Академија васпитачко-медицинских струковних студија

Одсек Ћуприја

Семинарски рад

Медицинска етика

ЕТИЧКИ ПРОБЛЕМИ ТРАНСПЛАНТАЦИЈЕ ОРГАНА

Проф.др Милош Марковић

Јасмина Салевић Обрадовић 5593/II

Ћуприја 2022.
Садржај
Увод ................................................................................................................................3

1. Етички проблеми трансплантације органа.............................................................4

1.1. Трансплантација органа узетих са лешева ...................................................4

1.2. Пресађивање органа са живих давалаца .....................................................5

2. Етичке дилеме трансплантације органа у религијама..........................................6

2.1. Римокатолици..................................................................................................7

2.2. Православне и протестантске заједнице.......................................................8

2.3. Баптисти и ислам............................................................................................9

2.4. Јудаизам.........................................................................................................10

2.5. Конфучијанство………………………………………………………...…..11

Закључак.....................................................................................................................12

Литература..................................................................................................................13
Увод
Трансплантација органа или пресасађивање представља замену нефункционалног
органа путем хируршке интервенције. Овакве процедуре се најчешће изводе код
животно угрожених особа и нешто ређе у циљу побољшања основног квалитета
живота код хроничних болести које се могу третирати на овај начин. Историја
трансплантације органа и ткива сеже у далеку прошлост. Хиндуски хирург Сусхрути
је око 600 година п.н.е. извршио аутологну трансплантацију коже лица. У XV веку
могу се наћи записи о покушајима трансфузије крви и трансплантацији зуба. О
пресађивању коже постоји запис из 1880. године. Прве трансфузије крви рађене су у
XVII веку, где су резултати крви били веома лоши. Трансплантација као техника се
почела интензивно изучавати од почетка 20-ог века. Доктор Јосиф Е. Муреј из
Бостона обавио је 23. децембра 1954. прву успешну трансплантацију бубрега. Била је
то трансплантација између једнојајчаних близанаца. Доктор. Е. Доналд Томас извео
је прву успешну трансплантацију коштане сржи 1956. године. Његов приступ се
темељио на примени имуносупресивних лекова како би се спречило да имунолошке
станице из коштане сржи даваоца нападну ткива домаћина. Као резултат, матичне
ћелије из коштане сржи биле су у могућности обновити коштану срж домаћина и
започети производњу нових крвних зрнаца. Ова метода постала је тако стандард у
терапији леукемија, апластичне анемије и осталих болести крвног састава. Данас,
трансплантациона медицина захтева посебну едукацију особља, специјалну опрему и
свеобухватно преоперативно и постоперативно надгледање пацијента, како би се
могућност одбацивања органа свела на најмању могућу меру. Најважнији фактор у
акту трансплантације је донор.1 Раних 60 - их година прошлог века дошло се до
првих спознаја и открића о типизацији ткива (ХЛА типизација) и сазнања о
неопходној имунолошкој компатибилности, неопходној за успешно извођење
трансплантација органа. Прву трансплантацију срца извео је Кристиан Бернард
1967. године, а месец дана касније Норман Шамаy у Калифорнији. Бернардова је
трансплантација срца и прва позната мултиорганска трансплантација – од погинуле
Денисе Дарвал узео је и један бубрег и трансплантирао га тешко болесном дечаку.
Прво пресађивање јетре успешно је обавио Томас Старзл 1967. у Денверу у САД-у.2

Слика 1. Трансплантација органа

1
1. Таради М ( група аутора), Часопис ,,Медицинар” Свеучилишног Медицинског факултета, Загреб
2009; стр. 4-5.
2
Грбац Ј. Биоетички аспекти трансплантације, Часови за трансплантацијске координаторе (Зборник
радова) Загреб 2003; стр. 149-158.

4
1. Етички проблеми трансплантације органа
Пресађивање ткива и органа је, готово у читавом свету, постало пракса врхунских
медицинских установа, захваљујући којој многе особе, раније осуђене на прерано
умирање нормално живе и раде. Иако је оперативна техника трансплантације стара,
преко шездесет година, њена општа примена је била одложена услед неугодне појаве
одбацивања калема. Проналаском нових лекова за сузбијање имунолошких
механизама, којима организам реагује на стране материје унете у њега, учињен је
велики корак напред у овој области. Данас се успешно пресађују бубрези, рожњача,
делови коже и костију, срце, јетра, а чине се и покушаји и са другим органима.
Велики број земаља је, да би олакшао примену овог достигнућа науке и технике
донео и законе којима се прецизирају услови под којима се органи за пресађивање
могу узимати са живих лица, а и са умрлих. Актуелан етички проблем у вези са
пресађивањем органа везан је према већини, за даваоца органа. Са медицинског
етичко-правног аспекта постоје две врсте даваоца (донора) органа и следствене
трансплантације: трансплантација органа узетих са живих особа и трансплантација
органа узетих са лешева.3

1.1. Трансплантација органа узетих са лешева

Наслеђено из Римског права, људско тело и његови саставни делови су добра ван
промета, а самим тим и добра на којима се не може заснивати правна својина, па
следствено, ни правно располагање, као једно од својинских овлашћења. Може се
располагати, по том становишту, само оним деловима тела који су непосредно
одвојени од људског организма (коса, зуби, крв, сперма) и који су тим актом
одвајања престали да уживају статус добра ван промета и постали ствари грађанског
права, те самим добра ,,in comercio”. Међутим пијетет према умрлима, који
подразумева интимно осећање поштовања према успомени на умрло лице, повлачи
за собом и неповредивост леша. Постоје норме о одређеном начину поступања са
умрлом особом (лешом), којима је циљ очување људског достојанства, како умрлог
тако и његове породице и његових ближњих, као и човека уопште. Те норме
захтевају да се поштује целовитост леша и да се он, целовит, подвргне поступку
сахране (или спаљивања). С друхе стране, опет, опет постоји и норма према којој је
живот човека највећа вредност. Ове две норме долзе у сукоб кад се, ради спашавања
живота, мора узети орган с неког леша. Свакако, норма о спашавању живих у том
сукобу треба да превагне, али то, бар код ближњих умрле особе, може да изазове
недоумице. Зато би било веома значајно са аспекта пресађивања ширити став да
природа не познаје интегритет леша, јер је процес трулења, свиђало се то нама или
не, веома брз. Располагање лешом, ипак није ствар суштинске, него је ствар
формалне природе. Када је реч о пресађивању органа са умрлих постоје два питања
која треба регулисати:

3
Марић Ј. ,,Медицинска етика“, Београд 1999; стр. 279-280.

5
1. Сагласност даваоца органа претходним завештањем или после смрти сагласност
лица њему блиских; и 2. Меродавно утврђивање смрти.4 Поставља се питање ко
може располагати лешом или његовим деловима? Пре свега, правно располагање
има лице од кога потиче леш ако је за живота завештало своје органе или није
изричито изразило противљење. Пропис каже делови тела са умрле особе могу се
узимати ради пресађивања ако се умрла особа за живота није томе изричито
противила, односно ако се томе изричито противила, односно ако се томе изричито
не противе родитељи, брачни друг или пунолетно дете умрлог (када нема исказане
воље преминулог). У оваквим ситуацијама треба да влада потпуно поверење и није
потребна писмена форма, изузев ако би то постало предмет спора, јер је реч о тзв. ,,
претпостављеном пристанку”. Пропис наглашава тзв. негативни начин пристанка
(,, може се узети уколико се умрли за живота није противио“) што опет потенцира
етичку зрелост екипе која узима делове тела, нарочито потенцира етичку зрелост
екипе која узима делове тела, нарочито када се не зна шта је умрли мислио о
донаторству својих делова тела. И овде видимо да медицинска етика као дисциплина
која испитује циљеве и смисао моралних хтења у медицини, има своју примену у
трансплатацијскогј медицини тим што се свака појединачна ситуација не да увек
регулисати прописима. У неким земљама (англосаксонске земље) још увек се
инсистира на формалном пристанку било донатора (донора), било његове породице.
У тим земљама се фаворизује унапред обећано добровољно давање органа после
смрти. Та жеља се уписује картице које се носе са собом (дупликат тј. Копија се
оставља у регионални центар за трансплантацију), а масовност се постиже разним
образовним кампањама. Много је деликатнији проблем меродавно утврђивање
смрти. Да би трансплантат успео, неопходно је да се орган узме непосредно по
умирању; неки пут (када је у питању срце) рад тог органа не сме ни да се заустави,
већ се вештачки одржава. Ово последње нарочито заоштрава питање јасног
тренутка смрти. Да се не би догодило да медицинска екипа узме пре времена орган
за трансплантацију), а масовност се постиже разним образовним кампањама. Много
је деликатнији проблем утврђивање смрти. Да би трансплантат успео, неопходно је
да се орган узме непосредно по умирању; неки пут (када је у питању срце) рад тог
органа не сме ни да се заустави, већ се вештачки одржава. Ово последње нарочито
заоштрава питање јасног тренутка смрти. Да се не би догодило да се медицинска
екипа узме пре времена оган за трансплантацију а да особа није заиста мртва
дефинисано је према Декларацији у Женеви, пет критеријума за дијагнозу смрти 1)
сваки губитак везе са спољним светом 2)потпуна мускуларна млитавост и
арефлексија 3) престанак спонтаног дисања 4)пад крвног притискапо престанку
његовог вештачког одржавања и 4) потпуно права ЕЕГ линија, добијена чак и под
стимулацијом, уз ваљане техничке гаранције. Врло је значајно ко утврђује
присутност тих критеријума. Сматра се да то треба да буду најмање два лекара:
реаниматор и стручњак за ЕЕГ и да ниједан од њих не учествује у хируршкој екипи
која обавља трансплантацију.

Клиничка смрт је апнеја (нема спонтаних покрета дисања) и потпуни кардијални

арест (застој) с потпуним прекидом церебралне активности, али не неповратно. То је
тзв. рани период смрти у којем се благовременим започињањем реанимације, под
условом да је терапија опттимална, могу обновити функције свих виталних органа,
укључујући и функцију мозга.

4
Марић Ј. ,,Медицинска етика“, Београд 1999; стр. 280-281.

6
Церебрална (кортикална) смрт је неповратно оштећење мозга, посебно
неокортекса. Већина земаља, укључујући и нашу земљу (видети у наставку
Правилник о утврђивању смрти) прихватила је дефиницију смрти у смислу смрти
мозга. Истина је да је смрт тотална негација живота; истина је да парцијална смрт
(смрт мозга) није исто што и тотална смрт; истина је да је леш мртав у свим својим
деловима; истина је да је смрт апсолутна статика, а умирање је динамичка појава-
али, истина је да нас пракса учи да смрт мозга значи престанак свих могућности
живота индивидуума као целине. Када нема мозга нема ни свести, нема ни живота у
људском смислу, па је уважавање тзв. церебралне смрти најисправнији пут за
несумњиво утврђивање смрти. Ово је важна иновација, јер прецизно регулисањете
проблематике омогућује осећање сигурности сваком појединцу који сада може да
зна да ће његова смрт бити ваљано и поуздано утврђена (традиционалан је страх
човека да ће бити жив закопан). Исто тако појам церебралне смрти задовољава и
екипу за трансплантацију која можда нестрпљиво чека да помогне да деловима тела
умрлог продужи евентуални нечији живот.

Најважнији допринос појму церебралне смрти дао је 1968 Харвардски комитет који
је утврдио следеће критеријуме: недостатак опажања и реаговања (пацијент не
показује никакву свест у односу на спољне надражаје и своје унутрашње потребе,
нити реагује уопште кад је изложен деловању које код нормалног човека изазива
знатне болове); недостатак телесних покрета и дисања (код пацијента се уочава
потпуно одсуство спонтаног дисања и мишићних покрета или реакције на надражаје-
апное); недостатак рефлекса (у пацијента није могућно изазвати рефлексе, његове
очне зеницесу укочене и проширене, те не реагују на јаку, директно усмерену
светлост);потребна је равна линија електроцефалограму (она је показатељ одсуства
приметне активности мозга, односно централног нервног система; може да буде и
тзв. нулта линија).

1.2. Пресађивање органа са живих давалаца

Постоје 4 услова који се морају задовољити код овог вида трансплантације: 1)
Пристанак даваоца; 2) Пристанак примаоца; 3)Медицинска оправданост захвата 4)
Сразмерност даваочевог ризика и изгледа да пресађивање успе. За пристанак даваоца
не сме бити примењен никакав акт физичке илимпсихичке принуде или притиска од
стране претпостављених, молбе или захтеви рођака. Важи само одлука донета
добровољно, на основу зрелог размишљања психички здравог одраслог лица.
Добровољно могу да изразе своју вољу само она лица која су и сама слободна.

То, дакле , нису у стању да учине ухапшеници, ратни заробљеници у

концентрационим логорима, а неки сматрају чак и лица која се налазе на одслужењу
војног рока. Страх да би поступак једног потенцијалног даваоца бубрега могао боти
излагање ризику услед жеље да добије незакониту зараду, налаже да треба одбацити
сваку врсту накнаде.

7
 И лице у затвору може бити подстакнуто хуманитарним разлозима (давање органа
нпр. своме брату), те због тога са много резерве треба прићи анализовању сваке
појединачне жеље. Као и код експеримента на човеку, пристанак мора да буде и
слободан. Зато се свако експериментисање на осуђеницима, ратним заробљеницима
и сл. Забрањује и поред пристанка тих особа, јер се претпоставља да ситуација у
којој се те особе налазе инволвира психички пристанак. Пристанак на примање ткива
и органа нема право да даје правни заступник. То мора да учини лично сам пацијент-
прималац органа. Мотив људске солидарности је овде ,,condition sine qua non’’.
Прималац мора да буде упознат са ризиком. Лекар је дужан да објасни пацијенту
ситуацију у којој се налази. Он не сме да делује на малодушне или да доведе
болесника у стање апатије. Лица у бесвесном стању, малолетна лица, као и лица
душевно оболела или привремено душевно поремећена, не могу да дају пристанак на
примање, као ни на узимање органа. Пристанак треба да се да у писаној форми.
Медицинска оправданост захвата обухвата следеће: 1) захват пресађивања мора да
буде предузет у тераписјке сврхе; 2) треба да буде хитне природе 3) треба да буде
предузет као последње средство лечења. 4) Мора постојати сразмерност даваочевог
ризика и изгледа да пресађивање успе. Није дозвољено оштећивати здравље даваоцу
органа (а то се готово увек ипак дешава!), а да су нејасни изгледи да ће се помоћи
оболелом тј. примаоцу.

2. Етичке дилеме трансплантације органа у религијама

Хришћанство општевидно подупире донацију органа, како са живог тако и с умрлог
даваоца. Хришћанство разматра донацију органа као акт милосрђа, па се верници
подстичу на чин даривања. Културу самилости и саосећања можемо пронаћи у

8
раном хришћанству и библијским текстовима о Милостивом Самарићанину (Лк
10,30‐37).

2.1. Римокатолици
Папе као што су Пио XI. и Пио XII. наглашавају начело целовитости. Људско биће
представља психофизичко јединство. Тако се може тумачити како сваки орган има
своју сврху у телу као у целини. Делови тела постоје ради цeловитости. Сакаћење
тела оправдано је у случају добробити целине. Папа Пио XI. наглашава како је жеља
за помоћи ближњему који трпе оправдана. Теолошки документи Католичке Цркве-
Катихизам Католичке Цркве у неколико канона спомиње трансплантацију органа
директно. Канон 2301 наводи како је даривање органа након смрти законито ако је
добровољно и како може бити заслужно. Канон 2296 износи важност информисаног
пристанка. Узимање органа без пристанка је за Католичку Цркву морално
неприхватљиво. Исто тако је морално неприхватљиво изазивање онеспособљења
сакаћењем или смрћу људског бића. Римокатоличка црква такође подупире
трансплантацију органа и са живог и с умрлог дариватеља. Католичка црква
подржава трансплантацију органа како с умрлог тако и са живог даваоца. У
енциклици Evangelium Vitae Јован Павле II . истиче свакодневни хероизам, темељен
на чину дељења који придоноси култури живота. Дефиниција смрти, према
Римокатоличкој Цркви, темељи се на неуролошким критеријумима. Према папи
Јовану Павлу II., Црква се не може бавити дефиницијом смрти, него то препушта
медицинским стручњацима и прихвата концепт мождане смрти као смрти људског
бића. Папа Бенедикт XVI. такође се обратио на симпозијуму A Gift for Life
Consideration on organ donation и подржао даривање органа и трансплантацију као
акт љубави и милосрђа, дара властитог живота за другога. Папа Бенедикт истиче
посебно значење те љубави у данашњем времену егоизма. Католичка Црква сматра
да је смрт особе наступила у тренутку када душа напушта тело. Црква се противи
трансплантацији органа добивених након активне еутаназије и од аненцефаличних
дараодавалаца. Римокатоличка црква противи се донацији полних органа. У
истраживању Кобуса и сарадника католици су били они који су најчешће позитивно
одговорили на трансплантацију органа с умрлог рођака. Католичка Црква, темељем
антропоцентризма, узима у обзир истраживања везана уз ксенотрансплантацију. У
антропоцентристичкој теолошкој етици, дају нагласак на респектабилно третирање
животиња. У овом случају аутор даје нагласак на ксенотрансплантацију као
терапеутски покушај који има у циљу спашавање живота, ублажавање бола и патње.
Наглашава се потреба узимања у обзир ризика, као што је, примера ради, пренос
инфекција.

2.2 Православне и протестантске заједнице

Они немају јединственог моралног ауторитета као што римокатоличка Црква има
папу, стога су теолошка мишљења, везано уз световна питања и медицину,

9
остављена појединим православним Црквама које су више или мање заинтересоване
за ту тематику. Исто тако, постоје различите теолошке перспективе у православним
црквама према трансплантацији органа. У Православним црквама не постоји
заједничко стајалиште везано за трансплантацију органа. У православљу би сви
требали бити захвални Богу на дару живота. Свака медицинска интервенција која не
штети другоме, према православљу, допуштена је. Грчка православна црква једна је
од ретких која је јавно изрекла свој позитиван став према трансплантацији органа.
Акт даривања органа треба бити свестан и добровољан чин. Вуковић истиче како
православне цркве подупиру трансплантацију органа на основу своје моралне
теологије. Реардон наводи како је у православљу незамислива и недопустива продаја
органа или делова људског тела темељем предањског учења и литургије. Не може се
продавати нити куповати нешто што је посвећено на начин како је посвећено људско
тело у Цркви.

Као и православне заједнице, протестантске заједнице немају заједничког моралног

ауторитета као што је папа у католичкој Цркви. У протестантским заједницама
истиче се индивидуалност, како поједине заједнице, тако и сваког појединца у
одлуци о трансплантацији органа.

2.3. Баптисти и ислам

У истраживању Кобуса и сарадника Баптисти су били они који су највише
подржавали донацију органа и трансплантацију без обзира на године човека
Баптисти сматрају да је донација органа након смрти ствар савести сваког појединца,
но подржавају донацију органа као акт саосећања и јединства с онима којима треба
трансплантација и помоћ. Верници су подстицани на донацију органа.

Гуверцин доноси стајалиште религијске администрације (енгл.Religious affairs

Administration–RAA) у Турској везано уз многа биоетичка питања, тако и по питању
трансплантације органа. RАА подупире медицинске критеријуме за дефиницију
мождане смрти, међутим, већина верских вођа држи да је час смрти онај када душа
напушта тело, што може довести до кашњења при узимању органа. Трансплантацију
органа с умрлог даваоца се подупиру ако су испуњени следећи захтеви: постојање
медицинске „неопходности“, односно нужности трансплантације по живот
примаоца, сигурност смрти даваоца, непостојање било каквог повереничког односа
између даваоца и примаоца, утицај породице даваоца и утицај примоца органа.
Подупире се донација свих органа осим утеруса. Криопрезервација полних станица
допуштена је само за венчане парове. Кобус и сарадници истичу такође како ислам
подржава трансплантацију органа темељећи је на алтруизму и спашавању живота,
једним од највећих начела у Курану. Исти аутори наводе и формалну потврду
институције као што је Муслиманска конфедерација из Британије из 1996. године
која наводи како је трансплантација органа у потпуности у складу с исламом. Падела
и сарадници закључују како је у исламу важна дефиниција смрти и утврђивање
минималне штете за даваоца. Саутермајстер и сарадници истраживали су теолошко-
етичка разматрања трију монотеистичких религија и ксенотрансплантације. Указали

10
су на то како у исламу, као и у хришћанству и јудаизму, нема теолошке подлоге за
забрану ксенотрансплантације. Куран посматра животиње у смислу знака Божјег
милосрђа (Суре 16: 79; 6: 6‐8). Према исламској есхатологији човек мора оправдати
своје деловање према животињама, док се животиње посматрају као морални објект.
Чин ксенотрансплантације захтева оправдање убијања животиња у циљу
експлантације, оправдање генетске модификације животиње и на крају „нечистоће“
животиња које се користе. Човек је у исламу на врху хијерархије и има дужност
очувања властитог здравља. Питање очувања здравља и живота особе надилази
обавезу придржавања правила везаних уз прехрану, међутим, субјективна верска
уверења одбијања такве терапије треба узети у обзир и поштовати аутономију
пацијента.

2.6. Јудаизам
Ставови јеврејских рабина према трансплантацији органа кроз историју нису били
заједнички. Сагледавања су били везана за прихваћање мождане смрти, донацији
органа с умрле особе. Но даривање органа с умрле особе у јудаизму се мора
посматрати са стајалишта pikuach nevesh , врховне заповести у јудаизму која
подразумева очување живота. Тај задатак представља основ свим другим задацима и
правилима у јудаизму. Израел је земља западног света с најмањим бројем донација с
умрлог дародавца. Pikuach nevesh односи се на озбиљне, по живот опасне ситуације
или манифестације болести. Иако је у јудаизму обавеза укопавања целог тела,
узимање органа у смислу pikuach nevesh није само обавеза већ и морално дело
(mitzvah). Једном трансплантован орган више се не посматра као део умрле особе
него као део целине примаоца. У истом смислу орган или ткиво добијено
ксенотрансплантацијом не посматра се као chimera или хибрид, већ као саставни дeо
примаoца. Орган добијен од „нечисте“ животиње према јудејским правилима не
спада под Hanа’а (задовољство), те се на трансплантацију не односе правила kashrut
(правила везана уз прихрану), стога су допустива истраживања везана уз
ксенотрансплантацију.

Традиционалне религијске јеврејске заједнице не признају мождану смрт као

дефиницију смрти, док се донација органа са живог даваоца признаје и сматра хвале
вредним чином. С обзиром на велик утицај религије и на став секуларног друштва по
питању донације органа и трансплантације, израелски парламент је изгласао два
нова закона 2008. године, у циљу окупљања верских заједница и јавности око
јединственог става о даривању и трансплантацији органа. Први закон су назвали Тhe
Brain Rеspiratory Death Law, којим су постигли консензус између верских вођа и
медицинских удружења. Другим су законом, назива Organ Transplatation Law,
одредили етичке, легалне и организацијске аспекте трансплантације органа у
Израелу. У Израелу је од 2009. године с радом започела Matnat Chaim(хебр. Дар
живота), јеврејска непрофитна ортодоксна организација која се залаже за
скраћивање и елиминацију листа чекања за трансплантацију бубрега, као и за
промоцију донације органа. Под утицајем ове организације трансплантовано је од
2009. до 2017. године 494 бубрега са живих давалаца. Matnat Chaim истиче важност

11
алтруистичког даривања органа несродних давалаца. Гуерцин и сарадници.
анализирали су стајалишта католичких, исламских и ортодоксних јеврејских верских
вођа о трансплантацији органа. Ортодоксни Јевреји признају мождану смрт уз
следеће услове: познати узрок смрти, апсолутно одсуство спонтане респирације,
клинички евидентно оштећење можданог дебла, одсуство рефлекса, одсуство
мождане активности у периоду од најмање 12 сати. Трансплантација органа с умрлог
даваоца такође мора испуњавати следеће критеријуме: примаоцу је тај орган нужан,
живот примаоц је у опасности, даваоц је за живота дао сагласност. Донаторство
јајника, с обзиром на то да се јудаизам наслеђује по мајци, може се разматрати код
жене јеврејског порекла. Јудаизам подупире истраживања везана уз
ксенотрансплантацију. Не постоји категоричка забрана ксенотрансплантације у
Халахи (правним списима јеврејске верске књижевности).

2.5 Конфучијанство Конфучијанистичка филозофија је до Ханове династије

била само једна од многобројних филозофских размишљања. Од Ханове династије
надаље постаје водећом идеологијом у Кини. Глобални проблем у
трансплантацијској медицини је мањак органа за трансплантацију. С истим
проблемом суочава се и Кина. Одбијање донације органа у Кини често се темељи на
конфучионизму, као етичком и религиозном темељу противљењу донације органа. У
конфучионизму се очување целовитости тела након смрти темељи на Dziao
(синовско поштовање, добри и послушни синови) у којем је очување тела након
смрти нужно. Xiao је темељни конфучијански етички концепт који у себи укључује и
поштовање предака, љубав, поштовање и бригу. Оно се манифестује како на разини
породице, тако и на разини шире заједнице. Према Конфучију, синовско поштовање
чини заметак човечности односно ren. Ren је врлина која се односи и манифестује на
међуљудске односе. Човечност се остварује у љубави и бризи за друге. За
Конфучија, човечност је највеће људско постигнуће. У новије време постоје и
другачија тумачења примарних текстова, као што наводе Ние и сарадници., где
тумаче xiaо (филијална побожност) и ren (хуманост и доброчинство), у чијој
интерпретацији конфучионизам заправо позива на донацији органа. У новије време,
ипак, долази до одступања у традиционалним вредностима. Тако је у истраживању
Аи Јинга и сарадника за 28,1 % испитаника било важно очување целовитости тела
након њихове смрти, док је 18,5 % испитаника сматрало да донација органа
нарушава њихова религиозна уверења.

Закључак

12
Ово је век трансплантације и морамо се припремати за раздобље нове фазе развоја
трансплантационог програма. Већ уобичајена трансплантација васкуларних органа
је сам почетак, а просечна старост донора органа је све старија. Сваки је грађанин
потенцијални донор, али он је у исто време и потенцијални прималац органа. Од
великог значаја је нагласити да постоје већи изгледи да ће некоме затребати орган,
него да ће његов орган требати неком другом. Многе етичке дилеме и проблеми на
трансплантационом пољу и столу и даље су присутни како код нас тако и у свету.
Посебну пажњу заслужују етичка разматрања по питању донирања и
пресађивања матичних ћелија коштане сржи, с’ обзиром на недовољни ангажман
јавности на том пољу лечења великог броја тешких болесника.

Литература

13
 1. Таради М и сарадници. ,,Медицинар” Свеучилишни Медицински факултет,
Загреб 2009; стр. 4-5.

2. Грбац Ј. ,,Биоетички аспекти трансплантације” Часови за трансплантацијске

координаторе, Загреб 2003; стр. 149-158.

3. Марић Ј. ,,Медицинска етика” Београд 1999; стр. 279-284.

4. Пелчић Г, Гјуран Цоха АМ , Пелчић Г, Валковић А, ,,Трансплантација органа и

религија: различита вјерска тумачења” Свеучилишни Медицински факултет, Ријека
2020; 56 (4), стр. 409-416.

14
15
16