Вежбе из предмета Кривично право III

У примени теорије еквиваленције (једнакости услова, condicio sine qua non) поставља се питање:
Да ли би последица наступила да нема радње чију узрочност испитујемо? Негативан одговор значи
да између радње извршења и наступеле последице постоји узрочна веза.

Решити питање узрочности применом ове формуле у следећим случајевима:

1. Лице А лиши живота лице В приликом укрцавања у авион, који се непосредно након полетања
сруши и сви путници страдају.

2. А ножем повреди Б али смрт наступи зато што је:

а) на путу до болнице дошло до саобраћајне незгоде,
б) лекар Ц грубо погрешио током оперативног захвата,
в) у болници дошло до пожара,
г) Б премазао рану биљним препаратом, услед чега је дошло до тешке инфекције ране и смрти.

3. А стави спороделујући отров у пиће лицу Б, да би га лишило живота, које овај испије, али наиђе
лице Н које пиштољем усмрти лице Б.

4. Лица А и Б су независно једно од другог дала лицу Ц по дозу отрова које појединачно нису
довољне да наступи смрт лица Ц, али је до смрти ипак дошло њиховим заједничким дејством.

5. Лица М и Н истовремено и независно једно од другог пуцају на лице Г, при чему су оба хица
смртоносна.

Код теорије објективног урачунавања полази се од тога да је најпре неопходно утврдити да ли

између радње извршења и последице постоји фактичка веза (примењује се теорија еквиваленције)
а затим, уколико је одговор потврдан прелази се на тзв. нормативну везу. На другом нивоу се ради
о одређеном вредновању, применом одговарајућих критеријума (заштитни циљ прекршене норме,
општи животни /дозвољени/ ризик, допринос пасивног субјекта наступању повреде...) и поставља
се питање да ли је учинилац својом радњом створио правно релевантну опасност (то значи
опасност коју правни поредак не толерише) и да ли је последица која је наступила непосредна
реализација управо те опасности, а не неке друге. У случају потврдног одговора на оба питања
закључак је да се учиниоцу последица објективно може ставити на терет.

Применом ове формуле решити питање узрочности у следећим примерима:

1. Лице А, хотећи да лиши живота лице Б, овог тешко телесно повреди, па Б буде превезен у
болницу у којој страда:

а) од пожара,
б) због инфекције ране.

2. Возач М кретао се својим аутомобилом кроз насељено место прекорачивши дозвољену брзину и
усмртивши бициклисту Н који је на двадесет метара испред возила нагло скренуо пред аутомобил.
Вештачењем је утврђено да би до исте последице дошло и да се возач кретао дозвољеном брзином.

3. А за време невремена пошаље Б у шуму надајући се да ће овај настрадати од удара грома, што се
иако мало вероватно заиста и догоди.

4. А замахне батином хотећи да Б удари у главу, али Р желећи да спаси Б скреће ударац тако да Б
буде погођен само у раме и лако повређен.
Објективни услови кажњивости (инкриминације) су допунски услови за постојање одређених
кривичних дела. Не улазе у биће што значи да не морају бити обухваћени учиниочевом кривицом.
Прави објективни услови кажњивости (инкриминације) имају улогу сужавања криминалне зоне, док
неправи кршењем начела кривице проширују зону кажњивости. Прави објективни услов кажњивости
(инкриминације) постоји ако би норма којом је предвиђено неко кривично дело имала смисла у
случају да се из законског описа изостави објективни услов кажњивости (инкриминације). У том
случају имало би криминално-политичког оправдања за кажњавање учиниоца и да норма не садржи
тај услов. Такав услов кажњивости не заснива прекор, тј. не појачава неправо дела и начелно је ван
учиниочевог понашања. Супротно томе, ако је тежиште на објективном услову инкриминације, тј. ако
је он био законодавни мотив инкриминисања (ако је законодавац пре свега због услова кажњивости
инкриминисао понашање и прописао баш ту казну), онда се ради о неправом објективном услову,
који не заслужује да се нађе ван субјективне сфере учиниоца.

Применом овог критеријума дати одговор на питање да ли је код наведених кривичних дела реч о
правом или неправом објективном услову инкриминације (услов кажњивости представља подебљан
део законског описа):

1. Ко наведе другог на самоубиство или му помогне у извршењу самоубиства, па ово буде извршено
или покушано, казниће се затвором од шест месеци до пет година. Навођење на самоубиство и
помагање у самоубиству (члан 119. КЗ).

2. Ко учествује у тучи у којој је неко лишен живота или је другом нанесена тешка телесна
повреда, казниће се за само учествовање новчаном казном или затвором до три године. Учествовање
у тучи (члан 123. КЗ).

3. Учесник у саобраћају на путевима који се не придржава саобраћајних прописа и тиме тако угрози
јавни саобраћај да доведе у опасност живот или тело људи или имовину већег обима, па услед тога
код другог наступи лака телесна повреда или проузрокује имовинску штету која прелази износ
од двеста хиљада динара, казниће се затвором до три године. Угрожавање јавног саобраћаја (члан
289. КЗ).

4. Ко зна да се припрема извршење кривичног дела за које се по закону може изрећи пет година
затвора или тежа казна, па у времену кад је још било могуће спречити његово извршење то не
пријави, а дело буде покушано или извршено, казниће се новчаном казном или затвором до једне
године. Непријављивање припремања кривичног дела (члан 331. КЗ).

5. Војно лице које не изврши или одбије да изврши наређење претпостављеног у вези са службом, па
услед тога наступе теже штетне последице за службу или је служба била теже угрожена, казниће
се затвором од три месеца до три године. Неизвршење и одбијање извршења наређења (члан 400. КЗ).

6. Сведок, вештак, преводилац или тумач, који да лажан исказ пред судом, у дисциплинском,
прекршајном или управном поступку или у другом законом прописаном поступку, казниће се
затвором до три године. Давање лажног исказа (члан 335. став 1. КЗ).

Казном из става 1. овог члана казниће се и странка која приликом извођења доказа саслушањем
странака у судском или управном поступку да лажан исказ, а на овом исказу буде заснована одлука
донесена у том поступку. (члан 335. ст. 2. КЗ).