TEŠTAMENAT

ADAPTACIJA: ZRINKA LUKAČ

AUTOR TEKSTA: PERO BUDAK
ŠKOLA MJUZIKLA I GLUME KIC TOMISLAVGRAD
LIKOVI:
LJUDAN
JOCO
BOBAN
MAKICA
VRANE
LUDONJA
KIKA
CUKA
STARICA
ANTOAN – režiser
ROĐACI
TV TEHNIČAR
PRVI ČIN
CUKA: Ajme,tetko, ma jel istina? Zar mu ni mrtvu neće dat mira?

KIKA: Neće, ćerce! Neće! Ni mrtvu!

CUKA: Pa što si to pustila? Tribala si zabranit.

KIKA: Zabranit? Luda li si, ćeri moja! Kako zabranit, kad smo i un i ja potpisali s televizijum
ugovor. Još dok je bio živ!

CUKA: Ajme meni, sramote! Vrag nek nosi i tu televiziju! Ne moš od nje više ni živit ni umrit.

KIKA: Tako ti i je! Baš vala ni živit ni umrit. Di god danaske dođeš, trešti muzika iz uni vražji
aparatina, a une sličetine trče i skaču, ka da ji je vrag navija. A digod makneš, selom jal gradom,
uvik nikoga vraga uslikavaju i unda to potlje prikazuju.

CUKA:Neka prikazuju ono što je živo, neka. Al sad oće i ono što je mrtvo! To ne valja! Nek
mrtvima bar dadnu mira!

KIKA: A šta š, kad baš oće uslikat naš narodni običaj oko mrtvaca.

CUKA: Ajme, da se pokojni tetak digne i oživi, ajme što bi reka?

KIKA: Ništa! Un bi se svemu tom lipo nasmija. Ta znaš ga, bogu vala. Bog mu daj duši lako,
manita je cilog života.

CUKA: Ne iđe meni u glavu kako je on dogovorio s tima iz televizije da ga mrtva uslikavaju.

KIKA: Pa jesam to rekla već sto puta. Znaš da se š njima spajdašio. Od kad su tu u mistu,
danomice i noćomice je š njima. Mora un sa svakim bit. I svagdi! Svakom loncu poklopac. I tako
dogovorijo s tizim iz televizije, da će un leć i napravit se mrtvim, a uni nek slikavaju kako to mi
ovdika oko mrtvaca sve obavljamo. I to po starom, narodnom običaju. Danaska se to više ni ne
radi pa se već i zaboravilo, a ti s televizije oće da se žali i nariče. Pa oće da se okuplja narod oko
mrtvaca, i sve onako po redu i običaju. Ka nekad! I tako ti mi sve priredili, a un, Bog mu daj duši
lako…

CUKA: Un umre najednom!

KIKA: Umri! Zaboli ga najednom, mili bože, bija je pozelenijo ko trava. Ja potrči, i drž doktura, a
un tek reče, da makar un i mra, al da se sve to mora uslikat i snimit kako je un zamislijo i
dogovorijo. Un oće i mrtav da svoje odigra. Tek to izlanu, i bogu dušu dade. Morda ga je Bog i
kaznijo, što je to sve tako i tijo izigravat. Nije se sa smrti igrat, i maškarat u mrtvaca. Ajde uno što
su slikavali rođenje i običaje oko tog. To iđe. Al ovo…

ANTOAN(ulazi): A tako, tako! Izvrsno! Sve ste već postavili. Bravo! Dečki, ulazite! Pogledajte još
jednom svjetla i kamere! Ja mislim da na mrtvaca treba još malo svjetla. Požurite! ( Ulazi
kamerman, upali se jako svjetlo)

Drugarice, Kiko, mi smo se sve dogovorili. Neki se ljudi bune, tu vani. Govore nešto o pietetu, o
smrti, šta ti ga ja znam…Ali biznis je biznis! Ja sam se pogodio s pokojnikom. Pristao je da
snimamo narodni običaj oko rođenja tu u kući i to smo lijepo odradili. Za to ste već primili
akontaciju, a ostatak će doći. Sad je evo prilika da snimimo i običaj oko smrti.Pokojnik je i sam
pomogao oko scenarija, a primio je i za to akontaciju. Situacija se malo izmijenila jer je on sada
stvarno umro i ne treba sad, jel, glumiti mrtvaca. Drugo je sve isto. Sve po scenariju. Vi ste
drugarice, Kiko, kao njegova najbliža rođakinja tu obavezu preuzeli na sebe prema njegovoj želji
kako bi se sve odigralo prema planu.

KIKA: A šta sam mogla drugo? Tako je un i tija. Pokojnik! Un je to volija. Uvik je bijo šaljivdžija.
Cirkusaner!

ANTOAN: Neka rodbina ulazi! Sad kad je čovjek stvarno umro, sad će to izgledati uvjerljivije. Da
je pokojnik živ i da glumi mrtvaca, mnogi bi se nasmijali i loše bi svoje uloge odigrali. Ovako…

KIKA: Ulazite, ljudi.(vikne s vratiju)

BOBAN: Nek sam i to čudo doživijo! Nek znaš Kiko, takva šta još nije bilo u našem selu. Ne valja
ti poso! Ne valja!

KOKA: Ma muči, jadan ne bijo. Uni ti sve uslikavaju, sve! Sve što radimo i što divanimo.

BOBAN: Neka! Briga me za sve! Ja sam mu prvi rod. Bez mene se ovo nije smilo činit. Od smrti
pravit sprdačinu i cirkus? To ne.

JOCA: Kika, Kika, baš si rodu dika! Jest da je pokojnik bijo vrag samo taki. I un je ovo i odobrava.
Znam. Al ima stvari u koje se ne smi dirat. Tu je i Bog! I un se tu nešto pita. Neće ni unima na
vlasti bit pravo. Čast tim ljudim od televizije i vilma. Uni od tog žive. Uni bi te uslikali da prostiš i
gole guzice svr žene. Bi! To jim je kruv! Od tog žive! Ali mi? Mi moramo mrtve poštivat, i naše
svete običaje čuvat.

ANTOAN: Sve vi činite po običaju. Mi nećemo ništa smetat niti se uplitati.

VRANE: Neka mi ujac oprosti,ali kad mora bit tako, neka i bude. Da mu sviću zapalim, i…

CUKA: I ja ću jednu!
BOBAN: Nek mu je za pokoj duši(pali svijeću)

JOCO: U ime oca i sina i dua svetoga, amen! Tebi, Ljudane, laka zemlja, a ukućanima mir i pokoj!
Neka te anđeli odnesu u rajske dvore i neka te sveci private i dobrima obaspu! Daleko oganj
paklenski! Sve što si na ovom svitu zgrišijo, neka ti bude oprošteno i zaboravljeno! Ako si kome
dužnik osta, neka mu Bog umisto tebe vrati i naplati srićom i dobrom ljetinom, zdravom stokom
i brojnom dičicom. Duša ti se raja naužila, a mi, u spomen na te, nalili se i ponapili (blagoslivlja
svetom vodom tijelo, azatim dohvaća bocun i naginje. Kad je dobro potegnuo iz boce, dodaje je
Bobanu).

BOBAN: Ljudane moj, rod smo bili i rodovali na ovome svitu, a na drugom,ako i postoji taj drugi
svit, neka i tamo ovako živujemo u prijateljstvu i dobru raspoloženju(pije).

VRANE: Daj i meni, da za pokojnika popijem i nazdravim mu. Nek mu je tamo laka zemlja, a međ
nami uspomena! Ujače moj, bijo si čovik od srca, i nikom ništa na ža nisi učinijo. Ni mrava nisi
zgazijo. Prosjaka nikad s praga nisi otira. Bog ti je da dobra, ali si ga ti s drugim dilijo. Kuća ti je
bila širom otvorena za rodijaka i prijatelja. Svita si se nabasa i nagleda. Otišo si od nas iznenada.
Juče zdrav i nasmijan, a danaska, eto, nema te više. U tvoj spomen! (pije ).

STARICA: Ja bi moga Ljudana ožalila, al kako ću jadna, kad su tute tizi s televižije. E moj Ljudane,
šta si dočeka! Bijo si nam svima dobar i pridobar, a umri tako iznenada! Ka gromom ošinut. Juče
još živ i nasmijan, a danaska …Di je režliser?

ANTOAN: Tu sam ja! Ne pitajte ništa! Ne prekidajte! Dogovorili smo se, da sve radite kako je to
običaj, i kako je pokojnik odredio.

STARICA:Ne sićate se vi mene? A? Ja sam i nikidan u prelu igrala i pivala. A i lani sam ja za radio
ednu starinjsku pismicu otpivala.

BOBAN: Kakvi su to razgovori uz mrtvaca. Ne sviđa mi se ovo ništa. Neću kvarit. Neću, ali… Sve je
to sprdačina! Drugo j prelo, pa i prošnja, i uno oko poroda, i šro ti ga ja znam. Drugo j to! Sasvim
drugo! Ovo j smrt! Ovo se ne slika, i ne pravi se oko tog kino. Ja neću više. Iđem van! ( ode).

VRANE: Teto moja, ni meni se ovo ne sviđa. Nikako ne iđe! Uputim se, i unda me ništo štrecne,
evo ovdika oko srca. Ujac mi je bijo. I volijo sam ga!

KIKA: Sad sve zlo po meni. Un je to tako tijo! Po njegovu je! Virujte ljudi! Di bi ja dala vaku
komendiju činit, da un to nije tako tijo. Kunem vam se, un tako oće! To mu je bila poslidnja želja.
Reče, da j to sve, uz ono što j napisa, njegov teštamenat.

CUKA: Sad on nije više živ i ne more to potvrdit. Nije lako, tetko, igrat to…

KIKA: Znam kako vam je. Ta ja sam mu bila najbliža. Meni je najteže!
ANTOAN: Dajte sad statiste! Neka sjednu oko pokojnika, pa da snimimo kadar o bdijenju oko
mrtvaca.

KAMAERMAN:(ide do vrata i viče): Statisti uđite!

(statisti ulaze, uzimaju stolice i sjedaju po sobi, svaki nosi po nešto i u torbi, s njima ulazi i
Ludonja)

JOCO: Ostat ću vala tute, pa da vidim i to čudo. Pripovidat će se o tome.

STARICA: I ja ću vala ostat: Bit ću na sliki. Vidila sam se na televižiji i unda kad smo se uslikavali
lani u školi za amanmane. Naprid sam sidila. Jes me vidijo Joco?

JOCO: Jesam! I ti si vragu iz torbe ispala. Ista si ka i pokojni Ljudan. Par ste!

LUDONJA: Neš više Ludonja šladoleda. Nema više štriča. Pušti me, da ga ižljubim!

KIKA: (zadržava ga) Ne prilazi mu mili, ima je opaku bolest. Doktur je zabranijo da ga se dira.

LUDONJA: Un je moj štrič! Un je meni uvik dava dinar za šladoled. Ja ga oču ižljubit. Pušti ti
mene!

KIKA: Vidiš da se slika. Moraš bit dobar. Potlje ćeš strica izljubit. Sad stani tamo u stranu!

LUDONJA: Un je moj štrič! Neču ja u štranu! Nek idu u štranu ovi ovdika što tu šlikaju. Cili dan
već se tu oko mog štrica motaju, a ja ga ne šmim ni poljubit. Tu nema niko prava ošim mene.
Boban še ljuti što še tu ušlikava. Veli da šmrt nija za ušlikavanje. Što če tu toliki švit? Tu j šamo ža
familiju. Ža naš!

STARICA: Vadite, vi ljudi, iz torbe što ste donili. Nek režliser vidi kako to kod nas čine kad
mrtvacu dolaze. Svak po ništo od kuće ponese: Niko za popit, niko za poist. Duga j noć. Triba
ukućane zabavit, i priko smrti prić.

ANTOAN: Vratite se natrag do vrata i kako ulazite,rukujte se s drugaricom Kikom i stavljajte na

stol jelo i pilo. Ili, bolje, davajte to Kiki, a ona nek to odnosi u kuhinju, ili… Kud se to zapravo
stavlja?

KIKA: Kako di? Di ima mista za sto, meću za sto. Di nema, unda ukućani uzimaju i nose u kuinju,
po potlje iznose i dvore.

ANTOAN: Dobro! Ulazite i davajte što imate, i sjedajte! Odmah počinjemo! Budite ozbiljni!
Mrtvac je tu.

Statisti ulaze, Kika prihvaća boce, sireve, kruh, i komade slanine.

1.STATIST: Nek se nađe! (daje joj bocu)

Svi su posjeli ili pak stoje.

LUDONJA: Daj meni žeru šira i vina!

KIKA: Dobit ćeš potlje.

LUDONJA: Neču ja pošlje. Oču šad. Žašto da čekam. Gladan šam. Daj te šlanine! I žeričuza popit.
Ima tu došta ža šve. A moj štrič je meni uvik dava. I ža šladoled! Da mi dinar, a ja do Muje
šladoledara u mišto, u njegovu šlaštičarnu, pa liži, liži… Štrič je meni…

KIKA: Dosta sad, mili! Vidiš da slikaju.

LUDONJA: Nek i mene ušlikaju! Tu už štriča!(stane kraj pokojnika)

KIKA: Umiri se. Moramo ić dalje.

1.STATIST: Pokojnik je bio, bog mu duši da lako, dobričina i ljudina. Nisu ga ga badave prozvali
Ljudan!

2.STATIST: Evo boce, nek ide od ruke do ruke, i od usta do usta na slavu Ljudana (boca kruži
okolo)

1.STATIST: Malo j taki ljudi bilo u našem mistu i našim selima.

2.STATIST: Niki bi i pomogli, ali nemaju ni sami. Drugi koji imaju, ti nerado pomažu. Pokojnik je
baš bijo čovik. Meka srca i lagane ruke. Bog mu duši daj lako!

ANTOAN: Pauza! Svi van, dok mi priredimo aparate za daljnje snimanje. Gasite! (prigušuje
svjetlo). Moram malo kadrove srediti. Da ne smetate, svi van! Vi, Kiko, ostanite!

LJUDAN: (uzdiže se u mrtvačkoj škrinji. Sjedne. Protegne se i zijevne) Lijepo, boga mi! Svi me
ostaviše. Misle valjda da sam uistinu umro.

KIKA: (dolazi hitro) Trebaš li štogod? Morda bi što popijo. Vruće j od ovog svitla. Te lampetine
griju, ka da j požar.

LJUDAN: Daj, što bilo! Izgoriše mi usta. Jedva sam se suzdrža od smija.. Zatvorene mi oči, pa ne
vidim, ali čujem sve. Ajme kad saznaju da smo sve ovo glumili. Boban će poludit. Uvridit će se.

KIKA: (daje mu piti) Ma tribali smo im reći pa bi svi sve lipo odigrali i odglumili. Nako isto ko šta
su za prelo,i vinčanje, i… Ispalo j sve lipo. Tako bi i to.
LJUDAN: Drug j prelo.. I zagledačina, i proševina, i vinčanje. To j veselje i to ti ljudi mogu igrat.
Mogu glumit, ka da su uni pravi glumci iz kazališta i vilma. Smrt ti je ništo drugo. Tu se, bona,
plače, nariče, tuguje. To se ne da glumit. To ti uni ne bi znali. Smeli bi se. I ovako se motaju, i ne
znaju što bi.

KIKA: A jesi vidio Staricu? Una sve upola. Pola zbiloje, pola igre. Sva j vražja. Ko da ti je rođena.

LJUDAN: Strah me samo da me ko ne spopane ljubit. Ositijo bi da sam topal i unda…

KIKA: Ma to ti j već ispalo iz običaja. Ne ljubi se više mrtvega čovika, a i ja sam rekla svima, čuja
si, da j doktur reka da j to nika gadna bolest bila kod tebe. Prilipljiva. Tako ti se svi čuvaju prič k
tebi.

LJUDAN: U tom je spas! Stra me doktur štogod di ne izlane. Nako u šali. U piću. Brbljav je pri
vinu!

KIKA: Ma neće sad još ovo zeru. Potlje i more. Ajme, bit će trke kad se to sazna. Ljudane neće ti
nitko tit doć na sprovod kad zbilja umreš. Osvetit će ti se to.

LJUDAN: Kad umrem, i tako mi je sve svejedno. Briga me za to. Al neš lako smirit rodbinu. Tribat
će lipih riči dok se smire i private šalu.

KIKA: Ljutit će se i naši iz Zagreba kad stignu. Kud im k vragu Cuka posla telegram! Odleti ka tica
u grad do pošte. Onako na svoju. Nije ni pitala. Una jadna, misli pomoć nam time. Odjavit više ne
moremo jer su krenuli. Za po ure mogu bit tu. Ja se bojim prid njima igrat. Da bar završimo
snimanje prije neg uni stignu. Uni su gradski ljudi.

LJUDAN: Kad smo već to započeli, tribamo igrat do kraja.

KIKA: Kako misliš do kraja?

LJUDAN: Pa tako! Dogovorit ćemo se sa režiserom neka ode sa svojim ljudima kad završi ovdika
posao. Ja ću ostati i dalje mrtav. Ko bajagi mrtav!

KIKA: Ma jesi ti manit?

LJUDAN: Nisam! Rado bi se poigra još zericu. Rećeš im da sam ostavijo teštamenat, pa da ga
čuju.

KIKA: Ne budali, Ljudane! To ne smiš činit! I ovo je, bolan, prikoviš!

LJUDAN: Kad je krenulo, nek se kotrlja. Tiš njima tako reć!

KIKA: Ma ne mogu prid Makicom. Ne mogu i Bog.

LJUDAN: Moraš! Ja ću bit za sve kriv. Na se priuzimam sve! Tijo bi vidit kakvi su ti moji rodijaci.
Prid mrtvim se ljudi iskažu i svašta izlanu. Uno što misle. Reci im za bolest i neka mi ne prilaze
blizu. Tu će se vrzmat oko mene i ja ću se naslušat svašta do mile volje. Kad mi dopizdi, ustat ću
se i živ se prikazat. Dotle…

KIKA: Ispast će tu svašta. Bojim se!

LJUDAN: Ne boj se! Primi ji sve lipo i smisti. Ovo za televiziju, reci da je tako eto ispalo i da će to
ostati uslikano i tako redom…Snađi se! Veselim se svemu tome. Smijat ćemo se potlje pri
prepričavanju. Alaj će se oko toga plesti priče i pričice po selu i gradu.

KIKA: I rugalice!

LJUDAN: Nije važno! Trk po režisera, da to sve što prije sa ovim stranim sredimo, a onda na naše
najbliže da udarimo. Na rodijake i prijatelje! Doći će mi na ljepak. Kuverat jedan priredi. Stavi
unutra unaj papir što sam napiso. U stolu je, u ladici. Zalipi kuverat i reci da je to teštamenat i da
se čitat u ponoća. Po mojoj volji poslidnjoj. Tako ćemo ji zadržat u kući sve do kasno u noć.A
unda…Sad ajde trči po režisera!

KIKA: ( ode i vraća se sa režiserom koji drži u ruci sendvič i jede)

ANTOAN: Divno ste se držali, druže Ljudane!Stvarno je bila dobra ideja da sve prevarimo. Nikada
ne bi tako impresivno i spontano igrali svoje uloge. Šteta što u selu nitko gusle nema. To bi bilo
efektno. Meni su jako važni efekti Eto tako, a i moramo štedjeti na traci. Ja ću to sve lijepo
namontirati. Rezat i sastavljati. Sve će to ispasti odlično! Bit će ko bombon. Sad kad ovo
snimimo, pa se vi dignete, bit će urnebes.

LJUDAN: Ja ne kanim tako lako prestati. Odlučijo sam igrat svoju rolnu i dalje. Do kraja! Prid
mojom vamilijom. Do noći! Ili čak do jutra. Zavisi kako će stvar teći. Dok god bude zabavno. Šta
kažete?

ANTOAN: Iznenađen sam! Ali izvrsna ideja. Zabavljajte se! No poslije?

LJUDAN: Poslije lako. Valjda im neće bit ža, što sam ipak živ. Što nisam umra. Valjda ipak nisu
taki. Čut ću noćas što o meni misle. Ono iskreno i pravo. To čovik more saznat samo kad umre, a
unda j kasno. Meni će uspjeti prije smrti da čujem. Ko me voli, ko ne.

ANTOAN: Bravo! Brzo u mrtvački položaj! Lezite i umrite! Počinjemo! Svjetla! Dečko! Kamera!
Statisti! Svi ulazite! Snimamo dalje! Mrtvac u kući. Rodbina se skupila. Mještani. Već je mrkla
noć. Svi su se ponapili. Napričali. Jedan pripit, hvata se u kolo. To je ono, znate, kulminacija.
STARICA:

Ajme brale, ptico moja mrtva!

Kuku mene bez tvojega skuta!

Gnijezdo prazno ptica izlećela…

OSTALI:

Kolo, kolo oko smrti

Od rođenja već se vrti.

Ajde momci zaigrajte,

Pokojniku zapivajte!

Vrti, vrti, smrti, smrti.

Ajd na livo pa zericu stani.

Jope livo, pa malo zastani.

Udri desnom pa naprid, još ednom.

Ladnom zimom ka i litnom žegom

Ajd poleti, leti bijes

Udri nogom zemlju, tres!

Ajd naprid!

(čuje se ritam kola i zastor pada i zastire uljuljanu masu).

ZASTOR!!!
DRUGI ČIN (obitelj na okupu, stoje ili sjede)

MAKICA: Mogao je doktor doći do nas i reći nam od čega je tako naglo Ljudan
umro. Bilo bi to u najmanju ruku, pristojno od njega. Ta znade tko sam i što sam.
Trebao je biti tu s nama. Sutra ću ga na red pozvati. Provincijski prostakluk.
Konačno, ako je opasno nešto, onda možda ne bi smjeli niti u ovoj sobi boraviti.
Možda čak niti u kući! Pokojni je dirao stvari po kući do zadnjeg časa. Pipkao,
primao, dirao. Sužio se svim i svačim.

CUKA: Pa njegovo je bilo.

MAKICA: Nitko to ne poriče. Njegovo! Dabome da je njegovo. Ali sad je umro i sad
više i nije njegovo, nego…

CUKA: Nego čije?

MAKICA: Da je po zakonu bilo bi moje, ali vrag zna šta je tom mudrijašu palo na
pamet i šta je napiso u tom svom testamentu. NO TO NIJE PRAVIO NA SUDU I TO I
TAKO NEMA VRIJEDNOSTI. Ja sam najbliži rod i pripast će gotovo sve meni. Ti ćeš ,
Kiko, doboiti svoje jer si ga dvorila i služila.Ne trebaš se bojati! Ostali će dobiti svoj
nužni dio. Sve po zakonu! Ja ne trebam ništa, što nije moje. Znate, Bogu hvala, da
imam dobru plaću, stan i automobil, i… a šta nemam?

LUDONJA: Štrič je uvik govorijo da če meni bit dobro i kad un umre. Morda j meni
šve oštavijo.

MAKICA: Taman bi to bilo za tebe. Ti bi, Ludonja, sve to za tri dana pojeo kako si
proždrljiv.

LUDONJA: I bi! Da žnaš. Šve bi lipo škuvao i špekao i tako dok se sve ne pojide. I
une bi pršute odma šad donijo. Ajmo ji poišt!

KIKA: Ajme, ja zaboravila da j večera na stolu! Oladit će se. Ajte, ulazite ovamo u
gostinjsku sobu. Moremo ovuda kroz kuhinju.
MAKICA: E da, mora se i jesti. Mrtvi miruju. Njima više ništa ne treba. Mi živi,
moramo živjet. Moramo jesti! A u ponoć ćemo otvoriti testament.

CUKA: Nisam gladna! Ostat ću ovdi uz pokojnog tetka.

MAKICA: Mi smo svi familija. Netko bliži, netko daljnji rod, ali smo rod, i moramo
svi da se jednako držimo i ponašamo. Sad je večera, i svi ćemo večerati! Hajdemo!

(svi izlaze osim Ludonje, koji je malo prilegao i zadrijemao)

LJUDAN: (sjedne i zijevne. Digne se i ide do stola, pa uzme čašu, natoči i popije.)

LUDONJA se protegne na podu i zijevne.

LJUDAN: Ajme! (brzo potrči do lažaja i uvali se unutra i pokrije)

LUDONJA: (nešto je od toga vidio, trlja oči i bulji. Digne se i priđe do Ljudana)
Pomišlijo šam da ši živ štriče! Šanjo šam valjda! A baš bi bilo lipo od tebe da oživiš,
pa da mi daš koju marku. Ko če mi šad kupit šladoleda kod Muje? A tako j šladak!
Ko čukar i med žaedno. Uprav tako! I leden je, ko led. Štriče, javi mi še žeru. Nek ši
ti meni mrtav, ja tebe šveedno volim. Da te poljubim. ( Zagrli ga i poljubi)

KIKA: Tu si osto? Zvala sam te da ideš večerat. Brzo! Tamo k drugizim! Ili ne, bolje
je da ideš u kuinju. Tamo neš smetat. Makica baš ne voli da s njom sidiš za stolom.
Ima i pravo donekle. Uvik brljaš ništo. Ajde lipo u kuinju i grabi iz lonca. Sve ti je na
stolu. Ali stavljaj najprvo na pladanj. Ja ću odma doći.

Ludonja ode.

KIKA: Ljudane, ustaj, nema nikog. Sad su svi zauzeti jilom.

LJUDAN: Moram van. Jedva sam već izdržo. (ustaje i trči)

KIKA: Požuri!

LJUDAN izađe, a Kika posprema ležaj i uređuje svijeće. U taj čas ulazi Ludonja).

LUDONJA: Mogu li ja užeti unaj komad šlanine što j kuvan?

KIKA: (sakrije svojim tijelom ležaj) Moreš, moreš! Uzmi kolko oš! Odlazi!
LUDONJA: A kud je otišo pokojni štrič?

KIKA: Baš si pravi Ludonja! Svašta ti padne na pamet.

LUDONJA: Ja ga ne vidim iža tebe (naviruje se a Kika ga sprječava)

KIKA: Ma jesi, Ludonja, božji! Pusti pokojnika u miru. Odlazi!

LUDONJA: Idem, ma ako šam lud, nišam šlip. Nema štrica. ( odlazi)

LJUDAN: (utrči) Što je, koje to bijo?

KIKA: Ludonja! Utrčao i vidio prazan krevet. More čudo napravit.

LJUDAN: Neće valjda, Maloprvo me grlijo i ljubijo(zbaci cipele i uvuče se brzo u

ležaj)

MAKICA ulazi: Što to priča ovaj Ludonja? Ne da nam na miru večerati. Dotrčao i
viče: Oživijo štrič!

(svi na vratima zirkaju i pitaju): Što se dogodilo?

KIKA: Palila sam sviće, pa mu se valjda što učinilo.

MAKICA: Luđi smo mi od njega, kad nas more od dobre večere dići. Ajmo natrag!

Svi odu osim Ludonje.

KIKA: Baš si nevaljao, Ludonja! Ne smiješ takve stvari činit! Svom stricu!

LUDONJA: Žaklejo bi še da j bijo pražan krevet. I da šam ga maloprvo vidijo kako

baša po šobi.

KIKA: Da si pametan, kao što nisi, i da si vidijo takvom što, ne bi to triba pričat prid
drugima. Reći će da si luđi neg što jesi. I rugat će ti se. Ajd, idi sad u kujinju.

LUDONJA: Baš šam benašt kad vidim švašta. I što ješt i što nije (ode).

KIKA: Moj Ljudane, ovo se sve više zapliće i sapliće. Ko će izdurat do jutra? Ja sam
ti ve sva smušena od toga.
LJUDAN: Zlo j to što je mene potiralo. Juće se dosta pilo, pa sam jutros rasola
potego dobrano, a malo sam ti prikoviš pojio i kisela kupusa, pa me sad goni. Jedva
sam stigo do zahoda. U crivim mi vrije i krči, ko da se đavli selom voze. Sad sam se
dobro istreso, pa sam ti opet i žedan i gladan.

KIKA: Donit ću je ništo krijomice, pa ćeš ti prigrist. Priredila sam ja to vamo u ovoj
sobi(Ode).

LUDONJA: (naviriva se) Vidi mog lipog štriča kako lipo špava. Baš je un moro umrit.
Što nije Makica, rađe? Špavaj ti moj štriče, ja tebe čuvam. Donijo šam i čašu ulja.
Štaviču komad fitilja i žapalit ža dušu mog štriča. Idem nać fitilja ili žeru konča.
(ode)

KIKA: (ULAZI) Evo ti za pojist malo sira. To ti j dobro kad imaš proliv. A evo i zeru
rakije, ima i niki trava u njoj. Zato je tako žuta, malo je i gorka. Od toga će ti proliv
proć. Ustaj, nema nikoga. Ja iđem do njizi, da kojim slučajem ne banu
ovamo(odlazi).

LJUDAN: (podiže se i jede, ali čuvši korake, baca se na ležaj)

LUDONJA: (dolazi i donosi klupko konca)Evo konča! Šad čemo žapalit žmigaviču ža
dušu štriču. E, moj štrič, baš mi te je žal. Vidi šira dobra, a ti ne moš ni kuš žagrišt.
A što j ovo? (miriše) Rakija! To ti ni ža mrtvača. To ču ja popit! I ovaj šir ču
pojist(jede i pije) U, ižgori mi grlo. Ova bi rakija mogla i mrtvača oživit. Tako še
kaže. Tako kažu ljudi kad piju. Morda j to i iština(prilazi mrtvacu). Bil žeru
štriče(uzima čašu s uljem) Probaj štriče žeru pinut!(pridiže Ljudana i prinosi mu
čašu do usta. Naginje i Ljudan pije)Tako, štiče! Pini ti žeru! Škodit ti neče, ako ti ne
pomogne(polegne ga opet) Ovo što j oštalo toču ja(pije pa pljune) Uže šam krivu
čašu š uljem. Baš je gadno!

KIKA: ( utrči ) Što radiš Ludonja? Ostavi pokojnika na miru! Gubi se van!

LUDONJA: Ja volim štriča moga. Tijo šam mu malo rakije dat, pa šam…morda oživi
od tog.

KIKA: Biži, bolan van. Sve ćeš pokvarit. Biži!

LUDONJA: Uvik šam ja kriv ža šve(odlazi)

KIKA: Jel vidijo da si živ?

LJUDAN: Šta ja znam. Naginje mi čašu na usta. I ja potego zeru. Baš gadna ta
travarica. Dođe mi na bljuvanje. Jedva sam je proguto. Valjda nije opazijo da sam
živ. Un misli da i mrtav čovik more pit.

KIKA: (uzima čašu s uljem i mirše) E baš je i lud. Dao ti je starog užeglog ulja. Tijo je
valjda upalit sviću tebi za dušu. Dao ti je pokvareno ulje namisto travarice. Popi
brzo zeru rakije, dateto ulje ne prikine. More ti naškodit. Popij ovo!

LJUDAN: E, đava ga odnijo! (pije). E ovo je ništo drugo! Ovo je likarija!Di su ljudi?

KIKA: Još uvik večeraju. Navukla sam svašta, pa kusaju. A ima i vina dobra. Nalivaju
se ko da je voda.

LJUDAN: Daj im piti što više! Bit će razgovorljiviji, a i manje će pazit na me.

KIKA: Dala sam im svakom po vinsku čašu rakije, prije večere. Rekla sam jim da j to
za tvoju dušu i da se to mora do dna iskapit. Svi su ispili. Čak i Cuka!

LJUDAN: Ne zaboravi na teštamenat! Točno u po noći da se čita! Po mojoj

poslidnjoj želji! Sad mi daj štogod za pojist. Umro sam od gladi! Poijo mi sve
Ludonja što si bila donila.

KIKA: Iđem donit opet. Nema vamo više ništa. Đavla i Ludonje, pojide pa ode.
(odlazi u sobu gdje je Ludonja)

JOCO: (dolazi) Običaj je da se kod mrtvaca sidi i tog se triba držat dok smo živi.

MAKICA: Tako je! Bolje da nestane sela nego običaja.

JOCO: Primaknimo stol do pokojnika, da ga moremo gledat i da un more i nas

vidit.

MAKICA: Gluposti! On je mrtav i ne vidi nas. Kika reče da je neka čudna bolest
njega dokrajčila. Zato je bolje malo podalje sjesti.(dolazi Ludonja)
JOCO: Ne, ne! Moramo po običaju. Nećemo ga dirati. A kroz zrak neće, bona
nikakva bolest. Ja ću vamo sist na ovu stranu.

STARICA: Ja bome neću tude. Nisam se još naživila.

JOCO: Kako bona, nisi? Starija si od nas sviju.

STARICA: Pa što unda? Svak je star unuliko kuliko se osića. Ja bi još mogla u kolu
poskočit i potciknut.

JOCO: Kako ne, kako ne…mogla bi ti i muškiju zavest još…

STARICA: Nek znaš i da bi! Mi ženske moremo to do smrti. Nama j to tako Bog dao.
Vi muški, vi ste drugo. Kad ostarite, niste ni za što.

LUDONJA: Je neču oštarit. Najprvo ču se oženit. E imam ja čuru švoju.

BOBAN: Ludonja, privuci taj stol bliže pokojniku! I daj te stolice dovati.

LUDONJA: (donosi stolice, neki sjedaju, neki stoje)

MAKICA: Skoro će ponoć. Neka, pa da čujemo i taj testamenat.

VRANE: A što bi ga i slušali, ako ništa ne vridi i nije po zakonu. Jesi li ti to Makica
tako rekla!

CUKA: Al to je poslidnja volja pokojnika! Moramo ga poslušat. Nije važno dal vridi
il ne. Poslušaćemo i gotovo!

BOBAN: I vrime će nam brže proć. Po običaju i tako moramo tu sidit.

STARICA: Šteta što nema više unizi s televižije. Sad kad smo tu sami mi, rod, sad bi
uni bili mogli lipo nas uslikavat.

BOBAN: Ne spominji mi televižiju! Nama mi se krv nalije na oči, i mrak mi pane.

Sramotu nam je Ljudan načinijo s tizim. Ja vam velim, sramotu! Čučete sutra po
selu i u gradu da se tu kod mrtvaca benavilo, pivalo i igralo. I to će vidit cili svit, ko
god ima tu aparaturu more vidit. Smijat će nam se svi…i šprdat sa nami.
KIKA: Bože moj, koliko ću puta morat reć, da j un u zadnjem času sve to dozvolijo i
dogovorijo s režliserom. I ugovor je i nako već sav slomljen i potpiso.

BOBAN: To nisi smila dopustit! Un već nije ni zno na zadnjem svom času, što i
kako. Nije bijo pri svisti. Od groznice!

KIKA: Ma jest, bolan. Još se i pogađo sa režliserom. Tijo mu je un manje dat, a

Ljudan će ti: Za snimanje original smrti honorar je drugi neg za druge
dogodovštine!

CUKA: Ti ćeš to stvarno potpisati?

MAKICA: Glupačo! To se sve plaća. I ti ćeš dobiti nešto od tog honorara.

CUKA: Ja ga neću uzeti.

MAKICA: Ne trebaš!

VRANE: Neću ni ja! To bi bilo ko da sam na mrtvom tetku ništo zaradijo.

MAKICA: Budalo! Najbolji su poslovi na mrtvima. Svagdje na svijetu na njima se

najbolje zarađuje. Odriče li se još itko honorara?

BOBAN: Ja! Sa tim uslikavanjima neću imati posla.

MAKICA: Dobro, ostat će nama više!

JOCO: Evo ti i moj dio!

MAKICA: Primam!

STARICA: E ja ti ga vala ne dam. Što j moje, moje j!

MAKICA: A ti Ludonja? Hoćeš li ti novac od slikanja? Od toga što će te slikati sutra

na sprovodu?

LUDONJA: Neču od tebe novač! Meni če šam štrič dat ža šladoled!

MAKICA: Neće više! Što je bilo, bilo je. Nema više šladoleda! Ni štriča!

LUDONJA: Meni če unda Mujo dat šladoleda.

MAKICA: Neće bez novca.

LUDONJA: Dade un meni i brež novača. Mujo je dobar!

MAKICA: Pa nek ti dade. Onda ni tebi honorar ne treba.(prilazi do ruba pozornice i

gleda kroz zamišljeni prozor u gledalište) Zvjezdana noć. Nema ni oblačka na nebu.
Ni snijega ove godine nema! Nije baš tako ni hladno!

BOBAN: (prilazi k njoj i gleda u publiku)Danas su mačkare. Ljudan ji je volijo.

Danaska bi i un š njima u kolu, i po selu, da nije mrtav.

STARICA: Pokoj mu duši, sad bi i un, što kažeš, š njima ludovao. Čujem da televižija
i to uslikava. Imat će se potlje što gledat.

KIKA: Žao mi što vam nisam već rekla, ali Ljudan je dogovorijo s tizim s televižije da
iza ponoći dođu mačkare vamo u kuću. Tobože k mrtvacu. To još prija neg je umro.
Dok je mislijo živ izigravat mrtvaca. A prid smrt reče, da mačkare moraju doć u
kuću makar un ne bijo živ. K njemu mrtvom!

BOBAN: Ne dam! Ja ne dam! Dosta j bilo! Prišlo je ovo priko svake mire. Pokojnik
je moj rod i ne dam da mačkare oko njeg mrtvog obigravaju. Ne dam!

MAKICA: Neka sve teče po želji i volji pokojnika. Moramo je poštivati. A televizija
neka plaća. Neka plaća!Debelo!

BOBAN: Da skinemo i gaće pa da se uslikavamo kad plaća! Ajmo Makica, de ti

prva!

MAKICA: Nije to baš tako.

BOBAN: Za mene jest. Laku noć.(ode)

JOCO: A ma stanimo ljudi, tu j mrtvac! Saberimo se! Nije ni meni to pravo, ali ako
mora bit…Ako j sve to napisano i potpisano…Popijmo za dušu!

CUKA: Pokojnik se volijo šalit sa svačim, pa eto i sam sa sobom. Neka mu bude, ali
pare ja od tog neću.

VRANE: Ni ja!
MAKICA: Ima li Kiko za nas sve ovdje za prileći? Duga je noć!

KIKA: Po sobama je pripremljeno. Ima i gore na tavanu, na podu. Ugrijala sam i

gorika. Moreš prileć dio ćeš.

LUDONJA: Ja ču odika šam leč.(legne na pod)

JOCO: Popij i ti jednu, za dušu. Za strica!

LUDONJA: Oču, bome(iskapi čašu) U, ljuta li je, šunče joj kalaišano! Ujida ža grlo!

JOCO: E da j sad Ljudan živ, pa da i un jednu s nami potegne(natoči čašu vina i stavi
na stol)Ovu čašu nalivam za njeg. Za Ljudana, koji nas je ciloga života zasmijava.
Nikad nisi znao jel ti nešto govori za ozbiljno ili za šalu. Evo i sad kad ga vako
mrtvog gledam, čini mi se živ i koda nas čuje dok govorimo.

LJUDAN(u tom času malo se pridiže, uze onu punu čašu i iskapi te legne natrag)

JOCO: Ljudanu našem, za sve šale, ispijam ovu čašu(utme praznu čašu i
nagne).Lipo, bogami, nazdravljam mu iz prazne(natoči opet i stavi nastol).Zanijo
sam se pričom i praznom čašom nazdravljam našem Ljudanu. Ajte i vi drugi, sa
mnom ispijte!(natače drugima. Kroz to vrijeme Ljudan se opet pridiže i ispije čašu.
Joco prihvaća opet praznu čašu) Na dušak, zadušu!(nagne i čudi se što je
prazna)Ogledava se i ne razumije.) Ili sam pjan il mi nikoispija moju čašu?

KIKA: Ajte si razgledat, ko će potlje di leć. Nek zna svak svoje misto. (svi izlaze,
ostaju Vrane i Cuka)

VRANE: Diš ti Cuko prileć? Ja bi najrađe kod tebe.

CUKA: Ni je ni dan ni misto za take beside.

VRANE: I nije, ali ti mogu reć da mi je pokojni više put znao nabacit tvoje ime. Da
vidi kako ću to privatit.

CUKA: Nikako! Rod smo!

VRANE:Ali ne po krvi! Sam priko tazbine. Nema zapreke za nas, ako bi…

CUKA: Ima! Triba dvoje bit za to.

VRANE: Pola već imamo.ja jesam. Još kad bi i ti tila i cilo je. Ja sam za. Pol j tu.

CUKA: Pola ti je ko i ništa. Po jabuke nije jabuka!

VRANE: Nije prilika što kažeš za take razgovore pri pokojniku, ali to bi bilo
pokojniku po volji. Un bi nam dao svoj blagoslov.

CUKA: I meni je o tom divanijo. Ali od divana do unog drugog je daleko. Što nisi
prije nikad o tom nikad lanijo?

VRANE: Jesam, bona, pogledima. Činilo mi se da ga privaćaš. Malo sam se plašijo

zbog vojske, znam da za misec dana iđem tamo pa me nema godinu dana a dotle
se ti moreš udat.

CUKA: Vi ste muški baš čudni. Mislite da mi cure moramo uvik vas čekat. Čekaj ga
dok je u vojsci. Čekaj ga potlje dok je na radu u Njemačkoj. Čekaj, pa čekaj!

VRANE: Čeka se unog kog se voli.

CUKA: Ih, ti već kod vole: Brz li si, Bože moj!

VRANE: I vrime je brzo u kom živimo. Šta moremo! Sve espres. Zdrav sam, mlad
sam, tu sam i sad reci!

CUKA: Nije to lako! To j odluka za cili život!

VRANE: Imaš li koga drugog?

CUKA: Nemam!

(kako oni stoje naprijed, Ljudan je znatiželjan sjeo pa gleda i sluša. Čeka na odluku
Cuke)

CUKA: Ne razumiš ti žensko srce.

VRANE: Nismo ni mi muški bez srca. Ja vako, uprav zato štono imam srce.

CUKA: Ma…

VRANE: Šta ma? Ili me voliš ili ne? Uno što smo se pogledavali, jeli uno bilo s tvoje
strane šala ili…
CUKA: U svakoj šali je po istine.

VRANE: Sve kod nas nešto upola! Te pol jabuke, te pol istine, te.. Ma dotiraj više
do ciloga! Reci…

CUKA: Potlje ću ti reć. Sad neću!(pobjegne van. Vrane ode za njom)

Ludonja spava. Ljudan se digao i žuri na zahod. Obuva cipele i iščekuje Kiku)

LJUDAN: Di je Kika po đavlu, sada? Usrat ću se u gaće.(istrči van)

JOCO: (ULAZI I TETURA)Bogme ti je ovo vino jako. Za vola ubit! Koda j potres. Sve
se ljulja(dotetura do stola)Društvo se razišlo. Čovik nema s kim ni pit.

STARICA: (čula ga je te će s vratiju) Pit ćemo nas dvoje. Sve ti je poligalo. Ponapilo
se i… Ne znaju ti mladi pit. Pit triba pametno. Srkati a ne nalivat u sebe. Picnuti pa
ostaviti. Pa opet tako. Tek liznut! Triba uživat u daru božjem. Mladi svit se samo
naliva.

JOCO: Pravo ti govoriš. Tako ćemo mi sad pit. Kažeš vako. (nalije) Picneš, pa
ostaviš.Zatim malo lizneš, pa ostaviš pa gucneš, pa ostaviš, pa povučeš, pa ostaviš,
pa…prazna j čaša. Nema više. Triba drugu nalit.

KIKA: (uđe i vidi da nema Ljudana, prestrašena stade gurati ovodvoje napolje)Ajte,
napili ste se. Ajte leći!

JOCO: (se vrati) Ostala mi je čaša!

LJUDAN(U taj čas ulazi oprezno, svlači cipele i gura ih pod ležaj. Hoće leći)

JOCO: (ga opazi) Stani, da popijemo zajedno jednu. Za pokojnika!

LJUDAN(neodlučan)

JOCO(mu prilazi i uzima sa stola jednu čašu) Za pokojnika!(zagrli ga i popije opet

na iskap. Pije i Ljudan) Pokojnik ti je bijo čovik! Da si ti njeg poznavo, ti bi unda zna
što je čovik! Ja sam ti ništa spram njega. Govno! A od mene ima i gori. Kolko oš!
Uhu!(pogleda ga) Znaš da mu ti ličiš puno. Pokojniku! Šta puno? Ko jaje jajetu! Ko
da si mu bliznac! Ma isti un! Ko da j un sam oživijo! Taki si ti! Kad ti kažem(češe se
po glavi) U glavi mi se manta. Popijo sam prikoviše. Najbolje je idi i ti spavat.

LJUDAN: (šuti i potvrđuje glavom)

JOCO: (ljubi ga i grli) Ja ću tebe pospremit. Tu už njega. Ne boj se! Un jest mrtav, al
un ti je dobar čovik. Prikodobar! A ti si isti ko i un. (liježe ga) Tako, tako! Spavaj
slatko! (pokriva ga i ljubi. Stavlja prst na usta)Pst, dok se pokojnik ne probudi. Pst!
(odlazi na prstima, teturajuć) Prikoviš sam popijo. Prikoviš!

LUDONJA: (se budi i pridigne)

JOCO: (ga spazi i vraća se misleć da je to Ljudan) Opet si se digo, a lipo sam te
polego! Ajde leć!(grli sad Ludonju i vuče ga do ležaja) Zašto si se digo? Lipo sam te
polego!

LUDONJA: Neču ja š mrtvim štričem ležat.

JOCO:Nije un mrtav. Un je živ! Mi smo mrtvi. Mi! Lezi lipo!

LUDONJA: Ali ja neču.(otkide se od Joce, i ide prema svom ležaju, a Joco za njim)

LJUDAN: (sjeda, hvata se za trbuh i ustaje) Ajme! (otrči)

JOCO: (ide do ležaja i liježe umjesto Ljudana) Dobro! Kad ti nećeš, ja ću. Ja oću leći.
Ja oću! (legne i pokrije se)

KIKA: Jedva sam ji malo smistila i razmistila. Dobro j što su popili i ponapili se, pa
sve ovo ne vide. Makice me je najviše stra. Ovi svi popili i ne znaju više ni di su,
ništo su ni ko su. Ajde sad Ljudane! Trči na zahod ako već nisi… Što sam mogla? I
gladan si, znam, ali ne stižem do tebe. Ustaj! Što spavaš? Bogme sam ti ja već s
nogu pala. Ne hrči tako glasno, čut će te Ljudane!(drma ga i onda vidi da to leži
Joco) Ajme, to je Joco! Što je sad ovo?

MAKICA: (dolazi) Skoro će ponoć. Nestrpljiva sam. Valjda će doć Boban na čitanje
testamenta.

KIKA: (u neprilici)Ja ću doć po sve vas čim bude vrijeme. Ajde ti još malo prileć. Oš
gore?
MAKICA: Ako prilegnem, bojim se zaspat ću.

KIKA: Probudit ću te ja. Ne boj se. Idi samo!

JOCO: (hrče, a Kika kašlje da prikrije hrkanje)

MAKICA: Šta ti je? Jesi se prehladila?

KIKA: Baš gadno. U meni sve kvrči dok dišem. Ko da j harmonika.

MAKICA: Pripazi ti na sebe! Odo ja!

LJUDAN(ulazi)

JOCO(hrče a Kika kašlje)

Kad je Makica otišla pritrčavaju oboje krevetu i u žurbi dižu iz kreveta Jocu,
postave ga na stolicu uz stol, on i dalje drijema i spava)

LJUDAN: (priprema se za krevet, ali se opet uhvati za trbuh)Moram opet! Đavlji

grčevi!(otrči van)

KIKA: Ne sad! Čujem ji da dolaze. Stani! (ona u nedoumici trči do vrata, zastane i
vraća se. Trči kao muha bez glave po sobi i najednom se zavuče u mrtvački ležaj i
legne, pokrije se)

VRANE: (ulazi s Cukom) Un je mrtav i njemu ćemo sve reći. Moramo!(prilazi do

stola) Evo ujače, ja ti se kunem, tu prid tobom mrtvim, da je volim. Uzest ću je za
ženu. Ajde, sad ti!

CUKA: (stidljivo) Tetak, ja ga volim, i čekat ću ga dok se iz vojske ne vrati.

VRANE: ( je zagrli)

CUKA: (otrgne se) Ne ovdika, mili pred mrtvacem. Grijota je!((izlete van)

KIKA: ( pridigne se i prikrsti se) Ajme, čuda danaska ovdika!

LUDONJA: se probudio i ispija jednu natočenu čašu.Dobro vinče, što može bit
šamo!
KIKA: (opet legne brzo)

LUDONJA: (prilazi do kreveta) Štriče moj premili! Da te žagrlim i ižljubim(Zagrli

Kiku i poljubi je) Ajme, u ženško se pritvorijo štrič. Ajme! (istrči van)

KIKA: (skoči iz kreveta i trči po sobi)

LUDONJA: (utrči i sav izvan sebe viče) Štrina, štrič se pritvorijo u ženško.

JOCO: (trgne se iznenada) Što, u žensko se pritvorijo? Povapirijo je! Fratra zovite!
Fratra!(srlja po sobi)

LJUDAN: (dotrči i uskače u krevet. Joco ga ne gleda i ne vidi.)

KIKA POPRAVLJA KREVET.

SVI dotrče za Ludonjom i okupe se oko LJudana.

MAKICA (ULAZI): Lud je bio i ostat će! Praznovjerje! Vampir? Glupost! Šta blejite?
Ponoć je. Sjedite tu! Kiko, testament!

SVI SJEDAJU: TEŠTAMENAT, TEŠTAMENAT!

LUDONJA(dotrči) Štrič je ženško!

MAKICA: Mir sada! Čita se testamenat!

LUDONJA: Što teštamenat? Što teštamenat? Žovite fratra! I pridšidnika i poličiju i

doktura i šve!

MAKICA: Mir! Hoću čuti testamenat!

SVI sjedaju i viču: Teštamenat! Teštamenat!

3. ČIN – Svi sjede, neki su se opustili, neki napola spavaju. Makica ljutito šeće.

MAKICA: Glupost! Tako što može samo njemu past na pamet. Kraj nas tolikih živih,
ostaviti sve bolnici. Još da je tu u selu, ali nije ovdje. Bolnice su briga države i
društva, a ne pojedinaca.

CUKA: Ali to je njegova volja. Osim toga, ostavijo j i nama po ništo. Mora bit tako
kako j volja njegova.

MAKICA: Ma molim te! Volja! Proglasit ćemo ga ludim. Zar nije bilo ludo to što je
ugovorio da se snima njegova vlastita smrt. Može li to pametan čovjek učiniti?
Recite sami! I onda ovako s testamentom razbacati svoj imetak. Lud je!

VRANE: Pa ostavijo j svakom po ništo. Nije on svoje zaboravijo. Ja sam dobijo

njivicu dolje uz potok. Baš ko naručena za me. Mogu se sad i ženit. Ne moram ni ić
iz sela. Imam na čem hranit ženu i dicu.

CUKA: Ja dobila dolje uz vrilo lip komadić livade.

BOBAN: Bliži sam mu rod, i pripada me po zakonu više neg mi je ostavijo. Ali
pokojnikova je volja za me zakon. Svetinja!

MAKICA: Testament nije pravovaljan. Nije po zakonu!

BOBAN: Za mene jest!

JOCO(trijezni se): Ja sam zadovoljan. Vodim kući kravicu u svoju štalicu.

STARICA(štucne): Koliki sam mu rod, ostavijo mi j i više neg triba. Nije tribo ništa.
Ali kad je već piso teštamenat, mogo j ipak malo pridodat. Šteta peri močit i papir
mrčit za biljac kićeni i dvi ovce. Ma uzest ću i to. Ne dam da propane. Ožalila sam
ga za televižiju. Cili svit će ga gledat mrtva i mene kraj njeg di ga žalim. Koliko mu
samo to vridi! Evo, mogo mi je zato više ostavit.
LUDONJA: Mene še j štijo ža šladoled. Kako šte uno rekli, gošpojo Makica? Koliko
mogu jišt šladoleda kod Muje? Mogu li švaki dan?

MAKICA: Koliko god možeš. Cijelu godinu. Svaki dan po jedan.

KIKA: Ti Makica ništa ne govoriš za se. Tebi je ostavijo najviše.

MAKICA: Najviše? Ova kuća je moja. Vidjeti ćeš na sudu. On je ne može tebi
ostaviti. Ti ga jesi prala i redila, kuhala mu. Dvorila ga. Ali ti si predalek rod, da ti
ostavi kuću. Nije to obična seoska kuća. To je kućerina! Mogla bi se za hotel
preurediti. Danas, sutra i tu će turizam pokucati na vrata. Ja ću tu kuću dobro
unovčiti.

KIKA: A kud bi ja bez krova nad glavom?

MAKICA: Neću te ja istjerati. Držat ćeš kuću redu, da ja mogu vikendima dolaziti.
Nećeš ti kraj mene na cestu, ali moraš znati da je to moje, i da te ja svojom voljom
držim i pomažem. Od svoje volje. Ne Ljudan svojim testamentom! Ja ti dopuštam
da i dalje živiš pod ovim krovom. Ja!

KIKA: Pa tebi j ostavijo štednu knjižicu sa lipom svotom, i uru zlatnu i prsten, i što
bi ti još?

MAKICA: Samo ono što je moje. Što meni i pripada. Ništa više!

KIKA: Pa nisi mu ti baš bliži rod. Ludonja mu je najbliži! Od brata mu rođenog!

MAKICA: Taman si osobu spomenula. Ludonja je lud i što njemu treba.

KIKA: Nismo ni mi drugi puno dalji rod. Isto smo mu skoro ko i ti.

MAKICA: To ćemo na sudu, Kiko draga! Nećemo se ovdje svađati. Ja sam gospođa!

CUKA: Drugarice!

MAKICA: Gospođo, drugarice! Nisam za svakog drugarica. Samo za one koji su u

rangu sa mnom. Za druge sam gospođa! Za one niže.

CUKA: A za nas ovdika?

MAKICA: Za vas sam do sada bila rod. Do suda! Poslije toga, niti rodu rod, nit
pomozi Bog. U koliko na sudu ne budete…

CUKA: Ti, Makica ko da nisi naša. Otkad si se popela visoko, ti nas dolje i ne vidiš. A
i kakoš s te tvoje visine. Tribala bi se potulit, a ti moraš glavu visoko držat.

MAKICA: Ti Cuko, danas stalno peckaš. Stalno meni nešto predbacuješ. Jesam li ti
što dužna? Tebi ili tvojima?

CUKA: Bože sačuvaj! Ništa!

MAKICA: Onda što si me se svezala toliko?

CUKA: Zato gospojo Makice, što je tebe pokojnik puno volijo i držo do tebe. A ti
sad kad je umro, samo o tom kako je tvoje, koliko ti j ostavijo, kolko j na zakonu.
Ne poštuješ ni njegov teštamenat.

MAKICA: Kad je glup.

CUKA: Ma kako glup? Ostavijo j svakom od roda po ništo. Nije mogo bolje
rasporedit. Ni pravednije!

MAKICA: A bolnica? Što je bolnicu upetljao? Tko je on da on ostavlja bolnici?

Princ? Vojvoda? Dobrotvor!

CUKA: Uno što j ostalo kad je nama podilijo, dao je bolnici.

ANTOAN(ulazi) Dobra večer! Evo nas! Vi svi na okupu? Po dogovoru!

BOBAN: Po kakvom dogovoru?

MAKICA: Dogovorila sam se s drugim režiserom da se i naše bdijenje uz mrtvaca

snimi. To je ipak samo naša rodbinska stvar. Ovo iza toga se može snimiti.

BOBAN: Ne može!

MAKICA: Ne budi glup! To se sve plaća. Osim toga vidjet će se i nas na televiziji kao
njegovu rodbinu. Tetak je bio ugledan čovjek.
ANTOAN: Sve se to plaća. Mi iz televizije ništa ne tražimo badave. Sve plaćamo.
Nema džabe ni u stare babe…

STARICA: Bobane, mili, televižija ti je danaska moda. Ne more ti više ništa bez nje.
A ne škodi nikom koja markica. Plaćaju sve, i svima.

LUDONJA: Ža šladoled? Akoš mene ušlikavat unda da žnaš, moraš platit šladoled
kod Muje. Nema šlikavanje bež šladoleda.

ANTOAN: Možeš jesti sladoleda koliko hoćeš. Sve će biti plaćeno.

LUDONJA: Unda, ajde, šlikaj i ušlikavaj!

KAMERMAN: Svi ostanite stajati na svojim mjestima. Što prirodnije. Sada će doći
mačkare.

BOBAN: Kakve mačkare? Jete l poludili? Makica, nisi valjda i to dopustila?

MAKICA: To je prije mene dogovorio pokojnik. Evo ti Kike, žive, pa nek posvjedoči.

KIKA: Je, je! Sve j to pokojnik ugovorijo š njima. Nisam ništa kriva, duše mi moje.

MAKICA: Ja sam samo propuste ispravila. Povećala honorar, jer mi kao rodbina
imamo pravo i na neku odštetu.

ANTOAN: Svjetla, više na mrtvaca!

STARICA(se namješta)

LUDONJA: Oćete l mene ušlikati šad?(gura se naprijed)

KAMERMAN: Sve! Sve ću vas uslikat. Mikrofoni! Gospodine, vi počnite! Onako

kako smo dogovorili!

MAKICA: (uzima čašu, natoči je i ustaje)Za mog dragog strica koji nas je ostavio
tako iznenada, za njegovu dobrotu, jer je bio čovjek na mjestu, dobrotvor, radnik,
politički obrazovan, i uvijek je znao gdje mu je mjesto. Mi smo kao njegova
rodbina ponosni na njega, a po običaju našem narodnom, na zdravit ćemo.(ispija)
STARICA: (se gurne naprijed) Neka je slava našem Ljudanu, rodijaku našem, i neka
mu je pokoj duši! Ajme meni, jadna ti sam danas, što izgubi netijaka, Ljudana mi.

JOCO: Pijmo za našeg Ljudana, i za nas sve ovdi koji se nalazimo u kući pokojnika.
Un je bijo naša dika i našeg roda slika.

ANTOAN: Vas dvoje, mladih, naprijed, u prvi plan!

CUKA: Idemo mi van! Mi više nemamo što ovdje tražiti(ode s Vranom)

KAMERMAN: Sad mačkare! Pustite ih unutra!

BOBAN: Što j previše j previše! (ode van)

Ulaze bučno mačkare, pjevaju i plešu – glazba)

JOCO: Da j pokojnik živ, i un bi sad s mačkarama poigrao!

STARICA: Stavite mu kantu na glavu(otima jednom masku s glave i stavlja je na

pokojnikovu glavu)

Svi se naprijed okupili.

LJUDAN sjeo na ležaj i gleda, zove rukom Kiku, ona mu prilazi.

LUDONJA:hvata mačkaru, ona se otima. Da vidim ješi li ti ženško il muško!

MAŠKARA se otme i pleše dalje. Sve mačkare plešući u kolu odlaze vani, ostali se
hvataju s njima i izlaze van.

LJUDAN: Kiko, ajme ti ga meni, kako me pritisčo! Sav sam mokar od muke. Svega
me je znoj oblijo. Moram van!

KIKA: ne moš sad! Strpi se još zeru.

LJUDAN: Ne mogu više. Moram!

KIKA: Dolaze! Lezi! (strpa ga natrag u krevet)

SVI DOLAZE IGRAJUĆ KOLO I DRŽEĆI SE ZA RUKE. Glazba svira. Dođu do Ljudana.

MAKICA: Tko je ovo stavio pokojniku na glavu?(skida mu masku)

ANTOAN: Ostavite to! To je izvrsno! Sjajan detalj. Apsurdno! Ludo, ali efektno.

MAKICA: Dobro, dobro! (stavlja opet na glavu i odlazi dalje jer ga brzo odvlače u
kolo tesvi plešući izlaze)

LJUDAN(opet ustaje i navlači plašt) Idem brzo!

KIKA: Ne! Dolaze jopet! Ostani!

LJUDAN: (nabije joj masku na glavu) Ti lezi misto mene(gurne je na ležaj i otrči van,
ali vidi na vratima nekog te se brzo vrati natrag i u nedoumici zgrabi neki ćup,
nabije ga na glavu i izađe)

KIKA: (sva u neprilici legla na ležaj i pokrila se preko glave)

SVI DOLAZE PLEŠUĆI.

LUDONJA: Vidi što šte napravili od moga štriča. Mačkaru od mrtva čovika. Ne šmi
še to!

SVI Opet izlaze plešući.

LUDONJA: Lipi moj štriče, nedam da te mrtva mačkaraju(otkriva pokrivač i vidi

Kiku) Ajme, jopet še pritvorijo u ženško! Ajme! (pobjegne za ostalima)

LJUDAN (skida kantu s glave i skače po pozornici) Ajme, jadan ti sam!

KIKA: (ustane) Dolazi vamo, nesritniče! Ovo j luda kuća. Lezi vamo!

LJUDAN: Ajme trbu moj! Od unog prokletog ulja(hvata se objema rukama za

trbuh) Joj meni, joj!

KIKA: (uzima mu kantu iz ruke) Ajde, lezi!(čuje da dolaze opet i stavlja mu brzo
masku na glavu)Ajde van, u zahod. Ovakvog te neće pripoznat!

SVI( U taj čas mačkare hvataju Ljudana s njima u kolo, vrtega okolo, on se otima,
ali mačkare mu ne daju)

LUDONJA: Štrič je ženško. Vidite! (dolaze do prazna posmrtna ležaja)

JOCO: Povampirijo je! Nema ga! Zovite fratra! Fratra! Ljudan je povampirijo! Dajte
svete vode! Svete vode!

STARICA: Nema kod Ljudana svete vode! Un ne blagoslivlja kuću. Ne viruje u Boga!
Kazna božija za ovu komendiju!

ANTOAN: Ne prekidajte! Dajte kolo neko pustite, tehnika! Idemo, uzmite se u

parove.

Čuje se glazba i počinje se plesati!

ANTOAN: Košmar! Scena za Bogove!

BOBAN(ulazi) Je li to moguće? Doktur je reko da j Ljudan živ! Da nas je sve

namagarčijo. Kiko, di je Ljudan?

KIKA: Ne znam!¨Tu j negdi.(gleda u plesače i traži ga) Ljudane, gotovo j!, sad moreš
barem na zaod.

LJUDAN: (otima se plesaču iz zagrljaja i stane naprijed. Oko njega je još uvijek ples
i glazba. On se uhvatio za trbuh)

KIKA: (skine mu masku s glave) Ljudane trči! Propalo je i tako sve. Doktur je reko
da si živ! Trči sad na zahod, da se ne…

LJUDAN: (olkšano uzdahne) Kasno j! Kasno j, moja Kiko!

MAKICA: Što to znači? Ljudane, ti si živ!

LJUDAN: Jedva ništo malo, jedva!

MAKIVA: Reci, što je vovo?

KIKA: KOmendija!

MAKICA: Što to znači?

KIKA: Pušti ga sad! Samo tren. Idi, Ljudane, trči!

LJUDAN(odmahuje rukom) Kasno j!

MAKICA: Što si to učinio?

LJUDAN: Usro sam se!

ANTOAN: Glazba!

KRAJ! ZASTOR!