УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ

Кривична дела прогањање (члан 138а) и

угрожавање сигурности (члан 138.)

Студент: Кокаи Ева 21/136

Професор: проф. др Делић Наташа

Београд, мај 2023

 1. УВОД

Прогањање је криминолошки појам, а у кривично право ушао је релативно скоро,

деведесетих година двадесетог века, након више епизода узнемиравања одређених
јавних личности и убиства Ребеке Шефер у Калифорнији. Након што је свака савезна
држава Америке инкриминисала овакво понашање тај тренд се проширио и даље, на
земље континенталног права. Изменама и допунама Кривичног законика из 2016.
године у кривично законодавсто Републике Србије, уведено је ново кривично дело
прогањања (чл. 138а). Обавезу да такву инкриминацију уведе, Србија је прихватила
ратификацијом Истанбулске конвенције. Том конвенцијом предвиђено је да државе
потписнице инкриминишу умишљајно понављање претећег понашања којима се код
другог лица ствара страх за сопствену безбедност (чл. 34). И пре прописивања
прогањања као кривичног дела одређене радње извршења су биле обухваћене
кривичноправном заштитом делима као што су: увреда (чл. 170 КЗ), злостављање и
мучење (чл. 137 КЗ), принуда (чл. 135 КЗ), угрожавање сигурности ( чл. 138 КЗ),
неовлашћено фотографисање (чл 144 КЗ); а у случају ескалације кривичним делима
против живота и тела, против полне слободе или имовине. 1
Са друге стране, поред
међународне обавезе, постоји и још један разлог који је допринео прописивању
прогањања као кривичног дела. Тај разлог је што се инкриминацијом ових, на први
поглед безазлених понашања спречавају тежа кривична дела, која би могла настати
ако се на прогањајуће понашање не реагује на време и адекватно.
Поред кривичног дела прогањања, биће речи и о кривичном делу угрожавања
сигурности због њихове сродности, јер имају исти заштитни објект а поготово јер је
четврта радња извршења прогањања слична радњи извршења дела угрожавања
сигурности, са пар битних разлика о којима ће бити речи.

2. ПРОБЛЕМИ КОД ДЕФИНИСАЊА ПРОГАЊАЊА У УПОРЕДНОМ ПРАВУ

Већина земаља на свету поседује овакву инкриминацију али обзиром на то да је

инкриминисање оваквог понашања новијег века, упоредноправно постоји више
спорних питања, као што су: 1) потребне дужине понављања прогањајућег понашања;

1
Игор Вуковић, Ђорђе Игњатовић (ур.), /2018/: Прогањање као кривично дело, Казнена реакција у
Србији део 8, 166-193

1
2) круга потенцијалних радњи извршења; 3) последице кривичног дела и перспективе
из које се она цени; 4) схватање субјективног елемента кривичног дела.2
Што се услова потребне дужине тиче, Истанбулска конвенција не нормира
колико је времена потребно да би се неко понашање сматрало прогањањем 3, већ је
одлука о таквом интервалу (ако он буде нормиран децидно) остављена државама
потписницама. Такође постоји дилема које временске одреднице долазе у обзир код
прогањања. Питање је да ли је за постојање дела довољно да се радње извршења
предузимају данима, недељама или се траже дужи периоди као што су месеци и
године. У сваком случају, о ком год да се временском интервалу ради, потреба за
инкриминисањем оваквог понашања по правилу постоји само када пасивни субјект не
жели такав контакт, а активни субјект прогањајуће понашање понавља. Неки аутори
наводе да се дужина времена и интензитет понављања радњи извршења цене заједно.
Прогањањем се може сматрати слање стотине претећих СМС порука иако су послате у
року од само пар дана, док са друге стране прогањања не би било ако неко покушава да
успостави контакт свега пар пута са другом особом у року од више година.
Круг потенцијалних радњи извршења законодавци различито уређују, у
зависности од тога како ово кривично дело поставе – да ли као делатносно или као
последично. Делатносна дела су довршена самом радњом извршења која је у закону
описана, те да би се овакво дело инкриминисало неопходно је у закону набројати све
радње које ће се сматрати прогањањем. Многи законодавци се одлучују да дело
поставе као последично, односно да је услов довршености дела да је наступила штетна
последица. Обзиром на различите манифестације ове појаве, овај приступ може
пружити потпунију заштиту.
Субјективни елемент овог кривичног дела у сваком постојећем законодавству је
свакако умишљај због услова упорности односно понављања радње извршења. Поред
умишљаја у односу на радњу извршења нека законодавства траже и да учинилац
својим умишљајем обухвати намеру да се код жртве изазове страх или несигурност. 4

3. ПРОГАЊАЊЕ У КРИВИЧНОМ ПРАВУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

3.1. Основни облик кривичног дела

2
Никола Пауновић /2019/: Кривичноправни аспекти прогањања – Упоредноправна анализа и могући
правци de lege ferenda измена, Страни правни живот,1, 21‒41.
3
Исто.
4
Исто

2
 Прогањање је кривично дело против права слободe и грађана, које је одређено са
пет алтернативних радњи, а поред тога има и тежи и најтежи облик. Прве четири
алтернативне радње су делатносне, што подразумева да је за формално довршење
деликта довољно да учинилац оствари радњу извршења. Насупрот томе, пета радња је
постављена као последична, због чега је за довршење деликта неопходно да
извршилац предузме друге сличне радње које могу да осетно угрозе лични живот –
неопходно је да наступи апстракта опасност.
Прва радња извршења подразумева да [извршилац] неовлашћено прати или
предузима друге радње у циљу физичког приближавања том лицу противно његовој
вољи (чл.138а, став 1.1), што подразумева сваку ситуацију у којој друго лице такав
физички контакт не жели, као и ситуације ван дозвољеног (овлашћеног) праћења.5
Друга радња извршења у свој фокус ставља успостављање контакта противно
вољи другог лица, а такав контакт може бити непосредан, посредан преко трећег лица
или преко средстава електронске комуникације. Контакт треба тумачити као сваку
комуникативну везу.6
Трећа радња извршења подразумева злоупотребу података о личности ради
наручивање робе или услуга (чл. 138а, ст. 1.3).
Четврту радњу извршења врши онај ко „прети нападом на живот, тело или
слободу другог лица или њему блиског лица“ (чл. 138а, ст. 1.4). Ова радња се најчешће
пореди са радњом кривичног дела угрожавање сигурности, мада постоје и знатне
разлике међу ова два дела: да би постојало прогањање претња мора бити поновљена,
или постојати у комбинацији са осталим радњама извршења (тачке 1, 2, 3 и 5), а услови
за претњу су код прогањања шире постављени – долази у обзир и претња слободи.
Поред тога, за кривично дело угрожавање сигурности (чл.138) тражи се и објективно-
субјективна оцена да је жртви био угрожен осећај личне сигурности, односно да је
наступила конкретна опасност, а пошто је тачка 4 код прогањања делатносно кривично
дело, за њено довршење довољно је само да претња буде изречена (а не и спозната и
озбиљно схваћена).
Друга слична радња предузета на начин који може осетно да угрози лични
живот лица према коме се предузима формулацијом врло личи на забрањену аналогију,
што су многи аутори критиковали као неоправдано проширивање криминалне зоне, па
5
Иван Ђокић, Огњен Вујовић (ур.) /2018/: Прогањање ¬ Нова инкриминација као наставак
кривичноправног експанзионизма у Републици Србији, Универзално и особено у праву, Косовска
Митровица, 173‒191.
6
Исто.

3
и са становишта да оваква одредба не поштује захтев lex certa.7 Законодавац очигледно
није хтео да се ограничи на набрајање појединачних радњи извршења да не би сувише
сузио криминалну зону па ју је оваквом нормом доста проширио, можда чак и преко
довољне мере. У питању је апстрактна опасност која је унесена у биће кривичног дела,
тако да за разлику од основног правила, према коме се таква удаљена опасност сматра
законодавним мотивом инкриминације који се не уноси у законски опис дела, већ се
необориво претпоставља да је одређена радња типично опасна, овде је нужно
утврђивати такву опасност у сваком конкретном случају.8
Кривично дело је двоструко условљено, што важи за сваку од пет
алтернативних радњи извршења; да би дело постојало захтева се да се радња извршења
понавља у току одређеног временског периода, а други услов је да се радње
предузимају упорно. Услов понављања може бити испуњен и понављањем једне радње
извршења више пута, а може бити испуњен и вршењем различитих радњи извршења,
али је он битно обележје овог кривичног дела и без њега дело не постоји (ВКС Кзз
70/2019). Термин упорно је доста неодређен, нејасно је шта је законодавац њиме хтео
да криминализује, због тога што са једне стране први услов свакако захтева да се радња
понавља у одређеном периоду, што обесмишљава даље навођење услова упорности,
док се с друге стране упорно може посматрати и субјективно, као настављање или
понављање неке радње извршења након противљења пасивног субјекта.
Субјективно биће овог кривичног дела захтева умишљај, у оба своја облика, са
тиме да се у литератури често наводи да је због услова понављања и упорности овом
делу суштински ближи директни умишљај, јер се чини мало вероватним да је неко
имао евентуални умишљај односно да је био свестан и пристао на последицу оваквог
дела. Умишљајем мора бити обухваћено понављање радњи извршења у временском
трајању, а ако се ради о тачки 5 учинилац мора умишљајем обухватити свест о утицају
његове радње на лични живот пасивног субјекта.9
Запрећена казна за основни облик је новчана казна или затвор до три године, па
се може очекивати да у неким случајевима буде примењен институт дело малог
значаја10 што би искључило постојање противправног дела, а надаље и кривичног дела.
Наравно за коришћење овог општег института неопходно је да запрећена казна буде до
3 године затвора, да степен кривице учиниоца није висок, да су штетне последице
7
Исто, 186.
8
Исто, 188.
9
Исто, 184.
10
Исто, 185.

4
незнатне или одсутне и да општа сврха изрицања кривичних санкција не захтева
изрицање санкције у конкретном случају. Кривично дело прогањања по својој природи
може да испуни последња два услова уколико се ради о неком „граничном“ понашању,
тј учиниочевом понашању таквом да је на граници између друштвено прихватљивог и
кривичног неправа, а последице су код жртве незнатне или су изостале.

3.2. Тежи облици кривичног дела

Тежи облик овог кривичног дела постоји ако је изазвана опасност по живот,
здравље или тело лица према коме је дело извршено или њему блиског лица. Реч је о
конкретној опасности која мора бити недвосмислено утврђено.11 Запрећена казна за
тежи облик је казна затвора од три месеца до пет година.
Најтежи облик је квалификован тежом последицом у виду смрти другог лица
или њему блиског лица, а таква смрт мора бити обухваћена нехатом учиниоца. За овај
облик прописана је казна затвора од једне до десет година.

4. КРИВИЧНО ДЕЛО УГРОЖАВАЊА СИГУРНОСТИ

4.1. Радња извршења кривичног дела

Кривично дело угрожавања сигурности је дело чији је заштитни објекат осећај
личне сигурности појединца, а спада у кривична дела против права и слобода човека и
грађанина. Оно инкриминише саму претњу да ће учинилац напасти тело или живот
жртве, чиме остварује своју криминалполитичку улогу у превенцији тежих кривичних
дела. Код овог дела, за разлику од осталих, претња је централни појам, она је сама себи
циљ, а не средство за постизање неког другог циља. Код неких кривичних дела, рецимо
принуде, претња служи да се утиче на понашање онога коме се прети. Напротив, код
овог кривичног дела претња не служи утицању на понашање онога коме се прети, већ
угрожавању његовог осећаја личне сигурности.
Дакле, кривично дело врши онај ко претњом да ће напасти на живот или тело
тог лица или њему блиског лица угрози сигурност другог лица (чл 138 ст 1.). Поред
радње извршења, да би дело било довршено (с обзиром да је дело прописано као
последично) неопходно је да наступи последица односно да дође до осећаја личне
угрожености жртве.

11
Наташа Делић /2023/: Кривично право посебни део, 3. издање, Београд, Правни факултет, 103.

5
 Ако се не прети директно жртви, већ блиском лицу, да би се створио осећај
угрожености код жртве појам блиског лица треба тумачити као и код осталих дела са
овим појмом: сродници по крви у правој линији, брат и сестра, брачни друг, ванбрачни
партнер, усвојилац и усвојеник, старатељ и лице под старатељством.12
4.2. Претња
Претњу треба схватити као стављање у изглед одређеног будућег зла, ако
дешавање тог зла зависи од особе која прети.13 Не може се претити злом које је ван
моћи оног који прети, јер од његове воље не зависи извршење, али за ово кривично
дело није пресудно да је извршилац имао намеру да претњу и обистини, већ само да је
жртва претњу узела за озбиљно.14 У вези са овим споран је и појам условне претње
односно претње која зависи од радње лица коме је претња упућена. Раније се оваква
претња није узимала као квалификована за ово кривично дело, али се у пресуди ВКС-а
наводи да ово кривично дело постоји ако је претња условљена непредузимањем радњи
које су обележје свакодневних, редовних, животних или егзистенцијалних активности
јер се онда претња не може сматрати ни будућом ни условном, већ непосредном. 15
За постојање овог кривичног дела неопходно је да претња буде квалификована,
што значи да се за постојање овог кривичног дела у обзир узимају само претње које се
односе на напад на живот, тело или оба. Претња се може изрећи непосредно, посредно,
телефонски, знаковима и симболима.16
Такође се без изузетка сматра да претња мора бити озбиљна, али се о томе како
се цени озбиљност мишљења разликују. Основно питање које се поставља је да ли
озбиљност претње треба ценити субјективно или објективно. Треба имати на уму да
заштитни објекат није лична сигурност, већ осећај личне сигурности, а да би се осећај
личне сигурности што потпуније заштитио, озбиљност претње и њена подобност да
осећај личне несигурности изазове треба процењивати из угла жртве, односно
субјективно. Наравно, и то има својих мана, па се тако у литератури наводи да овај
приступ није целисходан јер привилегује учиниоце који су претили „храбријим“
жртвама и обратно, пружа бољу заштиту „мање храбрим“ жртвама.17

12
Светлана Мијовић, Владимир Капор (ур.), /2017/: Кривично дело угрожавања сигурности и његова
обележја у Récueil des travaux, Нови Сад, Правни факултет, 237‒263.
13
Исто.
14
Исто.
15
ВКС Кзз 120/12
16
Наташа Делић, 97.
17
Zoran Stojanović, Đorđe Ignjatović (ur.) /2013/ Propisivanje i primena krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti
u krivičnom pravu Srbije, Kaznena reakcija u Srbiji, deo 3, 1-16.

6
 Уколико се ради о делу из чл 138. ст 2, односно ако је претња упућена ка више
лица неопходно је да су њихови идентитети одређени, или одредиви. Претња на јавном
месту, или на друштвеним мрежама упућена неодредивом броју индивидуа не би
испунила услове за претњу у смислу овог кривичног дела. Важно је нагласити и да је
неопходно да једном претњом буде обухваћено више лица, иначе би постојао стицај.
Да би дело било довршено мора да наступи конкретна опасност, односно
последица радње, то јест осећај угрожености код пасивног субјекта. Предуслов за
овакав осећај је да је пасивни субјекат претњу примио односно сазнао и схватио, тако
да ако је пасивни субјекат неподобан да претњу схвати на начин на који је упућена
због својих психичких и/или физичких својстава радиће се о некажњивом неподобном
покушају овог кривичног дела.
На субјективном плану, с обзиром на природу радње извршења тражи се
умишљај. Теоријски су оба облика умишљаја замислива – директни и евентуални.
Много битније је код умишљаја нагласити да њиме треба да буде обухваћена и радња
извршења и последица кривичног дела. Дакле, учинилац треба да буде свестан и да
жели како радњу извршења тако и последицу (осећај личне несигурности код пасивног
субјекта). Мотиви учиниоца нису битни за постојање кривичног дела, али могу бити
узети као битни чиниоци у одлуци о врсти и висини казне која ће се изрећи. 18
Запрећена казна за основни облик је новчана казна или затвор до једне године.
4.3. Тежи облици
Ово дело има и тежи и најтежи облик. Тежи облик постоји ако је кривично дело
учињено према више лица (квалификаторна околност), ако је кривично дело изазвало
узнемиреност грађана или ако је кривично дело изазвало друге тешке последице (дела
квалификована тежом последицом).
У случају да је кривично дело учињено према више лица тражи се да број тих
лица буде најмање два, иако је теоријски спорно да ли се може претити несразмерно
великом броју лица, јер би се онда могло расправљати о озбиљности такве претње. 19
Као начин извршења може се замислити и једна претња директно упућена према више
лица (јер су физички присутни), као и претња непосредно једној особи која се односи и
на друга њој на неки начин повезана лица. За овај облик дела неопходан је умишљај
учиниоца на субјективном плану и у погледу лица којима је претња упућена пошто је
то квалификаторна околност.

18
Светлана Мијовић, 253.
19
Исто.

7
 У другом случају тежег облика реч је о тежој последиц изазивања
узнемирености грађана, која подразумева да је претња извршена у присуству других
лица и да је код њих изазвала узнемирење (а не осећај личне несигурности јер би се
онда радило о првом ставу тежег облика); у овом случају учинилац прети само једном
лицу, али на такав начин да зло које ставља у изглед узнемирује и остала присутна
лица. Остаје отворено питање на који начин се цени узнемиреност грађана, и да ли су
грађани одређен или неодређен круг лица, а та два питања су свакако повезана. Ако се
узме да су грађани одређен круг лица онда би се таква узнемиреност ценила
субјективно, а ако су неодређени узнемиреност би се ценила објективно – по схватању
просечног човека. Могло би се рећи да ако се узнемиреност цени субјективно онда ће
постојати тежи облик када је претња угрозила сигурност више лица. Оваква
констатација се може довести у питање обзиром да је узнемиреност грађана
квантитативно слабије осећање од осећаја угрожене сигурности.
Трећи случај тежег облика постоји када су наступиле друге теже последице,
што представља генералну клаузулу. Теже последице могу обухватати здравствене
проблеме жртве, њену немогућност да оствари нека своја права, затварање у кућу и
слично. Упитно је колико оваква генерална клаузула одговара начелу законитости са
аспекта lex certa.20 Свакако, примена овакве клаузуле зависиће од околности сваког
појединог случаја.
С обзиром да су други и трећи случај тежег облика овог дела заправо теже
последице, у односу на њих мора постојати нехат учиниоца. Прописана казна за тежи
облик дела је казна затвора од три месеца до три године.
Поред тежег, законодавац предвиђа и најтежи облик наведеног кривичног дела
који је одређен према пасивном субјекту и постоји ако је претња упућена председнику
Републике, народном посланику, председнику и члановима Владе, судији Уставног
суда, судији, јавном тужиоцу и заменику јавног тужиоца, адвокату, полицијском
службенику и лицу које обавља послове од јавног значаја у области информисања у
вези са пословима које обавља. Овом ставу се упућују бројне критике још од његовог
прописивања 2009. године. Сматра се да се тиме одређени грађани повлађују јер се за
њихово угрожавање сигурности прописује виша казна у односу на остале, да побројани
нису једине групе које су „угроженије“ од осталих, да овако постављено дело има
особине политичког вербалног деликта и да је у неким својим импликацијама чак и
сувишно с обзиром да се озбиљно угрожавање сигурности државног врха може узети и
20
Zoran Stojanović, 6.

8
као припремна радња за убиство највиших функционера, а с обзиром на значај и
тежину овог дела законодавац је већ инкриминисао овакве припремне радње. 21
Прописана казна за најтежи облик дела је казна затвора од шест месеци до пет година.
4.4 Однос са другим кривичним делима
Што се односа са другим кривичним делима тиче најзначајнији су случајеви у
којима се претња оствари, или у коме она сама себи није циљ па се тако ради о
кривичном делу принуде. Ако се претња оствари подразумева се да су извршена
кривична дела лака, тешка телесна повред или убиство и с обзиром да тежину дела
постојаће само она, без дела угрожавања сигурности јер ће бити у привидном идеалном
стицају. Уколико претња сама себи није била циљ, већ средство да се утиче на
понашање жртве тада неће постојати кривично дело угрожавања сигурности већ
принуда. У бројним другачијим случајевима стицај ће такође бити привидан и
предност би требало дати том другом кривичном делу.22
Још једно занимљиво питање поставља се када су остварена обележја овог
кривичног дела, али се учинилац позива на то да је дело учинио из нужне одбране.
Нужна одбрана предвиђена у члану 19 Кривичног законика је „она одбрана која је
неопходно потребна да би учинилац од свог или добра другога одбио истовремени
противправан напад“, а последица овог института је непостојање противправног дела,
и самим тим кривичног дела угрожавања сигурности. У једној судској одлуци,
окружни суд у Београду прихватио је постојање нужне одбране „када је учинилац
озбиљном претњом да ће напасти на живот или тело угрозио сигурност приватних
тужилаца који су неовлашћено продрли у његов стан у коме се он налазио са
породицом, узео пиштољ и уперио га у приватне тужиоце чиме је одбијао од себе и
другог истовремени противправни напад приватних тужилаца“ 23
Са друге стране,
Врховни касациони суд навео је да нису испуњени услови нужне одбране везани за
услове напада и одбране у случају када је окривљени поруком претио лицу које је
непосредно пре тога телефонским позивом окривљеном и његовој девојци рекао „да ће
их самлети“24, што се може правдати тиме да претња није напад у смислу чл 19. Да би
се институт нужне одбране применио добро које се брани мора бити конкретно и
непосредно угрожено.25

21
Исто.
22
Исто.
23
Пресуда Окружног суда у Београду Кж. 1621/96.
24
Пресуда Врховног касационог суда Кзз 123/2020
25
Игор Вуковић /2022/: Кривично право – Општи део, друго издање, Београд, Правни факултет.

9
5. ЗАКЉУЧАК
Након свега наведеног потребно је указати на извесне недоследности у
прописивању кривичног дела прогањања у Србији. При постављању саме
инкриминације прогањања, најпре се уочавају појмови попут одређен временски
период и упорно чије се тачно одређене не прицизира. Поред ова два наведена
неодређена појма, споран је и појан друге сличне радње, за који се може рећи да
представња и вид забрањене аналогије. Мада је место оваквих појмова у
инкриминацији упитно, јасна је намера законодавца да њима разграначини социјално
прихватњиво понашање од оног које потпада у криминалну зону. То, дакле, може
створити различите проблеме у практичној примени Закона, а притом није у складу са
начелом законитости према коме нека норма мора бити јасно дефинисана. Овако
неодређени појмови пружају сувише могућности за различита тумачења. Осим тога,
„поједине облике радње извршења законодавац је прешироко одредио, тако да се
полазећи од језичког тумачења и сам покушај такве радње сматра кажњивим и
изједначеним са довршеним делом, иако покушај овог дела према општем правилу није
кажњив“.26
С друге стране, угрожавање сигурности као инкриминација сродна прогањању,
због избегвања неодређених појмова, има јаснија законска одређења. Ипак, најтежи
облик угрожавања сигурности прописује несразмерно вишу казну у односу на основни
облик инкриминације. Тежи облик је квалификован својствима пасивног субјекта, а
обзиром на то који су субјекти у норми набројани, овај став добија обрисе вербалног
деликта, како је већ у раду и наведено.
Иза оба кривична дела уочава се настојање да кривично право постане
инструмент за сузбијање ризика, уместо да као до сада буде средство ultima ratio.
Наиме, како професор Зоран Стојановић наводи: „Све чешће се посеже за кривичним
правом у предзони угрожавања заштићеног добра, инкриминишу се припремне радње,
а има и настојања да се одустане од заштитне функције кривичног права схваћене у
уобичајеном смислу, те да му се као основни задатак постави остваривање
безбедности. (...) Све више опасност, а мање кривично дело постају основ за
кривичноправну реакцију.“ Оваква тенденција померања граница кривичног права
могла би довести до ефекта супротног иницијалном. Другим речима, могло би доћи до
задирања у приватни живот и нарушавања слободе грађана, уместо њихове заштите.

26
Ћокић, 188.

10
 Литература
1. Вуковић Игор /2022/: Кривично право – Општи део, друго издање, Београд, Правни
факултет.
2. Вуковић Игор, Ђорђе Игњатовић (ур.), /2018/: Прогањање као кривично дело,
Казнена реакција у Србији део 8, 166-193
3. Делић Наташа /2023/: Кривично право посебни део, 3. издање, Београд, Правни
факултет.
4. Ђокић Иван, Огњен Вујовић (ур.) /2018/: Прогањање ¬ Нова инкриминација као
наставак кривичноправног експанзионизма у Републици Србији, Универзално и
особено у праву, Косовска Митровица, 173‒191.
5. Миладиновић- Стефановић Душица /2016/ Прилог расправи о криминализацији
прогањања- у: Зборник радова Правног факултета у Нишу, бр 72, Ниш, 143-162
6. Мијовић Светлана, Владимир Капор (ур.), /2017/: Кривично дело угрожавања
сигурности и његова обележја, Récueil des travaux, Нови Сад, Правни факултет,
237‒263.
7. Пауновић Никола/2019/: Кривичноправни аспекти прогањања – Упоредноправна
анализа и могући правци de lege ferenda измена, Страни правни живот,1, 21‒41.
8. Стојановић Зоран/2018/: Кривично право.Општи део, Београд
9. Шкулић Милан /2016/: Прогањање и полно узнемиравање ratio legis нових
инкриминација и неки могући проблеми у будућој пракси, Тужилачка реч, бр 31
10. Zoran Stojanović, Đorđe Ignjatović (ur.) /2013/ Propisivanje i primena krivičnog dela
ugrožavanje sigurnosti u krivičnom pravu Srbije, Kaznena reakcija u Srbiji, deo 3, 1-16.
Законски извори:
1. Кривични законик Републике Србије из 2006, према стању законодавства од 1.
децембра 2019. године
Интернет извори:
1. Пресуда Врховног Касационог суда 120/2012
https://www.vk.sud.rs/sr/кзз-1202012-повреде-кривичног-закона-угрожавање-
сигурности, 13. мај 2023. године
2. Пресуда Врховног Касационог суда Кзз 123/2020
https://www.vk.sud.rs/sr-lat/kzz-1232020-kd-ugro%C5%BEavanje-sigurnosti-2-4-1-22-
1-2-1-nepostojanje-elemenata-krivi%C4%8Dnog-dela, 15. мај 2023. године

11
12