Ispitna pitanja

ESTETIKA1

1. Predsokratska estetika
2. Pitagorejska teorija lepote
3. Antičko grčko shvatanje umetnosti
4. Sokratov prilog estetičkoj analizi
5. Sofisti: problem lepog i umetnosti
6. Antičke teorije umetnosti
7. Platonovo shvatanje lepote
8. Platonovo shvatanje ljubavi
9. Platonovo razumevanje umetnosti
10. Pojam zanosa u Platonovoj filozofiji
11. Platonova kritika slikarstva i poezije
12. Platonovo shvatanje mimezisa
13. Platonov Hipija Veći
14. Platonova Gozba
15. Platonova Država
16. Aristotel o lepom
17. Aristotel o umetnosti
18. Aristotelovo shvatanje mimezisa
19. Uticaj Aristotelove metafizike na njegovu teoriju lepog i umetnosti

ESTETIKA2

20. Psihagoško svojstvo poezije

21. Kalokagatija u antičkoj grčkoj estetici
22. Estetika epohe helenizma
23. Simetrija, harmonija i eurtimija u antičkoj estetici
24. Plotin o lepom
25. Plotin o umetnosti
26. Svetlost u Plotinovoj ontologiji i estetici
27. Estetika kao ancilla theologiae
28. Vasilije Veliki
29. Estetika Aurelija Avgustina
30. Avgustinova odbrana lepote i umetnosti
31. Svetlost i sjaj kao estetičke kategorije
32. Estetika Tome Akvinskog
33. Aristotelova estetička misao i renesansa
34. Renesansa: hedonizam i moralizam
35. Slikarstvo i poezija u estetičkoj misli renesanse
36. Distinkcija između istorije i poezije: uticaj Aristotela na renesansne estetičke koncepcije

1
I) Predsokratovska estetika

a) Pitagorejci

Iako početke estetike možemo naći kod Anaksimandra i Heraklita, prva potpuna estetika (puna metafizika lepog i prva
teorija umetnosti) nalazi se tek kod pitagorejaca.
Pitagorejci su negovali ezoterički pristup znanju (cf.egipatski model, zatvorenost znanja preko koga se stiče politička
moć, za razliku npr.od Sokrata). Shodno tome, ljudi se (D.L) dele na tri vrste (poređenje sa gledaocima na takmičenju):
1. takmičari, bios praktikos (koji su tu iz častoljublja), 2. prodavci, bios apolaustikos (koji su tu da bi zaradili), 3.
posmatrači, bios theoretikos, (gledanje u smislu contemplatio, prisutna i čulna i noetska komponenta). Ova podela na
3 suštinske kategorije ljudi, prisutna i u Državi, i kod (navedenog) Aristotela.

1. katharsis: Ovaj pojam se prvi put javlja kod Pitagorejaca, kao pročišćavanje koje ide od fizičkog ka duhovnom.

2. soma = sema: (← orfičari; duša kao spiritus movens→Platon, Plotin, hrišćanstvo) // homersko shvatanje
psyche/soma (Odiseja, XI: spiritus movens je u telesnoj čulnosti)

3. arche i stoicheion: Arhe je broj, tj. brojni odnos logos kai arithmos, koji se javlja kao regulativni princip postojanja.
Broj se, u drugoj generaciji pitagorejaca, shvata i kao gradivno načelo, element (stoicheion), monada.

4. kosmos // haos: red, poredak, uređenost kosmosa implicira lepotu. Komos i muzika sfera (uređeni odnosi nebeskih
tela po brojnim merilima, odnos između kretanja planeta je samerljiv. Krećući se pravilno po nebeskim putanjama,
nebeska tela proizvode zvuk, tzv. muziku sfera. Nju čovek ne može čuti, ali mi žvimo u toj muzici, ophrvani smo
njome. Neki pojedinci mogu ipak da je čuju, te da je podražavaju→ mimesis)

5. mimesis i katharsis:

6. symmetria i harmonia: prvi pokušaj definisanja lepote kao takve, simetrija je sklad delova jedne celine među
sobom (vizuelni medijum). Harmonija spada u auditivni i duhovni plan. Kosmos i muzika sfera podrazumevaju i
simetriju i harmoniju, jer sfere ispuštaju svoj zvuk u etar i napaju ga. Definicija lepote :
- kao takva složena (jer postoji odnos između delova i celine, ovo je Plotin kritikovao)
-objektivističko stanovište (lepotu predmeta kao takvog određuje sklad odnosa unutar tog
predmeta. Oni su matematički merljivi. Lepo je dakle svojstvo u samom predmetu, a ne u percepciji subjekta. « Velika
teorija » sve do XVIII veka. cf. Avgustin : Da li je nešto lepo kao takvo, ili se dopada zato što je lepo ? Kod Grka je
ovo, objektivističko shvatanje.)
-simetrija i harmonija (iz čulnog medijuma prelaze u noetsku sferu, lepota je racionalno tretirana)
-metafizička kategorija ( cf. orfizam, lepota je ustrojstvo svemira, ritam zbivanja, ona je ontološki
princip)

7. pitagorejska načela u praksi: idealne muzičke kompozicije sa matematičkim skeletom (nomoi), u likovnim
umetnostima kao mera, javlja se ideja kanona (Polikletov Kanon otelovljen u Doriforosu : lepota ljudskog tela je
svodiva na brojni odnos, ona je u objektu i izmerljiva je, produkujući kanon možemo postići lepotu// koncepcija euritmije
– sklad predmeta sa svešću posmatrača, ne mora simetrija da bude u samom predmetu. Simetrija se može skršiti zato
da bi se uskladila sa svešću posmatrača : Iktin i Kaliklet na Partenonu, helenizam (Lisip), Kant, moderna estetika)

b) Demokrit i opozicija physis/ nomos

Podela na ono što postoji physei (po prirodi) i što postoji nomo (ustanovljeno zakonom). Prema mnenju smrtnika
(doxa) doživljavamo slatko, gorko, vidimo boju, a uistinu pak, atomi i praznina. Ustrojstvo objekta ≠ ono što mi o njemu
znamo (tj. objektivno ≠ subjektivno)
Druge Demokritove izjave: Muzika nema nikakvu ulogu u duhovnom životu, zvuk deluje fizički. Jedino reč, koja je
pokazatelj misli, utiče na čovekov duh.

2
c) sofistika

Sofistika i Sokrat se svrstavaju u tzv. antropološki period grčke misli, tema filozofije više nije priroda, sve što postoji,
već čovek, individualna svest. Sa razvojem retorike, filozofija postaje (za neke) uvežbavanje mentalnih tehnika i
govornih sposobnosti, u cilju sticanja političke moći. Prema sofistima vladao ambivalentan odnos. S jedne strane su ih
cenili (što se vidi po bogatim honorarima), s druge se prema njima razvija otpor zato što prodaju znanje (Sokrat: Gori
su od bludnica). Podela na starije (Protagora, Gorgija) i mlađe sofiste (Trasimah, Hipija, Antifont, Kalikle). Ova
ambivalencija se jasno vidi prema diferencijaciji pojmova: sofist (sveznalica, ljudi koji misle da poseduju mudrost) i
filozof (prema sokratsko-platonskoj tradiciji, onaj koji samo stremi ka mudrosti). Hegel je dao novo tumačenje
sofističkog pokreta, ukazujući na sličnosti između sofista i Sokrata, video ih je kao prosvetiteljski period grčke misli.
Nomos sada dobija konotaciju ljudske institucije, zakona, konvencije. Kalikle, «ničeanska teza», pravo jačeg : nomos
daje prednost mediokritetima. Hipija, «rusoovska teza», ljudi su po prirodi jednaki, ali je nomos taj nasilnik koji među
njima stvara jaz.
Filozofsko stanovište sofista:
1) znanje nije theoria, već je to praktično sredstvo osvajanja vlasti,
2) relativizam (vezuje se za Protagoru): gnoseološki (zaidranje u ontološku problematiku), etički (nema dobra kao
takvog, već ono varira od jedne do druge društvene grupe), 3) estetički.

1. doxa / noesis (uvodi je Heraklit, radikalizuje Parmenid). Relativizam sofista u ovom pogledu ogleda se u tome što
gnoseološki oni problem čoveka posmatraju kroz prizmu čoveka kao pojedinca, etički, to je « jeste/treba problem » (oni
su na strani « jeste », cf. Euripidova Fedra : Mi znamo šta je dobro, ali je strast gospodar nad razumom ; kasnije Hjum:
Pokretač moralnog čina je strast, a ne razum. Razum opravdava ono na šta nas strast goni da učinimo. Razum nam
omogućava da se domognemo cilja), estetički, oni zastupaju stanovište ličnog odnosa prema lepoti (de gustibus non
est disputandum)

2. retorika (od gl. rhetoreuo, držim govor, ne rasplinjavam se, znam ka čemu idem, držim ga tako da ću slušaoca
navesti na ono što želim): Empedokle→ Gorgija : veština formiranja i razbijanja ljudskih mnenja. Iako je Aristotel
njen osnivač u teorijskom smislu, Gorgija raskrinkava stvaralački čin, dajući teoretska uputsva : Rečenice koje su
kratke, precizno sročene, i koje koriste ponavljanje uz variranje teme, usecaju se u svest kao sečivo noža.
« Gorgijanje », antiteze, sintaktičke figure. Dobar govornik ima sposobnost da nasluti mnenja slušalaca. Manički
(anticipacija mnjenja auditorijuma) vs. Tehnički aspekt retorike.

3. psihagoška moć poezije, Gorgijina Pohvala Heleni. Argumentacija, Helena nije kriva zato što je zavedena 1)
odlukom bogova, igrom slučaja, sudbinom, 2) silom je ugrabljena, 3) ljubavlju je osvojena, 4) podlegla je psihagoškoj
moći reči. Reč je veliki moćnik koji sasvim sićušnim i posve nevidljivim telom izvršava najbožanstvenija dela :
Sveukupno pesništvo smatram za govor (dokaz) u stihu.
Analiza psihagoškog dejstva : Reč je nagovorila dušu –
Prisilila je da se pokori –
I da odobri ono što je uradila (aksiološki aspekat)

4.apatetička (iluzionistička) teorija umetnosti: umetnost je opravdana iluzija, obmana, ukoliko je sredstvo za neki
dobar cilj. Gorgija u spisu Dissoi logoi (Neodređeni spisi) daje prepoznatljive primere, npr. stavljanje leka u čorbu, kao
dopuštena obmana za stare roditelje. Isto važi i u politici, pesništvu, drami i glumi (cf. Avgustin) jer cilj pesništva nije
istina, već hedone (zadovoljstvo), a sredstvo za postizanje tog zadovoljstva je obmana. Tragedija izaziva obmanu pri
kojoj je onaj koji je obmanuo pravedniji od onoga koji nije, a obmanuti mudriji od onoga koji nije obmanut.

Koncepcije umetnosti :
1. mimetička
2. katarktička
3. apatetička
4. ludička

3
II) Sokratov prilog estetičkoj analizi
Tačka u kojoj se Sokrat razilazi od sofista jeste da se znanje ne sme upotrebljavati u utilitarne svrhe. Ksenofont nam
daje drugačiju sliku Sokrata, nego što to čini Platon. Njegova bliskost sa sofistima vidi se prema načinu na koji je
razumevao retoriku (npr. analizirajući Homerovog Odiseja, on kaže da je Odisej bio dobar govornik zato što je umeo da
se osloni na ono što ljudi smatraju da je istina). Platon u Apologiji daje posve drugačiju sliku. Sokrat istražuje ko bi
najmudriji ljudi bili. Državnike odbacuje, zato što oni misle da znaju, pesnike takođe (oni ne znaju šta čine), a demijurzi
(majstori, zanatlije, slikari, vajari) jedino svoju struku poznaju, a misle da su pozvani o svemu da sude. Postupkom
„metodske sumnje“ Sokrat dolazi do toga da on makar „zna“ da „ništa ne zna“→ pozicija gnoseološkog
racionalizma, majeutička metoda pretpostavlja da istina postoji i da je treba „poroditi“. Osnovni Sokratov metod,
njegov hod od partikularnog ka univerzalnom, u cilju definisanja pojma, jeste induktivna metoda (epagoge, inductio).
Za Sokrata je pojam misao o opštim i pojedinačnim svojstvima stvari.

1. prepon (decorum): prikladnost, svrsishodnost; iz niza entiteta koje karakterišemo kao lepe, tražimo zajedničke
karakteristike koje skupa čine pojam lepog. Prepon jeste prilagođenost predmeta svojoj svrsi. Ukoliko predmet nije
prilagođen onome što jeste, onda on nije lep/dobar. Žena, lađa, konj, štit, kutlača...sve su to entiteti koji imaju svoju
svrhu, što žena npr. više ispunjava svoju „žensku“ svrhu (npr. sposobnost da rađa) to je lepša. Konj je lep ukoliko nam
vizuelno daje utisak brzine, što znači da ispunjava svoju svrhu (cf. estetika bauhausa koja je zaoštrila koncepciju
prepona do funkcionalnosti). Ono što čini jedan entitet dobrim/lepim (koncepcija kallokagathie) jeste stepen u kome se
u tom entitetu odražava opštost, suština toga što on jeste („konjost“ konja, „ženstvenost“ žene). Stari Grci (ovo ne važi
za helenizam) se užasavaju individualnih nepravilnosti, lepo je ono što je opšte, što u najvećoj mogućoj meri odgovara
idealnom obrascu (binom ili Miloska Venera?). Stoga nisu pravili individualne portrete. Bili su protiv naturalizma,
iluzionističkog slikarstva, kakvim su se bavili Pausan u Pirejik, „slikari smeća“, nešto poput holandskih baroknih slikara.

Sokratova etika Sofistička etika

Apsolutne vrednosti Relativizam
Znanje je motiv ljudskih dela, razum je taj koji nas Afekti su u korenu svakog delanja. Mi znamo šta bi
pokreće na moralni čin. trebalo da učinimo, ali delamo prema svojim osećanjima.
→ Onda to (sofističko „kako bi trebalo“) nije pravo,
istinsko znanje

2.mera: veština merenja je ključna etička sposobnost procene. Velika većina naših grešaka proizilazi iz toga što
birajući manje dobro samo zato što nam je tu, pred očima, gubimo iz vida ono veće dobro (koje je dalje, te nam se čini
manje vrednim, ili težim za dosezanje). Vreme koje nam je potrebno da dosegnemo cilj, zamućuje naše vrednosti.
Vrlina je svakome dostupna, zato što se ona može, upotrebom razuma, naučiti. Vrlina nije manična, kako su verovali
sofisti. (Sokrat→stoičari→Spinoza→Kant).

3.vajanje: Sokrat sa skulptorskih pozicija pristupa ideji oblikovanja ethosa. Vajanje je proces ulepšavanja sopstvenog
karaktera do vrline. Ovaj proces uključuje 2 bitna momenta– samospoznaju i samosavlađivanje. Estetika ulazi u
etiku. Naročito kod Platona gde je vrhovna ideja ujedno dobro i lepo. Koncept sklada koji se kod Platona prenosi i u
sferu političkog (kalipolis), dovodi paradoksalno, do odbacivanja potrebe za umetnošću (ako je država lepa i.e. skladno
uređena, onda joj umetnost nije potrebna). Kod engleskih novoplatoničara (XVIII vek), javlja se takođe ideja o
„vajajanju sopstvenog karaktera“, čovek koji je „virtuoz“ je onaj koji je umetnik vajanja sopstvenog karaktera.

4. zadatak umetnosti je da prikaže dušu: Sokratov razgovor sa slikarom Parasijem, slikar treba da prikaže „ljudsku
dušu“. Ali kako kad je duša neopipljiva, nevidljiva? Duša je ta, smatra Sokrat, koja daje materiju, duša se odražava na
fizionomiju (jer se svi jači afekti duše odražavaju na licu, strah, ljubav, bol, itd).

5. Sokratske škole
a) kiničari: živeli su sopstvenu filozofiju (od kinos- pas ili kinosong? –vežbalište). Vladao je prezir prema
njima, išli su u ritama, seks na javnim mestima. Vidim kako kroz rupe na tvom ogrtaču prosijava sujeta (Sokrat
Antistenu). Smatrali da je najgore zlo u čovekovom životu čulno zadovoljstvo. Za njih se vajanje karaktera svodi na
samoobuzdavanje. Radikalizovali opoziciju physis/nomos, u vidu opozicije „čulna zadovoljstva koja su prirodna“ i

4
 „veštačko, kao proizvod ljudske kulture“ (po tom kriterijumu odbačena je svaka techne, jer je to rezultat ljudske kulture
kojoj je cilj samo da prozivede zadovoljstvo).
Svi su bili iz siromašnijih slojeva, sa izuzetkom bogataša Krateta koji je sve ostavio, sa Hiparhijom. Autarkeja
(samodostatnost, unutrašnji mir, samodovoljnost→ Diogen iz Sinope, bure). Umetnost je takođe nepotreban
luksuz, pa se po tom kriterijumu sve odbacuje, sem književnosti (Antisten je pisao, tumačio Homera i tražio klicu
moralne pouke u njegovim stihovima, klice hermeneutike; Diogen je izgleda pisao i drame, sa namerom da prikaže zlo
nomosa, u kome nalazi uzrok ljudske propasti, parodije tragedija pod naslovom „Edip“, „Medeja“, „Herakle“)→ stoičari

b) kirenjani: predstavnik Aristip (Lepi), nazivao je sebe sokratovcem, iako su ga drugi smatrali za sofistu
(naplaćivao je časove, a u času Sokratove smrti bio je na nekom ostrvu sa heterom Laisom).Međutim, u prilog njegovoj
tvrdnji, on je zaista živeo svoju misao. Smatrao je da se autarkeja postiže čulnim zadovoljstvima, ali probranim i
kontrolisanim. Polazi sa gnoseološke pozicije sofista, za njega je osnovni spoznajni kriterijum esthesis. Skok sa
gnoseološkog na etičko: čulno zadovoljstvo je najveća vrednost, kao što je i bol najveća suprotnost vrednosti. Aristip
je bio tvorac grčkog filozofskog hedonizma. Ključna mu je takođe ideja mere: zbog malog zadovoljstva ne smemo da
rizikujemo veliki bol. Priroda zadovoljstva je protejska, zato je mera i kontrola nužna: Ja imam Laisu, ali ona nema
mene. Umetnost takođe odbacuje, zato što ne donosi dovoljno jako zadovoljstvo. Antiteza physis/ nomos: jedino
dobro je zadovoljstvo, ono je physei, a sva ostala dobra su stvar konvencije, ona su nomo. → epikurejci

c) Megarska škola: najdalje otišli u logičkoj analizi.

III) Platonovo razumevanje umetnosti

Vrednovanje umetnosti prema etičko-pedagoškim kriterijima. U središtu Platonove koncepcije duše (tripartitne podele: razum-
mudrost, volja-hrabrost, požuda-umerenost) leži estetska potreba za merom. Kao harmonijski proizvod 3 kardinalne vrline
(mudrost, hrabrost, umerenost) javlja se pravičnost. Lepota je ključ razumevanje ethosa, kako na nivou duše pojedinca, tako i na
nivou zajednice. Kod Platona su povezane estetika, psihologija i društvo. Država je sama po sebi estetička konstrukcija, te joj
nije potrebna surogatna konstrukcija, kakva je umetnost. Osnovno polazište Platonove argumentacije (koja dovodi do izbacivanja
umetnosti iz idealnog polisa) jeste ideja da ako je država harmonična (estetička koncepcija!) onda je umetnost višak. Takođe, za
Platona je princip opštosti stariji i bitniji, umetnost koja ima i svoju subjektivnu, individualnu komponentu, po tom kriterijumu
otpada (// helenizam, Kant, Baumgarten). Ne samo da je umetnost u lepoj državi suvišna, već je i štetna i opasna (pedagoški
momenat).
Stvaralačka i podražavalačka umetnost: Platon je razlikovao umetnosti koje proizvode od onih koje samo podražavaju već
proizvedeno, u tom smislu arhitektura zauzima više mesto na skali vrednosti od npr. slikarstva i vajarstva, jer ona nije
podražavanje sveta senki, već je stvaranje nečeg što preko umetnosti stiče egzistenciju u svetu. (cf. umetnička teorija
renesanse)
Umetnost kao techne, prometejsko poreklo: U Protagori Platon daje poreklo umetnosti kao neke vrste „dodatne“ veštine koju je
čovek pomoću svoje specifično ljudske inteligencije, prirodi dodao da bi opstao. Platon u Zakonima, a i drugde, sukobljavajući se
sa sofistima, kritikuje koncepciju umetnosti kao techne.
Umetnost kao nadahnuće: Pesnici ne znaju šta rade, i ne znaju ništa o stvarima o kojima govore. Oni stiču moć govorenja u
stihovima isključivo zato što su nadahnuti bogom (Apologija, Ijon). Nadahnuće može imati, doduše, i pozitivnije konotacije kao u
Fedru.
Umetnost kao mera: U Filebu aludirajući na Pitagoru, Platon svrstava različite discipline u „umetnost“ među kojima mesto „prave“
umetnosti zauzimaju matematika, i najviše dijalektika. Tako za Platona mudrost i nauka stiču status „prave“ umetnosti. Nasuprot
podržavanju prirode, on stavlja naučno znanje i dobro. Njegovo određenje umetnosti je racionalno, i moralno. Sadržaj umetničkih
dela se određuje i klasifikuje prema stepenu mudrosti i praktičnoj vrlini (svako u idealnoj državi treba da radi ono što najbolje
ume)
Umetnost kao ogledalo: nasuprot ovim pozitivnim određenjima filozofije kao umetnosti, javlja se konkretna umetnička praksa,
koja nije ništa više do podražavanje onoga što je već senka prave stvarnosti. Po ključu mimeze povezuje likovne umetnosti i
pesništvo. U likovnim umetnostima se protivio iluzionističkom slikarstvu. Idelani model bio bi egipatski (gde u isto vreme
sagledavamo sve strane predstavljenog entiteta), zamerao savremenom slikarstvu to što je u stanju da prikaže stvar samo iz
jednog ugla.
Protiv novotarija, nedosledne mnogostrukosti. Mnogostruki tonovi i metri unose razdor i zabunu u dušu. Ne može isti pisac biti i
tragediograf i komediograf. Svako može da radi samo jednu stvar istinski kako valja.
Umetnost kao psihagogija: Umetnik je mag, koji kvari ljudsku dušu koristeći se magijom. Delujući na afektivni deo duše, on vuče
ljudske nagone na dole, za razliku od fiilozofa koji kroz racionalno ubeđivanje usmerava dušu na gore, tj. ka svetu Ideja. Strah od

5
iracionalnog dejstva umetnosti, koje putem lakog, bezvrednog uživanja, pomućuje razum. Za Platona svet fikcije ostaje radikalno
odvojen od sveta istine kome pripada filozofski diskurs.
Muzika i duša: U Zakonima Platon pokazuje da su medijum i suština muzike psihički, muzika izražava raspoloženja duše. Njena
vrednost određena je moralnim i mentalnim kriterijumom. U Državi, on kaže: Ritam i harmonija prodiru do dna duše i snažno je
obuzimaju. Stoga muzika ima presudni značaj u oblikovanju mlade duše.

IV) Platonova kritika poezije

X knjiga Države.

Kritika slikarstva: podražava li slikar ono što zaista postoji (to on ontos) ili zanatliju? Slikar podražava izgled stvari (u
Platonovo vreme se slikalo u perspektivi koja je stvarala iluziju prostora, premda nije bila matematička/linearna.
Platonu se filozofskijim činio egipatski model slikarstva, gde u isto vreme vidimo više strana figure, kubični pogled,
jedan entitet sa sve tri strane, nasuprot tome mi smo navikli da vidimo prizor onako kako se on otvara jednom
posmatraču u jednom trenutku). PLATONOV SKOK: povezuje slikarstvo i pesništvo po tome što su obe
umetnosti mimetičke.
Intelektualno nepošten argument: pesništvo je na trećem mestu od istine, nijednoj državi tragedija nije donela zakone,
Homer nije ni u jednom ratu bio vojskovođa, nikoga nije učinio boljim, čak ni njegov pratilac nije vodio računa o njemu,
dok su i Pitagora i Protagora bolje prošli, HOMER NIJE UMEO DA VASPITA LJUDE

Podražavanje je bezvredno kao takvo (treće po udaljenosti od istine, podražavanje izgleda a ne stvarnosti)→
ontološki argument

Vezuje se za ono što je bezvredno (podražava ono što je bezvredno, jer najlakše je imitirati lošu narav i
svakodnevno iskustvo. NB: ovde Platon poeziju tretira kao techne, a ne kao maniu, kao što je to u Ijonu i Fedru) →
etičko-politički argument

Rađa ono što je bezvredno (pothranjuje požudni deo naše duše) → afektivni argument
Inače je sa nama kao sa zaljubljenima, i kao što se klonimo nedolične ljubavi, tako se klonimo poezije. Poezija deluje
na onaj najbedniji, donji, vegetativno-reproduktivni deo duše (ovo mu omogućava prethodni dokaz, naime da poezija
nema nikakvu saznajnu vrednost)

II i III knjiga Države. → etički aspekt Platonove kritike. Kritikuje antipedagoška svojstva umetnosti, glavne mete
Homer i Hesiod, u manjoj meri muzika.

Prvi i drugi tip argumenta zasniva kritiku na materiji/ građi umetnosti, sadržaju poezije (ŠTA?)

1. kritika sa stanovišta teodiceje:

Bog se uvek mora prikazati onakvim kakav je, pošto je bog dobar, on je samo uzrok onoga što je dobro
(suprotno od Homerove priče o dva bureta sa zlim i dobrim darovima Zevsovim), i ne može biti uzrok bilo čega zlog
(tako Atena i Zevs nisu krivi što je Pandar prekršio zakletvu, ili za svađu bogova kao kod Eshila u priči o Temidi i
Zevsu, itd.)
Cf. kraj Parmenida: Ne može svaka glupost, zlo, imati svoj eidos.

Bog je savršen, a sve što je savršeno ne popušta ni najmanje uticaju neke druge stvari, tako ni bog ne sme da
se menja, te je nemoguće da bog želi da promeni svoj oblik kao Protej ili Tetida, jer je bog uvek najlepši i ako bi se
menjao morao bi se menjati u nešto gore

Bog neće da nas zavara ili laže, on nije lažljivi pesnik (koji nas vara kroz mitove, zato što ne zna pravu istinu o
dalekoj prošlosti, sastavlja priče nalik na istinu), bog je potpuno jednostavan i istinit u delu i reči i niti se sam
preobražava, niti druge laže, ni rečima, ni znacima koje šalje, ni u budnom stanju, ni u snu (tako osuđuje ono mesto
kod Homera kada Zevs šalje san Agamemnonu, ili kod Eshila kada Apolon peva o sreći njenog poroda)

6
Tragedija je problematična upravo zato što prikazuje kako se loše stvari događaju ljudima prema volji bogova. Platon
odbija determinizam, Bog ne može biti kriv za sve, pa ni za našu nesreću.

2. kritika poezije kao segmenta vaspitanja

Potreba za čuvarima države, poređenje između dobrih čuvara i plemenitog psa koji ujedinjuje pitomost prema
poznatima i domaćima, i ratobornost prema nepoznatima, da bi mogao ova dva da razlikuje čuvar/ pas mora biti
mudroljubiv, dakle, on mora biti prijatelj mudrosti, odvažan, okretan, jak i hrabar -da bi se u njemu razvile ove osobine
potrebno je muzičko vaspitanje duše i gimnastičko tela.

U prvoj fazi njihovog vaspitanja, moraju se kontrolisati mitovi koji im se pričaju, jer ne smeju sadržavati laži
kakvih ima kod Homera i Hesioda, one nisu ni istinite, ni lepo izmišljene, daju pogrešnu sliku bogova, pr. priča
o Uranu i Kronu, zatim o međusobnim borbama bogova npr. Giganata, o Heri i Hefestu, ovo se ne sme servirati deci
jer ona ne mogu da prosude šta je alegorija.
Čak i da su ti mitovi istiniti, oni se ne smeju pričati deci, u svakom mythosu razlikuje činjeničnu laž od typosa-
moralnog obrasca. U svrhu obrazovanja, dozvoljava izlaganje ovih laži, pod uslovom da prenose odgovarajući typos
(Platonovi mitovi)

Treći tip argumenta zasniva kritku na efektu/ posledicama poezije (POSLEDICE?)

3. kritika poezije kao sredstva uzburkavanja afekata u duši

Ako hoćemo da čuvari postanu hrabri, onda im ne smemo servirati priče koje pospešuju strah od smrti raznim
prikazima strahota podzemnog sveta (ovo isključuje ono mesto iz Odiseje sa Ahilejevom senom (XI), ili Patroklovom iz
Ilijade (XXIII), i još mnoge druge (Od. XXIV, Prosci u Hadu))

Ne smemo dopustiti da slavni heroji plaču i uzdišu (kao Ahil za Patroklom XXIV,ili Prijam za Hektorom XXII, ili
Tetida za Ahilovom sudbinom, XVI)

Isključuje se i smeh i podsmevanje jer izaziva jaku promenu (pr.Hefestu se smeju bogovi, I)
Nephodno da znaju vladati samima sobom i da su umereni u jelu, piću i strastima (Ahil se ne sme usprotiviti svom
vođi, Odisej ne sme hvaliti punu trpezu, a pogotovo se ne sme prikazivati Zevs koji zaveden Herinim čarima biva
obuzet ljubavnom žudnjom da se s njom odmah spoji, Hefest ne sme biti prikazan kako okiva Areja i Afroditu zbog
ljubomore)
Ne smeju biti potkupljivi i lakomi (pr.kada Fenik kaže Ahilu da ako darove ne dobije, ne prestane sa gnevom, ili što
ovaj Hektora jedino uz otkup vraća, ili pak Tezejevi pljačkaški pohodi)

Kritika poezije sa stanovišta forme umetnosti, mimezis kao takva (KAKO?)

1. haplos diegesis: kada pesnik peva u svoje ime, jednostavno pripoveda (ditirambi, lirika, mada je ne spominje
nigde)
2. mimesis: kada hoće da nam sugeriše da to priča neko drugi, tada tu ličnost podražava (kao u dijalozima, u tragediji
i komediji)
3.kombinacija ova dva (epske pesme)

Ako se još od detinjstva podražavanju naviknemo, ono postaje navika i druga priroda i menja naše osobine, zato čuvari
mogu da slušaju samo dela onih pesnika koji podražavaju odlične ljude. Šta se ne sme podražavati? Žena zaljubljena,
bolesna. Porodilja. Psovanje, mukanje. Ovde se pitanje podražavanja ipak vezuje za ono šta se podražava, a ne za
sam mehanizam. Govoreći o muzici, zaista govori o načinima podražavanja. U Zakonima je umereniji: pesništvo može
da ostane, ali pod državnim nadzorom.
Zato pesnike koji kombinuju razne tonske načine koji su zavodljivi, treba ovenčati vunenim vrpcama i izbaciti iz države.

7
V) Pojam zanosa u Platonovoj filozofiji > Ijon i Fedar

U Apologiji i Ijonu, Platon insistira na tome da pesnici, budući u stanju enthousiasmosa ne znaju šta čine. Štaviše, bave
se stvarima o kojima ništa ne znaju (zanatima, državništvom, ratnom veštinom). U Apologiji, Sokrat razgovarajući sa
pesnicima zaključuje: Tako reći svaki prisutni čovek umeo je da govori bolje od njih o pesmama koje su oni sami
sastavili. U Ijonu Platon poredi delovanje pesnika i rapsoda sa nesvesnom snagom magneta. Ne samo što Ijona
Homerovo pesništvo nije ničemu naučilo, već je i sam Homer bio bogom nadahnut dok je stvarao. Tako dolazi do
delovanja prstenastog magnetizma: Homer poput magneta deluje na Ijona, Ijon na svoju publiku. A zapravo niko od
njih ne zna o čemu peva/sluša.

Međutim, u Fedru načinivši Erosa zanosom, manijom, dakle rezultatom direktnog božanskog delovanja, Platon
povezuje za sebe ključnu ideju boga sa idejom Lepote. Suštinska Lepota jedino se može doseći kroz ljubav,
zanos, koji je neodvojiv od transcedentnog. Eros i na ovaj način čini sponu između smrtnih bića i besmrtnosti.
On igra ključnu vezivnu ulogu između sećanja (hypomnema, anamnesis) i inicijacije koja se bez sećanja ne može
ostvariti. Preko enthousiasmosa (stanja u kome je doslovno »u nas« ušlo nešto što je od nas superirono),
postajemo sposobni za uzdizanje (ascensio). U slučajevima da do enthousiasmosa dođe u duši koja nije spremna,
ili je već iskvarena bilo okruženjem, bilo manjkavošću sopstvenog karaktera, Eros se manifestuje kao požuda, regresija
koja dovodi do stupnja animalnog. U suprotnom, Eros dovodi direktno do spoznaje da su sve pojedinačne Lepote
samo odblesci, imitacije (eikon, homoioma) apsolutne Lepote. Zapravo ključna funkcija Erosa jeste da čini
sintezu između empirijskog i idealnog.

FEDAR, PRVA BESEDA: Sokrat metodom divizije dolazi do određenja one strasti koja jedino može dovesti ka nečemu
pozitivnom, pritom pažljivo priprema teren za izlaganje sopstvene teorije, koja neće biti u kontradikciji sa prvim
govorom: preko fizičke lepote eromena, erast prepoznaje Ideju Lepote, koju je ranije spoznao. Svog ljubljenika,
ljubavnik mora da zavede, i to tako što će ga kroz sebe upraviti ka Ideji Lepote, koju je i on takođe ugledao u toku svog
prvog »uzleta«. Ljubavnici će, u zavisnosti od svoga ponašanja, biti kaženjeni ili nagrađeni. Ako teže znanju, uspeće
se u nebo, a ako ovakav tip života izaberu tri put, uspeće da pobegnu od točka života. Ako su težili časti, ili pak
podlegli telesnim iskušenjima, popeće se na nebo za ostalih hiljadu godina, ali bez ikakve nade da će se osloboditi
točka . Ali ako su stupali isključivo u fizičke odnose, poput onih koje Lisija predlaže, moraće da se pročišćuju pod
zemljom tokom jednog hiljadugođa, a možda još i duže .

FEDAR, DRUGA BESEDA: Sokrat dijalektičkim metodom dolazi do određenja četiri vrste zanosa. Pre svega, odvaja
maniju u smislu duševne bolesti, od stanja enthousiasmosa pomoću kojeg dolazimo do određenih saznanja.
1) proročki (odnosi se na dar proricanja, mantiku (mantiké))
2) telestički (koji se najčešće prevodi kao »misterijski«), vezuje se za Dionisa. Telestički zanos ima veliki
značaj za Platona kao simbol filozofije. Teletai su obećavali besmrtnost, kao što je Platon obećavao besmrtnost svojim
učenicima- filozofima. Filozof je pravi »bakhant«. Ovo važi čak i za Alkibijada koji je kroz Sokrata došao do tog
»ushićenog i bakhantskog« stanja.
3) pesnički (uprkos notornoj osudi pesnika u Državi, mora se imati u vidu krajnje ambivalentan status koji
pesništvo zauzima u Fedru, pa indirektno i u Gozbi. U Ijonu, Platon predstavlja pesnika kao biće koje stvara u stanju
bezumlja, nadahnuto božanskim. Kako prema tome stoji Sokratovo očigledno nadahnuće, i »izlaženje iz sebe«
(ekstasis) u Fedru? Čime onda objašnjavamo izvanredni dramaturški karakter Gozbe? U Fedru sam Sokrat izjavljuje
da je »već poćeo da govori u ditirambima«. Koliko god nisko Platon stavljao pesnike na svojoj skali vrednosti, zamerka
da se ne može stvarati bez nadahnuća važi za sve stvaraoce (poietai). U trenutku svoje besede, Sokrat jeste pesnik, u
to nema sumnje. Kontradiktornost se ne može izbeći pozivanjem na pedagoško-etički karakter Države. Platonovo
pisano učenje uvek i svuda ima pedagošku funkciju. Ako se Eros shvati kao noetička sila, onda ne bi nužno značilo da
je za Platona jedina moguća poezija, neki, vrlo često shvaćen kao dosadan ili sterilan vid, etički korektnog pesništva)
4) erotski zanos (vodi phronesisu. U Fedru se, kao jedna od ideja vodilja javlja shvatanje da se bez
ljubavnog zanosa ne može stići do saznanja. U Gozbi ljubavnik je »izvan sebe« (entheos), kao pesnik u Ijonu. I
dok požuda i fizička ljubav u sprovedenoj podeli ostaju pod kategorijom »ljudskih slabosti«, Eros postaje i manifestacija
čulnog života, tvorački nagon koji drži, a ne ruši svet čak ni onda kad povezuje dušu sa najudaljenijim svetom pojmova.
Jasno je da Eros polazi od čulnog, ali je teško reći kada on prelazi u psihičko, a kada iz psihičkog u čisto
inetelektualno, u opštem pojmu enthousiasmos u Fedru sadržano je sve troje. Ovde Eros zapravo čini sponu
između pojavne stvarnosti i forme, koju Platon, baš zato što je najuočljivija u spoljašnjem svetu, označava kao
Ideju Lepote.

8
DODATAK: Hipija Veći

Uvod
- prvo je Sokrat zajedljiv na račun Hipijinog bogaćenja i popularnosti. Hipija sve zna da radi, lep je i bogat.
Njegovo znanje nije mudrost, već polimatheia. Jedino u Sparti nije dobro prošao, zašto? Tu se vidi Platonovo
divljenje spartanskim zakonima
- rasprava o nominalnoj ili istinskoj vrednosti zakona. Hipija je u domenu „lažljive gomile“, doxa.
Sokrata je kao napao „neki čovek“ (Stranac iz Elide, Sin Sofroniskov) tokom neke rasprave sa pitanjem „Otkud ti znaš
koje su stvari lepe a koje ružne? Ajde ako znaš reci mi šta je lepo?“. Sokrat „moli Hipiju da mu pomogne“ i odgovori.
On zastupa argumentaciju tog, „opakog čoveka“.
- Prvo povlači razliku između lepog i lepote

I deo: Lepa devojka je lepota (Hipija) (Lepo nije stvar)

- Da li je lepo lepo, ako postoji nešto što je sama lepota? Da li ako je lepa devojka lepo postoji ono usled
čega su sve stvari lepe? (Sokrat navodi primere lepe kolibe, kobile, lonca). Hipija ovo odlučno odbija,
devojka je sama po sebi lepša od lonca.
- Međutim, ako se devojka uporedi sa boginjama, nije li onda i najlepša devojka ružna? (uvodi apsolutnu skalu
vrednosti). Dakle, sama lepota ne može biti neki pojedinačan entitet.
- Šta je ta lepota kojom je sve drugo uređeno i čijim prisustvom se pokazuje lepim? Hipija odgovara „zlato“
(Platonova pakost na račun Hipijine pohlepe, Sokrat navodi primer Fidijine statue Atene u kojoj nisu svi
delovi zlatni, a ona je ipak lepa)

II deo: Pogledaj, nije li slučajno lepo samo to prilično/odgovarajuće (to prepon) i suština (physin) samog pri-ličnog?
(Lepo kao prikladno)

- Fidija je primenio one materijale tamo gde to na statui dolikuje. Hipija: Složićemo se s tim da svaku pojedinu stvar čini
lepom što joj odgovara / priliči.
Pa odgovara li onda zlatna kutlača običnoj kaši?

-Hipija kaže da izgleda traže neku lepotu koja se nikad, nigde i nikom neće učiniti ružnom. Daje svoju definiciju:
uvek je svakome i svuda najlepše za čoveka da bude bogat, zdrav, da ga Heleni poštuju, da stigne do starosti, da lepo
sahrani svoje roditelje kad umru, da ga lepo i veličanstveno pokopaju njegovi potomci. Sokrat ga podseća a) da su
govorili o lepoti samoj koja svemu, čoveku/kamenu/bogu daje svojstvo lepote (što znači da ova definicija ne može da
se odnosi na bogove, heroje, decu bogova, itd).

-Da li je to prepon nešto što čini da ono u čemu je priustno izgleda lepo (Hipija: lepo je ono što izgleda lepo, kao kad se
vešto izabere odeća tako da ističe nečiju pojavu) ili što čini da bude lepo, ili nijedno od toga? Njih zanima ono što je
uvek lepo, dakle da je to prepon ono što čini da stvari budu lepe.

III deo: Lepo je ono što nam je korisno. (Lepo kao korisno)

-Da li je ono što je korisno pre svega (drugog) lepo? Nije, zato što moć i korist nisu po sebi lepe, nisu ako su u službi
nečeg zlog. Dakle, lepo ne može biti nešto zlo, već jedino nešto dobro.
-Da li to znači da je lepo uzrok dobrog? Rasprava o uzorcima. Lepo ne može biti otac dobru zato što bi onda ispalo da
se zbog lepog trudimo oko razboritosti i oko svih ostalih lepih stvari što je njihovo delo i njihov potomak →
lepo ne može biti i otac i potomak, i uzrok i posledica dobra.
Dakle, lepo ne može biti probitačnost, korist i moć stvaranja nečeg dobrog.

IV deo: Lepo je prijatno koje dolazi preko sluha i vida. (Lepo kao prijatno, kao hedone)

-Šta je sa stvarima koje se ne mogu videti i oslušnuti, npr. zakoni?

-Po kom kriterijumu se mogu razdvojiti uživanja u jelu, piću, ljubavi (koja izazivaju prijatnost) od drugih stvari koje
izazivaju prijatnost?

9
 -Uživanje koje nastaje preko vida/ sluha ne nastaje zbog samog vida/sluha. Ako i jedna i druga vrsta uživanja
poseduju nešto što je zajedničko i što izaziva prijatnost, šta je to? Da li to što pripada oboma pripada zaista
istovremeno oboma, ili svakom ponaosob, ili samo oboma zajedno?

V deo: Lepota se mora promatrati u celini, a ne u izdvojenosti pojedinačnih bića. (Hipija)

To znači da je a) lepo suštinska, opšta kategorija, koja se može manifestovati i u pojedinačnim stvarima, i u stvarima
uzetim zajedno, ali nije isto što i ta pojedinačna stvar ili skup stvari uzetih zajedno,
b) lepo ne može biti izjednačeno sa onim što je emprijski lepo, zato što to čini više stvari zajedno lepim, ali ne i
pojedinačno, i zato što (očito) varira,
c) lepo nije probitačno uživanje, zato što je probitačno ono što stvara dobro (ali ono što stvara ≠ stvoreno), pa onda
dobro ne može biti lepo ni lepo dobro, ako je svako od njih nešto drugo

Zaključak: U stvari, do zaključka se ne dolazi, jer lepo mora biti dobro, a dobro lepo, ali ta definicija propada zbog
razlike između proizvodne moći i proizvoda.

VI) Aristotel o lepom

Kada je reč o lepom, Aristotel je zvanično objektivista (Organon). Lepota je ona dobrota koja nam pruža uživanje (Retorika).
Aristotel priprema razdvajanje pojma kalokagathie. Dobrota je lepota čina (Metafizika). Lepota je mirovanje, dobrota akcija.

LEPOTA je prebivanje opšteg u pojedinačnom, jedinstvo ova dva. Jedna čulna, individualna datost je lepa, utoliko što ima više
„opštosti“. Ukoliko je npr. žena paradigmatičnija za svoju vrstu ona je lepša. Premda je lepotu nemoguće potpuno definisati, ona
ima svoja ključna određenja (koja direktno proizilaze iz Aristotelove metafizičke koncepcije):

- paradigmatičnost lepote (što je više opštosti u pojedinačnom entitetu, to bolje. Direktno utiče na
renesansnu likovnu praksu)
- lepota kao harmonija materije i forme (ovu ideju će preuzeti i Plotin, ali se kod njega težište prenosi na
formu. I za Aristotela i za Plotina je ružnoća vidiljivija kod onih entiteta kod kojih materija preteže nad
formom)

Logički status lepote, večito pitanje da li je lepota relacija ili kvalitet (cf. Avgustin: Da li se nešto dopada zato što je lepo, ili je
lepo zato što se dopada?). Dok je manje-više čitava antička Grčka, sa izuzetkom sofista, objektivistička (Pitagorejci, Platon je
svestan druge mogućnosti, ali je ne formuliše eksplicitno, Aristotel, Plotin), u helenizmu, a u punom smislu tek kod Kanta (ali na
formu ljudske svesti kao takve nema relativizma) javlja se subjektivizam. Aristotel: lepota je kvalitet predmeta kao takvog, a ne
osobina naše svesti, stvar naše percepcije. Aristotel međutim, nije u ovome sasvim dosledan.

Odlike lepog: simetrija i omeđenost (za Aristotela ključna ideja mere): Sve što je lepo treba da ima ne samo delove lepo
poređane, nego i određenu veličinu; veličina treba da bude takva da se pogledom može obuhvatiti (ovde upućuje na relaciju
sa svešću subjekta)

VII) Aristotel o umetnosti

-Osnivač estetike u „modernom“ smislu reči, kod njega se poklapa filozofija umetnosti i metafizika lepog (za razliku od Platona).
Pristup estetici „odozgo“ se koherentno poklapa sa estetikom „odozdo“, od metafizike do konkretnog umetničkog dela.

-Poništava razliku techne // poiesis. POREKLO: Zanatska veština (techne) za Aristotela svoje početke nalazi u ljudskoj
sposobnosti da se koristi rukama, koja ga odvaja od ostalih životinja i čini superiornijim. Služeći se svojom urođenom
sposobnošću, čovek zapravo imitira lepotu i red u postupcima same Prirode ( ≠ Platon za koga umetnost niče u borbi sa
Prirodom, i znak je čovekove slabosti). DISTINKCIJA: Aristotel izričito kaže da je svaka techne i poiesis, ali da nije svaka poiesis
techne, zato što je poiesi širi pojam. Techne je za Aristotela on posebna poiesis koja svoja dela stvara imajući u vidu razlog
(logos) onoga što stvara. Techne je prema tome, neka vrsta znanja: Predmet techne je opšte, tako da umetnik mora da poznaje
uzrok, razlog, onoga što stvara (Met.1).

10
Poiesis jeste stvaranje, u Aristotelovoj misli, to je zaprao čin oblikovanja nečega iz materije, način na koji forma oblikuje materiju
u nov entitet. Zato je poiesis šire od techne. Tako umetnik postaje neko ko npr. posmatrajući neoblikovani kamen, kreće da mu
daje formu, imajući u vidu cilj tog kretanja.

-Umetnost dovršava ono što je priroda započela (Fizika), određenje umetnosti kao stvaralačkog procesa (na ovome će insistirati i
Plotin, i mistici, i renesansni neoplatoničari). Umetnost je ljudsko stvaranje po ugledu na božansko stvaranje, umetnost se
takmiči sa prirodnim procesima, a bog je prvi pokretač prirode. Kao što se sve u Prirodi odgirava prema planu, procesu razvijanja
forme iz materije, ili sazrevanju potpune individue iz bezoblične klice, tako i umetnost daje formu građi (bilo da su to slova, boje,
kamen, ili tonovi).

-Priroda i umetnost su dve najvažnije pokretačke sile (Metafizika), sa tom razlikom što priroda ima princip kretanja u sebi, dok
umetnik prozivodi entitete čija je forma u njegovoj duši.

-Umetnost podražava prirodu (physis): dok kod Platona umetnost može da podražava samo artefakte, mimeza se za Aristotela
ne javlja kao imitacija, već kao prikazivanje, predstavljanje, modelovanje koje ima kognitivnu komponentu. Physis je shvaćen kao

1) ono što u sebi ima snagu da raste i da se razvija samo iz sebe, samo u sebi ima uzrok (zakon prirode)
2) naročiti sklop nekog entiteta, koji ga čini onim što jeste (suština)
3) corpus natura naturata (sve ono što nije stvorio čovek)

Umetnost dakle, podražava uzroke stvari, suštinu, stvaralački princip kao takav. Zato što umetnost podražava ove
osnovne, primarne uzroke, ona je „filozofska“. Univerzalno vrši svoj upliv u partikularno: Uzor treba da preteže na slici i onda
kada takvog nema u prirodi. Aristotel ne upućuje pesnika na empirijsko podražavanje, čak i ako ono što prikazujemo ne srećemo
u neposrednom iskustvu, treba ga uopštiti. → UMETNOST I UMETNIČKA ISTINA JE AUTNOMNA OD ISKUSTVA I ISTINE
SVAKODNEVNE STVARNOSTI ( Slikar koji je pogrešno imitirao konjsku nogu u odnosu na nogu u stvarnosti, možda nije
pogrešio u umetničkom smislu). Umetnost prikazuje ono što je moglo da se dogodi, prema zakonima verovatnoće ili
nužnosti, dok istoriografija prikazuje ono što se zaista dogodilo, i stoga ne zalazi u uzroke (što zapravo nije slučaj ni sa
jednim dobrim istoričarem, cf. Herodot, Tukidid, filozofska istorija: Hjum, Volter)

-Umetničko stvaranje putem podražavanja postiže svoju svrhu u lepim oblicima koje stvara. Cilj umetnosti (npr. tragedije)
jeste njoj svojstveno zadovoljstvo koje prouzrokuje. Aristotel deli umetnosti prema njihovom predmetu, sredstvu kojim vrše
podražavanje, i svrsi. Svaka umetnost na sebi svojstven način ostvaruje svoju svrhu (obuhvata poeziju, slikarstvo i muziku
direktno pojmom mimezisa (kod Platona u polemičkom kontekstu)). Zadovoljstvo nije nužno negativna kategorija, zadovoljstvo je
ispunjenje želje, svest o punoći života, ono može biti razumno, ako se uživa u onome što je dobro. To „što je dobro“ regulišu
državnici.

11
 Aristotelova Etika, Retorika, Politika, Analitika

-muzika: vrhunska psihagoška moć; najmoćnije pedagoško sredstvo jer mekana supstanca mlade duše muzikom upija
eidos (Politika), muzika oblikuje dušu, veličina pesnika i filozofa je u sposobnosti primanja utisaka – i jedni i drugi su
„mekani“ (senzibilini, suptilni).Oni su „erotičari“, kod njih preovlađuje crna žuč, koja ih čini genijalnima.
-retorika: rehabilituje retoriku koju je Platon sahranio u Gorgiji „kao veštinu laganja“, a dao joj sopstvena pravila u
Fedru, brani retoriku kao umetnost, nastavak na Fedra.
-suština dobrog govora je entimem (skraćeni silogizam, koji preskače bilo jednu premisu bilo konkluziju zato što je
očigledna, a time auditorijumu pruža zadovoljstvo da je sam nasluti: Ne gaji besmtran gnev (jer si smrtan), Umrećeš jer
si čovek (ljudi su smrtni, ti si čovek). Najbolje je kada se prećuti konkluzija. Govor treba oblikovati prema auditorijumu,
čovek treba da uvek održi svoje dostojanstvo, bilo da deluje na ethos, pathos, ili logos. Ritmički govor, ali da izbegava
poetski metar. Variranje tona. Zlatna sredina jasnosti i prikladnosti, nikad banalnosti. Osetljivost za raspoloženje
publike i smisao teme o kojoj se govori.
-etika

-čovek je zoon politikon, prirodno traži život u zajednici

-njegova etika je takođe dinamička, vrlina i sreća se uče i postižu, nisu nam date. Razlikuje habitus (početne datosti,
etički i duhovni potencijal) od energeie (realizacije).

-problem sreće: sreća je sklad habitusa i energeje, sklad potencijala i ostvarenja. Čovek ne može biti srećan ukoliko
ne razvije svoju specifično ljudsku prirodu. Specifično ljudska priroda je čovekova umnost. Umnost je vrlina. Sreća
je i život u skladu sa vrlinom. Glavni čovekov cilj je i za Platona i za Aristotela, ostvarivanje onog božanskog u
njemu.

-Vrlina je mera između dve krajnosti. To je sredina, ali ne u kvalitativnom smislu, već u odnosu na negativne
vrednosti. To je vrhunac kvaliteta. (estetizam u etici). Hrabrost je po sredini u odnosu na dve negativne krajnosti,
kukavičluk i bezumnu smelost. Velikodušnost između škrtosti i rasipnosti. Umerenost između neosetljivosti i
razuzdanosti. Pravičnost između trpljenja i činjenja nepravde.

-politika (Analitika)

-za razliku od Platonove koncepcije polisa kao idealnog konstrukta, Aristotelova politička filozofija je više empirijska.
Ne smatra da je bitno da li vlada pojedinac, nekolicina, ili većina. Pitanje je da li taj entitet na vlasti ima u vidu
lično/sebično ili opšte dobro. Po tom ključu pravi razliku:
monarhija (koja bi inanče bila idealni oblik vladavine) vs. tiranija
aristokratija (vladavina najboljih koji imaju u vidu dobro zajednice) vs. oligarhija
republika (razumna većina koja ima opšte dobro u vidu) vs. demokratija (bliža anarhiji)
Iz demokratije logično sledi tiranija.
-nasuprot Platonu, on smatra da država nema potrebe da guši princip pojedinca, da guši hedonističku crtu u pojedincu.
(u skladu sa njegovom Metafizikom, princip opšteg u pojedinačnom, na ovoj liniji i Spinoza, Lok). Aristotel nije asketa u
duhovnom smislu. On nije protivnik zadovoljstva kao takvog, postoji dobro i loše zadovoljstvo, stoga i umetnost nalazi
svoje mesto u njegovoj državi.

VIII) Aristotelova Poetika

-VI glava, def. tragedije: Tragedija je oponašanje ozbiljne i završene radnje, govorom određene veličine, koji je
otmen i poseban u pojedinim delovima, ono se vrši ljudskim delanjem, a ne naracijom, a izazivanjem sažaljenja i
straha dolazi do katarze tih afekata

Causa formalis: ozbiljna i celovita radnja, cf. Aristotelova koncepcija lepote (omeđenost, red, simetrija)
Causa materialis: govor koji je otmen i odgovarajuće dužine
Causa efficiens: oponašanje se vrši radnjom, a ne naracijom (mimesis praxeos)
Causa finalis: katarza (Fikcija kao autonomno polje iskustva (cf. Hartman, princip derealizacije u mimezisu) Tragedija
može da proizvede samo sebi svojstveno zadovoljstvo XIV gl: Od tragedije ne treba tražiti svaku vrstu užitka, već
samo onu koja je njoj svojstvena, XXV gl)

12
-Kvalitativni delovi tragedije:

1. mythos- fabula (predmeti oponašanja)

2. ethos- karakter (predmeti oponašanja)
3. dianoia- misao (predmeti oponašanja) i ep i tragedija
4. lexis- govor (sredstvo)

5. opsis- scenski aparat (način) samo tragedija

6. muzički aparat (sredstvo)

-mythos je »oponašanje« radnje u istom smislu u kome je duša (psyche) »oponašanje« (u stvari suština) čoveka.
Fabula je struktura drame oko koje se okupljaju njeni »materijalni« delovi. Isto tako je i duša struktura i arche čoveka,
tj.čovek sam. U XVII gl.on kaže da kao što duša (tj.forma) prethodi telu, tako fabula prethodi drami. Fabula je arche i
telos drame, ona je »forma« tragedije.

- zašto je fabula najvažnija:

1. tragedija nije oponašanje ljudi, nego ljudskih dela i života (tj.ona prikazuje ljude podražavajući njihovo
delanje)
2. tragedija ne može postojati bez radnje, a može bez karaktera
3. trag.bogate karakterima, ali slabe u fabuli ne ispunjavaju svoju prirodnu funkciju
4. najprivlačniji elementi drame pripadaju fabuli
5. najteže je od svega u drami dobro sastaviti fabulu

-VII glava: da bi bila potpuna, odnosno celovita, fabula mora da ima početak, sredinu i kraj (organicističko
shvatanje)
-treba da postoji uska unutrašnja kohezija koja vezuje delove drame u celinu, ako ne logički a ono po verovatnosti,
da bi se ostvarila njena estetska funkcija

-dužina kod fabule odgovara veličini kod predmeta, treba da bude moguće da fabulu sagledamo u celini, tj.da ona
bude pregledna odjednom (isto važi i za dužinu epa, XXIV gl.)

-veličina kao estetsko obeležje podrazumeva: 1.da bi bila lepa, stvar mora imati veličinu, 2. veličina mora imati
granicu

- prava je ona veličina u kojoj, uz nizanje događaja u neprekinutom redosledu, obrt iz nesreće u sreću, ili iz
sreće u nesreću nastupa po verovatnosti ili po nužnosti

IX glava: pesnikov posao nije da pripoveda o stvarnim događajima, nego o onome što bi se moglo očekivati da
će se dogoditi, tj.o onome što je moguće po verovatnosti ili nužnosti. Pesničko umeće je filozofskije od istorije.
Cf. XXV glava: Nije ista ispravnost u političkom i u pesničkom umeću, niti je u pesničkom ili bilo kom drugom
umeću (autonomija teksta i književnosti u odnosu na druge umetnosti; odbrana od Platona)

-tragički junak: XIII gl.

I) ne smeju čestiti (epieikeis ≈ spudaios) ljudi padati iz sreće u nesreću (jer to ne izaziva ni strah ni sažaljenje nego
zgražanje), niti da veoma opaki ljudi prelaze iz nesreće u sreću (to čak ne bi izazvalo ni simpatiju- filanthropon), niti da
ti isti prelaze iz sreće u nesreću (jer bi to izazvalo saosećanje, ali ne ni sažaljenje ni strah) → ne pita se kakav će
čovek izazvati najefektniji pathos nego kakv događaj (u Poetici se nigde ne govori o »tragičkom heroju«)

II) sažaljenje pobuđuje onaj koji nezasluženo pada iz sreće u nesreću, a strah tako što prepoznajemo da je onaj koji
doživljava nesreću neko sličan nama, tako da ishod neće biti takav da izazove sažaljenje niti strah → tragička
nesreća mora biti velikim delom nezaslužena, ali ne sme naprosto biti rezultat slučaja (loše sreće) jer bi tako lanac
kauzalnosti bio oslabljen ili prekinut. Čovek sličan nama nije onaj srednji član iz podele u II glavi.

13
 On hoće da kaže da se sa osećanjima lika možemo identifikovati samo ako je on toliko »sličan nama« da možemo
pretpostaviti da bi naša osećanja u sličnoj situaciji bila slična njihovim. (≠ Platon, u Državi (II i III) u pokušaju teodiceje,
osuđuje pesnike jer prikazuju kako se loše stvari dešavaju dobrim ljudima, i zato što oni pothranjuju iracionalno,
podstičući čoveka da se uživljava u svoje emocije i da uživa u njima. Aristotel smatra da emocije imaju i svoju
racionalnu stranu (naša urođena moralna svest nas sprečava da se radujemo stradanju nevinog lika, a izaziva
zgražavanje u suprotnom.)

III) tip »junaka«: on mora biti između dobrog i osrednjeg- dovoljno uzvišen da pobudi naše sažaljenje, ali ne tako
savršen da njegova nesreća izazove naše ogorčenje, dovoljno blizu da izazove našu filantropiju, ali opet ne toliko blizu
da izgubi svu veličinu i značaj. On mora imati neku manu, slabost, nedostatak. → hamartia (pogrešno uverenje
koje dovodi do pogrešne pojedinačne radnje- hamarteme, npr. Edip koji ne zna ko su mu pravi roditelji pati od
hamartije, a ako u tom nezanju dela, on čini hamartemu.) Aristotelova hamartija označava pogrešan čin, učinjen u
nepoznavanju njegove prirode, učinka, itd, koji je početna tačka uzročno povezanog niza događaja koji se završavaju
katastrofom. To je inetelektualna greška koja nema nikakve veze sa moralnom slabošću pa ona odgovara otprilike
terminu ate kod Homera.
Karakteri treba da budu: dobri, primereni, slični nama, dosledni (XV gl)

IX) Uticaj Aristotelove metafizike na teoriju lepog i umetnosti

Metafizika ili „Prva filozofija“ (naziv joj dao Andronik sa Rodosa), metafizika (prema podeli iz Nikomahove etike) spada u
„teorijske nauke“ (principi istraživanja su u samom predmetu proučavanje, tzv. objektivne nauke, za Aristotela tu spada još i
fizika i matematika). Suština istraživanja je ono nadiskustveno, što opstaje u promeni, večna i nepromenljiva suština.

-zamera radikalan jaz koji postoji kod Platona između dva sveta, suština prebiva u pojavi (Lekar kada leči Sokrata ili Kaliju leči
čoveštvo u njima). Lepota je dakle, prebivanje opšteg u pojedinačnom. Prevazilazi jaz doxa // noesis kroz podelu na prvu i drugu
supstancu. Prva je ovaj tu, čulima dostupan, pojedinačan čovek. Druga je čovek kao takav, „čoveštvo“. Od Platona preuzima
metodski hod od jednog ka drugom, indukciju.

-Materija i forma = potencija (dynamis) i aktualnost (energeia). Aristotelova vizija prirode je dinamička, za razliku od Platonove.
Sve što je već formirano ima potencijaldalje obrade.

- Entelehia: oblikotvorni hod koji podrazumeva obrušavanje forme na materiju (npr. duša je forma, ona je oblikotvorna u odnosu
na telo). Entelehija je suštinski apetit materije ka formi, a i forma se stalno obrušava na materiju. Stoga je svako
zbivanje/kretanje zapravo uobličavanje, suština se razvija kroz pojavu.

-Metafizika je nauka o uzrocima (aitia). Četiri dimenzije uzročnosti (causa formalis: forma, causa materialis: materija, causa
finalis : svrha, causa efficiens: delatni uzrok, počelo kretanja)

X) Aristotelov pojam katarze

U Poetici termin se javlja u okviru čuvene definicije tragedije (def. Tragedija je oponašanje ozbiljne i završene radnje,
govorom određene veličine, koji je otmen i poseban u pojedinim delovima, ono se vrši ljudskim delanjem, a ne naracijom, a
izazivanjem sažaljenja i straha dolazi do katarze tih afekata (katharsis pathematon), Poetika VI), zatim u XVII gl. (obredno
očišćenje Oresta od materoubistva, nema veze sa tragičkom katarzom). U Politici u vezi da delovanjem muzike na dušu.
Očigledno se javlja u f-ji odbrane od Platonove osude tragedije. Uglavnom se tumači (Telford, Golden, Hardison) kao zadatak
tragedije (IV, XIII, XIV glava: od tragedije ne možemo očekivati svaku vrstu užitka već onu koja je njoj svojstvena)

1.moralno pročišćenje: preteranosti osećanja sažaljenja i straha eliminišu se i postiže se u njima prava mera. Temelji se na
učenju iz Nikomahove etike da vrlina treba da teži zlatnoj sredini.

Renesansa i klasicizam: Kastelvetro je mislio da doživljavanjem ovih emocija tokom predstave gledaoci treba da očvrsnu prema
pojavi istih emocija u stvarnom životu. Stariji komentatori su mislili da se tragedijom ove štetne strasti otklanjanju iz duše. Kornej
i Dr Džonson slično tome.
Vrhunac moralne interpretacije sa Lesingom.

14
U novije doba, modifikovano: uvođenjem »estetske distance« potresnost i intenzivnost sažaljenja i straha u stvarnom životu
preobražuju se kroz pročišćenje u nešto vredno, ali ipak realno. Na toj osnovi se može izgraditi teorija o tragediji kao sredstvu
spoznajnog užitka (IV gl.).

2. medicinsko očišćenje: leče se patološka stanja nagomilanih osećanja sažaljenja i straha. Temelji se na muzičkoj katarzi iz
Politike.

Prema ovoj, Bernisovoj teoriji (c.1857.), tragedija deluje na gledaoce tako što ih oslobađa nepoželjnih nagomilanih osećaja, te
gledaočeva psiha, njegov »emocionalni kapacitet«, ostaje duže vremena posle predstave smirena, usled »emocionalne
eksplozije« nagomilanih osećanja u toku praćenja predstave. Teorija je nastala po analogiji sa opisom delovanja entuzijastičke
muzike, iz Politike. Ljudi koji su inače skloni enthousiasmosu, i osećanjima sažaljenja i straha, kada se izlože delovanju muzike
koja ih dovodi u orgijastičko stanje, posle postaju »smireni« kao da su bili podvrgnuti lečenju (homeopatski princip, Hipokratovo
učenje o životnim sokovima). Veza sa psihoanalitičkim postupkom »abreagovanja«.

3.strukturalno pročišćenje: razvoj radnje pročišćuje tragički čin od njegove moralne okaljanosti i tako omogućuje gledaocima
da dožive osećanja sažaljenja i straha.

H.Ote tvrdi da su pathemata događaji, a ne emocije.

Els: tragički događaji čiste se od moralne okaljanosti i posle toga gledaoci mogu slobodno doživeti svoje osećanje straha i
sažaljenja u odnosu na tragičkog junaka.

4.intelektualno razjašnjenje: pojmovi sažaljenja i straha razjašnjuju se putem njihove umetničke obrade i prikazivanja u drami.
Oslanja se na IV gl. o spoznajnoj moći mimeze, i na IX gl. o poeziji kao filozofskijoj od istoriografije, zbog njenog univerzalizma.

Ovo stanovište naročito brani Leon Golden koji se protivi izjednačavanju načina tretiranja umetnosti u Politici i u Poetici, i poziva
se na Aristotelove reči iz same Poetike, da nije isti kriterijum u ispravnosti u politici i u poeziji, a niti u drugim veštinama i
pesničkoj. Politika je spis sa sasvim pragmatičnom sadržinom: kako odgojiti valjanog građanina (a nije li to i Poetika?). Kao i Els,
Golden prevodi pathemata kao događaje, i da u tragediji susrećemo događaje iz života u proćišćenom obliku, te tragičku radnju
povezujemo sa unierzalnim (IX gl.), a pritom i učimo (IV gl.), odakle i uživanje koje osećamo.

XI) Estetika epohe helenizma: nema jedinstvene estetike, jačanje etičkih preokupacija

1. razbijanje jedinstva etičko/ političko

2. afirmacija individue, kao posledica rastakanja polisnog ideala, koncepcija kosmpolitesa („građanin sveta“)
3. „stagnacija filozofskog mišljenja“: paradoksalno, vreme velike afirmacije digniteta filozofije. Nakon Aristotela, nauke počinju da
se osamostaljuju u odnosu na filozofiju, ona više nije nešto što će nam razjasniti suštinu stvari, već nešto što će nam omogućiti
da bolje živimo (cf. stoičari „bašta filozofije“, sa etikom kao jednim od plodova). Tri vodeće škole: stoičari, epikurejci, skeptičari.

Stoičari: U Grčkoj Zenon okuplja učenike ispod ukrašenog trema (stoa poikile), izvor nam je Hrisip. U Rimu, stoičari se mogu
naći u velikom rasponu socijalnih miljea, od cara (Marko Aurelije) do roba (Epiktet). sokratska vrlina + kinička akseza: akezu
podižu na viši nivo, gušenje afekata kroz „duhovnu askezu“ radi postizanja autarkeje (samodovoljnost) i ataraksije
(nepomućenosti). Afekti nam razaraju um i dušu. Zaoštravanje Aristotelove etičke pozicije, za sreću vrlina predstavlja i dovoljan i
nužan uslov. Za sreću su irelevantni bogatstvo, fizička lepota, zdravlje: čovek se i u lancima može osećati slobodnim. Jedino što
u životu možemo kontrolisati, jeste sfera morala. Sve ostalo je iznad naših moći i treba sve sa dostojanstvom dočekati.
Umetnost se obacuje po ključu da je „senka senki“, antimimetički stav (uzburkava dušu, protiv njenog psihagoškog
dejstva).

Epikur: (filozofska zajednica „Vrt“), mlađi atomizam, polemika sa Demokritovim determinizmom (princip deklinacije atoma sa
prave linije), ostavlja prostor za slučaj i slobodnu volju. U Rimu predstavnik Lukrecije De rerum natura. Takođe borac protiv
afekata, cilj je takođe autarkeja i ataraksija. Tetrafarmakon, lek protiv četiri najjača afekta koji onemogućavaju ataraksiju: a) strah
od bogova (bogovi ne žele da nas povrede, oni žive odvojeno od nas, u metakosmosu, mi ih ne zanimamo), b) strah od smrti
(Dok osećamo/ postojimo, smrti nema. Kada ona dođe, onda više nema nas. → senzualistički, ontološki argument, kriterijum
„Dok osećam, jesam“. Do susreta ne dolazi. Epikur se ne obračunava sa problemom same smrti, već sa problemom straha kao
takvog), c) bola (Bol može biti intenzivan, u tom slučaju je kratak i može se otrpeti. Može biti i dug, ali tada nije tako intenzivan,
pa ga se takođe ne treba bojati), d) čežnja (Treba voleti ono što nam je tu.

15
Čežnja se javlja jedino kada volimo nešto što ne možemo imati, što je daleko). Hedonizam i mera (cf. kirenjani: princip
zadovoljstva kao ontološki određene mere), Epikur dozovoljava i čulna i duhovna zadovoljstva, s tim što su duhovna moćnija.
Odbacuju umetnost kao nedovoljno snažno zadovoljstvo. Argument je takođe antimimetički, umetnost pruža lažno,
apatetičko zadovoljstvo. Filon iz Gadare: Mudar čovek treba da zna da ispravno govori o muzici i poeziji, ali ne i da sam piše
pesme.

Skeptičari: Proističe iz uvida da i najbolja metoda u nekim područjima ne vodi istini (npr. postoji ambis između pojavnosti i
stvarnosti) i često se navode konfliktni sudovi do kojih naše metode dovode uz posledicu da se na pitanje šta je istina ne može
odgovoriti. U antici razni primeri ovih konflikata sistematizovani su u 10 tropa Enesidema. Skepticizam Pirona i Nove akademije
bio je zapravo niz argumenata suprotstavljenih dogmatizmu, a naročito filozofskim sistemima stoika. Do nas je došao kroz spise
Seksta Empirika, kod koga nalazimo metod tipičnog navođenja argumenata protiv jasnog ubeđenja i određenosti nekih „istina“.
Hvale uzdržanost od verovanja, epoche, i zalažu se za ataraksiju, koja je posledica suspenzije verovanja. Ako do istine ne mogu
da dođem, suzdržaću se od donošenja konačnih sudova, čak i u oblasti etike. Međutim, konformistički su se zalagali za to da
čovek živi u skladu sa normama zajednice u kojoj živi. Razlika nomo// physei (celokupna umetnost je stvar konvencije, sve
vrednosti pa i lepota su nomo).

4. ekspanzija likovnih umetnosti: Polignot, Apel, Praksitel, Lisip, Skopas. Emancipacija likovne delatnosti kao estetski vredne, ali
još uvek ne i socijalno. Pausanija: Vajarevo delo je plod božanskog nadahnuća, kao i pesnikovo. Lukijan: Pred Fidijom,
Polikletom, Mironom, Praksitelom treba poviti kolena kao pred bogovima koji stvaraju. ALI: Niko (u socijalnom kontekstu)
razuman neće hteti da postane skulptor. Stare predrasude protiv „zanatlija“, oni svoj hleb zarađuju „rukama“. Dion Hristozom
poveo raspravu oko toga ko je veći umetnik, Homer ili Fidija, tj. koja je umetnost kao takva moćnija? Homer je ipak značajniji,
poezija je moćnija, jer su Homerova sredstva savršenija, šira, slobodnija. Od čega slobodnija? Od ususa fizičkog rada. Likovno
obrazovanje prvi put postaje deo obrazovanja mlao čoveka. Neki umetnici, poput Apela, postaju čak i društveno uvažene osobe,
Apel u političkim misijama za Aleksandra, premda će stara predrasuda ostati sve do Mikelanđela.
Likovna umetnost vs. poezija: Horacijeva teza ut picura poesis, kasnije je pogrešno, tumačena kao spajanje dveju umetnosti i
na planu manie i na planu mimezisa. Sa ovim shvatanjem će konačno raskrsiti Lesing u svom eseju o Laokonu. Likovnost i
poezija su dva zasebna estetska područja. U helenizmu ih razdvaja Dion Hristozom: Pesnik stvara u vremenu, a likovni umetnik
mora da se bori sa tvrdom i oporom materijom, on nema slobodu koju ima pesnik. Likovna umetnost ne može da zavara, dok
poezija poseduje psihagoške moći (* Gorgija, kao najstariji predstavnik apatetičkog shvatanja umetnosti govori i o psihagoškim
moćima lika).

5. koncepcija nadahnuća. Objedinjuju se pojmovi poiesis i techne kroz pojam nadanuća. Kroz nadahnuće se objedinjuju i poezija
i likovne umetnosti (Platon i Aristotel kroz koncepciju mimezisa). I vajar i slikar su entheo, nadanuti bogom. Kalistat: Bogovi šalju
nadahnuće pesnicima, isto tako i ruke slikara/ vajara nadahnute su bogom. Filostrat: slikarska umetnost sadrži mudrost. Dion
Hristozom spaja element mudrosti i nadahnuća u kontekstu vajarske umetnosti, vajari su entheo kao i državnici, pesnici, filozofi.

7. anticipacija ideje estetike nedovršenog. Teofrast: Ne treba razraditi svaki detalj do dosade, nego nešto treba ostaviti
rasuđivanju slušalaca. Svest recipijenta (Kantova „subjektivna opštost“) treba da bude nadražena za akciju. (cf. Mikelanđelovi
non finito radovi, Rodenova skulptura, estetika skice koja podrazumeva princip selekcije). Plinije Stariji: Da li je bolji slikar
Polignot ili Apel? Apel nadmaša Polignota samo u jednoj stvari: on zna kada da treba skinuti ruku sa slike. Ljudi se dive
nedovršenim delima umetnika zato što se tu vidi njihova originalnost.

8. simetrija vs. euritmija:

Simetrija = sklad delova celine nekog predmeta, sklad u samom objektu
Euritmija= sklad predmeta sa svešću posmatrača, skok od predmeta ka recipijentu (od XVIII veka)
Lisip: promovisao principe euritmije u svom delu, namerno krši Polikletov kanon, menja ljudsku figuru (smanjuje glavu,
produžuje noge, slobodan pokret) da bi se posmatraču više dopao.
Vitruvije (arhitekta i teoretičar) daje teorijsko objašnjenje euritmije.

9. anticipacija teze o neponovljivosti estetskog predmeta. Ciceron: pojavljivanje lepote je uvek individualno. Nema opštih pricipa,
supsumpcija opažaja (cf. Baumgarten, Kant, Hartman). Princip lepote je neponovljiv. Postoji samo jedna slikarska/vajarska
umetnost, ali koliko su različiti Zeukis, Apel, Polignot, a svaki je dobar. Daje isti primer u oblasti vajarstva, u retorici slično načelo:
Nema propisanog stila za idealnog govornika. Savršen je onaj koji ume da uspostavi komunikaciju u svakoj posebnoj situaciji, da
prilagodi svoj govor predmetu i auditorijumu. Empatija je ključna, njome govornik upija raspoloženje auditorijuma.

16
10. mašta. Filostrat: fantazija je osnov umetničkog stvaranja. Kritika mimetičkog shvatanja umetnosti. Osobina mašte je da
stremi ka neviđenom, a ne ka predmetima iz fizičke stvarnosti. Mašta je moćnija upravo zato što nije vezana za čulnu stvarnost.
Međutim, primeri koje on daje su razočaravajući: kentaur, Minotaur (u stvari sve neviđene kombinacije već viđenog).

11. uzvišeno: Vitruvije suprostavlja princip venustas (ljupkosti, ženski princip) principu sublime (užvišeno, muški). Za njega
građevine, za čije proporcije ljudsko telo predstavlja uzor, treba da budu korisne, trajne, i ljupke. Uslovi dosezanja lepote su
harmonija, simetrija, proporcija, dispozicija. Pseudo Longin se zalaže za uzvišeno: suviše veliko i suviše silno (cf. Kant
„matematička i dinamička uzvišenost“) što nam potpuno obuhvata dušu i izaziva divljenje. Uzivšeno podrazumeva ekstasis i kod
autora i kod recipijenta. U književnosti se uspostavlja veza između uzvišene duše autora i iste takve duše recipijenta. To je stvar
urođenog talenta, koja se ne može naučiti.

12. ekstasis: izlazak iz sebe, iz svesti. Nadahuće. Iracionalno, Plotin, antidiskurzivni pristup biću (≠ Platon, po tome se razlikuju
najviše)

13. forma ili materija? Da li u duhu stvaraoca već postoji gotova forma, ili se ona menja prenošenjem u čulni materijal? Isto
pitanje mučilo i Plotina, i Pseudo Longina: ključan je eidos, unutrašnje nadahnuće, a iz toga sledi rad u jeziku. Kao i oni, Ciceron
smatra da u duhu umetnika već postoji gotova forma, a da je konkretni izraz samo ospoljenje (Plotin „rad robova“) ≠ moderna
skulptura. U modernije vreme, Kroče: intuicija = ekspresija.

14. književnost i poetika:

-mala forma, rasprava u okviru Aleksandrijske škole, Kalimah vs. Apolonije Rođanin
-veliki gradovi, monumentalnost Aleksandrovog nasleđa, skulptura, interesovanje za preterano, groteskno, Plutarh opet pokreće
pitanje transpozicije ružnog u oblasti mimeze.
-Alegorija vs. anomalija= Aleksandrija vs. Pergam= aticizam vs. azijanizam
Alegorijsko tumačenje mitova (Teagen iz Regijuma), alegorijsko tumačenje biblijskog teksta, u kontekstu grčke kulture (Filon
Aleksandrijski I v.p.n.e),
-koncepcija originalnosti: deuterogonijska civilizacija koja razvija svest o sebi kao takvoj, o svojoj prošlosti. Otuda
bibliotekarstvo, interesovanje za prošlost, arhiviranje, biografije. „Istorija umetnosti“. Kolekcionarska manija (knjige, slike, figurine,
Ciceron). Kreativno podražavanje grčkih uzroka, Horacije, Kvintilijan.
-Horacije, formulisao potonja klasicistička načela, princip harmonije, filozofsko obrazovanje pesnika. Obraća se sve više pažnja
na stil/ tehniku u pisanju. Diskurzivnost, pravila, ispravnost i neprotivrečnost zaključivanja. Nije entuzijazam pravi izvor pesništva,
već rd pesnika. Njegov talenat se potčinjava pravilima koja se mogu naučiti.

XII) Plotin o lepom i umetnosti

-neoplatonizam: ontologija = estetika, nema jaza između tretmana umetnosti i lepote. Ostali neoplatoničari, doksografi Jamblih,
Porfirije, Proklo, Hipatija ♀ (stotinak godina nakon Plotina-oko 205– 270 posle Hrista), najznačajniji Plotinov spis Eneade. Sistem
je sačinjen od „Jednog“ + emanacije (= izviranje, isijavanje).

-„Jedno“: ontološka suština svega. Nedeljivo, nevidljivo, neshvatljivo, nemislivo (iz Platonovog Parmenida), van domašaja
diskurzivne svesti. Diskurzivnoj svesti su dostupni samo obruči. Jedno je izvor svetlosti = lepote, suštine, bića, aglaia.

-Obruči emanacije:

1. Nous: smisao svega što jeste, to je onaj rejon u kome se nalaze i Platonove Ideje, nus može da se pojmi
diskurzivnom svešću
2. Physis: duša kosmosa, stvaralački princip; semena svega što postoji u prirodi
3. Materija: nebiće, amorfno, ružno, put naniže, poslednji obruč energije Jednog, tačka u kojoj se istrošila Njegova
stvaralačka energija. ≠ Aristotel: jedinstvo materije i forme, sklad.

-kritika (pitagorejske) simetrije: Lepo je ono što je prosto, lepi su prosti entiteti (za Plotina to su svetlost, sjaj, jedan muzički ton,
jedna boja). Nije simetrija ta koja lice čini lepim, već emanacija duha (izraz)← time objašnjava pojavu da nam se jedno isto
ljudsko lice nekad čini lepim a nekad ne. Npr. lepota statue nije ni u odnosu i skladu njenih delova, ni u boji, već u viziji umetnika
koji ima moć da udahne život u kamen.

17
- Umetnost = lepota : duša umetnika obuzeta je određenim nemirom, željom da iskaže ono što je osetila dok je boravila u Nusu.
Psyche čoveka ima poreklo u Nusu. Duša je onde posmatrala poredak, smisao. Nemir je ta potreba da se iskaže ono što je
videla. Umetnik prožima mrtvu materiju duhom. Ontologija i estetika, metafizika lepog i filozofija umetnosti, ne razdvaja prirodno
lepo i umetnički lepo (cf. Aristotel: Umetnost dovršava ono što je započela priroda). Priroda, to je (prirodna) lepota prožeta
duhovnom energijom Jednog. Isto važi i za lepotu čoveka/ stvaraoca (* ne kaže tačno šta bi to bilo, niti zašto su neke duše lepše
od drugih). Tamo gde se zamorila energija Jednog, u materiji, nastupa energija umetnika. Umetnik u Plotinovom metafizičkom
sistemu zauzima prvo mesto. Za Plotina je lepo samo ako je duhovno, materija je po sebi ružna. Vizija u umetnikovoj duši već
počinje da se kvari kada se realizuje u materijalnom, najbolja je dok je još uvek duhovna. Sam proces oblikovanja materije
(jedina šansa da i ona postane nešto lepo) je nebitan, to je „rad robova“. Lepota je sila koja vuče naviše, privlači sebi (cf.
renesansi neoplatonizam). Lepota je isijavanje, emaniranje duhovne forme u mrtvu materiju.
-mimesis: premda koristi Platonove pojmove, koncepcija mu je aristotelovska. Obračunavanje sa platonsko-stoičkim
antimimetizmom. Ne podražava se materija čulnog sveta, već Nous. Podražava se natura naturans, a ne natura naturatum.
-ružno: jednolični sled neobrađenih glasova, sve što je ništavilo, nebiće, neobrađeno, neoblikovano. Pitanje: kako to da materije
uopšte ima, ako je to nebiće i ništavilo, ako je Jedno svemoćno? Materija postoji samo u čulnom smislu, ona je nebitna, i nema
ontološki dignitet. Sve što je čulima dostupno, u izvesnom smislu je prljavo. Više je lepote u viziji, nego u stovrenom, više lepote
u tvorcu, nego u delu (cf. Sokratovo vajanje sopstvenog karaktera). Mi ovde, u čulnom svetu, nemamo kontakt sa pravom
lepotom, on se postiže samo kroz estazu. Ekstazu definiše kao zahvatanje i sjedinjavaje sa Jednim. → mistična dimenzija:
iracionalno dohvatanje Jednog, opisuje svoje ekstaze kao izlazak van svesti, tada se osećao kao deo kosmosa.

XIII) Estetika kao ancilla theologiae

U srednjem veku opet dolazi do razdvajanja teorije lepote i filozofije umetnosti. Za razliku od prirodno lepog,
umetnički lepo se tretira i sa pozitivnim konotacijama (privlači dušu bogu) i sa negativnim (zadovoljava čula, a ne
duhovno). Lepota biva tako problematizovana kao s jedne strane, ono što se obraća čulima i raduje ih (a čula lažu i
zavode u greh), a s druge lepota fizičkog sveta koja je Božje delo (a Bog je summum bonum, te je i prirodna lepota
percipirana kao nešto vredno).
U ranoj patristici, lepota se i dalje tretira prema antičkim kriterijima. Npr: Vasilije Veliki (IV v) blizak Plotinu, insistira na
pojmu harmonije (kada su složeni entiteti u pitanju), a kada je reč o prostim entitetima onda se harmonija očituje kao
sklad predmeta sa svešću posmatrača. Dionizije Areopagita (V v) uvodi kategorije svetlosti i sjaja kao ključna
određenja lepote, dok je i za Boecija lepota shvaćena kao simetrija i harmonija. Tome nasuprot, umetnost biva već
rano svrstana među tzv. artes mechanicales/ vulgares, kao aktivnost koja iziskuje fizički napor. U sistematizaciji
Rudolfa Ardensa npr, vajarstvo i slikarstvo po tom ključu dolaze na dno lestvice, jer su ujedno i društveno nekorisne.
Kriterij korisnosti. Za velikog apologetu Tertulijana, i umetnost i filozofija predstavljaju negativne delatnosti, nasuprot
kojima se ističe vera. Umetnost Tertulijan shvata kao laž i prevaru, izjednačavajući mimesis sa apate. Umetnost je pod
zaštitom Bahusa i Venere, đavola strasti. Naročito vatren protivnik pozorišta i glumaca (i to onih koji glume žene).
Boecije takođe: Muze nam ne nude lek, nego slatki otrov, neplodnim trnjem strasti ubijaju plod razuma. U kontekstu
otpora prema umetnosti među hrišćanskim misliocima, Avgustin se javlja kao izuzetak.Tvorac fraze ancilla theologiae,
Toma Akvinski takođe smatra da je poiesis najbednija među svim naukama, premda (kao aristotelovac) ne negira
gnoseološki doprinos mimesisa.
Ova ambivalencija prema umetnosti u eposi srednjeg veka, najbolje se očituje kroz ikonoklazam, koji će se javiti u
Vizantiji (726-834), da bi ponovo bio aktuelan i u vreme reformacije. Problem se javlja u vezi sa
ikonomahinjskom/ikonoboračkom tezom o likovnoj predstavi kao skrnavljenju svetosti lika. Tome nasuprot, ikonofili
su smatrali da pošto je i sam Hrist dozvolio Luki da napravi njegov portret, zašto bi slikanje ikona bilo zabranjeno?
Ikonofilski argument će razraditi teorijski Jovan Damaskin i Teodor Studita učenjem o Hristovim ipostazama: Hrist ima i
svoju božansku, sakralnu, i ljudsku dimenziju, koja se može likovno predstavljati.
Ukupno uzev, umetnost je u srednjem veku podređivana moralnim, anagoškim, i utilitarnim kriterijima. Estetski
predmeti, artefakti, tretirani su kao niži u odnosu na božanski tvorački princip.

XIV)Estetika Aurelija Avgustina

Def. lepote: ona je produkt i dokaz Božjeg stvaralaštva (na osnovu lepote stvorenog sveta znamo da Bog postoji).
Stvoreni svet je uzor i paradigma, lepota kosmosa je dokaz postojanja Boga.

Problem ružnog (cf. Teodiceja, Lajbnic), 2 argumenta:

18
1. Celina je lepa, dok nama jedan segment istrgnut iz te celine može delovati ružan. Čovek nije bog, pa da može
da sagleda celinu. Stoga neke stvari i doživljava kao ružne. Kao što jedan pojedinačan vojnik nema uvid u celinu
vojske, tako ni mi ne vidimo sve.

2. Ružnoća nam služi zato da bismo mogli da spoznamo lepotu, to je fon na kome doživljavamo lepotu.
Donekle protivrečan sa prvim, gnoseološki argument. Lajbnic ovo proširuje i na ontološku ravan: dobro se izdvaja na
osnovu zla.

Da li su stvari lepe zato što se dopadaju, ili se dopadaju zato što su lepe? Slično Aristotelu, Avgustin se pita da li je
lepota kvalitet ili relacija. On je na strani objektivizma: stvari se dopadaju zato što jesu lepe.

Lepota = simetrija, harmonija, proporcija → matematizacija (zato je za Avgustina krug najlepša geometrijska
figura, zato što ima najveću meru jednakosti. Što figura ima više nejednakosti, to je manje lepa, znači krug _
ravnostrani trougao_ ravnokraki troguao_ kvadrat). Pominje sjaj, u smislu „sjaj reda / proporcije“, ali tu ideju ne razvija
dalje.

Iako je jako bitno da se divimo lepoti prirode, ne smemo da zastanemo samo na slici, moramo imati u vidu da je to
Božje delo, veo ili zastor kroz koji se mora ponirati dalje, ka Bogu. Kasnije će Hartman smatrati da je upravo ovo
„zstajanje na slici“ suština estetskog doživljaja.

Umetničko lepo je vredno zato što privlači dušu vernika Bogu. Odbrana umetnosti, to nije laž i prevara. Nije
namera glumca da zavara, ključna je namera. Lažni Hektor je pravi glumac koji nam daje do znanja da glumi. Strast i
obmana su sredstvo za privlačenje duše istini. Ako je istina ponuđena u čarolikom ruhu, lakše će i brže privući dušu
Bogu. Ipak! Ne smemo samo zastati na slici, umetnost je Božje sredstvo i treba samo Njega da slavi. Umetnik
mora biti svestan da samo izvršava Božji nalog, i ne sme biti ohol pa da sebe smatra slobodnim stvaraocem. Jao
onima koji vole Tvoje nagoveštaje, i gube se u Tvojim tragovima.

XV) Svetlost i sjaj kao estetičke kategorije

V. vek – Dionizije Areopagita ili Pseudo- Dionizije, prvi episkop atinski, spis O božjim imenima, lepota je jedan od
Božjih atributa. Pokušavajući bliže da je odredi uvodi u srednjovekovnu estetiku termin aglaia – svetlost i sjaj.
-lux, lumen, splendor, illustro, lucidus, illumino i kao odvojena kategorija claritas
- Bog kao živa svetlost i jasnoća
-Albert Veliki: Lepota je sjaj forme koja sija nad harmoničnim delovima materije.

- 3 ključne funkcije svetlosti i sjaja:

1. očaravanje čula: ima svoju pozitivnu (jer privlači duše Bogu) i negativnu (razdraživanje čulnosti) konotaciju

2. ontološka funkcija: sjaj i svetlost percipirani kao zračenje stvaralačke energije Tvorca, koji sređuje i oblikuje svet.
Skok iz amorfnog u morphe, svetlost kao medijum ovog ontološkog skoka. (u umetničkoj praksi: hrišćanski mozaik
(zlato + staklo) i gotika (Sugerije i radovi na Sen Deniju, čitao Dionisija Areopagitu, mistika svetlosti, prelomljeni luk
omogućava veće prozore kroz koje ulazi svetlost, slikarska praksa renesanse (Leonardov ciaro scuro))

3. gnoseološka funkcija: kod Tome Akvinskog, blistavo + svetlo + jasno olakšava i produbljuje spoznaju. (cf. Dekart,
clare et distincte)

XVI) Estetika Tome Akvinskog

- Filozofija/ umetnost/ estetika kao ancilla theologiae (više bi u Tominom duhu odgovara prevod „pomoćnica“ nego
„sluškinja“)
- Istina objave vs. istina uma: istina objave nam je data Božjom milošću, dok istina uma dolazi iz prirodne svetlosti
ljudskog razuma koji je po prirodi manje vredan (isti argument prosvetitelji, ali sa aksiološkim obratom)
-Summa Theologiae: Aristotelova Metafizika prilagođena hrišćanskom kontekstu; potencija + aktualnost + ostavlja
prostor za božansku intervenciju

19
-def. lepote: Lepe su one stvari koje se dopadaju kada ih gledamo. Vezuje lepotu za subjektivnu svest recipijenta, ovo
„kada“ ili „dok“ ne podrazumeva vremensku uslovljenost, već ima značenje „prilikom“.
-Podela na viša (vid i sluh) i niža (dodir, miris, ukus) čula. Lepota samo može biti u vezi sa višim čulima, zato što su
ona kao takva povezana sa razumom. Prema tom kriterijumu smatra da životinje ne mogu imati doživljaj lepote, lav se
raduje plenu, a ne uživa u lepoti (daleka anticipacija koncepcije nezainteresovane distance). Toma je blizak Aristotelu
po shvatanju da je uživanje u lepoti differentia specifica čoveka. Insistira na gnoseološkoj dimenziji značaja lepote.
-Iako nije čitao Poetiku, potpuno je upio Aristotelovu Metafiziku, pa tako definiše umetnost kao mimesis, smatrajući da
je savršeno podražavanje lepo i kada sam predmet podražavanja to nije, ALI, poezija je za Tomu najniža među svim
naukama. Zašto? Nebitna je i nekorisna. Niti od Boga proizilazi, niti se na njega odnosi. Specifično ljudski produkt,
proizvod lumen naturale.

Renesansa uopšteno

- nije spekulativna, filozofski nije toliko značajna, u tom pogledu. Velika umetnička produkcija, a slaba
estetička interesovanja (kao i u nekim drugim odlikama) epoha koja podseća na helenizam
- 1453. pad Carigrada, priliv znanja sa Istoka. Platon (u srednjem veku postojao samo prevod Timaja),
ambivalentan odnos prema Aristotelu (napada se kao nekadašnji autoritet, ali s druge strane Poetika se čita
više nego ikad)
- 1550. Đorđo Vazari uvodi termin rinascita da označi ovaj novi „preporod“: interesovanje za antičku
duhovnost, afirmacija principa ljudskosti, rehabilitacija čulnosti, povratak „homerskoj biofiliji“ umesto filozofiji,
spojen sa ozbiljnom rehabilitacijom moći ljudskog razuma (što bi u srednjem veku bilo tretirano kao hybris).
Termin „humanizam“ od humaniora („plemenita ljudska dela“)
- Neoplatonizam: u nauci Kopernik (ignorisanje čulnosti, suprotnost doxa/noesis, ne veruju čulima već
matematici). Platonička akademija u Firenci, pod pokroviteljstvom Kozima Medičija, okupljali se na gozbama,
čitali Platona i diskutovali, prevodi Marsilija Fićina
- Umetnici koji su se bavili i teorijom: Leonardo (Trakat o slikarstvu), Leone Batista Alberti, Lorenco Giberti
(bronzana vrata u Firenci), Direr
- Povratak pitagorejske ideje o lepoti kao harmoniji i simetriji, lepota kao consensus, conspiratio, concordanza
- Petrarkin atipičan stav: „Lepota je ne znam šta (non so che)“. Cf. francuska estetika XVIII veka. Ali, onda
ipak daje neku definiciju: to je savršenstvo (objektivistički stav, govori se o samoj stvari) i ljupkost (implicira i
svest posmatrača)
- Teorija lepote:
Za Leonarda portret ne valja ukoliko slikar ne prikaže „nameru ljudske duše“, tj. suštinu portretisanog lika, a
ne kao Rimljani topografiju lica. Grčka koncepcija lepote kao paradigmatičnosti (npr. suština ženske lepote je
u emaniranju majčinstva). Leonardo je zvanično objektivista (simetrija, harmonija, proporcija).
Mikelanđelo kritikuje flamansko slikarstvo zbog detaljisanja.

Slično stanovište ima i Leone Batista Alberti: Umetnici treba da otkriju zakone kojih se priroda pridržavala
stvarajući svoja dela (natura naturans). Radom umetnika treba da upravlja nužnost, a ne sloboda. Zalaže se
za večnost i trajnost estetskog suda, ljudima bi trebalo uvek da se dopadaju iste stvari. Relativisti su
ignoranti, oni ne znaju, a iz neznanja tvrde da ne postoji univerzalna lepota.

! Međutim, postoji diskrepancija između ovih teorijskih stavova i upotrebe perspektive (koja sugeriše
usklađenost sa svešću posmatrača, ključ za posmatranje predmeta je subjektivni ugao posmatrača).

Marsilio Fićino definiše lepotu kao silu koja priziva sebi i opčinjava čula i um. Šta je lepota? Sama draž
vrline (refleks kalokagatije), oblika ili glasa, koja duše preko pogleda/sluha sebi priziva i opčinjava.

XVII) Aristotelova estetička misao i renesansa

- ambivalentan odnos prema Aristotelu: napada se kao nekadašnji autoritet, ali s druge strane Poetika se čita više
nego ikad

-interpretacije, najviše pojmova mimeze i katarze, kao i razlike istorija/ pesništvo

20
Vićenco Mađi: Neobično tumačenje katarze: nemoguće je da je to cilj umetnosti jer bi onda tragedija pripremala ljude
za zločin (tumači katarzu kao očišćenje od svih štetnih afekata, a ne samo sažaljenja i straha)
Kastelvetro: Istorija je vrednija od poezije. Koristi istu argumentaciju kao Aristotel, ali u prilog aksiološki suprotnog
stava: Baš zato što poezija govori o stvarima koje su se mogle desiti, ona je ispod istorije koja govori
o stvarima koje su se stvarno desile.
Napravio dogmu od tri jedinstva (treće, jedinstvo mesta, dodao Skaliđer)

Frakastore: fuzija Aristotela i Platona, pesnik podražava eidos, stvari kakve bi trebalo da budu.

Julius Cezar Skaliđer: poštovalac Aristotela, ali njegove ključne kategorije (mimezis i katarzu) niti razume niti
prihvata.

- Mimesis shvata kao imitatio, puko kopiranje. Pritom tvrdi da se mimezisom ne može objasniti
suština poezije. Pesnik je daleko značajnija egzistencija nego imitator. On je alter deus, drugi bog (cf.
Plotin); stvaralac druge, paralelne prirode, koji daje daleko lepšu sliku od postojeće. Ontološka
funkcija pesnika: Pesnik stvara jednu realnost sui generis.
- Istorija vs. poezija: Za pesnika nije bitan sadržaj nego forma. Da je Herodotova istorija napisana u
stihovima, bila bi to poezija. Redukovano shvatanje forme.
- Pojam katarze u Poetici ničemu ne služi
- Dodao jedinstvo mesta
- sobria ebrietas (trezno pijanstvo): oksimoronski spoj racionalnog i iracionalnog. Nadahnuće nadolazi
tek sa vežbom, radom, ali ono se ne može ni izazvati ni kontrolisati. Spoj svesti i iracionalnog.

Francisko Patrici (Franjo Petrić): kritikuje celog Aristotela (u stvari borba protiv autoriteta), besmisleno je bilo kakvo
učenje pesničke veštine. Pesništvo je dar i nesvesni čin. Tek 900 god.nakon Homera javila se
refleksija (misli na tomiste) o njegovoj poeziji, pa kako je onda Homer mogao pevati na osnovu
nekakvih pravila? Takođe funkciju pesnika shvata ontološki: Pesnik stvara ono što nije prethodno
postojalo, kategorija novuma, originalnosti.

Đordano Bruno: protivnik knjiških moljaca i onih koji poštuju slepo Aristotela (naziva ih majmunima, crvima,
beštijama). Protiv etiketiranja pesnika, koliko ima vrsta ljudskih osećanja, toliko ima i pesnika.
Poezija ne nastaje iz pravila, već pravila proishode iz poezije. Koliko ima pesama, toliko ima i
žanrova (zaoštrena individualizacija jeste u stvari negacija žanrova). Protiv normiranja.

XVIII) Problem mimezisa u doba renesanse

- problem mimezisa na dva nivoa: (1) problem podražavanja prirode, (2)problem podražavanja antičkih uzora.

(1)

Leonardo: osnovni princip slikarstva je podražavanje, ali Leonardo pritom (aristotelovski) ne tretira prirodu kao corpus
natura naturata, već govori o skrivenim zakonima i smislu prirode (corpus natura naturans). Zadatak slikara jeste da to
uoči i podražava.
Frakastoreovo shvatanje mimezisa između Platona i Aristotela, fuzija. Pesnik ne podražava stvari kakve one jestu sa
svim njihovim nedostacima (ista ideja i u likovnoj praksi – Leonardo i Mikelanđelo), već onakve kakve bi trebalo da
budu. Pesnik podražava posmatrajući ono opšte (eidos).
Skaliđer: Mimesis shvata kao imitatio, puko kopiranje. Pritom tvrdi da se mimezisom ne može objasniti suština
poezije. Pesnik je daleko značajnija egzistencija nego imitator. On je alter deus, drugi bog (cf. Plotin); stvaralac druge,
paralelne prirode, koji daje daleko lepšu sliku od postojeće. Bolje je podražavati Vergilija nego prirodu. Priroda je gola
kopija, a Vergilijevo umetničko delo već predstavlja neki otklon u odnosu na prirodu.

(2)
Pozivaju se na podražavanje antičkih uzora (Paolo Kortezi naročito), u retorici Ciceron, u poeziji Horacije.

21
Nasuprot tome, napadači „knjiških moljaca“ (Piko dela Mirandola, Anđelo Policijano, Pjetro Aretino) zalažu se za
koncepciju originalnosti: Ne možete dobro trčati ako idete utabanom stazom, i gledate da umetnete stopala u tuđe
tragove (Policijano).
Ni Kastelvetro nije pristalica mimeze antičkih paradigmi (Pesnik stvara nešto što je sasvim izvorno i potpuno drugačije
od svega viđenog).
Pjetro Aretino besni protiv pukog učenjaštva, protiv „ormana punih knjiga“. Poezija se za njega rađa iz prirodne
živahnosti na osnovu poznavanja samih stvari, iskustva za koje je i npr.san podjednako značajan kao i fakticitet.
Apsurdno je vezivati poeziju za pravila i propise.
Francisko Patrici (Franjo Petrić): Tek 900 god.nakon Homera javila se refleksija (misli na tomiste) o njegovoj poeziji,
pa kako je onda Homer mogao pevati na osnovu nekakvih pravila? Takođe funkciju pesnika shvata ontološki: Pesnik
stvara ono što nije prethodno postojalo, kategorija novuma, originalnosti.

XIX) Renesansa: hedonizam i moralizam (iako je i jedno i drugo određene heterogeno u odnosu na samu prirodu
estetskog, smatra se da su hedonisti u principu ipak bliži ideji o autonomiji estetskog doživljaja)

1. Moralisti. Vićenco Mađi: Cilj poezije je spremanje duše za uzdizanje do vrline.

2. Hedonisti. Lodoviko Kastelvetro: Cilj poezije jeste da zabavi i osveži dušu, tu je uživanje samo sebi cilj, nema
druge svrhe.

Bernardo Taso: kao estetičar hedonista, ali inače kritičar hedonizma same epohe i renesansnog života
(pokvareno vreme, naglašavanje čulnih zadovoljstava). Uživanje je ređe i
daleko teže se postiže u poeziji, nego moralna pouka.

3. Đeronimo de Frakastoro: najveći estetičar renesanse. Odbacuje i hedonizam i moralizam. Pesništvo je daleko iznad
ovih određenja, pesnikova misija je sveta, on spaja lepotu sadržaja i lepotu
forme, tada u njega prodire božanska harmonija. On se javlja kao prijemnik i
medijum. Poezija ima metafizičku funkciju, ona može i da pouči i da zabavi, ali
to nije njena suština.

XX) Slikarstvo i poezija u estetičkoj misli renesanse: Povezivanje poezije i likovnosti. Lodoviko Dolče: Pesnik i slikar su
quasi fratelli.

- Traži se zajednički imenitelj za arhitekturu, slikarstvo, i vajarstvo. Šta je to što ih objedinjuje? Crtež. Odatle i
termin arti dell disegno (crtačke umetnosti). Tvorci termina Đorđo Vazari i Danti. U XV i XVI veku dolazi do
objedinjavanja pojma skulpture pod okriljem jednog termina (izraz sculptores umesto nekadašnjih pet
termina za vajare, koje nalazimo u spisima Anđela Policijana, podela prema tipu materijala: oni koji rade u
kamenu – statuarii, u drvetu – sculptores, u metalu – calatores, u glini – fictores, u vosku – encausti). Suština
sada postaje princip vajanja, a ne materijal.
- Grčevit pokušaj odvajanja likovnih umetnosti od zanata, npr. Mikelanđelo neće da se potpiše kao skulptor.
Svesna borba da ne budu više tretirani kao zanatlije. Dolazi do autonomizacije likovnih umetnosti preko
približavanja nauci. Žele da budu tretirani kao naučnici (zbog matematike i anatomije). Društvena afirmacija,
dobijali su i značajne sume novca. Umetnički predmeti počinju da se shvataju kao kapital u koji se sada
ulaže.
- Pronalazak matematičke (linearne) perspektive, Filipo Bruneleski (propao na konkursu za vrata katedrale u
Firenci, otišao u Rim gde je crtao građevine tako da svi odnosi budu u srazmeri, matematički precizni).
Renesansa od Mazača pa nadalje biva opsednuta linearnom perspektivom.
- Ideja o posebnosti, izabranosti likovnog umetnika.
- Formiranje instiucionalnog okvira, umetnost se etablira preko teorijskog obrazovanja

- Leonardo da Vinči Traktat o slikarstvu

22
 - iz prakse i lične intuicije došao do teorije, osnovna teza mu je da je slikarstvo najvrednije od svih
umetnosti, teza koja se prvi put javlja u istoriji estetike
- argumentacija:
(1) slikarstvo je vrednije od ostalih arti dell disegno i od poezije zato što se obraća najplemenitijem čulu
čovekovom, a to je čulo vida (ono je najopštije, dele ga svi ljudi, svih vremena. Svojstveno je čoveku
kao takvom), slikarstvu nisu potrebni prevodioci, nema ni geografskih ni hronoloških prepreka u
percepciji
(2) originalnost – slika se ne može kopirati, dok se književnost kopira, prepisuje, štampa. Takođe i
vajarstvo (misli na odlivke skulptura u metalu)
(3) služi nam da upoznamo prirodu, jer se bavi pravim slikama prirode
(4) slikar se manje napreže od vajara, ne prlja se
(5) metafizička funkcija slikarstva: slikar daje besmrtnost vidljivim, trošnim, smrtnim stvarima. Argument
platoničke prirode: Lepota smrtnih stvari prolazi, a lepota umetnosti je večna.
(6) Leonardova koncepcija mimesisa: osnovni princip slikarstva je podražavanje, ali Leonardo pritom
(aristotelovski) ne tretira prirodu kao corpus natura naturata, već govori o skrivenim zakonima i smislu
prirode (corpus natura naturans). Zadatak slikara jeste da to uoči i podražava.
(7) Ontološka funkcija slikarstva: Slikar stvara svet koji bez umetnosti ne bi postojao. On je gospodar te
nove stvarnosti, koja je skladnija, plemenitija i trajnija od postojeće. Cf. Skaliđer: umetnik je alter deus.

- Poezija

Funkcija pesnika: metafizička i ontološka (Frakastoro, Skaliđer – alter deus)

Koncepcija originalnosti, novuma (Policijano, Kastelvetro, Patrici, Aretino)
Sukob hedonisti/ moralisti

23