1. Шта су мутације - дефиниција?

Мутације се јављају као последица грешака у ћелијској деоби ( митози или

мејози ) или као последица неправилне репликације DNK

2. Какве су последице мутација? Да ли су оне увек штетне?

Последице генских мутација јесу промене у протеинском садржају ћелије .
4 могућности:
-Недостатак протеина – ЕНЗИМОПАТИЈЕ, Теј-Саксова болест и тд.
-Протеин измењеног амино-киселинског састава - АНЕМИЈА СРПАСТИХ
ЋЕЛИЈА
-Некомплетан протеин – ТАЛАСЕМИЈА
-Вишак амино-киселина у протеину – ХАНТИНГТОНОВА БОЛЕСТ

3. Зашто су мутације значајне?

Мутације су основни извор генетичких новина у популацијама и градивни
материјал за деловање природне селекције; извор нових адаптација

4. Дефинишите генске мутације и наведите неки пример.

Генске мутације подразумевају измене у самој структури гена. Мутације гена
могу бити последица различитих генетских збивања: супституције база (замене),
инсерције (уграђивања), делеције (губитак) или мултипликације (умножавања)
база.

5. Дефинишите појмове макромутација и микромутација.

Микромутације ( тачкасте мутације) су оне које обухватају промене у једном
или неколико парова база.
Макромутације (хромозомске мутације) су оне које обухватају промене у
делу гена, гену, делу хромозома, хромозому или хромозомској гарнитури

6. Наведите примере макромутација (доминантних и рецесивних).

ДОМИНАНТНЕ (ХОНДРОДИСТРОФИЈА)
И РЕЦЕСИВНЕ (АЛБИНИЗАМ)
7. Шта су доминантне мутације? Наведите пример.
Према типу интеракција између алела од кога зависи и изражавање у фенотипу
могу бити доминантне и рецесивне. Доминантне су оне које се испољавају у
хомозиготном или хетерозиготном стању нпр. хондродистрофија.

8. Шта су рецесивне мутације? Наведите пример

Рецесивне се изражавају у фенотипу само када се налазе у хомозиготном стању
нпр албинизам.

9. Шта су леталне мутације? Наведите пример.

Леталне мутације су оне мутације које у хомозиготном или хетерозиготном
стању доводе до преране смрти организма.

10. Наведите фенотипске ефекте генских мутација.

11. Код биљака: облик и величина листова, облик и боја цвета, висина биљке,
отпорност на неповољне животне услове, отпорност према болестима... ?

12. Шта су конститутивне, а шта стечене мутације? Какве су последице њиховог

дешавања?
Конститутивне промене су карактеристичне за цео организам и отривају се већ на
рођењу.Углавном настају за време оплођења када се спајају гамети са већ
аберантним хромозомима.Са друге стране стечене промене не захватају читав
организам , већ поједине ћелије и ткива .Дешавају се у бикло које време развоја
организма и зависе од врсте болести.

13. Објасните шта су соматске мутације и наведите пример.

Соматске мутације су измене гена у соматским ћелијама. Оне се испољавају на
фенотипу индивидуе и не преносе се на потомство. Ако се соматска мутација
одиграла у соматској ћелији током ембриогенезе, такве јединке ће имати две
линије соматских ћелија, једне без, а друге са мутацијама. Овим механизмом
се објашњава појава различите боје очију (једно плаво, а друго смеђе) код исте
особе или у истој дужици плаво и смеђе поље.
14. Шта су герминативне мутације? Када се оне јављају?
Ако се мутације догоде у герминативним ћелијама (оваријума или тестиса)
називају се герминативне мутације.

15. Наведите узроке настанка генских мутација и узроке настанка хромозомских

аберација.
Генске мутације подразумевају измене у самој структури гена. Мутације гена
могу бити последица различитих генетских збивања: супституције база (замене),
инсерције (уграђивања), делеције (губитак) или мултипликације (умножавања)
база.
Структурне промене хромозома настају под дејством различитих мутагених
фактора који доводе до прекида у интегритету (структури) хромозома. До ових
прекида може доћи у свим стадијумима ћелијског циклуса

16. Шта су генетички мозаици?

Особе које имају соматску мутацију су генетички мозаици зато што се код њих
образују две групе ћелија. Једна група ћелија настаје митозама мутиране
ћелије, а друга митозама ћелије која није мутирала (нормална ћелија).

17. Објасните појмове директних и реверзних мутација. Да ли све мутације могу бити
повратне?
Директне мутације су оне мутације које се дешавају на неизмењеним wt генима
и оне доводе до новог фенотипа. Повратне мутације дешавају се на већ
мутираним генима и могу те измењене гене ``вратити`` у првобитан –
немутирани облик (нпр. ако су мутирани алели настали супституцијом).
Не могу све мутације да се врате у првобитни облик алела, нпр. делеције

18. Објасните зашто је стопа повратних мутација нижа од стопе директних мутација.
Управо због те могућности враћања у првобитан облик???
19. Класификација мутација у односу на животну средину - примери.
-KОРИСНЕ (отпорност на HIV)
-ШТЕТНЕ (Теј-Саксова болест, конгениталне аномалије, стерилитет...)
-НЕУТРАЛНЕ

20. Класификација мутација у односу на количину генетичког материјала захваћеног

променом.
 Деле се на генске, хромозомске, геномске и плазматске мутације.

21. Наведите типове структурних генских мутација.

1.Супституције (транзиције и трансверзије): смислене, бесмислене
2.Делеције (губитак нуклеотида)
3.Инсерције (уграђивање нуклеотида)
4.Мултипликација база – динамичке мутације

22. Шта су транзиције? Колико типова транзиција постоји?

Код транзиција је дошло до замене пиримидинског нуклеотида другим
пиримидинским нуклеотидом (C u T ili T u C) или се један пурински нуклеотид
мења другим пуринским нуклеотидом ( A u G ili G u A ). Према томе постоји 4
типа транзиција.

23. Шта су трансверзије? Колико типова трансверзија постоји?

Код трансверзија се један пиримидински нуклеотид замењује пуринским (A-C,
G-C, A-T ili G-T) или обрнуто, из чега закључујемо да постоји 8 типова
трансверзија.

24. Класификација мутација у односу на врсту промене генетичког материјала.

1.СТРУКТУРНЕ
2.ПРОМЕНЕ РЕАРАНЖМАНА ГЕНА
3. ПРОМЕНЕ БРОЈА ХРОМОЗОМА

25. Шта су динамичке мутације?

Оне су мутације нестабилности броја поновљених мотива у тандемски
поновљеним секвенцама DNK. Најчешћи тип динамичких мутација су
експанзије броја тринуклеотидних поновака, али могу да буду и два нуклеотида,
пет ,итд ..За динамичке мутације карактеристичан је феномен
антиципације.Антиципација значи да се број нестабилних поновака повећава из
генерације у генерацију што има за последицу тежу клиничку слику и ранију
појаву болести у следећој генерацији.
26. Шта су ванфазне (frameshift) мутације?
Генске мутације могу бити последица уграђивања или губитка једне или две
базе. Као последица инсерције или делеције база долази до помереног оквира
читања кодирајуће секвенце гена па се ове генске мутације називају и frameshift
мутације.
У случају делеције једне базе, од места мутације долази до померања фазе
читања. Ово низводно померање читања за један нуклеотид унапред обележава
се са fs-1 (fs- скраћеница од frameshift). Обрнуто, уградња или инсерција једне
базе узрокује низводно померање читања за један нуклеотид и обележава се са
fs+1.
Последица ових мутација, односно помереног оквира читања, је промена у
редоследу уграђених аминокиселина у пептидном ланцу који из тог разлога
најчешће постаје афункционалан.

27. Класификација мутација у односу на вијабилност.

1.ЛЕТАЛНЕ (нпр. Cy)
2.УСЛОВНО ЛЕТАЛНЕ (Neurospora, фенилкетонурија)
3.СУБВИТАЛНЕ (смањују адаптивну вредност носиоца)

28. Класификација мутација у односу на тип ћелије - пример.

1.СОМАТСКЕ МУТАЦИЈЕ или не-наследне (``мозаици``) нпр. појава
различите боје очију
2.ГАМЕТСКЕ МУТАЦИЈЕ или наследне нпр.

29. Класификација мутација у односу на правац деловања.

1.ДИРЕКТНЕ (wt у мутирани облик нпр. vg)
2.ПОВРАТНЕ, РЕВЕРЗНЕ
(не могу све мутације да се врате у првобитни облик алела, нпр. делеције)

30. Класификација мутација у односу на порекло.

 1.СПОНТАНЕ МУТАЦИЈЕ
2.ИНДУКОВАНЕ

31. У ком опсегу варира количина генетичког материјала који се мења у мутационом
процесу?

32. Мутације могу бити условне – објасните.

Условне мутације се испољавају на фенотип само у одређеним условима
средине.
Условно леталне мутације везане су за поремећај синтезе одређеног
молекула (најчешће ензима) неопходног за нормални метаболизам
организма. У хуманој популацији, поремећај метаболизма условно леталном
мутацијом (најчешће ензимопатије) у неким случајевима могу се анулирати
преко биране хране тако да носиоци имају условно нормалан развој и живот.
У овим случајевима од пресудног значаја је рана детекција поремећаја како
би се одабиром хране избегао штетни ефекат мутације и последичног
поремећаја метаболизма у првим данима живота

33. Наведите ефекте мутација у односу на протеин чију синтезу кодира.

Чак и измена само једне азотне базе у ланцу ДНК (микромутација) може у
значајној мери изменити структуру, а нарочито функцију протеина чију синтезу
контролише њен захваћени сегмент (ген). Тако се, на пример, изменом само
једне аминокиселине на шестој позицији у бета–ланцу хемоглобина (валин –
глутаминска киселина), уместо нормалног хемоглобина А , јавила патолошка
варијанта крвног пигмента – хемоглобин S

34. Шта су супституције? Колико типова супституција је могуће остварити у ДНК?

Тачкасте мутације су мутације настале заменом једне базе са другом базом у
оквиру једне ДНК секвенце. По својој природи деле се на транзиције и
трансверзије
Супституцијом једне базе другом на ДНК молекулу мења се и одговарајући
кодон који може имати ефекат на синтезу протеина
Могуће је остварити 12 типова супституција.

35. Објасните појмове: misens, nonsens и silent мутације.

Скривене – криптичне – silent мутације – услед дегенерације генетичког кода,
измена једне базе у неким случајевима не доводи до промене у генетичкој
``шифри`` кодона и нема измена једне аминокиселине другом аминокиселином
у протеинском ланцу.
 Погрешне – missens мутације – најчешће тачкасте мутације које као резултат
измене једне базе у ланцу ДНК молекула имају промену кодона и уградњу
``погрешне`` аминокиселине у пептидном ланцу. Отуда и назив погрешне
мутације.
Мутације без смисла – nonsens мутације – мутације које као последицу
замене једне базе другом доводе до промене генетичког кода за одређену
аминокиселину у стоп кодон. Нонсенс мутација доводи до превременог прекида
транскрипције, а дужина пептидног ланца зависи од места где је дошло до
супституције база.

36. Шта су смислене мутације? Наведите пример.

Смислене мутације су мутације којима се дати кодон мења у кодон који одређује
другачију аминокиселину, а пример је мутација која доводи до замене GAA или
GAG кодона који одређују глутаминску киселину у кодон GUA ( или GUG ) за
аминокиселину валин. Замена само те једне аминокиселине доводи до синтезе
ненормалног хемоглобина ( S ) што изазива болест познату као анемија српастих
еритроцита

37. Шта су бесмислене мутације? Наведите пример.

Бесмислена мутација доводи до промене одређеног кодона у неки од стоп
кодона што изазива превремени завршетак транслације па се образује превише
кратак и самим тим најчешће нефункционалан протеин.Пример су таласемија и
Duchennova мишићна дистрофија. Таква једна нонсенс мутација детектована је
у већ поменутом гену за β ланац хемоглобина. Супституција G у U доводи до
замене кодона GAG (за глутамин) у стоп кодон UAG што за последицу има
развитак тешког облика анемије познате под називом β-таласемија.

38. Шта су ``ћутљиве`` или ``тихе`` мутације?

Тихе мутације немају фенотипског ефекта, јер заменом базе настаје
новоформирани кодон који је шифра за исту аминокиселину као првобитни (64
комбинације триплета за 20 постојећих аминокиселина).

39. Услед чега се јавља вишак или мањак нуклеотида у неком гену?
Услед мутације на истом ?
40. Шта су таутомерне промене? Наведите пример.
Атоми водоника у азотним базама могу да се померају с једне базе у другу и
изазивају таутомерне промене. Кето форме тимина или гуанина, као и
амино форме аденина и цитозина понекад прелазе у таутомерне (и мање
стабилне) енол и имино облике. Трансверзије и транзиције су мутације
настале као последица таутомерних промена баш у време репликације
ДНК.
Таутомерија - стабилне амино и кето форме се мењају у нестабилне имино
и енолне
форме

41. Које азотне базе могу из амино форме прећи у неспецифичну имино форму?
AДЕНИН И ЦИТОЗИН ИМАЈУ АМИНО ГРУПУ
42. Које азотне базе могу из кето форме прећи у неспецифичну енолну форму?
ГУАНИН И ТИМИН САДРЖЕ КЕТО ГРУПУ.

43. Шта су тзв. ``врућа`` места у геному?

Сва места у геному нису једнако склона спонтаним мутацијама већ се оне на неким
местима дешавају чешће него на другим. Таква места у геному склонија спонтаним
мутацијама називају се врућа места мутација . Код неких еукариота такво једно
место је динуклеотид 5' - CG - 3' који се, због метилације цитозина, репликује са
великим бројем грешака мењајући се у 5' - TG - 3'.

44. Зашто су мутације случајан догађај.

Зато што настају случајним променама у структури и количини ДНК. Мутагенеза
(процес настајања мутација) може бити (индукована или спонтано) изазвана
различитим физичким, хемијским и биолошким факторима спољашње и унутрашње
средине, али ефекат мутираног гена само случајно може представљати директан
“одговор” на одговарајући мутагени агенс.
45. Стопа мутација?
Стопа мутација представља вероватноћу појаве мутације по гамету.

46. Начин одређиваља стопе доминантних мутација.

ДОМИНАНТНЕ МУТАЦИЈЕ: X/2N
 P: aa x aa
F1: Aa
47. Начин одређивања стопе рецесивних мутација.
48. РЕЦЕСИВНЕ: X/N
P: AA x aa
F1: aa

49. Начин одређивања стопе полно везаних мутација.

ПОЛНО ВЕЗАНЕ P=Nm

50. Шта су мутагени? Примери.

Мутагени су фактори спољашње средине који изазивају мутације.
Деле се на биолошке, физичке и хемијске. Дувански дим, лекови, УВ зрачење...

51. Објасните шта су хроматидне, а шта хромозомске промене и какве су последице.

Структурне промене хромозома настају под дејством различитих мутагених
фактора који доводе до прекида у интегритету (структури) хромозома. До ових
прекида може доћи у свим стадијумима ћелијског циклуса. Прекид у G1 фази
интерфазе доводи до хромозомских прекида. Прекиди у G2 фази интерфазе могу
погодити једну хроматиду – хроматидни прекид или обе хроматиде –
изохроматидни прекид. Ако постоји више хромозомалних прекида долази до
структурне прерасподеле хромозома. Расподела се може одиграти унутар једног
хромозома и таква прерасподела се назива интрахромозомска прерасподела.
Расподела између два или више хромозома назива се интерхромозомска
прерасподела. Одређени хумани хромозоми имају осетљиве поједине сегменте на
дугом или кратком краку која су подложнија прекидима (у односу на друге
хромозоме) – Х хромозом, а затим и хромозоми 2, 10, 12, 17 и 20.
Хромозомске аберације су у готово половини случајева разлог раног губитка плода
и то током првог триместра трудноће. Бебе са хромозомским аберацијама често
умиру непосредно након рођења док је изузетно редак случај да особе са тежим
хромозомским аберацијама имају дужи животни век.
Хромозомске промене могу обухватити прерасподелу генетског материјала
инверзије и транслокације или промену количине генетског материјала делеције и
дупликације.

52. Наведите типове хромозомских аберација.

У зависности од тога да ли представљају промене у грађи или броју хромозома
разликују се два типа :
структурне аберације (промене у грађи хромозома) и
нумеричке аберације (промене у броју хромозома).

53. Наведите три начина деловања хемијских мутагена.

-TОКСИЧАН
-TEРАТОГЕН (Talidomid)
-KAНЦЕРОГЕН
-MУТАГЕН ???
54. Биолошки ефекти хемијских агенаса?
-TОКСИЧАН
-TEРАТОГЕН (Talidomid)
-KAНЦЕРОГЕН
-MУТАГЕН ????

55. Шта су тератогени агенси?

Тератогени агенси доводе до конгениталних аномалија или повећавају њихову
инциденцу. Тератогени агенси се могу поделити у две категорије по њиховој
етиологији, на генетичке и агенсе из животне средине. Свака од ових категорија
користи различите патолошке процесе који могу да произведу ембриопатологију.
У тератогене спадају алкохол, дроге, неки лекови, неке хемикалије, неки
инфективни агенси и високе дозе јонизујућег зрачења

56. Шта су промутагени?

Промутагени су фактори који свој ефекат на DNK испољавају после метаболичке
активације. ???

57. Који хемијски агенси имају директан утицај на DNK?

Aлкилирајући агенси, базни аналози - мутагени

58. Алкилација – објасните механизам и последице.

Једињења са алкил групом (CH3) активирају пурине и пиримидине и преводе их у
таутомерне форме. Јављају се ТРАНЗИЦИЈЕ. Уколико садрже више алкил група
могу да доведу до појаве ДИМЕРА ТИМИНА ИЛИ ЦИТОЗИНА.

59. Арилација – објасните механизам и последице.

АРИЛАЦИЈА je кидање нековалентних веза, најчешћа са гуанином па се уместо
GC јављају GT парови. Такође долази до појаве ТРАНЗИЦИЈЕ

60. Деаминација – објасните механизам и последице. Које базе су подложне

деаминацији?
ДЕАМИНАЦИЈА – процесу подлежу базе са NH2 групом, тј. A, C, G
Аденозин – хипоксантин – A=C уместо A=T па долази до супституције GC
Цитозин – урацил – A=T уместо GC
Гуанозин – ксантин - GC

61. Да ли је штетна деаминација гуанозина? Зашто?

62. Инкорпорација – објасните и дајте пример.

БАЗНИХ АНАЛОГА
• 5-BROM URACIL (сличан ТИМИНУ)
• 2-AMINO-PURIN (сличан АДЕНИНУ)
Присуство брома на позицији 5 у молекулу 5-бром-урацила доводи до релативно
честе редистрибуције електрона и стварања јонизоване форме која се радије
спарује са гуанином
63. Шта је интеркалација? Ефекти интеркалације? Пример.

64. Наведите групе хемијских мутагена.

Хемијски у које се могу уврстити:
-пестициди:
-инсектициди
-хербициди
-фунгициди
-бактерициди
-хемијски додаци храни и пићу (конзрванси, адитиви, заслађивачи и др.)
-хемијски загађивачи ваздуха: SO2, CO2, CO, NO2
-неки козметички препарати
неки лекови
неки антибиотици

65. Наведите неке хемијске мутагене који директно делују на ДНК.

Алкилирајући агенси, базни аналози

66. Да ли хемијски агенси имају специфично дејство? Примери.

НEMAJУ СПЕЦИФИЧНО ДЕЛОВАЊЕ – у односу на ген
али ИМАЈУ :
-У ОДНОСУ НА ВРСТУ – феноли код дрозофила
-НА ПОЛ – формалдехид на мушки пол
-НA TИП ЋЕЛИЈЕ
-НA СТУПАЊ РАЗВИЋА
-У OДРЕЂЕНОЈ ФАЗИ ЋЕЛИЈСКОГ ЦИКЛУСА – биљни алкалоиди

67. Објасните појмове кластогена и митогена.

KЛАСТОГЕНИ ЕФЕКАТ – ПРЕКИДИ – СТРУКТУРНЕ АБЕРАЦИЈЕ

68. Класификација хемијских мутагена.

1.Агенси природног порекла
2.Агенси индустријских процеса
3.Фармацеутска средства
4.Пестициди
5.У храни
6.У води
7.Козметичка средства

69. Генотоксични агенси природног порекла. Пример.

1.НИТРОЗАМИНИ
2.АФЛАТОКСИН
3.КАФЕИН
4.ТЕОФИЛИН
5.ТЕОБРОМИН
6.ПИРОЛИЗИДИН
7.АМБРОЗИН

70. Генотоксични агенси индустријских процеса. Пример.

1.Улазна сировина или нузпроизвод (нафтна, текстилна, хемијска индустрија,
прерада дрва...)
2.Kоришћење продуката тих индустрија
3.Органометална једињења
4.Органски растварачи
5.Формалдехид
6.Етиленоксид

71. Типови зрачења и генетичке последице.

U, To, R, Ce, Sr, J – нестабилна атомска језгра
KOСМИЧКО ЗРАЧЕЊЕ (алфа честице и протони, мала продорна моћ)
ВЕШТАЧКИ ИЗВОРИ: нуклеарни реактори, нуклеарно оружје, радиоактивни
изотопи, рендгенски уређаји, нукеарни отпад!!!
Ефекат зрачења зависи од :
-ФИЗИОЛОШКОГ СТАЊА ОРГАНИЗМА
-TИПА ЋЕЛИЈА
-ФАЗЕ ЋЕЛИЈСКОГ ЦИКЛУСА
EФЕКАТ ЈЕ КУМУЛАТИВАН!!!

72. Од чега зависи стопа мутација индукованих зрачењем?

-ФИЗИОЛОШКОГ СТАЊА ОРГАНИЗМА
-TИПА ЋЕЛИЈА
-ФАЗЕ ЋЕЛИЈСКОГ ЦИКЛУСА ??????

73. Ефекти зрачења на наследну материју.

74. Најчешћи ефекат UV зрачења и последице

Позитиван ефекат је једино синтеза витамина D . Друге, негативне последице УВ
зрачења делимо на акутне, односно оне које настају непосредно након излагању
сунцу. Ту спадају запаљење коже узроковано UV зрацима, то јест опекотине
различитог интензитета, абнормалне или патолошке реакције на UV, као измењен
имунолошки одговор.

75. Xeroderma pigmentosum – објасните.

То је болест коже која се наслеђује аутозомно-рецесивно. Болест настаје услед
грешака у репарацији DNK молекула. Карактерише се повећаном
осетљивошћу коже на UV зрачење, разним оштећењима коже и раном појавом
разних тумора коже. Учесталост болести је 1 оболео на 1.000.000 рођених.
Поремећаји репарације DNK молекула. У питању су грешке у механизму ексцизије.
Наиме услед дејства УВ-зрачења настају разне грешке у ДНК молекулима нпр.
димери тимина (и код сасвим здравих особа). Овакве грешке се одстране
процесом ексцизије (исцање оваквих места из DNK ланца), а потом синтезом
нових сегмената и њиховим међусобним повезивањем. Код особа са Xeroderma
pigmentosum је ово онемогућено, па се грешке акумулирају.
76. Шта су аберације и наведите узроке њиховог настанка.
Хромозомске аберације су промене на нивоу хромозома, видљиве светлосним
микроскопом. Структурне промене хромозома настају под дејством различитих
мутагених фактора који доводе до прекида у интегритету (структури) хромозома.
До ових прекида може доћи у свим стадијумима ћелијског циклуса.
Хромозомске промене могу обухватити прерасподелу генетског материјала
инверзије и транслокације или промену количине генетског материјала делеције и
дупликације.

77. Дефинишите нумеричке аберације хромозома. Наведите пример.

Промене у броју хромозома називају се нумеричке аберације. Разликују се два типа
ових аберација:
-полиплоидија и
-анеуплоидија.
Подразумевају промену нормалног броја хромозома , односно одступање од 46
хромозома у телесној и 23 хромозома у репродуктивној ћелији.

78. Дефинишите структурне аберације хромозома. Наведите пример.

Структурне промене хромозома настају под дејством различитих мутагених фактора
који доводе до прекида у интегритету (структури) хромозома. До ових прекида може
доћи у свим стадијумима ћелијског циклуса. Хромозомске аберације су у готово
половини случајева разлог раног губитка плода и то током првог триместра
трудноће. Бебе са хромозомским аберацијама често умиру непосредно након
рођења док је изузетно редак случај да особе са тежим хромозомским аберацијама
имају дужи животни век.

79. Наведите типове нумеричких аберација.

-полиплоидија и
-анеуплоидија.

80. Наведите типове структурних аберација.

-делеције
-инверзије
-дупликације
-транслокације

81. Објасните разлику између хаплоида и моноплоида.

Хаплоидне (гаметске ћелије)
Моноплоид (n) није увек исто што и хаплоид!!!
Mоноплоидије које предтављају свођење комплетног диплоидног броја хромозома,
сета на пола (разликује се од хаплоидности по томе не настају нормалним
развићем), односно, када постоји само једна гарнитура хромозома

82. Шта је аутополиплоидија?

Аутополиплоидија је када се удвајају гарнитуре исте врсте тако да од једног
диплоида могу настати триплоид или тетраполид.
Код трава, баштенског цвећа, воћа...
Код мушица, даждевњака, рачића..

83. Објасните начине настанка аутополиплоида. Дајте шематски приказ.

Аутополиплоидија се односи на тип полиплоидије у коме се комплемент хромозома
састоји од више од две копије хомологних хромозома. Појављује се фузијом гамета
истог родитеља. Типично, већина еукариотских организама је диплоидна током свог
живота. То значи да поседују два сета хромозома. Аутополимплоидија настаје
удвостручавањем броја хромозома диплоидних врста. Аутополиплоидија може да
поседује три (триплоидна), четири (тетраполифлоидна), пет (пентаполиплоидна),
шест (хексаполиплоидна) или више копија истог генома. ???

84. Шта је алополиплоидија?

Аллополиплоидија се односи на тип полиплоидије у коме се комплемент

хромозома састоји од више од две копије хромозома изведених из различитих
врста. Појављује се када се две врсте споје да би произвеле хибридне врсте.
Пример хибрида је мула која се производи парењем мушког магарца са женским
коњем. Спаривање две различите врсте може да произведе симпатричну врсту,
која је неплодна са обе родитељске врсте због аллополиплоидије.

85. Објасните механизам настанка алополиплоида.

Пшеница је комбинација три врсте траве. Мејоза се одвија савршено код ових
типова симпатричних врста, јер се сваки тип хромозомског сета састоји од другог
хомологног хромозомског сета. ????

86. Наведите примере алополиплоидије.

Мула која се добија парењем мушког магарца са женским коњем и пшеница која је
комбинација три врсте траве. ???

87. Шта је анеуплоидија?

Анеуплоидија представља промену појединачног броја хромозома.То су најчешће
хромозомске аберације које се срећу у хуманој популацији.Најчешће су то
тризомије , а ређе монозомије.Узроци анеуплоидије могу бити било који
молекуларни механизми који узрокују нераздвајање хомологих хромозома у мејози
и то најчешће током мејозе 1.

88. Објасните појам ДВОЈНИ ТРИЗОМИК (колико хромозома има код човека)?
Двојно тризомичне (2n+1+1)
2n код човека износи 46 хромозома

89. Примери анеупоидије полних хромозома код људи.

АНЕУПЛОИДИЈЕ ХРОМОЗОМА су праћене удруженим специфичним симптомима
који се називају СИНДРОМИ
Најчешће су то:
- малформације лица, шака и стопала
- малформације срца, бубрега, мозга
- абнормалност гениталија
- ментална ретардација

90. Карактеристике Тарнеровог синдрома.

Монозомија Х хромозома - 45, X0 или 45, X – назива се Тарнеров синдром. Први
пут описан је 1938. године од стране Henry Turner-a. Инциденца овог синдрома је
1/2500 до 1/3000. Сматра се да 98% трудноћа чији је плод са Тарнеровим
синдромом завршава спонтаним побачајем док у укупном броју спонтаних
абортуса Тарнеров синдром учествује са 10%.
Жене са Тарнеровим синдромом карактерише нижи раст, кратки наборан врат и
слабо развијене груди. Маркантне карактеристике су неразвијен оваријум са
одсуством менструације као и честе аномалије на срцу. Скелетне аномалије и
остеопороза честе су код ових жена као и ендокрини поремећаји и гојазност.
Забележена је повишена инциденца обољевања од кардиоваскуларних и
малигних болести.

91. Карактеристике Клинефелтеровог синдрома.

Појава два Х хромозома код мушкарца дефинише се као Клинефелтеров синдром.
Клинички, синдром је први пут описан пре више од пола века у серији од девет
мушкараца које је карактерисала стерилност, гинекомастија и повишене вредности
фоликуло-стимулирајућег хормона. Носиоце тризомије 47, XXY први је описао
1942. године др Harry Klinefelter. Инциденца овог синдрома је од 1 до 500 до 1 до
1000 новорођене мушке деце.
Мушкарце са Клинефелтеровим синдромом карактерише виши раст али слабо
развијене сексуалне карактеристике. Величина пениса ових мушкараца након
пубертета је нормална док су тестиси упадљиво мали али са женским типом
пубичаве длакавости. Карактеристика ових мушкараца је стерилност, тј.
олигоспермија или азоспермија (ретко се описују фертилни мушкарци са овим
синдромом). Често су апатични, пасивни и социјално неадаптабилни. Терапија
тестостероном побољшава опште стање мушкараца са овим синдромом.
У овом синдрому детектована је и појава мозаицизма. Нондисјункција је узрок
појаве овог синдрома у 53.2% случајева, док су поремећаји у постзиготним
митотичким деобама забележени само у 3.2% случајева. Као и код других
тризомија, инциденца појаве многих болести повишена је код особа са
Клинефелтеровим синдромом у односу на нормалну популацију (канцер дојке,
аутоимуне болести, ендокрине болести, остеопороза...).

92. Примери анеуплоидије аутозома код људи.

Анеуплоидије полних хромозома мање оштећују фенотип него анеуплоидије
аутозомних хромозома. Особе са анеуплоидијама аутозомних хромозома поред
умне заосталости носе и низ других тешких аномалија због којих не живе дуго,
док је за особе са поремећеним бројем полних хромозома главно обележје
њихова стерилност (неплодност). Разлози за то су што се на полним
хромозомима налази мањи број гена него на аутозомним и што сваки
прекобројни X хромозом постаје неактиван (то је уствари тзв. Барово тело).

93. Карактеристике Дауновог синдрома.

Тризомија 21. хромозома назива се Down-ов синдром по др John Langdon Down-у
који је први описао носиоца ове тризомије још 1866. године. Године 1959. Др Lejeun
први је детектовао трећи 21. хромозом у кариотипу носиоца ове хромозомске
аберације. То је најчешћа тризомија у хуманој популацији са фреквенцом од једног
носиоца тризомије 21 на 650-700 новорођене деце. Преко 80% деце са Дауновим
синдромом рађају мајке старије од 35 година. Особе са тризомијом 21 хромозома
карактерише нижи раст, ментална заосталост (коефицијент интелигенције око 45
што је еквивалент детету у предшколском узрасту) као и карактеристичан изглед
лица са косим очима, измењеним уснама и денталним поремећајима. Некада се ова
болест дефинисала и као монголоидна идиотија (назив којим се описивао изглед
лица и ниво менталних способности). Инциденца појаве бројних болести,
укључујући и кардиоваскуларна обољења и неке врсте малигнома (нарочито
леукемија) код особа са Дауновим синдромом је значајно повишена у односу на
нормалну популацију. И поред тога није редак случај да ове особе доживе пету и
шесту деценију живота. У савременом свету они се доживљавају као особе са
посебним потребама са јасно израженом потребом за њиховом потпуном
социјализацијом. Леп пример представља француски глумац Pascal Duquenne који
је својим умећем завредио и Златну палму – награду за најбољу мушку улогу на
филмском фестивалу у Кану.
Појава Дауновог синдрома најчешћа је последица нондисјункције током мејотичке
деобе гамета. Фертилизацијом оваквих гамета са нормалним гаметима настају два
типа зигота: тризомични (2n+1) или монозомични (2n-1). Монозомије аутозомалних
хромозома су леталне појаве, док тризомије аутозомалних хромозома могу да
преживе. Нондисјункција митотичке деобе у раним фазама ембриогенезе (првим
ћелијским деобама након фертилизације) има за последицу појаву две врсте
ћелијске популације – једна која садржи нормалан број хромозома и друга са 47
хромозома у свом кариотипу. Таква појава дефинише се као мозаицизам.
Мозаицизам код Дауновог синдрома је редак и јавља се тек у 1-2% случајева.

94. Карактеристике Патаовог синдрома.

-Деца са мултиплим аномалијама
-Мала лобања абнормалног облика, микроцефалија или хидроцефалија
-Расцеп усне или непца
-Широк пљоснат нос
-Уши ниско постављене на глави
-Велика избачена пета и хексадактилија
-Малформације срца
-Прекобројни органи
-Тешка оштећења мозга
-Тешка ментална ретардација
-Не доживе прву годину живота, најчешће живе до 3 месеца
-Блажи симптоми се јављају код МОЗАИКА

95. Карактеристике Едвардсовог синдрома.

Тризомија 18 представља појаву једног 18. хромозома вишка у кариотипу носиоца.
Назив Едвардсов синдром дугује др John Edwards-у који је први детектовао
абнормални кариотип 1960. године. То је ретка хромозомска аберација са
фреквенцом од једног носиоца на 2000 новорођене деце. Више од 80% деце
рођене са овим синдромом не доживи другу годину живота. Тризомија 18 повезана
је са менталном ретардацијом и бројним другим фенотипским аномалијама.
-Ниска телесна тежина
-Хипотонично па хипертонично
-Микроцефалија ,Широк носни мост, мали нос
-Сужено непце (micrognatia)
-Карактеристичан положај прстију на шакама: 2. прст преко 3. и 5. преко 4

96. Објасните шта су интрахромозомске прерасподеле гена.

97. Објасните шта су интерхромозомске прерасподеле гена.

98. Објасните шта значи хромозомски прекид – какве су последице.

99. Објасните шта значи хроматидни прекид – какве су последице.

100. Наведите узроке настанка структурних аберација хромозома.

Настају услед прекида на хромозому.Прекиди могу бити спонтани или индуковани
јонизујућим зрачењем , неким вирусним инфекцијама и хемијским агенсима.
101. У односу на количину наследног материјала, структурне аберације се деле на
...?
У односу на количину генетичког материјала која остаје након извршене промене ,
структурне аберације се деле на балансне и небалансне.

102. Које структурне аберације су балансиране?

Балансне су оне код којих се не мења количина наследног материјала, односно број
гена али је промењен њихов распоред ( инверзије и транслокације ) .

103. Које структурне аберације су небалансиране?

Код небалансираних се мења количина наследног материјала, број гена, па долази
до повећања ( дупликације ) или смањења ( делеције ) .

104. Објасните шта су делеције и наведите типове делеција.

Делеције су губитак појединих сегмената хромозома. Оне обично имају веома
штетне последице за своје носиоце (губитак читаве групе гена) и веома често се
завршавају летално, нарочито када дође до делеције истих хромозомалних
сегмената на оба хомолога хромозома. Разликујемо два основна типа делеција –
терминалне делеције и интерстицијалне делеције.
Терминалне делеције настају услед једног прекида на једном хромозому
Интерстицијалне делеције захтевају два прекида на хромозому и губитак сегмента
хртомозома између места прекида

105. Наведите механизме настанка делеција.

Терминалне делеције настају услед једног прекида на једном хромозому. Као
последица терминалне делеције долази до формирања два фрагмента хромозома
– једног са и једног без центромере. Фрагмент са центромером назива се центрични
фрагмент, а фрагмент без центромере ацентрични фрагмент. Центрични фрагмент
има нормалну пропагацију кроз ћелијски циклус док се ацентрични фрагмент губи
током митотичке деобе ћелије. Након деобе ћелије, ћерка ћелија има делетирани
хромозом за ацентрични фрагмент. Најчешће терминалне делеције су 4p, 5p, 9p,
18p и 18q. Обележавање ових делеција врши се на следећи начин: пример, код
мушкарца са терминалном делецијом на кратком краку 4. хромозома у тачки преки
да p14 обележавање кариотипа изгледа овако - 46,XY, del(4)(p14). У случајевима
када дође до терминалних делеција на оба краја једног хромозома долази до
формирања тзв. ринг хромозома. Код неких носиоца ринг хромозома забележен је
нижи раст и блага ментална заосталост. Код других носиоца нису забележене
фенотипске аномалије, вероватно као последица веома дискретних теломерних
губитака током формирања ринг хромозома. Појава ринг хромозома обележава се
са r(број хромозома). Пример: 46,XX;r(2) представља кариотип особе женског пола
којој је други хромозом формирао ринг.

Интерстицијалне делеције захтевају два прекида на хромозому и губитак сегмента

хртомозома између места прекида. Пример: код жене са интерстицијалном
делецијом на 4. хромозому са две тачке прекида у регионима q27 и q31.1
обележавамо као 46,XX, del(4)(q27q31.1).

106. Наведите примере делеција аутозома код људи.

Делеција 11. хромозома – јака анемија
Делеција 13. ретинобластом
Делеција 22. ‘’филаделфија’’ хромозом ??????

107. Наведите синдроме који су последица делеција.

del (4p-) – Валф Хиршорнов синдром
del (5p-) – Cri du chat синдром 5p15.1-5p15.2
del (18q- ili 18p-) – де Грошијев синдром
del (13q-), del (21q-).
108. Синдром мачјег плача – тип аберације и карактеристике пацијента.
Cri du chat синдром или синдром мачјег плача карактерише микроцефалија,
конгенитална оштећења срца и ментална ретардација.
-Антимонголоидни положај очију
-Ниско постављене уши
-Тешка ментална ретардација
-Могу да доживе зрелост

109. Синдром мачјег плача – формула кариотипа.

-46,XY, del (5p) или 46,XX, del(5p)

110. Волф-Хиршорнов синдром - тип аберације и карактеристике пацијента.

Синдром је узрокован делецијом краћег крака хромозома број 4. Уколико преживе ,
деца су са микроцефалијом и абнормалностима на лицу.Запажа се широк размак
између очију и расцеп усне.

111. Волф-Хиршорнов синдром - формула кариотипа.

- 46, XY, del(4p) или 46,XX, del (4p)

112. Прадер-Вилијев синдром - тип аберације и карактеристике пацијента.

Ово обољење се појављује због генетичких промена на хромозому број 15. Резултат
ових промена су у случају великог броја пацијената структурно – функционални
поремећаји на хипоталамусу, али и појава акинезије, гојазности, менталне
ретардације, ниског раста, хипогонадотропног хипогонадизма, страбизма и
конгенитално малих шака и стопала.

113. Објасните шта су РИНГ хромозоми и механизам њиховог настанка.

У случајевима када дође до терминалних делеција на оба краја једног хромозома
долази до формирања тзв. ринг хромозома. Код неких носиоца ринг хромозома
забележен је нижи раст и блага ментална заосталост. Код других носиоца нису
забележене фенотипске аномалије, вероватно као последица веома дискретних
теломерних губитака током формирања ринг хромозома. Појава ринг хромозома
обележава се са r(број хромозома). Пример: 46,XX;r(2) представља кариотип особе
женског пола којој је други хромозом формирао ринг.

114. Објасните шта су ИЗОХРОМОЗОМИ и механизам њиховог настанка.

Изохромозом је хромозом који има исте краке. Особа која носи изохромозом је
парцијално монозомична за гене који се налазе на изгубљеним крацима и
парцијално тризомична за гене који чине изохромозом. Због тога је изохромозом
већине аутозомних хромозома са леталним исходом.
Настаје због:
-неправилне поделе центромере у мејози 2
-транслокације једног крака хромозома на његов хомологи пар или сестринску
хроматиду у близини центромере
Најчешћи изохромозом је изохромозом дугих кракова Х хромозома , који постоји
код неких особа са Тарнеровим синдромом

115. Објасните шта су дупликације и механизам њиховог настанка.

Дупликације су релативно ретке хромозомске аберације и представљају удвајање
хромозомских сегмената. Дуплицирани сегменти могу бити исте оријентације па
такве аберације дефинишемо као директне дупликације. У случајевима када су
дуплицирани сегменти хромозома обрнуте оријентације такве аберације називамо
инвертоване дупликације.

116. Дупликације – последице.

Као последица дупликација могуће је формирање дицентричних хромозома.
Настају под дејством бројних мутагених фактора у G1 и G2 фази ћелијског
циклуса, после прекида и прерасподеле два нехомолога или два хомолога
хромозома. Код човека познати су стабилни дицентрици X и Y хромозома што
подразумева или да су две центромере једна поред друге или је једна брзо
инактивирана.
Најчешћи клинички синдроми који су повезани са дуплицирањем делова
хромозома (називају се и тризомије крака) су:
-Тризомије кратког крака хромозома 4, 5, 9 и 12
-Тризомија дугог крака хромозома 14

117. Дицентрични хромозом – механизам настанка.

То је хромозом са две центромере. Дицентрични хромозоми настају када се два
хромозомска сегмента са центромером у сваком спајају крај у крај. Када се спајају,
губе својецентричне хромозомске сегменте, што доводи до стварања дицентричних
хромозома. Због тога се дицентрични хромозоми формирају као резултат
преуређивања генома. Формирање се може догодити између било која два
хромозома.

118. Објасните шта су инверзије и механизам њиховог настанка. Дајте шематски

приказ.
Инверзије подразумевају промену оријентације хромозомског сегмента за 180o. За
``одигравање`` инверзије потребна су два прекида на истом хромозому. То не значи
да се мења количина наследног материјала већ да само долази до промене
распореда гена.
Ако се оба прекида дешавају на истом краку (без захватања центромерног региона)
инверзије се називају парацентричне, а ако захватају оба крака хромозома називају
се перицентричне инверзије.

119. Типови инверзија? Које од њих се лакше идентификују и зашто?

Парацентричне и перицентричне. Код парацентричне инверзије центромера није
захваћена прекинутим делом , односно део који се окреће не помера центромеру па
се и не мења облик хромозома. Код перицентричне део који се окреће захвата
центромеру и може доћи до промене облика хромозома. Због тога се перицентричне
инверзије цитогенетски лако идентификују.
120. Објасните шта су транслокације и наведите типове транслокација.
Поред инверзија, прерасподела генетичког материјала дешава се током
хромозомских аберација које се називају транслокације. Транслокације
представљају размену делова између хомологих и нехомологих хромозома. На
основу хромозома између којих је извршена размена материјала, транслокације се
могу поделити на хомологе транслокације и хетерологе транслокације.
Транслокације често доводе до раздвајања везаних гена што резултира бројним
аномалијама, а често може имати и летално дејство. Могу бити реципрочне,
нереципрочне и Робертсонове.

121. Објасните шта су нереципрочне транслокације. Дајте шематски приказ.

Укупан број хромозома се мења, услед небалансиране размене прекинутих делова.
????

122. Објасните шта су реципрочне транслокације и какве могу бити.

Настају као резултат обостране размене прекинутих делова.Најчешће ова тип
транслокације захвата два хромозома , а како је размена сегмената реципрочна ,
укупан број хромозома остаје непромењен.

123. Објасните механизам настанка тзв. Робертсонових транслокација.

Реципрочна транслокација између два акроцентрична хромозома, која може бити
хомолога и хетеролога, назива се Робертсонова транслокација. Последица
Робертсонове транслокације је фузија дугих кракова два акроцентрична хромозома.
Фузионисани остаци – мали краци се губе али без ефекта на фенотип носиоца.
Слично другим транслокацијама и Робертсонова транслокација узрокује
абнормалности гамета и зигота.

124. Наведите типове Робертсонових транслокација и објасните које од њих су

штетније.
Хомоглога и хетерологога. Штетнија је хомолога.
125. Какви гамети настају алтернативном сегрегацијом хромозома код носиоца
Робертсонове транслокације?
Алтернативном сегрегацијом се добијају гамети који су генотипски нормални и
гамети са балансном транслокацијом који имају нормалан фенотип.

126. Какви гамети настају суседном сегрегацијом хромозома код носиоца

Робертсонове транслокације?
Суседном сегрегацијом се добијају гамети са тризомијом 14, монозомијом 14,
монозомијом 21 или тризомијом 21. Хромозома.

127. Објасните механизам настанка хомологе Робертсонове транслокације?

Робертсонове транслокације су реципрочне размене делова између
акроцентричних хромозома, при чему ти хромозоми могу бити исти па је то хомолога
Робертсонова транслокација. При овим транслокацијама долази до истовременог
прекида на једном хромозому изнад, а на другом испод центромере. Затим долази
до међусобног спајања прекинутих делова и то тако што се споје дуги краци (q) оба
хромозома, а кратки краци (r) се изгубе у првој наредној деоби. Спајањем дугих
кракова оба хромозома настаје један метацентричан (ако су учествовали исти
хромозоми) хромозом .

128. Објасните механизам настанка хетерологе Робертсонове транслокације?

Робертсонове транслокације су реципрочне размене делова између
акроцентричних хромозома, при чему ти хромозоми могу бити различити па је то
хетеролога Робертсонова транслокација. При овим транслокацијама долази до
истовременог прекида на једном хромозому изнад, а на другом испод центромере.
Затим долази до међусобног спајања прекинутих делова и то тако што се споје дуги
краци (q) оба хромозома, а кратки краци (r) се изгубе у првој наредној деоби.
Спајањем дугих кракова оба хромозома настаје један субметацентричан хромозом
(ако су се спојили q краци различитих хромозома).

129. Објасните начин формирања зигота са Дауновим синдромом услед

транслокације присутне код једног од родитеља.

130. Које све структурне аберације дају клиничку слику неких анеуплоидија?

131. Који типови аберација су тзв. балансиране аберације и зашто су мање

штетне?
Балансиране аберације не подразумевају промену количине наследног материјала
, већ долази до прераспоређивања генетичког материјала односно гена у геному.
Ту спадају инверзије и транслокације ??

132. Шта је канцер и које групе обољења обухвата?

Oко 100 етиолошки различитих обољења названи једном речју КАНЦЕР – РАК
КАРЦИНОМИ, САРКОМИ, ГЛИОМИ, ЛЕУКОЗЕ (ЛИМФОМИ, ЛЕУКЕМИЈЕ

133. Шта је неоплазма и каква може бити? По чему се разликују типови тумора?
Неоплазма је туморска творевина која се одликује абнормалним растом .Може
бити доброћудна (бенигна) која расте до одређене величине када престаје да
расте или претрпи регресију и злоћудна ( малигна ) са неограниченим растом

134. У коју групу болести се сврставају малигне болести?

МУЛТИФАКТОРИЈАЛНЕ
135. Који типови ћелија су подложни малигној трансформацији?
ГЕРМИНАТИВНЕ, ЋЕЛИЈЕ КОЖЕ, КОСТНЕ СРЖИ, ЦРЕВНОГ ЕПИТЕЛА

136. Објасните моноклонско порекло тумора.

Данас је опште прихваћено мишљење да тумори имају клонално порекло, тј. да
ћелије тумора настају од једне ћелије или од малог броја нормалних,
анцестралних ћелија. Те ћелије пролазе кроз фазу малигне трансформације и
стичу низ нових својстава, од којих су најупадљивија брзи раст и неконтролисана
деоба. У прилог моноклоналног порекла туморских ћелија говори и експеримент на
животињама па је тако доказано да једна једина туморска ћелија унета у трбушну
дупљу миша, задржава малигна својства и образује нов тумор. Резултати
испитивања туморских ћелија жена хетерозиготних за одређени ензим (са
различитим X везаним алелима) показује да је у свим ћелијама тумора инактиван
исти Х хромозом, односно да тумор има моноклонално порекло.

137. Наведите особине малигно трансформисане ћелије.

-Губе контролу раста;
-Неконтролисано и непрекидно се деле;
-Инванзивне су (шире се у околно ткиво);
-Имају нестабилан генетички материјал;
-Садрже вишак генетичког материјала, честе су промене у броју хромозомских
гарнитура (полиплоидија) па зато
-Имају крупна једра или имају више једара
-Имају више нуклеолуса;
-Појачана продукција нових типова протеина;
-Поремећен метаболизам;
-Промене у физиолошком смислу;
-Нови, неспецифични антигени на површини ћелије;
-Ремети се асоцијација са осталим ћелијама, имају хаотичан распоред;
-Измењен је транспорт кроз мембрану ћелије;
Губитак специфичности;
-Бесмртне су (пример He-La)

138. Наведите примере преканцерозних стања и начине њиховог наслеђивања.

Сваким даном се повећава број података који показују да примарна грешка у
канцерогенези настаје у геному.Генске мутације су познате у тзв. преканцерозним
стањима па је установљено да се полипоза дебелог црева, која еволуира у рак
дебелог црева, преноси као сто аутозомно-доминантно, менделско својство, а
xеродерма пигментосум као аутозомно-рецесивно својство.
Примарна мутација може настати спонтано или је изазову различити спољашњи
чиниоци - вируси, лекови, УВ зрачење, јонизујућа зрачења.

139. Зашто је малигна трансформација ћелије мултифакторијални процес?

Малигна трансформација ћелије је МУЛТИФАКТОРИЈАЛНИ ПРОЦЕС -
подразумева низ промена у структури и експресији гена до којих долази
деловањем хемијских, физичких и биолошких мутагена.

140. Који агенси узрокују појаву тумора?

Дуван, гојазност, инфекције, радијација ,загађење животне средине...

141. Како се објашњава различита осетљивост људи на дејство истих хемијских

карциногена?
Дејство је различито и условљено низом фактора као што је количина тих хемијских
фактора са којом је особа дошла у контакт, старости особе, општег здравља...
?????????

142. Које структурне аберације могу да индукују малигну трансформацију?

Суштинска разлика између нормалне и малигне ћелије је у промени специфичних
веома старих гена названих протоонкогени. То су нормални гени присутни у геному
сваке ћелије. Они управљају животним процесима у ћелији, али могу и да изазову
малигну промену ћелије. Деловањем различитих чинилаца (канцерогена) ови
корисни гени могу да се измене и постану онкогени (гени способни да изврше
малигну трансформацију ћелије). Природа је оставила у геному тако потенцијално
опасне гене зато што су они јако важни – управљају ћелијском деобом,
диференцијацијом и програмираном ћелијском смрћу.
Механизми којима се нормалан протоонкоген може да преобрати у окоген деле се
на виралне (деловање вируса) и невиралне (промене у генетичком материјалу,
односно, генске мутације и хромозомске аберације). ?

143. Објасните механизам настанка тзв. ``Филаделфија хромозома`` и наведите

коју болест индукује.
Филаделфијски хромозом (Ph+) је аберантни сићушни хромозом 22 у људском
кариотипу који узрокује хроничну мијелоичну леукемију. Резултат је транслокације
генетског материјала између хромозома 9 и 22. Открили су га Nowell i Hungerford у
Филаделфији 1960. године у леукоцитима пацијената са хроничном мијелоичном
леукемијом. Тада је први пут успостављена веза између хромозомске аберације и
малигне болести. Први подаци су указивали да је Филаделфија хромозом настао
од хромозома 22 који је изгубио већи део q-крака (делеција). Касније је утврђено
да је у ствари дошло до реципрочне транслокације између хромозома 9 и 22.
144. Објасните узрок појаве ретинобластома.
Ретинобластом је редак облик рака ока који се обично јавља код деце млађе од 5
година, док се код одраслих јавља ретко.Узрок је мутација на краку хромозома
бр.13. Прецизније, реч је о раку ока који почиње на мрежњачи (фотосензитивни слој
унутар ока). Као редак облик рака, ретинобластом може да се јави на једном или
оба ока.Ретинобластом се појављује када нервне ћелије мрежњаче развију генску
мутацију због које оне почињу да се абнормално размножавају, док здраве ћелије
умиру. Ова накупљена маса ћелија представља тумор. Ретинобластом може да се
прошири и на друге делове тела, укључујући мозак или кичмену мождину. У већини
случајева није јасно шта доводи до генетске мутације. Међутим, могуће је да деца
ову мутацију наслеђују од родитеља. Наследни ретинобластом преноси се са
родитеља на децу аутозомном доминантном шемом наслеђивања, што значи да је
довољно да само један родитељ има један примерак мутираног гена да би се на
дете пренео повећани ризик обољевања од ретинобластома . Уколико један
родитељ носи мутирани ген, свако дете има 50 посто шансе да наследи тај ген. Иако
генетска мутација повећава могућност да дете оболи од ретинобластома, не значи
да је рак неизбежан. Наследни ретинобластом има склоност да се појављује на оба
ока, за разлику од оног који није наследан и појављује се на једном

145. У коју групу гена спада Рб ген? Да ли је та мутација доминантна или

рецесивна – објасни?
Тумор-супресорски гени?

146. Наведите узрок настанка Буркит-овог тумора.

Транслокација 8/14, 2/8 и 8/22 У В-лимфоцитима

147. Наведите примере онкогених вируса.

HIV, херпес, папилона

148. Наведите примере малигних болести које су вируисног порекла.

149. Објасните вирусно порекло тумора.
Једну од најинтересантнијих теорија о механизмима настанка ћелија канцера дао је
1970. Tемин – то је тзв. ТЕОРИЈА ПРОТОВИРУСА. Најважнију улогу у овом процесу,
по Темину, има ензим ОБРАТНА ТРАНСКРИПТАЗА који омогућава пренос генетичке
информације са RNK на DNK. Термин протовирус означава такав распоред
нуклеотида на молекулу DNK ћелије који је хомолог одређеним секвенцама
наследног материјала онкогених RNK вируса.
ЋЕЛИЈА НЕМА ГЕН ЗА КАНЦЕР ВЕЋ ПРОТОВИРУС ПРЕДСТАВЉА
ПОТЕНЦИЈАЛНО МЕСТО НА DNK СА КОГА МОЖЕ ДА КРЕНЕ ИНФОРМАЦИЈА ЗА
ТРАНСФОРМАЦИЈУ.
ГЕНЕТИЧКА ИНФОРМАЦИЈА НЕОПХОДНА ЗА ФОРМИРАЊЕ ЋЕЛИЈА КАНЦЕРА
НАСТАЈЕ КАО ПОРЕМЕЋАЈ НОРМАЛНОГ ПРОЦЕСА ДИФЕРЕНЦИЈАЦИЈЕ
ЋЕЛИЈА.
ТЕМИНОВИ ПРОТОВИРУСИ СЕ ДАНАС ОЗНАЧАВАЈУ КАО ПРОТООНКОГЕНИ .
ТО СУ ЕВОЛУЦИОНО СТАРИ ГЕНИ СА ИСТОМ (ИЛИ ВРЛО СЛИЧНОМ)
НУКЛЕОТИДНОМ СТРУКТУРОМ КОД ЕВОЛУЦИОНО УДАЉЕНИХ ТАКСОНА .
Савремене анализе показују повезаност неких вирусних инфекција и развоја
хуманих малигних болести

150. Објасните инсерциону активацију протоонкогена.

Неки вируси могу да изазову малигну трасформацију врло различитих
ћелија.Трансдукујући вируси делују као фактор малигне трансформације
заједничком експресијом стечене генетичке информације и генома вируса, који
омогућава експресију гена и саму трансдукцију. Неки вируси ипак не врше
трансдукцију (не носе онкоген ) већ се уграде у геном ћелије близу
протоонкогена.Регулаторни сегмент вируса LTR у коме су ген промотор , ген
појачивач , поли А место и др. мења активност , експресију протоонкогена. Овај
тип деловања вируса на малигну трансформацију је инсерциона активација. Ово је
много чешћи тип активације јер има више таквих вируса него ретровируса.

151. Наведите примере трансформишућих вируса.

HIV, рубеоле, заушке, инфлуенца, хепатитис Ц

152. Наведите функције и примере протоонкогена.

Прото-онкогени (c-onc) су нормални гени који могу постати онкогени.
C-onc кодирају протеине који утичу на ћелијски раст и диференцијацију.
Најактивнији су у току ембриогенезе.
Мутацијом, прото-онкогени прелазе у форму онкогена који неконтролисано
експримира свој продукт.
Активација c-onc у погрешно време доводи до превођења c-onc у онкоген.
Постоје вирални и не вирални (тј. генетички) путеви активације c-onc.
ПО својој функцији разликују се:
-ФАКТОРИ РАСТА
-РЕЦЕПТОРИ ФАКТОРА РАСТА
-ПРЕНОСИОЦИ СИГНАЛА
-ТРАНСКРИПЦИОНИ ФАКТОРИ (РЕГУЛАТОРНИ ПРОТЕИНИ НУКЛЕУСА)

153. Активација протоонкогена позиционим ефектом – објасните и дајте пример

ЧЕСТО СЕ ТРАНСЛОКАЦИЈОМ ПРОТООНКОГЕН ПРЕМЕШТА ИЗ РЕГИОНА
УМЕРЕНЕ АКТИВНОСТИ У РЕГИОН КОЈИ ГА ПРЕВОДИ У СТАЊЕ ИЗУЗЕТНО
ВЕЛИКЕ ЕКСПРЕСИЈЕ
(такав је случај забележен код ЛИМФОМА јер се протоонкоген са хромозома 8.
премешта на хромозом 14. у регион велике генске активности)

.
154. Наведите генетичке механизме активације протоонкогена.
1.Тачкасте мутације
2. Амплификација
3. Позициони ефекат (пребацивање из генетички неактивног у генетички активан
регион)
-ДЕЛЕЦИЈЕ (11.хр. тумор бубрега)
-ТРАНСЛОКАЦИЈЕ (22. на 9. леукемија; 8. на 14. лимфом)
4. Стварање химерног гена
155. Наведите примере малигних болести у којим су детектоване тачкасте
мутације протоонкогена.
У RAS ПРОТООНКОГЕНУ СРЕЋУ СЕ У
-ЋЕЛИЈАМА КАНЦЕРА ДЕБЕЛОГ ЦРЕВА
-ПЛУЋА
-ДОЈКЕ
-МОКРАЋНЕ БЕШИКЕ

156. Наведите малигну болест у којој се открива химерични протоонкогени (фузија

2 протоонкогена).
ХИМЕРНИ ГЕН НАСТАЈЕ СПАЈАЊЕМ ДВА РАЗЛИЧИТА ПРОТООНКОГЕНА (abl +
bcr) ПУТЕМ ТРАНСЛОКАЦИЈЕ ДЕЛОВА ХРОМОЗОМА .пример код Филаделфија
хромозома који изазива хроничну мијелоидну леукемију

157. Наведите малигну болест у којој је протоонкоген активиран амплификацијом.

ВИШЕСТРУКЕ КОПИЈЕ c-myc ПРОТООНКОГЕНА СРЕЋУ СЕ КОД КАНЦЕРА
ДОЈКЕ

158. У којим малигним болестима су протоонкогени активирани позиционим

ефектом?
Тумор нервног ткива, Буркитов лимфом

159. Шта су туморски супресори? Неведите неки пример.

Tумор супресорни гени - гени чији протеински продукти имају способност инхибиције
или супресије ћелијске деобе и раста..
TP105 на 11. хромозому (тумор бубрега)
Rb на 13. хромозому (ретинобластом)

160. Наведите нормалне функције туморских супресора.

Регулатори ћелијског циклуса;
Регулатори процеса апоптозе;
Протеини укључени у ћелијско-ћелијске интеракције;
Цитоскелетни гени

161. Да ли онкогени имају доминантну или рецесивну функцију у односу на

малигнитет? Објасните.
Онкогени имају ДОМИНАНТНУ функцију у односу на малигнитет

162. Да ли туморски супресори имају доминантну или рецесивну функцију у односу

на малигнитет? Објасните.
ТУМОРСКИ СУПРЕСОРИ (АНТИ-ОНКОГЕНИ) у односу на малигну трансформацију
су РЕЦЕСИВНИ

163. У погледу броја мутација неопходних за малигну трансформацију постоје два

гледишта. Наведите их и објасните.
1.АШЛИЈЕВ или МУЛТИХИТ модел – подразумева 4 – 10 узастопних мутација
-APC 5q
-K-ras 12q
-TS 18q
-TP53 17p
2КНУДСЕНОВ или ДАБЛХИТ модел подразумева две мутације, пример је
ретинобластом

164. Које гентичке промене су примарне, а које секундарне у малигној

трансформацији?
Данас је скоро дефинитивно доказано да прва промена мора да се одигра у
наследној основи- промена активности с-онкогена покрече малигну
трансформацију. Секундарне промене су вероватно последица малигне
трансформације.

165. Шта су антигени? Каква је њихова хемијска структура?

Антиген је супстанца способна да реагује са антителима, мада не мора да изазива
стварање антитела. Антигени који изазивају стварање антитела у организму
називају се још и имуногени.
То су протеини (липопротеини, гликопротеини, нуклеопротеини)
или полисахариди велике молекулске масе ( изнад 8000 ) . Имуногеност зависи
од великог броја фактора: од правилног понављања структурних група ( епитопа )
на површини великих молекула; од структуре (састава) антигена; од физичког
стања ( најјачи имуногени су антигени у облику честица ) ; метаболизма антигена
итд.

166. Шта су антитела? Каква је њихова хемијска структура?

Антитела су гликопротеини симетричне структуре изграђени од два идентична
лака и два идентична тешка ланца. Продукују се у форми интегралних
мембранских протеина на површини Б-лимфоцита и у секретованој форми од
стране антигеном стимулисаних Б-ћелија која су дистрибуирана у плазми,
мукозним секретима и интерстицијалној течности

167. Које класе и типове имуноглобулина разликујемо?

Постоји пет класа имуноглобулина (Ig): G, A, M, E i D, које се разликују по величини
молекуле, хемијском саставу, антигенској специфичности, физичким и биолошким
својствима.

168. Које регионе обухватају С и V регион IgG?

КОНСТАНТНИ – C регион (COOH)
ВАРИЈАБИЛНИ – V регион (NH2) ??????????

169. Шта знате о IgG?

Имуноглобулин Г (IgG) је главни имуноглобулин, који чини 70-75% свих
имуноглобулина у крви човека. Синтетише се у великим количинама током
секундарног имунског одговора. Због релативно малих молекула, IgG пролази кроз
плаценту у фетус и обезбеђује главну линију одбране од инфекција у првим
недељама живота. Такође, IgG дифундује из крвних судова у екстраваскуларне
просторе и има способност да неутралише бактеријске токсине и вирусе.

170. Шта знате о IgM?

Имуноглобулин М (IgM) чини 10% свих имуноглобулина у крви човека. Многа
природна антитела припадају IgM класи имуноглобулина. У току имунског одговора
ИгМ се први синтетише од свих имуноглобулина. Због великих молекула IgM не
пролази кроз плаценту и слабо дифундује кроз зидове крвних судова, тако да своју
активност испољава углавном интраваскуларно. Поред тога, IgM се налази у
секретима слузокожа заједно са IgA где има улогу у локалној одбрани од
инфективних агенаса.

171. Шта знате о IgЕ?

Имуноглобулин Е (IgE) се налази у незнатним количинама у крви човека, али се
налази на мембрани базофилних гранулоцита и мастоцита. Ова класа
имуноглобулина чини основ нормалног хуморалног имунског одговора на
инфекције паразитима, али је и основ реакције преосетливости типа I односно
различитих алергијских болести. Због значаја који IgE има код алергијских реакција
непосредно по остваривању контакта са антигеном који иницира алергију
(алергеном), повишене концентрације IgE у крви се јављају током алергијских
обољења. Међутим, нормалне вредности IgE не значе да се алергијско обољење
може и искључити, односно неопходна је интерпретација у комбинацији са
осталим клиничким налазима.

172. Где се синтетишу лаки и тешки ланци имуноглобулина?

Синтеза тешких и лаких ланаца антитела је под контролом гена. Сваки
полипептидни ланац имуноглобулина контролишу два различита гена: ген V (за
варијабилни део) и ген C (за константни део). Према томе, генетичка контрола
синтезе ланаца имуноглобулина одступа од општег схватања један ген – један
полипептидни ланац, већ се остварује по принципу два гена – један полипептидни
ланац.

173. Генетичка детерминација полипептида који улазе у састав имуноглобулина.

На којим хромозомима су ти гени?
2. хромозом – гени за C и V регионе капа ланца
22. хромозом – гени за C и V регионе ламбда ланца
14. хромозом – гени C и V региона тешких ланаца
Проверити!

174. ABO систем крвних група – објасните генетичку условљеност.

Антигени АBО система крвних група откривени су на основу ефеката мешања крви
различитих особа, односно појаве или одсуства аглутинације у могућим
комбинацијама еритроцита и серума испитаника. Резултати првих истраживања у
овој области доказали су да се у хуманим црвеним крвним зрнцима налазе антигене
супстанце, а у серуму специфична антитела, која у међусобном контакту изазивају
изоаглутинацију (аглутинација реакција антиген – антитело) међу припадницима
исте врсте организама), чиме је објашњена физиолошка природа овог вишеслојно
значајног система индивидуалне варијације, посебно у трансплантацији у најширем
смислу појма (укључујући и трансфузију).
Након три првооткривене групе (А, B, О) овог система, описана је убрзо и четврта
(АB) и поуздано доказано да се овај систем антигене варијације диференцира по
присуству (или одсуству) супстанци А и B (на еритроцитима) и одговарајућих
специфичних антитела: анти–А и анти–B (у серуму). Такође је констатовано да су,
за разлику од већине осталих система крвних група , антитела за ове антигене
(изузимајући групу АB) редовно присутна у нормалном серуму. Ознаке крвних група
овог система, по званичној и данас општеприхваћеној номенклатури, индукују
присуство специфичних антигена на црвеним крвним зрнцима: крвна група А садржи
антигену супстанцу А, еритроцити фенотипа B носе антиген B ; у крвној групи АB
налазе се обе ове групно–специфичне супстанце, а у О (нула) – ни А ни B.

175. Rh систем крвних група – објасните генетичку условљеност.

Rh систем крвних група одређује ген који образује два алела : доминантан (D) и
рецесиван (d). Доминантан алел одређује синтезу антигена D, па се особе са овим
антигеном означавају као Rh+. Рецесиван алел је нефункционалан па се антиген D
не ствара, а особе су Rh-. С обзиром да се доминантан алел исто испољава и у
хомозиготном и у хетерозиготном стању, особе Rh+ крвне групе могу имати два
генотипа DD (хомозигот) или Dd (хетерозигот). Другачије речено, довољно је да
особа има само један доминантан алел да би се створио D антиген и испољила Rh+
крвна група. Особе Rh- крвне групе имају само један генотип тј. увек су рецесивни
хомозиготи (dd).

176. Генетичка структура популације.

Различитим методама одређује се учесталост алела различитих генских локуса или
учесталост хромозомских промена, а добијени резултати указују на ГЕНЕТИЧКУ
СТРУКТУРУ ПОПУЛАЦИЈЕ у односу на испитивани генетички ентитет.
Јединке су ефемерне, опстају само популације
Промена генетичке структуре популације – еволуциона промена

177. Харди-Вајнбергов еквилибријум.

Харди-Вајнбергов еквилибријум – постигнуте фреквенције алела и генотипова ће се
одржавати из генерације у генерацију ако се остваре следећи услови:
-Да популација остане у ПАНМИКСИЈИ
-Да остане ЗАТВОРЕНА, тј. да нема миграција
-Да нема МУТАЦИЈА

178. Наведите факторе који ремете Харди-Вајнбергову равнотежу популације.

Фактори еволуције ?
СИСТЕМАТСКИ ФАКТОР ЕВОЛУЦИЈЕ – СЕЛЕКЦИЈА
НЕСИСТЕМАТСКИ ФАКТОРИ EВОЛУЦИЈЕ: НЕСЛУЧАЈНО СПАРИВАЊЕ,
МУТАЦИЈЕ, МИГРАЦИЈЕ, ГЕНЕТИЧКИ ДРИФТ

179. Типови асортативног спаривања јединки и последице.

AСОРТАТИВНО УКРШТАЊЕ ГЕНОТИПОВА

-ИНБРИДИНГ (консагвинитет, инцест)
-АУТБРИДИНГ
АСОРТАТИВНО УКРШТАЊЕ ФЕНОТИПОВА
-ПОЗИТИВНО (IQ, глувонеми, висина)
-НЕГАТИВНО (риђокоси)

180. Варирање квантитативних особина. Компоненте фенотипске варијансе.

Квантитативне особине варирају различито у узорцима узетим из двеју популација.
Kласификујући јединке сваке од испитиваних популација у одређене величинске
категорије (нпр. по висини, тежини...) добијамо специфичан распоред
(ДИСТРИБУЦИЈУ) на одређеној мерној скали.
ФЕНОТИПСКА ВАРИЈАБИЛНОСТ (мери се помоћу варијансе)
Састоји се од:
-ГЕНЕТИЧКЕ ВАРИЈАНСЕ И
-СРЕДИНСКЕ ВАРИЈАНСЕ

181. Херитабилност.
Концепт ХЕРИТАБИЛНОСТИ уведен је да би се проценио допринос сваке од
поменутих компоненти (узрочника варијабилности) општој фенотипској
варијабилности.
Варира од 0 до 1
У ширем смислу:
То је СТЕПЕН ДО КОГ ЈЕ НЕКО СВОЈСТВО ГЕНЕТИЧКИ ДЕТЕРМИНИСАНО или
СТЕПЕН ГЕНЕТИЧКЕ ДЕТЕРМИНАЦИЈЕ ФЕНОТИПА
(херитабилност = генетичка варијанса/фенотипска варијанса).
У ужем смислу:
То је СТЕПЕН ДО КОГ СЕ НЕКО СВОЈСТВО ПРЕНОСИ СА РОДИТЕЉА НА
ПОТОМСТВО, тј. селекциона вредност особине (херитабилност=адитивна
генетичка варијанса/укупна фенотипска варијанса).
При израчунавању херитабилности код две генетички једнаке групе јединки при
чему је једна комплетирала развиће у константним срединским условима, а друга
у променљивим херитабилност ће бити мања у 2. групи;
Ако су услови средине константни, али је популација А резултат дуготрајног
инбридинга, а популација Б резултат аутбридинга, нижа херитабилност је у групи
А.

182. Хетерозис.
Потомци могу да надмаше своје родитеље , тј. да квантитативна изражајност
праћеног својства буде ван оквира изражајности која одликује родитеље.
Две варијанте:
-Потомци су слабији од слабијег родитеља – НЕГАТИВАН ХЕТЕРОЗИС
-Потомци су бољи од бољег родитеља – ПОЗИТИВАН ХЕТЕРОЗИС
ХЕТЕРОЗИС ПРЕДСТАВЉА ГЕНСКУ ЕКСПРЕСИЈУ ПОВОЉНИХ ЕФЕКАТА
ХИБРИДИЗАЦИЈЕ

Генетички механизми настанка хетерозе:

-ЗБИРНО ДЕЛОВАЊЕ ДОМИНАНТНИХ АЛЕЛА
-СУПЕРИОРНОСТ ХЕТЕРОЗИГОТА НАД ХОМОЗИГОТИМА
-СУПЕРДОМИНАНТНОСТ (ОВЕРДОМИНАНТНОСТ)
-ЕУХЕТЕРОЗА (иста популација)
-ЛУКСУРИРАЊЕ (различите популације)

Задаци са предавања
АБЕРАЦИЈЕ
ОНКОГЕНЕТИКА
стања

ПОПУЛАЦИОНА
Херитабилност