Лик Софке

Између среће, благостања, лепота и красота живота и поражености, унесрећености,

прегажености животом налази се лик Софке. Снага и суровост патријархалних обичаја и
неписаних закона, урушавање личне среће, гашење жеђи за животом под бременом
саможртвовања и мучеништва одредили су трагичан удес Софкиног лика. Софкин
друштвени статус ћерке ефенди–Митине, изузетна лепота, духовна префињеност
одредили су Софку као посебну, јединствену, величанствену личност, чија је трагична
судбина утолико била трагичнија.
Трагику живота заносне Софке пратимо у вртлогу друштвено–економских промена
Врања 19. века када су, након одласка Турака, уследила пропадања чорбаџијских
породица. Овај догађај рефлектовао се и на Софку, која је достојанствено примила венац
страдања и ореол жртве и великомучеништва како би зауставила даље материјално
урушавање породице која се налазила на рубу егзистенције. Уверена да неће бити младића
достојног ње, Софка се заветује оцу и зарад његовог ауторитета спремна је на одрицање
од властитог, унутрашњег живота. Егзистенција у заједници која намеће социјалне
императиве ставља појединца пред друштвено наметнуте принципе који су неретко у
супротности са личним уверењима. Растрзана између наметнутог обрасца жртвовања
зарад очувања привида благостања породице у друштву, хуманих побуда за спас породице
и личних жеља и снова о срећи, Софка се опредељује за жртвовање себе. У часу када је
прихватила додељену јој судбину почиње њена трагедија. Удајом Софка губи ореол
посебне, недодирљиве, величанствене особе и силази у средину у којој се осећа
несигурном, изгубљеном, заробљеном. Последице трагичног и разорног деловања читавог
низа удараца судбине и живота са насилним Томчом видљиве су у Софкином моралном и
физичком слому.
Живот, једрина некада величанствене појаве изокренути су у своју супротност.
Софка постаје сломљена под притиском патријархата који гуши слободну вољу појединца.
Страст, устрептала младост, набујали живот у младој Софки урушили су се и претворили
у патњу, безизлаз, трагедију. Пламен живота се угасио и претворио у пепео огњишта у
којем Софка исцртава животну трагедију. Лична срећа бива угушена у оквирима
патријархалних конвенција у чијим оквирима неостварених чежњи и снова и прегажених
живота посебно место заузима Софка.