УНИВЕРЗИТЕТ У КРАГУЈЕВЦУ

ФИЛОЛОШКО-УМЕТНИЧКИ ФАКУЛТЕТ

Семинарски рад
Историја уметности 1

МАЊИ ВАЈАРИ 5. ВЕКА П.Н.Е.

Професор: др Сања Пајић Студент: Милена Кадић

студијска група: Графички дизајн
број индекса: 205011

Крагујевац, новембар 2020. год.

1
 Апстракт

Овај рад истражиће вајаре који су стварали у периоду 5. века п.н.е

(класичном раздобљу) на територији старе Грчке, специфично оне којима се поклања мања академска пажња
од њихових савременика. Они су, по нашу срећу, оставили траг у времену управо преко тих савременика
које сматрамо ,, познатијим“ – ово укључује вајаре попут Фидије Мирона Поликлета. Тема рада технички
обухвата све те који нису они, а то је безброј имена сачуваних у траговима, но ми ћемо говорити о осам
скулптора који се ипак по својој мало већој битности и постојаности, истичу у многим изворима. То су:
Крезилас; Каламис; Калимах; Хагелад; Агоракрит; Алкамен; Антенор и Пеоније.

Кључне речи:

Класична Грчка; Скулптура; Крезилас; Каламис; Калимах; Хагелад; Агоракрит; Алкамен; Антенор;

1. О класичном добу и нашим изворима

Пре него што почнемо са суштинском садржином рада-

скулпторима- важно је ставити их у историјски контекст доба у ком су стварали и чији
их је дух увелико обележио. Класично раздобље почиње 480. год п.н.е. и завршава се
око 323. год п.н.е. Ово је раздобље где се осећа утицај те, тад већ учвршћене,
демократије. У класичном добу такође живе Платон, Сократ, Софокле и многи други.
Пратимо директни утицај на Римско царство и чак развој целокупне цивилизације
Запада управо из Класике. Можемо рећи да када већина људи говори о ,,Старој Грчкој“
мисле управо на мисаоне уметничке и политичке тековине из овог кратког периода
више него на било који део дуге традиције грка.
Још једна битна напомена о овом времену ( и о Грцима
генерално) јесте да су своје сликаре ценили знатно више него вајаре, што у нама,
живима у савременом добу, буди осећај ироније и сажаљења јер су њихове драгоцене
слике прогутане од стране времена и немамо чак ни солидан број оригинала да можемо
схватити око чега су Грци градили култ сликартсва, али зато имамо много скулптура и
рељефа које, нажалост, прате јако ретки и сиромашни историјски извори.
Уз то речено, ипак постоји неколико начина да се ова тема
истражи а то су:
1. Списи Плинија Старијег (Gaius Plinius Secundus Maior)
тачније његово цело ,,Познавање природе“ (Naturalis historia).
Овај римски писац нам је веома драгоцен јер у својој
енциклопедији (која касније постаје модел за сваку
ециклопедију) има екскурс о историји уметности где веома
прецизно и до самих детаља прати и период и личности нама
релевантне за ову тему.
2. Паузаније (Паусанија- Παυσανίας) - грчки картограф и писац
који у свом делу сачињеном од десет књига ,,Описи Грчке“
(Ἑλλάδος περιήγησις) прати локалитете и са њима сву
митологију уметност и историју везану за исте.
3. Можда најважнија ствар везана за ове изворе јесте схватити
значај римских копија јер су оне, зачуђујуће често, једина
постојећа веза са делом ових вајара. Читањем овог текста

2
 може се лако стећи утисак да ми имамо на увид скулптуру
коју описујемо, што није случај. Ми преко некакве римске
копије трећег реда наслућујемо какав је оригинал био, или уз
помоћ ископаног мермерног торзоа и једне руке правимо
реконструкцију према опису садржаном у неком спису. У
неким случајевима не постоји ни то већ су фигуре само снови
археолога и оне у тим списима садрже име и епитете лирског
типа али не и основне визелене карактеристике у
материјализацији попут величине, технике, боје и манира.
Са друге стране не можемо рећи да ми немамо ни једну
очувану скулптуру- имамо, и ова проблематика фалсификата, ауторства и копија сигурно
није нешто карактеристично само за ово раздобље већ је сам део историје уметности.
Можемо оправдано сматрати да имамо довољно поузданих извора који, заједно са мањком
података који би тврдили супротно, нам ипак јесу довољни да изведемо неке закључке о
нашој теми.
2. Крезилас

Крезилас је крићанин из Сидоније који је научио занат у

Атини и тамо радио. Одлике његовог дела су снага и строгост, а запажамо и ритмовање у
држању по угледу на Поликлета и одређену музикалност. (Шефолд 1966; К. Schefold, The art
of Classical Greece, New York, Crown publishers inc. 134)
Чињеница је да о њему знамо релативно мало али оно што
знамо сугерише да је он више био један од оних уметника који су каријеру почели у
строгом стилу и онда зашли у доба Партенона, негде на прелазном времену где је тешко
испратити ток, него што би припао генерацији која је почела у доба Партенона и онда
наставила у време после Фидије. ( Спаркс, Куртз, 1982. Sparks A; Kurtz B; The Eye of Greece:
studies in the art of Athens, Cambridge; New York: Cambridge University Press, 83.)
Пример његовог рада јесте Амазонка, чији су набори
очигледно надахнути Фидијиним радом, занимљива теорија јесте да су 4 Амазонке са
ефеског Артемисиона, чије ауторство није утврђено, биле резултат такмичења између 4
скулптора (Поликлет Фидија Кресил и Фрадмон) и на којем је Кресил освојио трећу
награду.
Остала дела укључују статуу једног рањеника, један вотивни
дар за Атину и Периклов портрет, сви утврђени на Акропољу. Тај Периклов портрет
представљен је са коринтским шлемом и нама је познат кроз римске копије јер је на
Акропољу пронађена само база. Шлем који носи означава његову титулу стратега
(гувернер у античкој Грчкој) Мишљење неких јесте да се ова статуа може квалификовати
као војна (политичка) пропаганда.1
Друга теорија, предложена од стране Плутарха, која
објашњава зашто је Перикле, не само на Крезиласовој скулптури, већ и на многим другим
представљен са овим ратничким шлемом јесте да због тога што је Перикле, изузев
одличном изгледу, имао неприродно и зачуђујуће издужену главу. Уметници су се зато,
1
Познато нам је да су многи моћници кроз историју улагали велике суме новца у грађење грандиозне слике
о себи, а Перикле је такође препознао архитектуру као израз политичке пропаганде. Првенствено у изградњи
Партенона, са свим скулптурама на њему које су визуелна поставка Атине као победнице као и
супериорност грка над пораженим Персијанцима (Холинсворт 2008: M. Hollinswort, Art in World History,
Giunti Editore; 60)

3
махом одлучивали да га шлемом учине некако пропорцијалним како не би ризиковали да
му ,, замере“ којекакав деформитет. (Plutarch The Parallel Lives- The Life of Pericles
<http://penelope.uchicago.edu/Thayer/E/Roman/Texts/Plutarch/Lives/Pericles*.html>, 11.09.2020.)
Крезилас, како примећујемо, није баш био свестран у својој
тематици, увек су то били ратници, рањеници и војсковође. У мотивима митологије, култа
и спорта немамо ни једно дело што значи да се тиме уопште није бавио или да се
једноставне његове скулптуре тог типа нису нарочито прославиле.( Спаркс, Куртз, 1982. 84)

3. Каламис

Верујемо да је био из Беота и стоји за једног од великих

уметника ране класике. За Тебу је изградио Зевса Амона, за Танагру култне представе
Хермеса Криофора и младог Диониса. У Атини су његова чувена два Аполона. Још дела
постоје у Сикиону- један хриселефантински Асклепије са шишарком и скиптром, и у
Делфима у Понтској Аполонији као и у Олимпији где су његови коњи били нарочито
цењени, имао је те велике пластичне представе животиња. Највише је радио у бронзи али
и у злату, слоновачи као и у мермеру. (Шефолд 1966; К Schefold, The art of Classical Greece,
New York, Crown publishers inc. 100)
Њему приписујемо одређену статуу из периода ране
класике- Аполона Алексикакоса који је био постављен испред храма Аполона Патрооса.
Имао је још једног Аполона- Аполонијског високог 13,50 метара и процењује се на, у
данашњим валутама, више милиона франака. Аполон Алексикакос представљен је у
положају телесне мирноће са назнаком покрета, могли бисмо ово назвати претечом
контрапоста који ће Поликлет касније довести до савршенства. Римске копије
представљене су са пањем (стаблом) који је служио као потпора, али стручњаци мисле да
у оригиналној верзији тога није било. Скулптура која постоји у много верзија има неку
врсту цилиндричног предмета у руци, за коју сматрамо да је био лук, а и шака друге руке
изгледа као да је замишљена да држи нешто- у овом случају стреле. Назнаке покрета
видимо у куковима који се крећу у координацији са савијеном ногом, ипак постојећу
крутост која нас спречава да ово назовемо контрапостом садржана је у пети која још није
одвојена од земље као и раменима која су поприлично хоризонтална. Овај Аполон
популарно носи и назив ,, Бранилац од зла“ или ,, Онај који од зла одвраћа“.
(https://www.louvre.fr/en/oeuvre-notices/apollo-kassel-apollo-type)
Тај принцип је један од главних својстава Каламисовог
стваралаштва, тај унутарњи мир којим одишу фигуре је фокус а не снага или уздржаност.
Тај дух видимо и у његовој представи женске фигуре- генерално- као и на посебној за коју
сматрамо да је представљала Афродиту. Она је изразито смела и има одређену
заводљивост и чак поноситост што није традиционално схватање једне богиње,поново,
Каламисов изум.
Приписујемо му и Сосандру, вероватно истоветну са Афродитом. Стојала је на улазу у
Акропољ и имамо податак да ју је Лукијан хвалио. (Шефолд 1966; 101)

4. Калимах

Порекло овог уметника нам није познато, али знамо да је

био савременик Алкамена и Агоракрита. Био је талентован у резбарењу и ковању а

4
Плиније наводи да је био и сликар. Приписује му се заслуга за први коринтски капител.
Остала дела укључују ,, Лаконске плесачице у бронзи“ ; златна лампа за Ерехтејон у
Атини.
Био је веома педантан у свом раду и то до границе где се
сама уметност дела изгубила у ситничавом дотеривању детаља, такође је био веома груб у
критици. Пример овога су његове плесачице у бронзи чији генијални шарм нестаје због
управо овакве претеране пажљивости. Добио је (или је сам себи дао) надимак
katatexitechnos2- реч која у грубом преводу на српски језик може значити „ Занатлија“ или
можда блискије ,,Кваритељ“. ( Stewart, A. Оne Hundred Greek Sculptors- Their Careers and Extant
Works <http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?
doc=Perseus:text:1999.04.0008:part=2:chapter=3&highlight=callimachus > 11.25.2020)
Ta златна лампа је такође направљена у маниру екстензивно
бескрајне темељитости, али вероватно тако са пуним правом јер се о тој лампи каже да је
(парафразирајући) : Након распаљивања уља, па до тог датума следеће године, била
упаљена и самоодржива и да су ти бронзани листови, опонашајући палмино дрво,
досезали до таванице и функционисали као димњак који пи спречио да дим доспе у сам
храм.
(Палагија, Олга [orig] Palagia, Olga. A Niche for Kallimachos' Lamp? American Journal of Archaeology
Vol. 88, No. 4 (Oct., 1984) Jstor. 25.11.2020.)

5. Хагелад

Значајан нам је из много разлога, првенствено због

чињенице да је он водио вајарску школу из које су потекли Мирон, Поликлет и Фидија.
Паусанија му приписује статуу Клеостена, који је освојио трку коњима на Олимпијади,
као и статуу Тимаситеја који је био атлетичар. ( Паусанија, Pausanias: Description of Greece
<http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus:text:1999.01.0160> 11.27.2020.)
Хагеладов стил одликује фигура у покрету и динамичност.
Он се ослобађа крутости архајског доба– најбољи пример овога јесте његова статуа Зевса
са Еубеје. Ова скулптура рађена је у техници ливене бронзе. ( Гавела 2002: Б. Гавела,
Историја уметнoсти античке Грчкe, Београд : Научна КМД [orig.] Gavela 2002: B. Gavela, Istorija
umetnosti antičke Grčke,Beograd: Naučna KMD 183) Једна од копија ове статуе нађена у
Диононисовом позоришту у Атини носи назив ,,Аполон са Омфалосом“, а најблискији
грчки оригинал ,, Посејдон са рта Артемисиона“. Осим чињенице да је ова личност
приказана у тренутку силовитог бацања трозубца, који је својствен владару океана, по
самој глави можемо утврдити да је ово Посејдон а не, на пример, Зевс- иако доста подсећа
на њега. Начин на који се оваква замисао ове личности разликује од бројних статуа које су
јој претходиле огледа се у мирноћи покрета који изгледа као да креће из напетих али
уземљених мишића, а не из јуриша. (Шефолд 1966; 101)
Стварао је на прелазу из архајског доба на класично и он сам
задржава неки архајски израз у стилизацији косе и лица али такође усвојава неку мекшу,
јонску и природнију фигуру.
Две фигуре које су случајно пронађене у мору су такође
сматране за Хагеладово дело, иако је то упитно. У питању су два ратника названи фигура

2
Katatexitechnos- у дословном преводу са грчког означава оног који ,, растапа своју уметност“. У
Паусанијевим списима стоји записано као kakizotechnos и преводи се као ,, кваритељ уметности“.

5
А и фигура Б а као пар се називају ,, Риаће ратници“ . Знамо да су представљали ратнике
јер су првобитно носили шлемове, штитове и копља. ( Озборн 1998: R. Osbourne, Archaic and
Classical Greek Art, Oxford New York, Oxford University Press; 161.) Извајани су техником ливене
бронзе а имају и неке детаље урађене бакром, Обе фигуре су у израженом контрапосту.
такође је велика пажња посвећена коси и бради, као и самој карактеризацији фигуре, што
је поприлично ново ( као појава уопште у класичном добу) a резултат тога јесте да не
можемо назвати ове фигуре ни реалистичним ни идеалистичним. 3 ( Нир 2010: R. Neer, The
Emergence of the Classical Style in Greek Sculpture, Chicago: The University of Chicago Press, 150)

6. Агоракрит

Био је један од ученика Фидијине школе и чак се за њега

каже да је он Фидијин ,, Духовни наследник“ . Јако сличан манир у скулптури, толико да
често нисмо сигурни ко од њих двоје је аутор неког дела, Плиније наводи да је Фидија
због ,, наклоњености ка његовој младости и лепоти“ ћесто дозвољавао да се Агоракрит
потпише пре њега. ( Stewart, A. Оne Hundred Greek Sculptors- Their Careers and Extant Works
<http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?
doc=Perseus:text:1999.04.0008:part=2:chapter=3&highlight=agoracritus> 11.26.2020) Сматра се да су
мањи богови испред фигура Зевса и Хере на Партенону Агоракритово дело, нема те
Фидијине снаге већ се осећа неки младалачки дух.
Агоракритова скулптура ,, Непријатељ Рамнунта“ има чудну причу наиме, и Алкамен и
Агоракрит били су Фидијини ученици и ту је постојало надметање. Једном приликом,
такмичили су се у вајању Венере и Алкамен је победио, не нужно већом вештином већ
гласањем становништва који није хтео да велича рад странца Агоракрита, те Агоракрит
преименује своју скулптуру у ,, Непријатељ“ и тражи да она буде измештена из Атине, у
Рамнунт. Пуно се може рећи о супарништву међу два ђака које је, нагађа се, кулминирало
још и утицајем политике јер је Алкамен био наклоњен конзервативним атињанима док је
Агоракрит био радикалнији, што га је, можда коштало награде, но ово је превазиђена
претпоставка јер је прво испразно неоснована а као друго превише поједностављује и
политички и уметнички живот, те овај пораз ипак рачунамо као неки слепи патриотизам и
једноставно- срећу. ( Stewart, A. Оne Hundred Greek Sculptors- Their Careers and Extant Works
<http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?
doc=Perseus:text:1999.04.0008:part=2:chapter=3&highlight=agoracritus> 11.26.2020)
7. Алкамен

Алкамен са Лемноса био је Фидијин ученик и приписујемо

му вотивни дар постављен на Акропољу у лику Прокне и сина Итиса који се привија уз
3
Нир поставља питање да ли су ратници заправо били бронза ливена по моделу тела правог човека, као што
неки тврде јер су анатомски немогући. Он наводи: ,, Унутрашња страна подлактице превише је окрента ка
напред док је шака окренута бутини. Да би се овај ефекат постигао потребно је да се мала кост на
надлактици код палца неприродно савије […] Ta пронација је, поново, претерана […] На правом телу таква
деформација би била производ некаквог мучења.“ Он, као објашњење зашто је то тако додаје да не би ни
требало да посматрамо ова дела као природна (реалистична) а лоше изведена јер су она, као и дела
геометријског и архајског доба која су имала своју врсту искривљења , са разлогом таква: ,, Само због тога
што се класичне статуе толико упорно позивају на анатомију постане нам толико битно када се од исте
удаље..“ (Нир 2010: R. Neer, The Emergence of the Classical Style in Greek Sculpture, Chicago: The University of
Chicago Press, 151)

6
мајку. Датира из времена после 430. год. (Бордмен 1985: J. Boardman, Greek sculpture The
Classical period , London: Thames and Hudson; 206)
Од њега су Aтињани наручивали многе представе богова
дивећи се његовом умећу у приказивању психолошког израза онолико колико и његовом
савременику Еврипиду.( Шефолд 1966; 155)
Остала дела: Деметра са рељефа (421.год) и Хера са рељефа
(403.год). Његова Хелката и Хермес су архаизирајућа у одређеном смислу. Афродита у
врту (у непосредној близини атинских зидова) представља лепоту тела и духа нежно и
прецизно извајане по моделу стварне жене. Немамо податак да ли је ова фигурна била у
бронзи, мермеру, не знамо ни да ли је била обучена или нага, те је ова Афродита само
попут неког сна археолога. (Кенет 1956: C. Kennet, The Nude- A study in ideal form, Princeton New Jerzey,
Princeton University press 79)4
За Алкамена везујемо и један рељеф на ком је приказано
Рођење Ерихтонија атинског. Геја- богиња земље, предаје новорођеног Ерихтонија, сина
Хефестовог, Атини и она постаје његова мајка а тиме- по митологији- и мајка свих
атињана.

8. Антенор

Антенор је скулптор из Атине, син Еумареса (сликара) и у

неким приликама само тако и идентификован- потписиван је као његов син на бази
женских фигура постављених на Акропољу.
Овај уметник је творац скулптуре назване „ Тираноубице“
која је представљала два побуњеника- Хармодија и Аристогитона у чину убијања
Хипарха. Ово дело постоји у две верзије, Антенорова је прва и била је затражена од стране
Атињана. Друга верзија је Критијина и настала је као замена након што су Персијанци
одузели Атини Антенорову верзију, након чега је она до дана дана изгубљена и нажалост
није ни привлачила мајсторе копија онолико колико је друга група (Критија и Несиот).
С обзиром да пре овога Грчка уметности имала само
вотивне, религиозне и мемориалне мотиве у делима, изгледа да су „ Тираноубице“ прве
„ грађанске и секуларне иконе. (Стјуарт 2008: A. Stewart, Classical Greece and the Birth of
Western Art, Cambridge New York, Cambridge University Press; 84)

9. Пeоније

Пеоније је мајстор који води порекло из Менде. Његово

најбитније дело јесте скулптура Нике која је смештена на стуб дужине девет метара.
Богиња победе је приказана како у пуној снази силази на облак од мермера, док Зевсов
орао прелеће преко. Ова велика камена крила су у оригиналу морала бити чак и већа него
што јесу на реконструкцијама ( Ово нам и потврђују сликане вазе).
Нике је овде висока 3 метра и извајана у маниру
пелопонеске традиције, са пуно пажње посвећене одећи тачније дорском пеплосу који она
4
Кенет додаје да је ова Афродита била оригинални мотив за ово што ће се изобличити у Венеру Генетрикс-
ова идеја Афродите код које је физичка страст мотивисана лепотом славњена и која је добила религијски
статус. Код нпр Пеонијеве Нике њена телесна лепота је инцидентна док је код Афродите она есенцијална.
(Кенет 1956: C. Kennet, The Nude- A study in ideal form, Princeton New Jerzey, Princeton University press; 77)

7
носи . Има метални појас који је пресеца дијагонално, а постоји и контраст у
несиметричном приказивању леве и десне стране тела јер је једна откривена и у покрету је
а друга је прогутана свом том тканином пеплоса који изгледа као да дише. Овако је
Пеоније постигао илузију лебдења, због чега она и јесте дигнута на висину стуба. Видимо
да је он више наклоњен мермеру него бронзи иако би бронза била погоднији и лакши
материјал за његову замисао. Сматра се да је начинио такав избор због сјаја који мермер
има природно, као и његова обојеност- на драперији Нике се задржала розе боја. (Шефолд
1966; 170)
На Пеонијевој Нике видимо да се тада већ потпуно губи
осећај архаичности и да њени удови имају ,, младолику пуноћу“ по речима Кларка Кенета,
он додаје да је она чак вероватно и била моделована потпуно нага а да је тек касније додат
пеплос који њено тело истиче, пре него што га покрива. Кларк додаје да, због одређене
неуједначености у извођењу овог стила, Пеоније вероватно није његов изумитељ и
вероватно су постојали неки његови савременици који су се боље снашли са оваквим
драпером, чије радове нажалост немамо. (Кенет 1956: C. Kennet, The Nude- A study in ideal form,
Princeton New Jerzey, Princeton University press; 77-78 )

8
Литература
1. Бордмен 1985 J. Boardman, Greek sculpture- The Classical period , London: Thames and
Hudson
2. Гавела 2002: Б. Гавела, Историја уметности античке Грчкe, Београд : Научна КМД
[orig.] Gavela 2002: B. Gavela, Istorija umetnosti antičke Grčke,Beograd: Naučna KMD
3. Кенет 1956: C. Kennet, The Nude- A study in ideal form, Princeton New Jerzey, Princeton
University press
4. Нир 2010: R. Neer, The Emergence of the Classical Style in Greek Sculpture, Chicago: The
University of Chicago Press
5. Озборн 1998: R. Osbourne, Archaic and Classical Greek Art, Oxford New York, Oxford
University Press
6. Паусанија, Pausanias: Description of Greece <http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?
doc=Perseus:text:1999.01.0160> 11.27.2020.
7. Палагија, Олга [orig] Palagia, Olga, A Niche for Kallimachos' Lamp? American Journal of
Archaeology Vol. 88, No. 4 (Oct., 1984) Jstor. 25.11.2020.)
8. Плиније Старији, Pliny the Elder: Natural History
<http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?doc=Perseus:text:1999.02.0137> 11.25.2020
9. Спаркс, Куртз, 1982. Sparks A; Kurtz B; The Eye of Greece : studies in the art of Athens,
Cambridge; New York : Cambridge University Press
10. Стјуарт 2008: A. Stewart, Classical Greece and the Birth of Western Art, Cambridge New
York, Cambridge University Press
11. Stewart, A. Оne Hundred Greek Sculptors- Their Careers and Extant Works
<http://www.perseus.tufts.edu/hopper/text?
doc=Perseus:text:1999.04.0008:part=2:chapter=3&highlight=agoracritus>
12. Холинсворт 2008: M. Hollinswort, Art in World History, Giunti Editore
13. Шефолд 1966; К Schefold, The art of Classical Greece, New York, Crown publishers inc.
14. https://www.louvre.fr/en/oeuvre-notices/apollo-kassel-apollo-type
Резиме
Овај рад, који је истражио стваралаштво мање познатих
вајара петог века, потврдио је њихову историјску важност. Иако нису сврстани са
великанима своје ере, посматрани као шира слика били су неизоставни како у прелазним
периодима, тако у дефинисању стила, новинама у архитектури, и генерално богаћењу овог
раздобља. Били су често зачетници неких принципа и оригинални вајари неких фигура
које ће тек кроз копију битнијих вајара добити пажњу. Такође су често неправедно

9
изгубили ауторство или их је само прогутало време које није довољно рано уочило ту
вредност.

10