Битка код Велбужда се одиграла у суботу 28. јула 1330.

у 7 сати изјутра,на извору реке Струме у

близини Велбужда, између трупа краљевине Србије предвођених краљем Стефаном (1322—1331) и
његовим сином младим краљем Душаном (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) са једне и трупа
царевине Бугарске предвођених царем Михајлом III Шишманом (1323—1330) са друге стране. Повод за
битку био је покушај краља Стефана да предупреди спајање бугарске војске са византијском и њихов
заједнички напад на Србију, а окончала се погибијом Михајла Шишмана и потпуним поразом
бугарских снага, у коме се посебно истакао млади краљ и престолонаследник Душан. Директне
последица битке била су мања територијална проширења Србије (добијање Ниша[6][7]) и постављање
малолетног Стефановог сестрића Јована Стефана (1330—1331) на бугарски престо, али су њене
дугорочне последице биле далеко значајније. Њоме је у самом зачетку уништен византијско-бугарски
савез уперен против Србије, пошто је византијски цар Андроник III (1328—1341) своју војску коју је
требало да споји са бугарском, након вести о њеном поразу, окренуо на другу страну и напао
обезглављену Бугарску. Србија је након битке постала најмоћнија сила на Балканском полуострву и био
јој је отворен пут ка освајању целокупне Македоније.