Muški reproduktivni sistem

Muški reproduktivni sistem sačinjavaju:

1. Testisi

2. Genitalni ekskretorni (semeni) kanali

a. tubuli recti

b. rete testis

c. ductuli efferentes

d. ductus epididymidis

e. ductus deferens

f. ductus ejaculatorius

3. Akcesorne žlezde (vesica seminalis, prostata i bulbouretralne žlezde) i

4. Penis

Osim svoje osnovne biološke uloge u produženju vrste produkovanjem zrelih polnih ćelija –
spermatozoida, muški reproduktivni sistem ima i endokrinu (testosteron, inhibin, Milerov inhibitorni
faktor) i egzokrinu (semena tečnost) funkciju.

Testis

Testisi su parne muške polne žlezde smeštene u skrotumu. Sa spoljašnje strane oblaže ih debela
fibrozna kapsula (tunica albuginea). Od kapsule, u regionu medijastinuma, polaze tanke vezivne
pregrade koje tkivo testisa nepotpuno dele na oko 250 lobulusa. U okviru svakog lobulusa nalaze se
do četiri duga, jako izuvijugana seminiferna tubula (tubuli seminiferi contorti), koji su okruženi
bogatom intersticijalnom stromom od rastresitog vezivnog tkiva. U intersticijumu se osim brojnih
krvnih i limfnih sudova, nalaze i Lajdigove (intersticijalne) ćelije - tipične steroid sekretujuće ćelije
koje su zadužene za produkciju testosterona. Sekreciju testosterona stimuliše LH tj. ICSH
(eng. interstitial cell stimulating hormone)

Na poprečnom preseku semenih kanalića jasno se uočava specijalizovani - semeni epitel, koji zavisno
od uzrasta muškarca grade ćelije spermatogeneze i Sertolijeve ćelije. Do puberteta epitel semenih
kanalića grade isključivo spermatogonije i Sertolijeve ćelije. Sa početkom puberteta, pod
hormonalnim dejstvom hipotalamusa i hipofize započinje spermatogeneza pa se u epitelu semenih
kanalića mogu videti i zrelije forme ćelija spermatogeneze - primarni i sekundarni speramatociti,
spermatide i spermatozoidi. One se u epitelu ređaju u nekoliko redova. Spermatogonije leže na
bazalnoj membrani dok su zrelije forme bliže lumenu semenih kanalića.
Spermatogeneza

Proces stvaranja zrelih polnih ćelija obuhvata tri faze:

a. spermatocitogeneza - proces diferencijacije spermatogonija tipa B u primarne spermatocite

(koje su najveće ćelije u semenom epitelu) 

b. mejoza - redukciona deoba tokom koje od primarnih spermatocita (sa diploidnim brojem
hromozoma) preko sekundarnih spermatocita nastaju spermatide koje imaju haploidan broj
hromozoma

c. spermiogeneza - složen proces citodiferencijacije koji kroz nekoliko faza dovodi do

transformacije spermatida u spermatozoide

Zanimljivo je da su ćelije spermatogeneze međusobno spojene intercelularnim mostovima te na taj

način obrazuju sincicijum.

Sertolijeve ćelije

Sertolijeve ćelije su svetle krupne ćelije koje se pružaju čitavom debljinom semenog epitela (od
bazalne membrane do lumena semenog kanalića) i koje svojim brojnim produžecima obuhvataju
ćelije spermatogeneze. Jedro im je ovalno i bledo a u citoplazmi se uočava dobro razvijen glatki
endoplazmin retikulum, ekstenzivna mreža Goldži aparata, brojne mitohondrije i lizozomi, kao i
granulirani endoplazmin retikulum. U bazalnom delu produžeci susednih Sertolijevih ćelija su
međusobno spojeni tesnim, okludentnim vezama i na taj način čitav semeni epitel dele na dva
dela: bazalni sa spermatogonijama i adlumenski sa zrelijim ćelijama spermatogeneze. Ovi spojevi su
odgovorni za formiranje krvno-testisne barijere koja štiti ćelije adlumenskog dela od autoimune
reakcije. Osim ove, Sertolijeve ćelije imaju i druge značajne funkcije:

 potpora, zaštita i ishrana ćelija spermatogeneze

 sekrecija tečnosti koja pomaže transport spermatozoida u genitalne kanale

 pod dejstvom FSH sinteza androgen vezujućeg proteina (ABP) - proteinskog nosača za
testosteron

 sinteza inhibina koji negativnom povratnom spregom inhibira sintezu i sekreciju FSH

 fagocitoza rezidualnog tela (viška citoplazme) koji nastaje u toku spermiogeneze

U toku intrauterinog razvića Sertolijeve ćelije sintetišu i luče Milerov inhibitorni faktor (anti-Milerov

hormon), veliki glikoprotein koji inhibira ćelijske deobe paramezonefrosnog (Milerovog) kanala tj.
suprimira razvoj ženskih reproduktivnih organa (Milerov paramezonefrosni kanal je struktura u
razviću od koje kod ženskih fetusa nastaje uterus i tuba uterina).
Genitalni ekskretorni (semeni) kanali

Na seminiferne tubule se nastavlja sistem semenih kanala koji igraju ulogu u daljem transportu
spermatozoida, kao i u njihovoj maturaciji. Zavisno od lokalizacije svi semeni kanali se dele na
intratestikularne i ekstratestikularne.

Intratestikularni kanali

Tubuli recti – pravi kanali koji se nastavljaju na izuvijugane seminiferne tubule; oblaže ih prost
kockast epitel

Rete testis – sledeći semeni kanal, ustvari predstavlja bogato vaskularizovanu mrežu
anastomoziranih kanala koji su smešteni između pravih tubula i eferentnih kanalića epididimisa.
Takođe su obloženi prostim kockastim (niskim cilindričnim) epitelom.

Ekstratestikularni kanali

Ductuli efferentes – na rete testis se nastavlja kolekcija od 10 do 20 jako

izuvijuganih eferentnih kanalića (dužine 4-6 mm) koji čine najveći deo glave
epididimisa. Oblaže ih pseudoslojeviti epitel sa naizmenično raspoređenim
grupama niskih, kockastih ćelija sa mikrovilima i visokih cilindričnih ćelija sa
stereocilijama, između kojih se mogu uočiti difuzno raspoređene male
bazalne, stem ćelije. Prisustvo brojnih mikrovila, pinocitoznih vezikula, membranskih gustih tela, kao
i drugih celularnih struktura tipičnih za endocitoznu aktivnost u niskim kockastim ćelijama, dokazuju
da eferentni duktuli učestvuju u reapsorpciji najvećeg dela semene tečnosti stvorene od strane
Sertolijevih ćelija u semenim kanalićima.

Inače eferentni duktuli predstavljaju prve kanale u sistemu semenih kanala, u čijem zidu se pojavljuje
glatka muskulatura – nekoliko redova cirkularno raspoređenih glatkih mišićnih ćelija između kojih su
smeštena elastična vlakna.

Ductus epididymidis

Drugi, veći deo epididimisa (pasemenika) tj. njegovo telo i rep predstavlja ductus
epididymidis, jedinstveni kanal dužine 4 do 6 metara, u koji se ulivaju eferentni duktuli.
Ovaj jako izuvijugani kanal postepeno postaje sve deblji i dobija klasičnu troslojnu
strukturu zida (t. mucosa, t. muscularis, t. adventitia). Oblaže ga pseudodvoredan epitel
(tipičan za najveći deo semenih kanala) izgrađen od visokih cilindričnih ćelija sa
stereocilijama i malih bazalnih ćelija. Glavne, cilindrične ćelije imaju dvostruku ulogu:

 apsorptivnu – u proksimalnom delu kanala apsorbuje se preostali deo semene tečnosti koji
nije apsorbovan u eferentnim duktulima; cilindrične ćelije takođe učestvuju u fagocitozi
zaostalih rezidualnih tela koja nisu fagocitovale Sertolijeve ćelije

 sekretornu – cilindrične ćelije sintetišu i luče različite faktore (glicerofosfoholin, sijalinska

kiselina, glikoproteini) koji zajedno sa testosteronom pomažu maturaciju spermatozoida (oni
postaju pokretni i sposobni za fertilizaciju).

Smatra se da glicerofosfoholin ima ulogu inhbitora kapacitacije; iako već u epididimisu

spermatozoidi postaju pokretni, oni upravo zbog ove dekapacitacije nisu sposobni da oplode jajnu
ćeliju; tek u ženskom reproduktivnom sistemu, neposredno pred oplođenje, dolazi do suprotnog
procesa tj. kapacitacije (uklanjanje glicerofosfoholina iz plazmaleme spermatozoida) kada
spermatozoidi definitivno postaju funkcionalno zrele ćelije tj. sposobne za oplođenje jajne ćelije.
Ductus deferens

Ductus deferens (semevod) - sledeći deo sistema semenih kanala, pored već
opisanih strukturnih elemenata karakteriše izuzetno debela, troslojna tunica
muscularis sa unutrašnjim i spoljašnjim longitudinalnim i središnjim cirkularnim
slojem glatke muskulature. U svom distalnom delu neposredno pred ulivanje u
ejakulatorni kanal ductus defferens se širi (ampula), a mišićni sloj postaje tanji
(gube se longitudinalni slojevi).

Ductus ejaculatorius - nastaje spajanjem ductus deferensa i izvodnog

kanala vesicae seminalis. Takođe obložen pseudodvorednim epitelom, bez
mišićnog sloja u zidu kojeg zamenjuje fibromuskularno tkivo prostate (najveći
deo ovog kanala je smešten u tkivu prostate, gde se i uliva u prostatični deo
uretre).

Osim već navedenih sekretornih ćelija u epitelu semenih kanala, deo muškog reproduktivnog
sistema sačinjavaju i tri krupne žlezdane strukture.

Vesiculae seminales (semene kesice) - parne egokrine žlezde tubularnog izgleda čiji zid gradi izrazito
nabrana mukoza (pseudodvoredan epitel i fibroelastična lamina propria), tanak mišićni sloj kao i
adventicijalni omotač pretežno izgrađen od kolagenih i elastičnih vlakana. Glavnu histološku
karakteristiku predstavljaju veliki i razgranati nabori mukoze. Epitelne ćelije imaju dobro razvijen
sekretorni organelni aparat i odgovorne su za stvaranje žućkaste, viskozne tečnosti (bogate
fruktozom i vitaminom C) koja predstavlja glavni deo ejakulata (70%).

Prostata (kestenjača) - neparan organ koji sačinjava 30-50 razgranatih tubuloalveolarnih žlezda

okruženih bogatom fibrosmuskularnom stromom. Žlezde su oko uretre organizovane u tri
koncentrična kruga (male mukozne, i po dve grupe submukoznih i glavnih žlezda). Najveći deo ovih
žlezda oblaže pseudodvoredan ili prost cilindričan epitel. Sekret prostatičnih žlezda je beličaste boje i
između ostalog sadrži proteolitičke enzime, limunsku kiselinu, fibrinolizin, kiselu fosfatazu, kao
i PSA (prostate-specific antigen).

U normalnim fiziološkim uslovima prostata PSA isključivo luči egzokrino. PSA koji se može naći u
serumu je poreklom iz jetre. Povećani nivo serumskog PSA najčešće ukazuje na adenokarcinom
prostate, jedan od najčešćih tumora kod muškaraca.

U lumenu nekih žlezda prostate mogu se jasno videti acidofilne strukture - simpeksioni (corpora
amylacea). Simpeksioni predstavljaju kalcifikovani glikoproteinski sekret žlezda prostate. Njihov broj
se povećava sa starošću.

Bulbouretralne žlezde - male parne žlezde smeštene neposredno uz uretru. Oblaže ih prost kockast
ili prost cilindričan epitel. Sa spoljašnje strane pokriva ih fibroelastična kapsula u kojoj ima i glatkih i
skeletnih mišićnih ćelija (vlakana).
Penis

Penis, muški kopulatorni organ, predstavlja završni deo muškog reproduktivnog

sistema. Njegovu glavnu masu sačinjavaju tri erektilna tela (parna kavernozna i
neparno spongiozno) koje obavija debeo sloj gustog vezivnog tkiva (tunica
albuginea). Sa spoljašnje strane nalazi se tanak sloj kože, odnosno sluzokože (u
nivou prepucijuma i glansa penisa).

Corpora cavernosa - parna kavernozna tela karakteriše postojanje brojnih

iregularnih, fibromuskularnih trabekula koje polaze od t. albuginea i koji
centralni luminalni prostor dele na nepravilne šupljine - kaverne,
specijalizovane krvne prostore obložene endotelom.

Corpus spongiosum - neparna erektilna masa, smeštena ispod kavernoznih tela u čijem centru se
nalazi penilna uretra. Za razliku od trabekula kavernoznih tela trabekule spongioznog tela imaju
manje mišićnih ćelija, a više elastičnih vlakana. Distalni dilatirani deo spongioznog tela predstavlja
ustvari glans penisa. Njega prekriva pločasto slojeviti epitel bez orožavanja.