Visoka zdravstveno – sanitarna škola strukovnih studija

“Visan”, Beograd

Predmet: Farmakognozija  

Cijanidni i sumporni heterozidi

- seminarski rad -

Profesor: Student:

Prof. Mr. Ljubica Šarčević Marija Kovačević-Radivojević, 10-VIII/2015

U Beogradu,
April, 2016
 Sadržaj
1. Uvod............................................................................................................................................2
2. Biološka funkcija heterozida.......................................................................................................3
3. Cijanogeni heterozidi...................................................................................................................4
3.1 Seme gorkog badema.............................................................................................................5
3.2 Pruni folium-list lovorvišnje..................................................................................................6
4. Sumporni heterozidi....................................................................................................................7
4.1 Droge koje sadrže sumporne heterozide...............................................................................9
4.2 Ostali biljni sastojci sa sumporom.......................................................................................11
4.2.1 Doktor Jovan Tucakov o belom luku............................................................................12
4.2.2 Upotreba belog luka u naučnoj medicini......................................................................14
5. Zaključak...................................................................................................................................16
6. Literatura....................................................................................................................................17

1
 1. Uvod

Značajnu grupu farmakološki aktivnih i terapijski korisnih sekundarnih metabolita biljaka

predsravljaju heterozidi, glukozidi ili glikozidi. Hemijska struktura ove grupe metabolita je
veoma raznovrsna, ali je za sve zajednička organizacija njihovog složenog molekula. U osnovi ,
to su kompleksi šećera (glikona) sa nekim drugim, organskim, nešećernim jedinjenjem
(aglikonom). Povezanost ova dva dela osformuuje se etarskom, glukozidnom vezom, pa od toga
potiče njihov naziv.

Kada je razjašnjena struktura prvih izolovanih jedinjenja, vladalo je mišljenje da samo glukoza,
odnosno glikoliza, kako se tada zvala, učestvuje u njihovoj izgradnji. Zbog toga je ova grupa
jedinjenja nazvana glikozidi, ovaj naziv se i danas koristi u većini anglo-saksonskih zemalja.
Pošto je kasnije utvrđeno da različite monomerne i oligomerne heksoze i pentoze mogu da grade
heterozide, uveden je širi i opštiji pojam heterozida. Često se koriste nazivi koji ukazuju na šećer
koji grade heterozide(ramnozidi, galaktozidi, rutinozidi, cimarozidi).

Karakterističan deo heterozida predstavlja aglikonska komponenta. Podela heterozida je

izvršena baš na osnovu hemijske prirode aglikona. Ubiljkama je prisutan veliki broj različitih
vrsta heterozida, ali oni nisu svi značajni za farmaciju.

Heterozidi su specifični biljni metaboliti, kompleksne strukture. Pod uticajem enzima, kiselina,
baza ili zagrevanjem, dolazi do njihove razgradnje(hidroliza glukozidne veze). Tada se
oslobađaju šećeri( jedan ili više molekula monosaharida) i neko organsko, nešećerno
jedinjenje(aglikonska komponenta).

Heterozidi su široko rasprostranjeni u biljkama. Naročito je intersantno da jedna ista biljna vrsta,
sadrži i po nekoliko različitih grupa heterozida. Pošto su hidrosolubilni, u ćeliji se nalaze u
vakuolama, rastvoreni u ćelijskom soku. Određeni broj heterozida je obojen.Kao droga se
koriste oni delovi biljke koji sadrže najveću količinu ovih metabolita. Ranije se do ovih podataka
dolazilo na osnovu zapažanja i iskustva, danas na osnovu ispitivanja, kvalitativne i kvantitativne
analize sirovine. Nekada su u biljkama pored heterozida, u maloj količini akumulirani i njihovi
slobodni aglikoni.

2
 2. Biološka funkcija heterozida

Funkcija heterozida u biljci u kojoj nastaju nije u potpunosti razjašnjena. Njihova uloga je
sigurno povezana s hemijskom prirodom aglikona. Neke vrste heterozida su pigmenti odgovorni
za boju listova, cvetova i plodova biljaka. Na taj način oni utiču na uspostavljanje odnosa između
biljaka(alelopatski odnosi), ali i na odnose biljaka s drugim činiocima njihove okoline. Neke
vrste heterozidnih jedinjenja su neophodne za funkcionisanje određenih enzimskih sistema biljne
ćelije. Za biljku je veoma važna i zaštitna uloga koju imaju heterozidi. Veliki broj ovakvih
struktura pokazuje in vitro antimikrobnu aktivnost; sasvim je logično da ova jedinjenja slično
delovanje imaju i u tkivu biljke koja ih sintetiše. Takvi biljni produkti nazivaju se ,,fitoaleksini“
Ovim nazivom su obuhvaćeni svi sastojci biljaka koje one sintetišu kao odgovor na infekciju
bakterijama, virusima i gljivama. Zaštitna uloga heterozida ogleda se i u njihovoj sposobnosti
apsorpcije ljubičastog dela sunčevog spektra. Biljka se štiti od štetnog dejstva nekih produkata
svog metabolizma(npr. cijanidnog jona)tako što ga vezuje u oblik heterozida.Povezivanjem sa
šećerom, značajno se menjaju osobine aglikonske komponente, a time i njihova toksičnost. Kao i
kod brojnih drugih sekundarnih metabolita, sigurno je da biljke s određenim ciljem proizvode
tako veliki broj hemijski raznovrsnih jedinjenja, i da je njihovo prisustvo u određenim biljkama
povezano sa održavanjem homeostaze i normalnim funkcionisanjem organizma.

Izolovani iz biljnog tkiva, heterozidi su čvrsta jedinjenja, kristalne ili amorfne strukture.
Rastvorljivi su u vodi, alkoholima i, uopšte, polarnijim rasformuačima. U zavisnosti od vrste,
heterozidi mogu biti obojeni i predstavljaju značajne biljne pigmente. Više ili manje su gorkog
ukusa. Aglikonske komponente su uglavnom kristalne strukture. Najčešće su neisparljivi, a neke
vrste aglikona zagrevanjem sublimuju. Farmakološko delovanje heterozida, povezano je s
hemijskom strukturom aglikonske komponente. Generalno gledano, heterozidi ne ispoljavaju
snažna farmakološka delovanja. Veoma retko su neke biljke otrovne zbog jedinjenja heterozidne
prirode. Droge koje sadrže aktivne sastojke heterozidne prirode, veoma često se koriste u
samomedikaciji ili po preporuci lekara ili farmaceuta. Najdelotvornija je njihova primena u svrhu
profilakse, lečenja početnih faza bolesti ili kao dopuna medikamentoznoj terapiji. Koriste se u
obliku čajnoh mešavina i jednostavnih galenskih oblika(tinkture,ekstrakti). Danas se od
heterozidnih droga izrađuju ekstrakti koji se ugrađuju u različite oblike fitopreparata.

3
 3. Cijanogeni heterozidi

Cijanogeni heterozidi su prisutni u vrstama familija Rosaceae,Amygdalaceae, Fabaceae,

Poaceae, Araceae i Euphorbiaceae. Akumulirani su u raznim organima, ali naročito u mladim
tkivima koji rastu. Zato se smatra da imaju zaštitnu ulogu. Pored toga, formiranjem ovih
heterozida, biljka se štiti od štetnog delovanja cijanidnog jona. Aglikonsku komponentu ovih
heterozida predstavljaju nestabilna jedinjenja-cijanhidrini. Kao šećerna komponenta, gotov
univerzalno se vezuje glukoza, odnosno genciobioza. Heterozidi su lokalizovani u ćelijama
semena ili mladim zeljastim delovima. Prostorno su razdvojeni od enzima koji mogu izazvati
njihovu hidrolizu. Takav enzim je emulzin, koji u sformui predstavlja mešavinu β-glukozidaze
hidroksinitriliaze.

slika 1. Lotus corniculatus, Fabaceae

Biljka: zeljasta biljka. Listovi složeno perasti. Cvetovi su sa žutom krunicom, zigomorfni. Plod
je mahuna.
Stanište: livade i pašnjaci od nizija do visokih planina.
Nalazište: u Srbiji široko rasprostranjena.
Koristi se: cela biljka, cvetovi i koren.
Berba i sastojci: sakuplja se na početku leta kada biljka cveta. Sadrži cijanogene glikozide,
lanamarin i lotaustralin.
Upotreba: antispazmodik, kardiatonik, sedativ, karminativ, febrifug, hipoglikemik, restorativ,
vermifug

Do hidrolize dolazi ako se omogući kontakt, manje ili više specifične β-glukozidaze i
heterozida. Već u neutralnoj sredini, izdvaja se šećer i oslobađa aglikon, nestabilno
cijanhidrinsko jedinjenje. Pod uticajem hidroksinitriliaze, dolazi do razlaganja aglikona; tada se
iz kompleksa s aldehidom ili ketonom oslobađa isparljiva cijanovodonična kiselina. U uslovima
povećane kiselosti i povećane temperature, može doći i do spontane hidrolize cijanogenih
heterozida
Proces izolacije i hemijske karakterizacije cijanogenih heterozida je veoma otežan zbog njihove
nestabilnosti. Svakoj aktivnosti mora prethoditi inaktivacija enzima. Po specifičnom mirisu,
prisustvo ovih heterozida u drogama, oseti se već kada se ošteti tkivo. Hemijski, dokazuje se
prisustvo cijanovodonične kiseline, posle hidrolize heterozida.

4
Koristi se bojena reakcija s natrijum-pikratom(crvena boja) ili benzidin-bakar-acetatom(siva
boja). Količina heterozida se određuje posredno, na osnovu količine cijanovodonične kiseline.
Posle hidrolize, kiselina se predstiliše pomoću vodene pare i odredi titracijom rastvorom srebro-
nitrata. Danas se primenjuje i gasnohromatografska analiza trimetilsililovanih derivata.
Osnova toksičnosti heterozida je oslobađanje cijanidnog jona. Ovaj jon se povezuje s citohrom-
C-oksidazom i onemogućava reoksidaciju citohroma. Na ovaj način su ćelije onemogućene da
iskoriste molekularni kiseonik. Simpotomi trovanja su ubrzano i plitko disanje, glavobolja,
vrtoglavica, koma, a smrt nastupa zbog prestanka disanja. Toksične doze su 0,5-3,5 mg/kg. I
pored ovako izrazite aktivnosti, konzumiranje droga s cijanogenim heterozidima retko dovodi do
trovanja. Ove droge su neprijatnog , upozoravajućeg ukusa. I kada dođe do unosa značajnije
količine biljnog materijala, u digestivnom traktu dolazi do hidrolize heterozida. Cijanidni jon se
relativno brzo prevodi u tiocijanate(dejstvom enzima tiosulfat/sumpor transferaze) i eliminiše
urinom. Terapijski značaj ovih heterozida je mali. Bilo je pokušaja da se citotoksično delovanje
cijanogenih heterozida iskoristi za terapiju nekih tumora.Droge s cijanogenim heteozidima se
najčešće koriste za izradu aromatičnih voda. Aromatične vode mogu da sadrže do 100 mg HCN-
100g. Koriste se za aromatizaciju kozmetičkih preparata. Ranije su se koristile kao spazmolitici i
respiratorni stimulatori; ovakva primena je danas napuštena.
Droge s cijanogenim heterozidima:
 Amygdalae amarae semen-seme gorkog badema
 Prunus amygdalus Stoker var. amara, Amygdalaceae

3.1 Seme gorkog badema

Biljka. Badem je nisko drvo. Grančice imaju crvenu koru, s trnovima su( divlji badem) ili bez
njih( gajeni badem). Listovi su uskolancetasti, retko nazubljenog oboda. Badem cveta u rano
proleće. Cvetovi su sedeći, mirisni, ružičaste krunice. Plod je duguljasta koštunica . Sadrži jedno
ili dva semena. Raste u mediteranskoj oblasti na suvim i kamenitim staništima. Tamo se i gaji.
Postoje dva varijetiteta badema: var. dulcis (slatki badem) i var. amara (gorki badem). Droga.
Drogu predstavlja osušeno, zrelo seme gorkog badema. Seme je spljošteno, nesimetrično, dugo
do 3 cm, na vrhu suženo, a na suprotnoj strani zaobljeno. Spolja je žutosmeđa, hrapava
semenjača, a semeno jezgro se sastoji od dva bela, sočna kotiledona. Gorkog je ukusa,
specifičnog mirisa. Seme se mora čuvati celo, zaštićeno od vlage, svetlosti i toplote.
Sastojci. U semenu gorkog badema ima 2-3% cijanogenog heterozida amigdalozida, zatim do
50% masnog ulja, 25% belančevina, šećera. Amigdalozid je genciobiozid
benzaldehidcijanhidrina. Seme se koristi za dobijanje bademove vode, Aqua amygdalae i
masnog ulja, Oleum amygdalae. Bademova voda može da sadrži 0.1% cijaonovodonične
kiseline ( 100mg/100 g).
Primena. Danas se gorki badem i bademova voda koriste za aromatizaciju krema i kozmetičkih
preparata. Premazivanjem sluznice usta ovom vodom smanjuje se osetljivost; zato se ona nekada
koristila u lekovima ekspektorantnog antitusičnog delovanja i kao stimulator disanja. Danas je
ovakva upotreba napuštena.
Napomena. Nekada se bademova voda koristila i u prehrambenoj i poslastičarskoj industriji za
aromatizaciju namirnica. Danas je ovakva upotreba zabranjena. U prehrambenoj industriji se ne
sme upotrebljavati ni sintetska aroma badema, Oleum Mirbani ( nitrobenzen). Dozvoljena je
samo upotreba benzaldehida, kao mirisne supstance. Seme slatkog badema se više koristi kao
ukusna i hranljiva namirnica i poslastica, a masno ulje i bademova voda se dobijaju od gorkog
badema.
5
 3.2 Pruni folium-list lovorvišnje

Kao droga se koristi list lovorvišnje, uvek zelenog žbuna, široko rasprostranjenog u zapadnim
delovima Evrope. Kod nas se ova vrsta sreće po parkovima, kao ukrasna. Mladi listovi sadrže do
5% , a razvijeni 1.2-1.8% cijanogenog heterozida prulaurazina. Utvrđeno je da je to
prunazin( glukozid benzaldehidcijanhidrina). Koristi se svež list za dobijanje aromatične vode
Aqua laurocerasi. Koristi se za aromatizaciju kozmetičkih proizvoda.
Inače , male količine cijanogenih heterozida su prisutne u semenu raznog voća (Prunus vrsta)
kao i u mnogim biljkama familije Rosaceae. U listu zove, Sambucus nigra (Sambucaceae), nalazi
se heterozid sambunigrin (glukozid benzaldehidcijanhidrina); izomer prunazina. Iz proklijalog
semena lana Linum usitatissimum (Linacea) izolovan je linamarin (glukozid
dimeilketoncijanhidrina). Mnoge ukrasne biljke po parkovima , sadrže ove heterozide: npr:
Cotoneaster horizontalis, Pyracantha coccinea, Sorbus aucuparia (Rosaeaea). Neke povrtarske
biljke i stočna hrana , takođe, sadrže cijanogene heterozide. Svakako da je najinteresantnija
manioka, Manihot esculenta (Euphorbiaceae) iz čije je jestive krtole po prvi put izolovan
cijanogeni heterozid, linamarin. Nalazi se u pokorici i odstranjuje se guljenjem , odnosno
inaktivira se kuvanjem. Trifolium repens (Fabaceae) takođe sadrži ove heterozide, a 100 g sveže
tave, Sorghum vulgare (Poaceae) sadrži do 500 mg HCN. Kao što je ranije objašnjeno, trovanja
biljkama koje sadrže cijanogene heterozide, izuzetno su retke.

slika 2. List lovor-višnje

6
 4. Sumporni heterozidi

Glukozinolati su ljuti heterozidi koji u okviru aglikonske komponente sadrže sumpor. Odgovorni
su za karakterističnu aromu biljaka familije Brassicaceae, naročito onih koji se koriste kao
povrće ( rotkve, rotkvice, kupusa, rena). Ređe se mogu naći u vrstama drugih familija, kao što su
Tropeolaceae i Resdaceae. Lokalizovani su u vakuolama parenhimskih ćelija, različitih organa
( lista, semena, lukovice). Aglikoni ovih heterozida nastaju iz aminokiselina. U zavisnosti od
aminokiseline, u prirodi se javljaju različite strukture aglikona sumpornih heterozida:
 iz tirozina nastaje p-hidroksibenzilglukozinat, sinalbozid u semenu bele slačice, Brassica alba
 iz fenilalanina nastaje benzilglukozinolat, glukotropeolin u herbi dragoljuba, Tropeolus
majus;
 iz triptofana nastaje 3-indolilmetil-glukozinolat, glukobrasicin u kupusu;
 iz homometionina nastaje alilglukozinolat, singrozid u semenu cre slačice, Brassicanigra.

U biljkama dolazi do dekarboksilacije aminokiselina i formiranja aldoksima s kojima reaguje

cistein i uvodi sumpor u molekul. Zatim se za tiohidrilnu grupu vzuje šećer(ovo su S-
heterozidi). Na kraju dolazi do sulfonovanja u prisustvu fosfoadenozin-fosfosulfata, tako da
molekul aglikona u osnovi predstavlja anjon i uvek se u biljkama javlja u obliku kalijumovih
soli. Do hidrolize glukozinolata dolazi pod dejstvom specifičnog enzima, tioglukozidaze,
trivijalno nazvanog mirozinaza. Ovaj enzim je prisutan u svim biljkama koje sintetišu sumporne
heterozide, ali je prostorno razdvojen od njih. Oštećenjem tkiva, dolazi do kontakta i gotovo
trenutne hidrolize.

Oslobođena aglikonska komponenta je nestabilna i brzo se reorganizuje. U neutralnoj sredini,

aglikon se transformiše u reaktivne, često isparljive izotiocijanate. Ovako posmatrano, aglikoni
sumpornih heterozida su estri izotiocijanske kiseline i nekog alifatičnog ili aromatičnog alkohola.
U slabo kiseloj sredini u prisustvu Fe2+ jona, dolazi do razlaganja aglikona, oslobađa se
sumpor i nastaju nitrili. Formiranje tiocijanata je takođe moguće, naročito kada aglikon vodi
poreklo od triptofana-
Heterozidi i aglikonske komponente su ljute i draže sluznice. NJihovo prisustvo u biljkama se
može dokazati organoleptički, po ljutom ukusu. Pošto je jedan broj aglikona isparljiv, mogu se
dokazati na osnovu specifičnog mirisa, sformuanja suza i sl. Hemijski se njihovo prisustvo u
drogama dokazuje na osnovu reakcija na sumpor( sformuanje crnih sulfida). Količina
glukozinolata se određuje posle enzimske hidrolize i destilacije vodenom parom. Predestilisani
aglikon se određuje titracijom (jodometrija, argentometrija) i na osnovu količine sumpora
preračuna količina heterozida. Izolacija glikozinolata iz biljaka nije jednostavna. Prvo se mora
izvršiti inaktivacija enzima, pa se tek onda izvrši ekstrakcija i razdvajanje na stubu jon-
izmenjivačkih smola.

7
 Kao i sva ostala sumporna jedinjenja i glukozinolati imaju antimikrobnu aktivnost, retko se
koriste kao antiseptici. Neki autori smatraju da prisustvo ovih heterozida u ishrani smanjuje
mogućnost nastanka tumora debelog creva. Najznačajnija i najčešće korišćena osobina
sumpornih jedinjenja je da draže sluznicu, deluju iritantno. Aktivnošću na zid kapilara
spoljašnjih slojeva kože, dovode do njihovog proširenja, bolje prokrvljenosti, povećanog osećaja
toplote i smanjenog osećaja bola. Ovakvo, rubefacijantno, delovanje nalazi primenu kod bolova
površinskih nerava( reumatizma, išijasa, lumbaga). Sprašena droga ili tinktura se koriste spolja, u
obliku obloga, različitih masti i losiona za utrljavanje. Primenjuju se i interno, kod oboljenja
disajnih puteva i mnogo češće kod gubitka apetita i poremećaja varenja hrane(kao stomahici,
holeretici i holagozi).Biljke koje sadrže glukozinolate, koriste se svakodnevno , kao povrće,
dodaci koji poboljšavaju ukus hrane, kao začini i konzervansi.

U nekim sredinama (Indija) gde se u ishrani koriste namirnice koje ne sadrže dovoljnu količinu
joda, a često se jede kupus, može da dođe do oboljenja tireoideje i gušavosti. Do pojave
hipotireodizma, koja se kasnije manifestuje pojavom strume, dolazi upravo zbog prisustva
glukozinolata u povrću. Aglikoni izotiocijanat su veoma reaktivni. Ukoliko je na C2 atomu u
odnosu na kiselinski ostatak prisutna hidroksilna grupa, dolazi do ciklizacije i formiranja
oksazolidin-2-tiona(gojtrina). Ako je hidroksil u položaju 3, formiraju se tetrahidro-oksazin-2-
tioni. Ova jedinjenja vezuju za sebe jod i onemogućavaju njegovo vezivanje za tkivo tireoideje i
sintezu tiroksina.

8
 4.1 Droge koje sadrže sumporne heterozide

Sinapis nigrae semen-seme crne slačice

slika 3. Seme crne slačice

Biljka . Crna slačica je jednogodišnja zeljasta biljka, visine do 60 cm. Stablo je okruglo, dlakavo
u donjem delu, pri vrhu golo i razgranato.Donji listovi su jajoliki, dubokorepasto deljeni sa 2-4
para režnjeva, po obodu nazubljeni; gornji listovi celi, lancetasti. Cvetovi skupljeni u grozdaste
cvasti, na vrhovima grana. Listići čašice žuti, štrče. Listići krunice sjajnožuti. Plod je spljoštena
ljuska sa 20-30 loptastih, tamnocrvenih semena. Raste po vlažnim livadama. Danas se uglavnom
gaji.
Droga. Drogu predstavlja zrelo, osušeno seme gajene biljke. Seme je 1-2 mm u prečniku,
crvenomrke boje, loptasto, sjajno, mrežasto naborane površine. Sluzavog i ljutog je ukusa,
specifičnog ljutog mirisa. Isparljivi aglikon se može izolovati iz droge. Prvo se iz zdrobljene
droge ekstrahuje masno ulje, zatim se seme macerira u mlakoj vodi tokom dva sata i tada dolazi
do enzimske hidrolize, nastavlja se destilacija pomoću vodene pare i dobija tečni aglikon. Teži je
od vode(1.014-1.030) i u obliku alkoholnog rastvora se koristi za utrljavanje kod neuralgija.
Sastojci. Seme sadrži 0.7-7% sinigrizida, posle hidrolize oslobađa se isparljivi aglikon
alilizotiocijanat. Pored toga u semenu ima i masnog ulja, belančevina i enzima. U epidermalnim
ćelijama semenjače je nataložena sluz(20%). Delovanje. Zasnovano je na prisustvu sumpornih
jedinjenja.
Primena. Seme slačice , tinktura ili tečni aglikon, koriste se kao rubefacijensi kod reumatičnih
i svih oboljenja perifernih nerava. Preparat na koži treba da ostane maksimalno do 15 minuta, a
zatim se otklanja. Terapiju treba sprovoditi bez prekida, najduže do dve nedelje. Ovi preparati se
moraju primenjivati pažljivo, jer mogu da dovedu do oštećenja tkiva i izazovu pojavu lezija i
vezikula. Ređe se koriste interno, kao sredstvo za poboljšanje apetita i varenja hrane

9
Sinapis albae semen- seme bele slačice

slika 4. Seme bele slačice

Biljka. Bela slačica je jednogodišnja , zeljasta biljka , visine do 60 cm. Stablo okruglo, obraslo
čekinjastim dlakama, pri vrhu razgranato. Donji listovi jajoliki, dubokoperasto deljeni sa 2-4
para režnjeva, po obodu nazubljeni, gornji listovi celi, lancetasti. Cvetovi sakupljeni u nekoliko
grozdastih cvasti, na vrhovima grana. Listići krunice sjajnožuti. Plod je spljoštena, dlakava
ljuska, sa 20-30 loptastih, žutih semena. Raste po njivama, pored puteva i oko naselja. Danas se
uglavnom gaji.
Droga. Drogu sačinjava zrelo , osušeno seme bele slačice. U odnosu na crnu slačicu, ovo je
seme nešto krupnije, svetložute boje, glatke površine. Sluzavog i ljutog je ukusa, bez mirisa.
Sastojci. Najvažniji sastojak je sumporni heterozid sinalbozid(p-hidroksibenzil-glukozinolat).
U okviru aglikona, nalazi se i sinapin-sulfat. Sinapin je estar holina i sinapinske kiseline.
Aglikon je neisparljiv. Seme sadrži i značajnu količinu masnog ulja i belančevina, a u
epidermalnom sloju semenjače su koncentrisane sluzi.
Delovanje.Zasnovano je na prisustvu sumpornih heterozida.
Primena. Retko se koristi kao rubefacijens. Celo seme se primenjuje interno, kao laksantno
sredstvo( delovanje sluzi). Najveća količina semena bele slačice se iskoristi u prehrambenoj
industriji za proizvodnju senfa. Koristi se i kao konzervans zbog antimikrobne aktivnosti
sumpornih heterozida.

10
 4.2 Ostali biljni sastojci sa sumporom

Allii sativi bulbus-čeno belog luka

slika 5. Beli luk

Biljka. Višegodišnja (dvogodišnja) zeljasta biljka. Lukovica je jajasta, sastavljena od 7-30 sitnih
lukovica(čeno). Svaka lukovica je obavijena opnastim belim listovima,a zatim crvenoljubičastom
ljuskom. Stablo je uspravno, do polovine je lisnato. Listovi uski, na licu žljebasti, zašiljeni. Cvast
je proređeni štit. Cvetovi na drškama, aktinomorfni, sa 6 zelenih ili crvenkastih listića perigona.
Plod je loptasta čaura, ispunjena sitnim, naboranim, crnim semenom. Beli luk se gaji.

Droga. Koristi se sveža ili osušena lukovica gajenih biljaka. Vadi se u kasno leto, očisti od
spoljašnjih listova i koristi sveža ili se suši u termičkim sušarama. Sve više se koristi postupak
liofilizacije za sušnje belog luka.

Sastojci. Čeno belog luka sadrži kompleks fruktozana( ugljenih hidrata), steroidne
saponozide(furostanolni tip,proto -erubin B),šećere i mineralne materije. Beli luk je bogat izvor
selena. Najvažniji sastojci su sumporna jedinjenja, derivati cisteina. U neoštećenoj biljci se
nalazi aliin(S-alil-L-cistein-sulfoksid). Pri najmanjem oštećenju dolazi do promena i aliin se pod
dejstvom enzima aliinaze razlaže na mlečnu kiselinu i 2-propenil-sulfinsku kiselinu. Ova kiselina
se trenutno dimerizuje i gradi alicin(dialiltiosulfinat). Iz alicina nastaje dialildisulfid, najvažnije
isparljivo jedinjenja jedinjenje belog luka i od njega potiče karakteristična aroma. kondenzacijom
alicina, do koje dolazi u alkoholnim estraktima belog luka, nastaju ajoeni i ciklični viniltiini.
Standardizovani prašak belog luka treba da sadrži 1,3% aliina.

11
 Delovanje. Sumporna jedinjenja poseduju antimikrobnu aktivnost( deluju i na bakterije i na
gljive). Snižavaju povišenu količinu triglicerida i holesterola u krvi. Deluju antihipertenzivno.
Ajoeniinhibiraju delovanje lipoksigenaza, pojačavaju fibrinolizu i smanjuju agregaciju
trombocita. Sva ova delovanja delimično su potvrđena i kroz klinička ispitivanja preparata
napravljenih od belog luka.

Primena. Svež beli luk i preparati izrađeni od praška droge, alkoholno –vodenog ili uljanog
ekstrakta, koriste se kao dodatak ishrani, za prevenciju i kao dopunska terapija poremećaja
cirkulacije, povišenog krvnog pritiska povećane količine lipida u krvi. Beli luk najčešće koriste
straije osobe, mada nije pravilo. Preporučena doza je 4 g sveže droge, odnosno adekvatna
količina preparata. Primenjuju se i manje doze, tokom dužeg vremenskog perioda(0,8-1 g
dnevno tokom 4 meseca). Beli luk se tradicionalno koristi kod prehlade i gripa što se povezuje
sa antimikrobnom aktivnošću sumpornih jedinjenja. Ova jedinjenja se izlučuju preko kože i
sluznica. Pored neprijatnog mirisa kože i daha, primena preparata može da izazove kožne ,
alergijske reakcije. Retko dolazi do poremećaja crevne flore, zbog korišćenja ovih lekova.
Drugih štetnih efekata ili kontraindikacija nema.

4.2.1 Doktor Jovan Tucakov o belom luku

Doktor Jovan Tucakov je belom luku pridavao poseban značaj. On kaže da je malo naših
domaćih biljaka kojima se pridaje tolika važnost i u koje se ima tako nepokolebljivo poverenje
kao prema belom luku. Beli luk ima široku polivalentnost, ne samo kao biljka koja se kod nas
istovremeno upotrebljava i kao svakidašnja hrana, začin , lek, a ponekad i kao mađija, već i zbog
toga što je i njegovo fiziološko dejstvo vrlo mnogostruko. Naime, i u narodnoj i u naučnoj
medicini poslednjih godina beli luk se upotrebljava za lečenje znatnog broja vrlo raznovrsnih
bolesti, kako iznutra tako i spolja.
Iz istorijskih podataka vidi se da su i u starom i u srednjem veku i dugo vremena u novom
veku beli luk priznavale za lek i službene medicine raznih naroda, ali je u poslednjim vekovima,
a naročito u 19. veku gotovo potpuno izbačen iz farmakopeja. Tek u Prvom, a naročito Drugom
svetskom ratu i posle njega počinje pravo naučno proučavanje belog luka zajedno sa
izvanrednim radovima na izučavanju i otkrivanju bakteriostatičkih lekova tipa , odnosno
antibiotika.

Kada se ima u vidu još i ta okolnost da je beli luk svima nama vrlo dobro poznat i
pristupačan, onda ima još više razloga da se on prouči. Jer, najpre treba da ispitamo domaće
lekovite sirovine, pogotovu one koje narod vekovima uspešno upotrebljava i u koje je stekao
veliko i nepokolebljivo poverenje, a među njima je svakako beli luk.
Najzad, ne treba prećutati činjenicu da beli luk priznaje i naučna medicina nekih država, što
se vidi i po tome što ga propisuju njihove farmakopeje kao obavezan lek u apotekama za izradu
tinkture i drugih galenskih preparata.

12
 Upotreba belog luka u narodnoj medicini . Narod kaže da protiv kolere i tifusa dobro je svaki
dan jesti beli luk. Nema tog proliva i srdobolje koji se ne mogu izlečiti belim lukom i hrastovom
korom. Beli luk je narod upotrebljavao i za lečenje organa za disanje. Čim neko počne kijati i
kašljati, uvek će se naći neko od starijih i iskusnijih da mu preporuči da jede beli luk; stucan beli
luk se pomeša sa sirćetom ili s medom; ta smesa se stavlja na tabane bolesniku i često menja ,
čim luk izgubi miris. Neki daju bolesniku da pojede malo od te smese.
Ugradovima znaju za upoterbu belog luka za lečenje obolelog srca krvnih sudova.
Upotrebljavaju ga na razne načine, počev od raznih soseva, spanaća i drugih jela s mnogo belog
luka, pa sve do potapanja iseckanog belog luka u rakiju ili u alkohol. Tu se drži desetak dana i
pije u obliku kapljica, baš kao pravi lek( tinktura) kupljen u apoteci.

I neke živčane bolesti leče belim lukom. Protiv glavobolje, nesvestice, muke, gađenja(trudnih
žena) i sipnje upotrebljava se ovaj lek; utuca se dosta belog luka i žeže(lista koprive) i pomeša s
blagim sirćetom. Ovo je dobro da se miriše, da se njim trljaju slepoočnice, vratne žile, ramena,
vrat i celo telo, da se stavlja na glavu, tabane i dlanove. Kad neko mnogo nazebe, na njivi
prokisne, pa ga boli glava i celo telo, onda ga tom ,, špecijom“ celog treba dotle snažno trljati
dok mu koža ne pocrveni, a onda ga po celom telu namazati nekim dobrim uljem, dobro utopliti i
dati mu pola litra kuvanog toplog crnog vina s biberom da se u postelji preznoji.
Belim lukom leče organe za varenje. Još više se beli luk smatra kao preventivno sredstvo za
jačanje trbušnih organa. Dobar apetit se vraća upotrebom belog luka. Beli luk upotrebljavaju i
protiv neuredne stolice.

Beli luk, sam ili zajedno s drugim narodnim lekovima, upotrebljava se protiv revnih parazita.
Belim lukom , u zajednici s nekim drugim narodnim lekovima, leče i razne kožne bolesti. Sitno
se utuca dosta belog luka i pomeša sa sirćetom od crnog vina. Doktor Tucakov opisuje beli luk
kao biljku koja ima vrlo slab, gotovo neprimetan miris, sve dok se ne ozledi. To je slučaj ne
samo sa zrelim glavicama belog luka nego i sa celom zelenom biljkom. Čim se počne rezati,
lomiti, kidati ili tucati, odmah počne otpuštati karakterističan ljut miris. U tom pogledu, dakle ,
postoji sličnost belog luka s renom, rotkvom, rotkvicom, slačicom, raznim drugim vrstama luka i
mnogim drugim biljkama koje nemaju miris dok su cele, a kada se ozlede, otpuštaju ljut miris
sumpornih jedinjenja, karakterističnih za sve droge koje sadrže sumporne glikozide ili sumporne
heterozide. I beli luk i druge vrste luka, slačica, ren i druge slične, kada se žvaću i jedu, imaju
manje ili više ljut ukus. Kad se drže na koži , izazivaju najpre osećaj topline na mestu aplikacije,
zatim bol, a ako se beli luk, ren , slačica ili neka druga slična sumpornoglikozidna droga
zaboravi da skine s ramena, kolena, krsta ili kog drugog bolnog mesta, može se pojaviti manja ili
veća rana ili , u najboljem slučaju, jako crvenilo ili mehur (plik).

13
 Beli luk dugo zadrži svoju ljutinu, dokle se ne osuši ili ne proklija u tolikoj meri da nova
biljčica iz njega izvuče svu hranu i vodu, sokove. Naprotiv, samleven ili stucan beli luk, kao i
ostale droge sličnog hemijskog sastava, brzo gube ljuti miris i ukus. Izuzetak je bela slačica,
zbog čega se ona i upotrebljava za izradu senfa, jer proizvod hidrolize sumpornog heterozida
bele slačice, tzv. sinalbozid, nije isparljiva supstancija i zbog toga se ne oseća ljuti miris, nego
samo ljut ukus kad se seme bele slačice samelje i vodom pokvasi ili kad se žvaće.

Odavno je poznato da se iz belog luka destilacijom pomoću vodene pare može dobiti etarska
ulje karakterističnog i svojstvenog ljutog mirisa na beli luk.Godine 1944. je izdvojen iz belog
luka alicin. Ogledima je utvrđeno da vodeni rastvor alicina ima veliko baktericidnu moć prema
izvesnim mikroorganizmima. Na primr, čak i u razblaženom stan ju do 1:125000 alicin pokazuje
antibakterijsko delovanje prema nekim grampozitivnim i gramnegativnim mikroorganizmima:
stafilokoke, streptokoke, bacili tifusa, dizenterije i kolere.

Već 1947. utvrđena je hemijska građa, formula alicina. Dokazano je takođe da alicin nije
prvobitna supstancija belog luka, već da je jedan od međuproizvoda fermentativnog raspadanja
nekog većeg jedinjenja, da je oksidacioni proizvod dialildisulfida, koji je glavni sastojak ulja
belog luka, neprijatnog mirisa i niske tačke ključanja. Uostalom, i ranije su analitičari primetili
ovo: kada se svež, neozleđen , ceo luk prethodno stabilizuje alkoholnim parama( uništi se time
enzim alizinaza), iz luka se ne može dobiti alicin. Kad se od ovago stabilizovanog luka načini
vodena supstancija, ona nema antibakterijsko dejstvo; ako se toj suspenziji doda malo suspenzije
nestabilizovanog samlevenog luka, dakle , enzima, odmah se javlja baktericidno dejstvo. Iste,
1947. godine izolovano je iz glavice belog luka novo jedinjenje i nazvano aliin, u obliku
igličastih kristala bez mirisa.

Aliin nema antibakterijske osobine, ali ako se njegovom rastvoru doda ferment alinaza iz
svežeg luka, antibakterijsko dejstvo je vrlo veliko protiv streptokokusa, piogenesa, koli-bacila,
bacila tifusa i dizenterije.

4.2.2 Upotreba belog luka u naučnoj medicini

Beli luk se sve više i raznovrsnije upotrebljava u naučnoj medicini. Izrađuju se preparati u
farmaceutskoj industriji. Upotreba u naučnoj medicini, uglavnom se poklapa sa upotrebom u
narodnoj medicini. Ulazi u sastav raznih preparata za izazivanje apetita, za jačanje, kao stimulans
živčanog sistema, protiv visokog krvnog pritiska, arterioskleroze i dečjih glista, kao efikasno
antiseptično preventivno sredstvo protiv raznih zaraznih bolesti, protiv hroničnog bronhitisa,
velikog i običnog kašlja kao ekspektorans, u obliku kašice za lečenje čireva i uboja, protiv peruti
i opadanja kose i dr. Lekovi od belog luka uzimaju se pre jela. U apoteci i farmaceutskoj
industriji , nekada su se izrađivale od belog luka tinkture, macerati, sirće, etarsko ulje, sirup,
prašak i alkoholatura. Doze belog luka zavise od oblika u kome se uzima, npr. 20-30 kapi
tinkture, praška 4-6 g, po 20 g soka itd. Naš narod i narodni lekari su preporučivali beli luk uz
svako jelo svaki dan, najčesti šće stucano u sirćetu. Ovo je sasvim opravdano , jer se u sirćetu
alicin najbolje dr loptži, pa je takav lek i najaktivniji.

14
Alii cepae bulbus-lukovica crnog luka

slika 6. Crni luk

Biljka. Višegodišnja (dvogodišnja) zeljasta biljka. Lukovica je spljoštena ili izdužena,

obavijena crvenomrkim, ljuskastim listovima. Stablo u donjem delu prošireno, šuplje. Listovi
bez drške, cilindrični, plavozelene boje. Cvast je gust loptasti štit obavijen sa 2-4 listića. Cvetovi
na drškama, aktinomorfni, sa šest bledozelenih listića perigona. Plod je loptasta čaura, ispunjena
sitnim, naboranim , crnim semenom. Danas se gaji, nepoznata je u divljem obliku. Postoji veliki
broj sorti i varijeteta crnog luka.
Droga. Koristi se sveža ili osušena lukovica gajenih biljaka. Vadi se u kasno leto, očisti od
spoljašnjih listova i koristi sveža ili se suši u termičkim sušarama. Sve više se koristi postupak
liofilizacije za sušenje luka.
Sastojci. Lukovica crnog luka sadrži fruktozane niskog stepena polimerizacije, flavonoidne
heterozide, mineralne materije i sumporna jedinjenja. Osnovni sastojak svežeg luka je trans-(+)-
S-(1-propenil)-L-cisteinsulfoksid, a u manjoj količini drugi alkil- i alkenilcistein i njihovi
sulfoksidi. Razlaganjem preko 1-propenilsulfinske kiseline, nastaju brojna disulfidna jedinjenja.
Delovanje.Zbog prisustva sumpornih jedinjenja, sok crnog luka deluju antimikrobno.
Takođe, utiče na aktivnost nekih ciklooksigenaza i lipooksigenaza, pa smanjuje agregaciju
tromboita i deluju fibrinolitički. Zbog flavonoidnih sastojaka,c rni luk deluje kao diuretik. Na
laboratorijskim životinjama je potvrđena i hipoglikemička aktivnost soka crnog luka(možda su
fruktozani odgovorni za ovakvu aktivnost?) i antiasmatično delovanje.
Primena. Crni luk se mnogo manje koristi u terapijske svrhe nego beli luk. Tradicionalno se
sok crnog luka koristi kao diuretik i kao blagotvorno dopunsko sredstvo kod šećerne bolesti. U
Nemačkoj ga preporučuju za prevenciju arterioskleroze. Dnevne doze su 50 g sveže ili 20 g suve
lukovice, odnosno odgovarajuća količina preparata. Mnogo je manje fitopreparata na bazi crnog
luka. Često se sreće kao sastojak homeopatskih preparata.

15
 5. Zaključak

Ekspanzijom nauke i tehnologije, s jedne strane, dolazi do sve veće upotrebe hemijskih
sredstava i lekova, ali s druge strane, dolazi do okretanja čoveka prirodi i većeg korišćenja
lekovitog bilja. S obzirom da su biljke s cijanidnim i sumpornim heterozidima , široko
rasprostranjene i u svakodnevnoj ishrani, sa tim je i velika potreba za njihovim izučavanjem .
Pošto im je spektar dejstva veoma širok za mnoštvo dijagnoza, tim je veća potreba za naučnom
potvrdom.

16
 6. Literatura

1. Zdravstvena ispravnost namirnica , Prof. dr Milan O. Mirić i prof. dr Slađana S.

Šobajić ,Beograd ,2002
2. Jovan Tucakov ,LEČENJE BILJEM ,Zapis,Jun, 2010
3. Lečenje biljem - Jova Mijatović
4. Lečenje lekovitim biljem i još ponešto- Olga Jovanović
5. Lekovito bilje- Dr.Dragoljub Žunić
6. Lečenje po Vasi Pelagiću Jevanđelje zdravlja-Vasa Pelagić
7. Magični svet lekovitog bilja- Snežana Ognjenović
8. Zdravlje iz božje apoteke- Marija Treben
9. Nada Kovačević ,Osnovi farmakognozije

17