LARI LOFTIS

U čeljustima lava

Istinita priča o Dušku Popovu – špijunu iz

vremena Drugog svetskog rata, čiji je život poslužio
kao inspiracija za nastanak Džejmsa Bonda.

Naslov originala
INTO THE LION’S MOUTH
The True Story of Dusko Popov: WWII Spy, Patriot,
and the Real-Life Inspiration for James Bond
by Larry Loftis
Bio je nepokolebljiv, nemilosrdan, hrabar i hladnokrvan, zbog
čega je smeo da se vrati u centre nemačkih obaveštajnih službi u
Lisabonu i Madridu u vreme kada je bilo gotovo sigurno da je
provaljen; to je izgledalo kao srljanje u čeljusti lava.
KAPETAN JUEN MONTAGJU
Britanski Komitet dvostrukog krsta (1940-1945)

Sopstveni život mi je daleko manje važan od života moje

porodice [...] Nadam se da ću nastaviti da služim našem
zajedničkom cilju i da ću u okviru svojih skromnih mogućnosti
doprineti ostvarenju pobede, što je jedina stvar koja će mi doneti
radost.
D UŠKO POPOV
Pismo majoru Taru Robertsonu od 9. avgusta 1941.
 DRAMATIS PERSONAE

DVOSTRUKI AGENTI MREŽE TRICIKL

markiz Frano de Bona – ČUDAK (Popovljev radio-telegrafista,

nemačko kodno ime GUTMAN)
Fridl Gertner – ŽELATIN (nemačko kodno ime IVON)
Johan Jebsen – GLUMAC
Diki Metkalf – BALON (nemačko kodno ime IVAN II)
Duško Popov – TRICIKL, SKUTER (nemačko kodno ime
IVAN)
Ivo Popov – NEBOJŠA1 (nemačko kodno ime PAULA)
Hans Ruzer – JUNIOR
Eugen Šoštarič – METEOR
Štefan Cajs – CRV

OSOBLJE MI5 (SLUŽBE BEZBEDNOSTI)

Gaj Lidel – načelnik odseka B (kontrašpijunaža)

Vilijam Luk – prvi Popovljev rukovodilac
Džon Meriot – asistent pukovnika Tara Robertsona
pukovnik T. A. Tar Robertson – načelnik odseka B1 A
(dvostruki agenti)
Ijan Vilson – potonji Popovljev rukovodilac

OSOBLJE I AGENTI MI6 (TAJNE OBAVEŠTAJNE SLUŽBE)

Kenet Benton – agent u Madridu

major Dezmond Bristou – agent u Lisabonu
pukovnik Feliks Kaugil – načelnik odseka V
(kontraobaveštajna delatnost)
major Frenk Foli – odsek V
Sesil Gledhil – šef lisabonskog ogranka koji je na toj funkciji
nasledio pukovnika Ralfa Džarvisa
 major Piter Houp – agent u Parizu
pukovnik Ralf Džarvis – šef lisabonskog ogranka
general-major Stjuart Menziz – načelnik MI6
major Volter Ren – šef trinidadskog ogranka (i član njujorškog
tima za podršku Popovu)

KOMITET DVOSTRUKOG KRSTA

kontraadmiral Džon Godfri – načelnik Mornaričke obaveštajne

službe (pretpostavljeni Montagjuu i Ijanu Flemingu)
profesor Dž. S. Masterman – predsedavajući Komiteta;
profesor na Oksfordu
kapetan Juen Montagju – Mornarička obaveštajna služba
(Popovljev pretpostavljeni)

BRITANSKO BEZBEDNOSNO SADEJSTVO2 (N JUJORK)

pukovnik C. H. Dik Elis – asistent direktora Stivensona

(premešten iz MI6)
kapetan H. Montgomeri Hajd – oficir za bezbednost MI6,
cenzorsku službu stacioniranu na Bermudima
Vilijam Stivenson – direktor (kodno ime NEUSTRAŠIVI)

OSOBLJE ABVERA

Abver I – vojna obaveštajna služba

Abver III – kontrašpijunaža
admiral Vilhelm Kanaris – načelnik
Albreht Engels – agent u Rio de Žaneiru (kodno ime ALFREDO)
pukovnik Georg Hanzen – zamenio Pikenbroka na čelu Abvera
I
potpukovnik Hans Kamler – šef centrale Zapad, Berlin,
Španija, Portugalija
major Albert (Ludoviko) fon Karsthof – šef lisabonskog
ogranka
 poručnik Fric Kremer – Abver III, Lisabon
pukovnik Gustav Papa Lenc – šef madridskog ogranka
pukovnik Ernst Muncinger – šef centrale Istok i Balkan
pukovnik Hans Pikenbrok – načelnik Abvera I
Elizabet Zarbah – sekretarica i ljubavnica majora Fon
Karsthofa
major Alojz Šrajber – načelnik centrale Zapad, angloameričko
područje
potpukovnik Martin Tepen – finansijski supervizor
major Helmut Vigand – šef pariskog ogranka

OSOBLJE SD-a I GESTAPOA

major Adolf Nasenštajn – agent SD-a u Lisabonu

general-major Valter Šelenberg – šef kontraobaveštajne
službe, načelnik SD-a
major Erih Šreder – agent SD-a koji je nasledio Fon Karsthofa
na mestu šefa lisabonskog ogranka
SD – Sicherheitsdienst (nacistička služba bezbednosti)
dr Varneke – stručnjak Gestapoa

OSOBLJE FBI-ja

E. Dž. Koneli – zamenik direktora, Njujork (prvi Popovljev

supervizor)
Persi Sem Foksvort – zamenik direktora za bezbednost
(kontrašpijunaža); zamenik direktora zadužen za njujorški
odsek, načelnik posebne FBI službe zadužene za kontrašpijunažu
u Južnoj Americi, gde je i locirana (Popovljev supervizor)
Dž. Edgar Huver – direktor
Čarls Lenman – specijalni agent, Njujork (Popovljev
rukovodilac)

OSTALI
Viktor Kevendiš Bentink – Ministarstvo spoljnih poslova
Velike Britanije, predsedavajući odbora za bezbednost
Vilijam Divlji Bil Donovan – direktor Odseka za strateška
istraživanja (preteča CIA)
OKW – Vrhovna komanda nemačkih oružanih snaga
Kralj Petar II – kralj Jugoslavije
Teri Ričardson – Popovljeva ljubavnica
Simon Simon – holivudska glumica, Popovljeva ljubavnica
SOE – Uprava za specijalne operacije (Britanski komandosi)
 UVOD

Znao je da će morati da ga ubije.

Bio je kraj jula 1943. U salonu luksuzne vile na portugalskoj rivijeri
britanski dvostruki agent Duško Popov čekao je svog nemačkog
pretpostavljenog, majora Ludovika fon Karsthofa, koji je do tada već imao
dovoljno dokaza da Duško špijunira za Saveznike.
Britanski pukovnik Tar Robertson ga je upozoravao da se ne vraća u
Portugal. Kako će Popov opravdati činjenicu da tokom poslednjih
četrnaest meseci Nemcima nije dostavio nikakve korisne informacije? Šta
će odgovoriti ako ga pitaju za radio-poruke koje je u njegovo ime slao
FBI? Kakav će izgovor pronaći za to što nije posetio Perl Harbor iako mu
je bilo naloženo? Kada je Duško odgovorio da ga Nemci verovatno neće
smesta likvidirati, njegov nadređeni oficir Ijan Vilson je rekao: „Možda
zažališ ako to ne učine.”
Duško nije bio u nimalo zavidnoj situaciji – naprotiv – Fon Karsthof je
sigurno imao instrukcije da ga uhapsi na licu mesta. To se neće dogoditi.
Duško je bio izvrstan strelac, a u džepu kaputa imao je „luger” pun
metaka.
Jedini problem bi mogao da bude ako budu imali više oružja. Ukoliko
bi se sa majorom pojavio i agent Gestapoa, Duško ne bi imao nikakve
šanse. Razoružali bi ga, svezali i sledila bi mu duga noć isleđivanja i
torture. Pošto bi ga iscedili kao limun, bacili bi njegov leš u neku uličicu u
kvartu Lumiar.
Otkočio je „luger”.
Preletevši brzim pogledom po sobi, opazio je dvoja vrata – jedna koja
su vodila u trpezariju i druga, francuska, kroz koja se izlazilo u baštu.
Prišao je prozoru i pogledao napolje. Dok je proučavao putanju za
eventualni beg, kroz misli su mu proletele poslednje tri i po godine
ispunjene spletkama i dvostrukom igrom.
Iznenada je iza sebe začuo korake.
„Okreni se lagano, Popov. I bez naglih pokreta.”
Fon Karsthof je zvučao neumoljivo.
Duškov dlan je skliznuo na dršku pištolja.
 PRVO POGLAVLJE

KALJENJE

Reč špijun nosi izvesnu pežorativnu konotaciju. Vojnici služe otadžbini

patriotizmom i hrabrošću. Admirali zapovedaju besprekorno i nadahnuto.
Feldmaršali i generali napadaju odvažno i delaju, kako je Romel dokazao,
u skladu sa etičkim kodeksom. Špijuni, s druge strane, uspevaju u senci
prevara i obmana.
Špijuni nekažnjeno lažu i šuruju sa neprijateljem. Varaju bez savesti i
ubijaju bez ispovesti. Ako pre stupanja u službu špijun nije bio kriminalac,
u njoj će to svakako postati. Po rečima jednog obaveštajca, špijun „mora
da bude spreman da u jednoj ulozi bude okrutni i lažljivi nitkov, a u drugoj
pošten i pristojan čovek. Osim toga, mora – ili će bar pokušati – da bude
dobar šoumen”.
Duško Popov je bio kao stvoren za tu ulogu, više nego bilo ko drugi. A
podjednako dobro su mu stajale sve maske: zločinca i heroja, ubice i
ljubavnika, izdajnika i rodoljuba.
Najviše od svega – bio je šoumen.

Rođen 10. jula 1912. u Titelu, u Srbiji, Dušan Duško Popov bio je sin
Milorada Popova, uz braću Ivana i Vladana, kao i unuk Omera Popova,
bogatog bankara i industrijalca, koji je izgradio zavidnu imperiju fabrika,
rudnika i maloprodaje. Duškov otac je nastavio porodični biznis,
pridodavši i investiranje u nekretnine. Poput mnogih evropskih aristokrata,
porodica je provodila vreme u dva luksuzna doma – zimskoj rezidenciji u
Beogradu i letnjoj vili u Dubrovniku.
Dečaci su odrastali provodeći vreme u jedrenju Jadranom, jahanju,
vaterpolu i tenisu. Kako je između starijih sinova i najmlađeg Vladana bila
poprilična razlika u godinama, Vladan će ratno doba provesti na koledžu.
Stariji brat Ivan (Ivo) – koga je Duško obožavao – bio je naočit mladić,
visok oko sto devedeset centimetara. Sa urođenim instinktom vođe, Ivo će
postati hirurg i neustrašivi operativac jugoslovenskog pokreta otpora. Ivo
je, kao i Duško, bio inteligentan, harizmatičan i izrazito samostalan – a te
osobine će u narednim godinama obojici ugrožavati život.
Milorad Popov je želeo vrhunsko obrazovanje za svoje sinove. Vladan
je pohađao studije u Frajburgu i Bolonji, a kasnije i medicinsku školu u
Parizu. Ivo je apsolvirao na Sorboni, diplomu lekara stekao na
Beogradskom univerzitetu, a specijalizirao hirurgiju u Napulju. Pre nego
što je diplomirao, Duško se školovao u tri države. Kada je navršio šesnaest
godina, otac ga je upisao u uglednu gimnaziju „Juel kasl” u pokrajini Sari,
nedaleko od Londona. Smešteno u zamku sagrađenom na ostacima
nekadašnje Nonsač palate Henrija VIII, zdanje je u arhitektonskom
pogledu predstavljalo oličenje neogotskog stila, a u duhovnom simbol
prefinjenog obrazovanja. Duška je ta prefinjenost zaobišla; barem dok je
tamo boravio. Tri meseca po dolasku u školu ustalasao je učmalu sredinu
ratobornom svojeglavošću koja do tada, a ni kasnije, nije zabeležena.
Pošto je jednoga dana odbio da po kazni ostane u učionici posle časova,
odredili su mu vaspitnu meru šibom. Duško je smatrao da je kazna
neprimerena prekršaju, pa je u znak protesta naočigled čitavog razreda
zgrabio prut iz učiteljeve ruke i prelomio ga napola.
Izbačen je iz škole.

Prešao je u Pariz i na tamošnjem liceju maturirao bez problema. Potom

se upisao na Beogradski univerzitet, gde je diplomirao pravo. Nije bio
preterano zainteresovan da se prihvati zahtevnog pravničkog posla, pa
odlučuje da upiše postdiplomske studije u Frajburgu. Odluka da doktorira
u Nemačkoj delovala je nelogično; zemlja je bila politički nestabilna, a
nemački mu je bio tek četvrti jezik. Međutim, Duško je bio svestan da je u
kulturnom i ekonomskom pogledu Nemačka dominantna u regionu
jugoistočne Evrope i da bi svakom ambicioznom poslovnom čoveku bilo
korisno da upozna njene običaje. Čak je i danas, nekih osamdesetak godina
posle Duškove odluke, više nego prisutna nemačka ekonomska prevlast.
Kako je 2014. napisao jedan od analitičara sa Volstrita: „Nemačka
predstavlja srce ove ogromne ekonomske i demografske oblasti [Evropske
unije]... Indirektnom kontrolom Evropske centralne banke i evra, ona će
nastaviti da dominira trgovinskim i finansijskim tokovima.” Uzevši u
obzir Popovljeva skromna ili gotovo nikakva saznanja o Hitlerovoj moći i
planovima, njegova odluka iz 1934. je, u najmanju ruku, bila pronicljiva.
Frajburg mu je delovao najprimamljivije. Prelep stari grad nalazio se
podno Crne šume, u blizini skijaških staza i ne predaleko od Beograda.
Univerzitet je imao svetski priznatu akademsku tradiciju. Osnovan 1457,
bio je jedan od najstarijih u Evropi i čuven po negovanju kritičkog
mišljenja. Jedan od predavača, a dve godine i rektor, bio je filozof Martin
Hajdeger. Ipak, ono za šta je van granica Nemačke retko ko znao, bila je
Hajdegerova privrženost nacističkoj ideologiji.
Duško je bio svestan da će školovanje u Nemačkoj imati i izvesne
mane – preciznije, nacističku propagandu – ali je smatrao da prednosti
Frajburga nadilaze nepovoljnu političku klimu. Osim toga, već dve godine
je povremeno dolazio u Nemačku. Ali ono što nije mogao da sagleda iz
beogradske perspektive bili su indoktrinacija i zastrašivanje nacije koje su
orkestrirali i primenjivali zvaničnici iz Berlina.
Hitler je 30. januara 1933. postao rajhskancelar i krajem februara
doneo je Ukaz o zaštiti naroda i države. Mesec dana kasnije otvoren je prvi
koncentracioni logor, a kroz dva meseca osnovan je Gestapo. Pod
komandom Ernsta Rema, Sturmabteilung (Jurišni odred) počeo je sa
privođenjima i torturom – u nekim slučajevima i likvidacijom – hiljada
berlinskih komunista, socijaldemokrata i Jevreja. Rajnhard Hajdrih je
1934. došao na čelo Gestapoa, a Hajnrih Himler je, kao glavni zadatak SD-
a (Sicherheitsdienst), zacrtao otkrivanje i uklanjanje neprijatelja
nacističkog režima.
Te iste godine 12. aprila ministar unutrašnjih poslova doneo je ukaz o
„preventivnom hapšenju” (Schutzhaft). Ubrzo je Gestapo u koncentracione
logore slao sve izdajnike, komuniste i jehovine svedoke. Ukratko, sve
prikladne za preventivno hapšenje, uključujući „asocijalne elemente”:
prosjake, homoseksualce, prostitutke, alkoholičare, bundžije, pa čak i
huškače. Do 1935, kada je Duško počeo da pohađa nastavu u Frajburgu,
zločincima su smatrani svi koji su bili protiv nacističke vladavine.
Na univerzitetima širom Nemačke SD je osnovala „radna udruženja”,
od kojih je svako imalo lokalne vođe i armiju saradnika i doušnika.
Članstvo u njima uključivalo je akademike, sudije, poslovne ljude i
naučnike. Neki od njih su na fakultetima imali ulogu „izvestilaca”. Kada
je 1937. Duško diplomirao, mreža SD-a brojala je preko 3000 stalno
zaposlenih i 50.000 doušnika. Na najvećim univerzitetima, poput
frajburškog, saradnici SD-a odavno su se infiltrirali na fakultete i u
studentske organizacije. I budući šef SD-a Valter Šelenberg započeo je na
taj način saradnju sa službom, pošto su ga tokom studija u Bonu vrbovala
dva profesora.
Kletva sistema stizala je brzo i silovito; osoba koju su saradnici nacista
potkazali smesta bi bila uhapšena. A Duško je bio u zabludi misleći da su
stranci izuzetak od pravila.
Najočigledniji primer bio je slučaj tridesetjednogodišnjeg američkog
lekara Džozefa Šaknoa. Neposredno posle Hitlerovog dolaska na vlast,
grupa ljudi u civilu zakucala je jedne večeri na vrata njegovog doma u
Berlinu. Pozvali su se na anonimnu dojavu da je dr Šakno potencijalni
državni neprijatelj. Iako Gestapo u njegovom stanu nije pronašao ništa za
šta bi ga optužili, Amerikanca su odveli u glavni štab, naredili mu da se
skine i nemilosrdno ga išibali. Koža mu je sva bila odrana, a telo mu se na
kraju pretvorilo u bezobličnu krvavu masu.
Međutim, opasnost je tek dolazila.
Dve godine posle Hitlerovog dolaska na vlast Rajhstag je usvojio
antisemitske Nirnberške zakone. Kada je svim frajburškim prodavnicama i
lokalima naloženo da okače natpise da je Jevrejima ulaz zabranjen,
vlasnica omiljenog kafea u kampusu – gospođa Birlinger – odbila je to da
učini. Nacisti su potom postavili vojne straže oko restorana, njihov
zadatak bio je da beleže imena mušterija. Takvo zastrašivanje je
razbesnelo Duška. Jednoga dana je sa dvojicom najboljih prijatelja –
Johanom Jebsenom i grofom Alfredom Fredijem fon Kagenekom –
podržao prkosni kafe tako što su sva trojica dali svoje podatke, a zatim seli
pored prozora gde je svako mogao da ih vidi.
Duško Popov, strani student, privukao je pažnju budnog oka režima.
Kao privlačan i harizmatičan doktorand, privlačio je i pažnju
koleginica. Žene i nevolje su se stalno preplitale u Popovljevom životu, a
tako je bilo i u momačkim danima. Dok se jednog popodneva sunčao sa
devojkom i uživao u spokoju – Duško je o tome pisao u svojim
memoarima – prišao im je Karl Laub, takođe zainteresovan za devojku, i
počeo da joj dosađuje moljakajući je da izađe sa njim. Usledila je rasprava
i Laub je Duška izazvao na menzur – dvoboj sabljama, poznat i kao
„akademsko mačevanje”. Menzur, praktikovan na nemačkim
univerzitetima još od XVI veka, imao je za cilj da u mlade ljude usadi
srčanost i hrabrost. Hitler je podržavao ovaj vid borbe kao način kaljenja
neustrašivih vojnika. Nemački tradicionalisti, poput Valtera Šelenberga,
priključivali su se studentskim grupama posebno zato što su negovale
„kodeks časti i dvoboje”.
Međutim, ta tradicija nije bila omiljena kod lepuškastih stranih
studenata, pogotovo zato što je cilj borbe bio da se unakazi protivnikovo
lice. Učesnici su nosili zaštitni prsluk, štitnik za vrat i malu masku za oči i
nos; ali obrazi, čelo i brada predstavljali su glavnu metu i jedan hitar trzaj
zgloba bio je dovoljan da ostavi ožiljke. Pravila duela nisu dozvoljavala
saginjanje, uzmicanje unatrag i izmicanje u stranu u odnosu na
protivnikov udarac.
Mark Tven je opisao jednu borbu kojoj je prisustvovao u Hajdelbergu:

Na dati znak, dve prilike bi poskočile i stale jedna drugu da

zasipaju udarima takvom munjevitom brzinom da zapravo nisam
mogao da razaznam vidim li mačeve ili samo odsjaj njihovih
oštrica... Ugledao sam pramen kose kako leti u vazduh kao da je
samo ovlaš bio pričvršćen na glavu udarenog, a dašak vetra ga
iznenada oduvao... Prišao je lekar i sklonio kosu sa rane –
otkrivši nekoliko centimetara dugu brazgotinu grimizne boje...
Borci su ponovo zauzeli početne pozicije; sa glave povređenog
tekao je tanak mlaz krvi koji mu se niz rame i telo slivao na
zemlju, a on je delovao kao da ga to nimalo ne uzbuđuje. Ponovo
je dat znak, i nasrnuli su jedan na drugog istom žestinom kao na
početku; udarci su ponovo pljuštali, oštrice zveckale i sevale...
Pravilo je da borba mora da traje petnaest minuta ukoliko su
borci u stanju da toliko izdrže. Na kraju je ipak odlučeno da su
obojica previše iznureni da bi nastavili duel. Odveli su ih
oblivene krvlju od glave do pete.

Posledica menzura bili su grozni ožiljci koje su Nemci zvali Schmissen,

a „krasili” su lica mnogih zvaničnika iz perioda Drugog svetskog rata,
među kojima su saosnivač Jurišnih odreda Ernst Rem, šef političke
policije (kasnije Gestapo) Rudolf Dils, šef RSHA Ernst Kaltenbruner i
legendarni zapovednik Oto Skorceni. Čak su i velikani poput Ota fon
Bizmarka smatrali da su ožiljci iz dvoboja znak junaštva, te da se
čovekova hrabrost može meriti po njihovom broju na obrazima.
Duško nije imao želju ni za izopačenim dokazivanjem hrabrosti, ni za
unakaženim licem. Kada je došlo vreme za dvoboj, zahtevao je promenu
oružja.
Pištolji.
Laub i njegov sekundant su protestovali. Žalili su se sudiji tvrdeći da
pištolji nikada nisu korišćeni u studentskim dvobojima. Džoni Jebsen, koji
je bio Duškov sekundant, uzvratio im je primedbom da onaj ko je izazvan
po pravilu ima prednost u izboru oružja, kao i da ponos koji oseća i
obaveza koju Duško ima prema Jugoslovenskoj konjičkoj regimenti nalažu
dvoboj isključivo pištoljima. Laub je podneo prigovor studentskom sudu
časti, koji je doneo solomonsko rešenje: Duško ima pravo na izbor oružja,
ali pištolji nikada nisu bili oružje u studentskim dvobojima.
Borba je otkazana, i Laub je preživeo.
„Vidovdan i septembarsko konstituisanje Jugoslavije” – glasio je
naslov disertacije koju je Duško predao 9. juna 1937, privodeći tako kraju
svoje doktorske studije. Do kraja leta položio je ispite i počeo da se
sprema za slavljeničku ekskurziju u Pariz. Bio je u francuskoj prestonici
više puta do tada i obožavao je sve što ona nudi: bezbrojne kafee, izuzetna
vina i kuhinju i – najvažnije od svega – nestašne lepotice. Nekoliko dana
pred put održao je prodemokratski govor u klubu inostranih studenata.
Nikada nije stigao u Pariz.
 DRUGO POGLAVLJE

SAMO MRTVIMA
DOPUŠTEN IZLAZ

Dan-dva posle govora Duška je probudilo lupanje na vratima. Grupa

agenata Gestapoa, koji su ispunili hodnik poput nekakvih crnih gargojli,
naredili su mu da se obuče i pođe sa njima do automobila koji ih je čekao.
Bilo mu je jasno zašto.
Od prvog dana kada je kročio u frajburški kampus, u jesen 1935, ili je
ignorisao ili ismevao naciste. Kafe Birlinger. Članci u Politici. Govori u
klubu stranih studenata. Pomalo naivno je pretpostavljao da društveno
uređenje dozvoljava slobodu govora. A i verovao je da ga njegov status
stranca oslobađa Kadavergehorsama – slepe poslušnosti koju je Hitler
zahtevao. Duško je prezirao nacizam i, pošto nije bio Nemac, verovao je
da ne duguje odanost ni Hitleru ni državi.
Nije bio u pravu.
Do 1937. Hitler je već imao četvorogodišnji mandat rajhskancelara i
fanatičnom odlučnošću je širio svoju nacističku doktrinu i teror širom
Nemačke. Hajnrih Himler, kao defakto zapovednik Gestapoa 1934. i kao
Reichsfürer-SS 1936, počeo je da primenjuje mnoge reforme: profesori
Jevreji bili su otpuštani sa fakulteta, crkveni predstavnici su morali da
prihvataju nacionalsocijalizam ili su gubili parohije, a koncentracioni
logori – Konzentrationslagers – građeni su punom brzinom.
Duško Popov, buntovni stranac, bio je samo još jedna savršena meta.
Kako je jedan poljski pravnik kasnije napisao, nacistički projekat bio je
dobro organizovan plan za donošenje zakona „za napad na političke i
društvene institucije kulture, jezika, nacionalnih osećanja, religija i
ekonomskog života nacionalnih grupa, ali i razaranje lične sigurnosti,
slobode, zdravlja, dostojanstva, pa čak i života, osoba koje pripadaju
takvim grupama”.
 Agenti Gestapoa su ga saslušavali praktično danonoćno. Prvi agent ga
je optužio za nezamisliv zločin – sastanak sa devojkom koja je radila u
fabrici. To je, nesumnjivo, bio dokaz da je Popov komunista. Onda ga je
preuzeo drugi agent. Pa sledeći. I tako osam dana. Gestapo je saslušao sve
koji su ga poznavali – studente, profesore, trgovce – ali samo su ga Fon
Kagenek i Jebsen branili.
Kao i Duško, i Fredi i Džoni su poticali iz aristokratskih porodica. Fon
Kageneki su bili jedna od najstarijih i najuticajnijih katoličkih porodica u
Nemačkoj; a Jebseni jedna od najbogatijih. Fredijevi plemićki koreni sežu
iz dvanaestog veka, a Džonijevo bogatstvo, mada uglavnom uloženo u
brodove, bilo je skoro nemerljivo.
Džonijeva porodica poticala je iz Danske, a njegov deda, Mihael Jebsen
Mlađi, osnovao je 1871. brodarsku kompaniju. Da bi otvorio trgovački put
ka Aziji, preselio je poslove u Hamburg, a njegov najstariji sin, Džonijev
stric Jakob, 1895. postao je suosnivač Jebsen & Co u Hong Kongu. Tako
da je Džonijev otac, Mihael III, kao najmlađi sin, nastavio posao u
Hamburgu posle smrti Džonijevog dede 1899. Nije poznato kada je Mihael
III umro, ali u vreme kada se Džoni 1935. upisao na Frajburg, oba njegova
roditelja više nisu bila među živima. Džoni dotad ne samo da je nasledio
značajan deo brodarskog carstva već i neku drugu imovinu. I sam će
kasnije reći da je svoju odanost Nemačkoj pokazivao time jer je u velikoj
meri bio njen vlasnik.
Džoni je bio Duškov najbolji prijatelj, ali i osoba koja je najviše uticala
na njegov život – kako će Popov kasnije otkriti. Imali su mnogo toga
zajedničkog, uključujući i zavisnost prema „brzim kolima i lakim
ženama”. Duško je vozio BMW, a Džoni mercedes 540 turbo. Obojica su
bili rečiti, popularni i puni samopouzdanja. Duško, koji je imao
fotografsko pamćenje i govorio pet jezika, napisao je da je Džonijevo
znanje bilo „enciklopedijsko” a memorija nepogrešiva. Dosijei MI5 više
puta spominju Jebsena kao izuzetno inteligentnog, pametnog i veoma
kulturnog. A i engleski je govorio prilično dobro.
Obojica su bili kompleksne ličnosti, često povučeni, ali uvek
neizostavno harizmatični. Popovljevo mišljenje da su svi bili očarani
Džonijem odražavalo je ono kako je MI5 opisao samog Duška. „Hrabar je,
diskretan i veoma šarmantan”, napisao je službenik zadužen za Popova. „U
svakom smislu, veliki je avanturista.”
 Hedonisti i rasipnici, nestašni prijatelji su uz to bili i neizmerno odani
jedan drugom; obojica su, vreme će pokazati, bili više nego spremni da
žrtvuju život za onog drugog. Što i nije bilo naročito čudno jer su imali isti
pogled na svet (Weltanschauung), jer su više cenili kapitalizam od
socijalizma, slobodu od sigurnosti, dovitljivost od discipline, a pobunu od
ispiranja mozga. Nisu se dali prevariti, i nisu marili za ideologije.
Što se drugih stvari tiče, bili su sušta suprotnost. Dok je Duško imao
mladalački zdrav izgled, Džoni je bio bled, slabovid, pokvarenih zuba
požutelih od duvana. Duško je bio atletski građen i vešt u mnogim
sportovima, vaterpolu, jahanju, jedrenju, skijanju, tenisu i streljaštvu. A
bio je dobar i u pesničenju – što će njegovi protivnici kasnije otkriti.
Jebsen se nije bavio sportom, naprotiv, bio je mršav i slab. Kao Orvelov
nesrećni Vinston.
Patio je od proširenih vena i hramao. Oblačio se besprekorno, možda da
bi nadoknadio svoj ne tako savršen izgled. Jednom prilikom je rekao
Dušku da je spreman da plati 600 dolara – preterana suma za to vreme – za
odelo od engleskog štofa. Sa zastrašujućim umom, bogatstvom, zavidnim
stilom, Jebsen je zračio neverovatnom hrabrošću i smelošću.
Džoni je obožavao Duška, koji je bio pet godina stariji i naizgled
uspešan u svemu, naročito kada su žene bile u pitanju. Duško se, s druge
strane, divio Džonijevoj nezavisnosti i razboritosti. Uz to, imali su i jednu
zajedničku strast: mržnju prema nacistima.
 Duško Popov.

(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Sjedinjenih Američkih Država.)

 Džoni Jebsen.
(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Ujedinjenog Kraljevstva.)

Posle saslušanja Gestapoa Popov je premešten u frajburški zatvor. U

najmanju ruku, bilo je to neugodno otrežnjenje. Život u nacističkom
zatočeništvu uglavnom je bio isti širom Nemačke – užasan. Nije bilo
poseta. Nije bilo pošte. Nekoliko minuta šetnje po dvorištu jedanput
dnevno. Luteranski pastor Ditrih Bonhefer napisaće kasnije: „Ćebad...
toliko su smrdela da i pored velike hladnoće nisu mogla da se koriste.
Sledećeg jutra u ćeliju mi je ubačeno parče hleba; morao sam da ga
uzmem sa poda... Sledećih dvanaest dana vrata ćelije su otvarana samo za
unošenje hrane i iznošenje kible. Nije mi bilo rečeno ništa vezano za
razloge mog zadržavanja, ili koliko će ono trajati.”
Jedan operativac SOE, zarobljen u Višijevskoj Francuskoj, imao je
sličnu priču: „Izgubio sam skoro dvadeset kilograma za samo nekoliko
nedelja. Tamničar je dolazio tri puta dnevno: ujutru sa šoljom vruće vode
uveravajući me da je kafa, u podne sa većom šoljom takozvane supe u
kojoj su plivala tri, četiri zrna... i uveče, sa još jednom šoljom supe i
komadom crnog hleba. Sredom”, nastavio je, „dobijali smo malo parče
mesa – ponekad bi to bila samo koska.” Svakog dana bokal hladne vode za
piće. Nedeljama se nije ni kupao ni brijao.
Posle nekoliko dana u svom novom domu, Popov je upoznao još jednog
zatvorenika, koji mu je objasnio da nacisti neće sprovesti formalno
suđenje; Hitlerov Schutzhaft je dozvoljavao Gestapou da može bez suđenja
da zatvara ljude. Sudovima je bilo zabranjeno da istražuju, ili da se
mešaju. Takođe mu je rekao da će biti tajno prebačen u koncentracioni
logor, zaveden kao nestao i da se za njega više nikada neće čuti. A u tim
logorima je bilo uobičajeno da se napolje izlazi „isključivo mrtav” –
dodao je.
Duško u to vreme nije imao pojma da su nacisti već usavršili sistem
ideoloških čistki; postojanje disidenata bilo je palimpsest, uredno obrisan
putem delotvornih koncentracionih ili prisilnih radnih logora. Do 1937.
takvi logori bili su osnovani u Oraninburgu, Estervegenu, Dahauu,
Zahsenhauzenu, Buhenvaldu i Lihtenburgu. Posebno uznemiruje činjenica
da je Gestapo imao zvanično i isključivo ovlašćenje za Sonderbehandlung
(„poseban tretman”) – pogubljenja. Pošto je Duško bio uhapšen pre zore,
njegovi univerzitetski drugovi će pretpostaviti da je otišao u Pariz. Bilo je
predviđeno da narednih dana bude prebačen u logor i konačno uklonjen.
Međutim, iznenada je oslobođen bez objašnjenja i naređeno mu je da
napusti zemlju u roku od dvadeset četiri časa. Uhvatio je prvi voz za
Švajcarsku.
Pratili su ga.
 TREĆE POGLAVLJE

ŠPIJUNIRANJE ZA HITLERA,
UBIJANJE ZA ČERČILA

Telegram koji će zauvek izmeniti život Duška Popova prispeo je 4.

februara 1940.
Sve je išlo dobro da ne može biti bolje. U jesen 1937. Duško je sa
advokatom za privredno pravo dr Jakšićem u Dubrovniku otvorio
kancelariju i stekao impresivan broj stalnih klijenata, uključujući i čuvenu
beogradsku Savsku banku. Posredujući u sklapanju ugovora za uvoz
industrijskih mašina, sarađivao je i sa nemačkom ambasadom i često se
sretao sa njenim sekretarom Fon Štajnom.
Fon Štajn je bio otprilike Popovljev vršnjak i umnogome je ličio na
bučne naciste sa kojima je Duško studirao u Frajburgu. Krupan, kratko
podšišane plave kose, uredno izbrijanog rumenog lica i punačak, ali i sa
ključnim belegom hrabrosti – ožiljkom na obrazu koji je zadobio u
dvoboju, i u potpunosti pravi prototip hitlerovca. Fon Štajn nije traćio
vreme na vrbovanje; čim je saznao da Popov poznaje Božu Banjca,
dubrovačkog brodovlasnika i jednog od najbogatijih ljudi u Jugoslaviji,
sugerisao je da bi bilo poželjno da Duško uloži više truda za ostvarivanje
nemačkih interesa.
Tokom sledećeg susreta u Beogradu januara 1940. Fon Štajn je nastavio
sa pritiscima. „Vi ste bliski prijatelj Karla Banjca”, rekao je i dodao,
„brata Bože Banjca, tako da biste preko njega mogli da se približite
britanskim krugovima.” Duško ga je podsetio da je proteran iz Nemačke,
ali diplomata uopšte nije mario za to. Fon Štajn je jednostavno odgovorio
da će prošlost ostaviti po strani.
Pokušavajući da promeni temu, Popov je naglasio da nije siguran da
njegova poznanstva mogu da budu od bilo kakve koristi. A i da mogu,
mislio se u sebi, teško da bi on tada zastupao interese Nemačke, koja je
već četiri meseca bila u ratu sa Britanijom i Francuskom. Osim toga, nije
imao nikakve potrebe za dodatnim poslom ili zaradom.
Iako je Popov bio veoma ležeran kad je posao u pitanju – obično je već
oko jedanaest pre podne odlazio iz kancelarije – zarađivao je preko 3000
funti godišnje, što 1940. nije bila nimalo zanemarljiva suma. Živeo je na
poluostrvu, u ogromnoj kući koja je imala poslugu i baštovane. U MI5
njegova adresa bila je jednostavno zabeležena kao „Lapad, Dubrovnik”.
Sa dvadeset devet godina imao je uticajna poznanstva, pripadao
visokom društvu i godišnje provodio mesec ili duže na odmoru u Parizu.
Posedovao je jahtu „Nina” i kao član Dubrovačkog jedriličarskog kluba
voleo da kaže kako je „rođen na suncu i da će umreti na suncu”. Porodica,
jedrenje, tenis, žene – život je bio lagodan.

Telegram iz Berlina pretio je da sve pokvari.

Moramo hitno da se nađemo. Predlažem 8. februar.

Hotel Srpski kralj. Beograd.

Bez pozdrava. Bez oživljavanja uspomena. Bez povoda. Džoni je bio u

nekakvoj nevolji.
Prošle su dve i po godine otkad je Gestapo prognao Duška iz Nemačke,
a on je i dalje osećao duboku zahvalnost prema svom prijatelju. Zabrinuvši
se zbog njegovog nestanka, Džoni se raspitao i saznao za hapšenje. Nazvao
je Duškovog oca koji je stupio u kontakt sa jugoslovenskim premijerom, a
ovaj je potom kontaktirao Hermana Geringa. Kada je Džoni saznao da su
ga oslobodili, Duško se već nalazio na frajburškoj železničkoj stanici.
Kako mu nije bio dozvoljen ulazak na peron, Jebsen je pretpostavio kojom
rutom će ići i pratio je Duškov voz do Bazela. Bilo je to spasenje koje
Duško još dugo neće zaboraviti.
Vozio je do Beograda.
Džoni je izgledao užasno, prisećao se Duško. Zapuštene kose, čupavih
brkova, sumoran i zabrinutog pogleda, palio je cigaretu za cigaretom – 100
do 150 na dan – i puno pio. Za samo tri godine Jebsen je primetno ostario.
Pošto su tokom prvih par minuta razgovora iskalili svoj bes prema
Hitleru, Džoni je prešao na stvar. Izvestan broj nemačkih brodova koji su
pripadali Norddojč Lojd floti, kompaniji u Jebsenovom vlasništvu, bio je
usidren u nekoliko luka na neutralnim teritorijama. Uspeo je da dobije
dozvolu da ih proda – pod uslovom da plove pod neutralnom zastavom –
ali mu je bila potrebna pomoć da pronađe kupca. Kao logičan izbor
nametale su se Britanija i Francuska, ali ako bi SD nanjušio da prodaje
vojne resurse Saveznicima, smesta bi ga likvidirali. Popov je trebalo da
pregovara i zaključi posao bez Jebsenovog učešća, a zvanični kupac bi
trebalo da bude neka neutralna treća strana.
Duško se naglas zapitao koliki je to rizik za Džonija, ali je ovaj ostao
nepokolebljiv. Jebsen mu je rekao da voli svoju zemlju, ali da nema
nikakvu obavezu da podržava „krvavog tiranina”. Popov je veoma dobro
razumeo njegov problem. Bogati aristokrata bez ikakvih briga, čiji su
imetak i način života preko noći mogli da se promene. Ali nije se radilo
samo o tome. Nezavisnost, slobodna misao, otpor – čak i neposlušnost –
predstavljali su duboko ukorenjene pruske vrednosti koje su se prožimale
sa nemačkom otmenošću. Negde je pisalo kako je pruski zapovednik
ukorio jednog majora koji je doslovce sprovodio naredbe, rekavši mu:
„Pruski kralj te je imenovao štabnim oficirom jer znaš kada ne bi trebalo
da izvršavaš njegova naređenja.”
Komandanti Vermahta pruskog porekla negovali su tradiciju slobodne
misli i buntovništva. Feldmaršal Paul Ludvig fon Klajst razrešen je
dužnosti marta 1944. kada je odbio Hitlerovo naređenje dozvolivši Osmoj
armiji, koju su Rusi zamalo zbrisali, da se povuče. General Ditrih fon
Šoltic, vojni guverner Pariza, takođe nije poslušao Hitlerovo naređenje da
grad sravni sa zemljom avgusta 1944.
Ali ta samostalnost nije bila karakteristična samo za vojna lica.
Istoričar Hans Šeps je Prusku nazvao „kolevkom misli”. Kako će kasnije
ratne godine pokazati, najveći broj vođa pokreta otpora nacistima – Karl
Gerdeler, grof Helmut fon Moltke, Ulrih fon Hasel, Adam fon Trot cu
Zolc, Peter Jork fon Vartenburg, Hening fon Treskov, Ernst fon Harnak,
grof Volf Hajnrih fon Heldorf i Johanes Popić – bili su Prusi.
Odgajan u bogatoj hamburškoj porodici pod uticajem pomenute
tradicije, Jebsen je zadržao upravo takvo gledište na politiku i ulogu
čoveka u svetu. Nije bio ničiji pajac, pogotovo ne Hitlerov, i uprkos
nacistima krčio je sopstveni put kroz ratna vremena.
 Popov je pristao da pomogne i odneo je spisak brodova u britansku
ambasadu, gde se sreo sa prvim sekretarom gospodinom Hauom. Tom
prilikom Duško je obavestio sekretara o prethodnim Fon Štajnovim
ponudama, ali ga je pitao i kako ubuduće da se ponaša. Ne spominjući
ulogu dvostrukog agenta, Hau mu je sugerisao da nagovesti Nemcima da
je voljan da radi za njih. A što se brodova tiče, Hau je Duška uputio na
sekretara za trgovinu H. N. Staroka, koji će razmotriti moguću kupovinu.
Posle izvesnog vremena, Džoni je obavestio Duška da je pristupio
Abveru. U to vreme, većina nemačkih aristokrata pristupala je jednoj od
dve obaveštajne službe – nacističkoj SD ili vojnoj, Abveru. Potonja je, pod
vođstvom legendarnog admirala Vilhelma Kanarisa, rasla brzinom munje.
Kada je Hitler došao na vlast, u štabu Abvera bilo je oko sto pedeset ljudi;
već do 1937. taj broj se povećao na oko devet stotina. Čovek Jebsenovog
intelekta i prefinjenosti predstavljao je upravo ono što je Kanaris tražio.
Džoni se pridružio sektoru koji su uglavnom činili ljudi koji nisu bili
nacisti – a on je baš to i želeo.
Popov nije bio sasvim zatečen saopštenjem – svaki nemački muškarac
koji nije služio državi smatran je izdajnikom, a izdaja se kažnjavala
smrću. U svojstvu Forschera (istraživača) Džoni će izbeći da bude
topovsko meso na frontu. Ali je Jebsen imao još jedan razlog zbog kojeg
se priključio Abveru – slobodu. Kako je njegov posao iziskivao
regrutovanje novih špijuna, mogao je da putuje gde god poželi i na taj
način stekne uvid u događanja van granica Nemačke. Opozicioni lideri
poput Karla Gerdelera su to nazivali sponama sa „slobodnim svetom”.
Duškov ulog se uvećao. Njegov najbolji prijatelj se priključio Abveru,
a Fon Štajn ga je – nezavisno od Jebsena – pritiskao da radi za Nemce.
Istovremeno, Britanci su ostajali uzdržani.
Nedugo zatim, narednik Džordž Letbridž, šef beogradskog odseka SIS
(MI6), pozvao je Duška u konzularno odeljenje britanske ambasade.
Duško mu je uopšteno ispričao za Fon Štajna, Džonija i nemačku
regrutaciju špijuna. Ne ulazeći u detalje, Letbridž mu je rekao da nastavi
saradnju sa njima. Želeći da dolije ulje na vatru, Duško je nagovestio kako
bi mogao da izigra Nemce pričom da prijatelj iz Londona – gospodin
Ivanović iz jugoslovenskog Lojda i nećak Bože Banjca – može da bude
koristan izvor informacija; Abver bi smesta mogao da potvrdi
verodostojnost izvora i Duško bi tako zadobio poverenje. Ali su ubrzo
saznali da je Ivanović nedavno otputovao u Ameriku na duži boravak, pa
je Popov predložio drugi, izmišljeni izvor koji bi navodno bio
neimenovani službenik jugoslovenskog poslanstva. Duško će tvrditi kako
je čovek odbio da mu kaže ime, i na taj način prikriti lukavstvo.
Letbridž se složio, ali je napomenuo Popovu da ne sme da kaže Jebsenu
za njihov sastanak. Duško je napustio sastanak u velikoj nedoumici – još
nije bio britanski agent, zbog obzira prema Džoniju morao je da ćuti, a
izgleda da će uskoro pod nepoznatim uslovima postati operativac Abvera.
Duško je obavestio Fon Štajna o svojoj odluci i nekoliko nedelja
kasnije, 9. septembra, Jebsen mu je dostavio tri upitnika koja je trebalo da
prosledi londonskom izvoru. U dokumentima su tražene informacije o
britanskim odbrambenim merama duž južne obale, lokaciji i broju
divizija, imenima zapovednika, protivtenkovskim jedinicama, fabrikama
oružja, Čerčilovim protivnicima i štošta još. Popov je shvatio da će za
odgovore biti potrebno prilično vremena, pošto će „diplomata” koji će ih
sročiti zapravo biti tim britanskih obaveštajaca.
Uveravajući Nemce da je upitnike poslao diplomatskom poštom, Duško
ih je zapravo predao Letbridžu, koji ih je preko SIS-a prosledio u London.
MI6 i MI5 su odmah uočili poteškoće koje ih očekuju. Svi odgovori
moraju biti do sitnica pročešljani, međusobno usklađeni, uz učešće i vojne
obaveštajne službe, i zajednički odobreni. Jedna greška i Popov će biti
provaljen.
Dok je britanska služba radila na pitanjima, Nemci su postajali sve
nestrpljiviji. Nedelje su prolazile a Duško nije dobijao nikakav odgovor od
Letbridža i MI6. Kada ga je Džoni pitao zašto toliko kasni, Duško je rekao
da se njegov izvor u ambasadi plaši da poverljive informacije pošalje
diplomatskom poštom. Nemci su zato naložili Popovu da otputuje u
London i lično preuzme odgovore.
Nadmudrivanje između Duška i Džonija se nastavilo a da nijedan nije
znao krajnje namere onog drugog. Tokom njihovog sledećeg susreta
Jebsen je naglasio kako „sada obojica služe istoj stvari”, pritom
pokušavajući da pronikne u Duškove motive. Dodao je da je pristupio
Abveru jer su ga proširene vene sprečavale da bude običan vojnik i da mu
bolje pristaje uloga agenta pod plaštom biznismena. Međutim, pitao je:
zašto bi Popov – osvedočeni demokrata – pomagao Nemcima?
 Duško je blefirao. Odgovorio je da želi lagodniji život i da su mu
obećali visoke položaje kada se rat završi. Džoni je prećutao činjenicu da
Dušku nije bilo potrebno ni jedno ni drugo.

Prve nedelje novembra Jebsen je obavestio Duška da je u gradu major

Olšlager, šef Abverove centrale Istok i Džonijev supervizor. Popov će
saznati da mu je pravo ime bilo pukovnik Ernst Muncinger, a koristio je i
pseudonim Heflinger. Sa svojih pedesetak godina, Muncinger je bio
rumenog lica, prosede kose i nosio je naočare bez okvira. Pedantan u
izboru garderobe, pukovnik je prednost davao tamnim odelima, ali je uvek
nosio zeleni šešir – sa zadenutim perom.
U restoranu nadomak Beograda, Muncinger je izneo zvaničnu ponudu i
otkrio svoj identitet. Složio se da špijunaža nosi rizike, ali Abver bogato
plaća svoje agente, a Popov će još biti i nagrađen značajnim položajem u
novoj Jugoslaviji. Duško je prihvatio i već sutradan se sastao sa
Muncingerom u nemačkoj ambasadi, kako bi dobio poslednje instrukcije,
pitanja za londonski izvor i bočicu nevidljivog mastila.
Sada je postao dvostruki agent.
Duško nije lako prelomio. Pristupanje Abveru i MI6 podrazumevalo je
da neće nositi uniformu i biti zaštićen – za špijune nije važila Ženevska
konvencija. Ako bi ga Abver ili Gestapo ulovili u ulozi dvostrukog agenta,
mogli bi da rade s njim šta god hoće. Bio je spreman da prihvati taj rizik,
ali šta s Džonijem? Ruku na srce, Džoni nije bio nacista, ali nisu to bili ni
Kanaris ni njegov zamenik Oster, pa su ipak, poput drugih, bili lojalni
svojoj državi. Da li je Džoni bio svestan da će mržnja prema nacistima
Duška okrenuti prema Britancima? I još važnije, hoće li Jebsen moći da
zažmuri na jedno oko?

Narednih sedmica Popov je morao da se pobrine za zvanično pokriće –

trgovačku vezu između Jugoslavije i Engleske – kao savetnik za poslove
uvoza i izvoza. Jednoga dana mu je usred posla otkazao BMW. Kako su
Duškovi roditelji živeli u Dubrovniku, šofer njegovog oca mu je ponudio
svoje usluge. Par nedelja kasnije, prisećaće se Duško u svojim
memoarima, Džoni je uleteo u njegovu spavaću sobu mašući gomilom
papira.
„Božidar te je prodao!”
Devet strana, rekao je Jebsen, navodeći sve sastanke i osobe sa kojima
se Duško sretao tokom prethodne dve nedelje. Pre nego što je otputovao u
Beč, Muncinger je zavrbovao porodičnog šofera Popovljevih da špijunira
Duška. Božidar je bio taj koji je izvršio sabotažu na automobilu.
Duško je bacio pogled na izveštaj i slegnuo ramenima. Rekao je da su
to uglavnom adrese njegovih ljubavnica.
„A šta ćemo s ovim?”, upitao je Džoni ukazavši na više poseta istoj
adresi. Duško je na to rekao da je reč o konzularnom odeljenju pošto je
podneo vizu za Englesku.
„Šest puta? Ma daj, Duško. To mesto je istovremeno i štab britanskih
obaveštajaca.”
Duško je ćutao neko vreme, pokušavajući da smisli dobar izgovor. Znao
je da je Džoni antinacista, ali Jebsen je sada bio „vojnik” nemačke armije.
On, Muncinger i Božidar bili su na istoj strani, a mnogobrojne posete
britanskoj službi bile su očigledan dokaz da Duško špijunira za
neprijatelja. Da li je Džonijev komentar bio samo upozorenje?
Razmišljao je o odanosti. Da je Džoniju Abver na prvom mestu, ne bi
mu pomenuo ni Božidara, ni izveštaj. Bez obzira na rodoljublje, Duško je
bio ubeđen da je njegova i Džonijeva pobratimska veza jača od bilo kakvih
uniformi. Rekao je da se nada da ova situacija ne menja stvari.
Džoni je progunđao da je mogao da raskrinka Popova i sve sa kojima je
povezan.
Posle par trenutaka Duško je rekao Džoniju da će napraviti novi, lažan
izveštaj i pobrinuće se za Božidara. Jebsen je otišao a Duško požurio ka
Ivu, čija je ordinacija bila u blizini, da ga obavesti da će poslati šofera na
duži put. Ovome se to nije dopalo. „Božidar je sada kao kancer”. rekao je
Ivo. „Ne možemo tu ništa da promenimo. Dokle god je živ, predstavljaće ti
pretnju.”
Kao patrijarhalni stariji brat, Ivo je hteo da preuzme na sebe da se reši
Božidara. Tako će biti bolje, dodao je, pogotovo ako Nemci počnu da
istražuju. Duško je bio dirnut, ali je smatrao da je u pitanju njegova
greška, a samim tim i njegova odgovornost. On će to obaviti.
Ali ne pre mraka.
 ČETVRTO POGLAVLJE

MAGIJA

Duško je celog dana preispitivao svoju odluku. Godinama kasnije,

objasniće svoju dilemu: „Svet u ratu gubi razum. U njemu nema pravila.
[...] Vaša oružja su laži, izdaja, nasilje i ubistvo. Ako ih ne koristite,
možda izgubite bitku. Možda izgubite hiljade života koji su mogli biti
sačuvani. Ili možda izgubite ceo rat.”
Po zalasku sunca sastao se sa dvojicom kriminalaca, koje je prethodno
zastupao u krivičnom postupku. Prošaputavši im svoj problem, tutnuo im
je svežanj novčanica. Kasnije te noći zatražio je od Božidara da izvrši
jedan zadatak. Boreći se sa odlukom koju je doneo, zapisao je Duško u
memoarima, dao je Božidaru mogućnost da bude iskren.
„Da li ti je bilo isuviše naporno da radiš ovih poslednjih nekoliko
nedelja? Izgledaš umorno. Ili zabrinuto. Jel’ sve u redu?” Predložio mu je
taksi dok BMV ne bude popravljen.
„O, ne, ne, ne”, rekao je Božidar. „Drago mi što mogu da budem na
usluzi.”
Duško je klimnuo glavom i vratio se u krevet.

Sutradan je policija izvestila da je Božidara ubila straža na železnici u

neuspelom pokušaju krađe. Duško se neće kajati ni posle rata. Božidar je
radio za naciste „i mogao je da ubije ne samo mene nego i mnoge druge”,
rekao je jednom novinaru.
Džoni je došao tog popodneva i ukorio je Popova zbog smrtonosne
akcije. „Da li bi tako ubio i mene ako bi otkrio da sam igrao prljavo?”
Pitanje je bilo uznemirujuće. Duško je samo mogao da nagađa da li će
problem s odanošću i nategnuti odnosi trajati tokom celog rata. Da li će
stalno morati da bude na oprezu, čak i kada je u pitanju njegov najbolji
prijatelj?
 Džoni je promenio temu i prešao na Muncingerov upitnik, rekavši
Dušku da vrlo brzo pošalje nešto, jer će Abver veoma pažljivo motriti na
njega. Međutim, Duško je tu bio nemoćan – pošto su Britanci još
pripremali izveštaj, moraće da zamajava Džonija dok MI5 ne dostavi
informacije.
Situacija je bila neizvesna. Tek što je počeo da radi kao zvanični špijun
Abvera, a već je cela stvar postala haotična. Jebsen je znao da je ubio
Božidara, ali je svejedno okrenuo glavu na drugu stranu. Znao je za
Duškove brojne posete britanskoj obaveštajnoj službi, a ipak je pomagao
sa lažiranim izveštajem. Džoni ga je štitio, a istovremeno je poslušno
ispunjavao svoje zadatke za Abver.

Nešto kasnije, zapisao je Popov, u udaljenom parku izvan Beograda

sastao se sa Letbridžom kako bi primio konačna uputstva. „Ponašaj se kao
da si pravi nemački obaveštajac”, rekao mu je špijun. „Zaboravi da nam
pripadaš. Dok putuješ, ponašaj se kao da brineš da Englezi možda ne
sumnjaju u tebe. Budi siguran da ćeš u svakom trenutku biti pod
nemačkom prismotrom. Drži otvorene oči i načuljene uši, a usta
zatvorena. Treba da pamtiš imena, adrese, lica i svaku reč koju čuješ o
Nemcima, ili od njih, ali nemoj ništa da zapisuješ.”
Letbridž je rekao da je britanska obaveštajna služba zainteresovana za
sve što bi Duško mogao da sazna o operaciji „Morski lav” – nemačkom
planu za invaziju na Britaniju. Nije znao kom odeljenju će Duško biti
dodeljen, ali je objasnio da je britanska obaveštajna služba podeljena na
dva ključna dela: Tajnu obaveštajnu službu (Secret Intelligence Service),
poznatiju kao SIS ili MI6, koja se bavila špijunažom u inostranstvu, i
Službu bezbednosti (Security Intelligence Service) – MI5 – koja je
nadgledala domaće kontraobaveštajce i dvostruke agente.

Doduše, Britanci su učili dvostruku igru u hodu. Za njihovog jedinog

preostalog dvostrukog agenta koji je imao veze u Abveru – Artura Ovensa
(kodno ime SNEG) – smatralo se da je zapravo trostruki agent, i MI5 nije
znao kako da ga iskoristi. Ovens, velški inženjer, patentirao je specijalni
suvi ćelijski akumulator, koji je u velikim količinama bio prodat nemačkoj
mornarici. Tokom jednog od njegovih čestih putovanja u Hamburg 1936.
Ovens se sastao sa svojom kontrolom iz Abvera. MI6 ga je stavio pod
prismotru i ispostavilo se da je Artur zavrbovan da bude nemački špijun.
Kada se Ovens vratio u London, britanska obaveštajna služba ga je
temeljno saslušala. Ovens se onda zakleo na vernost i MI5 mu je dozvolio
ograničene dužnosti kao dvostrukom agentu. Međutim, 18. avgusta 1939.
SNEGOVA žena i sin su obavestili Skotland jard da je Artur nemački
špijun. Ovens se slepo držao toga da je nevin, a po svemu sudeći, za obe
strane je radio za novac. U smrtonosnoj igri dvostrukih prevara MI5 je
iskoristio Ovensa da putem radio-veze iz zatvora Vandsvort kontaktira
svog hamburškog kontrolora, dr Rancaua (čije je pravo ime bilo Nikolaus
Riter). To je bila prva radio-veza ostvarena sa neprijateljem.
Ovensu je 1940. bilo dozvoljeno da poseti Antverpen, ali major
Robertson i Gaj Lidel iz MI5 su i dalje ozbiljno sumnjali u njegovu
odanost. Drugi agenti su se pokazali podjednako neinteresantno. Sem
Makarti, kodno ime BISKVIT, bio je prevaspitani kriminalac, prevarant i
diler droge. Gesta Karoli, preobraćeni nemački špijun, kodnog imena
LETO, bio je planiran za odstrel u MI5. Volter Dikets, kodno ime CELER,
za vreme Prvog svetskog rata bio je vazduhoplovni obaveštajni oficir –
otpušten iz RAF-a kao nečastan.
Popov je, s druge strane, nudio veoma zanimljive mogućnosti. Šef MI6
Stjuart Menziz želeo je da ga upotrebi kako bi saznao sve što može o svom
parnjaku, šefu Abvera, generalu Vilhelmu Kanarisu. Kanaris je bio
neobičan protivnik i Menzizu su pristizali nebrojeni dokazi da admiral nije
nacista i da ne podržava Hitlera. A naročito interesantan podatak bio je da
je Kanaris otišao toliko daleko i upozorio saveznike na datum Hitlerove
invazije na Poljsku. Ali da bi bio siguran, „C”3 je morao da dobije potvrdu
od nekog iznutra.
Major T. A. Tar Robertson, šef odeljenja MI5 za nadzor dvostrukih
agenata, takođe je mogao da iskoristi Popovljeve talente. Duško je govorio
pet jezika, bio doktor pravnih nauka, dolazio iz bogate porodice i mogao je
da putuje i da se druži sa ljudima iz najviših društvenih krugova. Britanci
su znali da on „ne pije vodu iz posude za pranje prstiju” i da zna kako se
drže nož i viljuška, reći će Popov kasnije. Ipak, kao i SNEG, i Duško je
nosio ogroman rizik sa sobom da je možda trostruki: nije bio Britanac,
išao je u školu u Nemačkoj, a prvobitno ga je zavrbovao Abver. MI5 će
morati da preduzme ozbiljne mere predostrožnosti.
Tokom sledećih nekoliko meseci Duško će raditi za MI5 i za MI6. U
međuvremenu, biće zaveden u njihove knjige i prvobitno ime će mu biti
SKUTER.

Kada je napokon stiglo odobrenje iz Berlina da Popov može da poseti

London, Muncinger je, umesto da Duška pošalje direktno tamo, izdao
naređenje da on ide u Rim, gde će neko stupiti u vezu sa njim. A Britanci
su, s druge strane, rekli Dušku da će mu neko u Engleskoj prići sa
lozinkom koja je glasila „Rubikon”. Kako je Popov bio na probnom radu
za obe strane, shvatio je da će možda imati dve pratnje – jednu nemačku i
jednu britansku.
Srećom, nisu se sreli.

Sedamnaestog novembra 1940. krenuo je vozom u Rim, gde je stigao

nakon dva dana. Sledeći uputstva, otišao je pravo u avio-kompaniju Ala
Litorija; Muncinger mu je rekao da neće imati problema da obezbedi
prolaz do Lisabona. Međutim, službenik avio-kompanije nije imao kartu,
pa čak ni rezervaciju, ali je Popovu dao ceduljicu sa tekstom otkucanim na
nemačkom:

Dragi Duško, nemoj da odeš pre nego što se

vidimo;
biću u Rimu u hotelu Ekscelzior.
Johan

Vrativši se u centar, Duško se prijavio u hotel Ambasador i pozvao broj

koji mu je Muncinger dao za slučaj opasnosti – Rim 44168 – i rekao je
svoje i ime hotela kao lozinku. Kada je Duško spomenuo avionsku kartu,
čovek je rekao da mora da je u pitanju neka greška i da nema pojma o
čemu on priča. Duško je ponovio svoje ime i svrhu svog posla; čovek je
rekao da mu ništa od toga nije poznato. Popov je spustio slušalicu i
pokušao da nađe broj Rim 44168 u imeniku.
 Ni traga od njega.
Pola sata kasnije u hotelu su se pojavila dva čoveka. Nizak
šezdesetogodišnjak sede kose, bled i bolesnog izgleda, predstavio se kao
dr Kampijanji. Drugi Italijan, visoki četrdesetpetogodišnjak, nije rekao
ništa. Kampijanji je postavio nekoliko pitanja, a Popov je dao uopštene
odgovore pošto mu Muncinger nije rekao ništa o ovom sastanku. Posle
nekoliko minuta, Italijani su priznali da im je Popovljev posao bio poznat i
da je „privukao pažnju”. Kampijanji je pružio Dušku svoju podsetnicu i
rekao da će kroz dva dana ponovo doći. Na njoj je pisalo: Ardanji –
advokat, Ulica Torino br. 7, IV sprat.
Naredne večeri, 20. novembra, Duško je otišao sa Džonijem na piće.
Džoni je rekao da se „Morski lav” odlaže zbog neslaganja između
različitih grana vojnih službi.
Džoni i Duško u to vreme nisu imali pojma da je britanska obaveštajna
služba presretala Geringove poruke komandirima Luftvafea, šifrovane
mašinom ENIGMA, i da je Blečli park prosleđivao MI6 daleko više nego
što je Jebsen znao. Do kraja jula, ULTRA – britansko kodno ime za
poverljive obaveštajne podatke dobijene presretanjem i dešifrovanjem
poruka – otkrila je da se nemačka kopnena vojska i mornarica ne slažu oko
toga da trupe i logistika potrebne za operaciju „Morski lav” treba da budu
prevezene morskim putem.
Džoni je prošao kroz sve što je znao o planovima generala Franca
Haldera, načelnika Hitlerovog generalštaba, i prešao na položaj koji je bio
dodeljen Dušku – Lisabon. Rekao je da je portugalska prestonica
najvažnija Abverova ispostava, a za Duška će biti zadužen major Ludoviko
fon Karsthof, šef lisabonskog ogranka. Fon Karsthof je Austrijanac iz
Trsta, čije je pravo ime bilo Kremer fon Auenrode. Veoma tajanstven,
među osobljem nemačke ambasade bio je zaveden kao „Albert fon
Karsthof”, i voleo je da ga zovu Ludoviko, a ponekad je dokumente
potpisivao i kao Ancuveto.
Džoni je naglasio da je major veoma šarmantan i da može biti pomalo
opasno ako ga Duško zavoli. Ako se sprijatelje, strahovao je Jebsen, Duško
će možda praviti greške. Njih dvojica su ipak postali prijatelji i Popovu je
kasnije bilo neprijatno zbog toga. „Bio je strašno šarmantna osoba”, rekao
je Duško u jednom intervjuu posle rata. „Bio mi je veoma drag i sve vreme
sam osećao krivicu zato što mi je bio glavno sredstvo kojim sam obmanuo
nacističku vladu.” Takve su bile muke dvostrukih agenata.
Pre odlaska, prisećao se Duško, Džoni mu je dao posebna uputstva u
vezi sa sastankom: po dolasku u Lisabon nazvaće Fon Karsthofa iz javne
govornice, zatražiti Karla Šmita i saopštiti mu da mu je njegov rođak iz
Štutgarta rekao da ga pozove. Šmit će se javiti i naznačiti vreme i mesto
za sastanak. Duško je trebalo da dođe sat vremena pre zakazanog vremena
i da čeka. Naići će žena, namignuće mu, povešće ga do kola koja ih čekaju
i odatle će ga odvesti na sastanak.
Bez ijedne reči.

Sistemi razrađenih šifara i tajnih sastanaka, čak i u neutralnim

zemljama, bili su više nego neophodni. Hoteli, kafei i barovi Madrida,
Estorila i Lisabona bili su glavna poprišta špijunskih bitaka u Drugom
svetskom ratu, i mesta gde je neprijatelj često mogao da uoči ko je gde
otišao i ko je sa kim pričao. Začuđujuće je bilo da su obe strane
posedovale neverovatne količine podataka o tajnim agentima, sedištima i
procedurama suprotne strane. U novembru 1939 Nemci su kidnapovali dva
najviša britanska agenta MI6, kapetana Pejna Besta i majora Ričarda
Stivensa, i saznali radna imena i ostale poverljive informacije.
Predstavljajući se kao članovi pokreta otpora, Valter Šelenberg i njegovi
pomoćnici namamili su Besta i Stivensa u restoran u Venlou na holandsko-
nemačkoj granici i brzo ih savladali. U tom okršaju jedan čovek je ubijen i
agenti MI6 su poslati u Berlin, gde su bili saslušavani i držani do 1945.
Tokom rata obe strane podjednako naporno su radile na otkrivanju
suparničkih operacija. Valter Šelenberg je napisao u svojim memoarima da
je imao „kompletnu listu” američkih i britanskih operativaca koji su
delovali u Španiji. Do proleća 1940. britanski obaveštajci presreli su toliko
nemačkih radio-poruka da se govorilo da su šifranti koji su u Blečli parku
radili na razbijanju šifara znali Hitlerova naređenja pre njegovih generala.
Štaviše, svi nemački špijuni ubačeni u Englesku tokom 1940. i 1941. bili
su uhvaćeni, neki pogubljeni, a četvoro njih preobraćeno u dvostruke
agente. Od 1941. pa nadalje, Britanci su kontrolisali i upravljali svim
nemačkim agentima koji su radili na teritoriji Engleske.
 Čuvari tajni su bili veoma obazrivi u vezi sa vrednostima njihovih
podataka. U kancelarijama na četvrtom spratu Brodvej, br. 54 „C” je imao
tajni prolaz koji je vodio do njegove zvanične rezidencije u Ulici kvin Ens
gejt br. 21. Koristeći skrivena vrata na oba kraja prolaza, mogao je
neopaženo da se kreće, od svog radnog mesta do slikarskog ateljea u svom
stanu.
Što se tiče Nemca Valtera Šalenberga, koji je imao brojne neprijatelje u
samom Trećem rajhu – on nije bio baš suptilan. Njegova kancelarija je
imala skrivene mikrofone u lampi, stolu, pa čak i u zidovima. Prozori su
bili pokriveni žičanom mrežom sa foto-električnim nabojem, tako da bi se
začuo alarm čim bi im se neko približio. Sam sto, zapisao je, bio je kao
prava „mala tvrđava”:

Dve mašinke koje su bile ugrađene u njega mogle su da zaspu

celu prostoriju mecima.
Mašinke su bile uperene u posetioca i pratile bi ga dok bi
prilazio stolu.
Sve što je trebalo da uradim u slučaju opasnosti bilo je da
pritisnem dugme i obe bi istovremeno zapucale.
Uz to, mogao sam i da pritisnem drugo dugme i sirena bi
upozorila stražare da opkole zgradu i blokiraju svaki izlaz.

Na putovanjima, kako bi se osigurao da informacije ne procure,

Šelenberg je imao rešenje ukoliko ga zarobe – nosio je dve kapsule
cijanida, jednu ugrađenu u lažni zub, a drugu ispod dragog kamena na
prstenu.
I nisu samo Nemci i Britanci preduzimali mere predostrožnosti. Duško
će posle rata ispričati da su mu u svakom hotelu, bez obzira na to gde bi
odseo, svi neprestano pretresali stvari – Nemci, Britanci, Amerikanci,
Rusi, Italijani, Japanci. Da bi preživeo, sve informacije od obaveštajne
vrednosti morao je da čuva samo za sebe: radiće, kretaće se i živeće
pomoću šifara i pod maskom.

Sledećeg jutra, 21. novembra, Popov je pozvao dr Kampijanjija u Ulicu

Torino br. 7. Pravo ime doktora bilo je major Konti, a advokat Ardanji bio
je šef italijanske kontrašpijunaže. Ardanji je imao oko četrdeset pet
godina, bio je visok preko sto osamdeset centimetara i govorio je nemački
kao da mu je maternji. Konti se predstavio, pa su Popov i šef zajedno
pozvali Ministarstvo vazduhoplovstva.
Nije bilo raspoloživih letova za Lisabon.
Duško je otišao u nedoumici da li su ga to Italijani i Nemci samo
testirali ili je rimska birokratija bila gora od jugoslovenske. Pozvao je
Jebsena, a ovaj mu je tokom ručka zatražio nevidljivo mastilo koje mu je
dao Muncinger. Džoni ga je prosuo i dao mu uputstva za bolju formulu,
piramidion. Duško će uzeti jednu i po pilulu amidopirina i rastopiti ih u
supenoj kašici sedamdesetpetoprocentnog alkohola, kakav je, na primer,
beli džin. Obmotavši vrh olovke vatom, umočiće je u rastvor i pisati
štampanim slovima između redova bilo koje druge prepiske. Čekaće pola
sata da se mastilo osuši, a onda uzeti list istog papira i nežno ga protrljati
preko tajne poruke da poravna slova ako bi bilo nekih ispupčenja.
Džoni je još rekao Dušku da sve poruke iz Lisabona moraju biti poslate
Don Augustinu Mutiozobalu, Ulica Kolon Lareategni br. 7, Armado,
Bilbao. Na kraju je dodao da u prepisci obavezno mora da stoji: „Ipak (...)
vagona je isporučivo”, gde je broj vagona označavao broj dana koliko je
Duško nameravao da ostane. Kada su završili sa jelom, Džoni je predložio
Dušku da još jednom pokuša kod Ala Litorije.
Volšebno, sledećeg dana jedno sedište je bilo slobodno.
 PETO POGLAVLJE

KOŠNICA

„Najzanosnije mesto na svetu”, nazvao ga je jedan pisac. „Središte

zapadne civilizacije.” Vojvoda i vojvotkinja od Vindzora, vojvoda od Albe,
kralj Rumunije, švedski princ, danska i grčka princeza – svi su bili tu.
Bogati Parižani, uključujući i Gugenhajmove takođe. Grad svetlosti postao
je Grad izbeglica, a „poslednja vesela prestonica” – „luka dobre nade”.
Njujork tajms je opisao mesto kao „pravu košnicu” u kojoj sve vrvi.
U njemu su se nalazila najveća kazina u Evropi, zamak iz VI veka,
katedrala iz XII i ostaci rimskog pozorišta koje je car Avgust sagradio u I
veku. Kaldrmisane ulice i srednjovekovna seoca podsećali su na Napulj ili
Siciliju, a njegova Avenija slobode se po veličini i raskoši mogla meriti
samo sa Jelisejskim poljima. Kafei su bili otvoreni tokom čitave noći i u
njima su se mogli čuti ne samo engleski, francuski ili nemački već i
rumunski, japanski i ruski jezik.
A nije se ni štedelo. U blještavim izlozima mogli ste videti nove modele
kamera i pisaćih mašina, Makvitijev pti-ber keks i pavlaku, svežu morsku
ribu i sardine. Novinski štandovi bili su zatrpani Njujork tajmsom, Špiglom,
londonskim Dejli mejlom, madridskom Aribom, magazinom Tajm,
Harperom, Satrdej ivning poustom – svim novinama koje možete zamisliti.
Britanski i nemački avioni stajali su jedni pored drugih ispred hangara u
Sintri, dok su u neposrednoj blizini bile propagandne suvenirnice obe
države. Špijuni Alijanse i Osovine odsedali su u istim hotelima i sedeli
jedni kraj drugih u mondenskim barovima. Bogati Jevreji izležavali su se
na plaži Tamariz praćeni pogledom apatičnih Gestapovih agenata.
Lisabon.
Grad mira na ratom zahvaćenom kontinentu. Luka poslednje nade za
izbeglice koje su bežale od fašizma. I, kako je Duško mislio, mesto zrelo za
makijavelističke mahinacije.
 Samo je šest evropskih država bilo neutralno 1940. godine – Švajcarska,
Švedska, Irska, Turska, Španija i Portugal. Sa istorijskom tradicijom
neutralnosti, mala po veličini i usred kontinenta, Švajcarska nije bila
naročito značajna. Švedska, Irska i Turska, koje se nisu graničile sa
kopnenom Evropom, odigrale su manje uloge u ratu. Zbog blizine
Francuske i strateških ostrva i luka, samo su Španija i Portugal bili od
izuzetne važnosti.
Španija je, međutim, bila neutralna smo nominalno. Nemačka je
pomagala Frankov fašistički režim u Španskom građanskom ratu, poduprla
njegov dolazak na vlast i Madrid se u velikoj meri oslanjao na savezništvo
sa silama Osovine.
S Portugalom je bilo drugačije. Zemlja je imala najstariji ugovor o
savezništvu sa Engleskom – potpisan 1373. Britanski vojnici su pomogli
Portugalu da u XII veku stekne nezavisnost, koju je kasnije uspeo da očuva
prevashodno zahvaljujući britanskoj mornarici. Portugal je u Prvom
svetskom ratu bio na strani Saveznika.
Na osnovu istorijskog iskustva, Saveznici su očekivali da se Portugal
pridruži Britaniji i Francuskoj. Međutim, predsednik dr Antonio de
Oliveira Salazar bio je lukav i nepredvidljiv lider. Međutim, njegov strah
da bi Španija mogla da napadne i anektira Portugal ipak je nadvladao
ugovor i istorijske veze sa Britanijom. Iako su odnosi Portugala i Španije
bili dobri, neprestano su kružile glasine da bi Franko mogao da napadne.
Pored toga, Salazar je pretpostavljao da bi Nemačka podržala špansku
invaziju ili čak i sama napala Portugal.
Tokom 1940. i 1941. Ruzvelt i Hitler su vodili tihi rat oko Portugala.
Dok je Lisabon predstavljao najbližu luku za ključne atlantske linije,
kolonijalno carstvo Portugala, koje je bilo dvadeset pet puta veće od
matične države, u vojnom pogledu bilo je još značajnije. Protežući se od
afričkih Zelenortskih ostrva do kineskog Makaa i indijske Goe, portugalske
teritorije bile su primamljiv cilj. Ali dragulj u kruni bio je Azorski
arhipelag. Na pola puta između Lisabona i Njujorka bio je jedina tačka za
dopunu goriva u srednjem Atlantiku, kao i vazdušna putanja jedinom
prevozniku, Pan ameriken ervejzu, za transport između dva kontinenta.
Salazar se plašio da bi, ukoliko bi se Saveznici ili sile Osovine dokopali
Azora, oni ubrzo postali mornarička i podmornička baza. Na atlantskoj
vojnoj šahovskoj tabli Azori su bili kraljica.
 U govoru koji je održao 27. maja 1940. predsednik Ruzvelt je – više za
Hitlerove uši – naglasio ogroman strateški značaj Azora i da Sjedinjene
Države ne smeju dozvoliti da padnu u neprijateljske ruke. Ovo je užasnulo
Portugalce, koji su iz toga izveli zaključak da se SAD spremaju za
okupaciju ostrva. Salazar je bio svestan da će Hitler, ukoliko se to desi,
napasti Portugal ne bi li izravnao račune. Dva dana kasnije, portugalske
trupe – sa šlemovima koji su neodoljivo podsećali na nemačke – krenule su
ka Azorima da ih odbrane od američkog okupatora.
Bila je to igra sa velikim ulozima, a Lisabon nikako nije mogao da
pomrsi račune silama Osovine ako krenu na Portugal. U to doba gradom je
kružio vic da je Hitleru, ako želi Portugal, dovoljno da telefonira. Salazar je
to znao, tako da su njegovi ustupci Berlinu bili više nego providni.
Primera radi, Salazar je 1936. organizovao „omladinski pokret”, koji je
trebalo da promoviše fizičko zdravlje, karakter, poštovanje zakona i
disciplinu. Njegovi pripadnici su, po uzoru na Hitlerjugend, nosili posebne
uniforme i marširali u stroju. Uz članak za Nešenel džiografik iz avgusta
1941. dopisnik Harvi Klemer priložio je fotografiju članova portugalskog
omladinskog pokreta koji marširaju Avenijom slobode i otpozdravljaju
zvaničnicima – fašističkim pozdravom.
Kada je 1939. izbio rat koji se proširio na celi kontinent, Salazar je
nastavio popustljivu politiku prema Trećem rajhu. Njegov stav da je
„jevrejsko pitanje” unutrašnja stvar Nemačke bio je opšte poznat, a u
Berlinu je verovatno nailazio na odobravanje. A uz to je i striktno ograničio
broj jevrejskih izbeglica koje mogu da se iskrcaju u Lisabonu. Trinaestog
novembra svim ambasadama uputio je dopis kojim ih obaveštava da se za
odobrenje privremenih useljeničkih viza Jevreji moraju obratiti isključivo
Ministarstvu spoljnih poslova.
Portugalski konzul u Bordou, Aristides de Souza Mendes, shvatio je da
će takva procedura izazvati neviđeni zastoj, a uzrokovaće i slanje velikog
broja Jevreja u koncentracione logore. U leto 1940, dok je Vermaht
marširao Francuskom, masa izbeglica preplavila je Mendesovu kancelariju.
Njegova hrišćanska savest nadvladala je konzularne obaveze, te se Mendes
oglušio o Salazarove direktive i počeo samovoljno da odobrava vize
hiljadama Jevreja – spasavajući tako njihove živote. Besan, Salazar ga je
opozvao u Lisabon i 4. jula protiv njega poveo disciplinski postupak. U
roku od par sedmica Mendes je otpušten. Hitler je svakako bio zadovoljan.
 Nije bila dovoljna samo podrška kada su u pitanju Jevreji. Portugal i
Španija – a posebno njihove kolonijalne teritorije – pružale su bezbroj
vojnih mogućnosti. Na sastanku sa generalima 4. novembra 1940, Firer je
obznanio Direktivu br. 18 – Nemačka će napasti i zauzeti portugalska
Zelenortska ostrva, španska Kanarska ostrva i Gibraltar, u akciji pod
kodnim imenom „Feliks”. Hitler je predvideo izmeštanje tri nemačke
divizije sa španske granice u cilju napada na Portugal.

Ako Franko i Hitler nisu bili dovoljna garancija neutralnosti, Salazar je

imao još jedan razlog zbog kojeg bi trebalo da ostane u dobrim odnosima
sa Nemačkom:
Zlato.
Glavni metal neophodan za oklopne delove nemačkih tenkova i mašina
– tungsten – dobijao se iz sirove rude volfram, i mogao se naći jedino u
Portugalu i Kini. Kako je Kraljevska mornarica presekla kineske pomorske
rute, Iberijsko poluostrvo – sa Portugalom koji je držao oko devedeset
procenata zaliha – bilo je njegov jedini izvor. Salazar i Hitler su bili svesni
mogućnosti: Nemačka može kupovati volfram ili ga vaditi silom.
Salazar je otvorio vrata trgovini. Samo tokom 1942. Portugal je
Nemačkoj isporučio oko 2800 tona volframa. Portugalski predsednik je
znao da će to razbesneti Saveznike, ali je imao spreman protivargument –
veliki deo proizvodnje poticao je iz rudnika čiji su vlasnici bili Nemci. Čak
i da se izuzme činjenica da je posao stavljen pod kontrolu države, Salazar
je smatrao da bi bilo kakva primedba na trgovinu sa Nemačkom bila
neumesna, pogotovo jer je punila državnu kasu. A pošto je uvideo
nestabilnost i spekulativnu vrednost nemačkih maraka, koje su se tada već
uveliko falsifikovale, zahtevao je plaćanje u zlatu. Treći rajh je na to
pristao, tako da će tokom rata Nemačka isporučiti Portugalu 124 tone zlata
– mahom pokradenog sa okupiranih teritorija.
Kako bi održao neutralnost, Salazar je Saveznicima odobrio jednake
isporuke volframa, opet tražeći zlato. Njegova strategija je postigla
zapanjujuće rezultate. Zlatne rezerve Portugala 1939. iznosile su samo 63
tone (u poređenju s Nemačkom, koja je tada imala 133 tone); do 1945.
Salazar ih je udvostručio – i to samo poslujući sa Nemačkom. Dodamo li
tome 169 tona od prodaje drugim državama, Salazar je portugalske zlatne
rezerve uvećao na neverovatnih 356 tona.
I dok je volfram doprinosio procvatu bogatstva zemlje, priliv izbeglica,
diplomata i špijuna imao je isti efekat na njenu ekonomiju. Restorani i
kafei bili su dupke puni, a to je svake noći važilo i za kazino Estoril. I samo
nalaženje prenoćišta postalo je nemoguća misija.
Dopisnik londonskog Tajmsa iz Lisabona decembra 1940. pisao je kako
američki generali spavaju na tavanima pošto ne mogu da nađu sobu u
hotelu. Magazin Pan amerikena – Nju horajzons – izveštavao je da se u
periodu između juna i decembra iste godine u Lisabon sjatilo preko 80.000
izbeglica čekajući prevoz ka prekomorskim zemljama. Kada je Duško
1941. stigao u Lisabon, samo na put u SAD čekalo je oko 40.000 ljudi.
Jedan reporter je to opisao kao „usko grlo na putu ka slobodi”.
Tranzitni putnici su se našli u klopci. Za one hiljade bivših političara,
intelektualaca ili industrijalaca, jednom nedeljno je za Njujork plovio samo
jedan brod Američke izvozne kompanije – „Ekskalibur” „Ekskambion” ili
„Ekseter” – tako da su izbeglice mesecima čekale na kartu. Pan amerikenov
hidroavion leteo je dva puta nedeljno, ali su njegova malobrojna mesta bila
rezervisana za američke izaslanike i vojne zvaničnike.
Prilivu izgnanika pridružile su se horde državnih službenika. Britanija i
Nemačka poslale su u Lisabon na stotine diplomata i špijuna. I Gestapo je
poslao svoje agente, jedne sa nalogom da glume izbeglice, a druge da rade
na operaciji „Vili” – nemačkom planu za otmicu vojvode od Vindzora.
Ostali, iako u civilu, mogli su komotno da budu i u svojim SS uniformama.
Jedan američki novinar je pisao da svaki put kada bi šef Gestapoa za
Portugal ušao u kazino, krupijei su otpozdravljali na nemačkom, a SS
oficiri ustajali da se rukuju.
Gradom su kolale priče i o ne baš ljubaznom ophođenju agenata
Gestapoa i SD-a. Krajem 1939. se pročulo kako su Nemci otkrili operativca
MI6 koji se redovno sastajao sa jednim agentom Abvera. Taj agent mu je
odavao informacije. Jedne noći Nemci su kidnapovali Britanca i zahtevali
da im oda svoj izvor. On je ćutao.
Pričalo se potom da su ga Nemci zatvorili u hladnjaču za meso kako bi
ga naterali da sarađuje. Stavili su mu ručnu bombu u šaku, rekli da drži
detonator i izvukli osigurač. Vratiće ga kada bude bio spreman da
progovori. Nemci su otišli zaključavši vrata za sobom. Zaleđena prostorija
je brzo uzimala danak – čovek ni na tren nije smeo da zaspi jer bi hladnoća
oslabila stisak. Nemci su očekivali da se brzo predomisli. Agent je navodno
izdržao sedamdeset pet časova. Kada više nije imao snage da drži bombu,
ispustio ju je i ona ga je raznela.
Za drugog lisabonskog oficira pričalo se da je umro mnogo brže.
Navodno se sapleo dok se ukrcavao u DC-3 i upao u propeler aviona. Po
kasnijem svedočenju jednog očevica, njega su tamo bacila trojica ljudi.
Ali nisu samo nemački operativci predstavljali opasnost. Amerika,
Francuska, Italija, Japan i bezbroj drugih zemalja slale su svoje agente.
Mnogi od njih su unajmljivali meštane kao doušnike. Lisabon je vrveo od
izbeglica i špijuna, glasina i laži.
Ne obraćajte pažnju na njih, začu se jedne večeri opaska u foajeu hotela
Palasio. Sve sâm potrčko do potrčka. Onaj s leve strane obaveštava
Musolinija ko je sve u gradu. Onaj grmalj radi to isto za Himlera. A onaj
čovečuljak dostavlja Gebelsu englesku štampu.
I tako to ide. Informacije su bile portugalska roba od neprocenjive
vrednosti, i vratari, recepcioneri, sobari – svako je mogao da bude na
platnom spisku države. Čak i u Palasiju, koji je bio prijateljski nastrojen
prema Saveznicima, šef sale je bio Italijan i smatralo se da radi za Italijane
ili Nemce.
Ovoj incestuidnoj družini treba dodati samo još lokalnu tajnu policiju.
Poput kapetana Renoa u Kazablanci, lisabonski kapetan Agostinjo Lorenso
upravljao je represivnom službom – Državnom policijom prismotre i
odbrane (PVDE). Major MI6 Dezmond Bristou, koji ih je opisao kao
„zadrte germanofile”, naveo je u svom izveštaju da su se nalazili svuda –
na aerodromu, tramvajskim stanicama, a ponajviše u hotelskim foaejima.
Kada je kao zadatak dobio Lisabon, prisećao se Bristou, jedan službenik
pasoškog odeljenja ga je upozorio na te „đavole”.
Jednoga dana, pisao je Bristou u svojim memoarima, ćaskao je na
tramvajskoj stanici sa agentom MI5 rusko-nemačkog porekla Jonom fon
Justinovim4. Justinov mu je ponudio rusku cigaretu sa crnim cigaret-
papirom, i Bristou je pokušavao da je upali pod naletima vetra. Odjednom
je osetio dve šake na svojim ramenima. „Senjor”, rekao je pripadnik tajne
policije, „molim vas da pokažete dozvolu za vaš upaljač. Ovde u Portugalu,
gospodo, morate posedovati dozvolu za upaljač.”
Britanski agent je slegnuo ramenima.
 „Vaše pasoše, gospodo; očito je da ste stranci.”
Od tog trenutka, seća se Bristou, tajna policija ih je pratila na svakom
koraku. Dešavalo se da ih danima tokom obeda, šetnje ili obilaska Lisabona
i Estorila nadzire i do pet agenata PVDE-a. Kada su agenti iznenada iščezli,
Justinov se zabrinuo. „Bolje je kada ih vidimo”, rekao je, „jer onda smo oči
u oči jedni s drugima, ali kada ih ne vidimo, znači da oni i dalje mogu da
posmatraju šta radimo, a da mi to ne znamo.”
Takva prismotra je Duška podstakla na razmišljanje. Svake večeri
mogao bi da ga prati nemački ili britanski agent kojeg bi zasigurno pratio
neko iz PVDE-a. Moglo bi se desiti da Popov ima tri repa, koji posmatraju
kako se zabavlja u ženskom društvu – a ona bi takođe mogla da bude
nemački špijun.
Ipak, igralo se kako PVDE svira. Lorensovi ljudi su sačinili opsežne
izveštaje na osnovu kojih je šef tajne policije odlučivao koje špijunske
aktivnosti su dozvoljene, a koje nisu. U mnogim slučajevima – što je
nekolicina nemačkih i britanskih špijuna i novinara iskusila – kačenje sa
Lorensom značilo je brz povratak kući.
U ovoj košnici izbeglica, diplomata, špijuna, doušnika i tajne policije,
Duško bi trebalo da sakupi med.
I zabode svoju žaoku.

Dvadeset drugog novembra 1940. odleteo je za Barselonu, prenoćio u

Ricu i sutradan seo na Lufthanzin let za Lisabon. Po Abverovim
instrukcijama odseo je u Avizu, najluksuznijem hotelu u gradu, gde je živeo
i Kalust Gulbenkijan, najbogatiji čovek na svetu.
Mesto je bilo dostojno samog Napoleona. Francuski nameštaj iz XVII
veka, pregršt detalja od kovanog gvožđa i ulazi oslikani muralima odisali
su aristokratijom. Ali je zloslutno znamenje koje je krasilo fasadu – gotovo
identično grbu Nemačkog carstva – nagoveštavalo zašto je Berlin naložio
Dušku da odsedne baš ovde: hotel su kontrolisali Nemci.
 Hotel Aviz, Lisabon 1940.

Popov je u memoarima zabeležio da je tada pozvao Fon Karsthofa i

postupio prema „Šmitovim” pravilima; na mesto u Ulici Augustus, gde je
trebalo da ga pokupe, stigao je sat ranije. Pojavila se plavuša koja mu je
namignula i trenutak kasnije uleteo je u opel. Šofer je istovario devojku
nekoliko blokova dalje, a potom usmerio auto ka zapadu, prema Estorilu.
Ušuškan između lisabonske vreve i stena Kaskaisa, Estoril je bio prava
portugalska rivijera. Još početkom veka lokalni zvaničnici su pokrenuli
inicijativu da se ljupko ribarsko selo pretvori u komercijalno isplativo
letovalište. Jedan portugalski lekar je 1910. u Londonu objavio brošuru u
kojoj je predstavio terapeutska svojstva estorilskih termalnih voda i blage
klime. Četiri godine kasnije, bivši direktor Portugalskih železnica Fausto
de Figeiredo, izneo je svoju viziju kako da od Estorila stvori turističku
destinaciju ravnu Azurnoj obali. Iako ga je Prvi svetski rat sprečio da svoju
zamisao odmah sprovede u delo, po njegovom završetku intenzivno je
prionuo na posao, pribavivši licencu za kazino i nadgledajući izgradnju. Do
1930. Njegov san se ispunio i Estoril je mogao da se ponosi hotelom
svetske klase (Palasio), internacionalnim kazinom, sređenom plažom,
parkovima, terenom za golf, termalnom banjom i nizom otmenih restorana,
prodavnica i šetališta. Usledile su reklamne kampanje i Estoril se za tili čas
našao na listi „nezaobilaznih” destinacija.

Hotel Palasio, 1930-ih.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, nemačke, britanske i američke

diplomate i vojni atašei stacionirani u Lisabonu u potpunosti su se
predavali svim čarima Estorila, uključujući luksuzne hotele. I dok su
predstavnici Osovine prednost davali lisabonskom Avizu i estorilskim
Atlantiku i Parku, Saveznici su birali Palasio. Oni sa dubljim džepom i
namerom da ostanu duže zakupljivali su raskošne vile u Estorilu i
Kaskaisu, zdanja čija je prvobitna namena bila smeštaj kraljevskih
porodica koje bi posetile Portugal.
 Auto u kojem je bio Popov zaputio se upravo prema jednom od takvih,
vili Toki-Ona. Kada je limuzina umilela u garažu, Duško se protegao iz
skvrčenog položaja na zadnjem sedištu i izašao iz kola dok je član osoblja
zatvorio vrata za njim. Fon Karsthof je bio impozantna figura, ne toliko
samom pojavom koliko reputacijom. Sa svojih četrdeset, četrdeset pet,
visok oko sto osamdeset, tamne kose i očiju, više je ličio na Italijana ili
Španca nego na Austrijanca. Besprekorne elegancije i obrazovanja, govorio
je italijanski, francuski i pomalo portugalski. Engleski je mogao da čita i,
kako je Džoni naročito naglašavao, bio je neverovatno sličan Dušku po
lepoti, inteligenciji i šarmu.
I opasan. Duško će vreme provedeno s majorom kasnije opisati kao
„boravak u društvu pripitomljenog pantera”. Njegovi minuciozni i gipki
pokreti su, prisećaće se Duško, ličili na kretanje te divlje mačke. Svakog
trenutka, čak i u neobaveznim okolnostima, najmanja greška mogla bi u
njemu da razbudi stvorenje koje bi ga rastrglo.
Ludoviko ga je ponudio pićem i upoznao sa jednom mladom ženom po
imenu Elizabet Zarbah, svojom sekretaricom. Ne starija od dvadeset i pet
godina i veoma zgodna, Elizabet se ponašala zvanično ali i opušteno. Bila
je atraktivna rasna plavuša uprkos tome što nije nosila šminku. Duško je
pretpostavio da je majorova ljubavnica, i zacrtao je u sebi da je što pre
mora pridobiti.
Fon Karsthofova vila, pamti Duško, bila je velelepna, izgrađena u
maorskom stilu i imala je sve što je neophodno vrhunskom špijunu:
zatvorenu garažu, unutrašnji vertikalni otvor za stepenice, visoku kamenu
ogradu, a i nalazila se nadomak hotela Palasio i kazina. Popov je za MI5
imanje označio kao „vila Toki-Ona” i „vila Toki-Ana”. Međutim, u
zemljišnim knjigama u Kaskaisu nisu postojali podaci o imanju sa takvim
imenom. „Planinska kuća Toki-Ona” na Bisesu, kasnije identifikovana kao
„kuća Toki-Ona”, više nego izvesno bila je Fon Karsthofova rezidencija.
Nije bilo iznenađujuće što je imanje imalo živopisnu istoriju.
Luis Teišeira Beltrao 1923. predao je nadležnima plan za izgradnju
luksuzne kuće na lokaciji Biseski put br. 31, mestu koje odgovara parceli
kasnije poznatoj pod nazivom Toki-Ona. Nacrti se u potpunosti podudaraju
sa Popovljevim opisom Fon Karsthofove rezidencije: maorska arhitektura,
veličina od oko 900 kvadrata, zatvorena garaža, unutrašnji vertikalni otvor
za stepenice. U maju 1928. Beltrao je obavestio gradske vlasti da je
izgradnja završena.
U lokalnom listu O Estoril 1936. pojavio se oglas za imanje Bom
refužio, takođe na Biseskom putu, koje odgovara planovima za izgradnju
koje je priložio Beltrao. Oglas se odnosio na izdavanje apartmana i
otkrivao draži: dvestotinak metara do kazina, luksuzan smeštaj, velika
bašta, garaža. Izgleda da su Beltraovo imanje Bom refužio i vila Toki-Ona
bili jedno te isto.
Beltrao je 1937. posed prodao gospođi Margot Seko de Topete, koja je
objekat preuredila u porodičnu kuću kakva joj je prvobitna namena i bila.
Ali Margot de Topete nije bila Lisabonka; hotelski registri otkrivaju da je,
iako rođena u Parizu, imala venecuelansko državljanstvo. Osim toga, ona
1939. nije živela u Bom refužiju. Te godine 16. aprila prijavila se u hotelu
Palasio. Već sutradan je napustila zemlju i kockala se u kazinu u Bijaricu, u
Francuskoj.
Sutradan je proterana odande.
Izgleda da je gospođa Topete igrala svoju ulogu u ratu – za Nemačku. U
članku Asošijeted presa od 18. aprila stajalo je:

FAŠISTIČKI AMBLEM STRGNUT SA ODEĆE

Sinoć su politički obazrivi vlasnici kazina u Bijaricu iščupali

dragim kamenjem optočena slova „R-I-M, B-E-R-L-I-N, T-O-K-
I-O” sa haljine otmeno obučene Venecuelanke... Nakon
intervencije policijskog komesara, njoj i njenom društvu bilo je
dozvoljeno da odu. Žena se predstavila kao Margot Topete,
udovica venecuelanskog generala. Sa njom je bila grupa mladih
Španjolki i jedan Nemac.

Osim pomenutih slova, na haljini je bio i pojas sa jasno istaknutim

simbolom sila Osovine. Članak ne otkriva ko je Nemac, ali bi verovatno
mogao biti Fon Karsthof ili neki od njegovih poručnika. U periodu od 25.
maja 1940. do 26. decembra 1942, tokom kojeg je Fon Karsthof
iznajmljivao vilu, gospođa Topete je živela u Palasiju. Venecuelanka je
očigledno uživala u kockanju, a vlasnici kazina Estoril su izgleda bili
tolerantniji prema modnim detaljima sa političkom tematikom.
 Fon Karsthof se za to vreme držao u senci. Osim na spisku nemačke
ambasade, njegovo ime – ni pravo, ni pod pseudonimom – nije se nigde
pojavljivalo, iako je zakupljivao nekoliko imanja. Isti nivo tajnosti
očekivao je i od Popova; sretaće se samo noću i samo pošto kola koja su
dovezla Duška uđu u garažu.
Pošto su popili piće, major je zaključio sastanak, a Duško otišao kako je
i došao – skriven na zadnjem sedištu automobila. Vozač ga je vratio u
Lisabon i ostavio na par blokova od Aviza. Jureći kroz pomrčinu, dok su mu
koraci odzvanjali kaldrmisanim ulicama, Duško je žurio prema hotelu.
Prizor je podsećao na romane Džona Bakana.5
Ipak, ono što će se dogoditi nekoliko večeri kasnije moći će da prepriča
samo raskošni um Ijana Fleminga.
 ŠESTO POGLAVLJE

SUVIŠE GRBOVA NA JEDNOJ

ZASTAVI

Druge ili treće noći u Lisabonu, prisećao se Duško, nakon tuširanja

zatekao je lepu devojku u svojoj sobi – i to u svilenom negližeu. Video ju je
ranije u Avizu, ali ništa nije znao o njoj osim da se zove Ilena Fodor – što je
saznao od recepcionera.
Ali je Ilena znala njegovo ime i, započevši sa poljupcem, zasipala ga je
pitanjima o njegovom poreklu, stavovima i razlogu boravka u Portugalu.
Ona je očigledno bila špijun; Duško se dvoumio jedino oko toga da li treba
da se osladi zabranjenim voćem. Izmislio je priču o svom poreklu i
stavovima, rekavši i da je u gradu zbog svog klijenta koji je izgubio jednog
Gogena i dve postimpresionističke slike. Ilena je klimnula glavom,
očigledno razočarana. Zabacivši glavu, otvorila je negliže, pokazujući
Dušku pola Gibraltara. Njeno lukavstvo bilo je toliko providno da je
iziritiralo Duška. Zamolio ju je da ode.
Bem-vindo à6 Lisabon.

Nemci su podigli nivo igre i Popov je morao da prati. Nakon nekoliko

dana otkrio je da je bio u pravu u vezi s Ilenom. Tokom posete Karsthofu i
za vreme preslišavanja šifara i odgovaranja na pitanja, major je ironično
nabacio da Duško može da „prestane da traži te postimpresionističke
slike”. Rekao je da je Ludoviko čuo sve o tome i da je to delo
kontraobaveštajnog odeljenja Abvera III.
Ono što nije pomenuo bilo je da su snage Osovine neverovatno
napredovale u Portugalu. Grejam Grin, engleski pisac koji je radio za MI6,
iz prve ruke je video sa kakvim su teškim zadatkom bili suočeni Saveznici.
Kao šef portugalske centrale 1943, Grin je sastavio čitavu svesku sa
imenima i delatnostima poznatih agenata Osovine koji su radili u zemlji.
Njegov izveštaj je navodio dve hiljade imena. Pored toga, za najmanje
četrdeset šest preduzeća koja su poslovala na Pirinejskom poluostrvu
smatralo se da su paravani za nemačku špijunažu.
Tokom njegovog angažovanja u Portugalu, Popova su mogli da prate,
proveravaju ili hvataju agenti Abvera I, Abvera III, Gestapoa, SD-a, PVDE-
a ili bilo čiji drugi doušnici.
Povodac je bio dugačak, zategnut... i nevidljiv.

Duško je znao da mora da napusti Aviz, i 28. novembra 1940. Prešao je u

estorilski, Saveznicima draži, Palasio. Njegov izgovor je bio da je Aviz
suviše miran za njegov ukus; a to da je Palasio bio u neposrednoj blizini
kazina i plaže jedva da je i spomenuo. Znajući da je Popov bio lud za
provodom, Fon Karsthof nije rekao ništa zbog tog prelaska.
Petog decembra Duško je dobio vizu za Englesku, ali nije mogao da
obezbedi mesto na KLM-ovom letu. A ponestajalo mu je i novca. Nekoliko
dana kasnije telegrafiše Džoniju: „Ipak još 5-15 vagona je isporučivo –
odmah poslati kreditno pismo.” Broj vagona označavao je otprilike koliko
je dana ostalo do njegovog polaska. Ne dobivši nikakav odgovor, pritisnuo
je Fon Karsthofa, koji mu je dao 400 dolara. Uz to, major je dostavio i
upitnik – usmeno – za Popovljev put u London. Duško je trebalo da sazna:

1. Ko su ljudi koji se suprotstavljaju Čerčilu i koji su za mir sa

Nemačkom, i kako se povezati sa njima. Trebalo je da sazna koji
su im hobiji i slabosti – novac, piće, žene i sl.
2. Koji tip bombaškog napada najviše utiče na moral
stanovništva.
3. Koji je najdelotvorniji vid propagande.
4. Na koju klasu stanovništva najviše utiče propaganda i kako im
je najbolje prići.
5. Ko su ljudi koji okružuju viceadmirala ser Džona Tovlija,
glavnokomandujućeg pomorske flote. Kada to otkrije, Duško
treba da zadobije njihovo poverenje.

Fon Karsthof je rekao da odgovore pošalje koristeći novu formulu

nevidljivog mastila. Duško je trebalo da rastvori nekoliko kristala u vinskoj
čaši sa nehlorisanom vodom. Čaša treba da bude tri četvrtine puna.
Umakanjem čeličnog pera u rastvor napisao bi razglednicu na jednu od tri
adrese koje su služile kao pokriće za firme u Lisabonu. Čim je dobije,
Ludoviko je mogao da pročita poruku prislanjanjem vruće pegle na
razglednicu. Kad bi papir poprimio braon boju, tajni zapis bi se iznenada
ukazao crnim slovima.
Major je dodao da Duško nema čega da se boji ako invazija počne dok
on još uvek bude na ostrvu. „Kad naše trupe budu tamo, samo zatraži da te
odvedu kod komandanta, reci mu ko si, spomeni moje ime i sve će biti u
redu. Komandir će ti možda dati nova naređenja, a ti samo radi to što ti
bude rečeno.”
Ako se Duško nađe u nevolji ili mu zatreba novac, trebalo je da
telegrafiše ženi koja se predstavljala kao njegova devojka: Marija Helena
Bareto de Santa Ana, Ulica dona Stefanija br. 7b – 4°, Lisabon. Marija ima
oko dvadeset dve godine, rekao je, lepa je i dobro građena. Fon Karsthof je
trebalo još mnogo da uči o svom novom špijunu; s obzirom na Ludovikov
opis, postojala je velika mogućnost da Duško stupi u kontakt s njom čak i
ako mu novac ne bude bio potreban.
Popov je 20. decembra konačno dobavio kartu za KLM, a avion je stizao
na feltonski aerodrom u blizini Bristola oko 18.00. Službeniku u
imigracionom odeljenju je rekao da je u Englesku došao poslom za Savsku
banku iz Beograda. Službenik mu je udario pečat u pasoš i Duško je prošao
kroz carinu, gde ga je sačekao vižljast mladić s crnom kosom kao ugalj i
brkovima tankim poput olovke. Čovek je prošaputao da mu je ime Džok i
da će biti Popovljev vozač. Duško je u autu upoznao svoju pratnju iz MI5,
gospodina Endrua.
Duško se sećao da je Džok vozio vešto i izuzetno brzo. Ispostavilo se da
je služba dobro izabrala. Zvao se St. Džon Horsfal i bio je profesionalni
vozač trkačkih automobila koji je 1938. osvojio trofej Lenster.
U vozilu aston martin.
Stigli su u Savoj oko deset sati, taman kad je Luftvafe plamenom
obasjao grad. Baš kao i lisabonski Aviz, estorilski Palasio i rimski
Ambasador, i Savoj je bio među najboljima u Engleskoj, a poznat po
francuskim kuvarima i svom omiljenom gostu – Vinstonu Čerčilu.
Službenik je Dušku dao ključ sobe broj 430, a neko iz pozadine je
prošaputao Popovljevo ime. Bio je to major Tar Robertson, šef B1 A
odeljenja MI5 i čovek koji će ga neposredno voditi. Obučen u Kraljevskoj
vojnoj akademiji u Sandhurstu, Tar je pre ujedinjenja sa Obaveštajnom bio
dodeljen škotskim Sifortskim gorštacima, i često se dešavalo da je u
kancelariji nosio pantalone škotskog dezena. Prijatnog izgleda, Tar je imao
iskričave oči, koje su istovremeno razoružavale i privlačile – pogledom se
poigravao s ljudima pre nego što bi bilo šta izrekao. „Rođeni vođa”, kako
su kolege govorile za njega, Robertson je imao izuzetnu moć zapažanja i
rasuđivanja, što je bilo presudno za predvođenje protivničkih agenata.
Svega tri godine stariji od Duška, Tar je već bio obaveštajni veteran, budući
da se još 1933. pridružio MI5.
Robertson se predstavio i uz piće objasnio šta Duško treba da zna o B1
A i preklapanju MI5 i MI6. Pošto Duško još nije bio temeljno proveren i
predstavljao je bezbednosni rizik, Tar nije otkrio ko su ljudi koji povlače
konce.
U leto 1940, MI5 i MI6, zajedno sa šefovima vojne obaveštajne službe,
obrazovali su Radio-odbor7 (poznat i kao R-odbor), koji bi nadgledao sve
obaveštajne i kontraobaveštajne poslove. Članovi odbora bili su: general-
major Stjuart Menziz (šef MI6), Gaj Lidel (direktor odeljenja B u MI5, šef
Tara Robertsona), admiral Džon Godfri (direktor Mornaričke obaveštajne
službe), vazduhoplovni brigadni general Arči Bojl, general-major F. Č.
Bomont Nezbit (direktor Vojne obaveštajne službe) i obaveštajni oficir
Otadžbinskih snaga8. Međutim, krajem septembra, posao R-odbora postao
je suviše težak i Bomont Nezbit je predložio da se Odbor ograniči samo na
nadzor pododbora, kako bi mogli da obavljaju svakodnevne redovne
poslove.
To telo, prikladno nazvano Komitet dvostrukog krsta zbog svoje
skraćenice XX9, održalo je prvi sastanak 2. januara 1941. Odbor je bio
sastavljen od predstavnika MI6 (Menziz), MI5 (Dž. S. Masterman, Tar
Robertson i Džon Meriot – Robertsonov zamenik), Mornaričke obaveštajne
službe (Godfri i kapetan Juen Montagju), Generalštaba, Ministarstva
vazduhoplovstva, Otadžbinskih snaga i Ministarstva odbrane. Komitetu će
predsedavati taktični i staloženi Dž. S. Masterman, istoričar i oksfordski
profesor na Koledžu Hristove crkve10. Masterman je, kao i njegov vojni
parnjak, uočio Popovljeve jedinstvene mogućnosti. „Bio je agent ogromnog
kvaliteta, bio je uverljiv i mogao je da se sastaje sa osobama bilo kog
društvenog sloja”, napisao je posle rata, „neko ko je ostavljao dobar utisak
kod Nemaca... i ko je imao savršenu poslovnu fasadu...” Duškovu
pouzdanost i sposobnosti trebalo je tek utvrditi decembra te 1940.

Duškova engleska registraciona karta stranog državljanina.

(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Ujedinjenog Kraljevstva.)

Tokom narednih nekoliko dana, Masterman, Robertson, Meriot i

Montagju temeljno su saslušali i proverili Popova. Prošao je sa najboljim
ocenama i pozvan je na proslavu Nove godine u jednu džordžijansku vilu u
Sariju. Tamo, napisao je Duško, predstavio mu se jedan ozbiljan gospodin
sa prodornim pogledom i uveo ga u tajnu radnu sobu. Bio je to šef MI6,
general-major Stjuart Menziz, „C” – kako je bio poznat u obaveštajnim
krugovima.
Ideogram je bio nasleđen od prvog direktora, ser Mensfilda Kaminga,
koji je sve dokumente potpisivao početnim slovom prezimena. Kamingov
naslednik, admiral Hju Sinkler, nastavio je tradiciju, a Menziz je sledio
obrazac. Nadimak je bio skoro opštepoznat; Malkolm Mageridž, koji je za
vreme rata radio u MI6, zapisao je da je u internom telefonskom imeniku
agencije direktor SIS-a bio upisan samo pod inicijalom. Nadimak je bio
toliko dobro poznat da je Menziz navodno mogao da podiže čekove u
Kraljevskoj banci Škotske, koristeći „C” umesto potpisa. Položaj i zvanje
stigli su čak i do međunarodnih obaveštajnih krugova; zasigurno je
Rajnhard Hajdrih, šef SD-a, bio taj koji je u svojim zlonamernim
imitacijama počeo da koristi „C” uz pečat i sve ostalo.
Da je Menziz bio jedan od najmoćnijih ljudi u celoj Britaniji, bilo je
očigledno tokom rata, a i kasnije. Bio je odgovoran direktno, i isključivo,
Vinstonu Čerčilu. Tokom 2064 dana Drugog svetskog rata Menziz se sastao
sa Čerčilom barem hiljadu petsto puta, a često i dok je premijer još uvek
bio u krevetu ili kupatilu. „C” je verovatno bio jedina osoba kojoj su kralj,
premijer i ministar spoljnih poslova bili dostupni u bilo koje doba dana.
Štaviše, mnoge strane sile su verovale da je „C” predstavljao moć koja je
stajala iza trona. Tokom vremena, „C” je stekao status legende; a u
godinama posle rata, Menziz će ispričati svom biografu da mu je Ijan
Fleming jednom rekao da je on, Menziz, bio „M” Džejmsa Bonda.
Prošlost Stjuarta Grejama Menziza bila je vrlo slična Duškovoj. Obojica
su poticala iz bogatih porodica i dedovi su im stekli ogromnu imovinu,
Grejam Menziz kao vlasnik destilerije druge po veličini u Evropi, a Omer
Popov kao vlasnik banke i raznih drugih poslova. Takođe, i očevi Stjuarta i
Duška su bili slični, jer se nijedan nije pretrgao od posla, a obojica su
spiskala ogromne sume novca. Kao i Duško, i Stjuart je dobio prvoklasno
obrazovanje – diplomirao je na Itonu, koledžu iz petnaestog veka koji je
osnovao Henri VI. Nastavni plan je uključivao grčki, latinski, Platona,
Tukidida, Lisiju, poeziju, muziku i istoriju, naročito vojnu. Menzizov
razredni starešina Edvard Impi trudio se da njegovi dečaci savladaju
jevanđelja, govoreći da samo kroz njih mladi čovek može steći hrabrost,
istinu, čast, uglađenost, viteštvo i muževnost. Na kraju krajeva, Iton je
podsticao mlade ljude na vođstvo, i Menziz će se pokazati kao vođa na
raznim poljima. Osvojio je Konsortovu nagradu iz francuskog i nemačkog,
bio kapiten studentskog doma, upravnik Iton Biglsa, udruženja za lov, i
predsednik prestižnog itonskog udruženja „Pop”, koje je svoje članove
biralo po lepoti, eleganciji, šarmu i „sposobnosti da zabave i zasene”.
Istakao se i u atletici, predvodeći kriket tim, osvojio je itonski stiplčez.
Nakon što je diplomirao, umesto da krene utabanim putem u Oksford ili
Kembridž, Menziz se prijavio u Brigadirsku gardu. Nedugo potom,
prebačen je u prestižnu Lajf gardu, među rezervne oficire zadužene da štite
kralja. Posle dvogodišnjeg službovanja kralju Stjuartova regimenta je
poslata u jednu od najkrvavijih bitaka Prvog svetskog rata – Prvu bitku za
Ipr. Od dvanaest hiljada vojnika i četiri stotine oficira poslatih u borbu,
preživelo je samo njih 2336 i četrdeset četiri starešine. Menziz se istakao u
borbi, pa je kasnije od kralja primio Orden za odličnu službu, budući da je
pokazao „veliku staloženost” tokom nemačkih napada. Sledećeg leta, u
maju 1915. Tokom Druge bitke za Ipr, Menziz se ponovo istakao u borbi i
dobio Vojni krst, britansko odlikovanje za dela izuzetnog junaštva.
Popov nije imao pojma da će ga uskoro secirati istaknuti Itonac, ratni
heroj i drugi najmoćniji čovek u Britaniji. Duško se prisetio da je „C”
procedio sledeće: „Jedan od hiljadu ljudi ima talenat da svira violinu”,
započeo je Menziz. „Jedan od sto hiljada ima sposobnost da bude virtuoz, a
jedan od milion da to zaista i postane. Ja sam sposoban da prepoznam
vrednosti i da ih ocenim. Ako to uradim kako treba, obavio sam pola
posla.”
Menziz je predvodio ljude u sportu, društvu, lovu i borbi. Znao je da je
Popov onaj jedan virtuoz od milion, ali i da je kao neki ekscentrični
muzičar imao svoje bubice.
„Vi ste pošteni, ali nemate skrupula”, počeo je general. „Instinkti i
intuicija su vam jači od inteligencije, koja je daleko iznad uobičajene.
Savest vas nikada ne uznemirava, a mentalno ste kratkovidi i dalekovidi u
isto vreme. Ambiciozni ste i bezobzirni, i umete da budete okrutni. Ali
kada ste takvi, to radite sa životinjskom okrutnošću a ne onom bolesnom.
Volite da uzvratite, mada to ne radite ishitreno. Kad ste uplašeni, ne
paničite. Opasnost je za vas podstrek. Jasnije razmišljate i donosite bolje
odluke kad vas pokreće instinkt samoodržanja a ne razmišljanje.”
Duško je seo šokiran detaljnom procenom čoveka kojeg samo što je
upoznao. „C” ga je poznavao bolje nego što je on poznavao samog sebe.
„Imate suviše grbova na jednoj zastavi,” zaključio je Menziz. „Imate
kvalitete da postanete veoma dobar špijun, osim što ne volite da se
povinujete naređenjima. Bolje vam je da to naučite ili ćete uskoro biti
veoma dobar mrtvac.”
Istina, Duško je imao suviše grbova, ali sve su to bili grbovi živih ljudi.
Hrabro, gotovo proročki, njegov barjak će se vijoriti naredne četiri godine
po cenu neposlušnosti i smrti; ipak, skoro uprkos svemu, njegovo prkosno
ponašanje će ga nekako i zaštititi.
Sa grbovima ili bez njih.
 SEDMO POGLAVLJE

STRAST I ZAVISNOST

1. januar 1941.

Septembarsko bombardovanje 1940. donelo je neočekivan dobitak za MI5.

Kada je štab u Vormvud skrabsu11 bio skoro uništen, agentura se preselila u
palatu Blenim, dvanaestak kilometara severno od Oksforda. Blenim je bio
zamak okružen sa dve hiljade jutara zemlje, prepun visećih vrtova i
vodenih terasa, koji je kraljica Ana darovala Džonu Čerčilu nakon što je
1704. pobedio Francuze. Službenici MI5 su bili u potpunosti svesni značaja
svog novog doma – Vinston Čerčil je rođen i odrastao u Blenimu, a svoju
suprugu Klementinu zaprosio je upravo u botaničkom vrtu tog imanja.
Pa ipak, otmeno utočište nije predstavljalo i sklonište od svakodnevnih
briga. Dok je prvog dana nove godine sedeo u svojoj kancelariji, major
Robertson se suočavao sa problemom koji za supervizora dvostrukih
agenata nije bio retka pojava: da li je neko od njegovih ljudi trostruki
agent? Dok je Duško prolazio kroz procedure provere, trojica od njegovih
prvih procenjivača bili su veoma rezervisani prema agentu SKUTERU.
Gospodin Hau, koga je Duško upoznao u britanskoj ambasadi u Beogradu,
bio je nepoverljiv prema njemu i kasnije ga opisao kao „apsolutnu
varalicu”.
I kapetan Juen Montagju iz Komiteta dvostrukog krsta je bio sumnjičav.
Tokom njihovog prvog susreta u Savoju, pričao je Juen, Popov je tvrdio
kako je iskusni jedriličar, ali je delovalo kao da ne poznaje stručne
pojmove. Za člana dubrovačkog jedriličarskog kluba Orsan, razmišljao je
Montagju, Duškovo neznanje bilo je neobjašnjivo. Popovljev nadređeni iz
MI5 Vilijam Luk (koga je Duško poznavao pod imenom Vilijam Metjuz)
bio je još podozriviji. U izveštaju Komitetu dvostrukog krsta napisao je:
„Ne mogu da se otmem utisku da prema njemu moram da se odnosim sa
velikom dozom obazrivosti... Naprosto osećam da bi mogao biti savršen
lažov.”
Ti podaci nisu mogli biti gori za Tara, ali ga je čekalo još toga. Popov je
bio izbačen iz londonske gimnazije, doktorirao je u Nemačkoj, a najbolji
prijatelj ga je zavrbovao da radi za Abver. Ako je Duško bio trostruki
špijun, mogao bi da nanese ogromnu štetu. Britanci su rutinski likvidirali
špijune, a ako bi Nemačka dobila rat, ubistvo prljavog dvostrukog agenta
nije bilo nemoguće. Major je bio svestan da Popov ima sjajan potencijal,
ali MI5 nije smeo da reskira. Nazvao je Montagjua i zamolio ga da se
ponovo sretne sa Popovom, u šest uveče u Savoju. Juen je trebalo da ode u
Popovljevu sobu, rekao je Tar, malo posedi tamo, a onda odvede Duška u
hotelski bar, gde će im se na piću pridružiti Montagjuov brat. Neka
pokušaju da saberu utiske o agentu SKUTERU, i uzgred zajedno razrade
detalje kako da Nemcima opravdaju njihov susret.
Kada su se našli u njegovoj sobi, Duško je ubrzo ublažio Montagjuovu
nepoverljivost. „Smatram da je izuzetno šarmantna osoba”, napisao je Juen
u svom izveštaju, „i bio bih veoma iznenađen ukoliko se ustanovi da sa
nama ne igra pošteno.” Ponovo su razgovarali o obostranom interesovanju
za jedrenje i odlučili da kažu Nemcima kako su se upoznali preko jednog
zajedničkog prijatelja u Kraljevskom okeanskom jedriličarskom klubu.
Montagju mu je takođe dao ime kojim će zadovoljiti zahtev Nemaca da
pronađe nekog bliskog admiralu Toviju. Foster Braun, rekao je Juen, bio je
oficir flote za signalizaciju u gradu Nelsonu, a sada je u Admiralitetu kod
Tovija radio kao koordinator. Što se tiče informacija o mornarici koje će
odneti u Lisabon, Duško će reći Nemcima da je Juen, u trenutku
nesmotrenosti, spomenuo kako gotovo svaki atlantski konvoj u pratnji ima
jednu ili više podmornica. Osim toga, veći brodovi su opremljeni avionima
koji mogu nositi torpeda.
Pošto je uvio priču u oblandu biznisa, Duško je Juenu rekao da ima
prijatelja koji je vlasnik nekolicine brodova Norddojč Lojdove flote u
neutralnim lukama i da je njega zamolio da ih proda. Duško je nagovestio
da postoji problem koji se odnosi na plovidbu pod neutralnom zastavom, te
da mu je za posao potreban posrednik. Montagju je imao drugačiju ideju.
Samo nam kaži kada i odakle isplovljavaju, odvratio je, i Kraljevska
mornarica će ih presresti i „zarobiti”.
 Popov se kasnije te večeri našao sa Robertsonom i Montagjuom kako bi
dobio poslednja uputstva. Oficiri MI5 su pročešljali pitanja i naložili mu da
kaže Nemcima kako nije uspeo da dobije sve odgovore zbog zauzetosti
njegovog prijatelja u poslanstvu. Trebalo je i da doda kako je ovaj pomalo
uplašen zbog čitave stvari i kako je predložio Dušku da se vrati, uspostavi
sopstvene kontakte i sam prikuplja informacije. U međuvremenu, dali su
mu odgovore na nekoliko pitanja, pa je Duško tako imao imena iz
Admiraliteta, Montagjua i Fostera, kao i to da se Montagju izlanuo u vezi s
konvojem. Tar je takođe napomenuo kako Duško može da navede imena
trojice lordova koji su se zalagali za mir sa Nemcima: Broketa,
Lajmingtona i Londonderija.
Ono što je Robertson sutradan zabeležio trebalo je da predstavlja blago
iznenađenje: „Kada je novac u pitanju, SKUTER je apsolutno istrajan u
stavu da od nas neće primati ništa.”

Duško se vratio u Lisabon 3. januara. Prisećao se u svojim memoarima

kako je prema uputstvima telefonirao Fon Karsthofu, pa je ženi koja se
javila, po svoj prilici Elizabet, rekao da je „prijatelj majorovog rođaka iz
Italije”. Trenutak kasnije javio se sam Fon Karsthof sa drugim delom šifre:
„Prijatelj mog italijanskog rođaka? Morate da svratite. Vaša poseta će me
neizmerno obradovati.” Duško je nastavio: „Prilično je hitno. Šta kažete za
sredu?”
Duškovo pominjanje srede bilo je deo šifrovane komunikacije; „hitno”
je značilo sastanak istoga dana. Dan u sedmici predstavljao je vreme
sastanka. Svi sastanci su se odigravali kada padne mrak, a vreme kada bi po
Duška trebalo da dođu kola je deset minuta po isteku punog sata. Da je
Duško pomenuo ponedeljak, prvi mogući termin, značilo bi da želi da ga
pokupe u šest i deset. Utorak bi značio sedam i deset, sreda osam i deset, i
tako do poslednje mogućnosti – nedelje, što bi značilo deset minuta posle
ponoći. Ako Duško kaže da će „doći vozom”, podrazumevalo bi da želi da
dođu po njega na ranije dogovoreno mesto u Aveniji slobode. A ako bi
rekao da će uzeti taksi – da ga pokupe na glavnom putu, koji kilometar
istočno od Estorila. Ako bi Fon Karsthof nazvao Popova u hotelsku sobu sa
instrukcijom da dođe „u poslanstvo”, značilo je da treba da dođe u njegovu
vilu.
 Ludoviko je potvrdio da je zahtev primio i Duško je završio rečima
„doći ću vozom”. U osam i deset vozilo Abvera je došlo po Duška u
Aveniju slobode i odvezlo ga u Fon Karsthofovu vilu. Posle večere i pića,
Fon Karsthof ga je pozvao da s njim i Elizabet provede sutrašnji dan u
majorovoj seoskoj kući u Kaskaisu.
To nikako nije bio piknik, sećao se Duško; Ludoviko ga je satima pekao
na tihoj vatri, raspitujući se o svakoj sitnici, vremenu događanja,
okolnostima i prisutnim osobama. Kao neki prekaljeni advokat, ispitivao ga
je do najsitnijih detalja, napadao iz različitih uglova i nastojao da izvuče
što više podataka. Duško mu je servirao mrvice iz kuhinje Dvostrukog
krsta, drugim rečima, lažne ili beznačajne informacije, ali Fon Karsthof je
nastavljao da ga cedi, pa je dovitljivost bila neophodna.
Sutradan je major otputovao u Pariz, a Popov se 7. januara preselio u
Palasio. Kao što je već iskusio u Avizu, prijavljivanje u hotel predstavljalo
je pravu gnjavažu. Tokom rata, vlasnici svih smeštajnih kapaciteta u
Portugalu bili su dužni da strance registruju na posebnom obrascu i pošalju
ga PVDE-u. Kada ga je recepcioner upitao za profesiju, Duško mu je rekao
jedno od svojih mnogobrojnih zanimanja – advokat.
Uskoro će se u Palasio, manje diskretno, useliti još jedan britanski
obaveštajac.

Fon Karsthof se iz Pariza vratio 14. januara. Ludovikovi pretpostavljeni

su IVANOVE informacije smatrali isuviše opštim, tako da će Duško morati
da se vrati u Englesku i prikupi dodatna obaveštenja. Osim toga, dodao je
major, tražili su od Popova da otputuje u Ameriku i odatle u Egipat, gde će
dobiti nova zaduženja. Fon Karsthof mu je pokazao upitnik – nekih
pedesetak pitanja na preko devet strana – koji je Popov trebalo da nauči
napamet.
Ludoviko mu je potom saopštio novu šifru: ako Duška na hotel nazove
ženski glas sa rečima: „Žao mi je što sam se sinoć ponašala tako glupo”,
major traži sastanak. Devojka će predložiti da se kasnije te večeri vide u
noćnom klubu; umesto tamo, Duško će otići u kazino. Za jednim od stolova
za rulet biće Elizabet, koja će odigrati tri puta. Brojevi koje odabere
predstavljaće, redom – datum, sat i minut sastanka. Potom će odigrati na
nulu ili trideset šest, pri čemu prvo znači da će ga kola pokupiti u Lisabonu,
a drugo u Estorilu.
Međutim, Portugal nije bio poslednje odredište za spletkarenje.
Duško se 4. februara vratio u London i odseo gde su mu Nemci naložili,
u hotelu Komodor. Pretpostavljao je da je razlog isti kao i u slučaju Aviza –
da bi ga držali na oku. Četiri dana kasnije Robertson i Masterman su se
našli sa majorom Lenoksom i narednikom Luisom iz istog razloga – da
prate Popova. Može li vojska da nađe sposobnu i zgodnu žensku, pitao je
Tar, koja će „zabavljati SKUTERA i sprečiti ga da napravi grešku”, i
istovremeno obaveštavati MI5 o „čudnim poznanstvima koja pravi”?
Lenoks i Luis su tu stvar preuzeli na sebe.
Desetog februara, tokom ručka sa Robertsonom i Lukom, Popov je
spomenuo da ga Nemci verovatno prate. Ali je nagovestio da su možda u
pitanju i agenti MI5. Tar i Bil nisu ništa odgovorili. Duško im je mrtav
hladan rekao da će, što ga više britanska služba bude stavljala na probu, on
sam biti zadovoljniji.
I dok je Tar kovao planove kako da agenta SKUTERA drži pod lupom,
Duško je britanskim obaveštajcima zadao dosta posla. Zahtevao je
trgovinske sertifikate – koje je MI5 trebalo da pribavi od Kraljevske
mornarice – za isporuku dve tone pamuka iz Portugala u Jugoslaviju. Za to
vreme, Komitet dvostrukog krsta morao je da se bavi Popovljevim
upitnikom, čiju je kopiju ovaj uzeo od Fon Karsthofa.
Većina pitanja je bila očekivana: gde su stacionirani avioni tipa
„bota”12? Da li je tokom poslednjih meseci RAF ojačao na istočnom
Mediteranu? Koliko borbenih eskadrila je opremljeno avionima „spitfajer”
i „hjuriken”? Kada će pet ratnih brodova tipa „Kralj Džordž V” biti
spremno za dejstvo? Ostala pitanja su čak i za iskusnog prekaljenog špijuna
bila van domena onog što je Popov mogao da dostavi: nacrti vojnih fabrika
u Vejbridžu, Krejfordu i Dartfordu; podroban plan rasporeda londonske
protivavionske artiljerije; i na kraju, kopija dokumenta Ministarstva za
snabdevanje Velike Britanije13 sa lokacijama svih vojnih skladišta.
Duško i družina iz Dvostrukog krsta moraće da se koncentrišu na pitanja
najpodesnija za plasiranje dezinformacija, a major Robertson je zapazio
upravo jedno koje bi moglo biti od dvostruke koristi: zaštita priobalja.
Nemci su tražili iscrpne podatke, uključujući detalje o pomorskim bazama
u Škotskoj. Duško će otići na put zajedno sa Bilom Lukom; Tar je
isplanirao da, dok budu obilazili škotske gradove, luke i pabove, Luk stavi
na probu Duškovu lojalnost.
Za to vreme, kapetan Montagju je Nemcima zakuvavao nove podvale.
Bio je svestan da će za nemački napad u okviru operacije „Foka” od
ključnog značaja biti plovne putanje. Pod pretpostavkom da Popov svoje
informacije može da prikaže kao verodostojne, smišljao je kako da napravi
zasedu nemačkim ratnim brodovima. Znao je da je Kraljevska mornarica
postavila podvodne mine duž istočne obale, ali znao je i da su, usled
ograničenih sredstava, u odbrani postojale mnogobrojne pukotine. Juenova
zamisao, prekopirana iz plana „Makijaveli”, bila je da Abveru prosledi
mape sa „letimično izmeštenim pozicijama”; na njima će se mine nalaziti
tamo gde su pukotine i obrnuto. Duškov zadatak biće da uveri Nemce kako
je mape dobio od advokata koji je stupio u mornaričku službu ali je, budući
da je Jevrejin, strahovao od nemačke pobede u ratu. Misleći da će se na taj
način spasti od koncentracionog logora kada Engleska kapitulira, predao je
mape Dušku ne bi li mu ovaj obezbedio zaštitu ako dođe to toga.
Prisetivši se Muncingerovog i Fon Karsthofovog običaja da proveravaju
izvore informacija do najsitnijih detalja, Popov je naglasio Montagjuu da
će mu zbog toga biti potreban identitet izdajnika – neko pravo ime. „Mislio
sam da to već znate”, rekao je Juen, „kapetan Montagju. Mogu da nađu
moje ime na spisku advokata ili u bilo kom jevrejskom godišnjaku.”
Popov je 14. februara bacio udicu. Pod imenom „Džon Danvers” poslao
je sa adrese Kvins gejt plejs 18, koja mu je služila kao paravan, pismo na
Fon Karsthofovu odgovarajuću adresu: Paulo Brimoes, Largo Santar
Antoninjo, Lisabon. Na prednjoj strani bila je ispisana bezazlena poruka na
engleskom. A na poleđini je Duško nevidljivim mastilom na francuskom
izneo detalje Montagjuove ponude.
Sutradan su Luk i on otputovali za Škotsku. Njihov izmišljeni obilazak
pomorskih baza zapravo će biti uživanje u starinskim gradićima, prijatnim
pabovima i dobrim restoranima. Duško je za samo četiri dana posetio
Glazgov, Stratblejn, Lenokstaun, Drajmen, Baloh, Loh Lomond, Ger Loh,
Helensburg, Dambarton i Edinburg. Tokom osmatranja priobalnih luka
našao je vremena i za uživanje u koktelima u Ameriken baru, hotelu
Central i Pikadiliju. Osim toga, posetio je i Edinburški dvorac, palatu
Holirodhaus, spomenike Valteru Skotu i učesnicima u ratovima. Čak je
stigao i da ode u pozorište.
 Kada su se 21. vratili u London, Luk je sumirao svoje utiske o Popovu:

Zaključio sam da definitivno radi za nas, a ne za Nemce...

Oštrouman je, svestran i odlučan. Zna šta hoće, a ako ne uspe, to
neće biti njegovom krivicom... Uživa u društvu lepih žena [i]...
njegove ljubavne dogodovštine bile bi sjajan materijal za Morisa
Dekobru14... Ima takvu ličnost i šarm da bi se snašao... u
društvenim krugovima bilo koje evropske ili američke prestonice,
pošto umnogome podseća na pravog međunarodnog plejboja...
SKUTER je duhovit, veseo i zabavan saputnik čijom sam
iskrenošću i odanošću lično zadovoljan.

Sa Lukovom preporukom, Popov je bez prepreka postao dvostruki agent

sa punim radnim vremenom, a Robertson i Meriot su u dosije MI5 uneli
njegove fizičke karakteristike: svetlosive oči, gusta kosa začešljana unazad,
izražene jagodice, pravilni beli zubi, pune usne, senzualna usta, široka
ramena, atletsko držanje, krupan korak i brižljivo negovane ruke. Njegov
ten, zabeležio je Tar, zavisi od toga šta je radio prethodne noći.
Tar je ipak, i pored Lukovih garancija, nastavio svakodnevno da nadzire
Popovljevo kretanje. U roku od nekoliko dana ustanovio je da je putovanje
u Škotsku bilo samo uvod u Duškov način života; u Londonu su agenti MI5
pratili njegove momačke lumperajke koje su se nizale kao na pokretnoj
traci. Između susreta sa Lukom i Montagjuom, te sastanaka u ambasadama
Sjedinjenih Američkih Država, Španije, Portugala i Jugoslavije, Duško je
ručavao i večeravao u Berkliju, Hazlmeru, Savoju, Mirabelu, L’eki de
Fransu, Kleridžsu, Dorčesteru, Hajd parku i klubu Bečelor. Pre ili posle
jela, u zavisnosti od društva, ispijao je koktele u Klubu 400, Grosvenor
skveru, Mejferu i Kokonat grouvu.
Izgleda da je takav buran životni tempo odgovarao Dušku, pošto mu je
um tada bio najbistriji. Predložio je Luku smelu ideju o savezničkoj
maršruti za bekstvo. Bil i on su 27. februara ručali u društvu majora Išama
iz MI9, odseka SIS zaduženog za pomaganje pripadnika pokreta otpora i
ratnih zarobljenika na okupiranim teritorijama, kao i za izvlačenje vojnika
Alijanse koji su ostali iza neprijateljskih linija. Išam je spomenuo da se
većina britanskih zarobljenika nalazi u Salcburgu, na šta je Popov rekao da
bi preko brata mogao da organizuje rutu za beg preko Jugoslavije. U
Austriji nedaleko od granice, objasnio je Duško, nalazio se hotel čiji je
vlasnik bio Jevrejin. Moći ćemo da računamo na njegovu saradnju sve
dokle god bude imao sigurnu zaradu od naplate smeštaja. Ivo, koji je bio
naklonjen Englezima i verovatno upućen u to čime se Duško bavi, mogao
bi da podmiti službenike na jugoslovenskoj granici.
Išamu se dopala ideja, pribeležio je Luk, ali nije znao da je Popov
dvostruki agent. A ono što ni Bil Luk nije znao bilo je da će Duško sve
ispričati Nemcima.

Tar je sutradan upoznao Duška sa Fridl Gertner, izazovnom

tridesetčetvorogodišnjom Austrijankom, sa idejom da je Popov ubaci kod
Fon Karsthofa kao podagenta. Gertnerova je bila savršena za takvu ulogu,
pošto su joj majka i sestra živele u Austriji, a pokojni otac bio član
Nacionalsocijalističke partije. Osim toga, posle Anšlusa 1938, MI5 je
upravo po njoj poslao čestitke nemačkoj ambasadi. I najvažnije od svega,
smatrali su je savršeno pouzdanom, jer je bila snaja Menzizovog brata.
Fridl je očarala Duška, koji je odmah počeo da joj se udvara. Izašli su u
provod iste večeri, a onda i 4, 5, 7, 8, 9. i 10. marta. Kombinujući posao i
uživanje, jeli su i pili u čast Tajne službe Njegovog kraljevskog veličanstva.
Jednog dana, prisećao se Popov, imali su zgusnut raspored: da odu na ručak,
pa popodnevni koktel i na kraju, zajedničku večeru. Obuzet strašću koja je
postala zavisnost, priznaće Duško, pojavio se pred vratima njene kuće nešto
ranije. Sve se uveliko odvijalo po planu. Gertnerova, tek izašla iz kade,
otvorila mu je vrata u kratkom bademantilu.
Propustili su ručak.
I koktel.
I večeru.
Beleška od 1. marta 1941. u kojoj se Fridl Gertner zahvaljuje Dušku na
cveću i „predivnoj večeri”. (Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Ujedinjenog
Kraljevstva.)
 OSMO POGLAVLJE

SMRT JEDNOG POPODNEVA

Popov i Luk su se ponovo sastali 4. marta da bi Bil detaljno proučio plan

rute za bekstvo. Posle podne se Luk našao sa majorom Robertsonom,
majorom Lenoksom i kapetanom Mastermanom kako bi se dogovorili o
detaljima. Shvatili su da će biti skupo i opasno, ali korist je bila ogromna.
Popov bi mogao da napreduje.
Te večeri Duško se ponovo sastao sa Bilom, da pomogne pri proceni
potencijalnog špijuna koga je MI5 imao u vidu za operaciju. Rekao je da
misli da je kandidat odličan izbor ako je Luk siguran da je čovek u
potpunosti odan; Bil je potvrdio da jeste. Da bi stigao na večeru u Mejfer,
Duško se odmah pozdravio, tiho podsetivši Luka da mu je ipak potrebna
pomoć da nešto prošvercuje u Lisabon.
Revolver.

Tokom sledeće dve nedelje Duško se nekoliko puta sastao sa majorom

Robertsonom da razmotre konačnu strategiju za Fon Karsthofa i kako da
navedu majora da prihvati podagente. Ako Popov uspe da mu proda tu
priču, Fridl će se pridružiti Duškovoj mreži kao izvor za političke
informacije, a Diki Metkalf, službenik MI5, pridružiće mu se kao izvor za
tehničke i vojne informacije. Fridl će dobiti kodno ime ŽELATIN – jer ju
je Luk smatrao jednom „slatkom stvarčicom” – a Metkalf će biti BALON,
zbog svoje debljine. Sa mrežom koju čini troje, Duškovo kodno ime je
promenjeno iz SKUTER u TRICIKL15. Popov je pre odlaska zatražio
sastanak sa Dž. S. Mastermanom. Kao predsednik Komiteta dvostrukog
krsta, oksfordski tutor bio je Duškov glavni pretpostavljeni, ali i nešto više
od toga. Masterman je bio uzdržan, objektivan i očinski mudar, što će,
Popov je znao, biti kontrateža njegovoj ishitrenosti i avanturizmu.
 Duško se nekako ipak dvoumio u vezi sa svojom dvostrukom ulogom.
Kao što je Džoni već upozorio, Popov je razvio iskreno prijateljstvo sa Fon
Karsthofom i počela je da ga grize savest. Ludoviko je bio šarmantan, i
uprkos senci koja im je remetila odnos, Duško je mnogo uživao u
njegovom društvu.
„TRICIKL... je imao neke male moralne nedoumice oko uloge koju je
igrao”, zabeležio je Masterman u to vreme. „Pokušao sam da mu
objasnim, i smatram da sam uspeo, da ni najstroži moralni cenzori ne bi
ništa zamerili njegovom ponašanju ‘imajući u vidu njegove motive’.”
Dušku je laknulo. Umirivši svoj moralni kompas, u subotu 15. marta
vratio se u Lisabon, željan da razapne svoju mrežu. Sledeće večeri sastao
se sa Fon Karsthofom i Elizabet u vili Estoril. Ludoviko je bio krajnje
poslovan. Pre no što se zadubio u Duškove odgovore na upitnik, za svaki
slučaj ga je proverio: na koju londonsku stanicu je Popov stigao? U kom
hotelu je odseo? Koje boje su bile tapete u njegovoj sobi?
Duško je tačno odgovorio na sve, pa je Fon Karsthof prešao na
odgovore, posle čega je tražio od Popova da prepriča svaki dan proveden u
Engleskoj – gde je išao, s kim se sastajao, o čemu su razgovarali. Kada je
Ludoviko pitao za izvore, Duško je izverglao priče koje je Dvostruki krst
smislio za Gertnerovu i Metkalfa. Fon Karsthof je izgleda znao za Fridl i
pitao je za poreklo vojnih informacija. Popov je odgovorio majoru da mu
je izvor bio bivši vojni oficir, koji je izbačen iz vojske zbog davanja
čekova bez pokrića. Čovek uopšte nije umeo sa novcem, rekao je Duško,
uvek je trošio više nego što bi zaradio. Bio je ogorčen zbog svog vojnog
iskustva i priželjkivao je život plejboja, koji sebi nije mogao da priušti.
Major je zagrizao mamac i rekao Dušku da ih drži na oku. Kako je
Ludoviko nastavljao sa odgovorima iz upitnika, tako je Duško popunjavao
praznine svim što je izgledalo prihvatljivo. Major je klimnuo glavom.
Delovalo je da je sve u redu i zatražio je od Popova da se vrati u utorak,
18. marta.
Kada je Duško stigao, Elizabet je već bila otkucala njegove usmene
odgovore, koje su zajedno sa njegovim pisanim odgovorima poslali u
Tirpicufer16. Ludoviko je rekao da je iz štaba Abvera stigao odgovor da
Duško mora da ode u Berlin ili da se u Madridu sastane sa „nekom
gospodom iz Berlina”. Duško se složio, nemajući pojma šta je posredi ili
zašto mora da se sastane sa njima. Najvažnije od svega bilo je da su on i
Džoni planirali da se sastanu u Madridu otprilike u to vreme, i što će im
Duškov put omogućiti diskretan sastanak.
Opasan kao i Lisabon, Madrid je bio najveća Abverova baza. Admiral
Kanaris je bio veoma blizak Franku za vreme Španskog građanskog rata, a
donekle je uticao na Hitlera da podrži generala. U zoru Drugog svetskog
rata, Nemačka je očekivala da Franko uzvrati uslugu. Kada su se Hitler i
Franko sastali u Andaju oktobra 1940, španski vođa je potpisao protokol
kojim se Španija obavezuje da će ući u rat – i boriti se na strani Osovine –
ali bez utvrđenog datuma. Međutim, lukavi general je odlagao svoje
formalno učešće tako što je, snebivajući se, tražio veće nemačko
naoružanje, dodajući kao preduslov da će Španija samostalno preuzeti
kontrolu nad Pirinejskim poluostrvom. Odlučan, Hitler je poslao Kanarisa
da se 7. decembra sastane sa Frankom u Madridu i da kaže generalu da on
10. decembra želi da uvede nemačke snage u Španiju. Franko je ponovo
oklevao. Za sada bi Španija ostala neutralna, mada će namigivati i
naginjati prema Berlinu. U međuvremenu, Španske vazduhoplovne snage
uredno će vežbati u Nemačkoj.
Fon Karsthof je upozorio na mogućnost da će Abverov madridski šef
Gustav Vilhelm17 – poznat kao Papa – pokušati da stupi u vezu sa
Duškom, ako ni zbog čega drugog, barem da ga spreči da prodre u njegovu
teritoriju. Ako je moguće, naložio je major, Duško bi trebalo da se drži
podalje od njega. Ludoviko je znao, kao i svi drugi, da se sve nemačke
organizacije međusobno bore za moć, prestiž, kontrolu i agente. To je bilo
posebno izraženo između Abvera i SD-a, Gestapoa i SD-a, i Abvera I i
Abvera III: Kanaris se takmičio sa Hajdrihom, Gering sa Himlerom,
Šelenberg protiv Milera i tako dalje po hijerarhiji. Na nivou ogranaka,
Karsthofov Lisabon se takmičio sa Lencovim Madridom.
Kao i Lisabon, i Madrid je imao dva luksuzna hotela – Palas i Ric – te
su Nemci kontrolisali prvi, a Saveznici drugi. Dvadeset drugog marta
Duško se prijavio u Ric i dan-dva kasnije, kao što je Fon Karsthof
upozorio, Lenc je pozvao. Međutim, madridski šef je samo hteo da mu
prosledi telegram iz Berlina – da će Jebsen stići za nekoliko dana.
Dok je Duško čekao, srpski oficiri su 27. marta izveli coup d’état i
svrgnuli princa Pavla, pronacističkog regenta Jugoslavije. Kao osvetu
Hitler je pokrenuo operaciju „Kazna”, trodnevno bombardovanje
Beograda. Kako grad nije imao protivavionsku odbranu, Luftvafe je
izbacio svoj smrtonosni tovar na stambene zgrade, usmrtivši 17.000 civila,
dok je na desetine hiljada bilo ranjeno. Kada je Duško čuo novosti, bio je
van sebe; ako su njegovi roditelji bili u svojoj zimskoj rezidenciji,
najverovatnije su poginuli. Nemačka invazija koja je usledila predstavljala
je drugi problem – neće više moći da se krije iza poslovne fasade. Kako će
Nemačka sada blokirati izvoz iz Engleske u Jugoslaviju, moraće da nađe
neki drugi izgovor za svoja česta putovanja između Lisabona i Londona.
Dani su prolazili, a od Jebsena ni reči. Konačno, u subotu 6. aprila
Džoni je stigao i popeo se u Duškovu sobu. Rekao je da dr Varneke i
možda još dvojica „specijalista” stižu devetog iz Berlina. Popovljev
izveštaj je bio dobro primljen u Berlinu, rekao je Jebsen, i njemu je
naloženo da se ponaša „izrazito diplomatski” u odnosu sa Duškom. Dodao
je da je mapa mina ostavila jak utisak na Fon Karsthofa, ali da Berlin misli
da je zastarela. Nazvavši Duška najboljim nemačkim agentom, Džoni mu
je dao 10.000 dolara, kao poklon pukovnika Pikenbroka. Dodao je i to da
je Abver pristao da oslobodi sve Duškove prijatelje ili rođake koji su bili
uhapšeni u Jugoslaviji.
Nastavili su razgovor u salonu hotela, kada je Džonija iznenada
ophrvala melanholija. Abverovo udvaranje ima i drugu stranu, objasnio je.
Berlin će raditi po principu štapa i šargarepe, nagrade i pretnje,
istovremeno. Džonijeve starešine su usput nabacile da mogu da pritisnu
Duška, pretnjom da ga mogu odati Englezima ili tako što će ga zatvoriti.
Džoni mu je rekao da on može da mu obezbedi zaštitu još neko vreme.
„Ja nisam dovoljno okrutan, ali sada sam u poziciji da se otarasim svih
koje mrzim.” Prisećajući se profesora u Frajburgu, koga su on i Duško
prezirali, Džoni je rekao: „Da hoću da se otarasim tog čoveka, sve što bi
trebalo da uradim jeste da kažem da je profesor Miler rekao to i to i oni će
ga odmah ubiti bez pitanja...”
A postojao je i dugoročni rizik koji Jebsen nije mogao da kontroliše, a
zbog toga mu je bilo veoma žao jer je on bio taj koji je gurnuo Duška u
iskušenje. „Ti si mi najbliskiji prijatelj”, rekao je tmurno. „Ako to hoćeš
da analiziraš, ti si mi zamena za brata, a ja bih voleo da si pravi.” Uzeo je
orah iz barske posude i slomio ga u rukama. „Možeš da budeš zdrobljen
ovako lako.”
 Duško je zanemario upozorenje. Bio je veliki dečko i znao je šta može
da mu se desi. Džoni se premišljao na trenutak, a onda rekao da je Lenc
doveo sto dvadeset agenata u grad i da ima još četiristo plaćenih
saradnika. Svaki nosač i potrčko, rekao je, mogli bi da budu njegove oči i
uši; Duško će morati da bude na oprezu.
Izgleda da je Jebsenova procena broja madridskih agenata bila
umerena. Valter Šelenberg, šef SD-a, svedočio je posle rata da je pored
osoblja za aktivnu špijunažu i kontrašpijunažu nemačka tajna služba
postavila sedamdeset, a možda i sto ljudi u Madridu, i to isključivo zbog
dešifrovanja obaveštajnih poruka. Grad se bukvalno rojio od nemačkih
agenata, špijuna i saradnika. Tako da je Duško svuda mogao biti praćen, a
verovatno je i bio. Čak je i Semjuel Hoar, britanski ambasador u Španiji,
bio ubeđen da je Gestapo ozvučio njegov telefon u Ricu. Hotel je, tvrdio je
Hoar, vrveo od Nemaca i kipteo od špijunaže.

Devetog aprila stigao je „specijalista” iz Berlina – dr Varneke. Sitan i

bled, bio je to jedan kreštav nacista sa zlokobnim obeležjem – na desnom
obrazu imao je ožiljak od sablje, koji je išao paralelno sa ustima, i
nedostajao mu je jedan od prednjih zuba. Međutim, Nemac nije bio
budala, imao je doktorate iz hemije i prava, i govorio je francuski i
engleski jezik. Ali najvažnije od svega – Varneke je bio gestapovac, otkrio
je Duško.
Sastavši se sa Popovom u Ricu, Nemac ga je saslušavao tri i po sata.
Duško je takođe bio doktor prava, ali Varneke je bio veoma iskusan u
strpljivom i metodičnom izvlačenju podataka. Popov je parirao, fingirao i
uopšte, igrao ulogu jednog oportunističkog špijuna. Upalilo je.
Kada je Varneke završio saslušanje, izjavio je da je IVAN veoma
podesan za novu misiju – uspostavljanje špijunske mreže u Sjedinjenim
Američkim Državama.
Duško se glasno zapitao šta je sa nemačkim špijunima koji su već u
Americi; Abver mora da je već imao uspostavljenu mrežu. Varneke je
objasnio da su imali mrežu, ali da ju je FBI provalio. Ono što je prećutao
bilo je od izuzetnog značaja.
Rukovodioca američke mreže kapetana Ulriha fon der Ostena, rođenog
Amerikanca, 17. marta udario je taksi dok je prelazio Brodvej bulevar u
blizini Tajms skvera. Dok je ležao na zemlji, udario ga je i drugi
automobil. Prebačen je u bolnicu Sent Vinsent, ali je sledećeg dana umro
od zadobijenih povreda. Kako je u hotelu Taft bio upisan kao Španac –
Hulio Lopez Lido – policija je imala malo razloga da nešto posumnja.
Dva dana kasnije, cenzura na Bermudima18 u saradnji sa BSC-om
presrela je Džoovo pismo koje je bilo upućeno Manuelu Alonsu u
Madridu. U tom trenutku Džo je bio dobro poznat kao nemački špijun. Već
u decembru 1940. BSC je presreo jedno njegovo pismo za Lotara
Frederika iz Berlina. U njemu je Džo opisivao poteze i naoružanje brodova
Alijanse, koji su delovali u njujorškoj luci. Od tog trenutka je H.
Montgomeri Hajd, oficir za bezbednost u bermudskom ogranku, zatražio
od svojih cenzora da nastave sa prismotrom svih pisama istog rukopisa.
Sva pisma za Džoa ili od njega bila su data na dešifrovanje Hajdovom
najboljem cenzoru, Nađi Gardner.
Nakon što su presreli više od trideset takvih pisama, Bermudi su doneli
zaključak da je ime „Lotar Frederik” – i sva slična – paravan adresa za
nacističku tajnu službu i šefa Gestapoa, Hajnriha Himlera. Gospođa
Gardner je ustanovila i da Džo često piše da je u vezi sa Konradom, koga
ponekad zove Fil ili Džunio.
Međutim, početkom proleća 1941. ni BSC ni FBI nisu znali identitete
ni Džoa, ni Konrada/Fila/Džunija. Ostenova smrt i Džoovo pismo od 20.
marta razrešili su misteriju. Na poleđini prepiske, nevidljivim mastilom,
Džo je opisao Filovu smrt. Navodeći tablice drugog automobila – SU57-35
– Džo je upozorio na problem: „Filove stvari su još uvek u hotelu Taft.”
Bermudi su preneli podatak šefu BSC-a Vilijamu Stivensonu, koji ga je
prosledio FBI-ju. Stivensonov biograf, Vilijam Stivenson, zagonetno je
zaključio da je BSC stajala iza ubistva: „BSC je prilično nerado ukazao
[FBI-ju] da je Lido bio poznat kao nemački špijun pod kodnim imenom
Fil. Špijun je ‘uklonjen iz opticaja’... Neko je uklonio Fon der Ostena... U
tom periodu nemešanja, svako dublje istraživanje FBI-ja dovelo bi do
pometnje.”
Kada je FBI pretresao Lidovu hotelsku sobu, našli su pismo koje je bilo
upućeno Karlu Vilhelmu fon der Ostenu iz Denvera. Mada Karl nije bio
uključen u rat, priznao je da je Ulrih njegov brat i da je radio za Abver.
Prateći ostala imena nađena među Ulrihovim stvarima, FBI i BSC su
ustanovili da je „Džo” bio Kurt Frederik Ludvig, četrdesetosmogodišnji
Amerikanac koji je odrastao u Nemačkoj i bio Ostenu smernica za
uspostavljanje špijunske mreže. FBI je stavio Ludviga pod prismotru i
uskoro je pohapsio celu mrežu – devet muškaraca i jednu ženu. Svima je
suđeno, proglašeni su krivim za špijunažu i zatvoreni – Ludvig u
Alkatrazu.
Dr Varneke je zahtevao da Popov zameni celu mrežu – Ostena, Ludviga
i ekipu špijuna. Duško je znao da je američka misija imala svojih
prednosti, ali i da će iz Njujorka biti teže da se stara o svojim roditeljima –
ako su uopšte bili živi.

U strahu za svoju porodicu i uznemiren zbog novog zadatka, prisećao

se Duško, te nedelje odlučio je da ode na borbu bikova u Plaza del toro de
Las Ventas. Ta ista stvar, mada deset godina ranije, nadahnula je i Ernesta
Hemingveja da napiše Smrt jednog popodneva. Mada je stadion primao
preko dvadeset hiljada ljudi, bio je krcat. Duško je kupio kartu i ušao.
Smrt jednog popodneva bi mogla makar njegovu napetost da usmeri na
drugu stranu.
Našavši svoje mesto, posmatrao je ceremoniju i raskoš dok su
matadori, bandiljerosi i pikadori defilovali u povorci. Nekoliko trenutaka
kasnije ušao je bik i arena se pretvorila u gladijatorski balet: u I činu
životinja juriša na konje, u II činu raznobojne banderilje prodiru kroz
vazduh i kroz životinju, a u III matador orkestrira simfoniju smrti. Borba
je bila tragedija, igrana je sporo i okrutno, ali opasnost nije bila problem.
A ni poređenje. Kao i matador, Duško je morao da privuče neprijateljskog
bika tako blizu da mu, kao što je to Hemingvej napisao o Viljalti, krv
poprska stomak. Da bi uradio tako, Popov će morati plaštom da barata
besprekorno – finta ovde, okret onde, i da uvaljuje svoje lažnjake u
centrifugalnoj harmoniji. Ako promaši, makar i za centimetar, umreće sa
licem u prašini.
Dok su Duškove oči i misli lutale, masa je iznenada zaklicala. Toreador
je spustio banderilju i bik je posrnuo.
„Pada kao Jugoslavija”, viknuo je neki čovek iza njega.
Popov se trgnuo. Skočivši na noge, okrenuo se i ošamario čoveka,
oborivši ga nauznak preko klupe. Duško je smesta shvatio svoju grešku. U
prepunoj areni postojala je mala verovatnoća da neki agent Gestapoa nije
primetio šta se desilo. Odmah je požurio prema izlazu.
Moraće da napusti Madrid.
Vrlo brzo.
 DEVETO POGLAVLJE

NIJE MRTAV

Duško će uskoro shvatiti da se posledice madridskog događaja granaju u

dva smera. Vrativši se u Estoril 23. aprila, naišao je na hladan prijem. Za
incident na koridi pročulo se munjevitom brzinom i Fon Karsthof je
momentalno potegao pitanje o Jugoslaviji.
„Popov, da li ste Srbin ili Hrvat?”
Duško je zadrhtao. Konačno je došlo do toga. Pitanje kojeg se najviše
plašio nije imalo zadovoljavajuće odgovore. Ukoliko prizna da je Srbin,
potpisao bi sebi smrtnu presudu. Svi Srbi su bili naklonjeni Saveznicima,
mnogi povezani sa probritanskim rojalistima, a neki su se borili na strani
Titovih komunističkih partizana. S druge strane, Hrvati su bili naklonjeni
ustaškoj vladi Anta Pavelića u Zagrebu, koja je u suštini postala nemački
vazal. A ako bi Duško rekao da je Hrvat, čak i najpovršnijom proverom
otkrilo bi se njegovo pravo poreklo i bio bi uhvaćen u laži.
„Moj grad”, odgovorio je Popov, „Raguza, ili današnji Dubrovnik, bio je
dragulj Dalmacije. Dobio je dozvolu od pape da trguje sa turskim
nevernicima i na taj način ostao slobodan i postao bogat i nezavisan...”
Duško je nastavio sa svojim enciklopedijskim odgovorom još nekoliko
minuta dok ga Fon Karsthof nije prekinuo.
„Hvala na ovom kratkom i jasnom istorijskom traktatu. Ali on ne daje
odgovor na moje pitanje. Jeste li Srbin ili Hrvat?”
Duško je navalio odlučno, rekavši da stanovnici Raguze nisu bili ni Srbi
ni Hrvati. Fon Karsthof je nekoliko trenutaka razmišljao o odgovoru, ali je
na kraju delovao zadovoljno. Ko bi još raspravljao o tome sa rođenim
Dubrovčaninom? Pored toga, majoru je samo bilo potrebno prihvatljivo
obrazloženje za Berlin. Duško je kasnije otkrio da je Fon Karsthof, ne
želeći da izgubi glavnog špijuna, napisao izveštaj na petnaest strana u
kojem objašnjava Popovljevu političku nezainteresovanost.
 Ipak, to ne znači da se Duško izvukao. Britanci su ponovo doveli u
pitanje njegovu lojalnost. Kada se sreo sa Džonijem u Madridu, počeli su
da rade na prodaji brodova Norddojč Lojdove flote Južnoj Americi. Bio je
to ogroman posao – vredan 14 miliona dolara – gde bi nemački brodovi bili
prodati španskom konzorcijumu, ali registrovani pod peruanskom
zastavom. Novac bi trebalo da bude uplaćen u Sjedinjenim Američkim
Državama i upotrebljen kao gotovinska rezerva za ponovno osnivanje
Norddojča kada se rat završi. Kada je Popov u decembru saopštio MI5 da je
zainteresovan da pomogne Džoniju da proda nemačke brodove u
neutralnim lukama, ni oni ni MI6 nisu imali pojma o ovoj transakciji.
Feliks Kaugil je 19. aprila javio Taru Robertsonu da je MI6 od
„poverljivog izvora” (ULTRA) primio izveštaj da TRICIKL sa Džonijem
Jebsenom i peruanskim atašeom za trgovinu u Madridu radi na
zaključivanju posla posredujući između španskog konzorcijuma i
peruanske vlade. Nemačka je to odobrila, uz uslov da se brodovi ne
preprodaju Velikoj Britaniji. Napomenuo je Taru i to da je izveštaj
prosledio i Ratnom ministarstvu ekonomije sa zahtevom da ga što pre
obaveste da li je TRICIKL „još uvek na našoj strani”.

Pri sledećem susretu sa Fon Karsthofom, Ludoviko je ponovo pomenuo

angažovanje Fridl Gertner i Dikija Metkalfa kao podagenata. Duško je
izdeklamovao priče Dvostrukog krsta i major ih je prihvatio, rekavši da će
oboje preporučiti Berlinu. Smatrajući da je sastanak završen, Fon Karsthof
mu je dao nekoliko hiljada funti da ponese u Englesku.
Duško je uzeo novac, ali je majoru odmah skrenuo pažnju da će, čim
bude sleteo, britanski carinici zabeležiti serijske brojeve novčanica koje je
uneo u zemlju. Naglasio je da će, ukoliko iz Berlina stigne odobrenje u vezi
sa Gertnerovom i Metkalfom i Duško im da novac, upravo to biti trag koji
vodi do njega ako ih uhvate. Svestan rizika, Fon Karsthof je odvratio da će
već nešto smisliti.
Duško će mu pomoći.

Dok je boravio u Lisabonu i Madridu, Dušku nikada nije manjkalo

ženskog društva. Nažalost, njegov ljubavni život nije bio tajna za nemačku
i britansku obaveštajnu službu i MI5 je motrio na njegove dve ljubavnice,
Mariju Eleru i Martu Kastelo. Prelepa i elegantna Brazilka, Elera je bila
verna kopija manekenki iz Sao Paula. S druge strane, Kastelovu je MI5
smatrao „elitnom podvodačicom”.
Tokom svojih ljubavnih avantura Duško je često imao „nepoželjnu
publiku”, ali ga to nije naročito zabrinjavalo; više nego iko bio je svestan
da bi ga jedna jedina omaška skupo koštala. Bez obzira na sve, neće lišiti
sebe omiljenih strasti – pića, žena i opasnosti – koje su nad njim kružile
poput pretećih oblaka. Povremeno bi udario grom.
Jedne večeri, pisao je Popov, pitao je jednu „francusku lutkicu” da mu se
pridruži u noćnom klubu kazina Estoril. Te noći se tamo nalazila gomila
novinara londonskog Dejli mejla. Kada su muzičari otišli na pauzu,
prisećao se Duško, devojka koja je bila sa njima u društvu – neka pijana
Amerikanka – doteturala se na binu sa željom da prikaže svoje glasovne
mogućnosti. Smatrajući da zabava nije nimalo romantična, Duško je
pozvao konobara, stavio mu na tacnu zapušač flaše šampanjca zamolivši ga
da joj to odnese. Žena se uvredila, a njeni prijatelji razbesneli. Počela je
svađa, a dvojica momaka polako su se probijali kroz gomilu ne bi li se
dokopali provokatora.
U Popovljevom džepu nalazio se koverat sa beleškama za Engleze i
Nemce. Ako ga uhapse u opštoj gužvi, znao je da će njegov sadržaj za tili
čas preći iz ruku PVDE-a u nemačke. Tutnuo je koverat u tašnu svoje
pratilje i povikao joj da beži; naći će se kasnije u Palasiju.
„Morao sam”, reći će kasnije, „iako je nikada ranije u životu nisam
video.”
 Noćni klub kazina Estoril, 1941. (Preuzeto iz Gradskog arhiva Kaskaisa.)

Dok je njegova partnerka bežala, Duško je odoleo napadima prijatelja

nesuđene pevačice i sam se dao u beg. Napolju se začuo krik i pojurio je u
tom pravcu. Bila je to njegova devojka, borila se sa nekim čovekom koji je
pokušavao da joj otme tašnu. Duško je bez oklevanja počeo da ga šutira u
glavu, kao da je u pitanju fudbalska lopta. Pljujući krv i polomljene zube,
napadač se onesvestio.

„Nije mrtav”, reče neko pritrčavši. Bio je to menadžer Palasija, Džordž

Blek.
Popov je pomogao svojoj partnerki da se pridigne i uzeo koverat natrag.
Blek, s kojim se Duško još ranije sprijateljio, rekao je da će policajcima
dati izjavu kako su devojku napala dvojica siledžija. Sutradan je ispričao
Dušku kako su se stvari odvijale: kada je došla policija, izrecitovao im je
pesmicu o lopovima. Uz to je Dušku nehotice otkrio da je napadač bio
nemački operativac; iskaz koji je čovek u bolnici dao policiji – da su ga
povredila dva lopova koja su potom pobegla – podudarao se sa
menadžerovom pričom.

Pogled na bašte kazina Estoril. Levo: hoteli Park i Palasio, pravo: u daljini
zamak Estoril.
(Preuzeto iz Gradskog arhiva Kaskaisa.)

Popov je krajem aprila stigao u London. Vrativši se redovnom poslu,

obavestio je MI5 da trenutno radi na dva izvozna aranžmana – šezdeset pet
tona terpentina – na ime Savske banke. Iz nepoznatog razloga prva pošiljka
od petnaest tona – planirana za Jugoslaviju – zadržana je na portugalsko-
španskoj granici. Britanci nisu ništa pitali.
Pošto je predao izveštaj, Popov je Bilu Luku predočio novu ideju.
Počelo je od problema sa kojim se svi šefovi špijuna suočavaju: isplate
agenata na neprijateljskim teritorijama. Na carini su sve valute morale da
se konvertuju u funte, a onaj ko menja nemačke marke bio je sumnjiv. Čak i
ukoliko bi kurir prenosio funte i dolare, svaka veća suma bi privukla
pažnju.
Negde u to vreme Gaj Lidel je u svom MI5 dnevniku zabeležio dva
primera kako su Nemci očajnički pokušavali da proslede novac svom
čoveku, britanskom dvostrukom agentu TEJTU. Lidel je 15. maja zapisao:
„Čoveka iz Feniksa koji je trebalo TEJTU da preda novac uhapsio je
rezervista vojne policije u Kolniju, nedaleko od Londona.” Čovek je kod
sebe imao 500 dolara i 1400 funti. „Potpukovnik policije”, dodao je Lidel,
„sledio je instrukcije oblasne kancelarije Sekretarijata za vezu koje se
odnose na sumnjive osobe koje nose velike sume novca, i odmah je
zaključio da se radi o špijunu.”
Lidel je 23. maja zabeležio još jedan pokušaj: „On [TEJT] je trebalo da
se određenog dana u četiri po podne na stanici Viktorija ukrca u autobus
broj šesnaest. U njemu će biti jedan Japanac. TEJT i on će izaći na prvoj
stanici a potom ući u sledeću šesnaesticu koja naiđe. Japanac će u levoj ruci
držati Tajms i knjigu. TEJT će prići i upitati ga ima li kakvih vesti u
novinama. Japanac će mu dati novine u koje je umotan novac.”
Međutim, Japanac se dogovorenog dana nije pojavio. Prisluškivanjem je
otkriveno da je poruku primio prekasno. Nemci su mu onda naložili da
novac sakrije u četiri izdubljene brezove grane, sačeka eksploziju dve
dvotonske bombe u određenom rejonu i potom ostavi grane u ruševinama.
Ali avion koji je trebalo da izvrši planirano bombardovanje te noći nije bio
na raspolaganju.
Nemci su 29. maja konačno uspeli da proslede TEJTU 200 funti, ali
umalo da se i to izjalovi. Vrativši se prvobitnom planu, dvojac se ukrcao u
autobus broj šesnaest, ali ga je pre prve stanice iznenada zaustavio
policajac. Japanski agent je izašao, a TEJT je pošao za njim, tako da su
konačno uspeli da obave razmenu.
Popov je napomenuo Fon Karsthofu da je još gore po Nemce bilo to što
su na carini beležili sve serijske brojeve novčanica krupnijih od jedne
funte. Čak i kasnije tokom rata kada je Šelenberg falsifikovao novac, Abver
je rizikovao sa serijskim brojevima, transferima, ali i cenzorima. Kako je
Komitet dvostrukog krsta kontrolisao priličan broj preobraćenih špijuna,
neretko više od desetak, Abver nije imao mogućnost da svoje fondove troši
na efikasan način. Duško je rekao Bilu Luku da, ukoliko Komitet odobri,
ima plan kako da opelješi Nemce.
 Pranje novca.
Ideja je zainteresovala Luka, pa su je izneli Taru, koji je smatrao da
vredi pokušati. Nazvavši je plan „Mida”, Robertson ju je prosledio
Komitetu dvostrukog krsta. Odbili su. Neizvodljivo, rekli su. Tar i Bil su se
unervozili; navesti naciste da finansiraju svoje neprijatelje, razmišljao je
Luk, bio je san svakog operativca. Iduće sedmice oficiri MI5 su ponovo
pritisli Komitet, obrazlažući moguće koristi i navodeći da već imaju jednog
posrednika, londonskog pozorišnog promotera. Komitet je ovoga puta
pristao i odobrio 20.000 funti kao prvi deo za pranje novca.
Pre Duškovog odlaska, MI6 mu je dao šifru za kontakt sa britanskom
obaveštajnom službom u Lisabonu: iz javne govornice nazvaće broj 52346.
Ukoliko sve bude teklo glatko i Nemci ništa ne posumnjaju, reći će da je
divan dan i da uživa na suncu. Ako misli da Nemci sumnjaju na njega i ne
oseća se bezbedno, reći će kako mu se čini da se sprema oluja. Ako su ga
Nemci razotkrili, kazaće „zabava je završena”. A ako traži sastanak,
zakazaće ga za sutradan. Mesto sastanka biće teniski paviljon u četvrti
Tapada Ahuda, gde će se pojaviti sat ranije od dogovorenog vremena.
Sastanci će se održavati isključivo radnim danima, a sve telefonske
razgovore vodiće na francuskom.

Popov se 28. juna 1941. vratio u Lisabon sa namerom da se baci na plan

„Mida” i otišao pravo u estorilsku vilu. Fon Karsthof je bio prilično dobro
raspoložen i razdragano je objavio da je Berlin odobrio da Gertnerova i
Metkalf budu podagenti. Tokom razgovora Duško je bacio mamac rekavši
da u Londonu ima bogatog poslovnog prijatelja koji bi želeo da izvuče
izvesnu sumu novca iz Engleske. Čovek je pozorišni promoter, rekao je
Duško, i tražio je banku ili finansijskog agenta koji bi pristali da prime
engleske funte u zamenu za američke dolare, koje bi deponovali u
Njujorku. Naravno, čovek je bio spreman da izgubi nešto novca zbog
razlika u kursu. Može li major da mu preporuči neku banku ili agenta?
Fon Karsthof je oklevao. Prema posleratnom svedočenju šefa
lisabonskog SD-a Eriha Šredera, Ludoviko nije bio gadljiv na pare i svi su
znali da je od onoga što Berlin šalje agentu IVANU on uzimao najveći deo.
To se savršeno uklapalo u Popovljev plan; mogućnost da izvuče proviziju
bila je isuviše primamljiva da bi je Fon Karsthof propustio.
 „Strpi se nekoliko dana”, rekao je. „Siguran sam da mogu da ti
isposlujem bolji aranžman nego bilo koja banka.”
Nakon što je načinio prve korake, Popov se vratio u Palasio. Bio je
divan dan i uživao je u lisabonskom suncu.
 DESETO POGLAVLJE

TARANTO I META

Nakon nekoliko dana stigao je Džoni i saopštio Dušku novosti o njegovoj

porodici. Rekao je da je deo njihovog beogradskog doma bio uništen u
bombardovanju, ali da su Duškovi roditelji na sigurnom u Dubrovniku. I
Ivo se jedva izvukao, pritajivši se kad su došli Nemci.
Jebsen nije znao koliko je stvarno bilo opasno. Ustaše Anta Pavelića
osudile su Iva na smrt početkom jula. Hrvatski advokat i bivši član
parlamenta dr Ante Pavelić bio je psihopata i uhapšen 1934. za
organizovanje ubistva jugoslovenskog kralja Aleksandra u Marseju. Pavelić
je nekako pobegao i sklonio se u Italiju, gde ga je zaštitio Musolini. Tamo
je osnovao ustaše, sa ciljem stvaranja nezavisne hrvatske države. Kada je
Nemačka izvršila invaziju na Jugoslaviju, Pavelić je preuzeo vlast u
Hrvatskoj i započeo kampanju genocida. Samo u prvoj godini ustaše su
ubile više od 300.000 Srba, Jevreja i Roma.
Kao Srbin, nacionalista i zvanični doktor zadužen za praćenje
zdravstvenog stanja u Dubrovniku, dr Popov je bio visoko na njihovoj listi.
Međutim, pošto je Ivo lečio brojne pacijente besplatno, bio je omiljen u
zajednici. Kada je nalog za ubistvo izdat, prijatelji su ga upozorili. Prerušen
u monaha, pobegao je u Beograd.
Zverstva širom Jugoslavije o kojima su stizale glasine bila su gotovo
nečuvena da se činilo da je teško poverovati u njih. Ali bila su istinita.
Operativac britanskog SAS-a Ficroj Meklin, koji je padobranom sleteo u
Bosnu da pomogne partizanima, grupi koja se najdelotvornije
suprotstavljala Nemcima, svojim očima je video kakva anarhija je vladala
na Balkanu. Četiri grupe, objasnio je, nadmetale su se za kontrolu nad
zemljom: Nemci okupatori, Titovi partizani, Mihajlovićevi četnici i
Pavelićeve ustaše. Dok su se partizani i četnici prvobitno rame uz rame
borili protiv Nemaca, vrlo brzo su i jedni i drugi tvrdili da ih je ona druga
strana izdala okupatoru, i već krajem 1941. okrenuli su se jedni protiv
drugih.
Meklin objašnjava šta se dešava u Bosni:

Pavelićev dolazak na vlast bio je praćen strahovladom bez

presedana, čak i na Balkanu... Masakri i zverstva bili su široko
rasprostranjeni... Rasni i politički progoni bili su praćeni gotovo
podjednako žestokim i religioznim progonima. Ustaše su bile
strastveni rimokatolici... [i] spremni da likvidiraju Pravoslavnu
crkvu dokle god se prostirala. Pravoslavna sela su pljačkana i
pustošena, a njihovi stanovnici masakrirani, i staro i mlado,
muškarci i žene i deca – bez razlike. Pravoslavno sveštenstvo je
mučeno i ubijano, pravoslavne crkve skrnavljene i rušene ili
spaljivane sa vernicima unutra (što je bila ustaška specijalnost).
Bosanski muslimani, jednako fanatični i organizovani u
specijalne jedinice od Pavelića i Nemaca... pridružili su se sa
uživanjem i posebnom vrstom njima svojstvene svireposti,
ushićeni mogućnošću masakriranja hrišćana, ili ljudi bilo koje
druge veroispovesti.

U Srbiji, nastavlja Meklin, Nemci su postavili marionetsku vladu, koja

je poslala veliki broj Srba u koncentracione logore i masakrirala na hiljade
drugih.
Zločini će uskoro pogoditi i Popovljevu porodicu.

Džoni je nastavio da priča kako je bio u Tarantu u Italiji i radio sa

baronom Volfgangom fon Gronauom, nemačkim vazduhoplovnim atašeom
u Tokiju. Jebsenov zadatak – nepoznat i njemu i bilo kome drugom –
kasnije će uticati na živote desetine hiljada ljudi.
Japanski ministar odbrane Josuke Macuoka u martu je otišao u Berlin sa
većom grupom oficira kopnenih i vazduhoplovnih snaga kako bi zaokružili
pojedinosti o Trojnom paktu. Japan je mesecima ranije zatražio od Nemaca
da sakupe detalje o britanskom napadu na Taranto, ali je malo toga urađeno.
Macuoka je tokom sastanaka ponovio svoj zahtev, i neko je odlučio da
će Johan Jebsen biti savršen za taj zadatak.
 Jebsenovo brodarsko carstvo bilo je dobro poznato čak i u Japanu. Do
1941. porodica je imala kancelarije u većem delu sveta, a šangajska
kancelarija Jebsen & Co bila je paravan agentima Abvera na Dalekom
istoku. Japan se nadao da će Gronau i brodarski magnat zajedno konačno
obezbediti iscrpan izveštaj o Tarantu. Po uputstvima, verovatno poteklim
od Hermana Geringa u saradnji sa japanskom obaveštajnom službom,
trebalo je da utvrde postupke napada i rezultate štete.
Napad je bio takav da ga je vredelo iskopirati. Jedanaestog novembra
1940. Kraljevsko vazduhoplovstvo (RAF) i Mornarica ušli su u istoriju,
zauvek promenivši budućnost ratovanja. Pod okriljem tame, RAF je
upotrebio dvadeset jedan avion sa dva nosača protiv pomorske baze u
Tarantu. Iznenadni, preventivni napad sa osamdeset kilometara udaljenosti
bio je prvi vazdušni napad protiv neke zaštićene luke. Zastareli i ružni „feri
svordfiš”, nezgrapni, gotovo bespomoćni avion, napravljen da bude
izviđački hidroavion za otkrivanje torpeda, odabran je za tu misiju.
Napravljen ranih 1930-ih bio je već zastareo u vreme kada je rat počeo. Sa
krilima zategnutim kao na dečjem zmaju i nogama koje su ličile na krake
naftne platforme, nosio je neprikladan nadimak „stringbeg”19.
Pokrenuti u dva talasa sa „Slavnog” i „Orla”20, „stringbeg” avioni su
dokazali da su sposobne napadačke letelice. Šteta naneta bazi Taranto bila
je značajna, ako ne i razarajuća. Iz stroja su izbačena tri bojna broda.
„Litorio”, italijanski ponos i manje od tri godine star, pogođen je sa tri
torpeda, i njegova popravka trajala je mesecima. „Gaj Duilije”21, koji je
bio korak ispred svih sličnih britanskih brodova, osim jednog, morao je da
bude pola godine na suvom. „Konti di Kavur”, koji je nosio avione za
katapultiranje, bio je toliko oštećen da bi popravka bila uzaludna. Dva
druga broda – krstarica „Trento” i razarač „Libečio” – bili su direktno
pogođeni, ali bombe nisu eksplodirale. „Stringbeg” avioni su uz to uništili i
bazu hidroaviona u Tarantu i oštetili rezervoare za gorivo. U razmaku od
dva sata, napadom je ranjena i značajno oslabljena italijanska mornarica, a
Britancima je bila osigurana kontrola nad Mediteranom.
 Britanski napad na Taranto, 11. novembar 1940.
(Preuzeto iz kancelarije Njenog Veličanstva. /Hajpervor reprint/)

Ono što je Nemcima trebalo da bude prezentovano – a oni da prenesu

Japancima – bio je način na koji je RAF to uradio. Taranto je imao snažnu
odbranu. Tri zida od dvadeset sedam baražnih balona – zastrašujuća rešetka
smrtonosnih čeličnih kablova – lebdeli su ispred brodova, kao ogromna
paukova mreža. Pod vodom su tri reda mreža vrebala da ulove torpeda. Oko
baze se nalazio veliki broj protivavionskih topova uperenih u nebo. Kako bi
izbacili bombu ili torpedo, neprijateljski piloti morali su da prođu kroz
špalir od dvadeset baterija protivvazdušne odbrane.
Britanci su to ipak uspeli, i to noću.
 Duško je postavio očigledno pitanje: zašto bi Japanci bili zainteresovani
za britanski napad na italijansku pomorsku bazu? Fon Gronau misli da
Japanci žele da uđu u rat, i to tako što će napasti Sjedinjene Američke
Države, odgovorio je Džoni.
Taranto bi im obezbedio plan napada.
Duško je zapisao da je kroz nekoliko dana posetio Fon Karsthofa zbog
detalja o svom američkom zadatku. Ludoviko je Popovu dao upitnik, ali mu
je i rekao da pogleda kroz mikroskop na njegovom stolu. Duško je
pogledao i mogao je da vidi prvu stranicu upitnika. Uklonivši klizač, major
je otkrio crnu tufnu, ne veću od tačke. Ono što je Duško posmatrao, rekao
je Fon Karsthof, bile su mikrotačke22. To je bio revolucionarni momenat u
razvoju špijunaže – Nemci su mogli da svaki dokument smanje u razmeri
od 450:1 do 750:1, i utisnu ga u obrađeni kolodijum23, ne veći od 0,1 mm u
obimu.
Mada je mikrofotografiju pronašao Englez Džon Danser 1853, a
patentirao je Francuz Rene Dagron 1859, tek će decenijama kasnije taj
pronalazak biti korišćen u špijunaži. Mikrotačka nije obelodanjena sve do
Međunarodnog kongresa fotografije 1925. Na tom kongresu je dr Emanuel
Goldberg, Nemac ruskog porekla iz Drezdena, predstavio naučnom svetu
tehnologiju smanjivanja fotografija na takvu veličinu da je bila potrebna
lupa da bi se uočili detalji.
Neverovatno, ali u periodu 1925-1937. jedino je u Nemačkoj zabeleženo
ozbiljno proučavanje mikrotačaka. Šef Abvera admiral Kanaris video je u
pronalasku savršeno sredstvo za slanje tajnih poruka agentima u
inostranstvu, podržavši tako njegov dalji razvoj. Osamnaestog novembra
1937. potpisao je s dr Hansom Amanom Brasom, mladim švajcarskim
inženjerom optike iz manufakture Askanija Verke, berlinskog preduzeća,
ugovor za razvijanje sistema mikrotačaka. Godinu dana kasnije, 18.
novembra 1938, Aman Bras je isporučio završeni prototip.
Mada je Fon Karsthof rekao Dušku da će biti prvi agent koji će
upotrebiti tajni metod prenošenja poruka, to nije bilo tačno. Kanaris je slao
agente u Meksiko i Brazil još sredinom 1939, a Albreht Engels, koga će
Duško kasnije upoznati u Riju, dobio je i počeo da koristi opremu za
pravljenje mikrotačaka u jesen 1940. Ipak, sa upitnikom utisnutim u
mikrotačku Duško će biti prvi koji će tehnologiju preneti u Ameriku.
 Ispod je Duškov upitnik iz 1941, preveden sa nemačkog, koji se sada
čuva u Britanskom arhivu. Na uzletištima navedenim kao „aerodromi” su
vazduhoplovne baze u Perl Harboru.
Duškov perlharborski upitnik u arhivi MI5.
(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Ujedinjenog Kraljevstva.)
 Pošto su ga Sjedinjene Američke Države i Britanija proglasile državnom
tajnom, upitnik neće biti dostupan javnosti sve do 1972, kada ga je Dž. S.
Masterman ubacio u knjigu Sistem obmane24 kao Apendiks II („Triciklov
američki upitnik”). Knjiga je napisana leta 1945, kao izveštaj za MI5, i
sadržala je samo kodna imena agenata, bez ikakve namere da ikada bude
objavljena. Ipak, nekih dvadeset sedam godina kasnije, i na poprilično
zaprepašćenje Službe bezbednosti25, Masterman je objavio izveštaj za Jejl
juniverziti pres. U svom izlaganju o upitniku Masterman je rekao da ga je
19. avgusta 1941. dobio od MI6 (devet dana posle Duškovog odlaska iz
Njujorka), da je bio preveden i pročitan Komitetu dvostrukog krsta, a
kopije poslate određenim članovima službe.
Duško nije znao da su Nemci već imali špijuna na Havajima, dr Kuna.
Međutim, Japanci su izvestili Nemce da je čovek amater i da su njegovi
podaci beskorisni. Bio je nespretan i predstavljao je rizik po bezbednost,
rekli su. Kao rezultat toga, japanska obaveštajna služba zatražila je od
Gebelsa da zameni Kuna, pa je Popov dobio zeleno svetlo.

Dok je Fon Karsthof pročešljavao pitanja, Duško je primetio da naredni

odeljak – „Havaji” – sadrži pitanja u vezi sa skladištenjem municije i
magacinom mina. U glavi mu je sinulo Džonijevo istraživanje u Tarantu, i
slika je postala potpuna.
Japan je nameravao da napadne Perl Harbor.
Međutim, još jedna oluja će se prethodno sručiti na njegov dom.
Dvadeset dana nakon što je Ivo pobegao početkom jula, ustaše su prebacile
smrtnu kaznu na njegovu ženu i dete. Dragica je imala dvadeset i jednu
godinu, a njihov sin Milorad (Miša) imao je svega tri meseca.
Trebalo je da budu javno obešeni.
 JEDANAESTO POGLAVLJE

KAZINO ESTORIL

Sredinom leta plan „Mida” bio je u punom zamahu. Njegovom uspehu je

možda doprinela činjenica da je bio zamršen i da je uključivao nepoznate
aktere. Uvid u dnevnik Gaja Lidela od 16. jula 1941. Otkriva koliko je bio
zbunjen projektom:

Komitet dvostrukog krsta ima plan poznat kao „Mida”. Ideja

je da privolimo Nemce da šalju velike sume novca kojim će ovde
raspolagati odabrana osoba, koja će vršiti neophodne isplate
agentima u Engleskoj. Tricikl je uspeo da navede Nemce da
zagrizu, ali su postavili uslov – da pošalju izaslanika koji će
nadgledati plaćanje. On će primati novac od našeg agenta kome
ćemo nadoknadu isplaćivati preko računa koji će mu Tricikl
otvoriti u Americi.

Saznavši detalje plana tokom sastanaka Komiteta, Dž. S. Masterman je

izneo lucidniji zaključak:

Tricikl je u Lisabonu predočio Nemcima da poznaje bogatog

jevrejskog pozorišnog promotera koji želi da osigura novac tako
što će ga prebaciti na dolarski račun u Americi, pošto strahuje da
bi Engleska mogla da izgubi rat. Zato je dogovoreno da TRICIKL
u Lisabonu ili Americi dobije novac od Nemaca, a jevrejin plati
preko 20.000 funti sterlinga TRICIKLOVOM čoveku u
Engleskoj. To će, naravno, biti osoba koju Nemci odrede.

Major Fon Karsthof nije oklevao da iskoristi priliku. Ubrzo nakon

dogovora, Ludoviko je pozvao Duška u vilu gde ga je upoznao sa
potpukovnikom Martinom Tepenom, Abverovim finansijskim
supervizorom koji je došao isključivo sa zadatkom da ugovori pojedinosti.
Berlin je odobrio transakciju, rekao je; Duško će pozorišnom promoteru
poslati telegram sa uslovima razmene i najaviti mu da očekuje nemačkog
čoveka za vezu koji će doći u njegovu kancelariju da preuzme funte. Kada
kurir obavesti Berlin da je primio novac, Abver će Fon Karsthofu dati
odobrenje da Dušku u zamenu isplati dolare. Duško će u Njujorku onda
uplatiti novac na promoterov račun.
Složivši se, Tepen je pitao za ime i adresu na kojoj će agent preuzeti
funte, na šta je Duško odvratio da se čovek zove Erik Send i dao adresu.
Tepen je to pribeležio, pa je posao mogao da otpočne. U dogovor je bilo
uračunato i Fon Karsthofovih pet posto provizije. Nemci nisu imali pojma
da je MI5 Popovu odobrio proviziju od deset posto.
Međutim, tek što je krenuo sa sastanka, Duško je shvatio da je napravio
strahovitu grešku. Ime pozorišnog promotera bilo je Erik Glas, kao staklo,
a on je omaškom Tepenu rekao Erik Send, pesak, verovatno po asocijaciji
da je pesak osnovni sastojak stakla. Duška je mozak – u kome su se
izmešali kontakti, šifre i kokteli – doveo u opasnu situaciju. Ukoliko se
nemački agent pojavi na adresi nepostojeće osobe, plan će propasti. Kada
se Duško vratio u Englesku, MI5 je smesta morao da promeni neke stvari u
kancelariji gospodina Glasa: da postavi tablu sa novim imenom, dovede
svoju agentkinju na mesto recepcionerke i naloži Glasu da će do daljeg biti
„Erik Send”.
Send i Glas. Duško je žonglirao sa previše loptica.

Gospodin Glas je u Londonu preuzeo novi identitet i primio novog

recepcionera, gospođicu Suzan Barton (čije je pravo ime bilo Žizela Ešli).
MI5 je imao jednostavan plan: ako Nemci pošalju nepoznatog agenta da
pokupi novac, Skotland jard će ga pratiti i kasnije uhapsiti; ako pošalju
agenta koji je pod kontrolom Britanaca, tim bolje.
Duško je 31. jula 1941. poslao telegram u kom obaveštava gospodina
Senda o uslovima razmene:

TILI JE JUČE DOBILA KĆERKU TEŠKU TRI KILOGRAMA

MOLIM TE KAŽI HARIJU KAD GA VIDIŠ = MARIJA
GONKALVES
 U skladu sa dogovorenom šifrom, početno slovo porodiljinog imena
(„T”) predstavljalo je sumu novca, u hiljadama, a po mestu slova u abecedi
to je značilo 20.000 funti. Za svaki slučaj, ako je suma manja od 10.000
funti, novorođenče će biti dečak, a ako je više od toga – devojčica. Težina
deteta označavala je, prema tabeli, kurs razmene, tako da su tri kilograma
predstavljala kurs od dva dolara za jednu funtu, dakle 40.000 dolara.
Duško je poslao Berlinu drugi telegram, u kome potvrđuje isporuku
Sendu i traži da „HARI potvrdi” telegramom da je primio novac, kako bi
mu isplatili dolare pre nego što otputuje u Ameriku. Da bi se osigurao da će
dobiti novac od Fon Karsthofa, put u Njujork je odložio za 10. avgust.
Na zadovoljstvo MI5, Abver je angažovao Vulfa Šmita (TEJT) za
preuzimanje. Kako je MI6 pristao da upumpa inicijalnih 20.000 funti, tako
je i zadržao taj novac, dok je TEJT obavestio Berlin da ga je preuzeo.
Komitet dvostrukog krsta je ovu šaradu nakitio detaljima poput serijskih
brojeva i apoena novčanica koje su navodno isplaćene Šmitu – banknota od
5, 10, 20, 50 i 100 funti. U Abveru je vladalo opšte oduševljenje što je
novac najzad isporučen, te je Šmitu naloženo da ga potroši na tekuće
operacije.
Plan „Mida” bio je zlatna koka, tako da će tokom sledeće tri godine MI5
preko Sendmena26 oprati nekih 85.000 funti – skoro čitav ratni budžet
Komiteta dvostrukog krsta.
 Telegram koji je Duško poslao Eriku Sendu 31. jula 1941.
(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Ujedinjenog Kraljevstva.)

Kroz nekoliko dana Fon Karsthofu je stigao nalog iz Berlina da Popovu

isplati sumu od 40.000 dolara, umanjenu za svoju proviziju. Pošto bi
deponovanje podebelog smotuljka u hotelski sef izazvalo radoznalost,
razmišljao je Duško, odlučio je da ga zadrži dok ga sutradan ne isporuči
MI6. Te večeri – sa novcem od plana „Mida” i još tridesetak hiljada dolara
koliko je imao kod sebe – mogao je da lumpuje do besvesti. Neko će paziti
da se to ne dogodi.
Kada je Duško izašao iz lifta, britanski agent ga je pratio.
Nejasno je da li je Popov lično poznavao Ijana Fleminga, ali je čuo za
njega, budući da je ovaj pripadao Mornaričkoj obaveštajnoj službi, a i
Fleming je čuo za Popova. „Imao sam 80.000 dolara u kešu”, reći će
kasnije Duško u jednom intervjuu. „Trebalo je da ih predam britanskoj
obaveštajnoj službi. Ali novac sam nosio sa sobom tokom cele večeri
provedene u kazinu Estoril... Fleming je bio zadužen da pazi na mene i
osamdeset hiljada.”27
Duškova pretpostavka da je Fleming znao za dogovor bila je logična.
Kako je Flemingov šef kontraadmiral Džon Godfri pripadao Ministarstvu
rata i Komitetu dvostrukog krsta, Fleming je verovatno vrlo dobro znao za
Popova i plan „Mida”. Godfri je imao direktan uvid u Popovljeve
aktivnosti, i kao član Komiteta morao je da odobri finansijski plan. Ono što
Popov nije znao bilo je da su se Fleming i Godfri vraćali iz posete
Sjedinjenim Američkim Državama. Sled događaja je veoma važan.
Početkom maja 1941. Godfri i Fleming su planirali put u Vašington
kako bi unapredili britansko-američku obaveštajnu saradnju i doprineli
razvoju Odseka za strateška istraživanja (preteče CIA), koji je vodio
Vilijam Divlji Bil Donovan. U predgovoru za knjigu Soba 3603 H.
Montgomerija Hajda, Fleming će spomenuti ovu izuzetno važnu misiju:
„Godine 1941. [...] sa svojim šefom kontraadmiralom Dž. H. Godfrijem bio
sam u civilnoj misiji u Vašingtonu...” Kada se susreo sa Dž. Edgarom
Huverom, prisećao se Fleming, direktor FBI-ja je „učtivo ali odsečno
stavio do znanja da ga naša misija ne interesuje”.
Prilikom kraćeg boravka u Lisabonu Fleming je odseo u Palasiju, gde se
u knjigu gostiju upisao 20. maja. Kako je putovao sa diplomatskim
pasošem, recepcioneru je rekao da je „državni zvaničnik”.
 Flemingova prijava u Palasiju 20. maja 1941.
(Preuzeto iz Gradskog arhiva Kaskaisa.)

Prema Flemingovom biografu Džonu Pirsonu, Godfri i Fleming su

druge večeri u Lisabonu posetili kazino Estoril, gde je Fleming i došao na
ideju da pusti glasine o inspiraciji za čuvenu scenu u Kazinu Rojal. U
intervjuu kanadskoj državnoj televiziji, Fleming je neposredno pred smrt
izjavio da je otišao u kazino da igra protiv nacista, nadajući se da će ih
očerupati. Fleming je tvrdio da se tako i dogodilo, ali da su posle tri uloga
Nemci očerupali njega, tako da je prestao s kockanjem za to veče. Pirson je
rasvetlio Ijanovu izmišljotinu:

Fleming je lično opisao kako se sve dogodilo: kako se ideja za

Bondovu igru bakare28 sa Le Šifrom rodila iz ozbiljne igre koju
je igrao protiv grupe nacista... Istina je bila drugačija. To veče u
kazinu je bilo zaista sumorno – od gostiju samo nekolicina
Portugalaca, ulozi niski, a krupijei se dosađivali. Admiral nije bio
impresioniran. Ali Fleming nije želeo da podlegne depresivnoj
atmosferi... Igra je poodmakla. Onda je Fleming šapnuo Godfriju:
„Zamislite da su ovi tipovi nemački agenti – kakva bi to
majstorija bila ako bismo im ispraznili džepove!” Ideja nije
posebno podstakla admirala – nikako nije mogao da zamisli da su
ovi crnpurasti Portugalci u tamnim odelima nacistički agenti.
Flemingu se pak ideja svidela i igrao je dugo i neuspešno, sve dok
nije ostao bez prebijene pare. Sutradan su se admiral i on ukrcali
u hidroavion u rukavcu reke Taho i odleteli za Ameriku.

Ideju za scenu u kazinu Fleming nije pokupio te večeri, ali će uskoro

imati priliku za to.

Godfri i Fleming su se negde 23. maja ukrcali na Pan amerikenov

hidroavion za Njujork. Putovanje je bilo važno jer je britanska obaveštajna
služba smatrala da je od suštinskog značaja da SAD imaju jednog šefa
obaveštajno-bezbednosne službe – pukovnika Vilijama Donovana. Admiral
Godfri se po dolasku prvo sastao sa starešinama američke obaveštajne
službe, a potom 10. juna uveče i sa Frenklinom Ruzveltom, ne bi li ubrzao
dogovor. Predsednik se saglasio da je Divlji Bil dobar izbor, tako da je 18.
juna Donovan postao koordinator obaveštajnih službi.
Prema pismima Ijana Fleminga pukovnicima Reksu Eplgejtu i
Kornelijusu Rajanu, Fleming je trebalo da doprinese transformaciji
Donovanove službe u Odsek za strateška istraživanja. U Flemingovom
pismu Eplgejtu pisanom godinama posle rata stoji: „General Donovan mi je
bio prisan prijatelj i... 1941. sam proveo neko vreme u njegovom domu u
Vašingtonu, pišući konstitutivnu povelju Odseka.” Donovan se odužio
Flemingu poklonivši mu policijski „kolt specijal” kalibra 38 na kome je
bilo ugravirano: „Za posebne usluge”.
Dejvid Ekls, službenik Ministarstva ratne ekonomije Velike Britanije,
koji je u svojstvu savetnika radio za Odsek za strateška istraživanja,
potvrdio je da je Fleming tokom svog boravka u SAD odseo u Donovanovoj
kući. U pismu od 24. juna Rodžeru Mejkinsu iz Forin ofisa, Ekls je naveo:
„Prilažem memorandum nove agencije koju je predsednik osnovao u cilju
koordinacije strateških informacija. Primetićete da je na njenom čelu Bil
Donovan... lično sam Ijanu Flemingu prepustio svoj krevet u Bilovoj kući.”

Dok su Fleming i kontraadmiral Godfri boravili u Americi, Duško se

vratio u Lisabon. U Palasio je stigao 29. juna i tu ostao do 10. avgusta.
Flemingov raspored je bio gotovo identičan. Sredinom jula je završio posao
u Vašingtonu i takođe se vratio u Lisabon, odakle je 18. i 30. jula, te 1. i 11.
avgusta Godfriju slao ažurirane izveštaje. Ali ovoga puta nije odseo u
Palasiju, već kod svog prijatelja Dejvida Eklsa. Ovaj je 29. jula pisao
supruzi: „Voljena moja – ovde je Ijan Fleming i pokušavam da organizujem
da se prebaci u Tanger. Tek što je došao iz Vašingtona...” Fleming je ipak
12. avgusta iz Lisabona otputovao za London, dva dana posle Popova.
To znači da su Popov i Fleming u periodu između sredine jula i 10.
avgusta istovremeno bili u Lisabonu, tačnije Estorilu. Sudeći po
Popovljevoj hotelskoj prijavi i Flemingovim beleškama, sretali su se tokom
te tri-četiri nedelje.
 Duško se u Palasio prijavio 29. juna, a napustio ga 10. avgusta 1941.
(Preuzeto iz Gradskog arhiva Kaskaisa.)

Fleming ga je iz hotela sledio do lokalnog bara, restorana i najzad do

kazina Estoril, pisao je Popov. Duško tada još nije bio siguran da li ga
Fleming prati. Da li je Ijan čuo za uspeh plana „Mida”? Da li mu je Godfri
naredio da pazi na novac? Ako jeste, Fleming je možda mislio da je u
pitanju basnoslovna suma para. Tačnije, pare Njegovog kraljevskog
visočanstva.
„Mirisi, dim i znoj kazina su u tri ujutru terali na povraćanje”, napisao
je Fleming u uvodnoj rečenici Kazina Rojal. Sećao se kazina Estoril, koji
je, za razliku od njegove prve posete, te večeri bio krcat. Estorilski kazino
je bio „veličanstven”, zabeležio je jedan agent MI6, „sa crvenim zavesama
od somota i blještavim lusterima svuda unaokolo”. Pravi ambijent za
dramu koja će uslediti.
Praćen svojom vernom senkom, Popov se zaputio u deo u kom se igra
bakara i zaustavio kraj jednog stola. Čovek koji je držao banku bio je
odbojni kockar koga je još ranije zapazio. Kada je trideset dve godine
kasnije pisao o tom događaju, Duško se sećao da je u pitanju bio neki
bogati Litvanac, Bloh. Međutim, u to vreme u registrima estorilskih hotela
nije bila zavedena nijedna osoba iz Litvanije sa takvim prezimenom. Po
svemu sudeći, radilo se o jednom od braće iz Lihtenštajna – dr Lipmanu
Blohu ili dr Albertu Blohu – a Duško je pobrkao nazive država. Bogati
Jevreji, suvlasnici jedne amsterdamske trgovačke kompanije, braća Bloh su
pobegla u Lisabon kada je Nemačka izvršila invaziju na Holandiju.
Privremeni dom im je bio Palasio.
Bio Lipman ili Albert, Bloh koji se te noći kockao bahato i arogantno je
najavio igru sa neograničenim ulozima. Njegov gest je predstavljao
razmetljivo neuvažavanje nepisanih pravila – po kojima je krupije
određivao utvrđeni limit – i bio je neumesan. Popov je negodovao zbog
takvog prostakluka.
Duško se kockao gospodski, ne dozvoljavajući da ga savlada strast.
Pravi gospodin, rekao je veliki Rus, igra iz ljubavi prema nadmetanju, a ne
zbog prizemne strasti za pobedom. Istinski aristokrata, pisao je, „mora na
kockarski sto gledati kao na puku razonodu namenjenu isključivo svojoj
relaksaciji”. Čak i ako dođe u situaciju da izgubi čitav imetak, rekao je
Dostojevski, „nikada ne sme da podlegne besu. Novac ne sme biti vredan
pažnje i u potpunosti mora da bude podređen gospodstvenosti”.
Iako bogat, Bloh nije bio džentlmen i Duško je naslućivao dvostruku
korist. „Ne znam šta me je spopalo”, reći će kasnije, „verovatno sam
jednostavno hteo da iznerviram Fleminga.” Seo je i posegao rukom za
džep.
„Pedeset hiljada dolara.”
Duško je rasprostro novac po čoji tako da ga krupije vidi. Igračima i
kibicerima se oteo uzdah. Suma je bila desetostruko veća od one koju
većina ljudi zaradi za godinu dana. Duško je bacio pogled na Fleminga,
pretpostavljajući da je ovaj pobledeo. Nije. Pozeleneo je.
Pošto nije mogao da odgovori na ulog, Bloh se uzvrpoljio, a Popov je
upitao krupijea podržava li kazino takav ulog. Kako je ovaj odgovorio
odrično, Duško je, glumeći ljutnju, pokupio pare sa stola.
„Nadam se da uprava ubuduće neće dozvoljavati ovako neodgovornu
igru. To je uvreda i neprijatnost za ozbiljne igrače.”
Bloh je ustuknuo, a Duško ponovo pogledao Fleminga.
Njegove usne su se iskrivile u osmeh.

Godinama kasnije Fleming će ovu scenu oživeti u svom prvom romanu,

Kazino Rojal. U književnoj verziji kazino Estoril postao je kazino Rojal.
Hoteli Palasio i Park – Splendid i Ermitaž, sa svim vrtovima, palmama i
fontanama koji su bili isti kao oni Flemingovi i Popovljevi iz 1941. I u
stvarnosti i u romanu igra se bakara, a karte dele odbojni tipovi koji su
pobegli od surovih neprijatelja (Bloh od nacista 1941, Le Šifr od Rusa
1953). U oba slučaja junak je privlačan i hrabar britanski tajni agent (Popov
1941; Bond 1953) – a uz to je i plejboj-avanturista. U oba slučaja junak
polaže nečuveni ulog novcem MI6. Čak je i iznos skoro identičan, jer se
zbog kursnih razlika i inflacije tako udesilo. Konačno, u obe scene, drugi
obaveštajac posmatra prizor sa ogromnim interesovanjem (Fleming iz
britanske mornaričke obaveštajne službe 1941, Matis 1953. iz Drugog biroa
– francuske obaveštajne službe).
 Flemingov opis Bonda u Kazinu Rojal takođe odgovara Duškovom –
sivoplave oči, bonvivanska nadmenost i sličnost sa Hougijem
Karmajklom29. Tri godine po objavljivanju Kazina Rojal, Dejli ekspres je
1957. Flemingu predložio da napravi strip o Džejmsu Bondu. Iako je isprva
odbio, Fleming je ipak pristao i angažovao crtača da stvori Bondov lik
onako kako ga je on zamišljao. Crteži koje je Ijan odobrio neodoljivo
podsećaju na čoveka iz MI6 koga je 1941. Pratio u kazinu Estoril.
Kao i Flemingov lik, Duško je bio nepopravljivi plejboj koji je imao
toliko ljubavnica da bi se i sam Bond postideo. Imao je partnerku praktično
u svakom gradu koji je posetio. U Lisabonu su to bile Marija Elera i
Ljiljana Bajloni; u Madridu Marta Kastelo; u Londonu Fridl Gertner, Gveni
i Nani; u Njujorku Teri Ričardson i Simon Simon.
Mogli bismo da se zapitamo nije li Popov svoje memoare iz 1974.
uskladio tako da se podudare sa Flemingovom pričom iz 1954; na kraju
krajeva, sličnost sa Bondom bi podigla prodaju. Ipak, na osnovu datuma i
raspoloživih informacija, moramo da odbacimo takvu mogućnost. Ako
Popov nije sreo Fleminga 1941, kao što je pisao i izjavljivao u intervjuima,
kako je znao da je Fleming tog leta bio u Lisabonu? Ako je Popov izmislio
priču, mnogi iz Mornaričke obaveštajne službe mogli su da posvedoče da je
Fleming sa admiralom Godfrijem bio na zadatku u Sjedinjenim Državama,
ili se već vratio u London u vreme koje Duško navodi.
Fleming je za vreme rata samo dva puta bio u Lisabonu: na putu za SAD
maja 1941, i pri povratku u julu/avgustu. Popov je u maju bio u Londonu, a
u julu i avgustu samo tri-četiri sedmice proveo je u Lisabonu, tokom kojih
je i Fleming bio tamo. Kako je mogao da zna da su Fleming i on bili u
Lisabonu u isto vreme? – pisao je trideset dve godine nakon događaja.
Osim toga, postavlja se pitanje: zašto bi ga Fleming pratio? Fleming
nije radio ni za MI5 ni za MI6, već za Mornaričku obaveštajnu službu.
Godfri je međutim bio vrlo dobro upoznat sa planom „Mida” i činjenicom
da će Duško primiti novac od Fon Karsthofa, a možda je čak znao i tačan
datum. Godfri je mogao da zaduži Fleminga da pazi na novac ili, kako je
Duško verovao, da ga jednostavno obavesti o planu. Načelnik Mornaričke
obaveštajne službe i njegov lični saradnik bili su veoma bliski da je Patrik
Bizli, Godfrijev biograf i kolega iz Sobe 3930, tvrdio da je Godfri Fleminga
smatrao „sinom koga nije imao. Čak je posle rata komentarisao kako je Ijan
trebalo da bude šef službe, a ja njegov savetnik”.
 Ukoliko Godfri nije bio spona između Popova i Fleminga, postoji još
jedan razlog zbog čega je Ijan te večeri mogao biti u Palasiju: bio je to
najotmeniji hotel u Estorilu, i verovatno je svratio u bar na piće imajući to
u vidu, ugledao Popova u holu i odlučio da istraži šta tajni agent radi u
leglu špijunaže.
Novac takođe igra značajnu ulogu. Malo je verovatno da je Popov pisao
o tako impresivnom ulogu na osnovu Bondovih uloga u Kazinu Rojal.
Gotovina od plana „Mida” koju je Popov nosio sa sobom – i očigledno
iskoristio kao glavnicu svog uloga – bila je već evidentirana u
dokumentima i zabeleškama nekoliko oficira MI5. Na isti način bi neko
mogao da posumnja da je Popov izmislio scenu kockanja, ali je tu bio još
jedan detalj – Bloh. Ako je u memoarima izmislio čitavu priču, moramo da
se zapitamo kako je Duško znao imena i detalje posle trideset dve godine?
Popovljev bogati Litvanac Bloh je gotovo izvesno Lipman ili Albert Bloh, a
postoje dokazi da su u to vreme obojica doputovala iz Lihtenštajna u
Estoril.
A i Duškov raskalašan način života nije izmišljen da bi ličio na Bondov.
Dosijei MI5 i FBI u periodu 1940-1945. tako nešto potvrđuju mnogo pre
nego što je Fleming napisao prvo slovce Kazina Rojal. Sličnosti i podaci o
ljubavnim aferama sa saradnicama takođe nisu zanemarljivi: Ijan Fleming
je pisao o Bondovoj aferi sa Vesper Lind 1953; Gaj Lidel je Popovljevu
romansu sa Fridl Gertner zabeležio još 1941.
Ironično, ali možda je upravo Flemingov pretpostavljeni, admiral Džon
Godfri, najbolje objasnio suštinu: „Drugi svetski rat nam pruža
interesantnije, uzbudljivije i rafiniranije primere špijunskog zanata nego
što bi ijedan pisac špijunskih romana mogao da smisli.”
 DVANAESTO POGLAVLJE

UPOZORENJE NA PERL HARBOR

Vinston Čerčil je 13. decembra 1940. poslao pismo ser Arčibaldu Vejvelu,
čestitajući generalu na pobedi u bici za Sidi Barani. Citirajući Volta
Vitmena, Čerčil je ublažio pohvalu upozorenjem: „U biću je stvari
predviđeno, da se iz svakoga uživanja uspjeha, a svejedno koji je, mora
poroditi nešto što će učiniti nužnom još veću borbu.”31
Duškov uspeh sa Nemcima u Lisabonu imao je svoju cenu – još žešću
borbu u Sjedinjenim Američkim Državama. Osluškujući Abverovu želju da
pošalje Popova u Njujork, MI5, MI6 i Komitet dvostrukog krsta razmotrili
su posledice slanja svog glavnog agenta preko Atlantika. Duško je imao
izvanredne rezultate sa Fon Karsthofom, i povratni podaci presretnutog
nemačkog radio-saobraćaja govorili su da je IVAN bio veoma cenjen u
Berlinu. Zašto kvariti dobru stvar? Ipak, kao što je šef MI6 Menziz istakao,
slanje već gotove kontrašpijunske mreže FBI-ju u velikoj meri unaprediće
britansko-američke odnose. Pored toga, Popov nije imao nikakvog razloga
da se protivi novom nemačkom premeštaju.
Kapetan Juen Montagju, član Dvostrukog krsta i specijalni izaslanik
BSC-a, piše o Popovljevom premeštaju: „Posle razgovora između „C”,
mene i Dž. Edgara Huvera, šefa FBI-ja, odlučeno je da bi Tricikl trebalo da
se saglasi sa nemačkim željama.”
Britanci su jasno rekli Huveru kakvu vrstu špijuna prima. Montagju je
objasnio:

Kada je Huveru izneta ponuda Triciklovih usluga, „C” ga je u

potpunosti upoznao sa detaljima vezanim za Popovljevu ličnost i
navike – kao i to da će morati da nastavi sa ‘plejbojevskim’
načinom života kako Nemci ne bi odmah zaključili da je uhvaćen
i da radi pod kontrolom, ali da to američke poreske obveznike
neće koštati ni centa, dok god mu Nemci budu obezbeđivali
 40.000 dolara, sa tendencijom da nastave da obezbeđuju još.
Rečeno mu je i da u Popova imamo potpuno poverenje...

U tom periodu Britanci su se Huveru dodvoravali preko Vilijama

Stivensona32 iz BSC-a, kao i tokom ličnih poseta Godfrija i Fleminga u
julu. Šef odseka B u MI5 Gaj Lidel, koji je imao dobar odnos sa Huverom,
takođe je razgovarao sa direktorom u vezi sa Duškom i o mogućnosti
proširenja dejstava na SAD. Nije bilo neko iznenađenje što je Huver
navaljivao da FBI vodi Popova; bilo kakvu kontrašpijunsku aktivnost na
teritoriji SAD kontrolisaće isključivo američka agencija, rekao je. Znajući
za Huverov policijski način razmišljanja i nedostatak špijunskog iskustva,
Stivenson i Komitet dvostrukog krsta bili su vrlo rezervisani kad je
ustupanje kontrole u pitanju. Britanci su ipak popustili; Duško će dobiti
trećerazednu garnituru nadzora.

Međutim, iza zatvorenih vrata, Dž. Edgar Huver i njegovi saveznici

činili su sve da uguše BSC i Odsek za strateška istraživanja (OSS), kao i
sve što su oni nudili. Kim Filbi33, rukovodilac MI6 koji je nadgledao odsek
V zadužen za Pirinejsko poluostrvo, sažeo je problem:

Dž. Edgar Huver je bio ogorčen Stivensonovim delovanjem u

Sjedinjenim Državama. Reći da je FBI nesposoban da se nosi sa
sabotažama na američkom tlu uvredljivo je za čoveka tako
obesne sujete... Predvideo je da će ga stvaranje OSS-a uvući u
beskrajne sporove oko nadležnosti. Nova služba bi se nadmetala
sa FBI-jem za državna sredstva. To bi uništilo njegov monopol na
obaveštajnom polju.

Huverov biograf Kurt Džentri zapisao je da je Dž. Edgar potajno

podržao zakon „koji će u velikoj meri ograničiti rad stranih agenata u
Sjedinjenim Američkim Državama – kako prijateljskih, tako i onih drugih.
Štaviše, to bi prenelo praćenje njihovih aktivnosti sa Ministarstva spoljnih
poslova na Ministarstvo pravde, i nateralo ih da otvore sve svoje arhive
FBI-ju. Radeći u korist Stivensona, Donavan je otišao pravo kod FDR-a34 i
ubedio ga da stavi veto na taj zakon”.
 Pored toga, državni podsekretar i Huverov saveznik Adolf Beri
predložio je da BSC radi isključivo sa FBI-jem. „Niko nam nije dao nijedan
razuman razlog zašto bi u Sjedinjenim Državama trebalo da postoji
britanska špijunska mreža”, zapisao je u svom dnevniku.
Na svom američkom putovanju sa Godfrijem, Ijan Fleming je iz prve
ruke iskusio ono sa čime će se Duško susresti. „Huverov negativni odgovor
je bio mek kao mačja šapa”, zapisao je Fleming. „Uz držanje kao da nam
čini uslugu, sproveo nas je kroz laboratoriju i arhivu FBI-ja, pa kroz
podrum i streljanu... A onda uz čvrst, službeni stisak ruke, pokazana su nam
vrata.”
Mačje kandže će biti rezervisane za samog Popova.

U danima pred odlazak u Njujork, Duško je u Estorilu primio polovične

vesti o Ivovoj porodici. Kada je smrtna kazna pala na Dragicu i malog
Mišu, ustaške trupe upale su u dom Popova u Dubrovniku. Duškovi i Ivovi
roditelji, Milorad i Zora, sa Dragicom i Mišom uspeli su da pobegnu kroz
zadnja vrata i da izađu u paralelnu ulicu kroz baštu. Žureći ka hotelu
Zagreb, koji je bio smešten pored italijanskog konzulata, mogli su da čuju
pucnjavu u svojoj kući. U roku od sat vremena ustaše su opkolile
ambasadu. Uprkos diplomatskom utočištvu, konzularni službenici su rekli
Popovu da im ne mogu garantovati zaštitu. Međutim, da su izašli, smrtna
kazna nad Dragicom i Mišom bila bi izvršena odmah, i sigurno proširena
na Milorada i Zoru.
Porodica je čekala. Delovalo je kao čudo kada je jedan od njihovih
prijatelja stupio u vezu sa Mirkom Ucovićem, Hrvatom koji je bio prijatelj
sa Ivom i Duškom i Ivov venčani kum. Mirko ih je izvukao jedne olujne
noći između 5. I 6. avgusta i odveo na već spreman brod za bekstvo.
Mornar je rekao da je dobio uputstva da ih odveze na Mljet, dalmatinsko
ostrvo isključivo pod kontrolom Italijana.
Međutim, kada su stigli na ostrvo, saznali su da nisu u potpunosti
bezbedni. Premeštali su se nekoliko puta dok konačno nisu pronašli
utočište u jednoj velikoj kući, koju su delile porodice tri brata. Mada su
domaćini bili ljubazni, nedostatak hrane predstavljao je najveći problem.
Zbog stresa od bežanja Dragica je izgubila mleko; nije mogla da doji
Mišu. Međutim, zahvaljujući jednom od braće koji su živeli u kući, ribaru
Antunu, i Zori, Miša je uspeo da preživi. Kada bi Antun doneo svoj ulov –
ono malo dostupne hrane – Zora bi je skuvala, sažvakala u kašu i tako
hranila Mišu.
Ivo je u Beogradu čuo za bekstvo, ali nije imao pojma gde se porodica
konačno skrasila. Od Dubrovnika do Zadra, dalmatinska obala je puna
arhipelaga i mogli su bilo gde da se iskrcaju. Pronašavši visokog nemačkog
oficira, dr Popov mu je platio milion dinara da ih nađe. Oficir je taj zadatak
poverio kaplaru Gustavu Rihteru. Uz pomoć italijanske vojske, Rihter je
našao Vlada, Duška i Ivovog brata, pa su nakon zajedničke petonedeljne
potrage pronašli Popovljevu porodicu. Rihteru je na pismeni zahtev
odobren brod za povratak u Dubrovnik, a on sam nadzirao je put vozom u
Beograd.
Na osnovu pretpostavki i ograničenih podataka koje je imao, Duško je
napisao pismo Taru Robertsonu:

Vesti iz Jugoslavije su veoma, veoma loše, milioni ljudi su

prognani i masakrirani. [...] Ni moja porodica nije pošteđena,
mlađi brat je izbeglica u Zari, i nalazi se kod prijatelja... a
najstariji je verovatno sa ocem otišao za Beograd. Ostatak
porodice je još uvek u Dubrovniku. [...] Jebsen je lično otišao u
Jugoslaviju kako bi organizovao zaštitu moje porodice. [...]
Sopstveni život mi je daleko manje važan od života moje porodice.
[...] Nadam se da ću nastaviti da služim našem zajedničkom cilju i
da ću u okviru svojih skromnih mogućnosti doprineti ostvarenju
pobede, što je jedina stvar koja će mi doneti radost.

Sve najbolje, Duško.

***

Subotnjeg jutra 10. avgusta 1941. predsednik Frenklin D. Ruzvelt je

zakoračio na palubu „HMS35 Princ od Velsa” s namerom da ponudi
britanskom premijeru Vinstonu Čerčilu svoju nepokolebljivu podršku. U
isto to vreme britanski dvostruki agent Duško Popov popeo se u Pan
amerikenov „kliper”36 s namerom da ponudi Dž. Edgaru Huveru, direktoru
FBI-ja, svoju pomoć u kontrašpijunaži. U Popovljevoj tašni je bila prava
riznica dostojna jednog međunarodnog špijuna: nemački upitnik sa
engleskim prevodom, fiola sa kristalima za pravljenje nevidljivog mastila,
specijalni papir za slanje tajne prepiske, primerak Noći i dana Virdžinije
Vulf za šifrovanje poruka, prepolovljena vizitkarta (drugi deo je trebalo da
pokaže nemačka veza), adrese poštanskih sandučića u Portugalu i Južnoj
Americi, papir na kojem su bili napisani nevidljivim mastilom ime i adresa
Elizabet Zarbeh, uputstva za rad radio-stanicom i nekoliko fascikli pisama i
telegrama, od kojih su četiri sadržali mikrotačke. Pored toga, imao je i
pismo koje je bilo prosleđeno iz Savoja od devojke koja je tvrdila da ga
zna, ali on nije mogao da je se seti; sumnjao je da je u pitanju nemačka
špijunka.
Uz to, nosio je i popriličnu sumu novca: 70.000 dolara. Ako bi mu bilo
potrebno više, trebalo je da stupi u vezu sa portugalskim preduzećem-
paravanom, koje su osnovali Nemci; sredstva bi bila prosleđena kao deo
lažne transakcije, uključujući i kalaj kupljen u Španiji i poslat u
Jugoslaviju.
Na presedanju u Bermudima, Hamiš Mičel, agent MI6 sa službom na
ostrvu, pridružio se Duškovom letu kako bi nadgledao njegov prelaz u FBI.
Dik Elis, šef ogranka MI6 za Njujork (čije je kompletno osoblje pripadalo
BSC-u), pratiće kako Biro vodi TRICIKLA. Dok je Duško bio na putu, Dik
je pozvao pomoćnika direktora kontrašpijunaže FBI-ja Persija Sema
Foksvorta. Upozorio je da su Popova možda pratili Nemci kad je napustio
Portugal, kao i da će ga možda pratiti i kada sleti na La Gvardiju.
Zapravo, četiri kandidata bila su zainteresovana da ga prate: Nemci,
FBI, Vojna obaveštajna služba (MID) i Mornarička obaveštajna služba
(ONI). Najmanje tri i jesu.

Duško je stigao u Njujork 12. avgusta 1942, gde ga je sačekao luksuzan

smeštaj – zaslugom MI5 i FBI-ja – u Valdorf Astoriji. Mičel i on su podelili
taksi do grada.
Neko ih je pratio.
Tokom vožnje je bez reči dodao dokument Mičelu, a onda izašao kod
Valdorfa; Mičel je produžio u hotel Vestover. Pošto se prijavio, Duško je
krenuo da otkrije sve blagodeti Velike jabuke. Na Park aveniji uvek je bila
gužva, setio se, ali su ga blještava stakla i visoki neboderi okrepljivali.
Otvorio je bankovni račun i posle kraćeg hoda skrenuo je ka Brodveju.
Sjajan braon bjuik „roudmaster feton” – kabriolet sav u koži – dozivao je
iza ispoliranog izloga. Bilo mu je potrebno nekoliko minuta za kupovinu
automobila. Na kraju krajeva, Njujork je možda stvarno onakav kakvim se
reklamira. Kada se vratio u hotel, primetio je nešto neobično – stvari su mu
bile ispreturane.
Sledećeg dana je čekao da Amerikanci stupe u vezu, ali ga niko nije
pozvao.
Persi Sem Foksvort, pomoćnik direktora za kontrašpijunažu sa sedištem
u Vašingtonu, 14. avgusta poslao je najnovije podatke Huveru,
obaveštavajući direktora da je Dik Elis došao u posetu tog popodneva.
Foksvort je obavestio Dž. Edgara Huvera šta mu je Elis rekao o Duškovoj
prošlosti i objasnio kako je Popov radio kao dvostruki agent, izbegavajući
da koristi taj izraz. „Britanci kažu kako će raditi ovde”, napisao je Sem, „i
da je njihov jedini interes da ga proslede nama.” Sem je takođe napomenuo
da je Popov stigao i da na osnovu onog što je Elis rekao „donosi sa sobom
niz uputstava; upitnik, čija je kopija priložena...” [kurziv naknadno dodat].
Međutim, uz napomenu o „prilogu” na dnu je bila dodata i napisana
primedba: „Pridodato napomeni za direktora 8/26 P. F.”
Foksvort je takođe obavestio o svojim aktivnostima: „Bez Popovljevog
znanja, ili Stotove organizacije [BSC], zatražio sam od njujorške
kancelarije da oprezno pokriju sve telegrafske poruke koje Popov bude
primao i, ako bude moguće, da saznaju sve ostale kontakte s kojima je bio
povezan.”
To je bio početak skandalozno nefunkcionalnog odnosa.

Vašingtonski agent Č. H. Karson oko devet sati uveče obavestio je

Foksvorta da je razgovarao sa Erlom Konelijem u Njujorku, naglasivši
pomoćniku direktora da sa Popovom „u ovom trenutku ne bi trebalo stupati
u vezu, ali da bi njegova kancelarija trebalo oprezno da prikupi sve
dostupne podatke o njemu i porukama i vezama koje bi mogao da
uspostavi”. Karson je takođe rekao Erlu da su „Britanci naveli da Popov
čeka da FBI stupi u vezu... međutim, da Biro misli da je preporučljivije da
prvo sakupe podatke pre nego što stupe u vezu sa njim”.
 FBI nije znao da su dva službenika vojne obaveštajne službe, kapetan
Mari iz MID-a i poručnik Čejmbers iz kancelarije Mornaričke obaveštajne
službe, istog dana pozvali Popova telefonom u hotel da bi porazgovarali o
stanju u Jugoslaviji. Misleći da su to njegove američke veze, Duško je
otkrio da je kontraobaveštajac koji radi za Britance i da sa sobom ima
70.000 dolara „za specijalne namene”. Sledećeg dana, 15. avgusta
potpukovnik Frederik Šarp iz MID-a poslao je specijalnom agentu FBI-ja
E. A. Sousi izveštaj o sastanku sa Popovom od prethodnog dana. FBI je
smesta obavestio MID da se „drže podalje” od Popova dok se Biro ne
pozabavi njim.
Međutim, Britanci su ostali pritajeni. Popov nije bio u stanju da dobije
Elisa telefonom i Dik je počeo da se brine. Pozvao je agenta Sousu i rekao
da želi da utanači pripremni sastanak sa nekim iz BSC-a, FBI-ja i sa
Popovom. Tri dana kasnije, 18. avgusta, Duško se u hotelu Komodor sastao
sa pomoćnikom direktora za Njujork Erlom Dž. Konelijem, specijalnim
agentom Čarlsom Lenmanom i Dikom Elisom iz BSC-a. Cela tri sata
Duško je svedočio o svojoj prošlosti i svom nemačkom zadatku.
Popov je u svojim memoarima pobrkao pojedinosti sastanka37,
prisećajući se događaja od pre više od trideset godina, pomešao je
pomoćnika direktora za Njujork Erla Konelija sa Foksvortom, koji kasnije
zaista jeste zamenio Konelija na mestu pomoćnika direktora za Njujork.
Ali ono što je izneo na sastanku – da su nemačka istraga o Tarantu i njegov
zadatak da prikupi podatke o Perl Harboru upozoravali na sličan napad
Japanaca – Popov je tvrdio do svoje smrti. Ukoliko se ne postignu
japansko-američki dogovori, sećao se da je govorio, Sjedinjene Američke
Države mogu da očekuju napad do kraja godine. Popov je nagađao vreme,
ali je istraga o Tarantu potvrđivala ozbiljnost Duškovog upitnika.
Dik Elis je na tom sastanku dao Koneliju englesku verziju Popovljevog
upitnika, rekavši da će kasnije obezbediti primerak nemačkog originala.
Sledećeg dana, 19. avgusta, Koneli je poslao Huveru pismo od dvanaest
stranica sa detaljima razgovora. Obezbedivši Dž. Edgaru sve pojedinosti
Duškovog rada kao dvostrukog agenta, Erl je zapisao: „Gospodin Popov je
imao pismo sa uputstvima na nemačkom, koje je predato britanskim
zvaničnicima ovde, i gospodin Elis mi je obezbedio engleski prevod tih
uputstava, čija je jedna kopija priložena ovde kao ‘dokaz C’. Tumačenjem
upitnika dolazi se do značajne informacije koju nemački zvaničnici već
imaju... i... upućuje se na detaljne podatke koje očekuju da on nabavi dok je
u Sjedinjenim Državama.”
‘Dokaz C’ je Popovljev upitnik38. Od 19. avgusta 1941, skoro četiri
meseca pre napada na Perl Harbor, Dž. Edgar Huver i FBI bili su upozoreni
na nemačko/japansku zainteresovanost za havajsku pomorsku bazu i
Duškov zadatak da istraži njenu odbranu.
Lenman se istog dana ponovo sastao sa Popovom, ovaj put u hotelu
Linkoln. Duško je tada predao stvari iz svoje torbe: nevidljivo mastilo,
knjigu sa šiframa, papire, adrese za primanje pošte, uputstva za radio-
stanicu i fasciklu sa telegramima, uključujući i ona četiri sa mikrotačkama
u kojima su bile kopije upitnika. Takođe je dostavio i prekucan primerak
nemačkog originala.
U vreme kad je Dž. Edgar Huver razmatrao Konelijev ‘dokaz C’, a
Lenman dobijao Popovljeve mikrotačke, britanski Komitet dvostrukog
krsta je od MI6 dobio primerke upitnika.

„Ostaće zapamćeno”, napisao je Dž. S. Masterman posle rata, „da je

američki FBI snimio i uveličao mikrotačke, pa su tako imali sve podatke
koji su se nalazili u upitniku.” Masterman i britanska obaveštajna služba
smatrali su da je svrha upitnika bila u sledećem:

Ceo upitnik zauzima otprilike tri kucane strane formarta A-4,

od kojih se jedna trećina bavi Havajima, i posebno Perl
Harborom. Dok su ostala pitanja manje-više opšta... uočljivo je
da su ona u vezi s Havajima određena i detaljna... Stoga je
sigurno ispravan zaključak da je upitnik vrlo jasno ukazivao da
će, ako Sjedinjene Države budu ušle u rat, Perl Harbor biti prvi na
udaru i da su planovi za taj napad do avgusta 1941. Bili u
poodmakloj fazi.

Lenman je 25. avgusta lično doneo mikrotačke i ostale predmete u

laboratoriju FBI-ja u Vašingtonu. Devet dana kasnije, 3. septembra,
laboratorija je podnela izveštaj na osam strana, od kojih su tri sadržavale
kopiju upitnika sakrivenog u četiri mikrotačke. Sledećeg dana Huver je
poslao kopiju izveštaja Koneliju. Dž. Edgar je sada video perlharborski
upitnik dva puta, a videće ga i treći put, kad specijalni agent Lenman 17.
septembra bude podneo pun izveštaj.
Huver Vojsci Sjedinjenih Država na uvid nije podneo ni kopije, ni
upozorenja.

Jedna od četiri mikrotačke koja je sadržavala Popovljev nemački upitnik.

„Perl Harbor” može lako da se vidi u tekstu.
(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Sjedinjenih Američkih Država.)
 Nakon prismotre i uvodnih sastanaka, odnos između FBI i Popova je bio
sve samo ne stabilan. Dana 21. avgusta, Dž. Edgar Huver je poslao
pomoćniku direktora Koneliju prepisku, predstavljajući britanski pogled na
prelazak MI5/MI6 agenta Popova i njegovih bona fides: „Američka
ambasada u Londonu upozorila je Ministarstvo unutrašnjih poslova da ne
postoje nikakva pitanja koja se tiču Popovljeve iskrenosti”, napisao je Dž.
Edgar, „pouzdanosti i odanosti, i saopštava dalje da je Popov pod
pokroviteljstvom ser Voltera Monktona, generalnog direktora za
informisanje britanske vlade.” Očigledno nespreman da koristi izraz
„dvostruki agent”, Huver nastavlja: „Iz poverljivih izvora [MI6 ili BSC-a]
Biro je saznao da je Popov već neko vreme dostavljao podatke Britancima
u Londonu, iako je zapravo radio za nemačku vladu.” Međutim, i pored
uveravanja Britanaca i američke ambasade u Londonu, Dž. Edgar daje
uputstva: „Biro želi da bude temeljno obaveštavan o razvoju ove istrage.”
Koneli je uverio direktora da bi njujorška kancelarija ubuduće trebalo da
se prema Dušanu Popovu – britanskom dvostrukom agentu na pozajmici
FBI-ju – odnosi kao prema „poverljivom saradniku ND-63”. Ono što je
nekoliko nedelja ranije bilo planirano kao saradnja sa agentom MI6,
Popovom, sada je u arhivi FBI-ja zabeleženo kao istraga nad agentom
Popovom.

Sleva nadesno: pomoćnik direktora FBI-ja Erl Dž. Koneli, specijalni agent
Čarls Lenman, pomoćnik direktora Persi Sem Foksvort. (Preuzeto iz
Federalnog istražnog biroa.)

Čak i bez upitnika, upozorenje koje su Jebsen i Gronau dali Popovu u

vezi s nemačko/japanskom zainteresovanošću za iznenadni napad
Kraljevske mornarice na Taranto trebalo je da bude dovoljno.
Japanci su, zapravo, iskoristili Taranto kao obrazac. Sedmog januara
1941. admiral Isoroku Jamamoto, glavnokomandujući japanske flote,
podneo je nacrt od devet strana naslovljen kao „Razmatranje pripreme za
rat” ministru Mornarice, Koširou Oikavi. Takođe, admiral je zbog taktičke
procene dao primerak i kontraadmiralu Takidžirou Onišiju, strategu
pomorske avijacije. Budući da se oslanjao na britanski uspeh kod Taranta,
izveštaj je predlagao preventivni napad na Perl Harbor.
Još važnije, Duškov upitnik i izveštaj bili su drugo upozorenje FBI-ju u
vezi sa Perl Harborom. Neposredno pre smrti Ulriha van der Ostena na
Tajms skveru, BSC je dojavio FBI-ju za nemačkog špijuna, pod
pseudonimima „Konrad” i „Fil”. Početkom marta 1941, FBI je presreo
Konradov izveštaj za „gospodina Smita iz Kine”. U paketu su bile mape i
fotografije Havaja – uključujući i detalje odbrane Perl Harbora – i pismo u
kome je zaključeno: „Ovo će biti interesantno, uglavnom našim žutim
saveznicima.” Kako u arhivi primljenih obaveštajnih podataka admirala
Kimela39 nije bilo tog presretnutog pisma, izgleda da ga ni FBI ni
Mornarička obaveštajna služba nisu dostavile Honoluluu: ako ga je FBI i
prosledio ONI, on je tu i ostao.
Presretanje tog pisma nije moglo biti od većeg značaja, kako za Abver,
tako i za Saveznike. Pošto detalji odbrane Perl Harbora nisu stigli do
Berlina, Nemcima je bio potreban neko drugi da ih prikupi. FBI je smatrao
da bi Konradov izveštaj potkrepio upitnik i upozorenje Birou bi kasnije
stiglo od Popova. Kada je uspostavljena veza između „Konrada”/„Fila” i
čoveka koji je ubijen na Brodveju, kasnije identifikovanog kao Ulrih fon
der Osten, bilo je jasno da je Nemačka sakupljala obaveštajne podatke za
Japance o Perl Harboru kao cilju.
FBI je mogao lako da poveže konce: kako je originalni perlharborski
izveštaj presreten, Osten ubijen i nemačka mreža u Sjedinjenim Državama
razotkrivena, Popov je poslat da zameni Ostena, zavrbuje novi špijunski
krug i lično sakupi podatke o Perl Harboru.
 FBI je tako imao dva nagoveštaja neprijateljske zainteresovanosti za
Perl Harbor. Međutim, kao posledica Huverovog birokratskog sukoba sa
OSS-om i BSC-om, Ostenovo pismo i Popovljev upitnik su bili sahranjeni
u pesku obaveštajne plaže.

U međuvremenu, Popov se nastanio na Menhetnu. Preselio se 2.

septembra na dva bloka od Central parka, u penthaus na dvadeset drugom
spratu nove zgrade na Park aveniji br. 530. Kako nije imao određene
preporuke, stanodavcu je platio godišnju rentu unapred – 3600 dolara. Stan
je opremio raskošno – umetničkim slikama, knjigama, haj-faj opremom –
ali nije pravio proslavu povodom useljenja. Sledećeg dana je primio pismo
od kuće, u kojem su bile novosti o tekućem ustaškom genocidu u Beogradu.
Nažalost, Duškov ujak Jovan je odbio da pobegne. Ubijen je, zajedno sa
Duškovom ujnom i dva rođaka. Jedan rođak, Bata – svetski šampion u
vaterpolu – razapet je na vratima ambara.
 TRINAESTO POGLAVLJE

ZATAŠKAVANJE

Kada je 3. septembra Dž. Edgar Huver dobio izveštaj iz laboratorije FBI-

ja, smesta je uputio pismo general-majoru Edvinu Votsonu, sekretaru
Frenklina Ruzvelta. Međutim, to pismo nije bilo upozorenje u vezi sa Perl
Harborom, već je imalo za cilj da predsednika informiše o nemačkim
metodama slanja tajnih poruka putem „mikrofotografija”.
Huver je uz pismo priložio kopiju telegrama u kojem su bile dve
mikrotačke. Nije naveo:
1. Kako je došao do telegrama;
2. Čiji je telegram u pitanju;
3. Odakle je znao za mikrotačke;
4. Svrhu pomenutih mikrotačaka.
Pismo Dž. Edgara Huvera generalu Edvinu Votsonu od 3. septembra 1941.
 (Preuzeto iz biblioteke „Fenklin Delano Ruzvelt”)

Popovljev lisabonski telegram sa dve mikrotačke (zaokružio FBI), koji je

Huver priložio u svom pismu od 3. septembra 1941. Frenklinu Ruzveltu
(Preuzeto iz biblioteke „Fenklin Delano Ruzvelt”)

Na dva mesta na kojima je pisao pod svojim imenom vidi se da je

telegram bio Popovljev, a predao ga je FBI-ju kada je stigao u Njujork.
Telegram je očigledno verodostojan, poslat sa Duškove lažne poslovne
adrese u Lisabonu – Ulica Bartolomea Dijaza (vidljivo na dnu fotografije).
Duško mudro nije napisao ulični broj, jer bi PVDE to mogao da proveri. U
poruci koju je napisao na francuskom stoji:

Na priloženom spisku (tovarnom listu) nalazi se vaša

poslednja porudžbina platnenih džakova (stop) Prosledite odmah
(stop) Pokušavam da vam isporučim kalajnu ambalažu uprkos
isteku dozvole. POPOV

Kalaj je bio jedan od artikala u Duškovom izvozno-uvoznom poslu, tako

da bi dokumenta o isporuci mogla biti prava. Mikrotačke koje je FBI
zaokružio Popovu je predao Čarls Lenman na sastanku 19. avgusta u hotelu
Linkoln. Međutim, Huver je u pismu Ruzveltu tvrdio kako su one
„pribavljene u toku istrage”, sugerišući da su one otkrivene veštim
policijskim radom.
 Deo uveličanog teksta koji je, u originalu na nemačkom, Huver poslao
Frenklinu Ruzveltu. (Preuzeto iz biblioteke „Fenklin Delano Ruzvelt”)

Iako je dostavio prevod i uveličani deo teksta sa jedne od mikrotačaka,

Huver je izbegao da pomene da se radilo o delu upitnika koji su Nemci dali
dvostrukom agentu Popovu, kao i da se trećina pitanja odnosila na odbranu
Perl Harbora. Očigledno je želeo da sakrije i podatke vezane za Havaje –
odlomak upitnika koji je Huver poslao bila su samo dva poslednja pasusa u
kojima nije bilo ni reči o Perl Harboru, niti o jedanaest stavki u kojima su
se pominjali Perl Harbor, Havaji i Honolulu.
Veći deo prevedenog upitnika koji je Huver izostavio nalazi se u
sledećoj tabeli:

Havaji. – Skladišta municije i mina.

1. Podaci o vojnopomorskim skladištima municije i mina na
ostrvu Kušua (Perl Harbor). Priložiti skicu ako je moguće.
2. Vojnopomorsko skladište Lualuelei. Tačna lokacija? Postoji li
železnica?
3. Ukupne rezerve municije za koje se pretpostavlja da su
uskladištene u stenama kratera Aliamanu. Lokacija?
4. Da li krater Pančboul (Honolulu) služi kao skladište municije?
Ako ne, ima li nekih drugih vojnih postrojenja?

Aerodromi.
1. Aerodrom Lukfild. – Podaci (ako je moguće skica) o položaju
hangara (njihovom broju?), radionicama, skladištima bombi i
goriva. Postoje li podzemni objekti za skladištenje goriva? –
Tačna pozicija uzletišta hidroaviona? Delatnosti?
2. Ključna pomorska vazduhoplovna baza u Kanešu. – Precizan
izveštaj o lokaciji, broju hangara, skladišta i radionica, (skica)
Delatnosti?
3. Vojni aerodromi Vikam i Viler fild. – Tačna lokacija? Izveštaj o
broju hangara, skladišta i radionica. Podzemni objekti? (skica)
 4. Aerodrom Rodžers. – Da li će u slučaju rata biti namenjen
kopnenim ili mornaričkim snagama,? Kakve pripreme su
sprovedene? Broj hangara? Ima li mogućnosti za sletanje
hidroaviona?
5. Aerodrom Pan amerikenovih linija. – Tačna lokacija? (ako je
moguće skica) Postoji li mogućnost da je to u stvari aerodrom
Rodžers ili njegov deo? (Pan amerikenova radio-baza nalazi se na
poluostrvu Mohapu.)

Ključna pomorska odbrambena baza Perl Harbor.

1. Skica i iscrpni podaci o pozicijama pristaništa, postavljenim
nasipima, radionicama, dovodima goriva, lokaciji suvog doka40
br. 1 i o novom suvom doku koji je u izgradnji.
2. Podaci o podmorničkim bazama (plan razmeštaja). Vrste
kopnenih objekata?
3. Lokacija minotragačkih (Minensuchverbande) jedinica? U
kojoj fazi je isušivanje prilazne, istočne i jugoistočne brane?
Dubina vode?
4. Broj sidrišta (Liegeplatze)?
5. Postoji li plutajuće pristanište ili se planira njegovo
postavljanje?

Specijalna zaduženja. – Izveštaji o najnovijim mrežama za

zaštitu od torpeda koje su uvele američka i britanska mornarica.
Da li se već koriste u trgovačkoj i ratnoj mornarici? Način
upotrebe? Prosečna brzina? Struktura i ostali detalji.

Predsednik je istog dana održao četrdesetpetominutni sastanak sa

japanskim ambasadorom Kišisaburo Nomurom i državnim sekretarom
Kordelom Halom. Kompletan nemački upitnik, zajedno sa Popovljevim i
Jebsenovim izveštajima, svakako bi bili od velikog značaja za pomenuti
razgovor. Sutradan, 4. septembra, sekretar Votson je predsedniku prosledio
Huverovo pismo, naznačivši: „Smatram da će vas zanimati ovaj izveštaj o
nemačkim metodama prenosa informacija koji sam upravo dobio od Dž.
Edgara Huvera.”
 Prateće pismo generala Votsona Frenklinu Ruzveltu.
(Preuzeto iz biblioteke „Fenklin Delano Ruzvelt”.)

Tog popodneva u 14.45 Huver se sastao sa predsednikom i državnim

pravobraniocem Frensisom Bidlom. Uzevši u obzir njegovo pismo i
Bidlovo prisustvo, malo je verovatno da je uopšte bilo reči o Perl Harboru.
 Duško je za to vreme čekao na instrukcije i bavio se ličnim stvarima.
Unajmio je slugu, Kineza Čen Jena, pohađao časove letenja u Mičel fildu, a
ponajviše je bio zaokupljen svojom novom devojkom Teri Ričardson.
Početkom septembra ponovo se sastao sa Lenmanom i rekao mu da bi
na Havaje voleo da povede Ričardsonovu. Lenman je bez ikakvog
objašnjenja, prisećao se Popov, odvratio da su Havaji otkazani. Duško je
bio užasnut. Ako Nemci saznaju da nikada nije otputovao na Havaje – što je
bio njegov najvažniji zadatak – biće provaljen. Raspravljao se sa
Lenmanom, ali mu je oficir rekao da to razreši sa Huverom kada se ovaj
kroz dve nedelje vrati u grad.
Negde u to vreme, Edgar je poslao poruku Foksvortu: „Seme, nađi se sa
Konelijem u Njujorku i sredite tu stvar oko Popova.” Sem je nije sredio, a
Huver i Popov su otputovali – Huver sa svojim partnerom Klajdom na
odmor, a Popov sa Ričardsonovom u Majami. Kad već nije mogao da uživa
u havajskim zabavama, Duško će se odmarati na pesku Saut Biča.
Obavestio je Lenmana o putovanju i predložio da odsednu u hotelu koji
FBI odabere. Ričardsonova je tražila kuću za iznajmljivanje, rekao je, ali
nije važno i ako je nađu jer mogu u roku od nekoliko dana da pređu u hotel.
Čarli je utanačio – biće u svakodnevnom kontaktu, te su Duško i Teri
otputovali iz Njujorka 14. septembra. Tri dana kasnije bili su prijavljeni u
odvojenim sobama u hotelu Pankoust u Majami Biču. Pošto je odleteo za
Majami očekujući Duškov dolazak, Lenman je o svemu izvestio Konelija,
koji je to preneo Huveru. I dok će se Čarli s vremena na vreme viđati sa
Popovom, FBI će tajno kontrolisati Duškove i Terine telefonske pozive iz
hotela.
Teri Ričardson pored bazena u hotelu Pankoust,
 Majami Bič, 17. septembar 1941.
(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Sjedinjenih Američkih Država.)

Duško je 17. septembar proveo na kupanju, a sutradan su Teri i on otišli

na pecanje u dubokim vodama. Uveče su svratili u klub Džeka Dempsija i
bar u hotelu Dempsi Vanderbilt41. Ono što se dogodilo kasnije i dalje je
predmet rasprave. Dok se u subotu 20. septembra sunčao sa
Ričardsonovom, pažnju mu je privukao „čovek koji je štrčao kao Eskim u
bundi na nudističkoj plaži”, pisao je Popov. Tip je bio agent FBI-ja i
zamolio ga je da odu u bar na plaži kako bi mogli da razgovaraju. Tamo ih
je čekao drugi agent, i federalci su Dušku saopštili da je prekršio Manov
zakon. Zvanično nazvan Zakon protiv trgovine belim robljem, donesen
1910, pod krivičnim delom smatrao je prebacivanje preko granica saveznih
država „žene ili devojke u svrhu prostitucije, razvrata ili bilo koje druge
nemoralne namere”. Misleći da je reč o podmićivanju, Duško je ponudio da
odreši kesu i tako izgladi nesporazum. Federalci su uzvratili da imaju
naređenja iz Vašingtona i da će ga istog dana uhapsiti ako ne pošalje
Ričardsonovu na avion, pa bi Duško u tom slučaju mogao da odleži
minimum godinu dana u zatvoru. Shvativši da se agenti ne šale, Duško se
povinovao i Teri je uhvatila prvi naredni let.
U verziji priče FBI-ja stoji da su agenti samo vršili prismotru. Znali su
kada odlazi, gde je odseo i šta će svakoga dana raditi. U dosijeima Biroa
piše da je Ričardsonova svojevoljno odletela za Njujork u subotu uveče.
Popov je onda 21. krenuo kolima i stigao u Njujork dva dana kasnije oko
četiri izjutra.
Duško se na Menhetn vratio besan kao ris. Huver je sprečio put na
Havaje, ozbiljno mu ugrozivši pokriće, i – ako je Duškova priča tačna –
upropastio odmor na Floridi. Prema Popovljevim navodima, Foksvort je
nazvao desetak dana kasnije rekavši mu da dođe u Rokfeler centar. Za
Semovim stolom42, pisao je Duško, sedeo je Huver – „kao neki čekić u
potrazi za nakovnjem”. Nije bilo ni predstavljanja ni pozdravljanja, a
direktor je odmah izrazio svoje nezadovoljstvo. „Isti si kao svi dvostruki
agenti”, prosiktao je: „Prosiš za informacijama koje ćeš svojim prijateljima
Nemcima da uvališ za grdne pare kako bi mogao da živiš kao plejboj.”
 „Od Huvera nisam imao nikakve koristi”, reći će kasnije Popov u
jednom intervjuu. „Prezirao je moj način života i celu tu reputaciju plejboja
koja me je pratila – činjenicu da sam uživao sa prelepim manekenkama i
glumicama, kao što je Simon Simon. Objasnio sam mu da je moj privatni
život moja stvar, kao i da će Nemci početi da sumnjaju ne budem li živeo u
skladu sa reputacijom kapricioznog sina bogataša. Rekao sam mu i da bih
rado živeo u ćumezu ako bi to zaista doprinelo našim ratnim ciljevima – ali
naprosto nije hteo da čuje ništa što sam govorio.”
Popov je tvrdio da je podsetio Huvera na cilj svoje misije i ponovio
upozorenje gde, kada, kako i ko će napasti Ameriku. Šef nije hteo da
sasluša ništa od toga, tako da je kasnije tog popodneva Duško nazvao
pukovnika Elisa da mu se požali. Elis je rekao da će o tome razgovarati sa
Vilijamom Stivensonom, čije je savete Ruzvelt uvažavao. Neka Duško
dotle sačeka i nastavi saradnju sa Lenmanom, koju je FBI smatrao dobrom.

Neki dovode u pitanje verodostojnost Popovljeve priče. Klarens Keli,

koji je nasledio Huvera na mestu šefa FBI-ja, kategorično tvrdi da se Popov
i Huver nikada nisu sastali, ističući da u FBI arhivama nema pisanih
tragova o tome. Pa ipak, nepostojanje internih dokumenata ne dokazuje
mnogo. Mogućnost da su se sreli a da to nije nigde zabeleženo može se
lako objasniti Huverovim sistemom „ne beleži”, koji je zvanično počeo da
primenjuje 1942. za poslove koje je FBI sprovodio „ispod žita”. Huverov
biograf Entoni Samers objašnjava:

Edgar je od skrivanja informacija putem alternativnih sistema

registrovanja napravio pravu umetnost, ili uopšte nije ni beležio
informacije. Arhiva iz njegove kancelarije, koja je objavljena tek
1991, ukazuje da se zaista nalazio u Njujorku krajem septembra
1941, otprilike u vreme sastanka na koji se poziva Popov – što je
činjenica koju Popov nije mogao da zna kada je pisao svoje
memoare. Popov sedamdesetih nije izmislio priču iz
senzacionalističkih razloga, kako tvrde oni koji ga klevetaju.
Naprotiv, blagovremeno je izvestio nadređene o događaju.
 Vilijam Stivenson, šef BSC-a sa sedištem u Njujorku i veza između
Popova i FBI-ja, potvrdio je da je sastanak održan. „On [Stivenson] je
izjavio da se Popov zaista sreo sa Huverom – o čemu je znao sve detalje”,
tvrdi Stivensonov biograf. „Smatrao je da je Huver strašno pogrešio.”
Entoni Samers, koji je intervjuisao pukovnika Tara Robertsona i udovice
dva najbliža Popovljeva saradnika, Juena Montagjua i Vilijama Luka, došao
je do podudarnih iskaza svedoka. „On [Popov] je po dolasku u London
predao izveštaj”, izjavio je Tar 1990, „u kome je nesumnjivo stajalo da se
video sa Huverom. Nije izmislio nekakvu priču – da su on i Huver imali
gadnu prepirku. Ne vidim nijedan razlog zašto bi to učinio.” Gospođe
Montagju i Luk su se sa tim saglasile, tvrdeći da njihovi muževi „nisu
sumnjali u to da se Popov sreo sa Huverom”.
Dokazi o sastanku Popov-Huver više su nego uverljivi, pa čak i da
Popov nikada lično nije razgovarao sa Huverom, Duškovu predaju
nemačkog upitnika avgusta 1941. – sa tehničkim detaljima plana napada na
Perl Harbor – potvrđuju bezbrojni izveštaji, pisma i dokumenti koji se
čuvaju u bibilioteci „Frenklin D. Ruzvelt”, Britanskom arhivu i
Nacionalnom arhivu SAD. Jedan dodatni dokument u Ruzveltovoj
biblioteci datiran na 1. oktobar 1941, rasvetljuje Huverove motive. U pismu
koje je predsedniku poslao preko sekretara Votsona Huver se hvali kako je
FBI prestigao Nemce. „Naši tehničari su”, pisao je, „uspeli da svedu
fotografiju na manju meru nego Nemci. Prilažem tri grafikona koja
ilustruju stepen redukcije fotografija i pojavu tačke kasnije posmatrane
kroz mikroskop.” Huver je pokušavao da stekne prevlast u obaveštajnom
domenu u odnosu na Donovanov OSC i paradirao je sa laboratorijskim
nalazima FBI-ja ne bi li klatno prevagnulo na njegovu stranu.
FBI je 5. oktobra 1943. poslao MI5 rekapitulaciju Duškovog rada na
dvadeset četiri strane u kojima je, između ostalog, stajalo: „Tricikl je nosio
pismo sa instrukcijama na nemačkom, koje je po njegovom dolasku u
Njujork predato britanskim zvaničnicima [Diku Elisu iz BSC-a], a oni su ga
prosledili našim predstavnicima [Erlu Koneliju i Čarlsu Lenmanu].
Pomenute instrukcije bile su u formi jedanaest mikrofotografskih tačaka i
sadržale su sledeće informacije...” Beleška se nastavlja navođenjem većeg
dela Popovljevog nemačkog upitnika, ali bez sedam pasusa. Da ironija bude
veća, u njima se nalazilo sve što se odnosilo na Perl Harbor i Honolulu.
 Povodom obaveštajnih propusta u slučaju Perl Harbora sprovedeno je
osam istraga:

• Robertsova komisija (18. decembar 1941. – 23. januar 1942)

• Hartova istraga (15. februar 1944. – 15. jun 1944)
• Vojni odbor za Perl Harbor (20. jul 1944. – 20. oktobar 1944)
• Mornarički istražni sud (24. jul 1944. – 19. oktobar 1944)
• Klauzenova istraga (23. novembar 1944. – 12. septembar 1945)
• Hjuitova istraga (14. maj 1945. – 11. jul 1945)
• Klarkova istraga (14-16. septembar 1944. i 13. jul – 4. Avgust 1945)i
• Mešoviti kongresni komitet (15. novembar 1945. – 31. maj 1946).

Ni u jednoj nije pomenut ni Duško Popov ni nemački upitnik. Duška

nikada nisu zvali da svedoči pred nekom komisijom ili istražnim
komitetom. „Bilo je zvaničnih istraga i vojnih sudova”, izjavio je 1973, „ali
ni na jednoj nisam pročitao ili čuo da se pominje dokumentovani dokaz o
japanskim planovima koji sam doneo u Sjedinjene Države.”
Admiral Kimel, zapovednik Pacifičke flote, postao je žrtveno jagnje u
slučaju Perl Harbor. Kimel u svojim memoarima tvrdi da nije dobio nijednu
od presretnutih japanskih poruka iz operacije „Magija” (započetu 24.
septembra, kada Japanci nisu uspeli da prime rezultate Duškovog upitnika)
koje su se odnosile na 7. decembar 1941. – dan napada. Takođe, nije dobio
ni Popovljev upitnik, ni Jebsenove ni Fon Gronauove informacije o Tarantu.
Huverov biograf Kurt Džentri ukratko je izložio zašto su neke
informacije ostale u „karantinu”: „Što se tiče uloge FBI-ja, zataškavanje
Perl Harbora bilo je u potpunosti uspešno, osim jednog izuzetka. Britanci
su znali.” Ipak, Popov, Stivenson, Montagju, Elis i kompletno osoblje BSC-
a, MI5, MI6 i Komiteta dvostrukog krsta, morali su nažalost da ćute zbog
britanskog Zakona o čuvanju državne tajne. Nemački upitnik i Popovljevo
upozorenje ostaće tajna sve do objavljivanja Mastermanovog Sistema
Dvostrukog krsta 1972. Od tada, obe stvari obelodanilo je bezbroj izvora,
uključujući samog Popova, zapovednika Juena Montagjua, šefa BSC-a
Vilijama Stivensona i službenika H. Montgomerija Hajda, kao i Huverove,
Donovanove, Stivensonove i Menzizove biografe.
 Po završetku rata, Huver je 1946. u aprilskom izdanju Riders dajdžesta
plasirao kreativni spin o tome kako je FBI došao do mikrotačaka. U članku
„Neprijateljevo majstorstvo špijunaže” Edgar je pokazao izuzetnu veštinu
zaobilaženja istine. Umesto da objasni kako su MI6 i BSC pozajmili
dvostrukog agenta Popova FBI-ju u svrhu zajedničkog kontraobaveštajnog
delovanja, Huver tvrdi da je FBI otkrio „balkanskog plejboja” koji je bio
nemački agent. Smicalicu je osnažio tvrdnjom da su njegovi ljudi otkrili
mikrotačke.
Ono što je Huver napisao je neverovatno:

Jednog avgustovskog dana 1941. presreli smo mladog putnika

sa Balkana koji tek što je stigao u Sjedinjene Države. Imali smo
informaciju da je plejboj i sin milionera. Bilo je razloga za
sumnju da je nemački agent. Pregledali smo njegove stvari do
najmanje sitnice... Kada je agent u laboratoriji podigao jedan
koverat tako da svetlo pada iskosa na njegovu površinu, iznenada
je ugledao jedan mali odblesak. Tačka je reflektovala svetlost.
Tačka – interpunkcijski znak... crna trunčica ne veća od muve.
[...] Uvećali smo je pod mikroskopom 200 puta. A onda smo
mogli da vidimo da je u pitanju slika na filmu koja je
predstavljala pismo u prirodnoj veličini, otkucano na pisaćoj
mašini; špijunsko pismo od koga se ledila krv u žilama... Sada
smo znali da balkanski plejboj ima ne samo zadatak da istražuje
naš nuklearni program već i da izveštava o našoj mesečnoj
proizvodnji aviona, koliko ih je isporučeno Velikoj Britaniji,
Kanadi i Australiji, kao i koliko američkih pilota prolazi obuku.
Kada smo ga podvrgli ispitivanju, bio je učtiv i ljubazan, a kada
je video da znamo za tačke, počeo je da sipa informacije.
Studirao je na Tehničkom fakultetu u Drezdenu kod čuvenog
profesora Zapa, koji je otkrio mikrotačke... Svakodnevnim
proučavanjem mikrotačaka sticali smo nove uvide o delovanju
različitih grupa. Bili su opako aktivni, prikupljali su informacije
o... količini uništenih skladišta goriva u Perl Harboru... Kod
jednog špijuna smo pronašli nešto što je izgledalo kao bezazlena
telefonska poruka pribeležena na zgužvanom papiriću sa
memorandumom hotela. Međutim, grafički otisak crtica sadržao
 je dve tačke na kojima smo, kada smo ih uvećali, otkrili nekoliko
poruka...

U članku je bilo krupnih neistina, nekih namernih, a nekih verovatno

nehotičnih. FBI i dan-danas tvrdi da se Popov i Huver nikada nisu sreli. Pa
ipak, Huver je 1946. napisao da „smo u avgustu 1941. presreli mladog
putnika sa Balkana...” [kurziv dodat]. Kontekst ukazuje da šef FBI-ja pod
množinom podrazumeva i sebe.
Još važnije, Huverova netačna tvrdnja da su „postojali razlozi da
smatramo kako je nemački agent” namerno je plasirana sa ciljem da navede
na pogrešan trag. Direktor FBI-ja je znao da je Duško britanski dvostruki
agent, i insistirao je da ga vodi FBI a ne BSC. Rasprave između britanske
službe i FBI-ja vezane za Popova otpočele su još u rano proleće 1941. Gaj
Lidel je 15. marta zapisao u svoj dnevnik: „Sređeno je da on [Popov]
američku vizu dobije u Portugalu, a egipatsku u Njujorku. Može da stupi u
vezu sa nama u Lisabonu, a u Americi ćemo ga kontaktiratii mi i FBI. U
Americi će odsesti u hotelu Valdorf Astorija.”
 Članak Dž. Edgara Huvera za Riders dajdžest, april 1946.
(Preuzeto iz Riders dajdžesta.)

Dž. Edgar je 5. juna 1941. lično posredovao da Popov dobije vizu,

poslavši zameniku državnog sekretara Adolfu Berlu Mlađem pismo da
Dušku obezbedi ulazak u zemlju. Verovatno uplićući sopstvene interese kao
deo „istrage” da se zaštiti Popovljev identitet, Huver je pisao: „Budući da
su u toku istrage vezane za nacionalnu bezbednost, za FBI bi bilo veoma
važno da nam se pruži prilika da sa gospodinom Duškom M. Popovom
razgovaramo u Sjedinjenim Državama. Stoga ćemo biti zahvalni za sve što
može biti učinjeno u tom pogledu.”
Dok je 1946. u američkoj javnosti propagirao da je Popov neprijateljski
špijun, Huver je 21. avgusta 1941. obavestio svog zamenika Erla Konelija
da je Duško britanski kontraobaveštajac, da britanska vlada finansira
njegov boravak u SAD i da američka ambasada u Londonu jemči
Popovljevu „iskrenost, pouzdanost i lojalnost”. Međutim, njegov članak
daje sasvim drugačiju sliku. „Pregledali smo njegove stvari do najmanje
sitnice”, pisao je Huver, plasirajući lažnu tvrdnju da je FBI otkrio
mikrotačke tokom istrage. Kao i u slučaju sopstvene promocije kod
Ruzvelta, Huver je sada očekivao podršku i američkog javnog mnjenja.
Trebalo bi reći i to da je Huver kao zadatke balkanskog plejboja naveo
„da izveštava o našoj mesečnoj proizvodnji aviona, koliko ih je isporučeno
Velikoj Britaniji, Kanadi i Australiji, kao i koliko američkih pilota prolazi
obuku”. Direktor je citirao poslednji deo Popovljevog upitnika, ali je ipak
izostavio pasus koji mu je prethodio: „Ključna pomorska odbrambena baza
Perl Harbor.”
Huver je nastavio s izmišljotinama tvrdeći da je tokom ispitivanja FBI-
ja Popov počeo „da sipa informacije”. Konstatacija Dž. Edgara da je Duško
„studirao na Tehničkom fakultetu u Drezdenu kod čuvenog profesora Zapa,
koji je otkrio mikrotačke” takođe je neistinita; Duško nikada nije studirao u
Drezdenu, niti je imao profesora po imenu Zap, a ni Zap nije izumeo
mikrotačke.
Ekspert za mikrotačke i istoričar tehnologije dr Vilijam Vajt 1992.
prokomentarisao je Huverove tvrdnje: „Kako su imena svih nemačkih
profesora fotografske nauke uredno dokumentovana, čini nam se čudnim da
u opširnoj i metodičnoj nemačkoj bibliografiji fotografije nema nijedne
zabeleške o „čuvenom profesoru Zapu”. Valter Zap je, naglašava Vajt,
izumeo „minoks” subminijaturnu kameru od 9,5 milimetara, ali nije imao
nikakvog udela u otkrivanju mikrotačaka, što je 1981. i sam priznao.
„Kod jednog špijuna smo pronašli nešto što je izgledalo kao bezazlena
telefonska poruka”, nastavlja Huver, ne otkrivajući da je u pitanju isti onaj
„balkanski plejboj” koga je malopre pomenuo. Navodeći na zaključak da se
radi o drugom špijunu a ne o plejboju, Huver pokušava da uveri čitaoca
kako je FBI pohapsio sijaset neprijateljskih agenata.

Čemu tako beskrupulozni trikovi direktora FBI-ja? Huverovo žestoko

protivljenje obaveštajnoj službi ili bilo kome ko bi zakoračio na njegov
teren – dakle, Donovanu i šefu BSC-a Stivensonu – uzrokovalo je njegovu
konstantnu težnju da obznani i preuveliča moć FBI-ja. Kao i pismo
Ruzveltu, i članak u Riders dajdžestu bio je samo pokušaj da sebe i FBI
prikaže u najboljem svetlu. Huver je mislio da članak možda neće stići do
MI5, MI6, BSC-a, Stivensona i Popova, ali bio je u potpunoj zabludi.
Ono što je Huver predstavio kao vrhunac „briljantnog” otkrića
mikrotačaka svoje službe, kao i telegram predsedniku u kome ga o tome
obaveštava, FBI je dobio od Popova. „Bezazlena telefonska poruka” na
koju se Huver poziva bio je „zgužvani papirić” koji specijalni agent FBI-ja
Čarls Lenman pominje u svom izveštaju od 24. decembra 1941, o
Duškovom putu u Rio. Lenman je pisao da se Duško 1. decembra sastao sa
Engelsom i Bonijem, a Nemci su mu tom prilikom predali dve mikrotačke
na parčencetu papira koje je trebalo da odnese u SAD.
Huver je u članku za Riders dajdžest priložio kopiju poruke. Ono što
nije otkrio bila je poruka iz Kopakabane, i da u njoj 29. novembra 1941.
Duška obaveštavaju da je zvao ministar Alves de Souza, brazilski
ambasador pri jugoslovenskoj vladi u egzilu. U poruci prevedenoj sa
portugalskog piše: „Ministar Alves de Souza moli da mu se javite u hotel
Luksor – 27-00-95.”
Da li je Huver očekivao da ni ambasador Souza ni Popov neće videti
sliku u članku? Souza je svakako video, a onda je nazvao Popova
negodujući zbog neželjenog publiciteta. Kako je Huver opisao Popova kao
pravog nemačkog špijuna, a Souzino ime bilo je jasno čitljivo na slici,
ambasador se verovatno bojao političkih (ako ne i zakonskih) posledica.
Prilično besan, Popov je pozvao Huverovu kancelariju i ostavio poruku,
kako je kasnije pisao. Nije bilo odgovora. Pošto ga nije bilo ni na drugi
poziv, odleteo je za Vašington i odjurio u štab FBI-ja. Kada je Duško rekao
jednom od pomoćnika da želi da razgovara sa direktorom povodom članka
u Riders dajdžestu, dobio je odgovor da direktor ne može da ga primi.
Ogorčen, Popov mu je odvratio da prenese Dž. Edgaru da će, ne bude li
razgovarao sa njim, smesta sazvati konferenciju za štampu i obelodaniti
čitavu stvar. Na kraju je direktor ipak našao vremena da ga primi. Kada je
ušao, Huver je eksplodirao od besa i zapretio mu da će ga proterati iz
zemlje.
Popov je kao i Huver blefirao, pripretivši da će slučaj izneti u javnost.
„Iskreno”, priznaće kasnije Duško, „bilo bi đavolski teško razobličiti
Huvera. Britanski zakoni o čuvanju državnih tajni obavezivali su me na
ćutanje.” Bilo kako bilo, blef je ipak upalio. Šef se smirio i Duško mu je
objasnio Souzin problem. Huver je rekao da će kontaktirati redakciju i
pokušati da zaustavi štampu izdanja za špansko i portugalsko govorno
područje. Dž. Edgar je uputio zahtev i očigledno sredio stvar, pisao je
Duško.
FBI verzija događaja neznatno se razlikuje, a dokumenti vezani za to
samo otvaraju nova pitanja. Popov je 6. septembra 1946. Huveru poslao
pismo u kome je zahtevao sastanak, podsećajući direktora na svoj prethodni
rad za Biro. Ali ako je Duško razgovarao sa Huverom u aprilu, kako navodi
u svojim memoarima, zašto bi pet meseci kasnije tražio sastanak? Prepiska
izgleda potkrepljuje izjavu Huverovog naslednika Klarensa Kelija iz 1973.
da sastanka u aprilu 1946. Nije bilo. Međutim, Keli je potvrdio da se 24.
oktobra 1946. Popov pojavio na prijemnom odeljenju kod Huvera, gde je
razgovarao sa dvojicom pomoćnika.
Istoga dana je agent FBI-ja Č. H. Karson poslao dopis D. M. Ledu u
kojem potvrđuje da je Popov došao da razgovara o članku u Riders
dajdžestu zbog kojeg je Souza imao probleme. Karson je smatrao da je
dogovoreno da Duško lično izgladi stvar sa Souzom, a uz to još ističe da je
„Popov... nesumnjivo radio za Saveznike tokom rata”. Neobično je da
Karsonov zaključak potkrepljuje verodostojnost Popovljeve prvobitne
verzije priče: „Popov je bio ljubazan i očigledno zadovoljan ishodom
razgovora. Po našim saznanjima, Popov je obavešten kako je gospodin
Souza zadovoljan pošto mu je direktor poslao pismo a članak se nije
pojavio u izdanjima na španskom i portugalskom” [kurziv dodat].
Jednostavno se nameće pitanje: ako se Popov nije sreo sa Huverom u
aprilu, kako tvrdi, zašto bi direktor pisao Souzi i zašto su izdanja Riders
dajdžesta za april 1946. na španskom i portugalskom objavljena bez
Huverovog članka, koji je bio glavna tema broja?
Od načina na koji je izglađen nesporazum sa Souzom, možda je još
važniji Huverov odgovor Popovu iz septembra 1946. Uprkos tome što je
pre samo pet meseci krajnje detaljno pisao o Popovu, Dž. Edgar je u dnu
pisma ostavio čudnu zabelešku:
„O kome se, zapravo, radi?”
 ČETRNAESTO POGLAVLJE

UBIĆU JE

Njujork
Avgust 1941.

Kako su nedelje prolazile, Dušku je postajalo sve jasnije da je jedini

motiv Dž. Edgara Huvera da bude njegov rukovodilac samo hvatanje
nemačkih špijuna. To je objašnjavalo žestoku FBI prismotru, koju je
Popov nenamerno izazvao.
Nedugo po dolasku u Sjedinjene Američke Države, Duško je poslao
telegram jednom Austrijancu po imenu Štefan Oto Feldman, čoveku na
koga ga je MI6 upozorila pre odlaska. Feldman je živeo u Njujorku i
navodno radio za Ameriken ekspres, a Britanci su sumnjali da je nemački
špijun. Ne skrivajući svoje poslovne poteze, Popov je tu vest podelio sa
FBI-jem, koji je, što Duško nije znao, već obavestio telegrafske kompanije
da prate sve što bi on poslao ili primio. Ubrzo nakon toga, Lenman je
tražio od Popova da im pomogne u razotkrivanju Feldmana. Duško je
pristao, dozvolivši da mu FBI ugradi mikrofone u stan. Plan je bio da
Duško pozove čoveka u apartman, okrene prekidač u ormaru kojim FBI
dobija signal za početak snimanja, a onda navede Feldmana da govori.
Duško je napomenuo Lenmanu da će biti vremena kada će se on zabavljati,
pa bi želeo da mikrofoni tada budu isključeni. Čarli se složio i „bubice” su
ugrađene.
Pomoćnik direktora FBI-ja za Njujork Erl Koneli dao je malo drugačije
objašnjenje Dž. Edgaru Huveru:

Saradnik nam je često govorio da možemo da sprovedemo

kakvu god želimo istragu njegovih aktivnosti... S tim u vezi,
smatralo se da je poželjna ugradnja mikrofona u njegov
apartman ne samo da bi snimao ovog saradnika već i sve
 sastanke koje bi jednom mogao da ima sa nekim od svojih
nemačkih saradnika. To je predloženo... kao sredstvo zaštite...
Vezano za ideju da mikrofon može da ga zaštiti... ako... ga
Nemci uhvate u njegovom apartmanu sa namerom da ga
povrede, tada bi mogao da pozove agente u pomoć. Saradnik je
razmotrio ponudu i rekao da bi bilo dobro ako bi prekidač mogao
da bude ugrađen tako da se mikrofon može kontrolisati... Ubrzo
ćemo preduzeti korake kako bismo ispoštovali taj dogovor.

Izgleda da je Koneli smatrao da je ugradnja mikrofona delotvornija kao

čin „zaštite” nego kao alarm. Međutim, nameštaljka i nije bila naročito
korisna. Feldman je svratio nekoliko puta – na Popovljev poziv da igraju
karte – ali nikad nije rekao ništa značajno.
Jednog dana, zapisao je Duško, primetio je da je ostavio prekidač
uključen i shvatio da su FBI agenti uzaludno snimali. Isključio ga je, ali je
iz radoznalosti pratio žicu od radnog stola do tepiha. Žica se prekinula
nakon metar i po. Nije išla nigde. Prekidač je bio lažan. Bilo mu je jasno
da FBI nije prisluškivao Feldmana već njega. Trebalo mu je nekoliko
minuta da pronađe drugi mikrofon u dnevnoj sobi i treći u spavaćoj. FBI je
čuo sve njegove razgovore otkako se uselio.
Popov je protestovao kod Dika Elisa iz BSC-a, ali uzaludno; pukovnik
je upozorio da bi njegovo posredovanje napravilo više štete nego koristi.
„Huver je ljubomoran na bilo čije uplitanje u njegovu organizaciju”, rekao
je Elis, „naročito ako se radi o Britancima.”

Oko 13. oktobra Popov se ponovo sastao sa Lenmanom. Čarli je rekao

da je Biro uznermiren zbog Teri Ričardson, devojke sa kojom se Duško
viđao. Lenman je znao da se uselila u Duškovu zgradu nedelju dana ranije
pod nekim sumnjivim okolnostima. Popovljeva zgrada bila je jedna od
najskupljih na Menhetnu, pa ipak, Ričardsonova nije mogla da plati kiriju
ni za prvi mesec; platio ju je Duško. Lenman je rekao da je Štefan
Feldman, za koga se sumnjalo da je nemački špijun, bio „ubačen” Popovu,
i da je on unajmio Ričardsonovu da ga špijunira.
Duško se tome podsmevao. Rekao je da će je ubiti ako FBI uspe da
dokaže da je Teri Ričardson nemački špijun. Nezainteresovan, Čarli je
odgovorio da Duško ne može to da uradi na teritoriji Sjedinjenih
Američkih Država, a i ako bi se to ipak desilo, imaće suđenje kao bilo koji
drugi ubica.
Duška ni to nije moglo da spreči. „Onda ću je odvesti u Južnu
Ameriku.”
Kada se sledeći put sastao sa Foksvortom, zapisao je Popov, pokušao je
da izgladi stvar sa FBI-jem. Podsetio je Sema da je britanska obaveštajna
služba tražila mišljenje FBI-ja u vezi s njegovim dolaskom i da su se obe
strane u potpunosti složile. Ako bi FBI sarađivao, rekao je, britanski
organizacioni sistem mogao bi da bude prekopiran u Sjedinjenim
Državama, gde bi Biro kontrolisao agente. Foksvort je prihvatio ideju i
predložio da se uspostavi radio-stanica, odakle bi se slale lažne poruke u
Berlin. Duško se složio, ali gde nabaviti Abverovu radio-stanicu i
odgovarajuće šifre?
Telegrafisao je Fon Karsthofu i zatražio odašiljač, uz napomenu da već
ima radio-telegrafistu i da će uskoro imati i kuću za postavljanje stanice.
Ludoviko nije odgovorio. Postojao je još jedan izvor, znao je Duško, ali je
za to bilo potrebno Fon Karsthofovo odobrenje. Skoro sav nemački radio-
saobraćaj iz Berlina ili Hamburga ka zapadnoj hemisferi išao je preko Rio
de Žaneira, gde je Albreht Gustav Engels – kodno ime ALFREDO – vodio
uticajnu kratkotalasnu radio-stanicu. Engels je 1942. primao ili slao
poruke za Buenos Ajres, Meksiko Siti, Kjoto, Valparaiso, Los Anđeles,
Njujork i Baltimor, kako će kasnije pokazati FBI-jev izveštaj.
Engels je rođen u Hamburgu, ali je 1923. otišao u Rio kako bi počeo da
radi u Simensu. Potez je izgledao mudar; u Brazilu je bila jaka dijaspora i
bile su uspostavljene bliske ekonomske veze sa Nemačkom. Engels je
1930. prešao u AEG (Allgemeine Elektrizitäts Gesellschaft), nemačko
elektronsko preduzeće. Napredovao je na korporativnim lestvicama i 1932,
u trideset drugoj, izabran je za direktora. Dve godine kasnije, postao je
naturalizovani građanin Brazila.
Kada je 1939. izbio rat, zavrbovao ga je Abver, dok se tog leta odmarao
u Đenovi. Tehnički stručan, vičan u poslovanju i upoznat sa kulturnom i
poslovnom zajednicom Rija, Engels je bio savršen špijun. Mada je
prvenstveno bio zadužen da skuplja podatke o američkoj industrijskoj i
vojnoj proizvodnji, uskoro je postao Abverov blagajnik za Južnu Ameriku.
Tako mu je Abver 1941. dao 100.000 dolara da ih raspodeli po sopstvenom
nahođenju. Agent za koga je Engels čuo u Njujorku – IVAN – uskoro će
dobiti pozamašnu sumu.
Duško je objasnio Semu da je zakuvao za Abver priču kako ima
značajne američke vojne podatke, koji su preveliki da bi ih slao poštom
napisanom nevidljivim mastilom, i da će ih zato dostaviti lično službeniku
Abvera; nadao se da će ta osoba biti Engels. Foksvort se složio i rekao da
će videti šta FBI može da obezbedi.
Tokom nekoliko sledećih dana Popov i Lenman su smišljali mamac.
Nemci su tražili pregled vojne organizacije, rekao je Duško Semu, i
različita obaveštenja o vojnoj proizvodnji. Povezavši se sa vojnim i
mornaričkim izvorima, Lenman je dobio raznovrsne podatke, uključujući i
spiskove organizovanja različitih vojnih sektora – oklopnih jedinica,
kopnenih diviziona, inžinjerijskih bataljona i još mnogo toga.

Bili su spremni 15. oktobra. U tajnom pismu poslatom na jednu od

Ludovikovih poštanskih adresa – Hoze Nunes, Ulica konseljeiro Arantes
Pedrozo br. 26, Lisabon – Duško je postavio zamku:

Bilo bi nemoguće da vam sve podatke pošaljem pismom jer bi

mi trebalo skoro mesec dana da ih sve stavim na papir.
Organizovaću fotografisanje. Predlažem sledeća rešenja:
a) Vi mi kažete kome da isporučim filmove ili pošaljete nekog
vrlo sigurnog da ih preuzme od mene. U tom slučaju, lozinka će
biti ime vaše sekretarice.
b) Mogao bih da odletim u neku od prestonica Centralne ili
Južne Amerike i ponesem filmove sa sobom. Mogao bih da
organizujem put pod maskom diplomatskog kurira tamo i nazad.
Ovo rešenje je prikladnije jer će mi omogućiti da iznesem i drugi
materijal koji imam. U slučaju da izaberete rešenje (b), pošaljite
telegram odmah... zato što moram da preduzmem korake kako
bih u najskorije moguće vreme dobio diplomatsku vizu. Unesite u
telegram grad u koji treba da idem. Čim stignem u odabrani
grad, poslaću vam adresu telegramom, tako da vaš čovek može
da stupi u vezu sa mnom. Upotrebiću istu lozinku kao u rešenju
(a).
 U slučaju da izaberete rešenje (b), odmah mi pošaljite novac
za putne troškove, ili neka me obešteti čovek koji bude stupio u
vezu sa mnom... Zašto ne razgovarate sa mnom? Nismo se čuli
još od mog dolaska ovamo.

Ivan

Mamac je bio lukav. Duško nije želeo da Fon Karsthof pomisli da je

planirao put samo da bi video Engelsa, pa je pustio da on sam izabere
grad. Teoretski gledano, Ludoviko je mogao da izabere bilo koju lokaciju
gde je Abver delovao, uključujući i Meksiko Siti, ali Rio je bio čvorište
zapadne hemisfere, a Engels je bio južnoamerički vozač. Duško je bio
uveren da će Ludoviko izabrati Rio.
Dve nedelje kasnije, Fon Karsthof je odgovorio telegramom:

Elizabet je otišla za rio. Francisko.

Duško je uzeo kartu za boingov „kliper” i, umesto da ponese kopije,

pripremio je beleške sa raznim izveštajima o proizvodnji koje su mu
obezbedili Ministarstvo odbrane i Mornarica. Smatralo se da će, ako bude
samo predao materijale, izgubiti priliku da se upozna sa nemačkom
organizacijom. Međutim, ako ponese samo organizacione rasporede,
nekoliko dokumenata i beleški, mogao bi da kaže Engelsu kako
informaciju u potpunosti mora da izdiktira sekretaru. Po svemu sudeći,
Duško je pretpostavljao da će Albreht imati daktilografa u ambasadi da
sve zabeleži, pa će samim tim moći duže da boravi tu i imaće više prilika
da ispita objekte i špijunsko osoblje.
Duško je 19. novembra stigao u Čarobni grad i prijavio se u
Kopakabana Palasu. Čekao ga je telegram:

Elizabet će te posetiti tu gde si. Pozdrav.

Francisko.

Duško je pretpostavio da će ga neko nazvati ili doći u hotel, pa se nije

udaljavao, već je ostao da uživa u plaži i bazenu. Međutim, tri dana
kasnije još se nije čuo ni sa kim, pa je u subotu 22. novembra telegrafisao
Fon Karsthofu:

Uskoro moram da napustim Rio. Ne znam da li ću

moći da stupim u vezu sa Elizabet.

Ludoviko je odgovorio:

Sve mogućnosti su u igri. Francisko.

Pošto čitanje misli nije bila Popovljeva jača strana, u ponedeljak je

počelo da ga obuzima nestrpljenje jer se nije čuo ni sa kim. U telefonskom
imeniku je pronašao adresu nemačkog mornaričkog i vojnog atašea, ali je
tamo zatekao nešto neobično; ispostavilo se da je zgrada – od oko pet, šest
spratova – zapravo ambasada, ali bez ikakvih oznaka. Recepcioneru se
predstavio kao Ivan. Nekoliko minuta kasnije, izašao je muškarac strogog
izgleda i natečenih očiju. U srednjim pedesetim, bio je sitan i vrlo bled, i
delovalo je kao da je bolestan. Ovo sigurno nije ALFREDO, pomislio je
Duško. Čovek ga je sproveo u privatnu kancelariju i zatražio lozinku.
„Elizabet.”
Službenik, kapetan Herman Boni je klimnuo glavom i predstavio se.
Duško mu je dao spiskove organizovanja i materijale, rekavši da ostatak
mora da izdiktira iz beleški atašeovom sekretaru. Boni mu je dao adresu –
Atlantika br. 156, Menheten bilding, stan br. 84 – i rekao da će posle podne
neko biti tamo da otkuca diktirano. Duško je napomenuo da može da
napravi radio-odašiljač za buduću vezu, ali da mu je potrebna tehnička
podrška. Boni je rekao da će preneti poruku. Želeći da ubije dve muve
jednim udarcem, Duško je rekao kapetanu da je Fon Karsthofu dao 10.000
kako bi ih dostavio njegovoj porodici u Beogradu, ali da je novac izgleda
nestao. Boni je pristao da proveri stvar, rekavši da će ponovo razgovarati.
Dok su izlazili, Herman ga je ispratio kroz jednu prostoriju u kojoj je
veliki broj Nemaca radio nešto u tajnosti.
Duško je bacio pogled na predmete, a onda okrenuo glavu u stranu.
Nije imalo smisla.
 Tog popodneva je otišao do apartmana na Atlantiki i upoznao visoku
ženu, staru oko dvadeset osam godina, koja je izgledala kao Nemica –
plava kosa, plave oči, svetao ten. Zvala se Simon. Duško joj je izdiktirao
informacije, a Simon ga je obavestila da će se druga žena kasnije pojaviti
u njegovom hotelu i, pretvarajući se da mu je prijateljica, saopštiće mu
vreme i mesto sledećeg sastanka. Niko se nije pojavio, ali je Duško u
sredu primio poziv od „gospođice Diboa”, koja mu je rekla da te večeri u
pola osam treba da dođe na adresu njihovog prethodnog sastanka. Vratio se
u apartman na Atlantiki, ali tamo nije došlo do sastanka; umesto toga,
Simon mu je poručila da sutradan uveče u osam bude na drugoj adresi,
Bulhois de Karvaljo br. 91 u Ipanemi. Tamo će biti ataše sa još jednim
čovekom, rekla je. Duško neće uzeti taksi nego će ići pešice, rekla je, i
doći na prednji ulaz.
Poštujući uputstva, Duško je otpešačio do Ipaneme, gde mu je Boni
predstavio Engelsa. U kasnim tridesetim Albreht je izgledao poput pravog
atlete – visok 183 centimetra, težak 86 kilograma, dobro građen – kao da
je izliven po kalupu oficira pruskog generalštaba, pomislio je Duško. Bio
je preplanuo, doteran i nosio je skupu garderobu. Uz tamnu kosu i ten,
njegove plave, bistre oči imale su ozbiljan, zlokoban izgled; ispod fedore
koju je nosio, izgledao je kao gangster.
Engels je rekao da je video Popovljev predlog za izgradnju radio-
stanice i potvrdio da Duško treba da nabavi delove. Engels bi na
mikrotačke – koje je Popov nosio u svom prtljagu – mogao da stavi listu
delova za kupovinu, frekvencije za rad i šifre. U međuvremenu, Duško bi
nastavio da šalje pisma svojoj vezi u Lisabonu.
Nekoliko minuta kasnije, Nemac je promenio priču i upitao Popova da
li bi želeo da pomogne u vezi s nekim podacima koji su Engelsu potrebni
iz Amerike – ispitivanje o tome šta Sjedinjene Države rade sa uranom.
Albreht mu je pokazao upitnik sa postavljenim pitanjima – kako ga
obrađuju, do kog stepana čistoće i kolike su njegove zalihe. Ruda urana,
otkriće Duško kasnije, bila je ključni sastojak, neophodan za pravljenje
atomske bombe.
Prihvatio je i predložio da Albreht stavi detalje zahteva na mikrotačke.
Promenio je temu rekavši Nemcu da mu je bilo obećano da će dobiti
mašinu za pravljenje mikrotačaka, te je upitao Albrehta da li zna kada će
mu je dostaviti. Engels je rekao da može da pomogne. Ako mu Berlin bude
poslao robu, rekao je, proslediće je za Kanadu.
Engels je rekao da je unajmio portugalskog kapetana i da roba može da
bude sakrivena na njegovom brodu. Biće potrebno oko mesec dana da
stigne u Kanadu, a odatle će Duško morati da je prebaci preko granice.
Kada kapetan baci sidro, poslaće poruku – da je dao novac ćelavom
doktoru. Trideset dana kasnije, Popov mora da ode u Kvebek i prijavi se u
zamak Frontenak. Ćelavi doktor će svratiti do Duškove sobe i ostaviti
uputstvo, u kome će biti objašnjeno gde da preuzme mašinu, rekao je
Engels.
Duško se 1. decembra ponovo sastao sa Bonijem i Engelsom. Nemci su
mu dali 10.000 dolara43 uz odobrenje berlinskog štaba, zajedno sa daljim
uputstvima sakrivenim u dve mikrotačke, koje su bile prikačene na jednu
od Duškovih hotelskih teletonskih poruka.44 Jedna tačka sadržala je
pitanja o američkoj proizvodnji razarača, torpiljerki, pratećih brodova,
podmornica i brzometnih topova za avione i tenkove; druga je sadržala
nove lažne adrese, radio-trekvencije, šifre i satnicu za stupanje u vezu sa
Engelsom, kad Popovljev radio bude završen.
Kada se Duško vratio u Kopakabanu, shvatio je da, ako bude morao da
čeka mesec dana na Engelsovu pošiljku, onda nema razloga da žuri s
povratkom. Ostvario je svoj cilj što se tiče radija, video je operacije u Riju
i bio lepo plaćen. Otkazao je rezervaciju za let i telegrafisao Lenmanu,
obaveštavajući ga da će se vratiti 3. decembra brodom „Urugvaj”, Mur-
Makormakovim luksuznim brodom za krstarenje. Sa pristajanjima na
Trinidadu i Bahamima, stići će u Njujork 15. decembra, odmoran i
okrepljen.
Dok je „Urugvaj” bacao sidro u Port ov Spejnu, stajao je sa devojkom
koju je upoznao na brodu pored ograde i uživao na suncu, prisećao se
Duško. Dok se osoblje užurbano pripremalo za iskrcavanje, približio se
brodić-krmar. Iznenada, vozač je privezao svoj brod za krstaš i naskočio na
brod. Nekoliko trenutaka kasnije, stajao je pored njih.
Želeo je da razgovara sa gospodinom Popovom – i to privatno.
 PETNAESTO POGLAVLJE

LEPTIRI I KRVOPROLIĆE

Čovek je ispratio Duška sa broda i žurno ga odveo u obližnju kuću na

plaži. Zvao se Volter Ren, i bio je šef trinidadskog ogranka MI6. Rekao je
da su ga obavestili o Duškovom dolasku i tražili rekapitulaciju njegovih
aktivnosti u Riju, posebno onih koje su bile vezane za ALFREDA. Tokom
ručka Duško mu je dao iscrpan izveštaj o svom radu, i pukovnik ga je
potom otpratio na brod.
Kada je „Urugvaj” nekoliko časova kasnije isplovio, na njemu je bilo
manje ljudi nego kada je pristao.
U međuvremenu, nekoliko članova posade je nestalo.

U toku večere Duško se zadubio u dobro poznati prizor: leptire. jelovnik

na brodu bio je dizajniran u stilu art-dekoa, sa dva uočljiva leptira na
prednjoj strani korica. Nedugo zatim, ugledao je putnika koji je nosio
poslužavnik sa leptirima. To je bio jedinstveni suvenir i veoma neobičan: u
okviru od punog drveta i ispod zaštitnog stakla nalazilo se na stotine nežnih
krila leptira aranžiranih tako da je njihovo preplitanje stvaralo niz duginih
boja. Ubrzo je ugledao i jednog člana posade sa poslužavnikom. A potom
još jednog.
Spavaće kratko, ali njegova nesanica je tek počinjala.
Korice jelovnika S. S. Urugvaja 1941.
(Iz kolekcije Larija Loftisa.)
 Kapetan broda je 7. decembra pozvao sve putnike u salon prve klase i
saopštio im da su Japanci napali Perl Harbor, prisećao se Duško, koji je
tada bio oduševljen. Sa upozorenjima koja je predao FBI-ju Amerikanci su
sigurno porazili neprijatelja. „Bio sam veoma, veoma ponosan”, pisaće
kasnije, „zbog činjenice da sam uspeo da upozorim Amerikance četiri
meseca ranije.” Jednom je uspeo da obavi nešto krajnje nesebično, nešto
što nije bilo motivisano potrebama posla ili životnog stila.
A onda su stigli izveštaji da je Perl Harbor uništen. Duško je bio
zaprepašćen. Kako je moguće? Amerikanci su znali da će Japanci napasti.
Znali su – kao i u slučaju Taranta – kako će napasti, jurišnim i torpednim
avionima. Upravo kao što je Jebsenovo i Fon Gronauvo istraživanje
sugerisalo. Potom je stigla vest da su bojni brodovi potopljeni. Dušku je
pozlilo.
Nakon japanskog napada prebrajano je 2388 žrtava – od čega su gotovo
polovina bili mornari i marinci koji su činili posadu „ Arizone” – i još 1178
ranjenih. Skoro četiri stotine mornara stradalo je u čeličnoj utrobi
„Oklahome” kada se prevrnula. Onesposobljeno je osamnaest ratnih
brodova: bojnih brodova, kruzera, razarača i pomoćnih plovila, koji su ili
potopljeni ili nepovratno oštećeni. Uništena su i sedamdeset dva borbena
aviona, četrdeset tri bombardera i četrdeset šest patrolnih aviona. Piste i
objekti – upravo oni koje su bili označeni u Duškovom upitniku – oštećeni.
Taranto puta deset.
Ova nesreća je porazila Duška, bacivši ga u duboku depresiju. Izgledalo
je da je sav njegov trud u Americi bio uzaludan. Dođavola, sav njegov trud
kao špijuna je bio uzaludan. Hiljade američkih života je bespotrebno
izgubljeno. Pomorska prevlast na Pacifiku prešla je iz američkih u japanske
ruke za tili čas. Gde je pogrešio? Njegov upitnik je morao biti predat
vojnoj obaveštajnoj službi. Predsednik Ruzvelt je morao da vidi
obaveštenje.
Ali Ruzvelt nije video Duškovo obaveštenje, bar ne onaj deo koji se
odnosio na Perl Harbor. Prava istina će ostati sakrivena decenijama,
zatrpana u sanducima sa tajnim dosijeima i zamagljena površnim
istragama. Međutim, ubrzo nakon Mastermanovog obelodanjivanja
Duškovog upitnika 1972, Popovljevih memoara iz 1974. i skidanja tajnosti
sa Huverovog pisma predsedniku od 3. septembra 1941, što se dogodilo
1975, naučnici su počeli da čeprkaju.
Dobitnik Pulicerove nagrade, istoričar Džon Toland izjavio je da je
1978. Pisao FBI-ju sa zahtevom da mu pošalju sve informacije koje se
odnose na potencijalna predznanja o napadu na Perl Harbor. Kako ih nije
dobio, Toland je 11. oktobra 1979. ponovo pisao, ovoga puta tražeći
dokumente vezane za Huverovu saradnju sa Popovom. Od FBI-ja je 10.
januara 1980. dobio „750 strana beskorisnog materijala”. Toland je ponovo
pisao nedelju dana kasnije. Dejvid Flenders iz FBI-ja mu je odgovorio 4.
februara, priseća se Toland, navodeći kako Biro još uvek traga za
dokumentima. Kako nije bilo daljih odgovora, Toland je ponovo uputio
zahtev 6. juna. Ništa.
Toland je 25. januara 1981. ipak ponovo pisao Flendersu. Odgovorio mu
je Tomas Breson iz FBI-ja, koji je naveo da im je, s obzirom na količinu
materijala, potrebno još vremena. FBI je 22. aprila zatražio od Tolanda da
plati kopije, što je ovaj i učinio, a FBI mu poslao „još jednu hrpu uglavnom
neupotrebljivog materijala”. Kada je 11. marta 1982. njegova knjiga o Perl
Harboru već bila odštampana i spremna za objavljivanje, Toland je izjavio
da mu je „FBI poslao 228 strana na kojima nije bilo nijedne reči o onome
što sam tražio”.
Konačno je 17. marta 1983, pet godina posle njegovog prvog zahteva,
FBI kontaktirao Tolanda tražeći da plati dodatne kopije i poslao mu još 324
strane. Samo je u jednom dokumentu iz čitave gomile, pisao je Toland, bilo
nečeg o tome kako je FBI obradio Popovljev upitnik – „‘laboratorijski
izveštaj’ na četiri strane od 3. septembra 1941, koji govori o mikrotačkama
i daje prevod njihovog sadržaja. Ostatak su uglavnom činile denuncijacije
FBI-ja Popovljevih tvrdnji da ih je upozoravao na predstojeći japanski
napad”.
I dok je FBI sprečavao Tolanda da dođe do istine, dva profesora
Mičigenskog državnog univerziteta – Džon. F. Bracel i Lesli B. Rut Mlađi –
suočavala su se sa sličnim problemima. U članku za Ameriken historikal
rivju iz 1982. izneli su svoja saznanja. Prema pisanju Bracela i Ruta,
Rodžer S. Jang, zamenik direktora kancelarije za kongresne i javne poslove
FBI-ja, 13. novembra 1981. saopštio je da je jedina informacija koju je FBI
prosledio vojnoj i mornaričkoj obaveštajnoj službi duplikat one koju je
dobio predsednik. Ako je to tačno, priznanje je od nemerljivog značaja.
Pošto je iz onog što je Ruzvelt primio bilo izostavljeno sve što se odnosilo
na Perl Harbor, ni vojna ni mornarička obaveštajna služba nisu imale
razloga da povežu Havaje sa upitnikom i mikrotačkama. Bracel i Rut dalje
tvrde kako „ni u Mornaričkom istorijskom centru, ni vojnim registrima iz
Nacionalnog arhiva nije pronađeno pismo od 3. septembra sa skraćenom
verzijom upitnika. Celokupan tekst Popovljevog [originalnog] upitnika i
dalje leži u FBI-jevoj arhivi gde se nalazi više od četrdeset godina”.
Rodžer Jang je 30. marta 1983. Ameriken historikal rivjuu poslao, kako
je tvrdio, demanti FBI-ja na Bracelov i Rutov tekst. Uprkos svojoj izjavi
profesorima od 13. novembra Jang je pisao: „FBI je poslao istovetna pisma
pomoćniku sekretara rata i podsekretaru mornarice”, i bio „u kontaktu i sa
vojnom i sa mornaričkom obaveštajnom službom povodom bitnih poruka iz
upitnika”. Jang je kao dokaz priložio poruku R. Dž. Flečera od 30.
septembra 1941. Čarlsu Lenmanu, Duškovom rukovodiocu, u kojoj stoji da
je „upitnik... specijalni agent Terston sažeo i predao predstavnicima MID-a
i ONI”.
Profesori su reagovali tvrdnjom da je informacija koju je Terston „sažeo
i predao” po svoj prilici zabeležena u jednom internom dokumentu od 1.
oktobra 1941, zapravo izjava specijalnog agenta o tome da se sastao sa
pukovnikom Dž. T. Biselom iz MID-a i „zatražio detaljna obaveštenja o
vrsti navoda u priloženom upitniku” [kurziv dodat]. Prilog nije bio
Popovljev upitnik, pisali su Bracel i Rut, već njegova parafrazirana i
skraćena verzija koja se bavila „pitanjima isključivo vojne prirode, a samo
se prvi od dvadeset četiri reda odnosio na Havaje, konkretno na raspored u
‘Vikam i Viler fildu’”.
Profesori su potvrdili da je Jang priložio još jedan dokument – opet
dopis – kao dodatni dokaz. Preko dva meseca po Popovljevom upozorenju i
predaji upitnika, R. Dž. Flečer je 20. oktobra 1941. Poslao dopis D. M.
Ledu u kome ga obaveštava da je specijalni agent Terston „razjasnio i
izložio... čitav upitnik koji je dobio od Popova i delove koji se odnose na
vojnopomorska pitanja” sa ONI. Prilog je predstavljao skraćenu i
parafraziranu verziju upitnika „od čega se pola bavi mornaričkim
objektima na Havajima, uključujući i Perl Harbor”, priznali su profesori.
Međutim, pošto su pregledali materijal, Bracel i Rut su zaključili da
Jangovi argumenti i spisi samo učvršćuju njihovo stanovište – „da Dž.
Edgar Huver, specijalni agent Terston i ostali koji su se bavili Popovom iz
sadržaja upitnika dvostrukog agenta nisu izveli zaključak da su Nemci
izuzetno zainteresovani za Havaje i njihove odbrambene mogućnosti...
Umesto da za ONI i MID pripremi original upitnika, FBI se zadovoljio
time što im je predao dva sažetka, od kojih jedan (poslat MID-u) ozbiljno
zamagljuje poseban interes za Havaje i Perl Harbor iskazan u dokumentu.
Smatramo da ni sažetak poslat ONI ne reprezentuje u potpunosti značaj i
utisak koji ostavlja original sa zahtevima za informacijama koje se
ponavljaju i, ako je moguće, za skicama ‘tačnih’ lokacija specijalnih
objekata u Perl Harboru i na Havajima”.
Bracel/Rutov zaključak podupiru brojna pitanja koja iskrsavaju. Zašto je
Dž. Edgar Huver prikrio obaveštenja o Perl Harboru u onome što je poslao
predsedniku 3. septembra 1941? Zašto je FBI čekao toliko dugo da
uspostavi kontakt sa ostalim službama, kada se radilo o stvari od najvećeg
značaja za nacionalnu bezbednost? Potom, dokumenti koji se odnose na
slučaj otkrivaju izuzetno spor rad Biroa, počevši od samog Huvera pa do
nižih činovnika. Duško je upozorio Konelija i Lenmana i predao im upitnik
18. avgusta 1941. Zašto je Dž. Edgar Huver čekao više od dve nedelje da
išta pošalje predsedniku? Zašto je bilo potrebno dva meseca da bi FBI išta
dostavio ONI i MID-u? Zašto niko iz FBI-ja nikome nije poslao kompletan
upitnik? Zašto ni Popovljevo lično upozorenje ni Jebsenovo svedočenje
koje se odnosi na Fon Gronaua i istragu vezanu za Tarant nisu zabeleženi ni
u jednom pismu ili dokumentu FBI-ja? Zašto je u članku za Riders dajdžest
Huver lagao o Popovu i „otkriću” mikrotačaka? Zašto dosijei FBI-ja iz
Nacionalnog arhiva koji se odnose na Popova ne sadrže primerak izdanja
Riders dajdžesta za april 1946, ili bar kopiju Huverovog članka? Čemu
uporno oklevanje FBI-ja da dostavi dokumente Tolandu, Bracelu i Rutu?
Do dan-danas FBI nije odgovorio ni na jedno od ovih pitanja.
Rodžer Jang je možda uvideo nedoslednost u opovrgavanju Bracela i
Ruta, pa je pokušao da preusmeri obaveštajne propuste na vojsku. „Takođe
bi trebalo istaći”, napisao je, „da izveštaj komisije koja je istraživala
katastrofu u Perl Harboru, na čijem čelu je bio član Vrhovnog suda Oven.
Dž. Roberts, sadrži mnogo podrobnih informacija o japanskoj
zainteresovanosti za Perl Harbor koje su zvaničnicima vojske i mornarice
bile dostupne mnogo pre 7. decembra 1941.”
Ostaje nejasno da li su Bracel i Rut predočili agentu Jangu da u obilju
informacija koje su se nalazile u izveštaju Robertsove komisije nema ni
nagoveštaja o Dušku Popovu i upitniku u kome su Nemci tražili
informacije o Perl Harboru. Međutim, profesori su naglasili da je FBI-ju
trebalo osamnaest meseci da napravi dva dokumenta citiranog materijala.
Admiral Edvin T. Lejton, obaveštajni oficir Pacifičke flote u doba
napada na Perl Harbor, ukratko je prokomentarisao obaveštajni krah:

Kada su Britanci poslali u SAD svog dvostrukog agenta

poznatog kao Tricikl, Huver je napravio veliku grešku. [...] On i
njegovi saradnici... nisu uspeli da prepoznaju ništa važno u
dokumentu [upitniku]. Više su se bavili prisvajanjem zasluga za
razotkrivanje tehnike mikrotačaka. [...] Huver nije dostavio u
celosti Popovljev dokument sa mikrotačkama ni mornaričkoj ni
vojnoj obaveštajnoj službi, uprkos sporazumu iz 1940. kojim se
FBI obavezao na saradnju sa njima u cilju kontrašpijunaže
Osovine. Njegova greška predstavljala je još jednu američku
brljotinu koja je dovela do Perl Harbora.

Dok je Lejton, kao i Jang iz FBI-ja, imao lični interes da svali krivicu na
nekog drugog, sa bivšim šefom CIA Vilijamom Kejsijem to nije bio slučaj.
Mladom agentu OSS-a, koji je za vreme rata radio u Vašingtonu sa
Vilijamom Donovanom, a kasnije kao šef CIA, pristup tajnim dokumentima
bio je deo posla. „Huver je još na početku pokazao potpunu nesposobnost
za složen obaveštajni rad u ratnim ustavima”, pisao je Kejsi u svojoj knjizi
Tajni rat protiv Hitlera. „Njegovo postupanje u ‘slučaju Popov’ dobar je
putokaz za njegovu kasniju legendarnu tajnovitost i isuviše pojednostavljen
način razmišljanja. Popov je bio Jugosloven... koji će se pokazati kao jedan
od najboljih i najkorisnijih dvostrukih agenata u ratu... Čak ni kada mu je
Jugosloven predao spisak pitanja na koje su Nemci tražili odgovore, šef
FBI nije reagovao iako su u jednom stajala iscrpna obaveštenja o objektima
i odbrani Perl Harbora. Huver nije uspeo da prepozna veliku važnost tog
upitnika i da ga prosledi Vojsci i Mornarici.”

***

„S. S. Urugvaj” je 15. decembra 1941. uplovio u njujoršku luku. Kada se

brod privremeno usidrio u karantinu, Čarls Lenman se ukrcao i počeo
krišom da prati Popova. Čarli ga je pratio izdaleka, ali pre nego što je brod
pristao na mol 32 na Nort Riveru, Duško ga je opazio. Diskretno mu je
prišao i došapnuo da na brodu ima mnogo poslužavnika sa krilima leptira i
da Čarli ne bi smeo da dozvoli da uđu u zemlju. Duško je rekao da će mu
objasniti kasnije.
Popov nije znao da se na brodu nalazi još jedan agent FBI-ja, H. DŽ.
Foster. Čarli je šmugnuo i preneo informaciju Fosteru, koji je požurio kako
bi stigao do carine pre nego što se putnici iskrcaju. U dogovoru sa šefom
carine Gregorijem O’Kifom FBI je konfiskovao sve poslužavnike
pronađene na brodu. Službenici FBI-ja su ih otpremili u Rokfeler centar,
odakle je Persi Foksvort poslao deset primeraka na laboratorijsku analizu u
Vašington. U roku od nekoliko sati, tačnije u 17.48, Dž. Edgar Huver je
poslao poruku ne jednom, već trojici zamenika, obaveštavajući ih:
„Gospodin Popov je rekao gospodinu Foksvortu da u štabu nemačke
obaveštajne službe u Brazilu izrađuju poslužavnike sa krilima leptira, a
gospodin Foksvort u kancelariji ima nekoliko primeraka koje proučava.”

Ispostavilo se da je FBI-ju u septembru dojavljeno da postoji mogućnost

da se tajne poruke šalju u poslužavnicima sa leptirima, ali pregled četiri
uzorka nije otkrio ništa; Biro nije imao ni znao odakle da krene – o kom
brodu se radi, ko je proizvođač, kako izgledaju poslužavnici, ko je u to
umešan i zašto. Ono što je Popov video u ambasadi u Riju – čoveka kako
rastavlja poslužavnike – potvrđivalo je da su Nemci ubacivali šifrovane
poruke ili u pozadinu panela ili u same leptire. Ni Duško ni FBI nisu znali
da je MI6 na Trinidadu priveo nekoliko članova posade na saslušanje.
Poslužavnik sa leptirima iz ateljea Elizabet u Riju. Radnici u nemačkoj
ambasadi su uklanjali pozadinski panel i ubacivali tajne poruke.
(Iz kolekcije Larija Loftisa.)
 Huverovo pismo u vezi s poslužavnicima sa „S. S. Urugvaja”
(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Sjedinjenih Američkih Država.)

Zabeleška FBI agenta Lenmana o trgovcu poslužavnicima iz dopisa od 24.

decembra 1941. (Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Sjedinjenih Američkih
Država.)
 Žig ateljea Elizabet na jednom od poslužavnika.
(Iz kolekcije Larija Loftisa.)

U izveštaju o Popovljevim aktivnostima Čarls Lenman je 24. decembra

1941. naveo i laboratorijske nalaze: svi poslužavnici potiču od istog
proizvođača – Brazilski industrijski atelje Elizabet, D. Žerarda 44-1°, Rio
de Žaneiro.
Sutradan se Duško sastao sa Foksvortom kako bi mu predao kratak
izveštaj o Riju. Saslušavši detalje Popovljevog razgovora sa Engelsom,
Sem se nije obazirao na pitanja Nemaca o uranijumu, ali su ga veoma
interesovali aparat za izradu mikrotačaka i portugalski kapetan čijim
brodom je trebalo da bude dopremljen u Kanadu. Prema instrukcijama MI6,
Duško se pravio da ne zna ništa. Pošto se zavalio u fotelju, napisao je
Popov u svojim memoarima, iznenada je promenio temu i upitao Sema šta
se to desilo sa Perl Harborom. Foksvort je glumio da nema pojma, ali
Duško ga je pritisnuo: „Jeste li svi dobili amneziju? Prikladnu amneziju.
Upozorio sam vas pre četiri meseca. Izgleda da povodom toga ništa nije
urađeno.”
 Foksvort ga je prostrelio pogledom kao nekoga ko je prešao granicu.
„Bilo bi bolje da naučiš da nam ne ideš uz dlaku”, rekao je.
Sada je Duško njega streljao pogledom, ali je federalac, odlučan,
uzvratio istom merom.
Posle nekoliko trenutaka Foksvort se najzad nasmešio. „Ma pusti sve to,
Duško. Potraga za istinom van svog dvorišta može biti opasna. A i
gospodin Huver bi mogao da dobije neku novu ideju.”
 ŠESNAESTO POGLAVLJE

PROVALJEN

Popov je venuo u svojoj ulozi kao gubavac u karantinu. FBI mu nije

dozvolio da osnuje mrežu dvostrukih agenata, što je posle Perl Harbora bio
njegov osnovni zadatak. Nisu želeli da se zabavlja sa Teri Ričardson, ali ni
sa bilo kojom drugom. Njegova jedina dužnost bila je da sedi u apartmanu i
da kao lepak za muve hvata nemačke špijune. Izgleda da bi, ukoliko Duško
uradi bilo šta drugo, Huver mogao da „dobije nekakvu ideju”.
Duško je razmišljao o Perl Harboru i veoma nestrpljivo čekao da se
vrati u igru, ali je bio zaglavljen u nepoznatom području – besposlici. Pošto
je video Sonju Heni u mjuziklu Serenada u sunčanoj dolini, odlučio je, jer
mu Biro ne dozvoljava da radi svoj posao, da makar može da razbistri um
na račun Nemaca. Rezervisao je let za snegom zatrpani Ajdaho.
Kao vizija Feliksa Šafgoča i industrijalca Averela Harimana odmaralište
Sunčana dolina je uz veliku pompu otvoreno 1936. Hariman nimalo nije
štedeo pa je Šafgoč doveo šest austrijskih skijaša svetske klase i ponudio
prvu američku ski-školu. Uz to, prvi put je tada bio predstavljen novi izum
– ski-lift. Bilo je potrebno samo godinu dana da postane omiljeno zimsko
pribežište slavnih, kao što su bili Bing Krozbi, Klark Gejbl, Erol Flin, Lusil
Bol i Ernest Hemingvej, koji je 1939. u jednoj od koliba pisao Za kim zvono
zvoni.
Razonoda mu je bila korisna, ali nije našao kamen mudrosti kome se
nadao. Skijao je danju i zabavljao se noću, ali i pored blistavog snega i
zanosnih devojaka, bio je uznemiren. „Porodica mi je bila na okupiranoj
teritoriji”, zapisao je, „prijatelji u Londonu pod bombama, Džonijev vrat u
omči uniforme Abvera, a ja sam u Americi mogao samo da propadam zbog
hira jednog despotskog birokrate.” Znao je da mora da se vrati. Zabavljao
se kao nikada u životu, spuštajući se niz padine i penjući se uz njih, ali
životi njegovih najmilijih visili su o tankom nacističkom koncu.
 Za Novu godinu je poslao telegram Č. S. Mastermanu u Junajted
junivrziti klub: „Želim srećnu Novu godinu tebi i svim našim prijateljima.”
Verovao je da će Masterman i MI5 ovu čestitku prepoznati kao znak
zatvoreničke usamljenosti u kojoj je živeo. Zalaganje Juena Montagjua i
BSC-a gotovo da nimalo nije doprinelo ublažavanju Huverove ksenofobije,
i svi u britanskoj obaveštajnoj službi su znali da on propada u svom statusu
nepoželjne osobe.
Lenman je nazvao pet dana kasnije i Duško se vratio u Njujork. Te noći
su se sastali da osmisle novi plan, i Čarli mu je rekao da će FBI sledećeg
dana početi da šalje poruke Nemcima. Podstičući Lenmana da pošalje
dovoljno materijala kako bi se nadoknadilo njegovo dugo ćutanje, Duško je
predložio sastanak sa radio-telegrafistom. Lenman to nije prihvatio rekavši
da su u Vašingtonu izričiti da Duško ne sme ni da se približi radio-
telegrafisti. Opasnost je bila očigledna; ako bi ga Nemci pitali o podacima
poslatim u njegovo ime ili o radio-telegrafisti – što je bilo gotovo sigurno –
Popov ne bi imao nikakav odgovor.
„Ti znaš šta to znači”, rekao je Duško, „gotov sam, zavesa pada...
Vašington mi puca u potiljak.”
Popov je bio svestan da je Lenman poštovao naređenja, ali je situacija
bila izluđujuća. Biro je radio po dvostrukim merilima – Duško nije mogao
da razgovara sa radio-telegrafistom, pa čak ni da vidi poruke koje je FBI
slao u njegovo ime, a ipak su želeli da im pomogne u vezi s tim. Popov je
pristao zbog njega. FBI je za sve to vreme motrio na njega, prisluškujući
mu telefon i vodeći dosijee o njegovim devojkama.

Jedina koja se računala, barem što se Duška tiče, bila je ona koja je
zarobila njegovo srce još 1939. – Simon Simon. Kratko su se zabavljali u
Parizu pre rata, kada je ona još bila zvezda u usponu a on advokat na
početku karijere, ali su 1940. nju pozvali u Holivud a njega u London. Kada
je Duško došao u Sjedinjene Države, pozvao ju je i sastajali su se, ponekad
u Sunčanoj dolini ili u Njujorku, kako je posao već dozvoljavao. Kada je
Simon završila snimanje, preselila se na Menhetn u apartman na Park
aveniji u blizini Duškovog.
Za Simon je sve počelo 13. juna 1931. Pijuckala je kafu na terasi Kafe
de la pea, omiljenom utočištu Oskara Vajlda decenijama ranije, kada je
dobro odeveni muškarac primetio dvadesetjednogodišnjakinju blistavih
očiju i anđeoskog lica. Taj čovek je bio Viktor Turjanski.
Ruski režiser koji je snimio preko dvadeset nemih filmova poslednje tri
godine radio je kao režiser za MGM.
Turjanski je bio zaslužan za početak Simonine karijere u Francuskoj, što
je 1936. rezultiralo njenim uspešnim filmom za Tventi senčeri foks –
Girls’ Dormitory. Sledeće godine je igrala pored Džimija Stjuarta u Seventh
Heaven i sa Volterom Vinčelom u filmu Love and Hisses. Posle dva filma u
1938. uzela je godinu dana odmora, možda zbog rata, a možda zato što je
srela svog glavnog glumca u stvarnom životu – Duška Popova.
Pored toga što mu je nedostajala Simon, Duško je takođe morao da se
pobrine za svoj bankovni račun koji se smanjivao. Pored penthausa na Park
aveniji, iznajmio je i kuću na Zlatnoj obali Long Ajlenda. Sa dve
nekretnine za održavanje, poslugom, skijaškim odmorima i skupim
devojkama – spiskao je novac koji su mu dali Nemci, pa je sada zagrebao
po ličnim rezervama. Dok je živeo u Londonu i Lisabonu, troškovi su mu se
uklapali u prihode koje je dobijao od Nemaca. Međutim, stvari su se
promenile. Pošto mu FBI nije dozvoljavao da išta šalje – bilo korisno, bilo
lažno, bilo istinito – Abver je zavrnuo slavinu.
Lenman je pristao da pomogne možda zato što je FBI želeo da uhvati
kurira, pa su zbog toga smislili poruku od agenta IVANA:

Molim ne zaboravite da prvog marta pošaljete

novac za sledeća tri meseca. A. Ja i Ralf – šest
hiljada. B. Ja, specijalni Amerikanac, tri
hiljade. C. Radio-telegrafista i kuća, tri
hiljade. D. Radio-oprema, šest stotina. Kako sam
bez sredstava, šaljite odmah. Hvala.

Lenman je to javio Fon Karsthofu 25. februara, i onda su čekali. Dve

nedelje kasnije, 11. marta, Nemci su odgovorili:

Obratiti pažnju na kretanje desantnih snaga i

prevoz trupa. Dati tačne podatke o ukrcavanju,
odredištu i vrsti trupa.
 Fon Karsthof je predložio Popovu da se vrati u Lisabon. Ali novac nije
spominjao.
Duško je bio zabrinut. Da li je to Abver odustao od njega ili ga samo
proveravaju?
FBI je bez Popovljevog znanja poslao odgovor: „Zbog rata imam
teškoće da izdejstvujem status diplomatskog kurira i osiguram pristup
„kliperu”. Da li možete da mi pomognete?” Nemci nisu odgovorili, što je
Duško kasnije smatrao logičnim jer nisu bili zadovoljni rezultatom –
podaci koje su primali bili su slabi.
Otprilike u to vreme, sećao se Duško, Lenman je došao u kuću na Long
Ajlendu. Stigla je poruka da je novac prosleđen ćelavom doktoru, rekao je
Čarli. Engels je navodno poslao novac sa opremom za mikrotačke,
pretpostavio je Duško, i moraće da ih preuzme po pravilima iz Rija. Čarli
je pitao ko je doktor, na šta je Duško odgovorio da ne zna, da je samo
trebalo da se sastane sa čovekom u Kvebeku. Dva dana kasnije Lenman se
vratio i rekao da Huver želi doktorovo ime, zapisao je Popov.
„Vežite mi oči. Možda uspem da pogodim naslepo?”
Lenman se nije nasmejao. „Poslali smo poruku u Nemačku i predložili
da ćelavi doktor dođe u Njujork.”
Čarlijeve reći su potvrdile Duškove najcrnje slutnje. Slanjem poruka bez
savetovanja sa njim, FBI je morao da krpi šifru ili u suprotnom da
nagovesti da je IVAN pod američkom kontrolom. FBI nije znao ništa o
ćelavom doktoru, osim da bi mogao da ga uhvati, pa da Huver to može da
okači javno na oglasnu tablu. S obzirom na Engelsova posebna uputstva,
IVANOV zahtev da tajanstevni čovek pređe granicu sigurno će upaliti
alarm u Berlinu.
Tako je i bilo.

U međuvremenu, Popovljev odnos sa Simon je cvetao. Simonina majka

je živela sa njom, ali to nije bio problem. Duško i madam Simon (Erma
Marija Đorčeli) dobro su se slagali, delom jer je on bio savršeni džentlmen,
a delom jer je majka vrlo često pratila ćerku. Njihov odnos je bio „veoma
korektan”, govorila je kasnije Simon. Ne iznenađuje što je i Simonina
majka takođe privlačila pažnju. „Majka joj je bila uzbuđujuće lepa žena”,
napisao je neki reporter, „izrazito mladolikog izgleda. Živele su, ne
razbacujući se, na Park aveniji.”
Usred previranja sa FBI-jem, Simon je uspela da usreći Popova
skretanjem pažnje na druge stvari. „Svime se oduševljavala”, zapisao je
kasnije, „najdraža devojka na svetu.” Ne rekavši da će morati da
prisustvuje vazduhoplovnoj konferenciji u Otavi, pozvao ju je u Kanadu.
Simon je nedavno primila poziv da nastupa u Kvebek Sitiju u sklopu
promocije ratnih obveznica i rado je pristala. Isplanirali su put, a Simon je
odletela par dana ranije zbog svog nastupa. Nakon nekoliko dana, dok je
Duško čekao poletanje, u avionu se pojavio imigracioni službenik SAD i
zatražio mu dozvolu za izlazak. Popov je bio zapanjen. Znao je da je Simon
pre nekoliko dana prešla granicu bez nje. Službenik ga je skinuo sa aviona,
a Duško se uzalud žalio Lenmanu. FBI agent ili nije mogao ili nije hteo da
reši problem, pa je Popovljev put u Otavu otkazan.
Ali Duškove muke sa Amerikancima bile su najmanje od svih briga.
Stanica X45 presrela je 20. marta nemačku radio-poruku iz Berlina za Rio:

Postoji sumnja da IVAN radi za obe strane,

preporučujemo naročitu pažnju u vezi s njim.

Sledećeg dana Berlin je obavestio i Fon Karsthofa, rekavši mu da IVAN

možda igra dvostruku igru.
 Presret Stanice X Abverovih poruka između Rija, Lisabona i Berlina 20. i
21. marta 1943.
(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Ujedinjenog Kraljevstva.)

Nažalost, nije bilo načina da se Duško obavesti za sadržaj presretnute

poruke a da se time ne otkrije da su Britanci razbili šifru za Enigmu. Ako bi
MI5 rekao Popovu za ULTRA, i Gestapo ga kasnije uhapsio, plašili su se da
bi to odao tokom mučenja i sve buduće nemačke poruke bile bi izgubljene.
Ako bi došlo do toga da moraju da žrtvuju špijuna da bi zaštitili Blečlijevu
bebu – makar to bio i onaj najbolji – Britanci nimalo ne bi oklevali.
Umesto toga, Vilijam Stot iz BSC-a obavestio je o tome Sema
Foksvorta, a onda mu ubrzo poslao i oštar dopis, kritikujući FBI zbog
načina na koji tretiraju TRICIKLA:

Pre nego što je napustio Englesku... Popova su moje kolege u

Londonu smatrale, a i još uvek ga smatraju, veoma bitnim
agentom najviših moralnih vrednosti. Posao koji je uradio za nas
u Engleskoj bio je od najveće važnosti u otkrivanju neprijateljske
špijunske mreže... Od tada pa do danas nismo primili, sa jednim
izuzetkom, nijednu primedbu od vas o tom pitanju... Štaviše,
niste nas obavestili koji članovi vašeg osoblja vode njegov slučaj,
niti nam dali makar nagoveštaj... da će neki od vaših agenata
zaduženih za slučaj sarađivati sa nama; takođe, nismo primili
kopiju nijedne poruke – bilo poslate, bilo primljene – otkako je
R/T46 stanica počela sa radom.

Pritisak je u međuvremenu rastao. Krajem marta, Duško je iscrpeo sva

svoja sredstva i zatražio je zajam od FBI-ja. U isto vreme, Nemci su
pojačali svoje zahteve. Od Fon Karsthofa je 26. marta primio dva pisma i
sedam mikrotački. Nedelju dana kasnije, primio je još jedno, ovaj put sa
četiri tačke. Jedanaest mikrotačaka ukupno je sadržalo preko sto pedeset
pitanja – većina njih sa po nekoliko potpitanja – o skoro svim oblastima
vojne proizvodnje i ratne moći: obimu proizvodnje aviona i
protivavionskog oružja; naoružanju lovaca; odredištima ratnih pošiljki;
datumima polaska nosača aviona; dosadašnjim gubicima u avionima i
ljudstvu; broju pilota u vojnoj, pomorskoj i civilnoj avijaciji; metodama
protivvazdušne i druge odbrane brodova i još mnogo toga.
Najvažnija je bila tačka u pismu od 2. aprila, a poklapala se sa onim što
je Engels napomenuo u Riju – Nemci su hteli detalje razvoja američke
atomske bombe, programa koji je navodno bio tajna. Berlin je znao da trka
uveliko traje, i nemački tim se približavao. Dr Oto Han, koji će 1944. dobiti
Nobelovu nagradu za otkriće nuklearne fisije, bio je jedan od naučnika koje
je Hitler požurivao. Od 1940. Saveznici će sabotirati i neprekidno
bombardovati Vemork, Hitlerov pogon za proizvodnju teške vode u Tinu, u
Norveškoj.
Ono što je Duškov upitnik zahtevao trebalo je da šokira FBI: „Raspad
urana. [...] Postoji razlog da se veruje da su naučna postrojenja za
korišćenje energije atomskog jezgra unapređena... upotrebom helijuma.”
Nemci su hteli da saznaju kako Amerikanci šalju teški uran, koje druge
sirovine su bile korišćene i gde se rade probe.
Dok je Berlin bio na distanci zbog Duškove moguće dvostruke igre,
Lisabon je nastavio da radi sa njim kao i obično. Negde u to vreme, Fon
Karsthof je poslao 250.000 eskudosa47 na Duškov račun. Međutim, Berlinu
je u maju prekipelo. Upozorili su Ludovika da sada postoje „čvrsti razlozi
za sumnju” da je Popov britanski dvostruki agent.
Major MI6 Feliks Kaugil 8. maja primio je od Stanice X presretnutu
poruku i telegrafisao loše vesti: „Čuli smo iz drugog izvora da je Berlin 5.
maja (ponavljam 5. maja) nedvosmisleno odlučio da su i Tricikl i Balon
pod kontrolom, otkad je prvi došao u Ameriku.” Pet dana kasnije je Čarls
Čolmondeli, oksfordski obrazovan vazduhoplovni poručnik koji je iz
Vazduhoplovne obaveštajne službe prešao u MI5, uputio dopis kojim je
potvrdno odgovorio: „Sada su nam dostupni dokazi da Nemci ne veruju
ovoj organizaciji [mreži TRICIKL], i skloni smo da verujemo da njegov
dolazak u Ameriku smatraju datumom otkad je Tricikl pod kontrolom.”
Stanica X presreće Abverovu poruku od 5. maja 1942, koja upozorava Fon
Karsthofa da je Popov možda dvostruki agent.
(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Ujedinjenog Kraljevstva.)
 Ali britanska obaveštajna služba to nije mogla da otkrije Dušku,
svakako ne direktno. Igranka se nastavila. FBI je i dalje tražio – u ime
agenta IVANA – novac od Lisabona. Fon Karsthof je nastavio da
odugovlači. Ludoviko je 20. maja poslao poruku da može da pošalje novac
po kuriru na lažnu adresu. Vilijam Stot iz BSC-a mislio je da je to zamka,
ali je Duško, sada već u velikim dugovima, bio nestrpljiv da sazna.
Ponudili su sastanak u hotelu Njujorker i zahtevali datum. Iznenađujuće da
Lisabon nikada nije odgovorio.
Tri nedelje kasnije FBI je pokušao ponovo, i Fon Karsthof je rekao da
može da pošalje 3000 dolara, sumu koja je bila nedovoljna, a Popov je
smatrao i beznačajna. Duško je nagovorio FBI da pošalje konačni zahtev,
ali Lisabon je još jednom oćutao.

Duško je do početka leta pokušavao da se pritaji. Pošto su mu poslovi za

FBI i Abver zamrli, okrenuo se Simon. Postali su stalni gosti u klubu Stork,
El Maroku, i na društvenim zabavama. Noćni život je bio druga Duškova
priroda, ali njegovoj maloj devojci ta zabava nije bila naročito privlačna.
,Ja rešavam ukrštene reči i igram džin-remi”, reći će kasnije holivudska
zvezda nekom reporteru. „Mogu da popijem jedno piće iz pristojnosti, ali
drugo me već uspava.”
A Popov je bežao od sna. Bio je u finansijskom ćorsokaku. Rasipnički je
trošio – do 1900 dolara mesečno – na zabavu. Mada je preterivao, prihodi
su u početku bili u okviru rashoda. Po njegovom dolasku u Njujork, Abver
mu je plaćao 3000 dolara mesečno, a zatim i 4000. Međutim, zbog malog
doprinosa agenta IVANA, Abver mu u maju sve uskraćuje. Da bi sastavio
kraj sa krajem, potrošio je 8500 dolara koje su mu poverili njegovi
jugoslovenski prijatelji Bajlonijevi, i pozajmio još 4000 dolara: 3000 od
FBI-ja i 1000 od BSC-a.
Finansijski problem mogao je da izazove samo poniženje jer novac
može da se vrati. Popovljev pravi problem bili su Nemci. Posle više od
godinu dana nije im dao gotovo ništa, i Abver je zahtevao potpun izveštaj
kada se vrati. Bez prebijene pare, očajnički zabrinut za porodicu i
nesposoban da reši problem, Duško je ponovo pao u depresiju.
 Četvrtog jula je dobio vešto prikriveno pismo. Poslato iz Ciriha, koverat
je bio ispisan Džonijevim rukopisom, ali je pismo bilo Ivovo. Duško je
mogao samo da plače dok je čitao bratovljeve reči:

Pozdrav, dragi moj Dule,

Ne znam odakle da počnem – kao prvo, svi smo dobro. Svi smo
zdravo i mršavo, zahvaljujući ograničenju hrane i životu punom
uzbuđenja. Mali Miša ne zna ništa o ratu. Za njega nabavljamo
mleko i povrće i raste kao trava iz vode (korov?). [...]
Naši rođaci su svi raštrkani: oni koji su platili životom do
sada su Joca, Bata, Zagorka, Pejović, Milan iz Sofije, Đorđević iz
Bečeja i Jelićev brat koji je radio kod nas u prodavnici. Ovaj
poslednji je pao od nemačke ruke, ostali od ustaša i Mađara... a
od leševa u Savi i Dunavu više ne može da se pliva. [...]
Nemaš pojma koliko želim da te vidim. Svakog dana mislimo
na tebe. Kada će doći dan kada ćemo moći slobodno da odemo u
Dubrovnik i uživamo u talasima...
Svi ti želimo sve najbolje, i umirem od želje da te poljubim.
Tvoj,
Ivan

Dve nedelje kasnije, Duško je dobio još jedan udarac, i to od nekog od

koga je najmanje to očekivao – pisca jedne trač rubrike. Ne baš običan
novinar, Volter Vinčel je bio jedan od najmoćnijih – i najopasnijih – ljudi u
zemlji. Vinčel je 1924. izmislio tabloidno novinarstvo, puneći članke
novostima o svadbama slavnih, njihovim aferama i skandalima. Do 1940-ih
njegova kolumna „On Brodvej” našla je svoje mesto u dve hiljade novina, a
njegov radio-program bio je najslušaniji od svih u zemlji. Ukupno, bio je
prisutan u domovima pedeset miliona Amerikanaca (od sedamdeset pet
miliona odraslog stanovništva). Kao što je rekao jedan urednik Njujork
tajmsa – „imao je neobičnu sposobnost da od brodvejske predstave napravi
neverovatan hit, preko noći stvori slavnu ličnost, uveća ili uništi političku
karijeru”. Ime Vinčel se tako odomaćilo da su ga spominjali čak i u
popularnim pesmama, uključujući „Lady Is a Tramp” Lorenca Harta i
„Let’s Fly Away” Kola Portera.
Vinčel je poput Duška bio redovan u čuvenom epicentru noćnog
provoda, klubu Stork. Ali je Volter kao niko drugi umeo da obznani svoje
prisustvo. Novinar Njujork tajmsa je objasnio: „Sa stola br. 50... Vinčel je
predsedavao kao princ, pozivajući boksere, filmske zvezde, debitante,
plemiće i gangstere da mu se pridruže.” I njegove političke veze bile su na
visokom nivou. Nakon Vinčelove podrške i pobede FDR-a 1932, Ruzvelt ga
je pozvao u Belu kuću rekavši da „pozove koga hoće”. Treba naglasiti i to
da je Vinčel bio dobar i sa Huverom, koji ga je u zamenu za javnu podršku
često snabdevao raznim sitnicama i uslugama.

Jedne noći, Vinčel je navodno video Duška i Simon Simon u klubu.

Mada je glumica bila lepa i slavna, ona i njen pratilac privukli su Vinčelovu
pažnju iz drugog razloga: pet godina ranije, Simon i Vinčel su zajedno
glumili u muzičkoj komediji Love and Hisses, gde je Vinčel glumio samog
sebe. Kada se Simon iznenada pojavila u njujorškom glavnom klubu sa
privlačnim muškarcem pod rukom, Vinčel nije mogao da odoli. Treće
nedelje jula 1942. bukvalno sve novine u Americi imale su Vinčelovu
poslednju kolumnu:

„BRODVEJSKA ČAVRLJANJA: ... DUŠKO POPOV (NIJE DUBLER)

IZ JUGOSLOVENSKE VLADE KAO NOVA IGRAČKA SlMON
SlMON...”

Takvo eksponiranje bilo je nezamislivo za jednog špijuna: Abver, MI5,

MI6 i BSC biće zapanjeni. Svi će razmišljati o tome na šta je Huverov
prijatelj mislio kad je povezao Duškovo ime sa onim „dubler” iz naslova.
Uz to treba dodati i da je Simon bila veoma slavna, pa bi novinari tek mogli
da počnu da kopaju ne bi li otkrili neke sočne detalje o njenoj „novoj
igrački”.
Nemci su takođe videli članak.
 Simon Simon.
(Corbis Images)

Simon se ubrzo nakon toga vratila u Holivud, a Popov je nastavio svoje

propadanje. FBI ga je 3. avgusta vratio pod britansku kontrolu, ne želeći
više da ima bilo šta sa njim. Nije bila tajna da su Popovljev način života i
Huverov karakter imali udela u tome, ali glavni razlog za odbacivanje FBI-
ja bila je strategija celokupnog plana: Duško nije bio lepak za nemačke
muve kakav se Dž. Edgar nadao da će biti.
Ali Popovljevim problemima sa FBI-jem ni izdaleka se nije nazirao
kraj. Simon mu je poslala telegram iz Holivuda pitajući ga zašto više ne
razgovara sa njom; a to nije imalo smisla jer joj je poslao nekoliko poruka.
Da li je to Huver presretao njegove telegrame? Isto tako, dva telegrama
koja je nedavno bio poslao – jedan Gordani Bajloni, ćerki njegovog
jugoslovenskog prijatelja u Lisabonu, a drugi na adresu jedne lažne
nemačke fasade – tajanstveno su kao adresu pošiljaoca pokazivala „Kosta
20 Jugozapadna ulica, Indijanapolis, Ind.” Duško ih je poslao iz Valdorf
Astorije; nikad u životu nije bio u Indijani.

Onda se desilo nešto nezamislivo. Polako su se nagomilavali dokazi da

je Gordana špijun Osovine. Ijan Vilson je 30. jula primio izveštaj da je bila
agent prodaje za italijansku firmu za proizvodnju aviona Kaproni i da je
često zvala Rim i Berlin. U Lisabonu su je redovno viđali u baru Nina, za
koji se znalo da je pod nemačkim patronatom. Dve nedelje kasnije, MI5 je
primio još jedan dokaz da Gordana zaista radi za Italijane. Ijan je obavestio
Frenka Folija da je podozrenje u Gordanu „izazvalo sumnju u bukvalno
celo jugoslovensko poslanstvo u Lisabonu. Ako se TRICIKL vraća...
trebalo bi ga upozoriti da bude izuzetno oprezan u vezi s tom ženom...”
Nesumnjivo da je cela porodica Bajloni znala za Popovljevo protivljenje
nacizmu i ljubav prema Francuskoj.
Vesti su bile poražavajuće. Bili su više nego porodični prijatelji.
Bajlonijevi kao vlasnici Savske banke bili su Duškovi najveći klijenti, i
zastupanje banke bilo je deo njegove fasade. Bio je izuzetno blizak sa obe
ćerke, a sa Gordanom je obavljao i finansijske transakcije. Provodio je
poprilično vremena u njihovom domu u Karnašideu.
Uz to, dugovao im je 8500 dolara.
Ako Duško do tada nije bio provaljen – što je sada izgledalo gotovo
izvesno – Gordana Bajloni ili jugoslovenska ambasada otkloniće svaku
sumnju u to.
Bilo je gotovo.

Ijan je ljubazno predložio da se Popov povuče iz špijunaže. Jednom reči,

bilo je dosta: FBI ga je otpustio; bio je u velikim dugovima, a maska mu je
sigurno pala. Služio je dobro i Engleska mu je zahvalna, rekao je Ijan.
Duško neće prihvatiti ništa od toga. Bez obzira na opasnost, hteo je
nazad u igru. Tražio je da bude vraćen u Lisabon i da se ponovo angažuje.
Vilson je bio zapanjen. „Ispašćeš prava budala ako ponovo počneš sa
njima.”
Naravno, Ijan je bio u pravu, ali je Duško znao da nema drugih agenata
koji su se ubacili u Abver i zaista radili sa njima. Radio-saobraćaj preko
GARBOA i BRUTUSA48 je bio koristan, ali Nemci su želeli potvrdu radio-
poruka, koje su često bile oprečne i ograničene. Hteli su izvore, imena,
mesta, datume. Ako Duško ne bude otišao, biće to ozbiljan udarac za
britansku obaveštajnu službu i savezničke ratne napore.
Ali je isto tako znao da će se, ako se vrati u Lisabon, SD i Abver III
obrušiti na njega kao lešinari na mrcinu. Ako ga uhvate samo u jednoj laži,
samo sa jednim neusklađenim podatkom, sa jednom pogrešnom porukom
od FBI-ja – on je mrtav. Problem je bio što će, i ukoliko ostane, to svejedno
značiti smrt. Smrt njegovog cilja. Smrt njegove savesti. Smrt njegove
slobode.
Insistirao je da se vrati.
Tar Robertson, koji je imao uvid u Nemačke presretnute poruke, bez
okolišanja je Popovu rekao golu istinu. Juen Montagju se sećao tog
upozorenja:

Zahvaljujući nama mogao je da okonča svoj posao dvostrukog

agenta ili da se vrati preko Lisabona i pokuša da objasni svoje
neuspehe u Americi i povrati ugled kod šefova Abvera. Tar
 Robertson ga je upozorio da mu šanse nisu ni pedeset posto. Kako
da opravda potpuni neuspeh u Americi, a potrošio je velike sume
novca koje su mu dali? Još gore – kako da objasni potpuni
neuspeh svega što mu je bilo rečeno da uradi? Najgore od svega –
kako da sakrije potpuno neznanje o svemu što je slao preko
radija? Šanse da je provaljen bile su duplo veće. I ako je to bilo
tačno, sigurno mu je sledilo mučenje dok iz njega ne iscede sve
podatke o našem sistemu, a najverovatnije ga je na samom kraju
čekala smrt.

Hemingvej je jednom napisao da je hrabrost koja se zahteva od

toreadora „njegova sposobnost da ne brine o mogućim posledicama; ne
samo da ih zanemaruje nego da ih i prezire”. To omalovažavanje posledica,
verovao je Duško, bilo je presudno za njegov uspeh. „Mislim da sam
preživljavao zato što ništa nisam shvatao previše ozbiljno. Naučio sam –
ako to ima smisla – da budem bezbrižan ali ne i površan.”
Ali ravnodušnost prema opasnosti, prema samoj smrti, nikada ne
otklanja strah. „Skoro svi toreadori su hrabri” napisao je Hemingvej, „a
ipak se skoro svi plaše u nekom trenutku, pre nego što korida počne.” To je
važilo i za Duška. „Uvek postoji osećaj opasnosti”, reći će posle rata.
„Strah nikada ne nestaje. Možete ga prigušiti, zadržati, ali ga se nikada ne
možete osloboditi, sve dok stvari koje ga izazivaju ne nestanu.”
Duško će imati mnogo čega da se boji narednih dana. Uskoro će se
odigrati poslednja ruka, i kao u Paskalovoj opkladi49 – ulog će biti njegov
život.
 SEDAMNAESTO POGLAVLJE

NEDOVRŠENO PLATNO

Ako je Džon Don bio u pravu kada je napisao – svačijom smrću iščezavam
i sam50 – hiljade posmrtnih zvona koja su odzvanjala Evropom
opravdavala su Duškovu odluku da se vrati u Lisabon. Pa ipak, cena
njegovog života nije bila glavna briga MI5 kada ga je ponovo angažovao.
Ukoliko ga provale ili posumnjaju u njega zbog pogrešnog odgovora, to bi
uticalo na druge agente, kao i na čitavu operaciju. Osim toga, tapkaće u
mraku. MI5 nije znao šta je FBI slao Berlinu, i samo jedna protivrečna
poruka mogla bi da kompromituje čitavu mrežu TRICIKL. Trudeći se da
sazna šta je FBI slao, i uzgred uveri da je Biro Popovu obezbedio
adekvatan paravan ako se reaktivira, umešao se Vilson. Zatražio je od FBI-
ja registar poruka poslatih u Duškovo ime i garancije da Biro priprema
priču kako je Popov došao do radio-stanice i telegrafiste; izvore
informacija koje je prikupio i nove dokumente koje će odneti u Lisabon.
U belešci za arhivu MI5, Vilson je izrazio razočaranje reakcijom
američke službe: „Očekivao sam... da će pre mog dolaska u SAD sve
neophodne priče biti pripremljene; ili makar da će mi FBI dodeliti jednog
službenika koji bi mi u tome pomogao. Otkrio sam da FBI nije preduzeo
ništa povodom mog dopisa... Nisu mi dostavili nikakvu priču o
POPOVLJEVOM boravku u SAD.”
Aljkavost Biroa – koja je dovodila u opasnost život njegovog agenta i
opstanak mreže – Ijan je smatrao užasavajućom: „Bio bih neiskren ukoliko
ne konstatujem kako sam duboko zaprepašćen nespremnošću FBI-ja da
Popovu obezbedi informacije za koje se verovalo da je prikupio u periodu
od juna do oktobra 1942. i koje je trebalo da odnese u Lisabon...
Dostavljene su samo dve beleške: jedna sa odričnim odgovorom i jedna
koja je bila prežvakana beleška drugog agenta. Dva-tri dana pre njegovog
odlaska shvatio sam da su to jedine informacije koje mu je FBI pribavio.”
 Duško je bio svestan i mogućnosti i rizika koji mu slede. Ako se vrati a
ne uspe da ubedi Nemce u svoju odanost, mučiće ga i likvidirati. S druge
strane, uz britanski blagoslov mogao bi da se povuče i uživa u jeseni i
zimskim praznicima sa Simon. Ona se vratila u Kaliforniju, i njen
najnoviji film Ljudi mačke biće premijerno prikazan na Božić; a
mogućnosti koja se pruža jednom u životu – da prati damu na crvenom
tepihu pozorišta Foks – nije se bilo lako odreći. Uz to, Simon ga je krišom
uvukla u film: glumila je Srpkinju po imenu Irena Dubrovna Rid, što je
bila očigledna aluzija na njenog Srbina iz Dubrovnika. To je bilo najmanje
što bi mogao da učini.
Međutim, nije se radilo samo o dokolici u LA ili zabavljanju sa
holivudskom zvezdom – Duško se zaljubio. I sama pomisao da neko
vreme neće moći da viđa Simon ga je tištila, i počeo je sve češće da je
zove i otvoreno iskazuje svoja osećanja. Jedne večeri joj je rekao kako je
obožava i kako mu se zbog toga što mora da otputuje – srce slama. Simon
mu je predočila da neće biti udaljeniji nego što već jesu, jer se Njujork ili
London ne razlikuju mnogo od Holivuda. Saopštio joj je da je juče posetio
njenu divnu majku, koja se ponudila da brine o njemu dok je razdvojen od
Simon. Pre nego što je spustio slušalicu, zamolio je Simon da bude dobra i
da se ne zaljubi u njegovom odsustvu; odvratila mu je da apsolutno nema
razloga za brigu. Rekao je da umire od želje da je poljubi.
Kada su ponovo razgovarali posle nekoliko večeri, upitala ga je kako
je. Fizički i psihički veoma dobro, odgovorio je, ali što se tiče nje – veoma
loše. Simon je pitala može li išta da učini za njega.
„Možeš, svakog jutra posle doručka ponavljaj kako me obožavaš.”
Simon je odgovorila da bi joj život bio prazan da nema njega, a Duško
je odvratio da bi voleo da može da snimi razgovor i da ga kasnije u
krevetu sluša. Maštajući da bi za praznike mogao da se vrati u SAD,
Duško je pravio planove za njihov ponovni susret. Božićne praznike će
provesti u Holivudu, rekao je, a onda će je odvesti na skijanje. Simon se
požalila da nije dobra skijašica, ali Duško je rekao da ona može da bude
dobra u bilo kom sportu. Zahvalila mu se na ljubaznosti.
„Nisam ljubazan. Nego zaljubljen do ušiju.”
 Sledećih nekoliko dana Duško se premišljao šta da radi. Srce ga je
vuklo da odleti u Holivud, a izbor i nije bio težak – moguća tortura i
likvidacija s jedne strane, ili s druge divne romantične noći sa ženom koju
voli. Ipak, pošto sudbina Džonija, Iva, njegovih roditelja, kao i sudbina
čitave Evrope vise o koncu, a tako će ostati sve dok je Hitler na vlasti,
savest mu je nalagala suprotno.
Vratiće se u Lisabon.
Britanci su pristali da mu daju novi zadatak, pa je Vilson u iščekivanju
njegovog povratka spremio dokument sa sedamnaest pitanja na koja je
Duško morao da nađe odgovor. Primera radi, zašto je slao radio-poruke na
engleskom? Kako je došao do radio-stanice i telegrafiste? Ime i adresa
telegrafiste? Šta će reći ako Nemci budu želeli da stupe u vezu sa njim?
Uz to, moraće do najsitnijih detalja da bude upoznat sa sadržajem radio i
ostalih poruka podređenih agenata, BALONA/IVANA II i
ŽELATIN/IVON. Kao i da ima spremnu priču gde je „gospodinu Sendu”
predao novac iz plana „Mida”. Na kraju, moraće da prikaže čitav spisak
prihoda i rashoda, jasno razgraničavajući fiktivne (Simon) i stvarne
(Bajlonijevi) pozajmice.
Dva dana pre njegovog povratka u London, a četiri pre odlaska u
Lisabon, pukovnik Ren je poslao telegram Frenku Foliju iz MI6:

„FBI NIJE USPEO DA OBEZBEDI TRICIKLU NIJEDNU

BITNU INFORMACIJU KOJU BI ODNEO U LISABON.”

Foli je shvatio koliko je stvar hitna. Čak i da ga nisu razotkrili, ako ode
u Lisabon praznih ruku, Duškova sudbina će biti zapečaćena. Frenk je Taru
poslao radio-poruku sa pitanjem može li MI5 nešto da smisli u narednih
jedanaest sati. Naglasio je kako SIS ima proverene informacije o avijaciji i
neka minorna nagađanja koja su po svoj prilici proistekla iz
nepromišljenih izjava ličnosti na visokim položajima, ali da to nije
dovoljno i da im je potrebno mnogo više od toga. I to brzo.
„Možeš li da nam pomogneš u cajtnotu smo?”, pitao je.
Robertson je dao zaduženje pomoćniku Džonu Meriotu, koji se upustio
u trku s vremenom. Viktor Kevendiš Bentink je odgovorio da, pod
uslovom da se ne radi o sadejstvu sa Amerikancima, Forin ofis može do
šest uveče da dostavi šest stavki. Vojni ataše američke ambasade u
Londonu, general Robert Maklur, odobrio je obelodanjivanje nekih
aktivnosti američkih trupa na britanskom tlu:

Prva oklopna divizija

Prva motorizovana pešadijska divizija
Osma vazduhoplovna
Padobranski bataljon
Trupe pod komandom general-majora Č. H. Lija

Zapovednik Juen Montagju dopunio je mornaričke podatke: tri

američka parobroda plitkog gaza iz trgovinskog konvoja su krajem
septembra napadnuta torpedima i potopljena na putu ka Engleskoj; dve
podmornice – od kojih je jedna bila „Severn” – popravljene su u
Filadelfiji; a treća „Kraljica Elizabeta”, u Norfolku.
Foli je u međuvremenu razvrstavao podatke o američkoj proizvodnji
koji su bili dostupni, izvode o američkom pritisku na Brazil, kao i navodna
obaveštenja o stanju zaliha u severnoj Africi i mogućnosti Britanaca da
zadrže Romela. Ipak je sve to morao da odobri pukovnik Džon Bevan iz
Londonske tajne komore, posebne službe čiji je zadatak bio usaglašavanje
članica Alijanse u plasiranju dezinformacija neprijatelju. Međutim, čak i
uz Bevanovo odobrenje rizik je i dalje postojao.
Posle jednogodišnje špijunaže u SAD, Duško će u Lisabon doneti šture
informacije. Moraće da se snađe sa onim što ima.
Veče uoči odlaska, Duško je poslednji put nazvao Simon. Šaljivo ju je
upitao hoće li da se uda dok je on na putu. Obećala je da neće, na šta je on
veselo odvratio da će se, samo li pokuša, pojaviti sa teškom artiljerijom.
Kada su prestali s pošalicama, prisetio se opasnosti koja ga čeka. Zatražio
je od Simon da mu drži palčeve zbog povremenih bombardovanja.
Zamolila ga je da je ne podseća na takve stvari. Pre nego što su završili
razgovor, spomenuo je kako je u Eskvajeru video članak pod nazivom
„Devojka koja vam se sviđa”, sa propratnim upitnikom. Popunio ga je
misleći na nju.
Rezultat je bio da je Simon „jedna u milion”, dodao je.
 Duško se vratio u London u ponedeljak 12. oktobra, a dva dana kasnije
otputovao je za Lisabon. Učinio je to uprkos velikoj verovatnoći da ga
uhvate, a to je primetio i Komitet dvostrukog krsta. „Nikada se nisam
susreo sa većom hrabrošću i hladnokrvnošću”, napisao je Juen Montagju
posle rata. „Bio je nepokolebljiv, nemilosrdan, hrabar i hladnokrvan, zbog
čega je smeo da se vrati u centre nemačkih obaveštajnih službi u Lisabonu
i Madridu u vreme kada je bilo gotovo sigurno da je provaljen; to je
izgledalo kao srljanje u čeljusti lava. Odvažno i hladnokrvno, rizikovao je
mučenje i smrt ne bi li povratio poverenje Nemaca i na taj način nastavio
da pruža ogroman doprinos savezničkoj pobedi.”
Uprkos opasnosti, Duško je bio dobro raspoložen. „Moje stanje me je
pomalo brinulo”, prisećaće će se po završetku rata. „Uživao sam u igri,
nadmudrivanju, atmosferi nepoznate opasnosti. Pa ipak, nisam zbog toga
bio tamo. Već zato jer sam gajio žestoku mržnju prema Hitleru i
nacistima, utoliko više što su moja porodica i otadžbina bili izloženi
njihovom teroru.”
U sredu oko osam uveče stigao je hidroavionom u Lisabon. Prijavio se
u Palasio, a potom zaputio u kazino sa trojicom zvaničnika Stejt
departmenta koje je upoznao tokom puta. Oko ponoći se iskrao do
telefonske govornice i nazvao ambasadu tražeći da se čuje sa Fon
Karsthofom. Telefonistkinja ga je preusmerila na drugu liniju rekavši da
Elizabet želi da razgovara sa njim. „Sekund oklevanja” u Elizabetinom
glasu, sećao se Duško, odavao je njeno iznenađenje što se vratio.
Dogovorili su se da ga sutradan pokupi na Rosiju51.
U četvrtak u jedanaest izjutra pojavila se limuzina sa šoferom. Elizabet
je sedela napred, ali na zadnjem sedištu nije bio Fon Karsthof, već neko
drugi. Bio je to poručnik Kamler52 – visok preko sto osamdeset, tamne
kose i očiju, glatko izbrijan i besprekorno odeven. Imao je oko dvadeset
osam godina, ali je izgledao malo starije jer su mu obrve bile prošarane
sedim.
Auto je Avenijom slobode ubrzao prema severozapadu, da bi se
Avenijom republike zaputio ka severu. Duško je shvatio da ne idu prema
Fon Karsthofovoj vili u Estorilu, ali kuda onda idu? I zašto je taj čovek sa
njima?
 Nakon nekoliko minuta zaustavili su se ispred skromne višespratnice sa
dvorišnim parkingom, u Aveniji Bern broj 8. Fon Karsthof ga je dočekao
na ulazu zvanično ga upoznavši sa Kamlerom, za koga je rekao da pripada
Abveru I i da će biti prisutan kada Duško bude predavao izveštaj. Duško se
izvinio zbog sinoćnjeg poziva u ponoć, i dodao da je bio u društvu trojice
zvaničnika Stejt departmenta koji su ga odveli u kazino.
„Znam”, rekao je Fon Karsthof. Pre nego što je Duško ukapirao da su
ga pratili, Ludoviko je prešao na stvar: „Pa, šta se desilo?”
Duško se sledio. Sve se svelo na ovo. Bio je svestan da bi njegovo
držanje i pribranost tokom naredna dva minuta mogli da mu odrede
sudbinu. Dž. S. Masterman je protumačio o kakvoj opasnosti je reč:
„Služenje lažima, kada je neophodno”, napisao je šef Komiteta dvostrukog
krsta u svom posleratnom izveštaju, „svrsishodno je samo ako počiva na
čvrstim temeljima prethodne istine.” Duškova prethodna istina bila je da
je imao novčane probleme. Ali da li će to biti dovoljan izgovor zašto
nikada nije otišao na Havaje, ili zašto u proteklih više od godinu dana nije
dostavio nijednu važnu informaciju? I da li će sa tako tankom pričom
uspeti da zadrži smirenost i nepokolebljivost? „Nema smrtnika koji može
da sačuva tajnu”, učio je Frojd. „Ako su mu usne neme, govoriće prstima;
iz svake pore će mu izbijati laž.”
Duško će testirati pomenutu tvrdnju. Na brzinu je izdeklamovao ono
malo informacija koje je MI5 uspeo da prikupi, a onda krenuo u napad. Put
u Ameriku je „od početka do kraja bio potpuni fijasko”, rekao je
Nemcima. „U Engleskoj sam imao predratne veze. Sva vrata su mi bila
otvorena. Ali što se tiče SAD – šaljete me bez ikakve pomoći, veza, sa
šačicom dolara... i očekujete od mene brze rezultate.” Dodao je da je bio u
takvom novčanom škripcu da je morao da se ponižava i zajmi od devojke.
Ludoviko ju je spomenuo po imenu – Simon Simon – konstatujući da
Berlin smatra da je Duško bio više koncentrisan na filmske zvezde nego na
zadatak. Duško se branio navodeći da su to bili njegovi poznanici koji su
ga uveli u visoko društvo. Osim toga, služilo mu je pomalo i kao pokriće,
dodao je.
Major je procenjivao odgovor ponovo naglasivši da je Berlin krajnje
nezadovoljan Popovljevom nedelotvornošću. „Pošaljite Berlinu moju
veoma jednostavnu poruku”, odvratio je Duško. Imam kontakte, rekao je,
grupu ljudi – kao što su gospodin Baher iz Aeronautičke privredne komore
ili novinar Boris Kasini – koji bi mi dali važne informacije da sam imao
novca da ih platim. Duško je tome dodao i vojne izvore koje mu je
obezbedio MI5: pukovnika Prajma iz Mičel filda, poručnika Dekera –
supruga žene koju je Džoni poznavao, komandanta Voldrona iz američke
mornarice i kapetana Slatena, oficira norveške avijacije iz Kanade.
Fon Karsthof je zastao. Kamler nije progovorio ni reč.
„Sve je to greška Berlina, ali i Džonijeva”, najzad je rekao Ludoviko;
oni su zabrljali s parama.
Saslušanje se nastavilo, ali je Duško svoje ispitivače uspešno
usmeravao dalje od nezgodnih pitanja na koja ga je upozorio Vilson. Pitali
su ga o savezničkoj invaziji i raspoloženju u Americi, ali ne i o njegovim
delatnostima, izvorima ili zašto nije otišao na Havaje. Ni pomena o novcu
iz plana „Mida”, kao ni o tome zašto Duško nije nastavio da piše poruke
nevidljivim mastilom kada mu je telegrafista otkazao saradnju. Propustili
su i da ga pitaju za pisma koja je slao pre nego što je nabavio radio-
stanicu; u jednom od njih spomenuo je kako je četrnaest puta pisao
Nemcima, iako se zapravo radilo samo o sedam pisama koje je poslao FBI.
Umesto toga, Fon Karsthof se interesovao za telegrafistu. Popov je
izrecitovao spremljen odgovor da je reč o Hrvatu koga je upoznao u baru u
Zapadnoj 45. ulici u koju su navraćali Jugosloveni. Bio je savršen za
radio-stanicom, ali se bavio i drugim poslovima. Radio je besprekorno dok
ga je redovno plaćao, ali prvi put kada Duško nije imao novca, odbio je
dalju saradnju.
Duško je napomenuo i kako se radio-stanica nalazila u jednoj kući na
Long Ajlendu, ali Nemci ga nisu pitali ni za adresu, ni za druge
pojedinosti. Takođe je rekao da Hrvat nije znao da konstruiše aparat, već
da ga je nabavio od jednog antibritanski nastrojenog Indijca kojeg je
upoznao u britanskoj čitaonici. Fon Karsthof nije pitao ništa o Indijcu, ali
se vratio na telegrafistu.
,Je li oko tog telegrafiste sigurno?”
„Kako to mislite?”
Možda su ga uhvatili, objasnio je Ludoviko, pa sada radi za
Amerikance.
„Ali onda Ivan ne bi bio ovde”, umešala se Elizabet.
Čovek nije znao ni šifru, dodao je Duško, ni čime se Popov bavi.
 Pošto je naizgled smekšao, Ludoviko je upitao Popova kada će se
vratiti u SAD.
Duško je trepnuo. Neće se vratiti. Mostovi sa FBI-jem bili su spaljeni,
na obostrano olakšanje. Međutim, Nemci su smatrali da nije imao razloga
da odbije tako nešto. Promrmljao je da nije siguran. Kako je ulazak SAD u
rat okončao dalju potrebu Ministarstva informisanja Jugoslavije za njim,
rekao je, planira da se vrati u London.
Fon Karsthof je navaljivao. Nemcima je bio potreban u Americi jer je
radio-stanica „od neprocenjive važnosti”. Prekasno, odvratio je Duško;
naložio je Hrvatu da je uništi.
Razgovor se nastavio, da bi nešto posle tri major počeo da se oblači.
Pitao je Popova gde bi ubuduće voleo da radi.
Duško je odahnuo. Uspeo je.
Ako povratak u SAD nije moguć, Ludoviko je rekao da bi bilo dobro da
Popov pređe u neku zemlju engleskog govornog područja koja je pod
američkom ili britanskom kontrolom. Duško je potvrdno klimnuo glavom,
ali je iznenada osetio mučninu u stomaku. Isuviše lako. Nije otišao na
Havaje, za godinu dana nije uspeo da pribavi skoro nijednu dragocenu
informaciju, a Abver je imao poprilično dokaza da je dvostruki agent. Pa
ipak, uz nešto površnih trikova i lažnih opravdanja ponovo je bio u
milosti.
To je bila zamka.
 OSAMNAESTO POGLAVLJE

UMETNOST TIHOG UBIJANJA

Duško je ostao povučen. Rekao je da nije siguran šta će raditi i da ga u

ovom trenutku jedino brine njegova finansijska situacija, koja je bila
strašna. Nije mogao ništa da uradi, rekao je, dok Bajlonijevima ne vrati
8500 dolara. Oni su bili uticajni bankari i, kako su bili u Lisabonu, vest o
proneveri će se brzo proširiti. Novac im mora biti vraćen pre nego što
Duško razmotri dalju saradnju.
Kamler je prebledeo. Preklinjao je Popova da ne pravi problem oko
novca, jer to može prouzrokovati da Kamler bude poslat na ruski front.
Duško je otkrio slabost. Njegovi nadzornici iz Abvera imali su lični
interes u njegovim uspesima; ako on ne uspe, manjak obaveštajnih
podataka iz Lisabona podstaći će Berlin da ih zameni.
Tokom rata je ta samoživost bila prisutna u svim Abverovim
ograncima; rukovodioci su rutinski precenjivali vrednost svojih agenata.
Fon Karsthof i Kamler su imali razlog da Duškove rezultate posmatraju
kroz ružičaste naočare, što su i radili. Na kraju, Ludovika će to koštati
života.
Sastanak se završio u tri i petnaest, tako što je Kamler rekao da će se on
pobrinuti za novac Bajlonija. Rekao je Dušku da se u četiri sata nađu u
kafeu Chave d’Ouro53. Duško je u dogovoreno vreme stigao u kafe i
krenuo pravo u toalet. Spustio je akten-tašnu kraj sebe i počeo da pere
ruke. Trenutak kasnije pojavio se Kamler i stao pored susednog lavaboa.
Bez reči mu je tutnuo koverat u tašnu.
 Kafe Zlatni ključ, rasadnik Špijuna.
(Preuzeto iz Gradskog arhiva Lisabona.)

Sa gotovinom u ruci, Duško se zaputio na sastanak sa otpravnikom

poslova u jugoslovenskoj ambasadi, a onda na farmu Bajlonijevih –
Quinta Los Grillos54. Pratili su ga.
Nemci su narednog dana, 16. oktobra, zatražili još jedan sastanak, i
Elizabet ga je u dvanaest i trideset pokupila na Rosiju. Pre razgovora o
budućem poslu, Duško je rekao Fon Karsthofu i Kamleru da mora da reši
svoje novčane probleme. Bio je primoran da pozajmi 10.000 dolara od
Simon Simon, što je bilo veoma ponižavajuće iskustvo, i taj novac će
morati da vrati. Fon Karsthof je uzvratio da je Popov sam sebe doveo u
neugodnu situaciju jer je „trošio kao princ”.
Duško i jeste trošio kao princ, i sam je to znao, a dobit od nemačkih
ulaganja bila je neznatna. Pošto je ostao bez izgovora, zaigrao je na sve. S
obzirom na to kako se odnose prema njemu, rekao je majoru, više nije
spreman na saradnju kao nemački agent.
Ludoviko mu je rekao da blefira. Kada neko jednom uđe u ovu vrstu
posla, nema izlaska, rekao je. Duško ima da nastavi svoj posao i ovaj put
to mora biti bolje. Uzevši telegram, naglas je pročitao kako je Berlin
ocenio izveštaje agenta IVANA: vrlo dobar u Engleskoj, odličan u Americi
do puta u Južnu Ameriku, dobar tri meseca, a onda užasno loš.
„Sad znaš šta Berlin misli o tebi.”
Duško je odgovorio vrlo prosto: da bi radio, potreban mu je novac.
Klatno se još jednom zanjihalo – i Fon Karsthof se složio. Otkako su
Duškova sredstva ukinuta u junu, rekao je, bilo je potpuno normalno da
Popov odbija dalje zadatke.
Kamler se saglasio: „Momci u Berlinu su glupi. Sede za stolovima i
prave statistike, i ne mogu da se stave u tvoju ili moju poziciju, i ne
shvataju kako je teško biti bez para. Zato, molim te, radi vrednije ili ćemo
svi ovde imati probleme.”
Fon Karsthof se prećutno složio sa Popovljevim finansijskim
zahtevima i prešao je na vojne podatke. „Šta znaš o invaziji?”
Duško je rekao da misli da to stvarno niko ne zna. Veze su mu govorile
da je neće biti, što je verovatno značilo da hoće.
„Gde?”
Pre nego što je Popov mogao da odgovori, major mu je naložio da mora
da pritisne svoje izvore u vezi sa vrstom obuke koju je vojska imala, da li
su učili strane jezike, koje su vežbe izvodili, koja su utvrđenja imitirana i
na kakvim plažama su vežbali. „Videćeš već u upitniku”, nastavio je, „da
imaš neka pomorska i vojna pitanja. Berlin hoće podatke od direktne
koristi za vojnu upotrebu.”
U tri sata su završili i Duško je otišao u britansku ambasadu, gde mu je
ataše dao pismo sa brojevima za hitne slučajeve i nešto malo novca. Popov
je zapamtio podatke i uništili su papir. Te večeri se u šest ponovo sastao sa
Kamlerom u estorilskom stambenom naselju Vivanda Pilar. Sa njim je bio
i gospodin Majer, sredovečni stručnjak za mikrotačke i nevidljivo mastilo
i Kamlerov sekretar, privlačan dvadesetčetvorogodišnjak tamnih, blistavih
očiju.
Majer je rekao da će Popovljeva buduća uputstva stizati u obliku
tačaka, ali će Duško nastaviti da odgovara pismima. Majer mu je pokazao
pet šibica, objasnivši da će Popov tajno komunicirati preko njih. Svaka
umočena u nevidljivo mastilo, rekao je, piše do dvesta slova. Duško će
preneti svoj rad na avionski poštanski papir; ako taj bude nedostupan,
uzeće običan kancelarijski i trljati ga nekoliko minuta vunicom dok ne
omekša. Trebalo je da pričvrsti šibicu na olovku i piše pažljivo, i to
štampanim slovima.
Na sledećem sastanku sa Duškom 19. oktobra, Kamlerov sekretar je
ušio šibice u rame svog kaputa. Narednog dana se zbog završnih uputstava
i novca sastao sa Kamlerom u Fon Karsthofovom apartmanu. Posle male
rasprave o deviznom kursu – i usred Duškove tvrdnje da poručnik uzima
dobar deo kolača od onog što Berlin šalje – Kamler mu je dao 25.000
dolara i 6000 eskudosa za trošak. Takođe je doneo i kovertu sa
mikrotačkama za Popovljeve naredne zadatke.
Duško je podigao kovertu prema svetlu i odmahnuo glavom. Nije
dobro, rekao je; tačke su se jasno ocrtavale. Vratio ju je nazad, i Kalmer je
obećao da će mu poslati novu u London.

Duško se pre odlaska sreo sa Džonijem, koji je tek stigao u Lisabon.

Vraćali su se sa sastanka sa Fon Karsthofom, kad je Džoni naglo zaustavio
kola. Imao je jednu ideju ili plan, koji je smislio sa Ivom. Možda je
opasan, rekao je, ali ono što se može dobiti biće vredno toga. Kritična
tačka – da obe strane moraju da učestvuju u njemu – bila je smešna. Za
briljantnog tipa kakav je Jebsen, plan je bio dosta neobičan. Zajednički
savezničko-osovinski špijunski poduhvat? Odobren od Britanaca i
Nemaca, udruženih u istom poslu?
Samo je Džoni mogao da smisli takvu ujdurmu.
I samo je jedan čovek imao drskosti da je proda.

Duško se 22. oktobra vratio u Englesku. Ulozi sa Nemcima postajali su

sve veći, a da bi izdržao razapetost između prevara vezanih za invaziju i
Džonijevih poslova, morao je da bude u vrhunskoj formi. Ali nije bio, a
znao je i zašto – nedostajala mu je Simon. Krajem meseca poslao joj je
telegram u hotel Beverli hils, gde je odsela u sobama 323 i 324: „Draga,
nedostaješ mi više nego što sam mislio. S ljubavlju, Duško Popov.”
Čekajući odgovor, iznajmio je kuću sa satom u Londonu, otmeni
letnjikovac u Ratlend gejtu – okolina Hajd parka. Tar Robertson je
obavestio upravnika pošte da bi pošiljke za Popova iz neutralnih zemalja
trebalo izdvojiti, tako da MI5 može prvi da ih vidi. Nekoliko dana kasnije,
u jugoslovensko poslanstvo stiglo je jedno pismo. Od Duškovog oca.
Neobjašnjivo, gospodin Popov je bio u Cirihu – sam – i nalazio se u logoru
za izbeglice. Napisao je:

Dragi Duško,
Tvoje lepo pismo iz Estorila me je prilično obradovalo... Vest
da je konačno odlučeno da ostaješ tu gde jesi donela mi je veliko
zadovoljstvo, zato što se mnogo bojim tih tvojih putovanja na
koja ideš avionom, jer može da bude veoma opasno, kako po
život, tako i po zdravlje.
[...] Nažalost, nisam ga [Iva] video petnaest meseci, ni njega,
ni njegovu ženu, ni tvoju majku, ni Vlada.
Ja sam dobro i mirno živim. Hrana jeste problem, ali se
snalazimo... Piši češće... Ako bog da, rat će se brzo završiti, što
će biti izvanredno, i jedva čekam da se naša porodica ponovo
okupi...
Sa najlepšim željama,
od tate

Vest da se otac nije čuo sa Ivom duže od petnaest meseci bila je

uznemirujuća. Pod pretpostavkom da i Ivo takođe sedi na dve stolice, MI5
je krajem oktobra saslušao Duška o bratovljevim delatnostima i
kretanjima. Ijan Vilson je potvrdio da je Ivo radio u ilegali, ali nije znao
mnogo detalja o njegovom prebivalištu. Još gore, Duško je saznao da je
sada nestao i Vladan, njegov mlađi brat.
Da li su mu braća mrtva?

Duško je u međuvremenu tražio način kako da pomogne svom ocu.

Novac koji je doneo iz Lisabona čuvali su njegovi britanski rukovodioci i
uskoro će biti prosleđen negde drugde. Pukovnik Robertson je 29.
novembra uradio upravo to, prosledivši 13.000 dolara MI6 – 10.000 dolara
za vraćanje kredita SIS-u, a 3000 dolara za pokrivanje kredita FBI-ju.
Sledećeg dana Ijan mu je dao da potpiše sporazum o finansijskoj
saglasnosti. Dušku i Ijanu nisu bili poznati razlozi zbog kojih su Nemci
poslali 10.000 dolara ženi u Bostonu, po imenu Fani Mejson. Duško je
nekako trebalo da ih pokupi, a Ijan je tvrdio da će i MI5 pokušati da uradi
isto. Vilson je dodao da će preduzeti „sve moguće korake koji su u
njihovoj moći” da spreče FBI da oduzme novac. Ako Biro to pokuša,
pretpostavljao je Ijan, uprskaće stvar i ugroziće Duškovu fasadu.
U sporazumu je bilo navedeno da će Britanci snositi sve Popovljeve
nepredviđene troškove koje Nemci nisu pokrivali, ali i da će ga MI5 staviti
pod prismotru i ograničiti njegove rasipničke navike. Dve trećine svake
sume dobijene od Nemaca biće deponovane na Popovljevo ime u banku po
izboru MI5, ali će sredstva moći da podigne samo u slučaju stvarnih
životnih troškova ili „kapitalnih ulaganja”.
Popov mora da se nasmejao na te uslove; „životni troškovi” su širok
pojam, pa je bilo prostora i za mnoge njegove zamisli.
Duško nije gubio vreme i krenuo je u akciju. Petog decembra 1942. dao
je Ijanu pismo da ga pošalje pukovniku Renu u Njujork. U dopisu
naslovljenom „za gospodina Tomasa” molio je Rena da bude ljubazan i
pošalje Popovljeve stvari smeštene u ormaru njegovog njujorškog
penthausa. Kako je poneo minimalan prtljag, sada je „najodrpaniji i
najsmrznutiji čovek u Londonu”. To nije bilo sve: „Vi znate da mi je srce u
izuzetno lošem stanju”, tvrdio je tridesetogodišnji agent. „Moj doktor, koji
mi je i najveći neprijatelj, misli da je to od previše alkohola, duvana i
greha.” Jedini lek su mleko i čokolada, napisao je. Pa hoće li dobri major
biti ljubazan i poslati čokolade u vrednosti od, recimo, 100 dolara?
Nastavljajući da ironiše, Duško je napisao: „Ima još nešto što bih voleo
da uradite da biste mi spasli život. Božić se baš primakao, tako da svakog
ko se ovamo vrati iz Amerike spopadaju prijateljice tražeći najlonke.
Dakle, ako ih ne budem imao, neko će pokušati ubistvo.” Da spreči gnusan
zločin, Popov je tražio od Rena da pošalje i najlonke u vrednosti od 100
dolara, robu inače vrlo retku u vreme rata.
Vilson je nakon dva dana preneo poruku Taru, rekavši da zahtev za
čokoladom i najlonkama smatra preteranim. Ijan očito nije shvatao da je
Popov time hteo da se dodvori Fon Karsthofovoj pomoćnici Elizabet.
Duško je uvek mislio unapred, naročito kada su žene bile u pitanju.
Tar je predao Duškovo pismo Frenku Foliju iz MI6 da ga telegrafski
pošalje pukovniku Renu u Njujork, sugerišući da bi bili veoma zahvalni za
razumnu količinu čokolade i najlonki.
 Robertson je dodao: „TRICIKL bi voleo da se u njegov prtljag ubaci i
njegova kamera, koju je poslednji put video u njujorškoj kancelariji FBI-
ja.” Zašto je FBI imao Popovljevu kameru ili kako se to desilo – nije bilo
obelodanjeno.

Otprilike u isto vreme, Popovljeva fasada je ponovo bila ugrožena. MI5

je dobio pismo za Duška, sa datumom 8. decembar 1942, od Agencije za
naplatu Kistoun iz Njujorka. Agencija je želela da naplati 215,85 dolara za
neki baštenski pribor isporučen u Popovljevu vikendicu u Lokust veliju na
Long Ajlendu, neposredno pre njegovog odlaska u London. Ono što je
šokiralo Duška i sve u MI5 bila je adresa na koju je Kistoun poslao pismo:
„Predati Ministarstvu ratnog informisanja Velike Britanije.” Ako je neka
njujorška agencija za naplatu našla ovaj podatak, koliko će Nemcima biti
teško?
MI5 je ćutke platio račun i nadao se najboljem.
Duško je tokom sledeća dva meseca bio u Engleskoj i radio na
nemačkom upitniku, pažljivo kalemeći lažne vesti MI5 šibicama Abvera i
šaljući prepisku na jednu od četiri paravan adrese za primanje pošte. Do
kraja zime pisao je najmanje po jedno pismo u tri dana, od kojih je svako
imalo dve ili tri strane nevidljivog teksta. Kako je ranije vodio buran
društveni život, novu pisarsku ulogu jedva je podnosio. Bez putovanja,
uzbuđenja ili opasnosti – hteo je da poludi. Tražio je od Vilsona da mu
nađe izazovniji posao i Ijan je Taru skrenuo pažnju na Duškov nemir:
„TRICIKL je naglasio svoju želju da radi nešto delotvornije od pukog
pisanja pisama po našim uputstvima, želi da se nadmudruje s Nemcima.
Rekao sam mu da smo i sami nestrpljivi kao i on da sprovedemo neku
agresivniju [sic] akciju...”
Robertson je imao savršeno rešenje.

U februaru i martu 1943. evidencija Popovljevih delatnosti koju je

sprovodio MI5 tajanstveno je utihnula tokom tri do četiri nedelje. Te
mrtve nedelje bile su veoma neobične budući da su od novembra 1940. pa
do kraja rata Duškova prebivališta i delatnosti bile beležene gotovo
svakodnevno. Međutim, Duškov nestanak se poklapao sa dve faze
tajanstvene SOE (Uprava za specijalne operacije) škole za komandose.
Izgleda da je Duško poslednje tri nedelje februara prisustvovao obuci faze
I i od sredine marta do sredine aprila obuci faze II. Kapetan D. Doran iz
SIME55 poslao je 24. februara dopis Diku Vajtu iz MI5, s predlogom da se
Duško pridruži operacijama SOE u Kairu. Iz tog ogranka su britanski
operativci ubacivani na Balkan, naročito u Jugoslaviju. Tar je 17. marta
poslao pismo Mastermanu i Vajtu objašnjavajući da radi na tome da
pronađe odgovarajuću fasadu za Popovljev ogranak SOE na Srednjem
istoku. Ijan se sastao sa Duškom dva dana kasnije – izgleda posle I faze
njegove obuke – da porazgovaraju o Popovljevom zadatku. Duškov dosije
je ponovo mirovao do 16. aprila, kad ga je Vilson zatekao gripoznog kod
kuće u krevetu.
Imunitet mu je bio oslabljen iz veoma dobrog razloga.

U leto 1940. Britanska uprava za vojnu obuku dozvolila je razvoj malih

gerilskih snaga za brze akcije, pod komandom potpukovnika Kolina
Gubinsa. Stvoreni za sabotaže i napade iza neprijateljskih linija, grupa
komandosa je u početku trebalo da bude mala – ne veća od pet stotina
ljudi. U julu je tajno osnovana Uprava za specijalne operacije. Međutim,
ime je pomalo varalo, jer komandosi koje je stvorila SOE nisu bili neki
izvršioci; Nemci će ih kasnije zvati teroristima.
Gubins je želeo najbolje, najizdržljivije regrute, i obuka je bila
podeljena u dve faze. Faza I podrazumevala je kurs od tri do četiri nedelje
u jednom od nekoliko engleskih seoskih domaćinstava, bila je
usredsređena na fizičku spremnost i obuku sa ručnim oružjem. Bilo je
uključeno i trčanje sa preprekama i druge vežbe, uz vežbanje sa različitim
pištoljima i mašinkama. U kućama su bili obavezni dobro opremljeni
barovi, budući da je SOE morala da zna kako će regruti da se ponašaju
posle nekoliko pića.
Ako bi regrut prošao fazu I, prelazio je na fazu II – naporni tronedeljni
kurs u tajnoj školi u zabačenom gradu Arisajgu, blizu Loh Ejlorta u
Škotskoj. Jedan holandski agent opisao je mesto kao „slabo naseljen, tužan
i ogoljen seoski pejzaž; kiša je sipala iz tmurnog neba koje se nikada nije
razvedravalo u potpunosti... veoma depresivno mesto”.
 Tu je Gubins postavio objekte za sve vidove gerilskog ratovanja. U
jednom delu agenti bi vežbali sa svim tipovima pištolja i mašinskog
oružja koje se moglo zateći na bojnom polju; u drugom bi učili čitanje
karata i miniranje. U sledećem bi učili kako da ubiju – pištoljem, nožem
ili golim rukama.
Gubins je kao instruktore doveo možda dva najbolja ulična borca na
svetu. Major Vilijam Juart Ferbern i kapetan Erik Entoni Sajks, bivši
kraljevski marinci sa zavidnim karijerama u Šangajskoj gradskoj policiji,
predavali bi sve oblike gađanja, borbe nožem i borbe prsa u prsa. Ferbern
je bio izuzetno obučen za taj zadatak.
Posle šest godina službe u kraljevskim marincima, Ferbern se 1907.
pridružio Međunarodnim policijskim snagama u Šangaju – gradu
bezakonja, kojim su vladali razbojnici, trgovci drogom i kriminalci.
Sledeće godine ga je napala jedna banda, i kako kruže glasine, izboli su ga
nožem više od deset puta i ostavili kao mrtvog. Ferbern je preživeo i u
sledećih osamnaest godina pretvorio se u smrtonosno oružje. Tokom dugih
boravaka na tokijskom institutu Kodokan, učio je kod Kanoa Džigoroa,
osnivača džuda. Ferbern je 1926. Stekao crne pojaseve u džudu i džiju-
džici, dopunjavajući ih treninzima boksa, savatea i kung-fua. Mešajući te
veštine sa lekcijama naučenim na ulici, Ferbern je razvio sopstveni sistem,
i tokom sledećih četrnaest godina obučavao je različite policijske snage.
Posle tridesetogodišnjeg rada u oblasti „crvenih fenjera” i drugih
opasnih četvrti, učestvovao je i u nekih šest stotina tuča. Ruke, noge, torzo
i šake bili su mu prekriveni ožiljcima od napada nožem, a nos mu je
izgleda bio trajno slomljen. Jakog vrata i širokih ramena, bio je okretan i
eksplozivan. Kada je 1940. zavrbovan u SOE, čak i u pedeset petoj još
uvek je bio jedan od najopasnijih ljudi na svetu. Učenici su ga zvali
„šangajac”. Uprkos surovoj profesiji i uličarskom okruženju, Ferbern nije
ni pio ni psovao. U pristojnom društvu bio je oficir i džentlmen; u
nepristojnom – mašina za ubijanje.
Upravo je takvu osobu Gubins imao na umu.
Erik Sajks, stručnjak za oružje, upoznao je Ferberna u Šangaju, dok je
radio za fabriku oružja Remington. Zajedno su osmislili Ferbern-Sajksov
borbeni nož, dvosekli bodež, koji i danas koriste skoro sve elitne snage.
Kao što se Gubins i nadao, Ferbern i Sajks će u potpunosti obučiti SOE
agente-komandose, pa i više od toga.
 Kurs obuke sa ručnim naoružanjem uključivao je vežbanje sa svim
mogućim oružjem, naročito onim oduzetim od neprijatelja. Pucali su iz
nemačkih, italijanskih, američkih i britanskih pištolja i pušaka. Duško je
davao prednost nemačkom „lugeru”, koji će kasnije i nositi. Mašinke iz
kojih su pucali uključivale su nemački „šmajser”, MG 34 i MG 42;
britanski „vikers” i „sten”; američki „tomi gan”; anglo-češki „bren”;
italijanski „fijat reveli” i američko-grčki „hotčkis”. Uvežbavali su gađanje
na iskačućim metama – uključujući i gađanje na kraju teškog kursa
savlađivanja prepreka – i očekivalo se da u potpunom mraku mogu da
rasklope, sklope i napune svako oružje kojim su rukovali.
Ferbern je svoje učenike učio da pucaju novim stilom – iz dvoručnog
čučećeg stava. Uz to, ustanovio je i tehniku „dabl tap”56, koju sada koristi
gotovo svaka specijalna jedinica na svetu. Ferbern je takođe naučio svoje
komandose da brzo potežu, tako da su kandidati vežbali brzo pucanje sa
kuka, ramena i iz džepa.
Na kraju, Ferbren je naučio svoje ljude kako da se tuku. Duško nije
mogao da ima boljeg učitelja. Čak i pre nego što se penzionisao, Ferbern
je uveliko bio smatran ocem borbe prsa u prsa. Taktike koje je koristio po
koncepciji bile su „temeljne i svima prilično neprijatne”. Jedan od
komandosa se seća da su se Ferbernova uputstva tipično završavala sa: „...
a onda neprijatelja šutnete u jaja.”
SOE priručnik za obuku odražavao je Ferbernov ozbiljan pristup, bez
imalo smisla za humor: „Vaš cilj je da ovde naučite kako da ubijete, ali je
potpuno nepotrebno da ubijete ili povredite svog sparing partnera, jer ako
to uradite, nećete biti pohvaljeni.” Ferbernova specijalnost – „umetnost
tihog ubijanja” – bila je sastavni deo kursa. Holandski komandos Piter
Durlen objasnio je to kao prikradanje neprijatelju i rešavanje situacije „na
način koji ne dozvoljava protivniku ni da pisne”. Duškovo objašnjenje bilo
je jasnije: zadaviti i zaklati.
Učenici su takođe obučavani kako da se oslobode veza, prežive
saslušanje, uskoče u voz u pokretu i pobegnu iz kafea ili drugih mesta za
sastajanje kroz bočna ili zadnja vrata. Noću bi dežurni pratili da li neki od
kandidata govori u snu, i ako govori, na kom jeziku. Da bi ih pripremili za
hvatanje i okrutno unakrsno saslušanje, dežurni bi budili komandose u
pola noći, vodili ih pred ljude obučene kao oficiri Abvera ili SD-a i
saslušavali satima. Na kraju programa, približno jednoj trećini kandidata
bilo bi rečeno da su pali ili da su na neki drugi način nesposobni za službu.
Duško je godinama posle rata govorio kako je preživeo Arisajg,
opisujući obuku kao nemilosrdnu. „To je bila najteža stvar kroz koju sam
morao da prođem u životu”, priznao je jednom novinaru. Ali škola je
ispunila svoju svrhu – njeni diplomci bili su neustrašivi i smrtonosni, sa
oružjem ili bez njega. Operativac SOE Džordž Langelan, koji se podvrgao
plastičnoj operaciji da bi ponovo mogao da uđe u Višijevsku Francusku,
potvrđuje to preobražavanje kroz koje su prošli:

‘Šangajac’ nam je davao sve više samopouzdanja, koje je

postepeno prerastalo u osećaj fizičke snage i nadmoći, kakav
malo ko ikada stekne. U vreme kada smo završili obuku, bio sam
spreman da napadnem svakog čoveka, bez obzira na njegovu
snagu, veličinu ili sposobnost. [...] Razumljivo je kada čovek sa
sigurnošću zna da može da povredi, premlati, rani ili čak ubije sa
velikom lakoćom... Ferbern je od svih nas napravio strahovito
opasne ljude.

Langelan nije preterivao. Iz SOE priručnika za obuku naučio je da su

udarci bridom šake, propisno zadati u vrat, smrtonosni. Popovljev sin
Marko potvrdio je priču o očevom treningu u toj smrtonosnoj igri: „Vrlo
jasno se sećam da je Duško spomenuo da je naučio borbene tehnike dok je
bio u Škotskoj. Jednom nam je rekao da je naučio kako da ubije čoveka
jednim udarcem otvorene šake u vrat.”
Tiho ubijanje.
Ferbernov ugled i obuka uskoro će preći Atlantik. Nakon uspeha u
Arisajgu, Vilijam Stivenson je predložio Vilijamu Donovanu da i oni
otvore sličnu, britansko-američku školu za komandose u Kanadi. Na kraju
krajeva, OSS ljudstvo Divljeg Bila imaće koristi od surovog kursa, a BSC
će moći da šalje svoje kvalifikovane kanadske regrute. Donovan se složio i
Stivenson se bacio na posao. Kurs će se odvijati na njegovom seoskom
imanju u Ošavi, selu na obali jezera Ontario u blizini Toronta. Kao i
Arisajg, ova lokacija je bila idealna – priroda, izolovano i u blizini vode.
Stivenson je već imao nekoliko baraka i drugih izgrađenih objekata, pa je
isplanirao kurs. Doveo je Ferberna i Sajksa i dao im odrešene ruke.
 Setivši se pomoći koju je dobio pri izradi povelje OSS-a, Donovan je
pozvao Ijana Fleminga da se pridruži kao posmatrač. Kad su stigli, Ijan je
pitao da li može da učestvuje u vežbama, i svi su se složili. Uz standardnu
obuku iz vatrenog oružja, borbe prsa u prsa i miniranja, Stivenson je dodao
i podvodne operacije. Koristeći stari tanker nasukan na jezeru, kandidati
će uvežbavati noćno plivanje i postavljanje magnetnih mina. Snažan
plivač, Fleming je bio jedan od samo nekoliko regruta koji je uspešno
postavio minu a da nije bio otkriven.
Zadovoljan Ijanovjm napredovanjem u obuci, Stivenson ga je odabrao
za zadatak po završetku kursa. Flemingu je rečeno da se opasan
neprijateljski agent prijavio u jednom jeftinom hotelu u centru Toronta, i
on mora da bude uklonjen. Otišli su do hotela i Stivenson mu je dao broj
sobe. Predavši Ijanu napunjen policijski revolver kalibra 38, rekao mu je
da je igra završena.
„Otvori vrata, brzo potegni i pucaj da ubiješ. U pitanju je ili njegov ili
tvoj život.”
Fleming je uzeo revolver i krenuo uz stepenice.
Tamo je u maloj, slabo osvetljenoj prostoriji sa jednim stolom i
stolicom sedeo Vilijam Ferbern i čekao.
 DEVETNAESTO POGLAVLJE

„OKRENI SE LAGANO”

Ferbern je bio nenaoružan i nije nosio pancir. Nije bilo nikakve zamke.
Flemingov pištolj je bio stvaran i napunjen. Imao je uputstva. Pucaće
izbliza, sa šest-sedam metara udaljenosti ili manje. Kako je Stivenson
zamislio, Ijan je trebalo samo da povuče obarač.
Vilijam Ferbern će izbeći metak.
Bila je to jedinstvena borbena veština koju je Ferbern brusio godinama
– odgurnuti strelca u stranu tako da hitac ode u prazno. Međutim, u
pedeset petoj njegovi refleksi i kretanje znatno su bili sporiji, te nije bilo
prostora za grešku.
Fleming se bešumno popeo uz stepenice.
Stigavši na odmorište, zastao je. Može li hladnokrvno da ubije čoveka?
Stajao je nekoliko trenutaka stiskajući „kolt 38”. Skriven iza zida
Ferbernove sobe, Sajks je gledao kroz špijunku.
Kada je prošao još jedan minut, Fleming se okrenuo. Nije mogao to da
učini. „Jednostavno nisam mogao da otvorim vrata”, rekao je Stivensonu.
„I da tek tako ubijem čoveka.” Uglađeni Kanađanin je imao razumevanja.
„Iako je Ijan bio izvanredan regrut”, ispričao je Flemingovom biografu,
„naprosto nije imao karakter agenta i pravog čoveka od akcije.”
Neki drugi operativac SOE rado će isprobati Ferbernove reflekse.

***

Tokom razgovora sa Popovom, koji se u međuvremenu razboleo, Ijan

Vilson nije imao srca da mu kaže kako je Kairo otkazan i da su njegovi
surovi treninzi sa SOE – zbog kojih je verovatno i pao u postelju – bili
uzaludni.
Početkom marta MI5 je ponovo dobio znake upozorenja o Popovljevom
odnosu sa Nemcima. Narednih dana, Dik Vajt je poslao telegram
pukovniku Maunselu u Kairo u kome ovog oficira SOE obaveštava da „su
naši planovi da vam pošaljemo TRICIKLA privremeno obustavljeni usled
neizvesnosti zbog odnosa koji neprijatelj ima prema njemu”. Onda je 13.
aprila Direkcija za propagandne operacije57, koja će rukovoditi Popovom
u saradnji sa SOE i Forin ofisom, zaključila da bi pokretanje tajne
operacije sa TRICIKLOM bio pogrešan potez, uzevši u obzir lošu situaciju
PWE-a u Kairu, kao i njen „delikatan” odnos sa SOE.
Vilson je Popovu svesno prećutao nestabilan odnos sa Nemcima, kao i
birokratske zavrzlame između SOE i PWE-a. Međutim, MI5 je svom
nestrpljivom agentu morao da smisli neki posao. Duško je u međuvremenu
poslao dvadeset četiri pisma na četiri različite paravan adrese i, bio
bolestan ili ne, žudeo za akcijom. Vilson se trudio da mu pronađe neko
zaduženje.
Robertson, Masterman i on su se 29. aprila sastali sa Duškom u kući sa
satom da razmotre na koji način da ga više angažuju. Ijan je sažeo dogovor
koji su postigli: „TRICIKL bi trebalo da preduzme obaveštajne poslove
delotvornije, zahtevnije i opasnije prirode.” Pored toga, „TRICIKL je
naglasio da je spreman da se izloži skoro svim mogućim rizicima ne bi li
bio od koristi”.
Malo je agenata, dvostrukih ili bilo kojih drugih, želelo da se izlaže
riziku. Još manje ih je otvoreno prizivalo opasnost. Duško je bio i za jedno
i za drugo.
Tar Robertson, koji je u aprilu unapređen u čin potpukovnika, u maju je
Dušku davao dosta posla. Eugen Šoštarič, Džonijev i Ivov prijatelj, stigao
je jednom rutom za bekstvo i pre nego što je bila zvanično uspostavljena.
Šoštarič je radio u kabinetu jugoslovenskog kralja i nije uspeo da napusti
Beograd kada su ga Nemci okupirali. Kada su ga uhapsili, Ivo je
pretpostavljao da će ga verovatno mučiti i pokušao je da mu prekrati muke
poslavši mu u paketu paklicu otrovnih cigareta. Osim što nije pušio,
Šoštarič je bio i izuzetno velikodušan – razdelio je cigarete drugim
zatvorenicima. Dok je Eugen povezao njihovo umiranje sa cigaretama,
Džoni je smislio plan kako da ga izvuče: trostruka prevara.
Jebsen je nagovorio Abver da angažuje Šoštariča kao dvostrukog
agenta, tako da su ga prebacili u Berlin na jednomesečnu obuku. Nemci su
ga odatle poslali u Madrid, gde je stupio u vezu sa britanskom
ambasadom. MI6 ga je u aprilu krišom prebacio na Gibraltar, a onda u
Englesku. Posle trodnevnog ispitivanja u dvorcu Rojal Viktorija patriotik u
Vondsvortu, koju su eufemistički zvali „londonski prijemni centar”, bio je
spreman za potencijalnu saradnju sa britanskom obaveštajnom službom.
Šoštarič je tokom ispitivanja tvrdio kako sarađuje sa Džonijem i Ivom,
uporno dokazujući kako mu je Ivo naložio da stupi u kontakt sa Duškom
kada stigne u London. Eugen je prvobitno nameravao da stupi u RAF, ali je
MI5 za njega spremao veći izazov. Robertson mu je dao kodno ime
METEOR, i za probu ga priključio mreži TRICIKL. Tar je zatražio od
Duška da se sastane sa Eugenom i uveri se u njegovu iskrenost i
prijateljstvo sa Ivom, ali i da pokuša da ga ubedi da postane trostruki
agent. Popov je uspeo u tome, i METEOR je postao njegov treći podagent.
Popov se otprilike tada pojavio pred Robertsonom sa idejom koju mu je
Džoni predložio u Kaskaisu. Rekao je Taru da je smislio savezničku rutu
za bekstvo u koju je Džoni uneo jednu visprenu izmenu. Jugoslovenska
vlada u egzilu trudila se da izvuče oficire koji su ostali u neutralnoj
Švajcarskoj, rekao je Duško. Osim toga, Nemci su u znak odmazde zbog
otpora streljali na hiljade Jugoslovena, a mnoge su držali u Beogradu kao
taoce. Svima je bila neophodna ruta za beg u Englesku.
Džonijeva ideja je bila da nekako u celu stvar uključi Abver. Ako MI5
odobri, Duško bi mogao Fon Karsthofu da proda prepreden plan kako da
ubaci nemačke špijune u Englesku – jugoslovenskom rutom. Puštajući
postepeno manji broj „bezopasnih civila” da pobegnu – pod budnim okom
Iva i Duška – Abver bi mogao da pošalje nove špijune zamaskirane u
begunce. Ivo će se pobrinuti za njihovo prebacivanje iz Jugoslavije u
Švajcarsku, Džoni za prolazak kroz Francusku, a Duško bi bio zadužen za
doček u Španiji. Odatle će ih poslatuna Gibraltar, pa u Englesku. Nemci,
naravno, neće znati da su Ivo i Duško dvostruki špijuni, kao ni da će u
Englesku pristizati i Jugosloveni i Nemci; za prve će biti zadužen Ivo, a za
druge Džoni. Prvi „trojanci” ubačeni u Englesku na ovakav način biće
iskorišćeni kao saveznički agenti.
Popov se 11. maja sastao sa Mastermanom da pretresu plan, kao i druge
mogućnosti kojima bi Duško ponovo privukao Nemce u Portugalu i
Španiji. Dž. S. je naglasio da se slaže sa rutom, ali da bi to morao da
odobri i jugoslovenski premijer; a Duško dotad ne bi trebalo ništa da
preduzima. Negde u to vreme Duško je od svoje lisabonske veze primio
telegram da je Fon Karsthof uplatio 187.500 eskudosa na Popovljev račun
u estorilskoj banci. Izgleda da su Nemci ponovo bacili sve karte na
IVANA.
Tokom meseca MI5 i MI6 su mozgali kako Dušku da obezbede
odgovarajući paravan za povratak u Portugal. Umešao se čak i „C”,
predlažući smicalicu po kojoj je Duško navodno pokušao da otputuje u
Ameriku, ali su ga zadržali u Lisabonu jer nije imao odobrenu vizu. MI5 je
tu ideju odbio, ali je zato izneo plan koji je uključivao jugoslovensku
vladu i Duškov status rezervnog armijskog oficira.
Ijan Vilson je u međuvremenu strepeo da se Duško ne upeca ako ga
Nemci budu ispitivali o pojedinostima vezanim za izvore i informacije.
Dok je bio u Londonu, Duško je od MI5 dobio niz podataka o brodogradnji
i sličnim detaljima koji su poticali od neimenovanog izvora iz pomorske
obaveštajne službe, a koje je Duško prosledio Fon Karsthofu. Ijan je
opravdano očekivao da će uslediti pitanja. A Duška će verovatno ispitivati
i gde je sve bio. Dž. S. Masterman je objasnio rizike: „Dvostruki agent bi,
što je više moguće, trebalo da proživi i prođe sve što i pravi agent.”
Tačnije, „krajnje je neophodno da agent iskusi sve ono za šta tvrdi da
može”, napisao je Masterman. Primer tipičnog dešavanja tokom
ispitivanja koji je izneo oksfordski profesor bio je posebno važan u
Popovljevom slučaju. „‘I onda stižeš do rečice’, kaže islednik, ‘sad mi
opiši skelu i čoveka koji te je prevezao?’ I žrtva ulaže krajnje napore da
opiše skelu”, razlaže Masterman, „umesto da kaže: ‘Ne postoji skela.
Prešao sam reku preko mosta.’”
Dušku je pretila opasnost da upadne u sličnu zamku, tako da je Ijan
zamolio Juena Montagjua da Popovu obezbedi pouzdane izvore, uz savet
da ne bi bilo loše da ih Duško i lično upozna. Uz to je od majora E.
Gaudija iz Ministarstva rata zatražio stvarna imena koja bi povezao sa
informacijama koje su navodno dospele od kanadskih, američkih i velških
oficira.
Dok je Vilson tragao za izvorima informacija, Duško je razrađivao rutu
za bekstvo. Sastao se 3. juna sa generalom Rakićem, članom
jugoslovenskog vojnog kabineta i kraljevim ađutantom. Duško mu je
preneo da će otići u Lisabon ili Madrid kako bi organizovao bekstvo
pedeset jugoslovenskih oficira iz Švajcarske. General se složio, i Duško je
kasnije istog dana obavestio Ijana da će, zbog odgovarajućeg pokrića,
morati da bude mobilisan u jugoslovensku vojsku. MI5 je dva dana nakon
toga od jugoslovenskog premijera dobio zvanično odobrenje za
sprovođenje operacije u Španiji, a ruta će biti probno otvorena pre
uključivanja Nemaca u igru.
Međutim, ono što MI5 nije rekao ni generalu Rakiću ni premijeru bilo
je da Britanci imaju još jedan razlog da Popova pošalju u Španiju:
Montagjuova operacija „Mleveno meso”. Na kilometar-dva od španske
obale, u blizini Uelve, 30. aprila britanska podmornica „Seraf” je izbacila
leš. Telo, koje je do početka operacije čuvano u hladnjači, bilo je obučeno
u britansku uniformu i namešteno tako da odaje utisak kako je smrt
nastupila davljenjem. U aktovki koja mu je bila u ruci nalazila su se lažna
dokumenta na ime „major Martin”, kao i falsifikovana pisma sa podacima
da će Saveznici uskoro izvršiti invaziju na Grčku ili Sardiniju (umesto
Sicilije, koja je bila stvarna meta).
Britanska obaveštajna služba znala je za bliskost Adolfa Klausa,
Abverovog agenta u Uelvi, sa lokalnom vlašću. Montagju je pretpostavljao
da će Španci dozvoliti Nemcu da iskopira dokumenta pre nego što telo
predaju britanskim vlastima. Deo Popovljeve misije u Španiji bio je i da
proveri da li je do toga došlo i, ako jeste, kakav je značaj Abver tome
pridavao.
Ijan je dotle Dušku spremio gomilu podataka za Fon Karsthofa. U
dopisu od 10. juna 1943. – očigledno napakovanom MI6, kao i vojnoj i
mornaričkoj obaveštajnoj službi – Vilson na šest strana navodi šta je sve
prikupio i čega bi Duško trebalo strogo da se pridržava. „Kako je
zamišljeno, od poslednjeg dolaska u Englesku TRICIKL je trebalo da
pošalje trideset šest pisama”, zabeležio je, od kojih je sedam navodno
zaplenila britanska cenzorska služba. Popovljev originalni nemački
upitnik, nastavio je Ijan, sadrži pitanja o novim jedinicama, između
ostalog i: o broju i lokaciji grofovijskih divizija; broju, nameni i lokaciji
oklopnih divizija; kao i koliko i kojih tenkovskih brigada je trenutno
stacionirano u Engleskoj. Sve to će Duško morati da zna kada se bude
vratio.

Pored toga, trebalo bi, ili bi mogao Fon Karsthofu da dostavi:

– imena viših oficira i glavnokomandujućih
– lažne cifre i tabele koje se odnose na proizvodnju bakra
 – ambleme američkih divizija objavljene u Riders dajdžestu i
Njuzviku
– dokumente sa podacima o sporazumima o slanju posebnih
vozova sa hranom u oslobođene zemlje
– informacije o prethodnici koja će preuzeti kontrolu nad
jugoslovenskim rudnicima
– o protivavionskoj regimenti koja je završila obuku u Velsu, a
potom stacionirana u Eseks.

Vilson je za Duška takođe spremio niz priča koje će morati da zapamti

– neke od reći do reći – o podacima ili glasinama o obuci i razmeštaju
britanskih i američkih trupa koje je čuo od izmišljenih oficira, bolničkim
kapacitetima za civile, skloništima u slučaju bombardovanja, vojnim
teretnjacima koji prevoze delove barži, proizvodnji čamaca sa električnim
propelerom, trgovačkom brodarstvu, gradnji „ogromnog aviona” u
Hartfordbridž fletsu, isporuci „šerman” tenkova i američkom napretku u
proizvodnji cepelina i helikoptera za podmorničku podršku. Idući do
najsitnijih detalja, Vilson je smislio i kako je Duškov krojač spomenuo da
mu dolazi veliki broj visokih oficira sa zahtevom da im ili prepravi ili
sašije nove uniforme.
Na kraju, Ijan je spojio Duškove zadatke sa njegovim životnim stilom:
„Predviđeno je da TRICIKL poseti neke gradove na južnoj obali... Pošto je
već poslao izveštaj o svojoj navodnoj poseti Bornmutu, trebalo bi da
otputuje tamo i upozna grad, a smatram da bi kao revnostan špijun trebalo
i da sa različitim partnerkama vikendima posećuje različite gradove na
obali.” Devojke neće predstavljati nikakav problem Popovu, baš kao ni
Fon Karsthofu da u sve to poveruje.
Vilson je te večeri – mimo podataka iz svog dopisa – Dušku zadao
domaći zadatak: „da valjano spremi opšte pokriće” – dva klasera puna
novinskih isečaka i nekoliko knjiga o britanskoj avijaciji, Kraljevskom
oklopnom korpusu i drugim vojnim pitanjima. Iako tako nešto ne piše u
dosijeima MI5, Duško je verovatno proklinjao dan kada su mu za
rukovodioca odredili advokata.
I dok su Robertson, MI6 i pola generala koji su bili u Engleskoj radili
da Ijanu prikupe informacije, ovaj je odveo Duška na izlet: 17. juna u
Bornmut, a 18. juna „na proputovanje obalom između Brajtona i
Hejstingsa”.
Bez ženskog društva.

Vilson je 20. juna od Ministarstva spoljnih poslova Jugoslavije dobio

informaciju da je Duškov pasoš spreman. Dodali su i da će portugalska
viza stići za nekoliko dana, ali pošto Jugoslavija i Španija nemaju
diplomatske odnose, Duško će morati sam da se snađe za špansku vizu. Tu
ni Britanci nisu mogli ništa da urade, zabeležio je Ijan, pošto je „poslednja
stvar koja nam je potrebna da Špancima otkrijemo da smo zainteresovani
za TRICIKLOVO putovanje”. Kada dođe u Lisabon, Duško će morati da se
dokopa Španije kako god zna i ume.
Dva dana kasnije, Ijan je od MI6 dobio uputstva na koji način će Popov
kontaktirati agente SIS-a u Madridu i Lisabonu ako upadne u nevolju. U
Madridu bi trebalo da stupi u vezu sa „gospodinom Galjegosom” u Ulici
Orfila broj 7, ili da ga nazove na 35059. U Lisabonu je veza bio pukovnik
Džervis iz pasoškog odeljenja, koga će iz javne govornice nazvati na
29105. Govoriće na francuskom i predstaviti se kao „gospodin Žan”. Kao i
prethodnom prilikom, sastanak će biti održan u teniskom paviljonu u
Tapada Ahudi, ovoga puta dva sata ranije nego što je dogovoreno. Noću bi
morao da nazove 29942 i traži dežurnog službenika, opet se
predstavljajući kao gospodin Žan. Kontakt sa MI6, naglašeno je u
uputstvu, biće moguć samo u slučaju krajnje nužde.

Sledeće sedmice se digla panika. Entoni Blant58 iz MI5 načuo je da je

Ministarstvo spoljnih poslova Jugoslavije uz Duškov diplomatski pasoš
priložilo da „doktor POPOVIĆ putuje u Španiju u specijalnoj misiji za
Britance”. Ovakvo curenje informacija ne samo da je ugrožavalo
Popovljevu misiju u operaciji „Mleveno meso” već je moglo da dovede i
do njegovog potpunog razotkrivanja. Duško je Britance više puta
upozoravao da u poslovima sa jugoslovenskim emisarima budu na oprezu
kada je u pitanju njegov identitet, a otkriveno je da je ovoga puta
informacija najverovatnije procurila od ministra Rakića ili njegovog
zamenika Vladimira Milanovića.
Popov je još jednom dospeo u kritičnu situaciju.
Situacija se pogoršala. Neposredno pred put, pisao je Popov u svojim
memoarima, Vilson i Robertson su upali kod Popova sa hitnim
upozorenjem. „U Lisabonu te očekuje zamka”, saopštili su mu. Jedan od
agenata koji je došao prvom rutom za beg, objasnili su oficiri MI5, bio je
izgleda kompromitovan. CRV, dvadesetsedmogodišnji Čeh čije je ime bilo
Štefan Cajs, nestao je tokom putovanja, a sada ga redovno viđaju u hotelu
Lutecija, pariskom štabu Abvera. Ruta je, po svoj prilici, provaljena.
Duško nije mogao da veruje; Ivo ga je uveravao da će svi koji prolaze biti
pouzdani dvostruki agenti. Opasnost je bila očigledna. CRV je mesecima
sarađivao sa Ivom, znao da su ga poslali u London kao dvostrukog agenta,
kao i sve njegove tajne, uključujući i Duškovu.
„Verovatno su te otkucali”, rekao je Robertson. „Kao prijatelju,
savetujem ti da ne ideš.”
Duško je cenio Tarovu zabrinutost i bio je svestan rizika, ali je već
prelomio. Žudeo je za opasnošću, borbom za veliki cilj, a sada je to i
dobio.
„Možda me neće odmah ubiti.”
Vilson se trgnuo: „Možda zažališ ako to ne učine.”

Popov se 16. jula na aerodromu Vitčurč ukrcao na let, a u ušima su mu

sigurno odzvanjale Vilsonove reči. Dok je posmatrao kako ispod njega
nestaju bristolska zelena polja, pretpostavljao je da će ovo biti njegovo
poslednje putovanje. Fon Karsthof će razmrsiti njegovo klupko laži i
velika mačka će ga konačno proždrati.
Iako je očekivao da će ga Nemci ubiti, Duško se nije plašio. Bio je
besan. „Bio sam besan što neću moći da vidim kako se sve završilo i
dočekam Hitlerov kraj”, izjaviće kasnije u nekom intervjuu. Ni u jednom
trenutku mu nije padalo na pamet da se ne vrati u Lisabon. „Bio sam
potpuno obuzet borbom”, pisao je, „i nisam mogao da zamislim da je
napustim, baš kao što ni Rembrant, recimo, nije želeo da izdahne pred
nedovršenim platnom.” Popov će svoje dovršiti.
Spakovao je „luger”.
 Iako se nije plašio smrti, čak ju je i očekivao, nije ni pomišljao na
mučenje. „Ili ću zapucati i izvući se iz škripca ili poginuti pokušavajući da
to učinim.”

Duško je tokom leta morao da razmišlja o bezbroj stvari. Pokrića i

zadaci koje je imao bili su nepouzdani i neizvesni. Osim portugalske, imao
je i egipatsku vizu koju je Portugal zahtevao za tranzit preko Lisabona.
Nosio je i jugoslovensku diplomatsku tašnu sa upitnikom i ostalim
dokumentima – za Britance. Zvanično pokriće mu je bilo da je ataše
Ministarstva spoljnih poslova Jugoslavije, koji preko Lisabona putuje u
Kairo u svojstvu diplomatskog izaslanika. Njegovi zadaci su, međutim,
bili mnogo konkretniji: Jugosloveni su zahtevali da iz Madrida nastavi da
vodi rutu za bekstvo; Britanci da ode u Španiju zbog operacije „Mleveno
meso”, a u Lisabon kako bi izvukao informacije od Fon Karsthofa; a
Nemci su želeli da ga provere da li je dvostruki agent. Tokom sledeće dve
nedelje moraće da nadmudri Portugalce, Špance, Jugoslovene i Nemce.
Bio je, čini se, kao lutka babuška – u svakom identitetu krio se još jedan.
Stario je.

Sletevši bezbedno u Portugal, otišao je u svoj stari apartman u Palasiju.

Iste večeri uputio se ka mestu na estorilskom putu gde je trebalo da ga
pokupe, prisećao se u memoarima. U mrklom mraku vežbao je ono čemu
su ga naučili u Arisajgu: brzom potezanju iz ramene futrole. Svaki čas je
izvlačio „luger” želeći da se uveri da se neće zakačiti za mantil prilikom
potezanja.
Kada je stiglo vozilo Abvera i nakon što je uskočio na zadnje sedište,
opazio je novinu – šofer je bila žena. Kada su stigli u vilu, sprovela ga je u
sobu za primanje i otišla da obavesti majora.
Bacio je brz pogled na sobu. Dvoja vrata – jedna zdesna, koja su vodila
u trpezariju – i francuska sleva, kojima se izlazilo u baštu. Ona će biti
njegova ruta za bekstvo. Zavukavši ruku pod mantil, otkočio je „luger” i
prišao francuskim vratima.
Iznenada je iza sebe začuo zvuk koraka.
„Okreni se lagano, Popov. I bez naglih pokreta.”
 Fon Karsthof je zvučao neumoljivo. Ludoviko je nečujno ušao kroz
vrata predsoblja kojima je Duško bio okrenut leđima. Srce mu je udaralo
kao ludo.
Znači, to je bilo to.
Duškov dlan je skliznuo na dršku pištolja.
 DVADESETO POGLAVLJE

OTKUCAVANJE

Dok se lagano okretao, nameravajući da zapuca, uhvatio je Fon Karsthofov

odraz na prozoru. Major je bio sam, nenaoružan, sa majmunčetom na
ramenu.
Duško je spustio ruku, dok mu je mantil još uvek sakrivao oružje.
Životinja je bila poklon od agenta iz Afrike, rekao je Ludoviko, i hoće
da grize ako se uplaši. Još uvek napet, Duško se prigušeno nasmejao kao da
mu je to interesantno i zamolio majora da skloni životinju.

Kasnije tog leta, britanska obaveštajna služba dobila je dokaze da je

Popov dobro nosio svoju masku, pridržavajući se onog što mu je Letbridž
rekao – da se ponaša kao da je pravi nemački špijun. Lisabonski MI6 je 1.
avgusta obavestio Frenka Folija o „gospođi Džekson”, sa kojom se Duško
upoznao godinu dana ranije u Njujorku. Silija Džekson, navodi se u
izveštaju, bila je zapanjena što vidi Popova u Palasiju kako se žali na
pasošku kontrolu. S obzirom na Duškovu „jaku naklonjenost snagama
Osovine”, nije mogla da razume zašto mu je dozvoljeno da putuje iz
Ujedinjenog Kraljevstva u Lisabon. Takođe je mislila „da je čudno što je
persona grata u Britaniji”.
Zahvaljujući gospođi Džekson za njen patriotizam, Britanci su rekli da
će ispitati stvar.
 Korice OHMS fajla.
(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Ujedinjenog Kraljevstva.)
 Popov se tokom sledeće sedmice sastao sa Fon Karsthofom,
Zarbahovom, Jebsenom i Kamlerom. Ludoviko nije sumnjao u Duškovu
odanost, i svesrdno je prihvatio ideju jugoslovenske rute za bekstvo. Bio je
uzbuđen zbog mogućnosti slanja nemačkih agenata rutom i predložio je da
bi Duško mogao da ih vodi iz Madrida ili Berna.
Međutim, izveštaj koji je Duško predao MI6 podigao je uzbunu. Kamler
i Jebsen su mu privatno rekli „da su sigurni da radi za Saveznike – a ako ne
radi, da je budala!”, zapisao je. Džoni – to su očekivali, ali Kamler? Čovek
koji je loše ocenio Popova za rad u Americi? Čovek koga je Džoni smatrao
najgorim neprijateljem? Da li je Abverov nadzornik lagao Duška i Džonija
samo da bi sastavio dosije koji bi poslao u Berlin?
 Popovljeva skica strukture Abvera data lisabonskom MI6 10. marta 1943.
(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Ujedinjenog Kraljevstva.)

MI6 dosije i Popovljeve beleške u vezi s Fon Karsthofovim pravim

imenom i nemačkim ključevima za šifre.
(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Ujedinjenog Kraljevstva.)

Duškov izveštaj koji je skicirao strukturu Abvera, onako kako ju je on

znao, uz ključeve nemačkih šifara, bio je veoma cenjen. Frenk Foli je oba
poslao Taru, zajedno sa Popovljevim drugim beleškama. Duškov dijagram,
primetio je Ijan Vilson narednog dana, bio je „izvanredno precizan”, a
kodna imena data sa „izvanrednom tačnošću”.
 U međuvremenu, Nemci su vršili pripreme za izradu lažne
jugoslovenske diplomatske torbe za Popova, koju će on odneti u London.
Pozajmili su od njega službeno pismo poslanstva i poslali ga u Berlin na
kopiranje. Nekoliko nedelja kasnije, Abver je vratio pismo sa pečatom i
žigom, koji su bili identični jugoslovenskom originalu. Duško je preneo
informaciju, a Ijan Vilson počeo da pravi šemu, u kojoj će Britanci
posedovati pravu torbu privremeno, a lažnu torbu trajno. Trostruka
diplomatska torba. Ispostavilo se da su Nemci hteli da Duško u lažnoj torbi
prokrijumčari radio-odašiljač u London, dok su Britanci želeli da prenosi
tajne materijale.
Duško je napravio dve lažne jugoslovenske torbe.

***

Popovljeva romansa sa Simon Simon se ugasila između 1942. I 1943, ali

on nije gubio vreme da požanje nova polja. Nekoliko dana po dolasku u
Lisabon, britanski cenzori su presreli pismo iz Londona koje je bilo
upućeno Dušku na jugoslovensko poslanstvo. Žena je bila nova, ali ton je
bio poznat:

Dragi,
Kako si u poslednje vreme? [...] Dušo, izgleda kao da su prošli
vekovi otkad sam te poslednji put videla, i ne mogu da ti kažem
koliko mi nedostaješ – to ne mogu da napišem u pismu [...] ionako
ni nema dovoljno papira da sve napišem...
Dušo, nemam više novosti, ali ću ti uskoro pisati ponovo... Svu
svoju ljubav čuvam za tebe, dragi – i ne prestajem da mislim na
tebe.

Nani

Nekoliko nedelja kasnije Nani će poslati drugo pismo svom dragom

Dušku, koje će se i ovaj put završavati da za njega čuva svu svoju ljubav,
ali i „i nešto više – Nani xxx”.
 Međutim, Duškova ljubav iz Londona takmičila se sa još jednom
ljubavlju iz Lisabona. Ijan Vilson je u dopisu Taru od 20. avgusta naznačio
da je Duško pre odlaska zahtevao pomoć pri dobijanju engleskih viza za
porodicu Bajloni, naročito za Ljiljanu, kojoj je sada dvadeset i jedna.
„Nedavni dokazi iz različitih nezavisnih izvora”, napisao je Vilson,
„doveli su nas do zaključka da TRICIKL poklanja izuzetnu pažnju Ljiljani.
TRICIKL u sadašnjem trenutku obavlja veoma dobar posao uzevši u obzir
da radi u uslovima velikog rizika. Nesumnjivo bi lakše upravljali njime
kada bi se malo smirio, čemu bi verovatno doprineo dolazak te devojke,
venčao se s njom ili ne.” Pošto je uvek bio pažljiv i temeljan
pretpostavljeni, Ijan je zatražio od Tara da MI5 pomogne u dovođenju
Ljiljane u London.
Duško je u međuvremenu otišao u Španiju da ispita operaciju „Mleveno
meso”. „Proverio sam u Madridu”, rekao je kasnije, „i otkrio da su
progutali celu priču.” Kao što je Montagju pretpostavljao, lokalna policija
je fotografisala papire koje je major Martin nosio i kopije dala Nemcima.
Berlin će prihvatiti dokumente kao istinite i poslaće trupe u Grčku i
Sardiniju, a podmornice na Krit. Saveznici će se suočiti sa vrlo malo otpora
na Siciliji.

Kada se Duško vratio u Lisabon, CRV se pojavio u Londonu. Vilson i

Masterman su ga ispitivali u „prijemnom centru” 1. avgusta. Zaključili su
da CRV, srećom, još uvek nije preobraćen i ostavio je „izrazito dobar
utisak”. Bio je spreman da igra dvostruku igru, ne samo zbog nacionalnog
interesa već i da bi zaštitio Ivovu poziciju u Beogradu. Takođe, CRV je
nosio posebno vredne podatke o Ivu i Džoniju. Na sastanku sa dr Popovom
u Parizu, Cajs je rekao da je od Iva dobio podatak da je Duško nemački
agent i da je „devedeset odsto uveren, ali ne i sto posto siguran” da radi i za
Britance. Ivo ga je zamolio, nastavio je Cajs, da upozori Duška da Nemci
možda sumnjaju da su „neke od njegovih informacija lažirane” i da spremi
dobro objašnjenje kada se bude vratio u Lisabon.
Cajs je dodao da mu je dr Popov dao i dva lažna pasoša za beg, koje je
obezbedio najmlađi Popov, Vladan. Ispostavilo se da su se sva Popovljeva
braća nezavisno pridružila savezničkom cilju. Robertson je stavio CRVA u
mrežu TRICIKL i Duško je dobio svog četvrtog podređenog agenta.
 Kad su Popov i Jebsen dobili jedno slobodno popodne od Fon Karsthofa
i Kalmera, uputili su se u Kaskais.
„Tokom vazdušnog napada, sakriju se u istom bunkeru Hitler, Gering,
Gebels i Himler”, rekao je Džoni cereći se. „Bunker bude direktno
pogođen. Ko je preživeo?”
Nemačka.
Džonijeva šala o nacistima potvrdila je njihovu prećutnu saglasnost.
Mada mu Duško nije konkretno rekao da radi za Britance, Jebsen je sigurno
to i sam znao. Sa delimično otvorenim kartama, Džoni mu je rekao da se
skloni iz Londona zbog raketa koje su se Nemci spremali da lansiraju.
„Kakvih raketa?”
„Neki novi izumi. Ispaljeno ih je između 120 i 150, i svaka je imala
snagu kao bomba od dve tone.”
„Ne budi lud. To je samo nemačka propaganda.”
„To je istina.”
„Gde bi onda trebalo da odem?”
„U Škotsku.”
Jebsen je govorio o FZG-76 – raketnoj bombi, kasnije nazvanoj Fau-1 ili
dudlbag59. Izumeo ju je Verner fon Braun, lansirana je sa zemlje i, da bi
pogodila metu, letela je hiljadama kilometara kao ptica.
Duško je zapamtio upozorenje i pitao Džonija šta Berlin misli o
IVANOVOM radu.
„Postoje dva tipa ljudi u kancelariji u Berlinu – nacisti, koji su prokleti
idioti, i reakcionari.” Nacisti su bili suviše glupi, rekao je Džoni, da bi
posumnjali u Duškovu iskrenost.
Ostali koji bi mogli da posumnjaju u njega neće reći ništa, jer bi
izražavanje zabrinutosti bilo protiv njihovih sopstvenih interesa. Naglasio
je da Duškov rad svakako mora da se popravi da bi Džoni imao zaštitu od
Gestapoa.
Tajna policija je već pokušala da ga se reši, rekao je, i pokušaće ponovo.
U jednoj deviznoj transakciji neki gestapovac mu je uvalio falsifikovane
novčanice; kada se požalio, „krenula je priča da grupa ljudi iz Gestapoa
zarađuje na račun Trećeg rajha”.
Himler je naredio da jednog od njih streljaju.
 Džoni nije mogao da se vrati u Nemačku, rekao je, zato što će ga
Gestapo sasvim sigurno ubiti. Do sada ga je Abver štitio i lisabonski
ogranak je imao posebna naređenja za to. Kamler mu je čak rekao: „U
slučaju opasnosti, bolje ti je da ideš u Englesku.” Ali ako se ne vrati,
njegova žena će uskoro imati posetioce. Nacistički običaj Zipenhafta
(Sippenhaft) – izvršavanje osvete na članu porodice – bio je brz i siguran.
Otežavajuća okolnost za MI5 bio je Džonijev odnos sa Dikijem
Metkalfom, Duškovim podređenim agentom BALONOM. Ijan Vilson je 31.
avgusta pripremio dopis za Robertsona, Mastermana i Meriota. U njemu je
izneo novosti o Metkalfu i osetljivom postupanju s njim, u odnosu na
Popova i Jebsena. „Ne mogu da se otmem osećanju”, napisao je, „da Nemci
ne poklanjaju nikakvo istinsko poverenje u podatke koje je BALON dao.”
Ukoliko se to ispostavi kao tačno, upozorio je Vilson, Jebsen bi bio uhvaćen
između dve vatre. „Mislim da možemo da pretpostavimo da, ako Jebsen
zna da je TRICIKL pod kontrolom, onda zna da je i BALON pod
kontrolom. Izgleda da je sakrio od Berlina pravi položaj TRICIKLA, ali
nije jasno da li se pred Berlinom pravi da je i sa BALONOM sve u redu.”
Vilson je izložio dilemu: „Naravno, za Berlin je nelogično da veruje u
TRICIKLA, a da istovremeno misli da je BALON pod kontrolom, ali ako to
nije njihov stav, onda ne mogu da razumem zašto od TRICIKLA nije
zatraženo da u Lisabon ponese novo mastilo, novac i adrese paravan
preduzeća.” Ijan je mislio suprotno – kako Nemci misle – da Britanci ne bi
dozvolili da agent koji je pod tuđom kontrolom putuje u Lisabon. U oba
slučaja, situacija je bila problematična.
Duško je nakon dan-dva posetio Bajlonijeve. Imanje je nudilo duševni
mir i utočište, pa makar i na nekoliko sati jer su mu i jedno i drugo bili
potrebni. Ali čim se parkirao, Ljiljana je navalila.
„Duško, hajdemo na plivanje.”
Odmahnuo je glavom. „Samo što sam stigao. Hoću malo da se
saberem.”
Koliko god da je obožavao tu devojku, trebalo mu je malo vremena da
razmisli. I da se odmori. Odlučna, Ljiljana je pozvala drugog gosta da joj se
pridruži. Mladić, za koga je Duško mislio da je američki vojni ataše,
mahnuo je rukom u znak pristanka. Ljiljana se nasmejala i pitala da li
mogu da idu Duškovim jaguarom, u velikom stilu. Dobacio joj je ključeve,
pa su nakon nekoliko trenutaka Ljiljana i njen prijatelj već jurili prema
plaži.
Nisu mogli da čuju otkucavanje.
 DVADESET PRVO POGLAVLJE

PET ŽIVOTA

Otprilike četiri sata kasnije, po Duškovoj proceni, primetio je kola kako

jure niz put, ali to nije bio njegov jaguar, već taksi, iz koga je iskočila
Ljiljana. „Duško, kola su eksplodirala”, uzviknula je trčeći ka njemu.
„Odjednom su odletela u vazduh dok smo se kupali.”
Duško je priželjkivao uzbuđenja, čak i opasnost, ali ne i da zbog toga
budu ugroženi životi nedužnih devojaka. Nazvao je Sesila Gledhila, šefa
britanskog ogranka, koji je na tom mestu nasledio pukovnika Džarvisa.
„Kome je u interesu da me se reši? Nemcima svakako nije jer sam
njihov glavni adut, a uostalom, ako bi posumnjali da ih varam, prvo bi me
saslušali. Isto važi i za vas.”
Gledhil se saglasio da nisu Nemci i uveravao Duška da nisu ni Britanci.
A onda izrekao zapanjujuću pretpostavku ko bi mogao da bude vinovnik.
Amerikanci.
„Pre nekoliko nedelja jedna američka služba se raspitivala za tebe”,
rekao je. „Hteli su da znaju da li radiš za nas. Naravno, rekli smo da ne.”
Ako je Duškova pretpostavka da je Ljiljanin partner Amerikanac bila
tačna, tek to bi bila besmislica. Pa ipak, u glavi su mu odzvanjale
Foksvortove reči kako bi Huveru nešto moglo da padne na pamet. Možda
američki oficir nije bio kontraobaveštajac, pa nije ni imao pojma o
naređenju za likvidaciju. Slučaj je preuzeo Ijan Vilson, koji je Artura
Terstona, atašea FBI-ja pri američkoj ambasadi u Londonu, pitao može li
da ustanovi do koje mere je američka služba u Lisabonu sumnjala na
TRICIKLA.
Čekajući odgovor, Duško se vratio svojoj omiljenoj razbibrizi –
kockanju. Jedne večeri u kazinu Estoril mu je dobro krenulo u bakari, i već
je bio uzeo oko šest sedam hiljada dolara kada se pojavila grupa prijatelja.
Sa njima je bila jedna zgodna Belgijanka, Luiza, koju je Popov izgleda
opčinio. Duško je nagurao čipove u džepove i predložio da popiju flašu
šampanjaca u salonu. Posle sat vremena već su bili u Palasiju i bolje se
upoznavali. Negde u četiri ujutru, sećao se Duško, razbudili su ga „zvuci
sitnih koraka i šuškanja papira”; Luiza mu je preturala po fiokama.
Posle nekoliko minuta se vratila u sobu i nečujno uvukla u krevet.
Protegnuvši se i zevnuvši, Duško se pravio da ga je probudila. „Za koga
radiš?” iznenada je upitao.
„Molim?”
„Za koga radiš?”
Pošto se pravila da ne razume šta je pita, blago ju je ošamario. Počela
je da plače, pravdajući se kako joj je neophodan novac za kiriju. „To je bila
bezočna laž”, pričao je kasnije Duško prisećajući se događaja, „jer je bilo
dovoljno da mi zavuče ruku u džep mantila i pokupi čipove vredne hiljade
dolara, a ja manjak ne bih ni primetio.”
Luiza je bar u nečemu bila dosledna, pa je Duško digao ruke pošto nije
odala za koga špijunira. Zašto kvariti lepo veče, razmišljao je, a osim toga,
onaj koji ju je unajmio bi mogao sledeći put da pošalje nekog drugog
umesto nje.

U jesen 1943, Duško je bio psihički slomljen. Neprestano je brinuo za

svoje roditelje, kao i za Iva i Džonija, a onaj pokušaj ubistva da i ne
pominjemo. Svakoga dana je živeo pet različitih života – kao nemački
špijun, britanski špijun, jugoslovenski diplomata, poslovni čovek i svetski
plejboj. Besomučno je pio i pušio, danju uzimao benzedrin60 kako bi ostao
u formi, a noću gutao pilule za spavanje ne bi li ugrabio bar malo sna.
Iznutra, utrobu mu je nagrizalo devet čireva.
Dok se Duško borio da održi posao i paravan, Jebsenove nevolje sa
Gestapoom i SD-om dostizale su vrhunac. MI6 je krajem leta dobio
obaveštenje kako Džoni želi da ostane u Lisabonu i da se „ni pod kojim
uslovima” neće vratiti u Nemačku. Četvrtog septembra su saznali da mu je
zabranjen boravak u Portugalu i da će otputovati u Madrid, gde će odsesti
u Ricu.
 Duško je 13. septembra otputovao iz Lisabona i sleteo na aerodrom
Vitčurč sutradan u osam izjutra. Tar i Ijan su ga sačekali u Londonu i
odvezli kući, gde su otvorili jugoslovenske diplomatske torbe. Osim
gomile ženskih svilenih čarapa, u njima su se nalazili falsifikovani
jugoslovenski pečati, tri paravan adrese, koverat sa 2500 funti (od kojih je
500 bilo u banknotama od pet funti), koverat sa 2000 američkih dolara
(dvadeset novčanica od po 100), dva nemačka upitnika, sastojci za
pravljenje nevidljivog mastila, kamera „lajka” sa šest rolni filma,
Pingvinovo izdanje Golsvortijeve Seoske kuće (odakle je Duško trebalo da
vadi fraze za šifrovane poruke) i nemačka radio-stanica u zapečaćenom
paketu. U poklopcu predajnika nalazila su se uputstva za korišćenje,
frekvencije, vremena uspostavljanja veza i pozivni znaci za prenosnika i
kontrolnu stanicu.
Vilson je kasnije tog prepodneva poslao britansku valutu na analizu u
Englesku banku. Od petsto banknota od pet funti, sto pedeset dve bile su
falsifikati. Međutim, Duško nije mogao odmah da obavesti Fon Karsthofa;
moraće da sačeka dve nedelje da bi ga izvestio kako je nekoliko novčanica
koje je upotrebio bilo lažno, i da ga je policija ispitivala odakle mu.
Naravno, tražiće od majora da mu ih nadoknadi.
Vrativši se u kancelariju, Vilson je Golsvortijevu knjigu sa šiframa
odložio u sef B1 A, a supstance za nevidljivo mastilo dostavio je profesoru
Briskouu. U propratnom pismu Vilson je profesora obavestio kako se
Popovljeva procedura sastoji u tome „da uzme šuplji deo vrha pera, tu
stavi nešto kristala i zagreje ga odozdo šibicom ili upaljačem. Kada se
kristali rastope, uzima šibicu čiji kraj umače u rastopljenu smesu i okreće
je dok se smesa ne uhvati na njen vrh”. Popov je onda za pisanje koristio
šibicu. Profesor Briskou, najverovatnije iz MI10, imao je zadatak da
odredi formulu kristala i ponovi proces.
Ijan je u dosije takođe uneo belešku koju je dobio od Popova, a koja
sadrži razjašnjenje poruka koje je Duško slao dok je bio u Americi. U
belešci naslovljenoj „ĆELAVI DOKTOR” pisalo je:

Džoni mi je objasnio kako je protivvrednost 10.000 dolara

koje je u Bostonu trebalo da mi isplati gospođica Mejson, moj
brat, „ćelavi doktor”, isplatio gospođi Ruži Simić u Beogradu...
Pretpostavljalo se da shvatam da je „ćelavi doktor – specijalista
 za gonoreju” upravo moj brat jer je kao mlad lekar radio na
novim načinima lečenja gonoreje, što je zahtevalo izuzetnu
koncentraciju, pa se, ne bi li naterao sebe da ne izlazi, ošišao na
kratko.

Nemci nisu znali da će agent PAULA – „ćelavi doktor za gonoreju” –

ubrzo postati dvostruki agent NEBOJŠA, Duškov peti podagent. Duško je
dotle dobio odgovor – ili u najmanju ruku čvrst dokaz – ko mu je
podmetnuo bombu pod auto. Nedugo pošto se vratio u London, Duško je
na jednoj proslavi upoznao američkog vojnog atašea. Popovu je odmah bio
sumnjiv zbog svoje zainteresovanosti jer je zamolio Duška da se sastanu
kasnije. Otprilike u to vreme Artur Terston se obratio Vilsonu.
„Tokom nedavne posete Lisabonu”, pisao je ataše FBI-ja, „i konzul i
vojni ataše pri poslanstvu su me pitali imam li ikakve informacije o
Dušanu Popovu. Obavestili su me da je u proteklih pet godina Popov bio u
Lisabonu više puta... bili su zabrinuti zbog činjenice da verovatno radi za
neprijatelja i smatrali su da bi trebalo pokrenuti detaljnu istragu o
njegovim aktivnostima.”
Terston nije pitao da li su oni pokušali da likvidiraju Popova, ali ih je
izvestio da su Duškovi rukovodioci Britanci i da bi trebalo da odustanu od
bilo kakve istrage „jer bi tako nešto moglo da ugrozi agentovu poziciju”.
Vilson to saznanje nije podelio sa Popovom, ali je „C” Dušku kasnije
rekao da postoji osnovana sumnja da su atentat pripremili Amerikanci,
koji su otkrili da je nemački agent, ali nisu uspeli da otkriju da je
dvostruki agent.

Vilson je 20. septembra za Tara i Komitet dvostrukog krsta pripremio

izveštaj na sedamnaest strana u kome sumira važne informacije koje je
Duško sakupio tokom puta. Počeo je sa tvrdnjom da „TRICIKL dostavlja
sve materijale pošteno i sa izuzetno visokim stepenom tačnosti”. Vilson je
kao primer naveo kako je Duško precizno ustanovio pravo značenje deset
šifrovanih reči koje je Abver koristio u svojim telegramima. Ijan je,
međutim, uz to istakao i uznemirujuću konverzaciju između Jebsena,
Kamlera i Popova:
 KARSTHOF i KAMLER su pitali TRICIKLA da li često viđa
BALONA. TRICIKL je odgovorio da ga viđa samo povremeno i
da izbegava da razgovara sa njim. JEBSEN je rekao da niko ne bi
mogao da napiše toliko pisama koliko je BALON napisao a da ga
ne uhvate, a KAMLER mu je – JEBSENU – odvratio: „Nijedan
špijun ne bi mogao tri godine da piše na istom papiru a da ne
bude uhvaćen.”

Popovljev odnos sa Kamlerom nije bio sjajan. Iako u tehničkom smislu

nije bio Duškov šef, čovek iz Abvera I se često ponašao kao da jeste i slao
u Tirpicufer izveštaje koji njegov kompletan rad predstavljaju u lošem
svetlu. Džoni je tvrdio da je Kamler radio na Duškovu štetu i izveštavao
Berlin kako su svi IVANOVI dokumenti „lažni, izmišljeni ili izvučeni iz
novina”. Na svu sreću, pisao je Vilson, Fon Karsthof je mrzeo Kamlera,
tako da neke njegove izveštaje ili nije poslao ili ih je redigovao kako bi
umanjio IVANOVE omaške.
Popov je izvestio Ijana da je Ludoviko uspeo u tome da Kamlera
opozovu u Berlin, koristeći se najstarijim trikom na svetu: „Saznao sam od
ELIZABET”, pisao je u izveštaju, „da je prvi sekretar nemačkog
poslanstva pomogao FON KARSTHOFU da se reši KAMLERA zbog
ljubavne veze između KAMLEROVE verenice, koja je radila u poslanstvu,
i prvog sekretara.” Ono što Fon Karsthof nije shvatio bilo je da će Kamler
moći mnogo više da naudi Popovu i Jebsenu iz Berlina nego iz Lisabona.
S druge strane, Duškov odnos sa Jebsenom nije mogao biti čvršći.
„Džonijev stav prema meni je onakav kakav imaju samo veliki prijatelji”,
pisao je Ijanu, „i mislim da nema toga što Džoni ne bi učinio za mene, ma
kolika opasnost da je u pitanju.”
Zajedno su, izveštavao je Duško, razrađivali plan kako Džonija da
prebace u Englesku. Što se Nemaca tiče, Džoni će svojim
pretpostavljenima iz Abvera poturiti priču kako bi efikasnije kontrolisao
IVANA i ostale agente koji deluju u Britaniji ako ga premeste u London. A
što se tiče Britanaca, Duško će uraditi istu stvar, uveravajući MI5 o koristi
koje bi imao ako Džoniju formalno prizna status dvostrukog agenta, kao i
da će se potruditi da Džoni dobije vizu. U cilju efikasnije komunikacije,
ustanovili su šifre koje će koristiti u telegramima. Ako Džoni napiše.
„Zbog bolesti ne mogu da nastavim sa poslom”, značiće da je u
neposrednoj životnoj opasnosti. Ako Duško pošalje poruku: „Operacija je
uspela, Marija se oseća bolje”, značiće da je Jebsen dobio englesku vizu.
U izveštaju Ijana Vilsona od 20. septembra takođe stoji da je Kamlera
zamenio major Šrajber. Alojz Šrajber je bio pedesetogodišnji Bavarac,
tamnije puti, ćelav i sa ožiljcima na obe nadlanice. Pošto je bio doktor
hemije, očigledno je povreda nastala u dodiru sa kiselinom.
Praktično svi iz MI5 i MI6, uključujući i „C”, pročitali su Ijanov
izveštaj. U dopisu koji je sutradan poslao kolegama, pukovnik Robertson
je istakao: „Da nismo imali ISOS61 [radio-presrete], sa kojima smo
uporedili izveštaj, čini mi se da ne bismo poverovali u njegov najveći deo
i skoro sigurno bismo došli do zaključka da je JEBSEN obmanjivao
TRICIKLA.”
Odgovor svih zainteresovanih strana bio je da žele da se Duško vrati u
Lisabon i iščeprka još informacija. Robertson se složio: „TRICIKL se na
zahtev Nemaca ubrzo vraća u Lisabon, i čini mi se da smo u povoljnoj
situaciji da zaigramo u veoma veliki ulog.”
Međutim, lisabonski ulog nadmašiće jedan nepouzdani kockar u
Madridu.

Jebsen je otprilike 6. septembra iznajmio sobu 530 u madridskom Ricu.

Sledećih nekoliko dana preklinjao je za savet dvojicu antinacistički
nastrojenih oficira Abvera, Moldenhauera i Ruzera. Džoni nije znao da je
Ruzer na sopstveni rizik stupio u vezu sa britanskom obaveštajnom
službom još pre godinu dana. Iako ga nije aktivno angažovao, MI6 mu je
dao kodno ime JUNIOR.
Jebsen, Moldenhauer i Ruzer imali su slične sudbine. Svi su znali da je
Kamler opozvan u Berlin i da će vrlo verovatno Gestapou otkucati bar
Džonija i Ruzera. „Svestan si kakve te optužbe očekuju, zar ne?” rekao je
Kamler Ruzeru pre odlaska. I Moldenhauer, koji je bio blizak sa Ruzerom
i Jebsenom, svakako će biti osumnjičen. Ali u najvećoj opasnosti je bio
Džoni; bio je siguran da mu je Kamler pre odlaska ozvučio stan i snimao
Džonijeve i Duškove razgovore kako da pomognu Britancima. Džoni je
bio ubeđen da će Kamler, kada se vrati, snimke predati Abveru, a
verovatno i Gestapou.
 Džonijeve finansijske mahinacije produbljivale su opasnost i gomilale
materijalne dokaze. Pre svega, tu su bili pozivi iz Tirpicufera da se vrati u
Berlin. Odmah zatim i telegram poslovnog saradnika iz Frankfurta, koji
mu je napisao da reskira glavu ako se vrati. Onda mu je i Fredi fon
Kagenek, Džonijev i Duškov drugar sa fakulteta, iz Pariza dojavio da bi
odmah trebalo da se skloni u Dablin, kod zajedničke prijateljice Onore
Ficdžerald. Nekoliko dana kasnije jedan kolega iz Abvera mu je iz Berlina
telegrafisao da su „stare nevolje sa Gestapoom” ponovo izbile na površinu.
Pritisak je bio prevelik.
Džoni je 21. septembra Moldenhaueru izdiktirao oproštajno pismo pred
samoubistvo. Za Duška, ono je značilo gubitak najboljeg prijatelja.
A za IVANA nešto još gore.
 DVADESET DRUGO POGLAVLJE

ZAČULI SU SE PUCNJI

Agent MI6 u Madridu Kenet Benton sećao se da su ga krajem septembra

1943. pozvali u britansku ambasadu. Jedna soba na spratu bila je
rezervisana za izbegle ratne zarobljenike62, gde je posetilac morao da čeka
pod stražom. Kada je Benton stigao, video je „sitnog čoveka koji je pušio
cigaretu za cigaretom i izgledao prilično znojavo i zabrinuto”. Čovek je
izjavio da je oficir Abvera i da je došao da zatraži zaštitu od Britanaca.
„U nevolji ste?”
„Gestapo mi je za petama jer sam predao izveštaj o njihovom radu sa
falsifikovanim britanskim novčanicama.”
„Da li su vas pratili dovde?”
„Ne. Otarasio sam ih se.”
Benton ga je upitao za ime, i Džoni mu je rekao, dodavši:
„Pretpostavljam da ste vi gospodin Benton.”
Oficir SIS-a je poskočio. Niko nije trebalo da zna da je agent, a još
manje kako se zove.
Džoni je objasnio da je madridska kancelarija Abvera često razgovarala
o osoblju MI6. Na primer, Jebsen je znao da je Benton u Beču bio
pomoćnik agenta po imenu Kendrik. Pomalo zbunjen Benton je pitao šta
Berlin priča o madridskoni ogranku. Džoni je rekao da je opšte mišljenje
bilo da su Benton i Ajvens „lukave lisice”, ali da je gospođa Žilo,
zadužena za vize, bila ta koja je stvarno vodila kancelariju. Zadovoljan što
su Jebsenovi podaci, makar u tom delu, netačni, Benton ga je zamolio da
nastavi.
„Znam jednog agenta Abvera ovde”, rekao je Džoni, „čoveka koga sam
lično zavrbovao, koji je ili prešao ili samo što nije prešao na vašu stranu.”
Benton je zatražio ime.
„Dušan Popov, Jugosloven. Veoma koristan agent, vođen iz Beograda i
Lisabona.”
 Razgovor je trajao još nekoliko sati, sećao se Benton, i Jebsen je
predložio da izađe na službeni ulaz. Kenet je odmahnuo glavom. Džoni će
ostati u ambasadi preko noći, rekao je Benton, a sledećeg dana će ga
premestiti u sigurnu kuću. Jebsen se usrdno složio.
Te večeri Benton je poslao šifrovan sažetak razgovora u London, i do
deset časova sledećeg dana poruka sa oznakom „najhitnije” stigla je nazad.
„GLUMAC ti govori istinu”, upozorio ga je London. „On je Forscher i
dobro nam je poznat. Popov je jedan od naših najuspešnijih dvostrukih
agenata, pod pseudonimom TRICIKL. Ta veza ima veliku potencijalnu
vrednost. Budi krajnje oprezan, ali probaj da dobiješ imena ostalih agenata
koje je zavrbovao, u slučaju da nam je neko promakao.”
Sledećeg jutra Benton je stavio sigurnu kuću pod prismotru i zatražio
od Francuza da provere i službeni ulaz britanske ambasade, da bi bio
siguran da i on nije pod prismotrom. Zadovoljan, ispratio je Džonija na
sprat i nastavio saslušanje. Jebsen mu je dao kopiju svoje oproštajne
poruke koja je bila naslovljena na Herr Oberstleutnanta (verovatno
potpukovnik Tering) i Herr Majora (verovatno Muncingera), njegove
pretpostavljene u Abveru. Moldenhauer je imao original, ali ga nije
poslao.
Benton je pročitao pismo, ne shvatajući da je u tekstu „Ivan” bio
Duško, a „Paula” Ivo:

Ne mogu da se vratim u Nemačku zato što više neću moći da

vas pogledam u oči.
Poslednje dve nedelje nosio sam tajnu sa sobom... i zato sam
odlučio... da vam kažem istinu iako ću zbog toga snositi
posledice.
Kada sam upoznao Ivana u Portugalu, posle mog razgovora
sa Kamlerom u Berlinu, duboko sam sumnjao da je još uvek
lojalan... Neposredno pre odlaska, Ivan mi je priznao da već
dugo nije bio lojalan... Rastrzan, da li da ispunim svoju vojničku
dužnost ili održim reč datu prijatelju, za mene je postojao samo
jedan izlaz, i sada sam odlučio da ga ostvarim...
Znam da bi me Vojni sud za ovo što sam uradio osudio na
smrt... Preduzimajući ovaj korak svojom voljom... nadam se da
 spasavam „Amt”63 sramote, a svoju ženu prezira što nosi moje
okaljano prezime... Ne plašite se da će biti skandala. Tragove ću
pokriti veoma pažljivo, a svoje stvari poslati ispovedniku, za
siromašne. Onda ću popiti otrov i otplivati daleko na more.
Proći će dani dok se moje telo ne nasuče, a tada više neće biti
prepoznatljivo...
Ubuduće ćete u Srbiji moći da koristite samo Paulu jer su
ljudi koji su mu bili slati iz Engleske sasvim sigurno dolazili u
vezu sa Ivanom, koji bi ih onda preobratio.

Džoni je napomenuo da je hteo da svedok – Moldenhauer – potvrdi

njegovo očajno stanje kako bi njegova poruka izgledala verodostojno.
Pretvarajući se da je očajan, izdiktirao je poruku, a onda napravio kopiju.
Moldenhauer nije znao da je Džoni nameravao da pošalje kopiju kako bi
ga Britanci onda odmah poslali avionom na Gibraltar, a odatle u Englesku.
Da li će Britanci pristati?
Benton je prosledio podatke u London.
U podne je britanska obaveštajna služba odgovorila, tražeći detalje
vezane za Jebsenovu ugroženost, navodeći da „po svaku cenu” mora biti
sprečen da pošalje pismo. U telegramu je dalje stajalo da Jebsen mora da
zadrži svoj položaj u Abveru i da će mu MI6 obezbediti utočište, samo
kada oni budu osetili da je to neophodno. London je sumnjao da Džoni
preuveličava opasnost da bi ih naterao na nepotrebnu evakuaciju.
Sledećeg dana, 24. septembra, Duško je telegrafisao Džoniju:

Smiri se. Poverenje koje imam kod Nemaca mora da bude

sačuvano po svaku cenu. Svi tvoji postupci prvenstveno moraju
biti usmereni u svrhu zaštite naših porodica i prijatelja. Za njih
bi bilo katastrofalno da sada dođeš ovamo. Zato po svaku cenu
moraš da zadržiš svoj položaj u Abveru, makar dok se ja ne
vratim.

Kao što su Duško i svi u britanskoj obaveštajnoj službi znali – ako bi

Džoni iznenada nestao, Nemci bi posumnjali na prljavu igru u kojoj
učestvuje ne samo Džoni već i njegov glavni agent IVAN i cela
jugoslovenska mreža. Zato Džoni mora da ostane miran.
Četiri dana kasnije, Ijan Vilson je koordinisao telegrame koji su
pristizali i procenjivao rizik. Kao što se MI5 i plašio, Džonijevo pismo je
već procurelo. Moldenhauer je „smesta” obelodanio stvar jednom
saradniku SIS-a, zapisao je Ijan. Taru se to nije nimalo dopalo i poslao je
Mastermanu, Meriotu i Vilsonu predlog kako da ublaže stvar. „Ako Džoni
Jebsen odluči da nam se bezuslovno pridruži”, napisao je Robertson,
„mora da stupi u vezu sa Erihom Šrederom, šefom lisabonskog SD-a i da
mu proda sledeću priču:

Tražili su me Britanci i nekoliko puta sam se susreo s njima...

Na sastancima su mi predložili: a) da bi prema obaveštajnim
podacima trebalo da se odnosim kao prema izvornom
britanskom obaveštajnom materijalu za „navlačenje”, (b) da bi
trebalo da otkucam sve nemačke agente o kojima imam
informacije i (c) da nastavim u svojstvu Abverovog nagovarača i
vrbujem ljude koje je odabrao britanski IS i koji bi posle radili
kao dvostruki agenti.

Robertsonova nečuvena strategija bio je hrabar predlog da Jebsen

pristupi Nemcima kao trostruki agent64. Ali on još nije završio. Jebsen će,
kazao je, reći da Britanci tvrde da je svaki treći oficir Abvera u sličnoj
situaciji i da obaveštavaju MI6 o svakom koraku Nemaca. Džoni bi onda
napravio jednu uzgrednu (i lažnu) opasku – da Čeh već igra dvostruku
igru. Nemci će utvrditi da je to agent koji se vodi pod kodnim imenom
OŠTRI65 i smatraće da je i njegov pretpostavljeni, Kalmer, takođe
preobraćen. Robertsonov plan se nastavljao tako što bi Jebsen ugovorio
drugi sastanak sa Šrederom, ali sledećeg jutra će saznati da je Džoni „otet
i sklonjen”.
Tar nije znao da su Nemci već razmatrali da li da otmu Ruzera, a
pravili su planove i za Džonija.

Masterman, Meriot, Foli i Vilson sastali su se sledećeg dana da

razmotre Robertsonovu ideju i odluče šta dalje. Mogli su tajno da prebace
Jebsena avionom u London i saznaju sve što zna, ili još bolje, da ga ostave
u Madridu i vode kao dvostrukog agenta. Foli je izvestio da se MI6 već
obraća Jebsenu šifrovanim imenom GLUMAC, neformalno ga koristeći
kao saradnika. Grupa je odlučila da Robertsonov predlog zasad ne primeni,
ali da će zatražiti još podataka o stepenu Džonijeve ugroženosti. Njegova
uloga, kao čoveka ubačenog u Abver, bila je izuzetno vredna i britanska
obaveštajna služba neće odustati tako lako.
London je nakon nešto više od nedelju dana prebacio Džonija u
Lisabon, prisećao se Benton.
„Bilo mi je veoma žao što moram da se odvojim od GLUMCA”,
napisao je, „zato što je bio zanimljiv i vrlo obrazovan čovek i stvarno
dobro društvo.” Benton je dodao da je Džoni obavestio MI6 – uz vidljivo
kolebanje – da „Gestapo ima uvežban tim za otmice, obučen za upade u
strane zemlje, hvatanje željenog čoveka i njegovo prebacivanje preko
granice bez izazivanja sumnje”.
Ablege komandosi bili su stručnjaci za otmice i uklanjanje, objasnio je
Jebsen. Pričalo se da imaju otrove brzog dejstva, ali bez ukusa, pa su
mogli da se dodaju u bilo koju hranu ili piće. Posle dvadeset minuta
supstanca više nije ostavljala tragove u telu i žrtva bi na autopsiji bila
čista. Tamo gde upotreba otrova ne bi bila izvodljiva, koristilo se vatreno
oružje. Nemci su u Španiji imali punu podršku policije i Falange66, rekao
je Džoni.
Abver je, doduše nezvanično, imao gotovo ista ovlašćenja. Te iste 1943.
odeljenju za otmice naređeno je da kidnapuje nemačkog vozača koji je
odavao podatke Britancima. Tim od troje ljudi dobio je adresu čovekove
ljubavnice u centru Madrida i rečeno im je da budu u pripravnosti kada on
dođe kod nje u posetu. Uputstva su bila da ga savladaju i bez mnogo buke
odvedu u štab Abvera – usred belog dana.
„Svi smo bili u civilu”, prisećao se jedan od otmičara. „Svaki je nosio
pištolj, a ja sam imao i nekoliko konzervi, u kojima su bili jastučići od
vate natopljeni hloroformom. ... Dok je V. čekao u kolima, spreman da
brzo i tiho preveze dezertera kroz grad, drugi čovek i ja smo ušli u kuću. ...
Vrata susedne sobe su se otvorila i u njima je stajao čovek koga sam
tražio... Začuli su se pucnji kad sam krenuo prema njemu i pokušao da ga
savladam, ali on se samo presamitio – ubijen sopstvenim pištoljem.”
 U svakom slučaju, timovi za otmice bili su jedini zvanični izbor.

Duško je tokom sledećih nekoliko nedelja radio na ruti bekstva, gde su

se Britanija, Nemačka, Jugoslavija i Španija vrtele zajedno na nestabilnom
i nevidljivom ringišpilu. Dok bi Jebsen razrađivao detalje sa nemačkom
stranom, istovremeno bi zajedno sa Ivom u Beogradu izabrao grupu do
dvanaestak ljudi. Fon Karsthof će, zauzvrat, sarađivati sa Džonijem i Ivom
na izboru nemačkih agenata koje će ubaciti u grupu. Džoni će se
dogovoriti sa nemačkim vlastima da omoguće prolaz u Španiju preko
Francuske. Duško će se sastati sa grupom u San Sebastijanu – dvadeset
kilometara od francuske granice – gde će nemačke agente pozdraviti kao
stare prijatelje i proslediti ih u britanski konzulat, koji će organizovati put
u Englesku. Fon Karsthof će verovati da u grupu šalje prave nemačke
špijune, ali Ivo, koji će rukovoditi konačnim izborom, garantovao je
Dušku i Britancima da će svi biti dvostruki agenti.
Karika koja je nedostajala u lancu bekstva bila je Duškova viza za
Španiju. Sa usponom nove hrvatske države, odnosi između jugoslovenske
vlade u egzilu i Frankove vlade postali su zategnuti. Britanska obaveštajna
služba pokušala je da nagovori jugoslovenskog otpravnika poslova u
Madridu da urgira tamo zbog Duškove vize, ali je on to odbio jer nije
verovao Popovu i zato što je nezavisno radio na sopstvenoj ruti.
Jugoslovensko poslanstvo u Lisabonu je pokušalo da pomogne, ali je
takođe bilo neuspešno.
Fon Karsthof je rekao Dušku da Abver može da obezbedi vizu, ali je taj
predlog odbačen jer bi Britanci videli da je Popov imao nemačku pomoć.
Ako bi Duško mogao da stupi u vezu sa nekim uticajnim Jugoslovenima u
Londonu, predložio je Ludoviko – prijateljima begunaca – oni bi mogli da
nateraju Britance da Popovu izdaju pasoš, sa kojim bi mogao da dobije
špansku vizu. Duško se složio.
Poslednja karika bili su sami begunci. Oni su morali da budu
obavešteni – na način kako su odobrili Britanci i Nemci – da se pripreme
za beg. Odlučeno je da svaki begunac dobije sledeću poruku:

Dobićete pismo preko dr P. On je prijatelj, i u kontaktu je sa

nama. U prilici je da vam preko nekih prijatelja pomogne da
 pobegnete iz Jugoslavije u Španiju. Ako to želite, uradite tačno
kako vam dr P. bude rekao, čak i ako vam to bude zvučalo vrlo
čudno. U San Sebastijanu ćete se sastati sa jugoslovenskim
zvaničnicima, koji će vas onda poslati u Englesku. U slučaju da
nemate sredstva za karte itd., dr P. će vam pozajmiti. Ovo neka
bude tajna, a pismo spalite.

Za to vreme Džoni se predomislio u vezi sa svojim statusom. Mučio ga

je strah da bi mogao da bude žigosan kao izdajnik, kao i to da bi njegova
žena mogla da bude u opasnosti ako ga otkriju. Nagovestio je MI6 da želi
da prekine komunikaciju, ali mu je madridski ogranak saopštio da je
preduzeo neopoziv korak. Međutim, dozvoliće mu da bude „nesvestan”
izvor, koji će diskretno dostavljati podatke TRICIKLU i drugim agentima.
Džoni se složio, ali uz tri uslova: a) svaki nemački agent, uhvaćen na
osnovu Džonijevih podataka, biće smatran ratnim zarobljenikom umesto
špijunom (koji bi inače bio streljan); b) Britanci će koristiti „najveći
oprez” da ne otkriju Džonija, čak ni posredno i c) Džoni će slobodno moći
da putuje posle rata. U međuvremenu, MI6 se pripremio za hitan slučaj.
Frenk Foli je stupio u vezu sa agentom SOE u Madridu i rekao mu da bude
u pripravnosti za evakuaciju.
Džoni je nastavio da sarađuje sa Fon Karsthofom kao i obično i zajedno
su radili na nemačkoj strani rute. Osamnaestog oktobra podneo je dugačak
prikaz – kako će se operacija odvijati. IVAN je dobio odobrenje
jugoslovenske vlade u egzilu da prokrijumčari određene srpske oficire iz
Švajcarske i Srbije u Englesku, pisao je. PAULA (Ivo) će kupiti nemačke
pasoše i omogućiti im put iz Beograda u Francusku. Grupa će putovati u
Bijaric, gde će ih primiti Džoni ili neki njegov agent. Jugoslovenska vlada
će platiti 4000 francuskih franaka po beguncu kao mito dvojici carinskih
oficira na granici. Džoni će ispratiti grupu do Madrida, gde će biti predati
Englezima. Fon Karsthof, Džoni i PAULA će izabrati nemačke agente koje
će uključiti u grupu, s kojima će se postupati kao sa ostalima. Ni
jugoslovenska vlada, ni Britanci, uopšte ne sumnjaju da je u pitanju
prevara, uverio je Džoni Ludovika.
Fon Karsthof je sutradan obavestio Berlin o planu, uključivši i
kompletan Jebsenov izveštaj. Objasnio je da će francusko-španski agent
biti „Karlos”, Argentinac zaposlen u Jebsenovoj firmi u Hamburgu.
Primetivši da je operacija „veoma osetljiva”, major je dodao: „Zbog
sigurnosti, s posebnom pažnjom se prati eventualna ugroženost Ivana I67 u
slučaju da izazove sumnju ili da operacija ne bude uspešno izvedena.”
Dok je Fon Karsthof brižljivo štitio Popovljev identitet od neprijatelja,
Robertson je uvlačio Jebsena u britansko krilo. Obavestivši ga o
Duškovom budućem putu u Lisabon, Tar je zatražio od Džonija da navede
imena koja su njegova lokalna abverovska podrška. Jebsen je naznačio
njih četvoro: Fon Karsthofa, dve sekretarice i dr Alojza Šrajbera.

Duško se vratio u Lisabon 10. novembra, ovaj put smestivši se u hotel

Aviz. S obzirom na značaj i sve veći rizik Popovljevog rada, Ijan Vilson je
došao dva dana ranije da pomogne ako bude potrebno. Na njihovo
iznenađenje, Duško je primljen izuzetno dobro. U izveštaju Londonu od
21. novembra Vilson je citirao Jebsena: „ŠRAJBER je napisao Berlinu da
je po njegovom mišljenju TRICIKL u potpunosti pouzdan i da mu treba
dati najveće i najpoverljivije zadatke za najveći novac.” Izgleda da se sa
tim slagao i Fon Karsthof. Na jednom od njihovih prvih sastanaka major je
dao Popovu tri nova upitnika i 15.000 dolara. Duško je čuvao novac u
hotelskom sefu.
Jebsen je, s druge strane, započeo svoju novu ulogu, hraneći MI6
podacima o oficirima Abvera i njihovim stavovima o različitim stvarima.
Prvi put je izgledalo da su Džoni i Duško radili u tandemu; prvi –
sakupljajući informacije, a drugi – šireći dezinformacije.

Sve je išlo glatko nešto manje od mesec dana. Ali je Džoni 26. oktobra
obavestio MI6 da Abver ima saradnika – „možda pod imenom Martins” –
koji radi u Ambasadi Sjedinjenih Država u Lisabonu. Martins je tek nakon
nekoliko nedelja došao u britansku ambasadu i priznao da je bio paravan
za dva nemačka agenta u Britaniji, BALONA i ŽELATIN. Uz to, Martins
je znao njihova prava imena. Nemci su koristili njegovu firmu, rekli su
Portugalci, da preko nje šalju novac agentima.
Duško je imao dilemu zbog koje je bio strašno uznemiren: ako Metkalf
i Gertner prestanu da pišu, Nemci će pretpostaviti da su pohapšeni i onda
sledi njegovo hapšenje. Ali ako nastave da pišu, Martins će posumnjati da
su dvostruki agenti i obavestiće Abver. Ako uradi prvo, Nemci će otkačiti
Duška; ako uradi drugo, biće provaljen.
Britanci su se bacili na razmišljanje. Vilson, Robertson, Foli i Lojd su
uporedili beleške, i došli do brzog rešenja. London je 28. novembra poslao
plan Lisabonu:

„Sa MARTINSOM bi trebalo razgovarati lično i reći mu da

nastavi sa normalnim radom, ali pod strogim velom tajne.
Trebalo bi ga istovremeno pohvaliti i zastrašiti i obećati mu
nagradu ako sprovede naša uputstva. Nemci treba da se ohrabre i
da upozore BALONA i ŽELATIN da napuste adrese.”

Vilson je sledećeg dana podneo izveštaj. Martins je ispitan, rekao je, ali
„ne veruju da će neograničeno moći da ćuti ako nastavi da dobija prepisku
za koju će nakon nekog vremena naslutiti da je pod kontrolom”. Ijan je
predložio da se Fridlina prepiska ugasi, da sačekaju i vide šta će se
dogoditi.

Duško je za to vreme otišao na recepciju Aviza da podigne svoj paket iz

sefa. Nekoliko trenutaka kasnije, službenik se vratio praznih ruku. Sef je
bio prazan.
Duško je znao da su za nestanak novca postojale samo dve mogućnosti:
ili je paket ukrao neki službenik ili ga je Abver otkrio. Prvo je izgledalo
neverovatno jer službenik nije mogao da zna da u paketu ima novca. Još
važnije, kako je mogao da se nada da će preživeti hotelsko saslušanje?
Jedino stvarno objašnjenje bili su Nemci.
Ako je Duško bio provaljen, kao što je Vilson strahovao, Abver bi želeo
da povrati svojih petnaest hiljada dolara. Ali kako su uspeli da uđu u sef,
čak i da su pretpostavili da je novac sklonio tamo?
Međutim, Duško nije znao da je u hotelu radio čovek koji tu i nije bio
zaposlen; takođe, u hotelu nisu znali da taj čovek ima ključ od sefa.
 DVADESET TREĆE POGLAVLJE

SERUM ISTINE

Fon Karsthof je vratio novac posle nekoliko dana uz objašnjenje da je

neki isuviše revnostan agent pretpostavio da se u paketu nalazi
diplomatska pošta. Ludoviko nije napomenuo kako je ovaj znao da je
Popov nešto deponovao u sef, a ni Duško ga nije pitao. Nešto kasnije istog
meseca, Džoni je obavestio MI6 da su Nemci visoko vrednovali hotelskog
agenta čiji su identitet, sve do ovog slučaja, znali samo on, Šrajber i još
jedan oficir Abvera. Čovek zapravo nije bio zaposlen u Avizu, objasnio je
Džoni; Abver mu je plaćao 2000 eskudosa mesečno, a uprava je
dozvoljavala da radi u hotelu – „u cilju kamuflaže”. Džoni nije znao
njegovo ime, ali je znao njegovu ulogu: kada bi se Englezi prijavili na
recepciji, uzimao im je pasoše kako bi Abver mogao da napravi kopije.
Inače, muvao se po hotelu da „kontroliše” strance koji u njemu borave.
Kontrola tog čoveka – kome su Britanci nadenuli kodno ime „GUJA” –
nije bila po volji ni Popovu ni MI6, ali su za sada morali da gaje zmiju u
nedrima.

Sredinom novembra Popov se redovno sastajao sa Jebsenom i Fon

Karsthofom, i od obojice je prikupio mnogo informacija za London.
Jebsenov odnos sa Gestapoom i SD-om se nije poboljšao, rekao je Džoni
Dušku, tako da mu je major Muncinger saopštio da se ne vraća u Berlin –
čak ni ako on to lično naredi. Jebsenova bezbednost i dalje je bila u
rukama Abvera, ali je to sada zavisilo od jednog neočekivanog faktora: Iva
Popova.
U potpunosti uključen u mrežu TRICIKL kao dvostruki agent
NEBOJŠA, Ivo je neumorno delovao iz senke, pomažući u sabotažama i
kontraobaveštajnom radu. Intelekt dr Popova, šarm i ubedljivost snažno su
uticali na čelnike Abvera, jer je i on, poput Duška, iskoristio većinu
mogućnosti koje su mu se pružile. Ijan Vilson je ukratko opisao ovaj
neočekivan dobitak za Britance: „GLUMAC TRICIKLOVOG brata opisuje
kao najdominantniju ličnost koju je ikada upoznao i čoveka koji je u
kriznim situacijama uvek ostajao krajnje hladnokrvan i trezven.” Za vrlo
kratko vreme Ivo je „ostvario ogroman uticaj na zvaničnike Abvera sa
kojima se sreo i stekao izuzetno poštovanje. Sada se, zapravo, nalazi u
poziciji da može da iskoristi svoj uticaj da pomogne GLUMCU više nego
ovaj njemu”. Dr Popov je uživao takvo poverenje da mu je Muncinger
poverio 25.000 švajcarskih franaka na čuvanje za slučaj kada Nemačka
kapitulira.
Ivov uspon je delom bio posledica činjenice da je Abveru bio jedan od
glavnih izvora informacija o aktivnostima Draže Mihailovića, srpskog
generala koji je predvodio četničku gerilu. Međutim, kao agent NEBOJŠA
snabdevao je Nemce probranim dezinformacijama koje je smišljao MI5.
Dr Popov je delovao pravovremeno. Kada je pukovnik Hanzen zamenio
Pikenbroka na čelu Abvera I, Kamler mu se direktno obratio u nameri da
minira Duška i Džonija. Ivo se, međutim, neposredno posle toga sastao sa
pukovnikom i po Džonijevim rečima „uspeo da ga skuva”. Hanzen je sada
verovao u pouzdanost dvojice svojih lisabonskih agenata, a počeo je da
sumnja da Kamler radi za Gestapo.
Duško je dotad koristio svoj neosporni šarm kako bi držao Fon
Karsthofa pod kontrolom. Major je uživao u životu vozeći novi kadilak i
provodeći se u Kinta do Konde, odmaralištu u blizini gradića Sintre na
portugalskoj rivijeri. Tokom nekoliko sastanaka krajem novembra,
Ludoviko je izrazio svoje zadovoljstvo Popovljevim radom. Iako su se
množili, znaci upozorenja nisu dopirali do Fon Karsthofa, koji je bio
zaslepljen Duškovom harizmom i snalažljivošću da u hodu nađe odgovore
i opravdanja. Major je čak primio izveštaj u kome je pisalo da IVAN
provodi dosta vremena sa Jugoslovenima i Britancima i da je „podlegao
probritanskom raspoloženju”.
Fon Karsthof ga je pohvalio.
Ludoviko je priznao da je Popovljeva prividna naklonjenost Britancima
neophodna za izvršenje misije. Negde između redova major je zatražio od
Duška da se raspita o izvesnoj Beatris Teri, koja je odsela u Avizu i
skrenula GUJINU pažnju. Fon Karsthof je rekao da se radi o britanskoj
špijunki koja je doputovala iz Čilea sa češkim pasošem. Major ju je opisao
kao visoku plavušu, „ružnjikavu, ali seksi”. Takođe je napomenuo Popovu
da, kada se vrati u London, radio-stanicu izmesti negde van grada. „Bilo bi
glupo”, dodao je, „da stradaš od nemačkih bombi.”

Ivo je za to vreme u mrežu dvostrukih agenata regrutovao jednog

starog porodičnog prijatelja, markiza Frana de Bonu. De Bone su, kao i
Popovi, bili poznata dubrovačka aristokratska porodica sa tradicijom koja
je sezala unazad do XV veka. Duško ga je dobro poznavao, i Frano je sa
oduševljenjem prihvatio mogućnost da doprinese nacističkom porazu.
Prvo je otputovao u Beograd da se javi Abveru i primi uputstva od
Muncingera, a onda u Pariz na obuku iz radio-telegrafije. Posle nekoliko
sedmica dobio je kodno ime GUTMAN i bio je spreman da stupi na
dužnost IVANOVOG telegrafiste u Londonu. Muncinger je od majora
Helmuta Viganda, šefa pariskog ogranka i notornog alkoholičara, zatražio
da organizuje De Bonino prebacivanje u Madrid, ali je Vigand Džoniju
poslao dopis da će to ići vrlo teško. Džoni je, kako je rekao MI5, bio
uveren da Vigand preuveličava složenost zadatka samo da bi stigao da
isplanira put u Madrid ili Lisabon.
Džoni je 19. novembra otputovao u Madrid da sa Nemcima uskladi
detalje De Boninog dolaska – već uhodanom rutom za bekstvo. Nedelju
dana kasnije pridružio mu se Duško, kako bi dao uputstva britanskoj
pasoškoj kontroli. De Bona je stigao negde oko 1. decembra i MI6 je
organizovao njegovo prebacivanje na Gibraltar. Dajući mu kodno ime
ČUDAK, SIS mu je obezbedio lažni identitet – Kanađanin Piter Banvedon
– i putne isprave za London. Za Britance – bio je priključen mreži
TRICIKL kao telegrafista Popovu, ŽELATIN i METEORU. Za Nemce –
GUTMANOV zadatak je bio da upozna najviše lordove engleskog društva
– posebno saradnike jugoslovenskog kralja Petra, njegovog prijatelja koji
je bio u izgnanstvu u Londonu – i ohrabri ih da pokušaju da se dogovore sa
Nemcima.
Džoni i Duško su se vratili u Lisabon 3, odnosno 4. decembra, ali su
tamo zatekli nove uljeze. Pristigla su tri nemačka obaveštajca, od toga
dvojica iz SD-a. Abverov uticaj se neprestano smanjivao, a Šelenbergov,
koji je bio na čelu nacističke obaveštajne službe, rastao. I dok su agenti
Abvera ranije bili van domašaja SD-a i Gestapoa, sada je sila nacističke
obaveštajne službe bezobzirno kršila pravila.
Negde oko 6. decembra, vižljasti šef SD-a u Portu Volfgang Hens dao
je Jebsenu upitnik da ga prosledi Popovu za predstojeći put u London.
Upitnik je bio iscrpan i zahtevao je informacije o svemu, počevši od
engleskog sistema snabdevanja do značaja promena u Kabinetu. Od
IVANA je traženo da nabavi primerke časopisa kao što su Soušalist apil i
Britiš vikli, kao i dokumente koji se odnose na konferencije u Moskvi,
Kairu i Kazablanci. Duško ga je dostavio MI6, koji je kopiju poslao u
London. Dž. S. Masterman ju je prosledio Viktoru Kevendišu Bentinku,
predsedavajućem odbora za bezbednost, a Frenk Foli Ministarstvu rata.
Major Vigand je stigao 20. decembra, i sledećih nekoliko dana on i
Duško su razrađivali detalje rute za bekstvo. Uslov da Duško vodi
operaciju, koji su Vigand i Abver prihvatili, bio je da Ivo ima potpuna
ovlašćenja pri izboru begunaca. Objašnjavajući Ijanu Vilsonu kako mu
razgovori sa Vigandom odlažu polazak, Duško je napisao: „Reč je o veoma
pedantnom čoveku, pa mislim da ne bi bilo mudro ako sa njim ne
pretresem ‘krijumčarenje’ do najsitnijeg detalja.”
Neposredno pre Popovljevog odlaska, Hens mu je dao drugi upitnik.
Kada je 5. januara 1944. Duško stigao u London, nosio je sa sobom pravi
arsenal špijunske opreme. Džon Meriot, koji je sačekao Popova na stanici
Padington, pobrojao je po stavkama:

1. dva koverta u kojima je bilo 10.700 dolara za Duškove

troškove;
2. koverat sa 1380 dolara za ŽELATIN;
3. prvi SD upitnik;
4. naknadni SD upitnik;
5. mikrofotografska uputstva i šifre za radio-stanicu;
6. spisak sedam novih paravan adresa;
7. koverat Hansa Brandesa, agenta Abvera, za gospodina
Rekvela;
8. knjiga šifara Istorija Sjedinjenih Država Andrea Moroe;
9. Džonijev izveštaj o Nemačkoj;
10. paket za ŽELATIN sa upitnikom na pet strana i dve stipsane
olovke za usta i
 11. cedulja sa imenom i adresom Abverovog čoveka za isplatu u
Tangeru.

Meriot je dokumenta i dolare stavio u sef MI5 i dao Dušku 250 funti za
troškove.
Jedno od prvih mesta na kojima se Popov zaustavio bilo je Odeljenje za
međunarodnu kontrolu, kako bi izvadio vozačku dozvolu za strance. Na
kartici je pisalo: „Ovim se dr Dušanu Popovu, sekcija 15c, Forin ofis,
izdaje dozvola za upravljanje MOTORNIM VOZILIMA i TERETNIM
TRICIKLIMA.”

Februar 1944. je za Britance i Nemce predstavljao buran period.

Saveznici su pokrenuli operaciju „Hrabrost-Jug”, lažnu kampanju koja je
prethodila invaziji na Francusku, i nevolje su se gomilale. Hitler je 18.
februara otpustio admirala Kanarisa i naredio raspuštanje Abvera, čije je
nadležnosti preuzeo Himlerov Glavni sekretarijat za bezbednost Rajha
(RSHA), pod čijom kontrolom su bili Gestapo i SD. Šefovi Abverovih
ogranaka, uključujući i Fon Karsthofa, naprečac su smenjeni, a njihove
dužnosti preuzeli su odeljenje VI RSHA i šef kontraobaveštajne službe
Valter Šelenberg.
Britanski i američki generali, među kojima i Ajzenhauer, bili su svesni
da ishod rata zavisi od invazije na Francusku. Međutim, atlantski front je
čuvalo šezdeset pešadijskih i devet oklopnih divizija, koje je predvodio
najbolji među najboljima, feldmaršal Ervin Romel. Operacija u
Normandiji, savezničkom mestu iskrcavanja, biće krajnje teška sama po
sebi – ako Romel tamo izmesti zastrašujuću Petnaestu armiju i jednu ili
više oklopnih jedinica, invazija neće uspeti, što bi za Saveznike značilo
gubitak rata. Cilj je bio uveriti Nemce da će Saveznici napasti u području
Pa de Kalea, nekih dvesta pedeset kilometara severoistočno od
Normandije, i da će najsposobniji saveznički general Džordž S. Paton
predvoditi ogromnu, a u stvari nepostojeću Prvu armijsku grupu SAD
(FUSAG). Da varka bude ubedljivija, Britanci će u Doveru, najbližem
mestu s druge strane kanala, postaviti makete postrojenja, pristaništa,
poljskih bolnica, artiljerijskih oružja i kamiona.
 Uspeh invazijske obmane – bar u pogledu plasiranja dezinformacija –
umnogome će pasti na teret Dušku i Špancu po imenu Huan Pujol (kodnog
imena GARBO). „Ti i Garbo se više od godinu dana takmičite za prvo
mesto na listi najboljih nemačkih špijuna”, rekao je pukovnik Robertson
Dušku na početku operacije. Radeći odvojeno, ipak su dva agenta činila
snažan tim. Ono što je Duško smatrao užasnim – držanje nalivpera u ruci –
Pujol je smatrao izazovnim. Huan je redovno provodio šest do osam sati
dnevno u pisanju tajnih dopisa i slanju radio-poruka. Sa bezbednog mesta
u Londonu slao je na stotine poruka Berlinu u ime četrnaest agenata i
jedanaest dobro obaveštenih izvora – koji su svi bili lažni. Duško je, u
istom maniru, smatrao da je dugotrajno i napeto – najmanje šestočasovno
– saslušavanje od strane SD-a zabavno. Nadmudrivanje, opasnost, igra na
neograničeni ulog, sve to je savršeno odgovaralo Duškovoj luckastoj želji
za izazovom i avanturom.
Međutim, bilo je rizično gurnuti Popova u utrobu nemačke obaveštajne
službe. Uzevši u obzir ugroženost njegovog paravana i Džonijevu lošu
situaciju sa Gestapoom, MI5 i Komitet dvostrukog krsta su se dvoumili da
li mreža TRICIKL uopšte može da funkcioniše. Bojali su se da će Jebsen,
bude li podvrgnut mučenju, odati dvostruku igru Duška, Iva, METEORA,
CRVA i ostalih. Pa ipak, Duškov uticaj na najviše nivoe nemačke službe –
koji je krajem 1943. verovatno dosegao zenit – valjalo bi iskoristiti. U
dopisu pukovniku Robertsonu iz 20. decembra, Ijan Vilson je nagovarao
šefa da rizikuje i dopusti da mreža nastavi sa radom: „Nema sumnje da su
TRICIKLOVE akcije trenutno dostigle izuzetno visoku vrednost u
Abverovim očima. U lisabonskom ogranku ga smatraju herojem, a
ŠRAJBER je, osim što je isposlovao kod nadređenih da mu plate tri
meseca unapred, preduzeo korake da mu povere pitanja od najvećeg
značaja. Berlin je povoljno ocenio njegov rad, a lično sam video podebelo
pismo u kome MUNCINGER čestita GLUMCU.”
Vilson je takođe znao da je zvezda Alojza Šrajbera u usponu, i da je on
sada bio jedan od najuticajnijih funkcionera Abvera. „Činjenica da
ŠRAJBER daje snažnu podršku TRICIKLU od nemerljivog je značaja”,
napisao je, „jer bi ŠRAJBER svakog časa... mogao da dođe na čelo
Abverove centrale Zapad. ŠRAJBER će preuzeti odgovornost za
prosleđivanje TRICIKLOVIH materijala... i čini se praktično izvesnim da
će im davati najveću moguću podršku.”
 Međutim, nije se radilo samo o informacijama već i o tome da je
Duško Popov poznato lice. „Ostavimo li po strani suštinu obaveštenja,
izvesno je da će Šrajber mnogo više pažnje posvetiti izveštajima osobe
koju lično poznaje nego onima koji dospevaju sa isturenih mesta – agenti
o čijim osobinama nema predstavu [primera radi, GARBA i njegove ergele
izmišljenih podagenata].”
Vrativši se mogućim rizicima, Vilson je izveo konačan zaključak: „U
slučaju dvostrukih agenata, ma koliko dobro bili vođeni, uvek postoji
mogućnost da nešto krene naopako... Ne verujem da je grupa TRICIKL
ugroženija od bilo kog drugog agenta, i smatram da je naše uverenje da će
vojna špijunaža stati čvršće iza TRICIKLOVIH nego izveštaja drugih
agenata – opravdano.”
Tri dana kasnije, Komitet dvostrukog krsta je raspravljao o Vilsonovom
dopisu i potencijalnim dobicima/gubicima koje bi doneo nastavak
operacija Duškove mreže. Pri dnu izvornog dokumenta Ijan je kratko
pribeležio: „XX zasedanje Komiteta 23. 12. 1943. Necenzurisano”;
Komitet i Ratni savet su odlučili da nastave da rukovode TRICIKLOVOM
ekipom. I dok će neki agenti, među kojima je i ŽELATIN, dati svoj
doprinos čitavoj operaciji, četiri glavna strateška operativca biće
TRICIKL, GARBO, ČUDAK i BRUTUS.
Saveznici su, međutim, imali problem: GLUMČEVA saznanja o
GARBU. Kada se u januaru vratio u London, Duško je sa sobom doneo
rezime razgovora sa Jebsenom. U prilogu se nalazio spisak najboljih
agenata Abvera u Lisabonu koji je Džoni dostavio kao dokaz svoje
odanosti Saveznicima. Na vrhu je bio ARABEL, nemačko kodno ime za
GARBA. Pujolov rukovodilac Tomas Haris se skamenio. Ako Britanci ne
preduzmu ništa protiv Pujola, rezonovao je Haris, Jebsen će shvatiti da je
ARABEL zapravo agent koga oni kontrolišu. U tom slučaju, biće
razotkriven ne samo veliki broj podagenata koje je GARBO izmislio već i
cela operacija „Hrabrost”. Haris je znao za Jebsenovu povezanost sa
Popovom, ali je naglasio da bi u slučaju hapšenja ili mučenja Džoni
mogao da progovori i na taj način sruši čitavu kulu od karata.
Haris je bio u pravu i Komitet je razmatrao tri mogućnosti. Mogli bi da
evakuišu Jebsena iz Portugala, ali bi Nemci onda shvatili da je Džoni
uhapšen ili da se predao i sve njegove kontakte smatrali bi
kompromitovanim. U suprotnom, Britancima nije preostajalo drugo nego
da se nadaju najboljem i mole da SD i Gestapo imaju preča posla nego da
proveravaju GLUMČEVU i GARBOVU lojalnost. Međutim, to nije bilo za
očekivanje, pošto su SD i Gestapo već vodili istragu o Jebsenu. Treća
mogućnost je bila delotvorna, ali i prljava.
Ubiti Džonija.
Komitet je razmatrao da li taj posao da poveri MI6, ali je zaključio da
bi tako nešto prouzrokovalo opsežnu istragu Nemaca, čiji bi krajnji ishod
bio razotkrivanje Jebsenovih veza sa Britancima, a posebno sa Popovom.
Komitet je odlučio da ne preduzima ništa.
Što se Nemaca tiče, pregrupisavanje obaveštajaca istovremeno je
postalo haotično i napeto. Šelenbergovo šesto odeljenje i Glavni štab
Vojnog ministarstva morali su da prihvate oko 13.000 ljudi prethodno
zaposlenih u Abveru i istovremeno raščiste sa nesposobnim i nepouzdanim
agentima. SD i Gestapo su na Abver odavno gledali sa prezirom i
nepoverenjem, što se posebno odnosilo na Kanarisa, i Šelenberg je otpočeo
prolećno čišćenje. Dvojica Popovljevih glavnih supervizora, majori Fon
Karsthof i Muncinger, uskoro će biti smenjeni. Ubuduće, Duškom će
rukovoditi tim sastavljen od oficira SD-a i Abvera.
Kada je sve vezano za invaziju došlo na svoje mesto, igra je mogla da
počne. Popov se 26. februara vratio u Portugal i ispalio prvi plotun
operacije „Hrabrost” – laži u odgovorima na upitnik. Početkom 1944. za
Nemce je goruće pitanje bilo šta se dešava u Doveru. To je bilo logično
mesto za pokretanje invazije na Francusku, kao i lokacija na koju je
ukazivala većina radio-poruka. Da li su Britanci bili u pripravnosti? Da li
je napravljena infrastruktura za opšti napad? Šta je IVAN video? Da li su
se trupe već okupile?
Duškov izveštaj Nemcima je potvrdio doversku podvalu:

Tokom ovog obilaska zadovoljilo me je saznanje da pripreme

nisu daleko odmakle. Od majora Makenzija iz intendantske
službe saznao sam da od letos nije mnogo urađeno na popravci
objekata kao što su kuhinje, perionice itd., korišćenih za
servisiranje poljskih logora tokom velikih vojnih vežbi prošlog
leta, kao ni na poboljšanju aerodromskih pisti u Kentu. Rekao je
da je napravljen opsežan program obnove i usavršavanja
objekata. [...] Čester Biti68 mi je kazao da treba uraditi još
 mnogo toga kako bi luka u Doveru proradila punim kapacitetom.
Takođe je napomenuo da su velike vežbe u njegovom susedstvu
u kojima su učestvovale 43. i 61. Divizija bile potpuni fijasko.
[...] Organizacija dostave hrane je bila očajna, tako da neke trupe
više od 24 sata nisu dobile ništa. Izgleda da ne postoji ideja kako
sprovesti u delo kamuflažu borbenih vozila grupisanih na
otvorenom prostoru...

Ono što Duško nije znao bilo je da ga Nemci drže na nišanu. Dva dana
pre njegovog planiranog odlaska lisabonski MI6 je Londonu poslao
telegram uznemirujuće sadržine: „VIGAND tvrdi da Berlin sumnja u
istinitost TRICIKLOVIH izveštaja, i da su TRICIKLOVI trenutni zadaci
podešeni tako da odgovori na njih mogu da se provere.” Posle gotovo dva
meseca, tokom kojih su različiti britanski vojni i obaveštajni izvori
pripremali odgovore na Popovljev upitnik, sada je ipak bilo prekasno za
izmene. Duško će morati da se izbori sa nedoslednostima i
protivrečnostima samo sopstvenom visprenošću. Problem je bio utoliko
veći jer ga neće saslušavati neko prijateljski nastrojen – Fon Karsthofa su
premestili u Beč, a ispitivanje neće voditi Šrajber, već novi, agresivni
oficiri SD-a i Gestapoa.
Vođen svojevrsnim špijunskim šestim čulom, Duško je, pre sastanka sa
Nemcima, svratio da se vidi s Jebsenom. Kasnije će se prisećati
Džonijevog upozorenja: „Podnosićeš izveštaj našim prijateljima iz SD-a,
Šrederu i Nasenštajnu.” Reč „prijatelji” izrekao je sarkastično; major Erih
Šreder je bio strog, šef lisabonskog SD-a, a major Adolf Nasenštajn, čije je
pravo prezime zapravo bilo Nogenštajn, zatucani agent Gestapoa koji će
docnije organizovati pucnjavu sličnu onoj kod OK korala.
Džoni je pomalo skeptično dodao da će treći oficir – koga su samo
zbog toga poslali iz Berlina – nastaviti Duškovo ispitivanje kada ova
dvojica završe. „Tvoj večerašnji iskaz označen je kao poverljiv”,
napomenuo je, „važan i hitan. Rovariće ti po mozgu do poslednje vijuge, i
neće biti nimalo nežni.”
U slučaju da je njegovoj priči neophodno „doterivanje”, predložio je
Jebsenu da se nađu kasnije pa mu je dao ključ svoje hotelske sobe i krenuo
na sastanak. U pola osam se našao sa nacistima u napuštenoj vili. Nemci
su ga naizmenično, unakrsno ispitivali o predstojećoj invaziji više od
sedam sati. Kao i obično, Duško im je servirao mrvice iz kuhinje
britanskih službi. Skicirao im je amblem Patonovih moćnih FUSAG trupa
i dao imena komandanata – što prava, što lažna. Nemci su završili oko tri
ujutru. Šreder je pri odlasku saopštio Dušku da iz Berlina stiže visoki
oficir koji će ga takođe ispitivati, potvrdivši tako Džonijevo upozorenje.
Kada se vratio u hotel, sećao se Popov, Jebsen ga je čekao. Pitao ga je
kako je prošao. Partijski poslušnici, odgovorio je Duško, ni pametni ni
opasni kao Fon Karsthof.
„Onda čekaj dok te glavni berlinski dželat ne uzme u svoje šake”,
odvratio je Džoni ljutito. „Nisam siguran da li si svestan do koje mere se
Vrhovna komanda Vermahta oslanja na ono što si napabirčio u Londonu.
Veruju ti, ali žele još jednom da provere da li ih obmanjuješ. Moram još
jednom da ti naglasim: budi na oprezu, Duško.”
Popov je slegnuo ramenima. „Već sam četiri godine u igri i lukaviji
sam od njih.”
Džoni nije baš tako mislio. „Da, prava si lija. Moći ćeš da ih
nadmudruješ sve dok ti glava ostane bistra, ali šta ako ti daju serum
istine?”
Sodijum-tiopental – poznatiji kao sodijum-pentotol – pojavio se
tridesetih, a sada 1944. Nemci su eksperimentisali sa njim. Pacijent pod
njegovim dejstvom nije bio u stanju da laže, rekao je Džoni, a lisabonski
Abver je upravo primio jednu isporuku. Pošto je IVAN bio jedini agent
pod istragom, Duško je sigurno bio ciljani primalac.
Berlinski stručnjak će od Duška najverovatnije zatražiti da, kao izraz
poverenja, primi jednu injekciju, rekao je Džoni. Ako Popov odbije, daće
mu je silom.
Duško je kazao Jebsenu da izdejstvuje ili ukrade jednu dozu. Pozvavši
Sesila Gledhila da se hitno vide, zamolio je šefa lisabonskog ogranka MI6
da mu pronađe nekog doktora „koji ne postavlja mnogo pitanja”. Gledhil
nije pitao Popova za razlog, ali je rekao da će jedan doći u njegovu sobu
sutradan oko 18.00. Petog marta, dan uoči sastanka sa „stručnjakom iz
Berlina”, Džoni je stigao u društvu portugalskog lekara.
Naglasivši da će dvadeset pet miligrama biti dovoljno da izazove
delimičnu paralizu nervnog sistema, lekar je ubo špric u Popovljevu venu.
Posle nekoliko trenutaka Duško je osetio vrtoglavicu i pospanost. „Sve u
svemu”, zabeležio je u svojim memoarima, „bilo je veselo i zabavno i
voleo sam čitav svet.” Zatražio je od Jebsena da izigrava Gestapo, i Džoni
ga je obasuo pitanjima: zašto je bio uhapšen i proteran iz Nemačke, šta
misli o Hitleru i šta radi u Engleskoj. Popov je u potpunosti ostao pribran
dajući metodične odgovore.
Jebsen se osmehnuo. „Ili je ovaj serum istine za plašenje male dece, ili
imaš čeličnu volju.”
Duško je zatražio veću dozu, i u dva posle ponoći – kada je prošlo
dovoljno vremena da prestane dejstvo prve injekcije – doktor se vratio i
ubrizgao mu pedeset miligrama, dvostruko više od preporučenog. Duško je
zapamtio da ga je Džoni probudio u pet po podne, posle dvadeset sati sna.
Odgovarao je besprekorno, rekao je Jebsen, i ni po čemu se nije odao.
Pošto je nešto gricnuo i istuširao se hladnom vodom, Duško je krenuo na
sastanak.
Moraće da odigra predstavu života.
Okrepljen dubokim snom, Popov se osećao sjajno pošto je u osam
uveče ušao u klub Sparta. „Berlinski stručnjak” se pojavio, predstavivši se
kao major Miler. U stvari, to je bio Alojz Šrajber, koji je nedavno
unapređen u čin potpukovnika, nasledivši Fon Karsthofa na čelu
lisabonskog ogranka. Šrajber je bio visoko cenjen, i već dve godine se
bavio isleđivanjem ratnih zarobljenika, a izveštaje je slao Hitleru lično.
Ljubazno i strpljivo, dr Šrajber je ispitivao Duška o mestima koje je
posetio i izvorima koje je navodio, lagano i pažljivo analizirajući svaki
odgovor.
Svestan da je tako blag, psihijatrijski pristup imao za cilj da ispitanika
uljuljka u lažan osećaj sigurnosti, Duško je ostao oprezan. Skoro svakih
sat vremena major Šreder bi krenuo u napad i ubrzavao tempo, očigledno u
nameri da Popova izbaci iz ravnoteže. Pitanje. Odgovor. Preformulisano
pitanje. Odgovor. Unakrsno ispitivanje. Odgovor. I tako unedogled.
Punih devet sati.
Oko pet izjutra, Alojz je počeo da prikuplja svoje beleške. Duško se
zabrinuo. Posetio je sva mesta za koja ga je Šrajber pitao, ali su svi
njegovi izvori, na koje se Šrajber osvrtao više puta, bili plod izmišljotina
MI5.
„Još samo nešto”, iznenada je dobacio Šrajber, „želeli bismo vaš
pristanak...”
 DVADESET ČETVRTO POGLAVLJE

AUF

Duško se prenuo. Serum istine.

Pitao se da li je njegova sposobnost da podnese Džonijevo saslušanje
bila samo nesposobnost da na Jebsena gleda drugačije osim kao na
prijatelja koji igra igru. Čak i omamljen i u polusvesnom stanju ipak je
mogao da prepozna Džonijev prijateljski glas. Ali da li će moći da održi
svoju lažnu priču i pod doslednim, upornim i drogom pojačanim
saslušanjem?
Uputstva iz Arisajga – da počnu da broje u sebi kako bi, kada ih pritisnu
da progovore, mogli da brbljaju samo o brojevima – bila su korisna, ali to
se odnosilo samo na saslušanje uz upotrebu etera. Sa sodijum-pentotalom
nisu uopšte ni probali, niti su dobili bilo kakva uputstva.
Šrajber ga je pogledao. „... vaš pristanak”, rekao je, „da stupite u kontakt
s Gutmanom i zamolite ga za neke dodatne detalje.” Popov je uzdahnuo i
klimnuo. GUTMAN je bilo nemačko šifrovano ime za Duškovog radio-
telegrafistu.
Alojz mu je rekao da ponovo dođe sledeće večeri i igra se nastavila.
Iako je Duško bio uznemiren zbog prve večeri, druge je bio „u punoj
formi”, rekao je Ijanu Vilsonu. Povratne reakcije na saslušanje bile su
odlične; ne samo da su Popovljeva opažanja bila zadovoljavajuća već su
Šrajber, Vigand i Fon Karsthof započeli žestoku bitku – koji od njih će sad
voditi IVANA i ko će predstaviti njegov izveštaj u Berlinu. Ispostavilo se
da je pukovnik Hanzen poslao Viganda da primi Popovljev izveštaj, zato što
se plašio da Šrajber ne ode iz Lisabona pre nego što Duško stigne. Kako su
Popovljevi podaci o savezničkoj invaziji bili najboljeg mogućeg kvaliteta,
svaki od ove trojice Nemaca je hteo da on bude taj koji će biti zaslužan za
njihovo dostavljanje.
Fon Karsthof je odmah vozom krenuo sa izveštajem. Vigand, ambiciozni
tridesetogodišnji advokat, odbio je da bude nadigran i odleteo je u Berlin da
bi usmeno predao izveštaj pre Ludovikovog dolaska. Vigand je bio taj koji
je osvojio Popova u nagradnoj igri, stekavši tako pravo da kontroliše
najboljeg nemačkog agenta; Šrajber je dobio da vodi lisabonski ogranak,
dok je Fon Karsthof, o kome su u SD-u kolale glasine da je lenj,
preraspoređen u Austriju.
Popov se osećao toliko sigurno da je od Abvera zatražio 150.000 dolara,
ili više neće dostavljati podatke o planovima savezničke invazije. Štaviše,
kako je Fon Karsthof obećao Dušku određene posleratne olakšice –
vlasništvo nad nekom vrstom agencije – tražio je da Nemci to zvanično
potvrde. Džoni i Ivo su ga upozorili da je preterao sa zahtevima, ali Duško
je navalio a da se prethodno nije ni konsultovao sa MI5.
Zahtevi su imali višestruke ciljeve: novčana isplata bi pokazala kako se
Duško stvarno kotirao kod Nemaca i nadoknadila bi ono što je već bio
dužan i što će raditi u budućnosti; ako Abver plati, mogao bi da pomogne
Ivu i Džoniju, koji je imao probleme sa zamenom valute u Lisabonu.
Insistirajući na Fon Karsthofovom obećanju o posleratnim olakšicama,
Duško će time simulirati pretpostavku nemačke pobede i iskazivati svoju
nepokolebljivu odanost cilju.
Začudo, Vigand i Šrajber su stali na Duškovu stranu, ističući da Popov
nije Nemac i da stoga nema moralnu obavezu da neprestano rizikuje svoj
život u Engleskoj. IVANOVI motivi da bude Abverov operativac bili su
jasni od samog početka, istakao je Lisabon, i Fon Karsthof mu je zaista
ponudio posao kad se rat bude završio, da bi podstakao Duška da radi što
vrednije. Jednom reči, lisabonski ogranak je smatrao da Abver mora
zadržati „ovog dragocenog agenta, bez obzira na okolnosti”.

Tokom proleća, britanska obaveštajna služba je primila različite

izveštaje o tome kako su Nemci gledali na TRICIKLOVU mrežu. Jedan
presret ULTRE 10. marta ukazao je na to da su izveštaji koje šalje
ŽELATIN smatrani „potpuno bezvrednim”. Međutim, šteta po Popova bila
je zanemarljiva. Nedelju i po dana kasnije, Džoni se sastao sa Ijanom i
izvestio ga na koji način su TRICIKLOVE informacije bile primljene u
Berlinu. Što se tiče Duškovog ranijeg izveštaja, rekao je Jebsen, nemački
generalštab nije bio spreman da menja vojni raspored, osim ako pukovnik
Hanzen ne bi mogao da garantuje – i to napismeno – da je TRICIKLOV
izveštaj pravi. Hanzen neće preuzeti tu odgovornost i štab će odložiti svoju
odluku do primanja sledećeg TRICIKLOVOG izveštaja. Taj Duškov
poslednji upitnik „prošao je sa najvišim ocenama”, rekao je Džoni.
Međutim, odlučeno je da se pre određenog revidiranja stvari sačeka
potvrdan izveštaj španskih agenata.
Hanzen i Generalštab su znali koliki je ulog. Uspeh ili neuspeh
savezničke invazije na Francusku biće uslovljen podacima datim Hitleru, i
shodno tome, naređenjima datim Rundštetu i Romelu. Svi su hteli da imaju
žrtveno jagnje u slučaju da nisu u pravu. Ako bi Generalštab izdao
neadekvatna naređenja, mogao je da upre prstom u Hanzena zato što je
isporučio nevažeće podatke. Hanzen je, s druge strane, mogao da pokaže na
centralu Abvera u Španiji. Ali u tom trenutku, koliko je Džoni mogao da
vidi, i nemačka obaveštajna služba i generali Vermahta verovali su da su
Duškovi izveštaji pravi, i to će suštinski uticati na njihove vojne odluke.
Generalštab je poslao njegove izveštaje na razmatranje svim ograncima
Vermahta. Alojz Šrajber je javio Džoniju da su Popovljevi podaci smatrani
„skoro sto posto sigurnim” i od neprocenjive vrednosti. Pukovnik Hanzen
je bio toliko oduševljen da se pohvalio Valteru Šelenbergu, svom pandanu u
SD-u, da Abver u IVANU ima jedinog pravog agenta od vrednosti u UK.
Stvari su se dobro odvijale po Duška, i 23. marta Džoni mu je priredio
prijatno iznenađenje – brata Iva. Džoni je prokrijumčario dr Popova
jugoslovenskom rutom u Pariz, gde mu je dao lažni nemački pasoš; Ivo je
kao „Hans Poper” odatle odleteo prvo u Madrid, pa zatim u Lisabon. Prošlo
je tri godine otkako se braća nisu videla, i Ivo se dosta promenio. Duško je
u memoarima zapisao da je Ivo još uvek bio doteran i zgodan, ali je tada
rekao agentima MI6 da je njegov brat „smršao i ostario otkako ga je
poslednji put video”. Stres zbog duplog identiteta, od kojih je jedan bio
potpuno lažan, uzeo je svoj danak.
Tajna služba je pripremila malu večeru, kojoj su prisustvovali Duško i
dva agenta MI6, da tako dočekaju i ispoštuju agenta NEBOJŠU. „Ivo je
ostavio odličan utisak”, zapisao je jedan od agenata. „On govori
autoritativno i veoma iskreno, što je stekao dugogodišnjim iskustvom
borbe za Srbiju pod maskom kolaboracije sa Nemcima, dok je gledao
razaranja njegove zemlje. To iskustvo mu daje jedan poseban šarm, ali i
ozbiljnost i duboku osećajnost, koje su u suprotnosti sa neobuzdanom
dobrodušnošću TRICIKLA.”
 Posle večere braća Popov su se sklonila u Palasio, gde je Ivo preneo
Dušku novosti o porodici i svom radu u jugoslovenskom pokretu otpora. Dr
Popov je pre podne radio kao lekar, rekao je, a noću je sabotirao nemačke
vozove. Međutim, jugoslovenska industrija je bila uništena – cene su
porasle dvadeset do osamdeset puta – i Ivo nije mogao da živi od svoje
lekarske plate. Uz Džonijevu pomoć kupio je firmu koja proizvodi imalin i
dodatni prihod je bio dovoljan taman da se prehrani porodica.
Kad Džoni nije obilazio Iva i Vladana – čije je troškove školovanja u
Bolonji inače pokrivao – bavio se kursnim razlikama. Cene zlata i kursevi
deviza prema nemačkim okupacionim markama su u svakoj zemlji bile
različite, rekao je Ivo, i Džoni je zarađivao koristeći prednost mogućnosti
putovanja iz jedne zemlje u drugu. Na kraju, kad bi se jedna investicija
udvostručila ili utrostručila, Džoni bi sklanjao novac u Švajcarsku. Ali
kako mu novac nije bio potreban, nije učestvovao u podeli dobiti; cilj mu je
bio da ulaže za oficire Abvera i SD-a, i da ih na taj način priveže uz sebe.
Kako je ta razmena bila nezakonita, Jebsen je pretpostavljao da će ga u
slučaju glasina o njegovoj saradnji sa Saveznicima ti ljudi zaštititi od
Gestapoa. Oficirima bez imetka Džoni je čak pozajmljivao početnu
glavnicu.
Ispostaviće se da je ta šema bila faustovska nagodba.
Sledećeg popodneva Duško je odveo brata do litica „Usta pakla”69 na
putu za Kaskais. Gledajući kako se talasi lome o paklene stene, baš tu je
Duško rekao kako će mreža TRICIKL možda proći na isti način. Ako je
Gestapo pratio Džonijeve finansijske poslove, rekao je, trag će ih na kraju
dovesti do njih; Nemci će konačno shvatiti da je cela mreža TRICIKL bila
pod kontrolom. Ivu je potrebna zaštita, rekao je Duško, ili makar
upozorenje u slučaju da Jebsen padne. Ako Ivo bude bio u neposrednoj
opasnosti, plan MI5 je bio da u vesti BBC-ja za Jugoslaviju u 20.00 ubace
šifrovanu poruku:

„Mačka je dobila devet mačića”

Ako Ivo bude čuo tu rečenicu, trebalo je odmah da ode u štab generala
Mihailovića, prijavi se šefu britanske misije i kaže da se zove „Sveta
Popović”. Podrazumevalo se da će ga Britanci prokrijumčariti iz zemlje.
 Duško je imao drugu ideju. Najsigurnije bi bilo da se Ivo prebaci u
Madrid. Sa vezama u SIS-u, rekao je, Ivo će moći da nestane dok se rat ne
završi. Dr Popov je tokom noći razmislio o tome i ujutru rekao Dušku da je
uključeno suviše ljudi i da ne može da napusti pokret otpora; morao je da
se vrati u Beograd.
„Ali ti nećeš moći da ih zaštitiš”, usprotivio se Duško. „Tebe će prvog
uhapsiti i staviti uza zid.”
„Onda će im to biti upozorenje.”

U noći pre odlaska u Englesku Duško je imao ozbiljan razgovor i sa

Džonijem. Podaci koji su cureli u poslednjih mesec dana neprestano su
donosili loše vesti o pitanju Jebsenove vernosti. Džoni je 10. februara dobio
poruku od baronice Fon Gronau, u kojoj je pisalo da su zbog nedavnog
dezerterstva dr Eriha Fermerena, glavnog Abverovog čoveka u Istanbulu,
naređenja iz Berlina glasila da Jebsen mora da bude „pod prismotrom” jer
je tokom jednog boravka u Istanbulu u nekom trenutku kontaktirao Petru,
Fermerenovu suprugu. Nemci su očekivali da će Fermeren proći kroz
Lisabon, moguće prerušen, i naredili su poručniku Kremeru iz Abvera III
da ispita stvar. Džoni se u to vreme sastao sa Kremerom i rekao mu da
jedina stvar koju on može da uradi jeste da ubije Fermerena na aerodromu.
Imajući u vidu Jebsenove probleme, to je bio čudan predlog, ali u isto
vreme i prilično neizvodljiv. U svakom slučaju, baronica je u poruci
predlagala da se Džoni vrati u Lisabon što je pre moguće.
Otprilike u to vreme i Ivo je saznao da je Gestapo na tragu Džonijevim
poslovima. Dok god se SD spremao da stekne sebi ime preuzimanjem
Abvera, ogoljavanje Jebsenovih nezakonitih poslova biće od presudnog
značaja za njih. Duško se sećao da je nagovarao Džonija da bude obazriv,
nadajući se da će nekim čudom Džoni uspeti da pobegne u neki mali grad u
Španiji.
„Teorijski”, rekao je Džoni, „ljudi sa kojima radim bi trebalo da me
zaštite. Oni moraju da sačuvaju sopstvene interese i sopstvenu bezbednost.”
Duško je znao da to nije tako jednostavno. „Ali mogu i da pokušaju da
te ućutkaju... zauvek.”
„To ti je kao opklada na konjskim trkama.”
„Ali šta ako si se kladio na pogrešnog konja?”
 „Nisam se kladio. Ja sam konj.”

Ivo i Džoni su bili u istom sosu, davili su se i nisu imali za šta da se

uhvate. Duško je zasigurno imao svoje brige, i neće mu biti lako da nastavi
da obmanjuje Nemce na saslušanjima koja ga čekaju, ali utroba mu se
grčila od pomisli na sudbinu njegovog brata i najboljeg prijatelja.
Njemu i Džoniju je bio potreban odmor. Duševni. Telesni. Emocionalni.
Bilo šta što odvraća pažnju.
Kazino Estoril.
Nekoliko sati za stolom za bakaru izgledalo je kao pouzdan protivotrov,
ali nije bilo tako; Džoni i on su igrali mehanički, ravnodušno gubeći i
dobijajući, dok su im misli bile negde drugde. Isprativši Džonija kući,
zapisao je Duško u memoarima, poželeo mu je laku noć. Kada se okrenuo
da pođe, Džoni ga je zaustavio.
„... Ništa... samo sam hteo još jednom da te vidim”, rekao je. „Proći će
dosta vremena do sledećeg susreta. Osećam... da idemo u različitim
pravcima. Auf.” Džonijev glas je tu pukao. „Zbogom.”
Duško je zadrhtao. Džonijeva zamena reči zazvučala je zlokobno i
konačno.
Hteo je da kaže: Auf Wiedersehen...
„Doviđenja.”
 Popovljev lažni pečat i žig jugoslovenskog poslanstva.
(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Ujedinjenog Kraljevstva.)
 Prvo pitanje „upitnika o invaziji” koji su Popovu dali Nemci, prevod na
engleski. Nemački original ima tri strane i 60 pitanja, od kojih većina ima
potpitanja. Prva dva pitanja: kad i gde?
(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Ujedinjenog Kraljevstva.)

Duško se vratio u London 13. aprila 1944. Nosio je sa sobom dve

diplomatske torbe – jednu pravu, drugu lažnu. Po protokolu, otvorio je
torbe u prisustvu Ijana Vilsona. U lažnoj je bilo pet izveštaja agenta
GLUMCA, dva Abverova upitnika o invaziji, politički upitnik za SD, 1000
dolara sa uputstvima za ŽELATIN, 1000 dolara za ČUDAKA i 14.000
dolara Duškovog novca. Rekao je Ijanu da mu je SD pokazao i vojni
upitnik, za koji je takođe trebalo da napravi beleške i sakupi podatke.
Treća strana upitnika. Duško je označio Foukston, Dover i Remsgejt kao
britanska mesta porinuća (London je dat kao nepravilan oblik), i plaže
Bulonja, Kalea i Dankerka kao mesta za iskrcavanje. Unutrašnji okvir
ukazuje na St. Omer, kao moguću metu za bombardovanje. (Preuzeto iz
Nacionalnog arhiva Ujedinjenog Kraljevstva.)

SD šalje jednog agenta u Lisabon u aprilu ili maju da sasluša Jebsena,

rekao je Duško svom pretpostavljenom. Gestapo je doskora imao naređenja
da Džonija uhapsi na granici, rekao je, ali sada – kako je SD zadovoljan
Duškovim poslednjim izveštajem – GLUMAC više nije bio u opasnosti.
Začudo, Jebsen je želeo da se vrati u Nemačku, zapisao je Ijan u svom
izveštaju, rekavši da je hteo da „uradi nešto veliko za nas”. Vilsonu se ta
ideja nimalo nije dopala i sledećeg dana je razgovarao sa Folijem i Lojdom
iz MI6. Saglasili su se. Dok god je postojala mogućnost da Jebsen bude
saslušan, britanska obaveštajna služba je želela da Džoni ostane u
Lisabonu, gde je siguran. Samo, da li je bilo tako?
Jedan od Džonijevih lisabonskih izvora bio je kolega po imenu Hans
Brandes, za koga je SIS sumnjao da „igra sopstvenu igru”. Jedan presret
ULTRE ukazivao je da je Brandes izvestio Berlin da je Jebsen „pokazao
primetnu radoznalost” za nemačkog agenta kodnog imena OŠTRI. MI6 se
plašio da Brandes možda ne navlači Džonija – podstičući mu lažno
samopouzdanje – da bi izvukao podatke o delatnostima GLUMCA i
TRICIKLA. Da li je Brandes obmanjivao Džonija?
Kako se april bližio kraju, tako je Džoni dobio dokaze da je na
sigurnom. Pozvao ga je dr Šrajber i rekao da pukovnik Kubart iz Berlina
traži da se Jebsen i Šrajber 21. aprila u Bijaricu sastanu sa majorom
Bolenom, administrativnim šefom svih ratnih ogranaka. Džoni je u početku
mislio da je u pitanju zamka i oklevao je, tvrdeći da to nije naročito
pametno jer bi taj sastanak mogao da mu sruši fasadu. To je objasnio
rekavši da Britanci znaju da diplomate rade samo u Lisabonu i Madridu i
da bi, ako ode u Francusku, otkrio da je nešto više od civila.
To je bio tanak izgovor, ali je Šrajber izgleda smekšao i preneo mu
uzbudljive vesti. IVANOV poslednji izveštaj je ostavio snažan utisak na
Berlin, rekao je, i Kubart je pristao da plati Popovljev novčani zahtev. Alojz
je bio ovlašćen da isplati Džoniju 75.000 dolara sada, a drugu polovinu
kada IVAN donese odgovore na pitanja iz upitnika. Uz to, dodao je Šrajber,
Jebsenu će biti dodeljena i medalja – KVK70 prve klase.
 Šrajber je rekao da će se raspitati o čemu to Bolen želi da razgovara i da
će u međuvremenu organizovati svečanu dodelu u lisabonskoj ambasadi;
onda će moći da preda Džoniju IVANOV novac, a posle mogu da pređu na
informacije kakve god da je Bolen tražio.
Džoni je u to vreme primio i neočekivani poklon od Gestapoa. Volfgang
Hens, njegov SD prijatelj iz Porta, tek što je bio unapređen u šefa
gestapovskog ogranka u Lisabonu. Obavestivši Džonija o svom
unapređenju, Hens je rekao: „Ako ikad upadneš u neku nevolju sa mojim
odeljenjem i ja budem morao da organizujem potragu za tobom, najbolje ti
je da se sakriješ u mojoj kući, gde niko neće ni pomisliti da te traži!”
To je bila najbolja zaštita kojoj je mogao da se nada. Uzbuđen, Džoni se
21. aprila sastao sa agentom MI6 i rekao da je istraga završena i da su
Duško i on van opasnosti. Takođe, poslao je Popovu slavljeničko pismo:

Dragi Duško,
... Čestitam što si postao najbolji agent mog voljenog Firera, i
što si pouzdan van svake sumnje. Pod „van svake sumnje” mislim
na novac jer je nakon oklevanja Abver odobrio da dobiješ novac,
što je dogovoreno sa Šrajberom i Vigandom. Dobio sam 75.000
dolara, od kojih ti 50.000 šaljem danas. Ivu ću sutra poslati
20.000 švajcarskih franaka... Molim te, prenesi moje najlepše
pozdrave Ijanu, Frenku i Bentonu. Budi dobar dečko i pokušaj
lepo da se ponašaš.

Uvek tvoj,
Džoni

Dok su Jebsen i MI6 slavili u Lisabonu, London ih je pratio. Ijan je

pozvao Duška na večeru 26. aprila u hotel Hajd park. Banket-sala je bila
ukrašena kao za veliku proslavu, sećao se Duško, a gosti su bili svi
londonski viši oficiri MI5 i MI6: generalni direktor ser Dejvid Pitri,
pukovnik Tar Robertson, major Dž. S. Masterman, major Frenk Foli, major
M. Lojd, kapetan Gaj Lidel, Džon Meriot, Ričard Batler i Vilson.
Dok je Popov razgledao prostoriju, neko je iznenada zatražio zdravicu.
Zbunjen, Duško je još uvek pokušavao da utvrdi povod banketa, kad mu je
Vilson prošaputao da sedne. Zdravica i banket, rekao je, bili su za počasnog
gosta – Duška Popova. Nakon mnogih iskrenih govora o Popovljevim
podvizima koji su bili za uzor, sledio je vrhunac večeri – objavljeno je da
će Duško biti predložen za orden viteškog reda, a najverovatnije će ga i
dobiti. Orden Reda Britanskog carstva, koji je 1917. ustanovio Džordž V,
darivao je kralj na svečanosti u Bakingemskoj palati, i jedno je od najvećih
britanskih odlikovanja. „Bilo bi to divno veče”, sećao se Duško, „samo da
sam mogao da razmišljam o svečanosti, a ne o Džoniju.”

Ono što će uslediti nateraće ga da češće misli na Jebsena. Tokom aprila

Stanica X je presrela nekoliko poruka u vezi s Duškovim zahtevom za
150.000 dolara. Berlin je 12. aprila obavestio Fon Karsthofa da major
Vigand, pariski šef koji je pregovarao sa Popovom, nije bio dorastao
zadatku:

Uprkos veoma preciznim uputstvima koje je dobio u

vezi sa pregovorima sa IVANOM, uočeno je da
Vigand nije sposoban da ubedi IVANA da prihvati
ove predloge, ili nastavi da se bavi sličnim
poslom. Iz nedavne prepiske stiče se utisak da se
IVANOM ne upravlja, već da je on taj koji
upravlja. Preliminarni IVANOVI uspesi ni na koji
način ne opravdavaju zahtev za tako velikom
isplatom...

Ipak, Abver nije bio spreman da se odrekne svog nepouzdanog agenta

zbog nekoliko eskudosa. Nedelju dana kasnije Berlin je ovlastio Lisabon da
pusti prvih 75.000 dolara. Druga rata, glasila je poruka, biće „uručena po
HARIJEVOM usmenom izveštaju u Bijaricu 21. aprila”. Lisabon je
odgovorio:

DŽONI zadržava svoje primedbe. HARI će stići u

Bijaric sam, 21. 4. negde oko podne. Prva rata
sume u dolarima isplaćena je DŽONIJU 20.4. u
skladu sa vašim POSLOM od 20.4...
 Londonski SIS 29. aprila primio je Džonijevo pismo od 21. aprila i
50.000 dolara u diplomatskoj torbi. U mesečnom izveštaju koji je MI5
podnosio Vinstonu Čerčilu – a koji je uključivao i novosti o veoma važnim
špijunskim aktivnostima – bilo je podataka o samo jednom britanskom
špijunu:

Agent TRICIKL se vratio iz posete svojim gazdama u

Lisabonu. Još jednom je uspeo da ih uveri u svoju potpunu
vernost i izvukao im je veliku sumu dolara kao avans za buduće
usluge. Za sada, koliko Nemci znaju, razlog njegove posete
Lisabonu jeste to što je on organizator rute za beg u ime
jugoslovenske vlade. Ovaj poduhvat sada ima potpunu podršku
nemačke tajne službe, koja se nada da će ga iskoristiti kao
sredstvo jačanja svoje mreže u Engleskoj. U praksi će, međutim,
efekat biti suprotan, jer su begunci izabrani u Londonu, a iz
Jugoslavije ih je poslao TRICIKLOV brat NEBOJŠA. [...] Pored
rada za nemačku vojnu obaveštajnu službu, TRICIKL je
uspostavio i vezu sa Himlerovom organizacijom [SD], kojoj je
isporučio politički upitnik. [...] Oni izgleda imaju najviše
mišljenje o njemu i preduzimaju korake da njegov rad za njih
ostane nepoznat njegovim drugim nemačkim gazdama.

To je bilo skoro suviše dobro da bi bilo istina.

Tog popodneva u Lisabonu, Alojz Šrajber je pozvao Jebsena i zamolio

ga da svrati u njegovu kancelariju u šest sati, da se dogovore o detaljima
uručenja odlikovanja. Zatražio je od Džonija da sa sobom povede i svog
prijatelja i kućnog gosta Moldenhauera, tako da mogu da razmotre njegov
prethodni zadatak. Jebsen i Moldenhauer su stigli u šest, i posle kratkog
razgovora Alojz je pozvao Džonija u susednu sobu.
Dr Šrajber je ranije tog dana poslao dve narudžbine – jednu u apoteku, a
drugu u prodavnicu mešovite robe da kupi dva velika sanduka.
 DVADESET PETO POGLAVLJE

DAN DE

Stanica X je 30. aprila 1944. presrela i prevela nemačku poruku upućenu

iz Berlina u Lisabon:

Izuzetan oprez kad je u pitanju Flip. Kakav god

da bude razvoj događaja, ZID (Abver) mora biti
sprečen da sazna za planiranu saradnju.

Četvrtog maja su uhvatili još jedan. Taj je sa oznakom „poverljivo” bio

upućen iz Berlina u Bijaric:

Kako posebno vozilo za prevoz J i V ne može biti

obezbeđeno, moraju biti sprovedeni u Berlin pod
najstrožim nadzorom i uz sve mere obezbeđenja.
Oficiru na dužnosti naloženo je da odmah javi
vreme dolaska kako bi ih neko čekao na stanici u
Berlinu.

Sledećeg dana, 5. maja, Lisabon je obavestio Berlin:

ZID je sproveo FLIPA u GEROLD (Francuska) preko

BERNA (Španija) 29.4. kao što je bilo planirano.
[...] Činjenica da je bio uhapšen držana je u
najstrožoj tajnosti. [...] Razgovor koji smo
vodili sa FLIPOM služio je samo da ga uljuljkamo
u osećaj sigurnosti. KETINGOV izveštaj o
dogovoru vezanom za FLIPA postignut sa
upravnikom ŠTRAUHOM... prirodno, ostao je tajna.
KETING zahteva da FLIP bude na raspolaganju
HOFMAJSTERU što je pre moguće.
 U međuvremenu, Ijan Vilson se 7. maja sastao sa Duškom da mu preda
drugo Džonijevo pismo i saopšti šta je lisabonski MI6 upravo poslao u
poruci: Jebsen je 5. maja propustio sastanak i od 29. Aprila nije bio u
svojoj kući. Nije svojstveno Džoniju da ne dođe na sastanak, a nije
spominjao ni odlazak u Madrid ili Pariz. Samoubistvo nije dolazilo u
obzir, ali možda se Džoni uplašio i pritajio, ili je možda konačno ipak
otišao u Bijaric i nije imao vremena da obavesti MI6.
Duško je pročitao pismo i njegov kraj ga je naročito ganuo.

28. april, 1944.

Dragi Duško,
Po poslednji put mogu da kažem da je tvoj ugled u očima
Abvera tačno onakav kakav si želeo. Ne sećam se da li sam već
istakao da, uprkos dobrom mišljenju Generalštaba ili Abvera I o
tvom radu, odeljenje III i dalje ima neke sumnje u tvoju
iskrenost.
U međuvremenu, tvoj prijatelj Šrajber je u Španiji održao
savetovanje sa ljudima odeljenja III, sa namerom da ih smiri i
uveri da su im sumnje potpuno neosnovane. [...] Dakle, nova
presuda odeljenja III jeste... da su poslednji izveštaji dokazali
Duškovu iskrenost. [...]
Dokaz da me Šrajber ne laže jeste činjenica da sam dobio još
jedno odlikovanje, ovog puta KVK prve klase. Prve klase,
verovatno zato što sam ih prvoklasno obmanuo! Pomalo me je
sramota jer sam dobio odlikovanje za posao koji ste odradili ti i
Ijan... Zato sam i odlučio da ga poklonim Ijanu... Na kraju
krajeva, on je izuzetan čovek i jedino je ispravno da on, britanski
obaveštajni oficir, dobije izuzetnu čast da ima orden sa
svastikom. [...]
Nadam se da ćeš preneti moje pozdrave svima kojima možeš a
da time ne razotkriješ sebe, mene ili nekog drugog. Tebe, u
svakom slučaju, mogu uvek da pozdravim, što i činim...
Uvek tvoj,
Džoni
 Naslućujući prevaru i uznemiren zbog Džonijevog nestanka, Dž. S.
Masterman je prosledio kroz B1 A memorandum sa naslovom „Posledice
uklanjanja GLUMCA na naš plan operacije obmane”. Obavestio je sve
primaoce dokumenta – Robertsona, Meriota, Vilsona i Tomasa Harisa – da
nije poznato zašto je Džoni bio izložen sumnji. Pretpostavljalo se da je
Džonijeva „nepouzdanost” bila posledica njegovih finansijskih poslova,
spletki sa SD-om ili zbog interesovanja pokazanog za Brandesa i Oštrog.
„Nema dokaza da je GLUMČEVA izdaja zbog povezanosti sa
TRICIKLOM deo optužbe”, napisao je, ali da „ukoliko ga stave na muke,
GLUMAC može sve da oda...”
Masterman je kao jedini način da se otkrije da li je Duško ugrožen
predložio da izazovu reakciju preko ČUDAKOVIH radio-poruka. Ako bi
MI5 poslao nešto u Beograd vezano za unutrašnje poslove Jugoslavije, sa
komentarom o TRICIKLOVOJ pouzdanosti, Berlin bi mogao da zagrize.
U međuvremenu, Dž. Č. je savetovao TRICIKLU da nastavi da radi na
visokom nivou, ali da izbegava sva pitanja koja se bave operacijom
HRABROST. „Svako odstupanje od redovnog postupka sigurno će
provaliti celu mrežu i razotkriti većinu naših operacija”, upozorio je.
Masterman se pitao da li bi ostali dvostruki agenti trebalo da nastave
svoje delovanje, jer ako bi makar jedan bio provaljen, Nemci bi pročitali
sav dosadašnji radio-saobraćaj i tako upropastili ceo plan.
Međutim, ono što je išlo u korist Britanaca bilo je vreme.
Biće potrebno dosta vremena, smatrao je, pre nego što Nemci: „(a)
shvate koji je od agenata zaista pod kontrolom, a koji ne; (b) shvate koji su
delovi izveštaja istiniti, a koji lažni; (c) iz toga zaključe šta mi želimo da
[oni] poveruju...”
Mastermanova preporuka bila je da, ako se situacija neznatno pogorša,
dvostruki agenti mogu biti više od koristi „pravljenjem pometnje među
Nemcima” nego ako se potpuno odbaci plan obmane. S druge strane, ako
su TRICIKL i GARBO bili provaljeni, britanska obaveštajna služba će
morati da povuče sve agente neposredno pre Dana de. Osim Tomija Harisa,
GARBOVOG nadzornika, svi su se složili da su Mastermanova zapažanja i
predloži tačni. Haris je odgovorio Robertsonu i Meriotu i istog dana izneo
svoje mišljenje.
 MI5 je u potpunosti zanemario da je radio-saobraćaj sugerisao da će
GLUMAC biti otet, napisao je Haris, ali i da nije imao osećaj da im preti
opasnost od Gestapoa ili SD-a, kao i Jebsen. Zapravo, nastavio je, otmica
je „počela još iste noći kad je naše poverenje u njega bilo na vrhuncu”.
Pokazujući koliko je loše britanska obaveštajna služba procenila situaciju,
Tomi je dodao: „Poverljivi izvor naizgled je podržavao GLUMČEVO
uverenje da mu je ŠRAJBER saveznik i da je kod Vrhovnog štaba, Abvera
i SD-a bio na njegovoj strani, dok je zapravo ŠRAJBER bio taj koji je bio
izabran da izvrši otmicu.”
Ukratko, Haris nije verovao da Komitet dvostrukog krsta ili B1 A mogu
da utvrde da li je GARBO već provaljen ili to tek sledi. Tomi je imao svoje
viđenje stvari. Ako MI5 odluči da iskoristi GARBOA „u cilju daljeg
sprovođenja operacije HRABROST, zadatka u kome do sada jedva da je
učestvovao... Smatram da može biti iskorišćen iole bezbedno” samo ako
radio-saobraćaj – za koji može da se dokaže da je lažan – bude išao preko
TRICIKLA, a protivteža tom saobraćaju – za koju može da se dokaže da je
tačna – preko GARBOA.
Mada nije znao da li je Popov zaista provaljen, Haris je predlagao
akciju koja bi dokazala da je agent IVAN bio pod kontrolom, i tako
osigurao Pujolovu poziciju.
Ali je zato bio siguran da će Duško, ako Berlin bude imao dokaz da je
dupli agent, moći da očekuje skori pokušaj otmice ili atentata, u slučaju da
napusti Britaniju.

Stanica X 9. maja je presrela još jednu nemačku poruku iz Lisabona ka

Berlinu:

DORA je stigla.

Povezavši ovu poruku sa ranijim, šifranti u Blečli parku su sutradan

izvestili Vilsona o porukama od DORE, „ J” i „M”71. Ijan je sastavio dva
kratka memoranduma za Robertsona, Mastermana i Meriota, ističući da je
na poslednjem sastanku sa MI6 28. aprila Jebsen spomenuo da
Moldenhauer ostaje sa njim.
 Moldenhauer je bio „M” iz poruke, pretpostavljao je Vilson, i po svoj
prilici su i njega oteli. Pošto je Moldenhauer znao za Džonijeve prave
namere, upozorio je Ijan, njegova otmica je udvostručavala mogućnost
razotkrivanja GARBOVE i TRICIKLOVE mreže.
Kako Popov nije mogao da zna za postojanje „poverljivog izvora” –
ULTRA – Ijan je bio u nezgodnom položaju pošto je morao da krije od
njega da zna da je Džoni u berlinskom zatvoru. Do sada, Popov je znao
samo da je Jebsen preskočio sastanak. Vilson je istakao da B1 A treba da
reši način na koji će agent IVAN primiti 75.000 dolara, i da to uskladi s
Duškom. Ni Abver u svojim poslednjim radio-porukama nije spomenuo
novac, i možda su i oni, takođe, čekali da vide da li će ga Jebsen predati
pre otmice. Ako su znali da ga je Džoni predao, očekivali bi da Popov to i
potvrdi. Ali ako bi Duško signalizirao prijem, a Jebsen ne nagovesti
Abveru da je predao novac, Popovljevo pokriće bi bilo srušeno. To je bilo
pomalo nasumično nagađanje, ali Ijan je smatrao da, iz nemačkog ugla
gledanja, Popov nije znao za Jebsenov prijem novca. Za sada, MI5 u
IVANOVOM radio-saobraćaju neće spominjati novac.
Dok se Dan de približavao, a Duškov paravan visio o koncu, Vilson i
MI5 su mogli samo da čekaju. Sledećeg dana Ijan je dobio dokaz da je
njegova pretpostavka bila tačna. Frenk Foli ga je obavestio da MI6 nije
imao nikakve nagoveštaje od Džonija da je – iz nemačkog ugla gledanja –
nameravao da obavesti IVANA o prijemu novca. Dakle, Duško neće moći
ni da spomene novac, osim ako to Abver ne uradi prvi.
Tog poslepodneva Nemci su odigrali svoju kartu. Lisabonski MI6 je
obavestio London da je Gaspar de Oliviera, viši oficir obaveštajnog
odeljenja PVDE-a, tražio od Britanaca podatke o Dušku Popovu. Frenk
Foli je pretpostavio da je upit bio u ime SD-a i pitao je Tara kako da
odgovore. Robertson je preporučio da rade po propisima: Popov je odlazio
s vremena na vreme u Portugal kao jugoslovenski diplomatski kurir, a
kancelarija pasoške kontrole je dobila uputstva da mu na zahtev izdaje
englesku vizu.
Agent SIS-a je 12. maja preko lokalne veze ponovio Olivieri te
bezazlene podatke. Nemci su čekali. Čim mu je veza objasnila Popovljevu
ulogu kao jugoslovenskog diplomate, Oliviera joj je poslao izveštaj.
U njemu je stajalo da je Popov britanski ili ruski agent.
 Iako je bila sredina maja, Duško nije znao za Džonijevo hapšenje, kao
ni za izveštaj po kome je bio „britanski ili ruski špijun”. Nemoćan da
utvrdi Džonijevu sudbinu ili prebivalište, skrenuo je misli na brata. Ijanu
je 17. maja rekao da je, ako MI5 nema hitne potrebe za njim, spreman da
se padobranom spusti u Jugoslaviju i pokuša da stupi u vezu sa Ivom, ili
makar sazna da li je u Beogradu i još uvek na slobodi. B1 A je to odbio.
Mreža TRICIKL se kretala sve bliže nemačkoj peći, ali Popov neće biti taj
koji će je raspaliti.
U to vreme jedan od izvora generala Mihailovića obavestio je MI6 da
ČUDAKA terete „optužbama”. Dok britanska obaveštajna služba ne utvrdi
njegov status, smatrao je Robertson, Duškov radio će ćutati. Vilson je 18.
maja dozvolio nekoliko poruka, ali se sledeći prenos, zakazan za 22. maj,
nije dogodio. Kako je Dan de trebalo da se dogodi za dve nedelje, radio-
saobraćaj je bio osetljiva stvar i Ijan je odlučio da će radijska tišina
izazvati najmanje posledica.
Nekoliko dana kasnije, 25. maja, javila se kancelarija generala
Ajzenhauera. Pukovnik H. N. H. Vajld iz Vrhovnog štaba savezničkih
ekspedicionih snaga (SHAEF), poslao je poruku pukovniku Robertsonu i
pitao ga da li bi mogao da ga obavesti kakvu će ulogu imati TRICIKL
posle Dana de – „u slučaju da nijedan novi dokaz ne izađe na videlo”. Tar
je odložio odgovor pukovniku Vajldu, što je ispalo kao srećna okolnost;
novi dokaz je izašao na videlo. Robertson je 28. maja od MI6 primio
prevod izveštaja lisabonske tajne policije. U njemu je bilo bezbroj
znakova upozorenja u vezi sa raspusnim diplomatom:

Priča se da je advokat. [...] Radi kao ataše u Ministarstvu

spoljnih poslova Jugoslavije sa stanom u Londonu. Često putuje
između Lisabona i Madrida, a samo jugoslovensko poslanstvo je
sumnjičavo kada je u pitanju njegova prava nacionalnost.
Pretpostavlja se da je Bugarin ili Rus (u zavisnosti da li se
njegovo ime izgovora sa „ov” ili „of”). Viza odobrena od
portugalske ambasade u Londonu označena je kao „u tranzitu za
Egipat”, gde nije otišao. Zainteresovan je za Lisabon i Madrid, i
nije jasno da li je britanski ili ruski špijun...
 Njegov platni rang atašea sigurno ne može da mu priušti
život u skupocenim apartmanima hotela Aviz, Palasio ili Estoril.
Odaje utisak da pripada nekoj tajnoj organizaciji sa ograncima u
Lisabonu i Madridu. Poznato je da u Lisabonu ima bliske veze sa
BAJLONIJEVIMA... Mada ne primaju nikakvo zvanično
izdržavanje, žive u velikom luksuzu i priređuju skupe prijeme i
večere, kojima prisustvuju diplomate i vojni atašei... Jedna od
ćerki je pod uticajem subjekta otišla u Lisabon. Majka i druga
ćerka su se smestile na farmi Quinta Los Grillos u Karnašide.

Duškov status bona fide nemačkog agenta visio je o koncu i Tar je,
razumljivo, sklopio svoj obaveštajni šator. Kao odgovor Ajzenhauerovoj
kancelariji od 28. Robertson je pukovniku Vajldu rekao: „Nisam ovlašćen
da dajem preporuke o eventualnom angažovanju TRICIKLA posle Dana
de, niti smatram da bi to, čak i da je moguće, bilo od nekakve koristi.”
Stoga, u periodu pre Dana de ni Britanci ni Amerikanci nisu znali
kakav je stvarni TRICIKLOV položaj. Samo jedna osoba je znala
Popovljevu pravu situaciju – bez obzira na to da li su Nemci još verovali u
njega – i bez obzira na to da li će se laži o invaziji ubačene preko njega
održati.
Bio je to Džoni.
Otprilike u to vreme, sećao se Popov, Robertson i Vilson su svratili do
kuće sa satom. „Duško, GLUMAC je uhapšen”, rekao mu je Tar. „Gestapo
ga je oteo... Pozvali su ga u ambasadu i sipali mu kapi za uspavljivanje u
čaj. Onda su ga oborili, dali mu injekciju, stavili ga u veliki sanduk i
kolima sa diplomatskim tablicama odvezli u Madrid. Odatle je prebačen u
Bijark, a odande avionom u Berlin. Nalazi se u gestapovskom zatvoru u
Princ Albrehtštrase.”
Robertsonovi podaci su uglavnom bili tačni, mada nije bilo banketa i
nokaut se dogodio malo drugačije. Kada je dr Šrajber 30. aprila72 pozvao
Jebsena u zasebnu prostoriju, kako je svedočio Alojz posle rata, rekao je
Džoniju da ima naređenje da ga sprovede u Berlin – silom – zato što je
odbio da prisustvuje sastanku u Bijaricu. Džoni je pojurio ka vratima,
rekao je Šrajber, a Alojz ga je zgrabio i nokautirao. U međuvremenu, u
susednoj sobi je drugi agent – Karl Majer – savladao Moldenhauera. Kada
se Džoni povratio, Šrajber je obojici objasnio način na koji je planirao da
ih prokrijumčari preko granice, i obojica su prihvatila injekciju (možda
zbog toga što su bili na nišanu), pričao je Alojz.
Sa drogiranim Jebsenom i Moldenhauerom, koji su spavali u
sanducima s ventilacijom, otmičari su u 21.00 napustili Lisabon i nešto
posle ponoći prešli u Španiju. Sutradan su, takođe oko ponoći, prešli i
francusku granicu. Dva dana kasnije, Jebsen i Moldenhauer su leteli iz
Bijarica za Berlin, u avionu pukovnika Hanzena lično.
Kada je Duško saslušao Tarov izveštaj, odmah je znao Jebsenovu
sudbinu; Princ Albrehtštrase je bio ozloglašen po mučenjima i
smaknućima. Džoni je mogao da izdrži usmena saslušanja, ali Duško se
plašio da će popustiti ako se primeni fizička sila.
Vilson je dodao da u ovom trenutku Lisabon veruje da mreža nije
ugrožena. Gestapo jeste Jebsena priveo zbog njegovih finansijskih
mešetarenja, ali ga „pojačano ispituju”. Ako bi Jebsen progovorio,
upozorio je Vilson, Duško i svi agenti koje mu je Jebsen poslao bili bi
razotkriveni; ceo plan obmane u vezi s operacijom HRABROST pao bi u
vodu.
Robertson nije smeo da rizikuje. Duško i MI5 su jednostavno morali da
čekaju i vide kako će Nemci reagovati.
Za Duška je bilo gotovo kao greh sedeti mirno i čekati da se zvezde
poklope. Sa Tarom i Ijanom ponovo se sastao 3. juna insistirajući na akciji.
„Popov je tako žestoko navaljivao”, napisao je Vilson, „da treba da se
preduzmu delotvorni koraci kako bi se rešila situacija vezana za njegov
slučaj, recimo pokušaj da se stupi u kontakt sa NEBOJŠOM u Beogradu...
Ako mi nemamo agente kojima sa sigurnošću možemo da poverimo takvo
naređenje, predložio je da onda pošaljemo njega ili CRVA.” Međutim,
Duško nije imao pojma o datumu zakazane invazije – 5. jun – ni da ga je
lisabonska tajna policija označila kao britanskog ili ruskog špijuna.
Smirivši svog nestrpljivog agenta, oficiri MI5 su mu rekli da sada nije
vreme za „ishitrene ili nasilne akcije”; situaciju će razmotriti ponovo kada
se slika bude razbistrila.

Značaj TRICIKLA i GARBOA u velikom planu operacije HRABROST

ne može biti zanemaren. Dan de je bio od ključnog značaja za dobijanje
rata, a uspešna invazija je bila ključna za Dan de. Nemci su to takođe
znali. Hitler je već 1943. upozorio da će uspešno savezničko iskrcavanje u
Francuskoj imati presudne posledice na rat, i 5. maja 1944. general Jodl,
šef operacija OKW (Vrhovna komanda nemačkih oružanih snaga), saopštio
je: „Danas smo suočeni sa velikim iskrcavanjem zapadnih sila i bitka sa
njima je presudna za ishod rata i našu budućnost.”

Nemački komandanti su imali samo dva pitanja: gde i kad? Dobili su

bezbroj nagoveštaja i pisama od agenata i špijuna, koji su predlagali
brojna mesta – od Norveške, pa do Normandije. Međutim, najčešće je –
što su potvrdila i njihova dva najbolja špijuna IVAN i ARABEL –
sugerisano da će Kale biti ona ključna tačka. Radio-saobraćaj je uporno
potvrđivao taj položaj, kao i avionski snimci Dovera, koji su pokazivali
značajno povećanje broja brodova, desantnog oruđa, aviona, kamiona i
tenkova.
Svi odreda napravljeni od gume.
Hitler i njegovi generali su verovali da će se invazija uglavnom održati
u oblasti Pa de Kalea, ali da će se istovremeno dogoditi i lažni napadi u
drugim oblastima, možda Some, zaliva Sen Malo i ušća Žironde, ili čak
duž Jadranske obale. Dr Pol Leverkun, šef centrale Abvera za Tursku i
Bliski istok, sećao se da su početkom 1943. Saveznici imali izviđačke
letove po priobalju prema uočljivim šablonima. Kale, ušće Sene i sektor
zapadno od Bordoa bili su najčešće izviđani. U aprilu 1944. Hitler je
posebno uključio Normandiju na listu mogućeg iskrcavanja mada to nije
donelo neke promene u odbrani, prema generalu Valteru Varlimontu,
zameniku šefa operacija OKW-a.
Drugo pitanje – kad – bilo je podjednako teško. Nemačka vrhovna
komanda je prvobitno zaključila da je datum invazije 18. maj, i Romel je
pripremio trupe. Međutim, datum je došao i prošao. Kako se maj pretvorio
u jun, vreme se pogoršalo, nagoveštavajući da invazija može da se dogodi
samo krajem juna ili jula. Osim pojačanja sa istočnog fronta, Nemci su
bili spremni najviše što su mogli.
 U proleće 1944. nemački glavnokomandujući Zapadnog fronta,
feldmaršal Fon Rundštet, imao je šezdeset divizija zapadno od Rajne, sa
između 950.000 hiljada i više od 1,8 miliona vojnika pod njegovom
komandom, prema procenama. Kao glavnokomandujući Armijske grupe B,
feldmaršal Ervin Romel je bio zadužen za odbranu 4000 kilometara
atlantske obale.
Prema generalu Hansu Špajdelu, Romelovom načelniku štaba,
Armijska grupa B sastojala se od Petnaeste armije (sedamnaest kopnenih
ili poljskih divizija smeštenih oko Kalea), Sedme armije (jedanaest
divizija koje su pokrivale Normandiju i Kanalska ostrva) i devet oklopnih
divizija razmeštenih na različitim položajima, daleko od obale i dometa
brodskih topova.
Da bi invazija bila uspešna za Saveznike, Nemci su morali da zadrže
veliku Petnaestu armiju u Kaleu, a oklopne divizije tamo gde su i bile.
Shodno tome, u sedmicama i mesecima koji su prethodili Danu de
britanski agenti sa radio opremom – naročito GARBO, ČUDAK i
BRUTUS – grozničavo su radili šaljući stotine radio-poruka i pisama, u
kojima su navodili različita mesta i vremena invazije, sa ciljem da unesu
zabunu.
Pa ipak, to nije bilo dovoljno.
Razume se, Nemci su želeli da bežične i pisane podatke potkrepe
čvrstim dokazima – nečim živim. Radio-poruke i pisma se ne mogu
unakrsno saslušavati, a nemačka obaveštajna služba je tražila nekog koga
će moći da ispita i dobije uvid u ono što su advokati zvali „govor tela”, a
igrači pokera „čitanje” protivnika. Kad neko laže pod stresom, kako
stručnjaci kažu, telo to pokazuje pouzdanim znacima: određenim
držanjem, brzim treptanjem, pročišćavanjem grla, prekrštanjem nogu,
nemirnim stopalima, grickanjem usana, otežanim disanjem, gutanjem
knedli, znojenjem i tako dalje. Malo ljudi – čak i među profesionalnim
kockarima – može dosledno da blefira a da se pritom ne oda. Samo jedan u
milion – Menzizov virtuoz – može neprekidno da laže pod velikim
pritiskom a da ne pokaže znakove neiskrenosti ili nesigurnosti.
Duško je bio taj virtuoz. U uslovima višesatnog unakrsnog ispitivanja
od strane iskusnih islednika Abvera i SD-a, prodao je Nemcima lažno
gomilanje trupa u Doveru i podatak da će veliku, mada izmišljenu Prvu
američku armiju, predvoditi Paton. Takođe, potvrdio je nemačku procenu –
da invazija još uvek ne može da se izvede – glumeći da su pripreme za
Dover daleko od završnih.

Petog juna ujutru vreme u Normandiji bilo je kao pred potop. Talasi su
bili visoki dva do tri metra, kiša nije prestajala da sipi, a teški oblaci su se
navlačili. Nemačkom pomorskom komandantu Normandije, admiralu
Heneku, meteorolog u Šerburu je saopštio da će more biti nemirno,
vidljivost slaba, vetar pet do šest čvorova i da će se kiša pojačati.
Prognostičar nije očekivao velike promene u sledećih nekoliko dana. „To
je značilo”, zaključio je Henek, „da će dan kada će se uslovi plime,
mesečine i svih ostalih vremenskih uslova neophodnih za iskrcavanje
ispuniti... biti tek u drugoj polovini juna.”
Izveštaji vremenske prognoze kružili su među armijskim grupama. U
svom štabu u zamku Rošfuko u La Roš Gijonu, Ervin Romel je zapisao u
svom dnevniku: „Nema nagoveštaja da je invazija blizu.” Kasnije tog jutra
otišao je u Heringen da poseti svoju ženu Luciju, čiji je rođendan bio
šestog. Odatle je planirao da se odveze u Bergof – Hitlerovo odmaralište u
Bavarskim Alpima – i da se lično založi kod Firera da dozvoli da
Normandija dobije dve oklopne divizije i raketni lanser.
Dan je bio miran, sećao se Hans Špajdel. Izveštaji agenata Abvera, koji
su upozoravali da je invazija moguća između 5. i 15. juna, podeljeni su
generalima u Francuskoj. Ranija obaveštenja bila su lažne uzbune, pa su
komandanti i ova nova prihvatali sa rezervom. Loše vreme će ionako
sprečiti invaziju. Izveštaji o pojačanoj aktivnosti francuskog pokreta
otpora za oslobođenje u unutrašnjosti Francuske su pristizali mestimično, i
leci jesu bili deljeni – naročito u Britaniji – ali Armijska grupa B bila je u
punom stanju pripravnosti još od početka juna. Špajdel nije izdao nikakva
dalja uputstva.
Te večeri u deset sati, Petnaesta armija smeštena u Kaleu presrela je
šifrovanu poruku da invazija treba da počne. Izveštaj je prenet feldmaršalu
Fon Rundštetu, kao i trupama s kraja na kraj Petnaeste. Međutim, Fon
Rundštet je odlučio da ne obaveštava ceo front. More je bilo toliko
nemirno da su i pomorske patrole bile otkazane; sigurno je u pitanju bila
još jedna lažna uzbuna.
 Nedugo posle ponoći, general Špajdel je primio vest da neprijateljske
trupe vrše padobranski desant na Kaen i Kotentinsko poluostrvo. Bilo je
nejasno da li su u pitanju bili pojedinačni skokovi da se pomogne pokretu
otpora ili deo invazione sile. Bez obzira na to, Špajdel je naredio svim
jedinicama da krenu na svoje položaje. Između 3.00 i 4.00 ujutru
prijavljeno je još skokova. Malo posle toga, saveznički avioni su počeli da
bombarduju obalsku odbranu i 21. oklopnoj je naređeno da izađe na svoje
borbene položaje južno od Kaena. Prva i rezervna oklopna grupa primile
su naređenje da budu spremne za pokret. Obavešteni su Fon Rundštet i
general Jodl u štabu Vrhovne komande u Zosenu.
Počelo je u 5.30.
Stotine savezničkih brodova zasulo je artiljeriju na obali Kalvados, i
Špajdel je naredio da se primeni nemačka odbrana od invazije, operacija
„Normandija”. Odmah posle šest pozvao je Romela na kuću. Ervin je
odobrio Špajdelovu akciju i naredio da sva raspoloživa sredstva budu
objedinjena pod jednom komandom, sugerišući da će 21. oklopna divizija
verovatno biti potrebna za kontranapad. Romel je otkazao svoj sastanak sa
Hitlerom i otišao za La Roš Gijon. Hans je preneo vest generalu Marksu,
komandantu 84. armije.
Tek što je spustio slušalicu, Špajdel je već dobio vest da savezničke
trupe osvajaju plaže. Ponovo je pozvao Jodla i Fon Rundšteta, ali nisu
mogli bogzna šta da urade dok ne dobiju potpunu sliku neprijateljskog
kretanja. Hans je znao da će Romel biti besan. Feldmaršal je više puta
tokom maja tražio upotrebu 1, 2. i Pancer-ler divizije, nameravajući da ih
postavi između Kaena i Faleza. Svi zahtevi su mu odbijeni i to je bio deo
onoga što je Ervin planirao da razmotri sa Hitlerom. Kako se bitka za
Normandiju rasplamsavala, Hitler je poništio zahtev Armijske grupe B za
podršku pomoćnih oklopnih divizija.
U deset sati, 21. oklopna divizija, sada nadirući duž obala Orna, stigla
je do opkoljene 716. kopnene divizije. Čuvši da su se neprijateljske trupe
spustile padobranima iza nemačkih linija, general Marks je odustao od
kontranapada i premestio tenkove u pomoć 716 diviziji. U 15.00 časova 1.
oklopnoj diviziji konačno je odobreno da se povuče, ali zbog savezničke
nadmoći u vazduhu nije mogla da se kreće tokom dana. Istovremeno,
saveznički brodovi su zasipali vatrom kopno da bi sprečili nemačka
pojačanja.
 Hitler je u Bergofu primao vesti. Na radnom sastanku sa generalima
tog jutra razmatrao je mogućnost da je Normandija samo varka. Bio je
posebno zabrinut zbog obaveštajnih podataka dobijenih od najboljih
nemačkih špijuna. „Koliko li je tih sjajnih agenata plaćeno od strane
Saveznika, a?” pitao je svoje generale. „Sada nam oni namerno šalju svoje
protivrečne izveštaje. Ovaj neću ni da pošaljem u Pariz.”
Hitler je znao da ga Britanci zasipaju dezinformacijama, ali je
pronalaženje pravih kontramera bilo teško. Albert Šper, Hitlerov arhitekta,
ministar naoružanja i najbliži prijatelj, objasnio je to ovako:
„Neprijateljske obaveštajne službe su mu namerno podmetale te podatke,
tvrdio je Hitler, da bi ga odvratili od mesta stvarne invazije i namamili da
svoje divizije aktivira prerano i na pogrešnom mestu... Tokom prethodnih
nekoliko nedelja Hitler je od suparničkih obaveštajnih organizacija SS-a,
Vermahta, Ministarstva spoljnih poslova primao protivrečna predviđanja o
vremenu i mestu invazije... Sada je ismevao te razne službe, nazivajući ih
nesposobnim...”
Saveznici nisu mogli da traže bolji odgovor od toga. Dok je Romel
preklinjao da dobije pojačanje, Hitler je tvrdio da je Normandija samo
odvraćanje pažnje; prava invazija je tek trebalo da usledi. „Narednih dana
i nedelja”, napisao je Šper, „inače do apsurda nepoverljiv, Hitler se držao
toga da je invazija samo varka, čija je svrha bila da ga namami da
pogrešno iskoristi svoje odbrambene snage... Tada je očekivao da će lažni
napad da se dogodi u blizini Kalea... Zbog toga Petnaestu armiju smeštenu
u Kaleu nije poslao na ratište na obalama Normandije.”
Dešavalo se upravo suprotno od onog što je Romel zahtevao – a to je
bilo neodložno odbijanje napada aktiviranjem četiri oklopne divizije. Kada
je Ervin Romel stigao u svoj štab u 16.30, već je bilo kasno; Saveznici su
već uspostavili nekoliko uporišta duž normandijske obale. Pre zalaska
sunca Špajdela su izvestili da je Američka prva armija iskrcala dve
padobranske divizije i najmanje tri oklopne; da je Britanska druga armija
iskrcala na kopno četiri ili pet oklopnih ili kopnenih divizija, zajedno sa
jednom padobranskom; i da će mostobrani biti otvoreni između reke Orn i
Rila i na jugoistočnom uglu Kotentinskog poluostrva. Izveštaji su
pokazivali da je prvi bio širok dvadeset pet kilometara i da je ulazio deset
kilometara u dubinu, a da je poslednji petnaest kilometara širok, a dubok
kilometar i po. Do kraja dana čuo je da su savezničke vazduhoplovne
snage napale nemačke položaje sa 25.000 borbenih letova.
Romelov zahtev da se većina od osam kopnenih divizija u Kaleu
rasporedi u Normandiji bio je odbijen. Raspoložive kopnene divizije
zadržane su u rezervi, i uvođene su samo jedna po jedna tokom ključnih
dana invazije: 12. oklopna divizija nije stigla do 7. juna; Pancer-ler i 346.
kopnena divizija stigle su 8 i 9. juna; 2. oklopna, 3. Padobranska i 77.
kopnena 13. juna; 1. oklopna 18. juna. Premalo i prekasno.
General Špajdel je objasnio: „Razlog za odbijanje bio je što su Hitler i
Vrhovna komanda očekivali drugi talas savezničkog iskrcavanja na obalu
kanala [Kale]. Ovo pitanje drugog talasa igraće značajnu ulogu u prvih
šest sedmica invazije. Maršal Romel je smatrao da su male šanse za drugi
talas... ali komadići obaveštajnih podataka koji su nam stizali odozgo...
govorili su da je između 30 i 50 divizija još uvek bilo na Britanskim
ostrvima... Od sredine juna pa nadalje, Armijska grupa B smatrala je da je
malo verovatno da će Patonova armija da se iskrca severno od Sene...
Vrhovna komanda je ponovo odbila da se divizije Petnaeste armije uvedu u
igru... sve do druge polovine jula.”
Nemci su čekali da ogromna Patonova armija krene iz Dovera i
napadne Kale. „Komadiće obaveštajnih podataka” – izveštaje agenta
IVANA o trupama FUSAGA, divizijskim oznakama, pripremama,
oficirima, desantnoj opremi i još mnogo toga – u celini su progutali Abver
i Vrhovna komanda.

Izgleda da je Dan de bio prekretnica rata, a operacija HRABROST

prekretnica invazije. Mada Popov često nije bio siguran da li su Nemci
zaista verovali u njegove laži, operacija „Normandija” bila je nešto drugo.
„Ponekad nismo bili sasvim sigurni”, rekao je kasnije. Ali što se tiče
invazije, „mora da jesu – zato što smo posle Dana de zaplenili mape koje
su pokazivale da su trupe rasporedili baš onako kako smo mi hteli”.
Hiljade života koji su mogli biti spaseni njegovim informacijama o
Perl Harboru, dezinformacijama o Danu de sigurno jesu.
 Dok su se saveznički vojnici borili i krvarili da sačuvaju položaje u
Francuskoj, Popov je tajno vodio svoj sopstveni rat. Ubrzo pošto je čuo za
Džonijevo hapšenje, Duško je poslao – ne obavestivši MI5 ili MI6 –
ucenjivačko pismo ogranku Abvera u Lisabonu. Ako Džoni ne bude
oslobođen, zapretio je, prekinuće sve svoje delatnosti vezane za njih.
Ukoliko nije provaljen, stvar bi mogla da upali, smatrao je. Od početka
rata bio je najbolji nemački agent, i neće rizikovati da ga tek tako izgube.
U međuvremenu je hteo da radi i otkrije šta se dogodilo sa Ivom.
Predložio je pukovniku Robertsonu da bi neko, recimo on, mogao da ode u
Jugoslaviju i sastane se sa generalom Mihailovićem.
Kako je zemlja u osnovi bila u ratu – gde su se za vlast borili Titovi
komunistički partizani i rojalistički Mihajlovićevi četnici – britanskoj
obaveštajnoj službi će sigurno biti potreban čovek na terenu. Istovremeno,
Duško bi mogao da pronađe brata Iva i svoje roditelje i sve njih odvede na
sigurno.
Robertson i Vilson su se 19. juna sastali sa Popovom i objasnili da bi
takav put bio suviše opasan. Ako bi Duška uhvatili – bilo Nemci, bilo
komunisti – to bi ugrozilo sve velike napore u poslednje četiri godine. Dok
je MI5 pratio šta se dešava, Duško je ponovo morao da sedi dokon. U
međuvremenu, jugoslovenski monarh kralj Petar zamolio je ČUDAKA da
mu se pridruži na predstojećem putu u Italiju i na Maltu. Shodno tome,
Nemci su bili obavešteni da ČUDAK kraće vreme neće biti aktivan.
Otprilike u to vreme, kralj je poručio da ima sličan zadatak i za
Popova. Ako bi Britanci i Amerikanci odobrili, Petar je želeo da Duško
poseti SAD kako bi učestvovao na konferenciji o međunarodnoj valuti i
posleratnoj trgovini, i zbog pridobijanja podrške tamošnjih Jugoslovena za
predstojeći dogovor između kralja i Tita. Ijan Vilson je podržao taj put jer
bi to bio prikladan razlog što Duško ne nastavlja da snabdeva Nemce
izveštajima, što se poklapalo sa ČUDAKOVIM dužnostima. „Sadašnji stav
je da Nemci nastavljaju da zovu ČUDAKA”, napisao je u dopisu
Robertsonu i Meriotu. „Situacija je još uvek suviše neizvesna za nas da
bismo nastavili sa normalnim saobraćajem, i naša glavna briga mora da
bude kako da sprečimo Nemce da saznaju, ako već ne znaju, da su
TRICIKL i ČUDAK radili pod našom kontrolom.”
Ijan je predložio da bi ČUDAK, koji se upravo vratio sa puta, mogao da
sugeriše Nemcima da se Popov odazvao dužnosti sličnoj njegovoj i da je
na zahtev kralja otišao u Ameriku. ČUDAK je mogao da izvesti da se
Duško „nadao da će pri odlasku ili pri povratku imati priliku da lično
preda izveštaj u Lisabonu. (U stvari, mi ćemo preduzeti sve da i ne prođe
kroz Lisabon.)”
Robertson i Meriot su se složili i jugoslovenska ambasada je odmah
podnela zahtev za Duškovu dozvolu za izlazak iz Engleske i vizu za
Ameriku. ČUDAK je 30. juna telegrafisao Nemcima:

Morao sam da prestanem zbog razloga datih u

Ivanovom pismu od dvadesetog maja. Od tada sam
morao da putujem sa svojim gospodarom. Tek sam
se vratio, ali vrlo brzo mogu biti poslat na
sledeću hitnu misiju u njegovo ime. Zahvaljujući
njemu, engleske sumnje u mene su uglavnom
prevaziđene, ali neke još postoje. Ivan je
pozvan da ide u zvaničnu misiju u ime naše vlade
u Vašington. Kako ima mnogo materijala, pokušaće
da prođe kroz Lisabon.

Otprilike u isto vreme, sećao se Duško, Robertson je ponovo svratio do

njega. „Novosti o Jebsenu”, povikao je. „Izgleda da je tvoje lukavstvo
upalilo. Dobili smo izveštaj da Abver pokušava da izdejstvuje njegovo
oslobađanje. Gestapo to sprečava, ali ima nade.” Što je još važnije, rekao
je Tar, Džoni nije progovorio.
Duško je sumnjao da će Džonija osloboditi. Abver nije imao neku
naročitu moć još od pada Kanarisa. Jedina nada, kako se činilo, bilo je da
njegovo pismo upućeno Lisabonu – ako bude imao sreće – završi na
Šelenbergovom stolu. Ali reakcija Nemaca u vezi s agentom IVANOM
delovala je promenljivo. Trećeg jula su odgovorili na ČUDAKOVE
poruke:

Vaša poruka od tridesetog juna – ne razumemo

nagli nenajavljeni prekid rada u sadašnjim
kritičnim vremenima. Ivanovo pismo od dvadesetog
nije primljeno zbog poštanskih ograničenja.
Molimo da hitno dostavite datum Ivanovog odlaska
u SAD preko Lisabona.
 Međutim, MI5 nije želeo da nastavi redovni radio-saobraćaj; ČUDAK i
TRICIKL ne smeju da budu umešani dok se ne pokaže da li ih je Jebsen
razotkrio. Ijan je predložio da B1 A primeni kontramere – Duškovo pismo
nevidljivim mastilom Lisabonu, u kome se žali na manjak aktivnosti na
ruti za bekstvo. Ako ništa drugo, mislio je, to bi moglo da podstakne
Nemce da otkriju zašto su prestali, navodeći „tehničke poteškoće”.
Dok se TRICIKLOV-ČUDAKOV lonac tiho krčkao na Jebsenovoj vatri,
Duško je primio nove vesti.
Ivo je bio uhapšen.
 DVADESET ŠESTO POGLAVLJE

GOLE I OBRIJANE

Ivovo hapšenje usledilo je ubrzo posle Džonijeve otmice, i kako je MI6

čuo, zasnivalo se na učešću dr Popova u poslovima sa devizama. Gestapo
se, Ivo je kasnije ispričao Dušku, pojavio jednog dana u njegovoj
ordinaciji i bez ikakve optužbe ga poslao u Glavnjaču. Ivo je tokom
saslušanja shvatio da Nemci ne znaju ništa o njegovim aktivnostima
vezanim za pokret otpora, i ispitivan je samo o okupacionim markama
koje je kupio.
S vremena na vreme, Ivu je bilo dopušteno da prima pakete od
prijatelja. Jednog jutra, objasnio je Duško u memoarima, dobio je paket od
pacijenta koji je radio s njim u pokretu otpora. Među hranom je bila i
kutija cigareta. Ivo ju je ispraznio i pronašao papirić. Na njemu je bio
nacrtan plan štaba Gestapoa gde je bio saslušavan. Kada su pritvorenici
sledeći put bili sprovedeni na saslušanje, Ivo je jurnuo ka izlazu. Tri
nedelje kasnije pridružio se snagama otpora generala Mihailovića u
srpskim šumama.

SIS je 2. avgusta u Londonu primio telegram sa oznakom „najhitnije”

od MI6 iz Barija u Italiji. U telegramu je stajalo da je lokalni operativac
SOE primio – moguće presreo – radio-signal od generala Mihailovića.
Tražio je da poruka bude prosleđena „I. Vilsonu”, i navodio da je dr Popov
pobegao Gestapou i da se sada nalazi među borcima generala Mihailovića.
Putovao je kao dr Predrag Ivanović, pisalo je, i tražio evakuaciju iz Fođe u
Italiji. General je istakao da bi dr Popova mogli da prebace američki piloti
koji su trenutno sa njegovim ljudima. Agent SOE je dodao da evakuacija
može da se dogodi tokom sledećih nekoliko dana i da, ako London želi,
pošalje uputstva. Frenk Foli je poslao telegram da agent mora odmah da
evakuiše Iva u UK.
 Dr Ivo Popov, dosije MI5.
Ožiljak iznad levog oka zadao mu je udarac nemačkog kundaka.
(Preuzeto iz Nacionalnog arhiva Ujedinjenog Kraljevstva.)

Ijan je požurio do kuće sa satom. Dok je Dušku srce igralo od sreće

zbog novosti, napisao je, živci su mu bili iskidani od stresa zbog
Džonijevog i Ivovog hapšenja. A onda je Duškov planirani put u
Sjedinjene Države u ime kralja – posle neprekidnih pitanja i prepreka FBI-
ja i SIS-a – bio otkazan. Pošto zbog toga više nije imao dnevnih zaduženja,
zatražio je od Ijana da ide na odmor.
Neko mesto da pobegne. Daleko od zatvora, špijuna, Dana de i fau
raketa. Mesto gde će nekoliko dana moći samo da „čita, šeta i zaboravi na
rat”. Vilson je rekao da će se pozabaviti time. U međuvremenu, Ijan je
imao još jedan hitan problem. FBI je već nekoliko nedelja gnjavio MI5 i
BSC tražeći izveštaje o Dušku i o detaljima čime se sve bavio. Međutim,
kako su svi putevi vodili ka Džoniju, Ijan i Tar su se plašili da ne kažu
previše. I šta FBI ima uopšte da se interesuje? Duško ionako već dve
godine nije bio pod njihovim pokroviteljstvom.
 Tog popodneva, Vilson je otkrio razlog: FBI je čuo priču – čiji izvor su
navodno bili Poljaci – o nekim tajnama koje su obavijale jugoslovenskog
plejboja-diplomatu. FBI je, saznao je Ijan, dobio rezime izveštaja PVDE-a.
Smatrajući da u upitu ili podacima nema ništa loše, pripremio je potpuni
izveštaj o Popovljevim aktivnostima u prošloj godini i poslao ga preko
američke ambasade. Dok je radio na tome, našao je vremena i da otkrije
Duškovo skrovište.
Prve nedelje avgusta Duško je otišao u Škotsku. Ušuškana u zabačenom
ćošku na severoistoku oblasti Hajlend, u blizini priobalskog grada Tain,
bila je mala gostionica, poznata kao Ribareva krčma. Samo more i ovce
kilometrima unaokolo, rekao je Ijan. Sve je bilo baš kako treba.
Duško je 11. avgusta pozvao Džona Meriota da mu kaže da se preselio
u Kinlokbervi, drugi gradić na zapadnoj obali. Sa nekoliko stotina
stanovnika, glavna atrakcija u Kinlokberviju bila je riblja pijaca. Duško je
svakako mogao da se odmori, šeta kamenitom obalom i pročisti misli.
Meriot je spomenuo da je Ivo stigao u Italiju, i Duško je ostavio svoj broj
– 201 – u slučaju da MI6 sazna da je Ivo došao u Englesku. Četiri dana
kasnije, prisećao se Duško, u pola noći su ga probudili udarci na vratima.
Bio je to policajac koji mu je rekao da mora da se javi u Ministarstvo rata.
I to odmah.
Na vojnom aerodromu u blizini Epsoma Duška je čekao stari šofer
Džok Horsfal, koji je požurio ka stanici Vaterlo. Tamo je, pored Ijana,
stajao Ivo. Mada iscrpljen mesecima provedenim u šumi, dr Popov je bio
dobro raspoložen. Prijavili su se u Savoj i, pošto je čuo detalje Ivovog
bekstva, Duško mu je ispričao za Jebsenovo hapšenje. Da li je Ivo
poznavao nekog ko bi mogao da pomogne?, pitao je.
Kako stoji u Popovljevim memoarima, Ivo je kao mogući trag
spomenuo ime Frederika Hana. Stariji službenik Rajhsbanke, Han je bio
zadužen za kontrolu nacionalnih banaka u okupiranim zemljama i
učestvovao je u Jebsenovim deviznim poslovima. Hanova verenica
Žaklina Blank bila je u Parizu i upoznala se s Ivom, kada su on i Džoni išli
rutom za beg. Ako Han nije tamo, rekao je Ivo, Blankova će možda znati
gde je.
 Duško je stigao u Pariz krajem avgusta, nekoliko dana po oslobođenju
grada. Uz malo sreće, sećao se da je pomislio kako će možda zateći Hana
skrivenog u apartmanu Blankove, sada kada se Vermaht povukao.
Žaklina Blank je bila žena srednjih dvadesetih godina i lepa, sećao se
Popov, ali joj je pogled bio ispunjen neprekidnim užasom. Duško se
predstavio i rekao da traži prijatelja, Johana Jebsena, i da je Ivo kao
mogući trag spomenuo gospodina Hana. Blankova ga je pozvala da uđe, ali
je rekla da je Frederik na poslovnom putu u Nemačkoj i da ga nije videla
duže od mesec dana. Duško se sećao da joj je ponudio cigaretu, ali da je
ona rekla da ne puši.
Duško je pogledao u punu pepeljaru.
„Madmazel Blank, dozvolite mi da budem iskren sa vama. Moram da
spasem Jebsena po svaku cenu. Ako odbijate da pomognete, moraću da
preduzmem neprijatne korake. Vi ste veoma ranjivi, madmazel Blank. I
zato vas molim da me ne terate na to.”
Žaklina je pitala o čemu on to govori.
„Juče sam šetao Šanzelizeom i video grozan prizor. Ulicom su
marširale gole devojke, obrijanih glava i kukastih krstova iscrtanih po
telu. Družile su se sa Nemcima.”
„Ne biste se valjda.”
„Da spasem prijateljev život, madmazel Blank, usudio bih se i na
mnogo gore stvari.”
Iznenada, vrata spavaće sobe su se naglo raskrilila i u sobu je upao
visok Nemac. Uperio je pištolj u Duška.
 DVADESET SEDMO POGLAVLJE

ULA

Popov je rekao Hanu da skloni pištolj. Samo je tražio imena ljudi koji su
bili uključeni u Jebsenove poslove sa devizama i koji bi mogli da
pomognu. Han je malo oklevao i onda rekao da Džonija drže u Princ
Albrehtštraseu, i da ga je saslušavalo nekoliko ljudi, uključujući i SS
oficira Valtera Zalcera, Kaltenbrunerovog pomoćnika.
Duško se prisetio Hanovog izgleda: bio je u ranim četrdesetim, visok
manje od sto osamdeset i lako prepoznatljiv, sa ožiljkom od sablje na
levom obrazu i leve šake skoro spržene, pa je gotovo uvek nosio rukavice.
Han je naveo dr Šmita, Šelerbergovog zamenika logora, kao čoveka koji je
imao moć da izdejstvuje Džonijevu slobodu.
Te noći Duško je sastavio pismo za Šmita tvrdeći da će, ako Jebsen ne
bude pušten, otići u Lisabon ili Švajcarsku i ugasiti svoju mrežu. Dodajući
da zna mnoge oficire koji su bili uključeni u Džonijeve poslove, Duško je
rekao da bi mu bilo žao da vidi kako padaju još neke glave. Šmit, koji je
verovatno i sam učestvovao, shvatiće šta je hteo da kaže. Potpisavši se kao
„Ivan”, Duško je sledećeg jutra poslao pismo preko kurira.
Dok je Duško pratio Hanov trag, Ijan Vilson je pomagao iz Londona.
Desetog septembra zatražio je od Frenka Folija da parisko odeljenje
sasluša dva čoveka koji možda imaju neke podatke o Džoniju:
Vladan Popov, Maribo 19/v, Pariz.
Mihajlo Gluščević, Frankvil 15, Pariz.

Duškov mlađi brat Vladan pohađao je medicinsku školu u Parizu73,

napisao je Ijan, a Gluščević je bio Džonijev poslovni agent i učestvovao je
u finansijskim šemama. Pored toga, Gluščević je radio sa Jebsenom i
grupom finansijera koji su se borili protiv „nemačkog državnog
ekonomskog sistema”. Koliko je bilo poznato, radili su organizovano i
tajno, i koristili lozinku „SENI”. Takođe, Ijan je zamolio lokalne agente da
obaveste Vladana da Dušku i Ivu mogu da prenesu svako njihovo pismo.

Jedan agent SIS-a je navodno našao Vladana, ali okolnosti vezane za to

bile su mutne. Dušku je 26. septembra dobio pismo na jugoslovensko
poslanstvo. Čudnovato, u koverti su bila dva pisma – jedno od Vladana, a
drugo od Branka Milinovića, prijatelja iz Jugoslavije. Duško ih je sledećeg
dana pokazao Ijanu i primetio da rukopis ne pripada ni jednom od njih, ali
da je Vladanov potpis pravi. Pismo je glasilo:

Dragi brate Duško,

Kao što mi je Ivan rekao da uradim, pre 15 dana sam ti
poslao poruku. Ali do sada nisam dobio ni reči odgovora od tebe
i veoma sam zabrinut.
Molim te, pomozi mi da dođem da se vidimo; u suprotnom,
moraću da idem u Rajn. Moja finansijska situacija u poslednja
dva meseca je vrlo, vrlo loša [sic].
Novosti = poslednje vesti o porodici koje sam dobio u
poslednja dva meseca [sic] – Ivan je pobegao iz Gestapoa u
šumu. – Bomba je pala na našu kuću u Belguzolu...
Nadam se da ćemo se videti što pre. Mnogo te voli tvoj brat,
Vladan Popov

Nepoznat kurir, shvatio je Vilson, bio je potreban da se zabeleži

Vladanova i Brankova prepiska na engleskom, kao preduslov da bude
preneta, a možda ju je i prepisao. U svakom slučaju, zbog pisma Duško je
postao „spremniji nego ikad” da vidi mlađeg brata i svoje jugoslovenske
prijatelje. Vilson je predložio Taru da on (Ijan) i Popov odmah otputuju u
Pariz; Duško će moći da poseti Vladana i istovremeno da nastavi da prati
tragove ka Džoniju.
Kako je francuska granica bila strogo kontrolisana, Robertson će
morati da se obrati savezničkom štabu za odobrenje. Tar je 28. u mesecu
podneo zahtev potpukovniku Spiru i dva dana kasnije MI5 je imao
potrebne dokumente – zvanično odobrenje komande koje je potpisao lično
general Ajzenhauer.
 Prve nedelje oktobra Duško i Ijan su otputovali u Pariz pokušavajući da
poboljšaju potragu za Džonijem. To i nije dalo neke rezultate. Nijedna od
Jebsenovih pariskih veza, uključujući i ljubavnicu, nije imala ni
nagoveštaj šta mu se desilo. Ali pošto Nemci nisu pokušali da uhapse ili
saslušaju nijednog od Džonijevih saradnika (osim Gluščevića), bilo je
potpuno jasno da Džoni nije otkrio da su on, Duško ili Ivo bili pod
britanskom kontrolom. Mada je Gluščević sredinom avgusta bio priveden,
ispitivanje isključivo o Jebsenovim finansijskim poslovima; ni Popovljevi
ni zajednički prijatelji nisu bili spomenuti. Začudo, Nemci nisu pitali ništa
o jugoslovenskoj ruti za beg, iako je Gluščević krijumčario begunce preko
Pariza.

Do kraja meseca Vilson više nije imao tragove i dodatne dužnosti za

Duška. S obzirom na Džonijevu situaciju, MI5 nije mogao aktivno da
uključi Nemce iz mreže TRICIKL, i Popov je do daljeg mogao radi šta
hoće. Vilson je 27. oktobra dao Dušku 10.000 dolara koje mu je MI5 čuvao
i rekao da bude dostupan.
Pošto mu je odobreno odsustvo, Duško se sve napornije trudio da
pomogne Jebsenu. Njegova prepiska sa dr Šmitom, otkrio je kasnije, imala
je uticaja. Ubrzo pošto je primio pismo, Šmit je prebacio Jebsena iz Princ
Albrehtštrasea u Oraninburg; iako nije bio baš izletište, ovaj
koncentracioni logor bio je daleko bolji od zatvora Princ. Dušku je rečeno
da je posle toga Šmit poslao kapetana Kamlera u Gestapo da pregovara o
Jebsenovom puštanju. Takođe, naložio je kapetanu da poseti Jebsena i
obavesti ga šta se dešava.
Kapetan je video Johana – bila je to potresna slika. „Obučen u
zatvorsku odeću”, rekao je Kamler, Džoni je „izgledao kao tipične žrtve
koncentracionog logora. Telo i mišići su mu se istopili a ogromna glava
mu je štrčala na mršavom vratu i ramenima. Kosa mu je opadala u
pramenovima.” Ali duh mu je bio jak, izvestio je Kamler, a kristalne oči
su mu zasijale kad je čuo da Popov pokušava da izdejstvuje njegovo
oslobađanje.
„Reci Dušku da sam znao da me neće zaboraviti”, rekao je Džoni.
 Od predsednika Rajhsbanke Hjalmara Šahta Duško je kasnije saznao za
Džonijev nesalomljivi duh. Šaht je u Princu bio zatvoren u susednoj ćeliji i
opisao je šta je video kad se Džoni vratio u ćeliju posle saslušanja.
„Košulja mu je bila natopljena krvlju”, prisećao se Šaht. I kad su ga
stražari zaključavali, drznuo se plemićkom nadmoćnošću: „Verujem da
mogu da računam na čistu košulju.”

Popov se 11. novembra sastao sa Vilsonom da razmotre još jedan

problem: Jugoslavija. U najboljem slučaju, njihovi prijatelji i komšije u
Beogradu i Dubrovniku Iva i njega smatraju kukavicama koje su pobegle u
teškim trenucima; u najgorem slučaju, njihovi zemljaci veruju da su
nemački agenti. Partizanski izveštaji u Kairu, saznao je Duško, navodili su
ga kao fašističkog i nacističkog saradnika. Ipak, Duško i Ivo nisu bili
zabrinuti zbog odmazde nad njima lično – oni su bili van zemlje – već nad
članovima porodice. Beograd je oslobođen 20. oktobra i svođeni su računi
sa saradnicima okupatora i njihovim porodicama. Duško je rekao Ijanu da
ni on ni Ivo nisu čuli ništa o svojim roditeljima ili o Ivovoj ženi. Vilson je
pristao da razgovara sa Folijem i rekao je da će London zatražiti od
lokalnih agenata da ih pronađu i obezbede im zaštitu ako bude moguće.

Duško je još rekao da je kralj Petar zatražio od njega da u specijalnoj

misiji ode u Beograd. Detalji mu nisu bili poznati, ali je hteo da zna da li
britanska služba ima nešto protiv. Vilson je rekao da nema. Popov je
pretpostavljao da kralj traži savet vezan za predstojeće odluke koje će
morati da donese u vezi s Titom, komunizmom i premošćavanjem jaza sa
partizanima. Mada je Popov bio antikomunista, nije bio politički
angažovan i sviđala mu se nagodba sa Titom, što je bilo u skladu sa
kraljevim gledištem.

Deset dana kasnije Duško je obavestio Ijana o detaljima zadatka. Kralj

Petar je rekao Dušku da će u Beograd odleteti kao specijalni izaslanik, ali
da je potreba za određenom saglasnošću izazvala kašnjenje. Duško i Ivan
su popunili praznine: postojala je opasnost ako Popov dođe u Beograd kao
rojalista ili kraljev oficir. Bilo je više nego verovatno da će Rusi ili
komunisti „potražiti način da mu naude”. Ispostavilo se da je „saglasnost”
bila dozvola da Duško doputuje u Beograd u britanskoj uniformi. Kralj se
o tome dogovorio sa Čerčilom, rekao je Popovu, i premijer se složio, ako
kralj to bude mogao da dogovori sa Ministarstvom avijacije.

Takođe, Duško je zatražio od Ijana da razmotri ponovno angažovanje

Nemaca. Mogli bi im dojaviti da se Popov seli u Pariz, a kako SD ima
bezbroj agenata u Švajcarskoj, Duško bi mogao da iskoristi svoj put i da se
lično susretne s nekima. Ako je veza između kralja i komunista bila
uspostavljena na pravi način, rekao je, mogao bi da dobije neophodna
odobrenja od nove jugoslovenske vlade. Vilson je razmotrio ideju sa
svojim ljudima, ali zaključili su da bi ponovno uvođenje Nemaca moglo
da ih izazove da preispitaju mrežu TRICIKL i da svi budu razotkriveni.
Sledećeg dana Ijan se ponovo sastao sa Duškom i rekao da je ideja za
ponovno uspostavljanje veze sa Nemcima otpala, ali da put u Pariz ostaje.
Međutim, s obzirom na okolnosti, Popov će morati da uradi nešto što mu
nije svojstveno – da se primiri. Ijan ga je upozorio da u Parizu ne privlači
pažnju na sebe – „prekomernim troškovima ili nečim sličnim”.
Takođe, kao što je obećao, Vilson je radio na pronalaženju i zaštiti
Duškovih roditelja i Ivove porodice.
Ijan je obavestio MI6 o imenu Ivove žene, Dragice, i ostalim detaljima.
Kuća im je bila uništena u američkom bombardovanju, objasnio je, a
prebivalište Ivove žene i deteta nepoznato. Ijan je predložio da bi SIS
mogao da se raspita kod Dragičinog oca, Đorđa Vasića, koji je bio
sveštenik u Svetom Savi, velikoj crkvi u Beogradu. Adresa i stanje
Duškovih i Ivovih roditelja, dodao je, takođe nisu poznati.

Posao sa SIS-om je bio riskantan. Ako se pročuje da Britanci žele da

pronađu i zaštite neke Jugoslovene, raširiće se glasine da su oni zaštićeni
saveznički agenti. Ako iskoči ime nekog od Popova, mreža TRICIKL bi
bila otkrivena i Džoni streljan. Kao i ostali. Hajnrih Himler je bio jasan u
naređenju od 10. septembra da će „svaki dezerter... dobiti zasluženu kaznu.
Štaviše, njegovo sramotno ponašanje izazvaće najsurovije posledice po
njegovu porodicu... Biće streljani po kratkom postupku”.
Krajem novembra, zapisao je Duško u svojim memoarima, primio je
neobično pismo iz Švajcarske. Pisao mu je neko po imenu „Ula”
obraćajući mu se kao prijatelju, rekavši da će je Džoni posetiti u Cirihu
nedelju-dve posle Božića. Jebsen će odsesti u hotelu Bor o Lak, stajalo je u
pismu, i želeo bi da ga vidi.
Popov je samo mogao da se pita: Ko je Ula? Tada mu nije bilo poznato
da se u izveštajima MI5, MI6 i BSC-a pojavljivala samo jedna Ula.
Britanski cenzori na Bermudima su 17. decembra 1941. Presreli tajno
nemačko pismo upućeno iz Meksika za Švedsku. Navodno je Agensia
komersial e informadora internasional uputila pismo Uli H. Moberg,
Stirmansgaten br. 21, Stokholm. Napisana nevidljivim mastilom poruka
Uli glasila je da će, pošto je Nemačka objavila rat SAD i prekinula
diplomatske odnose sa Meksikom, tajne poruke za Švedsku, Portugal i
Čile odsada biti slate mikrotačkama.
Hvatajući se za slamku, Duško je odmah rezervisao kartu. Odleteo je u
Pariz i uzeo stan sa prijateljem Brankom. Vilsonu je 14. decembra poslao
pismo i dao broj telefona i adresu – Ulica Tebu br. 95 – u slučaju da Ijan
mora da stupi u vezu. Nije spomenuo planirani put u Švajcarsku, ali je
rekao da će obavestiti Ijana ako stignu neke vesti u vezi sa zadatkom za
kralja. Završivši sa „pozdravi sve u kancelariji i reci im da ih volim”
krenuo je u Cirih.
Prijavio se u Zum Storhen i otišao u hotel Bor o Lak da proveri da li je
Jebsen stigao. Nije, rekao je službenik, i sledećih nekoliko dana Duško je
navraćao po dva puta dnevno. Od Džonija nije bilo ni traga ni glasa.
Šetajući hotelom tokom dana, prisećao se Duško, mnogo je razmišljao
o svom prijatelju. Kako se bližio Božić, nada da će videti Džonija sve više
je bledela, i 24. decembra je napustio bdenje i vratio se u Pariz.

Neposredno pred Novu godinu Popov se sastao sa majorom Folijem i

agentom Dezmondom Bristouom. Iako ga je MI5 poslao na odmor
neodređenog trajanja, MI6 nije. Tražili su da u Parizu napravi novu mrežu.
Rekli su mu da su Nemci zarobili značajan broj operativaca generala
Mihailovića, koji. su uspeli da pobegnu tokom nemačkog povlačenja. Ako
bi Popov mogao da obezbedi njihova imena, MI6 bi im pristupio sa
ponudom da postanu „pravi neustrašivi agenti”. Ostali sa prikladnom
prošlošću mogli bi da budu poslati kao mamci u Švajcarsku, i da postanu
dvostruki agenti. Podrazumeva se da Duško mora da bude izuzetno
oprezan jer ga samo jedan pogrešan korak deli od razotkrivanja.

U međuvremenu je propala i Popovljeva misija za kralja Petra.

Ministarstvo spoljnih poslova Jugoslavije – navodno zbog prigovora Rusa
– odbilo je da smatra misiju „pitanjem spoljne politike”. To nisu bile
dobre vesti. Takođe, Duško je dobio vest da su partizani obeležili njegovog
brata kao saradnika nacista. Situacija je bilo užasno ponavljanje ustaške
noćne more iz 1941: kako je Ivo sada bio u Engleskoj, presuda će biti
izvršena na njegovoj ženi i detetu.
Dragica i Miša je trebalo da budu streljani.
 DVADESET OSMO POGLAVLJE

PARTIZANSKA POLITIKA

Krajem februara 1945. Duško je u Londonu susreo jednu od svojih starih

devojaka. Bila je Jugoslovenka i bivša ljubavnica generala Vlatka Velebita
– Srbina koji se pridružio partizanima 1941. Pitala ga je da li je u srodstvu
sa Dragicom Popov, a Duško joj je potvrdio da mu je to snaha. Ispričala je
da joj je Velebit nedavno rekao da su partizani opljačkali i uhapsili
Dragicu na osnovu Ivove navodne saradnje sa nacistima. Ivova žena i
njeno malo dete trebalo je da budu streljani, nastavila je, pa je škotski
brigadir – Ficroj Meklin iz SAS-a – morao da se umeša. Meklinov
kredibilitet je bio presudan: kao lični predstavnik Vinstona Čerčila spušten
je padobranom u Jugoslaviju u svojstvu komandira britanske partizanske
vojne misije i radio je direktno sa Josipom Brozom Titom, komunističkim
vođom.
Duško je to preneo Vilsonu, a ovaj majoru Bristouu. U pismu agentu
MI6 od 27. februara Vilson se žalio na bezbednosne propuste i curenje
informacija u Jugoslaviji. Iako je Meklin trebalo da bude pohvaljen što je
spasao Popovljeve, Ijan se naglas pitao da li je Skot mogao to da postigne
a da ne izloži opasnosti NEBOJŠU, a samim tim i celu mrežu TRICIKL.
Ijan je zatražio od Dezmonda da sazna šta je tačno rečeno kom
Jugoslovenu i ko mu je to rekao. Isto tako je mogao da mu kaže da šutne
mravinjak, a onda zapiše šta je svaki od insekata ponaosob uradio.
Beogradski SIS je odgovorio 14. marta. Da bi osigurao Dragičino i
Mišino oslobađanje i njihovu bezbednost, Meklin se obratio direktno Titu,
kako piše lokalni agent L. H. Koen. Partizanskom generalu je rekao da Ivo
zaista radi za MI5 i ponudio da Britanci obezbede let za Dragicu i njenog
sina kako bi se pridružili Ivu u Engleskoj. Tito se složio i zadužio generala
Velebita da pomogne u tome.
Koen je dodao da je „NEBOJŠIN rad za nas u potpunosti bio shvaćen,
ali da Dragica u očima javnosti mora, nažalost, da ispašta zbog onog što je
njen muž pristao da radi u Beogradu”. A što se tiče curenja informacija,
nastavio je: „Dragica se, ne znajući mnogo, nažalost odala i stoga treba
pretpostaviti da sada više ljudi u Beogradu veruje da je njen muž u
Engleskoj i da je radio kao britanski, a ne nemački agent.” Kao rezultat
toga, to sada znaju i Amerikanci i Rusi, i biće veoma teško sakriti istinu
od Nemaca.
Mada istinit, Koenov izveštaj je potcenio opasnost po Dragicu i Mišu.
Na kraju će morati da pobegnu iz Jugoslavije – Dragica obučena u
britansku uniformu, a Miša (tada četvorogodišnjak) uspavan eterom i
spakovan u terensku torbu koju će u britanski bombarder uneti lično –
Ficroj Meklin.

Kao što proleće donosi toplinu i buđenje života, tako su dobre vesti
stizale sa svih strana. Duško je živeo u Parizu i uspešno se bavio
izdavačkim poslom, koji je cvetao. Šestog aprila dobio je vest da mu je
otac prebegao u Švajcarsku, a da su Dragica i Miša bezbedno stigli u Bari.
Nadajući se da će MI5 moći da potegne veze i prebaci ga u Cirih, Duško je
odleteo u London.
Milorad Popov je spolja gledano radio za SD, rekli su Dušku Vilson i
Bristou, ali je kao i njegovi sinovi bio dvostruki agent. Gospodin Popov je
sada u logoru za izbeglice, kazali su, i ima vrlo malo novca. Obaveštajni
oficiri nisu imali podatke zašto je Milorad pobegao u Švajcarsku ni zašto
gospođa Popov nije bila sa njim. Duškov otac će imati muke da izađe iz
logora, dodali su, jer je to zahtevalo pozamašnu svotu švajcarskim
vlastima. Međutim, zbog Duškove fasade i mogućih posledica po Džonija,
britanski predstavnici nisu mogli da stupe u vezu sa švajcarskim vlastima.
MI6 je već obavestio jednog svog agenta u Švajcarskoj, rekao je
Bristou, koji će pokušati da stupi u vezu sa gospodinom Popovom i preda
mu novac. U međuvremenu, saznaće kolika je suma potrebna da se isplate
vlasti, tako da Duško može da prebaci novac sa računa u Banko espirito
santo iz Lisabona na račun Švajceriše bankferajn banke u Bernu. Ako mu
viza bude stigla normalnim kanalima i Duško otputuje u Švajcarsku,
dodao je Ijan, slobodno može da potraži Džonijeve prijatelje i raspita se u
kakvom je položaju Jebsen.
 Nekoliko dana kasnije stigle su obećavajuće vesti o Džoniju. Major
Bristou je izvestio da američki izvor u Lisabonu kaže da Jebsen ne samo
da je živ već je i otišao za Englesku.
Međutim, Duško nije mogao da slavi zato što je SIS u isto vreme
izvestio da je njegovom ocu bilo loše u švajcarskom logoru. Rekli su da je
hitno i Duško je zamolio jugoslovensku ambasadu da mu pomogne oko
vize. Nažalost, za to je bilo potrebno vreme.
Duško se 2. maja vratio u Pariz, još uvek tražeći način kako da
pomogne ocu. U međuvremenu, stubovi Trećeg rajha su se srušili. Krajem
decembra 1944. general Paton je oslobodio Bastonj, okončavši
pobedonosno Ardensku bitku. Savezničke trupe su 2. marta prešle Rajnu i
opkolile Nemce kod Rura. Dva meseca kasnije, 7. maja 1945. u Remsu,
Francuska, general Alfred Jodl je u ime nemačke vrhovne komande
potpisao bezuslovnu predaju. Dan pobede, 8. maj 1945, bio je najveća
žurka na otvorenom u celom svetu – od Los Anđelesa do Vladivostoka74.
Duško je poslao čestitku Ijanu „i svim prijateljima u Ministarstvu, u
nadi da će užasna glavobolja koju su možda imali ubrzo prestati”. Takođe,
kako se Jebsen nije pojavio u Engleskoj, Duško je napomenuo da je Džoni
nekada imao skrovište u jednom pabu u blizini Frajburga i da je vlasnik
bio čovek po imenu Šmit. Možda bi major Piter Houp iz MI6, predložio je,
mogao da krene za tim tragom. Duško je bio više nego spreman da krene
lično. Pitao je da li Ijan ima neke vesti o Džonijevoj ženi Lori, za koju je
mislio da je takođe u Frajburgu. Ako mu Ijan dozvoli da krene, rekao je,
mogao bi oboje da ih potraži. Vilson je odbio, odlučivši da lokalnim
agentima MI6 prepusti da reše stvar.
Kako se bližilo leto, stvari su počinjale da se raspliću. Duško još nije
dobio švajcarsku vizu i još uvek nije imao novosti o svom ocu. Džonijeva
sudbina, oko koje se Duško lomio sada već godinu dana, bila je neizvesna.
Saveznici su 26. maja saslušali jednog agenta Abvera po imenu Vitdžen,
koji je izgleda imao važna saznanja o Džoniju i njegovim aktivnostima.
„Bez obzira na sve, i zbog dobrih veza sa Gestapoom i SD-om”, rekao je,
Jebsen je „pomogao mnogim ljudima koji su imali probleme sa
nacističkom organizacijom. Njegova upozorenja spasla su mnoge”.
Vitdžen je mislio da je Džoni ubijen.
 Dve nedelje kasnije, Saveznici su saslušali višeg oficira Abvera
potpukovnika Vilhelma Kubarta. Kao neposredni pretpostavljeni majoru
Vigandu, Kubart je izneo bezbroj sumnji u vezi s Popovom, a takođe je bio
sumnjičav i što se tiče Jebsena. Kada je Džoni odbio da ide u Bijaric,
naveo je Kubart, pukovnik Hanzen je naredio njegovo hapšenje. Pošto je
Džoni stigao u Berlin, nastavio je, „Hanzen je po direktnoj naredbi
feldmaršala Kajtela morao da ga preda SD-u, što je izazvalo veliko
nezadovoljstvo u Abveru”. Posle toga, tvrdio je Kubart, više ništa nije čuo
o Jebsenu.
Ijanu je 9. juna konačno iz Švajcarske stiglo obaveštenje o Duškovom
ocu. Lokalni agenti SIS-a izvinili su se zbog zakašnjenja rekavši da su čuli
da je gospodin Popov bio u Tičinu, ali da su ga konačno pronašli u hotelu
Medved u Badenu. U isto vreme, Ijan je preko majora Houpa primio
Duškovo pismo za Iva i prosledio ga dalje. U pismu se navodilo da je
Duško napokon dobio švajcarsku vizu i da se nadao da Britanci mogu da
pomognu u prenosu novca u Švajcarsku i premeštanju njegovog oca u
Francusku. Duško je planirao da krene sledećeg dana, pa mu je Ijan preneo
preko MI6 da je gospodin Popov u Badenu, da će poraditi na prenosu
novca i ulasku u Francusku i da on još uvek traži Jebsena i njegovu ženu.
Vilson je smatrao da Džoni nije preživeo, mada za to nije imao nikakvih
posebnih dokaza.
Te večeri Ijan je predao Ivu Duškovo pismo i pitao ga da li zna ime pod
kojim je Lora Jebsen nastupala tokom svoje glumačke karijere. Ivo nije
znao ime, ali mu je ostalo u sećanju da je nastupala u Državnom pozorištu
u Hanoveru.
Dva dana kasnije Ijan je izvestio Frenka Folija o novostima i podsetio
ga na obećanje koje su dali Jebsenu:
„Sećaš se, kad smo nas dvojica bili u Lisabonu, da je jedino obećanje
koje smo dali DŽONIJU bilo da ćemo se, ako mu se nešto bude dogodilo,
pobrinuti za njegovu ženu. On je rekao da nije zabrinut za njenu
finansijsku budućnost, jer je povodom toga već preduzeo korake da je
obezbedi, ali da bi voleo da zna da ćemo se pobrinuti da ne naiđe na neke
nepredviđene teškoće.” Ijan je rekao da misli da su Džonijeve šanse da
preživi male, ali da ne postoje nikakvi dokazi da je Jebsen odao bilo kakve
tajne o svojoj dvostrukoj ulozi, ili o mreži TRICIKL. Ako Foli bude bio u
prilici, bio bi mu veoma zahvalan ako može pomoći da pronađu Džonija,
rekao je Vilson.
SOE je 6. juna prosledio šifrovanu poruku koja je izgleda bacala novo
svetlo na Džonijev položaj. Poruka je bila datirana na februar 1945, i bila
je od poručnika Kamberledža, operativca SOE, koji je bio zarobljen u
Grčkoj pri pokušaju miniranja Korintskog kanala. Sproveden je u
Oraninburg, stajalo je u belešci, i smatralo se da je streljan pre ruskog
oslobođenja logora, 30. aprila. Međutim, pre smrti doturio je šifrovano
pismo drugom zarobljeniku, pukovniku Džeku Čerčilu, koji je preživeo rat
i vratio se u London:

Džoni Jebsen nemac zadržan veleizdaja može li D

ponavljam D Popov Jslav Varminster hitno F. O.
zna za Dž. J. sve optužbe protiv nas neosnovane.

Uz to, Kamberledž je napisao pismo i svojoj supruzi i šifrovao sledeću

rečenicu:

Džoni Debsen nemac zadržan veleizdaja može [MI5

sakriveno] pomoć od Selekšn Trusta?

Dve nedelje kasnije Vilson je od MI6 primio poruku o „gospođi

GLUMICI”. Preko METEORA su saznali da je Lorino devojačko prezime
bilo Peterson i da joj je otac bio profesor u jezičkoj školi u Lajpcigu. Lora
je imala oko 32 godine, stajalo je u poruci, visoka 173 cm, dobro građena i
veoma lepa, i tečno je govorila nemački, francuski i engleski. Takođe,
pisalo je da je radila kao glavna glumica u Frankfurtskom pozorištu.
Popov je 5. juna poslao pismo Vilsonu, obaveštavajući ga o svom putu
u Švajcarsku. Dok je pomagao ocu, napisao je Duško, upoznao je još
jednog izbeglicu, Grka po imenu Aframides, koji je bio zatvoren sa
Džonijem u zatvoru Princ Albrehtštrase. Glavni agent Gestapoa koji je
saslušavao Jebsena, rekao je Grk, bio je viši savetnik Keting. Aframides je
još rekao da se Keting hvalio time da je lično poslao ljude u Lisabon da
sprovedu Džonija u Berlin.
 Znajući da će britanski i američki oficiri proveravati ratne
zarobljenike, Duško je mislio da bi Ijan mogao da proširi vest da bi trebalo
obratiti pažnju na Ketinga. „Ako budeš imao sreće i nađeš čoveka”,
napisao je, „ostavi ga u životu dok ja ne dođem. Voleo bih da razmenim
nekoliko reči sa njim.”
O Ketingu se više ništa nije čulo.
Zvanično.
Ijan je krajem meseca konačno dobio ohrabrujuće vesti o DŽONIJU.
SHAEF je poslao telegram, u kom je bio izvod sa saslušanja Valtera
Šelenberga održanog dan ranije. „U Berlinu je predat Mileru [šef
Gestapoa]”, glasila je poruka, „i optužen za saradnju sa Britancima.” Dalje
u telegramu stoji da Šelenberg smatra da je sumnja u Džonija proisticala
iz oprečnih izveštaja koje je slao različitim odeljenjima i da „misli da
Jebsen nije ubijen”.
Hvatajući se za slamku, Duško se sastao sa Ijanom i Vilijamom Lukom
i pitao ih da li bi mogao da ode u Frajburg i potraži Džonijevu ženu.
Oficiri MI5 su rekli da oni to ne bi mogli zvanično da podrže. Nekoliko
dana kasnije Luk se raspitao kod Trevora Vilsona iz MI6, koji je rekao da
bi SIS verovatno mogao „nezvanično” da pomogne Popovu. U
međuvremenu, Duškov otac je uspeo da pređe u Francusku i nameravao je
da poseti Iva.

Nakon mesec dana Vilson je dobio još jedan izvod sa saslušanja

potpukovnika Kubarta. Prosledivši svedočenje Mastermanu i Luku, Ijan je
napisao da je izgledalo da Kubart „čak ni sad ne sumnja da su Triciklovi
podaci bili podmetnuti materijali, kao ni da je Tricikl bio pod našom
stalnom, kontrolom”. Izuzetno važno bilo je to da Džoni očigledno nije
progovorio, mada je „bilo jasno da je bio osumnjičen da namerava da
prebegne, ali ne i da je delovao kao britanski agent”.
Negde u to vreme, Ijan je poslao dopis Mastermanu, Luku i Harisu,
sumirajući obmanu MI5 u operaciji „Hrabrost”. Kubart je posvedočio,
zapisao je Ijan, da su IVAN i FIDERMUC poslali podatke o rasporedu i
broju engleskih divizija, iako su ovi prvi bili uglavnom neupotrebljivi.
„Izuzetno je zadovoljavajuće”, navodio je Vilson, što se „čovek koji je bio
na položaju šefa neprijateljskih vojnih špijunskih službi od jula 1943. do
jula 1944. u vezi sa Engleskom oslanjao na podatke trojice kontrolisanih
agenata...”
Stvari su postajale sve bolje. Operacija je bila uspešna, gospodin Popov
je bio u Francuskoj, a Kubartovo svedočenje je ukazivalo da Džoni nije
progovorio i da je možda još uvek živ. Ijan je poslao zahtev komandi
armije i SOE da potraži Jebsenove tragove. SOE je imao posebne veze sa
logorašima koji su preživeli Oraninburg – majorom Bestom iz incidenta
Venlo – i Vilson je podržao hitnu istragu.
Ali je do sredine avgusta istraga stala. SOE nije izvukao ništa iz
Oraninburga, a Bestovo prebivalište je bilo nepoznato. „Još me brine što
nema konačnih vesti o sudbini GLUMCA”, napisao je Ijan majoru Luku.
„TRICIKL će sam pokušati nešto i potražiće informacije od GLUMČEVIH
prijatelja koje poznaje.”
Duško je tog meseca otišao u Nemačku i pronašao prijatelje Lore
Jebsen, mada nju nije uspeo da nađe. Ona je bila u ruskoj zoni, saznao je, i
svojski se trudila da pređe u američku ili englesku zonu. Po povratku u
Pariz 27. avgusta poslao je Ijanu pismo sa Lorinom adresom i telefonskim
brojem, kao i imena gradova u kojima se očekivalo da može da se pojavi.
Duško je takođe rekao Ijanu da je, dok je još bio na putu, saznao da je neko
ko mu je bio veoma blizak napadnut, opljačkan i uhapšen.
Njegova majka.
 DVADESET DEVETO POGLAVLJE

DŽONI

Partizani su 18. jula napali Duškovu majku i oteli joj novac i nakit. Deset
dana kasnije, bila je uhapšena. „Možeš da zamisliš kako sam se osećao
zbog toga”, napisao je Duško svom pretpostavljenom. Uz malo
preterivanja, Duško je sugerisao da bi i on mogao da upotrebi te
„nacističko-gangsterske metode” i otme partizanskog generala, kako bi
izbavio svoju majku.
Znajući da će Ijan prevrnuti i nebo i zemlju da pomogne, Duško mu se
zahvalio rekavši da bi celokupna porodica Popov trebalo da ga izabere za
„počasnog oca” koliko brine o njima. Vilson se bacio na posao, kao što je
Duško i očekivao, šaljući pisma i pozive. Odgovor beogradskog SIS-a od
6. septembra, nažalost, bio je zastrašujući: „Čuo sam da je subjekt
[gospođa Popov] u zatvoru i pokušavao sam da otkrijem razloge”, napisao
je major R. M. Hamer. Porodica je upozorila Duškovu majku, izvestio je,
da bi joj bilo bolje da ode u Dubrovnik. Uhapsili su je noć pred odlazak.
Sumnjajući da je hapšenje bilo zbog „glupe priče” gospođe Popov ili
njenih prijateljica, Hamer je primetio da su „krenule glasine” kako ima
sinove u UK i SAD, koji su je upozorili da ode u Dubrovnik, odakle bi
mogla da pobegne iz Jugoslavije. Ako je to bio razlog hapšenja, upozorio
je, „neće mi, ponavljam, neće mi biti lako da posredujem i rezultat toga
može samo da pogorša situaciju”. Hamer je nastavio rekavši da su šanse
da izvuče gospođu Popov male i da bi bilo pametnije da puste da stvari idu
svojim tokom. Po svemu sudeći, smatrao je, gospođa Popov će ostati u
zatvoru dok ne odsluži „uobičajeno korektivno vreme” – tri do šest
nedelja.
U međuvremenu, Ivova žena je poslala pisma generalu Velebitu i
beogradskom advokatu za koga je mislila da može da pomogne. Zora
Popov se nikada nije mešala u politiku, napisala je Dragica, i „živela je
samo za svoju decu, a jedina želja joj je bila” da ih vidi srećne.
 Dok su napori da se gospođa Popov oslobodi nastavljeni, MI5 je dobio
nov trag o Džoniju. Amerikanci su uhapsili baronicu Fon Gronau, saznala
je britanska obaveštajna služba, i možda će Džonijeva stara prijateljica
imati neke vesti o njegovoj sudbini. U pismu majoru Forestu od 9.
septembra Vilijam Luk je obavestio Amerikance o Jebsenovoj prošlosti, i
zatražio da baronica Fon Gronau bude ispitana u vezi s Džonijem. „Kako
imamo osećaj odgovornosti prema ovom oficiru Abvera, koji je na kraju
prešao pod našu kontrolu”, napisao je Luk, „veoma bismo voleli da znamo
njegovu konačnu sudbinu i, ako je živ, što sad izgleda malo verovatno,
želeli bismo da isposlujemo njegovo oslobađanje.”
Dok je Popov iščekivao vesti o majci i Džoniju, pozvao ga je kralj
Petar i Duško je ponovo preuzeo dužnosti kraljevog izaslanika, ovaj put
kao politički i vojni zvaničnik u Austriji i Italiji. Kralj je naročito želeo da
Duško pomogne da se podigne vojska koja će se suprotstaviti Titu.
Međutim, pre nego što je misija započeta, stigli su izveštaji o Džoniju i o
Duškovoj majci.
Major Hamer je 17. oktobra obavestio MI5 da je prema beogradskim
izvorima gospođa Popov napokon oslobođena iz zatvora. Posle skoro dva
meseca utamničenja, rekao je, Zora će otići u Vrnjačku Banju na oporavak.
Nažalost, ispostavilo se da su tragovi ka Džoniju bili ćorci. Bez napretka
na vidiku, Duško je pitao Vilijama Luka da li bi britanska obaveštajna
služba imala nešto protiv da on otputuje u Hamburg, kako bi konačno
mogao da otkrije šta se desilo sa njegovim prijateljem. U pismu MI6
Hamer je preneo zahtev:
„Kao što znate, nismo bili u stanju da od naših terenskih izvora
otkrijemo bilo šta o GLUMCU. [...] Rekao sam TRICIKLU da mislim da
ne može da prikupi neke podatke koji ni nama ne bi bili dostupni, a ni da
ga potraga u Hamburgu nimalo neće približiti cilju, ali se nije složio sa
mnom i smatrao je... da je najviše odgovoran zbog GLUMČEVE nesreće i
da, ako GLUMAC više nije na ovom svetu, što je izgleda vrlo verovatno
bio slučaj, želi da uradi nešto za njegovu udovicu, koja već dugo ispašta.”
Luk je naveo da MI5 neće odobriti put, ali da se neće ni protiviti. Dodajući
da bi poseta mogla da pomogne da se reši GLUMČEVA misterija, Luk je
napisao da bi mu bilo drago da MI6 na Popovljeve papire stavi pečat „bez
prigovora”.
 Major Houp i major Bristou su kasnije odgovorili da SIS nije uložio
prigovor, i da je 27. oktobra Popov otišao iz Pariza u Hamburg. Houp je
Dušku dao naređenje da se u Nemačkoj javi majoru Džou Stivensonu, što
je Duško i uradio 1. novembra. Jedan od Džonijevih prijatelja, dr Maks
Brojčer, ranije je ponudio pomoć, tako da će Duško prvo njega pozvati.
Dok je Duško pretraživao Nemačku u potrazi za tragovima, u Londonu
se pojavilo jedno poznato prezime: Keting. Kancelarija Evropskog štaba
američkih snaga75, koja je saslušavala SS štandartenfirera76 Ojgena
Štajmlea, 30. novembra je obavestila Londonski ratni kabinet da Štajmle
može posredno da pomogne u potrazi za Jebsenom. Štajmle je, izvestio je
USFET, zamenio Vilhelma Kubarta u Abver/SD MI1 B posle neuspeha
puča od 20. jula 1944.77 U jesen ‘44, glasila je poruka, SS šturmbanfirer78
Herman Keting pozvao je Štajmlea da „razmotre Jebsenov slučaj”.
Ispostavilo se da je istragu nad Džonijem SD poverio Ketingu, i stoga je
hteo da sasluša Jebsenovog saradnika Brandesa. Štajmle je bio siguran,
navodio je izveštaj, da je Gestapo Brandesa primorao da svedoči.
Međutim, Štajmle nije dobio nikakve dodatne informacije i Ketingovo ime
je polako nestalo.
Duško se krajem godine vratio u Pariz, a 2. januara 1946. Prijavio se u
Londonu. Nije našao Brojčera i nije bilo napretka u potrazi za Džonijem.
Prošli su čitavi meseci.
Prve nedelje aprila, Tar je poslao pismo potpukovniku S. H. Nouksu:
„TRICIKLU je veoma stalo da reši Jebsenov slučaj jednom za svagda i
pokušava da utvrdi šta se konačno desilo sa njim.” Duško je predložio,
rekao je Tar, da ode u Hamburg i razgovara sa Jebsenovom engleskom
sekretaricom, gospođom Harbotl, i Brojčerom, koji sada, koliko je
poznato, živi u Frajburgu. Brojčer je bio Jebsenov i Popovljev zajednički
prijatelj, napisao je Tar, kome je Duško poverio da u njegovom odsustvu
pazi na Lori Jebsen.
Robertson je takođe zahtevao da pukovnik Nouks proveri imena
pojedinaca pobijenih u koncentracionom logoru u Mauthauzenu. Ovaj
logor, napisao je Tar, bio je tipično mesto gde su zatvorenici bili slati na
smaknuće, i Džoni je mogao da bude prebačen tamo iz Oraninburga.
Tar je 10. aprila zatražio odobrenje za putovanje od Kancelarije za
vojne dozvole, i 25. aprila Duško je odleteo u Hamburg i ostao dve noći.
Nije bilo pomaka što se tiče Jebsena, ali je uspeo da se sastane sa
Džonijevom udovicom, i koliko je poznato, i Brojčerom. Dok je bio tamo,
takođe je tražio – i pronašao – Jebsenova sredstva za koja Lori nije znala.
U Handelsbanku u Frankfurtu Džoni je sakrio 400.000 rajhsmaraka. Kod
prijatelja u Oberruzelu sakrio je 20.000 dolara, hiljade švajcarskih franaka
i 2700 zlatnika. Kod drugog prijatelja u Flensburgu sklonio je srebro,
umetnine, ćilime i ostale dragocenosti. Duško je Taru i dr Brojčeru dao
adrese i imena za svaku lokaciju i sugerisao da će Maks moći umesto Lori
sve da preuzme u vrlo kratkom roku.
Da bi pomogao Brojčeru, Tar je poslao pismo potpukovniku B.
Melandu iz Britanske rajnske armije, tražeći od njega da pomogne u
obezbeđivanju putnih isprava dr Brojčeru za sve oblasti. U Robertsonovoj
prepisci sa Melandom britanska obaveštajna služba prvi put priznaje da je
Džoni mrtav, jer je Tar govorio o njemu kao „pokojnom”.

Mada se podatak ne pojavljuje u arhivi MI5, Popov će kasnije tvrditi da

je Valter Zalcer, ime koje je dao Frederik Han, bio taj koji je ubio Džonija.
Duško se zakleo da će mu uzvratiti „uslugu”.
„Hvatanje Zalcera je postalo moja lična osveta”, rekao je jednom
novinaru. „Do tada je rat za mene bio pitanje borbe za ideale – i naravno,
da budem plaćen za to. Ali osveta Džonijeve smrti nije imala ništa sa
novcem, a ni sa idealima. Bio mi je prijatelj i bio sam čvrsto rešen da
smaknem čoveka koji ga je ubio. Na neki način, moj rat nije ni počeo sve
dok se rat nije završio.”
Nakon što je pretražio veliki deo države, napisao je Duško u
memoarima, pronašao je Zalcera u Mindenu, malom gradu zapadno od
Hanovera. Držeći ga na nišanu, naterao ga je da uđe u džip i odvezao ga do
obližnje šume da mu „prosvira metak kroz glavu”. Kad su stigli do pustog
područja, Duško ga je upitao ko je naredio Džonijevo pogubljenje. Zalcer
je rekao: „Moji pretpostavljeni.”
Ključajući od besa, Duško je zatražio imena.
Zalcer je zamucao.
Duško je pitao ponovo.
Odgovora nije bilo.
Popov je podigao pištolj.
 Sekunde su prolazile dok je gledao u prazne oči Džonijevog ubice. Nije
mogao da ga ubije. Nije mogao da povuče obarač. Odbacivši pištolj u
stranu, svom snagom je udario Zalcera u lice. Nemac se skvrčio.
Razjaren besom i neumoljiv, Popov je bez prestanka pesničio nacistu,
udarajući ga nemilosrdno – onako kao što su i Džonija tukli.
Ustao je iscrpljen, sa zglobova mu je kapala krv.
Zalcer je bio u nesvesti.
Kada je krenuo odatle, Duško se savio i počeo da povraća. Prvo sadržaj
stomaka, a zatim pet godina stresa i obmana. „Povraćao sam grehe,
sramotu i bol”, napisao je. Pilule za spavanje, bensedrin, mamci i pratnja,
serum istine i bomba u kolima – sve je nestalo. Laži, opasnost, mržnja –
ničeg nema. Pritisak nacističkih kandži, koje su ga držale prikovanog kao
plen koji čeka da bude pojeden, konačno je popustio.
Duško Popov je izbegao čeljustima lava.
 EPILOG

„Špijuniranje nije viteški posao”, rekao je Popov jednom. Da bi živeo kao

dvostruki agent, špijun je morao da ume da slaže a da ne trepne. Duško je
to umeo. To mu je, nema sumnje, više puta spasio život za vreme rata.
A verovatno i posle.
Jedna od opasnosti špijunaže tokom Drugog svetskog rata bila je siva
zona. „Ubiti Nemca u Nemačkoj avgusta 1945. nije bilo naročito teško”,
zapisao je Duško. Ali nije bilo ni tako lako. Ako si ubio vojnika Vermahta
7. maja, samo si radio svoj posao. Ali ako si ubio tog istog vojnika 8.
maja, počinio si ubistvo. Pa kome bi smetalo što je ubijen neki krvožedni
nacista? Pravni odgovor bi bio da bi ratnim zločincima trebalo da bude
suđeno u Nirnbergu. Ali šta ako je neki nacista počinio ratne zločine, a
ipak nije bio na dovoljno visokom položaju da bi privukao pažnju
Saveznika?
Po Duškovom mišljenju, to je bio slučaj i sa Džonijevim ubicom.
Biće oslobođen krivice.
Duško je otkrio da život nije pravedan i da to izaziva bes. Želeo je da
ubicu privede pravdi u Džonijevo ime. Zato je i pronašao i uhvatio
Zalcera, sa namerom da ga ubije, ali ga je na kraju samo prebio, a onda
pustio.
Ili nije?

U knjizi Špijun, kontrašpijun Popov je napisao da mu je krajem

decembra 1944. Tar Robertson rekao za Džonijevu smrt. Međutim, MI5
dosijei otkrivaju da je Duško otišao u Nemačku u oktobru-novembru 1945.
da bi saznao šta se desilo sa Džonijem. I dok je Tar Jebsenovu smrt
smeštao ranije, krajem avgusta 1947. saveznička obaveštajna služba je i
dalje revnosno saslušavala ratne zarobljenike „ne bi li pronašla trag
neuhvatljivom poslednjem poglavlju Jebsenove priče”. Ipak, Popovljevi
memoari navode da je Valtera Zalcera lovio dve godine ranije, u avgustu
1945. Promovišući svoju knjigu, Duško je slučajno u jednom razgovoru
potvrdio da je Zalcer preživeo rat, „bio osuđen i odslužio nekoliko godina
u zatvoru”. Čak je i dodao da je „Valter Zalcer [trenutno] jedan od šefova
hemijske kompanije u Nemačkoj”.
Ali u arhivi Nirnberškog suda nema podataka o Valteru Zalceru. Uz to,
spremajući se za proces, Saveznici su saslušali glavne oficire SD-a i
Abvera koji su još uvek bili živi – uključujući Kaltenbrunera, Šelenberga,
Kubarta, Šredera, Šrajbera i Kamlera – i nijedan među njima nije ni
spomenuo Valtera Zalcera. Šelenberg, koji je bio na čelu SD-ove spoljne
obaveštajne službe, nije spomenuo to ime u svojim memoarima. Kao ni
Vilhelm Hutl, koji je pomagao upravljanjem proizvodnje i distribucije
lažnih novčanica, što je bio jedan od navodnih zločina zbog kojih je Jebsen
bio saslušavan.
Zalcer se nije pojavio ni u radio-presretima Stanice X / Blečli parka.
Nije se pojavio ni u spiskovima zarobljenika u Oraninburgu. I kao
najvažnije, poslednja osoba koja je videla Jebsena živog – koju spominje
Popov – bila je gospođa Petra Fermeren. Ona je 1947. svedočila da je za
Jebsena bio zadužen kriminalrat79 Hofmajster, a da je šturmbanfirer Šmic
isleđivao Džonija i izveo ga poslednji put u februaru 1945. Fermeren nije
spomenula nikakvog čoveka po imenu Zalcer.
Razlog je bio jednostavan:
Valter Zalcer nije ni postojao.
Izneo sam problem oko datuma i nepoznatog Zalcera Marku Popovu,
Duškovom sinu, i njegov odgovor je rešio oba neslaganja. „Mada Duško
ovo nikada nije stvarno priznao, ni meni, ni nekom drugom članu porodice
(samo bi vam namignuo umesto odgovora)”, napisao je Marko, „uveren
sam da je našao osobu koja je naredila Džej-Džejevo pogubljenje i ubio je.
To bi se nakon rata smatralo ubistvom. Zato verujem da je Valter Zalcer
pozajmljeno ime i da je epilog Duškove osvete lična stvar, koja se ne
može naći u dosijeima MI5.”
Markova pretpostavka je verovatno tačna. Ako je Valter Zalcer bio
Džonijev ubica, i ako ga je Duško samo prebio, čemu onda te silne
promene datuma i imena? Samo ako je Duško zaista ubio Nemca, postojao
bi razlog da izmisli rezervnu priču.
 Pa ko je onda zapravo ubio Džonija? I koga je onda, po svemu sudeći,
Duško ubio? Tri osobe su logični kandidati: Hofmajster, Šmic i Keting.
Hofmajster i Keting su bili oficiri obuhvaćeni presretom od 5. maja 1944,
koji je otkrivao ko će se pozabaviti „FLIPOM” (Jebsenom). Gospođa
Fermeren je tvrdila da je Hofmajster „bio odgovoran za sve što se desilo
Jebsenu”, i moguće je da je on naredio Šmicu da ubije Jebsena. Keting je
bio oficir zadužen za Džonijevo saslušavanje, ali se on i hvalio
Jebsenovom otmicom i dovođenjem u Berlin. A Popovu je bio naročito
sumnjiv. „Ako budeš imao sreće i nađeš čoveka”, napisao je Duško Ijanu
Vilsonu, „ostavi ga u životu dok ja ne dođem. Voleo bih da razmenim koju
reč sa njim.”
Popov će tražiti jednog od ove trojice tokom svog puta u oktobru-
novembru 1945. I ne samo da Popov neće obavestiti Robertsona o
Džonijevom ubici i svojoj poteri već će aprila 1946. Tar još uvek ispitivati
šta je moglo da se dogodi sa Džonijem, pitajući se da nije možda bio
poslat u postrojenja smrti u Mauthauzenu.
Niko ne može da dokaže da su Hofmajster, Šmic ili Keting ubili
Jebsena, ili da je Popov ubio jednog od njih trojice. Ono što se zaista
dogodilo Džoniju i njegovom ubici ostaće tajna, kao i to šta Popov jeste ili
nije uradio. Ako jeste ubio jednog od njih, zajedno sa potvrđenim
Božidarevim uklanjanjem, možda je agent TRICIKL zaslužio duplo 0
imenovanje Ijana Fleminga:

003.

Ne iznenađuje to što je Popov uklonio Jebsenovog ubicu. Duško se nije

suviše ponosio time, što će mnogi smatrati opravdanom osvetom, i prvi će
priznati da ima mnogo mana – nepopravljivi plejboj, okoreli rasipnik,
nepromišljen i čovek za koga je opasnost bila podstrek. Živeo je na ivici,
uvek gledajući preko provalije ka sledećem opasnom izazovu. Ali takođe
je bio i odvažan, toliko odan da mu je to skoro bila mana i izuzetno
ljubazan. Duško se starao o Džonijevoj udovici posle rata, vraćajući njene
dugove, pronalazeći Džonijevu imovinu i pazeći da bude novčano
osigurana i obezbeđena. Čak je zamolio da i MI5 potegne veze, što su oni i
uradili, tako da je Lori mogla da dobije stalni posao kao glumica u
Hamburgu. Uz to, davao je novac zemljacima, Jugoslovenima u nevolji za
vreme rata, a i posle njega, iako je neke jedva poznavao. Jednoj osobi je
dao celu svoju jugoslovensku vojnu platu.
Ali Duškov najveći doprinos čovečanstvu bili su njegovi podvizi za
vreme rata. Bez omalovažavanja Huana Pujola, slobodno se može reći da
je Duško Popov bio najveći britanski dvostruki agent tokom Drugog
svetskog rata, a možda čak i najbolji špijun u celoj istoriji. Bio je uključen
u više operacija (10), imao više sebi podređenih agenata (8) i suočio se sa
velikim opasnostima kao nijedan drugi agent. Mada su Pujol i Popov bili
primljeni u Red Britanskog carstva, Pujol je dobio stepen MBE (član)80,
dok je Dušan dobio viši, OBE (službenik)81. Prijava MI5 za odlikovanje
Popova govori mnogo toga:
„Dušan POPOV je jugoslovenski državljanin, koji je prvobitno ponudio
usluge britanskoj ambasadi u Beogradu 1940, u vreme kada je njegova
zemlja bila neutralna i kada za britansku pobedu nije bilo naročitih
izgleda. [...] Rad ovog agenta bio je neprocenjiv za saveznički cilj, a
njegov kanal komunikacija odigrao je značajnu ulogu u operaciji obmane
neprijatelja pre iskrcavanja u Normandiji. U svakom trenutku ovaj agent je
sarađivao sa britanskim vlastima u najvećoj mogućoj meri, izlažući
velikoj opasnosti kako sebe, tako i svoju porodicu u Jugoslaviji.”
Kao što je kapetan Kraljevske mornarice Velike Britanije Juen
Montagju napisao u predgovoru knjige Špijun, kontrašpijun, Popov „je
gurnuo glavu u čeljusti lava” vrativši se u Lisabon i Madrid u vreme kada
je bilo gotovo sigurno da je provaljen. Pisac-špijun, Grejam Grin, koji je
služio u MI6 na Pirinejskom poluostrvu i iz prve ruke upoznao delovanje
agenta TRICIKLA, kasnije će reći da je Popov bio „najvažniji i
najuspešniji dvostruki agent koji je tokom rata radio za Britance”.

Nakon zakopavanja ratnih sekira, potrage za Džonijem i otkrića

njegovog ubice, Duško se smirio u svom domu u Ulici Don br. 3 u Parizu, i
šokirao svoje prijatelje kad se oženio. Šestog marta 1946. oženio se lepom
Francuskinjom Žanin, sa kojom će dve godine kasnije dobiti sina Dina.
Pokrenuo je izdavački posao sa turističkim vodičima i nastavio izvozno-
uvoznu delatnost, zadržavši preduzeće Tarlar Ltd., koje je osnovao sa
Dikijem Metkalfom kao svoj londonski paravan. Godinama kasnije
kancelarijske poslove vodila je Duškova stara sekretarica iz MI6, Žizela
Ešli. Do jeseni 1947, Tarlar će već imati kancelarije u Londonu, Njujorku,
Parizu i Rimu, a Duško je značajno poslovao i u Krefeldu, u Nemačkoj.
Međutim, kako je Jugoslavija posle rata postala komunistička zemlja,
tako je i Duško ostao bez države. Uputio je molbu MI5 za britansko
državljanstvo, i ministarstvo je smatralo da je to najmanje što Britanija
može da uradi za njega. Tar je pogurao prijavu i 12. juna 1946. Duško je
naturalizovan. U poslednjem pismu pukovniku Robertsonu, od 17. juna,
Duško je napisao: „Samo hoću da vam se zahvalim za sve što ste uradili za
mene. [...] Ne mogu dovoljno da izrazim svoju zahvalnost”, rekao je.
Obećavši Taru da će uraditi sve što je u njegovoj moći da bude dostojan
svoje nove zemlje, Duško se ponudio da bude na raspolaganju MI5 kad
god oni procene da može biti od koristi.
Dr Ivo Popov – podjednako i lekar kralja Petra i običnih seljaka – živi u
Italiji, odlikovan je Kraljevom medaljom za hrabrost u borbi za slobodu
(KMC)82 18. aprila 1947, a 11. septembra 1947. Postao je naturalizovani
britanski državljanin. Na njegovoj prijavi je pisalo: „Doktor medicine,
Korso Vitorio Emanuele br. 349, Rim.” Dve nedelje kasnije, „Hans Poper”
iz Nemačke takođe je bio naturalizovan, a njegovo zanimanje je bilo
navedeno kao „aktivni oficir u oružanim snagama Njenog veličanstva”.
Nije bilo adrese.
Miša – dva puta osuđen kao beba – preživeće rat, a njegov otac biće
neizmerno ponosan na njegovu diplomu i magistraturu na Oksfordu,
doktorat na Stenfordu, kao i time što će postati savetnik FBI-ja, Vojske
SAD, Ministarstva odbrane SAD i državnog tužioca SAD.
Duškova dodela nagrade OBE, koja se inače uvek uručivala na
svečanosti u Bakingemskoj palati, bila je odložena zbog delikatne situacije
– odlikovanja jednog dvostrukog agenta. Šef MI5 Dejvid Pitri bio je
nepopustljiv – zbog obaveze čuvanja službene tajne nagrada mora da se
dodeli u intimnom okruženju. To je 28. novembra 1947. i učinjeno na
mestu najpogodnijem za jednog balkanskog plejboja.
U raskošnom salonu bara Ric.
 Duško je 1948. imenovan za generalnog sekretara Evropskog pokreta,
uticajnog saveza koji je podržavao evropsko jedinstvo, ali je on odlučio da
se posveti poslu. Njegovi uvozno/izvozni poslovi su nastavili da napreduju
i 1951. je kupio zamak Kasteljaras, imanje na vrhu brda u južnoj
Francuskoj s pogledom na Nicu. Izgrađen u stilu tvrđave iz šesnaestog
veka, Kasteljaras će sledećih deset godina biti domaćin raskošnim
zabavama za Popovljeve poslovne saradnike i prijatelje iz vlade. Međutim,
njegov brak će postati nestabilan i 1960. će se razvesti od Žanin. Sledeće
godine prodao je zamak banci Seligman i kupio La grand bastid83, bivši
letnjikovac biskupa iz Grasa. Kako je Bastid bio pripojen uz osamdeset
hektara koje je kupio sedam godina ranije, Duško je sada imao imanje
dostojno jednog međunarodnog mogula.
Dok je bio na poslovnom putu u Stokholmu 1961, Duško je upoznao
Džil Džonson, prelepu plavušu, u svakom pogledu dostojnu Bondove
devojke. I pored poprilične razlike u godinama, Džil je bila očarana.
„Duško je bio tako zabavan, tako pun energije. [...] Bio je kao magnet, sve
je privlačio. Svakog dana mi je slao cveće. [...] Nije me bilo briga šta ljudi
misle. Znala sam da ne mogu da živim bez njega i da on ne može da živi
bez mene.”
Venčali su se 14. juna 1962. On je imao 50 a ona 19 godina.

Tokom sledećih sedam godina dobili su tri sina – Marka, Borisa i

Omara – i započeli brak iz bajke. Duškov posao, koji je nastavio da cveta,
vodiće ga u Ameriku, Englesku, Nemačku, Južnu Afriku i dalje.
Sandej tajms iz Johanesburga intervjuisao je 1965. Duška povodom
ugovora od 15 miliona dolara koji je sklopio sa Vladom Južne Afrike. U
članku o ovom „tajanstvenom čoveku” Tajmsov novinar je napisao da je
tokom razgovora Popovljev telefon neprestano zvonio, a da su poruke
stizale teleksom iz Njujorka, Londona i Ženeve. „On radi sa vladama,
višemilionskim korporacijama”, rekao je pisac. „On je dobra osoba i
tokom polučasovnog razgovora šarmantno je izbegao da mi kaže bilo šta
što sam želeo da saznam. A onda me je ispratio i vratio se svom svetu
miliona i tajni.”
 Duško i Džil Popov na plaži na Bahamima.
(Preuzeto iz magazina Parejd.)

Duško Popov jeste bio tajanstven čovek, kako za svet, tako i za svoju
porodicu. Sve do 1974, u očekivanju izlaska memoara, Popov nikom neće
otkriti da je on bio BICIKL o kome je 1962. pisao H. Montgomeri Hajd u
knjizi Soba 3603; IVAN, o kome je 1971. Pisao Ladislav Farago u knjizi
The Game of Foxes; TALIRAND, o kome je 1971. pisao Sefton Delmer u
knjizi The Counterfeit Spy i TRICIKL, o kome je 1972. pisao Dž. S.
Masterman u knjizi Sistem obmane.
Ali još jedan oficir britanske obaveštajne službe pisao je o Popovu,
mada posredno, ulepšano i vrlo maštovito – Ijan Fleming. Duško je bio i
BOND, u romanu Kazino Rojal iz 1954.

Nakon objavljivanja knjige Špijun, kontrašpijun, Duška su često pitali

da li je on bio uzor za Flemingovog čuvenog špijuna-plejboja. Mada je
Popov potvrđivao da je veza moguća, poređenje mu se nije dopadalo;
smatrao je da je Flemingov holivudski prikaz bio suviše maštovit i
nestvaran. U stvarnom životu često je umeo da kaže: Bond bi bio mrtav za
četrdeset osam časova.
Međutim, u razgovoru sa Džonatanom Braunom maja 1974. za magazin
Parejd, Duško se otvorio i potvrdio svoju inspirišuću ulogu. „Na neki
način to je uvreda za mene, da u stvarnom životu budem poznat kao
Džejms Bond”, rekao je. „Izgleda da sam zaglavio s tom pričom o Bondu.
I jesam, još od kad je Bondov tvorac Ijan Fleming priznao da je mene
iskoristio kao uzor.”
Kada je Braun pitao Popova da li su ga posle rata zvali da tu i tamo
odradi poneki zadatak za službu Njenog veličanstva, Duško se samo
nasmejao.
„To je veoma glupo pitanje jer će u svakom slučaju moj odgovor morati
da bude ne.”
 DODATAK 1

KORNELIJEVO PISMO I DOKAZ

Prepiska FBI pomoćnika od E. DŽ. Konelija ka DŽ. Edgaru Huveru ima

dvanaest strana, a dokaz C (perlharborski upitnik) dve. U nastavku su važne
stranice Konelijevog pisma (1-3,12) i dokaz.
 DODATAK 2

POPOVLJEVE OPERACIJE
 DODATAK 3

BOND IJANA FLEMINGA

I MOGUĆI UZORI

Okvir za Flemingov Kazino Rojal, prvi roman o Bondu, bilo je pomalo

iskrivljeno prepričavanje onoga što je video u Estorilu u Portugalu 1941.
Kazino Rojal je bio Kazino Estoril, stene Britani bile su stene Kaskais, a
hoteli Ermitaž i Splendid bili su Palasio i Park. Hotel Palasio čak i danas
pamti svoju ulogu sastajališta špijuna u Drugom svetskom ratu. Na
stranicama svoje karte pića, hotel ističe tajne agente koji su radili u
Estorilu. Izgleda da Palasio takođe prepoznaje značaj svojih špijunskih
posetilaca. Na njihovoj listi špijuna Duško Popov se spominje prvi, i od tri
hotelske prijave koje su prikazane, dve su Popovljeve, a jedna Flemingova.

Palasio je 2014. na pedesetogodišnjicu Flemingove smrti bio domaćin

bala – Le Bal de la Riviera. Kao specijalni gosti, članovi Flemingove
porodice uručili su Nagradu za priznanje Flemingovog književnog nasleđa.
Na pozivnici za događaj – koji je bio pod pokroviteljstvom Njihovih
kraljevskih veličanstava princa i princeze Majkla od Kenta i Njegove
kraljevske visosti princa Čarlsa Filipa od Orleana, Dika d’Anžua – nalazila
se i stranica koja je opisivala ulogu Palasija i kazina Estoril u
Flemingovom Kazinu Rojal. Tu je mogao da se prepozna jedan čovek „za
koga se govorkalo da je nadahnuo karakter Džejmsa Bonda” – Dušan
Popov.
IZVORI IJANA FLEMINGA KOJI NAVODE
DUŠKA POPOVA KAO NADAHNUĆE ZA
DŽEJMSA BONDA
 DODATAK 4

OŽIVLJENA KAZABLANKA
I DR NO

Kao što je jedan autor primetio, Lisabon 1941. je više ličio na Kazablanku
nego sama filmska scenografija. Štaviše, kada je Rik Blejn završio
opraštanje u magli, glavni grad Portugala bio je mesto gde su Uza Lund i
Viktor Laslo zapravo pobegli. I koliko je Kazablanka ličila na Lisabon,
toliko je život Rika Blejna bio neobično sličan životu Duška Popova. U
filmu, Blejn je upoznao i zaljubio se u Lundovu (koju je igrala švedska
glumica Ingrid Bergman) u Parizu 1940. Duško je 1939. upoznao
francusku glumicu Simon Simon i zaljubio se nju. U Parizu. Kao što je
Blejn rasplamsao ljubavnu aferu tokom rata, tako je radio i Popov. Simon
se preselila u Holivud 1940. da radi za RKO studije; kada je Duško sledeće
godine došao u Njujork, obnovili su vezu i Simon je, u vreme kada je
snimala film Ljudi mačke, odletela avionom da ga vidi.
Skoro proročki, dok je Hemfri Bogart snimao Kazablanku i spletkario
protiv nacista na pozornici Varner bradersa u Maroku, Duško je to radio
uživo u njujorškom El Maroku. Dok je Bogart glumio romansu sa
Bergmanovom u Rikovom baru, Popov je zavodio Simon u klubu Stork.
Isto kao Rik Blejn, i Popov je izgubio svoju ljubav – Simon je otišla
sledeće godine. Ali ako i jeste izgubio svoju Uzu, kasnije će se oženiti
svojom Ingrid – švedskom lepoticom Džil Džonson. Trideset jednu godinu
mlađa od Duška, prelepa plavuša izazivala je poređenje sa ženom sedam
godina starijom od nje – švajcarskom glumicom i prvom „Bond
devojkom” Ursulom Andres. Iste godine kada je izašao prvi film o
Džejmsu Bondu – Dr No, 1962. – Duško i Džil su se venčali. Dok je Šon
Koneri glumio ljubav sa Ursulom Andres na plažama Jamajke, pravi
Džejms Bond je očaravao svoju nevestu „Bond devojku” na plažama
Bahama.
 Izgleda da su Hemfri Bogart i Šon Koneri glumili uloge koje je Duško
Popov živeo.
[←1]
Dreadnought (engl.) – Vrsta bojnog broda patentirana početkom XX
veka koja je predstavljala preteču kasnijih ratnih brodova, kod nas
poznatih pod imenom „Nebojša”. (Napomene u tekstu su
prevodiočeve, osim ako nije drugačije napomenuto.)

[←2]
BSC – Organizacija formirana 1940. u Njujorku po Čerčilovom
nalogu, suštinski deo MI6.

[←3]
„C” potiče od prvog direktora SIS-a, ser Mensfilda Kaminga (orig.
George Mansfield Smith-Cumming), koji je sve dokumente
potpisivao poslednjim inicijalom. Njegovi naslednici su nastavili
tradiciju.

[←4]
Jon fon Justinov, otac glumca Pitera Justinova. (Prim, aut.)

[←5]
Džon Bakan (John Buchan), škotski romanopisac, najpoznatiji po
delu 39 stepenica, po kojem je Hičkok snimio čuveni film.

[←6]
Bem-vindo à (port.) – Dobro došli u.

[←7]
Wireless board; W board (engl.) – Radio-odbor; R-odbor.

[←8]
U originalu Home Forces (engl.)

[←9]
Komitet dvostrukog krsta – Nadzorno telo koje je od januara 1941.
Institucionalno kontrolisalo delatnost britanske službe bezbednosti
MI5. Kako je poznato i kao Twenty Committee, otuda naziv Double
 Cross (dva krsta ili dvostruko X, po rimskom broju X). Double Cross
(engl.) – Obmana, prevara.

[←10]
Dž. S. Masterman (J. C. Masterman), kasnije i prorektor na Oksfordu.
(Prim, aut.)

[←11]
Vormvud skrabs – Viktorijanski zatvor u zapadnom Londonu. (Prim,
aut.)

[←12]
Bota – Avioni fabrike Blekbern, koja je 1908. osnovana u Lidsu.

[←13]
Ministarstvo za snabdevanje – Osnovano 1939. i zaduženo za
snabdevanje britanskih oružanih snaga opremom.

[←14]
Moris Dekobra (Maurice Dekobra), francuski pisac erotskih trilera.
(Prim, aut.)

[←15]
Uprkos MI5 dokumentima KV 2/845 i 2/862, u kojima se vidi da je
do promene Popovljevog kodnog imena došlo kada je dobio dva sebi
podređena agenta, dva autora su širila nepristojnu i izmišljenu verziju
da se to dogodilo zato što je voleo seks „utroje”. (Prim, aut.)

[←16]
76/78 Tirpitzufer, Berlin – Adresa štaba Abvera u Berlinu. (Prim, aut.)

[←17]
Gustav Vilhelm – Pravo ime Vilhelm Lajzner (Wilhelm Leisner).
(Prim, aut.)

[←18]
 Tokom Drugog svetskog rata sva pošta između SAD i Evrope
obrađivana je preko Bermuda, koji su bili u vlasništvu Britanaca.
(Prim, aut.)

[←19]
Stringbeg (engl.) – Mrežasta torba; torbak koji se zatvara potezanjem
uzice.

[←20]
Illustrous (engl.) – Slavni; Eagle (engl.) – Orao; nosači aviona
britanske Kraljevske ratne mornarice.

[←21]
Caio Diulio (ital.); Gaius Duilius (lat.) – Bojni brod nazvan po
komandantu rimske flote Gaju Duiliju.

[←22]
Mikrats – Tako ih je zvao Goldberg. Videti napomene u vezi s
tvrdnjom Dž. E. Huvera iz 1946. da ih je izumeo „profesor Zap sa
Više tehničke škole u Drezdenu”. (Prim, aut.)

[←23]
Kolodijum – Nitroceluloza, zapaljiva supstanca koja se koristi za
proizvodnju fotografskih filmova. (Prim, aut.)

[←24]
The Double-Cross System (engl.) – Knjiga je i izuzetan udžbenik o
radu dvostrukih agenata.

[←25]
Ali uz odobrenje Vlade Njenog visočanstva. (Prim, aut.)

[←26]
Sandman (engl.) – Peščani čovek, mitsko biće u zapadnoj mitologiji
koje uspavljuje i bacanjem magične prašine u oči donosi lepe snove.
Ovde je u pitanju igra reči, zbog prezimena osobe preko koje je
vršena operacija, a Sandman u slengu ima i konotaciju osvete.
[←27]
Popov je nekom prilikom pogrešno tvrdio da je primio 80.000 dolara,
to jest da je kurs bio četiri dolara za funtu; dosijei MI5 međutim
svedoče da je reč o 40.000 dolara, a kurs dva dolara za funtu. Vidi
zabeleške. (Prim, aut.)

[←28]
Bakare – Vrsta kartaške igre.

[←29]
Hoagi Karmichael (1899-1981), američki kompozitor, pijanista i
glumac.

[←30]
Soba 39 – Mornarička obaveštajna služba. (Prim, aut.)

[←31]
Pjesma o slobodnom putu (Song of the free road) – Prevod Tina
Ujevića.

[←32]
Vilijam Stivenson (William Stephenson), otvorio je kancelarije u
Rokfelerovom centru na 36. i 37. spratu, baš ispod kancelarija FBI-ja,
koje su bile na 44. spratu. (Prim, aut.)

[←33]
Kim Filbi (Kim Philby), kasnije razotkriven kao ruski špijun. (Prim.
aut.)

[←34]
Frenklin Delano Ruzvelet – Tadašnji predsednik SAD.

[←35]
Her majesty ship (engl.) – Brod Njenog veličanstva.

[←36]
Boeing 314 Clipper (engl.) – Hidroavion dugog dometa.
[←37]
Popov je tvrdio da se prvi put sastao sa Lenmanom i Foksvortom u
Foksvortovoj kancelariji u Rokfeler centru 13. avgusta 1941.
Međutim, Foksvortova kancelarija je u to vreme bila u Vašingtonu.
(Prim, aut.)

[←38]
Upitnik – Prikazan u dodatku 1. (Prim, aut.)

[←39]
Husband Edward Kimmel, glavnokomandujući Pacifičke flote u
Honoluluu. (Prim, aut.)

[←40]
Dry dock (engl.) – Bazen koji se po potrebi može poplaviti da u njega
uplovi neki objekat, a potom isušiti u slučaju nekih radova ili
popravki na njemu.

[←41]
Danas se na tom mestu u Kolins aveniji nalazi hotel Setai. (Prim,
aut.)

[←42]
Otprilike u to vreme Foksvort se iz Vašingtona preselio na Menhetn,
gde je preuzeo novu dužnost zamenika direktora njujorškog odseka
FBI-ja. (Prim, aut.)

[←43]
Engels će kasnije poslati još 8500 dolara. (Prim, aut.)

[←44]
Telefonska poruka – Ista ona koja se kasnije pojavljuje u Huverovom
članku u Riders dajdžestu od aprila 1946. (Prim, aut.)

[←45]
Stanica X – Kodno ime za presretačku stanicu povezanu sa
Šifrantskom školom u Blečli parku. (Prim, aut.)
[←46]
R/T – Radio-telegrafija (Wireless telegraphy – W/T).

[←47]
Oko 10.250 dolara. (Prim, aut.)

[←48]
Poljski agent. (Prim, aut.)

[←49]
Paskalova opklada – Govori o tome da je najbolje verovati da Bog
postoji. On analizira dve opcije: moguće je verovati u Boga ili ne
verovati u Boga. Iz toga proizlaze dve mogućnosti: 1) Verujete u
Boga: ako Bog postoji, idete u raj, što znači beskrajnu dobit; ako Bog
ne postoji, gubite, vaš gubitak je konačan, ali zanemarljiv. 2) Ne
verujete u Boga: ako Bog postoji, idete u pakao, i gubitak je
beskrajan; ako Bog ne postoji, vaša dobit je konačna, ali
zanemarljiva.

[←50]
Iako se misli da citat potiče iz Donove poezije, reč je o citatu iz
njegovog proznog dela Meditacije u kriznim trenucima, iz kojeg je i
Hemingvej preuzeo naziv za roman Za kim zvono zvoni.

[←51]
Rosio – Narodsko ime za jedan od najstarijih trgova u centru
Lisabona, Trg Pedra IV.

[←52]
Kamler – Pravo ime mu je bilo Oto Kirer (Otto Kürer). (Prim, aut.)

[←53]
Chave d’Ouro (port.) – Zlatni ključ.

[←54]
Quinta Los Grillos (port.) – Kuća zrikavaca.
[←55]
Security Intelligence, Middle East (engl.) – Služba bezbednosti za
Srednji istok.

[←56]
Double tap (engl.) – Tehnika gađanja, gde se dva hica ispaljuju u istu
metu brzo jedan za drugim, bez ponovnog nišanjenja prilikom drugog
pucanja.

[←57]
Political Warfare Executive (PWE /engl./) – Ogranak SOE.

[←58]
Entoni Blant (Anthony Blunt), kasnije otkriven kao sovjetski špijun iz
takozvane Kembričke petorke. (Prim, aut.)

[←59]
Doodlebug (engl.) – Insekt, zujeća buba.

[←60]
Benzedrin – Lek koji se na tržištu pojavio 1933. i prvobitno služio
pročišćavanju disajnih puteva, a kasnije je, dodavanjem blagih
psihoaktivnih supstanci, dobio potpuno drugačiji spektar dejstava.
Zanimljivo je da se lek pojavljuje u Flemingovom romanu Živi i pusti
druge da umru, gde ga Džejms Bond uzima oralno, u vidu tableta, a u
filmu Kazino Rojal Le Šifr ga konzumira inhalatorno.

[←61]
ISOS – Inspection Service Operation Support (engl.) – Operaciona
podrška inspekcijske službe.

[←62]
Prisoner of war (engl.) – Ratni zarobljenici.

[←63]
Amt (nem.) – Kancelarija, ministarstvo, odeljenje.
[←64]
Nemački agent (Jebsen) koji radi za Britance nudi Nemcima da radi
za njih protiv Britanaca, dok bi zapravo radio protiv Nemaca za
Britance.

[←65]
Paul Fidrmuc – U to vreme preživeo je trovanje. (Prim, aut.)

[←66]
Falanga – Fašistički pokret i politička partija, osnovana 1933. i
prisajedinjena Frankovoj partiji 1937. (Prim, aut.)

[←67]
Ivan I – Duško je bio Ivan I, a njegov podagent (Diki Metkalf /
BALON) bio je Ivan II. (Prim, aut.)

[←68]
Čester Biti (Chester Beatty), Inženjer rudarstva i Čerčilov savetnik za
snabdevanje rudom. (Prim, aut.)

[←69]
Boca do inferno (port.) – Usta pakla.

[←70]
Kriegsverdienstkreuz (nem.) – Ratni krst za zasluge. (Prim, aut.)

[←71]
Presret je pokazivao „W”. ali ga je Blečli park za Vilsona ispravno
prepoznao kao „M”. (Prim, aut.)

[←72]
Arhiva MI5 je ovde protivrečna – da li se otmica dogodila 29. ili 30.
aprila. (Prim, aut.)

[←73]
Duško očigledno nije znao da mu je brat u to vreme u Parizu. (Prim,
aut.)
[←74]
Kada je feldmaršal Vilhelm Kajtel 8. maja u Berlinu potpisao predaju
maršalu Žukovu, u Moskvi je bio 9. maj, po moskovskom vremenu.
(Prim, aut.)

[←75]
United States Forces European Theater (USFET /engl./) – Evropski
štab američkih snaga.

[←76]
SS-Standartenführer (nem.) – Naziv za čin odbrambenih snaga, SS-
Schutzstaffel (pukovnik kopnene vojske).

[←77]
Pokušaj viših nemačkih oficira da ubiju Hitlera. (Prim, aut.)

[←78]
SS-Sturmbannführer (nem.) – Vođa jurišnih jedinica u rangu majora
kopnenih snaga.

[←79]
Kriminalrat (nem.) – Načelnik odeljenja, šef odseka.

[←80]
Member (engl.) – član

[←81]
Officer of the Order of the British Empire (engl.) – Skraćeno OBE,
stepen je u Redu Britanskog carstva.

[←82]
KMC – King’s medal of courage in the Cause of Freedom (engl.).

[←83]
La grand bastide (franc.) – Velika tvrđava, utvrđenje.