Sadržaj

1. Uvod 3

2. Materijali za ekološko građenje 5

2.1. Boje i lakovi 5

2.2. Izolacija 6

2.3. Krov 7

2.4. Podovi 7
2.4.1. Bambus 7
2.4.2. Pluta 7
2.4.3. Tatajuba drvene podloge 8

2.5. Temelj 8

3. Štedljivije grejanje 9

3.1. Karakteristike materijala 9

3.2. Korišćenje PE-cevi 10

3.3. Dimnjaci 11

3.4. Kondenzacijski kotlovi 13

3.4.1. Izvlačenje toplote kondenzacijom pare u razmenjivaču toplote 14
3.4.2. Poređenje starog kotla, modernog niskotemperaturnog kotla na plin i uljnog kotla 15

3.5. Toplotne pumpe 15

3.5.1. Rashladni ciklusi – ciklusi toplotnih pumpi 17
3.5.1.1. Levokretni Karnoov ciklus 17
3.5.1.2. Teoretski rashladni ciklus 19
3.5.1.3. Realni rashladni ciklus 23
3.5.2. Komponente toplotnih pumpi 25
3.5.2.1. Kompresori 25

1
 3.5.2.2. Razmenjivači toplote 27
3.5.2.3. Isparivač 29
3.5.2.4. Kondenzator 29
3.5.2.5. Automatika 29
3.5.2.6. Rashladni fluid 30
3.5.3. Određivanje toplotnog izvora i ponora 30
3.5.3.1. Prirodni toplotni izvori 31
3.5.3.2. Veštački toplotni izvori 31
3.5.3.3. Akumulacija toplote 32
3.5.3.4. Toplotni ponor 33
3.5.4. Kompresorske toplotne pumpe 34
3.5.4.1. Pogon toplotnih pumpi 35
3.5.5. Namena toplotnih pumpi 36
3.5.5.1. Toplotne pumpe za grejanje 36
3.5.5.1.1. Toplotne pumpe u monovalentnom sistemu 37
3.5.5.1.2. Toplotne pumpe u bivalentnom sistemu 38
3.5.5.1.3. Toplotne pumpe u polivalentnom sistemu 39
3.5.5.2. Toplotne pumpe za grejanje i hlađenje 39
3.5.5.3. Sušenje i odvlaživanje 40
3.5.5.4. Rekuperacije toplote 41

3.6. Pasivna solarna kuća 42

3.6.1. Solarni kolektori za zagrevanje vode 44
3.6.1.1. Spremanje toplote 45

3.7. Podno grejanje i hlađenje 45

4. Zaključak 47

Literatura 48

2
1. Uvod

Eko kuće (Slika 1., Slika 2.) predstavljaju samoodržive objekte koji su ekološki opravdani i energetski
nezavisni. [4]

Nove tehnologije se konstantno razvijaju, kako bi dopunile postojeće prakse u kreiranju tzv. zelenih
objekata (eko kuća) i njihov zajednički cilj je, da se dizajniranjem i izgradnjom okvakvih vrsta objekata,
smanji ukupan uticaj izgrađenog okruženja na zdravlje ljudi i životnu sredinu. Izgradnja eko kuće obuhvata
širok spektar prakse, tehnike i veštine.

Fundamentalni principi od kojih se metod izgradnje eko kuće sastoji su:

 Lokacija i efikasna struktura dizajna,

 Energetska efikasnost,
 Efikasnost protrošnje vode,
 Efikasnost materijala korišćenih u izgradnji,
 Unapređenje kvaliteta životne sredine,
 Smanjenje pojave otpada i toksičnosti u životnoj sredini.

Slika 1. Primer izgleda eko kuće [7]

3
Ključni koraci u projektovanju eko kuća su:

 Navesti ekološki građevinski material,

 Smanjiti opterećenja,
 Optimizovati sisteme,
 Osloniti se na obnovljivu energiju.

Korišćenjem eko kuća bi se smanjila i emisija CO 2 u atmosferu, sa čime bi se smanjio ukupan uticaj na
globalno zagrevanje, koje danas predstavlja veliki problem za čovečanstvo.

Ušteda u energiji korišćenjem gradnje ovog tipa je preko 50% , u odnosu na konveniconalne gradnje. [4]

Principi arhitekture, upotrebljivih materijala i energije vezane za eko kuće biće objašnjenje u daljem
nastavku rada.

Slika 2. Primeri eko kuća [7]

4
2. Materijali za ekološko građenje
Eko kuća (Slika 3.) treba da bude sagrađena od materijala koji se nalaze na licu mesta ili u bliskoj okolini.
Prenosom materijala sa udaljenih destinacija se troši dodatna energija za transport, pa samim tim nije
ekološko. Materijali kao što su drvo, kamen, zemlja, glina i dr. su prirodni resursi, dostupni svakom čoveku.

U svetu je započeto (ponovo) građenje

zemljom (kob – kombinacija zemlje, gline,
peska i slame), što su nekada bili uobičajeni
materijali u gradnji. Kuće od kob-a traju preko
300 godina, dok današnje kuće, građene
konvencionalnim materijalima, imaju vek
trajanja od oko 50 godina, nakon čega su
potrebne rekonstrukcije. Materijali moraju da
se usaglašavaju sa okolnom prirodom, a ne
Slika 3. Eko kuća [7]
da je narušavaju.

Samoodrživa kuća svojom konstrukcijom i materijalima mora biti poput baterije za čuvanje energije, zato
materijali moraju biti nabijeni i masivni kako bi zadržali temperaturu.

Što se tiče otpornosti, koje ovaj tip gradnje kuća može da izdrži, sve je zavisno od materijala koji se
upotrebljava. Zbog ogromnih klimatskih promena u poslednjih nekoliko decenija i sve češće pojave
zemljotresa, preporučljivi su materijali visoke otpornosti ili dovoljne gipkosti, kako bi se pomerali sa
pokretima zemlje. Konvencionalni materijali u izgradnji, kao što je beton, su krhki i skloni su pucanju i lomu.
Najbolji materijal, koji je najotporniji je – zemlja.

Prirodni materijali su laki i za održavanje, samim tim što su povoljni za životnu sredinu. [5]

2.1. Boje i lakovi

Boje imaju dekorativnu ulogu i ulogu zaštite osetljivih materijala, kao što je drvo. Boje mogu da
imaju veoma štetan uticaj tokom procesa proizvodnje, a i prilikom njihovog korišćenja. Sa aspekta
zaštite životne sredine i očuvanja zdravlja ljudi, jako je bitno obratiti pažnju na VOC materije ( eng. Volatile
organic compounds – lako isparljiva organska jedinjenja ), koje su organske hemijske materije i odlikuje ih
visok pritisak u normalnim uslovima okruženja, zbog čega se njihova isparenja šire u atmosferu i

5
 ugrožavaju ljudsko zdravlje. Dve najpoznatije VOC materije su metan i formaldehid. Ekološke boje ne
sadrže rastvarače i ne emituju VOC materije. Primeri ekoloških boja su boja od lanenog ulja, koja je
mešavina prirodnog lanenog ulja sa ZnO kako bi se dobila bela boja, ili mešavina lanenog ulja i nekog
drugog metalnog oksida ili prirodnog pigmenta, da bi se dobile razne boje. Ekološke boje su boje od
prirodnih sirovina kao što su voda, biljna ulja, smole, esencijalna ulja, prirodni minerali, glina, prirodni
lateks. Alergije i osetljivost na ove boje su vrlo retke i zato su najsigurnije i najzdravije za ljude i životnu
sredinu[5].

2.2. Izolacija

Slama je materijal koji može da se koristi za izolaciju (Slika 4.), i to kao

balirana slama. Balirana slama se ugrađuje u pripremljen okvir, koji čine
noseći stubovi, koji su najčešće od drvenih greda. Postavlja se podloga za
slamu: nasipa se šljunak, na koji se nastavlja hidroizolacija. Bale se
povezuju klinovima ili vrpcama, kako bi se ostvarila stabilnija veza. Danas
na tržištu postoje i kompresovane bale, koje imaju veću mehaničku
otpornost od standardnih. Na pripremljenu osovinu nanosi se malter ili
blato. Gusto upakovane bale slame imaju visoku otpornost na plamen. 1 U
Slika 4. Slama kao materijal za
slami nema polena, tako da ne postoje alergeni koji bi predstavljali izolaciju [5]

problem za ljude sklone alergijama. Pored zidova, slama se može koristiti i za izolaciju tavanskih prostora i
podova. Nedostatak slame kao izolatora je vlaga. Zato pri izradi zidova, slama ne sme u potpunosti da se
zatvori, već je potrebno ostaviti prostora kako bi otpustila višak vlage.

Trska - raste u močvarnim predelima i njena eksploatacija ima pozitivan efekat na životnu sredinu. Mlada
trska treba da se poseče, jer u suprotnom zaraste u korov i ne može se više koristiti, a
onda vremenom trune i raspada se u vodama močvara, pa na taj način troši kiseonik,
koji je neophodan ostalim stanovnicima močvare. Trska se šalje na mašinsko
presovanje i dobija se proizvod u obliku table, koja predstavlja odličnu toplotnu i zvučnu
izolaciju (Slika 5.). Može se koristiti i za pokrivanje krovova, ali se mora zaštititi od
Slika 5. Trska kao
materijal za izolaciju vlage, čime se produžava njen vek trajanja i do 200 godina. Trska je prirodni materijal ,
[5] pa je bezopasna za životnu sredinu i ljudsko zdravlje[5].

1
Mogu izdržati od pola sata do dva sata izlaganja plamenu, u zavisnosti od rasporeda i pakovanja bala

6
2.3. Krov

Osnovna funkcija krova je da zaštiti prostor ispod njega od uticaja spoljašnjih elemenata, najčešće
klimatskih, ali i nečistoća i fizičkih oštećenja. Kada se govori o zaštiti životne sredine, krov se može izvesti
na načine tako da ne remeti funkcionisanje okoline, može se iskoristiti kao nosač različitih instalacija koje
smanjuju potrošnju električne energije i vode. Kao što je već rečeno u tekstu o trsci, ona se kao materijal
može koristiti i kao krov (Slika 6.) [5].

Slika 6. Primer kuće sa krovom od trske [5]

2.4. Podovi

Upotreba ekoloških podova je vrlo bitna, jer se u mnogim slučajevima podovi prerađuju, zamenjuju
drugačijom vrstom poda, pa se upotrebom ekoloških materijala smanjuje uticaj objekta na životnu sredinu i
količina otpada koja se generiše.

2.4.1. Bambus zbog svoje jako velike brzine rasta, spada u obnovljiv građevinski materijal. Podovi od
bambusa (Slika 7.) su napravljeni od ekološkog materijala koji je biorazgradiv, a po čvrstoći parira nekim
drvenim podovima kao što su crveni i beli hrast.
2.4.2. Pluta (Slika 9.) je u potpunosti obnovljivi, prirodni materijal, koji se dobija od kore hrasta plutnjaka.
Ona je odličan zvučni- i termoizolator. Otporna je na vlagu i ne upija prašinu, teško sagoreva, propušta
vazduh, ne napadaju je insekti, može poslužiti i kao dobar vibracioni izolator. Životni vek joj je i po više
decenija. Mane plute su što je cena ovog materijala veoma visoka i na svakih 5-10 godina se obnavlja
zaštitni sloj (od poliuretana).
2.4.3. Tatajuba drvene podloge – Tatajuba je veoma popularna vrsta
tvrdog drveta, koje se može koristiti

7
Slika 7. Laminat od bambusa
Slika 8. Promena[5]
boje Tatajuba drveta [5] Slika 9. Pluta kao materijal za pod [5]
za pokrivanja i popločavanja površina. Odlikuju ga trajnost, vizuelne karakteristike, visoka otpornost,
izdržljivost i isplativost. Tvrdo drvo je uvek više ekološki materijal od sintetičkog, što znači da je Tatajuba
drvo ekološki opravdano. Tatajuba ima zanimljivu karakteristiku, a to je da zbog prisustva vazduha menja
boju (Slika 8.). Otporno je i na termite, vlagu i gljivice, propadanje, promene oblika i dr. Tatajuba drvo
veoma brzo raste, pa zato spada u obnovljivi materijal[5].

2.5. Temelj

Tradicionalni beton se proizvodi od mešavine cementa, peska,

šljunka i vode, a cement ne spada u ekološke materijale. Upotreba
letećeg (elektrofilterskog) pepela (Slika 10.), koji nastaje nakon
sagorevanja uglja u visokim pećima, ima dvojaki pozitivan uticaj na
životnu sredinu. Kao prvo, smanjuje se upotreba cementa u
mešavini betona, a kao drugo uklanja se leteći pepeo, koji je Slika 10. Beton sa letećim pepelom [5]
ranije uglavnom završavao na deponijama. Pored ekoloških prednosti, leteći pepeo takođe poboljšava
performanse i kvalitet betona. On utiče na poboljšanje plastičnih svojstava betona i obradivosti, smanjuje 
količinu potrebne vode i utiče na smanjenje toplote hidratacije, povećava snagu betona, smanjuje
propustljivost, smanjuje koroziju armaturnog čelika i povećava otpornost[5].

3. Štedljivije grejanje

Niskoenergetska kuća sa dobrom toplotnom zaštitom bi

postigla nekoliko ciljeva:
• Smanjenje trošenja fosilnih goriva,
• Manje novca utrošenog na skupu uvoznu naftu,
• Trajnu zaštitu konstrukcije,
• Štedljivo stanovanje sa minimalnim troškovima.
Problem koji se danas javlja su tanki zidovi (napravljeni od materijala koji dobro provodi toplotu) u izgradnji
objekata. Takav zid brzo hladi kuću, a ljudi kako bi to sprečili zimi greju, trošenjem nekog energenta, a
pošto zidovi nisu dobro izolovani dolazi do gubitaka toplote, a ti gubici se nadoknađuju pojačanim
grejanjem. Ovaj proces je reverzibilan , jer leti, kada se spoljašnji vazduh pregreje, toplota prodire prema
hladnijoj unutrašnjosti i zidovi će se zagrejati posle određenog vremena, pa će temperatura unutar kuće biti
približno ista onoj napolju. Da bi se sprečile ove toplote u unutrašnjosti prostora, ugrađuju se rashladni

8
uređaji, sa kojima se automatski troši više električne energije, a ovi uređaji nisu ekološki opravdani, jer
koriste rashladne fluide (kao što su freoni) koji su štetni po okolinu i ljudsko zdravlje, a poseban uticaj imaju
na smanjenje ozonskog omotača[2].

3.1. Karakteristike materijala

Toplotna provodljivost (λ) predstavlja toplotu koja u 1s prođe kroz površinu materijala 1m 2 i debljine 1m, pri
temperaturnoj razlici od 1K. Jedinice su W/mK. Što je vrednost toplotne provodljivosti manja, slabija je i
toplotna provodljivost,a materijal tada nudi bolju toplotnu zaštitu od gubitaka energije.

Otpor provođenju toplote (R) je svojstvo od koga zavisi sposobnost izolacionog materijala određene
debljine (d [m]). Jedinica za R je m2K/W. Debljina je bitan faktor jer se R dobija:

d
R=
λ

U slučaju višeslojnog zida, potrebno je sabrati pojedinačne otpore za pojedine slojeve, jer svaki sloj ima
svoju određenu debljinu, kao i različiti koeficijent toplotne provodljivosti. U tom slučaju, formula za R bi bila:

∑ R=R1 + R2 +…+ R n
Gde je n broj slojeva zida.

Koeficijent prelaza toplote (α) pokazuje koja količina toplote (W) sa površine od 1m 2 nekog materijala u
jednoj sekundi pređe na okolni vazduh ili obrnuto. Jedinica je W/m 2K.

Otpor prelazu toplote predstavlja recipročnu vrednost koeficijenta α , a jedinica mu je m 2K/W. Izražava se
kao:

1 1
ili
αu αs

Gde je αu unutrašnji koeficijent prelaza toplote, dok α s predstavlja spoljašnji koeficijent prelaza toplote.

Koeficijent prolaza toplote (k) je mera toplotnog toka i pokazuje nam koliko toplote (W) u jednoj sekundi
prođe kroz neki deo objekta površine 1m 2, pri temperaturnoj razlici spoljašnje i unutrašnje površine 1 K.
Jedinica je W/m2K. Na osnovu ovog koeficijenta, možemo izraziti toplotne gubitke skoro svakog dela
objekta.[2]

9
 n
1 1 d 1
= +∑ i +
k α u i=1 λi α s

3.2. Korišćenje PE-cevi

PE-cevi (Slika 11.) su napravljene od umreženog polietilena, glatke su i savitljive i predstavljaju odličnu
zamenu za čelične i bakarne cevi,koje se upotrebljavaju u sastavima centralnog i podnog grejanja.
Umrežena molekularna struktura (Slika 12.) daje cevima odlična mehanička svojstva, zbog molekularnih
sila koje su veoma izdržljive. Unutrašnjost cevi je glatka , što znači da pružaju mali hidraulički otpor, u njima
nema taloženja kamenca niti korozije, što nije slučaj sa bakarnim i čeličnim cevima. Pri visokim
temperaturama zadržavaju oblik i ne popuštaju pod pritiskom. PE-cevi su vrlo jednostavne za postavljanje,
savitljive su i lagane. [2]

Slika 11. PE-cevi [8] Slika 12. Umrežena struktura polietilena [8]

3.3. Dimnjaci
Pri sagorevanju ogreva stvaraju se dimni gasovi, koje kroz dimnjak treba odvesti u otvoreni prostor. Ako se
desi da se odvod zatvori i zaustavi se strujanje vazduha preko plamena, onda u ložištu ponestaje kiseonika
i sakuplja se mnogo vodene pare. Bez trajnog dotoka svežeg vazduha smanjuje se udeo kiseonika , najpre
u ložištu, a zatim i u celoj unutrašnjosti prostorije. Pri tome nastaje otrovni CO (ugljenmonoksid), koji može
da izazove opasne posledice po čoveka (Tabela 1.) [2].

% CO u vazduhu sobe Vreme do pojave glavobolje, Vreme nastupanja smrti

vrtoglavice, mučnine (min) (min)

0,08 45 -

10
 0,16 20 120

0,32 5-10 30

0,64 1-2 15

1,28 - 1-3

Tabela 1. Prikaz smrtonosti i opasnosti ugljenmonoksida (CO) [2]

Moguća rešenja ovih problema su:

Moderni dimnjaci, koji imaju nekoliko koncentričnih

slojeva (Slika 13.), u kojima se izmenjuju aktivni i
zatvoreni kanali. Na slici levo, je prikazan gornji otvor
dimnjaka, na kojem kroz srednju cev izlaze dimni
gasovi, a kroz širu cev se usisava svež vazduh i
upućuje prema ložištu. Ložišta sa takvim dimnjacima
ne troše sobni vazduh, a struja spoljašnjeg vazduha
koja stiže do plamenika je predgrejana[2].

Slika 13. Dimnjaci novog doba (sa protivstrujnim tokovima)

tipa cev u cevi [2]

U novije vreme proizvođači dimovoda tragaju za novim materijalima, koji su trajno otporni na agresivne
sastojke kondenzata. Pokazalo se da se kondenzat u dimovodima uljnih ložišta, sastoji od sumpora i
sumporne kiseline i da ni najkvalitetniji čelici ne mogu izdržati taj uticaj. U prednosti su keramičke cevi , ali
je dobar i nerđajući čelik.

Postavljanjem cevi za dimne plinove i cevi kroz

koju protiče spoljašnji vazduh na približno iste
visine , postiže se smanjenje razlike pritisaka
(Slika 14.).

11
Visina dimnjaka je bitna, zato što - što je dimnjak viši, to bolje vuče[2].

Dimni gasovi Spoljašnji vazduh

Slika 14. Veza visine dimnjaka i pogona u

dimovodu [2]

3.4. Kondenzacijski kotlovi

Kondenzacijski kotlovi omogućuju brzu i uspešnu modernizaciju sastava, bez većih građevinskih i
instalacijskih zahvata. Niskotemperaturni kotlovi ne stvaranju manje toplote, a efikasnost kondenzacijskih
uređaja od 107%, 108% ili 109% predstavlja podatak o vrhunskom iskorišćenju goriva. Kupovinom
kvalitetnog kotla nisu rešeni svi problemi, jer uz kondenzacijski kotao treba i tačno primeren dimnjak. Novim
kotlovima treba uži i bolje izolovan dimovod.

U današnjoj ponudi se mogu pronaći niskotemperaturni kondenzacijski kotlovi na plin i ulje. Vrući gasovi iz
ložišta ne odlaze pravo u dimnjak već se vraćaju u posebne kanale i predgrevaju svež vazduh koji je nužan
za održavanje plamena. Duži put gasova kroz dodatne kanale osigurava i više vremena za bolji prelaz
toplote na vodu , pa u dimnjak stižu znatno ohlađeni, a energija goriva iskorištena je do granice normalnog
funkcionisanja kotla. Ali, niže temperature dimnih gasova dovode do pojačane kondenzacije vodene pare u
dimovodu, a i u kotlu. Hladniji dimni gasovi imaju slabiji pogon i sporije se uzdižu , tako da se u širokim
starim dimnjacima, za čas potpuno rashladi, pa se prema ložištu cedi obilna količina kondenzata. Slab
pogon utiče na opštu cirkulaciju vazduha kroz kotao i na plamenik, pa opada i efikasnost kondenzacijskog
kotla. Zato niskotemperaturni kotao zahteva otporniji dimnjak, manjeg prečnika, a obavezan je i priključak
za kontrolisano ispuštanje kondenzata.

Iz niskotemperaturnog kotla u dimnjak ode znatan deo neiskorištene toplote. Nakon sagorevanja ulja ili
gasova, iz ložišta izlazi vruća vodena para koja ima značajan toplotni potencijal. Potpunije iskorištenje
goriva postiže se tehničkim trikom, koji toplotu oduzima vrućoj vodenoj pari. Kotao koji iskorištava tu toplotu
ima u sebi razmenjivač toplote, u koji s jedne strane ulazi hladna potrošna voda, a sa druge strane vrući
gasovi s plamenika koji struje prema dimnjaku. Gasovi se u razmenjivaču hlade, predajući toplotu vodi i pri
tome gube sposobnost upijanja vodene pare. Para izdvojena iz dimnih gasova se kondenzuje na zidovima
razmenjivača i hladnijoj vodi u cevima otpušta svu preostalu toplotu. Jako ohlađeni gasovi odlaze u

12
dimnjak, a u kotao odlazi predgrejana voda. Ova kondenzacijska toplota iz vodene pare podiže stepen
korisnog dejstva kotla za 10-15 %. Plinski kotao treba podesiti tako da iz ložišta izlaze gasovi hladniji od
55oC , dok uljni zahteva još nižu temperaturu od oko 46 oC.

Na Slikama 15., 16. i 17. dati su primeri kondenzacijskih kotlova, različitih proizvođača, koji se proizvode u
praktičnim veličinama, kao zidni uređaji. Lako se priključuju na dimovod sa protivstrujnim dovodom
vazduha kroz zid ili krov. Iskorištavaju toplotu kondenzata vodene pare, koja je nastala sagorevanjem gasa,
a dimni gasovi sadrže relativno mali udeo CO 2, SO2, i NOx[2].

Slika 17. Kondenzacijski

Slika 16. Kondenzacijski
Slika 15. Kondenzacijski kotao kotao kotao
Buderus
Viessmann Vitodens
Junkers Cerapur Logamax
3.4.1. Izvlačenje toplote kondenzacijom pare u razmenjivaču toplote

Na Slici 18. prikazana su tri slučaja kondenzacije pare: potpune kondenzacije pare, delimične kondenzacije
pare i u slučaju kada ne dolazi do kondenzacije pare. Ova tri slučaja razlikuju se po temperaturi vodene
pare i gasova u zavisnosti od temperature rose vodene pare.

1. Razmenjivač toplote u slučaju potpune kondenzacije pare – Para koje se krije u dimnim gasovima
sadrži mnogo toplote koju treba izvući kondenzacijom. Zato se gasovi iz ložišta vode kroz
razmenjivač toplote koji spolja hladi protivstrujni tok vode iz povratnog voda. Da bi se postigla
potpuna kondenzacija u struji toplih gasova, treba na svim mestima osigurati temperaturu nižu od
tačke rose vodene pare.
2. Razmenjivač toplote u slučaju delimične kondenzacije pare – Ako je sastav grejanja pogrešno
namešten, kondenzovaće se samo deo pare ohlađen ispod tačke rose, a toplotni dobici u
razmenjivaču toplote biti manji.

13
 3. Razmenjivač toplote u slučaju kada ne dolazi do kondenzacije pare – Kada je temperatura vodene
pare i gasova koji izlaze iz ložišta previsoka, u razmenjivaču neće nastupiti kondenzacija pa će
kotao raditi kao običan niskotemperaturni sastav. Pri tome sva vodena para odlazi u dimnjak i tek
tamo stvara kondenzat.[2]

Slika 18. Izvlačenje toplote kondenzacijom pare u razmenjivaču toplote [2]

3.4.2. Poređenje starog kotla, modernog niskotemperaturnog kotla na plin i uljnog kotla

14
Kao što se vidi na Slici 19., iskoristiva toplota kod starih kotlova (uređaj levo na slici) je 72%, jer se deo
toplote gubi u dimnim gasovima, a deo sagorevanjem kroz neizolovano kućište kotla, dok je toplota iz
kondenzata neiskorištena. Iskoristiva toplota kod modernih niskotemperaturnih plinskih kotlova (uređaj u
sredini na slici) je 90%, što je pogodnije od starih kotlova, ali i kod ovih uređaja nema iskorištenja toplote iz
kondenzata. Kod uljnih kotlova (uređaj desno na slici) je skroz drugačija situacija. Kod njih je iskoristiva
toplota 101%, zato što se toplota izgubljena u dimnim gasovima i toplota izgubljena sagorevanjem kroz
neizolovano kućište kotla nadoknađuje dobijenom toplotom iz kondenzata, koja iznosi 9%.

Slika 19. Poređenje starog kotla, modernog niskotemperaturnog kotla na plin i uljnog kotla [2]

3.5. Toplotne pumpe

Toplotna pumpa je uređaj koji toplotnu energiju podiže sa nižeg (toplotni izvor) na viši temperaturni nivo
(toplotni ponor), trošeći pri tome rad. [9]

Korišćenje toplotne pumpe podrazumeva postojanje potrebe za toplotnom energijom više temperature.
Termodinamički ciklus toplotne pumpe je istovetan sa rashladnim ciklusom. Toplotna pumpa se koristi tamo
gde se kao toplotni izvor, može upotrebiti obnovljiva energija ili otpadna toplota, kako bi se dobila korisna
toplotna energija višeg temperaturnog nivoa. [9]

Obnovljivi energetski izvori (sunce, površinske vode, biomasa) sa toplotnim pumpama omogućavaju
dobijanje toplotne energije viših temperatura. U sistemima pri odvijanju nekog tehnološkog procesa nastaje

15
otpadna toplota, koja se kao takva odvodi u okolinu. Toplotnom pumpom se deo te toplote može vratiti u
sistem i se ostvaruje dvostruka korist: izbegava se termičko zagađenje okoline i pošto se deo energije

1. Cilj dobijanja jeftine toplotne energije iz besplatnih obnovljivih izvora energije, uz utrošak
pogonske energije
2. Cilj zaštite životne sredine i maskimalno iskorišćenje toplote

vraća u proces, izbegava se potrošnja fosilnih goriva. U oba ova slučaja radi se o ulozi toplotnih pumpi ali
sa dva različita cilja.

Toplotna pumpa može da se koristi samo za grejanje ili za grejanje i hlađenje. U oba slučaja je toplotni
izvor u kontaktu sa isparivačem toplotne pumpe (funkcija grejanja) ili u kontaktu sa kondenzatorom
(funkcija hlađenja). Jednu od najvažnijih karakteristika toplotne pumpe je odnos dobijene i utrošene
energije, koji određuje ekonomičnost uređaja. Ova karakteristika je poznata kao koeficijent karakteristike ili
energetski koeficijent, koeficijent grejanja, recipročna termička efikasnost. Pumpa je efikasnija što je
koeficijent veći. Cena toplotne pumpe jeste visoka u odnosu na dosadašnje uređaje, ali ona omogućuje
ekonomičniji rad,u kom je koeficijent iskorišćenja primarne energije veći od 90%[1]. U Tabeli 2. dat je
istorijski pregled toplotnih pumpi.

Tomson (Thomson) je prvi primenio toplotnu pumpu i izdao je knjigu u kojoj je opisao sistem sa
1852. godina spojenim kompresorom i ekspanderom. Tomson je u ovoj knjizi predvideo kompresionu parnu
mašinu sa zatvorenim ciklusom, kao preteču današnje toplotne pumpe.

Holden je analizirao rashladne instalacije i izradio dijagrame koeficijenata grejanja u odnosu na

1891. godina temperature toplotnog ponora. Holden je preporučio primenu rashladnih sistema i za hlađenje i za
grejanje.

Holden je konstruisao eksperimentalnu toplotnu pumpu koja je dobro služila za grejanje prostora i
1920. godina tople vode. Pumpa je koristila spoljni vazduh i vodovodnu vodu kao toplotni izvor, rashladni fluid je
bio amonijak.

1930. godina Prva velika toplotna pumpa je puštena u rad ove godine, u Los Anđelesu (SAD)

Počinje primena toplotnih pumpi, engleski časopis ,,Electrical Service’’ je štampao specijalni dodatak
1943. godina
posvećen mogućnostima toplotnih pumpi

1947. godina Formiran je Komitet za toplotne pumpe AFIC-EFI , koji je pomagao tehnički razvoj istraživačkim

16
 projektima

1963. godina Prva toplotna pumpa domaće proizvodnje u Herceg Novom (Jugoslavija)

Tabela 2. Istorijski pregled toplotnih pumpi[1]

3.5.1. Rashladni ciklusi – ciklusi toplotnih pumpi

Toplotne pumpe rade na principu rashladnih ciklusa. Klasičan proces hlađenja ima za cilj postizanje niskih
temperatura , dok toplotna pumpa teži postizanju viših temperatura. Cilj je dovesti toplotnu energiju procesu
ili robi sa što manje utrošenog rada. Ovi rashladni ciklusi zasnivaju se na levokretnom Karnoovom ciklusu.
[1]

3.5.1.1. Levokretni Karnoov ciklus

Karnoov ciklus je idealan jer se toplota dovodi i odvodi pri beskonačno maloj temperaturnoj razlici Δt
između gasa i izvora (tj. hladnjaka). [9]

Levokretni Karnoov ciklus (Slika 20.) je ciklus prevođenja rada u toplotu, za razliku od desnokretnog gde se
toplota prevodi u rad.

Ciklus čine sledeće faze:

 1-2 izentropska kompresija (S=const.)

 2-3 izotermsko hlađenje ili kondenzacija (T p=const.)
 3-4 izentropska ekspanzija (S=const.)
 4-1 izotermsko zagrevanje ili isparavanje (T i=const.) [1]

T (K)

3 2
Tp

Ti 1
41

5 6 S (kJ/K) 17

Slika 20. Grafik levokretnog Karnoovog ciklusa u TS koordinatama [1]

  Količina toplote koju radna materija primi, iznosi Qo i predstavlja površinu između tačaka 1,4,5 i 6 (Grafik 1.)
 Količina toplote koju radna materija preda je Qk i predstavlja površinu između tačaka 2,3,5 i 6 (Grafik 1.)
 Energija koju radnoj materiji dovodi kompresor Qk – Qo je predstavljena površinom 1-2-3-4 (Grafik 1.)

Dijagram pritisak-entalpija ( ph dijagram) (Slika 21.) je dijagram koji se koristi takođe u analizi rashladnih
ciklusa.

Dijagram ph je podeljen na tri oblasti koje su odvojene jedna od druge linijama zasićene tečnosti i zasićene
pare.

 Pothlađena oblast – oblast na dijagramu sa leve strane linije zasićenja. U svakoj tački ove oblasti
rashladni fluid je u tečnom stanju na temperaturi koja je ispod temperature zasićenja.
 Pregrejana oblast – oblast na dijagramu sa desne strane linije zasićene pare.

 Oblast mešavine pare i tečnosti – oblast između linije zasićenja i linije zasićene pare.

Slika 21. Dijagram ph [1]

18
Rastojanje između dve tačke na liniji konstantnog pritiska predstavlja latentnu toplotu isparavanja 2,
odnosno kondenzacije rashladnog fluida na tom pritisku. Linije zasićene tečnosti i zasićene pare nisu
paralelne, jer se latentna toplota rashladnog fluida menja sa promenom pritiska na kome se javlja promena
faze. Linije koje se prostiru u oblasti pregrejane pare su linije konstantne entropije (krive sa strmim
nagibom) i linije konstantne zapremine (krive sa malim nagibom).

Dijagram pritisak-entalpija služi za očitavanje vrednosti promenljivih veličina rashladnog fluida, koji su važni
za rashladni ciklus. Dijagram ph se bazira na 1 kg mase rashladnog fluida, zapremina predstavlja
specifičnu zapreminu, entalpija se očitava u kJ/kg a entropija u kJ/kgK. Pritisak se očitava na ordinati. [1]

3.5.1.2. Teoretski rashladni ciklus

Teoretski rashladni ciklus je ciklus gde se pretpostavlja da para rashladnog fluida izlazi iz isparivača i
ulazi u kompresor kao zasićena para, na temperaturi i pritisku isparavanja, a da tečnost izlazi iz
kondenzata i ulazi u prigušni organ kao zasićena tečnost, na temperaturi i pritisku kondenzacije.

Teoretski rashladni ciklus (Slika 22. , 23.) se svakako razlikuje od rashladnog ciklusa stvarne mašine za
hlađenje, ali su njihove uporedne analize važne za definisanje parametara rashladnih ciklusa pri raznim
uslovima.

2
Latentna toplota označava količinu energije koju hemijska supstanca primi ili preda okolini tokom faznog prelaza
u drugo agregatno stanje, pri čemu temperatura supstance ostaje nepromenjena. Jedinica je kJ/kg.

19
 Slika 22. Dijagram ph teoretskog rashladnog ciklusa na granici zasićenja (R22) [1]

Dijagram ph je dat za konkretan rashladni fluid – R22 3.

Tačka 1 (Slika 22. , 23.) predstavlja stanje blizu izlaza rashladnog fluida iz kondenzatora, gde se proces
kondenzacije završava i gde je rashladni fluid zasićena tečnost na temperaturi i pritisku kondenzacije.
Osobine rashladnog fluida u ovoj tački se mogu očitati sa dijagrama.[1]

3
R-22 ili hlorodifluorometan je rashladni fluid koji se obično koristi za hlađenje. Korišćenje R-22 je ukinuto u
razvijenim zemljama, zbog njegovog uticaja na smanjenje ozonskog omotača i velikog doprinosa globalnom
zagrevanju. Poznat je još i kao HCFC-22. [10]

20
 Slika 23. Šema teoretskog rashladnog ciklusa [1]

Proces ekspanzije – u teoretskim ciklusima, sa usisavanjem pare na liniji zasićenja, podrazumeva se da

nema promene osobina tečnog rashladnog fluida, dok on struji kroz tečni cevovod od kondenzatora do
prigušnog organa. Proces opisan početnim i krajnjim tačkama stanja 1-2 (Slika 22. , 23.) javlja se prilikom
prolaska tečnosti kroz prigušni organ, kada se pritisak menja sa pritiska kondenzacije na pritisak
isparavanja. Takođe,menja se i temperatura tečnosti sa temperature kondenzacije na temperaturu
isparavanja. Ovaj proces je adijabatski proces i entalpija radnog fluida se ne menja tokom ovog procesa.
Pretpostavlja se i da u cevima i ventilima nema gubitaka toplote, kao ni dobitaka. Položaj tačke 2 je
određen presekom linije konstantne entalpije i linije koja odgovara temperaturi i pritisku isparavanja.
Rezultat isparavanja rashladne tečnosti u toku procesa 1-2, rashladni fluid u tački 2 je mešavina tečnosti i
pare.
Proces isparavanja – proces 2-3 (Slika 22. , 23.) predstavlja proces isparavanja rashladnog fluida u
isparivaču. Ovaj proces je izotermski (T=const.) i izobarski (P=const.). U tački 3 rashladni fluid je potpuno
ispario i predstavlja zasićenu paru na temperaturi i pritisku isparavanja. Entalpija tokom ovog procesa
raste. Količina toplote koju rashladni fluid u isparivaču apsorbuje jednaka je razlici entalpija u tačkama 2 i 3.
Efekat hlađenja qi [kJ/kg] je:
q i=h3 −h2
Gde su h2 i h3 entalpije rashladnog fluida u tačkama 2 i 3.
Proces kompresije – proces 3-4 (Slika 22. , 23.) dešava se u kompresoru sa povećanjem pritiska pare,
kompresijom od pritiska isparavanja do pritiska kondenzacije. Proces 3-4 za teoretske cikluse je izentropski
proces (S=const.). Izentropska kompresija je specijalni tip adijabatskog procesa, koji se odvija bez
trenja.Tačka 4 se na dijagramu ph nalazi praćenjem linije konstantne entropije od tačke 3 do preseka sa
linijom pritiska kondenzacije. U tački 4 rashladni fluid je pregrejana para. U toku procesa kompresije,
entalpija pare se poveća za veličinu koja je jednaka veličini izvršenog mehaničkog rada. Rad kompresije po
kg rashladnog fluida koji cirkuliše q p je:
q p=h 4−h 3
Gde su h3 i h4 entalpije rashladnog fluida u tačkama 3 i 4. Rezultat apsorbovanja toplote kompresije je topla
para koja se potiskuje je pregrejana, tj. njena temperatura je viša od temperature kondenzacije.
Proces kondenzacije – proces 4-5 (Slika 22. , 23.) odvija se u kondenzatoru i predstavlja hlađenje pare do
temperature kondenzacije. On se odvija u gornjem delu kondenzatora i delimično u cevovodu toplog gasa.
Pritisak pare tokom ovog procesa ostaje konstantan. Tačka 5 se nalazi praćenjem linije konstantnog

21
pritiska od tačke 4 do preseka sa krivom zasićenja. U tački 5 rahladni fluid je zasićena para na temperaturi i
pritisku kondenzacije. Količina toplote oduzete od 1kg pare u kondenzatoru pri hlađenju sa temperature
potisa do temperature kondenzacije, je razlika između entalpija rashladnog fluida u tačkama 4 i 5.
Proces 5-1 (Slika 22. , 23.) je kondenzacija pare u kondenzatoru, koja se odvija pri konstantnom pritisku i
temperaturi. Toplota oslobođena od kondenzujućeg fluida u toku ovog procesa jednaka je razlici entalpija 5
i 1 . tj. h5-h1.
Pošto se i proces 4-5 i proces 5-1 odvijaju u kondenzatoru, ukupna količina odvedene toplote od
rashladnog fluida i predata sekundarnom fluidu je zbir količina oslobođene toplote u toku procesa 4-5 i 5-1.
Ukupna količina toplote, predata medijumu za hlađenje u kondenzatoru, je razlika između entalpije
pregrejane pare u tački 4 i zasićene tečnosti u tački 1, i to je toplota koja je oslobođena u kondenzatoru
rashladnog fluida koji cirkuliše:
q k =h 4−h1
Na povratku do tačke 1, rashladni fluid je završio ciklus, pa je ukupna dovedena toplota rashladnog fluida
jednaka toploti koju on prima u toku procesa.
q k =q i+ q p
Protok rashladnog fluida možemo da odredimo ako nam je poznat ukupni rashladni učinak, Q:
Q
ṁ=
qi

Učinak kondenzatora se definiše jednačinom:

Qk =m∙ qk
Toplotna energija ekvivalentna radu kompresije rashladnog kapaciteta, Qp:
Q p=m∙ q p

Koeficijent grejanja i hlađenja

Koeficijent hlađenja idealnog Karnoovog ciklusa:
Qi T i ∙ ( S 1−S 4 ) Ti
KH c = = =
Q p−Qi ( T p −T i ) ∙ ( S 1−S4 ) T p−T i

Za sistem toplotnih pumpi bitan je efekat dobijanja toplotne energije, pa se koeficijent grejanja definiše kao:
Qp T p ∙ ( S1−S 4 ) Tp
KG c = = =
Q p −Qi ( T p−T i ) ∙ ( S 1−S4 ) T p−T i

22
Gde su:
KGc – Karnoov koeficijent grejanja
KHc – Karnoov koeficijent hlađenja
Qp – toplota razmenjena na strani toplotnog ponora
Qi – toplota razmenjena na strani toplotnog izvora
Tp – apsolutna temperatura ponora
Ti – apsolutna temperatura izvora
Teoretski koeficijent hlađenja predstavlja stepen apsorbovane toplote u hlađenom prostoru u odnosnu na
ekvivalentnu toplotu koja se dovodi kompresoru:
h3 −h1
KH =
h4 −h3
Koeficijent grejanja se definiše kao stepen apsorbovane toplote u kondenzatoru u odnosu na ekvivalentnu
toplotu koja se dovodi kompresoru:
h4 −h1
KG=
h4 −h3

Uticaj temperature isparavanja na efikasnost ciklusa

Temperatura isparavanja ima veliki uticaj na efikasnost rashladnog ciklusa. Sa višom temperaturom
isparavanja efekat hlađenja po jedinici mase rashladnog fluida je veći. Maseni protok rashladnog fluida je
manji nego na višoj nego na nižoj temperaturi isparavanja.Toplota kompresije po jedinici mase sa višom
temperaturom isparavanja je manja, pa znači da je potreban i manji kompresor. Zaključak je da se
efikasnost ciklusa, tj. KG i KH poboljšavaju pri povišenju temperature isparavanja.
Uticaj temperature kondenzacije na efikasnost ciklusa
Promenta temperature kondenzacije nema izrazit uticaj kao promena temperature isparavanja na
efikasnost ciklusa. Povišenjem temperature kondenzacije, efikasnost ciklusa se smanjuje.
Porast temperature isparavanja povećava efekat hlađenja po jedinici mase i smanjuje rad kompresije dok
porast temperature kondenzacije smanjuje rashladni efekat po jedinici
mase i povećava rad kompresije[1].

3.5.1.3. Realni rashladni ciklus

Odstupaju od teoretskih, iz razloga što određene pretpostavke koje važe
za teoretske cikluse, ne važe za realne cikluse – pad pritiska u

23
cevovodima, kondenzatoru i isparivaču se ne može zanemariti, efekat pothlađivanja tečnosti i pregrevanja
usisane pare, takođe.
U teoretskim ciklusima koji rade na granici zasićenja, para dolazi do usisa kompresora kao zasićena, na
pritisku i temperaturi isparavanja. U realnim ciklusima (Slika 24.) to nije slučaj. Nakon što tečni rashladni
fluid potpuno ispari u isparivaču, hladna zasićena para nastavlja da apsorbuje toplotu i postaje pregrejana,
pre nego što dođe do kompresora.

Slika 24. Šema realnog rashladnog

ciklusa [1]

Poređenjem realnog i teoretskog rashladnog ciklusa (Slika 25.) u ph dijagramu, dolazi se do sledećih
zaključaka:

1. Proces 3-3’ na dijagramu ph , predstavlja pregrevanje pare na usisu na pritisku isparavanja, a

razlika entalpija pare u ovim tačkama je potrebna količina toplote za pregrevanje 1kg rashladnog
fluida:

q pr =h 3' −h3

2. U ciklusu sa pregrevanjem, toplota kompresije po kg rashladnog fluida malo je veća nego u ciklusu
sa zasićenjem. U ciklusu sa pregrevanjem, toplota kompresije je:

q p ' =h4 ' −h3 '

3. Pri istim pritiscima i temperaturama kondenzacije, temperatura potiska pare koja napušta
kompresor je veća u ciklusu sa pregrevanjem pare nego pri usisavanju sa granične krive.

4. U ciklusu sa pregrevanjem potrebno je razmeniti veću količinu toplote u kondenzatoru po kg

rashladnog fluida, nego što je to slučaj u ciklusu sa zasićenjem i to za vrednost datu jednačinom
ispod. Ukupna toplota kondenzacije iznosi[1]:

q k =h 4 ' −h1

24

Slika 25. Dijagram ph realnog rashladnog ciklusa u poređenju sa teoretskim rashladnim ciklusom [1]
Rashladni sistemi sa ubrizgavanjem pare - U cilju
postizanja visokih temperatura kondenzacije, viših od
onih u klasičnim rashladnim sistemima, koristi se
ubrizgavanje pare u kompresor u fazi komprimovanja
rashladnog fluida (Slika 26.) To je poboljšana verzija
jednostepenog rashladnog sistema, jer se izdvojena
manja količina rashladnog fluida preko magnetnog
ventila i kapilare dovodi u razmenjivač toplote, a iz
njega do kompresora u već započeti proces
kompresije. Proces ubrizgavanja u kompresor koristi
se samo kad je potrebno obezbediti visoke
Slika 26. Šema poboljšane verzije jednostepenog
rashladnog ciklusa [1] temperature kondenzacije. Ubrizgavanjem pare se
povećava toplotni učinak sistema i koeficijent grejanja[1].

3.5.2. Komponente toplotnih pumpi

Osnovne komponente su:

 Kompresori sa pogonskim motorom,
 Razmenjivači toplote,
 Sudovi pod pritiskom (separatori, odvajači, skupljači rashladnog fluida),
 Automatika,
 Armature i cevovodi,
 Elektrokomandni uređaji,
 Rashladni fluid.

Navedene komponente moraju zadovoljiti određene opšte uslove:

o Pogonski motor kompresora ne sme biti predimenzionisan, jer je tada potrošnja energije za pogon
kompresora povećana, a samim tim i koeficijent grejanja je smanjen.
o Snaga elektromotora kompresora mora precizno da se utvrdi za određene standardne uslove, na
osnovu čega se dobija optimalan koeficijent grejanja.

25
 o Treba težiti što manjoj temperaturnoj razlici između rashladnog fluida i radnog medijuma u
kondenzatoru i isparivaču, jer velika temperaturna razlika dovodi do smanjenja koeficijenta
grejanja.
o Stepen iskorišćenja komponenata toplotnih pumpi mora biti što veći, kako bi ukupni ekonomski
efekat bio što povoljniji[1].
3.5.2.1. Kompresori
Predstavljaju najvažniju komponentu toplotnih pumpi i utiču na pouzdanost rada pumpe, njen
eksploatacioni vek, niske pogonske troškove, manju šumnost, jednostavnost održavanja i dr. Da bi se što
veća količina toplote predala toplotnom ponoru, toplotni gubici kompresora se moraju svesti na minimum.
Stepen iskorišćenja kompresora mora biti što veći.
Postoje kompresori konstruisani isključivo za toplotne pumpe i oni, u svakom slučaju, predstavljaju najbolje
rešenje. U toplotnim pumpama i u rashladnim postrojenjima , koriste se četiri vrste kompresora:
 Klipni kompresori – ima ih najviše u eksploataciji. Zbog velikog broja
obrtnih delova, lako se kvare, vrlo su bučni, ali su najjeftiniji, lako se
održavaju i rezervni delovi su im povoljni. Dele se na: otvorene,
poluhermetičke i hermetičke kompresore. Otvoreni kompresor (Slika
27.) ima dosta nedostataka: proizvodi veliku buku, ima velike toplotne
gubitke, odaje toplotu pogonskog
Slika 27. Otvoreni klipni
motora, bez mogućnosti da se ta kompresor toplota vrati u sistem.
Poluhermetički (Slika 28.) i hermetički klipni kompresori (Slika 29.) više odgovaraju toplotnim
pumpama. Oni proizvode manje buke i imaju mnogo veći stepen iskorišćenja, u odnosu na
otvorene kompresore. Razlika između poluhermetičkih i hermetičkih klipnih kompresora, je u tome
što hermetički imaju zavareno kućište, pa se ne mogu popravljati, niti im se mogu menjati delovi,
mada oni imaju najduži vek trajanja i omogućuju najveći stepen iskorišćenja toplote, kao i
mehanički i električni koeficijent iskorišćenja[1].

Slika 28. Poluhermetički klipni kompresor Slika 29. Hermetički klipni kompresor

26
 Rotacioni kompresori (Slika 30.) nemaju usisni ventil, pa nemaju štetni prostor. Prednosti u
odnosu na klipne kompresore su: nema štetne razmene između hladne pare rashladnog fluida i
zida toplog cilindra, poprečni presek ulaza u cilindar nema
uticaja na štetan prostor, potisni ventili rade mnogo
mirnije, vek trajanja i iskorišćenja su im mnogo duži od
klipnih kompresora, mali broj obrtnih delova, nije potreban
usisni ventil. Na manje rotacione kompresore, u odnosu
na klipne kompresore istog učinka, može se ugraditi za
jednu veličinu manji motor, što znači 20-30% manje Slika 30. Rotacioni kompresor
električnih gubitaka[1].
 Vijčani kompresori (Slika 31.) mogu se ubrojiti u rotacione kompresore. Ni kod njih nema štetnog
prostora, pa ni zapreminskih gubitaka štetnog prostora.
Velika količina ulja, koja se ubacuje u toku rada, znatno
smanjuje gubitke usled proticanja. Nisu osetljivi na ’’tečni
udar’’, tj. pri pojavi tečnosti u kompresoru, omogućuje se
rad bez kvarova. Proizvode se kao hermetički i
poluhermetički (poluhermetički rade sa freonom, kao
rashladnim fluidom). Imaju duži vek trajanja od klipnih i Slika 31. Vijčani kompresor
lakši su za održavanje[1].
 Centrifugalni kompresor (Slika 32.) - u ovim
kompresorima željeni pritisak se postiže dimenzijom i
brzinom rotora. Odnos potisnog i usisnog pritiska u
klimatizaciji obezbeđuje se jednostepenim centrifugalnim
kompresorom, a za primenu u toplotnoj pumpi, gde je
potreban veći odnos pritisaka, potrebni su višestepni
centrifugalni kompresori. Često pokretanje kompresora
nije poželjno zbog habanja za vreme pokretanja i
zaustavljanja. Imaju veliki toplotni učinak i mogu da Slika 32. Centrifugalni kompresor

postignu veoma visoke temperature kondenzacije, mirno rade, malih dimenzija su, malo troše
električne energije i dr[1].

27
3.5.2.2. Razmenjivači toplote su uređaji u kojima se toplota prenosi sa toplijeg fluida na hladniji fluid kroz
neki zid, a fluidi tokom toplotne razmene ne menjaju svoje agregatno stanje. Za razmenu toplote između
manjih količina tečnosti koristi se razmenjivač
Hladniji fluid
tipa ,,cev u cevi’’. Radi manjih gubitaka toplote,
topliji fluid kod ovih razmenjivača struji kroz
unutrašnju cev, a hladniji kroz anularni Topliji fluid
(spoljašnji prostor) (Slika 33.). Jedan od
glavnih zadataka inženjera je ispravno
dimenzionisanje razmenjivača toplote, jer su
često građeni od veoma skupih materijala[3].

Slika 33. Poprečni presek

razmenjivača tipa ,,cev u cevi’’ [3]

Proces razmene toplote može da se odvija na tri načina: provođenjem (kondukcijom) 4, prelazom
(konvekcijom)5 i zračenjem (radijacijom)6 [11].
Razmenjena količina toplote jednaka je proizvodu masenog protoka, specifičnog toplotnog kapaciteta i
razlike temperature fluida:
Q=G ∙ c p ∙ ( t u−t i )

Gde su:
Q – razmenjena količina toplote (W)
G – maseni protok fluida (kg/s)
Cp – specifični toplotni kapacitet (kJ/kgK)
tu – temperatura fluida na ulazu (K)
ti – temperatura fluida na izlazu (K)
Moguće je da za vreme procesa dođe do promene agregatnog stanja, tj. dolazi do isparavanja (prelazak iz
tečnog u gasovito stanje), kondenzacije (prelazak iz parnog u tečno stanje), smrzavanja (prelazak iz tečnog

4
Kondukcija predstavlja prenos energije kretanja između susednih molekula. Ona obuhvata energiju dobijenu od
vibracije atoma u kristalnoj rešetci i od haotičnog kretanja molekula u gasu. Tipična kondukcija je karakteristična za
čvrsto agregatno stanje.
5
Konvekcija predstavlja prenos toplote u fluidima, a nastaje kao rezultat transporta i mešanja makroskopskih
elemenata tečnosti i gasova. Može biti prirodna i prinudna.
6
Radijacija predstavlja prenos toplote pomoću elektromagnetnih talasa u određenoj oblasti talasnih dužina. [11]

28
u čvrsto stanje), topljenja (prelazak iz čvrstog u tečno stanje) ili sublimacije (prelazak iz čvrstog u gasovito
stanje).
Prenos toplote konvekcijom računa se:
Q=α k ∙ F ∙(t s−t z 1 )

Gde su:
Q – razmenjena količina toplote (W)
αk – koeficijent prelaza toplote (W/m2K)
F – površina za razmenu toplote (m2)
ts – temperatura fluida (K)
tz1 – temperatura tela (K)
Provođenje toplote kroz višeslojan ravan zid , izračunava se prema formuli:
n
λi
Q=∑ ∙ F ∙(t z 1 −t z 2)
i=1 di

Gde su:
di – debljina svakog sloja (m)
λi – koeficijent prolaza toplote svakog sloja (W/mK)
tz1 , tz2 – temperature na graničnim površinama (K)
F – površina za razmenu toplote (m2)

Opšti izraz za razmenu toplote je:

Q=k ∙ F ∙ Δt log

Gde su:
k - (pogledati 3.1. Karakteristike materijala, Koeficijent prolaza toplote)
Δtlog – srednja logaritamska temperatura (K)
Δt 1− Δt 2
Δt log=
Δt 1
ln
Δt 2

29
Povećanjem koeficijenta prelaza toplote poboljšava se efikasnost razmenjivača toplote, pa tako i cele
toplotne pumpe. Povećanjem hrapavosti površina (korišćenjem tzv. orebrenih površina), povećava se
razmenjena količina toplote jer se zbog hrapavosti dobija veća površina[1].
3.5.2.3. Isparivač je deo toplotne pumpe, u kome rashladni fluid isparava zahvaljujući toploti, oduzetoj od
toplotnog izvora. Toplota je određena toplotom isparavanja. Isparivači se dele prema agregatnom stanju
toplotnog izvora – na isparivače za oduzimanje toplote od vazduha ili drugih gasova i na isparivače za
tečnost. Isparivači u kojima rashladni fluid potpuno isparava u zapremini se naziva suvim isparivačem
(Slika 35.) , a oni u kojima tečnost rashladnog fluida ne ispari potpuno, nazivaju se preplavljeni isparivači
(Slika 34.). U grupu isparivača koji koriste tečnost kao toplotni izvor, spadaju isparivači tipa ,,cev u cevi’’ ,
isparivači za akumulaciju toplote u ledu i pločasti isparivači. Postoje još i vazdušni isparivači , koji se koriste
u toplotnim pumpama gde je toplotni izvor vazduh[1].

Slika 34. Isparivač preplavljenog tipa[1] Slika 35. Isparivač suvog tipa[1]

3.5.2.4. Kondenzator – razmenjivač toplote u kome se para rashladnog fluida kondenzuje i predaje toplotu
toplotnom ponoru. Količina toplote, koja se u kondenzatoru preda radnom fluidu toplotnog ponora, sastoji
se iz tri dela: toplote hlađenja pare od pritiska sabijanja do pritiska kondenzacije, toplote kondenzacije i
toplote pothlađivanja tečnosti. Kondenzator je izolovan jer je osnovni cilj primene dati što više toplotne
energije radnom fluidu toplotnog ponora, bez većih gubitaka[1].

3.5.2.5. Automatika – kod automatike za toplotne pumpe mora postojati mogućnost regulisanja termostata
u širokim temperaturnim granicama, presostati moraju obezbediti regulisanje pritisaka u širokim granicama,
magnetni ventili moraju biti prilagođeni višim radnim pritiscima, gubici energije usled rada pojedinih
elemenata automatike moraju biti svedeni na najmanju moguću meru[1].

3.5.2.6. Rashladni fluid – u većini slučajeva radi se o fluorougljovodoniku (freonu). Kvalitet rashladnog
fluida ogleda se u veličini odnosa temperatura isparavanja i kondenzacije i veličine toplote isparavanja i
kondenzacije. Izbor rashladnog fluida zavisi od karakteristika kompresora. Jedini rashladni fluid, van
porodice halogenih ugljovodonika, koji se pominje je dehidrirani amonijak (NH 3). Svi rashladni fluidi
uzrokuju oštećenja na ozonskom omotaču, pa je njihova upotreba zabranjena Montrealskim protokolom 7. U
međuvremenu su pronađeni novi rashladni fluidi, koji mogu da zamene dosadašnje[1].

3.5.3. Određivanje toplotnog izvora i ponora

7
Svi rashladni fluidi osim R-22.

30
Najvažniji parametri za određivanje koeficijenta grejanja toplotne pumpe, jesu temperature toplotnog izvora
i ponora, tj. njihova temperaturna razlika.Ovaj parametar je bitan zbog kvaliteta, primenljivosti i
ekonomičnosti toplotne pumpe.
Kod izbora toplotnog ponora glavni cilj je da se izabere što niža njegova temperatura[1].
Izbor toplotnog izvora (Slika 36.) je mnogo složeniji.

Slo že n ost izb o ra to p lo tn o g izvo ra

V ećina to plo tn ih izvo ra se n a lazi u p riro di i po treb no je p oznavati
njih ov e karakte risti ke i pre i u to ku eksploatacije top lo tne p um p e
B itna je viso ka tem p eratu ra top lo tn og izvora , jer d irektno uti če n a
ko e fi cije nt gre jan ja, a sa m im ti m i n a eko no m ično st to plo tn e
p um pe
M o ra im ati ve liki ka pa citet, d a bi se to plo tn a pu m p a rav no m ern o
snab de vala e ne rgijo m
Sp ecifi čni to p lo tn i kap a cite t treba d a je veliki, da bi tro ško vi
pren o sa en ergije bili m an ji
U la gan je u to plo tn i izv or ne sm e b iti veće o d 20 % o d cen e
po strojenja to plo tne p um p e , ali u od ređ en im uslo vim a
eksp lo atacije, to plotni izvo r staln o treba p laćati p a se tro ško vi
p o većava ju
M eh a nička čisto ća to plotn o g izvo ra i n e agresivn o st u o d no su na
insta laciju to plo tn e pu m pe su veo m a bitni zb o g inve sti cija i
o d ržava nja

Slika 36. Složenost izbora toplotnog izvora[1]

31
3.5.3.1. Prirodni toplotni izvori
Prirodni toplotni izvori su obnovljivi , nalaze se u našoj okolini, pa su nam lako dostupni, najčešće su
besplatni (nije potrebna novčana naknada za njihovo korišćenje) i toplotna pumpa kada koristi prirodne
toplotne izvore, ne zagađuje okolinu. Međutim, nedostatak toplotnih izvora je to što nisu dostupni tokom
cele godine, pogotovo zimi, kada je potreba za toplotnom energijom najveća[1].
Prirodni toplotni izvori mogu biti:
 Vazduh – ima ga u neograničenim količinama, besplatan je i njegove mogućnosti korišćenja, kao
toplotnog izvora, su najpovoljnije. Otpadni vazduh iz ventilacionih sistema ima znatno povoljnije
temperature i ukoliko se ventilacija koristi u toku cele godine, opravdana je upotreba toplotne
pumpe. Toplotna pumpa vraća otpadnu toplotu ventilacionom sistemu, što je mnogo povoljnije
nego da se koristi voda kao toplotni izvor. Nedostatke koje ovaj toplotni izvor poseduje, su
promenljivost temperature tokom godine, vrlo nepovoljne termičke osobine, niska specifična
toplota, mali koeficijent provođenja toplote i obrazovanje leda na nižim temperaturama, koji stvara
probleme u konstruisanju i dimenzionisanju isparivača za toplotnu pumpu. Uprkos svojim
nedostacima, najveći broj proizvedenih toplotnih pumpi koristi vazduh kao toplotni izvor.
 Voda – predstavlja idealno rešenje, zbog svojih odličnih termodinamičkih osobina. U odnosu na
vazduh, specifična toplota vode je četiri puta veća, pa je u jedinici mase veća sadržina toplote i
koeficijent prelaza toplote je mnogo veći, pa su potrebne manje površine razmenjivača toplote.
Nedostatak vode kao toplotnog izvora je to što voda nije besplatna, cena joj raste, njeno korišćenje
se mora strogo kontrolisati. Mogu se koristiti rečne vode, jezerske vode, morske vode i podzemne i
bunarske vode.
 Zemlja – pogodna zbog svoje relativno konstantne temperature tokom cele godine i ima je u
velikim količinama i nisu potrebne nikakve dozvole za njeno korišćenje. Toplotna pumpa , čiji je
toplotni izvor zemlja, je sistem koji koristi razmenjivač toplote u obliku cevne zmije, projektovan
tako da od zemlje odvododi ili u zemlju dovodi toplotu. Određeni fluid cirkuliše kroz cevi prenoseći
toplotnu energiju do razmenjivača toplote toplotne pumpe ili od njega. Sistemi sa zemljom kao
izvorom toplote su investiciono skuplji, u odnosu na one sa toplotnim izvorom vazduhom ili vodom,
ali su eksploatacioni troškovi niži. Pošto je zemlja mešavina čvrstih čestica, vode i vazduha,
sadržaj vlage kod nje varira.
 Sunčeva energija – ova energija se izdvaja konverzijom toplote preko kolektorskih površina.
Količina izdvojene energije direktno zavisi od sunčevog zračenja. Pošto je odnos između potreba i
mogućnosti nepovoljan, primena sunčeve energije kao toplotnog izvora za toplotne pumpe zahteva
bolja tehnička rešenja, koja znatno povećavaju investicione troškove[1].

3.5.3.2. Veštački toplotni izvori

To su sve vrste fluida od prirodnih ili veštačkih materija, čiji je termički potencijal dobijen tokom određenih
procesa. Veštački toplotni izvori su: otpadne vode iz industrije i kanalizacije, otpadni vazduh pri grejanju i
klimatizaciji, gasovi i otpadni vazduh iz industrijskih pogona. Posebnu vrstu veštačkog toplotnog izvora
predstavlja akumulacija toplotne energije, jer je to proizvod čovekove tehnologije.

32
  Otpadni vazduh iz klimatizacionih i ventilacionih sistema predstavlja odličan toplotni izvor. Iz svih
većih objekata koji se klimatizuju i provetravaju, otpadni vazduh se može sakupiti na jedno mesto i
iskoristiti kao toplotni izvor za predgrevanje svežeg vazduha. Koeficijent grejanja toplotnih pumpi
koje koriste otpadni vazduh je znatno veći od onih koji koriste spoljni vazduh, zbog visoke
temperature otpadnog vazduha. Ove toplotne pumpe imaju i jednostavne konstrukcije, jer nemaju
sistem za otapanje pošto rade sa temperaturama iznad 0ºC. Otpadni vazduh ima konstantnu
temperaturu, pa su ostvareni najoptimalniji uslovi rada toplotne pumpe.
 Otpadne vode iz domaćinstava, restorana, hotela i drugih objekata su veoma malo iskorišćene.
Temperatura ove otpadne vode se kreće između 20 i 30ºC i može se odlično iskoristiti, potrebno je
samo da bude odvojena od fekalne kanalizacije. Količina odbačene energije u otpadnim vodama je
veoma velika i predstavlja neoprostiv gubitak. Na Slici 37. prikazan je energetski bilans iskorišćenja
energije tople vode[1].

Slika 37. Energetski bilans iskorišćenja energije tople vode [1]

3.5.3.3. Akumulacija toplote

Primena akumulatora toplote je neophodna, jer se u procesima raspoloživa toplotna energija i potrebe za
njom, najčešće ne mogu usaglasiti. Po temperaturnom nivou se dele na visokotemperaturne i
niskotemperaturne , po načinu izvođenja na akumulatore toplote u regulisanim sredinama i akumulatore
toplote u prirodnim sredinama, po sredstvima za akumulisanje na one koji koriste latentnu toplotu i one koji
koriste hemijski proces.
Akumulatori toplote koji se danas najviše koriste, imaju vodu kao sredstvo za akumulaciju toplote.
Akumulacija toplote vrši se promenom unutrašnje energije ili korišćenjem latentne toplote, odnosno
očvršćavanja leda ili otapanje leda.

33
U poslednje vreme u upotrebi su i akumulatori koji koriste prirodne sredine za skladištenje toplotne
energije, u periodu kada je ima i kada se ne koristi , za period kada će biti potrebna. Ovako velika skladišta
se koriste za potrebe grejanja ili hlađenja javnih i stambenih zgrada. Ova skladišta koriste podzemne
masive (stene, pesak , glina) , zarobljene vodene mase, koje nemaju kontakte sa rečnim tokovima ( npr.
lednička jezera, Slika 38.,39.,40. i 41.)[1].

Slika 38. Đeravičko jezero (Srbija)[12] Slika 39. Lugano jezero (Italija) [12]

Slika 40. Plavsko jezero (Crna Gora) [12] Slika 41. Crno jezero (Crna Gora) [12]

3.5.3.4. Toplotni ponor

Osobine toplotnog ponora određujemo mi sami i njegovi radni parametri su onakvi kakvi mi želimo da budu,
pa se na taj način može uticati na ekonomičnost primene određenog ponora u pojedinim rešenjima. Radni
fluid toplotnog ponora je najčešće voda, a potom vazduh. Izbor fluida zavisi od tehnološkog procesa.
Poznato je da se smanjenjem temperaturne razlike između toplotnog izvora i toplotnog ponora, dobija
ekonomičniji rad toplotne pumpe, a samim tim i čitavog sistema[1].
Međusobna zavisnost kondenzatora toplotne pumpe i samog toplotnog ponora , data je jednačinama:
Q=K ∙ F ∙ Δt log

Q=G ∙ c p ∙ Δt

Δt k Δt 1
Φc= =ln
dt log Δt 2

Osobina razmenjivača toplote je:

34
 K ∙F
Kk=
G ∙ cp

Specifično opterećenje kondenzatora je:

K ∙ F=G ∙C p ∙ [−ln ⁡(1−Φc ) ]

Qk =G−C p ∙ Φc ∙ dt log

Q −ln ⁡(1−Φ c )
K ∙ F= ∙
dt log Φc

Optimalni odnos temperature kondenzacije i temperature ponora dobija se pri Φc≥0,8 pri čemu se direktno
utiče na koeficijent grejanja.
Mogućnost poboljšanja koeficijenta grejanja je u pothlađivanju rashladnog fluida, ili u kondenzatoru, čime
kapacitet kompresora opada, smanjuje se količina rashladnog fluida i zapremina pare. Pothlađivanje
rashladnog fluida u kondenzatoru moguće je samo do blizine ulazne temperature radnog fluida ponora[1].
3.5.4. Kompresorske toplotne pumpe
Toplotne pumpe se razlikuju prema pogonu kompresora. Postoje sledeće vrste pogona:
 Elektromotor,
 Motor sa unutrašnjim sagorevanjem (SUS),
 Turbina.
Toplotne pumpe se razlikuju i prema tipu kompresora:
 Klipne,
 Rotacione,
 Vijčane,
 Centrifugalne.
Do krajnjeg korisnika pumpe dolaze kao potpuno ili delimično agregatirane jedinice, pa u ovom smislu
toplotne pumpe mogu biti:
 Agregatirane,
 U ,,split’’ sistemu (iz dva dela),
 Kao postrojenja.
Prema svrsi , toplotne pumpe mogu biti:
 Za grejanje objekta,

35
  Za grejanje i hlađenje,
 Za sušenje i odvlaživanje,
 Za rekuperaciju toplote.

Karakteristike toplotne pumpe se određuju prema vrsti objekta za koji se koriste:

 Individualne stambene zgrade,
 Kolektivni stambeni objekti,
 Objekti društvene namene,
 Sportski objekti,
 Privredni objekti.
Toplotne pumpe se mogu podeliti i prema sprezi toplotnog izvora i toplotnog ponora:
 Voda-voda,
 Voda-vazduh,
 Vazduh-vazduh,
 Vazduh-voda[1].

3.5.4.1. Pogon toplotnih pumpi

Pogon toplotnih pumpi podrazumeva pogon kompresora. Najviše do sada izvedenih rešenja ima pogon
elektromotorom, nešto manje motorom SUS, a najmanje turbinski pogon.
Na Slici 42. je izvršena šematska podela toplotnih pumpi prema pogonu, i na osnovu nje se može videti da
je pri upotrebi elektromotora za pogon toplotne pumpe broj posrednika između primarnog goriva i toplotne
pumpe veći nego nekim drugim ponorom,što dovodi do vrlo malog iskorišćenja goriva[1].

Q0
Gorivo PRENOS I DISTRIBUCIJA
GENERATOR MOTOR Toplotna
pumpa Q
Gorivo KOTAO TURBINA w
Gorivo MOTOR SUS
TOPLOTA ZA APSORPCIONU TOPLOTNU
Gorivo

36
Slika 42. Podela toplotnih pumpi prema vrsti pogona [1]
Elektromotorne toplotne pumpe za pogon kompresora koriste električnu energiju koja se dobija iz : uglja,
nafte, gasa ili urana. Iskorišćenje energetskog sistema do toplotne pumpe, iznosi do 35% primarnog goriva,
dok se ostatak gubi u sistemu. Ako pretpostavimo da je koeficijent grejanja toplotne pumpe 3, onda je
ukupni efekat primarnog goriva 100%, što znači da je potrošač toplotne energije, dobio onoliko energije
koliko je uložio u primarno gorivo.
Na slikama 43. i 44. dato je poređenje energetskih bilansa toplotnih pumpi sa elektromotornim pogonom i
toplotnih pumpi sa pogonom motorom SUS[1].

Slika 43. Energetski bilans toplotne pumpe sa Slika 44. Energetski bilans toplotne pumpe sa pogonom
elektromotornim pogonom [1] motorom SUS [1]

Jasno je da elektromotorni pogon toplotnih pumpi ima manje gubitaka, pa je samim tim i isplativiji.

3.5.5. Namena toplotnih pumpi

3.5.5.1. Toplotne pumpe za grejanje

Danas se toplotne pumpe najviše koriste za grejanje stambenih i javnih objekata i mogu se svrstati u dve
grupe.
Prvu grupu čine instalacije u već izvedenim objektima, koje su do momenta ugradnje toplotne pumpe bile
konvencionalno izvedene. Ove instalacije ne odgovaraju sada ni tehnički ni ekonomski, većini toplotnih

37
pumpi. Ogromnu većinu postojećih instalacija čine one sa radijatorima, koje koriste vodu sa temperaturom
90ºC/70ºC. U drugu grupu se ubrajaju toplotne pumpe koje se ugrađuju u nove objekte, ili u objekte u
kojima postoje sistemi grejanja,koji su odgovarajući mogućnostima toplotnih pumpi. Takve instalacije su sa
temperaturama napojne vode, koje su u granicama temperaturnih mogućnosti toplotnog ponora toplotne
pumpe, što znači da se temperature kreću ispod 70ºC[1].

3.5.5.1.1. Toplotne pumpe u monovalentnom sistemu

Snižavanjem toplotnog učinka, kao posledice viših spoljnih
temperatura, dobijamo višak toplotne energije. Taj višak je
veći ukoliko su toplotne pumpe neregulisane, a manji ako se
one mogu regulisati. Na Slici 45. je prikazan monovalentni
sistem sa toplotnom pumpom koja ima stepenastu regulaciju
i u ovom sistemu se toplota za grejanje objekta stvara samo
toplotnom pumpom. Stepenasta regulacija je bolja ako se
radi o više stepeni regulacije. Na slici je linijom B prikazan
rad toplotne pumpe sa istim brojem stepeni regulacije kao i
prethodna toplotna pumpa (linija A). Višak toplotne energije
koji stvara toplotna pumpa B (trougao 1’-2’-3’) koristi se za
povišenje temperature i akumulaciju toplotne energije u Slika 45. Toplotna pumpa u monovalentnom
objektu, koja se koristi u radu toplotne pumpe u nižem sistemu grejanja [1]
stepenu regulacije, kada je u objektu potrebna energija (trougao 3-3’-4) koju toplotna pumpa nema. Pumpa
veličine B može zagrejati potrošnu vodu radom u noćnom režimu, kada je električna energija jeftinija, pod
uslovom da je moguće akumulisati toplu vodu za jednodnevnu potrošnju[1].
Primena toplotnih pumpi za grejanje u monovalentnim
sistemima (Slika 46.) ima smisla kada su u pitanju veliki učinci i
objekti za koje su već u fazi izgradnje bile predviđene toplotne
pumpe ili klasično grejanje sa niskotemperaturnim grejnim
telima.One u takvim sistemima, u najvećem periodu
eksploatacije, rade sa smanjenim učinkom i sa nepovoljnim
stepenom iskorišćenja pogonskog motora, ali rentabilnost
monovalentnog sistema treba očekivati pri boljem iskorišćenju
toplotne pumpe sa višim koeficijentom grejanja u najvećem
delu grejne sezone, kada prosečna dnevna temperatura ne
prelazi od 0º do 5ºC. Prednost je i što se pored grejanja,
instalacija može
Slika 46. Toplotne pumpe u monovalentnom
koristiti i za sistemu [2] dobijanje toplotne energije u druge svrhe[1].

38
 3.5.5.1.2. Toplotne pumpe u bivalentnom sistemu
To su toplotne pumpe u sprezi sa drugim izvorom toplotne
energije (Slika 48.,49.). Kako bi se postigla nužna sigurnost,
većina sastava toplotnih pumpi dopunjuje se sa kotlom za
dogrevanje ili zagrevanje[2] . Osnovni izvor toplotne energije
u ovakvim sistemima je toplotna pumpa, a dopunski je
konvencionalni izvor toplotne energije. Dopunski izvor se
može koristiti na dva načina. Prvi je kada se toplotna pumpa
koristi samo u određenom opsegu spoljnih temperatura a da
se van tog opsega uključuje dopunski kao jedini izvor
energije. Drugi način je da se pri određenoj spoljnoj
temperaturi dopunski izvor uključuje zajedno sa toplotnom
pumpom. Toplotna energija se iz dopunskog izvora troši
znatno manje nego prethodni slučaj[1].
Bivalentni Slika 47. Bivalentno zagrevanje [2]
sistem se koristi iz dva razloga: da se ne ugrađuju
skupe toplotne pumpe, sa maksimalno potrebnim toplotnim učinkom i pri nižim spoljnim temperaturama
primena toplotne pumpe nije rentabilna[1].

Slika 48. Šema povezivanja u bivalentnom sistemu [1]

Slika 47. Toplotna pumpa u bivalentnom sistemu [1]

39
3.5.5.1.3. Toplotne pumpe u polivalentnom sistemu
To je toplotna pumpa sa dva ili više dopunskih izvora.
Osnovni razlog opredeljenja za polivalentni sistem (Slika
49.) je što se može uzeti toplotna pumpa manja od
optimalne kao i što postoji dopunski toplotni izvor
visokog kvaliteta. Ovakvu kombinaciju srećemo pri
primeni toplotne pumpe sa ograničenim mogućnostima
toplotnog izvora, koji ima mali kapacitet u određenom
režimu rada ili kada se toplotna pumpa koristi za
klimatizaciju leti a grejanje zimi. Tada veliki deo potreba
pokriva glavni dopunski izvor, a drugi dopunski izvor se
Slika 49. Polivalentni sistem grejanja [1] uključuje pri niskim temperaturama ili kada je
potrebma topla potrošna voda.[1]
U ovom sistemu kotlu i pumpi je dodat blok koji proizvodi
toplotu za grejanje i struju za rad pumpe (Slika 50.)[2].

Slika 50. Polivalentno zagrevanje [2]

40
3.5.5.2. Toplotne pumpe za grejanje i hlađenje
Postoje dva načina korišćenja:
1. Sa pumpama manjih toplotnih učinaka, gde se regulacionim uređajem zamenjuju uloge isparivača i
kondenzatora. U toku leta, isparivač je kod korisnika i rashladna energija se korisno upotrebljava, dok je
kondenzator van objekta i toplotna energija se obično ne koristi. U toku zime kondenzator isporučuje
upotrebljivu toplotnu energiju, dok isparivač oduzima toplotu od toplotnog izvora.

Zimi se u prostoriji nalazi vazdušni kondenzator, a van objekta je

vazdušni isparivač (Slika 51.). Rashladni fluid cirkuliše od
kompresora , preko kondenzatora (gde toplotu kondenzacije
predaje vazduhu u prostoriji) i jednosmernog ventila do
prigušnog ventila ispred isparivača. U isparivaču toplota se
oduzima od okolnog vazduha, a rashladni fluid isparava na
račun oduzete toplote i preko regulacionog ventila dospeva do
kompresora.
Leti, kada se toplotna pumpa koristi za hlađenje prostorije,
kompresor potiskuje paru rashladnog fluida u kondenzator, koji
je u zimskom režimu rada imao ulogu isparivača. Iz
kondenzatora se preko jednosmernog ventila na strani
kondenzatora i prigušnog ventila, rashladni fluid u tečnom stanju
dovodi u isparivač, gde na račun oduzete toplote iz prostorije
isparava i kao takvog ga kompresor usisava[1]. Slika 51. Toplotna pumpa za grejanje i hlađenje sa
izmenljivim ulogama isparivača i kondenzatora [1]

2. Drugo rešenje koje se koristi za veće instalacije,

bazirano je na principu promene toka radnog fluida
toplotnog izvora i ponora (Slika 52.), pri čemu isparivač i
kondenzator ne menjaju uloge. U zimskom režimu rada,
toplotni izvor je podzemna voda ili površinska voda, čija
se toplotna energija dovodi isparivaču kroz cirkulacionu
pumpu i ventil V2, a odatle vraća u bunar ili vodotok.
Oduzeta toplotna energija se predaje preko kompresora
kondenzatoru, kroz koji cirkuliše voda za grejanje. U
ovom krugu su cirkulaciona pumpa i grejači u letnjem
režimu rada,a kroz isparivač cirkuliše voda koja se koristi
za hlađenje prostorija. Tako ona toplotu iz prostorija koje Slika 52. Toplotna pumpa za grejanje i hlađenje sa
izmenljivim ulogama toplotnog izvora i ponora [1]

41
se hlade preko kompresora, predaje kondenzatoru kroz koji cirkuliše voda toplotnog ponora, tj. površinska
ili podzemna voda[1].

3.5.5.3. Sušenje i odvlaživanje

Odvlaživanje (Slika 53.) je bitno kao i hlađenje, radi stvaranja ugodnih uslova sredine. Prevelika količina
vlage u vazduhu se kondenzuje na hladnim površinama, što dovodi do pojave buđi. Vlažnost u prostoriji se
može regulisati grejanjem i ventilacijom. Regulacija daje dobre rezultate, ali se troši dosta toplotne energije.
Ako spoljni vazduh ima visoku relativnu vlažnost ,tada nedovoljna ventilacija odnosno grejanje, ne
odstranjuju iz vazduha u prostoriji nepoželjnu vlagu. U ovim slučajevima odvlaživanje toplotnom pumpom je
korisno.
Vlažan vazduh prelazi preko vazdušnog isparivača i na njemu se vlaga kondenzuje, da bi kasnije otišla u
kanalizaciju. Vazduh stanja 2 sagoreva do stanja 3, koje na višoj temperaturi ima nižu relativnu vlagu. U
prostoriji vazduh stanja 3 prima vlagu i pothlađuje se do stanja 1. U procesu odvlaživanja toplotna pumpa
radi kao grejač, jer se latentna toplota kondenzacije vlage na isparivaču ponovo, preko kondenzatora,
predaje vazduhu.
Pri sušenju materijala u industriji (drvo, papir, tekstil, koža i dr.) je sličan princip[1].

Slika 53. Proces odvlaživanja [1]

3.5.5.4. Rekuperacija toplote

Za povratno iskorištavanje otpadne toplote iz vazduha u ventilacionim i klimatizacionim uređajima ili vode u
industrijskim procesima, mogu se upotrebiti rekuperatori, regeneratori i toplotne pumpe. Primenom toplotne
pumpe, kao i kombinacijom rekuperatora i regeneratora sa toplotnom pumpom, mogu se postići znatno
veće temperature na ulazu u sistem, što nije slučaj sa samim rekuperatorom ili regeneratorom. Energija
dobijena rekuperacijom toplote toplotnom pumpom ne mora se koristiti za predgrevanje , već služi i za
grejanje svežeg vazduha za bazene, klizališta, sportske dvorane, bolnice... [1]

42
3.6. Pasivna solarna kuća
Pasivna solarna kuća (Slika 54.) je kuća, koja toplotne potrebe zadovoljava bez trošenja goriva, već koristi
sunčevu energiju. Glavni cilj je što dublje osunčati unutrašnje prostorije, pogotovo tokom zime. Sa dobrom
toplotnom izolacijom i pažljivim izvođenjem kompletne instalacije, godišnja potrošnja se može smanjiti sa
70 na 30 kWh/m. To podrazumeva i modernizaciju prozora i staklenih vrata sa povoljnijim prolazom toplote
(k<1,1W/m2K) i dodatnu toplotnu izolaciju spoljašnjih zidova, od minimum 15 cm. Potrebno je zaštititi i
kritična mesta, kao što su podrum, spoj podruma i zidova, krov. Ključnu ulogu je dobio ovde ventilacijski
sistem sa dubokim podzemnim kolektorom (Slika 55.), u kojem se vazduh leti hladi a zimi greje[2].

Slika 54. Pasivna solarna kuća [2]

Slika 55. Podzemni vazdušni kolektor [2]

43
Pasivnu kuću treba prilagoditi i leti kao klima uređaj. Zimi se glavnina toplotnih potreba zadovoljava
kontrolisanom razmenom toplog i hladnog vazduha. Ugradnjom sunčevog razmenjivača sa unakrsnim
strujanjem hladnog spoljašnjeg i toplog sobnog vazduha ,toplota se uspešno zadržava. Leti je mnogo
značajniji uticaj podzemnog razmenjivača (Slika 55.), koji osigurava dotok trajno hladnijeg vazduha iz
podzemlja. Pri gradnji se u zemlju ispod kuće ili vrta ukopavaju cevi kroz koje prisilno struji vazduh, za šta
nije potrebno više od osrednjeg ventilatora. Pošto je temperatura zemlje na određenoj dubini konstantna,
zimi se hladni spoljašnji vazduh utiskuje u podzemlje, gde se strujanjem kroz dugačke cevi postupno
zagreva i ulazi u kuću kroz razmenjivač. Podzemni razmenjivač zagreje hladan vazduh, a upotrebom
toplotne pumpe može se dodatno zagrejati i na više temperature. Kroz zidne otvore uvodi se spoljašnji
vazduh u spavaću sobu i dnevnu sobu. Zagrejani vazduh se kroz zidne otvore za provetravanje odvodi iz
kuhinje , kupatila i prenosi se do unakrsnog razmenjivača toplote ili isparivača toplotne pumpe, gde predaje
svu svoju toplotu i odlazi u otvoren prostor.Tako se stalno održava doticanje predgrejanog vazduha svežeg
i ispuštanje istrošenog. Stalnim odvođenjem zagrejanog vazduha koji sadrži velike količine vodene pare,
isključuje se pojava kondenzata, pa je objekat suv[2].
Pasivnu solarnu kuću je najbolje graditi zajedno sa toplotnom pumpom i podzemnim razmenjivačem (Slika
56.).

Slika 56. Pasivna kuća sa toplotnom pumpom i razmenjivačem toplote [2]

U odnosu na klasičnu kuću, godišnji pogonski troškovi ne mogu osigurati kraću i isplativiju amortizaciju
isključivo na osnovi energetskog učinka. Da bi se to postiglo, potrebna je prava pasivna kuća, podignuta iz
temelja, koja izborom materijala , konstrukcijom, unutrašnjom organizacijom prostora i instalacija
omogućuje potpunu energetsku nezavisnost od temelja do krova. Današnji prozori namenjeni pasivnim
kućama imaju najčešće trostruko ostakljenje , plemeniti gas između stakala , reflektujuće slojeve za razne
talasne dužine sunčevog zračenja, pa se iza takvog stakla zimi temperatura ne spušta ispod 17ºC. U

44
rasporedu prostorija treba predvideti temperaturno zoniranje, zato ga treba prilagoditi sunčevom dnevnom
kretanju, od istoka do zapada.[2]

3.6.1. Solarni kolektori za zagrevanje vode

Pri sunčevom zračenju se zagreva vazduh u solarnom kolektoru (Slika 57.). U cevima unutar kolektora,
može biti samo obična voda ali je praktičnije i sigurnije primeniti npr. neškodljivi antifriz, jer se njime
otklanja opasnost od smrzavanja, a sprečava se i taloženje kamenca. Temperatura medijuma u kolektoru i
temperatura vode u rezervoaru, u kom se pothranjuje prikupljena toplota, stalno se mere i upoređuju, jer
uspešan rad sastava zavisi o pogodnoj temperaturnoj razlici. Dok je medijum topliji od spremljene vode,
pumpa održava stalno strujanje medijuma
kroz kolektor, gde on preuzima dodatnu
toplotu i prenosi je u rezervoar. Čim se
medijum ohladi do određene temperature,
termostat isključuje pumpu i prekida
cirkulaciju u spoljašnjem delu sastava. U
rezervoaru ostaje velika količina vruće ili
dobro zagrejane vode.U njemu je ugrađen
spiralni cevni razmenjivač toplote, kroz koji
protiče hladna voda i preuzima toplotu.
Kako se rezervoar postepeno hladi, njegov
duži učinak zavisi o nivou zagrejane vode i
toplotnoj zaštiti spoljašnjih zidova. Slika 57. Pločasta konstrukcija klasičnog solarnog kolektora [2]

Zbog najpovoljnijeg odnosa cene i učinka ugrađuju se

Slika 58. Šema solarnog kolektora sa kotlom [2]
pločasti kolektori. Sunčevo zračenje se u njima pomoću
elektromagnetnih talasa u potpuno pretvara u toplotu.
Pošto crna boja efektivno upija infracrveni deo sprektra
sunčevog zračenja, solarni kolektori se izrađuju u obliku
pljosnatih crnih kutija sa staklenim poklopcem. Apsorber,
prozirni poklopac i kutija su glavni delovi. Apsorber je od
bakarnog ili aluminijumskog lima, obojenog crnim mat
premazom. Bakar i aluminijum su odlični toplotni
provodnici, a crna mat boja sprečava reflektovanje
sunčevog zračenja. Te boje se izrađuju na osnovu
titanijum-nitridnog oksida (TiNOx). Preko bakarnog i
aluminijumskog lima položene su bakarne cevi, savijene u
obliku meandra. Pločasti lim je utisnut i povijen po
bakarnim cevima, kako bi se stvorila što veća dodirna
površina između cevi i crne ploče, čime se pospešuje
prenos toplote. Bitno je postići maksimalno upijanje
toplotnog zračenja i najmanje moguće reflektovanje i

45
raspršivanje. Poklopac je od nelomljivog stakla,a najvažnija je prozirnost stakla , čiji je faktor transmisije od
0.9 do 0.92. Ostakljenje zaštićuje kolektor od kiše, kutija i okvir osiguravaju čvrstoću i krutost celog sklopa,
koji mora izdržati npr. jake vetrove. Kutije se moraju izrađivati od lakih materijala zbog opterećenja na
krovu. Na Slici 58. je prikazana šema kolektora povezanog sa kotlom.
Ispod crne kolektorske ploče nalazi se dovoljno dobar izolator poliuretan polistirol, da spreči ižarivanje kroz
kutiju. Vakuumski cevni kolektori nude veći učinak od 20 do 25% više toplote na jednakoj kolektorskoj
površini[2].
3.6.1.1. Spremanje toplote
Kod sastava kolektorskog grejanja suncem, dovod energije je moguć samo tokom
dana a najdelotvornije zagrevanje postiže se jakim suncem i vedrim nebom.
Toplotu prikupljenu u spremljenoj vodi treba održati bar do sledećeg jutra,
rezervoar mora biti što veći sa većom masom vode i savršeno izolovan. On mora
zadovoljiti dva uslova – održavanje visoke temperature vode i stalno otpuštanje
toplote u sastav grejanja ili vode za kupanja. Kako bi se taj proces gubljenja toplote
usporio, u rezervoaru mora biti što više vode. U solarni rezervoar su ugrađena dva
razmenjivača toplote u obliku spiralno savijenih cevi (Slika 59.). Kroz manji
razmenjivač u donjem delu odvija se zatvorena cirkulacija medijuma, koji toplotu iz
kolektora predaje vodi. Ovde medijum ulazi kroz gornji priključak spirale, a kroz
donji se vraća u kolektore. U gornji spiralni razmenjivač dotiče hladna vodovodna
voda odozgo prema gore i zagreva se preuzimanjem toplote kroz tanke cevi[2].

Slika 59. Solarni rezervoar[2]

3.7. Podno grejanje i hlađenje

Prednosti pogodnog grejanja u odnosu na radijatore:
 Povoljniji higijenski uslovi i mnogo zdravija klima zatvorenog prostora ,
 Pošto se toplota iz poda širi ižarivanjem, a ne konvekcijskim kruženjem vazduha u prostoriji,
količina prašine je zanemariva,
 Podno grejanje ne omogućava prijatno okruženje grinjama i bakterijama,
 Enterijer je lepši,
 Lakše se čisti[2].
1 2 3 4

46
 Slika 60. Poređenje različitih sistema grejanja [2]

Na Slici 60. prikazano je poređenje različitih sistema grejanja, odnosno kako se temperatura u sobi
raspoređuje, u zavisnosti od sistema grejanja. Jasno je da pri korišćenju podnog grejanja (4) dolazi do
ravnomernog rasporeda temperature u celoj prostoriji.
Površina grejnog poda ne sme biti viša od 29ºC, zbog mogućnosti pojava proširenih vena kod ljudi.
Podno grejanje se može postavljati na dva načina: na mokro i na suvo.
Mokro – cevi se zalivaju estrihom koji omogućuje akumulaciju toplote, a
njegova nosiva i tvrda površina je pouzdana osnova za polaganje podnih
obloga. Kuća mora biti zatvorena, sa ugrađenim ostakljenim prozorima i
vratima, kako promaja ili mraz ne bi uticali na postepeno sušenje estriha.
Na armiranu betonsku ploču stavljaju se izolacijske ploče od polistirola
(smanjuju toplotne gubitke i prigušuju udarnu buku) i prekriju se
vodonepropusnom folijom. Za bolju zvučnu izolaciju postavlja se
kamena vuna. Preko folije se stavlja čelična rešetka u kojoj su žice na
tačno određenim razmacima, koji omogućuju razmake među cevima u
skladu sa projektom. Polaganje cevi omogućuju sendvič ploče sa
uzdignutim čepovima (Slika 61.). Polistirenske ili polistirolne ploče se
prekrivaju tvrdom folijom. Između ovih izbočina ubacuju se polietilenske
cevi. U cevi se pušta u isto vreme voda i vazduh i podesi se pritisak na
2.5 bara. Preko pripremljenih cevi nanosi se estrih[2].

Slika 61. Podno grejanje [2]

Suvo – gipskartonske ploče zamenjuju malter, a sastavi montažnih profila omogućuju brzu gradnju
pregradnih zidova i instalacijskih kanala (Slika 62.).

47

Slika 62. Sastav ugradnje podnog grejanja nasuvo [2]

Podno hlađenje – leti se cevima u podu propušta hladna voda, ohlađena u posebnom klima uređaju. Tada
ventili zatvaraju dotok toploe vode u pod, a otvaraju priključak na ohlađenu vodu. Za tuširanje ostaje tople
vode zagrejane suncem. Temperaturu ohlađenog poda treba prilagoditi relativnoj vlažnosti vazduha, kako
se na previše ohlađenim delovima pri vlažnom vremenu ne bi stvarao kondenzat. Zato ugrađeni automatski
senzori kontrolišu odnos temperature i relativne vlažnosti vazduha, pa je temperatura poda stalno iznad
temperature rose[2].

4. Zaključak
Eko kuće definitivno opravdavaju svoj naziv, jer ne izazivaju skoro nikakav štetan uticaj po čovekovo
zdravlje i njegovo okruženje. Međutim, zbog nedovoljne informisanosti i nepoverenja ljudi u ovakav tip
gradnje, ovaj tip kuća još nije u potpunosti zaživeo, iako se polako širi po svetu. Kada ekološka svest
čovečanstva postane onakva kakva treba da bude, kako bi se sačuvala planeta, eko kuće će dobiti itekako
svoju važnost.
Prvobitna investicija jeste veća, u odnosu na konvencionalnu gradnju, ali ugradnjom sistema za štedljivije
grejanje i korišćenjem prirodnih materijala, definitivno je isplativija i povoljnija.

48
 Literatura
[1] ŠAMŠALOVIĆ, S. : Toplotna pumpa, SMEITS, Beograd, 2009.
[2] TOTH, T. : Štedljivije grijanje, MAJSTOR PRESS d.o.o. , Zagreb, 2008.
[3] SOVILJ, M. : Praktikum za laboratorijske vežbe iz Tehnoloških operacije, TEHNOLOŠKI
FAKULTET, Novi Sad, 1994.
[4] http://en.wikipedia.org/wiki/Green_building
[5] http://www.ekokuce.com/
[6] http://www.eko-kuca.com/
[7] https://www.google.com/search?
site=imghp&tbm=isch&source=hp&biw=1366&bih=667&q=eco+house&oq=eco+house&gs_l=img.3..0l2j0i2
4l8.1326.3935.0.4145.13.11.1.1.1.0.187.1200.4j7.11.0....0...1ac.1.34.img..4.9.581.UKvlg_eUNcA
[8] https://www.google.com/search?
site=&tbm=isch&source=hp&biw=1366&bih=667&q=polyethylene+pipe&oq=polyethylene+pipe&gs_l=img.3
..0i19l3j0i5i19l2.3256.10135.0.10708.13.12.1.0.0.0.177.1643.0j12.12.0....0...1ac.1.34.img..0.13.1653.1vphk
2klJDQ
[9] NOVAKOVIĆ M., Tehnička termodinamika, TEHNOLOŠKI FAKULTET, Novi Sad, 1998.
[10] http://en.wikipedia.org/wiki/Chlorodifluoromethane
[11] NOVAKOVIĆ M., Prenos toplote i mase, TEHNOLOŠKI FAKULTET, Novi Sad, 1998.
[12] http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%B0%D1%82%D0%B5%D0%B3%D0%BE
%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0:%D0%9B%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%87%D0%BA
%D0%B0_%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B5%D1%80%D0%B0

49