde u jesen. Prosto je veličanstveno.“ Zabacila je
glavu, zažmurila, i samo disala.
„Ako te Lili vidi ovde bez šešira, grdiće te. Pazi šta ti
kažem.“
„Setiću se sledećeg puta.“
„Široki obod“, kucnuo je po svom.
„Imam samo bejzbol kape.“
„Nabavi jedan. Veruj mi.“
„Sledeći put kad budem izlazila. Obavila sam prvo snimanje
glasa jutros. Studio je sjajan, deda. Ozbiljno rastura. Počeću da
vežbam čitanje za audio-knjigu kasnije danas. Pročitala sam već
dve knjige te autorke, pa mi je poznat njen stil. Njen glas kad se
radi o pripovedanju. Treba da proučim likove. Biće zabavno.“
Otvorila je oči i pružila ruku da kucne po scenariju.
„Ko si ti?“
„Opušten, pomalo lud deda koji pokušava da ubedi svog
ispravnog unuka da se opusti. Putuju zemljom – od Bostona do
Santa Barbare jer starac neće da leti. Ćerka – unukova majka –
radi na tome da starca proglasi neuračunljivim i smesti ga u
dom. On neće da se preda bez borbe.“
„Ne sviđa mi se ona.“
„Ona je nekadašnje dete cveća koje se preobratilo u gospođu
iz predgrađa. Veruje kako postupa ispravno. Zasad je urnebes.
Dobro je urađeno.“
Pokazala je prstom na njega. „Čujem te, Salivane. Pobrinućeš
se da dobije zeleno svetlo.“
„Možda se postaram za neka ubeđivanja. Ali prvo ću da
pročitam do kraja.“
Okrenuo je glavu i nasmešio se kad se začuo veseli lavež psa.
„Kad ste nabavili psa?“, pitala je Kejt.
„Nismo još, ali razmišljam o tome.“ Pljesnuo je rukama i
zviznuo kroz zube. Par crno-belih pasa, sa nekoliko smeđih
mrlja radi dobre mere, dotrčao je pravo do Hjua i oba su mahala
repom dok ih nije pomilovao.
„To... to ne mogu biti Kelanovi psi.“
„Jesu. Nisu Gambit i Džubili. Uginuli su prošle jeseni.
Upoznaj Starka i Tašu.
Preusmerili su pažnju na Kejt, njuškali, trljali se o njene
noge, zurili u nju blagim očima. „Ajronmen i Crna Udovica?“
Mazila ih je, smejući se. „Opet svet Marvela.“
„Šta da kažem?“ Kelan je došao kamenom stazom. „Ljubitelj
sam. Doneo sam vam korpu onih prstaca koje volite, Hju.“
„Hot-dog – i ne mislim na vas dvoje. Sedi, dečko. Naručiću
kafu.“
„Voleo bih da mogu, ali krenuo sam u zadrugu sa
proizvodima.“ Ali skinuo je sunčane naočare i osmehnuo se
Kejt. „Čuo sam da si se vratila. Drago mi je što te vidim.“
 „I meni što vidim tebe. Stvarno ne možeš malo da ostaneš?“
„Sa Hjuom sednem na tren, i dok trepnem, prođe sat
vremena. Sledeći put.“
Kad je pucnuo prstima psima, Kejt je ustala. „Obećavam da
te neću zadržati sat vremena ako prošetaš dole sa mnom. Imam
nešto za tebe – tvoju mamu i baku.“
„Naravno. Ti si u gostinskoj kući, je li tako? Pa,
pretpostavljam da je sad Kejtina kuća. Prihvatiću tih sat
vremena, Hju, prvom prilikom.“
„Obavezno.“
„Pretpostavljam da znaš“, rekao je Kelan dok je šetao sa Kejt,
„da si učinila Hjua i Lili najsrećnijim ljudima na planeti kad si
rekla da se vraćaš za stalno.“
„Ispostavilo se da sam usrećila i sebe.“
„Ne nedostaje ti Njujork?“
„Tamo je kad god mi bude zatrebala doza istočne obale. Bilo
mi je dobro tamo. Sad mi je ovde dobro. Reci mami i baki da ću
im doći u posetu. Htela sam prvih nekoliko dana da pazim na
dedu.“
„I treba.“
„Shvatila sam.“ Otvorila je vrata. Psi su uleteli i započeli
svoje obavezno njuškanje.
Prošetao je po prostoru, pogledao oko sebe. „Izgleda dobro.
Video sam nekoliko faza kad su ovo sve menjali. Zaista dobro
izgleda.“
Kao i on, pomislila je.
Očigledno nije uvek nosio šešir na suncu – sa širokim
obodom ili neki drugačiji – jer je to sunce provodilo mnogo
vremena u njegovoj gustoj smeđoj kosi, ostavljajući u njoj
milion svetlih pramenova. Padala mu je oko lica negde između
kovrdžave i talasaste – zanimljiva sredina kakvu bi ona
verovatno satima morala da pravi na svojoj potpuno ravnoj kosi.
I ispod je lepo izgledao, mišićavo, zaključila je, a lice mu je
bilo isklesano i senovito, preplanulo kao kod ljudi koji rade
napolju, i to je davalo još veću dubinu i boju njegovim zelenim
očima.
Telo kao da mu je bilo stvoreno za farmerice, radne čizme,
radne košulje. Čvrsto i vitko.
Kretao se, dok je hodao po njenom stanu, okretnom lakoćom
čoveka koji je hodao po njivama i pašnjacima.
Polovično se nasmejala. „Tipičan izgled.“
„Kako to misliš?“
Osvrnuo se i, pa, gospode bože, sunce ga je obasjalo kao
prokleti reflektor.
Pokazala je na njega. „Rančer. Pogodio si izgled.“
Nasmešio se i, naravno, bilo je brzo kao munja i sa vrlo malo
lukavosti.
„To sam što sam. A ti si – Hju to naziva – glumica za glas.“
„Tako je. Napravili su mi studio ovde.“
„Da, pričali su o tome.“
Pokazala mu je da je sledi i povela ga je.
Zaustavio se na vratima i zakačio palčeve za prednje
džepove. „Dakle, to je mnogo opreme. Kako si naučila da
rukuješ time?“
„Metodom pokušaja i pogreške – mnogo i jednog i drugog.
Nije zapravo tako teško kao što izgleda. Radila sam iz svog
garderobera kad sam počela. Ovo je veliki korak napred.“
„Vidim. Gledao sam te – čuo – u Tajnom identitetu. Izgledala
si dobro kao superjunakinja, i kao njen alter ego, tiha, usamljena
naučnica. Glasovi su bili uspešni. Tih, pomalo oklevajući za
Loren Long, žestok i seksi za Vrtlog.“
„Hvala.“
 „Mislio sam da moraš da ideš u studio, sa režiserom, ekipom
i svim tim.“
„Nekada da. U drugim slučajevima? Pomaže i garderober.“
„Dobar garderober imaš ovde. Možda možeš nekad da mi
pokažeš kako sve ovo radi. Ali moram da idem.“
„Mogu kad oboje budemo imali vremena. Sačekaj da
donesem hleb.“
Prošla je pored njega i shvatila da on čak i miriše kao rančer.
Na kožu i svežu travu.
„Hleb?“
„Jutros sam ga ispekla. Ovo je stari porodični recept, istina –
samo ne moje porodice. Od komšinice kad sam živela u Irskoj.“
„Pečeš hleb?“
„Pečem. Pomaže mi da razbistrim glavu, radim na
glasovima.“
Uzela je krpu i jednu veknu sa rešetke za hlađenje i umotala
je hleb u krpu. „Želela sam da poklonim nešto tvojoj porodici.“
Pružila ga je.
Stajao je na trenutak sa umotanim hlebom u rukama, dok su
psi oko njega njušili vazduh. Gledao ju je u oči kao one davne
noći.
Neposredno, radoznalo.
„Hvala. Svrati. Moje dame bi zaista volele da te vide.“
„Hoću.“
Krenuo je prema vratima sa psima za petama. „Nismo otišli
na ono jahanje. Još jašeš?“
Načas se prisećala. „O, naravno. Prošlo je dosta vremena.“
„Svrati. Videćemo sećaš li se kako se jaše.“
Krenuo je napolje onim lakim, opuštenim korakom, i osvrnuo
se. „Izgledaš dobro i kao Kejt.“
Kad je produžio, vratila se unazad i zatvorila vrata.
 „Pa“, rekla je sebi. „Vidi ti to.“

Kelan je obavio svoje poslove. Isporučio je hranu u zadrugu,

odneo je porudžbinu slame i ovsa jednoj meštanki koja je imala
dva konja, odneo je dve litre kozjeg mleka komšinici koja nije
mogla sama da dođe po njega jer joj je auto bio na popravci.
Dobio je par kolačića u znak zahvalnosti i smatrao je to
dobrom razmenom.
U glavi se preslišavao šta još mora da uradi, kad je parkirao
kamionet i pustio pse da trče. Prvo? Da preda hleb i iskamči
ručak.
Primetio je Redov kamionet, što je značilo da neće biti jedini
na ručku. Ali kad je ušao, zatekao je samo majku i baku u
mlečnoj kuhinji.
Baka je okačila još jedan platneni zavežljaj sa kozjim
mlekom, sa velikom činijom ispod da uhvati surutku koja bi se
odvojila od gruševine. Majka je cedila drugu – i činilo se da je to
bila poslednja tura mleka.
Ulaganje u proširenje broja koza, dodavanje nekoliko krava
muzara – i pravljenje mlečne kuhinje – počelo je da se isplaćuje.
„Dugo ti je trebalo“, primetila je Megi.
„Vodio sam razgovore.“ Otvorio je frižider u glavnoj kuhinji
i izvadio koka-kolu. „Primio sam nekoliko porudžbina – odneću
ih posle ručka kojem se nadam.“ Odvrnuo je poklopac i otpio
malo. „Gde je Red?“
„Izbacila ga je.“ Džulija je pokazala glavom na majku.
„Napolju je, popravlja mali traktor.“
Kelan je precrtao jednu stavku sa svog spiska jer je on
nameravao to da radi posle ručka.
„Samo nam se motao oko nogu.“ Megi, sa kosom upletenom
u pletenicu boje nagorele narandže, došla je da proveri kako
napreduje razdvajanje. „Baš kao i ti.“
„Ali ja donosim poklone.“ Odmotao je hleb i onjušio ga. „I
dobro miriše. Poslala ga je Kejtlin Salivan. Ona ga je ispekla.“
Napućenih usana, Megi ga je pozvala prstom da priđe dok je
Džulija radila na poslednjem zavežljaju. Onjušila je hleb kao i
Kelan. „Irski hleb? Lili je rekla da devojka ume pomalo da
kuva.“
„Kako je, Kelane?“
Milo se osmehnuo majci. „Možda bih mogao da ti pričam za
vreme ručka.“
Megi mu je odmahnula prstom. „Idi i reci Redu da prestane s
popravljanjem traktora i da se opere. Nahranićemo vas.“
Kelan je rado poslušao i otišao. Morao je da odvoji neko
vreme tog popodneva da radi sa dva ždrebeta, i želeo je da
proveri trudne kobile. Zatim je morao da proveri i
jesenju/zimsku berbu. I zalihe.
Majka je radila na popodnevnoj muži njihove tri krave
muzare.
I zahvaljujući Redu – koji se pokazao kao prokleto dobar
mehaničar – možda neće morati da troši vreme na popravku
traktora.
Čuo je motor kako se pali, glatko radi, i osmehnuo se. Da, to
je precrtano.
Našao je Reda kako sedi na traktoru nakrivljene glave dok je
slušao motor. Kosa, tamnoseda, bila mu je upletena u pletenicu
tek malo ispod okovratnika prastarog gornjaka. Preko nje je
imao podjednako staru bejzbolkapu.
I dalje je surfovao kad god je imao priliku, i tako je održavao
formu i bio okretan. Dokazao je to kad je isključio motor i
skočio dole, zatim obuo čizme od paunovog perja koje mu je
Megi poklonila za rođendan.
 Zato što je, rekla je, hodao razmetljivo kao paun.
„Naljutio si je?“
„Da.“ Red je obrisao ruke o farmerice. „Pogrešan odabir
trenutka.“
„Tvoj nije. Završio si baš na vreme za ručak.“
„To mi je i bila namera.“
Zajedno su izašli iz ambara. „Svratio sam do Salivanovih za
vreme obilaska jutros. Kejtlin se doselila.“
Red je klimnuo glavom i zastao je kod stare pumpe da opere
ruke. Dok je razmišljao o tim obilascima, i Kelan je učinio isto.
„Kako je?“
„Deluje dobro.“ Obrisali su ruke o peškir okačen u tu svrhu i
svakodnevno menjan. „Izgleda prokleto dobro.“
Red je izvio usta. „Ma nemoj?“
„Definitivno.“
Otišli su iza kuće, očistili čizme, i ušli kroz hodnik. Okačili
su jakne na vešalicu. Skinuli šešire.
Niko nije sedeo za stolom Megi Hadson sa kapom ili šeširom
na glavi, ili prljavštinom ispod noktiju.
U glavnoj kuhinji miris surutke i gruševina nadvladan je
mirisom tihe supe.
„Jeste li oprali ruke?“ pitala je Megi.
Obojica ih podigoše.
„Mogu da sednu za veliki sto. Uskoro će supa.“
Red je krišom poljubio Megi u vrat ispod narandžaste
pletenice.
„Donesi i onaj hleb. Videćemo kako se Kejtin hleb slaže sa
Džulijinom supom.“
„Pekla je hleb?“ Red je poslušno uzeo i hleb.
„Kaže da je naučila kad je živela u Irskoj i kako može da radi
na glasovima dok mesi.“
 Veliki sto je bio sto u susednoj trpezariji sa velikim bifeom
od oraha koji je pomogao majci da obnovi kad je bio tinejdžer i
pogledom na šumu kroz koju je Kejt trčala kao dete.
Radoznao i prokleto gladan, Kelan je odsekao parče i probao
okrajak. „Dobar je. U svakom slučaju, nisam video Lili kad sam
odneo prstace, pa sam otišao da potražim Hjua. Dobro izgleda.
Kejt je sedela sa njim.“
„Kal kaže da i ona dobro izgleda.“
„I više od toga“, dodao je Kelan preko još jednog zalogaja.
„Treba da odete tamo i vidite kako su joj uredili gostinsku kuću.
Stvarno su je izmenili. I ubacili su pravi-pravcati studio.“
„Znači, može da radi tamo?“ Džulija je donela lonac supe i
spustila ga je na veliki tronožac.
„Da. Kaže da je, kad je počela, radila u garderoberu. Pa, ovo
nije garderober.“ Pošto je majka donela i posudu sa puterom –
sveže napravljenim na ranču Horizont – namazao ga je na
preostali zalogaj hleba.
Još bolje.
Megi je donela činije i počela da ih puni kutlačom.
„Zadovoljna sam što čujem da je pronašla svoj put i što se
vratila. Mora da dođe da nas poseti.“
„Namerava.“
„Kad samo pomislim na onu njenu majku.“
Red je potapšao Megi po butini, ali to je nije smirilo.
„Prosto poludim.“ Sela je da jede supu i zamahala je kašikom
u vazduhu. „Ta žena živi kao kraljica nakon onoga što je uradila.
Čak ni onaj bogati kreten ne može da joj kupi dobar film, ali se
ona i dalje šepuri na ekranu. Samo za video, ili TV, ali ipak
snima, sa licem tako punim plastike da jedva trepće.“
„Bogatstvo ne donosi sreću, mama.“
Megi je zahvatila supu kašikom. „Mnogo je lakše biti
nesrećan ako spavaš na svilenoj posteljini nego ako spavaš u
kartonskoj kutiji – a to zaslužuje.“ Uzela je hleb koji joj je
Džulija odsekla. „Ne brini, neću to reći toj devojci. Samo
izbacujem iz sebe.“
Probala je hleb. Žvakala je i procenjivala. „Dobra gustina, lep
ukus i tekstura. Prokletstvo, ovaj je možda i bolji od mog.“
Potiskujući osmeh, pokazala je na Kelana kad je samo sagnuo
glavu. „Pametan je čovek koji je dovoljno pametan da se složi sa
mnom.“
„Evo šta ja imam da kažem. Ne o hlebu“, dodao je Red.
„Šarlot Djupont izgleda onako kakva je. Lažno i prevarantski.
Znam, zato što sam pričao sa Hjuom, i Ejdanom kad je dolazio,
da ona plaća da se objavljuju priče protiv njih, naročito Kejt.
Ipak, i posle toliko godina, ne može da prestane da ih napada.
Može da spava na svili u krevetu od dijamanata, nikad neće biti
ništa drugo osim onog što jeste. Neće nikad dobiti ono što želi.
Neće nikad biti srećna.“
Slegao je ramenima i pojeo još supe. „Otplatila je svoj dug
društvu.“ Ne obazirući se na Megino siktanje, nastavio je: „Ali
ako mene pitate, ona je i dalje u zatvoru. Sama ga je stvorila i
drago mi je zbog toga.“
„Šta je sa ostalom dvojicom, Sparksom i Denbijem? Pratiš
li?“, dodao je Kelan.
„U redu, da raščistimo. Pošto je imao vatreno oružje, Denbi
je dobio još pet godina pre bilo kakve prilike za uslovnim
puštanjem, i male su mu mogućnosti. Sparks? Postao je uzoran
zatvorenik, koliko čujem. Možda ga puste ranije. To je barem
godinu dana ranije“, dodao je kad je Megi ponovo prosiktala.
„Zatvori su krcati, a on je skoro odslužio minimalnu kaznu.
Moguće je da će ga pustiti za godinu dana. Dosad je tamo
proveo osamnaest, što je dugo.“
 „Teško mi je da poverujem da je prošlo toliko vremena.“
Džulija je pogledala prema kuhinji. „Nekad mi se čini kao da je
juče bilo kad me je Kelan pozvao da siđem, a ta devojčica je
sedela tamo.“
„Još nešto, pošto će se to možda dogoditi. Jedna prava
spisateljica krimi-romana već mesecima ga intervjuiše. Ne znam
s kim još priča – veze mi ne dopiru tako daleko – ali znam da je
razgovarala i sa Denbijem. Međutim, provodi mnogo vremena
razgovarajući sa Sparksom. Pošto je završila prava i on ju je
naveo kao svog advokata, ne mogu da vam kažem o čemu
pričaju.“
„Još jedna krvopija“, zaključila je Megi. „Ko je ona? Hoću da
je potražim na Guglu.“
„Džesika A. Rou.“

Sparks se sredio za posetu svog advokata/biografa. Naneo je

neke proizvode na kosu, i dalje gustu, da joj promeni sjaj (jedva
primetan) od srebrne do sive. Vežbao je svoje tužne ali umiljate
poglede u ogledalu.
Još je to imao u sebi.
A opet, Džesika se pokazala kao najlakša meta u njegovoj
dugoj karijeri. Sa četrdeset šest, zdepasta, otromboljena,
neugledna kao cepanica, bila je zrela za malo nezakonite
romantike. Očajnički je želela ljubav.
Počeo je da je obrađuje stalnim kajanjem, deljenjem sa njom
raznih pojedinosti – nekih stvarnih, nekih izmišljenih – koje još
nisu dospele u javnost. Stidljivo je priznao kako je pokušao i
sam da napiše priču, kao neku vrstu pokajanja, ali nije mogao da
pronađe reči da se izraze.
Sa njom se izrazio, usmerio ju je da upotrebi svoju veoma
zarđalu diplomu prava da ga zastupa, pa da može da priča
poverljivo.
Tokom nedelja, zatim meseci, pripremao ju je, osvajao je,
udvarao joj se.
Godinama je dobijao pisma od žena koje su privlačili
muškarci u, neke su ga posećivale. Mnoge je razmatrao kao
„veze“ napolju. Mnoge je odbio kao potpuno lude ili
jednostavno nepouzdane.
Ali Džesi, o, Džesi je bila sasvim drugi tip.
Osoba koja igra po pravilima očarana osobama koje krše
pravila. Zato što mu je osećaj govorio da je želela da bude ta.
Usamljena sredovečna žena koja je verovala da je – s
pravom, po njegovom mišljenju – neprivlačna, nepoželjna.
Toliko naivna i glupa da je sebe smatrala pronicljivom.
Prvi put kad ju je uhvatio za ruku, držao je, zagledao joj se u
oči kad joj je poljubio prste u znak zahvalnosti, znao je da bi
mogla, a i da hoće, da igra kako on svira.
Sad, posle višemesečnih priprema, posle ukradenih
poljubaca, obilja zagrljaja, posle obećanja i planova da će se
oženiti njom kad izađe, došao je pravi test.
Ako ne uspe, gubio je vreme. Ali položila je sve male. Dobio
je izveštaj o svakome kome je imao nameru da se osveti. Imao je
druge izvore i svaki podatak koji mu je prenela poklapao se. Do
tančina.
I pošto je vredno radila na tome da ga ranije oslobode – i
mogla je to da izvede – bilo je vreme da deluje dok je još imao
alibi čvrst kao gvožđe (doslovno).
Čekala je da ga stražar uvede u sobu za sastanke. Više ga nisu
vezivali. Pretražili bi ga posle – osim ako ne bi podmitio
pažljivo odabranog stražara.
Ali nije bilo potrebe za ovu posetu.
Promenila je frizuru u odnosu na prvi put, kad su se upoznali.
Skratila ju je, obojila je u sivo, pokušala je da joj da malo stila.
Sad se šminkala, iako nikad nije stavljala ruž za usne. Ako bi
uspeli da se poljube, ne bi bilo izdajničkih tragova.
Znao je da je vežbala i bila na dijeti, iako njeno telo, po
njegovom mišljenju, nikad ne bi moglo da bude drugačije, osim
zdepasto.
Ipak, samo sebi je pripisivao zasluge za njen trud, za lepše
odelo koje je nosila za razliku od smeđe vreće koju je imala na
sebi tokom prvog sastanka.
„Nedostajala si mi. Džesi, tako si mi nedostajala. Sve godine
pre tebe, mogao sam da podnesem. Zaslužio sam ih. Ali sad?
Mučenje je ovo čekanje da te ponovo vidim.“
„Dolazila bih svakog dana da mogu.“ Otvorila je aktovku,
izvadila dosije kao da su imali da razgovaraju o nekom pravnom
pitanju. „Ali bio si u pravu. Da dolazim prečesto, zapitali bi se. I
ja se osećam kao da sam u zatvoru, Grante.“
„Da sam te barem ranije upoznao. Pre nego što sam dopustio
Denbiju i Šarlot da me iskoriste, izmanipulišu mnome. Stvorili
bismo život, Džesi. Imali dom. Imali bismo decu. Imam osećaj...
kao da su nam sve to ukrali.“
„Stvorićemo dom i život, Grante. Kad budeš slobodan,
bićemo zajedno.“
„Razmišljam o deci koju bismo imali. Naročito devojčici, sa
tvojim očima, tvojim osmehom. Srce mi se slama. Želim da ih
nateram da plate zbog onoga što su nam oduzeli. Zbog te
devojčice koja se nikad neće roditi.“
Nagnula se preko stola da ga uhvati za ruku. „Moraju da
plate. Platiće.“
„Ne treba da tražim da se uključuješ u ovo. Ja...“
„Grante. Ja sam s tobom. Dao si mi više za ovih nekoliko
meseci nego bilo ko drugi u čitavom životu. S tobom sam.“
 „Možeš li da izvedeš sledeći korak? Možeš li da pozoveš broj
koji sam ti dao, izgovoriš reči koje sam ti rekao da kažeš? Iako
znaš šta to znači? Ako ne možeš, neću te kriviti. To neće
promeniti moja osećanja.“
„Učinila bih sve za tebe, zar ne znaš? Ono što su uzeli od
tebe uzeli su i od mene. Dečaka, sa tvojim očima, tvojim
osmehom.“
„Budi sigurna, moja draga Džesi.“
Suze su joj zablistale u očima. „Zbog onoga što su ti učinili,
onoga što su nam uzeli, sigurna sam. Volim te.“
„Volim te.“ Poljubio joj je ruku, zagledao joj se u oči. Dao joj
je broj, dao joj je reči koje treba da kaže.
Dvanaest sati kasnije, stražar je pronašao Denbijevo telo, a
drška mu je još bila zarivena u stomak pod tušem.
Kad je Sparks čuo vest, nasmešio se ka tavanici svoje ćelije i
pomislio: Jedan manje.

OSAMNAESTO POGLAVLJE
Nakon što je izvršio isporuku – jaja, puter, sir – u glavnu kuću,
Kelan je otišao do Kejt. Možda mu je vraćanje krpe u koju je bio
umotan hleb bio izgovor, ali ipak je to bila njena krpa. Osim
toga, imao je malo vremena i želeo je ponovo da je vidi.
Nije bilo ničeg lošeg u tome.
Osim toga, čekao je gotovo nedelju dana – a ionako je morao
da isporuči mlečne proizvode.
Pogledao je u svoje pse. „Je li tako? Jesam li u pravu?“
Činilo se da su se složili.
Novembarski vetar je sa sobom doneo oštrinu, i laku,
postojanu kišu. Nije mu smetalo. Ne, kad je zbog toga sve na
poluostrvu izgledalo kao iz bajke.
Onakve u kojoj su veštice živele u začaranim kolibama, a
kepeci vrebali u ogolelom, iskrivljenom drveću. I možda su
sirene sa zavodljivim telom – i oštrim zubima – vrebale ispod
talasa koji su se razbijali o stene.
Ranč je možda bio samo nekoliko kilometara dalje, ali ovo je
bio drugi svet. Voleo je da posećuje druge svetove tu i tamo.
I u tmurnom sivilu, sa izmaglicom, dimom koji se podizao iz
odžaka, i cvećem – i dalje šarenim – u žardinjerama na
prozorima, gostinska kuća je zaista izgledala kao začarana
koliba.
Da se čovek zapita, ako nastavi da se poigrava sa temom, da
li je žena unutra bila dobra ili loša veštica.
A onda je čuo vrisak.
Pretrčao je ostatak puta, psi su trčali s njim, tiho režeći.
Kad je uleteo kroz ulazna vrata, spreman za borbu da je
odbrani, video ju je kako stoji za kuhinjskim ostrvom, podignute
kose, razrogačenih očiju, zaprepašćena.
I sa testom za hleb u rukama.
Rekao je: „Šta se desilo, jebote?“
„I ja se pitam. Možda si čuo za ono tradicionalno ponašanje
zvano kucanje.“
„Vrištala si.“
„Vežbala sam.“
Smešno, pomislio je, srce nije počelo da mu lupa dok nije
utrčao i video je. Pre toga je bilo samo spremno za borbu.
„Šta si vežbala?“
„Vrištanje, očigledno. Ne mogu da vas pomazim“, rekla je
psima. „Pune su mi ruke. Zatvori vrata, hoćeš li? Napolju je
hladno.“
„Izvini.“ Zatvorio je vrata, i predomislio se: „U stvari, ne
izvinjavam se. Kad čujem da neko vrišti tako da ti se krv ledi u
žilama, reagujem.“
Nastavila je da mesi testo. „Je li bilo takvo da se zaledi krv u
žilama?“
Samo je zurio u nju.
„Je li to moja krpa? Možeš da je spustiš ovde. Ako želiš kafu,
moraćeš sam da je skuvaš. Ja vrištim“, dodala je.
„Čuo sam. Jasno i glasno.“
„Ne umeju svi glumci da vrište ubedljivo ili izvuku vrisak
kakav scena i lik zahtevaju.“
„Postoje tipovi vriskova?“
„Naravno. Imaš vrisak slomljenog srca, vrisak upravo sam
naišao na leš – koji bi takođe mogao da bude i tip vriska koji ti
zapne u grlu, pa tu je i upravo sam osvojio milijardu dolara na
lutriji, i vlažni vrisak – ispunjen suzama i podrhtavanjem,
između mnogobrojnih ostalih. Meni treba vrisak od kojeg se ledi
krv u žilama.“
„Pa, pogodila si, ako se ja pitam.“
„Dobro. Imam neki brzi poslić kasnije, dubliram za triler.
Glumica i ja imamo slične glasove, ali ona jednostavno nije
mogla da pogodi pravi ton vriska.“
Zaključio je da bi mu dobro došla šolja kafe, a pošto je njen
aparat bio kao i onaj koji je Lili poklonila baki, umeo je njime
da rukuje.
„Plaćaju te da vrištiš?“
„Prokleto tačno. Tri varijante za ovaj posao. Moram da
pogodim visinu, trenutak – šest zarez tri sekunde za led u
žilama. Moram da pogodim i glumičin izraz lica za dobro, čisto
dubliranje. Režiser – radila sam sa njim i ranije – voli tri načina
za svaki vrisak.“
„Hoćeš li kafu?“
 „Ne, držim se vode pre posla, i za vreme.“
„Dakle, vrištiš i mesiš hleb.“
„Vežbam“ ispravila ga je. „I mesim italijanski hleb jer mi
baka i deda dolaze večeras na večeru. Testenina. Nisam baš
vešta kuvarica, ali naučila sam da pravim ovo jelo u Njujorku jer
je Lilino omiljeno.“
Naslonio se na pult sa kafom dok je ona podmazivala činiju
uljem i izvrnula testo u nju. Pokrila ju je krpom koju je vratio,
zatim – baš kao što su i njega učili – stavila činiju u rernu sa
upaljenim svetlom da raste na toploti.
Proučavao je radnu površinu. „Neuredna si.“
„Da.“ Otišla je do sudopere da spere testo sa ruku. „I ako ne
pospremim po Konsuelinim merilima, čuću je kako cokće
jezikom kad dođe da sprema sutra.“
Posmatrao ju je dok je prvo prala višak brašna, ubacivala
pribor u sudoperu, sklanjala posude. Zatim je izvadila sprej za
čišćenje i krpu.
Nosila je helanke koje su prianjale – u njenom slučaju – uz
zaista lepe duge noge. Preko toga, dugačak plavi džemper sa
zavrnutim rukavima.
Pustila je kosu da joj izraste dugačka, i vezala ju je u rep.
Da, ponovo je pomislio dok je radila, izgledala je prokleto
dobro.
„Moja mama radi na organskom sredstvu za čišćenje.“
„Stvarno?“
„Da, nešto za sve svrhe za početak, a onda i prašak za veš i
tako dalje. Ne možeš reći baki da uspori sa fizičkim radom na
ranču. Mislim, doslovno ne možeš da joj kažeš jer će te
isprašiti.“
Smejući se, Kejt je pogledala iza sebe. „Doživeo si to, zar
ne?“
 „O da. Dakle, veza između sredstava za čišćenje i prašenja
guzice je ako – ne, jer nema ’ako’ sa mojom majkom – kad
završi s tim, prebaciće taj posao na baku. Zato što smo povećali
broj koza, dodali par krava muzara pre nekoliko godina.“
Kejt je, mršteći se, isprala krpu u sudoperi. „To mi zvuči kao
još više fizičkog rada.“
„Jeste, to je razmena. Takođe znači i puter i sir, što su
uglavnom bakine oblasti.“
„Imam vaš puter, sir, jaja i mleko u mom frižideru. Baka i
deda su me snabdeli. Staviću vaš kozji sir večeras u salatu.“
„Upravo sam doneo još u kuću.“
Obrisala je pult čistom krpom. „Jesu li isporuke deo usluge?“
„Za posebne mušterije.“
To ju je zadivilo. Život kakvim su Kuperovi i Megi živeli
uvek ju je očaravao.
„Prodajete li i neposredno sa ranča? Farme? Mlečne
proizvode?“
Nasmešio se. „Naravno. Treba li ti nešto?“
„Trebaće jednom. Kasnije će mi trebati mnogo jaja kad
budem pravila sufle. Malo sam uplašena pošto ga nisam ranije
pravila, i sigurno je teško. Ali moj deda baš voli sufle. Želim da
– ne da im vratim. Već...“
„Znam šta misliš.“
Ponovo je isprala krpu i ostavila je da se suši pre nego što je
uzela bocu sa vodom. Skinula je čep i stavila ga, skinula i
stavila. „Opet se ponašaju kao da sam dete, i mrzim to. Frenka
Denbija – jednog od one dvojice što su me oteli – neko je ubio.
U zatvoru. Uboden je nožem. A ti si već znao“, shvatila je,
čitajući mu na licu.
„Red provodi mnogo vremena na ranču.“
„Misle da ne znam, pa ne pričamo o tome.“
 Već je ostao duže nego što je nameravao, imao je spisak
poslova koje je trebalo da počne i završi, ali stajala je tamo
vrteći taj prokleti čep na boci.
„Po onome što je Red rekao, Denbi nije bio omiljen u San
Kventinu. Imao je više sukoba zbog kojih je završavao u bolnici
i još sranja zbog kojih je bio u samici. Kad sve ovo čuješ, pa,
sigurno se vratiš nazad, uznemiriš se, ali ko god da ga je sredio,
verovatno je to uradio jer je, inače, bio kreten. Red kaže da se
sumnjalo i da je bio cinkaroš.“
Konačno je odvrnula čep sa boce i otpila vodu. „Ne znam
kako sam se osećala kad sam čula da je mrtav. Ne mogu da
dokučim šta osećam u vezi sa tim. Ali znam da mrzim što baka i
deda ponovo zrače raspoloženjem zabrinuti smo zbog Kejt.“
„Znači, pokazuješ im da si dobro tako što praviš Lilinu
omiljenu testeninu i Hjuov sufle.“
Nakrivila je bocu prema njemu. „Tačno.“
„Ako želiš moje mišljenje, koje ionako iznosim, to je
produktivno i zdravo.“
„Pošto mi se sviđa to mišljenje, prihvatam ga. I dolazim
sledeće nedelje. Nameravala sam da dođem ove nedelje, ali
mrtvi otmičar me je izbacio iz ravnoteže. Koji dan bi vam
odgovarao? Ja mogu da uskladim svoj raspored.“
„Bilo koji dan. Moram da se vratim. Hvala na kafi.“ Dodao je
šolju ostalim sudovima u sudoperi. „I ti moraš da vrištiš.“
„Da, moram. Što me podseti, hvala na spašavanju. To što nije
bilo potrebno ne umanjuje tvoj postupak.“
„Nema na čemu.“
Prešao je u dnevnu sobu, gde su se psi sklupčali da odremaju
ispred vatre. Kratko im je zviznuo, što ih je nateralo da skoče i
pođu za njim.
„Srećno sa sufleom.“
 „Hvala. Trebaće mi.“
Pokrenula se da pogleda kroz stakleni zid dok se udaljavao
kroz maglu i tanku zavesu kiše.
Nije nameravala da spominje Denbija, jer je dala sve od sebe
da ukloni čak i pomisao na njega. Ali pretpostavila je da se
između Kelana i nje iskovala neobična veza kad su oboje bili
deca i bilo joj je lako da mu kaže nešto što ne bi nikom drugom.
„Zapravo se i ne poznajemo. Ne zaista.“
Iz delića Džulijinih mejlova, pomislila je, iz nečega što su
možda spominjali njeni baka i deda.
Nije sasvim istina, shvatila je, i ponela je vodu sa sobom u
studio. Okrenula je znak za snimanje, zatvorila i zaključala
vrata.
Znala je da je voleo život koji je izabrao jer se to jasno
videlo. Znala je da je nadahnjivao odanost – barem u psima,
pošto su ga očigledno obožavali. Znala je da je čovek koji bi
uleteo kroz vrata da pomogne nekome bez razmišljanja o
sopstvenoj bezbednosti.
Sve važne osobine, čak osobine sve u svemu vredne
divljenja. I dalje mnogo praznina, priznala je. Moraće da odredi
koliko praznina želi da ispuni.
Ali trenutno je morala da vrišti.

Uz uspešnu porodičnu večeru i početak pristojne radne nedelje

iza sebe, Kejt je odšetala do glavne kuće. Želela je da se odveze
do cvećare po neko cveće, a onda do ranča, konačno.
Prvo je ušla u kuću, saznala od kućne pomoćnice koju je
Konsuela nadgledala da joj je deda u kancelariji, sa zatvorenim
vratima, a Lili je otišla do kućne teretane.
Sišla je glavnim stepeništem, skrenula od bioskopa prema
gromoglasnom rokenrolu. U teretani, Lili je dahtala na mašini za
jačanje nogu.
Znoj joj se presijavao na licu, na njenim stvarno odličnim
listovima dok se trudila da prati ritam muzike.
Uvek moderna, nosila je tri-četvrt helanke sa kovitlavom
šarom plavo-zelene boje i plavu sportsku majicu koja joj je
isticala prokleto dobre ruke i ramena.
To je navelo Kejt da pomisli kako treba i ona redovnije da
posećujte tu prostoriju.
Lili je još jednom zastenjala i zažmurila. Obrisala je lice
trakom na ručnom zglobu – zelenom – zatim se podigla i
ugledala Kejt.
„O bože, želim da se ubijem čekićem. Znaš li šta žene mojih
godina trenutno rade? Isključi tu prokletu muziku, hoćeš li, srce
moje? Reći ću ti šta rade. Igraju se sa unučićima, ili pletu, ili su
sklupčane sa knjigom, ili su na tretmanu za lice. Sigurno ne
pljuju krv na prokletoj spravi za mučenje.“
Uzela je bocu s vodom i otpila malo, dok je namršteno
gledala u ostale sprave za vežbanje, tegove, uvijene podmetače
za jogu, naslagane strunjače.
„Zato si bezvremena.“
„Ha.“ Uz još jedan dug uzdah, ustala je, zatim se odmerila na
zidu sa ogledalima. „Zaista izgledam prilično prokleto dobro za
jednu staru koku.“
„Ja bih rekla čarobno.“
„Zapamtiću to pošto sam obavila samo pola. Blagi bože,
Kejti, šta me je nateralo da pomislim da mogu da se vratim na
Brodvej, da održim taj ritam?“
„Rasturićeš.“
„Ako prvo ne rasturim samu sebe. Dakle.“ Ponovo je podigla
bocu sa vodom. „Odlično. A šta si ti naumila?“
„Svratila sam da vidim da li biste ti i deda – ili bilo ko od vas
– želeli da pođete sa mnom. Idem da kupim neko cveće i
svratiću do ranča Horizont.“
„Mnogo bih više volela da radim to nego ovo. Ali moram da
izdržim. Onda moram da se istuširam i sredim se. Imam video-
konferenciju danas po podne. Tehnologija nam je onemogućila
da prisustvujemo sastancima u pidžami.“
Uzela je peškir i tapkala po vratu. „Neka Konsula uredi da ti
dovezu auto.“
„Bako Lil, umem da ga izvezem iz garaže. Mogu ja to“,
ponovila je.
„Naravno da možeš. Pozdravi sve od mene. O, i reci Megi da
moramo ponovo da organizujemo veče matorki.“
„Matorki?“
„Dve matorke piju vino i pričaju o protraćenoj mladosti.“
„Matorke đavola, ali reći ću joj. Hoćeš da ti ponovo uključim
muziku?“
Uzdahnula je. „Da. Prokletstvo. Nagari.“
Kejt je pojačala, otišla do sporednih vrata i izašla.
Sunce je blistalo i sijalo na planinama. Negde u blizini je čula
tiho brujanje – trimer ili mašinicu s kojom je baštovan radio na
svake dve nedelje.
Prešla je popločano dvorište, krenula kamenom stazom, koju
je dobro pamtila, do garaže.
Možda je osetila samo treptaj nelagode, priznala je, ali zar to
nije bilo normalno? Bez panike, bez straha, samo neprijatnost
zbog starih uspomena.
Nakon što se ono dogodilo, čula je kako deda priča o tome da
će poseći drvo i molila ga je da to ne radi.
Pomislila je, još kao tako mala, da drvo nije zaslužilo smrt.
Ono nije učinilo ništa loše.
Zato je ostalo, takvo kakvo je, staro, čvornovato i prosto
predivno.
Prišla mu je, spustila ruku na koru, grubu pod njenim dlanom.
„Nismo mi krivi, je li tako? I evo nas, tu smo, oboje. Nije mogla
da nas obori, nijedno.“
Zadovoljna, smirena, pritisnula je dugme na daljinskom za
garažna vrata.

***
Kad je parkirala na ranču sa rukama prepunim jesenjeg cveća,
videla je promene. Džulija joj je pričala da će graditi kuću za
Kelana. Videla ju je na udaljenoj strani od štala, primetila da su
iskoristili prostor i lokaciju da mu pruže privatnost i pogled.
Procenila je da će biti otprilike iste veličine kao i njena kuća,
samo bez drugog sprata.
Videla je koze, nekoliko ovaca na padinama brda, krave na
livadi, konje na ispaši i u ograđenom koralu.
I Kelana koji je radio sa konjem, mladim, pomislila je, na
nekoj vrsti povoca. Zbog udaljenosti i fokusiranosti na posao
nije čuo da se dovezla.
Psi su dotrčali sa mesta gde su se igrali među kravama da je
pozdrave.
Zadržala se kratko da ih pomiluje dok je posmatrala Kelana.
Sa nisko navučenim sivim šeširom, navodio je konja da kruži
laganim kasom. Neka vrsta treninga, pretpostavila je. Znala je da
jaše, da timari konja, ali nije znala kako da odgaja jednog ili da
ga trenira.
On je očigledno znao, pošto je – ovako ili onako – naveo
konja da se okrene, i kaska u suprotnom pravcu.
Psi su odlučili da je povedu prema kući; rešila je da im to
dopusti.
Džulija je izašla iz ambara.
 Kejt je upalo u oči da je Kelan nasledio vitku građu od majke.
I ona se kretala čvrsto, sa tamnoplavom kosom ispod smeđeg
šešira, radnim rukavicama u zadnjem džepu farmerica.
Kejt je u sebi osetila bolnu čežnju kad ju je Džulija ugledala i
nasmešila joj se.
„Kejtlin! Izgledaš kao sa fotografije! Mlada žena sa cvećem.“
Krenula je pravo prema Kejt i bez oklevanja ju je zagrlila.
„O, prošlo je tako mnogo vremena! Uđi. Izgledaš prelepo.“
„I ti isto.“
Džulija se nasmejala i odmahnula glavom. „Koliko mogu
posle popodnevne muže.“
„Žao mi je što sam to propustila. Zaista, nisam nikad videla
kako se muze koza. Kad sam živela u Irskoj, videla sam par puta
mužu krava. Prošlo je dosta vremena.“
„Tri puta na dan, svakog dana, osim bremenitih koza i krava
koje još doje. Njih muzemo jednom ili dva puta. Dakle, imaš
mnogo prilika da vidiš kako se to radi.“
Dok su hodale, Kejt se osvrtala. Silos, ambari, prostrana
kuća. Naglas je izgovorila Kelanove reći. „Kao drugi svet.“
„Svakako je naš.“ Džulija je očistila čizme pred vratima.
„Nadam se da ćeš, sad kad živiš ovde, dolaziti češće.“
Unutra je pucketala vatra. Promenili su neki nameštaj,
izabrali su plave i zelene boje da odslikavaju more i pašnjake.
Ali toliko toga je, utešno, bilo isto.
Jesu li i dalje ostavljali prigušeno svetlo noću, pitala se, u
slučaju da doluta neka izgubljena duša?
„Hajdemo pozadi. Mama i Red bi trebalo da su u mlečnoj
kuhinji.“
„Kelan je rekao da ste doziđivali.“
„Postoji dobro tržite za domaći puter, sir, pavlaku i jogurt.“
„Razumem zašto, pošto i ja koristim neke vaše proizvode.
Zapravo, treba mi malo pavlake, putera i... Preuređivali ste.“
Džulija je pogledala po glavnoj kuhinji, profesionalni šporet,
duple rerne. Veliki sto je ostao, ali dodali su više radnog
prostora za dane pečenja.
„Morali smo, i morali smo da unapredimo na profesionalni
nivo. I sad se mama i ja ne sudaramo kad radimo ovde. Daj mi
to cveće – koje je prelepo – i tvoju jaknu.“
Blistavi nerđajući čelik, police sa naizgled važnim alatkama
koje nije prepoznavala, ogroman, blistavi aspirator iznad
džinovskog šporeta. Ipak, vatra je još tinjala u malom ognjištu,
lepo začinsko bilje u saksijama bujalo je na širokoj prozorskoj
dasci.
„Izgleda profesionalno, ali utisak je isti.“
„Onda je to uspeh. Mama i ja smo razgovarale, raspravljale
se i povremeno smo bile blizu da se potučemo oko nacrta i
rasporeda.“ Džulija je prišla da stavi cveće u sudoperu dok je
govorila. Zatim je prošla kroz hodnik da okači jakne.
Kejt ju je pratila, prelazeći rukom preko stola gde je sedela, i
gde joj je Džulija nekad davno zbrinula posekotine i modrice.
Stajala je, opčinjena, u širokom prolazu koji je vodio do
druge kuhinje. Nije bila baš sasvim kuhinja, pomislila je, iako je
imala šporet, sudopere, radne površine.
Vreće... nešto je visilo sa drvenih vešalica i kapalo je u
staklene činije ispod. Velike staklene tegle – pretpostavila je –
mleka – stajale su na radnim površinama. Baka, sa
narandžastom pletenicom pozadi, puštala je vodu u sudoperu i
ramena su joj se pomerala dok je nešto pritiskala. Red – da, to je
bio Red – sipao je mleko u malu, sjajnu mašinu.
Kroz veliki prozor iznad velike sudopere, Kejt je videla
Kelana i mladog konja.
Džulija je prišla. „Nema svežijeg putera i pavlake.“
 „Red je počeo sa poslednjim količinama putera“, rekla je
Megi bez okretanja. „A ja ispiram poslednji deo poslednje serije.
Proveri surutku na peći.“
„Hoću. Imamo mušteriju.“
„Samo mora da sačeka dok...“ I dalje pritiskujući, pogledala
je preko ramena. „Dakle, vidi ti ovo, Rede. Neko nam je
porastao.“
Uključio je mašinu i okrenuo se. „Bogami jeste.“
Prišao je i pružio ruku. Kejt ju je izbegla i zagrlila ga. „Drago
mi je što vas vidim, šerife.“
„Sad sam samo Red. Mislio sam da sam se penzionisao, ali
ove žene bi iscrple čoveka do smrti.“
„Deluješ prilično zdravo za mrtvaca.“
Megi se zakikotala. „Bilo je krajnje vreme da dođeš,
devojčice. Čim zbućkamo poslednju količinu putera i završimo,
spremna sam da predahnem.“
Kejt je odmerila mašinu. „To je mlaćenica?“
„Misliš da koristimo drvenu kofu i štap?“ Megi se ponovo
zakikotala.
„Daleko smo odmakli od Male kuće u preriji.“
„Ove surutke su spremne. Kejt, što ne sedneš, i svi ćemo da
predahnemo čim završimo ovde.“
„Ima dve ruke i možemo da ih iskoristimo. Jesu li čiste?“,
pitala je Megi.
„Ja...“
„Ipak ih operi. Možeš mi pomoći da uvijem ovaj puter.“
„Niko ne može da se izvuče“, rekao joj je Red.
Kejt je radoznalo došetala do sudopere i pogledala u nju. „Je
li to puter?“
„Još jedno ispiranje i biće. Moraš da izneseš mlaćenicu.
Upotrebi onu sudoperu tamo.“
 Pola sata kasnije kad je Kelan ušao da uzme šolju kafe,
zatekao je Kejt opasanu velikom keceljom, sa kosom
skupljenom u rep, kako umotava komade putera.
„Ne unosi ovamo prljavštinu spolja“, upozorila ga je Megi.
„Oprao sam se na pumpi. Zdravo.“
„Zdravo.“ Kejt se osmehnula kao da je upravo osvojila veliku
nagradu na lutriji. „Pomogla sam u pravljenju putera. I
mocarele.“
Dok je prebacivala paketiće putera i sira u frižider, Džulija je
primetila sinovljeve oči i ono što je bilo u njima. U sebi je malo
uzdahnula.
„Što ne pomogneš Redu da očisti bućkalicu, a mi ćemo nešto
pripremiti za ručak? Da li još jedeš meso, Kejt?“
Mislila je da ostane samo sat vremena. Čekao ju je posao.
Ali... Pa, radiće večeras, odlučila je. „Jedem.“
Sela je da pojede ostatke pilećeg gulaša sa svežim knedlama.
„Videla sam te napolju“, rekla je Kelanu, „sa konjem koji je
išao ukrug.“
„Na povocu. To je trening, komunikacija. To je bio Džetro.
Tako uče da promene hod na komandu, da promene smer, stanu,
krenu.“
„Potrebni su veština i strpljenje“, dodala je Džulija, „čega
Kelan ima u izobilju.“
„Volela bih da vidim konje sledeći put kad dođem.“
„Mogu da te povedem u razgledanje posle ručka.“
„Radni mi je dan – ili je trebalo da bude. Ko bi rekao da ću
praviti puter? To stvarno može da se uradi drmanjem tegle?“
„Ako imaš ruku i strpljenje za to. Tako sam ga ja pravila prvi
put kad je Džulija imala – dođavola, oko tri godine,
pretpostavljam.“
„Nekada smo koristili mućkalicu na stolu – tamo je pozadi na
polici. Ali toliko ljudi ga je tražilo, pa smo prešli na višu
tehnologiju kad smo se proširili. Isto je i sa sirevima. Sećaš se,
mama?“
„Moja ruka se seća. Sad kad mi se ovaj stalno mota oko
nogu?“ Megi je gurnula laktom Reda. „Mora da zaradi
izdržavanje. On je kilav rančer, ali i kilavo je bolje nego
nikako.“
„Ispunjava mi život tugom.“ Red je izvadio još gulaša. „I
prokleto dobrim knedlama.“
„Treba mi recept za onaj hleb.“
„Zapisaću vam ga.“
„Znam osnove, ali bilo je nešto samo malo drugačije. Malo
šećera, je li tako?“
„Tako je, ali prava tajna je u tome što se umesi puter
prstima.“
„Prstima?“
„Gospođa Liri se klela u to.“
„Iznenađen sam što imaš vremena za sve to“, ubacio se Red.
„Hju kaže da si mnogo tražena.“
„Radi više stvari odjednom.“ Kelan ju je pogledao. „Samo što
nisam dobio srčani udar prošle nedelje kad je mesila hleb i
vrištala.“
„I ja zbog njega kad je banuo u kuću spreman da se tuče.
Dubliram vrištanje.“
„To je posao?“ čudio se Red.
„Jeste. Gleda li neko horor filmove?“
Tri prsta su pokazala u Megi.
„Volim ih. Što strasnije, to bolje.“
„Jeste li gledali Odmazdu?“
„Osvetoljubivi duhovi, ruševna kuća na litici, posvađani
bračni partneri koji pokušavaju da izglade odnose selidbom na
novo mesto. Taj je imao sve.“
„Jeste li čuli Rejčel – majku – kako vrišti?“ Kejt se potapšala
po grlu.
„Stvarno? Gledaću ponovo da te čujem.“
„Čudim se što bilo ko od vas ima vremena da bilo šta gleda.
Muža, trening i hranjenje životinja i izrada proizvoda i pečenje.“
„Ako ne nađeš slobodnog vremena“, rekla je Džulija, „onda
samo radiš umesto da živiš. Još gulaša?“
„Ne, hvala. Bilo je sjajno. Sve je bilo sjajno. Moram da se
vratim i snimim glas za nadmenog francuskog labuda za kratki
animirani film.“
„Kako to zvuči?“
Kejt je nakrivila glavu na Kelana. „Mislim, nešto kao.
Dok je on gledao, promenila je držanje, pomalo izdužila vrat,
i pogledala niz nos. I pogodila je nadmeni francuski naglasak
kroz nos. „Alors, patak, on je sramota, non? Nemamo mesta za
tako ružnu pticu na našem jezeru.
Ljupka pričica o netrpeljivosti i prihvatanju različitosti. I
stvarno moram da se bacim na to. Mogu li da pomognem oko
sudova?“
„Red će to.“
„Vidiš?“ Pokazao je palcem na Megi. „Izrabljuje me do
smrti.“
„Čekaj da sastavim tvoju porudžbinu.“ Džulija je ustala.
„Kako ćemo ovo? Da pišemo crte, da platim sada?“
„Tvoji baba i deda plaćaju mesečno, pa možeš i ti. Ali u
ovom slučaju si zaradila robu.“
„Prihvatiću, hvala. Volela bih malo mocarele. Sledeći put kad
budem spremala smrznutu picu, narendaću malo na nju.“
Čulo se udaljeno ućutkivanje.
„Nutasmrz capi“, promumlao je Kelan.
 „Šta?“
„Govori pet jezika, ali ne zna šatrovački. Prekasno je za
tebe.“
„Ne znaš kako da napraviš picu?“, pitala je Megi.
„Naravno da znam. Izvadiš je iz zamrzivača, staviš je u rernu.
Ili kad sam živela u Njujorku, uzmeš telefon i ona se nekim
čudom pojavi pred tvojim vratima.“
„Sledeća lekcija: kako da napraviš pravu picu umesto da
uzimaš prerađeni sos na kartonu.“ Megi je zavrtela glavom.
„Kako očekuješ da preživiš zombi apokalipsu ako ne umeš sama
da napraviš picu?“
„Nisam nikad tako razmišljala o tome.“
„Bolje počni.“
„Kelane, iznesi ovo za Kejt.“ Džulija mu je pružila vreću
koju je moglo da ponese i dete. „Jakna joj je u hodniku. Dođi
ponovo uskoro.“ Čvrsto je zagrlila Kejt.
„Hoću. Nadam se da ćete i vi, svi vi, doći nekad do mene.“
Džulija je sačekala da izađu, da čuje kako se vrata zatvaraju,
pre nego što je ispustila onaj unutrašnji uzdah.
Megi je samo klimnula glavom. „Da, dečko nam je više od
pola gotov.“
„Kako to misliš?“
„Očaran je, kuvan i pečen, Rede. Zar nisi video kako je
gleda?“
„Ona obara s nogu.“
Sad je Megi zavrtela glavom. „Muškarci su priglupi za
većinu stvari.“
„Opčinila ga je“, promrmljala je Džulija. „Kao nijedna druga
devojka – žena – koja ga je zanimala. Ona će mu ili slomiti srce
ili ga ispuniti.“
Kelan se pobrinuo da se dovoljno udalje da ih niko ne čuje.
„Znaš za picu koju ne smemo da spominjemo? Imam jednu –
sakrivenu – u mom zamrzivaču. Za hitne slučajeve.“
„Za hitan slučaj sa picom?“
„Obično se dešavaju kasno noću.“
„Razumem.“ Pogledala je prema kući. „Nameravala sam da
ostanem sat vremena, možda popijem kafu, čaj, šta god. Oni te
prosto uvuku. Ovo mesto, tvoja porodica, uvuku te.“
„I pre nego što se osvestiš, nosiš kecelju i radiš na mlečnim
proizvodima.“
„Ne znam kako mi se pravljenje putera uklapa u biografiju,
ali nadam se da hoće.“ Uzela je vreću od njega, spustila je na
pod ispred suvozačevog sedišta. „Zaista bih volela da vidim
konje, pa, sve. I da odemo na jahanje.“
„Bilo kada.“
Obišla je auto do vozačevih vrata. „Ne bih rekla da može bilo
kada na ovakvom ranču. Ima li ijedan dan da ne ideš sa posla na
posao?“
„Trudimo se da malo usporimo nedeljom.“
„Nedeljom bih i ja mogla.“
„Dobro. Oko deset?“
„Doći ću. U jahaćim čizmama.“ Sela je za volan. „Večeras ću
ja da imam picu za hitne slučajeve. Nemoj da kažeš baki.“
„Čuvaću tajnu.“
„Vidimo se u nedelju.“ Zatvorio je vrata; ona je upalila
motor. Vozila je seoskim putem smeškajući se za sebe.
Napravila je puter. A onda kad je skrenula na auto-put, počela je
da izgovara čitav niz brzalica da se zagreje za popodnevni
posao.

DEVETNAESTO POGLAVLJE
Otac joj je došao za Dan zahvalnosti. Pod Konsuelinim budnim
okom, Kejt je napravila svoju prvu bundevaru. Iako više nikad
neće upotrebiti izreku „lako ko pita“, ispala je dobro.
Najbolje od svega, otpratila je Ejdana do svoje kućice,
pokazala mu je, pohvalila se studiom pre nego što je sela s njim
ispred kamina.
Pijuckali su viski posle dugog, srećnog dana.
„Osećao sam se krivim što sam te nagovarao da se vratiš dok
sam ja ostao u Los Anđelesu. Ali čini mi se da ovo nije bio samo
dobar potez za tebe. Bio je pravi potez.“
„Bila sam spremna za ovo. Šta su uradili, sa ovom kućom, sa
studiom? Takvo mi je zadovoljstvo da živim ovde, da radim
ovde.“
„Zauzeta si.“
„Trenutno? Taman koliko treba.“ Potpuno zadovoljna, Kejt je
privukla noge.
Napolju su šumeli talasi i vetar je duvao kroz drveće. Unutra,
vatra je pucketala, i viski joj se toplo slivao niz grlo.
„Počinjem da snimam jednu audio-knjigu sledeće nedelje, i to
će biti najveći projekat koji sam prihvatila otkako sam se
odselila iz Njujorka. To mi ostavlja vremena da budem sa
dedom i bakom Lil, i malo da izađem. Išla sam da jašem pre par
nedelja na ranč Horizont. Prijalo mi je – do sledećeg dana kad su
me mišići podsetili da već dugo nisam jahala.“
„I kako su Kuperovi?“
„Nemaš pojma koliko su zaposleni. Proširili su se – posao sa
mlekom. Kelan kaže da će im doći neki studenti preko zimskog
raspusta. Vežbaju i rade – a ima mnogo posla. Isto i u proleće i u
leto. I unajmljuju pomoć tokom tih razdoblja kad ima više posla
nego inače. Šerif – samo Red“, ispravila se. „Red je tamo često
otkako se penzionisao, i pripomaže. Jesi li znao da je zamenica
Vilson sada šerif Vilson?“
„Tata mi je spomenuo.“
Proučavala je svoj viski. Zatim oca. Godine, pomislila je, kao
da su samo dodavale privlačnost Salivanovim muškarcima.
„Pošto smo sami, treba li da razgovaramo o nezgodnoj temi?“
„Kojoj?“
„Ona izgleda ima beskrajne zalihe. Na primer, tvrdi kako se
krijem ovde zato što sam imala nervni slom. Delimično i zbog
toga što me je šutnuo Džastin Harlou.“
Dunula je kroz zube. Sama je bila kriva za to, podsetila se.
Ali ipak... „Pretpostavljam da se on đavolski dobro zabavlja dok
to raspiruje.“
„Tako pokušava da pomogne svojoj seriji koja posustaje u
trećoj sezoni.“
Ponovo ljuta, Kejt je slegla ramenima. „Neka se zabavlja
koliko hoće, a isto i ona. Više mi ne smeta kao pre.“
„Ne smeta?“
„Smeta mi“, priznala je. „Ali ne kao pre. Spominjem samo da
mogu, pa, da to ostavim iza sebe. Kao što sam ostavila Džastina
pre više meseci. Pristala sam da ćutim o raskidu jer je ulazio u
novu sezonu, i zamolio me je to. Žao mi je što sam ćutala, ali
nije važno.“
Ejdan joj je proučavao lice. „A on?“
„Ne. Nije važan, a nije ni ona.“
„Dobro. Ostalo će da izbledi, kao i uvek. Šta je sa pozivima?“
U redu, pomislila je, izbaci sve iz sebe. „Nije ih bilo gotovo
godinu dana. Kao što sam obećala, ispričala sam ti za njih, sva
četiri otkako sam obećala. I prijavila sam detektivu Vasermanu,
sva četiri.“
„I nema napretka sa istragom?“
„Šta mogu da urade, tata? To je pripejd telefon, snimak. Sa
višemesečnim razmacima, čak i više od godinu dana. Ni to više
neće biti važno. Imam porodicu, posao, život. Želim da to znaš.
Naročito zato što ćeš ići u London da snimaš.“
„Hteo sam da vidim hoćeš li da pođeš sa mnom dok nisam
video kako si srećna ovde, kako su tata i Lili srećni. Njihov
dobitak, moj gubitak. Ali ne idem do februara, pa ako se
predomisliš... kako god, vraćam se ovamo za Božić i ostajem do
posle Nove godine. Želim da provedem malo vremena sa mojom
ćerkom.“
„I ona hoće da provede vreme s tobom. Šta kažeš da malo
jašemo dok si ovde?“
„Troje je gužva.“
„Ne. Nije tako, jedva se poznajemo. Mislim da nije u vezi ni
sa kim, ali mi smo...“
„Pre nego što kažeš prijatelji, naglasiću da prilično mnogo
pričaš o prijatelju kojeg jedva poznaješ.“
„Stvarno?“ Možda je i pričala. Možda je prilično i mislila na
njega. „Možda, divim se njihovom načinu života. A radna etika?
Salivanovi takođe poznaju radnu etiku i osećaju strast prema
radu. Mislim da je potrebna urođena dobrota i urođena istrajnost
da brineš o životinjama i zemlji onako kako oni to rade.“
Shvatila je da je opet pričala o njemu.
„Znaš, mislim da Salivanovi imaju ili najbolju sreću sa
vezama ili najgoru. Moja istorija je za sada loša. Mislim da ću
da se fokusiram na posao i paziću da se deda lepo ponaša kad je
baka Lil u Njujorku.“
Promeškoljila se i pogledala kroz stakleni zid. „Izašao je
mesec“, promrmljala je.
„Shvatiću to kao moj znak, i vraćam se u kuću.“ Ustao je i
prišao da je poljubi u teme. „Volim kad mislim da sediš ovde i
gledaš u mesec iznad vode. Zadovoljna.“
 Stegla mu je ruku. „Takva sam.“
Dok se on udaljavao stazom, sedela je i gledala u mesec.
Mislila je kako ima mnogo razloga da bude zahvalna. Ako su svi
njeni blagoslovi proistekli iz jedne užasne noći, zar nije bila
vredna toga?
U nedelji pre Božića, dok je vrhove brda krasio sneg i vazduh
pucketao kao sveža šargarepa prelomljena napola, Kejt je upalila
sveće da ispuni kuću mirisom borova i brusnice. Ukrasila je
svoje drvce, umotala poklone – jadno, ali ih je umotala.
Baka i deda su joj otputovali nakratko u Los Anđeles na
prazničnu zabavu – dok se ona jedva izvukla da ne ide. Umesto
toga se smestila u svoj studio da radi i nije ni mislila na Los
Anđeles.
Kad je završila za to veče, zatvorila se, proverila telefon.
Proverila je glasovnu poštu.
Ho-ho-ho!
Nevaljalice nevaljala. Nisi uradila šta ti je rečeno.
Oglasio se njen dijalog iz prvog posla pozajmljivanja glasa
koji je obavila: Ja znam ko sam, ali ko si ti?
Kejt, Kejt, gde je Kejt?
Onda je usledio majčin glas, likujući: Izađi, izađi, gde god da
si.
Vrisak, smeh, i na kraju opet: ho-ho-ho.
Kejt je oprezno sačuvala glasovnu poruku. Poslala ju je
detektivu Vasermanu za dosije.
U redu, da, ruke su joj se tresle, ali samo malo. I uradiće što
nije radila otkako se vratila u Big Sur. Zaključaće vrata.
Ali sačekaće do jutra da pozove oca jer zašto bi mu
upropastila noć. Sačuvaće ljutnju za sebe i uradiće ono što je
uvek radila kad bi joj se prošlost ušunjala u sadašnjost.
Pronaći će stari film na TV-u, neki sa puno buke, i ispuniće
noć zvukom. I sačekaće da kaže baki i dedi kad se vrate iz Los
Anđelesa.

Večernji vazduh je ostao blag na Beverli Hilsu. Praznična svetla

su svetlucala na dvadeset i nešto stepeni dok je sunce zalazilo
prema sumraku. Carls Entoni Skarpeti, penzionisani advokat,
bio je dobro plaćen kao predavač. Često se pojavljivao kao
pravni stručnjak na CNN-u.
Sa sedamdeset šest, i tri razvoda iza sebe, uživao je u
samačkom životu i manjem domu, gde mu je bilo dovoljno da
mu posluga dođe dva puta nedeljno, a ekipa za održavanje vrta
jednom sedmično.
Imao je čoveka zaduženog za bazen tri puta nedeljno. Voleo
je plivanje, to mu je bio omiljeni način vežbe da se održi u
vrhunskoj formi.
Plivanje, i par pažljivih rezova i zatezanja. Na kraju krajeva, i
dalje je bio javna ličnost.
Plivao je svakog jutra – pedeset krugova. Otplivao bi još
pedeset svake večeri i završio sa džakuzijem pre kreveta.
Odrekao se cigara i rafinisanog šećera – što je bila velika žrtva.
Spavao je osam sati noću, jeo tri izbalansirana obroka
dnevno, unosio je čašu crvenog vina noću.
Potpuno je očekivao da će živeti zdravo i u devedesetim.
Spremalo mu se razočaranje.
Tačno u deset sati izašao je iz kuće da ode do bazena.
Podvodna svetla su sijala na tropski plavoj vodi zagrejanoj do
tačno dvadeset osam stepeni. Skinuo je ogrtač, prebacio je i
njega i peškir preko sjajne hromirane krivine merdevina kod
penušavog džakuzija, gde će završiti svoj poslednji krug.
Prešao je dvanaest metara do dubokog kraja, i zaronio.
Brojao je krugove, ništa osim vode, zamaha, brojanja u glavi.
Kretao se glatko, postojano, kao i uvek snažnim slobodnim
stilom.
Kad je izbrojao deset, prstima se očešao o stranu, nešto mu je
eksplodiralo u glavi. Plašio se moždanog udara – njegova
domaćica se stalno brinula što je plivao sam noću.
Pokušao je da izroni, izađe, širom otvarajući oči. Video je krv
u vodi kako se vrti kao crvena paukova mreža u čistom
plavetnilu.
Udario je glavu, nekako je udario glavu o stranu bazena.
Zbunjeno se borio da ispliva na površinu, hvatajući se za ivicu
bazena.
Nešto ga je držalo ispod vode, guralo ga dole.
Mlatarajući, boreći se, gutao je vodu. Grebao je, hvatao se,
osećao kako mu prsti izbijaju na površinu. Nada se promolila
kroz paniku, ali nije mogao da pronađe ivicu, nije mogao da se
podigne u vazduh.
Kad je pokušao da vrisne, voda mu je ispunila pluća.
Onda su panika, nada i bol iskliznuli dok je tonuo.

S prvom šoljom kafe, Kejt je pokušala da probudi svoj mozak,

razmišljajući o svemu šta treba da uradi tog dana.
Snimila je i poslala i drugi deo od pet poglavlja audio-knjige
inženjeru i producentu. Možda će početi da radi na sledećih pet.
Ako bude morala da nešto popravlja na drugom delu, moći će da
zastane, popravi, nastavi dalje.
Ili može da radi na par manjih poslova koji su bili u toku i
sačeka da joj se javi inženjer.
Pošto je loše spavala, bila je sklonija manjim poslovima.
Trebalo bi da vežba – to bi je možda pokrenulo. Zaista bi
trebalo da odšeta do kuće – i to je bila neka vežba – a onda
posveti sat vremena... dobro, četrdeset pet minuta vežbanju u
teretani.
Možda bi trebalo to da uradi prvo i izbegne tipičan
popodnevni izgovor kako nema vremena.
Možda bi trebalo da pojede đevrek.
Očigledno joj je trebalo još kafe. Mozak će joj se razbuditi i
sve će biti otkriveno.
I kad bude potpuno budna i mirna, pozvaće oca u London.
Održaće obećanje.
Krenula je ponovo ka aparatu za kafu i kroz stakleni zid je
videla Kelana kako se približava stazom.
Povukla se, iako je znala da ne može da je vidi kroz
zatamnjeno staklo. I pogledala se.
Stare vunene čarape, stari flanelski donji deo trenerke – sa
naslikanim žabama, duks koji je obukla preko majice u kojoj je
spavala – pokušavala da spava. Bila je to izbledela ružičasta sa
rupom ispod levog pazuha i mrljom od kafe na sredini, koja je
ličila na italijansku čizmu.
Nameravala je da je baci, ali bila je tako prokleto meka.
„Stvarno?“, promrmljala je. „Zar stvarno?“
Prešla je rukom preko kose. Koliko je loše izgledala?
Loše.
Merde!10
Nije bila ni našminkana – i verovatno je imala i krmelje u
očima.
Mierda!11
Protrljala je oči dok je prilazila da odgovori na njegovo
kucanje. Prešla je jezikom preko zuba, koje još nije oprala.
Kakav to čovek dolazi da kuca na ženska vrata u osam i
trideset pet ujutru?
Namestila je najopušteniji osmeh kad je otvorila vrata. I
mrzela ga je, iskreno ga je mrzela tog trenutka što je izgledao
tako čarobno.
„Zdravo. Rano si ustao. Gde su psi?“
„Kod kuće. Oprosti, jesam li te probudio?“
„Ne, zapravo, upravo sam htela da napravim drugu šolju
kafe.“ Vratila se u kuhinju, u sebi se prekorevajući što nije
obukla odeću za vežbanje. Tako bi izgledala sportski umesto
lenjo i aljkavo. „Piješ crnu, zar ne? Ja to ne bih nikad mogla.“
Priželjkujući da barem može da dohvati žvaku, uzela je još
jednu šolju.
„Moram da razgovaram s tobom.“
„U redu.“ Osvrnula se sa šoljom u rukama. Polako se sasvim
okrenula pošto je videla ono što ju je obuzetost sopstvenim
izgledom sprečila da vidi ranije.
Brigu, zabrinutost u načinu na koji joj je proučavao lice.
Nije znao za poziv? Još nikome nije rekla za taj poziv.
A onda joj se mozak dovoljno razbistrio da je podseti kako se
ne radi uvek o njoj.
„Bože, zar se nešto dogodilo? Baka, Džulija?“
„Ne, ne, one su dobro. Nije ništa takvo. Već Čarls Skarpeti.
Advokat“, dodao je kad je samo zurila u njega. „Advokat tvoje
majke iz onih dana.“
„Znam ko je. Sad igra pravnog stručnjaka na TV. Znam da je
napisao knjigu o nekim svojim visokoprofilisanim slučajevima i
moja otmica je bila među njima. Nisam pročitala knjigu. Zašto
bih?“
„Mrtav je. Oni... čistač bazena... pronašao je telo kako pluta u
bazenu pre par sati. Biće u vestima ako već nije. Nisam želeo da
tako saznaš.“
„U redu.“ Spustila je šolju, zatim je prešla rukom preko
narukvice koju je nosila. Darlin hematit protiv uznemirenosti.
„U redu. Udavio se?“
 „Losanđeleska policija istražuje. Red tamo ima neke veze, i
čuo je. On... treba da znaš da on i dalje brine o tebi.“
„Dobro. Žao mi je.“ Spustila je ruke. „Ne znam šta osećam.
Hoćeš da kažeš da je možda ubijen?“
„Mogu da ti kažem samo ono što mi je Red rekao. Njegova
veza u Los Anđelesu kaže da tako miriše – citat. Samo nisam
želeo da uključiš vesti, pa da se iznenadiš.“
„Zato što će spomenuti otmicu.“ Klimnula je glavom, ponovo
uzela šolju i otišla do kafe aparata. „I počećemo priču o sirotoj,
hrabroj Kejtlin. Šarlot će davati intervjue, prolivaće holivudske
suze zbog izgubljene ćerke. Imaćemo nagađanja zašto sam
napustila posao – ili barem pojavljivanje na ekranu. I pošto tip s
kojim sam se greškom spetljala jebene prošle godine već koristi
taj raskid, koji se desio pre više meseci, da dobije malo
publiciteta, i to ćemo da ubacimo.“
Na trenutak se ushodala, psujući na francuskom.
„Jesu li to psovke na francuskom?“
„Šta? O, da. Jače zvuče.“
Pošto je spustila crnu kafu na pult, odlučila se za vodu.
Mozak joj je sad definitivno bio budan, nije joj trebalo više kafe.
„Dobro. Čovek je mrtav i ne znam šta da osećam u vezi sa
tim. Radio je posao – to je bilo sve. Zašto bi to bilo nešto drugo?
Nije bilo lično, znam to. U svakom slučaju, ona je otišla u
zatvor.“
Pošto nije želela ni vodu, spustila je bocu. „Je li imao
porodicu, pitam se? Decu, unuke?“
„Ne znam. Jedino što je Red saznao jeste da je živeo sam.“
„Hoćeš li đevrek? Htela sam da pojedem đevrek.“
„Kejt.“
„Izvini, ne znam kako da se osećam. Neko koga nikad nisam
upoznala je mrtav i došao si da mi kažeš zato što znaš da ću
imati neprilika zbog toga. Znaš zato što si bio deo toga, deo
spašavanja. Kao što je i Skarpeti bio deo toga. I Sparks, i moja
majka, i Denbi.“
Sinulo joj je, i nestala joj je boja s lica. „Denbi. Ubijen je pre
nekoliko nedelja, ubijen u zatvoru. Sad advokat.“
Pazio je da je ne dodirne otkako se vratila. I mogao je da
prizna kako je pazio zbog nje koliko i da zaštiti sebe. Ali znao je
kad je dodir potreban osobi ili životinji.
Prvo joj je stavio ruke na ramena, da je umiri. „Verovatno će
otići tamo, mediji, možda i policija. Ali Denbi je bio u zatvoru,
Skarpeti na Beverli Hilsu. Obojica su, s obzirom na karijeru,
sigurno imali spisak neprijatelja – raznih vrsta.“
„Profesionalni kriminalac, advokat.“
„Kapiram da su obojica povezani sa tobom, ali...“
„I sa tobom.“ Kad joj je to prošlo kroz glavu, uhvatila ga je
za ruke. „Sa tobom, tvojom porodicom. Jesi li razmišljao o
tome?“
„Mi smo dobro. Naša imena ne prodaju novine ili TV
spotove. Tvoje prodaje, i zbog toga mi je žao. Grozno je.“
„Grozno“, ponovila je.
Odgovarajući na jednostavnu dobrotu, prišla mu je i spustila
mu glavu na rame. Kad ju je obgrlio, napetost je prosto procurila
iz nje.
„Grozno je“, rekla je još jednom. „Ali znam kako da se nosim
s tim. Nisam uvek, ali sad znam. O sranje.“ Uzdahnula je i ostala
u mestu jer je tako utešno mirisao na konje i na muškarca. „Moji
baka i deda. Bili su u Los Anđelesu juče na zabavi. Treba da se
vrate kući po podne. Moram da ih upozorim. I oca.“
„Kladim se da oni znaju kako s tim da izađu na kraj.“
„Da, znaju.“ Načas ga je jače stegla, zatim pustila i odmakla
se. „Od sutra ćemo ovde imati porodicu. Ne sve odjednom ove
godine – previše zauzetih rasporeda, ali većina će dolaziti i
odlaziti do Nove godine. To će pomoći.“
Nije mogao sasvim da odoli da joj ne skloni razbarušenu
kosu sa lica. „Ujedinjeni front.“
„Tačno tako.“
„Da, isto je i sa mojima.“
„Želim da dođem sutra da donesem neke poklone.“
„Dan za mešenje i pečenje“, upozorio ju je.
„Je li? Blago meni. Nisi popio kafu. Napraviću ti svezu.“
„U redu je. Moram da se...“
„Da se vratiš“, završila je. „Kladim se da si već izgubio pola
dana posla – ono što bi većina smatrala poslom za pola dana. Ja
još nisam ni zube oprala.“
„To je život.“
„I odvojio si vreme da dođeš ovamo, prevedeš me preko prve
prepreke. Hvala ti. Ima malo ljudi izvan porodice kojima
apsolutno verujem. Tu uglavnom spadate ti i tvoja porodica.“
„Moraš češće da izlaziš.“ Nasmešio se kad je to rekao.
„Vidimo se sutra ako svratiš.“
„Na dan pečenja? Računaj na to?“
Dok se vraćao stazom, pitao se šta je trebalo da uradi kad je
pričala o nečemu kao što je poverenje. Bio joj je potreban
prijatelj, a ne neki tip koji je želeo da je vidi golu. Čak ni tip,
kao što je na primer bio on, koji je bio spreman da ide polako, da
joj da vremena, korak po korak.
Možda je želeo da nema tako mnogo jasnih njenih slika u
glavi. Devojčica koja pokušava da se sakrije u mraku, dugonoga
tinejdžerka sa crvenim cvećem, žena opasana keceljom smešno
uzbuđena zbog toga što pravi puter, žena na konju koja se smeje
dok prelazi iz kasa u galop.
Sad je dodao još i seksi razbarušenu ženu koja mu je otvorila
vrata da čuje lošu vest.
Bilo bi pametnije, pomislio je kad je stigao do kamioneta, da
skloni te slike, barem zasad.
Gledala je na njega kao na prijatelja, a žena ne želi da joj se
prijatelj nabacuje. Na dugačkom spisku kako pokvariti
prijateljstvo, to je moralo biti na prvom mestu.
Razmišljajući o prijateljima, odlučio je pošalje poruke dvojici
svojih najstarijih drugara, da vidi hoće li da se druže kasnije,
popiju par piva, odigraju neku video-igricu. Možda će biti teže
Leu, pošto je imao ženu i bebu na putu za nekoliko meseci.
Ali s druge strane, pomislio je da bi Hejli možda uživala u
tihoj večeri, jer je Leo retko bio tih.
Zastao je kraj kapije i sačekao da se otvori. Podsetnik na
različite svetove, pretpostavio je. Ovaj je voleo da posećuje,
osećao se dobrodošlim, ali i dalje je bio drugačiji svet od onog
koji je on izabrao.
Kad je prošao kroz kapiju, opet je zastao na kraju poluostrva,
i čekao drugu kapiju. Čuo je zvuke morskih lavova i oduševio se
kad mu je pažnju privuklo oglašavanje kita u okeanu.
Različiti svetovi, možda, ali ovaj su delili. Mogao je da je
zamisli kako stoji kod stakla i gleda u isto čudo kao i on.
Možda će ipak zadržati te slike o njoj. Vreme se nastavljalo,
zar ne? A imao ga je dovoljno.

Otprilike kad se Kelan dovezao kući, Sparks se prijavio za rad u

zatvorskoj biblioteci. Zahvaljujući dobrom ponašanju, obavljao
je neki kancelarijski posao za pultom danas, verovatno
raspoređujući knjige koje su vratili zatvorenici.
Imao je lep pogled sa prozora na zaliv, planine. Slobodu koja
mu je još bila uskraćena.
Pre Džesike, provodio je vreme – kao i mnogi drugi – u
pravnoj biblioteci. Mislio je da će se tamo dovoljno obrazovati,
pa je počelo da ga ljuti što nije našao ništa, ni presedan, ni rupu
u zakonu, ništa, što bi odvelo do preokreta ili skraćenja njegove
kazne.
Šarlot ga je uvrnula, i to dobro.
Imao je pristup kompjuterima – ograničen, naravno.
Kad je imao slobodnog vremena, nekad je sedeo i čitao neku
glupu knjigu ili vesti San Kventina ili bi samo ćaskao sa drugim
zatvorenicima – morao je da održava glatke odnose – sa
pogledom na Zalivsku oblast San Franciska koja mu se rugala.
A onda se pojavila Džesika, i posle udvaranja i nakon što ju
je osvojio, nije bilo potrebe da gubi vreme na proklete pravne
knjige. Time će se ona pozabaviti.
Ona će rešiti ono što je on želeo da reši.
Vredno je radio celo pre podne. Želeo je posao u biblioteci
jer je to bilo omiljeno mesto, mesto gde su se stvarale veze i
pravili dogovori.
Pred kraj smene, jedna njegova redovna mušterija – dve
pakle cigareta nedeljno – prišla je pultu da poruči knjigu kao
varku. Znao je da nepismeni kreten nije čitao. Primio je
porudžbinu za knjige – za cigarete.
„Hej, čuo sam ti ime u vestima.“
„Moje ime?“
„Da, neki advokat je dobio svoje. Bio je advokat onoj bogatoj
kučki koju si kresao, kažu. Onoj koja ti je smestila za otmicu
deteta.“
„Ma nemoj? Skarpeti?“
„Da, taj.“
„To đubre ju je izvuklo kad je sve prebacila na mene.“
Pošto je Sparks završio smenu, bio je spreman da malo vežba
u dvorištu, i pomislio je: Dvoje manje.
Odevena u jarkocrveno, sve do donova lubutenki, Šarlot se
iskosila ispred fotografa. Kosa joj je bila opušteno pokupljena u
punđu na vratu da joj se vide dijamanti u obliku suza u ušima.
Usne – napumpane od najnovije injekcije i crvene kao i
haljina – bile su joj nasmešene. Ali carski, pomislila je, sa
primesom tuge.
U sebi je likovala. Bilo je prokleto vreme da mediji posvete
pažnju njoj, umesto da bude žena starca koji je mogao da joj
kupi celu jebenu zemlju.
I učinio bi to, da je tražila. Konrad je i dalje bio opčinjen
njom. Tako da je svako, svaki prokleti kritičar koji je tvrdio da
ne bi sa svojom glumom prošla ni na srednjoškolskom
glumačkom takmičenju mogao da duva.
Onaj odvratni advokat je konačno platio. Prosto je morao da
umre.
I ovog puta nisu bili tabloidi, već prava štampa. Govorila je
za LA tajms, Njujork tajms. Kad su joj pokucali iz kablovskih
vesti, otvorila je vrata.
Ili je to učinila posluga.
Sad, konačno, naslovna strana u Piplu, i priča preko četiri
strane.
Podrazumevalo se da je mnogo morala da glumi odanu ženu,
preobraženu članicu visokog društva, ali sad je, konačno, sedela
u ogromnom salonu, sa upaljenim kaminom od belog mermera,
ogromnom božićnom jelkom – ukrašenom belim, zlatnim i
svetlucavim kristalom, odevena (namerno) kao plamen.
Dočepala se pravog posla.
„Čarlsova smrt je – policija kaže ubistvo – tako zapanjujuća.
Još sam potresena. Svako ko ga je poznavao mora biti. Sećam
se, tako jasno, njegove snage i podrške kad mi je bilo najgore u
životu.“
 Skrenula je pogled, sa rukom na grlu dok je novinar
postavljao pitanja.
„Žao mi je. Izgubila sam se u prošlosti. Ne, bojim se da
nismo ostali u vezi. Morala sam da odslužim svoju kaznu,
naravno, i Čarls mi je pomogao da to shvatim. Jesam ga pitala za
savet kako da se prilagodim kad sam otplatila dug.
„Šta mi je savetovao?“ Šarlot je ponovila pitanje da bi imala
vremena nešto da izmisli. „Da dam sebi vremena, da oprostim
sebi. Bio je tako pun podrške, tako mudar.“
Uz tihi uzdah, dodirnula se vrhom prsta odmah ispod ugla
oka, kao da briše suzu.
„Kad sam se vratila u Los Anđeles, samo sam želela da se
opet povežem sa ćerkom, da pronađem način i zaradim Kejtlinin
oproštaj. Nadala sam se da će imati srca da pruži drugu priliku
svojoj majci.“
Okrenula je glavu tako da joj svetla uhvate dijamante, i
nabacila je onaj tužni, hrabri osmeh. „Još se nadam, naročito
tokom praznika, ili na njen rođendan. Morala sam da pretvorim
njeno odbijanje u sopstvenu snagu. Da ponovo izgradim svoj
život i karijeru. Da joj pružim priliku da to vidi i razmisli o
oproštaju?“
Nagnula se napred samo malo, kao da govori nešto
poverljivo, i dodala je najsitniji drhtaj svom glasu. „Brinem
zbog nje. I mene su obmanuli muškarci, iskoristili me. Dopustila
sam sebi da postanem tako potčinjena da sam donela najužasniju
odluku koju žena, majka, može da donese. Ona – moja ćerka –
bojim se da i ona ide istim putem.“
Održavajući tužni osmeh na licu, klimnula je glavom
novinaru i iskoristila je odgovor kao znak.
„Kako? Kejtlinina prekinuta veza sa Džastinom Harloom je
nešto najnovije, zar ne? Sve što čujem zvuči mi kao da ponavlja
moje greške. Želi previše, zahteva previše, očekuje, u jednu
ruku, od muškarca da popuni tu prazninu, a u drugu ruku
dopušta sebi da je gaze zbog očajničke potrebe da je vole.
Da nisam našla Konrada, naučila da verujem njegovoj dobroti
i njegovom nežnom srcu, ne znam šta bi bilo od mene. Samo se
nadam da će i moja ćerka naći nekoga isto tako nežnog ko će joj
pomoći da nađe svoje pravo ja, svoju unutrašnju snagu. Nekoga
ko će joj možda pomoći da nađe taj oproštaj.“
Kao vrhunac, Šarlot je pokazala ka gore. „Vidite li anđela na
vrhu jelke. To je Kejtlin, moj anđeo. Nadam se da će mi se
jednog dana vratiti.“
Kakva scena, pomislila je.

DVADESETO POGLAVLJE
Umesto da se muči, Kejt je jednostavno uklonila buku. Držala je
vesti, naročito iz sveta zabave, isključene. Ako bi sela sa
tabletom ili kompjuterom u rukama da istražuje, ograničila bi
upotrebu na istraživanje ili lična interesovanja. Bez odstupanja,
bez popuštanja da proveri – makar na tren – šta je neko rekao,
napisao, o čemu je pisao na blogu.
Imala je posao i preko praznika mnogo članova porodice da
joj zaokupe pažnju.
I pre nego što se osvestila, praznici su skliznuli prema
februaru.
Februar joj je uvek donosio razdoblje ružnih snova. Možda
su, mogla je da prizna, imali veći uticaj zato što se vratila tamo
gde su počeli.
Kad se probudila, drhteći, zadihana, treću noć zaredom,
ustala je i sišla da sebi skuva čaj.
 Ponovo san o padanju, pomislila je. Omiljen u njenom
repertoaru košmara. Njene ruke, dečje ruke, klizile su, klizile
bespomoćno preko konopca od čaršava. I svi čvrsto vezani
čvorovi su se odvezivali.
Padala je i padala, bez snage da vrisne, prozor na drugom
spratu menjao se u liticu, a zemlja se pretvarala u uzburkano
more.
Proći će, govorila je sebi stojeći sa čajem u rukama i
gledajući u more. Uvek su prolazili.
Ali u tri ujutru su je iscrpljivali.
Bez pilula, razmišljala je, iako ju je februar često dovodio u
iskušenje. Ali bez pilula. Majka ih je nekad koristila, često kao
izgovor.
Preumorna sam, Kejtlin. Popila sam pilulu da spavam. Idi i
reci Nini da te vodi u kupovinu. Moram da odremam.
Zašto je, pitala se, dete žudelo za pažnjom i ljubavlju baš te
osobe koja joj je to rutinski uskraćivala? Kao mačke koje su
želele krilo nekoga ko ih je mrzeo.
Ta želja ju je svakako prošla.
Ali pošto je morala da spava jer je Lili narednog dana
odlazila u Njujork – što je značilo da mora barem da izgleda
odmorno da se ujutro pozdravi s njom, ponela je čaj na sprat.
Pronaći će ponovo neki film i nadala se da će zaspati.
Pošto joj je san bio isprekidan, pomogli su joj šminka i vešta
ruka.
„Vas dvoje pazite jedno drugo. Znaću ako ne budete to
činili.“ Lili im je preteći mahnula prstom. „Imam svoje špijune.“
„Vodim ga večeras u striptiz klub.“
„Pazite da imate dovoljno sitnih novčanica.“ Lili je opet
proverila torbicu. „Te devojke naporno rade.“
Pošto je ponovo zatvorila svoju ogromnu putnu torbu,
uhvatila je Kejt za obraze. „Nedostajaće mi to lice.“ Zatim se
okrenula Hjuu i uradila isto. „I ovo.“
„Očekujem poziv kad se smestiš.“
„Zvaću te. Dobro, idem.“ Poljubila je Hjua. Poljubila ga je
još jednom pre nego što je obgrlila Kejt rukama i finim oblacima
parfema žador.“
„Obori ih s nogu, Mejm“, promrmljala je Kejt.
Lili je stavila ruku na srce, pa na usne, a zatim je ušla u
limuzinu.
Kejt je stajala sa Hjuom i gledala kako auto krivuda do
kapije. „Konačno sami“, rekla je da ga nasmeje.
„Faca je, zar ne? Koliko je dugačak spisak koji ti je dala za
moje čuvanje?“
„Dugačak je. A tvoj za mene?“
„Isto. Zato ću da precrtam jednu stavku i pitaću te šta
nameravaš da radiš danas.“
Februar je ispao blag. Neće takvo vreme potrajati, ali danas,
ovog trenutka, u vazduhu se osećao zadirkujući nagoveštaj
proleća. Izdanci, grudvice divljeg cveća probile su se da uživaju
na suncu. Napolju na moru, brod, beo kao zima, plovio je ka
horizontu.
Bilo je trenutaka kad je zaista trebalo iskoristiti dan.
„Radila sam par sati i moram još nekoliko. Audio-knjiga, i
dobro mi ide. Zatim, mislim da će biti stvarno dobro popodne za
šetnju po plaži. Možeš da mi pomogneš da precrtam dve stavke
sa spiska. Šta kažeš da prisustvuješ snimanju, a onda da uzmemo
sendviče ili šta god i odemo da se prošetamo.“
„Čudno, ali to bi precrtalo i nešto sa mog spiska.“
Uhvatio ju je za ruku, kao nekad kad je bila devojčica. A ona
je usporila korak zbog njega – kao što je on nekad zbog nje.
„Jesi li se čula sa tatom?“
 „Jesam, juče. U Londonu je hladno i pada kiša.“
„Zar nismo srećnici? Jesi li srećna ovde, Kejti?“
„Naravno da jesam. Zar ne izgledam srećno?“
„Deluješ zadovoljno, što i nije sasvim isto. Jedna stavka na
mom dugačkom spisku jeste da te nagovorim da izađeš, nađeš
vršnjake. Lili je predložila Kelana za to.“
„Je li?“
„Celog života živi ovde, ima prijatelje. Za nas je posao
izuzetno važan, ali ne može da bude sve.“
„Trenutno mi je dovoljan.“ Otvorila je vrata na kućici.
„Uživam u miru isto kao što sam uživala u brzom ritmu
Njujorka.“
„Je li bilo mirno?“
„Deda, obećala sam ti da ću ti reći ako dobijem novi poziv, i
hoću. Ništa od pre Božića. Sad, želiš li malo čaja?“
„Je li Lili dovoljno daleko da mogu da popijem jednu koka-
kolu?“
„Teško.“ Ali otišla je u kuhinju i donela mu je. „Naša tajna.
Koristim kabinu, pa možeš udobno da se smestiš u glavnom
studiju i nećeš morati da brineš zbog buke. I možeš da ulaziš i
izlaziš, ne smeta.“
„Nisam te nikad čuo kako radiš – samo sam uživao u
rezultatima. Očekuj da ću ostati.“
„Onda se udobno smesti.“ Pružila mu je slušalice i uključila
ih. „Već sam sve namestila ranije. Snimiću poglavlje. Ako bude
štucanja, ponoviću. Ako ti nešto treba, samo daj znak.“
Okrenuo je stolicu prema kabini i seo. „Dobro sam. Zabavi
me.“
Daće sve od sebe.
Zatvorila se u kabinu, namestila mikrofon, podigla je monitor
kompjutera i ispod njega stavila tekst na tabletu.
 Voda sobne temperature da hidrira grlo, jezik, usne bila je tu.
Jezičke brzalice iskoristila je da se opusti:
„Petar Petru plete plot, sa tri pruta po tri puta, brzo pleti,
Petre, plot.
Ponovo i ponovo, i još neke druge dok nije osećala da joj ide
glatko.
Zastala je na tren-dva da se uživi u likove, priču, tonove,
ritam.
Stojeći blizu mikrofona, pritisnula je dugme za snimanje.
Sad je glumila više uloga. Nisu to bili samo likovi kojima je
pozajmljivala glas, svaki je zahtevao drugi vokalni stil, nije
imala samo ulogu pripovedača izvan dijaloga. Već je stajala i
kao inženjer, režiser, održavala se u priči koju je pročitala dok je
na brzinu čitala unapred da se pripremi za nju, zatim je pratila
dijalog dok je gledala monitor da se uveri kako nije izgubila
visinu ili da joj nije promakao neki tresak ili progutana reč.
Nezadovoljna, zastala je, vratila se na početak, i krenula da
čita opisni pasus iznova.
Hju je ispred kabine slušao njen glas – glasove – u svojoj
glavi. Rođena zabavljačica, pomislio je. Kakvi su to bili izrazi
lica, jezik tela kad se pretvarala u svaki lik ili vraćala na glatko,
jasno pripovedanje.
Deo njega se možda nadao – i priznavao je da je to bila
sebična nada – da će ponovo izaći pred kamere. Ali ona je našla
svoje mesto.
Talenat se pokazao, pomislio je i pijuckao koka-kolu, i
njegova devojčica mu je pričala priču.
Izgubio je pojam o vremenu, i iznenadio se kad je sve
pogasila. Sklonio je slušalice sa ušiju kad je izašla iz kabine.
„Ne moraš da prekidaš zbog mene. Ja uživam.“
„Za ovakav posao moram da ponekad da prikočim. Inače bih
počela da brljam. Šta misliš?“
„Ono što sam ja čuo prokleto je dobra priča. Rekao bih da
želim da je pročitam, ali mislim da bih voleo da odslušam ceo
snimak. Odlično to radiš, Kejt.“ Sklonio je slušalice. „Jesi li
iskoristila svog rođaka Itana za Čaka, nepodnošljivog,
znatiželjnog komšiju?“
„Ulovio si me.“ Izvukla je traku iz kose. „Itan to ima – meni
to zvuči kao da mu je glas nekako uštinut.“
„Uspelo je.“
„Dakle, šta kažeš da napravim sendviče? Konsuela je prenela
nešto šunke od sinoćne oproštajne večere u moj frižider, i
ispekla sam crni hleb jutros.“
Pošto je bila budna i pre zore.
„Prihvatam. Ne bih mogao da dobijem još jednu koka-kolu?“
Znao je kako da namesti izraz ljupke nedužnosti. Ali Kejt se
nije dala prevariti.
„Ne. Neću da rizikujem Lilin gnev. Ako kaže da ima špijune,
ima špijune.“
Pripremila je za izlet debele sendviče, čips od slatkog
krompira – nešto malo – koji je Hju smeo da jede, par
pomorandži i boca s vođom.
I samoj joj se pila koka-kola, ali nije joj se činilo poštenim
prema dedi.
Dok su išli stazom, zatim se spuštali stepenicama do plaže,
opustila se. Čovek koji je šetao sa njom i dalje se kretao kao
plesač. Sporije možda, pomislila je, ali ipak sa onom istom
lakom otmenošću.
Kad su stigli do plaže, krenula je ka staroj kamenoj klupi da
sednu, jedu i uživaju.
Vetar danas nije bio oštar da uzburka bele konje na vodi, već
se u vazduhu više osećao maj nego februar.
 „Sećam se kako sam sedela ovde sa pradedom. Bilo je leto i
dao mi je kesicu em end emsa. Majka nije dozvoljavala slatkiše,
pa mi ih je davao krišom kad god je mogao. Bile su to najbolje
bombonice na svetu, dok sam sedela ovde tog vedrog, vedrog
dana i jela em end ems sa njim. Imali smo sunčane naočare – još
se sećam mojih. Bila sam u ružičastoj fazi, pa su bile ružičaste, u
obliku srca, sa iskricama na okviru.“
Smeškala se dok je grickala sendvič. „Rekao je kako smo bili
dve filmske zvezde.“
„Dobro pamćenje.“
„Zaista jeste. Sad ću imati ovo, sa tobom, ovog besprekornog,
čudesnog februarskog dana.“
Visoke stabljike guste morske trave talasale su se, zelene i
zlatne, u plićaku, dok se u pesku svetlucao liskun, kao nekad
njene sunčane naočare.
Na grupici kamenja na udaljenoj krivini plaže izležavali su se
morski lavovi. Povremeno bi neki glatko skliznuo u vodu. Da
pliva i jede, pomislila je Kejt, u šumi morske trave.
Jedan je seo, dok su mu se velike grudi dizale, i podigao je
glavu da ispusti niz laveža: Av-av-av. Setila se Kelana i
njegovih pasa.
„Zaista razmišljaš o tome da nabaviš psa?“
„Stvarno zvuče kao psi, zar ne?“ Hju je probao čips. Radije bi
jeo pržene krompiriće, sa mnogo soli. Ali morao je da uzme ono
što je mogao da dobije. „Uvek smo tako mnogo radili i putovali,
nije se činilo poštenim. A sad Kelan dovodi njegove u posetu, pa
ih u neku ruku i imamo. Ipak, razmišljam o tome. Možda je
došlo vreme da uzmem nekog druga za penziju.“
„Penzija.“ Samo je zakolutala očima. „Lili je u avionu za
Njujork krenula da glumi na Brodveju. I znam da ćeš i ti
potpisati za onaj projekat koji si spominjao svakog dana.
Putovanje ludog dede.“
Smeškajući se, pojeo je još jedan čips. „Pravi dragulj od
uloge u komediji, dobra prateća uloga. Kad smo već kod
projekata, znaš li je li neko otkupio prava na knjigu za koju
snimaš glasove?“
Ponovo je zakolutala očima. „Penzija.“
Ispružila je noge, počela da guli pomorandžu da je podeli sa
njim. Oštar, sladak ukus raširio se vazduhom kao radost.
„Saznaću“, rekla mu je.
Toplo vreme nije trajalo, ali samim tim uspomena je bila još
draža. Radila je ceo dan dok je kiša pljuštala i vetar divljao, a za
vreme predaha samo je stajala i gledala u vremensku nepogodu.
Hju joj se pridružio još dva puta, i ona se njemu pridružila na
njegovom polusatnom kardiotreningu u teretani, koji mu je Lili
propisala.
„Noga je dobro“, tvrdio je dok je žustro hodao po traci.
„Još deset minuta.“
Mrštio se dok je Kejt trčala na svojoj. „Samo se razmećeš.“
„O da, a posle ovoga imamo trening snage. Petnaest minuta
sa tegovima.“
Ponovo se namrštio, ali znala je da je uživao – barem kad mu
je ona pravila društvo.
„Završićemo sa...“, morala je da zastane da popije vode, „...
dobrim istezanjem, i Konsuela, koja je definitivno Lilin špijun,
može da javi kako smo ispunili našu dužnost.“
„Videće i sama kad odletim u Njujork naredne nedelje. Jesi li
sigurna da ne želiš sa mnom?“
„Moram da radim.“
Kad je isteklo trideset minuta, oboje su dohvatili peškire i
vodu.
Narednih petnaest minuta radio je na mašinama za jačanje, a
ona je uzela pojedinačne tegove. Morala je da prizna usputnu
korist od čuvanja dede, dok je njemu pravila društvo, i sama je
počela da se oseća snažnije. I bolje je spavala.
Ne samo zato što je februar konačno prešao u mart nego i
zato što se više kretala.
Kad je završila sa istezanjem, morala je da odmahne glavom.
„Još si savitljiv, deda.“
Uz osmeh je pogledao u nju dok su oboje sedeli raširenih
nogu i savijali se prema napred. „Preneo sam na tebe.“
„I na tome sam ti zahvalna.“
„Biću u vrhunskoj formi kad počnem sa snimanjem.“
Okrenula se prema desnoj nozi. „Prihvatio si ulogu.“
„Potpisao sam jutros.“
„Kad počinješ?“
„Prvo čitanje za stolom je za par nedelja. Mogu da doletim
ovamo kad god ne budem imao obaveza. Dragulj među
komedijama“, podsetio ju je.
Okrenula se na levu stranu. „Šta šef kaže?“
„Znao sam da ćeš to pitati. Lili se slaže.“ Uspravio se,
pokazao odličnu ravnotežu, kao i rastegljivost istezanjem nogu.
„Šta kažeš da sad malo užinamo?“
„Uzećemo voće i jogurt. Konsuela.“
Obuzela ga je tuga. „Zaslužujemo mnogo više. Imaš li
sladoleda kod tebe?“
„Možda.“ Krenuli su zajedno.
„Možda ću doći kasnije da te posetim. Ako radiš, samo ću se,
znaš, raskomotiti.“
„Jedna kašika, bez preliva.“
„Kakva vrsta preliva?“
Zavrtela je glavom na njega kad su krenuli prema kuhinji.
Psi su istrčali da ih pozdrave.
 „Vidi ko je ovde!“ Sa oduševljenjem u glasu, Hju se sagnuo
da ih pomazi. „Jeste li doveli i vašeg dečka ili ste se sami
dovezli?“
Dečko je sedeo u kuhinji sa velikom šoljom kafe i tanjirom –
čitavim tanjirom – kolača.
„Hoću i ja malo.“
„Vi dobijate jedan.“ Konsuela je odmerila Hjua i podigla prst.
„Sa obranim mlekom.“
„Upravo sam vežbao sat vremena u teretani. Ko je ovde šef?“
„Gospođa Lili je šef. Vi sedite. Jedan kolač, obrano mleko.
Dva kolača za tebe“, obratila se Kejt. „I mleko.“
„Mogu li da ga popijem u kafi? Znaš da ja zapravo ne...“
„Kafa s mlekom“, brzo je rekla Konsuela, prisećajući se.
Kelan je podigao ruke dok je Konsuela sipala Hjuu obrano
mleko. „Imam nekih obaveza. Doneo sam neke stvari koje je
Konsuela poručila kad sam već napolju. Nemojte mene da
krivite.“
„Nisam ni znao da imamo kolača“, progunđao je Hju kad mu
je Konsuela stavila jedan na tanjir.
„Rekla sam dok ste bili u teretani jer je moj dečko rekao da
će doći da me vidi.“ Konsuela je mahnula prema Kelanu. „I
večeras, možete da dobijete još jedan kolač. I dobićete odrezak
jer je došao moj zgodni dečak. Malo crvenog mesa je dobro za
krv.“
„Čujem te.“
„Sat vremena u teretani vam je prijalo. Oboma.“
„Njemu? Njemu ne treba teretana. On je zaposlen čovek.“ Da
dokaže, Konsuela je stegla Kelanove bicepse. „Kakve ruke!“
„Stvorene da te zagrle, Konsuela.“
Zakikotala se kao devojčica, i Kejt je zurila za njom dok je
išla prema aparatu za kafu da napravi kafu s mlekom.
 Kelan se samo osmehnuo. „Nisam te video na ranču već neko
vreme“, rekao je Kejt.
„Nadovezala su mi se dva velika posla jedan na drugi.“ Pošto
su već bili tu, uzela je jedan kolač. „Zapravo sam razmišljala da
svratim kasnije danas.“
„Moje dame bi volele da te vide.“
„Idi. Uzmi kolače, kafu s mlekom i idi da se istuširaš, da
budeš lepa.“ Konsuela je odlučno kafu s mlekom pretvorila u
kafu za usput. „Ne izlaziš dovoljno. Mlade devojke treba da
izlaze. Što ne izvedeš moju devojčicu na ples?“, pitala je
Kelana.
„Ja…“ Samo na trenutak ga je izbacila iz koloseka. „Čuvao
sam ples za tebe, amor mio.“
Lepo se izvukao, pomislila je Kejt kad se Konsuela ponovo
zakikotala. „Hajde, hajde.“ Konsuela je mahnula Kejt. „Ja ću da
ga pripazim.“
„Dobro, u redu.“ Uzela je kafu. „Idem da se operem. Brzo
dolazim.“ Nije se zadržala dugo. Ipak, iznenadila se kad je
zatekla Kelana kako ulazi u kamionet kad se vratila u kuću.
„Zadržao sam se. Nisam se dugo družio s Hjuom.“
Zastala je na putu do garaže. „Mislim da ti je to izgovor da
flertuješ sa Konsuelom.“
„Kome treba izgovor?“ Popeo se u kamionet. „Vidimo se za
par minuta.“
Sad je imao novu sliku, pomislio je dok se vozio. Kejt u
toploj jakni, plavoj kao njene oči, i uzanim tri-četvrt
pantalonama pokrivenim plavim cvetovima, u kojima joj se
video dobar deo stomaka.
O, pa, šta je još jedna više?
Imao je posla, i želeo je da vidi kako je Hju – a osim toga,
koji tip ne bi uživao da ima dragu kao što je Konsuela da
obigrava oko njega?
I nadao se da će, možda, uhvatiti par minuta sa Kejt.
Prokleto si gotov, Kale, pomislio je. Prokleto si gotov.
Parkirao je na ranču i sačekao da i Kejt parkira pored njega.
Izneo je posudu sa kolačima iz kamioneta.
„Ovi su moji, pa nemoj da ti nešto pada na pamet. Samo ću
da ih odnesem do svoje kuće. Ti možeš odmah da uđeš.“
„Nisam nikad videla tvoju kuću.“
„O. Naravno. Pa, dođi. Ali ovo su i dalje moji kolači.“
„Nisi ti jedini koji ume da se ulaguje Konsueli zbog kolača.“
„Tako. Zauzeta si?“
„Da.“ Tako je dobro mirisalo ovde, pomislila je. Drugačije od
cveća, začina i mora Salivanovog odmora, ali tako dobro. „Osim
toga, mnogo vremena provodim sa dedom.“
„Izgleda sjajno.“
„Zaista izgleda. Ne bi ni pomislio da je ležao prošle godine.
Vraća se za Los Anđeles za par nedelja.“
„Rekao mi je. Trebalo bi da te držim na oku.“
„Kojem?“
„Nije naglasio.“
Kad je otvorio vrata, Kejt je ušla i razgledala.
„Tako je lepo.“
Veliki indijanski tepih privlačio je pažnju na taman, drveni
pod. Slike visokih planina, brežuljka istačkanog ovcama, livade
preplavljene divljim narandžastim makovima, visile su na
zidovima boje tamnog meda.
Bio je uredan, pomislila je, i pravi jednostavan muškarac.
Nije bilo lepršavih prekrivača ili lepih ukrasnih jastučića na
tamnoplavoj sofi ili tamnosivim foteljama. Nije bilo otmenih
komada na stolovima, osim nekoliko fotografija, sjajne drvene
činije pune zanimljivih kamenčića, nekoliko vrhova strela.
 „Nikad se ne zna šta ćeš pronaći“, rekao je.
„Pretpostavljam da se ne zna. Sjajan pogled. Ograđeni koral i
more ispred.“
Odšetala je do otvorene kuhinje – sjajni beli aparati,
prostrane radne površine na kojima su se mešale tamnoplava i
siva. „Polja, brda, konji i sve ostalo je ovde. Pametno su
okrenuli kuću tako da ne gleda u zid ambara.“
„Štale.“
„Tako je.“
Namestio je mali prostor za kancelariju, radni sto okrenut
zidu na kojem je visio veliki kalendar, i na njemu kompjuter,
neki dosijei, šolja puna hemijskih i grafitnih olovaka.
Na gvozdenim policama od poda do tavanice nalazile su se
knjige, mnogo knjiga, sa još nekoliko fotografija i onim što joj
se učinilo da je on smatrao prihvatljivim ukrasima.
Stara mamuza, neka vrsta neobične alatke, akcione figurice
X-mena.
„Nemaš TV?“
„Šališ se? Muško sam.“ Pokazao joj je.
„Ono su dve spavaće sobe. Ja spavam na toj strani. Pošto su
mislile daleko u budućnost, moje žene su želele da sve bude na
istom nivou, i da svaka soba ima svoje kupatilo. Pa ako ikad
zamenimo kuće, neće se međusobno poubijati.“
Uveo ju je u prostoriju. „Mislile su da ću ovo koristiti kao
gostinsku sobu – za koga nemam pojma – i kancelarijski prostor.
Ja sam imao neke druge zamisli.“
„Da, jesi.“
Pretpostavila je da bi se to moglo nazvali muškom jazbinom,
iako tu nije bilo ničeg nalik jazbini sa pogledom na ranč kroz
prozore.
Imao je frižider za pivo/vino, veliki kožni kauč boje
čokolade, par fotelja. Ogroman TV sa ravnim ekranom na zidu
vladao je prostorom.
Kružila je i primetila da ima Iks-boks i Nintendo svič. I još
jednu policu od poda do tavanice i na njoj – veoma, veoma
organizovane – video-igrice i DVD-jevi.
„Igraš igrice, zar ne?“
„Ne kao kad sam bio dete, ali ako ne nađeš vreme za zabavu,
u čemu je svrha? Naročito tokom dugih zimskih noći. U svakom
slučaju, imam dvojicu drugara koji igraju kad imamo priliku.
Leo će dobiti dete za nekoliko meseci, pa možda ispadne iz igre
na neko vreme. Drugi zapravo programira igrice. Dilan nas
redovno ispraši. Uvek je bilo tako“, dodao je, „čak i kad smo bili
deca.“
„Tako ih dugo poznaješ?“
„Od prvog razreda, da.“
Da mu čovek pozavidi, pomislila je, ti koreni, taj kontinuitet.
Prešla je prstom preko igrica. „Igraš Mač Astare?“
„Zgodna ratnica, mačevi, bitke i čarolije. Kako da mi se ne
sviđa?“
„Ja sam joj pozajmila glas.“
„Šta? Šali? Ratničkoj kraljici? Ne zvuči kao ti.“
„Ne. Ali ja zvučim kao ona.“
Okrenula se, odjednom sa žestokim izrazom, i odglumila je
izvlačenje mača, i visoko ga je podigla. „Moj mač za Astaru!“
Glas joj je bio žestok kao i izraz, dublji nego njen i sa primesom
planina. „Moj život za Astaru!“
Nije bio siguran šta je to govorilo o njemu kad je zbog tog
glasa koji je izašao iz nje poželeo samo da je zgrabi i zaroni.
Pokušao je da se obuzda. „Blagi bože. Igrao sam protiv tebe
na desetine puta. Nisam znao da radiš i igrice. Šta još imaš?“
„Da vidim. Da, vesela vila u ovoj, zla čarobnica kraljica u
ovoj i, ah, odlučan vojnik ovde, pametno ulično dete ovde.“
Okrenula se i bilo joj je zabavno kad je videla da samo zuri u
nju. „Jedan od poslova koje sam upravo završila bio je Mač
Astare: Sledeća bitka. Možda ću moći da ti nabavim ranu
kopiju.“
Konačno je došao do glasa. „Pretpostavljam da ne želiš da se
udaješ?“
„Lepo od tebe što pitaš, ali nismo još izašli ni na ples.
Umesto toga, možda nisam još propustila popodnevnu mužu.
Zaista bih volela da vidim kako se to radi. Ko zna? Možda ću
jednog dana morati da pozajmim glas nekoj mlekarici.“
„Mogu da ti pomognem oko toga.“ Krenuo je napolje sa
njom. „Vraća li se Baltar Osvajač?“
„Vraća.“
„Znao sam.“

Muzla je krave. Pa, mašine su ih muzle, priznala je, ali i ljudi su

imali ulogu. Nije bila tako blizu i blisko sa kravom još od
detinjstva, a i tada je samo gledala. Procenila je da ne može
uraditi ništa prisnije od pranja i sušenja vimena.
„Odlična si“, pohvalio ju je Kelan. Skinuo je šešir, stavio joj
ga je na glavu.
„Sledeći korak je ogoljavanje pre nego što preuzmu mašine.“
Nameštajući šešir, uputila mu je dugi pogled. „Treba da se
skinem gola da bih muzla krave?“
„Ne. Ali sad mi je ta slika u glavi. Tako pripremamo vime, da
kažem. Ogoljavanje samo znači da im pomažemo da ispuštaju
mleko. Ovako.“
Sklopio je namazanu ruku preko kravinih sisa, i povukao ih je
nadole.
„Nežno. Glatko. Sve što je povređuje pogrešno je.“
 Oduševljeno je posmatrala kad je mleko štrcnulo u kantu.
„Kako znaš da li je boli?“
„Oh, stavila bi ti do znanja. Ovako.“
Uzeo ju je za ruku, usmerio je, i držao svoju preko njene.
Nežno, pomislila je, glatko.
Osetila je u sebi treptaj uzbuđenja kad je mleko štrcnulo.
Možda i nekoliko treptaja, shvatila je, kad je čučnuo pored
njene stoličice za mužu, telo mu je bilo blizu i toplo, obraz
gotovo naslonjen na njen.
Imao je jake ruke, pomislila je. Jake, čvrstih dlanova,
žuljevite ruke. Sigurne.
Zajedno sa oduševljenjem zbog novog iskustva ispreplelo se i
iznenađenje što joj se prostor za mužu koji je mirisao na seno,
žito, kravu i sirovo mleko učinio, nekako, seksi.
„Imaš dobar osećaj.“
Da ih oboje isproba, Kejt je okrenula glavu tako da su im lica
bila samo šapat udaljena jedno od drugog. „Hvala.“
Videla je kako joj je spustio pogled na usne – samo na tren,
ali videla je – pre nego što se odmakao. „Možeš ti to. Želiš li da
joj povučeš i druge dve?“
„Mogu.“
I on je osetio, nije bilo sumnje. I zar to nije bilo zanimljivo?
Zar nije bilo očaravajuće?
On je pripremio za mužu druge dve krave dok ona nije
završila sa jednom, i pokazao joj je kako da prikači mašine.
Kravama je taj postupak izgleda bio strašno dosadan. Jedna je
zagnjurila glavu u kofu sa žitom.
„Obično budu gladne posle muže.“
„Kako znaš kad je gotovo?“
Kao na znak, jedno crevo se otkačilo i spalo sa jedne krave.
„Oh, dobro, tako. I to je bilo brzo.“
 „Definitivno štedi vreme, ali nismo gotovi. Sad treba ponovo
da operemo vimena, očistimo i sterilišemo mašine.“
„I sve to tri puta dnevno. Šta se dešava ako propustite
mužu?“
„Imali bismo nesrećne krave“, odgovorio je dok je radio.
„Bilo bi im neprijatno, čak bi ih i zabolelo. Mogu da dobiju
mastitis. Ako ćeš da muzeš krave i koze, posao ti je da brineš o
njima. To ti je dužnost.“
„Sve što povređuje je pogrešno.“
„Tako je.“
„Imate mnogo posla.“ Oprala je vimena kao što joj je
pokazao – potpuno drugačiji osećaj posle muže. „Čak i samo
ovaj deo. A onda je tu još i stoka, konji, i sve ostalo. Ne ostaje
puno vremena za opuštanje.“
„Uvek ima vremena.“
Kad je odložio rezervoare, prešao je na čišćenje mašina.
Metodično, pomislila je. Taj čovek je bio definitivno metodičan.
„Otkako se Red penzionisao, i on uskače, i preuzima deo
posla. Ja sam pristojan mehaničar, a isto tako i moje dame. On je
bolji od svih nas. Prokleto je vest u mlečnoj kuhinji, pa sam ja
uglavnom oslobođen toga.“
„Ali znaš kako da napraviš puter, sir i sve to.“
„Naravno.“
„Nema rodnih predrasuda na ranču?“
„Ne na ovome. Imamo sistem koji deluje. Dan nam počinje
rano, ali kad nahranimo stoku i spremimo je za noć, imamo
vremena za sve.“
Metodičan, pomislila je ponovo, dok je odlagao opremu i
zabeležio nešto na okačenu tablu. Izveo je krave kroz vrata štale,
nazad na ispašu.
„U Roud hausu na ovoj strani Montereja svira bend uživo
vikendom. Ples.“
O da, osetio je i on. Smeškala se u sebi i samo ga je pogledala
s blagom radoznalošću. „Plešeš li?“
„Odrastao sam u kući sa dve žene. Šta misliš?“
„Mislim da verovatno umeš da se držiš.“
„Dilan ne ume nikako da pleše, ali voli da misli kako ume.
Viđa se s nekim. Leo i Hejli će možda želeti da izađu pre nego
što se beba rodi. Da li bi bila zainteresovana za to?“
„Mogla bih biti. Ima li pravila za oblačenje?“
„Ništa otmeno.“
Bilo joj je zabavno, skinula je šešir, podigla se na vrhove
prstiju i stavila mu ga ponovo na glavu. „Samo sam pomogla da
se pomuzu krave, pa mislim da si video da mi otmenost nije
zahtev.“
„Dobro. Mogu da svratim i pokupim te oko pola osam.“
„Odgovara mi.“
Otpratio ju je do zadnjeg hodnika umesto prednjeg i ugledao
je majku kako kopa u porodičnoj bašti. „Neumorna je.“
Skupila je kosu ispod širokog šešira, sa polukeceljom sa
dubokim džepovima preko vrećastih farmerica. Izbledela majica
je pokazivala kako joj se mišići na rukama talasaju i istežu dok
ju je sunce kupalo i dok je prekopavala zemlju, oko urednih
redova povrća.
„Predivna je. Znam da znaš koliko si srećan, jer to vidim.
Zavidim ti.“
Prateći osećaj, Kelan se povukao. „Volela bi malo društva
ako imaš par minuta. Moram da se pobrinem za nešto. Vidimo
se u petak.“
„U redu. Kladim se da mogu da naučim tvog prijatelja da
pleše.“
Uz odmahivanje glave, Kelan se udaljio. „Nemoguće.“
 „Izazov prihvaćen“, promumlala je Kejt, a zatim je otišla
prema bašti i majci kakvu bi volela da ima.

DVADESET PRVO POGLAVLJE

Kejt je razmišljala koju neotmenu odeću da izabere za petak.
Razmišljala je o tome u četvrtak, a možda je malo i pregledala,
nakratko, u sredu.
Dovoljno je izlazila s momcima, podsetila se. Ali u Njujorku,
a to je bilo drugačije. I nije imala sastanak mesecima. Niti ga je
želela.
Nije mogla biti apsolutno sigurna da je Kelan ovo smatrao
pravim sastankom. Možda više izlaskom sa prijateljima? I to je
bilo dobro, zato što joj je trebalo vremena da odluči želi li da to
bude pravi sastanak.
Veze su bile tako prokleto teške, pomislila je dok je iznova
pregledala svoje izbore. Barem su se njene tako završavale.
Kuperovi su joj bili previše važni u životu da bi dozvolila da
ovo pretvori u nešto teško. To joj je, zaključila je kad je izvadila
jednu običnu crnu haljinu, neotmenu, bilo na prvom mestu u
koloni ’protiv’.
Odbacila je crnu haljinu. Nije bila otmena, ali je previše
podsećala na Njujork.
Nasuprot broju jedan u koloni ’protiv’? Onaj trenutak u
prostoriji za mužu. Definitivno trenutak, pomislila je dok je
razmatrala crne farmerice. Ko ne rizikuje, taj i ne dobija.
Nevolja u tome? Svaki put kad bi odlučila da rizikuje, zaista
rizikuje, na kraju bi nastradala.
Dohvatila je haljinu kojoj se stalno vraćala, jednu koju je
kupila bez razmišljanja pre nego što je otišla iz Njujorka, zbog
toga što su je narandžasti makovi po njoj podsećali na Big Sur.
Nije otmena, već je mislila da bi je mogla obući za porodični
izlet.
Odlučila se da ostavi kosu puštenu, ravnu. Sad joj je padala
preko ramena, pa se nije ni zamajavala kad je već rešila da ne
bude otmena. Ravne, opuštene espadrile, najsitnije karike u
ušima.
Odmeravajući se u ogledalu, ubacila se u ulogu. Prvi ’možda’
sastanak u društvu njegovih prijatelja, ples u Roud hausu.
Mislila je da je dobro izabrala i haljina će se lepo vrteti na
plesnom podijumu. Nije preterala – nadala se – ali je pokazala
da je ipak birala umesto da samo nešto nabaci na sebe.
Osim toga, toliko je dugo petljala oko toga da nije ni imala
vremena da se presvuče.
Ugledala ga je kako dolazi stazom – tačno na vreme.
Farmerice i duboke patike – ali ne one koje je viđala da nosi po
ranču. Svetlozelena košulja, raskopčana oko vrata, ali njoj se
činila kao svečana košulja koja bi lepo stajala i ispod sakoa sa
odgovarajućom kravatom.
Prva prepreka – izbor odeće – savladana.
Prišla je vratima i otvorila ih. I dopao joj se – a kojoj ženi ne
bi – način na koji je zastao i kako ju je pogledao.
„Lepo ti stoje kalifornijski makovi.“
„Nadala sam se.“ Pošto je zatvorila vrata iza sebe, prebacila
je poprečno preko ramena torbicu. „Tačan si. Mislila sam da
odem do kuće, uštedim ti hodanje, ali preduhitrio si me.“
„Lepa noć za šetnju.“
„Lep deo noći. Radiš li ovo često?“
„Šta?“
„Ideš na ples.“
„Ne naročito.“ Gospode, tako je dobro mirisala. Zašto su
žene tako prokleto dobro mirisale? „Osim ako neki moj prijatelj
ne kaže: ’Hej, hajdemo u Roud haus’, i ne razmišljam o tome.
Ne volim da idem sam u lov na devojke.“
Stavio je prst na oko. „Ovo je zvučalo tako pogrešno.“
„Ne, nije. I devojke imaju pratnju. Dakle, ni sa kim se ne
viđaš?“
„Ne, odavno ne.“
Pozajmio je bakin auto – na njen zahtev. (Dečko, nećeš voditi
ženu na ples prvi put u kamionetu.) Otvorio je suvozačeva vrata
i sačekao ju je da podigne šarene suknje unutra pre nego što ih je
zatvorio.
„Zbog?“, pitala je kad je seo za volan.
„Zbog? Oh.“ Slegao je ramenima, upalio motor i krenuo.
„Prošle godine sam izlazio s jednom devojkom neko vreme, ali
imao sam dosta posla preko leta. Njoj to nije odgovaralo, pa smo
se razišli. Hejli, to je Leova žena, uvek pokušava da me spoji s
nekim. Išlo bi mi to na živce da je ne volim toliko.“
Zadovoljna što je našla još nešto zajedničko, udobno se
smestila.
„I ja sam to imala u Njujorku. Oh, moraš da upoznaš ovog
tipa, ili onog tipa. A ja bih pomislila: Znate šta, stvarno ne
moram.“
Brzo ju je pogledao. „Zbog?“
„Izašla bih sa nekim na poslu i na kraju bi ispala brljotina.
Izašla bih s nekim van posla i ispala bi brljotina. Teško“, setila
se. „Teško je reč koja mi pada na pamet. Dakle, pričaj mi o
Hejli, i devojci koju tvoj drugi drug dovodi.“
„Hejli predaje u trećem razredu i balansira između drage
osobe i škrte sa novcem. Pametna, zabavna, ozbiljno strpljiva.
Svi smo nekada zajedno išli u školu. Ona i Dilan su nama
ostalima uvek kvarili prosek.“
 Treći razred, pomislila je, njena prelomna životna godina.
Tad je završila sa privatnim nastavnicima – i bez prijatelja iz
detinjstva da joj ostanu kroz život.
„Svi se tako dugo znate.“
„Da. Tad smo mogli da pomislimo da će se Hejli i Dilan
smuvati. Znaš, štreberska ljubav. Ali to se nikad nije dogodilo. I
vratila se sa koledža i Leo je odmah navalio. Dobri su zajedno.
Verovatno i tamo ima poteškoća, ali dobri su zajedno.“
„A Dilanova devojka?“ Morala je da upozna društvo, na
kraju krajeva.
„Triša. Bavi se zanatom, radi sa drvetom. I to prokleto dobro.
Umetnica. Sportski tip, takođe. Voli da pešači. Ona i Red se
slažu zato što ona surfuje. Sviđa mi se. Ona i Dilan imaju lep
ritam. Samo što Dil nema ritma. On ima algoritme.“
„To ćemo još da vidimo.“
Skrenuo je na sporedni put i parkirao na krcati parking ispred
nečega što je zaista ličilo na kuću. Jednospratnica, iako dugačka
i duboka, sa ravnim krovom.
Velike sijalice visile su preko prednje strehe iznad trema, gde
je dosta ljudi stajalo naokolo i ispijalo boce piva.
Pošto su vrata bila otvorena, čula je muziku kako grmi.
„Već je gužva.“
„Bend će uskoro početi“, rekao joj je. „Još je rano,
pretpostavljam, u odnosu na ono na šta si ti navikla, ali imaćemo
dosta rančera, radnika, farmera, pomoćnika. Oni će ustati pre
zore sutra, bila subota ili ne.“
Izašla je pre nego što je stigao da uradi ono što je naučen, da
joj otvori vrata. Pokazala je na red motora. „Radnici?“
„I bajkeri vole da plešu.“
Nekoliko ljudi mu je doviknulo dok su išli preko
pošljunčanog parkinga. Neki ljudi na tremu su nosili šešire ili
bejzbol kape, neki marame i imali su istetovirane ruke.
Unutra je videla mnogo zbijenih drvenih stolova, plesni
podijum pristojne veličine, dugačak šank. I binu napred,
izdignutu, sa već spremnom opremom i instrumentima.
Osetila je blago razočaranje što nije videla žicu oko nje, u
stilu Braće Bluz.
Snimljena muzika se odbijala od zidova – zidova ukrašenih
pivskim znacima, bivoljom glavom i kravljim kožama.
„Izgleda da su Leo i Hejli već zauzeli sto.“ Uhvatio ju je za
ruku da je provede između stolova, stolica, klupa, ljudi.
Njegov drug Leo je imao crnu kosu u kratkim dredovima, i
posmatrao ih je kako prilaze sa krupnim, smeđim
procenjivačkim očima. Hejli, plave kose koja joj je padala sa
strane, držala je ruku na stomaku dok je proučavala Kejt.
Donosi se odluka, pomislila je Kejt.
„Hej, čoveče.“ Iako mu je pogled ostao oprezan, Leo se
nasmešio.
„Kejt, ovo je Hejli, a ovo je tip za kojeg se udala umesto za
mene.“
„Neko je morao. Drago mi je što smo se upoznale.“
„I meni je drago.“ Kejt je sela. „Hoće li biti uskoro?“
Hejli je pomilovala stomak. „Još osam nedelja i čekamo.
Dečja soba je završena, Kelane. Moraćeš da dođeš da je vidiš.“
„Hoću.“ S prijateljskom lakoćom, ovlaš joj je pomilovao
trbuh. „Kako je devojčica?“
„Za sada savršeno. Ako ne brojimo koliko mi puta – oprosti“,
obratila se Kejt, „pritisne bešiku.“
„Jesi li već smislila ime?“, pitala je Kejt.
„Mislimo da će biti Grejs zato što...“
„Biće očaravajuća.“
Hejli je nakrivila glavu i osmeh joj se ovog puta preslikao i
na oči. „Tačno tako.“
Prišla nam je konobarica.
„Načosi, specijalitet kuće“, naručio je Leo. „Četiri tanjira.“
„Mislila sam da će nas biti šestoro.“
„Dilan i Triša uvek kasne. Uz malo sreće, sve ćemo da
slistimo dok oni ne stignu. Hoćeš li pivo?“
„Zapravo ne pijem pivo.“
Posle kraće tišine, Kelan se okrenuo prema njoj. „Ali ti si
Irkinja.“
„I sramota za sve svoje pretke. Kakvo je crveno vino ovde?“
„Misliš koliko se sećam iz davne prošlosti?“ Hejli je
zamahnula rukom u vazduhu.
„Rizikovaću.“
Možda u znak protesta, Kelan je poručio ginis. Zatim se
osmehnuo. „Hju mi je kupio moje prvo legalno pivo. Ginis.“
„Liči na njega.“
„Dakle...“ Leo je podigao svoje pivo. „Zaista voliš posao sa
pozajmljivanjem glasa.“
„Volim.“
„I Kal kaže da si pozajmila glas Šali.“
Kejt je primetila da je Hejli prevrnula očima. Nagnula se
napred, duboko se zagledala u Lea i prizvala glas.
„Ne predajemo se danas. Nećemo se predati ni sutra.
Borićemo se do poslednjeg daha, do poslednje kapi krvi.“
Leo je uperio prst u nju. „U redu. Dobro. To je sjajno.
Stvarno je sjajno.“
Gomila je zviždala i veselo uzvikivala kad se petoro ljudi –
četiri muškarca i jedna žena – popelo na binu. Uz udaranje u
bubnjeve i vrišteći zvuk gitare oglasila se živa muzika.
Hejli se nagnula prema Kejt i rekla joj pravo u uvo: „Budi
srećna što je muzika počela, i što je glasna. Inače bi tražio da
čuje svaki glas iz video-igrica koji si ikad snimila.“
Dvadeset minuta kasnije, Kejt je otkrila nekoliko činjenica.
Hejli je bila u pravu za vino – iako je bilo diskutabilnog ukusa,
bilo je izdašno. Nije bilo teško da četvoro ljudi isprazni tanjir sa
načesima pre nego što je stigao još jedan par.
I Kelan je umeo da pleše.
Kad je muškarac znao kako da se kreće uz težak, pokretan
ritam, i kad je bio vešt da drži ženu tačno kako treba i kreće se
uz sporu, vijugavu melodiju, žena je logično mogla da se zapita
kakve su mu veštine i pokreti u drugim okolnostima.
Osim toga, razradio je okretanje i savijanje devojke do
savršenstva.
Kad ju je podigao, vrelo telo uz vrelo telo, spori koraci
svilenkasti i glatki, zabacila je glavu unazad. Lica su im bila
blizu kao u prostoru za mužu, muzika je pulsirala, druga tela su
se njihala oko njih.
„Tvoje dame su te dobro naučile, gospodine Kupere.“
„Može biti da su im olakšale i moje urođene veštine.“
„Može biti. Ali ne može da se zanemari ni odličan nastavnik.
Što ću upravo da dokažem.“
Ovlaš mu je očešala usne usnama, zatim se odmakla pre nego
što je stigao to da iskoristi.
Ubijala ga je.
Vratila se do stola na onim zaista sjajnim nogama, gde je
Dilan pokušavao da ubedi Hejli kako bi trebalo da nazovu bebu
po njemu zato što: „Ja sam ubedio Lea da se trgne i pozove te da
izađeš s njim prvi put!“
Kejt se nagnula preko Dilanovog ramena i citirala je legendu:
„Zaveži i pleši sa mnom.“
„Ko, ja? Naravno!“
Triša, sa svetlucavim minđušama sa cvećem i vilama do
ramena, divlje kovrdžavom tamnocrvenom kosom koja je padala
preko njih, zajedljivo se osmehnula. „Nadam se da te cipele
imaju čelične vrhove.“
Kejt se već oduševila Dilanom, sa njegovim naočarima u stilu
Elvisa Kostela i pegicama Rona Hauarda.
A to što se, kad je muzika ponovo zasvirala, kretao kao
drogirani, raštimovani robot samo joj se još više dopalo.
Zarumeneo se ispod pegica kad ga je Kejt uhvatila za kukove.
„Upotrebi ih.“
„Uh.“ Osvrnuo se ka stolu.
„Ne stopala, samo kukove. Tik-tok, opusti kolena.“
Nasmejala se kad je poslušno opustio kolena dovoljno da se
spusti čitavih sedam centimetara.
„Ne tako opušteno. Tako je, ali hajde da se njišemo uz ritam.
Hajde da isprobamo da brojimo do osam, kreni sa mnom. Jedan,
dva, tri, četiri, pet, šest, sedam, osam. Zažmuri na tren, slušaj
muziku, probaj opet. Nastavi, dodaj ramena, samo ih malo
razmrdaj uz kukove.“
I dalje je crveneo, ali je sledio uputstva. Nije izgubljen slučaj,
zaključila je.
„Učiniću za tebe ono što je Ren učinio za Vilarda.“
Dilan je razrogačio oči i crvenilo je nestalo pred širokim
osmehom. „Futluz!“
„Ja sam tvoj Kevin Bejkon. Isprobaćemo dvokorak. Sve je
moguće sa dvokorakom. Pogledaj u moje noge.“
Učinio je to (preslatko) prodorno. „Baš kao ja, i samo stopala.
Eto, vidiš, uz ritam. Jedan-dva, jedan-dva, jedan-dva. Dodaj
kukove, opusti kolena. Nemoj da se kočiš. Vidiš da ide.“
Sad ga je uhvatila za ruke, održavajući vezu. „Jedan-dva,
jedan-dva; jedan-dva, tik-tok, tik-tok. Sad malo rame, gore,
gore, dole, dole. I plešeš.“
 Samozadovoljno je pogledala u sto gde je Kelan podigao
koka-kolu u znak priznanja.
„Kako je, dođavola, uspela?“, pitala je Triša, dok su joj se
cvetovi i vile u ušima zavrteli kad je skočila. „Ubacujem se. Ovo
se možda više neće ponoviti dok smo živi.“
Kejt je otišla do stola. Sela je, zabacila glavu. „Verujem da
zaslužujem još jednu čašu vina.“
Otprilike u vreme dok je Kejt poručivala novu čašu vina, Red
se odvezao sa ranča i vozio je duž obale. Megi je pravila svoju
uobičajenu mesečnu kokošarsku žurku – mada on to nikad ne bi
tako nazvao pred njom iz veoma očiglednog razloga, da ga ne bi
uštrojila.
Ponekad, kad bi se kuća ispunila ženama, družio se sa
Kelanom, popio par piva, gledao nešto na Jutjubu. Ali pošto je
dečko izašao sa devojkom – i svako ko nije primetio da se to
sprema nije imao oči u glavi – odlučio je da prespava u svojoj
kući.
Možda čak obuče i ronilačko odelo i izađe s daskom ujutru.
Odgovaralo mu je, baš kao što je odgovaralo i Megi, da
zadrži svoju kuću. Bili su zajedno, na njihov način, dvadesetak
godina koliko je on računao. I tako im je sasvim odgovaralo.
Imao je nezavisnu, tvrdoglavu ženu, i kroz nju je dobio
porodicu koju je propustio da stvori sebi u mladosti.
Delimično mu je nedostajao policijski posao, i uvek će mu
nedostajati, ali otkrio je i istinsku ljubav prema rančerskom
životu. Navikao se da sedne za sto na kraju dana, jede ono što je
pomogao da naraste i odgaji se.
Duboko zadovoljstvo.
Otvorio je prozore da oseti morski vazduh i pronašao neke
klasične bitove Bič bojsa na satelitskom radiju da ga oraspolože
za jutarnje surfovanje. Stavio je bocu svežeg mleka u mali
frižider za jutarnju kafu, malo slanine, par jaja, koja će skuvati
nakon što uhvati nekoliko talasa.
Razmišljao je da svrati i obiđe Mik pre nego što krene kući.
Mali bungalov izvan grada bio je njegova kuća. Ranč je bio
dom.
Ali bio on povremeni rančer ili ne, već dugo je bio policajac.
Svaki policajac s mozgom znao je kad ga neko prati. Naročito
kad pratilac nije bio naročito dobar u tome.
Posmatrao je farove u retrovizoru kako su održavali istu
razdaljinu usporio on malo ili ubrzao.
Verovao je da je stvorio par neprijatelja negde usput, ali nije
mogao da se seti nikoga kome bi bilo dovoljno stalo da mu
ozbiljno naškodi.
Možda se nekome dopao njegov kamionet. Možda ga prisili
da stane, opljačka ga, ostavi ga na putu – možda ga za svaki
slučaj i pretuče. Ili još gore.
Tako nešto se obično nije dešavalo u ovom kraju, pomislio je
dok je vadio svoj devetomilimetarski glok iz pregratka za
rukavice, proveravao metke i spuštao ga nadohvat ruke.
Ako nešto pokušaju, đavolski će se iznenaditi.
Razmišljao je da pozove pomoć, ali pomislio je da možda
ima trenutak staračke paranoje.
Onda su farovi pojurili napred, i znao je da ga policijski
osećaj nije prevario.
Nagazio je. Vozio je tim putem čitavog prokletog života,
poznavao je svaku krivinu.
Ali nije očekivao da vidi muškarca – crnca, sa crvenom
maramom oko glave, neodređenih godina, kako se provlači kroz
suvozačev prozor sa prokletom poluautomatskom puškom.
Prvi plotun mu je razbio zadnji prozor i zasuo mu zadnja
vrata.
 Definitivno nije bila krađa automobila. Želeli su da ga ubiju.
Stegao je i okretao volan, pritisnuo gas do poda. Auto –
jebeni jaguar, sad je video kad je uklizao u krivinu – vozio je
odmah za njim, borio se za kontrolu, uspeo je.
Približavao se potok. Zamislio ga je, put koji je krivudao ka
kanjonu, prelazio preko mosta, skretao ponovo ka moru.
Tamo je dobio malo na prednosti, samo malo. Ali jaguar nije
odustajao, a isto tako ni meci.
Morao je da popusti sa pritiskanjem gasa da prođe kroz
nepreglednu krivinu, a onda su ga farovi koji su dolazili prema
njemu na trenutak zaslepili. Video je kako se sedan koji mu je
dolazio u susret zaneo i udario o ivičnjak dok je projurio pored
njega.
I nadao se da će njegovi putnici imati barem malo zdravog
razuma da pozovu policiju, jer je on sam bio malo prezauzet da
to uradi.
Jaguar je imao brzinu, imao je snagu, ali vozač nije imao
veštinu. Oštar ujed na ramenu, rekao je Redu da treba da ga stavi
na probu.
Imao je provaliju do mora sa desne strane, planinski zid sa
leve i krivinu u koju bi samo očajnik uleteo sa sto dvadeset
kilometara na čas.
On je uleteo sa sto trideset, boreći se da zadrži kontrolu nad
kamionetom koji se skoro podigao na dva točka dok ga je rame
peklo, a meci leteli kroz razbijene prozore.
Iza njega, jaguar je izgubio kontrolu u brzini. I poleteo je,
prosto je jebeno poleteo preko zaštitne ograde.
Gume su zaškripale i zadimile se kad je Red nagazio na
kočnice. Osetio je miris zapaljene gume i krvi – sopstvene – dok
se borio da zaustavi kamionet koji se vrteo. Iza njega se čulo
razbijanje i mrvljenje stakla i vrištanje metala. Ruke su mu
drhtale – mogao je da prizna – kad je prestao očajnički da stiska
volan i kad je zaustavio auto.
Dok je jurio po uzanoj izbočini kraj puta, kroz vazduh se
prolomila eksplozija. Vatra ju je pokrenula. Pogledao je u
iskrivljeni metal, stubove plamena, i shvatio je da je mogućnost
da ima preživelih bila ravna nuli.
Kad su automobili počeli da se zaustavljaju, zakačio je pištolj
pozadi za pojas.
„Odmaknite se“, povikao je. „Ja sam policajac.“
Ih nešto slično, pomislio je.
Izvadio je telefon.
„Mik, ovde Red. Imam ozbiljan problem ovde na auto-putu
1.“
I pošto se presavio, naslonivši se rukama na butine dok je
dolazio do daha, ukratko joj je prepričao.
Pored policajaca, vatrogasaca, bolničara, došla je i ona lično.
Mesto zločina, pojedinosti o nesreći, sve se to odigravalo oko
njega. Pripadnici hitne službe koji su odbijali radoznalce ili se
spuštali liticom do olupine, svetla koja su bleštala i vrtela se.
Stajala je pored njega dok mu je bolničar zbrinjavao rame.
Sad je imala muža, i dvoje dece – dobre dece – kosa joj je bila
upletena u sitne pletenice koje je zajedno spojila u jedan
dugačak rep.
I obukla je uniformu pre nego što je izašla. Zato što je bila
Mik, pomislio je, i uvek je birala red.
Pogledao je u svoje rame, jer šta god da mu je bolničar radio,
pojačalo je bol. Ali osmehnuo se Mik.
„Samo površinska rana.“
„Tebi je ovo trenutak da navodiš rečenice iz drugorazrednih
starih kaubojaca.“
„Pre sam mislio na Monti Pajtona. Samo me je okrzlo, i veruj
mi, znam da sam prokleto srećan. Koliko sam mogao da
pogodim, pucač – crnac, vitke građe, sa suvozačevog sedišta
koristio je AR-15. Pratili su me nekoliko kilometara pre nego što
su napali. Ne mogu ništa da vam kažem o vozaču, osim da nije
znao kako da upravlja jaguarom, pa je verovatno ukraden. I ne
znam nikoga ko može da priušti jaguar, a ko bi želeo da me
ubije.“
„Znaš li bilo koga drugog ko bi to želeo?“
„Proklet bio ako znam, Mik.“ Na tren je zažmurio. Adrenalin
se odavno povukao. Osećao se drhtavo i pomalo bolesno.
„Sigurno su videli kad sam krenuo sa Horizonta.“
„Već si to rekao. Poslala sam ljude da ih provere.“
„Dobro.“
„Malo ste uzdrmani, gospodine Bakmane.“
Red je proučavao bolničara, sećao ga se kao tinejdžera,
skejtbordera, pomalo buntovnika.
Bože, bio je star.
„Hoće to kad si ranjen. Svakako bi dobro došlo pivo.“
„Hoćete li ga odvesti u bolnicu?“, pitala je Mik bolničara.
„Neću ići u bolnicu zbog ogrebotine na ramenu i normalne
reakcije što nisam dobio metak u glavu.“
„Dobro je, šerife. Ali ne bi trebalo da vozi.“
„Šta ću da vozim?“ Ozbiljno uzrujan, Red je pokazao na svoj
kamionet.
„Vidi šta su uradili mojoj bebici. Kupio sam ga prošle
jeseni.“
„Znaš da moramo da ga zaplenimo.“
„Da, da. Hvala, Holise“, rekao je bolničaru. „Dobro si to
obavio.“
Kad je Mikejlin radio zacvrčao, odmakla se malo, dok je
nekadašnji buntovni skejtborder držao predavanje Redu kako
treba da poseti svog lekara, promeni zavoj, i pazi da ne dobije
infekciju.
„Razumem. Razumem.“ Red je ustao, otišao do Mik. „Šta se
dešava?“
„Imaju jednog živog. Mora da je ispao iz auta. U nesvesti je,
ugruvan, ali diše. Pronašli smo i oružje. AR-15.“
„Još imam oko.“ Uzdahnuo je kad se zaustavilo šlep-vozilo.
„Hoćete li da izvadite nešto iz kamioneta pre nego što ga
odvezemo?“
„Da, imam unutra frižider, čistu odeću. Jebiga, jebiga, Mik.“
„Uzmi svoje stvari. Reći ću nekome da te odveze nazad na
Horizont.“
Možda mu je malo bila muka, možda se malo uzdrmao,
pomislio je, ali prokletstvo. „Hej, ja sam u ovome. Ja sam ovo.“
„Porodica će ti se brinuti, Rede. Brinuće dok te ne vide.“
Porodica. Imala je pravo.
„Moram da...“
„Ne moraš da pitaš“, prekinula ga je. „Javiću ti sve što
saznam.“
Zahtevala je red, proceduru i disciplinu. Ali pružila je ruke i
čvrsto ga zagrlila. „Drago mi je što te nisu pogodili u glavu.“
„I meni.“

DVADESET DRUGO POGLAVLJE

Kad je Kelan provezao kola tim delom puta par sati kasnije,
ostala su samo svetla upozorenja, policijska traka i jedno vozilo.
„Mora da se desila neka nesreća.“
Klimnuo je glavom, i pošto je još bilo policajaca, pomislio je
da je bilo ozbiljno i da su morali da čekaju prvo dnevno svetlo
da istraže u potpunosti.
„Red će znati. Verovatno je u svojoj kući večeras. Moje dame
večeras imaju svoj mesečni književni klub, politički skup i
feminističku zabavu.“
„Sve to?“
„I više. Red je ili kod mene ili krene svojoj kući tada.“
„Možda ću morati i ja da se pridružim. Baka je spomenula
ranije, ali... obično se ne uključujem. Sad kad sam upoznala
tvoje prijatelje, možda bih mogla da odškrinem i taj prozor malo
više.“
„Svidela si im se. Znao bih da nisi.“
Radoznalo mu je proučavala profil. „Da li bi mi rekao da nije
tako?“
„Ne. Samo ne bih spominjao.“
Samo malo, samo savršeno opijena jeftinim vinom, zavalila
se na sedište. „I oni su se meni svideli.“
„Da li bi mi rekla da nije tako?“
„Ne. Samo ne bih spominjala. Ozbiljno. Jednostavno, stvarno
je lepo imati prijatelje koje toliko dugo poznaješ, koji su toliko
toga podelili s tobom. I još su raspoloženi da prihvate i nove
ljude.“
Kad je zastao pred kapijom, Kejt ju je otvorila daljinskim.
„Zaradila si velike poene – super poene – za podučavanje
Dilana da se kreće kao normalna osoba umesto osobe kojoj
zglobovi ne rade usled strujnog udara.“
Morala je da se nasmeje na potpuno tačan opis Dilana – pre
nego što ga je ona podučila. „Sladak je. Time je i privukao
ezoteričnu i slobodoumnu Trišu.“
Kad je parkirao, izašla je – odlučno, tako da je morao da je
prati. „Sigurna sam da su te tvoje dame naučile da otpratiš ženu
do vrata.“
 „Jesu.“
„Tako je lepo noću, zar ne? Zvuci, vazduh. Nikad nisam
provodila mnogo vremena ovde za vreme proleća. Samo kratke
posete. Obožavam da budem ovde dok se godišnje doba menja,
da to zaista vidim.“
Mesečina je kupala vodu, zvezdani sjaj obasjavao je senke
planina, postojani šum i zapljuskivanje mora.
Prošli su pored bazena, kućice za lutke, lepote isprepletanih
bugenvilija.
„Tvoja majka će mi pokazati kako da zasadim neko bilje u
saksije, da mogu da se igram s njim. Nikad zapravo nisam ništa
zasadila.“
„Čuvaj se ili će od tebe napraviti rančerku.“
„Nema opasnosti od toga, ali možda mogu da održim saksiju
bosiljka u životu.“
Svetla oko staze su prigušeno svetlela, kao i svetlo u dvorištu
koje je ostavila upaljeno da joj pokaže put.
„Svaki put kad vidim svetlo u mraku, pomislim na tvoju
porodicu. Već dugo ste vi za mene svetlo.“
Ta istina ju je navela da ga uhvati za ruku, dobru, snažnu
ruku.
„A sad si dodao još nešto. Ples u Roud hausu, vino
sumnjivog kvaliteta, odlične načose, stvarno dobre prijatelje.“
Okrenula se prema njemu na vratima. „Moraću da pronađem
način da ti uzvratim.“
„Mogla bi da spavaš sa mnom i onda bismo bili kvit.“
„Hmm.“ Otvorila je vrata, koja se nije potrudila da zaključa.
„Kakva tehnika pregovaranja. Uspe li ti nekad?“
„Ovo je proba.“
„Dobro onda.“ Sa otvorenim vratima iza sebe, dugo ga je
proučavala.
 „Hajde da isprobamo.“
„Nisam zapravo...“
„Kasnije ćemo da pričamo.“ Zgrabila ga je za košulju i
uvukla ga u kuću.
Pre nego što je povratio ravnotežu, obavila mu je ruku oko
vrata, a drugom gurnula vrata da ih zatvori. I prislonila je usta na
njegova.
I bilo je tu, sve je bilo tu, sve što je zamišljao tako mnogo
puta i tako predugo. Njena izdržljivost, njena snaga. Njen ukus,
previše moćan da bi bio sladak, i topao, već tako topao da se
graničio sa vrelim.
Tu nije bilo ničeg izveštačenog, a bilo je svega što je u
čoveku izazivalo bolnu želju da dobije ostalo.
Morao je da dobije ostalo.
Podigao ju je, i na jedan užasan trenutak uplašio se da je
otišao predaleko, prebrzo jer je zurila u njega zaprepašćeno,
raširenih očiju.
„O bože.“ Zatim mu je zavukla ruke u kosu, a ustima je
pokrila njegova kao u groznici. „Svakog muškarca treba da
podižu žene. Na sprat. Prva soba nadesno.“
Prešla mu je ustima preko vrata, a upotrebila je i zube.
„Mirišeš tako prokleto dobro“, uspeo je da kaže. „Nemoj da
se predomisliš ili ću morati da se obesim.“
„Ali bez pritiska“, promumlala je i prešla mu na uho.
Okrenuo se nadesno, prizoru mora kroz staklo. Pritisnuo je
svetlo laktom, primetio prigušivač i podesio ga na sjaj.
„Gospode, dobar si.“ Već poluočajna, prešla mu je zubima
preko brade.
„Tek smo počeli, a ti si već stvarno dobar.“
„Ali bez pritiska.“
Postavio ju je na noge pored kreveta sa debelim, visokim
stubovima. Trenutak, pomislio je, trebalo mu je samo trenutak
da udahne, da ureže tu njenu novu sliku u glavu.
Kejt u njenoj lepoj haljini sa noćnim nebom i tamnim morem
iza sebe.
Želeo je da je zapamti na ovom svetlu, želeo je da joj skine
odeću i oseti joj kožu pod rukama.
Potražio joj je rajsferšlus na leđima haljine i polako ga je
spustio.
Ruke su joj poletele ka njegovoj košulji, raskopčavajući mu
dugmad. „Možemo li da sačuvamo sporo za drugu rundu?“
Moguće, samo moguće, da se još više zaljubio u nju tog
trenutka. „Podržavam sto posto.“
Vukli su odeću, rvali se s njom, ruke su im letele svuda dok
su se usta spajala žurno i strasno, i zadihano razdvajala.
Kad je lepa haljina pala na pod, odgurnula ju je nogom u
stranu.
Čvrsto, telo mu je bilo tako čvrsto, mišići tako zategnuti. A
ruke, čvrste, brze, odlučne. Pod tim rukama krv joj je pevala pod
kožom, podsetile su je kako izgleda žudeti za nečijim dodirom.
Kako su joj se samo sklopile oko grudi, kako su mu žuljevito
prelazile preko bradavica.
Kad je legla ispod njega, dok ih je mesečina osvetljavala i
more šaputalo, ponovo mu je pronašla usta i izlila svoju potrebu
u njega.
„Sad, odmah. Nemoj da čekaš.“
„Želim...“ Sve, pomislio je. „Pogledaj me. Pogledaj me.“
Kad ga je pogledala, duboko, duboko plavim očima, prodro
je u nju.
Čuo joj je krik, i kako joj se dah presekao na kraju. Video je
kako joj se pogled produbio dok ga je obuhvatala rukama i
nogama.
 Brzo ju je vozio, vozio sebe dok su se godine potiskivanih
maštarija širile kroz njega, a onda se prekinule pred čudom
stvarnosti. Divlje je uživala sa njim, od jednog mahnitog
prodiranja do drugog, čak i kad su joj se oči zacaklile od
orgazma.
Zadrhtala je, ali nije se zaustavila.
Rukama ga je uhvatila za kosu, i ponovo mu povukla usta na
svoja. „Još. Još. Još.“
Dao joj je još, i još, i još, dok nije ponovo kriknula, dok joj
ruke nisu skliznule i telo omlitavelo. Zatim je zagnjurio lice u
njen vrat, upio njen miris, i dopustio sebi da se slomi.
Ležala je oznojena, meka, i tako predivno zadovoljena.
Osećala je kako mu srce lupa uz njeno, još jedan predivan
osećaj.
Kad se okrenuo, povlačeći i nju sa sobom, shvatila je da
može ponovo da diše. I dugo je i zadovoljno izdahnula.
„Već neko vreme sam želeo ovo da uradim“, rekao joj je.
„Dobro ti ide čuvanje tajni. Nisam bila sasvim sigurna dok mi
nisi pokazao kako da muzem – kako se zove ona krava sa kojom
sam počela?“
„Bosi.“
„Izmišljaš.“
„Mora da postoji neka Bosi u kravljem stadu. To je zakon.“
„Ako ti tako kažeš.“ Prelazeći mu rukom preko grudi, setila
se kakav je dečak bio, njegove mršave građe.
Lepo se popunio.
„Do tada.“
„Nisam želeo da nešto zabrljam.“
„Ni ja. Moraćemo da razgovaramo o tome.“
„Odmah?“
„Možda ne baš odmah zato što mi treba galon vode.“
 „Doneću ti.“ Seo je i pogledao je. Još jedna slika za njegovu
zbirku, pomislio je. Kejtlin, gola pod sjajem zvezda. „Imam
mnogo tvojih slika u glavi.“
I očima i usnama mu se sanjivo i zadovoljno osmehnula.
„Stvarno?“
„Ova mi je možda omiljena. Odmah se vraćam.“
Ostala je da leži dok je on sišao u prizemlje i shvatila je da i
ona ima mnoge njegove slike u glavi. Počevši od žgoljavog
klinca koji silazi stepeništem da opljačka frižider.
Tema za razmišljanje, zaključila je. Kasnije. Nije želela da
razmišlja večeras.
Sela je kad je čula da se ponovo penje, i shvatila je da joj se
svaki milimetar tela utešio i umirio.
Zastao je na vratima, sa bocama vode u rukama. „Stvarno si
prelepa.“
Poslušala je srce i raširila ruke.

Unutrašnji sat ga je probudio pre izlaska sunca dok je Kejt,

topla, spavala pored njega. Prebacila je ruku preko njega, i
osetio joj je miris kose, i dugačku nogu prislonjenu uz njegovu.
Bilo je trenutaka, retkih, kad je posao na ranču imao mane.
Ova je bila najveća.
Ali izvukao se iz kreveta da se obuče tiho u mraku. Pošto nije
mogao sasvim da se seti rasporeda nameštaja – bio je malo
prezauzet – seo je na pod da se obuje.
Promeškoljila se.
„Mora da je sredina noći.“
„Ne, samo je rano ujutru. Vrati se na spavanje.“
„Računaj na to. Kartonske čaše su, uh, u ormariću sa leve
strane aparata za kafu.“
„Hvala.“ Ustao je i nagnuo se iznad kreveta. Sklonio joj je
kosu i poljubio je. „Hoću ponovo da te vidim. Ovakvu.“
Pomerila se i privukla ga da se još jednom poljube. „Je li
večeras prerano?“
„Za mene nije.“
„Dobro. Moći ćeš da isprobaš moju prilično neodoljivu
testeninu iz mog ograničenog kulinarskog repertoara.“
„Stvarno? Hoćeš da kuvaš?“
„Večeras hoću zato što želim da te ponovo vidim. Ovako. A
izlazak oduzima previše vremena.“
„Moraćeš ozbiljno da razmisliš o tome da se udaš za mene.
Šta kažeš na sedam sati?“
„Može. Laku noć“, dodala je i okrenula se.
Sišao je, napravio kafu. Popio ju je, misleći na nju, dok se
vozio kući.
Možda će da spomene to o braku, sasvim opušteno, tu i tamo.
Tako se možda neće sasvim zapanjiti kad je stvarno zaprosi.
Zaista je morala da se uda za njega. Ne samo zato što je bio
ludo zaljubljen u nju već i zato što su se zaista našli. Ako njoj
treba vremena da se zaljubi u njega, pa, sačekaće je.
Vozio se seoskim putem prema ranču, uhvatio je sjaj svetla u
prizemlju kroz prozor. Nikad nije mnogo razmišljao o sudbini,
ali zaključio je da je sudbina dovela Kejt prema tom svetlu pre
mnogo godina.
Prema svetlu, i njemu.
Parkirao je auto i ušao u kuću. Kad se istuširao, presvukao i
zgrabio nešto da pojede, preslišao se šta sve treba da uradi tog
dana: da nahrani i napoji, izvede sve konje iz štale na ispašu. I
bilo je vreme da prevede stoku sa Marvelovog polja na
Hokajevo, pusti je da pase svežu travu, a on da se pozabavi
đubrenjem.
Jahaće Bimera za taj posao, povešće pse. Dobar dan za sve.
 Zamoliće Reda da opere rezervoare za vodu, očisti pregratke,
dovuče seno.
Zatim je morao da nadgleda sezonce na usevima.
Majka će se pozabaviti svinjama i pilićima. A ona i baka će
se podeliti na prepodnevnoj i popodnevnoj muži.
Uzeće veće.
Morao je da ubaci i rad sa dva ždrebeta, ali uspeće pošto su
dame preuzele isporuke zadruzi subotom.
Dohvatio je laku teksas jaknu, i izašao iz kuće da započne
dan.
Kad se sunce pojavilo iza brda, nahranio je i napojio konje, i
izveo ih na ispašu. Pošto su mu psi pritrčali, znao je da su dame
– koje su ih čuvale prethodne noći – ustale i radile.
Kad je otvorio kapiju između livada, psi su jednostavno znali
šta je to značilo. Dotrčali su nazad, lajući, pomažući mu da
sakupi stoku.
Srećan kao i psi, Kelan je lagano dojahao nazad da se
pridruži sakupljanju.
Trebalo je dobrih sat vremena – uvek je bilo nekih grla
kojima trava nije bila zelenija na drugom mestu. Ubacio je jaknu
u torbu na sedlu kako je dan postajao topliji i telo mu se
zagrejalo.
Vazduh se ispunio zvucima opreme i mirisom đubriva dok ga
je par ruku razbacivao preko njive.
Čuo je piliće kako pijuču i grebu kod hrane, i svinje kako
grokću. Iznad bučnog valjanja okeana, galeb je kriknuo pre nego
što je odleteo.
Iz sedla, posmatrao je sokola kako kruži u lovu.
Psi su se rvali u travi dok se na obližnjoj livadi par ždrebadi
zabavljalo kao bilo koje dete subotom ujutru.
Koliko je on video, svet mu je bio savršen kako je samo
mogao biti.
Nije video Redov kamionet, pa je pomislio da je njegov
nezvanični pomoćnik ili spavao ili je otišao da jaše talase. Što je
značilo da će sam početi da čisti štale.
Bimer je pio vodu dok mu je on skidao sedlo, brisao ga
peškirom, proveravao mu kopita. Poveo ga je do ograđenog
korala, pošto će ga jahati kad kasnije krene da proveri njive,
zatim se uputio u štale.
Zatekao je majku kako čisti.
„Ja ću“, počeo je, ali nešto ga je preseklo u stomaku kad se
okrenula prema njemu.
Za ženu naizgled neograničene izdržljivosti, delovala je
iscrpljeno. Oči, sa tamnim kolutovima od umora, utonule su na
bledom licu.
„Šta se desilo? Jesi li bolesna?“ Uhvatio ju je za ruku, a
drugom joj je opipao čelo. „Je li baka?“
„Ne, i ne. Radi se o Redu. Dobro je“, brzo je dodala. „Moram
da radim, dušo, moram da radim i zaposlim ruke dok ti pričam.“
Vilama je ubacivala prljavu slamu u kolica, a obod šešira joj
je bio spušten tako da joj nije video lice.
„Dok se sinoć vozio kući, dvojica muškaraca u ukradenom
automobilu... Pucali su na njegov kamionet.“
Mogla je da kaže kako su vanzemaljci odveli Reda na Mars
koliko mu je to sve imalo smisla. „Oni su... šta? Je li povređen?
Gde je?“
„Okrznuli su mu ruku. On ponavlja kako je to samo
ogrebotina, ali videćemo kad mu budemo menjali zavoje.
Policija ga je dovela ovamo jer nije hteo u bolnicu.“
„Ovde je.“ Dobro, to mu je umirilo najgore strahove. „Mama,
trebalo je da me zoveš.“
„Ništa ne bi mogao, Kelane. Zaista ništa nismo mogli da
učinimo osim da se pobrinemo za njega koliko nas je pustio.
Više se uzrujao zbog prokletog kamioneta.“
Zaćutala je i naslonila se na vile. „Rekao je kako su pucali iz
poluautomatske puške, i pokušali su da ga navedu da sleti sa
litice.“
„Gospode bože. Poznaje li ih? Zna li zašto?“
Gledajući ga iscrpljenim očima, odmahnula je glavom. „Na
kraju su oni sleteli s puta. Jedan je mrtav, a drugi je u komi,
kako smo poslednje čuli. Policija je identifikovala onog u komi,
i Red ga ne poznaje. Potrajaće duže dok identifikuju drugog jer
on... auto je eksplodirao. Telo mu je izgorelo.
To je mogao biti Red dole, spaljen do neprepoznatljivosti na
dnu provalije.“
Plakala je bez stida kad je bila srećna ili duboko dirnuta. Ali
kad je bila neizmerno tužna, plakala je u samoći. Kad ju je sad
video da plače, Kelan je uzeo vile od nje i sklonio ih u stranu.
Privukao ju je.
„On mi je kao otac.“
„Znam.“ Dok ju je tešio, ženu koju je tako retko trebalo tešiti,
borio se da obuzda sopstveni strah i užasan gnev. „Brinućemo se
za njega, nas troje, svidelo se to njemu ili ne.“
„Ili ne.“ Uspela je da se malodušno nasmeje. „Veoma
ozbiljno ili ne. Treba da budem zahvalna, svi treba da budemo
zahvalni što je živ i dovoljno dobro da se ljuti na nas jer
obigravamo oko njega.“
Držala se za Kelana još malo. „Tako mi je drago što si ovde.“
„Žao mi je što nisam bio.“
„Ne, ne, nisam to mislila.“ Odmakla se i stavila mu ruke na
lice. „Ali trenutno mi je dobro što mogu da se oslonim na mog
dečka. Bio si sa Kejtlin.“
„Da.“
 Kad je klimnula glavom i opet dohvatila vile, uhvatio ju je za
ruku.
„Je li to loše?“
„Već sam je zavolela. Lako ju je voleti, ali čak i da nije tako,
volela bih je jer je ti voliš.“
„Vidi se?“
„Poznajem ti srce, Kelane, oduvek je tako bilo.“
Podigla je lice prema njegovom i stavila mu ruku na srce.
„Ona je jedina za koju znam da bi mogla da ga slomi, zato što
je jedina koja ti je važna, stvarno važna. S druge strane, ona je
jedina koja je unela to svetlo u tebe. Pa sam rastrzana između
toga da budem srećna i zabrinuta. To mi je posao.“
„Oženiću se njom.“
Zinula je, zatim udahnula, sakupila još slame. „Jesi li joj to
stavio do znanja?“
„Jesi li ti odgajila glupog sina?“
Usne su joj se izvile u blagi osmeh. „Nisam.“
„Znam kako da ne žurim, dam joj vremena koliko joj treba.
Slomiće mi srce jedino ako nisam ono što joj treba. A jesam.“
„Takođe sam odgajila samouverenog sina.“
„Vidim je, mama, vidim ko je. Ona vidi mene. Možda će joj
trebati malo vremena da vidi i nas. Mogu da čekam.“
Otišao je da uzme druge vile. „Ja ću ovo. Idi i pazi Reda.
Doći ću da preuzmem smenu do ručka.“
„Sad je baka s njim. Ona se više naljutila od njega, ako je to
moguće. I ti i ja znamo da se s bakom ne može izboriti kad se
uzbudi.“
„Neće moći da se izbori sa njom.“
„Ni u snu. Zato ćemo mi ovo da završimo, a onda ćemo svi
zajedno da ga pazimo.“
Kejt je spavala do kasno – zdravo, suboto – i odlučila je da ode
do glavne kuće. Nagovoriće dedu da prošetaju. Po bašti, možda i
do plaže. Pustiće ga da se odmori od teretane, ali ipak će ga
naterati da se kreće.
Ručaće pre nego što se vrati u kućicu, zamesi neko testo i
pregleda sledeći scenario. Tako će imati dosta vremena da se
malo sredi, napravi testeninu – i možda priredi ceo ugođaj. Upali
sveće, izabere neku muziku, lepo postavi sto.
Možda je bila u polusnu kad ga je pozvala na večeru, ali to je
bilo u redu. Trebalo je da razgovaraju, naravno. A posle
razgovora, posle jela, želela ga je ponovo u krevetu.
Kako je bilo lepo setiti se da voli seks, imala je i malo dara za
to. I kako joj je intimnost sa muškarcem kojeg je volela dala svu
tu pozitivnost i energiju.
Obukla je crne helanke, belu majicu koja joj je dopirala do
kukova, i stare patike koje je mogla da pokvasi i uprlja peskom
tokom šetnje po plaži.
Dohvatila je telefon jer joj je Darli poslala mali video-snimak
svoje bebe – i Kejtinog nezvaničnog kumčeta – Luka kako se
kikoće kad je srušio kulu od kocaka. Možda će ona i deda
snimiti mali video za Luka. Sad je imao godinu dana i Kejt je
želela da je on upozna.
Razmišljala je o svojoj prijateljici dok je hodala stazom. I o
prijateljima s kojima je Kelan bio blizak veći deo života. Morala
je da prizna da je održavanje prijateljstava zahtevalo trud.
Možda bi mogla da ubedi Darli da dovede bebu za vikend. I
Dosona, naravno. Muževi se ne mogu isključiti.
Ali još više je želela da vidi Darli i bebu, pokaže im
porodični dom, pokaže im ranč. Upozna ih sa Kelanom.
Što je više razmišljala o tome, više je to želela. Počela je da
joj kuca poruku, samo da je pokrene na razmišljanje. A onda je
videla Mikejlu Vilson kako izlazi iz šerifovog automobila.
„Šerife Vilson.“ Mašući, Kejt je ubrzala korak. „Ne znam da
li me se sećate.“
„Naravno da se sećam. Drago mi je što vas ponovo vidim,
gospođice Salivan.“
„Ma dajte. Kejt.“ Kejt je prihvatila ispruženu ruku.
„Apsolutno Kejt.“
„I Mikejla.“
„Jeste li došli da vidite dedu? Uvešću vas.“
„Zapravo, nadala sam se da ću razgovarati sa oboje.“
„Odlično.“
Povela ju je unutra, do glavnog salona. „Sedite. Idem da ga
pronađem. Hoćeš li kafu?“
„Ako ti nije teško.“
„Daćeš mu izgovor da i on popije. Odmah se vraćam.“
Mikejla nije sela, već je malo prošetala prostorijom. Bila je u
toj kući nekoliko puta tokom godina, na Hjuov ili Lilin poziv. I
često je dovodila dečake na plivanje, opet na poziv.
Ali uvek se divila toj kući. Kako je bila postavljena na brdu u
nivoima, kako je uspevala da izmami osećaj doma i topline i
pored svoje, kako se njoj činilo, elegancije.
Kad se Kejt žurno vratila, Mikejla je isto pomislila i za nju.
Mnogo topline i, uprkos neobaveznoj odeći, urođene elegancije.
„Kafa stiže, a isto i deda.“ Pokazala je glavom ka prozoru.
„Nikad ne izneveri, zar ne?“
„Ne, nikad. Mora da je dobar osećaj vratiti se, biti kod kuće,
videti okean svakog dana.“
„Da, sve to. Iskreno govoreći, nisam znala koliko mi je
nedostajalo dok se nisam vratila. Je li dobar osećaj biti šerif?“
„Velika odgovornost. Dajem sve od sebe.“
„Kako Red kaže, sasvim ti dobro ide.“ Kejt je pokazala na
stolicu, ali nije joj promakla jedva primetna promena na
Mikejlinom licu. „Je li nešto.
Zaćutala je kad je Hju ušao. Dobro je hodao, nije štedeo
nogu. I dobrodošlica mu se jasno videla na licu.
„Kakvo lepo iznenađenje! Kako su ti dečaci?“
„Odlično su, hvala. Danas je tata zadužen za njih. Utakmice
Male lige. Oprostite što vam remetim vikend.“
„Ne budi šašava.“ Hju je seo uz odmahivanje rukom. „Uvek
si dobrodošla, i znaš da očekujem dečake u bazenu čim još malo
otopli.“
„Obradovaće se. Ali ovo zapravo nije društvena poseta.“
Ostavila je da to visi u vazduhu kad je Konsuela donela kafu,
zajedno sa tanjirom sitnih kafenih kolačića. „Dobro jutro, šerife.
Gospodine Hju, samo jedan keks za vas.“
„Sitni su.“
„Samo jedan.“
„Ja ću, Konsuela.“ Kejt je ustala da sipa kafu. „I paziću na
njega.“
„Ujedinile su se protiv mene.“ Sačekao je da Konsuela izađe
iz sobe. „Je li ovo zvanična poseta?“
„Jeste. Sinoć se dogodio incident. Red je povređen. Dobro je.
Na ranču Horizont je.“ Uzela je kafu od Kejt. „Dvojica
muškaraca u ukradenom automobilu ispred San Franciska jurili
su ga na auto-putu 1, ka severu, nakon što je krenuo sa ranča ka
svojoj kući. Pucali su na njega.“
„Oni...“ Šolja i tanjirić su zazvečali dok ih je Kejt pružala
Hjuu. „Pucali su na njega?“
„Sa AK-15. Kamionet mu je izrešetan. Zadobio je manju ranu
na levoj ruci.“
„Pogođen je!“ Hju je stegao rukohvate stolice i krenuo da
ustane.
 „Manja povreda. Hju.“ Mikejla je promenila ton iz
objektivnog policijskog u prijateljski. „Uveravam vas jer sam
bila prisutna dok su ga pregledali, kad su mu previjali ranu.“
„Mogli su da ga...“
„Mogli su,“ složila se Mikejla. „Ali nisu. Još rekonstruišemo,
ali na osnovu onoga što imamo, Red je uspeo da ih nadmudri, i
pošto nisu mogli da vladaju ukradenim autom pri takvoj brzini,
preleteli su preko ograde i sleteli u provaliju.“
„Videli smo – sinoć smo se Kelan i ja vraćali iz Roud hausa.
Videli smo barikade. Mislili smo da se dogodila nesreća. Dobro
je, rekla si. Zaista je dobro?“
„Manja povreda, donji deo desnog ramena, gornji deo desne
mišice, odmah zbrinut na mestu. Ona dvojica nisu bila te sreće.
Prvi je na mestu ostao mrtav. Drugi je umro jutros u bolnici, nije
dolazio svesti.“
„Postoji razlog zašto nam ovo govoriš“, izjavio je Hju.
„Uspeli smo da identifikujemo drugog – pucača – koji je
preminuo jutros. Harkin Abdul. Je li vam poznato to ime?“
„Ne“, rekao je Hju dok je Kejt odmahivala glavom.
Mikejla je izvadila telefon i pokazala im sliku na ekranu.
„Ovo je Abdul. Fotografija je stara oko tri godine. Prepoznajete
li ga?“
Kejt je uzela telefon, proučila fotografiju crnca ljutitih očiju
sa obrijanom glavom i gustom kozjom bradicom. Uz novo
odmahivanje glavom, predala je telefon Hjuu.
„Nisam ga nikad pre video, ili se ne sećam. Treba li?“
„Iz Los Anđelesa je, odslužio je neko vreme. Član bande. Bio
je na slobodi oko godinu dana.“ Uzela je telefon i sklonila ga.
„Potrajaće dok ne identifikujemo drugog čoveka preko zubnog
kartona i DNK.“
„To nije odgovor“, promumlala je Kejt.
 „Ispitujem neke uglove. Dogodila su se dva ubistva i ovaj
pokušaj od novembra. Ubijen je Frenk Denbi u novembru. Čarls
Skarpeti je ubijen u svom domu u Los Anđelesu. Sad ovo sa
Redom.“
„Svi su povezani sa mnom. Sa otmicom“, ispravila se Kejt.
Morala je da spusti kafu, sklopi ruke da bi ih smirila.
„Pre devetnaest godina“, naglasio je Hju. „Hoćeš da kažeš da
su ih ubili ova dvojica koji su pokušali da ubiju i Reda?“
„Ne, ne verujem u to. Ali veza postoji. Ko god je ubio
Denbija, najverovatnije je takođe bio zatvorenik, ili neko u
zatvorskom sistemu ko je imao pristup njemu. Losanđeleska
policija je isključila pljačku kao motiv Skarpetijevog ubistva.
Ispituju teoriju ubistva iz osvete. Neko koga je zastupao, a ko je
završio u zatvoru, žrtva nekoga koga je izvukao. To ne uspeva.
Sad kad dodamo i Reda, razmišljamo o mogućnosti da su sva tri
unajmljena.“
Nije bilo teško povezati tačkice kad su bile očigledne. „Neko
ko bi platio da se ubiju ljudi povezani sa mojom otmicom. Ali
zašto?“
„Osveta ima smisla.“
Kejt više nije mogla da sedi, pa je ustala, i otišla do staklenog
zida da se zagleda slepo u more. „Mislite da je moja majka
možda to učinila.“
„Je li pokušala da stupi u vezu s tobom otkako si se vratila u
Big Sur?“
„Ne. Sad već zna da ne vredi. Malo me čačka preko medija.
To je njen način. Ne shvatam zašto bi ona ovo radila.“ Kejt je
ispustila vazduh kroz zube i pritisnula prstima oči. „Ipak, ko bi
pomislio da će uraditi ono što je uradila na početku svega ovoga.
Ali...“
Okrenula se i pogledala u dedu. Mrzela je što mu je u očima
videla koliko je bio pogođen. „Sad ima sav novac ovog sveta na
raspolaganju. Možda ovo zvuči dramatično, ali kad bi želela da
neko umre, mogla bi da unajmi profesionalca. Ne bi joj bio
potreban siledžija iz losanđeleske bande. Kako bi znala da
unajmi nekog takvog? I šta bi joj to donelo? Njoj je najvažnije
šta bi njoj to lično donelo.“
„Ima okrutnosti u sebi“, rekao je Hju. „Proračunate
okrutnosti, ali kao i Kejt, ne vidim da bi to mogla biti ona. Samo
zato što ništa nema od toga. A kad bi želela osvetu? Ne bi čekala
tako dugo.“
„I ti si povezana.“ Kejt se okrenula prema Mikejli. „Ti,
Kuperovi. Baka. Bože.“
„Ja sam obučeni policajac, kao Red. I kao Red, umem da se
čuvam. Što se Kuperovih tiče, otići ću do njih da razgovaram s
njima, sa Redom. Ali ako Šarlot Djupont nije umešana, onda bi
ona bila sledeća meta. Ti si pronašla Kuperove one noći, Kejt,
nisu oni tebe. Ne kažem da ne treba da budu oprezni, da se
čuvaju.“
„Tata. Baka Lil.“
„Opet, ako Djupontova nije umešana, oni nisu imali ulogu u
tome. Obavestićemo ih, u toku prepodneva, ali nisu bili deo
otmice, nisu bili istražitelji, advokati. To je teorija“, naglasila je
Mikejla.
„Grant Sparks.“
„Nameravam da odem do San Kventina i razgovaram s njim.
Da steknem utisak. Pokazao se kao uzoran zatvorenik. Ne
verujem u potpunosti u uzorne zatvorenike.“
„Ali kako bi mogao to da sredi iz zatvora?“ zahtevala je da
zna Kejt. „Nije umeo stručno da otme i zadrži ni devetogodišnje
dete.“
„Koje bi bilo bolje mesto za unajmljivanje ubica od ustanove
u kojoj borave? Opet, to je teorija.“ Mikejla je spustila kafu. „I
znam da je uznemirujuća. Ako su ovo nasumična, nepovezana
dela...“
„Ne veruješ u to“, prekinula ju je Kejt.
„Ne. Učiniću sve da pronađem i zaustavim izvor. Javite mi
ako neko kontaktira sa vama ili vam se takvi pokušaji učine
neobičnim, ako vam bude u bilo kom trenutku nešto nelagodno.“
„Pozivi, Kejti.“
Mikejla je skupila oči, malodušna. „Kakvi pozivi?“
„Već godinama traju.“ Pošto je želela da ih odbaci, Kejt je
ponovo uzela kafu. Smireno i postojano. „Snimci, razni glasovi
– često majčin glas, iz filmskih dijaloga – muzika, zvuci.“
„Pretnje?“
„Osmišljeni su da budu preteći, da me uplaše i uznemire.“
„Kad su počeli?“ Izvadila je svesku.
„Kad sam imala šesnaest, i još sam živela na Beverli Hilsu.
Dolaze u intervalima, prođu meseci, ponekad i više od godinu
dana. Poslednji se dogodio neposredno pred Božić.“
„Zašto nisi prijavila?“
„Jesam. Detektivu Vasermanu u Njujorku. Ja... većina poziva
se dogodila kad sam živela u Njujorku. Poslala sam mu govornu
poruku. Pozivi ne traju dovoljno dugo da bi im se ušlo u trag, i
kažu da je u pitanju pripejd telefon.“
„Želela bih podatke da kontaktiram sa detektivom
Vasermanom.“
„Ja... u redu.“ Kejt je izvadila telefon, pronašla snimke i dala
ih Mikejli.
„Ako se desi novi poziv, moraš da me obavestiš.“
„Hoću. Žao mi je. Navikla sam da govorim detektivu
Vasermanu. Nisam razmišljala izvan toga.“
„Sve je u redu. Rekla si da je na nekima glas tvoje majke?“
 „Na svim, zapravo. Ponekad moj glas – iz filma ili glas koji
sam pozajmljivala.“ Kad je poželela da ispreplete prste, Kejt se
zaustavila, naredila im da se umire. „Mogu da kažem da je u
pitanju amaterski rad, loše presnimavanje, mnogo buke, loše
povezivanje i uređivanje. Ipak, deluju.“
„Osim tih poziva, je li bilo i nekih drugih pretnji, nekih
pokušaja da ti neko naškodi?“
„Ne, ne meni. Prve godine kad sam živela u Njujorku,
dvojica su napali i pretukli momka sa kojim sam se viđala.
Izgovorili su rasističke uvrede i moje ime kad su ga povredili.
Detektiv Vaserman i – ona je sad poručnica – Rajli istraživali su
napad i rekla sam im i za pozive. Učinili su šta su mogli.“
„Jesu li identifikovali i priveli napadače?“
„Ne. Noa, dečko, nije mogao da se seti kako su izgledali, nije
bio siguran da ih je uopšte video pre nego što su ga zaskočili.“
„U redu.“ Mikejla je uzela Vasermanove podatke i ustala.
„Hvala na vremenu i odgovorima. Moram da proverim Reda.“
„Reci mu da ću doći da ga posetim, vidim da li se folira samo
da bi dobio veće parče pite.“
Mikejla se osmehnula Hjuu i klimnula glavom. „Zaista voli
pitu.“
„Ispratiću te.“ Kejt je ustala, stegla dedino rame, zatim izašla
sa Mikejlom.
„Deda mi odlazi u Njujork za par dana, da poseti Lili, a ima i
neke sastanke. Otac mi je u Londonu. Mislim da su bezbedniji
tamo nego ovde.“
„Osećaš li se ti sigurno ovde?“
„Da. Ne. Ne znam“, priznala je. „Prestala sam da razmišljam
o tome. Ali ovo mi je sad dom, i moram da ostanem.“
„Bez obzira na to jesam li u pravu ili ne, obaveštavaću vas.“
„Reci Redu... reci mu da mislimo na njega.“
 Kad se Mikejla odvezla, Kejt je pogledala prema garaži,
prema starom kalifornijskom lovoru. Jedan dan, pomislila je,
jedan trenutak, jedna nedužna igra.
Kako to da taj dan, taj trenutak i ta igra nikako da prođu?

DVADESET TREĆE POGLAVLJE

Prošetala se sa Hjuom kroz bašte tako vesele u proleće da su
izgledale kao da plešu, ali otišla je da se prošeta po plaži sama
da da sebi vremena da razmisli. Da joj slani pacifički povetarac
razbistri glavu.
Žmurke, ponovo je pomislila. Samo igra. Ali opet, otad samo
to radi. Skrivala se – ili je bila sakrivena u Irskoj. Krila se iza
zidova dedinog i bakinog imanja, iza studijskog obezbeđenja.
Tražila je to, da, tražila je, ali sakrivala se u gomili i
anonimnosti Njujorka.
Nastavila je da traži – takav je bio život. Ali završila je sa
sakrivanjem.
Rekla je Mikejli da joj je ovo dom. Tako je i mislila.
Los Anđeles joj nikad nije bio dom iz mnogo razloga.
Njujork joj je bio potrebna promena, obrazovanje, mesto gde se
osamostalila.
Irska je bila, i uvek će biti, uteha.
Ali ako bi birala mesto gde će da ostane, da bude ona prava,
da upozna sebe? Bilo bi to baš ovde, ovde sa morem koje se
razbijalo o stene, valjalo se iz zelenog u plavo. Ovde sa šumom
isprepletene morske trave na sopstvenoj plaži, čarobnim
zvucima kitova ili glatkim morskim vidrama ispod talasa.
Ovde, sa stenama i brdima, čestarima i sekvojama, prizorom
kalifornijskog kondora kako leti preko široke, široke činije neba,
ili moćnog sokola kako izranja iz nje.
Ovde joj je bila porodica – prava porodica – i prilika da
izgradi ostatak života. Niko je neće više odvući odavde, niko ne
bi mogao da je prisili da preseče i ponovo pobegne.
I tako se vratila do kuće i radila ono što ju je činilo srećnom.
Umesila je testo za hleb, ostavila ga da naraste. Za to vreme
se zatvorila u svoj studio da radi još sat vremena, to jest da radi
ono što čine glumci – postane neko drugi na jedan sat.
Premesila je testo, ostavila ga da još jednom naraste, podesila
alarm da je podseti pre nego što ode do glavne kuće i potraži
Konsuelu.
Ako već pravi večeru za muškarca s kojim je upravo spavala,
onda to mora da bude prokleto dobra večera. I nije bilo vremena
da sama pokuša da napravi tiramisu, prvi put.
Na kraju je nazdravljala sa Konsuelom u kuhinji gostinske
kuće, pri čemu joj je Konsuela davala uputstva, odobravala (ili
coktala jezikom) i vodila je kroz proces koji ni izbliza nije bio
tako težak kao što je očekivala.
Konsuela je klimnula glavom (odobravanje) na vekne hleba
koje su se hladile na rešetki. „Umeš lepo da mesiš sama. To
je...“ Zastala je da razmisli. „Terapeutski. To je prava reč.“
„Za mene jeste.“
„Sledeći put pravi tiramisu noć pre nego što ćeš ga poslužiti.
Tako je još bolji. Sad obavezno lepo postavi sto. Doneće ti
cveće.“
„Nisam sigurna u to. Poziv je bio neobavezan.“ Pre nego što
sam se zapravo probudila, pomislila je.
Konsuela je skrstila ruke. „Doneće ti cveće ako vredi. Ako
bude kratko, stavi ga na tvoj lepi sto. Ako bude visoko, stavi ga
tamo.“
„Htela sam ja da odem i kupim neko.“ Na Konsuelin
prodoran pogled, Kejt je osetila kako povija ramena. „Ali neću.“
„Dobro. Kad on tebi napravi večeru, odnećeš vino. Kad ti
praviš za njega, on donosi cveće. Tako je ispravno. Imaš li seks
sa njim?“
„Konsuela!“
Domaćica je odmahnula rukom na njen razdragani uzvik.
„On je dobar čovek. I muy guapo, si12?“
Kejt nije mogla poreći da je Kelan bio vrlo zgodan. „Si13.“
„Dobro, staviću ti čistu posteljinu na krevet, i tamo možeš da
staviš svoje cveće. Pequeño14“,dodala je i rukama pokazala
malu veličinu. „Bonito y fragante.15 Idi i naseci ga u bašti dok ja
promenim posteljinu.“
Kejt je iz iskustva znala da je rasprava sa Konsuelom
predstavljala gubljenje vremena i daha, i nikad se nije završavala
pobedom. Otišla je u baštu sa Konsuelinim uputstvom na umu
da ubere nešto lepo i malo za buketić za spavaću sobu.
Ružice, frezije i nekoliko grančica ruzmarina izgleda da su se
baš uklopile – i zaradile Konsuelino odobrenje. I Kejt joj je
udovoljila tako što je umotala svež hleb u krpu i od njega
napravila poklon zahvalnosti.
Dok nije stavila sos da se krčka, shvatila je da je dobar deo
dana provela ne razmišljajući o bombi koju je Mikejla spustila
tog jutra pred nju.
Tako dobar dan, zaključila je dok je lepo postavljala sto.
Dobar dan kod kuće, dobar dan kad je bila samo Kejt. Uključila
je muziku, otvorila crno vino da ga pusti da diše.
Osvrćući se naokolo, uhvatila je sebe da klima glavom kao
Konsuela. Nasmejala se samoj sebi dok se pela na sprat da
ispuni Konsuelino poslednje uputstvo. Morala je da se presvuče
u nešto lepo, ali ne otmeno, da bude veoma privlačna, ali ne
previše seksi.
Odlučila se za plavu košulju, nežnu i po boji i po teksturi,
sivoplave pantalone koje su joj dosezale do iznad članaka.
Stavila je viseće minđuše da izgleda lepo i Darlinu narukvicu za
sreću.
Dok je uplitala kosu – nisko, labavo – u glavi je prolazila
kroz razgovor koji je trebalo da obavi sa Kelanom. Iskren,
pomislila je, praktičan i realan.
On je bio dobar čovek, razmišljala je kad je sišla i opasala
kecelju. I nije imala baš sreće sa muškarcima – dobrim i ne tako
dobrim.
Kucanje se začulo tačno u sedam. Kad je otvorila vrata,
videla je da je doneo cveće. Sunčane žute lale.
„Vidim da si vredan.“
„Čega?“
„Poziva za večeru, prema Konsuelinim merilima. Cveće“,
objasnila je.
„I savršeno je. Hvala.“
Kad je preuzela cveće, iznenadio ju je time što joj je
obuhvatio rukama lice i poljubio je prvo u čelo, kao prijatelj. Taj
jednostavan izbor dirnuo ju je u srce više nego topao i dugačak
poljubac koji je usledio.
„Nisam bio siguran hoćeš li moći ovo da izvedeš. Da
napraviš večeru“, dodao je dok je išla da donese vazu za lale.
„Ali s obzirom na to kako ovde miriše, izgleda da jesi.“
„Dobro sam. Kako je Red?“
„Ljut. Uglavnom je ljut, ne mogu ti reći koliko je to
olakšanje.“
„Ne moraš. Ljut umesto povređen veliko je olakšanje.“
„Ali ipak.“ Nemiran, otišao je do staklenog zida, pa nazad.
„Bio sam prisutan kad mu je baka menjala zavoj, pa me podseti
da pazim da me ne okrzne metak. Prokleto je gadno.“
„Je li bio kod lekara?“
„Baka mu nije dala mnogo izbora, tako da jeste. A zaista je
samo ogrebotina. Kamionet mu nije bio te sreće. Uništen je. To
ga je još više naljutilo.“
„I nije poznavao čoveka kojeg su identifikovali.“
„Ne. Niko nije.“ Pogledao ju je pravo u oči na svoj postojan
način. „Kako si ti?“
Da da sebi malo vremena, spustila je cveće na kuhinjsko
ostrvo kako joj je Konsuela savetovala. „Vino?“
„Naravno.“
„Kako sam?“ Razmislila je dok im je sipala vino. „Ljuta sam,
ne uglavnom, već definitivno. Prvo zbog onog što se dogodilo –
još više zbog onog što je moglo da se dogodi Redu. I znajući da
je možda moglo da se dogodi – veliko možda – zbog onoga što
je učinio za mene pre mnogo godina. Za mene, za moju
porodicu. Dodaj i osujećeno, nelagodno, prosto zbunjeno što je
neko izveo tako nešto... Je li to mržnja? Ogorčenje? Samo
duboka potreba da se, šta, osveti?“
Pružila mu je vino. „Nije moja majka.“ Samo ju je pogledao
– na onaj svoj način – nije ništa rekao, pa je odmahnula glavom.
„Ne mislim da nije sposobna za mržnju i sve ostalo. Samo to
nije njen način osvete. Uništavanje mene i porodice,
pronalaženje podmuklih načina da to radi dok istovremeno
stavlja sebe pod reflektore – to je njen način.“
„A ovo nije samo to?“
„Ja... oh. Čekaj. Nisam o tome razmišljala.“ Ponela je vino sa
sobom i otišla da, nepotrebno, promeša sos. „Ne, ne verujem.
Moguće je, naravno, da će se ono što Mikejla veruje pokazati
kao netačno, pa će se ona opet svuda pojavljivati. Mogla bi da
izvuče nešto iz toga. Ali Denbi je ubijen pre više meseci. Njoj bi
to bilo previše razvučeno. Njoj treba brza korist.“
„Ali ti je zapravo ne poznaješ. Nisi je videla niti razgovarala
sa njom godinama.“
„Ali poznajem je.“ Okrenula se prema njemu. „Upoznaj svog
neprijatelja i, veruj mi, shvatam da je ona upravo to. Tako sam
tokom godina razradila studiju o njoj. Ona je narcis, prirodno
sebična, samo sebi udovoljava, ima detinjastu potrebu da dobije
sve odmah, i voli svetlucave stvari. I ni najmanje nije svesna
sebe, što je jedini razlog zašto je osrednja glumica. Sujetna je,
grabljiva, mnogo je toga ružnog, ali nije nasilna.
Da sam umrla tokom otmice, glumila bi ožalošćenu majku,
ali ne bi ništa osetila. Verovalabi kako oseća i da to nije bila
njena krivica. Verovala je kako me ništa od toga neće povrediti,
ili barem nedovoljno da bi bilo važno. Ne vidi ništa izvan svojih
potreba. Ubijanje ne služi njenim potrebama i predstavlja
prevelik rizik, oduzima previše vremena i truda.“
„U redu.“
Zabacila je glavu. „Tek tako?“
„Reći ću ovo, a onda bi možda trebalo to da odložimo da nam
ne upropasti potpuno noć.“
Lako je spustio ruku na njenu, onu kojom je trljala narukvicu
da se smiri.
„Nisam baš sklon mržnji. Ona te nikuda ne vodi i često
naškodi više tebi nego toj drugoj osobi. Ali prema tvojoj majci
sam davno napravio izuzetak. To mi ne smeta. Međutim, sve što
si upravo rekla uklapa se u moje mišljenje o njoj. Zato u redu.“
Okrenula je ruku i ispreplela prste s njegovim. „Nije mi
majka ni na jedan važan način.“
„Ne, nije. Mislim da imam još nešto da kažem na tu temu.
Moram da te čuvam, i moraš to da mi dozvoliš. Tebe, Hjua, Lili,
dođavola, Konsuelu. Ubaci u to i tvog tatu kad je ovde.“
 Odmakla se za korak. „To je velika briga.“
„Svi radimo ono što moramo. Mislio sam da to radim
nenametljivo.“ Sad se osmehnula. „Lukavo?“
„Tako je“, potvrdio je. „Ali zašto ne bismo bili iskreni, ti i
ja?“
„Iskreno je lakše na duže staze.“
Prineo joj je ruku usnama i ovlaš joj poljubio prste. „Tvoja
porodica je važna meni i mojima. Ti si važna. Briga o tebi
prirodno sledi.“
„Tvoja porodica je povezana s tom noći, ako sve ovo potiče
od toga. Kako bi bilo da ja pazim na tebe i tvoje?“
„Ne smeta mi. Izgleda da ćemo morati da provodimo više
vremena zajedno.“
„Lukav si.“ Izvadila je činiju za salatu, prelila je prelivom
koji je napravila i promešala je. „Hajde da jedemo.“
Kad su se smestili sa salatom i parčadima hleba, odlučila je
da započne novi razgovor. „Dakle, Konsuela, koja je nadgledala,
davala mi uputstva i rukovodila pravljenjem deserta...“
„Imamo i desert?“
„Imamo. U svakom slučaju, želela je da zna hoćemo li imati
seks.“
Zagrcnuo se i dohvatio vino. „Šta?“
„Kaže da si dobar čovek i veoma zgodan. I pošto mi je ona
jedna od pravih majki, i veoma te voli, rekla bih da je smatrala
da ima pravo da pita i savetuje. Samo te upozoravam da bi ta
tema mogla da iskrsne sledećeg puta kad je posetiš.“
Iskreno, nije to mogao da zamisli. Nije ni želeo. „Hvala na
upozorenju.“
„Ali kad smo već kod te teme, postoji nešto o čemu nismo
imali vremena da razgovaramo sinoć zato što me je više
zanimalo da te odvučena u krevet.“
 „Hvala i na tome.“
„Važan si mi, Kelane. Ti i tvoja porodica ste mi oduvek
značili. Ti mi značiš, svi vi, još i više otkako sam se vratila.
Vreme koje sam provela na ranču sa tobom, tvojom mamom, sa
bakom i Redom? Pomoglo mi je da se vratim kući, osetim se
kao kod kuće. I znam šta ti osećaš prema mojoj baki i dedi.
Lično sam videla.“
Nije baš govor, razmišljao je, ali mogao je da se kladi da je
vežbala, kao što je vežbala pozajmljivanje glasa.
Nije bio sasvim siguran je li mu to smetalo ili ga je dirnulo,
pa se za sada opredelio da ostane neutralan.
„Oni su veliki deo mog života.“
„Znam. Treba da obećamo jedno drugom, i ozbiljna sam, da,
šta god se desi s nama, nećemo odbaciti te delove naših života
niti otežavati jedno drugom da ih zadržimo.“
Stav mu se promenio od neutralnog u iskreno zbunjen.
„Zašto bismo to radili?“
„Ljudi budu povređeni, naljute se kad pođe po zlu. Moje veze
su se uvek završavale ružno.“
Odlučio je da je usmeri upravo u tom pravcu, i pojede još
hleba. „Čini mi se da si imala pogrešne veze.“
„Možda, ali zajednička stavka sam im bila ja. Iskreno“,
ponovila je. „Pokušala sam veze sa muškarcima iz mog posla,
zapetljalo se i razišli smo se. Pokušala sam s nekim ko nije bio u
mom poslu, isto.“
„Da, rekla si.“ Pošto nijedno nije imalo nameru da vozi, sipao
im je još vina u čaše. „Ne naročito određeno.“
„Dobro. Prvo, volela sam ga. Volela sam ga onako kako se
voli sa sedamnaest. Opijeno, zaljubljeno i bez ograničenja. Bio
je dobar čovek. Dečak zapravo“, ispravila se. „Glumac – u
mjuziklima. Veoma darovit. I dobar, drag. Jedne noći kad me je
otpratio do taksija kao i uvek, i dok je čekao da se odvezem,
zaskočila su ga dvojica. Završio je u bolnici.“
„Čitao sam o tome. Bio sam na koledžu.“
„Mnogo se pisalo i govorilo o tome. Dakle, znaš da su
napadači izgovorili moje ime, činjenicu da sam bela, a on nije
bio, i zato su ga tako prebili. Njegova porodica je krivila mene.
Kako da ih krivim?“
„Kako kad nije bila tvoja krivica?“
„Nije se radilo o krivici. Ja sam bila razlog, ili izgovor, ili
dođavola, makgafin.“
„Šta je to?“
„Makgafin? Filmski izraz, sredstvo zapleta, i to je često nešto
što izgleda važno, ali zapravo nije.“
„Ali ti jesi“, rekao joj je, „važna.“
„Ne nužno dvojici koji su Nou strpali u bolnicu.“ Uzela je
čašu vina, proučavala ga, i kroz njega videla onaj divan jesenji
dan na terasi Lilinog stana sa bleštavilom Njujorka u pozadini.
„Nije mogao da mi oprosti tada, pa smo raskinuli.“
„Doživeo je nešto strašno što nije zaslužio. Ali za ime božje,
Kejt, šta je trebalo da ti oprašta?“
„Makgafina.“ Podigla je ruku, a drugom otpila malo vina.
„Prikladno sredstvo da se dvadesetogodišnji plesač pošalje u
bolnicu, prodaju tabloidi, da se omogući internetu nešto o čemu
će neko vreme da bruji.“
„Pogrešio je, glupo je pogrešio.“ Ljutnja, nagla i vrela,
zaoštrila je reči. „I nemoj mi reći kako mi je lako da to kažem.
To bi bilo kao da ja krivim vlasnika prodavnice što mi je tata
ubijen, ili da krivim žene koje je tata pokušao da zaštiti. Nisu oni
bili krivi. Kriv je bio čovek sa pištoljem.“
„U pravu si, ipak. Noa i ja smo natrčali jedno na drugo nešto
pre nego što sam se vratila u Big Sur i rešili smo to pitanje.
Zahvalna sam zbog toga. Dugo mi je trebalo da nekoga ponovo
poželim, da nekome dovoljno poverujem između tih tačaka svog
života.“
Ustala je da skloni salatu. „Izvadiću testeninu u tanjire, hoću
da je lepo poslužim. To jelo mi je zaštitni znak.“
„Meni odgovara.“
„Dakle. Upoznala sam tog tipa preko prijatelja jedne moje
rođake. Student prava, izuzetno pametan. Definitivno nije bio u
poslu, jer sam se zakleta da mi to više ne treba. Izašla sam
jednom ili dvaput između toga, ali nije bilo hernije.“
Mešala je lagano testeninu i sos dok je govorila. „Ali nešto je
s njim kliknulo, možda zato što mu nije bilo stalo do filmova ili
TV-a, niti bilo čega s tim u vezi. Čak nije imao ni TV. Kad nije
učio za ispite, mnogo je čitao. Uglavnom nefikciju. Poznavao je
umetnost, išao u galerije. Prefinjen, erudita.“
„Shvatam“, rekao je. „Snob.“
„Ne, on...“ Nasmejala se. „Pa, da. Bio je, sad kad već kažeš.
U svakom slučaju, odlagala sam da spavam s njim oko šest
nedelja, čini mi se, i imala sam utisak da je strpljiv, da je
spreman da mi da vremena. Kad smo na kraju spavali zajedno,
bilo je dobro.“
„Dobro“, ponovio je, s jedva primetnim podsmehom.
„Pa, nisam čula anđele kako pevaju, ali bilo je dobro. Nije
mu bilo stalo do pojavljivanja u medijima kad je došlo do toga,
jer nije uopšte obraćao pažnju. Njemu je sve to bilo ispod časti.
Nije mnogo cenio ni glumce – a ja sam tada već radila na
pozajmljivanju glasa – ali nije mi smetalo.“
„I onda?“
„Svež parmezan? Vaš je.“
„Naravno.“
„I onda“, nastavila je dok je rendala sir. „Bili smo zajedno
oko tri meseca, neodređeno smo pričali o tome da počnemo da
živimo zajedno. Bio mi je potreban prostor za studio – što ne bi
zauzelo mnogo mesta. Tad je krenulo po zlu. Nije dolazilo u
obzir da ubacujem neku glupu zvučno izolovanu sobu u njegov
stan, ili bilo koji stan. Bilo je krajnje vreme da prekinem s tim
glupim hobijem. Meni zapravo nije bio potreban novac. Kad
sam se usprotivila, kao što možeš da zamisliš, udario me je.“
„Udario te je“, ponovio je veoma tiho.
„Prilično jako okrenutom šakom pravo preko jagodične kosti.
Samo jednom, jer samo je toliko bilo dovoljno. Nisam paničila“,
promumlala je, dok se prisećala. „Umem da paničim u napetim
okolnostima, ali nisam. Naprotiv, kao da sam se probudila.
Tako.“
Slegla je ramenima. „Izvinjavao se, mnogo, dok sam izlazila.
Imao je užasan dan, izgubio je živce, voleo me je, ne bi se više
nikad desilo.“
Donela je testeninu sa svežim bosiljkom i parmezanom na
sto. „Ne, ne bi, zato što više nikad ne bi imao priliku. Otišla sam
kući, napravila selfi lica za svaki slučaj. Što je bilo prikladno
pošto je nastavio da šalje poruke i zove, čak je dolazio i do mog
stana ili se pojavljivao kad bih izašla.“
„Uhodio te je.“
Dobro je poznavala nijanse u glasovima i bolje je
prepoznavala razne vrste ljutnje nego pre. Ovo je bila ledena
srdžba, i definitivno opasnija nego brz, uzavreli prasak.
„Skoro. Otišla sam do dvoje detektiva koji su istraživali
napad na Nou. Pokazala sam im selfi, objasnila, pitala mogu li,
barem malo, da obave razgovor sa njim, malo ga upozore. Ako
to ne bi uspelo, podnela bih prijavu. Uspelo je.“
Zavrtela je špagete viljuškom. „Probaj.“
Probao je. „Vidim zašto ti je ovo zaštitni znak. Sjajno je. Nije
ti više smetao?“
„Nije. Ali oko dve godine kasnije, policajka – dotad je već
postala poručnica – svratila je da me poseti i da mi kaže kako je
uhapšen zato što je prebio verenicu. Želela je da znam kako sam
donela pravu odluku i da me pita hoću li, ako bude neophodno,
svedočiti. Rekla sam da hoću, ali bože, drago mi je što nije bilo
neophodno.“
Pojela je još malo testenine i zaključila da je zaista sjajna.
„Što nas dovodi do treće i poslednje veze ako želiš da čuješ.“
„Želim.“
„Džastin Harlou.“
„Da, i o tome sam čitao. Gomila gluposti.“
„Glupost je i bila. Da, sviđali smo se jedno drugom, i to dosta
dugo. Talentovan je, ume da bude zabavan, definitivno je
privlačan. Imali smo mnogo toga zajedničkog i bio je vrlo tražen
kad mu je serija bila gledana. Nije mu smetala pažnja javnosti.
Zašto bi, pola te pažnje se ionako vrtelo oko njega. Nije mu se
naročito sviđalo što su nas zvali Ketdžas, ali šalio se na taj
račun. Uživali smo zajedno. Nisam ga volela, ali bilo je blizu.
Bilo mi je dobro sa njim i neko vreme sam imala s kim da
pričam o poslu. S nekim ko je razumeo zahteve, s nekim ko je
zaista cenio taj posao s pozajmljivanjem glasa zato što je i sam
to radio. Onda...“
Slegla je ramenima. „Rejtinzi su mu opali, ono što je radio
tokom pauze nije dobro prolazilo. Nisam ga krivila što je bio
neraspoložen – bilo mu je teško. A onda sam saznala da je
spavao sa koleginicom iz serije, i to je trajalo mesecima.“
Pošto je zavrtela još špageta, zamahala je viljuškom. „Kad
sam se suočila s njim, okrivio je mene. Nisam bila uz njega,
nisam ga dovoljno podržavala. Nisam dovoljno volela seks, ko
zna šta još. Osim toga, to je bio samo seks, nije ništa značilo.“
 „Ako ništa ne znači, onda nešto ne radiš kako treba. Ostavila
si ga.“
„Jesam, ali sam pogrešila što sam pristala da ćutim o tome
dok snima seriju. Prosto mi nije bilo važno, ali njemu jeste. Bilo
je dovoljno važno da i moja majka čuje za to, nagovorila ga je
da pokuša da privuče pažnju medija. Preduhitrio me je tako što
je izjavio kako je on mene šutnuo zato što sam bila ljubomorna,
zahtevna, luda i tako dalje.“
Uzela je vino. „Dakle, tri pogotka.“
„Ne sa moje tačke gledišta. Prvi tip – Noa, je li tako? Nije
bila ni tvoja ni njegova krivica. Nisi izazvala ono što mu se
dogodilo; nije mogao da podnese ono što mu se dogodilo. Mogu
da ga opravdam zato što je imao samo dvadeset godina. Pa, po
meni, nijedno od vas dvoje nije bilo krivo. Drugo đubre? Mnoge
žene prevare muškarci koji su u stanju da ih udare. Mnogi
muškarci uspeju to dovoljno dugo da sakriju dok ne učvrste
vezu. A ti si otišla, preduzela si nešto. Postupila si ispravno. Nije
bilo do tebe. Poslednji tip? Mnogi završe sa ljudima koji se na
kraju pokažu kao varalice i lažljivci. I opet, otišla si.“
„Ali istorija mi je grozna, Kelane.“
„Dvojica od trojice su se pokazali kao jebeni gadovi, i ti si ih
ostavila. Rekla si kako si naletela na prvog i kako ste sve
razrešili. Je li i on jebeni gad?“
„Ne, naprotiv.“
„Ima li još ovoga?“
„Ima.“
„Mogu ja da donesem“, rekao je kad je ustala.
„Moram lepo da poslužim.“ Ustala je, otišla da mu izvadi na
tanjir repete.
„Hoćeš li da čuješ moju istoriju?“
Pogledala ga je dok je stavljala testeninu na tanjir. Sedeo je
tako opušteno i samouvereno, shvatila je, za njenim lepim
stolom.
„Nije obavezno, ali naravno da hoću.“
„Neću ulaziti u pojedinosti jer sam spavao sa više od tri
žene.“
Pokušala je da izvije obrve kao Lili Morou. „Koliko više?“
„Šta uopšte znače brojevi? Ostavljao sam, bio ostavljan. S
jednom sam se zbližio, ali nisam je nikad zapravo voleo. Bile su
mi važne, svaka. Možda sam zabrljao, možda je ona zabrljala.
Uglavnom, nije se održalo i razišli smo se. Nisam nikad varao,
jer to rade slabići. Ako želiš nekog drugog, kažeš, ne varaš.
Nisam nikad udario ženu, i molim se bogu da se nisam nikad
loše poneo ni prema jednoj, zato što postoje i drugi načini da
nekoga povrediš, a ne samo pesnicom.“
„Da, postoje.“
„Grešiću s tobom. Sigurno. Ti ćeš grešiti sa mnom.“
„Sigurno“, složila se i donela mu drugu porciju.
„Ali ja ne povređujem ljude, ne namerno. Nije istina“, rekao
je dok je uvrtao viljuškom špagete. „Udario sam par momaka
usput, i to jeste bilo namerno. Ali i to se dešava.“
Setila se kako je uleteo kroz njena vrata kad je čuo vrisak.
Da, mogla je da zamisli da je udario par momaka usput.
„Pretpostavljam.“
„U svakom slučaju, obećaću ti to, zato što ti je potrebno. Šta
god da se desi među nama, ti si deo naše porodice. To se neće
promeniti, i ako ikad uspeš da me se otarasiš, naročito sad kad
sam ovo pojeo, i dalje ću dolaziti da se družim sa Hjuom i
flertujem sa Konsuelom i Lili.“
„Umirio si me, Kelane.“
„To je u redu. Za trpezarijskim stolom.“
Smejući se, sela je sa vinom. „Daću ti priliku da me ponovo
uznemiriš gore, ali mislim da posle dve porcije testenine sledi
šetnja po plaži.“
„Prokleto dobra testenina. Kad se venčamo, očekivaću je
jednom nedeljno.“
„Zapamćeno. Malo je zahladnelo. Idem da obučem džemper
za šetnju.“ Ustala je. „Posle šetnje, možemo da pojedemo desert
u krevetu.“
„Sviđa mi se taj raspored.“
„Odmah se vraćam.“
Kad je otišla na sprat, ustao je da pospremi kao što bi njegove
dame očekivale.
I razmišljao je o Kejt i trojici koji su imali priliku da je vole i
cene. Trojici koji su tu priliku upropastili.
On je neće upropastiti. Daće joj malo vremena da shvati kako
neće.
Ako je neko ubijao da joj nanese bol i izazove joj neprilike,
ako joj je neko pretio, pa, naći će način da se za to pobrine. Da
je čuva.
Nije znao kako drugačije.

Prvo što je Mikejla primetila, kad su doveli Sparksa u sobu za

ispitivanje, bilo je da je i dalje dobro izgledao.
Bio je stariji, da. Prošlo je gotovo dvadeset godina. Posle
toliko godina u zatvoru neko drugi bi još više ostario, ali Sparks
je zadržao izgled filmske zvezde, tipa sredovečne glavne uloge.
Boriće su mu se lepezasto širile oko očiju, kosa mu se prošarala
sedima, ali pronašao je način da održi i lice i građu iz teretane.
Nije bilo lisica, primetila je, pošto ga nisu smatrali opasnim.
Đavola nije, pomislila je. Policajac u njoj namirisao je
opasnost istog trenutka kad je ovaj ušao u prostoriju.
Seo je preko puta nje, javio se Redu klimanjem glave, zatim
se zagledao njoj pravo u oči.
„Nisam očekivao da ću videti vas dvoje ponovo.“
„Vreme nam je ograničeno, pa ćemo preći pravo na stvar. Šta
Frenk Denbi i Čarls Skarpeti imaju zajedničko?“
Skupio je obrve, zamišljeno, a ipak zbunjeno. „Očigledno,
poznavao sam Denbija, ali ovaj drugi mi ne zvuči poznato.
Denbi je bio glupa greška u okviru moje ogromne, ali...“
Zaćutao je i podigao prst. „Setio sam se. To je onaj skupi,
otmeni advokat kojeg je Šarlot unajmila da je izvuče. Nije ispalo
baš kako je želela, ali prošla je prilično lako za nekoga ko je
organizovao otmicu sopstvenog deteta.“
„Obojica su mrtvi.“
„Čuo sam za Denbija. Taj tip je uvek bio kreten, i kako sam
čuo, nije ni unutra našao prijatelje. Na kraju ga je neko izbo.“
„Jesi li imao kontakt sa Denbijem unutra?“ Kad je Red
progovorio, Sparks je preusmerio pažnju na njega. „Da popričate
o starim vremenima?“
„Dođavola, ne. Znate kako je ovo veliko mesto. Nismo bili u
istoj zgradi.“
„Znam kako je veliko ovo mesto, ali znam da postoje i
načini.“
„Zašto bih želeo da pričam sa tim kretenom? Prvo sam bio
samo ljut, dakle da, da je bilo lako, možda bih i razgovarao sa
njim. Vidite, uradio sam šta sam uradio, ne pravdam se, ali kao
što sam rekao, glupa greška. Denbi je bio lajavi narkoman.
Družiš se s nekim takvim ovde, i prebiju te, ili još gore. Moraš
da se nekako provučeš i moraš da budeš živ da izađeš kad dođe
tvoje vreme. Šta se dogodilo advokatu?“
„Ubijen je.“
„Ne kapiram. Denbija izbodu u zatvoru, nekog skupog
advokata ubiju napolju. Kakve to veze ima sa mnom?“
 „Obojica su bili povezani sa otmicom Kejtlin Salivan. Kao i
šerif Bakman.“ Mikejla je izvadila fotografiju iz fascikle i
spustila je na sto. „Prepoznaješ li ga?“
Proučio je fotografiju, činilo se ozbiljno. „Ne bih rekao.
Zašto?“
„I on je mrtav.“ Red se nagnuo, posmatrajući Sparksovo lice,
i pokazao je prstom na fotografiju. „A isto i njegov prijatelj
nakon što su pokušali da me isteraju sa puta, i nakon što su mi
pucali na kamionet.“
„Dakle, sranje. Ali opet, kakve to veze ima sa mnom? Ako
mislite da sve to ima veze sa otmicom, to jednostavno nema
smisla. To je bilo pre devetnaest godina.“
„Jesi li ikad čuo izreku kako je osveta najbolja kad se servira
hladna?“, pitala je Mikejla.
Široko se osmehnuo. „Ja volim toplo jelo.“ Pustio je osmeh
da izbledi, i razrogačio oči. „Gospode, mislite da Šarlot ovo radi,
da plaća ljudima da ubijaju? Mislite da će krenuti na mene?“
Mikejla nije sakrila podsmešljivi osmeh kad se naslonila
leđima na naslon stolice. „Je li ti neko pretio?“
„Ne u poslednje vreme. Vidite, držim glavu pognutu. Ja
nisam Frenk Denbi. Radim u biblioteci, obavljam posao, klonim
se nevolja. Vodim neke treninge u teretani. Budeš miran, ne
izazivaš nevolje, držiš se dalje od njih i provučeš se. Rekao bih
da Šarlot ima tu hladnu crtu, ali opet snima filmove, zar ne, i
udata je za bogataša. Tipa s burgerima.“
„Obavešten si“, primetio je Red.
„Možemo da gledamo TV ovde. Ne znam zašto bi želela da
progoni bilo koga od nas zbog nečega što je bila njena jebena
zamisao, šta god da je rekla da bolje prođe.“
„Ti nisi tako dobro prošao, zar ne?“
Pogledao je u Reda. „Ne, nisam. Pao sam na tu kučku, u
redu? Greška nad greškama. Upetljao sam se, pomislio da bih
mogao da pobegnem s njom i brdom love. Sad plaćam zbog
toga. Poslednje što želim jeste da se vratim ovamo.“
„Denbi je zabrljao. Skarpeti je pomogao Šarlot da se izvuče
sa malo godina. Šerif Bakman se pobrinuo da sediš upravo tu
gde sediš.“
Sparks se naslonio leđima kao da je ostao bez vazduha.
„Mislite da sam ja umešan u ovo? Mora da me zajebavate.
Sedim ovde u zatvoru sa maksimalnim obezbeđenjem za ime
božje.“
„I Denbi je.“
„Tako je. Tako je.“ Sparks se nagnuo napred da pokaže malo
ljutnje. „I mislite da nisu popričali sa mnom o tome? Da nisu
proverili gde sam bio kad se to dogodilo. Ja ne ubijam ljude, čak
ni kretene. Ne znam tog manijaka.“ Uz trzaj, bacio je fotografiju
preko stola. „Advokat nije imao nikakve veze sa mnom. Uhvatili
ste me zato što sam bio lud za ženom.“
„Taj advokat je pomogao Šarlot da sastavi izjave koje su te
gurnule pod voz“, istakao je Red.
„Da, tako je. Hoćete da kažete da inače ne bih dobio
dvadeset? To je glupost. Ona je lako prošla, ali meni bi svejedno
zapalo isto. Zašto bi me bilo briga?“
Kobajagi se uzrujao, podigao ruke u vazduh, zatim ih je
provukao kroz kosu. „Slušajte, jebiga, imam manje od godinu
dana da izađem na uslovnu. Imam advokata koji radi na tome da
me izvede na uslovnu. Mogao bih da izađem za godinu dana.
Odavde. Ništa mi nije važnije od toga. Nema šanse da nešto
uradim da to pokvarim. I kako bih, dođavola, mogao? Šta sam
ja, jebeni Hari Poter?“
„Ne treba ti čarolija da nagovoriš jednog zatvorenika da
izbode drugog. Usluga za uslugu. Napravio si mnogo veza ovde,
Sparkse.“
„Tako je. Veze ti pomažu da ne završiš u ambulanti, u samici,
u prokletoj mrtvačnici. Naručujem knjige. Pomažem nekim
prevarantima koji jedva umeju da napišu svoje ime da pišu
pisma porodici napolju. Pomažem oko treninga u teretani. Denbi
je moja prošlost, a ovde je bolje da se čovek drži sadašnjosti.
Razmislite o ovome.“ Uperio je u oboje prst, koji je samo
malo zadrhtao. „Ako ste imalo u pravu u vezi sa ovim, ja sam u
jebenom bunaru. Moram da čuvam leđa dok ne izađem.
Odslužiš svoje bez kukanja, i još nije dovoljno. Nikad nije
dovoljno.“
Pogledao je u stražara kod vrata. „Hoću nazad. Završio sam
ovde. Ploču da se vratim.“
Mikejla je uredno vratila fotografiju u fasciklu dok je stražar
izvodio Sparksa. „Dobar je.“
„Jeste.“
„Teško je protivrečiti onome što je rekao.“
„Ima smisla, sve redom.“ Red je ustao i lako protrljao
povređenu ruku. „A prokleti je lažov.“
„O, da. Jeste.“
 Četvrti deo
LJUBAV, TAMA I SVETLO

Tražena ljubav je dobra, ali kad se daje netražena, još je

bolja.
Vilijam Šekspir

Ljubav je slepa.
Čoser

DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

April je prešao u maj i svet su ispunili makovi. Njihali su se
narandžasti i vatrenocrveni na toplom povetarcu, prekrivali su
brda, gušili polja bojom. Plavi cvetovi su iznikli, dodajući malo
svojih drskih čari, i ljiljani su širili vazduhom svoj slatki miris.
Jutra su donela maglu što klizi, puši se, ponekad tako gustu
da je visila kao zavesa nad svetom dok se sunce ne bi probilo,
spalilo je, i preobrazilo svet u nešto blistavo.
Kejt je otvorila sve prozore, posadila je začinsko bilje na
prozorskim daskama, uz Džulijinu pomoć, postavila sto napolju,
u dvorištu, za predahe pod popodnevnim suncem.
Gledala je vrtove koji su je okruživali kako su procvetali i
kako su usevi na ranču rasli. Šuma gde je nekad trčala prema
svetlu postala je raskošna i zelena.
Naravno da su došli turisti, i saobraćaj na auto-putu 1
razvlačio se kao začepljen odvod. Ali lepota je imala svoju cenu.
 Usred mirnog, rascvetalog proleća, počela je da se udaljava
od Mikejline teorije. Slučajnosti se dešavaju i veza je bila vrlo
bleda i stara u svakom slučaju. Ispostavilo se da je drugi čovek u
ukradenom autu bio rođak onog prvog. I nijedan nije imao
nikakve veze sa bilo kim drugim.
Imala je dom. Imala je posao. Imala je muškarca s kojim je
bila srećna. Zašto bi tražila senke kad je mogla da ostane na
svetlu?
Sa još jednom audio-knjigom za snimanje provela je
prepodne u kabini i izašla je u podne.
Bilo je vreme za šetnju, da razbistri glavu i pusti grlo da se
odmori. Odlučila je da odšeta do glavne kuće, sedi u miru
ograđene bašte sa ružama penjačicama i plavim klematisima,
okružena lepim cvećem i klupama.
Možda iskamči malo Konsueline odlične limunade.
Sat vremena predaha, odlučila je kad je izašla iz kuće. Još
dva sata u kabini. Tri ako bude osetila da može. Dovoljno
vremena da se malo sredi pre nego što se odveze do ranča.
Večera sa Kelanom, njegovim damama i Redom postala je
nedeljni ritual i zadovoljstvo. I prespavaće kod Kelana. Ako
uspe da stigne tamo malo ranije, možda ga uhvati dok radi sa
konjima.
Bože, obožavala je da ga gleda dok radi sa konjima.
Popela se na uzvišenje, zaustavila se i gledala je kako
Konsuela žuri iz kuće prema ženi koja je držala bebu na boku
pored leksusa.
„Darli!“
Potrčala je i za dlaku pretekla Konsuelu da zagrli prijateljicu i
dečaka u njenom naručju. „O, najbolje iznenađenje. Najbolje
iznenađenje u životu. Daj da ga vidim. O, zdravo, lepotane!“
Naslonio je glavu na majčino rame i osmehnuo joj se.
„Kuca“, rekao je dok je stezao plišanog psa. „Moj!“
„Skoro da je lep kao ti. Tako je porastao.“
„Sad hoda. T-trči.“
Čula je drhtaj u Darlinom glasu, podigla je pogled, i videla
kako se suze skupljaju u Darlinim očima.
„Nisam znala kuda inače da odem.“
Nije je ništa pitala, ne sada. „Došla si na pravo mesto.“
„Dođi, bebo, dođi Konsueli. Sme li da jede k-e-k-s?“
„Naravno. Zaslužio je jedan.“
„Hoćeš li keks, mi pequeño hombre16? Dođi sa Konsuelom.“
„Ki!“ Luk joj je pružio ruke.
„Verovatno ga treba presvući. Daj mi...“
„Ne, ne, mama, daj mi torbu i bebu. Konsuela će za sve da se
pobrine. Tako je. Hajde da ti promenimo pelenu i pojedemo
keks. Sve će biti dobro, videćeš. Sve će sad biti dobro.“
„Tako je druželjubiv“, rekla je Darli kad je dečak, veselo
čavrljajući, pustio da ga Konsuela odnese u kuću. „Nije nikad
sreo nekog stranca. O, Kejt, sve je užasno.“
Nakupljene suze su potekle; Kejt ju je ponovo zagrlila.
„Onda ćemo to da popravimo. Sve ćemo da popravimo. Jesi li se
dovezla iz Los Anđelesa?“
Darli je klimnula glavom, obrisala suze koje su joj klizile
ispod tamnih naočara. „Krenula sam sinoć. Luk je veći deo
prespavao. Samo sam...“
„Idemo da sednemo, popijemo malo limunade. Ispričaćeš
mi.“
„Možemo li da ostanemo par dana? Trebalo je prvo da
zovem“, nastavila je dok ju je Kejt vodila okolo do terase ispred
kuhinje. „Bila sam tako rešena da stignem ovamo, samo da
stignem.“
„Možeš da ostaneš koliko god želiš, koliko god ti treba.“
 „Prelepo je ovde. Znam da si mi pričala, ali još je lepše nego
što sam zamišljala. I tako je udaljeno, i tako zaklonjeno. Zaista
mi treba i udaljeno i zaklonjeno. O, to je kao most.“
Kejt je podigla pogled. „Pametan projekat, svi nivoi,
povezanost. Kao neko selo unutar kuće. Sedi, diši. Odmah se
vraćam.“
Ostavljajući Darli za stolom ispod nadstrešnice sa bujnom
visterijom, požurila je u kuhinju.
Savršeno, pomislila je kad je pronašla bokal limunade. Čula
je Konsuelu kako zasmejava bebu u svojim prostorijama. Da,
Konsuela će se pobrinuti za Luka.
A i ona će.
Uzela je tacnu, bokal, čaše, setila se maramica. Sve je iznela.
„Kladim se da nisi jela.“
„Ne bih ni mogla sada, ali hvala.“
„Uzećemo nešto kasnije. Ne moraš da brineš zbog bebe.
Konsuela je čuva.“ Sipala je piće i sela. „Pričaj mi.“
„Doson me vara sa dadiljom – koliko je to otrcano?“ Brzim
trzajima je izvukla maramicu. „Ali nije samo da me vara sa
njom, ona je trudna i on tvrdi da je voli.“
„Sukin sin.“ Ruska reč za kučkin sin najbolje je odgovarala
Dosonu. „Trebalo je da donesem bocu vina.“
Uz malodušni smeh, Darli je izvadila još maramica. „Kasnije,
naravno. Juče sam saznala. Sve je priznao jer se o tome uveliko
priča, i odjeknuće. Nada se da razumem. Tako mu je žao, ali
srce želi šta srce želi.“
Izvukla je još maramica, obrisala se, pa ih zgužvala.
„Kučkin sin.“
„Tako mi je žao, Darli.“
„Spavao je sa njom u našoj kući, Kejt, dok nam je sin spavao
u krevetiću. Dok sam ja bila na snimanju. Vucarao se s njom kad
bi ona imala slobodan dan. Luk tek što je napunio godinu dana,
a on je već drugoj ženi napravio dete. Želi da se oženi njom.“
„Hoće li pomoći ili zaboleti ako kažem kako mislim da
zaslužuju jedno drugo?“
„Pomoći će, pošto i ja tako mislim. Kako je moguće da nisam
imala pojma, Kejt? Kako je moguće da nisam videla šta mi se
dešavalo pred nosem? Kako sam dozvolila da mi život postane
jebena životna drama?“
„Nemoj da kriviš sebe, nimalo. Verovala si mu, oboma, što
ne bi, i oni su to iskoristili. Kakva crna ljubav, Darli. Baš me
briga jesu li Tristan i Izolda – i ne bih imala ništa protiv da ih
snađe ista sudbina – oni su lažovi i varalice. Nema opravdanja.“
„Ne čudi se što sam došla kod tebe.“ Obrisala je lice rukom, a
drugom je uhvatila Kejtinu. „Od svih mesta gde sam mogla da
odem, svih ljudima kojima sam mogla da se obratim, ti si mi
prva pala na pamet i samo sam kod tebe želela da dođem.“
„Uz tebe sam potpuno. Ovde si na sigurnom, ti i Luk. Niko
neće znati da ste ovde dok to ne poželiš.“
„Kejt.“ Darlin glas se raspao. „Rekao je da će mi dati puno
starateljstvo nad Lukom.“ Suze su iznova potekle. Dohvatila je
još maramica. „Rekao je da je tako jedino pošteno, kao da je naš
sin sića za potkusurivanje. Ako mu dam brz razvod bez galame,
ne razvlačim ga po medijima, daće mi puno starateljstvo. Ionako
će dobiti drugo dete.“
Kejt je znala šta znači kad dete nije potrebno roditelju i
osećala je kako je srce boli dok joj je krv proključala. „Slušaj
me. Svako ko može tako nešto da uradi, tako da se oseća, nije
vredan nijedne suze.“
„Pa zašto onda i ti plačeš?“
„To su ljutite suze. Sise gore, Darli. Prokletstvo, diži sise i
prihvati tu ponudu. Prihvati tu ponudu odmah i beži s njom.
Zato što on tebe ne zaslužuje i jebeno sigurno ne zaslužuje ovog
predivnog dečaka.“
„Mislila sam da me voli“, promumlala je. „Možda i jeste,
kratko. Mislila sam da sam pronašla nekoga s kim ću da delim
život, da ga gradim. Sad je to samo još jedna loša holivudska
priča.“
„Preživećeš. Tako mi to radimo, zar ne? Jesi li zvala
advokata?“
„Na putu ovamo.“ Darli je izdahnula i obrisala lice. „Zato što
si u pravu da treba da prihvatim njegovu ponudu i zbrišem.
Želim to ispisano krvlju – njegovom – a onda može da ima šta
god dođavola želi. Jedino mi je Luk važan.“
„Tako je. Sad ćemo da donesemo nešto tebi i Luku da jedete,
pa ćemo otići da vas smestimo kod mene. Možeš da računaš na
mene i Konsuelu da ćemo se otimati oko bebe. A dodaj i mog
dedu za to kad se vrati. Ostaće u Njujorku još par dana.“
„Biću ti dužna do kraja života.“
„Prijatelji ne duguju prijateljima. Čekaj da vas odvedem da
vidite ranč.“
„I superseksi rančera. O, Kejt, samo ćemo ti smetati.“
„Ne, nećete. Dopašće vam se i njegova porodica. A Luk će
poludeti za životinjama. Znam da voli pse – rekla si da mu je
kuca bila prva reč. Kelan ima dva umiljata psa.“
„Hteli smo... htela sam da mu uzmem kuče. Počela sam da
gledam kučiće.“
„Pa, može da isproba Kelanove Starka i Tašu. Sad ćemo da
ručamo. I popijemo usput malo vina.“
„O, dođavola, nisam spakovala visoku stolicu ni krevetac.“
„Garantujem ti da ih imamo u kući, i sve ostalo šta ti treba.
Kod Salivanovih uvek ima beba.“
Do sredine popodneva smestila je Darli sa bebom u spavaću
sobu – sa pogledom na brda – koja je kupatilom bila spojena sa
morskom sobom.
Imala je dečju stolicu za hranjenje u kuhinji, vreću sa
igračkama u dnevnom boravku, i majka i beba su na spratu
konačno utonule u preko potreban san.
Pozvala je Kelana.
„Hej, lepotice.“
„Neko je dobro raspoložen.“
„Stvarno mi je lep dan.“
„Meni je pun posla. Došla mi je prijateljica, najbliža
prijateljica.“
„Stvarno? To je Darli Madigan, je li tako?“
„Jeste. Obrati pažnju. Bila joj je potrebna prijateljica. Brak
joj se upravo raspao, baise-le, pa je došla ovamo sa bebom.
Ispričaću ti sve ako mi kaže da smem.“
„Razumem. Osim one francuske reči u sredini.“
„Jebiga. Neću moći da dođem večeras.“
„Ne brini zbog toga. Mogu li da pomognem?“
„Zapravo, mislim da možeš. Kad se malo smiri, volela bih da
ih dovedem. Mali ima oko četrnaest meseci, voli životinje.“
„Imamo nekoliko.“
„Sad naročito voli pse. A mislim i da će tvoje dame malo
pomoći Darli. Malo ženskog duha.“
„Znaš da možeš da ih dovedeš kad god želiš.“
„Energičan je“, upozorila ga je.
„Kladim se da možemo da ga umorimo. Nedostajaćeš mi
večeras.“
„I ti meni.“
I stvarno hoće, shvatila je. Navikla je da ga viđa gotovo
svakog dana, da spava s njim gotovo svake noći.
Okrenula se prema staklenom zidu i pogledala napolje. Nije
bila spremna da gleda izvan danas, ili možda sutra, u toj oblasti
svog života. Ali počela je da uviđa kako bi možda, samo možda,
to moglo samo po sebi da se talasa, kao more. Da se valja u
beskraj.

Sparks je isplanirao vreme i izabrao je filmsko veče. Pa, film na

zajedničkom TV-u. I izglasali su Veliko bekstvo. Opet.
Bolelo ga je dupe.
Šta je njega brinulo? Velika grupa zatvorenika i stražara na
jednom mestu.
Neće biti lako učiniti ono što je morao.
Policajci su mu dali ideju, i što se više poigravao njom, činila
mu se savršenom.
Već se žalio Džesiki zbog policijskog uznemiravanja, tražio
je da – tako lako – to upotrebi i doda na spisak za njegovo
uslovno otpuštanje. Možda da zahteva ranije puštanje na
slobodu.
Klijent joj je u fizičkoj opasnosti. Policija je istraživala tu
mogućnost. Nije bio bezbedan u zatvoru i bla-bla-truć.
Večeras će to da zapečati.
Mislio je da sačeka kraj filma, i da svi izađu, a onda je
shvatio da bi možda izgubio hrabrost.
Sad ili nikad, odlučio je.
Znao je gde da cilja, bio je lični trener, i zario je bodež u bok,
prema leđima, odmah iznad struka.
Zateturao se nekoliko koraka, vraški je bolelo, osetio je nečiji
lakat, neko ga je gurnuo. Uspeo je da se uhvati za dršku, kao da
pokušava da je izvuče. Pao je na kolena.
Krv, pomislio je. Mnogo krvi. Njegove krvi.
Kad su to videli, zatvorenici su se odmakli; stražari su
poleteli ka njemu. I tako se završilo filmsko veče.
Beba je sve promenila. Mnogo toga, shvatila je Kejt. Promenila
je njenu prijateljicu. Lično se uverila koliko je Darli potpuno
bila fokusirana na Lukove potrebe, njegove želje, njegovu sreću.
Maženje, igra, hranjenje.
„Dobra si mama, Darli.“
„Želim da budem. Trudim se.“
„Dobra si mama. Imaš srećno dete, zdravo, ljupko. I
druželjubivo je jer si ga tako naučila.“
Držeći Luka za ruku, Darli je oponašala njegovo geganje,
zatim trčanje dok su išli prema Kejtinom autu.
Nosio je mekani tamnoplavi šešir za sunce, crvene najke,
tamnoplavi šorts i majicu na kojoj je pisalo Divljak.
„Bila sam kod kuće s njim prvih par meseci, i pored dadilje.
Zatim sam ih neko vreme oboje vodila na snimanje kako bih
mogla da ga dojim i da ga viđam. Onda je Doson bio između
projekata, pa sam se izmazala, jer sam mislila da bi on i Luk
trebalo da imaju priliku da budu malo zajedno bez mene. To nije
baš ispalo najbolje.“
„Ne krivi sebe.“
„Ne krivim.“ Kad je odmahnula glavom, dugi plavi konjski
rep joj se zanjihao. „Više nimalo. Prestala sam da ga dojim tek
pre par meseci zato što mi se činilo da je spreman za to. Voli
flašicu i hoda. Jesi li sigurna da želiš da nas vodiš tamo?
Možemo da ostanemo ovde.“
„Nećemo ići ako nisi spremna.“
„Ne radi se o tome.“
Kad su stigli do auta, Kejt joj je pomogla oko bebe, torbe s
pelenama, dečjeg sedišta.
„Znam da smo ti upropastili vreme koje bi provela sa
Kelanom. Ne želim da ti kvarimo popodne sa njim.“
„Moraš da ga vežeš u sedištu. Nisam sigurna da znam kako
treba. On je rančer, Darli. I dok se nisam lično uverila, zaista
nisam imala pojma koliko je to posla. Svakog dana. Danas će
uzeti malo slobodnog vremena, ali uverićeš se i sama koliko ima
posla. A njegova majka, baka? Te žene su neumorne. Ne znam
kako sve stižu. Nosimo im slatkiš. Ova beba je slatkiš.“
„Meni jeste.“ Vezala je sina u sedištu sa njegovom voljenom
kućom. „Iskreno mislim da mi on trenutno čuva zdrav razum,
ako ne i život.“
Sela je na suvozačevo mesto i sačekala da Kejt sedne za
volan. „Razgovarala sam sa advokatom pre nego što smo
krenuli.“
„I?“
„Doson je potpisao papire za starateljstvo. Tek tako, Kejt.
Kao da nije ništa. Moj advokat je rekao kako njegov advokat
nije bio zadovoljan, ali Dosona nije bilo briga. Zato sam navela
uobičajene nepomirljive razlike, i to je kraj svega. Osim bure u
medijima.“
„Ne mogu da ti smetaju kad ne znaju gde si.“ Odvezla se do
prve kapije, zaustavila auto, zatim je prošla kad se otvorila. „I
znaš šta? Što se budeš dostojanstvenije držala, to će se jače
obrušiti na njega i prevarantsku drolju od dadilje.“
Darli ju je pogledala očima koje više nisu bile ni crvene ni
suzne i osmehnula se. „I ja sam to pomislila.“
„Naravno da jesi. Kako bismo inače bile prijateljice?
Saobraćaj će biti grozan, ali nije daleko.“
„Kejt, protekla dva dana i ti si mi spasla zdrav razum.“
„Ti si svakako spasla moj više nego jednom nekad davno.“
„Nisam ti mnogo pričala o njoj. Šarlot Djupont. Zato što
nisam bila sigurna da ćeš želeti da čuješ, ili bi te to samo
uznemirilo. Sad drugačije gledam na to otkako sam došla.“
„Kako drugačije?“
 „Ti i ja smo se stalno čule. Čak smo uspele i da se vidimo
licem u lice par puta, ali uglavnom su to poruke, mejlovi, video-
pozivi. Sad kad sam provela ovde par dana? Podigla si sise,
drugarice. Prijatnije ti je u svojoj koži i srećnija si nego pre. Reći
ću ti da si izgledala dobro u Njujorku kad god smo se videle. I
brinula sam što se vraćaš ovamo. Ali nije trebalo. Ovde izgledaš
još bolje. Dođavola, imaš neverovatnu kuću, strava studio, seks
sa rančerom. Što ne bi izgledala još bolje?“
„Divno mi je ovde.“
„Vidi se. Dakle... hoćeš li da čuješ o Šarlot Djupont?“
„Prilično sam sigurna da mi porodica ne prenosi sve što čuju,
šta god da znaju. Zato bih volela necenzurisanu verziju.“
„Dobro, zato što tako i hoću da ti ispričam. Podsmevaju joj se
u poslu. Dobija uloge zato što joj ih njen izlapeli, besmisleno
bogati muž kupuje. Priča se, i verujem da je tako, da ponekad
plaća i kritičare da je ne razapinju. Kad ne plati, obavezno to
urade. I imala je toliko plastičnih operacija da nisam sigurna
koliko je toga još na njoj pravo.“
Kejt nije mogla da se suzdrži i prasnula je smeh. „Stvarno?“
„Neko je – volela bih da sam to bila ja – rekao kako izgleda
kao ofucana barbika. Okrutno, ali tačno. Videla sam je par puta
uživo. Na crvenom tepihu ili u restoranu. Mogu da ti kažem da
ne zna kad da stane sa odlascima pod nož, injekcijama, šta god
da već, dođavola, radi.“
„Možda na kraju čovek dobije lice kakvo zaslužuje.“
„Dobro onda, au. Ona je dobila šta je zaslužila.“ Pomerila se i
iskezila se na Luka da ga zasmeje. „Pokušala je jednom da
razgovara sa mnom, na nekom događaju. Prišla je, sa tim licem,
dijamantima preko onih plastičnih sisa, pokušala je da me ubedi
da razgovaram s tobom u njeno ime. Tužna priča.“
„Žao mi je.“
 „Zaboravi na to. Rekla sam joj da odjebe. Samo to. Odjebi, i
otišla sam. Dobar osećaj.“
„Volim te, Darli.“
„I ja tebe. Možda bi trebalo da kupim kuću ovde. Pribežište.“
„Imaš kuću ovde.“
Darli se nagnula i stegla joj ruku. „Imam, zar ne?“
Kejt se isključila sa auto-puta na seoski put. Počeo je
džombasti uspon.
„Kakav put!“
„To je ranč.“
„Porodični ranč. Kladim se da je lep. Jedva čekam da vidim
kako će Luk da reaguje na domaće životinje. A ti si pomagala u
pravljenju sira i putera. Divota. Volela bih... Ovo nije lepo“,
izustila je Darli kad su se približili i ugledali pašnjake, kuću,
ambare, valovita brda istačkana ovcama i kozama. „Ovo je
prosto, pa, prelepo.“
„Zaista jeste.“
„Mislila sam da je to porodični ranč, mali i sladak. Ovo je...
pogledaj krave tamo. Krave imaju pogled. Pogledaj krave, Luk!“
Tog trenutka je vodio važan razgovor sa kućom.
„O.“ Darli je zgrabila Kejt za ruku. „Je li ono rančer? Reci mi
da je to tvoj rančer. Na konju, sa šeširom, i telom. Stvarno
dobrim telom.“
„To je Kelan. Verovatno je proveravao ograde.“
„Psi su sa njim. Kuće, Luk!“
Podigao je pogled na čarobnu reč i okretao glavu s jedne
strane na drugu. Ispustio je dugačak vrisak i nestrpljivo
poskakivao. „Napolje, napolje, napolje!“
„Obavezno.“
Darli je iskočila da ga odveže kad je Kejt parkirala auto.
„Krave, dušo, i konji i ovce.“
 „Kuca!“
Pokušao je da se izmigolji kad su psi dotrčali.
„Neće ga povrediti“, doviknuo je Kelan. „Vole decu!“
Darli je oprezno čučnula sa njim i osetila koliko se raduje dok
su ga psi njuškali i lizali. Oslobodio se, spustio se na travu i
smejao se od srca dok su mahali repom.
„Kuca!“ Davao je sve od sebe da ih zagrli.
„Pa, sad su na sedmom nebu.“ Kelan je sišao sa konja,
privezao je kajase za stub ograde. Prišao je pravo do Kejt,
podigao je od zemlje i poljubio.
„Nedostajala si mi. Izvini“, rekao je Darli.
„Ne izvinjavaj se. Učini to ponovo.“
„Rado.“ Ponovio je i spustio Kejt na zemlju. „Već mi se
dopada tvoja prijateljica. Kelan Kuper.“ Pošto je skinuo
rukavicu, pružio joj je ruku.
„Darli i Luk. Kuca mu je bila prva reč.“
„Dobra reč.“ Sa lakoćom je čučnuo. „Kako je, momče?“
„Kuca“, odgovorio je Luk tonom punim ljubavi. Primetio je
Kelanovog konja. Raširio je oči. „Kuca!“ I podigao je ručice.
„Hajde da isprobamo.“
Kelan ga je podigao i odneo do konja.
„Pomazi ga ovde.“ Usmerio je Lukovu ručicu na konjski vrat
i pomilovao životinju.
Darli je pogledala u Kejt. Stavila je ruku na srce i zakolutala
očima.

DVADESET PETO POGLAVLJE

Darli nije mogla da se navikne na stakleni zid Kejtine kućice.
Luku se sviđao, što se videlo po otiscima prstića i usta koja je
redovno ostavljao na staklu.
Dopadala joj se lepota koju je taj zid unosio u kuću, ali se
osećala izloženom, bez obzira na to što je staklo spolja bilo
neprozirno. Znala je da je ono Kejt pružalo slobodu.
Baš kao što su otvoreni prozori i morski povetarac pružali
slobodu. U Los Anđelesu, čak i iza zidova i kapija, Darli nikad
ne bi ostavila otvorene prozore preko noći ili vrata otključana.
Kad je videla kako Kejt živi ovde, dok je delila kuću s njom
tih nekoliko dana, shvatila je da je Kejt napravila pravi izbor za
sebe kad je krenula drugim putem.
I sad je, razmišljala je Darli, na nju bio red da izabere svoj
put. Kojim putem je ona trebalo sad da krene? Kojim putem kad
je morala da misli na Luka, prvo, poslednje i uvek na njega?
Čitavog života je bila glumica, pa je znala puteve, prepreke,
opasne krivine. Da li je mogla – da li je trebalo – da ih sve
savlada sama, kao samohrana majka?
I dok je njen sin pritiskao sve strane svoje muzičke kocke –
ponovo – i Kejt bila zatvorena u svom studiju, Darli je
razgovarala sa svojim agentom.
I advokatom.
I poslovnim menadžerom.
Između razgovora zabavljala je Luka drugim igračkama i
stavila ga u stolicu za hranjenje da užina. Pospremila je ostatke
užine i pitala se kako žene uopšte uspevaju da imaju više od
jednog deteta.
Zahvalna što može da se malo spusti, ispružila se na pod da
se poigra sa Lukom i njegovim kockama, da razmišlja o svojim
mogućnostima. I posmatrala je sina.
Umeo je da kaže tata – zajedno sa mama, ćao, pa-pa, moje,
ne, napolje, gore, Kejt i, naravno, kuca. Od posete ranču, dodao
je i krava i konj. I sve to jasno između mnogo brbljanja i tepanja
i polureči koje je naučila da prevede.
Ali nijednom nije rekao tata otkako su došli u Big Sur.
Zar bebe tako brzo zaboravljaju – ili se nije nikad zapravo
povezao sa svojim ocem? Kako je moguće da Doson nije osećao
ono što je ona osećala, tu ogromnu ljubav za čudo koje su
zajedno stvorili?
„Ne oseća, i to je to.“
„Mama!“ Pošto joj je opet privukao pažnju, Luk je srušio
nisku kulu od kocaka i smejao se kao blesav.
„Tako je, dušo. Srušićemo i izgraditi ponovo. Samo ćemo
opet izgraditi. I bolje.“
Izvadila je telefon i ponovo pozvala agenta. „Sklopi
dogovor.“
Odlučna, i malo uplašena, vratila se da iznova slaže kocke
dok je nije trglo kucanje na vratima.
Pre nego što je ustala, vrata su se otvorila. Srce joj je
poskočilo, a onda se opet smirilo kad je ugledala Kelana sa
pijačnom torbom.
Utrčali su Stark i Taša, pravo do veselog, nasmejanog Luka.
„Izvinite. Dostava.“
„Uđi. Upravo si mom sinu ulepšao dan“, dodala je,
smeškajući se na valjanje vesele gomile dečaka i krzna po podu.
„Pa, smatrali su da je vreme za novu posetu.“
„Drago mi je što vas vidim, sve troje. Kejt snima.“
„Obično snima u ovo doba dana, pa sam joj samo doneo
namirnice ako je unutra.“
„Uzeću ih. Šta imamo?“
„Uglavnom mlečne proizvode. Moje dame su poslale i malo
keksa za tvog dečaka. Oduševio ih je.“
Luk se dogegao do Kelana i podigao ruke. „Gore!“
„Hoćeš gore?“ Dodao je torbu Darli, podigao ga i bacio uvis
nekoliko puta da ga zasmeje.
Kad ga je videla kako se tako lako, tako prirodno igra sa
njenim sinom, srce ju je zabolelo. „Dobar si sa bebama.“
„Nije teško.“
„Za neke jeste.“ I pošto ju je srce bolelo, ponovila je u sebi
staru mantru:
Sise gore.
„Dobar si i prema Kejt.“
„Nije teško“, ponovio je dok je ponovo bacao Luka, a ona
otišla da isprazni pijačnu torbu. „Nije kad je volim.“
Pošto je Luk tražio da ga spusti, vratio ga je psima, zatim je
oprezno zaobišao razbacane igračke. „Nešto najlakše što sam
ikad radio. Pretpostavljam da mi nećeš reći koliko je ona blizu
da oseća isto.“
„Reći ću, kao prijateljica, da ispunjavaš mnoge moje
kriterijume. Treba da dođeš večeras na večeru.“
„Treba?“
„Treba. Smisliće već šta da pravi. A ja mešam i mutim.
Osrednje seckam i sečem, ali u mešanju i mućenju sam odlična.“
Ne znajući gde da stavi jaja, sireve, pavlake, putere, mleko,
pogledala je u njega.
„Glumica sam još od negde Lukovih godina. To znam da
radim.“
„Dobra si u tome. Ali znaš i više od toga. Znaš kako da budeš
mama. Kako da budeš prijatelj. To se na mom spisku znanja
kotira visoko.“
Nije ni čudo što je očarao Kejt. „Dođi na večeru“, ponovila
je.
„Jedeš li meso?“
„Poznata sam po tome.“
„Tamo je roštilj. Mogu da donesem neke odreske.“
 „Odrezak.“ Dok je ponavljala tu reč, u očima joj je sevnula
čežnja. „Ne sećam se kad sam poslednji put jela odrezak.“
„Odmor.“ Kejt je otvorila vrata studija. „Gde je ta beba?
Treba mi doza. O, Kelane.“
„Došao je s mlečnim proizvodima“, rekla joj je Darli.
„Lepo. U pravi čas. Šta kažeš na šetnju po plaži?“
„Imam samo par minuta. Hvataj dete!“ Podigao je Luka,
pretvarao se kao da će da ga baci, i dok je Kejt srce stalo, Luk se
od srca nasmejao. „Samo se šalim.“
„Dolazi na večeru i donosi odrezak. Napravićemo malu
proslavu. Upravo sam rekla agentu da mi dogovori ponudu za
seriju na Netfliksu. Veliki projekat, glavna uloga.“
„Darli! Otvaraj šampanjac!“
„Doneću ga. Večeras. Nešto kao Igra prestala, uloga
ženskog, odraslog Harija Potera. Ponuda mi je stigla pre par
nedelja i odbila sam je jer se snima u Severnoj Irskoj, a to je šest
meseci na lokaciji u prvoj sezoni. Ako uspe, to je pola godine,
svake godine za tri planirane sezone. Ali sad...“
Uzela je Luka od Kelana. „Mislim da će to biti dobro za nas.
U međuvremenu moram mnogo toga da rešim i mnogo da
isplaniram.“
„Porodična kuća u Meju je blizu. Doći ću u posetu.“
„Računam na to.“ Darli ju je uhvatila za ruku. „Ozbiljno
računam na to.“
„Kad odlaziš?“
„Vratiću se u Los Anđeles prekosutra, rešiti neke stvari.
Kasnije ću da ti cmizdrim zbog toga, ali trenutno vodim ovo
dete gore da ga presvučem, namažem ga kremom za sunčanje
kao svaka dobra, malo opsesivna majka, pa da se prošetamo po
tvojoj plaži.“
Okrenula se Kelanu. „Srednje pečen.“
 „Razumem.“
„Vidimo se kasnije. Reci pa-pa.“
Luk je rekao pa-pa, mahnuo preko Darlinog ramena dok ga je
nosila na sprat.
„Nedostajaće ti. I dete.“
„Ludački. Ali to je za nju tako dobar potez. Pametan na
mnogo nivoa.“ Prišla mu je i zagrlila ga. „Volela bih da mogu u
šetnju.“
„I ja.“ Kad joj je protrljao ruke, kako ih je protrljao, odmakla
se.
„Ima još nešto.“
„Mislim da treba večeras da slavimo, pa ću ti reći sada, da to
rešimo. Sparksa su napali pre par dana u zatvoru.“
Nije osetila ništa, baš ništa. „Je li mrtav?“
„Nije, sečivo je promašilo vitalne organe. Povređen je, kako
je Red rekao, ali preživeće.“
Kad je dopustila osećanjima da nadođu, osetila je samo blagu
razdražljivost i zbunjenost.
„To je četvoro sada“, promumlala je. „Ne znam šta da
mislim, Kelane. Ko bi to radio? Ako je moja majka, nije samo
sebična, pohlepna i teško govno od čoveka. Luda je.“
„Malo sam razmišljao o tome. Isto i Red. Razgovaraćemo.
Treba da uživaš u poslednjih par dana sa prijateljicom.“ Ponovo
ju je privukao. „Vratiću se večeras.“ Poljubio ju je, podigao na
vrhove prstiju, produbio poljubac. „Daću vam sutra uveče da se
lepo pozdravite.“ Ponovo joj je zabacio glavu, promenio ugao, i
još jednom je strasno poljubio. „Posle toga, moraćeš da se
navikneš da budeš sa mnom.“
„Prošlo je nedelju dana, ali nisam se navikla da ne budem s
tobom.“
„Dobro.“ Krenuo je prema vratima, oko igračaka. „Darli je
stavila keks, što su moje dame poslale, u frižider sa puterom.“
Kejt je uz smeh krenula da ih spase.
Pre nego što ih je prebacila u teglu sa poklopcem, uzela je
jedan.
Nije njena majka, ponovo je pomislila. I to ne zato što je
mislila kako Šarlot nije bila u stanju da nekome ozbiljno
naškodi, čak i iz neobjašnjivih razloga. Ali morala je da ima
neku dobit da bi se potrudila.
Ovim nije imala šta da dobije, jer kad bi izašlo u javnost, ne
bi bilo pohvalno za nju. Pre bi postala osumnjičena, što bi samo
istaklo njenu prošlost u lošem svetlu.
Nije želela loše svetlo.
A opet, možda samo nije razmišljala o tome.
„A sad moram“, priznala je.
Zato što ovo više nije mogla da bude slučajnost. Sa ovim
poslednjim napadom ta teorija je pukla.
Čula je Darli kako silazi i odagnala je te misli. Neće
prijateljici upropastiti poslednja dva dana brigama i
razmišljanjem.

Dva dana kasnije, stajala je sa Hjuom i gledala kako se Darli

odvozi.
Hju je jednom rukom zagrlio Kejt. „Biće ona dobro. Više
nego dobro.“
„Znam. Već je unajmila nekoga da joj traži kuću u Irskoj.
Otići će mesec dana ranije tamo da se prilagodi, da unajmi
dadilju. Rekla je kako bi želela da klonira Džuliju. Nekog
dobrog i nežnog, ko je već lepo podigao dete. Ona i njena
predstavnica za medije radile su na zahtevu za razvod.“
„Žele da preduhitre suprotnu stranu.“ Hju je klimnuo glavom.
„Pametno.“
 „Možda mislim da je prelako pustila tog gada, ali tako je
najbolje za nju i Luka. U svakom slučaju, drago mi je što sam
provela ovo vreme s njom. Drago mi je što si i ti.“
„Ta beba je sjajna. Nedostajaće mi ta energija. Treba da
napravimo porodičnu proslavu kad se Lili vrati.“
„Hoćemo.“
„Ali za sada, samo smo ti i ja. Imaš li vremena da malo sediš
pored bazena sa jednim starcem?“
„Ne vidim u blizini nikakvog starca, ali imam vremena da
sedim pored bazena sa mojim divnim dedom. Ali sutra?“
Bocnula ga je prstom u stomak. „Moramo oboje da se vratimo u
teretanu.“
„Goniču robova.“
Pošla je s njim, prešla travnjak, pa preko kamene staze.
Sedela je dok je sunce plesalo preko plave vode bazena, i
ispružila je noge. Jedva je imala vremena da uzvikne od lepote,
pre nego što je preko mosta došla Konsuela sa limunadom.
„Šta? Sad si i vidovita?“
Sa zagonetnim osmehom, Konsuela je spustila poslužavnik.
„Sveže bobičasto voće – dobro za vas. Nema telefona“, naredila
je i ostavila ih.
Namestio je šešir. „Možda sam ja spomenuo kako se nadam
da ćemo malo sedeti ovde i da bi nam limunada lepo prijala.“
„E, sad mi je malo lakše, zato što bi bilo strašno da je
Konseula vidovita. Mislim da ću početi da plivam za vreme
popodnevnih odmora.“ Pokazala je na njega pre nego što je
uzela čašu. „I tebi bi godio takav popodnevni odmor.“
„Sačekaću još mesec dana da bude lepše vreme. Meni je još
hladno. Sada.“ I on je uzeo čašu. „Kako ste ti i Kelan?“
„Videćemo večeras kad dođe na večeru.“ Kad joj je stigla
poruka, trgla se.
 „Varalice“, rekao joj je Hju.
„Samo želim da vidim – o, od Kelana je. Hejli se porađa.
Krenuo je u porodilište. Hejli i Kelan su prijatelji.“
„Da, upoznao sam i nju, i Lea i Dilana. Konsuelina majka i
Leovi baka i deda došli su iz iste oblasti u Gvatemali.“
„Nisam to znala.“
„Svet je mali. Pa, živeo novi član porodice na putu.“ Kucnuo
je čašu o Kejtinu. „Slainte17.“
„Slainte. Životi im nikad više neće biti isti. Ne mislim na loš
način“, izgovorila je brzo kad je zatreptao na nju. „Videla sam,
iz prve ruke, kako je Luk promenio Darli. Primer: Ranije bi
Dosona natakla na ražanj i spržila ga, iseckala ga na komadiće i
nahranila vukove njim. Ali sin joj je važniji od ponosa i osvete.“
„Ako ljubav nije jača od ponosa, nije ljubav.“
„To je... to je potpuna istina. I gledala sam tu istinu, iz prve
ruke, čitavog života. Kao i tata, i Darli drugačije bira posao.
Prvo je odbila seriju zato što nije htela da ostavi sina nedeljama i
mesecima, i nije htela da ga odvaja od oca iz istog razloga. Sad
je samohrana majka sa nezainteresovanim bivšim, pa je
prihvatila. Delimično i zbog toga da skloni Luka od medijskog
haosa, tračeva, nagađanja. Divim se tome.“
„Takođe.“
„Tata je to uradio za mene, dao mi je Irsku. A posle toga, ti i
baka Lil ste mu priskakali u pomoć oko mene. Jedno ili više vas
je uvek bilo prisutno.“
„A sad si ti tu za mene.“
„Nekako mislim da smo ovde jedno za drugo.“
Odvratila je pogled od mora i osmotrila vinograd, penjući se
preko terasa u nivoima, i lep mali voćnjak, gde je popadalo
aprilsko cveće i voće počelo da se oblikuje.
Godišnje doba za godišnjim dobom, pomislila je. Godina za
godinom.
„Nije mi nikad nedostajala, znaš. Imala sam tako divne žene
koje su preuzele ulogu moje majke. Nadam se da će Darli naći
neke dobre muškarce koji će to isto učiniti za Luka. Ona nema
porodicu kao što je naša.“
„Ko ima?“
Smešeći se, ponovo je nazdravila. Zatim je spustila čašu kad
je ugledala Reda kako ide prema njima.
„Zdravo! Sedite. Idem po još jednu čašu.“
„Svakako neću odbiti.“
Konsuela joj je došla u susret preko mosta, noseći jednu.
Kad je krenula nazad, pogledala je dole i ugledala dva
muškarca u ozbiljnom razgovoru.
Nije društvena peseta, zaključila je, iako je upravo to i
očekivala.
Namestila je opušten osmeh dok je silazila da naspe Redu
čašu.
„U redu, sad možete da počnete od početka. Šta mislite,
osećate, verujete, sumnjate u vezi sa Sparksom, o svemu
ostalom?“
Nakon što se poigrao svojim sunčanim naočarima, Red je
naduvao obraze. „Mrzim što te ponovo uvlačim u ovo, Kejt.“
„Nikad nisam sasvim ni izašla iz toga.“ Sagnula se i
potapšala Hjuovu ruku. „Nemoj stalno da brineš o tome kako da
me zaštitiš.“
„To mi je uvek prva pomisao, čak i kad znam da ne treba.“
„Hajde da o tome razmišljamo na ovaj način. Unapred
upozoren je unapred naoružan.“
„Voleo bih da imam više činjenica“, kazao je Red. „Nešto
određeno što bih mogao da ti dam. Mogu da počnem sa ovim.
Sparks je uboden u zajedničkoj prostoriji, neposredno pre
početka zakazanog gledanja filma, pa je mnogo zatvorenika
dolazilo i kretalo se naokolo pre nego što su se smestili. Bodež
je promašio vitalne organe.“
Da pokaže, Red je prislonio pesnicu na levu stranu krsta. „Pet
centimetara više, pogodilo bi bubreg, i bio bi u većoj nevolji.
Naoštrena četkica za zube. Kaže da je osetio oštar bol, posegao
je pozadi, uhvatio dršku i pokušao da je izvuče. Pao je.“
„Zvuči bolno, iako nije smrtonosno.“
„O, osetio je. Ali kad se koristi takav bodež, želiš da pogodiš
nešto važno, i to više od jednog puta. Ako je neko želeo da ga
ubije, obavili su aljkav, polovičan posao.“
„Mislite li da je to bilo više od upozorenja? Nešto što nije deo
ostalog. Samo neka zatvorska neprilika.“
Red je polako otpio malo limunade. „To je teorija.“
Primetila je ton, nakrivila glavu. „Ne i vaša.“
„Odležao je devetnaest godina, nikad ni jedan jedini incident.
Mik i ja smo išli da razgovaramo s njim pre par nedelja, da mu
stavimo do znanja kako motrimo na njega. I njega ubodu,
aljkavo i neprecizno.
Denbija su uboli, više puta, u stomak, u srce – nisu bili
aljkavi. Skarpeti je napadnut, držan je ispod vode dok se nije
udavio. Čisto, brzo obavljeno. Dvojica koja su mene napali?
Imali su nesreću što sam bolje poznavao put od njih, nesreću što
su jurili autom kojim vozač nije umeo da upravlja. Ali su mi
vraški sigurno uništili kamionet, i vraški su sigurno to
isplanirali.“
Raširila je ruke. „Znači, ostaje nam to da je ovo bilo aljkavo i
polovično. Mnogo drugačije od ostalih.“
„Možda je, ko god da stoji iza ovoga, ovog puta loše
izabrao.“
Razumno, pomislila je Kejt, klimajući glavom. „Ali ni to nije
vaša teorija.“
„Razmišljao sam o svemu, razgovarao sam sa Kelanom kad
sam čuo za to. Jutro nakon što se dogodilo. Bili smo napolju i
premeštali stoku sa jednog pašnjaka na drugi. Rekao sam kako
mi se tu nešto ne slaže, ne miriše mi kako treba. I on mi je rekao
isto što sam i ja mislio.“
Nagnuo se napred. „Šta ako je gad to sam sebi uradio?“
„Samom sebi je zabio bodež?“ Zabezeknula se. „Ali to je
ludo, zar ne? Rekli ste da je zamalo promašio bubreg.“
„Ali promašio ga je, zar ne? Čovek poznaje svoje telo. Veći
deo života je radio na njemu.“
„Jedno je biti aljkav. Zabiti naoštrenu četkicu za zube u
sopstveno telo je nešto drugo. Mogao je da se preračuna ili da ga
neko gurne u ključnom trenutku.“
„Ali nije. Nije.“
„Ipak je ogroman rizik“, ubacio se Hju. „A koja mu je
moguća korist?“
„Kako ja mislim da on misli? To ga skida sa spiska
osumnjičenih. Pogledajte me, i mene su napali. Čovek je lažov,
živi život na lažima i prevarama.“
Odlučnog lica, Red je lupio pesnicom o sto. „Kažem vam
sigurno kao što sedim ovde, lagao je mene i Mik kad smo
razgovarali sa njim. Mnogo je srao o tome kako samo želi da
odsluži svoje, kako je zaslužio šta je dobio. Postarao se da
prebaci deo krivice na Denbija i Djupontovu, ali je tvrdio kako
je sve ostavio iza sebe.“
Red je popio još jednu limunadu. „Sranje.“
„Zaista verujete u to? Kelan veruje u to?“
Klimnuo je glavom. „To mi ima smisla. Tako mi miriše. Mik,
pa, ona je pola-pola. Drugom polovinom misli kako on nema
kičmu za to da povredi samog sebe.“
 „Još je u zatvoru“, istakla je Kejt. „Kako je mogao da uradi
sve to iz zatvora?“
„Počnimo sa Denbijem. Niko nije voleo tog gada. Redovno
su ga mlatili, boravio je u samici. Kladim se da je mogao da
ugovori njegovo ubistvo za par paklica cigareta. Sa skoro dve
decenije u zatvoru, možete biti sigurni da je čovek kao Sparks
stvorio veze, našao prijatelje, zna ko će šta da uradi i šta žele da
bi to uradili. Varalice će varati u zatvoru ili na slobodi.“
Hju je pogledao preko bazena u divlje vode Tihog okeana.
„Ostali nisu bili tako jednostavni.“
„Veze. Bivši robijaš obavi posao i to brzo naplati. Postoje
načini da se zaradi novac u zatvoru, da se unese i iznese. Sparks
bi našao načine. Dvojica koja su mene napala bili su u zatvoru.
Ne u San Kventinu, ali raspitaš se, naručiš ubistvo.“
Lupajući pesnicom, Red je smrknuto pogledao u more.
„Izvukli bismo to iz njih da su preživeli. Sparks je tu imao
sreće.“
„Ovo za vas nije samo teorija“, shvatila je.
„Teorija je dok ne budem mogao da dokažem.“ Zavukao je
ruku u činiju sa bobicama, i odsutno ih je jeo. „Njegov advokat?
Unajmio ju je pre više od godinu dana. Ona je i spisateljica, i
pada na loše momke.“
„Nisam sigurna da želim da znam šta to tačno znači.“
Red joj se bledo osmehnuo. „Mnoge žene se spetljaju sa
robijašima. Pišu im, posećuju ih, dođavola, i venčaju se s njima.
Ova piše o njima. Napisala je par istinitih krimi romana.
Pročitao sam jedan, i možda je to samo pajkan u meni, ali moje
mišljenje? I ona naginje ka kriminalu. Dobila je dozvolu da
intervjuiše Denbija i Sparksa za knjigu koju će napisati, ili piše.“
„Kako se zove?“
„Džesika Rou“, rekao je Hjuu.
 „Poznato mi je. Sačekaj malo.“ Ustao je, izvadio telefon,
otišao na drugi kraj bazena.
„Ne igram se đavoljeg advokata, ali čini mi se logičnim da bi
kriminalac želeo advokata koji je naklonjen kriminalcima.“
„Ima četrdeset šest, neudata je. Nikad se nije udavala. I mogu
slobodno da kažem da je zdepasta i neugledna.“
„Kakve to ima veze?“
„Meni je to važno zato što je, otkad zastupa Sparksa, otkako
ga posećuje barem jednom nedeljno, živnula. Smršala je, bolje
se oblači, ofarbala je kosu i tako to.“
„Mislite da to radi zbog njega? Da se zaljubila u njega kao
nekad moja majka?“
„To mi se savršeno uklapa.“ Pogledao je u Hjua, koji se
vraćao.
„Morao sam da proverim. Džesika Rou je pozvala moju
predstavnicu za medije prošle godine, i ponovo pre šest meseci, i
pokušala je da dogovori intervju. Tražila je i intervju sa tobom,
dušo, tri puta.“
„Nisam nikad čula za nju.“
„Šta si rekla našoj zajedničkoj predstavnici za medije da kaže
u vezi sa intervjuima ili izjavama o otmici?“
„Odgovor je uvek ne.“
„I rekla je ne, svaki put. Pretpostaviću da je pokušala da dođe
i do Ejdana, Lili, i drugih članova porodice.“
„Moje majke.“
„Sigurno. Šarlot je ne bi odbila ako bi videla neku korist.“
„Što bi je ponovo povezalo sa Sparksom“, promrmljala je
Kejt. „I dalje ne vidim šta bi ta spisateljica, advokat, mogla da
znači u svemu ovome.“
„Šta bi učinila za ljubav?“ razmišljao je Red.
Šta bi ona učinila, zapitala se Kejt nakon što se vratila kući.
Ne bi ubila, niti pomogla u ubistvu. Ne bi otela dete.
Ali koje bi druge linije prešla?
Nije znala. Nikad nije bila na takvoj probi.
Možda zato što je naučila – rano – da pazi koga voli.
Svoju porodicu, uvek porodicu. Darli, koja joj je bila kao
sestra. Luka, ali ko ne bi voleo tako dragog, veselog dečaka?
Nou. O, volela je Nou, otvoreno i slobodno, potpuno, koliko
je znala kako. I ako ju je, na kraju, razočarao, nije ga nikad
krivila. Ne sasvim.
Otišla je do staklenog zida, pogledala u nebo i more – toliko
plavog, toliko lepote, i potražila je svoje srce.
Ne, nije ga sasvim krivila, ali deo nje jeste. Možda i dalje. I
pošteno ili ne, dok je taj deo postojao u njoj, bila je oprezna da
ponovo tako zavoli.
Dala je svoje telo, ako ne puno i otvoreno srce, još dvojici
koji je nisu zaslužili. Ko ne bi bio oprezan?
Na kraju krajeva, kad Salivan voli, zaista voli, to je zauvek.
S tim na umu, popela se u spavaću sobu, i otvorila ono što je
nazivala kutijom uspomena. Pozorišne programe – uključujući i
onaj koji su joj potpisali ekipa i glumci iz Mejma – karte, sve do
detinjstva, recepta za hleb ispisanog pažljivim rukopisom
gospođe Liri, koji je odavno zapamtila.
I malo zlatno srce koje joj je Noa poklonio za osamnaesti
rođendan.
Nije ga nosila od dana kad ju je ostavio, a ipak ga je sačuvala.
Stavila ga je, da isproba sebe, proučavala se u ogledalu,
prelazeći preko srca prstom kao i mnogo puta u prošlosti.
Mali ubod bola zbog onoga što je bilo, ali nije bilo čežnje i,
što je još važnije, nije žalila. Bila je to samo uspomena, na kraju
krajeva, simbol jednog lepog vremena. Volela ga je, pomislila je
kad je ponovo skinula lančić sa priveskom i vratila ga u kutiju.
Koliko je znala sa osamnaest.
„Ali ne zauvek, nijedno od nas.“
Šta bi učinila za ljubav? Možda je bilo vreme da sazna.

DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

Posao je uvek pomagao. Kad bi se zatvorila u studio, fokusirala
se, postala neko drugi. Znala je da bi nešto u dnu njenog mozga
moglo da radi na problemu – oba problema – dok je stvarala.
Spoljašnji problem je želeo da je preplaši, i nije to mogla da
dozvoli. Ali pomisao da je neko – Sparks, ako se pokaže da je
Redov osećaj bio tačan – organizovao ubistva sa njenom
otmicom u središtu svega izazivala je strah.
Osveta? Činila se kao beskoristan motiv. Nikad neće dobiti te
godine nazad. U isto vreme rizikovao je da provede čitav život
iza rešetaka.
Zar bi mogla da bude vredna toga?
Naterala se da provede tri sata u kabini, a onda je obrisala
poslednjih dvadeset minuta kad je pregledala šta je uradila.
Tu nije bila u najboljem izdanju, a klijent je uvek zasluživao
najbolje.
Kad je završila i poslala fajl producentu, želela je predah kao
što je želela da diše. Dugo tuširanje je pomoglo, naročito pošto
se trudila da ni na šta ne misli.
Šetnja kroz voćnjak preko tla posutog opalim cvetovima,
dovršila je posao.
U kuhinji je po Konsuelinom receptu napravila marinadu –
onu malo začinjeniju – i prelila ju je preko pilećih grudi i
sklonila je sve u stranu.
 Napravila je tortilje na Konseulin način. Nisu izgledale
savršene kao njene, ali nadala se da će im ukus proći test.
Nije nikad pitala Kelana voli li meksičku hranu, shvatila je
dok je seckala paradajz za salsu. Pa, nadala se da je voli, jer će
to dobiti.
Fahite sa piletinom, prebranac, pirinač, salsa i čips, i voćna
pita za kraj.
S obzirom na vreme – prilično prokleto savršeno – postavila
je mali sto napolju, i dodala sveće. Što da ne?
Ostavila je vrata otvorena da provetri dok je sekla luk,
paprike, pa je izvadila piletinu i isekla je na poprečne trake.
Konseula je tu bila vrlo određena – i hvala bogu – dovoljno
velikodušna da joj napravi gvakamole.
Nije bila sigurna da bi to umela sama.
Kad je Kelan stigao, sve je pripremila za tiganj od livenog
gvozda (pozajmljen od Konsuele).
I kad je ušao sa buketom poljskog cveća, shvatila je da je
njen mozak, ili neki deo nje, resio onaj unutrašnji problem.
Prišao je pravo do nje, zagrlio je, poljubio je kao pravi
muškarac.
„Divno mirišeš.“
„Ja ili salsa?“
Sagnuo se da joj onjuši vrat. „Prilično sam siguran da si ti. Iz
polja.“
Pružio joj je cveće.
Sve se u njoj rastopilo. „Ti si ga brao?“
„Nisam imao vremena da kupim. Jedna Angusova krava je
odlučila da se baš danas oteli. Bila joj je potrebna mala pomoć.“
„Prvo, poljsko cveće je najbolje od najboljeg.“
„Zapamtiću to.“
„Drugo, pomogao si da na svet stigne tele?“
 „Da. Obično mogu i same da se otele, ali tu i tamo im je
potrebno malo pomoći. Lepo muško tele. Možda ga i zadržimo.“
Otišla je po vazu. „Kako?“
„Kao bika.“
„Šta inače... oh.“ Iskreno se stresla. „Jao! Ti to radiš?“
„Ne možeš da imaš krdo sa gomilom bikova, veruj mi.“
„Kladim se da ti male krave veruju, pre nego što...“ Napravila
je pokret sečenja makazama.
„Da su krave, ne bih morao...“ Napravio je isti pokret kao i
ona. „Je li ova salsa gotova?“
„Jeste. Nadam se da voliš meksičku hranu.“
Tortlja čipsom je pokupio salsu. „Šta ima da se ne voli. Pivo“
rekao je kad je probao. „Volim i pivo.“
„Onda imaš sreće. I dalje ne volim pivo, pa ću piti margarite,
ali...“ Izvadila je pivo iz frižidera, sipala ga u čašu i dodala mu
krišku limuna.
Kad je proučio piće, zagledao se u nju. „Ti si savršena žena.“
„Time si zaslužio sve fahite koje možeš da pojedeš.“
„Mogao bih da progutam nekoliko.“
„Pre nego što počnem da ih pravim, hajde da sednemo
napolju, sa tvojim pivom, mojim pićem i ovom salsom.“
„Zvuči dobro. Jesu li Darli i beba otputovali?“
„Veselo i rano. Poslala mi je nedavno poruku da mi kaže
kako je svratila kod mamine prijateljice. Ostaće tamo do jutra
umesto da vozi pravo do Los Anđelesa.“
„Bolje. To je duga vožnja za tako malo dete.“
„Kad smo već kod beba. Tri kilograma i šest stotina grama?“
Smešeći se, podigao je pivo. „U dlaku, i po svim izveštajima,
Hejli je prošla lakše od mog Angusa. Četiri sata i stigla je
čarobna Grejs. Beba je prelepa, Hejli je izgledala kao
Bogorodica, kunem se. Leo je izgledao kao olupina. Stvarno
srećna olupina. Već su kod kuće.“
„Porodilište, babica, lak porođaj.“ Sad je Kejt podigla
margaritu. „U to ime, nazdravimo.“
„Teško je poverovati, čak i kad sve ide tako glatko, da te
pošalju kući tako brzo. Moje dame će ih obići sutra, a tamo su i
dve nove bake da pomognu.“
„Živele bebe, sve do jedne.“ Kucnuli su se čašama. „Volela
bih da odem da ih vidim, možda za par dana, kad se malo
snađu.“
„Možeš da pođeš sa mnom.“
„Javi mi kad, ujka Kale.“
Na to se ponovo nasmešio; zavalila se.
„Jednog dana volela bih da mislim kako ćemo sedeti ovde
ovako – ili bilo gde – i uživati u piću za odrasle i nekoj odličnoj
salsi i pričati samo o nečemu srećnom.“
„Ali ne večeras. Sparks.“
„Da, Sparks. Red je ispričao dedi i meni šta misli, i šta ti
izgleda misliš.“
„Tipa izbodu u zatvoru i treba mu samo par šavova? Ne zvuči
mi uverljivo. Meni se čini da bi neko, da je nameravao da ga
izbode, obavio bolje posao.“
„Nisam o tome tako razmišljala, ali ako si uznemiren ili u
žurbi.
Dok su leptiri lepršali iza njega, Kelan je kucnuo prstom po
stolu.
„Prvo uložiš vreme da napraviš bodež – i ako te uhvate s tim,
to znači samicu. Drugo, tako si uznemiren i u žurbi da slučajno
ubodeš baš u savršeno mesto? Mesto koje izaziva malo štete.
Dobro krvari, ali to je sve.
„Gluposti.“
Gluposti, sranje. Kako god, Kejt je videla da su i on i Red bili
podjednako uvereni.
„Zar ne bi mogli da otkriju otiske prstiju?“
„Šta misliš zašto je rekao da ga je zgrabio, uhvatio rukom?
Razmazao ruku i krv svuda po njemu? Nije on glup, Kejt. Nije
genije, ali nije ni glup. Proračunat je. Mnogo sam razmišljao o
njemu tokom godina.“
„Jesi li?“
Pogledao ju je u oči. „Za mene je ta noć bila prekretnica,
Kejtlin. Ono što bi se nazvalo ključnim trenutkom za mene,
pretpostavljam. Do tada... znao sam da svet nije bio ružičast, ne
s obzirom na to šta se desilo mom ocu. Ali nisam nikad bio blizu
nasilja, ili straha. Dok sam gledao tebe, moju mamu i baku kako
rade ono što su radile, tvog tatu, Hjua. Sve je to ostavilo prilično
dubok utisak na mene, dakle da, razmišljao sam o Sparksu
godinama. I Denbiju, tvojoj majci. Čini mi se kao da ih
poznajem na izvesnom nivou.“
„Možda ste ti i Red u pravu. Možda je on iza svega ovoga
nekako i iz nekog razloga. Ako jeste, zar mu ne bi moja majka
bila glavna meta?“
„Do nje bi teško stigao sa milijardom ili više uloženom u
obezbeđenje.“ Slegao je ramenima, otpio. „Ali da.“
„Ne osećam ništa prema njoj ili u vezi sa njom. Već odavno
nije u meni uspela da izazove pravi gnev. Ali ne bih želela da je
neko ubije.“
„Mnogo se više brinem zbog tebe.“
„Ostavila sam jutros dedu i Reda da razgovaraju o
pojačavanju bezbednosti ovde, pored svega. A pošto vidim da ti
imaš druge zamisli, reci mi o čemu se radi, pre nego što počnem
sa večerom. Onda možemo da ostavimo tu temu na neko
vreme.“
„Mogla bi da dođeš kod mene na ranč.“
 „Ne mogu da ostavim dedu, to je prvo. A onda, tu je i moj
posao.“
„Razmišljao sam o tome. Zato ću ja da provodim noći ovde.
Treba da budem na ranču rano svakog jutra, ali Red će biti tamo.
Ionako je polovinu vremena to radio, sad će samo biti i tu drugu
polovinu dok sam ja ovde.“
Uzvrpoljila se, skrstila noge, zatim otpila malo margarite.
„Misliš da tvojim damama treba muškarac da brine o njima? I
meni treba jedan da brine o meni?“
Čovek bi mogao da prođe i kroz minsko polje kad bi znao
gde da stane. I gde da ne stane.
„Mislim da moje dame mogu da se snađu baš kao i uvek. A i
ti bi se dobro snašla. I da, svakome treba neko, ili bi trebao
neko, ko će da ga pazi.“
„Prokleto dobar odgovor na izazovno pitanje. I neću lagati.
Verovatno ću spavati bolje noću ako budeš ovde. Ne samo zbog
mene već i zbog dede, Konsuele.“
„Onda je rešeno. Još sam nešto razmišljao pre nego što
zatvorimo temu.“
„Dobro.“
„Ne vidim Hjua, ili Lili, ili tvog tatu u ovome. Spremili su se
da plate otkupninu. Ništa nisu učinili što je uticalo na ishod. Ako
smo pogrešili, i Djupontova stoji iza svega, to sve menja. Ali
nije, jer bi ona prvo napala tvoju porodicu. I dadilju iz onog
vremena.“
Srce joj je poskočilo. „O, bože. Nina. Nje se nisam ni setila.“
„Red se setio. Dobro je. Ti i dadilja ste provalile tvoju majku.
Ona bi učinila nešto po tom pitanju, i imala bi sredstva da to
učini.“
„Zaista je poznaješ.“
„Koliko mogu. Mnogo je teže Sparksu da dođe do nekoga u
Irskoj, čak i da je nađe u ovom trenutku. I zbog čega? Volela te
je, plašila se dovoljno tvoje majke da ćuti o preljubi. Pokušali su
da joj podmetnu, ali ti si im to pokvarila, a onda je Djupontova
sve okončala.“
„Osećaću se bolje kad budem lično s njom pričala. Pozvaću
je sutra. Ne spominješ sebe, svoju porodicu?“
„Mislim da je malo verovatno da mi budemo meta, ali zato
želim da Red bude tamo, zato ćemo zaposliti dvojicu
penzionisanih policajaca koje poznaje da rade na ranču tokom
sezone.“
„Vodiš računa o svemu, Kelane.“
„Vodim računa o onome što je moje.“ Zagledao joj se u oči
na način koji ju je uvek pogađao pravo u srce. Pravo u njih,
pravo u nju. „Moraš da znaš da si i ti ono što je moje.“
Živci, iznenađenje, napetost naterali su je da skoči. „Moram
da kuvam.“
Žurno je ušla, sipala ulje na tiganj. Dok je sakupljala sastojke,
psovala je samu sebe na italijanskom.
I osetila je kako napetost malo popušta dok se kretala, radila.
„Pustićeš me da se izvučem s tim.“
Dosuo joj je margaritu iz bokala koji je ostavila na
kuhinjskom ostrvu. „Znam kako i gde da poguram kad je neko
tvrdoglav. Ti nisi tvrdoglava, pa mogu da čekam.“
„Pokušavam da se setim šta sam dobro uradila u ovom životu
da zaslužim tebe.“
„E to je glupo. Idem po još jedno pivo.“
„Nije.“ Trljajući narukvicu od hematita, okrenula se prema
njemu dok se ulje grejalo. „Nije. I nisam tvrdoglava. Moraš
da...“ Ispružila je ruku u njegovom pravcu. „Da se odmakneš
dok obavljam ovo što sledi.“
Očarano ju je posmatrao, zatim je nasuo pivo. „Ozbiljno?“
 „Da. Bože, mnogo pričamo.“ Sklonila je kosu, zažalila što je
nije vezala. „Mislila sam da ćemo večeras zaboraviti na sve to,
jesti, i onda imati mnogo seksa.“
Podigao je pivo, otpio. „Već sam rekao. Savršena žena.“
„Nisam. Toliko toga u meni je još zbrkano i verovatno će
uvek biti. Nekad sam imala panične napade, košmare. Sad retko,
zapravo već godinama ih nisam imala, ali znam kako to izgleda i
upravo sam bila blizu da dobijem napad panike.“
„Zato što ti govorim da te volim? Ako to već nisi znala,
vraćam se na glupo.“
„Nije glupo“, promrmljala je i dodala je piletinu na vruće ulje
da je preprži. „Nisam želela da se to desi.“
„Da te volim ili da ti kažem?“
„Trenutno, nijedno. Foutre. Merde.“
„To je francuski ovog puta, je li tako? Mislim da sam počeo
da kapiram.“
Udahnula je kroz nos i polako izdahnula na usta. „Ne psujem
tebe. Brinula sam da ću, ako ikad dođemo do toga, sve zabrljati,
ili ćeš ti, ili ćemo mi. Bože, ne želim da zabrljam, ne smem da
zabrljam. Potreban si mi, Kelane.“
Zar to nije bilo, samo po sebi, dovoljno ogromno? Ta potreba
za nekim drugim.
„Sa moje tačke gledišta, ništa nije zabrljano.“
Ne još, pomislila je, i pažljivo je okrenula piletinu.
„Možda je porazno da se hvatam za šta ako, ali za mene...
potrebni ste mi ti i tvoja porodica. Otkako sam bila dete, od one
noći. Ti mejlovi koje sam razmenjivala sa Džulijom pomogli su
mi kroz teške godine, samo ta veza, ta postojanost, briga.
Oslonac za mene.“
„Već smo obećali da nećemo pokvariti porodične veze.“
„Znam. Znam da ćemo pokušati da održimo obećanje. Ja...
Moj otac se brinuo za ono što je bilo njegovo, Kelane, a to sam
bila ja. Toliko se toga odrekao da se brine o meni, pruži mi šta
mi je potrebno. Znala sam da smo oboje doživeli prekretnicu
kad je osetio da može opet da putuje zbog posla. Znala sam da je
prestao da brine svakog trena i da sam ponovo dobro. I čak i
kroz sve to, imala sam Džuliju. Kad bih birala majku, bila bi to
Džulija.“
Spustio joj je ruku na rame. „Nećeš je nikad izgubiti, niti bilo
koga od nas.“
„Ne?“ Okrenula se. „A šta kad bih rekla da te ne volim? Da
ne mogu? Da neću?“
„Onda bi mi slomila srce. I ti delići bi te i dalje voleli.“
Oči su joj se napunile suzama i pritisnula ih je prstima.
„Nemoj to da radiš i očekuješ da ti ne priđem.“
Podigla je ruku i čvrsto zamahala prstom tri puta u vazduhu
da bude sigurna da će je poslušati.
„Moram da kuvam“, ponovila je.
Tražeći mir, izvadila je piletinu da se odmori i pokrila ju je.
Nakon što je dodala još ulja u tiganj, izdinstala je papriku i crni
luk, koje je već iseckala.
Mirnija, zato što je kuvala i morala je da vodi računa o tome,
nastavila je: „Ispričala sam ti za trojicu s kojima sam bila.“
„Jesi.“
„Sa Noom sam u početku osećala malo panike, ali to sam
prepoznala kao normalno uzbuđenje kakvo devojka sa vrlo malo
iskustva oseća kad je dečko kojeg je već primetila zapazi
dovoljno da je pozove da izađu na prvi pravi sastanak. Nisam
osetila ništa slično sa drugima. Samo privlačnost, zanimanje.
Normalno, rekla bih, iako pomalo ograničeno. Zaista sam se
nadala da ću ostati na tome sa tobom – pored čvrste naklonosti i
prijateljstva.“
 „To neće uspeti.“
I ne gledajući ga, skinula je reš delove sa piletine i dodala ih
je u papriku i luk.
Pustila je da se sve kuva neko vreme dok je seckala piletinu.
„Neverovatno si siguran u sebe.“
„Neću se time zadovoljiti. Ne znam zašto bi ti.“
„Zato što je lako. Održavati sve pod tvojim uslovima, u
okviru tvojih granica, uvek je lako. Ali u pravu si, ne uspeva, ne
kad me pogledaš i kažeš mi tvoj sam. Ne kad to kažeš, kad to
vidim, pritiskam dugme za paniku.“
I opet drhtavi uzdah. „Nisam mislila da će se to desiti, i
razmišljala sam o tome, o tebi, o svemu. Ali uhvatila me je
panika, i to ne zato što sam tvrdoglava ili glupa, već zato što,
iako deo mene želi da sve bude lako, ostatak mene želi da bude
tvoj. Želi da ti budeš moj.“
Nije ništa rekao kad je počela da uređuje hranu na tanjirima.
Kad je progovorio, bilo je tiho, lako.
„Možda se to desilo one noći kad mi se jeo batak, kad sam
pogledao i video tebe. Ali zaista mislim da se desilo onda kad si
se dovezla, izašla iz automobila sa punim rukama crvenih
ljiljana. Oči su ti bile kao plavi cvetovi, kao proleće usred mrtve
zime, i osmeh koji se zario pravo u mene i razneo me. I one
čizme.“
Zastao je i otpio pivo.
„One stvarno visoke crne čizme. Čoveče, nadam se da još
imaš te čizme, jer volim da te zamišljam kako nosiš samo njih i
ništa više. U svakom slučaju.“ Otpio je ponovo dok je otkrivala
činije sa narendanim sirom, pavlakom.
„Prilično sam siguran da je to bio trenutak kad je ostatak tebe
dobio to što želi. Nikad to nisam prevazišao.“
„Nisi me ni poznavao.“
 „O, jebiga.“
Sad je zatreptala na njega. Tako je retko zvučao nestrpljivo.
„Nisi me čak ni video godinama.“
„Prokleto sam te poznavao. Preko mejlova sa mamom, preko
Hjua i Lili, preko Ejdana i Konsuele. Znao sam kad si se
zaljubila u plesača, kako si studirala na Njujorškom univerzitetu,
a onda učila sve one jezike. Deo si mog života od moje
jedanaeste godine i pomiri se s tim.“
Pažljivo je izvadila tortilje iz tople rerne. „Mislim da je to
prvi put da sam te ozbiljno naljutila.“
„Ne, nije. I neće biti ni poslednji. To ništa prokleto ne
menja.“
„Šta da se nisam vratila?“
„Uvek bi se vratila, ali čekanje je počelo malo da me umara.“
Još jedan udah, i više nije bilo panike. „Uvek bih se vratila“,
složila se. „Čak i kad to nisam znala.“ Stavila mu je ruku na
obraz. „Imam i ja tvoje slike, Kelane. Razvrstavam ih.“
„Rekao sam ti kako sam jednom bio blizu, sa ženom koja mi
je značila. Ali nisam mogao. Nisam mogao zato što si ti bila ta,
Kejt. Uvek si bila ti.“
Spustio je pivo. „I dosadilo mi je da se držim na udaljenosti.
Ta hrana će ostati dovoljno topla za kasnije.“
Nasmešila se, očekujući da je zgrabi u poljubac nestrpljivo,
kako je i izgledao. Umesto toga, podigao ju je kao prve noći kad
su bili zajedno.
„O. Znači mnogo kasnije.“
„Tako je.“
„Bože, nedostajalo mi je ovo.“ Spustila mu je zube na vrat.
„Stvarno mislim da više nemam one čizme. Bilo je to pre mnogo
godina.“
„Prokleta šteta“, rekao je dok ju je nosio na sprat.
 „Ali provereni sam stručnjak za kupovinu čizama.“
„Crne, iznad kolena.“
Spustio ju je na krevet i pogledao je dok su je zraci sunca na
zalasku prelivali zlatnom bojom.
Pozvala ga je prstom kad je izuo čizme. Kad je legao preko
nje, zatreperila je sa prvim poljupcem i obavila ruke oko njega.
„Volim te, Kejtlin.“
Toliko se toga izlilo u nju da nije znala kako to da izdrži.
„Daj mi vremena da i ja tebi to kažem. Možda je ludo ili
sujeverno, ili i jedno i drugo, ali ja zaista verujem da je, kad to
kažem, kad to mislim, zauvek.“
„Pošto želim zauvek, zauvek ću i da dobijem, samo polako.“
„Takva samouverenost razdražuje.“
„Budi razdražljiva kasnije.“
Ponovo ju je poljubio, ali nežno. Ovog puta tako nežno.
Nudio je ljubav, znala je, i kako je mogla tome da se odupre?
Otvorila joj se, tom jednostavnom i prekrasnom daru. I dok
se otvarala i upijala je, osetila je kako stari ožiljci prolaze i stare
sumnje nestaju.
Uzmi taj dar, pomislila je, uzmi ga i uzvrati istom merom.
Ako još nije mogla da izgovori reči, mogla je da mu da ono što
joj je kucalo u srcu.
Mogla je da mu pokaže jezikom dodira i ukusa, čemu nije bio
potreban glas. Mogla je da mu pokaže načinom na koji mu je
otkopčavala košulju da mu pređe prstima preko grudi, preko
čvrstih mišića leđa dok ga je skidala.
Kako se podigla prema njemu kad je i on njoj skinuo košulju
i spustio joj usne na golu kožu.
Zlatna boja je tamnela u crvenu dok su skidali jedno drugo.
Plava boja mora zapljuskivala je i povlačila se sa plaže, tamnija.
I osetio je da mu se daje, i daje.
 Imala je tako mnogo da da. Više nego što je znala i verovala.
Video je to u njoj od prvog trenutka, i u svim trenucima koje je
otad proveo sa njom. Kad bude verovala sebi, verovala u njih,
daće mu i reći.
Za sada, jednostavno će je voleti, i znaće da ga čuva u tom
srcu koje mu je kucalo pod usnama.
Kad se podigla preko njega, zabacila kosu na poslednjem
treperavom svetlu sunca, znao je da će je voleti svakog trena,
svakog dana do kraja života.
Prinela mu je ruke usnama, i zadržala ih tamo dok ga je
uzimala, polako, polako, polako, polako uzimala. I kad joj je
glava pala unazad od zadovoljstva, kad je drhtavo izdahnula,
spustila mu je ruke na svoje grudi.
Lagan pokret, ponovo polako, i dugo i duboko. Talas za
talasom tog zadovoljstva, još zadovoljstva sa podizanjem,
spuštanjem, podizanjem i spuštanjem.
Svetlo se ublažilo kao biserna izmaglica, zadržavalo se kao
što je ona držala njega. I kako se noć primicala, dok su prve
zvezde čekale buđenje, podigao se do nje, i obgrlio je da ih
oboje dovede do vrhunca.
Spustila mu je glavu na rame i pustila telo da se stopi s
njegovim.
„Nikad nisam osećala prema nekome ovo što osećam prema
tebi.“
Milovao joj je leđa. „Znam.“
Topila se ili ne, nasmejala se. „Samopouzdanje. Počeće da mi
ide na živce.“
„Znam, zato što se i ja tako osećam. Ali činjenica je da sam ja
ono što želiš i što ti treba. Mogu da čekam dok to ne shvatiš.
Ionako neće trajati još dugo.“
„Vidim tvoju novu stranu.“ Odmakla se, pokušala da mu vidi
izraz lica u sveobuhvatnom mraku. „I počinje ozbiljno da mi liči
na uobraženost.“
„Nije uobraženost znati to što znaš. Niko te nikad neće voleti
kao ja, Kejt. Biće ti teško da se odupreš tome.“ Brzo ju je
poljubio. „Umirem od gladi. Čini mi se i ti.“
„Mogla bih da jedem.“
„Vidiš? Znam šta znam.“

Dok je Kejt jela fahite sa Kelanom pod svetlom sveća i zvezda,

Šarlot je ljutito hodala po svom apartmanu. Upravo ga je
renovirala, u zlatno, zlatno, i još više zlatnog, sa smaragdnim i
safirnim dodacima.
Zahtevala je raskoš i dekorater joj je to pružio u
kilometarskim tkaninama i svetlucavim kristalima, uključujući i
sedmospratni luster uvezen iz Italije.
Pod njegovim svetlom mogla je – i jeste – da leži na krevetu
okružena zlatnom svilom i da se divi muralu na tavanici. Njeni
likovi kao Eva, Julija, Ledi Godiva kao kraljice i boginje zurili
su u nju da joj požele prijatne snove.
Sad je to imala sve za sebe kad je Konrad boravio u
sopstvenom apartmanu. Jadničak je patio od apneje i morao je
da nosi onu užasnu masku noću. Matori jadničak, ispravila se.
Apneja u snu, dva srčana udara, upala pluća u zimu, nevolje
sa prostatom, rak kože koji je zahtevao operaciju i
rekonstrukciju levog uha.
I srce mu je i dalje kucalo.
Kad će već jednom da umre, tiho, bezbolno, naravno, i
oslobodi je da uzme pristojnog ljubavnika? Predbračni ugovor –
čvrst kao čelik – ostavio bi je bez ičega ako bi počinila makar
malu, i najsitniju preljubu.
Što i nije bilo teško, ili ne mnogo, do poslednjih par godina.
Ne, matori Konrad je sad jedva mogao da ustane, a đavolski
sigurno nije mogao da mu se digne.
Nije očekivala da će poživeti ovoliko dugo. Svakako ne tako
dugo da mora da koristi štap da bi prešao preko proklete sobe,
ne tako dugo da mu telo od stamenog postane otromboljeno, a
ona je morala barem da se pretvara kako brine o lekovima koji
su mu bili potrebni da preživi.
Ali barem više nije morala da se pretvara da želi seks sa njim.
On je bio umiljato zahvalan što je „razumela“ da više nije
sposoban – a ona mu je ostala nežna, odana žena.
Sav novac na svetu, a nije mogla da priušti pristojan seks.
I to nije bilo ni najgore, o, ne, ni blizu.
To što su joj policajci došli na vrata – to je prevazilazilo sve.
Nije razgovarala s njima, naravno. I prokleto i ne bi. Njeni
advokati su sastavili izjavu, oni su se pozabavili idiotskom
policijom.
Da žele nju da ispituju zbog ubistva i napada koji nisu imali
nikakve veze s njom? U vezi sa ljudima koji joj prokleto ništa
nisu značili.
Nije bilo šteta za onog kretena Denbija. I šta je nju briga za
Skarpetija, koji nije bio dovoljno pametan da je izvuče iz
zatvora? Jedino je žalila zbog onog seljačkog policijskog
đubreta? Nisu uspeli da ga ubiju. Nadala se da će onaj ko je to
organizovao probati ponovo, i da će bolje obaviti posao.
A Grant? Želela mu je da se udavi u šopstvenoj krvi!
Zastala je da prevuče prstom preko zlatnih svilenih zastora
koje je služavka već navukla za spavanje.
Ne, nije. Zaista nije. Još je bila malo, sasvim malo slaba na
Granta Sparksa.
Pitala se je li zadržao ono telo u zatvoru, da li je očuvao
izgled.
 Izaći će za par godina, i ako Konrad konačno umre, možda ga
vrati sebi. Čak bi mu i platila da je kreše do ludila.
Samo razmišljanje o tome, o seksu koji je imala s njim,
izazvalo joj je uzbuđenje i golicanje.
Pozvaće služavku da se vrati, pripremi joj kadu, sa mnogo
ulja. I sama će se pobrinuti za golicanje.
Zastala je da se pogleda u ogledalu u garderobi. Zahvaljujući
implantatima, kosa joj je ostala raskošna i gusta. Redovno
zatezanje održavalo joj je lice zategnutim i glatkim.
Diveći se sebi, skinula je odeću i okretala se naga tamo-amo.
Dojke pune i visoke, guza visoka i zategnuta. Implantati i rezovi
su činili čuda. Prešla je rukom preko stomaka – ravnog
zahvaljujući poslednjem zatezanju.
Glatke butine, koža joj nije visila ispod mišica. Čuda
savremene medicine – i novac da ih priušti, pomislila je uz spori
osmeh.
Ne bi morala da plati Grantu Sparksu ili bilo kome u svom
krevetu. U svojim očima izgledala je kao da je jedva imala
trideset pet, i sa savršenim telom. Niko ko je pogleda ne bi
poverovao da ima ćerku stariju od... koliko je ono kučka imala
godina? Ko bi se setio? Ali niko ne bi poverovao da ima odraslu
ćerku.
Možda je bilo vreme da ih podseti, razmišljala je dok je
posezala za belim satenskim ogrtačem. Da iscedi još malo soka
iz tog limuna. Zadužiće svog predstavnika za medije ujutru, ali
sada, želela je tu kupku, to samooslobađanje.
A onda će popiti pilulu, i otići rano na spavanje.
Imala je foto-snimanje narednog dana, morala je da izgleda
najbolje dok se slikala za duplericu. Zatim večernja zabava na
kojoj će moći da se žali kako se iscrpljuje zbog svoje umetnosti.
Zaista savršen dan, zaključila je kad je pozvonila za služavku.
 Jedino što bi moglo da ga još više poboljša bilo bi kad bi
siroti Konrad umro u snu.

DVADESET SEDMO POGLAVLJE

Veze su mogle, otkrila je Kejt, da ponude postojanu,
zadovoljavajuću vrstu rutine. Pošto je jedva izlazila, ako je
uopšte to i činila, kad bi Kelan otišao svakog jutra, budila se
sama, i polako je bistrila mozak kafom i pogledom.
U zavisnosti od količine posla, možda bi provela sat vremena
u studiju pre nego što ode do glavne kuće da gnjavi dedu da idu
u teretanu.
Još bolje, kad je jun nagovestio leto, gnjavila ga je da plivaju
u bazenu.
Istraživala je akvabik.
„Plivanje bi trebalo da bude opuštajuće.“
„Biće, kad završiš čučnjeve i jačanje mišica.“
Dok su stajali u plitkom kraju, vežbala je i ona sa njim.
„Ko god da je izmislio tegove u bazenu zaslužuje da ga
upucaju.“ Sunce mu se odbijalo od sunčanih naočara dok je
dizao svetloplave tegove kroz vodu. „A onda da ga pregazi voz.
Pa da ga opet upucaju.“
„Konsuela pravi fritatu za doručak.“ Čučnula je, podigla
tegove, i priznala potajnu želju za tim metkom i vozom. „Ali
moraš da je zaradiš. Fagfaimid!18 Još dva puta, Salivane!“
„Sad mi se još razbacuje sa irskim. Volim svoju unuku, ali
lični trener mi je davež.“
„Još jednom i... gotovo.“
Nasmejala se kad se zagnjurio sa rejbankama i letnjim
šeširom pod vodu.
 „Hajde da se istegnemo“, rekla je kad je izronio. „Postaješ
mišićav. Zgodni Hju.“
Uhvatio se za stranu bazena, istegao listove, tetive,
kvadricepse. „Čovek mojih godina bi smeo da bude zarđao i
mlitav.“
„Ne i moj deda.“
„Hoćeš li ovako gnjaviti i Lili kad se vrati sledeće nedelje?“
„To mi je plan.“
Skinuo je šešir, izokrenuo ga, i ponovo ga stavio. „Onda
možda i vredi.“
Smešeći se, odgurnula se da otpliva jedan lenji nagradni krug,
da pluta i uživa na suncu.
„Pošto se tata uskoro vraća iz Londona, i ostaće neko vreme,
i njega ću da ubacim. Možemo da radimo sinhronizovani ples u
vodi. I nastupamo tako.“
„Rasplivani Salivanovi.“
Ponovo se nasmejala, zaronila i plivala duž dna i do
merdevina. Podigla se napolje i obrisala peškirom dok je
posmatrala brodove kako plove morem.
„Vidi.“ Pokazala je. „Plavi kit. Prvi kojeg sam videla ove
sezone.“ Prišao joj je na vreme da vidi peraje kako se podiže, pa
nestaje.
„Sećam se kako sam pratio oglašavanje kitova odavde kad
sam bio još i mlađi od tebe. I još me svaki put očara. Kad je
moja majka odlučila da se preseli u Irsku, pitala me je šta želim.
Kuću ovde ili na Beverli Hilsu.
Uvek je bila ova. Uvek. Čak i kad bi prošle nedelje, čak i
meseci dok ne bih došao ovamo, kad sam se nadao da ću videti
kita, uvek je bila ova.“
„Srećni smo, deda, zbog naših predaka.“
„Jesmo.“
 Okačila je peškir pre nego što je sklonila kosu rukama. „Znaš
šta nedostaje ovom mestu? Frizer. Kad se Lili vrati, udružićemo
se i dovešćemo Dina ovde zbog kose. Došao bi u Big Sur zbog
Lili.“
„Imaš divnu kosu.“
Iscedila je vodu iz nje. „Treba joj nešto. Dobro, profesionalno
sređivanje. Imam poverenja samo u dvoje ljudi. U Dina, i ženu
koju sam našla u Njujorku posle mnogih žalosnih i neuspelih
pokušaja.“
Okrenula se i zatreptala. „Na kraju krajeva, sad imam dečka.“
„Nisi mogla boljeg da izabereš.“ Hju je obukao beli frotirski
ogrtač.
„Ponekad mislim da je sudbina odabrala, ali svejedno.“
Zaobišla je stolicu da mu se pridruži i vezala je cvetni sarong
oko struka. „Dođi na večeru večeras.“
„Neću vam kvariti zajedničko vreme.“
„Nećeš nam kvariti ako te zovem.“
Kao i uvek, Konsuela je već postavila sto za doručak.
Spremno su ih čekali bokal soka u kofi s ledom i termos s
kafom.
Kejt je sipala i jedno i drugo za oboje.
„Zamoliću Kelana da donese odreske – i tvoje omiljene
krompire ako ih imaju. Mogla bih pokušati da ponovo napravim
sude.“
Srećno je uzdahnuo i seo. „Ubedila si me sa odreskom.“
„Dobro. Može da povede i pse, i napravićemo zabavu.“
„A šta radiš danas osim što meni praviš večeru?“
„Uglavnom ću pevati. Bio si gost u toj seriji Ludorije pre par
sezona, zar ne?“
„Jesam. Penzionisani lopov kojeg su pozvali da pomogne
prijatelju. Dobra serija, puna zanimljivih likova, pametno
urađena.“
„I snimaju neku vrstu muzičke epizode, ali se ispostavilo da
glavna glumica ne može da otpeva melodiju. Ozbiljno ne može.
Nameravali su da to bude smešno, ali im nije uspelo. Zato
snimam njene pesme. Dve solo, duet i višeglasje.“
„Zabavićeš se.“
„Već se zabavljam. A evo i doručka.“
Osmeh joj je izbledeo kad je videla Konsueline zategnute
usne i tvrd izraz.
„Je li sve u redu?“
„Ne želim da vam kažem.“ Oštrim pokretima je spustila
poslužavnik. Stegnutih usana spustila je dve činije sa voćem i
jogurt na sto, zatim i fritatu. „Ali moram da vam kažem.“
Hju je ustao i izvukao stolicu. „Sedi, Konsuela.“
„Ne mogu da sedim. Previše sam ljuta da bih sela.“ Uz bujicu
reči na španskom, podigla je ruke, odlazila i vraćala se.
„To je bilo prebrzo za mene“, priznao je Hju, „osim psovki.
Ne verujem da sam je ikad čuo da koristi takve reći.“
„Radi se o Šarlot. Na TV-u jutros. U redu je. Nije važno.“
To je izazvalo novi napad na ljutitom španskom. Ali ovog
puta, na kraju, Konsuela je skrstila ruke kod srca, zažmurila i par
puta udahnula.
„Oprostite. Smiriću se. Ta žena bila je u mom jutarnjem
programu sa svojim lažima i tužnim pogledima, i pretvaranjem
kako je dobra osoba. Kaže – objavljuje“, ispravila se. „ona je... u
stvari... osnovala veliku... mnogo novca... fondaciju. Novac
njenog muža zato što je ona...“
Zaćutala je i odmahnula glavom. „Neću reći šta je ona. Radi
to za – ah, previše sam ljuta za engleski.“
„Osnovala je dobrotvorni fond.“ Kejt je prevodila Hjuu dok
je Konsuela brbljala na španskom. „Da pomogne ženama,
majkama koje su u zatvoru ili su oslobođene. Da im pomogne da
uspostave kontakt ili da se iznova povežu sa svojim detetom ili
decom. Obrazovni programi, savetovanja, rehabilitacija od
alkohola i droge, pomoć u kući, obuka i pronalaženje posla.
Nazvala ga je Majčinsko srce.“
„Da, Konsuela, razumem.“
„Ali, niña mio, ona kaže kako joj je srce slomljeno jer joj
njena ćerka nije nikad oprostila. Kako to slama srca svih majki. I
nada se da će pomoći da izleći srca majki koje su pogrešile kao
ona.
Ima suze.“ Konsuela je dodirnula prstom obraz. „Lažljive
suze koje bi joj spalile srce kad bi ga imala. Nema ona srce da
izgori, nema srce da bude slomljeno.“
„Ne, nema.“ Ustala je i zagrlila razjarenu domaćicu. „Ali ti
imaš. Ti si mi majka, uvek. Majka u srcu“, promumlala je,
ljubeći je u obraz. „Ona nam nije ništa.“
„Te amo.“19
„Te amo“, ponovila je Kejt i poljubila je u drugi obraz.
„Hladi vam se doručak. Jedite. Oboje. Ja imam posla.“
„Sad će nečemu da iscedi dušu čišćenjem“, izjavila je Kejt
kad se Konsuela udaljila. „To radi kad je ljuta ili uznemirena.“
Kad je sela, krenula je da stavi porciju fritate pred Hjua, a on
ju je uhvatio za ruku. „A ti?“
„Ja? Uživaću u ovom odličnom doručku. Neka ide dođavola,
deda. Neka ide dođavola. I ko zna? Ako to zaista sprovede u
delo, možda će – nenamerno – i pomoći nekim ženama kojima
je potrebna pomoć.“
„Radiće ona na tome, izvlačiće publicitet iz toga.“
„Sigurna sam da hoće. Sigurna sam da je to i cilj.“ Slegla je
ramenima dok je vadila fritatu. „Mogla bih i ja. Ali neću“,
dodala je kad je uhvatila Hjuov pogled. „Zato što mi je više stalo
do mene i moje porodice nego do jeftinog publiciteta. Ali
pomislila sam par puta na to tokom godina.“
„Ako želiš da daš izjavu...“
„Ne želim“, prekinula ga je. „Davno sam donela tu odluku, i
nisam se predomislila. I razmišljala sam o tome, razmišljala,
odmeravala. Za mene i dalje preovlađuju negativne strane.
Volim život koji sam izgradila, deda, ovaj koji i dalje gradim.
Srećna sam. I osećam pravo zadovoljstvo što znam da ona zaista
nije srećna.“
„Nema slađe osvete od srećnog života.“
„Kladim se da ona ne sedi kraj bazena u ovo prekrasno jutro,
sa kilometrima mora i neba svuda naokolo, sa mirisom cveća i
morskim povetarcem. I ne jede najbolju fritatu u Kaliforniji sa
nekim koga voli.“

Otišla je da radi, bedno je odradila prvo snimanje i morala je da

izađe da razbistri glavu.
Bio je loš trenutak za ovu pesmu, pomislila je, glumičini
pokreti usana su joj predstavljali izazov i bez razmišljanja o
Šarlot.
Pomoću ogledala zamislila je sebe kao lik i otpevala je.
Zatim je probala opet.
Bolje, ne najbolje.
Pet pokušaja kasnije osetila je da je uhvatila ritam i obavila je
još dva pokušaja za svaki slučaj. Premotala je sva tri, posmatrala
monitor radi propusta, i zaključila je kako je prvi rezervni
snimak zapravo zvučao najbolje.
Pošto je osećala da je konačno pogodila melodiju, radila je na
drugoj solo pesmi – nekoj vrsti himne, sa mnogo pokreta,
velikom dramom.
Teško.
 A štos je bio u tome, podsetila se, da se unese u ulogu koliko
i u pesmu.
Kad je zaključila da je dosta za taj dan, imala je po tri snimka
za svaku pesmu, izvedenu, sređenu i prečišćenu. Poslala ih je.
Nije imalo smisla nastavljati dok ne čuje da su režiser – i
glumica – odobrili to što je snimila.
Osim toga, morala je da pokupi porudžbinu koju je poslala
Džuliji tog jutra. I dobro bi joj došlo sat vremena na ranču.
Pridružila se gomili turista u kratkoj vožnji – i podsetila se
kako zaista želi kabriolet.
Da, razmišljala je dok je vozila ka ranču, prijaće joj sat
vremena ovde. Koliko god je volela Salivanov odmor, ranč bi je
uvek oraspoložio.
Seno, ovas i kukuruz peli su se od polja ka nebu, kao zlatni i
zeleni tepisi koji se njišu na povetarcu. Stoka i konji su pasli na
drugim poljima, kao slika ispred Sent Luše. Čula je udaljeno
brujanje traktora – ili neke mašine – dok je išla prema
porodičnim vratima.
Videla je Megi, sa svetlonarandžastim mekanim šeširom što
joj je štitio lice, u velikom kombinezonu i čvrstim papučama,
kako privezuje paradajz.
Pčele su zujale u košnicama u udaljenom kraju bašte. Iako je
Kejt volela med i cenila je sav taj pčelinji trud, više je volela da
se drži dalje od njih.
„Lep dan za rad u bašti“, doviknula je Kejt.
Megi se uspravila, ispružila leđa. „Nije loš.“
„Sve je tako izraslo. Nema ni nedelju dana kako sam bila, i
sve je iždžikljalo.“
„Nema kake kao što je kokošija za baštu.“
„Očigledno.“
„Džulija mi je predala tvoju porudžbinu. Mogu da odem po
nju ako žuriš.“
„Ne, nema žurbe. Imam malo vremena. Mogu li da ti
pomognem?“
„Znaš li kako da uvezuješ paradajz?“
„Ne.“
„Pa, dođi ovamo da naučiš.“
Kejt je pažljivo ušla među redove i prihvatila časove.
„Džulija je negde u polju, ali trebalo bi sad da se vrati. Red je
uzeo slobodno popodne da surfuje, a valjda je i zaslužio. Tako
je, devojčice, pažljivo. Ne želiš da prelomiš stabljiku. Ako tražiš
Kelana, on šiša ovce.“
„Šiša ovce?“
„Uzeli smo čoveka da mu pomogne, nekog stručnog za to.
Bolje je imati četiri ruke nego dve u tom poslu.“
„Šta radite sa vunom?“
„Nekad smo je svu prodavali, ali od ovog šišanja ću zadržati
četvrtinu.“
„Za šta?“
„Dobro si to odradila“, Megi je zaključila pošto je kritički
odmerila Kejtin pokušaj. „To će biti to. Hajde, uđi i pokazaću
ti.“
Prošle su kroz hodnik, gde je Megi izula baštensku obuću, pa
kroz glavnu kuhinju. Dala joj je znak da je prati i Kejt je pošla
za njom u dnevnu sobu.
I iznenađeno se zagledala u predmet ispred sebe.
„Je li to...“ Videla je Uspavanu lepoticu. „Vreteno?“
„Nije raketa za Mesec.“ Sa očiglednom ljubavlju Megi je
milovala točak.
„Kupila sam ga na Ibeju za prokleto dobru cenu.“
„Pa divno je. Šta ćeš raditi s tim?“
„Ono za šta je namenjeno. Prešću vunu.“
 „Oni briju – šišaju“, ispravila se, „ovce, a ti ćeš uzeti vunu...“
„I oprati je – oprati je tako da ne isperem sav lanolin. Osušiću
je na staroj sušilici za odeću na suncu.“
„Oprati, osušiti, staviti ovde i onda praviti...“
„Predivo. Vuneno predivo za pletenje. Vuna sa ranča
Horizont“, dodala je vrlo ponosno. „Čista. Možda isprobam i
malo prirodne boje na nekoj, samo da vidim.“
Kao Uspavana lepotica – Kejt je ovo ličilo na nešto iz bajke.
„Kako znaš kako?“
„Jutjub.“ Uzela je klupko iz korpe. „Ovo je bilo na ovci pre
par dana.“
Kejt ga je uzela, opipala, divila se. „Kad vanzemaljci
napadnu, želim da budem sa tobom.“
Uz gromoglasan smeh, Megi ju je povela nazad u kuhinju.
„Popićemo čaj od malina.“
„Zvuči neverovatno.“
Čula je kako se otvaraju vrata hodnika.
„Mama?“
„Ovde sam.“
„Treba da pozovemo kovača. Aladinu je spala potkovica, i
kad smo kod toga – oh, zdravo, Kejt. Izvini, mislila sam da ću se
vratiti ranije i spremiti ti porudžbinu.“
„Nema žurbe.“
„Sve sam pripremila i stavila u frižider.“ Megi je pružila
ćerki čašu ledenog čaja.
„Hvala.“ Kosa joj je bila upletena u pletenicu, na sebi je
imala farmerice i kariranu košulju sa rukavima zavrnutim do
lakata. Koža, oznojena od vrućine, imala je letnji sjaj. „Tamo se
baš ožedni. I spremna sam da sednem na nešto što se ne
pomera.“
Spustila se i ispružila noge.
 Megi je dala i Kejt čašu ledenog čaja, i prešla je rukom preko
Džulijine kose tako opuštenim i nežnim pokretom da je Kejt
osetila kako je suze peckaju u očima. „Šta kažeš na kriške
jabuka i čedar?“
Džulija se nasmešila i naslonila glavu na maminu ruku. „Ne
bih odbila. To mi je bila omiljena užina posle škole kad sam bila
dete“, počela je Džulija, a onda je videla suzu kako se sliva niz
Kejtin obraz.
„O, dušo.“
Htela je da ustane, ali Kejt joj je pokazala rukom da sedne.
„Ne, žao mi je. Ne znam odakle to.“
„Znaš.“ Megi je uzela jabuku, odnela je do sudopere da je
opere tako jako da joj je skoro ogulila koru. „I mi ovde imamo
TV kao i svako drugi. Nisam ništa spominjala. Mislila sam da,
ako želiš da pričaš o tome, pričaćeš.“
„Ne radi se o tome. Ili je to možda pritisnulo prekidač koji
izgleda nisam sasvim isključila. Samo – vidim vas dve zajedno i
tako je... kako treba da bude. Volite se, i pokazujete ljubav na
najjednostavnije načine. Imam i ja to sa bakom, Konsuelom, sa
tetkama, pa znam šta je.“
„A ona stalno pronalazi načine da te ponovo povredi.“
„Ne boli me, ne kao pre.“
„Ne prestaje da te izaziva.“ Megi je počela da seče jabuku
kao da se nada da će videti krv kako joj curi iz sredine.
„Tako je.“ Osetila je olakšanje što su je tako brzo razumele.
„Upravo to. Sve nas, ne samo mene. Verovatno ću opet morati
da promenim broj telefona, jer neko uvek uspe da ga iskopa i
krenu pozivi. Objavljivaće se priče i znam da će prestati posle
određenog perioda, ali neko vreme će opet biti u središtu
zbivanja.“
Udahnula je i izdahnula. „Znam koliko sam povlašćena što se
jedan daroviti zabavljač – dečak zapravo – koji je umeo da
glumi ukrcao na brod u Kouvu i probio se do Holivuda.
Upoznao je ženu – devojku – koja mu je bila par u svakom
smislu. Zajedno su stvorili dinastiju. Ne samo slavnu i bogatu.“
„Već porodicu, i etiku, i posao, i dobra dela“, rekla je
Džulija. „Upoznali smo veći deo tvoje porodice.“
„Bili su kod vas na roštilju. Žao mi je što sam to propustila.“
„Biće još toga. Mlada si, lepa, bela, bogata i talentovana,
dakle, da, jesi povlašćena. Povlašćenost ne poništava traumu.
Tvoja majka ne vidi dalje od slave i bogatstva. Iako ima svoje...“
„Nečuveno nije isto što i čuveno“, naglasila je Megi dok je
seckala čedar.
„Istina. I dalje želi deo tebe, tvog oca, tvoje porodice. I dalje
žudi za onim što ti imaš, onim što jesi. Prebila bih je.“
„Lepo od tebe“, rekla je Kejt kad se Megi zakikotala.
„Nema tu ničeg lepog. To mi je na vrhu spiska želja otkako
smo saznali da je učestvovala u onome što ti se desilo.“
Kejt je očarano proučavala lice koje je tako dobro poznavala.
„Uvek deluješ tako smireno, tako uravnoteženo.“
Megi je na to zabacila glavu i glasno huknula pre nego što je
stavila tanjir sa kriškama jabuka i sirom na sto. „Dirni jedno
njeno pile i moja devojka će desetoro da ispraši, i neće se ni
potruditi da ih pita za imena.“
„Imena ne bi bila važna. Ona se neće zaustaviti, Kejt. Čvrsto
verujem da nije sposobna za iskrene emocije, osim za pohlepu i
zavist. Moraš to da prihvatiš. A ipak, nikad to neće dobiti. Neće
nikad dobiti delić tebe ili tvoje porodice.“
„Kraće rečeno, ko je jebe.“
Džulija je pogledala u majku. „Pa, to je zaista kraće rečeno.“
„Što ne bismo bili jezgroviti?“ I dotakla je Kejtino srce kad je
prešla rukom preko njene kose baš kao i preko Džulijine pre
nego što je sela. „Stavi sad čedar na jabuku i pojedi nešto
veselo.“
Kejt je uradila šta joj je rečeno i pojela je veselo.

Nije trebalo dugo nekolicini novinara da se dočepaju njenog

broja telefona, njenog mejla. Blokirala ih je i nije se odazivala.
Ali poziv kojeg se najviše plašila je stigao.
Glas preko glasa – majčin, njen dok peva veselu pesmicu iz
prve filmske uloge, smeh iz horor filma, šapati. Digitalizovano,
znala je, isprekidano. Spojeno zajedno, nestručno ali delotvorno,
u jasnu poruku.
Nisi učinila šta ti je rečeno. Sad su ljudi mrtvi.
Krv je na tvojim rukama. Još će ih umreti. Ti si kriva. Uvek si
ti bila kriva.
Napravila je kopiju za sebe pre nego što je predala telefon
Mikejli. Kupiće novi, ponovo. Promeniće broj, ponovo.
Biće, znala je, isto kao i uvek. Delići snimljenih intervjua
zalepljeni zajedno, složeni u novi snimak i poslati sa pripejd
mobilnog telefona.
„To je najbolje što znaju?“, pitao je Kelan.
Kejt se sagnula da pomiluje pse, koji su sad imali krevete i
igračke u njenoj kući. „Samo postojanje tog snimka. Bedan glas
preko isečaka. Snimanje snimaka, izvlačenje određenih reči ili
izjava, stavljanje jedno preko drugog, spajanje, slanje. Mogla
bih bolje da odradim u snu, dakle u pitanju je amater. Snimci su
uvek puni buke – statika, vibracije, odjek prostorije“, objasnila
je.
„Prokleto me nije briga za kvalitet.“
„To verovatno oslobađa moju majku. Mogla bi da plati bolje.
A što se Sparksa tiče, odakle njemu oprema u zatvoru?“
„Ovi su pozivi pretnje, Kejt. Moraš ozbiljno da ih shvatiš.“
 „To je taktika zastrašivanja, Kelane, i više me ne plaši.
Prihvatiću bakin savet o mojoj majci i primeniću ga u ovom
slučaju.“
„A to je?“
„Ko ih jebe.“
Bio je tako dobar osećaj izgovoriti, misliti to.
„Imam krupnog, jakog rančera i dva opasna psa čuvara, koji
me paze. Lili sutra dolazi kući. Neću ničemu dozvoliti da to
pokvari.“
„Nisi rekla Hjuu za ovaj poslednji poziv.“
„Hoću, samo ne baš ovog trenutka.“ Donela mu je pivo,
sipala sebi čašu vina. „Hajde da povedemo ove opasne pse
čuvare u šetnju po plaži pre večere.“
„Biće kiše.“
Napućenih usana je pogledala u lepo letnje nebo. „Ne vidim
kišu.“
„Videćeš, ali imamo pre toga par sati.“
Kelan nije navaljivao – nije imalo smisla. Ali spopao je Reda
sledećeg jutra.
Stajali su na tlu omekšalom od kiše, na vazduhu svežem kao
prolećno cveće, i sipali hranu pomešanu sa sirovim mlekom u
svinjske valove.
„Nisam nikad mislio da ću uživati da hranim svinje, ali evo
me. I to svinje koje se hrane mlekom.“ Počešao se po uhu.
„Dobro smo se olešili sinoć.“
„Trebalo nam je. Šta znaš o tim pozivima, tim snimcima koje
Kejt dobija?“
Red je bacio pogled u pravcu jednog sezonskog radnika koji
je hranio živinu. Pošto je bio dan za pečenje, obe žene su bile u
kuhinji.
Proverio je spisak dnevnih poslova, pa je znao da je Džulija
odredila druge za čišćenje štala, ali konje je trebalo nahraniti,
napojiti, poprskati protiv insekata pre nego što ih izvedu na
ispašu.
„Hajde da razgovaramo o tome u mojoj kancelariji. Kako je
podnela ovaj?“, pitao je dok su hodali.
„Kao da nije ništa strašno, a prokleto jeste.“
„Znaš da joj ti pozivi stižu sad već godinama, pa im zato
uticaj slabi.“
„To ne znači da ovaj sad nije ništa.“
Kad je Kelan otvorio vrata štale, vazduh se ispunio mirisom
konja, žita, kože, đubriva. Sve se to pomešalo u parfem koji je
voleo čitavog života.
Poznajući rutinu, Red je uzeo prvi boks na levoj strani, a
Kelan je otišao desno.
„Mik će uraditi šta može, pored toga ima i jednog policajca u
Njujorku. I FBI radi na tome. Jedan agent radi na tome kad god
dobije poziv.“
„Kako to da ne mogu da mu uđu u trag?“
„Iz mnogo razloga.“ Obojica su pokupili žito. „Snimak nije
dovoljno dugačak, i sa jednokratnog je telefona. Ko god to šalje,
odmah posle toga uništava i telefon i bateriju – tako su mi rekli
da misle. Uvek su to snimci snimljenih intervjua ili isečaka iz
filmova. Zapravo su uspeli da povežu neke. Nije ista poruka
svaki put.“
„Prete joj, plaše je.“
„Da, isti osećaj, moglo bi se reći. Jedna teorija je da je u
pitanju neki ludak koji je obuzet Kejtinom ličnošću i želi pažnju.
Ali to je sad dosta neuverljivo s obzirom na to da se nastavlja
godinama.“
„Možda joj je majka iza toga. Ona ne misli tako jer je kvalitet
užasan, a ta žena ima gomilu novca. Ali to bi mogao da bude
paravan, prosto da liči kako to radi neki ludak.“
Red je prešao na sledeći boks. Svaki konj u štali je izbacio
glavu napolje i gledao. Kao da govore: požuri, čoveče, umirem
od gladi.
Redu je to uvek bilo zabavno.
„To sam i ja mislio“, rekao je Kelanu. „Poziv joj obično
stigne u vreme kad se objavi neka priča ili Djupontova da
intervju koji se pročuje. Možda je to njen način, njen bolesni
način, da još malo uzdrma Kejt.“
Kelan je otišao da donese vitamine za bremenitu kobilu u
sledećem boksu. Kad se vratio, obeležio je tablu ispred boksa.
„Ako se to pokaže kao istina“, rekao je, „to nije prava
pretnja. Samo bedno i zlobno.“
„Šarlot Djupont u sebi ima mnogo bednog i zlobnog. Ne bih
odbacio pomisao da je pronašla nekoga da ozbiljno naudi Kejt,
ali bez Kejt ona gubi besplatnu reklamu.“
Red se namrštio na tablu i okrenuo se. Kelan je već utisnuo
pilulu u isečenu jabuku. „Neće inače uzeti svoj lek.“
„Zapamtiću.“
„Samo pazi da ga ne ispljune. Lukava je. Šta misliš pod
besplatnom reklamom?“
„Kad želi da pojača publicitet, glumi tužnu, pokajničku
majku sa ćerkom koja ne oprašta. Neki nasedaju na tu glumu.“
„Zato što su neki budale.“
Red i kobila koja je žvakala jabuku sa pilulom posmatrali su
jedno drugo. „Ima mnogo budala na ovom starom svetu. I imam
još nešto da kažem o tome. Mislim da se njoj to sviđa, voli da
misli kako muči Kejt, kao i ostale. Mislim da neće odustati od
toga.“
Kelan je razmišljao o tome dok su hranili konje, pojili ih,
davali im lekove.
 „Šta ako nije ona? Je li mogao Sparks to da izvede?“
„Ne potcenjujem to što bi Sparks mogao da izvede.“ I Red je
svim srcem verovao kako ima ožiljak da to i dokaže. „Ne znam
šta mu to donosi, ali ako bi mu to nešto značilo, mislim da bi
našao način.“
Počeli su sa timarenjem i dodavali su mirisno sredstvo protiv
insekata mešavini u vazduhu.
„On ima razloga da želi da je povredi, baš kao što se i kaže u
pozivima. Nije uradila ono što joj je rečeno i on je uhvaćen.“
„Onda ćemo, pretpostavljam, nastaviti da je čuvamo.“
Red je podigao glavu i gledao kako Kelan prelazi rukama
preko prednje noge uškopljenog konja.
„Ti si, rekao bih, konvencionalniji u nekim pitanjima od tvoje
bake i mene.“
Ta izjava je Kelanu izmamila osmeh dok je radio. „Skoro svi
moji poznanici su konvencionalniji od bake i tebe.“
„Zato sam i lud za njom evo već dvadeset pet godina. Znaš da
me tera da motam vunu koju pravi. Sinoć pokušavam da gledam
utakmicu i predem vunu kao neka devojčica sa kikicama i
keceljicom.“
„Pa, to je baš slatko“, promrmljao je Kelan.
„Slušaj, Kale, nisam ti otac, ni deda, ali...“
Kelan je okrenuo glavu da ga pogleda pravo u oči. „Bio si mi
najbolja moguća zamena i za jedno i za drugo veći deo mog
života.“
„Pa onda, pitaću te iskreno. Hoćeš li zaprositi Kejtlin?“
Kelan je namazao zadnju nogu konju, pa ga obišao sa zadnje
strane, što Redu nikad nije bilo tako lako.
„Kad dođe vreme.“
„Sad si već dosta dugo zaljubljen u nju.“
„Rekao bih od svoje jedanaeste.“
 Red je obišao konja sa prednje strane. „Mislim da si u pravu.
Ima li razloga zašto čekaš?“
„Sad bi me odbila. Osećala bi se loše zbog toga, ali odbila bi
me. Ne vidim nijedan razlog da je rastužujem, pa ću čekati dok
ne kaže da.“
„I znaćeš kad je to.“
„Prilično sam siguran da hoću. Umem da prepoznam znake.“
„Nisam nikad mogao da te pobedim u pokeru, čak ni kad si
bio dete. Kakve znake?“
Kelan je otišao do sledećeg konja. „Ima ih nekoliko. Jedan je
narukvica – ona koju mnogo nosi. Trlja je kad je uznemirena.“
„Video sam to.“
„Ako misli da će se plašiti ili da će biti uznemirena, obavezno
je stavi. Psuje na stranim jezicima kad je očajna. Ne znam jezik,
ali prepoznajem psovku kad je čujem. Kad bude nameravala da
preduzme neki veliki korak, staviće tu narukvicu. Možda će
promumlati nešto sebi u bradu što ne razumem, ali ne psovke.
Pre bih rekao nešto nalik na mantru.“
Kelan je premazivao konja, polako, temeljno.
„Tako da ću znati kad je pravi trenutak.“
„Kladim se da hoćeš.“

DVADESET OSMO POGLAVLJE

Kao što su uradili za Lilin odlazak, Kejt i Hju su stajali zajedno
napolju i čekali je da se vrati.
„Samo što nije.“ Kejt je pogledala na sat, preračunata vreme
od poruke koju je Lili poslala kad je sletela. „Čak i uz gust
saobraćaj.“
„Donosi savršeno vreme sa sobom. Vazduh je potpuno čist.
Poželeće da prošeta po baštama nakon što je bita skupljena u
avionu i automobilu čitav dan.“
„Nisu nikad izgledale lepše. Onda će želeti martini na
morskoj terasi ili na mostu.“
„Sasvim sigurno.“ Zagrlio ju je oko struka. „Poznajemo našu
devojku.“
„Poznajemo. O, eno kapije. Čula sam kapiju. Volela bih da
smo unajmili limeni orkestar!“
„Voleo bih da sam se setio toga. Njoj bi se dopalo. Eno je.“
Posmatrali su limuzinu, sjajnu i crnu, kako skreće na krivini.
„Sad će obe moje najbolje devojke biti kod kuće.“
Limuzina se dovozila krivudavim putem i glatko se
zaustavila. Kejt je pojurila da otvori suvozačeva vrata. I iz njih
je izašao njen otac.
„Tata!“ Opijena od radosti, pritrčala mu je i skočila u naručje.
Smejala se dok ju je vrteo ukrug kao kad je bita dete. „O, kakvo
iznenađenje. Kakvo predivno iznenađenje. Mislila sam da si još
u Londonu.“
„Završio sam pre par dana. A onda smo Lili i ja skovali
zaveru.“ Ponovo ju je zavrteo. „Ne mogu da ti opišem koliko si
mi nedostajala, Kejti.“
„Najbolje iznenađenje u životu.“
„A šta sam ja, iseckana džigerica?“
Kejt je pogledala u Lili, koja je držala Hjua za ruke.
„Najfinija pašteta, sa tartufima.“ Prišla je da je zagrli i udahnula
je njen miris. „Da citiram jednog drugog Salivana, ne mogu da ti
opišem koliko si mi nedostajala.“
„Takođe. Bože, što je dobro biti kod kuće! Oh, vidi tvoju
kosu! Tako ti je narasta, i prelepa je. I miris Kalifornije, oseti taj
vazduh. Volim Njujork, ali tamo je već dvadeset sedam stepeni i
bilo je dovoljno vlažno da se okupaš kad smo krenuli jutros.
Konsuela!“
Okrenula se i oduševljeno zagrlila domaćicu.
„Dobro došli kući, gospođo Lili. Dobro došli kući, gospodine
Ejdane.“
„Tako je dobro biti kod kuće. Videti vas.“
„Pobrinuću se da vam unesu sve torbe, gospodine Ejdane,
vaša soba je spremna.“
„Znala si?“, pitala je Kejt.
Konsuela je samo prevukla prstima preko usana, kao da ih
zatvara i okreće ključ.
„Ti si pravo blago, Konsuela“, rekla joj je Lili, i ostavila je da
nadgleda iznošenje prtljaga.
„Jesi li i ti znao?“ Kejt je uperila prst u dedu.
„Ne, nisam. Oženio sam se podmuklom ženom.“ Zagrlio je
sina. „Ostaješ neko vreme, zar ne?“
„Nameravam. Izgledaš kao da si u dobroj formi. Rekao bih
da se Kejt dobro brinula o tebi.“
„Ako me nije odvlačila u teretanu svakog jutra, onda je u
bazen. Zamisli, radio sam akvabik.“
„To bih želela da vidim.“ Lili je promrdala ramenima. „Ali
trenutno ove noge moraju da išetaju sate provedene u avionu.“
„Stići ćemo vas“, rekla je Kejt kad je Hju podigao Lilinu
ruku do usana i kad su krenuli da se udaljavaju. „Daćemo im
malo prostora“, promrmljala je ocu. „Lepo je videti ljude kako
su zaljubljeni i posle nekoliko decenija zajedničkog života.“
„A to meni da je malo prostora sa tobom.“ Uhvatio ju je za
ruku. „Kako je moja devojčica?“
„Srećno. Sad još srećnije.“
„Akvabik?“
„Te vežbe su teže nego što misliš, ali otkrićeš i sam kad se
pojaviš sutra u osam ujutru na bazenu. Svi u bazen.“
 „Hmm.“
„Daću tebi i Lili mali predah dok se ne prilagodite
vremenskoj razlici. Deda ustaje rano. Obično počinjemo u pola
osam. Ja sam zaposlena žena, znaš.“
Šetali su po prednjim baštama sa iskrivljenim japanskim
javorom, sa ružama čiji se miris širio vazduhom, sa
hortenzijama tužno plave boje i ljiljanima koji nikad nisu
posustajali.
„Slušao sam jednu tvoju audio-knjigu na letu od Londona do
Njujorka.“
„Misliš knjigu nekog autora.“
Kao što je Hju poljubio Lilinu ruku, sad je Ejdan poljubio
njenu. „Ne i za mene. Zaslužila si Odija20 za to izvođenje. Imaš
predivan osećaj za lik, za tempo radnje. Potrebne su ozbiljne
veštine da se otelotvori više likova, ne samo jedan.“
„Volim taj posao. A moj studio? Sjajno mesto za rad. Volim
svoju kuću i što mogu da odšetam da se družim sa dedom ili da
ga odvučena u teretanu ili na bazen. A on uživa i u jednom i u
drugom više nego što želi da prizna.“
„Nisam se šalio kad sam rekao da izgleda da je u dobroj
formi. Izgledao je bolje kad sam kretao u London, ali ne ovako.
Kunem se, kao da se podmladio. Zaista si ga oživela, Kejti.“
„Oživeli smo jedno drugo. Stvarno možeš da ostaneš malo
duže?“
„Spreman sam za malo slobodnog vremena. Možda ću morati
da odletim do Los Anđelesa par puta, ali nameravam da ostanem
ovde preko leta.“
„Preko leta? Stvarno?“ Oduševljeno se naslonila na njega dok
su prolazili pored malog travnjaka sa ljubičastim digitalisima i
divljom majčinom dušicom. „Moj količnik sreće je upravo naglo
skočio.“
 „Treba mi vremena s tobom, sa tatom, sa Lili.“ Okrenuo se i
pogledao u more. „I vreme ovde.“
„Ovo me ispunjava. U Irskoj sam se osećala sigurno i
smireno. Njujork mi je davao energiju kad mi je bila potrebna.
Pomogao mi je da se osetim sposobnom, da odrastem. A ovo?
More, nebo, brda, mir? To me ispunjava.“
„A osećaš li se bezbedno?“
„Da, i energično i smireno, sve to.“
Poznajući ga, znajući za njegovu brigu, protrljala mu je ruku.
„Hajde da to odmah raščistimo, jer ništa neće pokvariti ovaj
dvostruki dolazak kući. Naljutio me je njen poslednji ispad, ali
nisam upala u paniku. Već znaš da sam morala da promenim
broj telefona i mejl, pošto sam ti poslala nove. Neprijatno je, ali
isto kao kad se posečeš na papir.“
„Posekotina na papir može da bude i neprijatnija kad neko na
nju iscedi limunov sok. A ona je u tome odlična.“
„Neću reći da mi nije trebalo par dana da ublažim ubod. Ali
podigla je takvu galamu oko te fondacije, i da, znam da ima
svečanu večeru za par nedelja da doda još sjaja, naterala je sebe
da uradi nešto zaista dobro. I eto ti tvoje limunade.“
„Ne mogu da se načudim kako je uspela da stvori nekoga kao
što si ti.“
„Salivanovi geni su jači od Djupontovih.“
„Makintoševih.“
„Molim?“
„Promenila je ime sa osamnaest, zakonski, i postala je Šarlot
Djupont, ali rodila se kao Barbara Makintoš.“
„Kao jabuke?“ Iz nekog razloga to joj je bilo smešno. „Zašto
to nisam znala?“
„Nije delovalo važno.“
„Pa, odavno je nazadovala do povremene neprijatnosti u
mom životu. Što se ostalog tiče, ovde se osećam sigurno.
Policija istražuje i postoje razne teorije o kojima možemo da
pričamo kasnije. Ali osećam se sigurno i srećno, i tata mi ostaje
preko leta.
Sad se kladim da su Lili i deda stigli do mosta i da Lili već
sedi na mestu sa kog se pruža divan pogled i drži martini u ruci.
Treba da im se pridružimo.“
„Dobro bi mi došlo pivo.“
Ponovo ga je uhvatila za ruku. „Hajde da ti uzmemo jedno.“
Nakon pića i lakog ručka, Kejt je ušla sa Lili da malo ostave
oca i sina nasamo.
„Možeš da mi praviš društvo dok se raspakujem. Čeznula
sam za tvojim društvom više nego za smaragdnom minđušom
koju sam izgubila prošlog meseca.“
Kad su ušle u glavnu spavaću sobu, Lili je krenula pravo u
garderober. Zaustavila se i zavrtela glavom.
Nije bilo kofera na vidiku, a koferčić sa šminkom, zajedno sa
njenim uobičajenim parfemom, već je bio na toaletnom stočiću.
„Trebalo je da znam. Rekla sam Konsueli da se ne zamara
ovim.“
„Zamaranje je njena religija.“
„Pa, neću se žaliti.“ Krenula je prema ugaonoj garnituri, sela
na jednu stranu i pozvala je Kejt da sedne na drugu. Pokazala je
na šumu ljiljana raspoređenih po sobi. „Ti?“
Kejt je izvila obrve na nju. „Tvoj ljubavnik.“
Oči su joj smekšale. „Slobodno me nokautiraj ako ikad
ponovo pomislim da prihvatim posao koji će me odvući na šest
meseci.“
„Zapravo, mislim da bih to i učinila. Bilo nam je dobro, i
uživala sam da imam dedu za sebe neko vreme. Ali ostavila si
prazninu, bako Lil. Stvarno veliku prazninu.“
 „Dovoljno sam sebična da volim to da čujem. A sad smo nas
dve devojke same.“ Nagnula se napred i protrljala ruke. „Sve mi
pričaj.“
„Gde hoćeš da počnem?“
„Devojke.“ Lili je pokazala na sebe, pa na Kejt. „Sa tvojim
ljubavnikom, naravno. Dolazi li na večeru dobrodošlice koju
znam da Konsuela priprema večeras?“
„Uživaćemo u tvojoj omiljenoj pečenoj šunki u medu sa
prelivom od smeđeg šećera – ali nemoj odati da sam ti rekla.“
Lili je ponovila Konsuelin pokret zatvorenih usta. „A
Kelan?“
„Nisam mogla da ga nagovorim na večeru zato što je smatrao
da deda i ja treba da budemo nasamo s tobom. I zapečatio je
time što je rekao kako on treba da večera sa svojim damama i
Redom. Ali svratiće oko devet. Ne želi da budem sama u kući
dok... pa, dok...“
„Znam da ću se ja osećati bolje ako on bude tamo. Još jedna
dodatna mera opreza... uz koristi.“ Uz srceparajući uzdah, Lili je
skinula cipele. „Znam da te čini srećnom, jer vidim. A ako ostaje
kod tebe noću, to će mu biti kao lepa probna vožnja.“
„Bako Lil.“ Kejt je spustila glavu i zavrtela njom. „Nije ni
čudo što si mi nedostajala.“
„A kako je ostatak porodice? Treba da odem tamo, i
popričam sa Megi. Nema ničeg lepšeg od sedenja za njihovim
stolom, ispijanja domaćeg vina i pričanja tračeva.“
„Svi su odlično. Stvarno su zaposleni. Unajmljuju i druge
ljude, prihvataju studente – mislim da to znaš. Ipak ima tako
mnogo posla, ceo dan, svaki dan. Zaista ispunjen život, i neko
od njih uvek smisli način kako da doda još nešto. Baka prede
vunu. Predivo. Vunu u predivo. Na vretenu.“
„Sigurno sam znala kako se to radi, ali nisam videla. Moraću
da je zamolim da mi pokaže. A Red se potpuno oporavio?“
„Vratio se surfovanju, popravlja motore, pravi puter i sir i šta
god mu još baka kaže.“
„Znači, nema novosti onda, ko, šta, zašto, kako?“
„Nisam ništa čula, a mislim da bi mi rekli. Kelan je napola – i
više od toga, ubeđen da je Sparks zabio oštricu sam sebi da bi
advokat imao još jedan razlog da traži ranije puštanje. Ako to
izuzmemo, treba uzeti u obzir da je Red bio policajac i neko je
možda želeo da se osveti, a isto se može reći i za advokata, da je
Denbi stvorio neprijatelje u zatvoru, i sva ta povezanost postaje
slabija.“
Lili je protrljala Kejtinu nogu stopalom. „Koga pokušavaš da
ubediš, srce? Mene ili sebe?“
„Obe, možda“, priznala je Kejt. „Znam da moram da živim
svoj život, da budem Kejt. Tu lekciju sam morala da ponavljam
nekoliko puta, ali sad sam se ustalila.“
„To je dobra lekcija, ali nije mi žao što Kelan spava kod tebe
noću.“
„Ni ja ne mogu da žalim zbog toga. Umorna si. Treba da se
protegneš, odremaš.“
„To bi mi dobro došlo. Malo na kauču, ovde.“
„Vidimo se onda na večeri.“ Ustala je, uzela laki prekrivač da
ga prebaci preko Lili, i poljubila ju je u obraz. „Tako mi je drago
što si kod kuće.“
„O, Kejti, i meni je.“
Kejt je izašla i vratila se na most. Videla je kako deda
pokazuje svoj mali vinograd njenom ocu.
Ostavila ih je nasamo, i krenula prema svojoj kući. Živeće
svoj život, pomislila je, i obaviće malo posla pre nego što se
presvuče za večeru.
Džesika Rou je čitavog života bila prosečna i obična. Jedinica,
odrasla u srednjoj klasi u predgrađu Sijetla. Bila je dosta dobra u
školi, ali samo zato što se ubijala od učenja da bi se izdigla iznad
tog prošeka.
Nije se nikad uklopila.
Popularne grupice nisu obraćale pažnju na bucmastu
devojčicu prosečnog izgleda, nezgrapnog ponašanja u društvu i
lošeg ukusa za modu. Nije bila dovoljno štreber za štrebere, niti
čudna za čudake. Bez imalo sklonosti ili dara za sport, nije nikad
privukla pažnju trenera.
Niko je nije ni zadirkivao, zato što je nisu primećivali.
Kao osoba bila je kao bež boja.
Volela je da piše, i koristila je izobilje slobodnog vremena da
piše fantastične pustolovine za sebe u dnevnike. I nije ih delila
ni sa kim.
Maturirala je kao devica bez pametne, privlačne ili
saosećajne najbolje drugarice da joj podigne samopouzdanje.
Koledž joj nije otvorio vrata ili joj promenio položaj, pošto se
samo stopila sa gomilom. Izabrala je pravo samo zato što ju je
zanimao kriminal. Često je smišljala priče u kojima je glumila
hrabru junakinju koja bi pobedila glavnog kriminalca. Ili je ona
bila glavni kriminalac koji bi povremeno prevario vlasti.
Sebi je mogla da prizna da je ovo drugo volela više. Na kraju
krajeva, živela je u senci baš kao i najbolji kriminalci. Razlika,
kako je ona to videla, bila je u hrabrosti – njoj je nedostajala –
da uzme šta je želela.
Diplomirala je prava u sredini klase, i konačno položila
pravosudni ispit iz četvrtog pokušaja. U međuvremenu je imala
kratku vezu sa drugim studentom prava, zahvalno je izgubila
nevinost, samo da bi je ostavio preko poruke, pošto je našao
neku zanimljiviju.
 Napisala je jezivu kratku priču o ženskoj osveti nevernom
ljubavniku i proslavila je sama kad ju je jedan časopis objavio
pod pseudonimom Dž. A. Blekston.
Napisala je još dve dok je crnčila u veoma prosečnoj
advokatskoj firmi za veoma prosečnu platu bez nade za
napredovanjem.
Čitavog života je živela po pravilima koja je sanjala da
prekrši. Na posao je dolazila rano, a odlazila kasno. Živela je
skromno, pila umereno, oblačila se neupadljivo.
Nešto od toga se promenilo kad joj je umro deda i ostavio
njoj, svojoj jedinoj unuci, sedamsto pedeset hiljada dolara.
Roditelji su je savetovali – i potpuno očekivali da će ih uložiti
u nešto. I ona je to potpuno očekivala. A onda je prodala svoju
prvu knjigu. Ne izmišljenu priču kao bekstvo od stvarnosti, već
pravi krimi roman, za koji je gotovo dve godine istraživala u
slobodno vreme i na godišnjim odmorima.
Uzela je pomalo mršavu dobit i svoje nasledstvo, dala otkaz
na poslu i preselila se u San Francisko. Nikad u životu nije
učinila nešto tako hrabro. U četrdesetoj je unajmila skroman
stan, i pošto nikad nije imala goste, uredila je radni prostor u
dnevnoj sobi.
I tamo, oduševljena svojim usamljeničkim životom, započela
je sledeću knjigu. Pronašla je hrabrosti da traži intervjue – sa
žrtvama, zatvorenicima, svedocima, istražiteljima.
Sat vremena svakog dana, kao nagradu, radila je na priči u
kojoj je postala ubica koji je uzimao živote i ljubavnike po želji.
Skromna prodaja prve knjige ohrabrila ju je. Kad je završila
drugu, osetila se više nego spremna da se baci na sledeću.
Mogla je da zahvali Šarlot Djupont za nadahnuće.
Uhvatila je njen intervju na TV-u tokom svoje uobičajene
večere sredom, kad je jela slatke i kisele račiće, i počela je da
hvata beleške. Prva misao da joj holivudska glumica, majka,
bude glavni lik promenila se kad je počela ozbiljnije da istražuje
otmicu.
Pred nju je iskočio Grant Sparks. Tako zgodan, tako
privlačan.
I šta je uradio za ljubav! Kakvu je cenu platio.
Mnogi su, saznala je dok je istraživala, videli Djupontovu kao
naivnu budalu, ali ona je imala drugačiji ugao gledanja. Bogata,
slavna, prelepa žena iskoristila je Sparksa i nastavila to da radi.
Pokušavala je da zarađuje na neuspeloj otmici dok je on boravio
u zatvoru.
Dok nije zatražila intervju, već je bila spremna za veste
manipulacije Granta Sparksa.
Pri trećoj poseti pristala je da postane njegov ovlašćeni
advokat. Kod četvrte je bila duboko – i ludo – zaljubljena u
njega.
Otvorio joj je vrata, pokazao joj moć i uzbuđenje kršenja
pravila. Krišom mu je unosila i iznosila stvari, prenosila poruke
bez zebnje.
Verovala je u njegov cilj – koliko joj je dozvoljavao da zna o
njemu. Zločin je – i zar nije uvek verovala u to – ponekad imao
opravdanje. Kazna je prečesto padala na pogrešne ljude.
Pomoći će mu da to ispravi.
Kad je čekala da ga dovedu, na topao letnji dan godinu i po
dana od prvog sastanka, prosečna, obična Džesika Rou odavno
je prešla tačku bez povratka.
Spomenuo je plavu kao svoju omiljenu boju. Obukla je plavu
haljinu. Bio je lični trener, i čak i sad je velikodušno, nesebično
nudio svoje veštine i savete drugim zatvorenicima.
Ona nije mogla sasvim da se natera da ide u teretanu, ali je
kupila DVD za vežbanje i žestoko je vežbala kod kuće. Ošišala
se, obojila i stilizovala kosu, proučavala je Jutjub da nauči kako
da se šminka.
On ju je preobrazio. Iako je znala da neće nikad moći da se
meri sa nekim kao što je Šarlot Djupont, pronašla je novo
samopouzdanje u svom izgledu i osećala je da ga neće
osramotiti kad budu izgradili zajednički život.
Srce joj je zalupalo kad je čula otključavanje brave, otvaranje
vrata. Jedva je disala kad je ušao u prostoriju, jer tog trenutka
kad su im se oči srele, u njegovima je videla ljubav i
odobravanje.
Ipak, žustro je klimnula glavom stražaru, skrstila je ruke
preko dosijea koji je otvorila. I sačekala je da ostanu sami.
„Živim za ovo“, rekao joj je. „Za ovaj trenutak kad te ponovo
vidim.“
Srce samo što joj nije eksplodiralo. „Dolazila bih svakog
dana kad bih mogla. Znam da si u pravu kad si rekao da treba da
se držimo poseta jednom nedeljno. Možda dvaput kad ima
smisla. Ali tako mi mnogo nedostaješ, Grante. Reci mi prvo, ako
si imao nekih neprilika, bilo kakvih.“
„Ne.“ Skrenuo je pogled od njenog kao da je morao da se
pribere. „Pažljiv sam. Koliko možeš da budeš ovde unutra. Ali
plašim se da bi mogla da pokuša opet. Čekaće da se malo
opustim, da sve prođe, a onda će platiti nekom drugom da me
ubije. Sledeći će možda imati više sreće.“
„Ne govori to, Grante. Nemoj.“ Dok su joj se oči punile
uplašenim suzama, nagnula se i uhvatila ga za ruke. „I dalje se
borim za tvoje oslobađanje. Neću stati. Znam da si pre rekao ne,
ali mogla bih da unajmim iskusnijeg krivičnog advokata. Mogla
bih...“
„Ne verujem nikom, samo tebi.“ Zagledao joj se u oči
duboko, duboko. „Ti si jedina na svetu kojoj verujem. Mogla bi
da ode nekom drugom, draga moja. To ona radi. Znam da su sad
ostali samo meseci dok ne budem imao uslova za uslovnu. Sad
kad imam tebe, mogao bih da odslužim svoje bez imalo kajanja i
brige. Kad znam da ćeš me čekati kad izađem... Ali sad je reč o
tome – ako izađem. Ako izađem živ.“
„Pusti me da odem i popričam sa njom. Oduvek sam
nameravala zbog knjige, ali...“
„Kad bi te povredila, misliš li da bih mogao da živim sa tim?“
Pustio joj je ruke, i pokrio lice, pa spustio ruke.
„Ne možeš da brineš zbog mene, Grante. Znam da nisam
obavila dobar posao sa onim lažljivim, pokvarenim šerifom,
ali...“
„Nisi ti bila kriva“, brzo je odvratio. „Ja sam ti rekao koga da
unajmiš. Zauzela si se za mene, Džes, kad niko drugi nije. Ali
navelo me je da pomislim...“
Kad je zaćutao, nagnula se bliže. „Reci mi...“
„Luda je zamisao. Previše opasno. Za tebe.“
„Učiniću bilo šta. Znaš to. Reci mi.“
Uzbuđenje u njenom glasu i želja na licu rekli su mu da ju je
već pridobio.
„Imao sam mnogo vremena za razmišljanje nakon što sam
napadnut. O tome šta su mi policajci rekli kad su došli ovamo.“
„Optuživali su te za sve.“ To je zapalilo ubilački plamen u
njoj. „Uvek tebe.“
„Ali bilo je tu i sumnje. Video sam. Naročito kod žene. Žene
su pronicljivije, čini mi se. Kad bi postojao način da se baci veća
sumnja na Šarlot, možda bi mogli da je zaustave pre nego što...
pre nego što joj se pruži prilika da me opet napadne. Mogao bih
da odslužim narednih osam meseci, znajući da ću izaći i biti u
tvom zagrljaju. Sve bih mogao kad bih to znao.“
„Ali kad bih pokušala da unajmim nekoga da je ubije...“
 „Ne, dušo, ne nju. I nemoj nikoga da unajmljuješ. Ali ne.“
Odmahivao je glavom, i opet je skrenuo pogled. „Ne mogu da
tražim da uradiš ovako nešto. Samo ću morati da čuvam leđa
dok se vrata konačno ne otvore.“
„Neću da tako živiš. Neću ni ja tako da živim, da se plašim
svakog dana hoće li me pozvati i reći mi da si povređen. Reci mi
šta želiš da uradim.“
„Kako sam živeo sve ove godine bez tebe?“ Glas mu je
drhtao od emocija – mogao je uvek da ih prizove kad mu je to
trebalo. „Ti si moj anđeo čuvar. Provešću ostatak života
pokušavajući da te budem vredan.“
Ponovo ju je uhvatio za ruke. Pogledao je u nju kao da mu je
ona jedini spas.
Učinila bi sve za njega.
„Šarlot organizuje svečanu večeru na Beverli Hilsu sledećeg
meseca.“

Bilo je uzbudljivo. Za ženu koja je doživela tako malo

uzbuđenja čak je i nošenje perike – pepeljastoplave, glatke
punđe – bilo uzbuđenje života. Stavila je i jastučiće na telo, koji
su joj dodali nekoliko kila koje je tako marljivo skinula.
Neupadljiva (dosadna) crna haljina lepo se uklopila preko
jastučića. Nekoliko lažnih dragulja – ali ništa upadljivo. Nije
trebalo da privuče ničiji pogled. Pažljivo se našminkala, sledeći
Sparksova uputstva. Stavila je naočare sa crnim okvirima, zatim
protezu, koja joj je povećala usta.
Izgledala je kao starija gospođa, što bi je uzrujalo da nije bilo
ovog uzbuđenja. Ime joj je odgovaralo izgledu. Milisent
Rouzberi. Platila je za lažnu ličnu kartu, kreditnu karticu kojom
je kupila kartu za svečanu večeru.
Imala je te predmete, ruž za usne, maramice, malu količinu
gotovine, paklu cigareta, neke je već izvadila, srebrni upaljač, i
nešto što je ličilo na malu bočicu parfema u spreju u crnoj
večernjoj torbici.
Ostavila je auto, kao to što joj je rečeno, u javnoj garaži
nekoliko ulica dalje. Kad uradi ono što je došla da uradi, vratiće
se u hotelsku sobu, presvući se, spakovati sve u vezi sa Milisent
u jednu platnenu torbu koju je ponela sa sobom, odjaviti se
preko TV-a, otići do automobila i vratiti se za San Francisko.
Sve je zapravo bilo vrlo jednostavno. Grant je imao sjajan
um.
Potajno je radila na njegovoj priči – njihovoj priči. Kad bude
završena, biće samo za njegove oči jednom kad bude slobodan.
Jednom kad budu živeli slobodno zajedno.
Odšetala je do hotela Beverli Hils. Grant joj je rekao da ide
peške.
Mučila se da ne izgleda zadivljeno – samim hotelom,
blistavim ljudima. Pošto se prijavila na ulazu, ušla je u svečanu
salu. Morala je da priguši uzvik.
Cveće! Belo, sve belo, kale, ruže, hortenzije, u zlatnim
vazama na svakom stolu. Svetlucavi lusteri prosipali su blistave
vodopade svetlosti. Penušavi šampanjac u kristalnim čašama.
Žene u prelepim haljinama već su sedele ili šetale.
Grant joj je rekao da ne dođe ni prerano, niti prekasno.
Znala je kako da bude nevidljiva, to joj je bila najveća
veština.
Prihvatila je čašu šampanjca sa, kako je smatrala, kraljevskim
klimanjem glave, i odšetala. Nije nameravala da sedne za njoj
dodeljen sto ili, ako baš mora, ne zadugo.
Bio joj je potreban samo trenutak da primeti Šarlot Djupont,
koja je lepršala naokolo, šepurila se, privlačila pažnju. Nosila je
uzanu zlatnu haljinu, poput vaze. Bila je okićena dijamantima
kao i lusteri.
U Džesiki je rastao gnev. Vidi tu lažljivu, prevarantsku
kučku, pomislila je. Misli da je kraljica, misli da je nedodirljiva.
Misli da je ovo njena noć.
Pa, na neki način, i biće.
Njen muž, star, slab, a tako je i izgledao, sedeo je za stolom
ispred bine. Gledao je u svoju ženu sa obožavanjem, ćaskao sa
ljudima koji su zastajali kraj stola, sa onima koji su sedeli za
njegovim stolom – bez sumnje nepristojno bogatim kao i on
sam.
Kupovala je vreme, čekala trenutak dok se primicala bliže.
Šarlot će održati govor – nesumnjivo će hvaliti samu sebe,
verovatno će pustiti i koju suzu kao i obično. Zatim slede
večera, aukcija da se sakupi još novca, zabava i konačno ples.
Dve žene su ustale od stola i otišle. U toalet, pretpostavila je
Džesika, i polako se kretala napred.
Iako je mogla da bira trenutak, osećala je da je, što pre, to
bolje.
To pre je došlo kad je jedna konobarica prišla stolu. Spustila
je nešto u visokoj, bistroj čaši sa limetom na rubu ispred
Konrada.
Džesika je zavukla ruku u torbicu i skinula zatvarač sa malog
raspršivača, i pažljivo ga je smestila na dlan kad je krenula
napred.
„Oprostite.“ Obratila se visokoparnim glasom koji je
uvežbala, jer je verovala da dobro zvuči. „Možete li da me
uputite za sto 43?“
„Naravno, gospođo. Samo trenutak.“
Kad je konobarica zaobišla sto da posluži druga pića, Džesika
se nagnula ka Konradu. „Želela bih da iskoristim ovu priliku da
vam zahvalim na divnom poslu koji vi i vaša prelepa žena
radite.“
„Sve je to Šarlot.“ Blistao je od ponosa i pogledao u pravcu u
kom je Džesika pokazala praznom rukom. Odvraćanje pažnje,
tako je to Grant nazvao.
„Predivno okruženje za predivan cilj“, rekla je kad je
iskrenula sadržaj raspršivača u njegovo piće.
„Hvala što podržavate.“
„Ponosna sam što sam mali deo večerašnjeg događaja.“
Odmakla se kad joj je prišla konobarica. „Ovuda, gospođo.“
„Mnogo vam hvala.“ Uz otmeno klimanje glavom, pošla je za
konobaricom. „O, vidim ga sada. I moje društvo. Hvala.“
„Naravno, gospođo.“
Džesika je nastavila prema stolu 43 i prošla je pravo pored
njega.
Pij, pomislila je, pij, pij, pij.
Izašla je pravo iz svečane sale, gurnula je prazan raspršivač u
torbu i izvadila paklu cigareta. Krenula je pravo prema izlaznim
vratima, petljajući oko upaljača kao žena koja želi da zapali
cigaretu.
Neko ju je potapšao po ramenu, na šta se trgla kao da ju je
pogodila munja.
„O, izvinite!“ Žena u jarkocrvenoj haljini se nasmejala.
„Pitala sam se mogu li da dobijem upaljač.“
„Naravno.“ Silom se nasmešila, pa su izašle kao dve
prijateljice. Plašeći se da će joj ruka zadrhtati, ponudila je ženi
upaljač.
„Hvala.“
„Nema na čemu. Izvinite me. Vidim prijatelja.“
Otišla je i sačekala dok nije videla ženu kako priča sa neki
drugim pušačem.
Nastavila je da hoda. Hodala je. I shvatila je da joj se ruka ne
trese. Ne samo da je bila mirna već se osećala i kao pobednica.
Ona će postati neko o kome vredi pisati.

DVADESET DEVETO POGLAVLJE

Pošto je želela da joj raspored ne bude opterećen preko leta, Kejt
je ograničila posao na tri sata ujutru. Tako je imala vremena za
oca i za ranč. Samo vremena.
Uživala je dok je gledala oca kako se druži sa Džulijom,
bakom, Redom i, naravno, Kelanom. I znala je da će joj
omiljene uspomene biti iz tog leta. Gledala je eksplozije
vatrometa kako se šire nebom sa hordama Salivanovih, sa
Kelanom i njegovom porodicom, jahala je sa tatom i Kelanom
da premesti stoku sa jednog polja na drugo.
Nešto što nije nikad očekivala da će raditi.
Šetnje po plaži, ples u Roud hausu, neočekivana poseta Dina
– zahvaljujući Lili – da joj malo sredi kosu.
Zamišljala je da će joj današnji dan dodati još uspomena sa
letnjeg roštilja kod Kuperovih. Imala je novu haljinu
zahvaljujući odlasku u kupovinu sa Lili. Bela je možda bila
pogrešan izbor za roštilj, ali Kejt je izgledala tako sveže i u
skladu sa letom u lepršavoj suknji i bluzi sa trakastim leđima.
Nadala se da će njen doprinos u vidu pudinga od hleba i
putera biti dovoljan za, kako je zamišljala, divnu i obilnu trpezu.
Samo ga je ubacila u rernu da se ispeče kad je videla oca kroz
stakleni zid.
Otvorila je vrata i povikala. „U pravi čas! Ubacila sam
puding od hleba i putera u rernu, i možeš da mi odvratiš pažnju
da ne brinem zbog toga. Iskopala sam recept gospođe Liri, ali
nisam ga pravila još otkad sam bila tinejdžerka. Zašto sam
izabrala nešto što nisam pravila više od decenije?“
A onda mu je videla lice, i uzbuđenje zbog tog dana se
utišalo.
„Šta je bilo? Šta se desilo?“
„Nisi gledala vesti?“
„Ne.“
Zadrhtala je. Još neko? Ko? Bože, ubedila je sebe da je
gotovo.
Dok su stajali zajedno na vratima, Ejdan ju je uhvatio za
ruke. „Majku su ti priveli na ispitivanje zbog muževljeve smrti.“
„Ali... Rekli su da je imao srčani udar. Znam da je to iznova
probudilo Redove sumnje, ali čovek je imao, koliko, devedeset
godina i zdravstvene poteškoće.“
„Izgleda da mu je neko pomogao oko srčanog udara. Našli su
mu digitalis u piću, smrtonosnu dozu.“
„Bože.“
„Hajde.“ Obgrlio ju je rukom oko struka. „Hajde da sednemo
dole. Na vazduh.“
„Neko ga je ubio. Otrovao. Misle da je ona – ali to nema
nikakve veze sa ostalim smrtima i napadima. Njegovo piće? Ne
njeno?“
„Njegovo, da. Džin-tonik, očigledno. Ona je pila šampanjac.“
„Ali onda... Nije povezano. Nije ga čak ni poznavala kad se
sve ono u vezi sa otmicom dogodilo.“
„Ne. Hoćeš li malo vode?“
„Ne, ne, tata, dobro sam. Užasno. Čovek je mrtav, čovek je
ubijen, a meni je laknulo što nije povezan sa mnom. Osim što
pretpostavljam da jeste“, mumlala je. „Je li ona osumnjičena?“
„Izjavili su da mu je smrt proglašena ubistvom i da je ona
privedena na saslušanje. Ne znam mnogo više od toga.“
„Tata.“ Uhvatila ga je za ruke. „Shvatam da je više niko od
nas ne poznaje, ako smo je ikad i poznavali. Ali misliš li da je
sposobna za tako nešto?“
„Da.“
Bez oklevanja, pomislila je, i zažmurila. „I ja. Sav taj novac, i
verovatno nije očekivala da će živeti tako dugo. Samo da ga
malo pogura – možeš li da je zamisliš kako razmišlja – šta bi
moglo da bude loše? Ili to mislimo zbog onoga što je nama
uradila?“
„Ne znam, dušo, ali na policiji je da to otkrije. Nisam želeo
da se iznenadiš.“
Posegla je za narukvicom koju nije stavila, pa je samo
sklopila šaku oko zgloba. „Već su spomenuli otmicu, zar ne?“
„Da, i još će se pričati.“
„Više me nije briga. Bože, da, jeste. Zbog onoga kako deluje
na tebe, dedu, baku Lil. Kako će uznemiriti Kelana i njegovu
porodicu. Reci mi istinu, tata. Treba li da dam izjavu?“
„Hajde da vidimo kuda će ovo odvesti. Možda je oslobode
sumnje, i to brzo.“
„Možda je oslobode sumnje“, složila se. „Ali još jedan
skandal, ovakav? Nikad se neće potpuno zaboraviti. Sad će
saznati kako to izgleda“, tiho je rekla. „Ako je nevina, sad će
znati kako je to kad te proganja nešto izvan tvoje kontrole.“

Šarlot je želela da bude ljuta, da bude razjarena, ali ljutnja nije

mogla da se probije kroz ledeni sloj straha.
Ispitivali su je. Istina, ovog puta je imala armiju advokata,
najbolje koje je mogla da plati novcem, ali podsetili su je odmah
na onaj užasan dan posle Kejtlininog neprestanog cviljenja na
sobu za ispitivanje, na policajce koji su je optuživali za nešto
užasno.
Uglavnom su pričali njeni advokati, zatražili su predah kad je
briznula u plač. Ovog puta pravi. Nisu to bile suze tuge, već
straha.
Želela je da Konrad već jednom umre, ali nije zbog toga bila
kriva. Dala mu je najbolje godine svog života. Bila je verna i
poslušna žena – od toga su joj zavisile milijarde.
Bože, pa nije čak bila ni za stolom kad se srušio, već na bini,
okupana reflektorima, i držala je svoj nesebični govor.
Zar nije požurila ka njemu – posle najkraćeg mogućeg
oklevanja? Ljuta, opravdano, što je izabrao baš taj trenutak da
joj otme svetla reflektora. Ali požurila je ka njemu.
Nije očekivala da će joj umreti u naručju.
Ali, gospode, kakav trenutak, mislila je dok je ležala u
krevetu sa hladnom maskom preko bolnih očiju.
Hvala bogu što je neko od novinara uhvatio taj trenutak. To
je mogla da koristi godinama.
Ali najpre je morala da prođe kroz ovu noćnu moru. Ponovo
mediji, okupljali su se, dobacivali pitanja, slikali, dok su je
advokati i telohranitelji okruživali, i probijali se kroz njih da je
ubace u limuzinu.
Kako su je ljudi gledali, kako su u izveštaje dodavali samo
malu dozu onog užasnog nagađanja i sumnje. Nije ih bilo briga
što je patila.
Morala je da poruči neka nova crna odela i šešir sa velom.
Apsolutno joj je bio potreban veo da se pokaže kao ožalošćena
udovica.
Žaliće – pokazaće ona njima! Čim ovaj užas prođe, održaće
mu pomen vredan kralja – i ona će biti kraljica.
Neće stavljati kreme za samopotamnjivanje, niti bronzer
barem dva meseca da postigne taj bledi, nesrećni izgled.
Provešće neko vreme povučeno, možda će putovati na njihova –
njena – razna imanja širom sveta.
 Prisećaće se srećnijih vremena sa jedinim muškarcem kojeg
je ikad volela. Da, to bi mogla.
Ali prvo je morala da prebrodi ovaj užas. A onda će zahtevati
izvinjenje od policije što su joj priredili takvu traumu dok je bila
utonula u šok i tugu.
Nateraće ih da plate za to. A nasamo će podići čašu onome ko
je, dođavola, odlučio da je Konrad dovoljno dugo poživeo.

U svojoj beloj haljini, Kejt je nosila svoju posudu u Kuperovu

kuhinju.
Napolju, pušači su pušili, roštilj je bio spreman, na desetine
poređanih izletničkih stolova. Unutra, kao što je očekivala,
Kelanove dame su pripremile izobilje priloga.
„Znala sam da vam neće trebati, ali želela sam da i ja
donesem nešto.“ Potražila je prostor na pultu za svoju činiju. „I
došla sam ovamo dovoljno rano da, pa, malo pomognem.“
„Uzmi kecelju“, posavetovala ju je Megi, „ili će ta bela
haljina izgledati kao krpa sa poda posle krečenja tavanice.“
Džulija joj je prišla dok je vezala kecelju i uhvatila ju je za
lice. „Kako si?“
„Ne znam šta da mislim o tome, o njoj, o bilo čemu. Pa sam
odlučila da ne mislim.“
„To je dobar plan. Lep je dan i imamo dovoljno hrane za par
armija. Možda možeš da završiš taj galon salse. Čula sam da si
talentovana za to.“
„Rado. Kelan? Red?“
„Verovatno hlade pivo, vino i sokove“, odgovorila je Megi.
„Moraju da postave jamu za potkovice, i obično imamo boćanje
i jahanje ponija za decu. Imaćemo i ples. Mnogo muzičara u
gomili. Kad god Lili i Hju dođu, moraju da pevaju da zarade
večeru.“
 „Volim da ih slušam.“
„I ti ćeš morati tamo da se popneš.“
„O, ja zapravo ne pevam.“ Kejt je podigla pogled sa seckanja.
„Osim pozajmljivanja glasa.“
„U čemu je razlika? U svakom slučaju, odlična je zabava, sa
dobrom hranom, dobrim ljudima, muzikom.“
Posle sat vremena u kuhinji, Kejt je prihvatila stvarnost.
Zauvek će ostati samo povremena kuvarica. Gledala je kako
Džulija začinjava ogromnu posudu sa zapečenim pasuljem, dok
je Megi obeležavala više stavki na dve strane na oglasnoj tabli.
„Znate da ugostitelji i organizatori zabava dobro zarađuju
radeći ovo što vas dve radite iz zabave.“
Džulija je ubacila pasulj u rernu. „Kad bih morala ovo da
radim za platu, pobegla bih na Fidži i živela na plaži. Ali jednom
godišnje? Zabavno je. Kako nam ide, mama?“
„Sve je kako treba. Vreme je da se obučemo za zabavu.“
„Idem da vidim mogu li nekako da pomognem napolju.“
Kad je izašla, Kejt je osetila miris trave i bilja, konja i
morskog povetarca.
Psi su pojurili prema njoj, čime god da su se pre toga bavili.
Boce piva su virile iz leda unutar ogromnih pocinkovanih
kada. Očigledno, ručna kolica su dobila zadatak da čuvaju boce
vina, a druga sokove.
Nekoliko ruku je bilo zauzeto kačenjem lampica. U daljini se
čuo ritmički zvuk udaranja metala o metal i neko je pevao –
pomalo falš – Tom Petijevu pesmu Wont Back Down.
Pustila je psima da je povedu prema najbližem koralu, gde je
Kelan strpljivo četkao grivu jednom poniju koji je žvakao seno.
Na sebi je imao farmerice – sa nožićem za kopita u zadnjem
džepu – džins košulju sa rukavima zavrnutim do lakata, sivi
šešir sa podignutim obodom i iznošene čizme.
 Pomislila je: Njam.
Zastao je i počešao ponija između ušiju dok je gledao kako se
Kejt približava. „Kakav prizor.“
Elegantno se zavrtela. „Dobro za letnji roštilj na ranču?“
„Dobro za bilo kad, bilo gde.“ Podigao je ruke. „Lickao sam
ovu dvojicu, pa ne želim da te diram.“
„U redu je. Diraću ja tebe.“ Nagnula se preko ograde,
uhvatila ga za košulju, i povukla ga da ga poljubi. „Nisam znala
da imate ponije.“
„Nemamo. Dovedemo ih za ovo, i smenjujemo se da šetamo
mališane naokolo na njima.“
„Imaju drage oči.“ Kejt je pružila ruku da mu pomiluje obraz.
„Biće im smrtno dosadno do kraja dana, ali znaju svoj
posao.“
Potapšao je ponija po slabini pre nego što se prebacio preko
ograde. „Jesi li dobro?“
„Upravo sam provela sat vremena u kuhinji sa dve žene koje
su mi srušile san o mojim kulinarskim i organizacionim
veštinama, ali inače sam dobro.“
Naslonio je čelo na njeno na tako mio način, kao ponijeve
oči. „Moram da operem ruke jer želim da te zagrlim.“
Dok je hodala sa njim prema pumpi, pojavio se Red iza
ambara. „Imamo potkovice, postavili smo sve za boćanje, i
nekoliko stolica ako neko želi da se opusti dok gleda igru.“
„Hvala, Rede.“
„Žena u belom“, rekao je Kejt. „Kao priviđenje si.“
„Jao.“
„Sad, želiš li da čuješ ili želiš da odložiš za neki drugi dan?“
„Želim da čujem, a onda da odložim.“
„Razumna si devojka, Kejt. Uvek si bila takva. U redu, onda
ću ti ispričati. Djupontova je bila na bini u svečanoj sali hotela
Beverli Hils na tom prvoklasnom događaju da promoviše
Majčinsko srce. Kretala se među gomilom, kao i mnogi, zatim je
sela kraj Bastera za njihov sto malo pre nego što se popela da
održi svoj monolog. Prošlo je samo pet minuta kad je Baster,
prema rečima svedoka, počeo da se muči sa disanjem. Zatim se
srušio pravo sa stolice na pod.
„Ljudi su poskakali, kao što se i moglo očekivati.
Djupontovoj je trebalo malo vremena, ali i ona je dotrčala.“
„Mora da je bilo lekara tamo“, rekla je Kejt.
„Jeste, bilo je. Dvoje ih je brzo dotrčalo do njega, naterali su
ljude da se povuku. Pokušali su da ga reanimiraju, pozvali su
hitnu pomoć. Brzo je umro, nisu mogli ništa da učine.
Djupontova je plakala, vukla ga. Ima mnogo slika gde ga drži na
krilu. Došli su policajci. Delovalo je kao srčani udar, i to mu ne
bi bio prvi.“
Red se promeškoljio, namestio je sunčane naočare. „Ali došla
je policija, i tim istražitelja. Sve su otkrili. Digitalis, smrtonosna
doza, u njegovom džin-toniku. Konobarica je čista, a isto i
šanker koji ga je smutio. Mnogo ljudi se kretalo naokolo, kao što
sam rekao, i obaviće se mnogo razgovora. Ali činjenica je da je
jedna osoba imala najviše koristi od njegove smrti, jedna osoba
je sedela odmah do njega za stolom, najlakši pristup, i tu istu
osobu već prate zbog dva ubistva, i dva pokušaja ubistva. Sad će
je temeljnije ispitati.“
„Misliš li da je ona to uradila?“
„Ne mogu da ti odgovorim ni da ni ne, ali ako me pitaš,
mislim li da je sposobna za to? Prokleto mislim da jeste.“
„Isto i ja.“ Kejt je izdahnula sa olakšanjem. „Žao mi je što je
čovek umro i žao mi je zbog načina na koji je umro. Nije mi žao
što je opet upala u nevolje. Ukoliko je kriva, nadam se da će je
zaključati zauvek ovog puta. Ako je nevina, pa, sad će saznati
kako je to kad ne uradiš ništa loše, a ipak moraš da platiš visoku
cenu.“
„Kao što sam rekao, razumna devojka. Treba da znaš da
motre i na Sparksa.“
„Zbog ovoga? Ali...“
„Policajci su sumnjičavi gadovi, Kejtlin.“ Rekao je to sa
ponosom. „Dakle, moraš da sumnjaš, ako si policajac, da je sve
ovo jedna velika nameštaljka. Šta Sparks radi? Kakva je njegova
priroda? On pronalazi mete. Ima mnogo razloga da želi da uvali
Šarlot Djupont u nevolje.“
„Ukoliko je mogao sve to da organizuje iz zatvora, ako je
mogao da ubije dvoje ljudi, zašto nije ubio nju?“
„Ako ubiješ nekoga, onda je to gotovo. Ali ukoliko nekoga
uvališ u nevolju? Dugo se prži. Veruj mi, bez obzira na skupe
advokate, ona se sad prži.“
„Hej!“ Megi je, sa pletenicom zelenom kao trava, povikala sa
prozora svoje sobe. „Zar vas troje nemate posla? Očekujete da
će ljudi da jedu saposlužavnika prstima? Postavite tanjire i
pribor za jelo. Ne zaboravite na proklete salvete.“
„Ta žena je gonič robova“, izjavio je Red kad se Megi
povukla unutra. „Ali prosto ne mogu bez nje.“ Okrenuo se Kejt.
„Hajde da to odložimo.“
„Dogovoreno.“
Kao što se i očekivalo, bilo je dobre hrane, dobrih ljudi, i
mnogo muzike. Kejt je bilo lako da uživa u trenutku. Sedela je
sa Leom i Hejli, držala je čarobnu Grejs, gledala kako uzbuđena
deca kruže po koralu na strpljivim gegavim ponijima.
Nedostajali su joj Darli i Luk, iako ih je zamišljala kako su se
smestili u svom domu u Atrimu, sa kučetom po imenu Kuca.
Dok je gledala baku i dedu kako pevaju duet, naslonila je
glavu na očevo rame. „I dalje su sjajni.“
 „I znaju kako to da iskoriste. Neće se nikad penzionisati. Ne
sasvim.“
Tek što je to rekao, prišao je Hju i uhvatio Kejt za ruku.
„Sećaš li se one koreografije u pabu iz Donovanovog sna?“
„Verovatno. Naravno. Sad?“ Vesela, ali i više nego nevoljna,
izvukla je ruku kad ju je deda povukao. „Ovde? Deda, imala
sam samo šest.“
„Mišići pamte. Hajde sad, imamo violinistu koji tvrdi da zna
melodiju. Ne bi izneverila svog starog dedu, zar ne?“
„O, to je varanje. Bilo mi je šest“, ponovila je, dok je Ejdan
pomagao da je podignu na noge. „O bože, moraću da se
preselim na Fidži sa Džulijom posle ovoga.“
Bila je to brza, vedra melodija, i violinista je dobro svirao, pa
je i Kejt sa mnogo poleta pokušala da se vrati kroz vreme, da se
seti koraka, pokreta, reći.
Samo da se malo pripremi i počne dok je držala Hjua za ruku.
Za petotaktni step hod.
Namignuo joj je kao i onda. I vratila se.
Oko njih, ljudi su se njihali u ritmu, zviždali, pevali sa njima.
Kroz sve njih, Ejdan je proučavao Kelana.
Znao je, naravno, video je, čuo i osetio, svaki put kad ih je
video zajedno. Znao je da dečko spava u krevetu njegove ćerke i
osećao je da se kao otac odrasle žene dobro prilagodio tome.
Ali tu i tamo pod vedrim letnjim nebom, dok se prisećao
vremena kad mu je ćerka bila devojčica od samo šest godina,
srce mu je i pucalo i širilo se.
Završili su kao što su i počeli, s rukom u ruci, smeškajući se
jedno drugom.
„To mi je bio jedan od najsrećnijih trenutaka u životu“,
promrmljala je kad je zagrlila Hjua.
„I moj. Nisam mlad kao nekad.“
 „Nisam ni ja!“ Smejući se, povela ga je do stola. „Odmori se
malo, Salivane.“
„Odmoriću se bolje uz pivo. Ovo je izlet.“
Pošto joj je Lili klimnula glavom, Kejt ga je poljubila u
obraz. „Onda ću ti doneti jedno.“
„Odlično, tata. Odmah se vraćam.“
Ejdan je otišao pravo do Kelana, koji je i dalje gledao u Kejt,
i očigledno je pokušavao da se izvuče iz glasne gomile da stigne
do nje.
„Izvinite.“ Sav ljubazan, Ejdan se smeškao, potapšao
nekoliko leđa. „Moram da ukradem Kelana nakratko.“
„Hvala“, počeo je Kelan kad su se odmakli. „Želeo sam da...“
„Znam šta si želeo. Treba prvo da razgovaramo.“
Krenuo je prema ulazu u kuću – manje ljudi. Ipak, neki su
bili i na tremu, pa je produžio prema polju, gde je pasla stoka.
Gde je šuma ležala iza njih.
Šuma kroz koju je njegova devojčica trčala, izgubljena i
uplašena.
„Ona mi je jedino dete“, počeo je. „Morao sam da se borim
protiv potrebe da je čvrsto držim na sigurnom, da bude sa mnom
svakog trena. Moja baka me je naterala da joj dam prostora kad
smo bili u Irskoj. I bila je u pravu. Ali znao sam da, kad mene
nema, tamo je bila ona, nana.“
„Nisam je nikad upoznao“, pažljivo je rekao Kelan, „ali
imam utisak kao da je znam iz Kejtinih priča.“
„Bila je posebna pojava. Kad smo se vratili u Kaliforniju,
znao sam da su tu moj otac i Lili kad ja nisam bio uz nju. Čak i
kad je Kejt zahtevala, i bože, i te kako je zahtevala, da ode u
Njujork, znao sam da će Lili biti tamo. Posle toga, Kejt mi nije
pružila mnogo izbora. Živela je svojim životom, a to sam i želeo
za nju. Ljubav je kad puštaš isto koliko i čuvaš.“
 „Volim je. Volim je već dugo, pa znam da je to istina.“
Ejdan se okrenuo od šume i zagledao se u oči čoveka koji je
već osvojio srce njegove ćerke. „Oboje ste odrasli, ali pitaću te
šta nameravaš da uradiš u vezi sa tim.“
„Brinuću o njoj čak i kad ona to ne želi naročito. Mnogo je
čvršća nego što izgleda, ali i dalje joj treba neko da brine o njoj.
Svima nam j e to potrebno. Učiniću sve što mogu da je usrećim,
da zajedno sa njom izgradim život na koji oboje možemo da
budemo ponosni. Kad ona to sve prihvati, oženiću se njom.
Oboje smo odrasli, ali nadam se da ćete nam dati blagoslov.“
Ejdan je zavukao ruke u džepove i zagledao se u okean da se
pribere.
„Zahvalan sam ti gotovo dvadeset godina.“
„Ne radi se o...“
Ejdan je podigao ruku da ga preseče. „Nisam provodio ovde
toliko vremena kao moj otac, kao Lili, i kao Kejti sada, ali
proveo sam dovoljno da znam da bih bio ponosan da se moja
porodica spoji sa tvojom. Proveo sam dosta vremena ovog leta
posmatrajući te.“
„Da.“ Kelan je malo povukao šešir unazad. „Osetio sam.“
Ejdan se zadovoljno odmakao. „Dakle, ako želiš moj
blagoslov, imaš ga. I ukoliko ovo zabrljaš, ako povrediš moje
dete, prebiću te. Ukoliko ne budem mogao sam, unajmiću nekog
ko može.“
Kelan je pogledao u ruku koju mu je Ejdan pružio i prihvatio
ju je. „Pošteno.“
Ejdan se nasmejao i potapšao ga po leđima. „Hajdemo da
popijemo pivo.“
Nekoliko sati kasnije, srećno iscrpljena, Kejt je šetala sa
Kelanom prema njegovoj kući.
„Ne znam kako bilo ko od vas može da ustane pre zore posle
ovakvog dana.“
„Rančerska snaga. Hajde da sednemo ovde malo. Noć je
prelepa.“
Obavili su veći deo čišćenja i sklanjanja, ali nekoliko stolica
je još ostalo napolju, pa je uzela jednu, uzdahnula na more,
zvezde, punu kuglu meseca.
„Najbolji trenutak dana“, izazvala ga je. „Izaberi jedan.
Nemoj da razmišljaš.“
„Imam ih nekoliko, ali izabraću onaj kad sam te gledao kako
plešeš sa Hjuom.“
„I meni je to jedan od boljih trenutaka.“
Sa brda je odjekivao zov kojota.
„Zaista to ne želiš?“
„Šta?“
„Da tako nastupaš. Na pozornici ili na ekranu.“
„Ne, zaista ne želim.“ Podigla je lice ka nebu i shvatila je da
nije mogla biti srećnija. I shvatila je tačno zašto. „Bilo je
zabavno, ali ne želim da mi to bude posao. Moj tata je danas
rekao kako se moji baka i deda neće nikad penzionisati, i u
pravu je. Mi Salivanovi smo skloni da se potpuno dajemo – baš
kao još jedna porodica koju poznajem. Ne želim da se sva dam
tome, i to ne zbog traume iz detinjstva, ne više, već zato što sam
pronašla nešto drugo čemu želim potpuno da se dam.“
Zabacila je kosu i okrenula se prema njemu. „Da li bi ti želeo
da znaš koji je meni bio najbolji trenutak dana?“
„Naravno.“
„Iznosila sam brdo zemički iz kuće. Videla sam tebe, mog
oca i mog dedu kako stojite zajedno kod roštilja. Dim se
podizao, a ti si držao viljušku u jednoj ruci i pivo u drugoj. Deda
je mahao rukama kao i uvek kad nešto priča, a ti si okretao
pljeskavice i smeškao mu se dok je tata vrteo glavom. Nisam
morala da ga čujem, pa da znam kako ti je govorio da prestaneš
da ga ohrabruješ.“
Uhvatila ga je za ruku i prinela je svom obrazu. „I dok sam
stajala tako sa tacnom zemički, pomislila sam: Oh, zar to nije
divno? Zar to nije najbolje? Pogledaj njih trojicu, kroz dim i
muziku, okruženu svim tim ljudima, sa decom koja jašu ponije i
Leom koji je plesao sa Hejli dok im je Triša držala bebu. Tri
muškarca koja volim. Zajedno.“
Okrenuo je ruku i stegao njenu, Nije joj skidao pogled sa lica.
„Ako kažeš kao brata, to će me ubiti, na mestu, odmah.“
„Ni blizu kao brata.“ Drugom rukom ga je uhvatila pozadi za
vrat i spustila usne na njegove. „Gotovo je, Kelane. Prekidač se
uključio i neće se više nikad isključiti. Volim te. Zauvek.“
Ustao je, podigao je sa stolice i sa zemlje. Ponovo joj je
poljubio usne, a ona mu je obavila ruke oko vrata. „Ovo je
zvanično najbolji trenutak.“
„I moj.“
A onda ju je podigao da je unese u kuću.
„Prerano smo rekli“, zaključila je. „Najbolje će možda tek da
dođe.“
„Mislim da nas čeka još mnogo najboljih trenutaka. Kao dan
kad ćeš se udati za mene.“
„Udati? To je... to je brzo. Bum!“
„Zauvek je zauvek.“
„Ali... brak je...“ Osetila je kako joj se napad anksioznosti
približava i posegla je za narukvicom koju nije nosila.
„Nije bum. Diši“, rekao joj je, smiren kao i uvek. „Mi smo
porodični ljudi, Kejt.“
Tu je bio u pravu, nije mogla da mu protivreči. A ipak. „Baka
i Red se vole, ali nisu u braku.“
Pomerio ju je da otvori vrata. „Red je porodica, a baka je
svoju odgajila dok nije upoznala njega. Mi našu tek treba da
stvorimo.“
„O gospode, o gospode. Ja nisam rančerka, Kelane. Ne
misliš...“
Spustio ju je na noge tako iznenada da je naglo udahnula i
izdahnula. „Zar misliš da to želim? Da to očekujem? Udaćeš se
za mene i počećeš da muzeš krave, čistiš štale? Za pametnu ženu
stvarno umeš da budeš blesava. Ti imaš svoj posao, ja imam
svoj. Zašto bih, dođavola, želeo da napustiš svoj posao, nešto što
te čini srećnom, u čemu si tako prokleto dobra?“
„U redu, ali...“
„Ništa ali.“ Bacio je šešir na kauč, provukao prste kroz kosu.
„Imaš taj lepi studio i želećeš da ga koristiš, viđaš baku i dedu.
Mislim da će ti trebati nešto i ovde, kad ne budeš želela da se
voziš do tamo. Zato ćemo dozidati ovde. Imamo prostora. Znaš
šta ti je potrebno za to. Dođavola, ja mogu da se preselim u
tvoju kuću, ako je to smetnja. Kakve to veze, dođavola, ima?
Želim tebe i proklet bio ako ćeš mi reći da me voliš, i to zauvek,
a onda mi smišljati bezvezne izgovore zašto ne možeš da se udaš
za mene i gradiš život sa mnom.“
Kad su joj se oči napunile suzama, provukao je svih deset
prstiju kroz kosu. „Nemoj to da radiš. Ne mogu da se borim
protiv toga.“
„Ne pokušavam da se borim. Ne želim da se borim. Izgradio
bi mi studio ovde?“
„Mi, Kejt. Mi bismo ga izgradili. Zar ne razumeš pojam reći
muž?“
„Nemam mnogo iskustva sa tom naročitom oblasti, pa mi
oprosti zbog toga. Osim toga.“ Bocnula ga je prstom u grudi.
„Očigledno si o svemu dobro razmislio.“
„Imao sam godine da razmišljam.“
 „A ja oko minut.“
Bila je u pravu, nije mogao da porekne. „Dobro. U redu.
Mogu da čekam.“
„Dannazione!“21 Podigla je ruke u vazduh. Posle te
italijanske psovke usledile su i druge. „Jebiga. Moram nešto da
te pitam. Šta vidiš?“ Potapšala se rukom po srcu. „Šta vidiš kad
me pogledaš?“
„Vidim mnogo toga, ali sad ću da skratim. Vidim ženu koju
volim. Vidim tebe, prokletstvo. Vidim Kejt.“
Prišla mu je i naslonila mu lice na rame. „Imala sam oko
minut. A ceo život sam čekala na tebe.“
„Sve vreme sam ovde.“
„Nisam mogla pre. Nisam mogla dok nisam shvatila, kao što
sam počela u poslednjih nekoliko meseci, da sam prestala da
dopuštam onome što mi se desilo da me povređuje, zato što me
je to dovelo do tebe.“
„Je li to da, ili ćemo i dalje da obigravamo oko toga?“
Odmakla se, obuhvatila mu lice rukama. „Šta kad bih rekla
da bih onu drugu spavaću sobu pretvorila u lepu gostinsku
sobu?“
„Rekao bih da to uopšte ne može biti predmet pregovora.“
Nasmešila mu se. „Dobro. Zato što bih mrzela da se udam za
slabog protivnika.“
„Čekaj.“
Zurila je za njim dok je izlazio iz sobe. Zavrtela je glavom
kad se vratio. „Mislila sam da je to bio trenutak.“
„Evo ga još jedan.“ Otvorio je ruku i pokazao joj prsten. Mali
dijamant na običnom prstenu od belog zlata. „Pripadao je mojoj
majci, otac ju je zaprosio sa njim. Dala ga je meni kad je saznala
šta osećam i šta želim. Rekla je da je u redu, da neće biti
povređena ako budeš želela nešto što ti bolje pristaje, ali treba da
uzmeš ovo tako da se prenosi dalje.“
Prvo je stavila ruku na srce, zatim ju je ispružila. „Kako bi
bilo šta moglo da mi odgovara bolje?“

TRIDESETO POGLAVLJE
Ujutru, Kejt je našla Džuliju u kokošinjcu kako skuplja jaja.
„Rano si ustala. A ja sam malo kasnije.“ Džulija je dodala još
jedno jaje u kofu. „Nisam videla Kelana pre nego što je otišao u
polje.“
„Moram da se vratim, ali sam želela...“ Ispružila je ruku sa
malim, treptavim dijamantom.
Iako su joj se oči punile suzama, Džulijino lice je zablistale.
Spustila je kofu i uspela da izusti: „Oh, oh!“, pre nego što je
privukla Kejt u zagrljaj.
„Ne znaš koliko mi znači to što si želela da uzmem tvoj
prsten, što si želela da ga nosim.“
Džulija ju je iznova povukla i zagrlila. „Treba mi još
trenutak. On te toliko voli. Tako sam srećna zbog njega, zbog
tebe, zbog svih nas.“
Ponovo se odmakla i uhvatila Kejtinu ruku sa prstenom.
„Nadala sam se da će te zaprositi sa prstenom koji je njegov otac
dao meni. Sad kad jeste, ako želiš nešto drugo, nešto novo...“
Kejt je brzo ispreplela prste sa njenim. „Moja porodica ceni
nasleđe, neguje ga. To je ovo meni. Toliko se toga ružnog
dešava i ne znam hoće li ikad stati. Ali imam ovo, i mogu da
pogledam u to i znam šta je zaista važno. Ja sa sobom nosim
nevolje i zato sam pokušala da kažem ne – ili da barem sve
usporim. Sledeći koraci su strašni. Ali volim ga, i ako ne
napravim sledeći korak s njim, i dalje bih bila zaključana u sobi,
sama.“
„Život nosi nevolje sa sobom, i znaš kako ja vidim to što ti i
Kelan preduzimate sledeći korak zajedno? To je prokleto dobar
način da tim nevoljama pokažemo srednji prst.“
Kejt se nasmejala i pogledala u njihove spojene ruke. „Nisam
tako o tome razmišljala, ali sad? Da. Da, tako je.“
Vozila se nazad do Salivanovog odmora smešeći se na tu
pomisao. Dođavola s tim, dođavola sa svim tim pohlepnim,
gramzivim, senzacionalističkim glupostima. Preduzeće sledeći
korak, i onaj sledeći, živeće život, graditi život sa Kelanom.
Izgradiće ga na mestu koje im je oboma predstavljalo dom,
blizu porodice koja im je toliko značila. Radiće posao koji ju je
ispunjavao i izazivao je.
A ako bude želela da povremeno pomuze kravu ili napravi
sir, pa, radiće i to. Nebo je granica, pomislila je. A granica je
tamo gde je čovek postavi.
Parkirala je auto, krenula prema glavnoj kući, zatim je
ugledala oca, baku i dedu za stolom pored bazena. Promenila je
pravac i uputila se prema njima.
Otac je podigao ruku da je pozdravi i doviknuo je: „Nismo
bili sigurni kad ćeš doći ovamo, ali smo izneli još jednu šolju za
svaki slučaj.“
„Odlično.“ Zaobišla je bazen i sela za sto. „Spremna sam za
kafu. Ali ne vidim kupaće kostime.“
Hju je spustio sunčane naočare i provirio preko njih.
„Odlučili smo da nam danas bude slobodan dan.“
„Juče je bio slobodan dan.“ Dodala je šlag u kafu koju je otac
sipao. „Ali znate šta, promenićemo raspored i radićemo akvabik
kasnije po podne. Na primer u pola pet. A posle toga ćemo piti
belini. Danas mi je nekako dan za belinije.“
„Teško ih je odbiti“, počela je Lili, a onda je – kao što se Kejt
i nadala – ugledala prsten. „Oh!“ Ruka joj je poletela ka srcu.
„Dušo moja!“ I skočila je, plačući i smejući se, da zagrli Kejt.
„Kakvo oduševljavanje belinijima“, izjavio je Hju. „Šta ja
dobijam ako dodam i kavijar uz to?“ Pogledao je u Ejdana.
„Voli to, bogzna zašto.“
„Muškarci.“ Lili se uspravila i obrisala vlažne obraze. „Ne
primećuju ništa što ne iskoči golo i zapleše.“ Zgrabila je Kejt za
ruku i ispružila je. „Naše dete se verilo!“
Ejdan je samo zurio. „Brz je“, promumlao je. „Tek što sam
mu dao blagoslov juče.“
„Blagoslov?“
Pogledao je u ćerku, u svoje blago, pravu ljubav svog života.
„Tražio ga je na neki način.“
„Pokazao je poštovanje.“ Hju je obrisao suze, zatim stavio
ruku na sinovljevu. „Dobar je čovek, i onaj pravi. Inače bih ga
izmlatio štapom. Dođi ovamo i poljubi dedu.“
Kejt ga je poljubila i usput čvrsto zagrlila. „Ne bih pristala da
nije dobar. Morao je da dostigne par visokih normi, jer su mene
odgajili dobri ljudi.“
Okrenula se Ej danu. „Tata?“
„Deo mene bi voleo da nisam znao kako je dobar čovek, i
onaj pravi, jer bih onda mogao da pozajmim dedin štap.“ Ustao
je. „Ali kako stvari stoje...“ I uhvatio je ćerku za ruke i poljubio
ih. „Voli te, i voli ono što ja želim za tebe.“
„Dođavola s kafom“, rekla je Lili dok je Ejdan grlio Kejt i
njihao se s njom. „Pićemo mimoze. Odmah ću da pošaljem
poruku Konsueli. Oh! Megi, Džulija i ja ćemo se ludo zabaviti
sa planiranjem venčanja!“
I činilo se da hoće. U narednih nekoliko dana držale su
sastanke, razmenjivale poruke, mejlove – slali Kejt poruke i
mejlove sa linkovima za venčanice, cveće.
 Odlučila je da to prihvati, da se ne obazire na ružnoću koja je
još kružila – da prihvati kovitlac.
Kad je šetala sa Kelanom po maloj plaži i posmatrala pse
kako jure talase i laju na galebove, kazala mu je:
„Sad imam veliku belu fasciklu.“ Raširila je ruke da pokaže
koliku. „Po klon od Lili. Podeljena je u kategorije, pošto sam
odlučno odbila spoljašnjeg organizatora venčanja. To mi je
možda bila greška.“
„Znam da beg nije mogućnost, ali...“
„Neću da im slomim srca. A i ja se nekako uživljavam u to.
Zaista bih želela da se udam ovde u Salivanovom odmoru, i to
napolju.“
„Meni odgovara.“
„Dobro. Stvarno dobro, jer mi je to veoma važno. I još nešto.
Mesto, i doba godine. Odgovara li ti maj? Znam da tada ima
puno posla.“
„Na ranču uvek ima posla. Mogu da sačekam do maja. Tako
ćemo imati vremena da sagradimo tvoj studio na ranču.“
Podigao je loptu koja mu je ispala i bacio ju je da psi pojure za
njom i otimaju se za nju.
„Prijatelji i porodica? S obzirom na to koliko ima
Salivanovih, to je već horda. Zato ćemo pozvati samo prave
prijatelje i porodicu?“
„Meni zaista odgovara. Pristao bih i na holivudsku
produkciju s obzirom na nagradu, ali ovo mi se više sviđa.“
„Mediji će verovatno“, ispravila ga je, „navaliti.“
„Nije me briga.“ Ponovo je bacio loptu. „A tebe?“
„Više ne. Dakle ovde, u maju, prijatelji i porodica. Mogu to
da prenesem našim damama. Zaista želim čarobnu, prelepu,
samo moju belu venčanicu.“
„Jedva čekam da te vidim u njoj.“ Uhvatio ju je za ruku i
zavrteo se s njom. Stao je. „Čekaj. Znači li to da ja moram da
obučem smoking?“
„Da. Izgledaćeš prelepo u smokingu.“
„Nisam nosio smoking još od mature.“
„Rekao si mi da ste ti i Dilan bili kumovi na Leovom
venčanju.“
„Imali smo odela, ne smokinge.“
„Pomiri se sa tim. Prepustiću te mojim muškarcima što se
toga tiče. Tebe, Lea i Dilana, pošto će ti oni biti kumovi. Darli
će stajati uz mene, i tu se zaustavljam. Ako počnem da
uključujem rođake, završiću sa više desetina pratilja. Je li ti
važno cveće ili boje?“
„Gubim li bodove ako kažem ne?“
„U ovom slučaju ih dobijaš. Donete su krupne odluke, što će
našim damama biti drago. Kad smo to obavili, šta kažeš da
odvedemo pse nazad, sednemo napolju sa lepom bocom vina pre
nego što vidimo hoću li uspeti da zamesim testo za picu i
napravim sos?“
„Imaš li zamrznutu ako ne uspe?“
„Uvek imam rezervnu varijantu.“
Kad su krenuli gore, psi su potrčali ispred njih, lajući.
„Mora da imaš posetioca“, izjavio je Kelan.
Kad su se popeli na uzvišenje, ugledala je Mikejlu, još u
uniformi, kako čuči i mazi pse.
Radost zbog razgovora o venčanju naglo je nestala.
„Mokri su“, doviknuo je Kelan dok joj je umirujuće stezao
ruku.
„Nama to ne smeta, zar ne?“ Nakon što ih je još nekoliko
puta protrljala, Mikejla je ustala. „Izvinite što vam prekidam
veče.“
„Nema potrebe za izvinjavanjem.“ Kejt je uspravila kičmu
tako da pokaže kako to zaista misli. „Upravo smo se spremali da
sednemo ovde i popijemo malo vina. Možeš li da nam se
pridružiš?“
„Da sednem da, ali ne i da pijem.“
„Doneću vino. Koka-kola?“, pitao je Kelan Mikejlu.
„To bi bilo sjajno, hvala.“ Sela je. „Šta kažeš na to da se
pohvališ prstenom?“
Kejt je poslušno pružila ruku. „To je bio verenički prsten
Kelanove majke.“
„Znam – glas se širi. To je lep krug. Prsten, ti i Kelan. Lep
vedar kraj.“
„Je li kraj?“
Mikejla je uzdahnula i zavalila se na naslon. „Volela bih da ti
kažem da jeste, i žao mi je što donosim ovu vest. Ali osećam da
treba da te obavestim.“
„I želim da je čujem. Hvala ti na tome.“
Kelan je doneo piće, zatim je izvadio par psećih keksića iz
džepa, i podelio ih je. „Ovo će ih zabaviti.“
„Prvo, čestitam, želim vam sve najbolje. Želim vam to veoma
iskreno.“ Mikejla je na brzinu nazdravila, a zatim je spustila
čašu. „Do sada, istraga nije dala nijedan pouzdan ili značajan
dokaz protiv Šarlot Djupont. Još traže, ali činjenica je da je
motiv tu nepouzdan. Toliko je čekala, i čoveku je bilo
devedeset, zdravlje mu je bilo narušeno. Nema dokaza –
nijednog – da je imala ljubavnika, poteškoća sa novcem, nije
bilo dokaza da su se svađali. Zašto bi ga ubila – i preuzela takav
javni rizik – kad bi samo mogla da nastavi da živi i čeka da sam
ode?“
„Neko je to učinio“, istakao je Kelan.
„Da, neko jeste. U ovom trenutku ne mogu da povežu druga
ubistva ili napade sa ovim niti Djupontovom. Traže, verujte mi.
Imate losanđelesku policiju, policiju San Franciska i naše
odeljenje, koje sve ispituje.“
Oklevala je. „Želim da kažem da ne mislim kako je ona
naročito pametna. Lukava, da, ali pametna?“
„Ne veruješ da je mogla sve to da izvede?“
Mikejla je odmahnula glavom. „Što više gledam, sve manje
mogu da je zamislim da drži sve konce u rukama. Zato što zaista
verujem da je sve povezano. Postoji još par uglova gledanja.
Ispitivali su tog tipa koji je ušao na prevaru na svečanu večeru.
Ima dosije – prevara, lažna ulaganja – ali ništa nasilno.
Poznajete li nekoga ko se zove Vilijam Broker?“
„Ne.“
„Zasad nisu došli ni do kakvog zaključka. Druga osoba je
Milisent Rouzberi. Karta je kupljena na to ime, kreditnom
karticom koja se pokazala kao lažna. Ni adresa ne odgovara. Isto
je i sa vozačkom dozvolom. Proveravaju prepoznavanje lica, ali
nisu našli podudaranje. Konobarica se seća – neodređeno – žene
u blizini stola koja se raspitivala – ona misli za neki drugi sto, ali
možda i za toalet.
„Bili su veoma zauzeti“, dodala je Mikejla. „Konobarica nije
mogla da je opiše bolje, osim da je sredovečna, plavokosa, sa
naočarima, bela. Sigurnosne kamere su uhvatile ženu sa tim
osnovnim opisom kako izlazi sa drugom ženom. Imala je
cigarete i upaljač u ruci. Samo je nisu videli kako se vraća.“
Ponovo je uzdahnula. „Tanko je. Treba da znate da
Djupontova priča na sav glas kako će unajmiti sopstvene
istražitelje. Volela bih da imam nešto konkretnije.“
„Prvo, mislim da si u pravu. Nije dovoljno pametna. I osim
toga, ovo nije pažnja kakvu bi želela. Uživala je u svom velikom
trenutku – zašto bi to pokvarila? Iskoristiće ona sad ovo, ali
iskoristila bi i onaj važan trenutak.
 „Reci mi iskreno. Misliš li da je Sparks?“
„Apsolutno da. Sto posto. Ali jedno je misliti, a drugo
dokazati. Sasvim drugačije. Moram da kažem, a nadam se da
pomaže, svaka smrt i/ili napad vode do Djupontove. Ako
pogledamo obrazac, on nam to govori. Radi se o Djupontovoj,
ne o tebi. Čak i pozivi koje sad već godinama primaš. U svakom
je glas tvoje majke barem jednom na snimku. Radi se o osveti, o
tome da uperimo – beše li reflektor – na nju.“
„Zaista se bolje osećam.“
„Ako dobijem više informacija, čujem više, javiću ti. U
međuvremenu, skloniću ti se s puta.“ Ustala je. „Zaista sam
srećna zbog vas.“
Dok su je psi pratili do kola, Kejt je uhvatila Kelana za ruku.
„I ona je na spisku pravih prijatelja.“
„Definitivno.“

Na svom nedeljnom sastanku sa Sparksom, Džesika se borila sa

osećanjima koja su ključala u njoj. Kao i uvek, poznavala je
osećaj ushićenosti što ga vidi, čuje mu glas, dodiruje ruku. Ali
nestalo je uzbuđenje i iščekivanje planiranja nečega veoma
važnog da mu pomogne.
Na njihovo mesto došli su gnev i osujećenost.
„Prošlo je više od tri nedelje.“ Stegla je šaku u pesnicu,
otvorila je i ponovo skupila. „Pravi budale od policajaca, Grante.
Daje intervjue, planira veliki, raskošan pomen, viče kako će da
unajmi privatne istražitelje.“
„Neka je.“ Samo je slegao ramenima.
„Izvući će se! Ne mogu da zbroje dva i dva i uhapse je. Ko bi
drugi želeo njegovu smrt, za ime božje? Moraju da je uhapse.“
Odoleo je da je podseti kako je on lično želeo starca mrtvog,
a da ga je ona lično ubila. Znao je da su se najbolji prevaranti
izvlačili kad bi im verovali.
„Sve zbog tog novca, Džes. Slave. Učinila si sve što si mogla
da je nateraš da plati. I platila je. Malo.“
„Nije dovoljno, Grante. Nedovoljno je nakon onoga što ti je
uradila. Znam da sam bila blizu da ti izdejstvujem ranije
puštanje. Znam. I sad te ispituju. Znam da zato nećeš izaći sa
mnom danas. Nije u redu.“
„Neće još dugo.“ Ako bude mogao toliko da izdrži da je
gleda. „Najbolje što možemo sad jeste da čekamo. Dala si sve
od sebe. Sad ćemo da čekamo.“
„Sigurno si tako razočaran u mene.“
„O ne, dušo.“ Zaista mu je bilo muka od nje, ali uhvatio ju je
za ruke. „Nikad neću moći da ti se odužim za to što si učinila za
mene.“
Njegova vera u nju, njegova istrajna ljubav prema njoj
uništavala ju je. I zbog nje je bila obuzeta. Morala je da mu
pruži više. Morala je da mu pokaže da ne postoji ništa što ne bi
uradila za njega.
Ništa što ne bi uradila da Šarlot Djupont plati.
Razmišljala je o tome da ubije kučku. Sanjala je to. Mogla bi
da dobije posao kao služavka i tako stekne pristup. Ili da glumi
novinarku.
Morao je da postoji način da joj se dovoljno približi. Nož
kroz srce, metak u glavu.
Ali ne, koliko god da ju je ta zamisao uzbuđivala, zar policija
ne bi nastavila da gnjavi Granta?
Morala je da pronađe način da usmeri glupu policiju pravo na
Djupontovu. I da sasvim izvuče Granta iz toga.
Kako da to uradi? Da se vrati na početak. Na Kejtlin Salivan.
Bile su joj potrebne nedelje da sve razradi, i samo ju je velika
ljubav sprečila da kaže Grantu. Iznenadiće ga.
 Biće tako ponosan na nju!
Isprobala ga je, samo iznevši predlog da pošalje Kejt još
jedan snimak. Ali bio je čvrsto protiv toga. Čekaćemo, ponovio
je, a izgledao je tako umorno i tužno.
Jednom kad uradi šta mora da se uradi, kad zatvore
Djupontovu u ćeliju, gde je i pripadala, sve će mu ispričati.
I udvostručiće svoje napore za ranije puštanje Granta na
slobodu. Zahtevaće.
Dobro je poznavala imanje Salivanovih. Glupo od bogatih i
slavnih što puštaju fotografe u svoje domove ili da se pišu priče
o njima.
A mogla je i da proučava snimke iz vazduha na internetu do
milje volje.
Znala je dovoljno da shvati sigurnosne mere – kapije, kamere
– položaj gostinske kuće i njen čuveni zid od stakla okrenut
prema moru.
Uprkos kamerama, razmišljala je da uzme čamac, i pokuša da
dođe do poluostrva pod okriljem noći.
Ali nije znala kako da upravlja čamcem i sigurno bi
pokrenula alarme.
Nije imala dovoljno vremena da nauči kako da ih zaobiđe,
kao što rade u filmovima.
Razmišljala je da ubije neku služavku i ubaci se na njeno
mesto. Ali kamere bi je primetile, i nije imala šifru za kapiju.
Mogla bi da natera nekoga od posluge da je uvede. Ali
kamere bi videle dve osobe. Osim ako se sakrije pozadi, sa
pištoljem prislonjenim na vozačevo sedište.
Ali šta bi onda uradila sa vozačem? Ne bi mogla da ga ubije
na mestu, a ne bi mogla ni da ga pusti.
A onda je, pošto je pročitala članak u Monterej Kaunti vikliju
koji je pisao o znamenitim stanovnicima Big Sura, videla
rešenje. Citirali su Lin Arlou – povremenu služavku u
Salivanovom odmoru – u objavi vesele, nežne vesti. Uvijene u
paperje, Džesika je pronašla par ključnih podataka.
Da bi pomogla sebi da završi koledž (preko interneta),
Arlouova je radila tri i po dana na imanju. Članak je korisno
dodao kako je Arlouova unajmila kuću sa tri druge žene u
Montereju.
Još malo istraživanja, i Džesika je nabavila njenu adresu.
Rizično, naravno, biće rizično, ali Grant je bio vredan svakog
rizika.
Vežbala je, istraživala, proučavala, birala trenutak, vozila se
da nadgleda lokaciju. Prošla je kroz sve čega je mogla da se seti,
a onda sve iznova preispitala. Kad su prvi nagoveštaji jeseni
osvežili vazduh, odvezla se od San Franciska do Montereja,
podesivši dolazak u rane jutarnje sate.
Parkirala je na javnom parkingu i po mraku je prešla sedam
ulica do kućice koju je Lin Arlou delila sa sestrom, rođakom i
prijateljicom.
Obijanje brave na prtljažniku starog volva nije joj bilo teško,
pošto je predano vežbala. Naoružana tankom baterijskom
lampom i pištoljem smit i veson, zavukla se u prtljažnik.
Da bi se oslobodila brze panike, koncentrisala se na
svetlucanje unutrašnje brave prtljažnika. Pre istraživanja, nije
znala da postoji ta bezbednosna odlika – standardna gotovo dve
decenije.
Radi utehe, stavila je ruku na nju, ali oduprla se nagonu da je
povuče. Nije mogla da se uguši, podsetila se. Imala je dovoljno
vazduha. Imala je sjaj i baterijsku lampu.
Istina, nije volela mala, mračna mesta, ali ovo je mogla da
podnese. Izdržaće tako što će razmišljati o svim godinama koje
je Grant preživeo u zatvoru zbog Šarlot Djupont.
 Zažmurila je i koncentrisala se na to da uspori ubrzano
disanje. Zamišljala je kako šeta po plaži na Havajima sa
Grantom, kako je on grli na mesečini uz njihanje palmi.
Zamišljala je kako vode ljubav, konačno, prvi put.
Zadremala je sa osmehom na licu.
Probudila se naglo kad je auto poskočio preko rupe.
Uspaničila se u mraku, jer je zaboravila gde je, šta je nameravala
da uradi, i na jedan užasan trenutak pomislila je kako je
zarobljena u kovčegu koji se nekako kretao.
Kad se setila gde je, drhtavom rukom je potražila baterijsku
lampu. Pod tim malim zrakom udahnula je vazduh i smirila se.
Odjednom se sve sručilo na nju, ludost onoga što je nameravala
da uradi. Prosečna, obična, poslušna osoba, kakva je ranije bila,
probudila se u njoj i poželela je da vrisne.
Morala je da izađe, izađe i potrči, vrati se svom mirnom,
usamljeničkom životu.
Pomisao na to da opet bude sama, da opet bude ništa, da opet
nikoga nema, zaustavila ju je kad je htela da se oslobodi i izađe.
Sad ne bi mogla da se vrati, nikad više ne bi mogla da se vrati
miru i samoći. Već je ubila, i znala je kakav je osećaj – kakvo
uzbuđenje – oduzeti život. Zbog ljubavi, ali i zbog pravde. A
ipak Šarlot Djupont, pravi zločinac, nije platila cenu.
Morala je ovo da izvede. Koliko god da joj se sve ovo činilo
strašnim, izvešće to do kraja. Zažmurila je i pomislila na Granta.
Slika ljubavi, ponosa i zahvalnosti na njegovom licu kad mu
bude rekla šta je učinila smirila ju je i osnažila.
Sad će o njoj moći da pišu knjige, podsetila se. I bilo je
vreme za novo poglavlje.

TRIDESET PRVO POGLAVLJE

Unutar prtljažnika, Džesika je isključila svetlo kad je osetila da
auto skreće, zaustavlja se kod prve kapije, zatim počinje da se
penje. Pažljivo je disala kad je usporio, ponovo, i u glavi je
videla drugu kapiju.
Devet sati. Namerno je izabrala polovinu radnog dana Lin
Arlou. To joj je davalo četiri sata da stigne do kuće, ubije Kejt
Salivan, postavi scenu. Zatim bi otišla nazad do kola i zavukla
se u prtljažnik.
Dok neko ne nađe telo, ona će se vratiti u Monterej. Možda
će čak već biti na putu za San Francisko. Na putu ka Grantu.
Dovoljno vremena. Više nego dovoljno.
Kad je konačno osetila da se auto zaustavio, kad je čula da se
motor ugasio i vozačeva vrata zalupila, sačekala je.
Pun minut, a onda još jedan.
Sad, rekla je sebi. Učini to sad.
Uhvatila je unutrašnju bravu i povukla je. Znoj olakšanja
okupao joj je lice kad je čula tihi škljocaj prtljažnika. Polako,
pažljivo, otvorila ga je par centimetara. Čula je zvuke – kosilica?
Trimer za travu? Baštovani.
Samo je morala da ih izbegne.
Otvorila je prtljažnik za još koji centimetar i ugledala zadnju
stranu zgrade. Garaža, zaključila je nakon nekoliko napetih
minuta. Naćulila je uši da čuje zvuke koraka, ali nije čula ništa
osim udaljenog zvuka nekoga ko je kosio travu.
Zadržavajući dah, iskobeljala se iz prtljažnika i oprezno je
izašla pre nego što je čučnula pored automobila.
Između tog automobila i još jednog. Službeni parking,
shvatila je. A tu je bio i baštovanov kamionet. Tu je bila garaža,
veliko drvo.
Naravno, naravno, zaposleni su parkirali pozadi.
Šunjajući se, prešla je travnjak koji još nije bio pokošen.
Uvežbala je da se kreće brzo i neprimetno u svom stanu, ali bilo
je tako mnogo prozora na kući, tako mnogo stakla.
Srce joj je lupalo dok je trčala do drveta, zelenog i olistalog u
leto, do rascvetalog rastinja. Proučila je svaku fotografiju kuće
koju je našla na Internetu. Arhitektonski podvig, kako su je
nazvali, sa svim nivoima i slojevima, čuvenim mostom,
upečatljivim pogledima.
Ali izgledala je mnogo, mnogo veće u stvarnosti, pružala se u
tako mnogo pravaca i sa toliko prozirnog stakla. Nije se usudila
da pređe preko nekog popločanog dvorišta ili terase.
Palo joj je na pamet da je trebalo da se obuče kao posluga
umesto u provalničko crno.
Radničke pantalone, majicu i kapu, tako da izgleda kao
dvorišni radnik u slučaju da neko pogleda napolje.
Kad je ugledala radnika sa kosilicom, i još jednog sa
trimerom, spustila se, dok joj je srce lupalo, lupalo, na stazicu od
ciglica, iza leje sa ljiljanima. Iznad sebe je čula otvaranje vrata.
Neko je izašao pevajući.
Lin Arlou. Ako pogleda dole, ugledaće je. Ali nije pogledala,
samo je zahvala cveće i biljke na terasi, sve vreme pevajući.
Zatim se vratila unutra.
Džesika je to shvatila kao znak i potrčala.
Videla je most, ali nikoga nije bilo na njemu. Motor kosilice
je postao samo odjek dok je punom brzinom trčala da se skloni u
voćnjak.
Pomorandže, limunovi i limete, jarke boje, jaki mirisi. Među
njima je pala na kolena da dođe do daha. Pogledala je na sat.
Trebalo joj je punih dvadeset minuta da stigne dotle.
Morala je da bude brža; morala je da bude hrabrija.
Dok se kretala između drveća, procenjivala je gde se nalazi.
Brda su se izdizala na levoj strani, more se pružalo na desnoj.
Kućica je bila nadesno, niže. Ali pre kućice, bazen, i još
otvorenog prostora.
Ponovo je čula glasove, morala je da uspori i pažljivo se
kreće.
Kroz drveće je videla bazen ispod, sunce na vodi. I ljude koji
su sedeli za stolom, ispod jarkocrvenog suncobrana.
Salivanovi. Starac, otac, baka. I Kejt. Svi zajedno, u mekanim
belim ogrtačima, doručkovali su, smešili se, smejali se dok je
Grant patio u zatvoru.
Možda treba svi da umru, pomislila je. Možda su svi bili krivi
isto kao Šarlot Djupont. Nije mogla da prođe pored njih. Ne,
neko bije sigurno video kad bi izašla iza drveća i krenula prema
kućici.
Zašto su oni sedeli tu, uživali u zajedničkom jutru uz kafu,
omlet i sveže voće kad je Grant morao da živi na splačinama
prerušenim u doručak u San Kventinu?
Zamišljala je kako ih sve ubija na mestu gde sede i shvatila je
da joj to nije uznemirilo stomak. Nimalo. U stvari, ta pomisao,
te slike bile su joj krajnje privlačne.
Ali to ne bi pomoglo Grantu.
Sela je ispod limuna, pomorandži i limete da sačeka.
„Dva sata.“ Lili je zamahala viljuškom na Kejt. „To ti daje
dovoljno vremena za rad pre nego što mi udovoljiš.“
„Ko kome udovoljava?“ usprotivila se Kejt. „Ti si poručila
kreacije venčanica.“
„I jedva čekam da ih zajedno pogledamo. Dala si mi dobru
predstavu o onome što želiš, ali ako ništa drugo, crteži će ti dati
sliku o tome kako želiš da ti izgleda najvažniji odevni predmet u
životu.“
Lili je pogledala u oba muškarca. „Vas dvojica ste
oslobođeni.“
 „Dobro.“ Hju je podigao lonče sa kafom, i pošto ga je Lili
pogledala popreko, ograničio se na pola šolje. „Imam scenario
koji želim da pročitaš, Ejdane.“
Kejt je prinela ruku uhu. „Čujem li ja to opet zvuk razbijanja
penzije?“
„Moglo bi biti. Ne može čovek da živi samo na akvarobiku.
Hvala bogu.“ Ponudio je Kejt još kafe, ali odmahnula je glavom.
„Meni ne sipaj više. Treba da odradim par reklama jutros i da
proučim lik iz video-igrice pre nego što počnem da se igram sa
crtežima venčanica.“
„Šta kažete na večeru na terasi?“
Nasmešila se Hjuu dok je ustajala. „Kažem da sam za to i
javiću Kelanu.“ Prišla je Ejdanu i zagrlila ga otpozadi. „Na kraju
krajeva, imam samo još par dana pre nego što mi tata ponovo
ode.“
„Ne idem daleko. I ne na dug period.“
„Dva sata“, Lili ju je podsetila.
Kejt je podigla dva prsta i krenula prema svojoj kući.
„Drago mi je što vidim našu devojčicu srećnu.“ Hju se
zavalio na naslon stolice i uzdahnuo. „Potpuno, potpuno
srećnu.“
„Jeste.“ Ejdan je pogledao za njom. „Ja ću biti srećniji kad se
istraga završi. Odložio sam posao da bih mogao da ostanem
malo duže. Mogu ponovo da ga odložim.“
„Jednog trenutka se ubedim da smrt Konrada Bastera nema
nikakve veze sa Kejt, sa nama.“ Hju je pomerio kafu u stranu.
„Sledećeg sam ubeđen da je i te kako povezano sa njom.“
„Ona je pametna, razumna žena.“ Lili je stavila ruku na
njegovu. „Mi smo pametni, razumni ljudi. Radićemo ono što
uvek radimo i čuvaćemo jedni druge.“
„Kvari nam raspoloženje.“ Ejdan je gurnuo kafu nazad ka
ocu. „Treba da razgovaramo o venčanju i scenarijima. O čemu
se ovde radi?“
Hju je rado opet uzeo kafu. „Pa, ispričaću ti.“
Zadržali su se još pola sata pre nego što su otišli nazad u
kuću.
Tada niko i ništa više nije stajalo između Džesike i kućice.
Uzbuđenje je raslo kako je prelazila preko terena – ali prelazila
je pažljivo. Morala je da izbegava morsku stranu i taj upečatljivi
stakleni zid. Dakle, pravo na ulazna vrata. Osim ako neko ne
pogleda sa sprata glavne kuće, i to u pravom smeru, u pravom
trenutku, uspela je.
Nakon što se jednom osvrnula iza sebe, prišla je ulaznim
vratima. Izvadila je pištolj i okrenula kvaku.
Lepo što je ostavila otključano, pomislila je Džesika. Ali
zašto da ne? Bezbedno imanje, sigurnosne kamere, posluga
svuda. Duboko je udahnula i uskočila.
Iako je znala za to, pogled na moćni Tihi okean kroz onaj zid
zapanjio ju je. Naredila je svom pulsu da se stiša – mada, nije je
poslušao – a onda je prošla kroz praznu dnevnu sobu, otvorenu
kuhinju, trudeći se da nosi pištolj kao što su to radili u
filmovima.
Stručno ali pažljivo, pomerajući ga s jedne strane na drugu.
Pogledala je na stepenice, ali nije ništa čula. Apsolutno ništa,
osim zvuka okeana.
Videla je vrata, zatvorena, sa znakom na kojem je pisalo:
SNIMANJE U TOKU
Krenula je prema njima, pazeći na stepenište za svaki slučaj.
Za razliku od ulaznih vrata, ova su bila zaključana. Džesika se
ljutito odmakla i pomislila da puca u bravu – opet onako kako to
rade u filmovima.
Ali nije bila sigurna da će uspeti, i ako ne bi uspela, Kejt bi
imala vremena da pozove pomoć.
Blago drhteći, proverila je vreme. Potrošila je više od sat
vremena, i možda će joj trebati isto toliko da se vrati do
automobila. To je značilo da je još imala dovoljno vremena da
uradi ono zbog čega je došla.
I opet je čekala, i dok je čekala, osmatrala je kuću da odluči
kako da izgleda završna scena Kejt Salivan.
Kejt je završila dva špota od trideset sekundi. Uredila ih je.
Korisno potrošenih sat vremena, pomislila je kad ih je
poslala. Nameravala je da se zabavi poslom oko video-igrice i
mislila je da je pogodila glas svog lika. Ali želela je još jednom
sve da pročita, još jednom da proba. Pomislila je da bi joj pola
koka-kole prijalo, dalo joj malo energije pre čitanja.
I otključala je vrata studija.
Nije videla ni ženu ni pištolj dok nije napravila dva puna
koraka.
„Stani i ne mrdaj.“
Kejt je nagonski podigla ruke.
„Hoću da odeš pravo na sredinu prostorije. Polako.“
Dva koraka unazad, pomislila je. Da li bi uspela? I šta onda?
Nije imala telefon u studiju. Kroz prozor? Možda, možda.
„Mogu da te ubijem na mestu. Radije ne bih.“
Glas je bio drhtav, ali Kejt nije bila sigurna, još ne, da li od
živaca ili uzbuđenja.
„Ko si ti?“
„Ja sam verenica Granta Sparksa, i došla sam da se osvetim
ženi koja mu je uništila život.“
Živci, zaključila je Kejt. I malo ponosa. „To nisam ja, pošto
sam imala samo devet godina kad su me oteli.“
„Nisi ti. Ti si isto što si bila i onda. Korisna. Ubiću tebe, a
krivicu prebaciti na Šarlot Djupont. Konačno će da plati. Sad
dođi ovamo.“
„Hoćeš da se osvetiš Šarlot?“, Kejt se nasmešila. Salivanova
je znala kako da vodi dijalog, makar i u hodu. „Hoću i ja. Ta
kučka je organizovala moju otmicu, otmicu sopstvene ćerke!
Koristila me je čitavog života. Kako misliš da ćeš joj se mojim
ubistvom osvetiti? Nije joj stalo do mene, nikad i nije.“
„Misliće da je ona to uradila.“
„Stvarno?“ Kejt je prkosno zakolutala očima. „Pomisliće da
je Šarlot Djupont smislila kako da savlada mere bezbednosti,
uđe ovamo i ubije me? Zašto bi, dođavola, to pomislili? Ako
ovo uradiš, samo će ponovo ispitivati Sparksa.“
„Ne, neće.“
„Naravno da hoće. Ona ima najbolje advokate koje novac
može da plati. Godinama je plakala kako želi da mi ponovo bude
mama. A ti sad hoćeš da joj daš izgovor da cvili nad mrtvom
ćerkom? Sparks će da nastrada.“
„Neće!“
Ali Kejt je ovog puta čula sumnju.
Uzmi kašiku, pomislila je, i iščupaj eksere iz prozora.
Preduzmi nešto.
„Kad budeš mrtva, napisaću njeno ime na podu tvojom
krvlju.“
„Molim te, to je baš jadno, neće nikad uspeti. Znaš li šta bi
uspelo? Živi svedok.“ Pokazala je prstom na sopstvenu glavu.
„Ako kažem da je neki čovek provalio ovde, pokušao da me
ubije i rekao mi kako ga je Šarlot unajmila. Ja, jadna, nedužna
ćerka manipulativne kučke. Bože, zašto se toga nisam ranije
setila? Možemo da je uništimo. Konačno.“
„Moraš da pređeš tamo!“
„Treba da me saslušaš.“ Opasno, da, opasan joj je bio taj
zapovedni i ljutiti ton, ali morala je da se nametne da preživi.
 Da napravi konopac od čaršava.
„Potrebna sam ti živa ako želiš da ovo uspe. Oh, spusti
pištolj. Profesionalac me ne bi ubio.“ Mahnula je rukom prema
pištolju. „Neko bi mogao da čuje. Možda će biti potrebno da me
udariš, ostaviš neku modricu. Ili... Kako da napravimo da liči na
nesreću? Mislim da bi unajmljeni ubica pokušao da to tako
predstavi? Tako bi ona to želela. Ali izvučem se, a on mora da
beži i kaže mi kako ga je ona unajmila.“
„Zašto bi to uradila?“
„Zašto?“ Lice joj se iskrivilo od srdžbe.
Siđi, siđi. Izađi iz te zaključane sobe.
„Bilo mi je devet. I šta je uradila kad je izašla, nakon što je
provela manje vremena u zatvoru nego što sam ja proživela kad
me je drogirala i zaključala u sobu? Ponovo me je iskoristila,
ponovo i ponovo. Proganjala me je tako da sam morala da se
odreknem karijere. Je li platila? Ne, nikad. Umesto toga, udala
se za jednog od najbogatijih..
Bilo joj je teško da odglumi divljenje kad joj je srce ubrzano
tuklo. „Jesi li to bila ti? Sveti bože, jesi li ti otrovala njenog
pokrovitelja da joj prišiješ njegovu smrt?“
„Trebalo je da uspe!“
„O da, ali uvek se nekako izvuče. Jebena zmija. Treba imati
petlje za to. Mora da ga zaista voliš.“
„Učinila bih sve za Granta. On me je jedini voleo u životu.
Jedini koji me je ikad primećivao.“
„Znam kako je to. Iskoristila ga je baš kao što je iskoristila
mene. Mora da je razočaran što joj ubistvo matorog nije
naškodilo.“
„Jeste, ali on je tako hrabar.“
„Je li ti on rekao da dođeš ovamo i ubiješ me?“
„Ovo radim zbog njega. On ne zna. Ne mogu da podnesem da
ga vidim tako umornog i iznurenog. Bili smo tako sigurni da će
ona platiti. Ali ništa nije prošlo kako treba.“
Bilo je vreme da se beži u šumu.
„Zato što nije bilo nikog živog ko bi je optužio. Meni bi
verovali. Zašto ne? Verovali bi mi, i konačno bi dobila ono što
zaslužuje. Sad prestani da upireš taj pištolj u mene, pa da ovo
osmislimo, razradimo. Želim piće. Hoćeš li ti piće?“
Džesika je spustila pištolj. „Mogla bih samo da te ranim.“
„Primiču udarac, ali radije ne bih da pucaš.“
Nastavi da trčiš, nastavi da trčiš dok ne ugledaš svetlo.
„Pusti samo...“
Kroz staklo je videla pse i Kelana sa pijačnom torbom.
Uzrujano srce joj je jednostavno stalo.
„Čekaj! Znam.“ Brzo, odlučno, pomerila se udesno tako da je
Džesika okrenula leđa staklenom zidu. „Jednostavno, tako je
najbolje. Jednostavno, otvoreno. Ne moram da znam kako je
ušao ili izašao. Histerična sam. Reći ću da je pokušao da me
gurne niz stepenice, pa da izgleda kao da sam pala. Nosio je
masku, pa mu nisam videla lice.“
Sad nije mogla da trči ka svetlu, jer je svetlo dolazilo ka njoj.
Zato je morala da preuzme volan i skrene.
„O, maska klovna, kakvu je nosio onaj gad Denbi. Znaš,
mislim da je on radio sa mojom majkom da smesti Sparksu.“
„Jeste!“ Suze zahvalnosti su se pojavile u Džesikinim očima.
„Grant mi je sve ispričao. Užasno je pogrešio, ali...“
„Da, jeste“, rekla je Kejt kad su se vrata otvorila.
Pojurila je napred kad su psi utrčali i kad se Džesika okrenula
prema zvucima, prema pokretu.
Mahnito je zgrabila Džesikinu ruku sa pištoljem i povukla je.
Pištolj je opalio u tavanicu kad je Džesika zamahnula.
Kejt je na kraju dobila udarac, ali obema rukama je stezala
Džesikin zglob.
Njene ruke, zglob, sve je bilo tako klizavo. Mislila je na
padanje, padanje, padanje, i stegla je čvršće.
Vrisnula je tako da se čoveku krv sledi u žilama, kako je
najbolje umela.
A onda se jedna čvrsta, snažna ruka sklopila oko njene i
istrgla pištolj.
Srušila se na pod, Džesika preko nje zavijajući, mlatarajući, a
onda i vrišteći dok su psi režali i ujedali je. I sama režeći, Kejt je
pokušala da zada udarac, i osetila je bol u prstima kad je uspela.
Udahnula je vazduh i ispustila ga u nizu psovki na svim
jezicima koje je znala. Zamahnula je da udari ponovo, ali
pogodila je vazduh, pošto je Kelan podigao Džesiku na noge.
Gurnuo ju je na stolicu. „Sedi tu. Čuvajte“, naredio je psima,
koji su sedeli i režali dok je ova plakala.
„Jesi li povređena, Kejt?“
„Ne. Ne.“
„Moraš odmah da pozoveš Mikejlu“, rekao joj je ne skidajući
oči sa Džesike. „Možeš li?“
„Da.“
„Nije pošteno.“ Džesika je plakala u šake. „Ona mora da
plati.“
„Ne misli na mene“, kazala je Kejt dok je uzimala telefon sa
pulta. „Misli na moju majku.“
„Baš me briga na koga misli. Gospođo, udarili ste moju ženu
u lice i razbio sam desetak jaja kad sam ispustio onu torbu.
Nisam nikad udario ženu u životu, ali ako ne zavežete, bićete
prva.“
Ne obazirući se na njega, žestila se na Kejt: „Trebalo je da te
ubijem! Nije trebalo da te slušam! Ti si lažljivica.“
„Ne.“ Kejt joj je uputila gnevan osmeh. „Ja sam glumica.“
Umesto da razgleda venčanice tog popodneva, Kejt je sedela u
salonu kuće koju su sagradili njeni pradeda i prabaka dok ju je
Kelan držao za ruku.
Otac joj je koračao tamo-amo. Nije bila sigurna da bi mogla
da ostane mirna da je Kelan nije držao za ruku. Trenutno joj je
bio kao sidro, i smirivao ju je.
Džulija i Megi su sedele zajedno na maloj sofi. Hju je sedeo u
Rouzmarinoj omiljenoj fotelji, a Lili u fotelji pored njegove.
Konsuela, očiju crvenih od plača, ušla je sa novom kesom
leda. „Stavi ovo na lice.“
Kejt ju je poslušala. Samo modrica, pomislila je. Nije bila
velika. Ali još je čula onaj jedan pucanj. Još je mogla da zamisli
šta je sve moglo da se desi.
Kao da je to isto pomislila, Lili se oglasila: „Ne zanima me
koliko je rano, popiću martini. Još neko?“
Megi je podigla ruku.
„Nasuću ih.“ Hju je ustao, otišao do bara u udaljenom delu
prostorije. „Misliš da si napravio bezbedno mesto“, izgovorio je
tiho. „Učiniš sve što možeš da mesto bude bezbedno.“
Kejt je ustala i prišla mu. „Sigurno je luda, deda. I imala je
sreće što je stigla dotle dokle je stigla danas. Ali dobro sam.
Kelan je dobro. I Mikejla ju je odvela u pritvor. Mikejla i Red.“
„Bila si pametna i hrabra. Oduvek si takva bila.“
Kejt je pogledala u Džuliju. „Bila sam uplašena. Ona je bila
uplašena i glupa. To mi je pomoglo.“
Džulija je odmahnula glavom. „Pametna i hrabra. I ti i Kelan.
I onda i sada.“
„Jesu, ali Kejt je u pravu za glupost.“ Megi je prosiktala kroz
zube. „Ne mogu da poverujem da je žena zapravo advokat, a da
je tako glupa. I da je počela da brblja – tako si rekao, Kelane – i
pre nego što ju je Mikejla uhapsila.“
 „Vikala je kako ju je Kejt prevarila.“
„Molim te.“ Pokušavajući da njega i sve ostale nasmeje, Kejt
je odglumila nadmenost. „Gluma je vrhunski oblik varanja.“
„Uvek ti je to prokleto dobro išlo.“
Pošto je čula napetost u očevom glasu, Kejt mu je prišla i
zagrlila ga. „Dolazi mi prirodno.“
Kad se trgla, samo malo, na kucanje na vratima, Ejdan ju je
čvršće stegao.
Oboje su se opustili kad su ušli Red i Mikejla. „Sipaš piće,
Hju? Kao penzionisani policajac savetnik, mogu i ja da popijem
jedno. Prokleto želim jedno. Mik će ostati pri kafi.“
Zastao je kod Kejt, uhvatio ju je za ramena, poljubio ju je u
povređeni obraz. „Velika šteta, pošto je zaslužila piće. Uskoro
će ovoj zbrci doći kraj.“
„Doneću svežu kafu. Hoće li moja duša koka-kolu?“
Kejt je ponovo sela pored Kelana. „Bilo bi sjajno.“
„Sipaj Konsueli čašu crnog vina, Hju.“
„Gospođo Lili. Ja radim.“
„Možeš da doneseš još kafe i koka-kolu za Kejt, onda ćeš i ti
da predahneš, sa tvojom porodicom.“
Mikejla je sela. „Treba da vas obavestim da smo pustili vaše
baštovane da odu, i zamenik je odvezao Lin Arlou kući. Treba
da uzmemo njen auto radi dokaza. Džesika Rou je obila bravu
na prtljažniku i sakrila se unutra da prođe kroz mere
obezbeđenja. Nema nikakvih dokaza da je gospođica Arlou bila
saučesnica.“
„Zatvorila se u prtljažnik automobila?“
Mikejla je klimnula glavom Megi. „Jeste, i provela je dobar
deo noći u njemu. Nameravala je da izađe na isti način.
Potvrdila je ono što si mi rekla, Kejt. Ubila bi te, a onda bi
napisala ime tvoje majke na podu zato što je mislila da bismo
odmah uhapsili Djupontovu i bacili je u zatvor.“
„Luda i glupa“, zaključila je Megi.
„Ali zamalo da joj uspe.“ Džulija je sklopila ruke.
„Ne verujem. To je nameravala da uradi“, dodala je Kejt.
„Ali glas joj je drhtao. Ni ruka joj nije bila smirena. I... naivna
je.“
„Ali dovoljno smrtonosna da otruje starca u svečanoj sali
punoj ljudi.“ Red je prihvatio viski koji mu je Hju dao. „Koliko
god da je to bilo odvažno, drugačije je nego kad pogledaš
nekoga u oči i povučeš okidač.“
„I sve da bi smestila mojoj majci.“
Mikejla je sačekala da Konsuela donese svezu kafu, koka-
kolu za Kejt i jednu za Kelana.
„Sparks ju je ubedio da Djupontova stoji iza svega i
nasamario ju je. Ubedio ju je da je voli, da je Djupontova
neprijatelj. Pomogla mu je da organizuje Denbijevo ubistvo,
lično je platila za to. Isto i sa Skarpetijem. Ona to vidi kao
ravnanje računa. Ne veruje kako je povredio samog sebe, pa
mislim da joj nije rekao. Ubeđena je da je Šarlot naručila
njegovo ubistvo.“
„Kao što je Mik rekla, pomogla je kod Denbija i Skarpetija“,
ubacio se Red. „Pomogla je da se to organizuje i pomogla da
mene napadnu. Ona je obavila nekoliko poziva u njegovo ime,
one snimke.“
„Zbog nečega što je ona videla kao ljubav“, promrmljala je
Kejt. „Ne razlikuje se mnogo od moje majke.“
„Odslužiće mnogo više od Djupontove.“ Red je progutao
viski. „Zavera da se počini ubistvo dva puta, jedno prvostepeno
ubistvo, jedan pokušaj ubistva. Provala sa smrtonosnim
namerama danas. Gotova je. Još jedna na Sparksovom spisku,“
„I on će ostati u zatvoru mnogo duže“, dodala je Mikejla.
„Do kraja života. Moj... savetnik i ja ćemo ga sa uživanjem
posetiti.“
„Možeš da se kladiš da hoćemo.“
„Opet vam dugujemo.“
Red je uperio prstom u Hjua. „Ništa nam prokleto ne
dugujete. Deca su uglavnom sama rešila ceo slučaj. Imam osećaj
da će Sparks biti razjaren što mu je advokatica ovako radila na
svoju ruku.“ Iskapio je ostatak viskija. „Jeste li spremni da
saznate?“
„Još pitaš.“
„Ako se vratite do pola osam, dođite na večeru. I tvoja
porodica, Mikejla.“ Lili joj je prišla i uhvatila je za ruke. „Svi vi
– večera večeras u Salivanovom odmoru. Porodična večera.
Draga moja Konsuela, pomoći ću ti oko kuvanja.“
„O ne, gospođo Lili. Por favor.“22
„Onda bolje da krenemo. Ko vozi, Mik?“
„Ja sam šerif.“
Kejt je ustala. „Dobro bi mi došlo malo vazduha, šetnja.
Pomoći ću ti zajedno sa Lili, Konsuela.“
„Muy bien.“23
„Prošetaćemo.“ Kelan je ustao. „Brzo ću se vratiti kući da
završim.“
„Ne. Ostani.“ Džulija mu je prišla, zagrlila ga. „Baka i ja
ćemo to rešiti. Ti ostani. Vratićemo se na večeru.“
„Hvala.“
Megi je pucnula prstima na pse, koji su odmah skočili.
„Idemo kući. Možete da sakupite stoku.“
„Hajde, idite u šetnju.“ Ejdan je pogledao u Kelana. „U
dobrim si rukama.“
„Isto i on.“
I tako je otišao u šetnju sa njom, krenuli su prema plaži, pošto
je znao da ona to želi.
„Ovde je nešto što ću uvek videti i zbog toga ću se stalno
osećati bezbedno.“
„Šta je to?“
„Ti, držao si pištolj te žene jednom rukom, dok si je drugom
skidao sa mene. Samo si je podigao jednom rukom, gurnuo je na
stolicu i rekao psima da je čuvaju. Do tog trenutka sve što sam
uradila bilo je pokrenuto adrenalinom. Srce mi je lupalo, znoj mi
se slivao niz leđa. A onda si ti to uradio, i sve se samo smirilo.“
„Za tebe, možda.“ Okrenuo je glavu i poljubio je u
slepoočnicu. „Ja sam se nasmrt preplašio.“
„Znam. Čula sam. Uplašio si se za mene, ali nisi joj dozvolio
da to vidi. Drago mi je što nisi. A nisam ni ja. Želim da oboje
provedu godine u zatvoru znajući da ih se ne plašimo.“
Prinela mu je ruku obrazu i stavila mu usne na dlan. „Taj deo
je završen. Ali moraš da znaš da će moja majka iskoristiti ovo.
Sparks i Rouova su joj predali poklon. O ovome će da se govori
na sve strane.“
„Baš me briga.“ Zastao je kod stepenica za plažu i okrenuo ju
je ka sebi. „Tebe?“
Proučavala mu je lice dok joj se njegov glas vrteo u glavi.
„Zaista nije?“
„Stalo mi je do tebe, naše porodice, pasa, ranča. Stalo mi je
do mnogo toga. To mi nije čak ni na dnu spiska.“
„Onda ni mene nije briga. Stvarno me nije briga. Šta kažeš na
to da se oženiš mnome?“
„Šta ti kažeš na to?“
Ponovo ga je uhvatila za ruku i zajedno su sišli stepenicama
preko peska do mora.
 O AUTORKI
Nora Roberts rođena je u Merilandu kao najmlađa od petoro
dece i jedina kćerka u porodici u kojoj se brižljivo negovala
ljubav prema pisanoj reči. I sama je rešila da se okuša u pisanju
1979. godine kada je tokom zime ostala zavejana u kući, i tokom
te, sada već čuvene snežne oluje, rođena je njena književna
karijera. Prvu knjigu objavila je dve godine kasnije i od tada ne
prestaje da niže književne uspehe. Dobitnica je brojnih nagrada i
priznanja, a magazin Njujorker proglasio ju je za „omiljenog
pisca Amerikanaca“.
 napomene
[←1] Meatpacking District - Mitpaking Distrikt, četvrt na
Menhetnu, u Njujorku. (Prim. prev.)

[←2] Broj telefona za policiju i hitne slučajeve na teritoriji

Sjedinjenih Američkih Država i Kanade. (Prim. prev.)

[←3] Zatvor. (Prim. lekt.)

[←4] Špan.: Moja sirota devojčica. (Prim. prev.)

[←5] Špan.: Dobro sam. (Prim prev.)

[←6] Špan.: Ništa. (Prim. prev.)

[←7] Life is a banquet – citat iz američkog filma i mjuzikla

Tetka Mejm (AuntieMame) iz pedesetih godina XX veka. (Prim.
prev.)

[←8] Franc.: Obožavam da pričam i mislim na francuskom.

(Prim. prev.)

[←9] Špan.: Dobro došla kući, devojćice moja. (Prim. prev.)

[←10] Franc.: Sranje. (Prim. prev.)

[←11] Špan.: Sranje. (Prim. prev.)

[←12] Špan.: Mnogo je zgodan, da? (Prim, prev.)

[←13] Špan.: Da. (Prim, prev.)

[←14] Špan.: Malo. (Prim, prev.)

[←15] Špan.: Lepo i mirisno. (Prim, prev.)

[←16]

Špan.: Moj mali čoveče. (Prim, prev.)

[←17]

Irski: Nazdravlje! (Prim, prev.)

[←18]

Irski: Idemo, hajdemo. (Prim, prev.)

[←19]

Špan.: Volim te. (Prim, prev.)

[←20]

Nagrada koju Američko udruženje audio-izdavača dodeljuje

za audio-knjige ili zabavni program izgovorene reči. (Prim,
prev.)

[←21] Ital.: Prokletstvo. (Prim, prev.)

[←22] Špan.: Molim vas. (Prim. prev.)

[←23] Špan.: Vrlo dobro. (Prim. prev.)