Православни, чувајте се лицјемерја, како личног, тако и америчко-европског

Лк 12, (1)-7

Вечна књига Библија сведочи да су сви лицемери уједно и прогонитељи свега

доброг и истинитог. Лицемери су они који се прикривају као притворно добронамерни, а у
ствари су подлаци или дволичњаци. А прогонитељи су они који прогоне, ускраћују или
лишавају свега своје противнике.
Господ нас у овом еванђелском одломку упозорава на ту везу лицемерја са лудилом
да се прогоне бољи, будући да је лицемер онај који, по Спаситељевим речима, чини добро
да га виде људи, еда би био цењен у људским очима. Лицемер у ствари настоји да стекне
високу цену у свом окружењу, а Бога поштује само устима док му је срце увек далеко од
Њега. Зато вешто мења маске по потреби. Свето Еванђеље нам управо наговештава дане
сукоба благочестивих са својим прогонитељима у самој цркви и ван ње.
Господ је у више наврата осудио, како лицемере тако и прогонитеље праведних и
светих. То „анксиозно-панично“ стање, ту напетост у цркви изазива присутни страх од
нечастивог. Додуше, где је страх, ту је и нечастиви. Ту је и Лаодикијска црква пуна страха
и трепета, цвокотања и дрхтања, те и обмана свих врста. У њој влада велика поквареност и
моћни покварењаци. У њој је бездушно, потпуно психопатско прогањање искључиво
најбољих и најсветијих од стране лицемерних и најпокваренијих. Та црква је пуна страха
и напетости, неурозе и психозе, параноје и сличног. Међутим, Господња утеха светима /
прогоњенима не доноси никакву материјалну добробит, већ искључиво благослов да све
издрже. Зацело, сасвим изненада, прилично мноштво клерикалиста пригрљују похлепу и
велику материјалну утеху, односно материјалну добробит (=интерес)! Васцео свет хита да
усвоји ново ропство. Свет не мари што Други долазак Христов доноси ослобођење!
Спаситељ говори о вредности која је већа и од самог овоземаљског живота и личне смрти,
јер обећава помоћ своје свемоћи: „Не бојте се оних који убијају тијело и потом не могу
ништа учинити“. Само у Лаодикијској цркви – цркви задњих времена, она ће прогонити
љуто и бездушно те велике христоносце и подвижнике. (Њихова света имена знате, не
морам их непрестано декламовати).
Како се избавити од архифарисејштине свих врста?
 Браћо, благоверни се показују као потпуно немоћни пред ударима фарисејског
насиља из саме Цркве, али зато њихова есхатолошка победоносност и одбрана – вечна
сигурност успокојава их, будући да им „не могу ништа више учинити“. (О свему томе вам
беседим као грешан и недостојан, а не као прозорљиви старац).
Наравно, и хришћански фарисеј је човек са маском дубоке побожности. Он у
ствари брани само властиту дух-душевну, моралну и материјалну сигурност, односно свој
банковни рачун. Тај лицемер је схизоген, расцепљен, подељен, двојединац, дволичан,
изопачен, порочан... Понекад је тешки алкохоличар, коцкар или наркоман и почесто је
неук у вери и у општем образовању. Он је духовни леш. Веродостојне своје интересе
скрива и приказује се и јавно наступа као дубоко побожан, а у ствари је духовно
ретардиран и дегенерисан. И хришћански фарисеј, као и јеврејски, прекривени су
кринком, образином, тако да се њихова лица не могу препознати. Расуђивање показује да
је свака одбрана фарисеја лажна с обзиром на речцу светог Еванђеља: „Оно што у мраку
рекосте, чуће се на видјелу“. Пред лицем Божијим – Светлошћу, на суду, на концу живота
о Парусији разоткриће се оно што је за осуду и што смо прикривали. „Ништа није
сакривено што се неће дознати“. Та схизоидност фарисеја је заиста већ нека осуда. За њу
неће бити диспензације (разрешења). Ова осуда притворног живота је јасна, јер упућује на
духовно здрав, отворен, светао, пун живот – а разобличава га када је затворен у себе и
када пулсира под завесама лажи, обеда и клевета.
Сви они благоверни који искрено следе Господа живе у потпуној несигурности
свих врста.
Како се избавити од хришћанског фарисејизма као идеологије свих врста, дакле,
фарисејизма као идеологије католичанско-православне, римокатоличке и протестантске? –
Сви прави хришћани се показују као потпуно немоћни пред фарисејским насиљем из
својих хришћанских заједница, дочим је њихова есхатолошка победоносност и одбрана
загарантована – будући да им отворени противници и лажна браћа „потом не могу ништа
више учинити“.
Живимо у свету новог ропства и новог робовласништва од којег нас је Господ
ослободио. Други и славни долазак доноси нам коначно ослобођење. Прави хришћани не
скривају своје смирење (=незнатност, скрушеност), па ни своје слабости и недостатке, али
упркос свему, достојанствено проносе знак Христов. Они који у Цркви траже и налазе
само интерес нису благоверни. Такви користољупци настоје да се изборе само за
материјалну добробит. Прави свети хришћани, они прогоњени, ретко наилазе чак на
бранитеље, покровитеље, односно на живи заклон. С обзиром на то стање у Цркви, Господ
јасно каже у чему је смисао страха Божијег, па вели: „Не бојте се оних који убијају тијело
и потом не могу ништа више учинити“.
Страхопоштовање Бога у нама учвршћује поуздање само на Бога. Сви благоверни
осећају страх пред опасношћу како унутрашњег, тако и спољашњег прогона. Упечатљиве
примере прогоњених Цркава правде Божије ради видимо код нас у Хрватској, Словенији,
Босни, Црној Гори, Србији –– Косову и Метохији, Скопљу, па и у Европи и Америци.
Светој Руској Цркви прогонитељ је свецели овај смрдљиви, сифилистичан, сидаџијски и
ини заразни свет. У Украјини Америка и Европа воде рат до задњег Украјинца. Диљем
света повампирују се сатанизам, комунизам, фашизам, нацизам и глобализам; те се за
непријатеља проглашава цело човечанство. „Земљама у развоју“ намеће се „контрола
становништва“. (...) „Кисенџер је своју директиву директно насловио као „Есеј о
принципу становништва“ Томаса Малтуса (1799) у ком пише: „У нашим градовима
требало би да сузимо улице, да угурамо више људи у куће и да све урадимо како бисмо
обезбедили повратак куге“. Бил Гејтс каже да треба оснажити вољу за смањивање светске
популације и закључује: Православни Руски, православни Срби и други православни
главна су мета мрежног, мрежноцентричног, медијског и биолошког рата“ („Печат“
708/2022, стр. 51 и даље).
Благоверни хришћани као људи од крви и меса несумњиво осећају страх пред
опасношћу прогона, рата и уништавања. И они се боје од надолазећег искушења да ће
изгубити многе економске и социјалне предности уколико се не одрекну светог
Православља које предсликује света Русија, а можда и самог живота. Управо, за тај
егзистенцијални страх нам Господ вели да он није онај најтежи, коначни. Заувек постајемо
губитници само ако изгубимо Бога и паднемо и пропаднемо у „земљу таме, земљу сјене
смртне у земљу тмине густе и метежа, гдје је свјетлост слична ноћи најцрњој“ (Јов 10, 21).
Јер, „као што се облак губи и расплине, ко у Пакао (Шеол) сиђе, више не излази“ (Јов 7, 9).
Управо зато нам Господ каже: „Бојте се оног који, пошто убије, има власт бацити у пакао;
да, кажем вам, њега се бојте“.
 Има хришћана разних исповедања који тврде да живе строго по светом Еванђељу, а
најпре непрестано траже друштвену (социјалну), државну и овоземаљску сигурност –
конформизам.
Држава је хиперандрично насилно начело заједнице, док је Црква хипервиргинално
начело. Између државе и Цркве није могућа хармонија (=складност), већ искључиво
велико одстојање. Црква је у односу са државом увек у могућности да се ода скрнављењу
из користољубља – а као таква је Лаодикијска. Наш савременик се јако боји људи и не
воли их, већ се окреће тзв. кућним љубимцима. Он непрестано страхује од губитка.
Духовно је млитав, односно млак, користољубив је и властољубив, те се често одаје
разним пороцима и не разликује се много од многобожаца.
Свето држање хришћана задњих времена је само у страху Божјем, а не у страху од
злога света. Бог је онај који се брине за мале и за малене као што су, на пример, птице и
коса на глави. То благоверно наше држање значи да живимо у Божјим недрима, у наручју
љубави и поуздања.