Сартр – Ангажована књижевност

Ретрактилни стил: Експанзивни стил:

улепшавајући скрива ослобођен тираније идеалне људске
и обмањује! фигуре не представља антропоморфну
форму у фиксираном покрету већ
сугерише а да не одређује пуноћу
искуства људске физиономије и
уметниково искуство патње и самоће
-приказује људско тело у моменту
патње, бола и неизвесности

Уметничко дело је утолико вредније уколико је у њему осетније присутна

човекова егзистенција (појављивање човекове патње)  Одбачено је
учествовање уметности у стварању мита бића. Уметност као средство да се
спозна егзистенцијална истина. Циљ: да ово спознавање истине побуди на
мењање стварности!
 Уметност као нешто негативно – као моћно средство ослобођења наших
снага – почива на метафизичкој експлозији у којој су ствари изгубиле властиту
супстанцију и адекватно испуњење. Ништа које долази отвара простор за
слободно деловање... – само мишљење као деловање
А) Ангажована литература
Уметност треба да открива стварност – истина каква је доживљена. Не
могу уметности једнако.
Сликарство, Вајарство, Музика, Песништво се не ангажују, већ учествују у
стварању мита бића.
Под ангажованошћу се овде подразумева негативна форма ангажовања
која смера да речима разоткрије свет и побуди читаоце на његово мењање.
Позитивна форма ангажовања у стварању мита бића припада оним
уметностима које скривају, а не откривају човекову патњу у њеној телесној
егзистенцији.
Сликарство, Вајарство, Музика, Песништво су уметничка дела која су
створена у експанзивном стилу, тзв. откривају човекову стварност али никада
тако потпуно као проза да би примаоце побудили на мењање те стварности.
Теоријски став према уметности: уметност као средство спознавања
стварности – са разликом проза / поезија, он постаје практички – проза је
средство ослобађања наших снага.
 Не постоји паралелизам међу уметницима: свака уметност треба да буде
разматрана у њеним властитим терминима.
 Поезија није погодно средство ослобађања наших снага!
 Уметник који радије бира да покаже неки догађај или да пренесе неку
моралну поуку него да створи имагинарни предмет – делује као прозни а не
као уметник.
 Прозни писац не тражи да се речи допадну, него да тачно одреди
одређену ствар или појам. Зато је прозног писца нормално питати:
Зашто пише?; За кога пише?

1
 Социјална и егзистенцијална функција литературе – смера на откривање
човекове слободе и социјалне беде које је ношенонамером да се такво
стање измени.
 Читав процес се дешава на нивоу значења чије је царство проза.
 Чим се једна ствар именује, она губи своју невиност – именована ствар
није више недирнута, јер пролазна примеса почиње снажно да егзистира.
Зато се, када се једном уђе у свет значења, из њега лако не излази.
Чак и ћутањем: И када бисмо били неми и мирни као камење, и сама наша
пасивност би била акција.
Ангажованошћу, литература ништа не губи!
VS l'art-pour-l'art Чиста уметност=празна уметност!
 Стил у прозној књижевности треба проћи незапажен у смислу да
лепота у књизи може остати скривена да би лепота деловала снагом
уверења.
Човек не постаје писац зато што је одабрао да каже извесне ствари него
што је одабрао да их каже на известан начин. – И стил чини вредност
прозе, али он остаје неприметан!
Када су речи у реченици са јасноћом сложене, потребна је одлука туђе
интуиције да би значење које писац само наговештава било комплетно.
Писац не пише само за себе већ пише за одређеног читаоца. Потребна је
читаочева машта која успоставља јединство и комплетност речи и даје
књизи право значење. Значење које сугерише писац мора бити допуњено
читаочевом маштом, јер је право значење романа оно које читалац
формира, а аутор само наговештава. Значење романа  Читаочево
значење.
Реинвенција  Стваралачко ангажовање примаоца.
Из сваког уметничког дела се уздиже захтев за слободом човека,
сваки прави писац апелује на слободу других људи. Уметничко дело је
разговор али и наговор да се нешто промени!
У дну естетичког императива разликујемо морални императив!
 Пишчева слобода је неразрешиво повезана са слободом других људи –
читање као пакт поверења! – Особина естетичке свести је да буде
повезана путем ангажованости.
 Читаоци гаје неку врсту воље да верују аутору, њихова осећања имају свој
узрок у њиховој слободи. Поверење: Услов могућности ангажоване
књижевности! Без сарадње писца и читаоца која се темељи на
међусобном поверењу, ангажована књижевност не би била могућа! 
Субјективистички схваћен појам уметности који омогућује ангажовано
разумевање!
 Постоје литерарни разлози због којих се прозни писац мора ангажовати.
Кад би сам могао довршити своје дело, писац не би морао да рачуна на
читаочеву сарадњу али чим узме перо у руке он је упућен на сарадњу са
својим читаоцима и приморан да се ангажује у откривању њихове
слободе! Чим узме перо у руке он је већ ангажован писац!
 Његов покушај да оправда људску неправду значио би злоупотребу
читаочевог поверења и атак на његову слободу!
Писац има само један предмет  слободу! Немогуће је да читалац ужива
своју слободу док чита неко дело које одобрава или не осуђује
поробљавање човека од странр човека. Не може се написати добар роман

2
 против нпр. Јевреја/ Црнаца/Ваздуха. Лоша су она дела која желе да се
додворе и допадну, а добра она која нас мучећи растрзају и рањавају.
 Пошто литература хоће слободу, она мора бити у рату са свим што
слободу угрожава. Ни најлепша књига не може прикрити нити оправдати
случај гладног детета.
 Литература је – хтела она то или не – увек ангажована. Поштописати
значи желети слободу, нова реч ангажује писца дубље од стварања
допадљивих стихова.
Писац се пишући ангажује на одбрани, не празне, апстрактне и
универзалне, већ индивидуалне, конкретне, непоновљиве и свакодневне
човекове слободе што захтева учешћа у политичким и друштвеним борбама.
Морални императив за писца: Он се мора борити за своју властиту слободу и
слободу других људи.

Уметност као истина и лаж бића (Зуки о Сартру)

+Супротност између бића и егзистенције као основна претпоставка
егзистенцијалистичке филозофије – несавладива супротност јер човек не може
достићи биће у реалном животу – зато отеловљење бића у уметничком делу
има неодољиву драж за човека.
Сартрова онтологија слободе
Сартр гради своју онтологију на овој несавладивој супротности. Избацује
провиденцију у име неусловљене људске слободе. Слобода може бити
достигнута само кроз себе саму, све остало су инструменти који је
омогућавају/ спречавају!
Свако које слободан треба да оствари властите могућности. Човек је
изворно слободан јер нема неку унапред одређену есенцију; љегова
егзистенција је реална али се његова есенција тек ствара – она је могућност
бића према којој се тежи, а да се никад не може потпуно достићи, за човека се
увекпојављују нове могућности. Човек је увек у процесу стварања себе, он
креира своју есенцију ангажујући се у неком конкретном чину. Само кроз
чин можемо испунити своју слободу и постати есенцијални. Човек је
примарно слободан и неесенцијалан, али мора деловати да би остао
слободан и постао есенцијалан. Деловање као оправдање егзистенције у
целини.
Даје предност индивидуалној и кохерентној егзистенцији над објективном
и општом есенцијом. Одбацивање моралних норми (опште) у име
неусловљене слободе. Човек као једини законодавац у царству вредности.
 Неусловљена слобода  као мерило вредности
Уметничка дела су вредна ако су ослобођена идеалне људске фигуре и ако
приказују егзистенцијалну слободу и витално искуство човека!