Visoka zdravstveno – sanitarna škola strukovnih studija

“Visan”, Beograd

Predmet:  Klinička farmacija

Rizici vezani za primenu antimikrobnih

lekova
-seminarski rad-

Profesor: Student:

Prof. dr Zorana Dragin 12-V/2014

U Beogradu,
Mart, 2015
 Sadržaj

1. Uvod............................................................................................................................................2
2. Mehanizam delovanja antibiotika................................................................................................3
3. Neželjena delovanja kao posledica interakcije između antimikrobnih lekova............................5
4. Rezistencija bakterija na antibiotike............................................................................................6
4.1 Beta-laktamski antibiotici......................................................................................................7
4.2 Monobaktami i karbapenemi.................................................................................................8
4.3 Cefalosporini..........................................................................................................................9
4.4 Glikopeptidni antibiotici......................................................................................................10
5. Aminoglikozidni antibiotici.......................................................................................................11
6. Zaključak...................................................................................................................................13
7. Literatura....................................................................................................................................14

1
 1. Uvod
Hemioterapijski ili antimikrobni lekovi su suptance koje po principu selektivne toksičnosti
sprečavaju razvoj patogenih bakterija i drugih mikroorganizama, a da je ta toksičnost podnošljiva
za domaćina.
Antibiotici su antimikrobne supstance dobijene iz saprofitnih bakterija ili gljivica ( plijesni,
streptomicete). Selektivno toksično dejstvo se zasniva na biohemijskim i metaboličkom
razlikama između patogenih mikroba i čoveka. U zavisnosti od vrste organizma koji prouzrokuje
infekciju, antiinfektivni lekovi se dele na antibakterijske, antivirusne, antigljivične,
antiprotozoalne i antihelmintike.
Po načinu dejstva antibakterijski se dele na bakteriostatske i baktericidne. Podela nije striktna
pa u većim dozama neki bakteriostatik može postati baktericidan. Kada koristimo bakteristatske,
za suzbijanje rasta i razmnožavanja, računamo na pomoć samog organizma, a ako pomoć nije
adekvatna bolje je koristiti baktericidne.
Baktericidno delovanje pogađa samo bakterije koje se dele, međutim česti su recidivi pa se
terapija mora produžavati. Baktericidi su penicilin, cefalosporini, streptomicin, gentamicin,
neomicin, bacitracin, rifampicin, izoniazid....
Bakteriostatski su tetraciklin, hloramfenikol, eritromicin, klindamicin, sulfonamidi.... Opšti
principi antiinfektivne terapije nalažu da se antibiotici primjenjuju samo kada se pouzdano zna
da je u pitanju bakterijska infekcija, da ne bi došlo do poremećaja normalne flore, pojave
rezistencije, preosjetljivosti, ili toksičnosti. Potrebno je pravilno izabrati lek ili uraditi
antibiogram (pogotovo kod g-).
Profilaksa antibioticima samo u slučaju endokarditis lenta i postoperativnoj sumnji na infekcije.
Empirijsak terapija je primena leka protiv predpostavljenog uzrokovača bolesti jer se nema
vremena čekati rezultate analiza. Kombinovana terapija se koristi u slučaju mešovitih
bakterijskih infekcija, u cilju postizanja sinergizma (efekti kombinacije jači), u cilju sprečavanja
rezistencije, smanjenja toksičnosti i sprečavanja enzimske inaktivacije antibiotika.

2
 2. Mehanizam delovanja antibiotika

Postoje 4 mehanizma:
 Inhibicija sinteze ćelijskog zida
 Promjena permeabilnosti ćelijske membrane i aktivnog transporta kroz ćelijsku
membranu
 Inhibicija sinteze proteina, tj.inhibicija translacije i transkripcije genetskog materijala
 Inhibicija sinteze nukleinskih kiselina

Inhibicija sinteze ćelijskog zida ( penicilini, cefalosporini, bacitracin, cikloserin, vankomicin).

Ćelijski zid sadrži kompleks polisaharida ( N-acetil-glukozamin i acetilmuraminska kiselina) i
unakrsno vezanih polipeptida koji se zove mukopeptid, murein ili peptidoglikan (sisari to
nemaju). Mnogo je deblji kod g+ nego g- bakterija. Prvi korak je vezivanje za ćelijski zid preko
receptora u zidu koji se zovu «proteini za vezivanje penicilina» (PBP, Penicilin-Binding-
Protein). Poslije vezivanj beta-laktamskog leka prestaje sinteza peptidoglikana. Slijedeći korak je
otklanjanje inhibitora autolitičkog enzima u zidu bakterije i nastaje smrt i liza. Međutim, neke
bakterije produkuju enzime beta-laktamaze pod genetskom kontrolom plazmida, koje otvaraju
beta-laktamski prsten i time razaraju antibiotik, te tako postaju rezistentne (stafilokok i gcrijevne
bakterije). Ali se onda antibioticima dodaju klavulanska kiselina i sulbaktam, koji vezuju
betalaktamaze i tako sprečavaju njihovo razorno dejstvo po peniciline. Bacitracin i vankomicin
inhibiraju rane faze sinteze peptidoglikana koje se odigravaju u unutrašnjosti ćelije, pa trebaju
prvo ući u nju.

Inhibicija funkcije ćelijske citoplazmatske membrane (amfotericin B, nistatin, polimiksini).

Ovi antibiotici remete funkciju i integritet membrane, makromolekuli i joni izlaze te nastaje liza i
smrt bakterije. Polimiksini deluju na g-, posebno na one koje u membrani imaju fosfatidil-
etanolamin.

3
Inhibicija sinteze proteina (aminoglikozidi, hloramfenikol, eritromicini, linkomicini i
tetraciklini) i svi deluju na ribozome u bakterijama. Selektivno dejstvo se zasniva na tome što
bakterije imaju ribozome 70S (posjedinice 30S i 50S), a mi 80S. Kod aminoglikozida prvi korak
je vezivanje za podjedinicu 30S, onda aminoglikozid blokira normalnu aktivnost subjedinice za
formiranje peptida, pa se informacija koju nosi mRNA pogrešno učitava na mjestu za
prepoznavanje na ribozomu, te nastaje pucanje polizoma u monozome koji nisu sposobni da
sintetišu protein, što rezultuje smrću bakterije. Međutim česta je rezistencija prema
aminoglikozidima i to zbog nedostatka specifičnog receptora na 30S pa nema vezivanja, mikrobi
produkuju razne enzime koji ih razaraju, defekt u propustljivosti pa ne mogu da uđu, a kod
anaerobnih su neefikasni jer im za ulazak u ćeliju aktivnim transportom nema neophodnog
kiseonika. Tetraciklini se isto vezuju za 30S ali oni sprečavaju uvođenje novih aminokiselina u
početni peptidni lanac. Dejstvo je bakteriostatsko pa traje samo dok je bakterija izložena dejstvu
leka. I hloramfenikol (50S) sprečava ubacivanje novih aminokiselinau lanac inhibišući peptidil
transferazu, ali postoje rezistentne koje proizvode hloramfenikolacetil-transferazu koja inaktiviše
lek. Eritromicin i linkomicin se vezuju za 50S i ometaju stvaranje početnih kompleksa za sintezu
proteina.

Inhibicija sinteze nukleinskih kiselina ( hinoloni, sulfonamidi, trimetoprim, rifampicin,

pirimetamin). To su inhibitori sinteze DNA. Rifampicin inhibiše rast vezujući se za DNA-
zavisnu RNA polimerazu bakterija, inhibišući tako sintezu bakterijske RNA. Sulfonamidi deluju
kompetitivno sa para-amino-benzojevom kiselinom koja je prekursor u sintezi folne, neophodne
za sintezu nukleinskih kiselina bakterija. Postantibiotski efekat je vrijeme potrebno da bi se
bakterije poslije izlaganja dejstvu leka, vratile na brz rast u kulturi.

slika 1. Mehanizam dejstva antimikrobnih lekova

4
 3. Neželjena delovanja kao posledica interakcije između antimikrobnih
lekova

Neželjene delovanja antimikrobnih lekova mogu nastati i nakon njihove međusobne interakcije
ili interakcije između njih i drugih lekova. Stoga česte primene kombinacije antibiotika koje nisu
klinički validne ili koje nisu bar in vitro i in vivo isprobane, treba izbegavati. Tek kada se
testovima utvrdi da je negde poželjna kombinovana primena više antibiotika ,treba ustanoviti
racionalan izbor. Međutim, pristustvo sve većeg broja antibiotika širokog spektra( cefalosporin
treće i četrvrte generacije i fluorohinolona treće generacije), svakako će umanjiti potrebu za
kombinovanom primenom više antimikrobnih lekova u skoroj budućnosti.

Tabela 1. Prikaz neželjenih efekata ,koji mogu nastati kao posledica interakcije antimikrobnih
lekova

INTERAKCIJA SA
LEKOVI NEŽELJENI EFEKT
LEKOM
Celaloridin ,cefalotin,
Nefrotoksičnost
polimiksini, furosemid
Aminoglikozidi
Polimiksini, kurareu-slični
Neuromuskularna blokada
lekovi, anestetici
Amfotericin B Aminoglikozidi Nefrotoksičnost
Prolagirana anestezija ,
Hloramfenikol Dikumarol, barbiturati
antikoagulantni efekt
Grizeofulvin Dikumarol, barbiturati Smanjena antikoagulatni efekt
Smanjena apsorpcija
Linkomicin Kaolin-pektin
linkomicina
Tiamulin Neurotoksičnost
Monensin
Nefrotoksičnost ,neuromuskul
Polimiksini Aminoglikozidi
aturana blokada
Rifampin Teofilin Povećanje klirensa teofilna

Sulfonamidi Oralni antikoagulansi Produžen antikoagulantni efekt

Barbiturati Potenciranje anestezije

Tetracinlini
Oralno gvožđe , kalcijum i
Smanjena apsorpcija tetraciklina
magnezijum

5
 4. Rezistencija bakterija na antibiotike

Postoji više mehanizama pomoću kojih mikroorganizmi ispoljavaju rezistenciju prema lekovima:
 Produkcija enzima koji razaraju lekove. Npr stafilokok proizvodi beta-laktamazu i razara
penicilin. Mnogi drugi proizvode beta-laktamazu dok neke g- produkuju
hloramfenikolacetiltransferazu koja može da razori hloramfenikol.
 Promjena permeabilnosti. Tetraciklini deluju nagomilavajući se u unutrašnjosti, ali neke
bakterije mu ne daju da prođe membranu, pa se onda kombinuje sa antibioticima koji
razaraju membranu.
 Promjena u strukturi mjesta vezivanja. Promjene se receptori na 30S ili 50S ribozomima.
 Promjena metaboličkih puteva. Bakterije razviju alternativni metabolički put pa kod
rezistencije na sulfonamide, za sintezu umjesto PABA koriste gotovu folnu kiselinu.
 Razvoj alternativnog enzima. Kod rezistencije na sulfonamide neke bakterije su u stanju da
razviju alternativni enzim koji je sposoban da obavi metaboličku funkciju a nije osjetljiv na
dejstvo leka.
Poreklo rezistencije prema lekovima može biti genetsko i negenetsko. Veliki broj mikroba je u
cilju opstanka razvio čitav niz genetskih promjena i procesa selekcije. Genetska rezistencija
može biti hromozomska i ekstrahromozomska. Hromozomska je rezultat spontane mutacije na
bakterijskom hromozomu koje se onda selektiraju u prisustvu leka koji ubija osjetljive, a
preživljavaju rezistentni mutanti. Hromozomski mutanti najčešće mijenjaju strukturu receptora
za lek i time postaju rezistentni.
Ekstrahromozomska nastaje posredstvom plazmida koji mogu biti u DNK bakterije ili slobodni u
citoplazmi. R-faktor je klasa plazmida koja nosi gene za rezistenciju što se vidi kod rezistencije
na beta-laktame, aminoglikozide, hloramfenikol i tetraciklin. Genski materijal i plazmid se
prenose:
 Transdukcijom, plazmid DMA se prenosi bakterijskim virusom na drugu bakteriju
 Transformacijom, spontano ili u laboratoriju ogoljela DNA prelazi sa jedne vrste ćelije na
drugu i mjenja joj genotip.
 Konjugacijom, genetski materijal se prenosi prilikom oplodnje (konjugacije)
 Transpozicijom, premještanje samo po jednog gena, tj sekvenci DNA sa plazmida na
plazmid
Negenetsko porijeklo rezistencije se zasniva na činjenici da je za djelovanje antibiotika potrebna
njihova aktivna replikacija. Primjer su mikobakterije tuberkuloze koje mogu godinama ostati
rezistentne na antibiotike, a razviti infekciju samo u imunosupresiji domaćina. Neke bakterije
mogu izgubiti ciljno mjesto za antibiotike.Sprečavanje rezistencije se svodi na izbjegavanje
upotrebe antibiotika u profilaktičke svrhe, pravilno doziranje i ograničeno trajanje terapije, te
kombinovanu primjenu različitog mehanizma djelovanja.

6
 4.1 Beta-laktamski antibiotici

Flemingu je na pertijevu šolju zasijanu stafilokokom, sasvim slučajno, iz vazduha pala jedna
plijesan Penicillium notarum i oko sebe onemogućila razvoj stafilokoka. U grupu beta
laktamskih antibiotika spadaju: penicilini, cefalosporini, monobaktami i karbapenemi.
Penicilin se prvo izolovao iz penicillium notarum a danas se izoluje iz penicillium chrysogenum,
a od svih prirodnih penicilina najvažniji je benzilpenicilin (penicilin G). Osnova hemijskog
sastava je 6-amino-penicilinska kiselina koja nastaje iz beta laktamskog i tiazolidinskog prstena.

Sve ostale grupe se prave dodavanjem radikala na amino grupu 6-aminopenicilanske kiseline.
Prema tome razlikujemo 3 grupe:
 prva (penicilin G) pokazuje najjaču aktivnost prema g+, ali slabu prema g- i visoku
osjetljivost na beta laktamaze. Razara ga HCl u želudcu.
 druga grupa djeluje na stafilokok jer su rezistentni na beta laktamaze ali su slabi prema
g+, a potpuno neaktivni prema g- (nafcilin i meticilin)
 treća su penicilini sa proširenim antibakterijskim spektrom (ampicilin,
antipseudomonasni penicilin npr.mezlocilin) deluju dobro na g+ i g-.

Svi beta laktami sprečavaju sintezu ćelijskog zida: vezivanje za poseban protein PBP, inhibicija
sinteze blokadom transpeptidacije peptidoglikana, aktivacija autolitičkih enzima ćelijskog zida i
nastaje smrt bakterije. Penicilini i cefalosporini deluju baktericidno samo ako se odvija sinteza
peptidoglikana tj.ako se bakterije razmnožavaju.

Rezistencija: postoje 4 mehanizma rezistencije:

1. inaktivacija pod dejstvom beta-laktamaza: stafilokok, hemofilus i E. coli razgrađuju
peniciline, ali ne i cefalosporine. Pseudomonas aerginosa ima širok spektar rezistencije
tako da razgrađuje i jedne i druge, dok karbapenemi rezistentni na penicilinaze i
cefalosporinaze ali ne i na metalo-beta-laktamaze.
2. modifikacija ciljnog proteina koji vezuje penicilin PBP (stafilokok, pneumokok i
enterokok).
3. poremećaj prodiranja leka prema ciljnom PBP-u ( kod g- postoji spoljna neprobojna
membrana ćelijskog zida)
4. efluks-pumpa se sastoji od citoplazmatskih i periplazmatskih proteina koje vezuju neke
neta-laktame i izbacuju ih natrag kroz spoljnu membranu (g-).

7
 4.2 Monobaktami i karbapenemi

Su najnoviji beta laktamski antibiotici. Aztreonam se vezuje za poseban receptor proteina PBP 3
u membrani bakterije prouzrokujući prekidanje sinteze. Rezistentan je na beta-laktamaze i za
razliku od prethodnih rezistentnih, ne izaziva sam po sebi njihovu produkciju. Djeluje protiv g-
bacilla, uključujući Pseudomonas i Serratiu, ali ne i protiv g+ i anaeroba.

Intravenski 1-2g svakih 8h, biopoluvrijeme je 1-2h, a znatno duže kod insuficijencije bubrega.
Dobro ga podnose bolesnici alergični na penicilin. Imipenem i meropenem imaju širok
antibakterijski spektar koji uključuje gbacile, g+ bakterije i anaerobe. Rezistentan je na većinu
beta- laktamaza. U bubregu ga inaktiviše dehidropeptidaza tako da ga malo ima u mokraći, ali se
koristi sa cilastatinom, inhibitorom dehidropeptidaze. Nasuprot tome meropenem se ne
razgrađuje u bubregu. Dobro prodire u tkiva i tečnosti. Važno je istaći da je ona reaktivan na
mnoge sojeve pneumokoka rezistentne na peniciline, u terapiji enterokoka, a za pseudomonas se
koristi sa aminoglikozidom zbog rezistencije. NE su nauzeja, povraćanje, dijareja, ospe po koži i
bol na mjestu ubrizgavanja. Bolesnici alergični na penicilin, alergični su na imipenem.

NE penicilina: alergija u vidu crvenila, svraba, ospe i urtikarije (kasne alergije i ne ugrožavaju
život) i 0.4% anafilaktički šok u vidu napada bronhijalne asthme, edemom glotisa ili mozga (rane
alergije i ugrožavaju život). Senzibilizacija može nastati i unošenjem namirnica koje sadrže
tragove penicilina kao što su mleko i mliječni proizvodi. Postoji i ukrštena alergija tako da se
treba ukinuti nepotrebno uzimanje jer dolazi do opasnosti od stvaranja preosjetljivosti.
Toksičnost samo u megadozama od 20 000 000 i.j. jer nadražuje nervni sistem i povećava
razdražljivost neurona i izaziva konvulzije. Terapija penicilinskog šoka je: adrenalin
intramuskularno (1mg) ili intravenski (10-20 puta manje) ako je frka i ponavljati svakih 10-20
min 4-5 puta; antihistaminik (difenhidramin, hlorpiramin, prometazin) intravenski; aminofilin
intravenski ako ima bronhospazma 250-500 mg intravenski; kortikosteroid intramuskularno.

8
 4.3 Cefalosporini

Cefalosporini su polusintetski antibiotici, derivati amino-cefalosporanske kiseline koja se dobija

iz prirodnog cefalosporina C. Deluju baktericidno na veliki broj g+ uključujući i stafilokoke koji
stveraju rezistenciju. Od g- deluju na E.coli, klebsiellu, proteus mirabilis i haemophillus
influenzae. MD je isti kao i u penicilina. Razlog za rezistenciju prema njima je njihovo slabo
prodiranje u membranu, nedostatak PBP-a, beta laktamaze (cefalosporinaze posebno novi tipovi
kod enterobactera, serratae i pseudomonasa) i izostanak aktivacije autolitičkih enzima u zidu
bakterije. Podjeljeni su u 4 generacije. Što su se više razvijali, povećavao se spektar dejstva
prema g-, anaerobima i prema rezistentnim sojevima, smanjivala se efikasnost prema g+, a
postajali su sve skuplji.

Prva generacija – cefazolin, cefadroksil, cefaleksin (Palitrex), cefalotin, cefapirin i cefradin.

Koriste ne protiv svih g+ (pogotovo terapija infekcije kože i mekih tkiva S.aureus i S.pyogenes),
a od g- kod E.coli, Klebsiella pneumoniae (bolji jer su manje toksični od drugih), proteus
mirabilis i haemophilus influenzae. Cefazolin je alternativa antistafilokoknom penicilinu kod
alergije na peniciline, a i koristi se kao hiruška profilaksa.
Druga generacija – cefaklor, cefamandol, cefonicid, cefuroksim, cefprozil, loracarbef,
ceforanid, cefoksitin, cefmetazol i cefotetan ( zadnja 3 protiv anaeroba). Isto kao prva samo malo
širi spektar kos g- bakterija. Ne deluju na pseudomonas i enterokok.
Treća generacija – cefoperazon, cefotaksim, ceftazidim, ceftizoksim, ceftriakson (Longaceph),
cefiksim, cefpodoksim, ceftibuten i moksalaktam. Napredak je u proširenju spektra g-,
sposobnost da prolaze hematoencefalnu barijeru, dejstvo protiv serratiae marcenses, i
rezistentnih sojeva haemophilusa i najserije koji stvaraju beta-laktamaze. Cefazidim i
cefoperazon deluju protiv pseudomonas aeruginosa. Lekovi su izbora u terapiji teških infekcija
klebsiellae, enterobactera, proteusa, providentiae, serratiae i haemophilusa. Cefriakson je odličan
kod teških blika lajmske bolesti i gonoreje.
Četvrta generacija – cefepim sličan trećoj ali je efikasniji na rezistentne beta lakramaze i
djeluje na rezistentne P.aeruginisa, S.aureus, enterobakterija, S.pneumoniae, hemofilusa i
najserije. Efikasan u bolničkim infekcijama.

Farmakokinetika: većina se ne resorbuje pa se primjenjuju parenteralno, osim cefaleksina i

cefadroksina koji su otporni na želudačnu kiselinu . raspodjela je ista kao penicilina, jedino
slabija u likvoru, ali cefuroksim i cefotaksim prolaze pa se koriste kod meningitisa. Većina se
izlučuje bubrezima a mali broj putem žuči. Bolji efekat ima parenteralna nego oralna primena, ali
je bolna pa se koristi inravenski.
NE: alergije koje su većinom manje izražene nego penicilinske. U 5-10% je ukrštena alergija.
Opisano je nefrotoksično dejstvo poslije doza većih od 6g dnevno. Rijetke su dijareje.

9
 4.4 Glikopeptidni antibiotici

Vankomicin se koristi kod stafilokoknih infekcija, čak i onih najrezistentnijih. Rezistencija

prema njemu je jedino dokazana kod Enterococcusa faeciuma i Enterococcusa faecalisa, a ko je
rezistentan prema vankomicinu, rezistentan je na sve. MD je inhibicija sinteze mukopeptida u
zidu bakterija. On djeluje sinergistično sa aminoglikozidima peotiv enterokoka i g+.
Farmakokinetika: oralno i intravenski, ravnomjerna raspodjela, eliminiše se putem bubrega.
Glavna indikacija se stafilokokna sepsa, često rezistentna, a još se koristi u terapiji meningitisa i
enterokolitisa koji uzrokuje clostridium dificile. NE su flebitis na mjestu ubrizgavanja, brzo
ubrizgaavnje izaziva crvenilo, a rijetka je nefrotoksičnost. Teikoplanin je isti kao vankomicin,
jedino se može primjenjivati intramuskularno i intravenski bez NE i biopoluvrijeme je 45-70 h
što omogućuje jednokratnu dnevnu primjenu.

Deluju i na aerobne i na anaerobne bakterije. Vankomicin je glavni glikopeptidni antibiotik.

Vankomicin je baktericid (osim protiv streptokoka) i deluje tako što inhibira sintezu ćelijskog
zida. Efikasan je uglavnom protiv Gram pozitivnih bakterija i koristi se protiv meticilin-
rezistentnih stafilokoka!. Vankomicin se ne apsorbuje iz creva i primenjuje se oralno samo u
slučaju terapije gastrointestinalne infekcije uzrokovane Clostridium difficile. Parenetralno se
primenjuje intravenskim putem i ima poluvreme eliminacije iz plazme od oko 8 sati.

Klinička primena vankomicina ograničena je uglavnom na pseudomembranozni kolitis i

terapiju nekih multirezistentnih stafilkokoknih infekcija. Takođe je dragocen kod ozbiljnih
stafilokoknih infekcija, kod pacijenata alergičnih na penicilin i cefalosporine kao i kod nekih
formi endokarditisa.

Teikoplanin je baktericidni antibiotik, koji nastaje fermentacijom Actinoplanes teicomyceticus.

Efikasan je protiv aerobnih i anaerobnih Gram-pozitivnih bakterija.

10
 5. Aminoglikozidni antibiotici
Streptomicin, gentamicin, torbamicin, amikacin, neomicin, kanamicin, sisomicin i netilmicin.
Dobijaju se od streptomiceta i polisintetskum putem, oni su u obliku soli (najčešće sulfata), čiji
su rastvori najpostojaniji pri pH 6-8. Spektar dejstva zahvata gram-negativne bakterije
uključujući i Mycobacterium tuberculosis. Kao što su penicilini idealni za g+, gentamicin i
amikacin su savršeni za g-, a ne deluju protiv anaeroba. Primena ovih lekova zahtjava veliku
predostrožnost zbog neurotoksičnog i nefrotoksičnog djelovanja.

MD: aminoglikozidi su baktericidni lekovi koji postižu ireverzibilnu inhibiciju proteinske

sinteze. Počinje prodiranjem kroz omotač bakterijske ćelije koje je djelimično aktivni, a
djelimično pasivni transport, po ulasku u ćeliju se veže za receptor na 30S ribozomu koji su pod
kontrolom hromozoma preko kojih se inhibiše sinteza proteina i to:
1. ometanjem početnog kompleksa formiranja peptida
2. prouzrokuju pogrešno učitavanje šifre na mRNA pa se uvedu pogrešne aminokiseline u
peptide
3. prouzrokuju raspadanje polizoma u nefunkcionalne monozome.

Mehanizam rezistencije je promjena površine bakterija, promjena receptornog proteina i

produkcija enzima koji ih razaraju. Sve je ovo pod kontrolom plazmida pa se može prenijeti sa
bakterije na bakteriju.

Streptomicin: farmakokinetika: ne resorbuje se iz GIT-a, daje se intramuskularno, max 1-2h,

biopoluvrijeme 50%, teško prolazi barijere, izlučuje se putem mokraće, a mali dio putem žuči.
Terapijska primena danas prošlost zbog rezistentnih sojeva, a učimo ga da ne bi mogli da
šetamo adom i kališom. Koristio se u terapiji bruceloze, tuberkuloze, endokarditisa, tularemije,
kuge. NE je što selektivno zahvata statoakustički nerv i oštećujevestibularni i kohlearni aparat,
pa su poremećaji vrtoglavica, nistagmus i oštećen sluh. Zabilježeno je ioštećenje bubrega i lakše
alergije. Kontraindikacije su sve ovo pobrojano i trudnoća.

11
Gentamicin: djeluje protiv mnogih g+ ig-, a u kombinaciji sa beta-laktamima djeluje protiv
pseudomonasa, proteusa, enterobactera, klebsiellae i serratiae. Razlog rezistencije je ne
prodiranje kroz membranu pa se kombinuje sa beta-laktamima, i zbog enzima, ali onda
koristimo amikacin na koji nema rezistencije. Farmakokinetika: isključivo intramuskularno,
max 1-1.5h, biopoluvrijeme 6-8h, izlučuje se većina bubregom,a manji di putem žuči. Bolji
efekat se dobija davnjem jedne veće doze nego više malih, a i toksičnost je manja. Lokalno se
primjenjuje za inficirane opekotine i rane i u oftalmologiji. NE trudnoća, oštećenje
vestibularnog sistema i bubrega. Njegov efekat se smanjuje kada je pomješan sa heparinom,
karbenicilinom, penicilinom i cefalosporinima.

Torbamicin: sličan gentamicinu, ali 2-4 puta je aktivniji protiv pseudomonasa. Koristi se i kod
bakterija umjereno osjetljivih prema gentamicinu, ali ne i rezistentnih.
Amikacin: koristi se kod rezistencije na gentamicin. Djeluje na g- crijevne baketrije kao što su
proteus, pseudomonas, enterobacter i seratia, i u kombinaciji sa antituberkuloticima protiv
mycobacteriuma tuberculosis. NE je nefro i ototoksičnost.
Kanamicin i neomicin: deluju kod rezistencije na streptomicin u tuberkulozi, ali su više
toksični pa se manje pimjenjuju.
Netilmicin: kod rezistencije na gentamicin. Sličan kanamicinu.
Spektinomicin: kod gonoreje rezistentne na gentamicin i penicilin. Intramuskularno i
nefrotoksičan je.

12
 6. Zaključak
Danas se u klinickoj praksi humane i veterinarske medicine, kako kod nas tako i u svetu koristi
veliki broj antimikrobnih lekova. Mnogi od njih veoma efikasno deluju na brojne uzročnike
infekcija, meñutim ima i onih koji nisu dovoljno efikasni, koji se slabije resorbuju, na koje se
razvila rezistencija kod bakterija, ili pak onih koji izazivaju veoma ozbiljna neželjena dejstva.

Zato se u mnogim laboratorijama u svetu danas intenzivno radi na pronalasku i sintezi novih
antimikrobnih lekova, sa širim antimikrobnim spektrom, jačim (baktericidnim) dejstvom,
odnosno lekova koji imaju što manje neželjenih dejstava. Pokušavaju se naći i odrediti i nova
napadna mesta u bakterijskoj ćeliji na koje bi potencijalni antimikrobni lek trebao da deluje.

Nažalost, svedoci smo da se antimikrobni lekovi danas prilično često i neracionalno koriste.
Zbog toga, mikroorganizmi postaju sve više rezistentni, a samim tim i terapija neefikasna. Da bi
se sačuvala terapijska vrednost određenog antimikrobnog leka, njegova primena mora biti strogo
kontrolisana. Poredtoga, predviđa se da će se u budućnosti antimikrobni lekovi u cilju
postizanja uspešne terapije infekcija uzrokovanih najrezistentnijim mikroorganizmima, morati
primenjivati u što kraćem vremenskom periodu, i najčešće u kombinaciji.

Na kraju svaki pojedinac, koji profesionalno ili na bilo koji način dolazi u kontakt sa
antimikrobnim lekom moraće da preispita sopstvene stavove o njihovoj upotrebi, jer će jedino na
taj način moći da doprinese naporima čiji je osnovni cilj da se sačuvaju antimikrobni lekovi kao
jedno od najdragocenijih oruđa savremene medicinske prakse.

13
 7. Literatura

1. ANTIMIKROBNI LEKOVI ,Vitomir Ćupić ,Fakultet veterinarske medicine, Univerziteta

u Beogradu
2. Božinović D: Antimikrobni lekovi. U: Kalenić S, Mlinarić-Missoni E. Medicinska
bakteriologija i mikologija. Zagreb
3. Francetić I. Antibakterijski lekovi. U: Laurence D, Bennet PN. Klinička farmakologija.
Zagreb: JUMENA, 1988:
4. Francetić I. Kemoterapija bakterijskih infekcija. U: Laurence D, Bennet PN. Klinička
farmakologija. Zagreb

14