Akademija Kosovsko Metohijska

odsek Pec -Leposavic

Ekonomske funkcije, seminarski rad

Student: Stefan Andrejevic

Br.indeksa: 63/22
Profesor: V. Simovic
Predmet: Matematika
 SADRŽAJ

UVOD................................................................................................................................................. 2
1 EKONOMSKE FUNKCIJE...............................................................................................................3
1.1 Funkcija tražnje....................................................................................................................3
1.2 Funkcija ponude..................................................................................................................5
1.3 Funkcija prihoda..................................................................................................................6
1.4 Funkcija troškova................................................................................................................6
1.5 Funkcija dobiti.....................................................................................................................7
2 MATEMATIČKI MODEL................................................................................................................8
1.1 Pojam matematičkog modela.............................................................................................8
3 PRIMERI IZ PRAKSE.................................................................................................................11
Z A K LJ U Č A K...............................................................................................................................13
L I T E R A T U R A.............................................................................................................................14

1
UVOD

Donošenje poslovnih odluka je sve složeniji i zahtevniji proces, pogotovo u

uslovima rizika. Sve se ekonomske pojave i procesi manifestuju u obliku količina,
kvantiteta koje se tokom privrednog razvoja konstantno menjaju npr. (količina
proizvodnje, prodaje, izvoza, uvoza te investicija menjaju se tokom vremena).
Istovremeno sve su ekonomske pojave i procesi međusobno zavisni, tj. promena jedne
utiče u određenoj meri i na promene ostalih. Osnovni zadatak ekonomske analize je
utvrđivanje međuzavisnosti koje postoje među ekonomskim pojavama i procesima radi
njihovog objašnjavanja i predviđanja.

Kvantitativna ekonomska analiza osim utvrđivanja egzistencije, primenom

različitih metoda, nastoji kvantificirati međuzavisnosti koje postoje između ekonomskih
pojava i procesa u realnom ekonomskom svijetu. Osnovna pretpostavka kvantitativne
analize je u tome što ona na temelju utvrđenih međuzavisnosti može kvantificirati
posledice koje će na cieli skup ekonomskih varijabli imati autonomne promjene jedne od
njih. Ona je pretpostavka svakog predviđanja. Mnogi ekonomski procesi se vrlo
jednostavno rešavaju koristeći linearne funkcije i sisteme linearnih jednačina. Neki od
važnijih ekonomskih procesa koje možemo modelirati koristeći linearne jednačine i
sisteme linearnih jednačina su problemi ponude i tražnje.

U ovom radu biće objašnjene osnovne ekonomske funkcije kao što su funkcije
ponude, tražnje, prihoda, zatim pojam ukupnih i prosečnih troškova, te dobit. Drugi deo
rada je posvećen matematičkim modelima u ekonomiji, te su na kraju prikazana dva
praktična primera. Naravno, u radu će se dati zaključna razmatranja te korišćena literatura.

2
1 EKONOMSKE FUNKCIJE

1.1 Funkcija tražnje

Prije nego što uvedemo pojam ekonomske funkcije, potrebno je objasniti pojam
ponude i tražnje. Ponuda i tražnja su dve reči koje ekonomisti najčešće koriste. Ponuda i
tražnja su sile koje omogućavaju funkcionisanje tržišnih ekonomija. One određuju količinu
svakog dobra koje se proizvodi i cijenu po kojoj se prodaje. Izrazi ponuda i potražnja se
odnose na ponašanje ljudi kada na tržištima međusobno deluju jedni na druge. Tržište je
grupa kupaca i prodavaca određenog dobra ili usluge.
Kupci kao grupa određuju tražnju za proizvodima, a prodavci kao grupa određuju
ponudu proizvoda. Tražnja za nekim proizvodom ili uslugom zavisi od niza faktora: od
cene tog proizvoda, cene ostalih proizvoda na tržištu, od standarda potrošača, od navike
potrošača za kupovinom tog proizvoda, od ukusa potrošača i slično. Tražena količina
nekog dobra jeste količina tog dobra koju su kupci spremni i u stanju da kupe.
Odnos između cene i tražene količine važi za većinu dobara u ekonomiji. Taj
odnos je toliko prisutan da ga ekonomisti zovu zakon tražnje. „Zakon tražnje – ako je sve
ostalo nepromenjeno, kada cena nekog dobra raste, tražena količina se smanjuje , a kada
1
njegova cena pada, tražena količina se povećava .“ Naravno, nemoguće je obuhvatiti sve
faktore koji utiču na tražnju nekog proizvoda na tržištu. Očigledno je da se takva analiza
mora vršiti po pravilima analize funkcija više promenjivih. Mi ćemo naše matematičko
ispitivanje svesti na nivo jedne promenljive, i to na analizu funkcije tražnje nekog
proizvoda od njegove cene. Dakle, tražnja za nekim proizvodom je direktno vezana za
njegovu cenu i u suštini ovaj parametar najviše i utiče na tražnju. Ako označimo:
 P – cena nekog proizvoda i
 Q – količina nekog proizvoda,
onda funkciju tražnje možemo izraziti relacijom: Qd=f (P) koja predstavlja direktnu
zavisnost tražnje za nekim proizvodom od njegove cene. Oblast definisanosti ove
funkcije se određuje iz uslova:
 P > 0 – cena nekog proizvoda je uvek veća od nule,
 Q > 0 – tražnja za nekim proizvodom je uvek veća od nule i
 Q´d=f´ (P) < 0 ( porast cene nekog proizvoda smanjuje njegovu potražnju).

Funkciju tražnje možemo predstaviti na grafikonu koji sledi:

3
 cena

cene

cene

Slika br. 1. Kriva tražnje

Iz grafikona jasno možemo vidjeti kako se ponaša kriva tražnje na tržištu. Dakle,
očito je da što je cena nekog proizvoda niža npr. 10 n.j. postoji veća tražnja za njim u
ovom slučaju od 500 jedinica proizvoda X.

Neke od najčešćih funkcije tražnje su sljedeće:

 x= ap +b
 x= ap2+bp+c

Parametri a,b, i c označavaju različite slučajeve tražnje, određuju se na osnovu

datih cena, i njima odgovarajućih količina tražene robe poznatim statističko-matemtičkim
modelima.

4
1.2 Funkcija ponude

Isto kao i funkcija tražnje i ponuda zavisi od niza faktora. Najčešći među njima su:
cena samog dobra, troškovi proizvodnje samog dobra, cene dobara koji su povezani sa
tim dobrom, organizacije tržišta i slično. Ponuđena količina nekog dobra ili usluge jeste
količina koju su prodavci spremni i u stanju da prodaju. Pošto ponuđena količina raste
kada cena raste, a pri padu cene kažemo da ponuđena količina stoji u pozitivnoj
korelaciji sa cenom dobra. Ovaj odnos cene i ponuđene količine zove se zakon ponude i
glasi: "Ako je sve ostalo nepromijenjeno, kada cena nekog dobra raste, raste i ponuđena
količina, a kada cena tog dobra pada, pada i ponuđena količina 2."
Ako označimo sa:
 P – cena nekog proizvoda i
 Q – količina nekog proizvoda
onda funkciju ponude za neki proizvod možemo izraziti relacijom: Qs=f(P) koja
predstavlja direktnu zavisnost ponude nekog proizvoda od njegove cene. Cena pri kojoj
se uspostavlja ravnoteža ponude i tražnje naziva se ekvilibrij ili ravnotežna cena.
Oblast definisanosti funkcije ponude se određuje iz uslova:
 P > 0 cena nekog proizvoda je uvek veća od nule,
 Q > 0 ponuda za neki proizvod je uvek veća od nule tj.mora postojati i
 Q´s=f´(P) >0 (porast cene nekog proizvoda stimuliše proizvođače još više da
proizvode)
Funkciju ponude možemo grafički prikazati na sledeći način:

Povećanje
cena cena...

Slika br.2 Kriva ponude

5
1.3 Funkcija prihoda

Kompanija ostvaruje prihode, TR, prodajom robe, Q po ceni P, za kojom postoji

tražnja na tržištu robe. Zato se ukupni prihodi izražavaju u obliku jednakosti:
TR= p*Q
Ako se cena na tržištu može modelirati kao Po, ista cena, tada TR možemo
izračunati kao TR= Po*Q, gdje je Po konstantna cena za kojom postoji tražnja na tržištu.
Na primer uzmimo pretpostavku da preduzeće prodaje svoj proizvod A po ceni od 5eur,
i to 1000 komada proizvoda. TR=5*1000=5000n.j. u ovom slučaju ukupan prihod od
5000n.j. je prihod koji preduzeće ostvaruje. Pretpostavljamo da funkcija prihoda P= p*f(p)
ima izvod u intervalu u kome je definisana. Njen prvi izvod će biti: P`(p)= f (p) + p * f`(p)
ili P` (p)=x+ p*x`. Izvodna funkcija, funkcije ukupnog prihoda služi za izračunavanje
maksimuma prihoda, uz korišćenje i drugog izvoda. Prvi izvod funkcije ukupnog prihoda
nazivamo funkcijom graničnog prihoda.

1.4 Funkcija troškova

Funkcija ukupnih troškova ili funkcija troškova proizvodnje, koju označavamo sa

C, predstavlja funkcionalnu zavisnost troškova proizvodnje od količine proizvedene robe
tj. C= f (x).
Funkcija C je pozitivno rastuća funkcija. Da bi C=f(x) predstavljala funkciju
ukupnih troškova, mora biti:
1. x > 0,
2. C > 0,
3. C`> 0.
Funkcija C je definisana i ima izvod u intervalu (a,b). Najčešće se pojavljuje u
oblicima:
1. C= ax+b (ax varijabilni, b fiksni troškovi),
2. C= ax2 + b + c
3. C= cx3 + bx2 + cx + d
4. C= aebx, odnosno ln C= lna +bx (a>0)
Funkcija prosječnih troškova proizvodnje ili troškova po jedinici proizvoda, koju
označavamo sa AC, dobija se kada ukupne troškove proizvodnje podelimo sa ukupnom
proizvedenom količinom robe. Odnosno, AC= TC/ Q. Funkcija graničnih troškova je prvi
izvod tj. definisana je prvim izvodom ukupnih troškova i to:
6
1.3 Funkcija prihoda

Kompanija ostvaruje prihode, TR, prodajom robe, Q po ceni P, za kojom postoji

tražnja na tržištu robe. Zato se ukupni prihodi izražavaju u obliku jednakosti:
TR= p*Q
Ako se cena na tržištu može modelirati kao Po, ista cena, tada TR možemo
izračunati kao TR= Po*Q, gdje je Po konstantna cena za kojom postoji tražnja na tržištu.
Na primer uzmimo pretpostavku da preduzeće prodaje svoj proizvod A po ceni od 5eur,
i to 1000 komada proizvoda. TR=5*1000=5000n.j. u ovom slučaju ukupan prihod od
5000n.j. je prihod koji preduzeće ostvaruje. Pretpostavljamo da funkcija prihoda P= p*f(p)
ima izvod u intervalu u kome je definisana. Njen prvi izvod će biti: P`(p)= f (p) + p * f`(p)
ili P` (p)=x+ p*x`. Izvodna funkcija, funkcije ukupnog prihoda služi za izračunavanje
maksimuma prihoda, uz korišćenje i drugog izvoda. Prvi izvod funkcije ukupnog prihoda
nazivamo funkcijom graničnog prihoda.

1.4 Funkcija troškova

Funkcija ukupnih troškova ili funkcija troškova proizvodnje, koju označavamo sa

C, predstavlja funkcionalnu zavisnost troškova proizvodnje od količine proizvedene robe
tj. C= f (x).
Funkcija C je pozitivno rastuća funkcija. Da bi C=f(x) predstavljala funkciju
ukupnih troškova, mora biti:
1. x > 0,
2. C > 0,
3. C`> 0.
Funkcija C je definisana i ima izvod u intervalu (a,b). Najčešće se pojavljuje u
oblicima:
1. C= ax+b (ax varijabilni, b fiksni troškovi),
2. C= ax2 + b + c
3. C= cx3 + bx2 + cx + d
4. C= aebx, odnosno ln C= lna +bx (a>0)
Funkcija prosječnih troškova proizvodnje ili troškova po jedinici proizvoda, koju
označavamo sa AC, dobija se kada ukupne troškove proizvodnje podelimo sa ukupnom
proizvedenom količinom robe. Odnosno, AC= TC/ Q. Funkcija graničnih troškova je prvi
izvod tj. definisana je prvim izvodom ukupnih troškova i to:
6
 lim C ( x + Δxx)−C (x)
C` (x) = Δxx →0 dC
=
Δxx dx
Bitno je napomenuti da se ukupni troškovi sastoje od dve komponente, fiksnih i
varijabilnih troškova. Fiksni troškovi su troškovi koji se ne menjaju sa obimom
proizvodnje, što im i samo ime govori. Bez obzira da li će doći do same proizvodnje mi
imamo npr. troškove zakupa i oni se neće mijenjati sa promenom obima proizvodnje. Dok
varijabilni troškovi su ti koji se mijenjaju sa obimom proizvodnje. Ako se ne planira ništa
proizvoditi određeni period nećemo imati trošak repromaterijala.
Funkcija ukupnih troškova bi izgledala ovako:
TC (Q) = TFC + TVC, gdje su,
TC – ukupni troškovi,
TFC – fiksni troškovi,
TVC – varijabilni troškovi.

Oblast definisanosti funkcije troškova se određuje iz uslova:

1. Q >0 obim proizvodnje je uvek pozitivan,
2. TC > 0 ukupni troškovi uvek pozitivni,
3. TC` = f` (Q) >0 rast proizvodnje povećava ukupne troškove

Funkciju ukupnih troškova takođe možemo iskazati tj. modelirati putem linearne
funkcije i ona bi izgledala ovako:
TC(Q) = a + bQ pri čemu:
TC(Q) = C - predstavljaju ukupne troškove,
Q - količinu proizvodnje određene robe,
b = (ΔTC)/(ΔQ) koeficijent smera (nagib) funkcije ukupnih troškova,
a ∈R -konstanta.

1.5 Funkcija dobiti

Rentabilnost poslovanja preduzeća predstavljena je veličinom dobiti. U

proizvodnom preduzeću dobit se utvrđuje kao razlika između ukupnog prihoda i ukupnih
troškova proizvodnje. Ako obilježimo dobit sa D, tada je,
D = P - C ili,
D(x) = P (x) – C (x)

7
 Ovde se pretpostavlja da je x i proizvedena i prodata količina robe. Kako funkcije
P i C zavise od x tada i D (dobit) zavisi od x. Kada istovremeno posmatramo prihode i
troškove, to nam omogućava da odredimo interval proizvodnje u kome preduzeće ostvaruje
dobit, odnosno u kome posluje rentabilno. Pod intervalom rentabilnosti za određeni
proizvod podrazumevamo interval proizvodnje (X 1,X2), u kome je D>0. Granice intervala
su određene iz uslova D = P – C = 0, što znači za proizvodnju za koju su prihodi jednaki
troškovima. U ekonomiji govorimo o donjoj i gornjoj granici rentabiliteta, između kojih se
nalazi optimalna proizvodnja X0 pri kojoj je dobit najveća.
Maksimalnu dobit dobijamo iz uslova:
D` (x) =0 i D`` (x)<0
P `(x) – C` (x) = 0 ili P`(x)= C`(x)
U tački gde je ostvarena najveća dobit tu su granični prihod i granični trošak
jednaki.
Preduzeće ostvaruje:
1. Dobit, ako je pf (profit) >0 ,odnosno TR>TC
2. Gubitak, ako je pf <0,odnosno TR<TC i
3. Nulti profit( tzv.tačka pokrića), odnosno, TR=TC.

2 MATEMATIČKI MODEL

1.1 Pojam matematičkog modela

Iako danas kompjuterski modeli čine najvažnije područje u modeliranju i

simulaciji, oni nisu jedina vrsta modela. Modeli se mogu podijeliti u sledeće grupe:
mentalni, verbalni, strukturni, fizički, analogni, matemtički, simulacioni i mnogi drugi.
Ako su veze između objekata modela opisane matematičkim relacijama onda model
nazivamo matematički model. Kod formulisanja ovog modela polazilo se od verbalnog
modela koji se transformisanjem dovodi u stanje koje se može opisati matematičkim
jezikom. Ova klasa modela ima široku primjenu a naročito u ekonomskim i inženjerskim
disciplinama. Za nas od posebnog značaja su matematički modeli koji se koriste u
modeliranju ekonomskih procesa i pojava.
Kod realnih sistema pojam funkcionisanja se sastoji od: toka operacije, ponašanja i
načina delovanja. Matematički prikaz ponašanja sistema je matematički model koji se
sastoji od algebarskih, diferencijalnih i logičkih jednačina. Matematički modeli

8
predstavljaju polaznu osnovu za analizu i sintezu sistema upravljanja te simulaciju sistema
na računaru. Matematički model predstavlja važnu komponentu u fazi projektovanja
svakog složenijeg sistema. Ovaj model povlači za sobom identifikaciju sistema koja može
biti teorijska i eksperimentalna.
Matematički model se može definisati kao skup matematičkih relacija koje opisuju
ili definišu veze između pojedinih fizičkih veličina u posmatranom procesu (dimenzije
uređaja, svojstva supstanci). Matematički model predstavlja manje ili više uprošćenu
predstavu stvarnih veza između veličina koje karakterišu neki proces i odražava najvažnije
karakteristike procesa.
Tako se dobrim matematičkim modelom smatra onaj koji odstupa od realne slike u
granicama tolerancije, a pri tome nije kompleksan da bi određivanje brojnih vrednosti
parametra koji figuršu u modelu kao i njegovo rešavanje bilo vrlo otežano ili nemoguće.
Za uspostavljanje matematičkog modela koriste se sljedeći parametri:
 Promenljive,
 Konstante,
 Parametri,
 Jednačine i
 Funkcije.
Promenljiva je nešto što može da menja vrednost, zbog čega se uvek prikazuje
pomoću simbola, umesto brojnih vrednosti. U ekonomiji, to obično mogu biti cene,
količina uvoza, izvoza itd. One promenljive čije vrednosti tražimo u jednačinama,
nazivaju se endogene. Osim njih, u modelu se mogu naći i promenljive koje zavise od
spoljašnjih uslova, nezavisno od samog modela, pa se u tom slučaju nazivaju egzogene
promjenljive. Promenljive se u okviru jednačina najčešće pojavljuju u kombinaciji sa
fiksnim ili konstantnim vrijednostima.
Kada se konstante vrednosti direktno vezuju uz promenljivu, one se nazivaju
koeficijentima i takođe prikazuju pomoću simbola. Ove konstate mogu da uzimaju bilo
koju vrednost, sve dok se ne zamene konkretnim brojevima, a da bi se naznačio ovakav
njihov specijalni status, nazivaju se parametarske konstante ili kraće parametri.
Promenljive u modelu mogu da stoje nezavino, međutim one postaju zanimljive samo
kada su međusobno povezane u jednačinma ili takođe, nejednačinama.

9
 U ekonomiji se razlikuju tri tipa jednačina:

 jednačine za definisanje, u kojima se između dva alternativna iskaza istog

značenja postavlja znak jednakosti (=), a može se koristiti i znak identične
jednakosti (≡),
 jednačine za opisivanje ponašanja, u kojima se prikazuje kako se jedna
promenljiva menja u zavisnosti od promjena drugih promenljivih i

 jednačine uslova ravnoteže, odnosno ekvilibrijuma, koje se koriste samo u

slučaju da je model postigao ravnotežu3.

10
3 PRIMERI IZ PRAKSE

Zadatak br1. Jednačinama Q d= 19-3P-P² i Q p=5P-1 date su funkcije tražnje i ponude

neke robe. Pri kojoj se cijeni i količini ostvaruje ravnoteža na tržištu ovog proizvoda?
Nacrtati odgovarajuće grafike.

Q d= 19-3P-P² - tražnja
Rešenje:
P>0, Q>0, Q´d=f´(P)<0
Q s= 5P-1 - ponuda P>0, Q>0, Q´s=f´(P)>0

19-3P-P² = 5P-1
P²+8P-20 = 0

P½ =
−b ±√ b −4 ac
2

2a

P½ =
−8 ±√ 64 +80 Qd= 19-3P-P² = 19-3*2-2² = 19-6-4 = 9
Qd= 9
2

P½ =
−8 ±√ 144

Qs= 5P-1 = 5*2-1 = 10-1 = 9

2

P½ =
Qs= 9
−8 ±12
2
P1 = 2 P 2 = -10
TRAŽNJA PONUDA
cena : 2 1 cena: 2 1
količina: 9 15 količina: 9 4

cena
7
6

5 tražnja ponuda
4
3
2

1
količina
1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19
Slika br.3 Grafički prikaz tržišne ravnoteže
11
Ravnoteža na tržištu (ponude i tražnje) ostvaruje se pri ceni od 2 novčane jedinice i
količini od 9 komada.

Zadatak br.2 Kompanija proizvodi dva tipa proizvoda. Funkcije mjesečne potražnje date
su izrazima:
P1= 100 – 8Q1 + Q2, gde je tražnja Q 1 tražnja za prvim proizvodom po ceni P 1,

P2= 50 + Q1 – 3Q2 , gde je Q 2 tražnja za drugim proizvodom po ceni P 2,

i troškovima TC (Q1,Q2) = 120 + 3Q1 +50Q2 .

Odrediti:
a) Funkciju mjesečnog prihoda TR (Q1,Q2)
b) Funkciju mjesečnog profita Y (Q1,Q2 )
c) Izračunati: TR (10,8) i Y (10,8).

Rešenje:
a) TR (Q1,Q2) = (P1*Q1) + (P2*Q2) =
= (100-8Q1+ Q2)* Q1 + (50 +Q1 – 3Q2)* Q2 =
= 100Q1-8Q1²+ Q1Q2 + 50Q2+Q1Q2-3Q2² =
= 100Q1-8Q1²+ 2Q1Q2 + 50Q2-3Q2²

b) Y (Q1,Q2 ) = TR-TC =
= (100Q1-8Q1²+ 2Q1Q2 +50Q2-3Q2²) - (120 + 3Q1 +50Q2) =
= 100Q1-8Q1²+ 2Q1Q2 +50Q2-3Q2² - 120 - 3Q1 -50Q2 =
= 97Q1-8Q1²+ 2Q1Q2-3Q2² - 120

c) TR (10,8) Y (10, 8)
TR = 100Q1-8Q1²+ 2Q1Q2 + 50Q2-3Q2² = 1000-800+160+400-192 = 568
Y = 97Q1-8Q1²+ 2Q1Q2-3Q2² - 120 = 970-800+160-192-120 = 18

12
Z A K LJ U Č A K

Analiza ponude daje odgovor na pitanje kako se menja ponuda, tj. kako se
ponašaju ponuđači kad na ponudu deluje cena, odnosno kada na ponudu deluju
necenovni faktori. Zapravo, ponuđači određuju koliko će proizvoditi/prodavati prema
odnosu cene i troškova u proizvodnji. Analiza tražnje, s druge strane, daje odgovor na
pitanje kako se menja potražnja tj. kako se ponašaju kupci, kad se cena dobra menja ili
drugi necenovni faktori. Mehanizam ponude i tražnje, osim za analizu služi da bi se
predvidio uticaj promene ekonomskih uslova na količine i cene.
Na primer, u poljoprivredi, kako će promjene premija za mlijeko uticati na
proizvodnju mlijeka u datoj zemlji. Odnos između tržišne cene dobra i količine tog dobra
naziva se šema potražnje odnosno grafički prikaz kao kriva potražnje. Kriva tražnje ima
opadajući smer. Uzrok tome su dva efekta, efekat dohotka i supstitucije. Efekat dohotka
ako se ništa drugo ne menja, a raste cena proizvoda, potrošačev dohodak se smanjuje i
on kupuje manje proizvoda. Efekat supstitucije s druge strane, kada raste cijena jednog
dobra, a sve ostalo se ne menja, tada potrošači supstituišu to dobro drugim, što dovodi do
smanjenja tražnje.
Tržišni ekvilibrij, odnosno ravnotežu dobijamo pri presjeku krive ponude i
potražnje. Tada dobijamo cenu i količinu pri kojoj je tržište u ravnoteži. Uvođenjem
metoda matematičke analize u ekonomiji, ekonomska nauka je postala kvantitativna nauka.
Osnovna karakteristika ekonomskih funkcija ogleda se u tome što ona na temelju utvrđenih
međuzavisnosti može kvantificirati posledice koje će na celi skup ekonomskih varijabli
imati promjena jedne od njih. Prednosti primene matematičke tehnike u analizi
ekonomskih problema su da se pretpostavke i zaključci izražavaju matematičkim
simbolima, jezikom matematike koji je precizniji da bi smo primijenili matematički jezik,
moramo definisati svoje pretpostavke.
Analizom osnovnih ekonomskih funkcija preduzeće može da dodje do zaključka
kakav je profit i koliki su troškovi pri proizvodnji određenog dobra, i stečen uvid u
isplativost nastavka dalje proizvodnje i prodaje. Kvantitativni duh je uveden u ekonomskoj
nauci radi nastojanja da se ekonomski pojmovi precizno definišu i da se ekonomija
konstruiše u jednu rigoroznu naučnu disciplinu.

13
LITERATURA

1. Berberović, Š., Todorović, Z., „Ekonomika preduzeća“, Ekonomski fakultet Banja

Luka, 2009.
2. Radenković, B., Stanojević, M., „Računarska simulacija „ FON, Beograd, 2009.
3. Bogdanović, S., Milojević, M., Popović,Ž., „Matematika za studente ekonomije“ ,
Niš, 2.izdanje, 2006.
Internet izvori:
- Ekonomske funkcije, URL:
http://www.knowledge-banks.org/matematika_09_nfps_1_svi_04/lekcije/
lekcija5.pdf (21.1.2015)
- Uvod u matematičku ekonomiju, URL: http://sr.wikipedia.org
/sr/Математичка_економија (21.1.2015)
- Ekonomske funkcije, zadaci URL:
http://www.vps.ns.ac.rs/Materijal/mat9249.pdf (19.1.2015)
- Ekonomske funkcije, URL: http://www.megatrend-online.com/poslovna
%20matematika/lekcije/lekcija19.htm

14