ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У НИШУ

Семинарски рад из Римског права

Цар Константин – живот и дело

Студент:

Марија Анђелковић 134/20

Ниш, 2021
Садржај:
1. Рођење и порекло......................................................................3

2. Проглашење за цезара Запада..................................................5

3. Хришћански владар Запада..................................................8

4. Милански едикт..................................................................9

5. Константин, једини владар Римског царства........................11

6. Последње године.....................................................................11

Библиографија.............................................................................13

2
 Рођење и порекло

Константин, чије је пуно име било Флавије Валерије Константин (лат. Flavius Valerius

Constantinus), родио се 27. фебруара 271. или 273. године. Датум Константиновог рођења
познат је из римских натписа, али се година његовог рођења изводи према подацима из
извора који бележе цареве године у тренутку када је умро, или према изворима који
бележе његову старост на почетку или крају његове каријере. Један је од најзначајнијих
историјских личности, који је у историји остао запамћен по увођењу хришћанства у још
паганско, Римско царство, рођен је у Нишу (Наисус), тада једној од римских провинција.
Ниш се у то време, рачунао као област Горње Мезије (Moesia superior), и био је означен
као место на Војном путу (Via Militaris).

Његов отац је био Флавије Валерије Констанције, који је касније био познат под именом
Констанције Бледи, телохранитељ цара Аурелијана, а мајка му је била Јелена. Констанције
Хлор је имао богату државну каријеру и брзо је напредовао на државним дужностима
након што је Максимијан прво постао цезар 284. године, а затим и цар. У то време он му је
и поставио услов за даље напредовање, а то је био развод од Константинове мајке, Јелене,
и женидба за Теодору, усвојену ћерку Максимијана, а у циљу ојачања породичне везе са
њим. Награда, која је уследила за то, била је функција цезара, на коју је Констанције дошао
293. године. Веома рано, из горе наведених разлога, Константин Велики је дошао да живи
на двор цара Диоклецијана, како би тамо прошао кроз одговарајуће школе или како би
тамо, како то тврде историчари, био таоц, који ће осигурати верност свога оца. Током
школовања на двору у Никомедији, он је стекао веома богато образовање, од знања
латинске књижевности, грчког језика, па све до филозофије. Од своје 24 године
Константин је учествовао у војним походима Диоклецијана. У тим борбама он се доказао
као способан ратник, тако да се врло брзо уздигао до ранга војног трибуна. За време
његовог напредовања, његов отац је постао прво цезар, а потом и цар 304. године, након
абдикације Диоклецијана и Максимијана.

Констанције је упознао Хелену највероватније око 270. године када је као гардиста цара
Аурелијана (270—275) путовао у царској пратњи кроз Малу Азију. Пошто су Констанције
и Хелена припадали различитим друштвеним класама, највероватније је да су живели у
конкубинату, јединој врсти брака могућној супружницима непомирљивог друштвеног

3
порекла, што потврђују и неки извори који називају Хелену Констанцијевом конкубином.
Међутим, други, много веродостојнији извори називају је констанцијевом uxor coniunx, то
јест, супругом. С обзиром да су се њих двоје упознали и основали породицу пре него што
је Констанције постао трибун и цезар, брак је био највероватније сасвим легалан, као и
њихов син Константин. Пошто је сам Константин рођен у Наису, могуће је да су
Констанције и Хелена живели у балканским крајевима. Констанције је био храбар и
талентован вођа како на бојном пољу тако и у државним пословима, док је Хелена била
достојанствена и веома побожна жена. Констанције, иако је након свог успона био одвојен
од Константина на дужи временски период, прво се постарао да Константин добије
образовање које ће га припремити за посао цара, а затим да га врати под своје окриље и да
му обезбеди место у линији наслеђа. Хелена, иако је након Констанцијевог успона била
скрајнута, није се никад преудала и живела је увек у близини свог сина. Након успона,
Константин ју је вратио у јавни живот и издигао до ранга августе, римске царице.

4
 Проглашење за цезара Запада

Константин је веома добро знао да му је била потребна широка подршка народа како би се
одржао на власти. Стога је један од првих Константинових потеза био да повуче све
непопуларне мере против хришћана, оконча са прогонима на својим територијама и врати
им њихова права и имовину. Био је то мудро одиграни политички потез: Константин је
овим актом потврдио свој суверенитет на територији којом је он управљао и независност
од својих савладара. Такође се показао и као заштитник хришћана, и то не само на својој
територији, већ највероватније и оних хришћана који су живели на територијама царства
под управом његових савладара. Лактанције, који је највероватније 306. године побегао из
несигурне Никомедије у Трир, тврди да је Константин, чим је постао цар, „обновио
хришћански култ и хришћанског бога“.

Иако је легитимитет његовог царског положаја био више него очигледан, Константин је
ипак одмах предузео мере како би и званично потврдио свој положаји добио потврду од
осталих царева. С тим циљем и према владајућим обичајима упутио је Галерију, као
најстаријем члану колегијума, своју бисту украшену ловоровим венцем, називајући себе
августом и Галеријевим савладаром. Галерије је био толико бесан да је скоро спалио и
бисту и гласника који ју је донео. Ипак, његови саветници су га убедили да се уздржи било
каквих наглих и насилних реакција упозоривши га да су војници источног царства били
веома незадовољни што је Константин био искључен из Друге тетрархије, и да би у неком
евентуалном грађанском рату врло лако могли прећи на Константинову страну. Такође,
Константин је контролисао Констанцијеве територије, понашао се као август, а такође је
тврдио да је по свим правилима звање августа добио од свог оца. С друге стране, сам
Галерије осећао се вреома несигурно на сопственим територијама због нових пореских
мера које управо уводио. Било му је јасно да је Константина у том моменту било немогуће
уклонити, тако да није имао друге него да прихвати Константина као цара. Ипак, урадио је
то на начин на који је нагласио да је ипак он у доминантној позицији: прихватио је
Константинову бисту и признао Константину право на престо, међутим, послао је
Константину пурпурни огртач као знак да је он, Галерије, а не Констанције, био тај који је
дао Константину царски положај, међутим, под једним условом: Галерије је Константина

5
прихватио само као цезара запада, а не августа, како је то Константин претендовао. За
новог августа прогласио је Севера, коме је Константин био директно подређен.

Константин је мудро прихватио место цезара чиме је отклонио било какву сумњу у
легитиман начин свог доласка на престо. У сваком случају, никад није било касно за
обнављање легитимног захтева за место августа које му је његов отац лично оставио у
било ком другом, погоднијем моменту. Задржао је сигурну власт над територијама свог
оца: Галијом, Британијом и Хиспанијом. Такође је учврстио свој глас доброг ратника
пошто је одбио франачки напад и спровео два заробљена франачка краља, Аскарија и
Мерогасија, у тријумфалном маршу у Триру, да би их потом бацио зверима у амфитеатру.
Константин је био решен да не прави исхитрене потезе и да чека своју прилику у
сигурности својих територија.

Такође је наставио посао свог оца и посветио се транформацији Трира од пограничне

колоније у царску престоницу. Царској палати додао је велику дворану намењану царским
аудијенцијама и церемонијама (aula palatina), као и купатило (thermae) које је са својих 100
метара ширине и 200 метара дужине постало конкуренција царским купатилима у Риму.
Такође је наредио поправку амфитеатра и циркуса у североисточном делу града где су се
његови поданици могли забављати посматрајући борбе са зверима и трке двоколица.

Изградња нових објеката и одлучна одбрана царства од варварских напада донели су

Константину поштовање и оданост његових поданика. Пагански панегиричар у Триру је
истакао да сличност између оца и сина не ограничава се само на физички изглед, и да је
Константин од свог оца наследио темперамент, храброст, праведност и мудрост.

Иако се Константин одмах на почетку владе приказао као заштитник хришћана, на новцу
који је ковао у ковницама на својој територији (Трир, Лондон и Арл) ипак је и даље славио
паганске богове. Без обзира на то, он је, као и његови претходници Гален, Клаудије Готски
и Констанције, мислио да је толеранција према хришћанима доносила више користи
царству и друштву од њиховог прогона. Вероватно пре прогона, Константин је упознао
многе хришћане у војсци и закључио да су храбри и поштени људи. Такође је
највероватније присуствовао Лактанцијевим предавањима у Никомедији и закључио да је

6
он подједнако добар предавач било да говори о филозофији и реторици старе антике, било
да говори о хришћанском учењу. У неку руку, вероватно се и идентификовао са
прогоњенима јер је и сам био на неки начин прогоњен. Хришћани су се слободно кретали
по његовом царству и двору, и могли су му служити без страха. Међутим, мало је
вероватно да је у том тренутку Константин заиста марио за хришћанство нити да је много
знао о њему. Толеранција према хришћанству је била више инспирисана жељом да се
огради од Галерија и његових следбеника, и то је био један од начина да то постигне.

7
 Хришћански владар Запада

Константин је ушао у Рим 29. октобра 312. године. За разлику од других паганских царева,
одбио је да се попне на Капитол и да принесе жртву Јупитеру. Пагански писци тврде да је
тај чин увредио Сенат и становнике Рима, али то није посве тачно. Тимоти Барнс тврди да
заправо становници Рима тада нису ни били свесни историјског значаја овог
Константиновог потеза, јер је пажња била фокусирана на политичке последице
Константинове победе: преторијанска гарда је била распуштена, враћена је имовина свима
којима је била конфискована у току Максенцијеве владавине, дозвољен је повратак онима
који су били у изнанству, а сви противници бившег владара Рима који су чамили у затвору,
били су пуштени на слободу. Мртво Максенцијево тело било је извађено из Тибра и
одрубљена му је глава, која је прво ношена на штапу по граду, а онда је послата у
Картагину како би се његове присталице у Африци увериле да је заиста мртав и
обуставиле сваки даљи отпор Константину.

Константин је обећао Сенату да ће му вратити некадашњу важност и углед, и то је спровео

у праксу: под његовом владавином, сенатори су опет вршили дужности на двору, што је
Константину дало за право да себе назива како ослободиоцем Рима, тако и рестауратором
Сената. Заузврат, Сенат је пораженог Максенција прогласио за тиранина и наложио
брисање сваке успомене на њега (damnatio memoriae), док је Константину изгласао
титулу Maximus Augustus захваљујући којој је могао да захтева водећу улогу у царском
колегијуму који су сада чинили још Лициније и Максимин. Сенат је такође изгласао
постављање победникових споменика по целом Риму. Огромна статуа победника, десет
пута већа од природне величине, постављена је Максенцијевој базилици која је сад била
посвећена Константину. Статуа је приказивала цара који је у руци држао
хришћански симбол Спаситељевог страдања, (labarum), док је на натпису стајало
уклесано: овим знаком Константин је ослободио Рим од јарма тиранина и вратио Сенату и
народу њихов некадашњи сјај. Остаци ове колосалне статуе данас се чувају у ватиканској
Палати конзерватора (Palazzo dei Conservatori).

8
 Милански едикт

У јануару 313. године Константин је напустио Рим и отишао на север Италије, у Милано,
како би учврстио савез с Лицинијем и венчао га са својом полусестром Констанцијом,
према договору који је био склопљен још 311. године. Почетком фебруара, Лициније је
напустио Карнутум и упутио се у Милано где су га чекали Константин и Констанција.

Након венчања, два августа су се позабавила политичким питањима. Рат између Лицинија
и Максимина Даје био је не само неизбежан јер иако је Максимин обуставио прогоне
хришћана крајем 312, његови хришћански поданици нису били убеђени у његову
искреност и избегавали су да отворено проповедају своју веру. С друге стране, у
Подунављу којим је владао Лициније, хришћанима, иако су престали да буду прогањани,
још увек није била враћена имовина која им је била отета током прогона. Стога је
Константин извршио притисак на Лицинија те су заједно потписали споразум којим су
потврдили Галеријев едикт о верској толеранцији из 311. године и обавезали се не само да
врате хришћанима све што им је било конфисковано током прогона, него и да обештете
оне који су у међувремену постали власници конфисковане имовине хришћана.

Током лета и јесени 313. године, сви управници провинција у Малој Азији и на Истоку
добили су званично обавештење од Лицинија о новом статусу хришћана. Преживела су до
данас два која су се односила на Битинију и Палестину, с обзиром да су послата у
Никомедију и Цезареју. Оба документа садрже најбиније ставке: на свом састанку у
Милану, Константин и Лициније су донели одлуку да сви њихови поданици треба да имају
све верске слободе, стога ова писма наређују свим управницима провинција да уклоне све
раније царске забране и ограничења која су се односила на хришћане. Сва конфискована
имовина хришћанских цркава морала је да буде враћена без одлагања, без обзира да ли се
још увек налазила у државном власништву или је већ прешла у посед појединаца. У
случају да се сад налазила у личном поседу грађана, викар диоцезе у којој се налазила
имовина био је обавезан да надокнади штету садашњем власнику.

Овај састанак у Милану послужио је као основа предања о Миланском едикту којим је
Константин наводно хришћанима дао слободу вероисповести, а хришћанство учинио

9
равноправним са осталим религијама Царства. Међутим, Едикт о толеранцији издао је цар
Галерије, иначе познат по својим фанатичним прогонима хришћана. Непосредно пред
своју смрт, Галерије је изгледа променио свој став и 30. априла 311. издао едикт којим је
наредио обустављање прогона хришћана на његовим територијама (Балкан и Мала Азија)
и наложио им је да се моле за спас владара, државе и себе самих. Сам Евсевије Цезарејски,
савременик догађаја, намерно прећуткује Галеријеву улогу у обустави прогона, а
глорификује Константинову. Такав став преовладаће у каснијој традицији, историјска
основа догађаја ће бледети, а Константинова улога ће постати доминантна у популарној
свести све до данас.

Ипак, глобално гледано, сусрет између Константина и Лицинија у Милану 313. имао је
далеко значајнију улогу од Галеријевог Едикта о толеранцији. Важност овог састанка из
313. године не налази се у проглашењу верске толеранције, већ у признању да је пређашња
политика персекуције била погрешна, па чак можда и морално неправедна, чега није било
у Галеријевом едикту из 311. године, који је оправдавао прогоне, иако је признавао да су
имали катастрофалне последице по Царство. Прогон који је на Истоку трајао пуних десет
година, сада је био коначно приведен крају и хришћани су почели да подижу нове и
реновирају већ постојеће цркве, да одржавају саборе, и да се полако враћају у уобичајени
ритам који је био прекинут током читаве деценије. Такође је разумљиво и зашто је црква
касније више пажње и симпатија посвећивала Константиновој улози у доношењу
Миланског едикта, пошто је и Лициније током каснијих сукоба са Константином такође
прогонио хришћане. Константин је, изгледа, искрено веровао у хришћанског Бога,
искреније и од Галерија и од Лицинија, и његова политика је на крају победила.
Константинова победа над Максенцијем 312. и сусрет у Милану 313. била су два кључна
догађаја у Константиновој каријери и верској политици, која су значајно утицала не само
на његов живот, него и на цео каснији ток историје Римског царства и хришћанства
уопште.

10
 Константин, једини владар Римског царства

Након победе над Лицинијем, Константин ће владати као самостални владар још пуних 13
година. Као што је већ речено, његови синови Крисп и Константин II проглашени су
цезарима 317 након првог сукоба с Лицинијем. Фауста му је родила још два сина:
Констанција II, који је постао цезар 324, и Констанса I, који је постао цезар 333. Два важна
догађаја, са дугорочним последицама, су се десила у овом периоду: оснивање
Константинопоља и Никејски сабор.

Константин је пред крај живота разделио територије између својих синова, али је ипак
задржао врховни ауторитет. Константин II је добио на управу Галију, Британију и
Хиспанију, Констанције II је послат у Антиохију, Констанс I у Милано, одакле је управљао
Италијом и Панонијом, а царев синовац Далмације (цезар од 335) је, вероватно, из Наиса
надзирао границу на Дунаву. Након инаугурације, Константин је проводио велики део свог
времена у Константинопољу, који је сматрао и својом престоницом и својом резиденцијом.
Након победе над Лицинијем, Константин је наставио с освајачком политиком ван граница
Царства, која је имала за циљ пре свега да обезбеди Подунавље и да потчини варваре који
су живели северно од Дунава. Саграђени су камени мостови са тврђавама на ове обале у
Келну на Рајни 310. и на Дунаву код Еске 328. године, што је јасно говорило да је желео да
поврати изгубљене територије с друге стране реке. Предузео је три похода — 332. против
Гота, 334. против Сармата, а 336. је највероватније поново освојио барем део Дакије, с
обзиром да је те године узео титулу Dacus maximus.У пролеће је увелико планирао рат са
Сасанидском Персијом пошто је две године раније, 335. персијски краљ Шапур почео да
напада границе код Антиохије, а следеће године је персијски принц Нарсес напао
Јерменију и поставио персијског штићеника на престо. Константин је решио да овај поход
води као крсташки рат. Тражио је од епископа да пођу с војском и направио је шатор у
облику цркве како би могао да га носи са собом. Такође је планирао да се, по узору на
Исуса Христа, крсти у реци Јордану пре напада на Персију. У зиму 336/337. персијски
изасланици су дошли у Константинопољ с намером да преговарају и тако избегну рат, али

11
Константин их је одбио. Штавише, прогласио је свог кандидата за персијски престо —
Ханибалијана, сина Флавија Далмација, кога је такође оженио својом кћерком
Константином.

Након Ускрса априла 337. Константин се изненада разболео. Иако је намеравао де се крсти
у реци Јордану, на самрти је, у складу са тадашњим обичајима, примио крштење из руку
Евсевија Никомедијског, једног од аријанских првака. Констанције је затим пренео очево
тело у Константинопољ где је свечано сахрањено у гробницу уз цркву св. Апостола коју је
он сам унапред припремио, заједно са 12 празних саркофага и његовим тринаестим, чиме
је желео да се прикаже као тринаести апостол. Наравно, у царству чија је христијанизација
тек започета, Константин је и званично деификован и уврштен међу паганске богове.

12
 Библиографија

Сви подаци су скинути са интернета.

Сајтови су:

http://www.istorijskabiblioteka.com/art:konstantin-i-veliki#toc32

http://www.prafak.ni.ac.rs/files/pravnik/Pravnik-jun-2013.pdf

13