Preveli:

Suzana Stevanović
Dejan Kuprešanin
Naslov originala
David Eddings

SEERESS OF KELL
Oskaru Vilijamu Patriku Dženson-Smitu:
Dobro došao u naš svet!
S ljubavlju,
Dejv i Li
 Lestere,

Čitavu smo deceniju uložili u ovo delo. Otprilike smo obojica još
na početku mogli da pretpostavimo u šta će ono izrasti nakon deset
godina, ali čini mi se da smo ipak malo više postigli. Iskreno
mislim da smo odgojili prilično dobrog dečaka. Nadam se da ti je
bilo zabavno koliko i meni. Mislim da se obojica možemo ponositi
time što se tokom stvaranja nismo poubijali, što je zapravo pohvala
nadljudskom strpljenju dve posebne dame, a ne nekoj našoj vrlini.

Sve najbolje,
Dejvid Edings
 Prolog

Odlomak iz Knjige stoleća,prve knjige Malorijskih beseda

Ovako se protezahu čovekova doba:

U prvom je dobu čovek nastao, probudivši se zbunjen i začuđen svetom
koji je prvi put spoznao. Tvorci ga pomno promatrahu, a potom iz roda
njegovog odabraše one koji im po volji behu. Ostalih se odrekoše i od sebe
ih oteraše. Neki iz roda našeg krenuše da tragaju za duhom po imenu Ul, te
nas napustiše uputivši se ka zapadu, otkad ih više ne sretosmo. Neki se
odrekoše bogova i otputovaše na sever da se s demonima sukobe. Neki se
pak prihvatiše svetovnih rabota i uputiše se na istok, gde podigoše moćne
gradove.
Nasuprot njima, mi ostadosmo da očajavamo pod zemljom u senkama
Korimskih planina gorko proklinjući sudbinu jer su nas odbacili nakon što su
nas stvorili.
Tada se u svem tom jadu iz roda našeg pojavi žena obuzeta zanosom kao
da ju je moćna ručetina prodrmala. Izdigla se sa zemlje po kojoj je hodila i
vezala oči tkaninom, kao da je želela da kaže kako je ugledala nešto što
smrtnici ne mogu. I tako i bi, jer je ona bila prva proročica na vascelom
svetu. Utom nam progovori rečima ispunjenim prikazanjem koje je doživela:
„Čujte! Gozba je spremna za tvorce naše, a vi ćete je zvati gozbom
života. Tvorci su odabrali one koji im po volji behu, zbog čega ostali
ostadoše neodabrani. I sad strahujete da vas nijedna zvanica neće odabrati na
gozbi života. Međutim, nemojte očajavati, jer još jedna zvanica treba da
stigne. Svi ostali već su izabrali svoje uloge, ali će gozba života sačekati
Voljenu Zvanicu, koja će kasno pristići. I počujte šta vam kažem - On će vas
odabrati. Čekajte ga dakle i ne sumnjajte u njegov dolazak. Odreknite se
patnje i u znake na nebu i zemlji pogledajte, to sad svima kažem. Njegov
dolazak zavisi od vas. Počujte! Neće vas odabrati ako vi Njega najpre ne
odaberete. Takva nam je životna sudba. Stoga ustanite i izdignite se nad
zemljom gde ste zaludno živeli u maloumnome očaju. Preuzmite zadatak koji
je za vas namenjen i spremite Zvanici put jer će sigurno doći.“
O kako su nas samo te reči začudile! Morali smo ih pažljivo protumačiti.
Uputili smo mnoga pitanja proročici, ali odgovori su joj bili uvijeni i
nedokučivi. Pogledasmo tad nebo i načuljismo uši da oslušnemo šapat
zemlje, pokušavajući da ugledamo, čujemo i saznamo. Nakon što smo naučili
da čitamo nebesku knjigu i da osluškujemo šapat kamena, otkrili smo
mnoštvo upozorenja o dvaduha koja će nam doći - o dobrom i o zlom duhu,
Dugo smo se naprezali da otkrijemo koji je pravi. I zaista, zlo se prerušava u
dobro u nebeskoj knjizi i u govoru zemlje, a niko nije dovoljno mudar da ga
razotkrije.
Ophrvani mislima o ovome, napustili smo senke Korimskih planina i
obreli se u okolnim krajevima, gde i danas obitavamo. Odrekli smo se
svetovnih briga i usredsredili se na zadatak. Veštice i proroci tražili su pomoć
u svetu duhova, vračevi su sastančili s mrtvima, gatare su tragale za savetom
na zemlji. Ali avaj, ništa nismo otkrili!
Okupili smo se potom u plodnoj dolini da ujedinimo sve Sto smo saznali.
Ovo je, dakle, pripovest koju smo saznali od zvezda, stenja, ljudske duše i
umova duhova:
Znajte da se razdelilo sve što je prožimalo beskrajni tok vremenski i da je
deoba srž postojanja. Mnogi su tvrdili da tako i treba i da će tako biti do
kraja sveta, ali to nije tačno. Da je sudba htela da razdor bude večni, onda bi
svrha postanja bila da ga održi. Povrh toga, zvezde, duhovi i šapat stenja
prenose da će se jednog dana razdvojenost okončati i da će sve opet biti
celovito, a samo postanje svedoči da će taj dan zaista svanuti.
Takođe, znajte da se dva duha sukobljavaju u beskrajnim hodnicima
vremena i da oni predstavljaju dva obličja onoga što je sve razdelilo. Dva
sukobljena duha će se susresti u ovom svetu u čas kad će morati da se
odabere. Ukoliko ne dođe do odabira, svet će nestati, a Voljena Zvanica o
kojoj je proročica pripovedala neće se pojaviti. O ovome je i ona
pripovedala rečima: „Neće vas odabrati ako vi Njeganajpre ne odaberete.“ A
odabir koji ćemo načiniti zapravo je izbor između dobra i zla, tako da će
stvarnost koju odaberemo biti dobra ili loša i neće se menjati sve do kraja
sveta.
Pripazite sad i na ovo - kamenje po celom svetu neprestano mrmlja o dva
kamena koja leže u središtu razdora. Nekad su bili delovi kamena što se
nalazio u središtu postanja, ali kao i sve ostalo, i oni se razdeliše toliko
naprasno da je silina pri odvajanju uništila čitave zvezde. I kad se na istom
mestu nađu, smesta će doći do sukoba između dva duha. Osvanuće dan kad
će sve nanovo biti jedno, ali je razdor između kamenja ogroman, pa se nikad
neće nanovo spojiti. Zbog toga će jedan od ova dva kamena prestati da
postoji kad nestane razdor, a s njime i jedan od dva sukobljena duha.
Ovakve smo mi priče saznali, a ovo otkriće obeležava okončanje prvog
doba.
Drugo doba počelo je tutnjavom i zemljotresima na ovom svetu kao i na
svim ostalim, jer se, avaj, sama zemlja rascepila, a more je požurilo da
razdvoji narode onako kako se i samo postojanje razdelilo. Korimske planine
stenjući su se zatresle i tužno zaljuijale kad ih je more progutalo. Znali smo
da će se ovo desiti jer su nas proroci upozorili na to. Stoga smo pobegli pre
rascepljenja zemlje i talasa, koji su se najpre udaljili, a potom se silno
zakotrljali dovde gde su i sada.
Nakon što je more nagrnulo, deca boga zmaja pobegoše uputivši se
severno od planina. Proroci su nam rekli da će se zmajeva deca vratiti s
namerom da nas pokore. Stoga smo se rešili da se posavetujemo i odlučimo
kako najlakše da sprečimo da nas prekinu u proučavanju. Tako smo na kraju
zaključili da naše neprijateljski nastrojene komšije nimalo ne zanimaju kolibe
od blata u zabitima, pa smo u skladu s tim i uredili život. Srušili smo gradove
i odneli kamenje, a potom smo zašli dalje u brda kako ne bismo uznemirili
komšije ili nečim izazvali zavist.
Godine su prolazile, a za njima i vekovi i eoni. I bi onako kao što smo i
mislili da će se zbiti - angaračka deca dođoše kod nas i nametnuše nam svoju
vlast. Nazvali su zemlju u kojoj smo živeli Dalazija, a mi smo se povinovali
njihovim željama i nastavili s proučavanjima.
Otprilike je tad na dalekom severu učenik boga Aldura otišao da povrati
nešto što je bog zmaj ukrao od Aldura. Taj je poduhvat bio toliko važan da
se time okončalo drugo doba i otpočelo treće.
U trećem su dobu pristigli angarački sveštenici Grolimi da pripovedaju o
bogu zmaju i njegovoj želji da ga zavolimo, a mi smo ih saslušali pošto
slušamo sve koji nam se obrate. Tako smo potražili odgovor u nebeskoj
knjizi i ubrzo smo saznali da je Torak božje oličenje jednog od duhova koji
se nadmeću u središtu postojanja. Ali gde se onda krije drugi? Kako ćemo
odabrati ako nam se obratio samo jedan? Tada smo se suoćili sa svojom
strahovitom odgovornošću. Duhovi će nam doći, svaki 11 svoje vreme, i
svaki će nas ubeđivati da je on dobar a onaj tlrugi loš. Međutim, običnim
smrtnicima preostaje da odaberu. Posavetovali smo se stoga nanovo i
zaključili smo da je možda pametno prihvatiti oblik vere koji su nam Grolimi
žarko nametali. Smatrali smo da ćemo time uspeti da procenimo narav boga
zmaja i da ćemo se bolje pripremiti za dolazak drugog boga.
Događaji u svetu ipak su počeli da nas ometaju. Angaraci su bračnim
vezama osnovali savez s Melsinima, moćnim graditeljima gradova, a potom
su zajedno podigli carstvo koje je zavladalo čitavim kopnom. Angaraci su
narod koji se ne libi da dela, a Melsini behu marljivo obavljali sve poslove.
Dela se jednom zasvagda obave, a poslovi se svakodnevno vraćaju, što je
nagnalo Melsine da zatraže od nas pomoć da im se olakšaju neprestani
zadaci. I desi se nakon toga da je jedan naš zemljak koji je pomogao
Melsinima neočekivano otputovao na sever kako bi se pozabavio nekim
zadatkom slične prirode. Put ga je naneo u Ašabu, u kojoj je pokušao da se
skloni od oluje što se tad zadesila. Domaćin kuće u Ašabi nije bio ni Grolim
ni Angarak - zemljak je sasvim nesvesno nabasao na samu Torakovu kuću.
Torak je iz radoznalosti prema našem rodu poslao da mu dovedu putnika i
naš zemljak ostade da uživa gostoprimstvo boga zmaja. Istog trena kad je
uplašen pogledao Torakovo lice, završilo se treće doba i počelo četvrto. Jer
počujte! Nismo čekali angaračkog boga zmaja. Znaci koji su ukazivali na
njega tu su i prestali i naš zemljak zaključi da je Torak proklet i da će s
njegovom smrću nestati sve što je od njega.
Tad shvatismo koliko smo pogrešili - o kako smo se samo čudili ovome
što prvi put uvidesmo, to jest tome da i bog može biti alatka usuda! Čujte me
sad: Torakje poticao iz jedne od dve sudbe i samim tim nije posedovao
celovitu sudbinu.
I tako se desi da je neko ubio kralja na sasvim drugom kraju sveta, i
ugasio bi mu se čitav rod da nije bilo jednog preživelog. Kralj je čuvao jedan
od ona dva kamena moći i Torak je uzdahnuo kad su mu doneli vest o tome,
jer je mislio da se otarasio drevnog neprijatelja. Tad poče da se sprema za rat
u zapadnim carstvima. Međutim, nebeska nam knjiga i šaputanje kamenja
prenesoše da Torak neće moći da ostvari ono što je zamislio. Loza čuvara
kamena se održala, tako da su i dalje motrili na njega. Toraku će rat doneti
samo jad.
Dugo se bog zmaj spremao namećući podređenima zadatke koje će uspeti
da obave tek nakon nekoliko pokolenja. Torak je, poput nas, posmatrao
nebesa tražeći uputstva za pohod ka Zapadu. Međutim, pronalazio je samo
ono što je želeo da sazna, pa je tako prevideo čitavu poruku zapisanu na
nebesima. Pročitavši samo deo onoga šta se tamo nalazilo, naredio je vojsci
da krene u kobni čas.
I tako i bi - užas je dočekao Torakove armije u prostranoj dolini kraj Vo
Mimbra, na dalekom Zapadu. Bog zmaj tad utonu u san i tako ostade da čeka
dolazak neprijatelja.
Utom začusmo šaputanje koje nam otkri dotad nepoznato ime. Šapat je s
vremenom postajao sve giasniji, toliko da se na dan rođenja pomenute osobe
preobrazio u viku. Bogoubica Belgarion se napokon pojavio.
Događaji su se nakon toga brzo nizali, a pre užasnog susreta sve se
razvijalo toliko užurbano da su stranice u nebeskoj knjizi postale zamućene. I
tako se i zbi da je na dan kad ljudi slave nastanak sveta Belgarion preuzeo
kamen moći, a istog trena kad ga je uhvatio, nebeska knjiga blesnu
zaslepljujućom svetlošću i odjek Belgarionovog imena zazvoni do najdalje
zvezde.
Osetismo potom da je Belgarion krenuo k. Maloriji s kamenom moći i da
se Torak u snu meškolji. A onda dođe i ta grozomorna noć. Bespomoćno smo
posmatrali kako se mnoštvo sl ranica nebeske knjige okreće a da ih nismo
mogli protumačiti. I Jtom se okretanje zaustavi i pročitasmo jednu užasnu
rečenicu: J'orak je ubijen.“ Knjiga se zatrese a svetlost postojanja potpuno
nestade. U tom se zastrašujućem trenutku ispunjenom tminom i tišinom
završilo četvrto doba i otpočelo peto.
Na početku petog doba pronašli smo zagonetku u nebeskoj knjizi. Sve se
pre toga kretalo k megdanu Belgariona i Toraka, a sad su događaji ukazivali
na neki drugi susret. Zvezde su nam otkrile da su zaraćeni duhovi odabrali
drugačije okolnosti za svoj okršaj, a i sami smo mogli osetiti kako se
razvijaju, ali nismo uspeli da dokučimo ko su ili šta su oni bili, jer su nam
stranice u moćnoj knjizibile mračne i nejasne. Uprkos tome, primetismo
prisustvo nečeg zaogrnutog tminom što se umešalo u svakodnevne ljudske
živote i mesec nam tad sasvim jasno otkri da je posredi mračno postojanje
izvesne žene.
U čitavoj ovoj neograničenoj zamršenosti koja je prekrila nebesku knjigu
ipak uspesmo da dokučimo nešto. Kako su se smenjivala, čovekova doba
proticala su brže, a razdoblja između događaja koji su zapravo predstavljali
susrete između dva usuda postadoše kraća. Prošlo je doba kad smo gotovo
kao iz dokolice mogli proučavati svet i sad moramo da požurimo kako ne
bismo propustili dolazak konačnog susreta.
Odlučili smo da podstaknemo ili zavaramo učesnike u konačnom susretu
kako bi na vreme pristigli na pravo mesto.
Poslali smo prikazu One Koja Će Odabrati ženi obavijenoj u kukuljicu od
tmine i bogoubici Belgarionu, a ona ih je uputila na stazu koja će ih na kraju
odvesti do mesta odabira.
Usredsredismo se potom na pripreme, jer je dosta toga trebalo da se
obavi, a mi smo znali da će ovaj susret biti konačan. Razdor postojanja je
predugo trajao i nakon susreta dva usuda razdeljenost će nestati i sve će
nanovo biti jedno.
Deo prvi

KEL
 Prvo poglavlje

Svež rezak vazduh obilovao je bogatim smolastim mirisom četinara koji

su bili tamnozeleni i kad je sva ostala priroda umirala. Snežna polja nad
njima prosto su bleštala pod suncem, a žubor nabujalih potoka koji su
skakutali niz kamenita korita ka ligama udaljenim rekama u dolinama
Daršive i Gandahara neprestano im je odzvanjao u glavama. Pored hučanja i
glasnog žubora vode koja se kotrljala ka neizbežnom sastanku s velikim
Meganom moglo se čuti i blago tugaljivo zavijanje neprestanog vetra što se
poigravao u krošnjama raskošnih zelenih šuma jela, borova i smreka na
vrhovima brda visoko uzdignutih k nebu kao da nerazumno žude za nečim.
Garion je s prijateljima zašao visoko u brda, prateći karavansku stazu koja se
uvijala duž korita reka i penjala se po strmim obodima grebena. S vrha
grebena mogli su ugledati još mnoštvo njih nad kojima se nadvijao kostur
kopna podižući neukaljane bele vrhove prekrivene večnim snegom toliko
visoko da je delovaio kao da paraju nebesa. Garion je i ranije zalazio u
planinske predele, ali dotad nije video ovako zadivljujuće vrhove. Iako je
znao da su još daleko od ogromnih venaca, zbog čistog planinskog vazduha
imao je utisak kao da bi mogao da se pruži i dodirne ih.
Razoružavajući spokoj oko njih ođagriao im ie pometenost i strah koji su
se usadiii duboko u njima u ravnicama, a sve su brige, čak i misli, iščilele.
Sa svakog je vrha pogled bio drugačiji i raskošniji, tako da je družina na
kraju jahala bez reči, zapanjena lepotom. Ljudske tekovine izgubile su značaj.
Niko se ne bi usudio, niti bi mogao da svojim rukama promeni ove večne
vrhove.
Sunce je ispunjavalo duge letnje dane. Ptice su cvrkutale u krošnjama
drveća nanizanog kraj vijugavih staza, omamljene mirisom osunčanih četinara
i blagim miomirisom divljeg cveća koje je prekrivalo zakošene livade.
Povremeno su čuli odjek divljeg jezivog cičanja orlova.
 „Jesi ii ponekad razmišljao da premestiš prestonicu?“, upita Garion
malorijskog cara pored sebe pomalo prigušeno. Imao je utisak da bi. mu glas
ukaljao lepotu koja se širila oko njih ukoliko bi. pričao malo glasnije.
„Ne baš, Garione“, odgovori Zakat. „Moja vlada ne bi opstala ovde.
Melsini rnahom predstavljaju sav birokratski organ. Iako deluju nemaštovito,
to nije tačno. Bojim se da bi moji podređeni pola vremena trošili na
posmatranje predela, a pola na pisanje jeftine poezije. Niko ne bi obavljao
poslove. Sem toga, nemaš pojma kako je ovde zimi „Pada sneg?“
Zakat klimnu. „Niko se više ne opterećuje da meri nanose u
centimetrima. Mere ga u metrima.“
„Neko živi ovde? Nikog nisam video.“
„Lovci na krzno i na zlato i njima slični.“ Zakat se blago osmehnu.
„Mislim da im je to samo izgovor. Neki prosto vole samoću.“
„A odabrali su pravo mesto za to.“
Malorijski car se izmenio otkad su napustili Ateskin logor na obali
Megana. Smršao je i mrtvilo mu je iščezlo iz pogieda. fahao je pažljivo poput
Gariona i ostalih stalno premeravajući okolinu. Međutim, promena u izgledu
nije bila toliko važna. Zakat je uvek bio nekako setan, moglo bi se čak reći i
tugaljiv, ukoliko se uzmu u obzir razdoblja ispunjena mračnim mislima, ali se
istovremeno vodio hladnokrvnim stremljenjima. Garion je često na to gledao
kao da Malorijčeve želje i neobuzdana glad za moći zapravo nisu bile
njegova unutrašnja potreba, već izvesna vrsta propitivanja svojih mogućnosti
koja bi dublje poticala iz naklonosti ka samouništenju. Izgledalo je kao da je
Zakat gurao sebe i sav carski imetak u nemoguće sukobe s potajnom nadom
da će se nekad susresti s nekim dovoljno jakim da ga ubije i oslobodi ga
tereta življenja koji je jedva podnosio.
Sad je sve to nestalo. Susret sa Siradis na obali Magana zauvek ga je
izmenio. Svet koji mu je dotad delovao prazno i pusto postao je nešto sasvim
novo. Garion je povremeno imao utisak kao da primećuje nadu na licu svog
prijatelja, nešto što ga dotad nije krasilo.
Prošli su široko skretanje na drumu i Garion ugleda vučicu koju su
pronašli u mrtvoj šumi u Daršivi. Strpljivo ih je čekala. Ponašanje vukova ga
je sve više zbunjivalo. Šapa joj je zacelila pa je povremeno jurcala okolnim
šumama u potrazi za čoporom, ali se uvek vraćala izgledajući kao da je
neuspeh u potrazi ne dotiče. Činilo se kao da je bila sasvim srećna što je član
njihovog neobičnog čopora. Ta njena čudna osobina bila j e sasvim u redu
dok su se nalazili u planinama, ali družina neće uvek biti u divljini, a pojava
nepripitomljenog i verovatno uznemirenog vuka na užurbanim ulicama
verovatno će privući pažnju, ako ne i nešto još nezgodnije.
„Kako si, sestrice?“, upita je Garion ljubazno na jeziku vukova.
„Dobro sam“, odgovori.
„Jesi li nasla tragove čopora?“
„Ima dosta vukova u okolini, aii niko niie iz mog roda. Moraću da
ostanem s vama još malo. Gde mi je mladunac?“ Garion se osvrnu prelco
ramena k maloj zaprezi na dva točka koja se truckaia iza njih. „Odmara se
pored moje ženke na onoj spravi s krugovima umesto nogu.“
Vučica uzdahnu. „Ako tako nastavi da se odmara, zaboraviće da trči i
lovi“, negodovala je, „a ako tvoja ženka nastavi tako da ga tovi, trbuh će mu
se raširiti talco da će tešlco preživeti gladno doba s malo hrane."
„Pričaću s njom o tome.“
„Da li će te poslušati?“
„Verovatno neće, ali ću svejedno pokušati. Zavolela je mladunca i srećna
je kad je blizu nje.“
„Uskoro ću morati da ga naučim da lovi.“
„Da, znam. Objasniću joj.“
„Zahvaljujem“, zaćutala je nakratko. „Nastavite pažljivo“, upozori. „Neko
živi. u blizini. Namirisala sam ga nekoliko puta, ali ga još nisam susrela.
Znam samo da je velik.“
„Koliko velik?“
„Veći je od zveri na kojoj sediš.“ Pogledala je pravo u Kretijena. Veliki
zelenko se već navikao na vučicu tako da je bio manje uznemiren zbog
njenog prisustva, ali je Garion ipak smatrao da bi bio mnogo srećniji ukoliko
im ne bi toliko prilazila.
„Ispričaću vođi o tome“, obeća Garion. Vučica je zbog nečega izbegavala
Belgarata, a Garion je došao do zaključka da je njeno ponašanje verovatno
uzrok neobičnog sveta vučjeg bontona koji mu je bio sasvim nepoznat.
„Nastaviću s potragom“, reče ustavši. „Možda ću naleteti na zver, a onda
ćemo znati šta je to.“ Onda zastade. „Njegov miris mi govori da je opasan.
Jede sve na šta naiđe, ćak i hranu koja je i nama gadna."‘ Okrenu se utom i
hitro i bešumno odjuri u šumu.
 „Ovo mi je baš neobično, znaš?“, primeti Zakat. „Video sarn ranije da
neko priča sa životinjama, ali ne na njihovom jeziku.“ „Takvo nam je
porodično nasieđe“, osmehnu se Garion. „U početku ni ja nisam mogao da
poverujem u to. Ptice su stalno dolazile kod tetke Pol da proćaskaju o svojim
jajima. Primetio sam da neizmerno vole da pričaju o tome. Vukovi su mnogo
ponosniji“, zastade na tren. „Ne moraš da kažeš tetki Pol da sam ovo rekao“,
nadoveza se.
„Lažeš je, Garione?“, nasmeja se Zakat.
„Samo izbegavam istinu“, ispravi ga Garion. „Moraću da popričam s
Belgaratom. Pripazi na okolinu. Vučica je rekla da neki stvor živi u okolini.
Kazala je da je veći od konja i da je prilično opasan. I naglasila je da je
mesožder.“
„Kako izgleda?“
„Nije ga videla. Međutim, nanjušila ga je i pronašla mu je tragove.“
„Pripaziću.“
„Pametno.“ Garion se okrenu i odjaha do Belgarata, koji je žustro
razgovarao s Pol.
„Durnik mora da izgradi kulu u dolini“, pričao je Belgarat. „Ne razumem
zašto, oče“, Polgara će.
„Svi Aldurovi učenici imaju kule, Pol. Takav je običaj.“ „Stari običaji
umeju da se održe čak i kad više nisu potrebni.“ „Moraće da uči, Pol. Kako
će moći da uči ako ćeš mu ti stalno dosađivati?“
Uputila mu je leden, dug pogled.
„Možda bi trebalo da izmenim tu izjavu.“
„Samo ti dobro promisli. Sačekaću ja.“
„Deda“, oglasi se Garion zauzdavši konja. „Pričao sam s vučicom
malopre i rekla mi je da neka velika zver živi u šumi.“ „Možda medved?“
„Mislim da nije. Nanjušila ga je nekoiiko puta, a verovatno zna da
prepozna medveđi miris, zar ne?“
„Mislim da zna.“
„Nije mogla da mi kaže koja je tačno životinja, ali je rekla da misli kako
ne bira mnogo šta jedezastade. „Imate li i vi utisak da je vučica čudna?“
„Št.a želiš da kažeš?“
„Dosta priča, ali stalno imam utisak kao da želi još nešto da kaže.“
„Vrlo je pametna. To je neobično za ženke, ali desi se i to ponekad.“
 „Razgovor je krenuo zaista neočekivanim tokom“, Polgara će. „Oh“,
ijupko će starac, „još si tu, Pol. Mislio sam da si našla neku zanimaciju u
međuvremenu.“
Ošinula ga je ledenim pogledom, ali Belgarat ostade nepometen. „Bolje
da upozorimo ostale“, reče Garionu. „Vučica bi prosto zanemarila običnu
životinju. Verovatno je naišla na nešto neobično, a to obično podrazumeva
opasnost. Reci Se'Nedri da nam se pridruži. Mogla bi da bude lak plen
ovoliko daleko iza nas.“ Promislio je malo o tome. „Nemoj joj reći ništa što
bi je uznemiriio, ali bolje je da pošalješ Lizel da joj se pridruži na zaprezi.“
„Lizel?“
„Plavojka s jamicama na obrazima.“
„Ma znam ko je ona, deda, nego zar ne bi Durnik ili Tot bili pogodniji za
taj zadat.ak?“
„Ne bi. Ako bi se oni pridružili Se’Nedri na zaprezi, znala bi da nešto ne
valja i verovatno bi se prepala. Zver koja lovi zna da nanjuši strah. Bolje da
se ne izlaže toj opasnosti. Lizel je prošla dobru obuku i sigurno krije
nekoliko bodeža pod odećom “ Vragolasto se osmehnu. „Siguran sam da
Svileni zna gde se tačno kriju“, đodade.
„Oče!“ viknu Polgara.
„Ma nije valjda da nisi znala, Pol? Sto mu muka, baš si nepažljiva.“
„Dobio si ovu bitku, deda“, natuknu Garion.
„Drago mi je da ti se svidelo“, iskezi se Belgarat Polgari. Garion brže-
bolje okrenu Kretijena kako njegova tetka ne bi primetila da se osmehuje.
Uveče su pažljivije postavili logor, odlučivši se da odaberu jasik
zaklonjen okomitom liticom i izdvojen od ostatka šume dubokom planinskom
rekom s prednje strane. Sunce je zašlo iza vrhova prekrivenih večnim snegom
visoko nad njima i sumrak ispuni jaruge i klisure plavičastim senkama, a
Beldin se vrati iz izviđanja široke oblasti oko njih. „Malo je rano za dremku,
zar ne?“, progunđa nakon što je zatreptavši promenio obličje.
„Konji su se umorili“, reče Belgarat gledajući Se Nedru ispod oka. „Peli
smo se strmim brdom.“
„Tek ćeš videti“, kaza Beldin hramljući do vatre. „Nagib je posle još
veći.“
„Šta ti je s nogom?“
„Došlo je do neslaganja s nekom orlušinom. Kako su samo glupi! Nije
mogao da razazna razliku između jastreba i goluba. Morao sam da mu je
pojasnim. Ugrizao me je dok sam mu Čupao perje s krila.“
„Striče“, prekorno će Polgara.
„Prvi je počeo.“
„Da li nas prate vojnici?“, upita Belgarat.
„Nekoliko Daršivaca. Međutim, daleko su dva-tri dana od nas. Urvonova
vojska se povlači. On i Nahaz su mrtvi, tako da nema smisla da se tuku.“
„Barem smo time skinuli s vrata nešto trupa koje nas uhode“, oglasi se
Svileni.
„Bolie je da se ne raduješ preteranou, kaza Beldin. „Pošto su sad Čuvari i
Karendi otišli bestraga, Daršivci mogu da se usredsrede na nas.“
„Ima smisla. Misliš li da znaju gde se nalazimo?“ „Zandramas zna, a
mislim da to ne bi krila od svojih vojnika. Verovatno ćete stići do snežnog
pojasa kasno sutra. Mislim da je razborito da smislite kako da sakrijete
tragove “ Osvrnu se okolo. „Gde ti je vučica?“, obrati se Garionu.
„Lovi. Tražila je tragove svog čopora.“
„To me podseti na nešto", reče Belgarat tiho, okrenuvši se da vidi da li je
Se’Nedra dovoljno daleko da ga ne čuje. „Vučica je rekla Garionu da u
okolini živi neka velika životinja. Pol će ići večeras u izvidnicu, ali sigurno
ne bi škodilo da i ti malo pronjuškaš sutra. Nisam raspoložen za
iznenađenja.“
„Važi, pogledaću.“
Sadi je sedeo s Kadifom na drugom kraju vatre. Smestili su zemljanu
bočicu pored i pokušavali da namame Zit i njene potomke napolje
komadićem sira. „Bilo bi lepo da imamo mleka“, progovori Sadi piskavim
glasom. „Dobro je za zmijice. Jača im zube.“
„Upamtiću to“, Kadifa će.
„Nameravate da se oprobate u odgajanju zmija, markizo?“ „Lepa su
stvorenjca“, odgovori. „Čiste su, tihe i ne jedu mnogo. Pri tom, umeju da
pomognu kad ustreba.“
Sadi joj se naklonjeno osmehnu. „Još će od vas postati prava Njisanka,
Lizel.“
„Neće vala, ako se ja budem pitao“, promumla Svileni natmureno
Garionu.
 Večerali su pečenu pastrmku. Durnik i Tot su postavili logor, a potom se
uputili ka obali reke sa štapovima za pecanje i mamcima. Durnik je nedavno
postao učenik, zbog čega se dosta promenio, ali se njegova želja za
omiljenom razonodom nije umanjila. Više nije ni razgovarao o tome sa svojim
nemim prijateljem. Prosto bi se svaki put kad bi postavili logor blizu jezera
ili reke, gotovo nagonski bacili na posao.
Polgara je nakon večere odleteia u senovitu šumu, ali kad se vratila,
izvestila je da nema nikakvih tragova ogromne zveri na koju ih je vučica
upozorila.
Jutro je bilo hladno i u vazduhu se osećao mraz. Dah konja se pretvarao
u paru kad su krenuli, a Garion i ostali su se čvrsto ogrnuli ogrtačima.
Baš onako kako je Beldin nagovestio, domogli su se sne-/.nog pojasa
kasno posle podne. Zaprega je ostavljala piitke i tvrde useke, ali kad su malo
dalje zašli, tragovi postadoše ilublji. Podigii su konačište niže od pojasa
snega i krenuli rano ujutru. Svileni je osmislio nešto slično jarmu, što je
zakačio na jcdnog zaprežnog konja, a potom je na to privezao konopce i
desetak kamenova velikih kao čovečja lobanja koji su se vukli za njima.
Čovečuljak je pažljivo osmotrio tragove koje je kamenje načinilo u snegu
kad su nanovo krenuli drumom preko večno belog prekrivača. „Sasvim
zadovoljavajuće“, reče pun sebe.
„Ne razumem koja je svrha ove vaše smicalice, prinče Keldare“, priznade
Sadi.
„Kamenje ostavlja tragove koji liče na tragove zaprega“, pojasni Svileni.
„Vojnici koji nas prate možda će pomisliti da su tragovi konja sumnjivi.
Međutim, tragovi zaprega na karavanskom drumu nisu toliko neobični.“
„Pametno", evnuh će, „ali zašto ne bismo nasekli granje i okačili ih na
konopce?“
Svileni odmahnu glavom. „Bilo bi još sumnjivije da zametemo sve
tragove u snegu. Često se putuje ovim drumom “
„O svemu razmišljate, zar ne?“
„Glavni predmet na akademiji bio mu je šunjanje“, progovori Kadifa s
male zaprege na kojoj se vozila sa Se'Nedrom i vučićem. „Ponekad se šunja
samo da bi ostao u formi.“
„Ne bih toliko preterivao, Lizel“, pobuni se čovečuljak ojađeno. „Siguran
si da ne bi?“
 „Pa možda i bih, ali nisi morala tako grubo to da izjaviš, a i rečšunjanje
ima baš loš prizvuk.“
„Imaš li bolji izraz za to?“
„Evo - izvrdavanje lepše zvuči, zar ne?“
„Zašto bismo se natezali oko izraza kad ionako isto znače?“ Osmehnu mu
se neodoljivo, a jamice joj zaigraše na obrazima. „Prosto mi figurativno ne
odgovara, Lizel.“
Karavanski drum postade strmiji, okružen dubljim nanosima snega. Vetar
je nosio sneg s vrhova kiiometrima i postade jači i toliko leden da je
hladnoća gotovo ujedala.
Oko podneva se zlokobni gusti oblaci nakupiše sa zapada zaklanjajući
vrhove, a družina se nanovo susrete s vučicom, koja je đotrčala niz strmi put.
„Predlažem vam da nađete sklonište za čopor i zveri“, progovori neobično
uznemirena.
„Našla si stvorenje koje ovde obitava?“, upita Garion. „Nisam. Ovo je
mnogo opasnije.“ Značajno je pogledala ka oblaku iza sebe koji se gomilao
nad niima.
„Reći ću vođi.“
„Pametna odluka.“ Isturi utom njušku ka Zakatu. „Reci mu da krene za
mnom. Nedaleko odavde nalazi se šumarak. Pronaći ćemo odgovarajući
zaklon.“
„Želi da kreneš s njom“, obrati se Garion Malorijcu. „Sprema se loše
vreme i misli da je najbolje da se zaklonimo u šumarku pred nama. Vidi
možete li da nađete neku zavetrinu, a ja ću obavestiti ostale.“
„Mećava?“, upita Zakat.
„Pretpostavljam da je tako. Mora da je nešto ozbiljno čim je uznemirilo
vuka.“ Garion okrenu Kretijena i odjaha da upozori družinu. Bilo je prilično
teško da požure strmom klizavom stazom, a ledeni vetar poče da ih zasipa i
šiba ledenim pahuljama pre no što su se domogli šumarka kud je vučica
odvela Zakata. Mladi tanki borovi bili su prilično gusti. Oluja je nedavno
raščistila deo šumarka nagomilavši oboreno granje i stabla u uvali na obodu
strme kamenite litice. Durnik i Tot su se odmah bacili na posao iako su se
vetar i vejavica pojačali. Garion i ostali iz družine im pomogoše pa su ubrzo
podigli rešetkasti zaklon i postavili }’,a uz liticu. Pokriše ga šatorskim
platnom koje potom pažljivo privezaše i pričvrstiše panjevima. Raščistili su
unutrašnjost i odveli konje skroz na kraj skloništa baš kad je oluja bila
najjača.
Vetar je ludački zviždao, a izgledalo je kao da je šumarak potpuno nestao
u uskovitlanoj vejavici.
„Hoće li Beldin biti dobro?“, upita Durnik zabrinuto.
„Ne brini za njega“, oglasi se Belgarat. „Leteo je kroz oluje. Verovatno će
se izdići iznad nje, ili će se ukopati u sneg dok ne prođe.“
„Smrznuće se!“, povika Se’Nedra.
„Neće ako se sakrije pod snegom“, ubedljivo će Belgarat. „Čini mi se da
vremenske prilike ne utiču na njega.“ Pogleda utom vučicu, koja je zurila u
uskovitlanu vejavicu sedeći na bokovima. „Zahvaljujem ti na upozorenju,
sestrice“, uputi joj Ijubazno.
„Sad sam član vašeg čopora, poštovani vođo“, odgovori isto tako
ljubazno. „Bezbednost čopora zavisi od svih nas.“
„Mudro zboriš, sestrice.“
Zamahala je repom ne odgovorivši.
Oluja je besnela čitavog dana i kasnije uveče dok su sedeli oko vatrice
koju je Durnik založio. Oko ponoći vetar prestade brzo kao što je i naišao.
Sneg je padao u šumarku do jutra, a onda i on utihnu. Međutim, rezultati su
bili sasvim očigledni. Nanos je sezao Garionu do kolena. „Bojim se da ćemo
morati da raščistimo sneg sa staze“, oglasi se Durnik trezveno. „Imamo oko
pola kiiometra da stignemo do karavanskog druma, a ko zna šta se sve krije
pod snegom. Zaista ne želimo da konji polome noge na koječemu.“
„Šta ćemo s rnojom kočijicom?“, Se'Nedra će.
„Moraćemo da je ostavimo, Se Nedra. Sneg je predubok. Ako bismo
nekako i uzmogli da je dopremimo do druma, lconj neće moći da je vuče
preko nanosa.“
Uzdahnula je. „A bila je baš ugodna.“ Pogleda najednom Svilenog
potpuno ozbiljnog lica. „Hvala ti što si mi je pozajmio, prinče Keldare“, reče.
„Ne treba mi više, tako da slobodno možeš da je uzmeš.“
Tot je raščistio stazu koja je vodila preko strmine do karavanskog druma.
Družina ga je pratila tabajući širu površinu i pretražujući prekrivene panjeve i
grane stopalima. Proveli su dva sata kopajući stazu do druma, zadihani od
preteranog napora ovako visoko u planinama.
Krenuli su natrag ka uvali, gde su ih gospe čekale s konjima, ali na pola
puta vučica najednom zabaci uši unazad i zareža. „Šta je bilo?“, Garion će.
„Zver“, prorežala je. „Krenula je u lov.“
„Spremite se!“, dreknu Garion ostalima. „Zver je blizu!“ Maši se utom
preko ramena i isuka mač Gvozdene Ruke.
Stvor se najednom pojavi na drugom kraju zavejane staze. Kretao se
polusagnut poput životinje, sav prekriven snegom po raščupanom krznu. Lice
mu je bilo jezivo ali i nekako zastrašujuće poznato. Svinjolike oči su mu biie
duboko usađene pod debelim dlakavim izbačenim čelom. Nad isturenom
donjom vilicom preko obraza su mu se podizale dve žute uvijene kljove.
Razjapio je čeljusti i zaurlao udarajući se pesnicama po širokim grudima
skroz se uspravivši. Bio je gotovo dva i po metra visok.
„Nemoguće!“, povika Belgarat.
„Šta to?“, uznemireno će Sadi.
„Ovo je eldrak“, reće Belgarat, „a oni žive samo u Ulgolendu.“
„Mislim da grešite, Belgarate“, pobuni se Zakat. „Ovo je majmun-
medved. Ostalo ih je još nekoliko ovde u planinama.“
„Gospodo, da li biste mogli da odložite raspravu o njihovom rodu za
kasnije?“, natuknu. Svileni. „Valjalo bi da se pozabavimo lime da li je bolje
da bežimo ili da se bijemo.“
„Ne možemo da bežimo po ovom snegu“, natmureno će (iarion.
„Moraćemo da se bijemo.“
„Plašio sam se da ćeš to reći.“
„Najvažnije je da ga zadržimo dalje od gospi“, oglasi se Durnik
pogledavši evnuha. „Sadi, da li će ga tvoj otrovni bodež ubiti?“
Sadi sumnjićavo odmeri zver. „Ubeđen sam da hoće“, reće, „ali je ovaj
prikan ogroman. Potrajaće dok otrov ne poćne da deluje.“
„U redu onda“, odluči Belgarat. „Odvući ćemo mu pažnju da inu se Sadi
prišunja i zabije bodež u leđa. Povući ćemo se nakon toga i sačekati da otrov
počne da deluje. Raširite se i nemojte da se junačite.“ Zatreperi utom i
preobrazi se u vuka.
Isukali su oružje i krenuli u polukrugu ka čudovištu koje se sve jarosnije
lupalo po grudima na obodu šumarka. Zatetura se utom niz padinu
razbacujući sneg s nogu. Sadi krenu ka vrhu nisko držeći bodež, a Belgarat i
vučica pojuriše ka zveri škljocajući čeljustima.
Garion je brzo razmišljao dok se probijao kroz duboki sneg zastrašujuće
vitlajući mačem. Uvideo je da ovaj stvor nije brz kao što je bio eldrak Grul.
Nije mogao da se odbrani od mahnitih napada vukova, tako da je sneg oko
njega ubrzo bio istačkan krvlju. Zaurlao je besan i razdražen i očajno pojurio
ka Durniku. Tot mu ipak prepreči put i zveknu ga teškim štapom pravo po
njušci. Stvor bolno zaječa ispruživši ručerde kako bi zgrabio nemog rmpaliju,
ali ga Garion ošinu mačem po ramenu, a Zakat mu se gotovo istovremeno
prišunja ispod druge ruke i obasu ga kišom udaraca mačem po grudima i
trbuhu.
Stvor je zavapio kad mu je krv navrla iz izranjavljenog tela.
„Hajde, Sadi“, požurivao je Svileni dok se poput akrobate izvijao kako bi
zabacio bodež ka stvoru da ne povredi ostale.
Vukovi nisu prestaii da ljuto napadaju zver grizući mu bokove i noge, a
Sadi je obazrivo pokušavao da. mu se približi otpozadi. Zver je očajno
mahala ručetinama pokušavajući da se odbrani od napadača.
Utom se vučica okomi na stvora i odgrize mu mišić s butine iza levog
kolena zarivši mu zube kao da je imala najoštrije sečivo vidara.
Očajni rundavi stvor zavrišta jezivo i neobično ljudski, pa se preturi
unazad stiskajući obogaljenu nogu.
Garion obori vrh mača uhvativši ga za nakrsnicu baičaka, te se približi
stvoru koji se previjao od bolova i podiže oružje kako bi mu ga zario u
čupava leđa.
„Molim vas!“, zavapi stvor lica izobličenog od užasa i straha. „Molim
vas, nemojte me ubiti!“
 Drugo poglavlje

Stvor je bio Grolim. Ogromna zver koja je ležala na krvavom snegu

najednom zatreperi i izmeni obličje baš kad su svi krenuli da ga spremnim
oružjem liše života.
„Stanite!“ odrešito će Durnik. „To je čovek!a Svi se u mestu ukopaše
zureći u teško ranjenog sveštenika na snegu.
Garion natmureno položi vrh mača Grolimu na grlo. Bio je neizmerno ljut.
„Dobro“, obrati se hladnokrvno, „govori - cenim da bi bilo bolje da imaš
valjano objašnjenje. Ko te je naterao da uradiš ovakvu glupost?“
„Naradas“, prostenja Grolim, „vrhovni sveštenik hrama u Hemilu.“
„Misliš li na Zandramasinog potrčka?“, nagrnu Garion. „Na onu belooku
budalu?“
„Da. Postupio sam po njegovom naređenju. Molim vas, nemojte me
ubiti.“
„Zašto ti je naredio da nas napadneš?“
„Trebalo je da ubijem jednog od vas.“
„Koga?“
„Nije naglasio. Samo je rekao da se postaram za to da jedan od vas
umre.“
„Još se bakću tom starom zamornom igrarijom“ natulcnu Svileni usukavši
bodeže. „Grolimi su baš nemaštoviti.“
Sadi upitno pogleda Gariona podigavši mali bodež kao da time želi nešto
da nagovesti.
„Nemojte!“, iznebuha će Eriond.
Garion je oklevao. „Eriond je u pravu, Sadi“, odluči napokon. „Ne
možemo tek tako hladnokrvno da ga ubijemo.“
„Aiorni!“ uzdahnu Sadi zakolutavši očima ka sad već gotovo vedrom
nebu. „Pretpostavljam da shvatate da će svakako umreti ako ga ostavimo
ovde. S druge strane, samo će nas zadržavati ukoliko ga povedemo, a da ne
spominjem to što nije baš od soja kome se lako veruje.“
„Erionde“, reče Garion, „možeš li da dovedeš tetku Pol? Bolje je da mu
previjemo rane da ne bi iskrvario do smrti.“ Pogleda utom Belgarata, koji se
premetnuo iz vučjeg obličja. „Imaš li nešto protiv?“, upita.
„Ništa nisam rekao.“
„Drago mi je da nisi.“
„Trebalo je da ga ubijete pre no što je promenio obličje“, oglasi se
poznati promukli glas iz šumarka iza njih. Beldin je na panju žvakao
nekuvano meso nečega što je još ponegde imalo perje na sebi.
„Izgleda mi kao da ti nije palo na pamet da nam pomogneš“, brecnu se
Beigarat.
„I sami ste se snašli“, grbavac slegnu ramenima i podrignuvši baci ostatke
doručka vučici.
„Darežljiv si“, uputi mu ona ljubazno i zari očnjake u polupojedenu
lešinu. Garion nije bio siguran da li Beldin razume jezik vukova, ali ipak
zaključi da je najverovatnije tako.
„Šta eldrak traži u Maloriji?“, upita Belgarat.
„Vidiš da nije eldrak, Belgarate“, odgovori Beldin iskašljavši nekoliko
ulepljenih pera.
„Dobro de, ali zašto je onda malorijski Grolim znao kako i'ldraci
izgledaju?“
„Nisi slušao, matori. Nekoliko sličnih živuljki živi ovde u planinčinama,
ali su samo daleki rod eldraka, tako da nisu sasvim iste. Sasvim je očigledno
da nisu toliko velike i pametne.“ „Mislio sam da sve te zveri žive u
Ulgolendu.“
„Mućni glavom, Belgarate. Trolovi žive u Čereku, algroti pustoše
Arendiju, drijade su se smestile u južnoj Tolnedri, a da ne spominjem zmaja.
Doduše, niko ne zna gde taj živi. Čudovišta su se raštrkala po celom svetu.
U Ulgolendu ih samo ima inalo više.“
„I to što kažeš“, odustade Belgarat od dalje rasprave zureći n Zakata.
„Kako reče da se zove ovo čudovište?“
„Majmun-medved. Opis nije najtačniji, ali brđani ovde nisu mnogo
prosvećeni.“
„Gde je Naradas?“, obrati se Svileni ranjenom Grolimu. „Video sam ga u
Balasi“, odgovori. „Ne znam kud se dalje uputio.“
„Da li je Zandramas bila s njim?“
„Nisam je video, ali to ne mora da znači da nije bila tamo. Sveta
čarobnica se slabo pojavljuje u javnosti u poslednje vreme.“ „Je r to možda
tako zbog iskrica pod njenom kožom?“, lukavo upita čovečuljak lasičjeg lica.
Grolim još više preblede. „Zabranili su nam da pričamo o lome čak i u
svešteničkim redovima“, progovori prestrašeno.
„Ništa se ti ne brini, druškane“, osmehnu mu se Svileni isukavši bodež.
„Imaš moju dozvolu.“
Grolim proguta knedlu i klimnu glavom.
„Prava si junačina“, potapša ga Svileni po ramenu. „Kad su se iskrice
pojavile?“
„Nisam siguran. Zandramas je dugo putovala po zapadu s Naradasom.
Svetlucanje se pojavilo kad se vratila. Neki sveštenik u Hemilu je tada
svugde nagvaždao o tome. Rekao je da se radi o kugi.“
„Nagvaždao je samo tada?“
„Zandramas je čula za to i naredila da mu iščupaju srce.“ „Nema sumnje
da pričamo o istoj gospi koju svi toliko volimo.“
Utom se Pol približi utabanom snežnom stazom sa Se Nedrom i Kadifom.
Previla je Grolimu rane bez ijedne reči dok su se Durnik i Tot vratili do
zaklona i poveli konje. Potom su odvezali šatorsko platno i rasklopili ram.
Kad su poveli konje do mesta gde je ranjeni Grolim ležao, Sadi ode do svojih
bisaga i izvadi crvenu kožnu torbu. „Za svaki slučaj“, promrmljao je Garionu
i izvadio bočicu.
Garion izvi obrvu.
„Neće mu škoditi“, uveravao ga je evnuh. „Biće malo poslušniji. Pored
toga, kad ste već tako čovekoljubivo raspoloženi, umanjiće mu bol.“
„Nisi baš oduševljen, je li tako?“, upita Garion. „Nije ti po volji to što ga
nismo ubili?“
„Smatram da nije mudro, Belgarione“, ozbiljno odvrati Sadi. „Mrtvi
neprijatelji su najbezbedniji. Oni živi mogu da se vrate i opet nas uvale u
nevolje. Ali odluka je na vama.“
„A šta kažeš na ovo: budi blizu njega. Ako počne da pravi nevolje, učini
ono što misliš da je najprikladnije.“
Sadi se blago nasmeši. „Mnogo bolje“, odobravao je. „Ipak ćemo vas
naučiti osnovama praktične politike.“
Poveli su konje uzbrdo do karavanske staze i onda se popeli u sedla.
Besni vetar koji je pratio mećavu oduvao je skoro sav sneg sa staze, iako je
ponegde ostalo nanosa u zavetrinama gde je staza skretala oko omanjeg
šumarka ili oko izbočenih stena.
Urzo su napredovali kad se staza protezala preko brisanog prostora, ali bi
znatno usporili kad bi naišli na nanose. Sad kad je inećava prošla, sunce je
zaslepljujuće sijalo na snegu, te iako je (iarion začkiljio skoro potpuno
zažmurivši, nakon sat vremena ga je užasno zabolela glava.
Svileni se zaustavio. „Bolje da se sad malo zaštitimo“, izjavio jt“. Iz
unutrašnjosti ogrtača izvadio je tanki šal i vezao ga oko očiju. Gariona je na
trenutak podsetio na Relga i na običaj tog posvećenika rođenog u pećini da
uvek veže oči kad izlazi na .vetlost dana.
„Šta će vam povez?“, upita Sadi. „Da li ste odjednom postali vidoviti,
prinče Keldare?“
„Nisam ja od tih što imaju vizije, Sadi“, odgovori mu Svileni. ..Šal je
dovoljno tanak da se providi. Ovako ću zaštititi oči od odsjaja sunčeve
svetlosti sa snega.“
„I jeste prilično jarko, zar ne?“, priznade Sadi.
„Jašta je, a ako dugo vremena provedeš tako, na kraju ćeš oslepeti -
barem na neko vreme.“ Svileni je podesio platno oko očiju. „Ovo su smislili
uzgajivači losova na severu Dreznije. Nije lm loš izum.“
„Deder da ne rizikujemo“, reče Belgarat takođe vezujući komad platna
preko očiju. Nasmešio se. „Možda su upravo ovako dalazijski čarobnjaci
oslepeli Grolime kad su pokušali da dopru do Kela.“
„Bila bih silno razočarana da je tako jednostavno“, izjavi Kadifa prekrivši
oči šalom. „Volim kad je čarolija lepa i neobjašnjiva. Snežno slepilo je tako
nepoetično.“
Nastavili su da se probijaju kroz nanose penjući se visoko ka prevoju
između dva vrha. Oko sredine popodneva dosegnuli su prevoj. Staza je
zaokretala izmedu dve ogromne stene, ali se odmah ispravljala kad su stigli
na najvišu tačku. Zastali su da odmore konje i da pogledaju po divljem
krajoliku s druge strane prevoja.
Tot je odvezao oči i pokazao nešto Durniku. Kovač je smaknuo svoj šal i
tad mu glomazni mutavac pokaza ponovo. Durnikovo se lice iznenada ispuni
divljenjem. „Pogledajte ono!“, izustio je šapatom.
Ostali su netom poskidali poveze s očiju.
„Belara mu!“, prodahta Svileni. „Ovo je nešto najveće što sam u životu
video!“
Vrhovi oko njih, koji su im se ranije činili ogromni, odjednom postadoše
beznačajni. Potpuno usamljeno, uzdizala se u svoj krasoti planina toliko
golema i visoka da um jednostavno nije mogao da pojmi. Bila je savršeno
simetrična i izgledala je kao izrazito strma, bela kupa. Podnožje joj je bilo
ogromno a njen vrh je prkosio nebu s visinom od više hiljada metara iznad
okolnih vrhova. Kao da ju je okruživao potpuni mir, kao da je postigla ono
najviše što jedna planina može za svog veka, te je sad prosto postojala.
„Ovo je najviši vrh na svetu“, vrlo tiho prozbori Zakat. „Učenjaci
Melsinskog sveučilišta izračunali su njenu visinu i uporedili je s vrhovima na
zapadnom kontinentu. Viša je za nekoliko hiljada metara od najviše planine.“
„Molim te, Zakate“, Svileni ga je molećivo pogledao, „nemoj mi reći
koliko je visoka.“
Zakat ga zbunjeno pogleda.
„Možda si već primetio da nisam baš visok čovek. Golemost me očas
snuždi. Priznajem da je vaša planina veća od mene. Samo, eto, ne želim da
saznam koliko je veća.“
Tot je rukama objašnjavao nešto Durniku.
„Kaže da se Kel nalazi u senci te planine“, prenese im kovač. „Malo je
neodređen, vrli Durniče“, reče Svileni nestašno. „Rekao bih da se pola
kontinenta nalazi u senci te grdosije.“
Beldin je utom doleteo. „Velika je, a?“, reče začkiljivši ka ogromnom
belom vrhu na nebu.
„Primetili smo“, odvrati mu na to Belgarat. „Šta nas čeka uapred?“
„Prilično mnogo spuštanja niz planinu, barem dok ne dođemo do padina
tog čudovišta tamo.“
„To mogu i odavde da vidim.“
„Svaka ti čast. Našao sam mesto gde možete da se ratosiljate svog
Grolima. Zapravo, više mesta.“
„Šta tačno podrazumevaš pod tim ratosiljanjem’, ujače?“, sumnjičavo će
Polgara.
„Ima podosta visokih litica duž ove staze nizbrdo“, odgovorio je blago.
„Nesreće se dešavaju, znaš.“
„Ne dolazi u obzir. Nisam mu previla rane da bismo ga posle vukli sve
dok ti ne nađeš za shodno da ga gurneš s litice.“ „Polgara, sputavaš me u
obavljanju mojih verskih običaja.“ Izvila je obrvu na to.
„Mislio sam da znaš za taj. Ima ta jedna korisna zapovest: ’Ubij svakog
Grolima na kojeg naletiš’.“
„Možda ću razmisliti da se preobratim u tu veru“, reče Zakat. „Jesi li
potpuno siguran da nisi Arend?“, podbode ga Garion. Beldin uzdahnu.
„Pošto ćeš mi kvariti veselje, Pol, zapazio sam i družinu ovčara ispod linije
snegova.“
„Pastira, ujače“, ispravila ga je.
„Nije šija nego vrat.“
„Pastir lepše zvuči.“
„Lepše“, frknu. „Ovce su glupe, smrde a o ukusu da i ne počinjem. Ko
god da provodi čitav život s ovcama, mora da je ili bogalj ili malouman.“
„Nešto si mi čio ovog popodneva“, čestitao mu je Belgarat. „Lep je dan
za letenje“, pojasni Beldin široko se osmehnuvši. „Znaš li koliko se toplog
vazduha odbija o sneg kad ga obasja sunce? U nekom trenutku sam toliko
visoko poleteo da sam sve tačkice video pred očima.“
„Nije ti to nimalo pametno“, uzrujano će Polgara. „Nikad nemoj toliko
visoko da letiš gde je vazduh redak.“
„Svi mi imamo prava na gluposti s vremena na vreme.“ Slegnuo je
ramenima. „A poniranje s te visine je prosto neverovatno. Dođi sa mnom
jednom da ti pokažem.“
„Zar nikad nećeš odrasti?“
„Čisto sumnjam, a i iskreno se nadam da neću.“ Osvrnuo se ka Belgaratu.
„Predlažem da se spustite još koji kilometar pa da se ulogorimo.“
„Još je rano."
„Nije. Zapravo je kasno. Ovo popodnevno sunce je poprilično toplo - čak
i ovoliko visoko. Sav ovaj sneg se topi. Već sam video tri lavine. Ako ovde
gore pogrešiš, dole ćeš stići mnogo brže nego što si nameravao.“
„Imaš pravo. Hajde da se spustimo podalje od prevoja pa da nađemo
pogodno mesto za noć.“
„Odoh ja napred.“ Beldin čučnu i raširi krila. „Jesi l’ sigurna, Pol, da
nećeš sa mnom?“
 „Ne budali.“
Za njim je ostao jezivi odjek kikota kad se vinuo u nebo. Logor su podigli
na grebenu. Iako su tu bili izloženi neprekidnom vetru, nije bilo opasnosti od
lavine. Garion je te noći loše spavao. Vetar koji je šibao po golom grebenu
lupkao je i brujao po zategnutom šatorskom platnu u kojem je ležao sa
Se’Nedrom. Svaki put kad bi tonuo u san, buka bi ga omela. Nemirno se
okretao.
„Ni ti ne možeš da spavaš?“, začuo je Se’Nedrin glas u hladnom mraku.
„Prokleti vetar“, odvratio je.
„Pokušaj samo da ne misliš o tome.“
„I ne moram da mislim ni o čemu. Ovo je kao da pokušavam tl.i zaspim u
velikom bubnju.“
,Jutros si bio veoma hrabar, Garione. Ja sam se preplašila kad sam čula o
tom čudovištu.“
„Već smo se i ranije sukobili sa čudovištima. Navikneš se posle nekog
vremena.“
„Ala je neko postao hvalisav.“
„Posao nam je takav. Svi mi moćni ratnici smo takvi. Okršaj s
čudovištem il’ dva pre doručka pospešuje apetit.“
„Promenio si se, Garione.“
„Nisam baš.“
„Jesi, jesi. Kad smo se tek upoznali, nikad nisi govorio tako nešto.“
„Kad smo se upoznali, bio sam mrtav ozbiljan u vezi sa svim.“ „Zar u
vezi sa ovim sada nisi ozbiljan?“, skoro ga je prekorno upitala.
„Naravno da jesam. Samo zanemarujem sitnice na koje u meduvremenu
naletimo. Nema mnogo smisla ako brinem oko nočeg što je prošlo, zar ne?“
„E pa, kad već nijedno od nas ne može da spava...“ Utom ga jc privukla
sebi i strastveno ga poljubila.
Temperatura se te noći znatno spustila, a kad su ustali, videli \ti da se po
snegu uhvatila ledena korica, te su mogli da nastave ne brinući o lavinama.
Pošto je ta strana bila na udaru vetra lokom mećave, na karavanskoj stazi je
bilo malo snega, zbog i'ega su brzo napredovali nizbrdo. Do sredine
popodneva prošli su i poslednje obrise snega i ujahali u svet proleća. Livade
su lule strme i bujne, istačkane divljim cvećem koje se njihalo na planinskom
povetarcu. Potočići su isticali pravo iz glečera te su žuboreći poskakivali po
svetlucavom kamenju. Jelen nežnog pogleda zbunjeno je posmatrao družinu
što je projahivala.
Nekoliko kilometara ispod granice snega zapazili su stađa ovaca kako
potpuno zaokupljeno pasu i ne birajući tamane travu zajedno sa cvećem. Na
njih su pazili pastiri u belim košuljama koji su bezbrižno sedeli na brdašcima
ili stenama dok su sav posao obavljali njihovi psi.
Vučica je uspavano tapkala pored Kretijena. Uši bi joj se povremeno
trgle i napetim pogledom bi posmatrala ovce.
„Ne savetujem ti, sestrice“, obratio joj se Garion na vučjem jeziku.
„Nisam ni nameravalau, odgovorila je. „Već sam sretala ove životinje, kao
i ljudska bića i pse što ih čuvaju. Nije teško da im se otme neka, ali psi tada
postaju vrlo uznemireni i njihov lavež mi veoma smeta tokom obroka.“ Jezik
joj ispade iz nestašnog vučjeg osmeha. „Mogla bih, međutim, da ih pojurim
malo. Samo da imaju na umu kome pripada šuma.“
„Vođa čopora neće odobriti.“
„Ah“, shvati ga ona. „Možda vođa čopora mnogo ozbiljno shvata sebe.
Primetila sam to kod njega često.“
„Šta je rekla?“, znatiželjno će Zakat.
„Razmišljala je da li da pojuri ovce“, odgovorio je Garion, „ne da bi neku
ubila, već samo da ih natera da potrče. Mislim da joj je to zabavno.“
„Zabavno? Neobično mi je da čujem to o jednom vuku.“ „Ne bi trebalo.
Vukovi se dosta igraju i imaju vrlo istančan smisao za šalu.“
Zakat se vidno zamislio i na kraju mu se obratio: „Znaš šta, Garione?
Čovek misli da vlada ovim svetom, ali zaboravljamo da ga delimo s ostalim
stvorenjima kojima ništa ne znači ta naša vladavina. Ona imaju svoja
društvena uređenja i, pretpostavljam, svoju kulturu. Uopšte se ne obaziru na
nas, je li tako?“ „Samo kad ih ugrozimo.“
„'I'o je popriličan udarac za samouverenje jednog cara “ Zakat *.c
nasmešio. „Nas dvojica smo najmoćniji ljudi na svetu, a vukovi nas smatraju
smetalima.“
„Barem nas uči skromnosti“, dodade Garion. „Skromnost )e dobra za
dušu.“
„Možda.“
Bilo je veče kad su stigli do pastirskog logora. Pošto su ovakva mesta
manje-više stalne naseobine, obično su mnogo bolje uređena od na brzinu
podignutih šatora putnika namernika. Kao prvo, šatori su bili veći i razapeti
na ramovima od motki. Nizali su se s obe strane ulice napravljene od trupaca
čvrsto nabijenih jedan uz drugi. Štala za pastirske konje nalazila se na kraju
ulice, a brana od debala zauzdala je planinski potočić i napravila bistro
jezerce koje je obezbeđivalo vodu za ovce i konje. Nadolazeće veče pružalo
je senke po maloj dolini u kojoj se nalazio logor, odakle su se plavičasti
stubovi dima podizali s vatri pravo uvis u mirni vazduh bez vetra.
Visok i mršav čovek potamnelog lica i snežnobele kose, u jednostavnoj
beloj košulji koja je izgleda bila uobičajena nošnja ovih pastira, izašao je iz
jednog šatora kad su Garion i Zakat zaustavili konje ispred logora. „Rečeno
nam je da ćete doći“, obratio im se. Glas mu je bio vrlo dubok i tih. „Da li
biste nam se pridružili za večerom?“ Garion se pobliže zagledao u njega
primećujući sličnosti s Vardom, čovekom kojeg su sreli na ostrvu Verkatu, na
pola sveta odavde. Nije bilo sumnje da su Dali i ropski narod u Ktol
Murgosu u srodstvu.
„Biće nam čast“, prihvatio je Zakat poziv. „ Ali ne želimo da budemo na
smetnji.“
„Ne smetate. Ja sam Berk. Odmah ću naložiti svojima da se pobrinu za
vaše konje.“
I ostali su dojahali.
„Dobro nam došli!“, pozdravio ih je Berk. „Samo izvolite. Večera samo
što nije spremna, a odvojili smo i jedan šator za vas.“ Ozbiljno je pogledao
vučicu i naklonio joj se glavom. Očigledno mu njeno prisustvo nije smetalo.
„Vaša ljubaznost je za svaku pohvalu“, oglasi se Polgara sjahavši, „a vaše
gostoprimstvo je neočekivano ovako daleko od civilizacije.“
„Čovek civilizaciju nosi sa sobom, gospo“, odgovori Berk. „Imamo
jednog ranjenog“, reče mu Sadi. „Naišli smo na nesrećnog putnika kad smo
prelazili planinu. Pomogli smo mu koliko smo mogli, ali mi smo u žurbi, te se
bojim da naš korak nimalo ne prija njegovim ranama.“
„Možete ga ostaviti kod nas. Mi ćemo se pobrinuti za njega.“ Osuđujuće
se zagledao u omamljenog sveštenika oklembešenog na sedlu. „Grolim“ reče.
„Da li je možda cilj vašeg putovanja Kel?“
„Moraćemo tamo da svratimo“, reče Belgarat oprezno.
„U tom slučaju ovaj Grolim neće moći s vama.“
 „Čuli smo za to“, reče Svileni poskočivši s konja. „Da li stvarno oslepe
kad pokušaju da uđu u Kel?“
„Na neki način. Imamo jednog takvog u ovom logoru. Našli smo ga kako
luta po šumi kad smo terali ovce na letnje pašnjake.“ Belgarat pomalo
začkilji. „Da li bih mogao da razgovaram s njim?“, upita. „Napisao sam
raspravu o takvim začaranostima i uvek sam rad da još ponešto saznam.“
„Naravno“, dozvolio je Berk. „Eno ga u onom poslednjem šatoru zdesna.“
„Garione, Pol, dođite sa mnom', šturo reče starac i uputi se niz ulicu.
Začudo, vučica ih je pratila.
„Čemu ova iznenadna znatiželja, oče?“, upitala ga je Polgara kad su se
malo udaljili.
„Hoću da saznam koliko je zapravo delotvorna ta kletva kojom su Dali
okružili Kel. Ako je to nešto što može da se nadvlada, možda ćemo ipak
naleteti na Zandramas kad stignemo tamo.“ Našli su Grolima kako sedi na
podu dodeljenog mu šatora.
I Jobičajeni surovi izraz lica je kod ovoga smekšao, a njegove uevideće
oči su izgubile žar grolimskih sveštenika. Njegovo lice je čak bilo ispunjeno
nekakvom zadivljenošću.
„Kako je, prijatelju?“, prisno ga upita Belgarat.
„Ne žalim se“, odgovorio je Grolim. Ove reči su bile veoma i'udne s
obzirom na to da ih je preko usana prevalio Torakov sveštenik.
„Zašto si hteo da uđeš u Kel? Zar nisi znao za kletvu?“
„Nije to kletva, već blagoslov.“
„Blagoslov?“
„Čarobnica Zandramas mi je naredila da pokušam da nađem sveti grad
Dala“, nastavio je Grolim. „Rekla mi je da ću biti u/.nesen ako ga nađem.“
Meko se osmehnuo. „Mada, smatram da je zapravo htela da se uveri koliko
je snažna čarolija, te da odredi da li bi joj bilo bezbedno da sama dođe.“
„Cenim da ne bi.“
„Teško je to reći. Zadobila bi veliku prednost ako bi pokušala.“ „Ja bih
teško prednošću nazvao oslepljenje.“
„Ali ja nisam slep.“
„Zar nije to svrha čarolije?“
„O, ne. Ne mogu da vidim svet oko sebe, ali to je zato što vidim nešto
drugo - nešto što moje srce ispunjava radošću.“ „Tako znači. A šta je to?“
„Gledam božje lice, prijatelju moj, i gledaću ga do kraja života.“
 Treće poglavlje

Uvek je bila tu. Čak i dok su se probijali kroz duboku, hladnu šumu,
osećali su da se nadnosi nad njima, nepomična, bela i uzvišena. Planina nije
napuštala njihove oči, ispunjavala im je raisli i snove. Svileni je postajao sve
uznemireniji kako su se dan za danom primicali tom gorostasu. „Kako ljudi
išta rade u ovom delu sveta kad im ono ispunjava pola neba?“, prasnuo je
jednog sunčanog popodneva.
„Možda je prosto zanemaruju, Keldare“, razdragano će Kadifa. „Kako
mogu da zanemare nešto toliko veliko?“, navaljivao je. „Pitam se da li ona
zna koliko se razmeće i koliko je to bezobrazno.“
„Sad već pričaš gluposti“, rekla je. „Planinu baš briga kako se mi
osećamo zbog nje. Ona će još dugo biti tu nakon što mi umremo.“ Zastala je.
„Da li te to zapravo muči, Keldare? To što si naišao na nešto stalno usred
prolaznog života?“
„Zvezde su stalne“, istaknu on. „I prašina je, ako ćemo pravo, ali se ne
nameću kao ova grdosija.“ Osvrnuo se prema Zakatu i upitao ga: „Da li se
iko popeo na vrh?“
„Zašto bi iko pokušavao?“
„Da bi je pobedio. Dabi je smanjio.“ Smejao se Svileni. „Ovo je još
gluplje, zar ne?“
Zakat je, međutim, zamišljeno gledao nadnoseće prisustvo šlo je
ispunjavalo južno nebo. „Ne znam, Keldare“, oglasi se konačno. „Nikad
nisam razmišljao o mogućnosti borbe s planinom. Lako je pobediti ljude, ali
pokoriti planinu - to je već nešto sasvim drugačije.“
„Da li bi joj to išta značilo?“, upita Eriond. Mladić je toliko retko govorio
da im se ponekad činio mutavijim i od Tota.
Odskora je postao još povučeniji. „Možda bi vam planina poželela
dobrodošlicu“, reče nežno. „Možda je mnogo usamljena. Možda želi da
podeli ono što ona vidi s nekim dovoljno odvažnim ko bi se popeo da
pogleda.“
Zakat i Svileni razmeniše duge, skoro gladne poglede. „Trebaće dosta
konopca“, reče Svileni rasejano.
„Verovatno i nekakve alatke“, dodade Zakat. „Nešto što bi se zabilo u led
i držalo te dok se penješ.“
„Durnik bi mogao nešto da nam smisli.“
„Hoćete li vas dvojica prestati?“, mrzovoljno će Polgara. „Trenutno
imamo i prečeg posla.“
„Samo razmišljamo, Polgara“, bezbrižno uzvrati Svileni. „Ovo šlo sad
radimo neće doveka trajati, a kad se završi... ko zna?“ Svi su se neznatno
promenili zbog planine. Govor je postajao sve manje nužan i svi su dugo
razmišljali, što su pokušavali da podele jedni s drugima tokom tihih trenutaka
kraj vatre na kraju dana. Putovanje im je preraslo u nekakvo pročišćenje i
isceljenje, le su se svi zbližili na putu k toj usamljenoj neizmernosti.
Gariona je jedne noći probudilo svetlo jarko kao da je svanuo dan.
Izmigoljio se iz ćebadi i podigao platno šatora. Izašao je pun mesec i ispunio
je svet svojom bledom svetlošću. Planina je stameno i bleštavo stajala
nasuprot zvezdanom crnilu noćnog neba, sjajeći ledenim žarom koji mu se
učinio kao živ.
Krajičkom oka zapazio je pokret. Tetka Pol je izašla iz šatora koji je
delila s Durnikom. Na sebi je imala belu odoru koja je izgledala kao da
odražava blistavost planine što se kupala na mesečini. Na tren je stajala u
mukloj zamišljenosti, a potom se osvrnula. „Durniče“, tiho je promrmljala,
„dođi da vidiš ovo.“
Durnik je izašao iz šatora. Bio je nag do pojasa pa je njegov srebrni
medaljon zasjao na mesečini. Obgrlio je rukom Polgaru oko ramena i njih
dvoje su sad stajali upijajući krasotu te najsavršenije večeri.
Garion ih umalo nije dozvao, ali ga je nešto u poslednjem trenutku
zaustavilo. Trenutak koji su delili bio je previše ličan da bi ga prekidao.
Nakon nekoliko trenutaka tetka Pol je nešto prošaputala svom suprugu i njih
dvoje su se smešeći okrenuli i držeći se za ruke vratili se u šator.
Garion je tiho spustio platno šatora i vratio se pod ćebad.
Šuma se postepeno menjala dok su napredovali u pravcu jugozapada.
Dok su još bili u planinama, drveće je bilo zimzeleno s pokojom jasikom.
Kako su se približavali dolinama i podnožju ogromne planine, sve češće su
nailazili na šumarke bukve i bresta. Onda su na kraju zašli u šumu drevnih
hrastova.
Dok su jahali pod velikim senovitim granama, Gariona je krajolik
podsetio na Šumu drijada u južnoj Tolnedri. Pogledavši svoju ženu, otkrio je
da ni njoj nije promakla sličnost. Obuzelo ju je neko osećanje sanjivog
zadovoljstva i kao da je osluškivala glasove koje je samo ona mogla čuti.
Bilo je to oko podneva jednog predivnog letnjeg dana kad su naišii na još
jednog putnika - sedobradog čoveka u odeći od jelenje kože. Drške alata koji
su štrčali iz krcatih torbi na leđima njegove mazge ukazivale su na to da se
radi o kopaču zlata, o jednoj od onih usamljenih skitnica koje su lutale po
divljini čitavog sveta. Jahao je na razbarušenom planinskom poniju toliko
niskom da je jahač skoro dodirivao zemlju stopalima.
„Učinilo mi se da sam čuo nekog kako se približava iza mene“, rcče
kopač zlata kad su Garion i Zakat, obojica u verižnjačama i sa šlemovima na
glavi, dojahali do njega. „Nema mnogo naroda u ovim šumama. To sve zbog
kletve i tako to.“
„Mislio sam da kletva deluje samo na Grolime“, reče Garion. „Mnogi
veruju da se ne isplati rizikovati. Kuda ste se zaputili?“ „U Kel“, odgovori
Garion. Nije bilo mnogo smisla tajiti. „Nadam se da ste pozvani. Svet u Kelu
ne pruža dobrodošlicu neznancima kojima se prosto čefne da odu tamo.“
„Znaju da dolazimo.“
„Aha. Pa dobro onda. Čudan je taj Kel i čudan narod živi tamo. Naravno,
svako bi postao čudan da tako živi pod onom planinčinom. Ako vam ne
smetam, jahao bf s vama do skretanja ka Balasi na nekol'ko kilometara
odavde.“
„Slobodno“, reče mu Zakat. „Zar sad ne propuštate lepo vreme za
kopanje zlata?“
„Prošle zime sam ostao zarobljen u planinama“, odgovori starac. „Nestalo
mi je zaliha. Osim toga, ponekad mi zafali društva i razgovora. Poni i mazga
lepo znaju da slušaju, ali slabo odgovaraju, a vukovi tamo gore toliko jurcaju
na sve strane da ne mos s njima ni da započneš pošten razgovor.“ Pogledao je
vučicu i potom joj se, na Garionovo iznenađenje, obratio na njenom jeziku:
„Kako je, majko?“ Naglasak mu je bio užasan i govorio je zastajkujući, ali je
bez sumnje izgovorio to na vučjem jeziku.
 „Kako zanimljivo!“, rekla je iznenađeno. Potom je odgovorila
uobičajenim otpozdravom: „Zadovoljna sam.“
„Drago mi je da to čujem. Kako to da putuješ s ljudskim bićima?“
„Pridružila sam se njihovom čoporu na neko vreme.“
„A tako.“
„Kako ste naučili jezik vukova?“, upitao ga je Garion začuđeno.
„Dakle, prepoznali ste ga.“ Starac je zazvučao zadovoljno zbog toga iz
nekog razloga. Zavalio se u sedlu. „Većinu života provedoh tamo gore gde su
samo vukovi“, objašnjavao je. „Učtivo je da se nauči komšijski jezik.“
Nasmešio se. „Da budem iskren, u početku ništa nisam shvatao, ali ako
čovek oslušne dovoljno strpljivo, polako počinje da razumeva. Jednom pre
pet godina proveo sam zimu s čoporom u njihovoj jazbini. To mi je prilično
pomoglo.“
„Nisu vam valjda dozvolili da živite s njima?“, upita Zakat. „Potrajalo je
dok se nisu navikli na mene“, priznade starac, „ali bio sam koristan pa su me
nekako prihvatili.“
„Kako ste im koristili?“
„Jazbina je bila mala za sve pa sam dovukao sav onaj alat.“ Palcem je
pokazao iza sebe na teretnu mazgu. „Izdubio sam im jazbinu i bili su mi
zahvalni na tome. A posle nekog vremena sam pazio na njihove štence dok su
ostali lovili. Dobri su to vučići. Igraju se ko mačići. Mnogo kasnije posle
toga hteo sam da se združim s medvedom. To mi vala nije pošlo za rukom.
Medvedi se drže na udaljenosti. Use i u svoje kljuse - takvi su sve vreme. A
jeleni su previše plašljivi da bi’ uopšte pokušao da im se približim. Daj ti
meni vukove i biću srećan.“
Poni starog kopača zlata nije bio vrlo brz, tako da su ih ostali uskoro
sustigli.
„Jeste li imali sreće?“, upitao je Svileni starca dok mu se nos znatiželjno
cimao.
„Pomalo“, sedobradi mu uvijeno odgovori.
„Oprostite“, Svileni se izvinjavao. „Nisam hteo da zabadam nos.“ „U redu
je, brajko. Vidim da si iskren čovek.“
Kadifa je prikrila pomalo podrugljiv kikot.
„Navikao sam tako“, nastavio je starac. „Nikad nije pametno da se šetaš
okolo i svima se hvališ koliko si zlata našao.“
 „To mi je svakako jasno.“
„Obično i ne nosim mnogo sa sobom kad se spustim u niže predele, samo
onoliko koliko mi je potrebno da kupim potrep-.1 ine. Ostalo mi je sakriveno
gore u planinama.a
„Zašto se onda bavite time?“, upita ga Durnik. „Mislim, zašto .vo svoje
vreme provodite tražeći zlato? Ako ga ne trošite, zašto .<• onda mučite?“
„I to je posao.“ Starac je slegnuo ramenima. „Osim toga, pruža mi dobar
izgovor da budem gore u planinama. Čovek se oseti neozbiljno ako to radi
bez razloga.“ Ponovo se široko nsmehnuo. „A tu je i naročito zadovoljstvo
kad naiđeš na deo potoka sa zlatom. Ko što se kaže u narodu, nalaženje je
zabavnije od trošenja, a zlato je baš lepo za oko.“
„O, svakako jeste“, Svileni se strastveno složio.
Stari kopač zlata pogledao je vučicu, a potom Belgarata. ..Vidim po
njenom ponašanju da ste vi vođa ove družine“, istaknu. Belgarat je bio malo
zatečen time.
„Naučio je njihov jezik“, objasnio mu je Garion.
„Baš zanimljivo“, reče Belgarat i ne znajući da reaguje isto kao što je i
vučica pre njega.
„Hteo sam da posavetujem ovu dvojicu mladića, ali izgleda da ste vi taj
koji bi trebalo to da čuje.“
„Svakako ću vas saslušati.“
„Dali su vam čudan svet, prijatelji, i imaju zdravo čudnih praznoverica.
Neću tvrditi kako ove šume smatraju svetim, ali su im vala značajne. Ne bi’
vam savetovao da sečete ova stabla i i/begavajte, kako god znate i umete, da
bilo šta ili bilo koga nbijete dok ste ovde.“ Pokazao je na vučicu. „Ona već
zna za lo. Sigurno ste primetili da neće ovde da lovi. Dali neće krvlju da
kaljaju ovu šumu. Da sam na vašem mestu, poštovao bi’ to. Dali mogu biti
od velike pomoći, ali ako se ogrešite o njihovu veru i običaje, grdno će vam
zagorčati život.“
„Zahvaljujem vam na savetima“, reče Belgarat.
„Nije na odmet da vam prenesem ono što sam naučio“, odvrati starac.
Pogledao je dalje niz stazu. „E, pa“, prozbori. „Dovde ću s vama. Eno ga put
za Balasu tamo napred. Bilo mi je drago što smo popričali.“ Učtivo skinu
šešir pozdravljajući Polgaru, zatim pogleda u vučicu. „Ostaj dobro, majko“,
reče joj i podbode svog ponija. Poni se zalete u trupkav kas i skrenu kod
okuke na put u Balasu te se uskoro izgubiše s vidika.
„Baš je mio ovaj starac“, reče Se’Nedra.
„I koristan“, dodade Polgara. „Bolje da preneseš vesti ujaku Beldinu, oče.
Reci mu da se ostavi zečeva i golubova dok smo u ovoj šumi.“
„Potpuno sam smetnuo to s uma“, reče Belgarat. „Evo, odmah ću ja to.“
Podigao je glavu i zažmurio.
„A je l' stvarno može onaj matori prikan da priča s vukovima?“, upitao je
Svileni Gariona.
„Naučio je jezik“, odgovori Garion. „Ne govori ga tečno, ali ga razume.“
„Ja sam ubeđena da zna više no što govori“, reče vučica.
Garion je zurio u nju, pomalo pometen činjenicom da je razumela njihov
razgovor.
„Jezik ljudskih bića nije težak za učenje“, odvratila je. „Kao što ljudsko
biće s belim krznom na licu reče, brzo se uči ako samo pomno slušaš. Ali ne
bih da pričam vašim jezikom“, dodade prekorno. „Govor ljudskih bića doveo
bi me u opasnost da se ugrizem za jezik.“
Iznenada mu nešto pade na pamet i bio je potpuno uveren da je u pravu.
„Deda“, pozva.
„Nemoj sad, Garione. Zauzet sam.“
„Sačekaću.“
„Da li je važno?“
„Mislim da jeste.“
Belgarat je znatiželjno otvorio oči. „O čemu se radi?“
„Sećaš li se onog razgovora u Tol Honetu? Onog jutra kad je pao sneg?“
„Recimo da se sećam.“
„Prićali smo o tome da nam se čini kako se sve što se dešava vcć ranije
dogodilo.“
„ A da, sad se sećam.“
„Rekao si da kad su se dva proročanstva razdvojila, sve je nekako stalo i
da budućnost ne može da se desi dok se ona ponovo ne spoje. Onda si rekao
da dok se to ne desi, moramo da prolazimo kroz iste nizove događaja iznova i
iznova.“
„Jesam li stvarno to rekao?“, starac je izgledao zadovoljan sobom.
„Prilično duboka misao, zar ne? Ali šta si sad hteo da kažeš? Zbog čega to
spominješ?“
„Zato što mislim da se nešto upravo ponovilo.“ Garion se zagledao u
Svilenog. „Da li se ti sećaš onog tragača za zlatom kojeg smo sreli u Gar og
Nadraku kad smo nas trojica išli u Klol Mišrak?“
Svileni nesigurno klimnu glavom.
„Da nije ovaj starac s kojim smo upravo razgovarali skoro pa istovetan
onome?“
„Sad kad si mi to spomenuo...“, Keldar začkilji. „U redu onda, Melgarate,
šta ti misliš šta ovo znači?“
Belgarat začkilji ka lisnatim granama nad njima. „Deder da i.izmislim
malo o tome. Svakako ima pojedinih podudarnosti. Njih dvojica jesu isti tip
čoveka i obojica su nas upozorila na nesto. Mislim da je bolje da pozovem
ovamo Beldina. Ovo bi moglo biti značajno.“
Plavokrili jastreb dojezdio je među njih tek nakon četvrt ('tisa. Nakon što
je povratio ljudsko obličje, strogo je zahtevao objašnjenje: „Šta si se sad
tol’ko uzbudio?“
„Upravo smo sreli nekoga“, odgovori Belgarat.
„Svaka čast.“
„Mislim da je ovo vrlo bitno, Beldine.“ Tada je Belgarat na brzinu
objasnio svoju teoriju o ponavljanju događaja.
„Malo ti je gruba i falična teorija" promrmlja Beldin, „ali tu ništa nije
čudno. Tvoja nagađanja su prosto takva.“ Začkiljio je na jedno oko. „Mada,
koliko sam ispratio, rekao bih da je tačna.“
„Hvala“, suvo će Belgarat. Potom je opisao oba susreta, onaj u Gar og
Nadraku i ovaj skorašnji. „Sličnosti su prilično velike, zar ne?“
„Slučajnost?“
„Zanemarujući činjenice s tvrdnjom da su puke slučajnosti najbolji je
način za koji ja znam da upadneš u nevolju.“
„U redu, onda. Zasad ćemo pretpostaviti da nije slučajnost.“ Patuljak
čučnu u prašinu pored puta, a lice mu se iskrivi kad je utonuo u misli. „Zašto
ne bismo tu tvoju teoriju malo unapredili?“, razmišljao je naglas. „Da se
usredsredimo na mogućnosti da se ta ponavljanja dešavaju u značajnim
trenucima jednog niza događaja.“
„Nešto kao putokazi?“, predložio je Durnik.
„Upravo tako. Ni sam se ne bih bolje izrazio. Elem, pretpostavimo da ti
putokazi upućuju na vrlo značajne stvari koje su na samom pragu da se dese
- te ih možemo smatrati upozorenjima “
„Mnogo ima tu ’pretpostavki’“, sumnjičavo će Svileni. „Cenim da si se
zaputio u carstvo čistog nagađanja.“
„Kuražan si ti momak, Keldare“, podrugljivo odvrati Beldin. „Moguće je
da nešto pokušava da te upozori na opasnost, a ti odlučuješ da zanemariš
upozorenje. To je ili vrlo hrabro ili vrlo tupavo. Naravno, samo zbog tebe
sam ubacio ovo ’hrabro’, a ne nešto drugo.“
„Jedan poen za njega“, promrmlja Kadifa.
Svileni je malo porumeneo. „Ali kako možemo da znamo šta će se
desiti?“, prigovorio je.
„Pa ne možemo znati“, umešao se Belgarat. „Prilike upućuju na to da
bolje pripazimo, ništa više. Upozoreni smo. Ostalo je na nama.“
Dodatno su pazili kad su te večeri podizali šatore. Polgara je na brzinu
zgotovila večeru i čim su završili s obrokom, ugasili su vatru. Garion i
Svileni su preuzeli prvu stražu. Namestili su se na vrhu brežuljka iza logora i
odatle su piljili u mrak. „Mrzim ovo“, šapnu Svileni.
„Šta to?“
„Da znam da će se nešto desiti, a da ne znam tačno šta. Voleo bih da ona
dvojica matoraca zadrže svoja nagađanja za sebe.“ „Da li više voliš
iznenađenja?“
„Bolje je i iznenađenje nego da živiš s ovakvom strepnjom. Živci mi više
nisu kao što su nekad bili.“
„Ponekad si previše napet. Vidi samo koliko je uzbudljivo sve to
iščekivanje.“
„Sad si me grdno razočarao, Garione. A ja mislio da si prijatan i razuman
mladić.“
„Šta sam sad loše rekao?“
„Iščekivanje. U ovom slučaju, to ti je isto kao da si rekao 'briga’, a briga
nije dobra za svakoga.“
„Ali to je samo jedan način da budemo spremni u slučaju da se nešto
desi.“
„Ja sam rođen spreman, Garione. Zato sam uspeo ovoliko dugo da
poživim, ali sad se osećam nategnuto poput žice na lauti.“ „Probaj da ne
razmišljaš o tome.“
 „Ma, naravno“, podsmešljivo će Svileni. „Samo da neće to onda poraziti
celu svrhu tog upozorenja? Zar ne bi trebalo baš da razmišljamo o tome?“
Sunce još nije izašlo kad se Sadi vrlo polako vratio u logor i sve ih
redom šapatom upozoravao: „Ima nekog u blizini“, šapnuo je nakon što je
zagrebao po platnu Garionovog šatora.
Garion se iskotrljao iz ćebadi i nagonski se mašio mača. Onda je zastao.
Stari kopač zlata ih je upozorio da ne prolivaju krv. Da li je ovo bio taj
događaj koji su čekali? Ali da li je trebalo da poštuju zabranu ili je trebalo
da je prekrše zarad nekog višeg cilja? Međutim, nije bilo vremena za
kolebanje. S mačem u rukama, Garion je pojurio iz šatora.
Svetlost je bila one naročite čelične nijanse dok se širila sa bezbojnog
neba pred izlazak sunca. Nije stvarala senke, a ono što se nalazilo pod
hrastovima prostranih grana nije bio mrak, već tamnije svetlo. Garion se brzo
kretao, nagonski je izbegavao nanose godinama starog lišća i opale grane
koje su ležale svud po tlu ove drevne šume.
Zakat je s isukanim mačem stajao na vrhu brežuljka.
„Gde su?“ Garionov glas nije čak bio ni šapat, već pre izdah.
„Prilazili su s juga“, šapnuo mu je Zakat.
„Koliko ih je?“
„Teško je reći.“
„Da li pokušavaju da nam se prišunjaju?“
„Nije mi tako delovalo. Možda su se oni koje smo videli sakrili iza
drveća, ali prosto su došetali kroz šumu.“
Garion se zapiljio po sve jasnijem svetlu. Ubrzo ih je ugledao. Odeveni u
bele duge košulje, nisu ni pokušavali da se sakriju. Pokreti su im bili
promišljeni i izgledalo je kao da su blaženi i neishitreni. Prilazili su u jednom
redu, svaki je od onog ispred bio udaljen oko deset metara. Bilo je nečeg vrlo
jezivog u načinu na koji su se kretali kroz šumu.
„Samo im još baklje fale“, reče Svileni stojeći tačno iza Gariona. Niski
čovek nije uopšte pričao tiho.
„Tiše!“, prosikta Zakat.
„Zašto? Znaju da smo tu.“ Svileni se zvonko nasmejao. „Sećaš li se,
Garione, onomad kad smo bili na ostrvu Verkat? Nas dvojica smo pola sata
proveli šunjajući se kroz vlažnu travu prateći Varda i njegove, a potpuno sam
siguran da su sve vreme znali da smo tamo. Mogli smo prosto da im priđemo
i da uštedimo na neugodnostima.“
„O čemu to pričaš, Keldare?“, upitao je Zakat promuklim šapatom.
„Ovo je još jedno od tih Belgaratovih ponavljanja“, Svileni slegnu
ramenima. „Garion i ja smo već prošli kroz to.“ Uzdahnuo je žalosno. „Život
će postati užasno dosadan ako se ništa novo više ne desi.“ Utom se okrenuo
ka prilikama u belim odorama u šumi i glasno povikao: „Ovde smo!“
„Jesi li poludeo?“, uzviknu Zakat.
„Valjda nisam, ali znaš kako je, ludaci nikad toga nisu svesni, /.ar ne? Ovi
ljudi su Dali, a ja iskreno ne verujem da su oni ikoga povredili još od
nastanka vremena.“
Vođa neobične kolone zastade u podnožju brežuljka i smaknu kapuljaču
svoje bele odore. „Očekivali smo vas“, oglasio se. „Sveta proročica nas je
poslala da vas bezbedno dovedemo u Kel.“
 Četvrto poglavlje

Keva, kralj Dreznije, bio je uzrujan tog jutra. Načuo je prethodne večeri
razgovor između svoje majke i izaslanika Anega, kralja Čereka, a njegova
uzrujanost je proizašla iz izvesne moralne nedoumice. Da prizna svojoj majci
da je prisluškivao nije dolazilo u obzir, tako da nije mogao o tome da
razgovara s njom dok ona ne načne temu. Malo je verovatno bilo da će ona to
učiniti, tako da se Keva našao u ćorsokaku.
Treba naglasiti da Keva ne bi samo tako narušavao privatnost svoje
majke. U osnovi je bio pristojan dečko. Ali je takođe bio i Dreznijac. U tom
narodu čučala je nasledna crta koja bi se u nedostatku bolje reči mogla
opisati kao znatiželja. Svi su ljudi znatiželjni u određenoj meri, ali kod
Dreznijaca se ona graniči sa svakodnevnom potrebom. Neki tvrde da je
upravo ta njima svojstvena radoznalost dovela špijunažu na položaj državnog
posla. Ostali s istim žarom ističu da su pokolenja bavljenja špijunažom
izbrusila prirodnu znatiželju kod Dreznijaca do fine oštrine. Rasprava je
mahom poput one o kokoški i jajetu i podjednako je toliko besmislena. Još
kao vrlo mali, Keva je neupadljivo pratio jednog zvaničnog dvorskog špijuna
i tako otkrio ormar skriven iza istočnog zida majčine sobe za primanje.
l’ovremeno bi se sakrio u njemu kako bi pratio stanje države ili bilo koje
bitne teme. Na kraju krajeva, bio je kralj i samim tim je iinao prava na sve
informacije. Smatrao je da će špijuniranjem saznati šta ga interesuje bez
dodatnog zamaranja majke da mu isto to prenese. Keva je imao obzira.
Dotični razgovor ticao se zagonetnog nestanka vojvode od Trelhajma,
njegovog broda Morske ptice, kao i nekoliko drugih osoba, uključujući i
vojvodinog sina Unraka.
Barak, vojvoda od Trelhajma, smatra se u određenim krugovima
nepouzdanom osobom, a što se tiče ostalih koji su nestali s njim, nisu bili
ništa bolji od njega. Alornski kraljevi su se uznemirili zbog mogućnosti prave
katastrofe koja bi proizišla iz lutanja Baraka i njegovih saputnika po ko zna
kojem okeanu.
Ono što je mladog kralja Kevu brinulo, naime, nisu bile nasumične
nedaće, već činjenica da je njegov prijatelj Unrak bio pozvan da učestvuje, a
on lično nije. Nepravda ga je izjedala. Kao da je upravo činjenica da je bio
kralj njega odmah isključivala iz bilo čega što bi se čak delom smatralo
opasnim. Svako se trudio iz petnih žila da Keva bude bezbedan i bezbrižan,
ali Keva nije hteo da bude bezbedan i bezbrižan. Bezbednost i bezbrižnost su
bili dosadni, a Keva je bio u godinama kad bi sve učinio samo da izbegne
dosadu.
Odeća mu je bila sva u crvenim tonovima dok je koračao inermernim
hodnicima boktorske palate tog zimskog jutra. Zastao je ispred velike
tapiserije i pravio se da je proučava. Napokon, kad se uverio da ga niko ne
gleda - ipak je to bila Dreznija, na kraju krajeva - šmugnuo je iza tapiserije
pa u prethodno spomenuti mali ormar.
Njegova majka je razgovarala s nadračkom devojkom Velom i Jarblekom,
neurednim ortakom princa Keldara. Zbog Vele bi se kralj Keva uvek
uznemirio. Ona je u njemu budila izvesna osećanja s kojima još nije bio
spreman da se nosi i stoga ju je mahom izbegavao. Jarblek je, s druge strane,
znao da bude vrlo zabavan. Uvek je pričao bez uvijanja, a često je bio
živopisan i načičkan psovkama čije značenje Keva još ne bi trebalo da zna.
„Pojaviće se oni, Porena“, uveravao je Jarblek Kevinu majku. „Baraku je
prosto dosadno i ništa više.“
„Ne bih se ja zabrinula da je samo njemu dosadno“, odgovorila je kraljica
Porena, „ali činjenica je da je ta nazovi dosada zarazna, a to me zaista brine.
Barakovi saputnici nisu baš najstaloženiji ljudi na svetu.“
„Upoznao sam ih“, progunđa Jarblek. „Tu bi mogla biti u pravu.“
Nekoliko trenutaka je špartao tamo-amo po sobi. „Naložiću našima da dobro
otvore oči ako se ovi pojave negde.“
„Jarbleče, ja imam najbolju obaveštajnu službu na svetu.“
„Možda i jeste tako, Porena, ali Svileni i ja imamo više ljudi od tebe.
Osim toga, imamo urede i skladišta na mestima za koja Dževelin još nije ni
čuo.“ Pogledao je Velu i upitao: „Da li bi htela nazad sa mnom u Gar og
Nadrak?“
„Po ovoj zimi?“, usprotivila se Porena.
 „Samo ćemo se bolje obući i to je to“, Jarblek slegnu ramenima.
„Šta ćeš tamo?“, upita Vela. „Ne zanima me da sedim i slušam dok ti
pričaš o poslu.“
„Mislio sam da odemo u Jar Nadrak. Čini mi se da Dževelinovi ljudi ne
uspevaju baš da saznaju šta to Drosta mulja.“ Zastao je i sumnjičavo se
zapiljio u kraljicu Porenu. „Osim ako u poslednje vreme nisu nešto pokupili
a ja još ne znam za to“, dodade.
„Zar bih ja nešto tajila od tebe, Jarbleče?“, upitala je pretvorivši se u
nevinašce.
„Vrlo verovatno - da. Ako si načula nešto, Porena, podeli to sa mnom. Ne
bih za džabe da prevalim toliki put, a pri tom zimi Jar Nadrak nije
najprijatnije mesto.“
„Još ništa ne znam“, odgovorila je ozbiljno. jarblek zagunđa. „Tako sam i
mislio. Dreznijci previše izgledaju kao Dreznijci da bi mogli neopaženo da se
kreću u Jar Nadraku.“ Pogledao je Velu i upitao: „I? Šta smo odlučili?“
„Zašto da ne?“, pristala je. „Nemoj ovo primati k srcu, Porena, ali taj tvoj
naum i trud da me pretvoriš u damu počinje malo da me ometa. Veruješ li mi
da sam juče napustila svoju sobu sa samo jednim bodežom? Mislim da mi
treba malo svežeg vazduha i ustajalog piva da razbistrim glavu.“
Kevina majka uzdahnu. „Pokušaj da ne zaboraviš baš sve čemu sam te
naučila, Vela.“
„Imam ja vrlo dobro pamćenje i znam da razlikujem Boktor od Jar
Nadraka. Za početak, Boktor lepše miriše.“
„Koliko dugo ćete biti odsutni?“, upita Porena vižljavog Jarbleka.
„Mesec ili dva, rekao bih. Bolje bi bilo da okolnim putem dođemo do Jar
Nadraka. Ne bih baš da se najavim Drosti.“
„U redu onda“, pristade kraljica. Utom se setila nečega. „Još samo nešto,
Jarbleče.“
„Šta to?“
„Vela mi je vrlo draga. Nemoj slučajno da ti se desi da je prodaš dok ste
u Gar og Nadraku. Veoma ću se naljutiti ako lako nešto uradiš.“
„Ko bi nju kupio?“, odvrati Jarblek. Zatim se iskezio i poskočio udaljivši
se kad se Vela istog trena mašila bodeža.

Večna Salmisra je nezadovoljno posmatrala svog trenutnog l'lavnog

evnuha Adisa. Pored toga što je bio nesposoban, Adis je bio aljkav. Njegova
odora duginih boja bila je umrljana od hrane, a teme i lice behu mu čekinjavi.
Zaključila je da on nikad nije bio ništa više od obične udvorice i sad kad se
popeo na položaj glavnog evnuha i tu se osetio manje-više bezbedno, predao
se najogavnijem razvratu. Trošio je zapanjujuće količine najkobnijih opijata
koji se mogu naći u Njisi, a pred nju je stalno dolazio gegajući se poput
mesečara izgubljenog pogleda. Neredovno se kupao te je spoj klime Stis
Tora i tih droga koje je uzimao njegovom telu davao kvaran, skoro užegao
miris. Pošto je zmijska kraljica sada kušala vazduh svojim palacavim
jezikom, nije samo osetila njegov smrad, već ga je i okusila u ustima.
Vukao se po mermernom podu ispred platforme prenoseći svojim
kukavnim, unjkavim giasom izveštaj o nečemu potpuno nebitnom. Nebitni
predmeti ispunjavali su dane glavnog evnuha. Potpuno se predao sitnicama,
pošto su važna pitanja bila van njegovih sposobnosti. On je s bezumnim
predavanjem čoveka užasno ograničenih sposobnosti razvukao beznačajnosti
van svake mere i o njima izveštavao kao da su od celosvetskog značaja.
Salmisra je posumnjala da on većinu vremena provodi bezočno se ne
zanimajući za predmete koji bi trebalo da od njega zahtevaju punu
posvećenost.
„To bi bilo dovoljno, Adise“, oglasila se piskavim šapatom. Telo joj se u
navojima nemirno kretalo po prestolu nalik na divan.
„Ali, moja kraljice“, pobunio se pošto je očito od pet vrsta opijata koje je
u sebe uneo od doručka postao odvažan, „ovo je izuzetno važno.“
„Tebi možda jeste. Mene ne zanima. Unajmi ubicu da Satrapu odseče
glavu i završi s tim.“
Adis je preneraženo zurio u nju. „A-ali, Večna Salmisra“, uplašeno je
ciknuo, „Satrap je veoma značajan za bezbednost države.“
„Satrap je bedna ulizica koja te podmićuje da bi ostao na položaju. Ne
služi nikakvoj svrsi. Ukloni ga i donesi mi njegovu glavu kao dokaz svoje
potpune odanosti i poslušnosti.“ „Nj-njegovu glavu?“
„To je onaj deo tela u kojem su oči, Adise“, podrugljivo je siktala.
„Nemoj greškom da mi doneseš stopalo. A sad se udalji.“
Trapavo se udaljavao unatraške ka vratima, klanjajući se na svakom
koraku ili dva.
„ A da, Adise“, dodala je, „nemoj više da si mi kročio u prestonu dvoranu
a da se prethodno nisi okupao.“
Zurio je u nju s tupim nerazumevanjem.
„Bazdiš, Adise. Od tvog smrada mi se želudac okreće. A sad sc gubi
odavde."
Otrčao je.
„O, moj Sadi“, uzdahnula je napola se obraćajući samoj sebi, „gde si
sada? Zašto si me napustio?“
Urgit, kralj Ktol Murgosa, imao je na sebi plavi prsluk i čakšire iste boje.
Sedeo je uspravno na bleštavom prestolu u Drođimskoj palati. Dževelinovo
lično mišljenje bilo je da Urgitova nova žena ima mnogo uticaja na kraljevu
promenu odeće, kao i na njegovo ponašanje. Urgit se nije dobro nosio s
napetostima braka. Izgledao je pomalo zbunjeno, kao da mu je u život ušla
itekakva izuzetna pometnja.
„Ovo je naša trenutna ocena stanja, vaše veličanstvo“, zaključio je
Dževelin svoj izveštaj. „Kal Zakat je toliko smanjio broj snaga u Ktol
Murgosu da biste mogli sasvim lako da ih poterate u more.“
„Lako pričaš, markiže Kendone“, odvrati Urgit pomalo drsko, „ali nešto
ne vidim da se vi Alorni laktate da svojim snagama pripomognete u tom
poterivanju.“
„Vaše veličanstvo je spomenulo pomalo osetljivo pitanje“, rcče Dževelin
istovremeno vrlo brzo razmišljajući. „Iako smo sc u početku dogovorili da
nam je zajednički neprijatelj i pretnja car Malorije, eoni neprijateljstva
između Alorna i Murga ne mogu se izbrisati za jednu noć. Da li zaista želite
čerečku flotu nadomak vaše obale ili čitavo more algarskih konjanika na
ravnicama Ktana i Hage? Alornski kraljevi i kraljica Porena svakako vam
mogu dati uputstva, ali komandanti na bojnom polju imaju običaj da tumače
kraljevska naređenja tako da odgovaraju njihovim predubeđenjima. Vaši
murški generali isto tako mogu da odaberu da loše protumače vaše naredbe
kad ugledaju hordu Alorna kako im se približava.“
„Tu si u pravu, valjda“, popustio je Urgit. „A šta je s tolnedranskim
legijama? Uvek su postojali dobri odnosi između Tolnedre i Ktol Murgosa.“
Dževelin se značajno nakašljao i potom razgledao okolo kao da
proverava ima li u blizini nepoželjnih slušalaca. Znao je da sad mora
obazrivo da kroči. Ispostavilo se da je Urgit daleko oštroumniji no što su
očekivali. I zaista, ponekad bi bio vijugav poput kakve jegulje i kao da je
tačno znao kako Dževelinov dreznijski sitničavi um radi. „Uzdam se u vas da
ovo što ću reći neće procuriti, vaše veličanstvo“, izjavio je polušapatom.
„Imaš moju reč, markiže“, Urgit je odvratio šapatom. „Mada, svako ko
poveruje u obećanje jednog Murga, a takođe i člana Urške dinastije, odaje da
loše procenjuje ljude. Murzi su čuveni kao nepouzdan narod, a svi Urzi su
potpuno ludi, samo da znaš.“ Dževelin je grickao nokat, čvrsto uveren da je
upravo nadigran. „Primili smo neke uznemirujuće vesti iz Tol Honeta.“
„Kakve vesti?“
„Znate kakvi su Tolnedranci - uvek iščekuju pravu priliku." „O, ništa mi
ne spominji, vrlo dobro znam“, Urgit se smejao. „Jedna od najdražih
uspomena iz detinjstva mi je kad je Taur Urgas, moj neprežaljeni otac,
zapenio da žvaće nameštaj pošto je primio poslednju ponudu od Rana
Boruna.“
„Pazite, vaše veličanstvo“, nastavio je Dževelin, „ne govorim da je lično
car Varana bilo kako umešan u to, ali činjenica je da su izvesni tolnedranski
plemići na visokom položaju već neko vreme u kontaktu s Mal Zetom.“
„To je prilićno uznemirujuća vest. Ali legije su pod Varaninom upravom.
Dok god se on suprotstavlja Zakatu, mi smo bezbedni.“
„To je tačno - dok god je Varana živ.“
„Da li ti to nagoveštavaš mogućnost državnog udara?“
„Nije nemoguće, vaše veličanstvo. Vaše sopstveno kraljevstvo je živi
dokaz za to. Uticajne porodice u severnoj Tolnedri još su besne zbog onoga
kako su Boruni i Anadili uspeli da postave Varanu na carski presto. Ako se
nešto desi Varani, a vlasti se ilomogne neki Vordu, Honet ili Horbit, sva
jemstva padaju u vodu. Savez između Mal Zeta i Tol Honeta bi mogao da
znači I »otpunu propast i za Murge i za Alorne. Štaviše, ako takav savez već
postoji tajno, a vi dovedete tolnedranske legije ovde u Ktol Murgos, i ako
odjednom dobiju uputstva da promene strane, naći ćete se priklješteni između
armija Toinedranaca i Malorijaca. Tako ja ne zamišljam prijatan način da se
provede leto.“ Urgit se stresao.
„Pod ovakvim okolnostima, vaše veličanstvo“, nastavio je Dževelin
glatko, „savetovao bih vam sledeće.“ Na prstima je prebrojavao stavke. „Kao
prvo: u Ktol Murgosu je znatno smanjeno malorijsko prisustvo. Kao drugo:
dovođenje alornske vojne sile unutar vaših granica ne bi bilo neophodno, a ni
mudro. Imate ilovoljno svoje vojske da isterate Malorijce i bilo bi
nesmotreno da dozvolimo bilo kakve slučajne sukobe između vašeg i naših
naroda. Kao treće: sumnjivo političko stanje u Tolnedri dovodi u pitanje da li
je mudro dovesti njihove legije ovamo.“
„Ček malo, Kendone“, pobuni se Urgit. „Došao si ovamo u Ralc Urgu sa
svakakvim blistavim govorancijama o savezima i zajedničkim interesima, a
sad kad je došlo vreme da se vojska pošalje na bojište, ti se povlačiš. Zašto
mi traćiš vreme?“
„Stanje se znatno promenilo otkad smo počeli pregovore, vaše
veličanstvo“, reče mu Dževelin. „Nismo očekivali povlačenje Malorijaca u
tolikom broju i svakako nismo očekivali nestabilnost u Tolnedri.“
„Pa šta ću onda ja dobiti iz svega toga?“
„Šta će Kal Zakat najverovatnije učiniti kad čuje da marširate na njegova
utvrđenja?“
„Okrenuće se i poslati čitavu smrdljivu vojsku nazad u Ktol Murgos.“
„Da se probija kroz čerečku flotu?“, upita Dževelin. „Setite se da je to
već pokušao nakon Tul Mardua. Kralj Aneg i njegovi berzerkeri potopili su
većinu njegovih brodova s vojskom."
„Tu jesi u pravu“, razmišljao je naglas Urgit. „Šta misliš da li bi Aneg bio
voljan da blokira istočnu obalu kako bi sprečio povratak Zakatove vojske?“
„Mislim da bi bio oduševljen. Čereci se raduju kao deca kad mogu da
potope tuđe brodove.“
„Doduše, trebaće mu pomorske karte kako bi se probio oko južnog vrška
Ktol Murgosa“, zamišljeno će Urgit.
Dževelin se nakašljao. „Ah, već ih imamo, vaše veličanstvo“, reče
skromno.
Urgit lupi pesnicom po naslonu svog prestola. „Sunce ti, Kendone! Ovde
si u svojstvu ambasadora, a ne kao uhoda.“ „Samo vežbam kako bih ostao u
formi, vaše veličanstvo“, uzgredno odgovori Dževelin. „Dalje“, nastavio je,
„pored čerečke flote u Istočnom moru, spremni smo da algarsku konjicu i
dreznijske kopljanike rasporedimo po severnoj i zapadnoj granici Goske, kao
i po severozapadnoj granici Arage. To bi Malorijcima u Ktol Murgosu
onemogućilo da pobegnu, a takođe bi i preprečilo omiljeni put Kala Zakata,
kojim dovodi osvajačke snage kroz Mišrak ak Tul, i još bi postavilo zid
prema tolnedranskim legijama u slučaju sporazuma između Tol Honeta i Mal
Zeta.
 Na taj način svako će manje-više braniti sopstvene teritorije, a Čereci
neće dozvoliti Malorijcima da se primaknu kontinentu, tako da možemo ovo
da sredimo kako svima najviše odgovara.“ „ Ah, ali takođe potpuno izoluje
Ktol Murgos“ Urgit je istakao činjenicu koju je Dževelin pokušao daprećuti.
„Ja ću svoje kraljevstvo iscrpeti time što ću vruć krompir izvaditi iz žara, n
onda Alorni, Tolnedranci, Arendi i Sendari mogu bez muke da ušetaju i
počiste sve Angarake na zapadnom kontinentu. Neće moći.“
„Imate Nadrake i Tule kao saveznike, vaše veličanstvo.“ „Menjaćemo
se“, suvo će Urgit. „Daj mi Arende i Rivance, a j.i ću tebi oberučke predati
Tule i Nadrake.“
„Mislim da je vreme da stupim u kontakt s mojom vladom M<> se tih
pitanja tiče, vaše veličanstvo. Već sam i ovako prekora-< io svoja
ovlašćenja. Potrebna su mi dalja uputstva iz Boktora.“ „Pozdravi mi Porenu“,
reče Urgit, „i poruči da joj se pridru-/ujem u srdačnim pozdravima našem
zajedničkom rođaku.“ Dževelin se osećao manje sigurno u sebe kad je
otišao.

Dete Tame porazbijalo je sva ogledala u svojim odajama u groliinskom

hramu u Balasi tog jutra. Već joj se i na licu videlo. Nejasno je ugledala
svetlucanje pod kožom obraza i čela i onda je razbila ogledalo koje joj je to
otkrilo... a zatim i svako drugo. Kad je završila, užasnuto je zurila u
posekotinu na dlanu. Svetlucanje joj je bilo prisutno i u krvi. S gorčinom se
prisetila neizmerne radosti kad je prvi put pročitala proročke reči: „I gle:
Dete Tame će se uzdići iznad svih ostalih i biće slavljeno svetlošću zvezda.“
Ali svetlost zvezda nije bio oreol niti aura. Svetlost je bila bolest koja se
postepeno širila po njoj.
Nije je obuzimao samo taj roj svetala. Sve češće su njene misli i sećanja,
pa čak i snovi, postajali tuđi. Stalno se budila vrišteći jer joj se isti san
iznova ponavljao. Činilo joj se da bestelesno i nepristrasno pluta u nekakvoj
nepojmljivoj praznini, posmatrajući bez znatiželje kako se kolosalna zvezda
okreće i koleba na svojoj putanji, kako se nadima i postaje rumenija dok
drhteći plovi ka svom gašenju. Nasumični drhtaji zvezde bez žiže nisu bili
zabrinjavajući sve dok nisu postali sve izraženiji. Tada je bestelesna i
bespolna svest u praznini osetila žmarce radoznalosti, a zatim odmah i straha.
Ovo je bilo pogrešno. Ovo nije bilo planirano. A onda se desilo. Džinovska
crvena zvezda je eksplodirala na mestu gde taj prasak nije smeo da se desi.
A pošto se to dogodilo na pogrešnom mestu, zahvaćene su i ostale zvezde.
Ogromna, rastuća lopta plamene energije mreškala se ka spolja, gutajući
sunce za suncem sve dok čitava galaksija ne beše progutana.
Svest u praznini oseti užasan bol u sebi kad je galaksija eksplodirala i tad
joj se na trenutak učinilo da postoji na više mesta odjednom. Uskoro više nije
bila jedno. „Ovo ne sme da bude“, svest reče bez glasa.
„Istina“, odgovorila je druga bezglasna svest.
To je bio taj užas od kojeg se Zandramas vrišteći budila iz noći u noć -
osećaj tuđeg prisustva kad je uvek pre toga postojalo savršeno samovanje
večnog jedinstva.
Pokušala je te misli ili sećanja da izbaci iz glave. Ali utom se začulo
kucanje na vratima njene odaje te je zato namakla kapuljaču svoje grolimske
odore kako bi sakrila lice. „Da?“, grubo se oglasila.
Vrata su se otvorila i vrhovni sveštenik ovog hrama uđe u odaju.
„Naradas je otišao, sveta čarobnice“, izjavio je. „Želeli ste da budete
obavešteni o tome.“
„Dobro“, rekla je bezizražajnim glasom.
„Glasnik je stigao sa Zapada“, nastavio je vrhovni sveštenik. „Donosi
nam vesti da se zapadnjački Grolim, jedan hijerarh, iskrcao na golu obalu
Finde i da se kreće preko Dalazije prema Kelu.“
Zandramas je osetila neznatni nalet zadovoljstva. „Dobro došao u
Maloriju, Agačače“, skoro je počela da prede. „Čekala sam te.“

Bilo je maglovito tog jutra kod južnog vrha ostrva Verkat, ali Gart je bio
ribar i dobro je poznavao te vode. Zaveslao je u praskozorje - više se
upravljao po mirisu zemlje iza sebe i osećaju preovlađujuće struje nego po
bilo čemu drugom. S vremena na vreme bi stao s veslanjem i uvukao mrežu
prazneći svu vrludavu, srebrnu ribu u veliku kutiju pod nogama. Tada bi
ponovo izbacio mrežu i nastavio da vesla dok bi se tek uhvaćena riba
praćakala i lupkala pred njim.
Jutro je bilo dobro za ribarenje. Gartu nije smetala magla. Znao je da su i
drugi čamci izašli, ali magla je stvarala privid da čitav okean ima za sebe i to
mu se dopadalo.
Upozorila ga je iznenadna struja. Hitro je ubacio vesla, prešao napred i
zazvonio na zvonu na pramcu kako bi brod koji se primicao obavestio da se
tu nalazi.
Utom ga je i video. Nikad u životu nije video takav brod. Bioje dugačak i
veliki. Njegov visoki kosnikbeše divno izrezbaren. Na desetine vesala ga je
pokretalo šušteći po vodi. Nije bilo greške u njegovoj proceni namene zbog
koje je brod napravljen. (iart je zadrhtao dokje preteće plovilo prolazilo.
Nedaleko od krme broda na ogradu je bio naslonjen ogromni i iđobradi
čovek u verižnoj košulji. „Kako sreća služi?“, povikao je Gartu.
„Valjano“, obazrivo odgovori Gart. Nije imao želje da podstakne brod s
tolikom posadom da se usidri i počne njegovu i ilui da izvlači napolje.
„Da li smo blizu južne obale Verkata?“, upita riđobradi i mpalija.
Gart omirisa vazduh i primeti blagi miris kopna. „Skoro ste je prošli“,
viknuo je. „Otprilike tu negde obala zaokreće na severoistok.“
Čovek u bleštavom oklopu pridruži se velikom riđobradom kod ograde.
Oklopnik je kacigu nosio pod miškom te je mogao da vidi njegovu crnu,
kovrdžavu kosu. „Tvoje je poznavanje ovih obala svake hvale vredno,
prijatelju“, reče on starinskim načinom pozdravljanja koje je Gart vrlo retko
čuo ranije, „a tvoja volja da ga s nama podeliš dobro govori o tvojoj
prigodnoj plemenitosti. Možeš li nas možda svetovati oko najkraćeg pravca
kako bismo do daleke Malorije stigli?“
„To bi zavisilo od toga kuda tačno želite da stignete u Maloriji“, odvrati
Gart.
„U najbližu luku“, reče riđobradi.
Gart je začkiljio i pokušao da se priseti pomorske karte koju je zaturio na
nekoj polici kod kuće. „Biće da je to Dal Zerba u jugozapadnoj Daleziji“,
viknu. „Da se ja pitam, krenuo bi’ pravo na istok još nekih deset-dvadeset
liga, a onda bi’ se upravio na severoistok.“
„Koliko nas duga plovidba iščekuje dok ne stignemo do luke te koju
imenova?“, zapita oklopnik.
Gart procenjivački začkilji prema dugačkom brodu ispred sebe. „To vam
zavisi koliko brzo se krećete“, odgovorio je. „Ima dotle dobrih trista i pedes’
liga ili tako nešto, ali moraćete opet da se udaljite ka pučini kako bi’ izbegli
Turinski greben. Vrlo je opasno u tim vodama, kako kažu, i niko se ne
usuđuje da prolazi tuda.“
„Po svoj prilici ćemo izgleda prvi biti, moj gospodaru“, oklopnik se
veselo obratio svom prijatelju.
Rmpalija uzdahnu i ogromnom šakom pokri oči. „Vala nećemo,
Mandoralene“, odvratio je žalosno. „Ako zaparamo dno na nekom
podvodnom grebenu, moraćemo da plivamo ostatak puta, a ti nisi obučen za
tu priliku.“
Veliki brod krenu da klizi nazad u maglu.
„Kakav vam je to brod?“, povika Gart ka nestajućem plovilu. „Čerečki
ratni brod“, uz primetan ton ponosa do njega dopre brundavi odgovor.
„Najveći je koji trenutno plovi.“
„Kako mu je ime?“, Gart je vikao skupivši šake oko usana.
„Morska ptica“‚ doplovi odjek imena do njega.
 Peto poglavlje

Nije to bio velik grad, ali arhitekturu takve prefinjenosti Garion nikad
ranije nije video. Nalazio se u maloj dolini u podnožju ogromnog vrha, te je
izgledalo kao da se odmara na krilu planine. Bio je to grad visokih, belih
tornjeva i mermernih kolonada. Niske zgrade pod tornjevima imale su često
čitave zidove od stakla. Bilo je tu prostranih travnjaka oko zgrada i šumaraka
u kojima su se krile mermerne klupe. Po travnjacima behu raspoređeni vrtovi
raznih oblika - živice i leje šarenog cveća koje su oivičavali oniži, beli
zidovi. U vrtovima i dvorištima zgrada razigrano su poskakivale fontane.
Iznenađeni Zakat zurio je u Kel.
„Nisam ni znao da je ovakvo nešto ovde!“, izjavio je.
„Niste čuli za Kel?“, upita ga Garion.
„Znao sam za Kel, ali nisam znao da izgleda ovako.“ Zakat je napravio
grimasu. „Pored ovako nečeg Mal Zet liči na gomilu udžerica, zar ne?“
„Vala i Tol Honet, čak i Melsin“, saglasi se Garion.
„Nisam ni znao da Dali umeju da sagrade valjanu kuću“, reče M.ilorijac,
„a sad mi pokažu ovako nešto.“
Tot se rukama obratio Durniku.
„Kaže da je ovo najstariji grad na svetu“, prevede ostalima Durnik.
„Sagrađen jemnogo pre nego što se svet razdvojio. Nije se promenio već
skoro deset hiljada godina.“
Zakat uzdahnu. „Onda su najverovatnije zaboravili svoje umeće gradnje.
Taman sam namerio da nekolicinu njihovih arhitekata privolim u službu. Mal
Zetu ne bi škodilo malo prolepšavanja.“
Tot je ponovo nešto pokazao rukama, a Durnik se na to n.imršti.
„Nemoguće da sam to dobro razumeo“, promrmlja. „A šta je rekao?“
„Eto, kako sam shvatio, ništa što su Dali ikada uradili nije bilo u
zaborav.“ Durnik pogleda svog prijatelja i upita ga: „Jesi li to mislio?“
 Tot klimnu potvrdno i ponovo pokaza rukama.
Durnik na to razrogači oči. „Kaže da sada svaki živi Dal zna sve što je
znao svaki Dal koji je ikada postojao.“
„Onda mora da imaju odlične škole“, predloži Garion.
Na to se Tot samo nasmešio. Bio je to neobičan osmeh, koji ji' tek
neznatno nagoveštavao sažaljenje. Potom je nešto pokazao I Hirniku, sišao s
konja i otišao.
„Kuda će sad?“, upita Svileni.
„Da poseti Siradis“, odgovori Durnik.
„Zar ne bi trebalo da idemo s njim?“
Durnik odmahnu glavom. „Ona će nas potražiti kad bude Npremna.“
Poput svih Dala koje je Garion dotad video, stanovnici Kela bili su
odeveni u jednostavne bele odore sa dugim kapuljačama na ramenima. Tiho
su hodali preko travnatih površina ili su Ncdeli u vrtovima, uglavnom u
grupama od po dvoje ili troje, i pri tom su ozbiljno razgovarali. Neki su nosili
knjige ili svitke. Ostali su bili praznih šaka. Gariona je to podsetilo na
sveučilištiu Tol Honetu ili čak u Melsini. Međutim, bio je ubeđen da se ova
zajednica učenjaka bavila daleko umnijim studijama od često neznatnih
istraživanja koja su ispunjavala život profesom na tim uzvišenim
institucijama.
Grupa Dala koja ih je dopratila do ovog krasotnog grada povela ih je
blago zakrivljenom ulicom do jednostavne kuće u udaljenom uglu jednog
pravougaonog vrta. Prastari čovek u beloj odori oslanjao se o štap na pragu
kuče. Oči su mu bile izrazito plave, a kosa snežnobela. „Dugo smo čekali na
vaš dolazak“, obrati im se drhtavim glasom, „kao što je Knjiga stoleća
predskazala da če u petom dobu Dete Svetla s pratnjom doći k nama u Kel i
zatražiti savet.“
„A šta će se zbiti sa Detetom Tame?“, upita ga Belgarat sja havši. „Hoće
li i Zandramas doći ovamo?“
„Neće, drevni Belgarate“, odgovori starac. „Iako neće ovamo doći, ona će
svoje smernice posve drugačije naći na drugo me mestu. Ja sam Dalan i moja
je dužnost da vas dobrodošle dočekam.“
„Da li ste vi vladar, Dalane?“, upita Zakat takođe sjahavši.
„Niko ovde ne vlada, care Malorije“, reče Dalan, „pa čak ni vi.“
„Čini mi se da dobro znate ko smo“, istaknu Belgarat. „Znamo za vas od
trena kad nam se knjiga s nebesa otvorila, jer su imena vaša velikim
pismenima zapisana u zvezdama. A sad ću vas odvesti do mesta gde ćete
moći da se odmorite i okrepite do susreta sa Svetom proročicom.“ Spustio je
pogled na neobično mirnu vučicu pored Gariona, a zatim na nestašnog
mladunca iza nje. „Kako si, sestrice?“, upita je zvaničnim tonom. „Zadovoljna
sam, prijatelju“, odgovorila je na vučjem jeziku. „Zadovoljan sam da je tako“,
odvrati on na njenom jeziku.
„Je l' svi na belome svetu govore vučeći osim mene?“ pomalo jetko upita
Svileni.
„Hoćeš li možda časove?“ upita ga Garion.
„Neka, ne treba.“
Potom ih je starac hramajući poveo preko bujnog travnjaka ka velikoj
mermernoj građevini sa širokim, bleštavim stepeništem pred ulazom. „Ova
kuća beše sagrađena za vas na začetku trećeg doba, drevni Belgarate“ reče
starac. „Prvi kamen beše položen dana kad ste izneli Kuglu vašeg gospodara
iz Grada većne noći.“
„ Ah, bilo je to poprilično davno“, primeti čarobnjak.
„Doba su bila duga u početku“, saglasi se Dalan. „Sve su kraća iml.i.
Odmorite se. Pobrinućemo se za vaše konje.“ Zatim se sta-i okrenuo i
oslanjajući se na štap otišao nazad ka svojoj kući.
„Jednog dana će se Dal lepo pokloniti i izrecitovati ono što hoćeda kaže
bez sveg tog zamumuljenog blebetanja, a to će biti kraj sveta“, zareža Beldin.
„Hajdemo unutra. Ako je ova kuća tu tooliko dugo koliko ovaj tvrdi da jeste,
onda će prašine biti do kolena i neko će morati to sve da počisti.“
„Nisi valjda od svih ljudi ti iznenada postao čistunac, ujače?“, mojala se
Polgara dok su se peli mermernim stepenicama.
„Nemam ja ništa protiv malo prljavštine, Pol, ali od prašine prosto
kijam.“
Uprkos svemu, unutrašnjost kuće beše besprekorna. Svilenkiste zavese
visile su na prozorima i nadimale se na miomirisnom letnjem lahoru, a
nameštaj, iako neobično napravljen i potpuno stranog izgleda, bio je veoma
udoban. Zidovi su unutar kuće bili naročito zaobljeni, nigde nije bilo
ćoškova.
Lutali su po toj čudnovatoj kući pokušavajući da se naviknu na nju.
Zatim su se svi okupili u prostranoj zasvođenoj središnjoj l'iostoriji u kojoj je
iz male fontane curkala voda niz jedan zid.
„Nema stražnieg izlaza“, kritički izjavi Svileni.
„Planiraš li ti to negde da ideš, Keldare?“, ljubopitljivo će Kadifa.
„Nigde naročito, samo mi je draže da postoji i ta mogućnost u slučaju da
zagusti."
„Uvek možeš da klisneš kroz prozor, ako ustreba.“
„To je za amatere, Lizel. Samo studenti prve godine na akademiji skaču
kroz prozore.“
„Znam, ali ponekad moramo i mi da improvizujemo.“ Garion je začuo
neobičan zvuk nalik žamoru. Isprva je pomislio da je to fontana, ali nekako
nije baš zvučalo kao žubor vode. „Šta misliš, da li bi imali nešto protiv ako
bismo izašli i razgledali okolo?“, upita Belgarata.
„Bolje da prvo malo sačekamo. Kako da ti kažem, ovde su nas smestili.
Još ne znam da li od nas očekuju da ostanemo unutra ili šta već. Hajde da
ispipamo malo situaciju pre nego što išta uradimo. Ovi Dali, a naročito
Siradis, imaju nešto što nam je neophodno. Hajde da ih ne uvredimo.“ Onda
se obratio Durniku: „Da li ti je Tot barem nagovestio kad bi otprilike ona
mogla da nas poseti?“
„Nije baš, ali nešto mi govori da nećemo dugo čekati.“
„To nam i ne pomaže mnogo, brate mili“, reče Beldin. „Dali imaju čudno
poimanje vremena. Sve prate po dobima, a ne po godinama.“
Zakat je prilično detaljno proučavao zid na nekoliko metara od fontane.
„Jeste li primetili da ovaj zid nije učvršćen malterom?“ Durnik mu se
pridruži, isuče nož iz kanija i njime povuče po tananoj liniji između dve
mermerne ploče. „Rastavljivi spoj s klinastim zatvaračem“, zamišljeno reče,
„i to vrlo tesno uglavljeno. Mora da su godinama gradili ovu kuću.“
„A vekovima čitav grad, ako je sve na taj način sastavljano“, dodade
Zakat. „Gde su naučili da rade sve ovo? I kada?“
„Najverovatnije za vreme prvog doba“, reče mu Belgarat.
„Prekini, Belgarate“, uzrujano se brecnu Beldin. „Sad zvučiš kao oni.“
„Uvek se trudim da pratim mesne običaje.“
„I dalje mi ništa nije jasno“, zavapi Zakat.
„Prvo doba pokriva period od stvaranja čoveka do dana kad je Torak
rascepio svet“, reče mu Belgarat. „Sam početak je pomalo nejasan. Naš
gospodar nikad nije tačno objasnio kad su on i njegova braća stvorili svet.
Cenim da niko od njih ne želi da priča o tome jer se njihov otac nije slagao s
tim. Mada, za cepanje sveta se prilično tačno zna kad se desilo.“
„Da li ste vi bili rođeni kad se to dogodilo, gospo Polgara?“, znatiželjno
upita Sadi.
„Nisam“, odgovori ona. „Moja sestra i ja smo rođene nešto kasnije.“
„Koliko kasnije?“
„Oko dve hiljade godina, zar ne, oče?“
„Otprilike, da.“
„Krv mi se ledi kad čujem kako olako pričate o hiljadama godina“, strese
se Sadi.
„Zbog čega mislite da su ovaj način gradnje naučili pre cepanja sveta?“,
upita Zakat Belgarata.
„Čitao sam delove Knjige stoleća“‚ reče starac. „Prilično podrobno
opisuje istoriju Dala. Nakon što se svet rascepio a Istočno more se izlilo, vi
Angaraci ste prebegli u Maloriju. Dali su bili svesni da će kad-tad morati da
prihvate vaš narod, pa su odlučili da se pretvaraju kao da su obični
zemljoradnici. Razrovali su sve svoje gradove, osim ovog.“
„Zašto je Kel ostao netaknut?“
„Nije bilo potrebe da ga razruše. Zapravo su se brinuli samo zbog
Grolima, a Grolimi ne mogu da dođu ovamo.“
„ Ali ostali Angaraci mogu“, prepredeno će Zakat. „Kako to da birokratiji
niko nikad nije prijavio postojanje ovakvog grada?“
„Najverovatnije su im pripomogli da zaborave“, reče Polgara. Oštro se
zagleda u nju.
„Nije to toliko teško, Zakate. Nagoveštaj ili dva mogu obično da izbrišu
sećanja.“ Izraz uzrujanosti joj iskrivi lice i ona prasnu: „Šta se to čuje?“
„Ja ništa ne čujem“, reče Svileni pomalo iznenađeno.
„Onda mora da su ti uši zapušene, Keldare.“
Uoči sutona nekoliko devojaka u mekim, belim odorama donesoše im
večeru na pokrivenim poslužavnicima.
„Kako vidim, stvari svuda na svetu isto stoje“, prevejano se obrati Kadifa
jednoj devojci. „Muškarci lenčare i raspredaju, a žene rade.“
„O, ne smeta nam“, iskreno odgovori devojka. „Istinska nam je čast da
služimo.“ Imala je velike tamne oči i bujnu, smeđu kosu.
„To je još gore“, reče Kadifa. „Prvo nas teraju sve da radimo, a onda nas
ubede da nam se to dopada.“
Devojka ju je zapanjeno pogledala, a potom se zakikotala. Zatim se s
osećajem krivice osvrnula oko sebe i porumenela.
Beldin je zgrabio kristalni kondir odmah nakon što su devojke ušle.
Nasuo je pehar i glasno ispio. Tada se zagrcnuo i isprskao pola prostorije
ljubičastom tečnošću. „Šta je ovo?“, zahtevao je ozlojeđeno.
„Voćni sok, gospodine“, pojasni smeđokosa devojka. „Sasvim je svež.
Ceđen je jutros.“
„Zar ga ne ostavljate još malo da fermentira?“
„Mislite li kad se pokvari? O, ne. U tom slučaju ga bacamo.“ On zakuka.
„ A šta je s pivom? Ili vinom?“
„A šta je to?“
„Nanjušio sam ja da nešto nije u redu s ovim mestom“, zareža patuljak
Belgaratu.
Polgara se, međutim, blaženo osmehnu.
„O čemu si ti to razglabala?“, upita Svileni Kadifu kad su Dalkinje otišle.
„Mislim na ono lupetanje.“
„Postavljanje temelja“, zagonetno mu odgovori. „Nikad nije na odmet
otvoriti se za razmenu misli.“
„Žene“, uzdahnu Svileni i zakoluta očima.
Garion i Se’Nedra se pogledaše, oboje su se prisetili kako su često i sami
izgovarali otprilike iste rečenice i uvek istim tonom na početku njihovog
braka. Potom su se oboje zasmejali.
„Šta je toliko smešno?“, sumnjičavo upita Svileni.
„Ništa, Keldare“, odvrati Se Nedra. „Ama baš ništa.“
Garion je te večeri slabo spavao. Žamor mu je odzvanjao u ušima i toliko
mu je smetao da ga je svaki put iznova odvraćao s praga sna. Narednog jutra
ustao je krmeljav i zlovoljan.
Naišao je na Durnika u prostranoj kružnoj prostoriji. Kovač je naslonio
uvo na zid nedaleko od fontane.
„Muči li te nešto?“, upita Garion.
„Pokušavam da nađem izvor onog zvuka“, reče Durnik. „Možda je nešto
u cevima. Voda u ovoj fontani mora da dolazi odnekud. Najverovatnije teče
kroz cevi koje se prostiru u zidu a onda ispod poda.“
„Da li bi voda koja teče kroz cevi mogla da pravi takav zvuk?“ Durnik se
nasmeja. „Nikad ne možeš znati kakav će zvuk dovod vode kroz cevi
proizvesti, Garione. Jednom sam video da su stanovnici napustili čitav grad.
Mislili su da je uklet. Ispostavilo se da je buka dolazila iz gradskog
vodovoda.“
Sadi je ušao u prostoriju odeven u svilenu odoru duginih boja. „Šareno“,
primeti Garion. Poslednjih nekoliko meseci evnuh je nosio tuniku, dokolenice
i sendarske plitke čizme.
Sadi slegnu ramenima. „Iz nekog razloga jutros čeznem za zavičajem“,
uzdahnuo je. „Mislim da bih ostatak života mogao zadovoljno da proživim
ako više nikad ne bih video nijednu planinu. Šta to radite, vrli Durniče? I
dalje proučavate građevinu?“
„Ne. Pokušavam da nađem odakle dolazi ova buka.“ „Kakva buka?“
„Zar je ne čujete?“
Sadi nakrivi glavu u stranu. „Čujem ptice tik ispred prozora“ reče, „i neki
potočić u blizini, ali to je sve.“
Garion i Durnik izmenjaše dug i zamišljen pogled. „Ni Svileni nije juče
ništa čuo“, priseti se Durnik.
„Zašto ne bismo sve probudili?“, predloži Garion.
„Neki i neće biti presrećni, Garione.“
„Preživeće. Rekao bih da je ovo važno.“
Bilo je smrknutih pogleda upućenih ka Garionu kad su ostali ulazili u
sobu.
„O čemu je reč, Garione?“, ogorčeno upita Belgarat.
„Ovo je nešto što bi ti, deda, nazvao eksperimentom.“ „Eksperimentiši
sam kad god hoćeš.“
„Opa, alasmo strogi od jutros“, reče Se'Nedra starcu. „Nisam dobro
spavao.“
„Baš čudno. Ja sam spavala kao odojče.“
„Durniče“, reče Garion, „da li bi, molim te, stao tamo?“ Pokazao je ka
jednoj strani sobe. „A Sadi onamo.“ Pokazao mu je na drugu stranu. „Ovo će
trajati samo nekoliko minuta“, obrati se svima. „Šapnuću vam pitanje i želim
da mi odgovorite sa da ili ne.“
„Da ne preteruješ malo?“, neveselo upita Belgarat.
„Ne bih da upropastim eksperiment time što ću vam dati priliku da
međusobno raspravljate o svemu.“
 „Sasvim razuman naučni princip“, priznade Beldin. „Hajde da mu
učinimo. Sad je podstakao moju znatiželju.“
Garion je prišao svakome pojedinačno i šapnuo pitanje: „Čuješ li
žamor?“ Zavisno od odgovora, zamolio bi svakoga da se pridruži ili Sadiju ili
Durniku. Nije dugo potrajalo i ishod je samo potvrdio Garionove sumnje.
Kod Durnika su stajali Belgarat, Polgara, Beldin i, začudo, Eriond. Kod
Sadija su stajali Svileni, Kadifa, Se’Nedra i Zakat.
„Da li bi mogao da nam pojasniš ovu petljanciju?“, zamoli Belgarat.
„Svakome sam postavio isto pitanje, deda. Pored tebe se nalaze oni koji
čuju zvuk, a onamo stoje oni koji ga ne čuju.“ „Naravno da ga čuju. Pola
noći sam probdeo zbog te buke.“ „Možda si baš zato malo priglup od jutros“,
progunđa Beldin. „Dobar ti je eksperiment, Garione. A sad, zašto ga ne bi
potanko objasnio našem smušenom prijatelju?“
„Nije ništa komplikovano, deda“, negodujući reče Garion. „Verovatno je
mnogo prosto pa si zato prevideo. Jedini ljudi koji mogu da čuju ovaj zvuk
jesu oni koji poseduju ono što si nekad nazivao darom’. Obični ljudi ga ne
čuju.“
„Biću iskren, Belgarate“, reče Svileni. „Stvarno ne čujem ništa.“ „A ja ga
čujem još otkad smo prvi put ugledali Kel“, dodade Durnik.
„Ma, nije li to zanimljivo?“, obrati se Beldin Belgaratu. „Hoćemo li još
malo porazmisliti o ovome ili si možda hteo da se vratiš u krevet?“
„Ne mlati praznu slamu“, odsutno odvrati Belgarat.
„Dobro onda“, nastavi Beldin, „imamo zvuk koji obični ljudi ne mogu da
čuju, ali mi možemo. Odmah mi pada na pamet još jedan takav zvuk, čik
pogodi koji.“
Belgarat klimnu. „Zvuk kad neko koristi magiju.“
„Prema tome, ovo nije prirodan zvuk“, razmišljao je Durnik naglas.
Najednom se zasmejao. „Drago mi je da si ovo prokljuvio, Garione. Malo mi
je falilo da raskopam pod.“
„Zašto baš pod?“, upita Polgara.
„Eto, mislio sam da zvuk dolazi iz neke cevi.“
„Mada ovo nije magija“, reče Belgarat. „Ne zvuči mi tako, a i osećaj je
drugačiji.“
Beldin se zamišljeno češao po zapetljanoj bradi. „A šta misliš o ovome?“,
obratio se Belgaratu. „Ovi ovde meštani poseduju dovoljno moći da se
suprotstave svakom Grolimu ili grupi Grolima koji bi možda nekad naišli, i
zašto su se onda toliko namučili da bace tu kletvu?“
„Ne znam na šta tačno misliš.“
„Znatan deo Grolima su čarobnjaci, je l' tako? To znači da bi mogli da
čuju ovaj zvuk. Šta onda ako je ta magija prisutna iz razloga da bi Grolime
držala dovoljno daleko kako ne bi mogli da je čuju?“
„Da sad ti ne preteruješ malo, Beldine?“, sumnjičavo upita Zakat.
„Ne baš. Zapravo, pojednostavljujem celu stvar. Kletva bačena da drži
podalje ljude kojih se u stvari i ne plašiš nema nikakvog smisla. Svi su uvek
mislili da je kletva tu kako bi se sam Kel zaštitio, a ni to nema mnogo smisla.
Zar ne bi bilo jednostavnije pretpostaviti da postoji nešto bitnije što treba
zaštititi?“
„Šta je s tim zvukom toliko posebno da se Dali brinu hoće li ga drugi
čuti?“, zbunjeno upita Kadifa.
„Ajmo ovako“, reče Beldin. „Šta je zvuk?“
„Nemoj opet s tim“‚uzdahnu Belgarat.
„Ne pričam o zvuku u šumi. Zvuk bez smisla je prosto buka. A kako
nazivamo zvuke sa značenjem?“
„To je govor, zar ne?“, pokuša Svileni.
„Upravo tako.“
„Ne razumem“, priznade Se’Nedra. „Šta to Dali pričaju što žele da ostane
tajna? I ovako ih niko ništa ne razume.“
Beldin je bespomoćno raširio ruke, a Durnik je špartao tamo-amo. Lice
mu se naboralo od razmišljanja. „Možda nije poenta u tome šta govore, već
kako?“
„A mene optužujete da sam zamumuljen“, reče Beldin Belgaratu. „Šta
hoćeš time da kažeš, Durniče?“
„Pipam po mraku“ priznade kovač. „Buka ili zvuk, kako god hteli to da
nazovete, nije signal da neko ljude pretvara u žabe.“ Zastade. „Možemo li mi
to uopšte?“, upita.
„Možemo“, reče Beldin, „ali nije vredno truda. Žabe se množe
neverovatnom brzinom. Radije bih da me zamara jedna osoba nego milion il’
dva dosadnih žaba.“
„U redu onda“, nastavi Durnik. „Nije zvuk koji pravi magija.“
„Najverovatnije nije“, potvrdi Belgarat.
 „I rekao bih da je Se’Nedra u pravu. Niko zapravo ne razume šta Dali
pričaju - osim drugih Dala. Koliko puta mi se desilo da ne mogu da ispratim
šta Siradis priča, čak ni od početka do kraja rečenice.“
„Šta nam onda ostaje?“, napeto upita Beldin sa sjajem u očima. „Nisam
siguran. Mada, imam neki osečaj da je ono kako mnogo bitnije od šta“
Durnik je iznenada izgledao postiđeno. „Raspričao sam se“, priznade.
„Siguran sam da vi ostali imate mnogo važnijih detalja da istaknete o ovome
od mene.“
„Ne bih rekao da je tako“, reče mu Beldin. „Mislirn da si na pravom
tragu. Nemoj sad da izgubiš nit.“
Durnik je sad već počeo da se znoji. Šakom je pokrio oči i pokušao da
sabere misli. Garion je primetio da svi prisutni skoro bez daha posmatraju
njegovog starog prijatelja kako se rve da uobliči misao koja je vrlo verovatno
bila daleko od poimanja ostalih.
„Mora postojati nešto što Dali pokušavaju da zaštite“, nastavio je kovač,
„i to mora biti nešto veoma jednostavno, barem za njih jednostavno, a ipak
nešto što ne žele da ostali razumeju. Voleo bih da je sada Tot ovde. On bi
možda mogao to da objasni.“ Utom razrogači oči.
„Šta je bilo, mili?“, upita Polgara.
„To nije moguće!“, uzviknuo je odjednom se uzbudivši. „Ne može biti!“
„Durniče!“ oglasi se ona razdraženo.
„Sećaš li se kad smo Tot i ja tekpočeli da se sporazumevamo, rukama,
hoću reći?“ Durnik je odjednom počeo da priča vrlo brzo i skoro je ostao bez
daha. „Zajedno smo radili, a čovek koji radi zajedno s nekim postepeno
postaje svestan šta onaj drugi radi, čak i o čemu razmišlja.“ Upro je pogled u
Svilenog. „Ti, Garion i Pol koristite onaj jezik prstima“, reče mu.
„I?“
„Videli ste kakvim pokretima Tot komunicira. Da li bi tajni jezik mogao
da izrazi toliko sa samo nekoliko zamaha rukom, tako kako on radi?“
Garion je već znao odgovor.
Keldarov glas je odavao zbunjenost: „Ne“, reče. „To bi bilo nemoguće.“
„Ali ja znam tačno šta hoće da kaže“, nastavio je Durnik. „Pokreti rukom
ništa ne znače. On to radi samo da bi me... da bi mi dao neko razumno
objašnjenje za ono što zapravo radi.“ Durnikovo lice beše preplavljeno
divljenjem. „Ubacivao mi je reči pravo u um, bez pričanja. Mora tako, jer ne
može da govori. Šta ako je ovaj žamor upravo to? Šta ako je to zvuk Dala
koji međusobno razgovaraju? I šta ako mogu da komuniciraju i s velikog
odstojanja?“
„I s vremenske razlike“, dodade Beldin zaprepašćenim glasom. „Sećaš li
se šta ti je tvoj veliki, nemi prijatelj rekao kad smo tek došli ovamo? Rekao
je da ništa što su Dali ikada uradili nije palo u zaborav i da svaki živi Dal
zna sve što je svaki Dal ikada znao.“
„Pričaš o nemogućim stvarima, Beldine“, podrugljivo će Belgarat.
„Ne. Nije tako. Mravi isto čine. A i pčele.“
„Mi nismo mravi, niti smo pčele.“
„Ja mogu da radim sve što jedna pčela može.“ Grbavac slegnu ramenima.
„Osim pravljenja meda, a svi bi vrlo verovatno mogli da sagradimo prilično
dobar mravinjak.“
„Hoče li neko od vas već jednom objasniti o čemu pričate?“, strogo upita
Se’Nedra.
„Pokušavaju da nam kažu kako postoji mogućnost grupnog uma, mila“,
reče Polgara posve smireno. „Ne polazi im baš najbolje za rukom, ali ka
tome naginju.“ Dvojici staraca uputi popustljiv smešak. „Postoje stvorenja,
insekti uglavnom, koja ne poseduju visoku inteligenciju kao individue, ali u
grupama postaju mudra. Jedna pčela nije baš pametna, ali pčelinjak zna sve
što mu se ikada izdešavalo.“
Vučica je ušla škripućući noktima po mermernom podu, a štene je
trčkaralo za njom. „Tako je i s vukovima“, dodade ona nagoveštavajući da je
osluškivala kod vrata.
„Šta je rekla?“, upita Svileni.
„Reče da i vukovi isto rade“, prevede Garion. A onda se setio nečega.
„Jednom kad sam pričao s Hetrom, spomenuo mi je nešto slično o konjima.
Oni ne shvataju sebe kao jedinke, već lcao delove krda.“
„Da li je zaista moguće da su i ljudi sposobni za tako nešto?“, upita
Kadifa s nevericom.
„Postoji način da saznamo“, odgovori Polgara.
„Nećemo, Pol“, odlučno prigovori Belgarat. „Previše je opasno. Mogla bi
biti uvučena i posle nikad ne bi našla izlaz.“
„Ne slažem se, oče“, odgovorila je smireno. „Možda me Dali neće pustiti
da uđem, ali neće me povrediti, niti će me zadržavati ako budem htela da
odem.“
„Otkud znaš?“
„Prosto znam.“ I zatim je zažmurila.
 Šesto poglavlje

Svi su je posmatrali sa strepnjom kad je podigla svoje besprekorno lice.

Žmureći se skoncentrisala. Potom joj lice pridobi čudan izraz.
„I?“, upita Belgarat.
„Tišina, oče. Osluškujem."
Stajao je nestrpljivo dobujući prstima po naslonu stolice dok su ostali bez
daha posmatrali.
Napokon je Polgara otvorila oči uz blago žalostan uzdah. „Ogromno je“
veoma tiho je progovorila. „Sadrži svaku misao koju je ovaj narod ikada
imao - i svako sećanje. Čak se seća početka, a svako od njih učestvuje u
njemu.“
„A jesi li i ti?“, upita je Belgarat.
„Na tren jesam, oče. Dozvolili su mi da nakratko ugledam sve to.
Doduše, bilo je i zabravljenih delova.“
„To smo mogli da pretpostavimo“, reče Beldin mršteći se. „Neće nam oni
dati pristup ničemu što bi nam dalo prednosti. Tako su odlučili još na
početku vremena.“
Polgara nanovo uzdahnu i sede na niski divan.
„Da li ti je dobro, Pol?“, zabrinuto je upita Durnik.
„Nije mi ništa, Durniče“ odgovorila je. „Samo sam na trenutak videla
nešto što nikad ranije nisam iskusila i onda su me zamolili da se udaljim.“
Keldar začkilji. „Šta misliš, da li bi se oni bunili ako bismo izašli iz ove
kuće i malo razgledali okolo?“
„Ne bi. Ne bi se bunili.“
„Onda bih rekao da nam je to sledeći korak“, predloži čovečuljak.
„Znamo da će konačnu odluku doneti Dali, barem će Siradis to učiniti, ali
ova njihova nadduša će je ipak nekako usmeriti.“
„Vrlo zanimljiv termin, Keldare“, istaknu Beldin.
 „Šta to?“
„Nadduša. Kako ti je pao na pamet?“
„Uvek sam umeo lepo da se izrazim.“
„Možda ipak ima nade za tebe. Jednog dana ćemo morati da popričamo
natenane.“
„Na usluzi sam ti, Beldine“, reče Svileni uz kitnjasti naklon. „U svakom
slučaju“, nastavio je, „pošto će Dali tu odlučivati, mislim da bi nam valjalo
da ih bolje upoznamo. Ako naginju u pogrešnom pravcu, možda mi možemo
da ih vratimo nazad.“ „Opet mutni poslovi“, promrmlja Sađi, „ali
najverovatnije nije loša ideja. Mada, bolje da se razdvojimo. Tako ćemo
pokriti veću oblast.“
„Odmah nakon doručka“, pristade Belgarat.
„Ali, deda“, prigovori Garion, nestrpljiv da krene.
„Gladan sam, Garione, a ja ne mogu da razmišljam kad sam gladan.“
„To dosta objašnjava“, nežno primeti Beldin. „Trebalo je onda češće da te
hranimo dok si bio mlađi.“
„Ponekad si užasan uvreditelj, znaš?“
„Kako da ne, naravno da znam.“
Doručak su im donele iste devojke, a Kadifa se izdvojila u stranu sa
devojkom krupnih očiju i bujne smeđe kose i razgovarala s njom nakratko.
Potom se vratila za sto. „Zove se Onatel“ obavesti ostale, „pozvala je
Se’Nedru i mene da posetimo mesto gde ona i ostale devojke rade. Mlade
žene mnogo pričaju, tako da ćemo možda saznati nešto korisno.“
„Zar se nije ona proročica koju smo sreli na ostrvu Verkat takođe zvala
Onatel?“, upita Sadi.
„To je često ime za Dalkinje“ reče Zakat. „Onatel je bila jedna od
njihovih najpoštovanijih proročica.“
„Ali ostrvo Verkat je u Ktol Murgosu“, istaknu Sadi.
„I nije toliko neobično“, reče Belgarat. „Već smo imali nekoliko prilično
jakih nagoveštaja da su Dali i robovi u Ktol Murgosu u bliskom srodstvu i da
manje-više održavaju stalne kontakte. Ovo je samo dodatna potvrda.“
Jutarnje sunce je bilo toplo i blistavo kad su izašli iz kuće i krenuli u
različitim pravcima. Garion i Zakat su poskidali oklope i odložili mačeve,
iako je Garion namerno poneo Kuglu u kožnoj vreći i vezao je za pojas. Njih
dvojica su pošli preko orošenog travnjaka prema skupu većih zgrada
nedaleko do centra grada.
„Uvek si vrlo obazriv s tim kamenom, zar ne, Garione?“, upita Zakat.
„Nisam siguran da je obazrivost prava reč“, odgovori Garion, „ali opet,
možda i jeste u nekom širem smislu. Znaš, Kugla je veoma opasna i ne želim
da slučajno povredi nekoga.“
„A šta to radi?“
„Nisam potpuno siguran. Nikad nisam video da bilo šta radi ikome, osim
možda Toraku, ali to je možda bio mač.“
„Da li si ti jedini na svetu koji može da dodirne Kugiu?“ „Teško. Eriond
ju je nosio nekoliko godina. Stalno je pokušavao da je nekome da. Mahom su
svi bili Alorni, tako da su znali da ne treba da je uzmu.“
„Znači, ti i Eriond ste jedini ljudi koji mogu da je dodirnu.“ „Moj sin
takođe može“, reče Garion. „Položio sam mu ručice na Kuglu odmah nakon
što se rodio. Bila je veoma srećna što ga je upoznala.“
„Zar taj kamen da bude srećan?“
„Nije ona kao obično kamenje.“ Garion se nasmešio. „Tu i tamo poludi.
Ponese je oduševljenje. Moram dobro da pazim šta ponekad mislim. Ako
odluči da ja stvarno želim nešto, može da se desi da samostalno dela.“
Zasmejao se. „Jednom sam razmišljao o vremenu kad je Torak rascepio svet,
a ona poče da mi objašnjava kako da ga zakrpim.“
„Šališ se!“
„Istina je. Ona ne poima da je nešto nemoguće. Da stvarno poželim,
najverovatnije bih mogao da zvezdama ispišem svoje ime.“ Osetio je mali
trzaj u vreći za pojasom. „Prekini!“, oštro se obratio Kugli. „Bio je to samo
primer, a ne zahtev.“
Zakat je zurio u njega.
„Zar to ne bi izgledalo čudno?“, upita zabavljeno Garion. „Zamisli da piše
’Belgarion od jednog obzorja do drugog preko čitavog noćnog neba.“
„Znaš šta, Garione“, poče Zakat. „Oduvek sam verovao da ćemo ti i ja
jednog dana zaratiti. Da li bi se mnogo razočarao ako bih ja odlučio da se ne
pojavim?“
„Mislim da bih preboleo“, nasmeja se Garion. „Ako ništa drugo, ja uvek
mogu da počnem bez tebe. Ti bi mogao da se pojaviš s vremena na vreme da
proveriš kako stoje stvari. Se’Nedra će ti skuvati večericu. Naravno, ona nije
baš najvrlija kuvarica, ali svi mi moramo ponešto da žrtvujemo, zar ne?“
 Za trenutak su se zagledali jedan u drugog, a potom prasnuli u smeh.
Proces koji je započeo u Rak Urgi sa zanesenjakom Urgitom sada se završio.
Garion je zadovoljno shvatio da su se njih dvojica uspeli prvih nekoliko
stepenika ka okončanju pet hiljada godina duge neumoljive mržnje između
Alorna i Angaraka.
Dali nisu obraćali mnogo pažnje na njih dok su se šetali mermernim
ulicama i pokraj zapenušanih fontana. Građani Kela su išli svojim poslom,
bili su tihi i zamišljeni, a pogled im se gubio u daljini. Malo su govorili,
pošto su izgovorene reči za njih bile nepotrebne.
„Malo je sablasno ovde, zar ne?“, primeti Zakat. „Nisam navikao na
gradove u kojima niko ništa ne radi.“
„O, bave se oni svačim.“
„Znaš na šta mislim. Nema dućana, čak ni ulice niko ne mete.“ „Valjda i
jeste malo neobično.“ Garion pogleda oko sebe. „Još je čudnije to što nismo
videli nijednog proroka otkad smo došli. Mislio sam da oni ovde žive.“
„Možda ostaju u kućama.“
„Valjda je tako.“
Malo su toga saznali tokom jutarnje šetnje. Povremeno su okušali sreću
da porazgovaraju sa stanovnicima u belim odorama, međutim, iako su Dali
bili besprekorno ljubazni, nisu bili baš radi za razgovor. Odgovarali bi na
postavljena pitanja i to je bilo sve.
„Idu mi na živce“, reče Svileni kad su se on i Sadi vratili u dodeljenu im
kuću. „Nikad nisam video zajednicu ljudi toliko nezainteresovanih za priču.
Nisam mogao nikog da nateram ni o vremenu da popričamo.“
„Da li si možda video kuda su otišle Se’Nedra i Lizel?“, upita ga Garion.
„Mislim da su negde na drugom kraju grada. Cenim da će se vratiti sa
onim devojkama kad nam budu donele ručak.“ Garion pogleda ostale. „Da li
je iko video nekog proroka?“, upita.
„Nisu tu“, reče mu Polgara koja je krpila Durnikovu tuniku pored
prozora. „Jedna starica mi je rekla da su svi na nekom izdvojenom mestu.
Nisu u gradu.“
„Kako si uspela da je nateraš da ti odgovori?“, upita Svileni. „Bila sam
prilično neposredna. Dale moraš malo da pritisneš ako hoćeš nešto da
saznaš.“
Kao što je Svileni predvideo, Kadifa i Se’Nedra su se vratile sa
devojkama koje su im donosile obrok.
„Imaš izvanrednu suprugu, Belgarione“, reče Kadifa nakon što su
Dalkinje otišle. „Čavrljala je sa svima kao da samo to ume. Celo je jutro
provela brbljajući.“
„Brbljajući?“, pobuni se Se’Nedra.
„Zar nisi?“
„Pa, pretpostavljam da jesam, ali ’brbljanje’ je tako neprijatna reč.“
„Pretpostavljam da je postojao dobar povod“, predložio je Sadi.
„Naravno da jeste“, reče Se’Nedra. „Odmah sam ja videla da te devojke neće
biti pričljive i zato sam popunila neprijatnu tišinu. Uskoro su se i one malo
opustile. Pričala sam da bi za to vreme Lizel mogla da im posmatra lica.“
Zadovoljno se osmehivala. „Prilično je dobro to funkcionisalo, ako mogu da
se pohvalim.“ „Jeste li izvukli nešto iz njih?“, upita Polgara.
„Samo ponešto“, odgovori Kadifa. „Ništa konkretno, tek poneke
nagoveštaje. Mislim da ćemo posle podne saznati više.“ Se’Nedra pogleda
oko sebe. „Gde je Durnik?“, upita, „i Eriond?“ „ A gde bi bili?“, uzdahnula je
Polgara.
„Gde su već uspeli da nađu vodu da ubace udice?“
„Durnik može da nanjuši vodu na razdaljini od nekoliko kilometara“, reče
Polgara pomalo rastrojeno, „i još će ti reći kakve se ribe tu mogu naći, koliko
ih ima i vrlo verovatno će ih sve po nazivima znati.“
„Nikad nisam mario za ribu“, ubaci se Beldin.
„Nisam sigurna da li Durnik mari, ujače.“
„Zašto im onda smeta?“
Bespomoćno je raširila ruke. „Odakle ja da znam? Pobude ribara su
užasno nedokučive. Jedno ti, doduše, mogu reći.“
„Aha. Reci.“
„Stalno ponavljaš kako hoćeš s njim natenane da popričaš.“
„Da, hoću.“
„Onda bi ti bolje bilo da naučiš da pecaš. U suprotnom ga nećeš naći.“
„Da li je možda neko dolazio da nam donese vesti od Siradis?“, upita
Garion.
„Niko živ“, odgovori Beldin.
„Nemamo baš vremena da se dugo zadržavamo“, pribojavao se Garion.
„Možda bih ja mogao da ubrzam odgovor od nekog“, ponudi Zakat. „Ona
mi je naredila da joj se javim kad dođem u Kel.“ Trgnuo se za trenutak. „Ne
mogu da verujem da sam upravo to rekao. Niko mi nije naređivao šta da
radim otkad sam imao osam godina. U svakom slučaju, znate na šta mislim.
Mogao bih da insistiram da me neko odvede k njoj kako bih se povinovao
njenoj naredbi.“
„Mislim da će ti to biti prevelik zalogaj, Zakate“, reče nehajno Svileni.
„Povinovanje je težak koncept za nekog na tvom položaju.“
„Ovaj mali gospodin baš zna da iznervira, zar ne?“, obrati se Zakat
Garionu.
„Primetio sam.“
„Ali, vaša veličanstva“, reče Kadifa razrogačivši oči kao nevinašce,
„kako možete tako da pričate?“
„Pa, zar nije tako?“, nastavio je Zakat.
„Svakako, ali nije lepo da se o tome priča.“
Svileni je izgledao pomalo uvređeno. „Da li bi vam bilo lakše da se ja
udaljim pa da možete slobodno da razgovarate?“
„O, nije neophodno, Keldare“, reče ona i nasmeši se otkrivši jamice na
obrazima.
Tog popodneva su zadobili samo malo više informacija i napetost zbog
jalovog poduhvata na svima se jasno pokazivala. „Mislim da bismo mogli da
pokušamo s tvojom idejom“, reče Garion Zakatu nakon večere. „Sutra ujutru
ćemo odmah posetiti onog starca Dalana. Reći ćemo mu da treba da se javiš
Siradis. Mislim da je vreme da ih malo pritisnemo.“
„Svakako“, pristade Zakat.
Međutim, ispostavilo se da je Dalan bio nevoljan za saradnju kao i ostali
žitelji Kela. „Budi strpljiv, malorijski care“, savetovao je starac. „Sveta
proročica će dođi k vama kad sazri čas.“
„A kad će to biti?“, grubo upita Garion.
„To Siradis zna, i to je jedino važno, zar ne?“
„Da nije tako star i nejak, istresao bih sve odgovore iz njega“, mrmljao je
Garion dok su on i Zakat išli nazad ka kući.
„Ako se ovo nastavi, možda ću i zanemariti njegove godine i elan“, reče
Zakat. „Nisam navikao da se na moja pitanja ovako izvrdava.“
Kadifa i Se Nedra su prilazile kući iz drugog pravca kad su Garion i
Zakat stigli do širokog mermernog stepeništa. Dve mlade žene subrzo hodale,
a Se'Nedrino lice odavalo je osećaj pobede.
„Mislim da smo konačno uspele nešto korisno da izvučemo“, reče im
Kadifa. „Hajdemo unutra da sve obavestimo.“
Opet su se svi okupili u zasvođenoj prostoriji i plava devojka im se
posve ozbiljno obrati: „Ovo nije ništa konkretno“, priznala je, „ali mislim da
je to sve što bismo mogli da izvučemo od ovog sveta. Jutros smo Se’Nedra i
ja otišle u ono mesto gde devojke rade. Tkale su, a od takvih radnji ljudi
postanu manje oprezni.
U svakom slučaju, ona devojka s krupnim očima, Onatel, nije bila tamo, a
Se’Nedra je namestila svoj najblentaviji pogled i...“
„Nisam!“, negodovala je Se'Nedra.
„ Ali jesi, mila, i izraz lica ti je bio prosto savršen. Stala je tamo širom
otvorenih očiju i kao pravo nevinašce zapitkivala devojke gde možemo da
pronađemo našeg ’dragog prijatelja’, i jedna od njih se izlanula, što vrlo
verovatno nije smela. Rekla je da je Onatel pozvana da služi u ’proročkoj
kući’. Se’Nedri su oči postale, ako je to uopšte moguće, još čednije i upitala
je gde se nalazi to mesto. Niko joj nije odgovorio, ali jedna od njih je
pogledala planinu.“ „Kako može neko da ne pogleda tu planinčinu?“,
podrugljivo će Svileni. „Nešto sam sumnjičav što se toga tiče, Lizel.“
„Devojka je tkala, Keldare. I sama sam to radila nekoliko puta i znam da
ne smeš da skidaš pogled sa onoga što radiš. Podigla je pogled kao nemi
odgovor na Se’Nedrino pitanje i potom je brzo vratila pogled pokušavajući
da ispravi grešku. Bila sam i ja na akademiji, Svileni, i mogu da čitam ljude
skoro podjednako dobro kao ti. Ta devojka je isto tako mogla i da vrisne.
Proroci su negde na toj planini.“
Svileni napravi grimasu. „Najverovatnije je u pravu, znate“, priznade.
„Ovakve stvari se posebno naglašavaju na akademiji. Ako znaš šta tražiš,
lica većine ljudi će ti biti poput otvorene knjige.“ Odlučno je ispravio leđa.
„E pa, Zakate“, reče, „izgleda da ćemo se peti na tu planinu malo ranije nego
što smo očekivali.“
„Ne bih rekla, Keldare“, odlučno će Polgara. „Pola životnog veka možeš
protraćiti u pretraživanju tih glečera i opet nećeš pronaći proroke.“
„Imaš li neku bolju ideju?“
„Zapravo, nekoliko.“ Ustala je. „Hajde, Garione“, reče. „I ti, ujače.“
„Šta si naumila, Pol?“, upita Belgarat.
 „Idemo gore da razgledamo.“
„Pa to sam ja malopre predložio“, prigovori Svileni.
„Ovo je drugačije, Keldare“, reče milo. „Naime, ti ne umeš da letiš.“
„E pa, sad“, reče on uvređenim tonom, „ako ćeš tako da se raspravljaš.“
„Hoću, Svileni. To je jedna od prednosti što sam žena. Mogu da radim
svašta nešto što i nije dobro, ali ti sve to moraš da prihvatiš jer si previše
učtiv da bi odbio.“
„Jedan poen za nju“, promrmlja Garion.
„Stalno to ponavljaš“, zbunjeno će Zakat. „Zašto?“ „Alornska šala“, reče
Garion.
„Zašto ne bi uštedela na vremenu, Pol?“, predloži Belgarat. „Vidi možeš li
da iskamčiš nekakvu potvrdu od onog grupnog uma pre nego što odletite!“
„To ti je vrlo dobra ideja, oče“, priznade ona. Zažmurila je i podigla lice.
Nakon nekoliko trenutaka odmahnula je glavom. „Više me ne puštaju da
uđem“, uzdahnula je.
„I to mu dođe nekakva potvrda“, zakikota se Beldin.
„Ne razumem vas baš najbolje“, reče Sadi gladeći tek obrijano teme.
„Dali možda i jesu mudri“, pojasni grbavac, „ali nisu mnogo vispreni.
Ove naše cure su pokupile neke informacije. Da informacije nisu bile tačne,
ne bi bilo povoda da Pol zabrane pristup. Pošto jcjesu odbili, samo nam
govori da smo na dobrom putu. Hajdemo izvan grada“, predložio je Polgari,
„tako nećemo otkrivati tajne.“ „Ja nisam baš najbolji letač, tetka Pol“,
kolebljivo reče Garion. „Jesi li sigurna da sam vam potreban?“
„Bolje da ne rizikujemo, Garione. Ako su se Dali toliko potrudili da to
mesto bude nedostižno za sve, možda ćemo morati da koristimo Kuglu da
bismo se probili. Uštedećemo na vremenu i ako je samo poneseš.“
„A, tako“, reče on, „možda si u pravu.“
„Ostaćemo u kontaktu“ reče Belgarat kad su njih troje pošli kroz vrata.
„Naravno“ zagunđa Beldin.
Kad su se našli napolju na travnjaku, patuljak je začkiljio oko sebe.
„Tamo, rekao bih“, kaza i pokaza rukom. „Onaj gustiš na rubu grada bi
trebalo da prikrije šta radimo.“
„U redu, ujače“, pristade Polgara.
„I još nešto, Pol“, dodade on, „samo da znaš da ne želim da vredam.“
„To je nešto novo.“
 „Vidim da si naoštrena od jutros“, iscerio se. „Elem, takve planine imaju
svoju klimu, a što je još bitnije - svoje vetrove.“ „Da, ujače, znam.“
„A ja znam koliko voliš snežne sove, ali njihovo perje je previše meko.
Ako uletiš u visoke vetrove, može da ti se desi da se vratiš gola.“
Uprla je pogled u njega i dugo ga nije skidala.
„Šta, zar hoćeš da ti vetrovi razduvaju sve perje?“
„Ne, ujače, radije ne bih.“
„Zašto onda ne bi bila kao ja? Možda ćeš otkriti da ti se baš dopada da
budeš jastrebica.“
„Da pogodim: plavokrila?“
„Kako god hoćeš, Pol, ali istina je da ti plavo dobro stoji.“ „Nemoguć si.“
Smejala se. „U redu, ujače, idemo po tvom.“ „Ja ću se prvi preobraziti“,
predložio je. „Zatim možeš mene da koristiš kao model da bi bila sigurna u
vezi s oblikom.“
„Znam kako izgleda jastreb, ujače.“
„Naravno da znaš, Pol. Samo hoću da ti pomognem.“ „Preljubazan si.“
Bilo je veoma čudno preuzimati obličje koje nije vučje. Garion se
pažljivo pregledavao i redovno upoređivao sa Beldinom, koji je veličanstven
i divljeg pogleda stajao na grani iznad njih.
„Poslužiće“, reče mu Beldin, „samo sledeći put repna pera da ti budu
malo punija. Trebaju ti radi boljeg usmeravanja.“
„U redu, gospodo“, oglasi se Polgara sa obližnje grane, „da krenemo.“
„Ja ću povesti“, reče Beldin. „Imam više iskustva u ovome. Ako naletimo
na vertikalnu vazdušnu struju, samo bežite dalje od planine. Neće vam prijati
da udarite o te stene.“ Raširio je krila, zamahao nekoliko puta i poleteo.
Jedini put kad je Garion bio u visinama beše za vreme dugog leta od
Žarviksholma do Rive nakon Geranove otmice. Tada je leteo u obličju
pegavog sokola. Plavokrili jastreb je mnogo veća ptica, a letenje nad
planinskim predelom znatno je drugačije od preletanja ogromnog prostranstva
Mora vetrova. Vazdušne struje su obigravale i kovitlale se oko stena, zbog
čega su postajale nepredvidive i opasne.
Troje jastrebova se spiralno uspinjalo na uzdižućem stubu vazduha.
Takav način letenja uopšte nije bio naporan i Garion je sada shvatao taj
Beldinov veliki užitak u letenju.
Takođe je otkrio da mu je vid postao neverovatno oštar. Svaki detalj na
naličju planine prikazivao mu se kao da je tik ispred njega. Video je insekte i
pojedine latice divljeg cveća. Kandže bi mu se nagonski trgnule kad bi neki
mali planinski glodar potrčao preko stene.
„Nemoj gubiti iz vida ono zbog čega smo ovde, Garione“, čuo je glas
tetke Pol u tišini sopstvenog uma.
„Ali...“ Žudnja da se sjuri dole širom raširenih kandži bila je skoro
neizdrživa.
„Nema ali, Garione. Već si doručkovao. Samo ostavi siroto stvorenjce na
miru.“
„Oduzimaš mu svaku zabavu u ovome, Pol“, Garion je čuo Beldinovo
negodovanje.
„Nismo ovde da bismo se zabavili, ujače. Povedi nas.“
Nalet vetra je bio iznenadan i potpuno je zatekao Gariona. Snažna struja
ga je povukla nadole prema kamenitom spustu i tek je u poslednjem trenu
uspeo da skrene i izbegne sigurnu propast. Vazdušna struja ga je vukla na sve
strane i cimala mu krila. Tome se pridružila teška olujna kiša, te su uskoro
teške, ledene kapi udarale po njemu poput velikih, mokrih maljeva.
„Ovo nije prirodno, Garione!“, začuo je oštar glas tetke Pol. Očajnički je
razgledao oko sebe, ali nije mogao da je vidi.
„Gde si?“, povikao je.
„To sad nije važno! Upotrebi Kuglu! Dali pokušavaju da nas odbiju!“
Garion nije bio potpuno siguran da li Kugla može da ga čuje s tog čudnog
mesta na koje je prelazila kad bi on menjao obličje, ali nije imao drugog
izbora. Morao je da pokuša. Zbog neprestane kiše i vetrova što su urlali,
sletanje i vraćanje u pređašnji oblik nisu dolazili u obzir. „Zaustavi ovo!“,
povikao je kamenu, „...vetar, kišu, sve!“
Osetio je talas kad je Kugla odrešila svoju moć, od čega je posrnuo u
vazduhu, te je očajnički zamahivao krilima ne bi li održao ravnotežu. Vazduh
oko njega iznenada je postao svetloplav.
Odmah zatim su i turbulencije i kiša nestali, a stub toplog vazduha se
vratio i neometano podizao u letnje nebo.
Iznenadni nalet vetra ga je spustio za najmanje trista metara, te je opet
morao da se uspinje, i tad je ugledao tetku Pol i Beldina. Oboje su se nalazili
na više od kilometra od njega u suprotnim pravcima. Kad se opet kružnom
putanjom uzdizao, video da su se i oni postepeno peli i naposletku mu prišli.
„Budi na oprezu“, oglasi se tetka Pol u njegovom umu. „Upotrebi Kuglu da
sprečiš sve sledeće što smisle.“
Bilo im je potrebno samo nekoliko minuta da se vrate na prethodnu
visinu, nakon čega su nastavili da lete još više iznad šuma i poprišta odrona
sve dok nisu dosegli područje gde su prestajale šume a počinjali večni
snegovi. Bilo je to područje strmih travnatih livada prekrivenih divljim
cvećem što se ljuljuškalo na planinskom povetarcu.
„Eno tamo!“ Beldinu kao da je pukao glas. „Vidim stazu!“
„Jesi li siguran da to nije samo životinjska staza, ujače?“, upita Polgara.
„Previše je prava, Pol. Jelen ne može da hoda pravo i ako mu život zavisi
od toga. Tu stazu su ljudi utabali. Hajde da pogledamo kuda vodi.“ Nakrivio
se u stranu i ustremio se nadole ka očigledno često korišćenoj stazi koja se
pružala uvis preko livade i prema useku u kamenom grebenu. Kod gornjeg
kraja livade raširio je krila. „Hajdemo dole“, obratio im se. „Bolje da odavde
nastavimo peške.“
Tetka Pol i Garion su ga pratili ka zemlji i ubrzo sve troje povratiše svoja
prava obličja. „Ovo je bilo za dlaku“, reče Beldin. „Malo mi je falilo da
udarim o stenu i slomim kljun.“ Nezadovoljno se zagledao u Polgaru. „Da li
bi htela da promeniš svoju tvrdnju o Dalima koji nikoga ne bi povredili?“
„Videćemo.“
„Voleo bih da sad imam svoj mač“, reče Garion. „Ako naletimo na
nevolje, nemamo čime da uzvratimo.“
„Ne znam koliko bi tvoj mač bio koristan protiv nevolja na koje bismo
mogli ovde da naletimo“, reče mu Beldin. „U svakom slučaju, Kuglu uvek
drži uza sebe. Hajdemo da vidimo kuda će nas odvesti.“ Pošao je strmom
stazom ka grebenu.
Usek u grebenu bio je uzani prolaz između dve ogromne stene. Tot je
stajao nasred staze nemo blokirajući put.
Polgara ga je hladno pogledala pravo u oči. „Mi idemo u mesto proroka,
Tote. Tako je predskazano.“
Totu se pogled za trenutak izgubio u daljini. Potom je klimnuo i koraknuo
u stranu da ih propusti.
 Sedmo poglavlje

Pećina je bila ogromna i skrivala je u sebi grad. On je veoma ličio na Kel,

koji se nalazio na više hiljada metara niže, osim, naravno, odsustva travnjaka
i vrtova. Bilo je mračno, pošto prorocima vezanih očiju svetlo nije bilo
neophodno, a oči njihovih nemih vodiča, kako je Garion pretpostavljao,
sigurno su se s vremenom prilagodile na slabo svetlo.
Bilo je vrlo malo ljudi na tim senovitim ulicama, a oni koje su videli dok
ih je Tot vodio u grad nisu obraćali pažnju na njih. Beldin je mrmljao sebi u
bradu dok je tabanao za njima.
„Šta je bilo, ujače“, upita ga Polgara.
„Da li si ikada primetila koliko su neki ljudi robovi navike?“, odgovorio
je.
„Ne znam šta hoćeš da kažeš.“
„Ovaj grad se nalazi u pećini, ali oni i dalje grade krovove na kućama.
Zar to nije pomalo besmisleno? Ovde sigurno neće padati kiša.“
„Ali će sigurno biti hladno, naročito zimi. Ako kuća nema krov, teško će
se toplota zadržavati u njoj, zar ne misliš tako?“
Namrštio se. „To mi nije palo na pamet“, priznade.
Kuća u koju ih je Tot odveo nalazila se u samom centru tog neobičnog
podzemnog grada. Iako se nije razlikovala od ostalih, njen položaj je
nagoveštavao da tu stanuje neko važan. Tot je ušao bez kucanja i poveo ih u
jednostavnu sobu gde ih je Siradis čekala. Njeno bledo, mlado lice beše
osvetljeno samo jednom svećom.
„Našli ste nas mnogo ranije nego što smo očekivali“, oglasila se. Na
izvestan način glas joj je zvučao drugačije nego tokom njihovih prethodnih
susreta. Garion je s nelagodnošću shvatio da je proročica govorila s više
glasova, što je zvučalo neobično horski.
„Onda ste znali da smemo da dođemo?“, upita Polgara.
 „Naravno. Bilo je samo pitanje vremena kad ćete obaviti svoj trostruki
zadatak.“
„Kakav zadatak?“
„Beše to tek sitan poduhvat za nekoga silnog kao što si ti, Polgara, ali
ipak neophodna proba.“
„Mislim da se ne sećam...“
„Kao što sam već rekla, sitan beše, čak toliko da si zasigurno
zaboravila.“
„Deder, podseti nas“, grubo reče Beldin.
„Svakako, krotki Beldine“, nasmešila se. „Pronašli ste ovo mesto tako što
ste prvo ukrotili elemente i na kraju je Polgara tačno izgovorila reči koje su
vam otvorile ulaz.“
„Još zagonetki“, neveselo reče on.
„Zagonetka je ponekad najsigurniji način da se podstakne um.“
Nakašljao se.
„Beše neophodno da se zagonetka reši i da se zadaci obave pre nego što
vam otkrijem ono što mora biti otkriveno.“ Ustala je. „Hajdemo, sada ćemo
napustiti ovo mesto i poći dole u Kel. Moj vodič i dragi prijatelj će nositi
slavnu knjigu koja mora biti predata u ruke drevnom Belgaratu.“
Nemi div je prišao polici na suprotnom kraju slabo osvetljene sobe i uzeo
veliku knjigu u crnom kožnom povezu. Stavio ju je pod mišku, a svoju
gospodaricu uhvatio za ruku i zatim ih sve poveo iz kuće.
„Čemu tajnovitost, Siradis?“, upita Beldin devojku vezanih očiju. „Zašto
se proroci kriju ovde gore u planini umesto da ostanu u Kelu?“
„Ali ovo jeste Kel, krotki Beldine.“
„A koji je onda onaj grad u dolini?“
„Takođe Kel.“ Nasmešila se. „Odvajkada je bilo tako ovde. Za razliku od
gradova tuđine, naše zajednice se nadaleko prostiru. Ovo je mesto proroka.
Postoji mnogo drugih mesta na ovoj planini: mesto čarobnjaka, mesto
vračeva, mesto gatara... i sva su mesta deo Kela.“
„Osloni se na Dala da sve nepotrebno zapetlja.“
„Drugi gradovi su građeni sa drugačijom svrhom, Beldine. Neki postoje
zbog trgovine. Neki zbog odbrane. Naši gradovi su podignuti radi sticanja
znanja.“
„Kako možete da stičete znanja kad morate svaki dan da šipčite kako
biste razgovarali sa saradnicima?“
„Nema potrebe da se hoda, Beldine. Možemo da razgovaramo međusobno
kad god poželimo. Zar ti i Belgarat ne razgovarate na isti način?“
„To je drugačije“, zareža on.
„Po čemu se razlikuje?“
„Naši razgovori su privatni.“
„Mi nemamo potrebe za privatnošću. Misli jednoga su misli sviju nas.“
Bilo je nešto pre podneva kad su izašli iz pećine na toplu sunčevu
svetlost. Tot je pažljivo vodio Siradis i ostale nazad ka useku u grebenu i
dole niz strmu stazu koja je vodila preko prostranih livada. Nakon jednog
sata silaženja zašli su u prohladnu zelenu šumu gde su ptice cvrkutale u
krošnjama drveća a insekti se jurili nalik žeravici po zracima sunca koji su se
probijali kroz grane.
Staza je i nadalje bila strma i Garion je uskoro otkrio jednu od mana
spuštanja niz planinu. Na vrhu palca na levom stopalu stvarao mu se veliki i
bolni žulj, a nekoliko sumnjivih trzaja iz desnog stopala jasno mu je stavilo
do znanja da će uskoro kompletirati par. Škrgutao je zubima nastavivši da
šepa.
U blistavi grad u dolini stigli su skoro u suton. Garion je, sa izvesnim
zadovoljstvom, primetio da i Beldin šepa dok su koračali kroz mermerne
ulice koje su vodile do kuće gde ih je Dalan smestio.
Kad su ušli, zatekli su ostale za obedom. Igrom slučaja, Garion je gledao
Zakatovo lice kad je Malorijac ugledao Siradis. Njegovo lice maslinaste boje
neznatno je postalo bleđe, što je postalo izraženije zbog kratke crne brade
koju je pustio da bi prikrio svoj identitet. Ustao je i smerno se poklonio.
„Sveta proročice“, rekao je s poštovanjem.
„Care Malorije“, odgovorila je. „Kao što sam i obećala u Daršivi pod
mrkim oblacima, predajem ti se kao talac.“
„Nema potrebe da sad pričamo o taocima, Siradis“, odvratio je pomalo se
postidevši. „Brzopleto sam govorio u Daršivi, i pre nego što sam razumeo šta
mi je činiti. Sad sam pod zavetom.“ „Ja sam, bez obzira na to, i dalje tvoj
talac, jer je tako predskazano, i moram poći s tobom do mesta koje više ne
postoji, gde me čeka zadatak koji moram obaviti.“
„Mora da ste svi gladni“, reče Kadifa. „Sedite za sto i okrepite se.“ „Prvo
moram da izvršim jedan zadatak“, reče joj Siradis. Pružila je ruke i Tot na
njih položi teški tom koji je doneo s planine. „Belgarate drevni“, reči je
izgovorila čudnim horskim glasom, „ovim u tvoje ruke predajemo našu svetu
knjigu kao što su nam zvezde naložile. Čitaj je pažljivo, jer je vaš put skriven
u njenim stranicama.“
Belgarat hitro ustade, priđe joj i uze knjigu. Ruke su mu drhtale od
nestrpljenja. „Zahvaljujem ti, Siradis. Znam koliko je knjiga dragocena i
svakako ću se o njoj starati dok bude u mojim rukama i vratiću je nakon što
u njoj budem našao ono što nam je potrebno.“ Potom je otišao do omanjeg
stola kod prozora, seo i otvorio teški tom.
„Pomeri se“, reće mu Beldin gegajući se do stola i primičući još jednu
stolicu. Dvojica staraca su sagla glave nad šuštavim listovima zaboravivši na
sve oko sebe.
„Hoćeš li sad pojesti nešto, Siradis?“, upita Polgara devojku vezanih
očiju.
„Mnogo si ljubazna, Polgara“, odgovori proročica. „Postila sam od vašeg
dolaska kako bih se pripremila za ovaj susret te sam slaba od gladi.“
Polgara ju je nežno odvela do stola i smestila između Se’Nedre i Kadife.
„Da li je moje dete dobro, sveta proročice?“, Se’Nedra je upita s hitnjom
u glasu.
„Dobro je, kraljice Rive, mada žudi da vam se vrati.“ „Iznenađuje me da
me još pamti“, s gorčinom reče Se’Nedra. „Bio je tek beba kad ga je
Zandramas otela.“ Uzdahnula je. „Toliko toga sam propustila, toliko toga
nikad neću videti.“ Donja usna joj zadrhta.
Garion joj je prišao i tešeći je zagrlio. „Sve će biti u redu, Se’Nedra“,
uveravao ju je.
„Hoće li, Siradis?“, pitala je na granici suza. „Hoće li opet sve biti u
redu?“
„Na to ti ne mogu odgovoriti, Se’Nedra. Dva puta su pred nama, a čak ni
zvezde ne znaju na koji ćemo stupiti.“
„Kako je bilo na putu?“, upita Svileni, ali ne iz neke naročite znatiželje,
nasluti Garion, već mu je namera bila da se udalje od nelagodnog trenutka.
„Napeto“, odgovori Garion. „Nisam neki vrstan letač, a naleteli smo na
gadno nevreme.“
Svileni se namršti. „Ali ceo dan je bilo potpuno vedro.“
„A ne, tamo gde smo mi bili nije.“ Garion pogleda Siradis i utom odluči
da neće spominjati skoro kobni nalet vetra. „Smemo li da ispričamo ostalima
o mestu gde živiš?“, upitao je.
„Svakako, Belgarione“, nasmešila se. „Oni pripadaju vašoj družini i ne
biste smeli ništa da im tajite.“
„Sećate li se planine Kahše u Ktol Murgosu?“
„Pokušavam da zaboravim.“
„E pa, proroci imaju grad koji pomalo liči na onaj koji su Dagašiji
sagradili u Kahši. Nalazi se u jednoj ogromnoj pećini.“ „U tom slučaju mi je
veoma drago što nisam išao s vama.“ Siradis je okrenula lice k njemu i na
čelu joj se pojavi mala bora zabrinutosti. „Zar još nisi savladao taj nerazumni
strah, Keldare?“
„Očigledno nisam, i teško da bih ga nazvao nerazumnim. Veruj mi,
Siradis, imam svoje razloge, mnogo razloga“, stresao se.
„Moraš skupiti svu svoju hrabrost, Keldare, jer će zasigurno doći vreme
kad ćeš morati da uđeš u mesto od kakvog najviše strepiš.“
„Neću, ako ikako mogu da izbegnem.“
„Moraćeš, Keldare. Pred tobom ne vidim izbora.“ Prebledeo je ali nije
ništa rekao.
„Reci mi, Siradis“, oglasi se Kadifa, „da li si ti bila ta koja je prekinula
Zitinu trudnoću?“
„Zaista si visprena ako si primetila stanku u tom najprirodnijem događaju,
Lizel“, reče proročica, „ali ne, nisam bila ja. Čarobnjak Vard na ostrvu Verkat
zamolio ju je da sačeka dok se njen zadatak u Ašabi ne obavi.“
„Zar je Vard čarobnjak?“, iznenađeno upita Polgara. „Obično mogu da ih
otkrijem, ali što se njega tiče nisam ništa osetila.“
„Vrlo je domišljat i povučen“, priznade Siradis. „Događanja u Ktol
Murgosu su takva da se mnogo mora paziti prilikom negovanja našeg zanata.
Grolimi u zemlji Murga uvek su na oprezu i prate poremećaje koje takva
deianja neizbežno prouzrokuju.“ „Poprilično smo se naljutili na tebe u
Verkatu“, obrati joj se Durnik. „Bilo je to pre nego što smo saznali za tvoje
razloge. Bojim se da sam se prema Totu veoma loše poneo. Mada, bio je
tako dobar da mi je oprostio.“
Veliki mutavac mu se nasmešio i zamahao rukama.
Durnik se zasmeja. „Ne moraš više to da radiš, Tote“, reče svom
prijatelju. „Konačno sam prokljuvio kako si razgovarao sa mnom.“
 Tot je na to spustio ruke.
Izgledalo je kao da Durnik osluškuje nešto nekoliko trenutaka. ,Jeste“,
složio se. „Ovako je mnogo lakše, a i brže, s obzirom na to da više ne
moramo jedan drugome da pokazujemo rukama. Ah da, samo da znaš da smo
Eriond i ja nabasali na baru nedaleko od grada. U njoj ima lepe pastrmke.“
Tot se široko nacerio.
„Pretpostavio sam da će ti se dopasti.“ Durnik mu se zauzvrat nasmešio.
„Bojim se da smo ti iskvarili vodiča, Siradis“, izvinjavala se Polgara.
„Niste, Polgara“, osmehnula se proročica. „Još od detinjstva ga prati ta
strast. Često je tokom naših putešestvija nalazio izgovore da se zadrži pokraj
nekog jezera ili potoka. Ne kudim ga zbog toga, jer volim ribu, a on je
izvrsno sprema.“
Završili su s obrokom i tiho nastavili razgovor kako ne bi uznemiravali
Belgarata i Beldina koji su i dalje bili zadubljeni u Malorijska proročanstva.
„Kako će Zandramas saznati kuda svi idemo?“, upita Garion proročicu.
„Pošto je Grolim, ona ne može da dođe ovamo.“
„To ne mogu da ti kažem, Dete Svetlosti. Ona će, naime, stići na dotično
mesto tačno na vreme.“
„S mojim sinom?“
„Kao što je i predskazano.“
„Jedva čekam taj susret“, reče smrknuto. „Zandramas i ja imamo podosta
toga da raspravimo.“
„Ne dozvoli da te mržnja oslepi i sputa te u izvršenju zadatka“, reče mu
posve ozbiljno.
„A šta je zapravo moj zadatak, Siradis?“
„To ćeš saznati kad ti se sam prikaže.“
„I ne pre toga?“
„Nikako. Tvoj učinak može biti ukaljan ako o zadatku previše
razmišljaš.“
„A šta je moj zadatak, sveta proročice?“, upita je Zakat. „Rekla si da ćeš
me ovde u Kelu podučiti.“
„Poveriću ti ga nasamo, malorijski care. Ali znaj da će tvoj zadatak
početi kad tvoji sadruzi obave svoje, i poremetiće težište tvog života.“
„Kad već razgovaramo o zadacima“, oglasi se Sadi, „možda biste mogli
da mi moj pobliže objasnite?“
 „Već si ga započeo, Sadi.“
„Da li ga vrlo dobro obavljam?“
Osmehnula se. „Zasad će poslužiti.“
„Mogao bih mnogo bolje ukoliko bih znao o čemu se radi.“ „Ne, Sadi.
Kao i sa Belgarionom, tvoj zadatak će se ukaljati ako budeš znao njegovu
prirodu.“
„Da li je to mesto na koje idemo mnogo daleko?“, upita je Durnik.
„Mnoge ćemo lige preći i toliko nas toga čega da obavimo.“ „U tom
slučaju, moraću da razgovaram sa Dalanom o zalihama. I treba da proverim
potkovice naših konja pre nego što pođemo. Sad bi bilo najbolje da ih
ponovo potkujem.“
„Nemoguće!“ iznenada prasnu Belgarat.
„Šta to, oče?“, zapita tetka Pol.
„Korim! Susret treba da se desi u Korimu!“
„Gde je to?“, zbunjeno upita Sadi.
„Ne postoji“, zareža Beldin. „Nema ga više. Bio je to planinski lanac koji
je potonuo u more kad je Torak rascepio svet. Knjiga Alorna ga spominje
kao Visove Korima koji tragom nestadoše.“ „Postoji tu izvesni izvitoperen
smisao“, primeti Svileni. „Na to su sva proročanstva redom mislila sve vreme
kad su spominjala mesto koje više ne postoji.“
Beldin je zamišljeno čupkao uvo. „Ima tu još nečeg“, istaknu on. „Sećaš
li se priče koju nam je ispričao Sendži onomad u Melsini? Ono o učenjaku
koji je ukrao Sardion? Njegov brod je poslednji put viđen kako zavija za
južni obod Gandahara i nikad se nije vratio. Sendži je mislio da je potonuo u
oluji podalje od dalazijske obale. Sve mi se čini da je bio u pravu. Moramo
da idemo tamo gde se nalazi Sardion i neki mi neprijatni osećaj govori da će
to biti na vrhu planine što je pre više od pet hiljada godina potonula u more.“
 Osmo poglavlje

Kraljica Rive je bila zabrinuta kad su krenuli iz bleštavog mermernog

Keia. Neka neobična klonulost ju je ophrvala dok su jahali kroz šumu
zapadno od Kela, a obamrlost se sa svakim pređenim kilometrom sve više
isticala. Nije učestvovala u razgovorima, ali je bila sasvim zadovoljna da ih
sluša.
„Ne razumem kako možeš da budeš tako smirena u vezi s ovim, Siradis“,
govorio je Belgarat proročici s povezom dok su jahali jedno pored drugog.
„Tvoj zadatak će isto tako propasti kao i naši ako se ispostavi da Sardion
leži na dnu mora. I zašto sada idemo obilaznim putem prvo u Perivor?“
„Onde će ti se uputstva koja si primio od svete knjige razjasniti,
Belgarate drevni.“
„Zar ne možeš prosto sama da mi ih objasniš? Malo nas pritiska vreme
ako nisi primetila.“
„Ne mogu. Ne smem da ti pomažem više no što pomažem Zandramas. Na
tebi je, isto tako kao što je i na njoj, da razrešiš ovu zagonetku. Strogo je
zabranjeno pomoći jednome od vas na uštrb drugoga.“
„Nekako sam i pomišljao da ćeš na stvari gledati iz tog ugla“ reče on
neraspoloženo.
„Gde se nalazi Perivor?“, upita Garion Zakata.
„To je ostrvo nedaleko od južne dalazijske obale“, odgovori Malorijac.
„Žitelji su veoma čudni. Po njihovim legendama, navodno potiču od nekih
zapadnjaka što su bili posada na brodu koji su oluje oduvale s kursa i
nasukale na to ostrvo pre oko dve hiljade godina. Ostrvo nema neku
vrednost, ali su ostrvljani neustrašivi borci. U Mal Zetu oduvek vlada opšte
mišljenje da ono prosto ne vredi truda koji bi morao biti uložen u njegovo
pokoravanje, tako da ni Urvon nije mario da tamo pošalje Grolime.“
„Ako su toliko divlji, zar ne bi onda bilo pomalo opasno po nas da idemo
tamo?“
„Ne bi. To je zapravo napredna zajednica, a narod je čak gostoljubiv,
barem dok ne pokušaš da se iskrcaš s vojskom. U tom slučaju bi situacija
bila manje prijatna.“
„Da li stvarno imamo vremena da odemo tamo?“, upita Svileni kelsku
proročicu.
„Vremena ima na pretek, prinče Keldare“, uveravala ga je. „Zvezde su
nam hiljadama godina govorile da mesto koje više ne postoji očekuje tebe i
tvoje saputnike, kao i to da ćete ti i tvoji saputnici stići na dan koji je
predviđen za susret.“
„Isto tako će se i Zandramas pojaviti, pretpostavljam.“ Jedva primetno se
nasmešila. „ A kako možemo da pričamo o susretu ako i Dete Tame neće biti
prisutno?“, upita ga.
„Mislim da sam zapazio blagi odsjaj šale u tome što si rekla, Siradis“,
zadirkivao ju je. „Nije li to neobično ponašanje za proroke?“
„To samo govori koliko nas slabo poznaješ, prinče Keldare.“ Opet mu se
osmehnula. „Često se grohotom smejemo povodom neke poruke tako jasno
ispisane u zvezdama, kao i zbog besmislenog truda koji drugi ulažu da bi
zanemarili ili izbegli ono što je predskazano. Pokori se nebeskim
smernicama, Keldare. Poštedi samoga sebe patnje i muke golemog napora
izbegavanja sudbine.“
„Užasno olako izgovaraš reč sudbina’, Siradis“, reče negodujući. „Zar nisi
došao ovamo u odgovor na sudbinski poziv koji ti je pred noge položen na
početku vremena? Sva tvoja zanimanja oko trgovine i špijunaže behu tek
usputna zabava kojom si ispunio vreme do predodređenoga dana.“
„Učtivo mi govoriš da sam se poneo kao dete.“
„Svi smo mi deca, Keldare.“
Beldin se vratio jezdeći kroz sunčevim zracima prošaranu šumu i pri tom
izbegavajući stabla veštim pokretima krila. Sleteo je na zemlju i promenio
oblik.
„Nevolje na putu?“, upita Belgarat.
„Ne toliko koliko sam očekivao.“ Patuljakslegnu ramenima. „Što me
pomalo brine.“
„Da to nije malo neusaglašena tvrdnja?“
„Saglasnost je puka odbrana malih umova. Zandramas ne može da ode u
Kel, je l' tako?“
„Koliko smo mi upoznati.“
„Onda joj ostaje da prati nas do mesta susreta, je 1’ tako?“ „Osim ako
nije našla neki drugi način da sazna.“
„To me i brine. Ako je bila primorana da nas prati, zar ne bi bilo logično
da vojnicima i Grolimima okruži ovu šumu kako bi otkrila kuda smo se
uputili?“
„Valjda je tako.“
„E pa, tamo nema nikakve vojske, samo nekoliko patrola, a i one samo
zevaju.“
Belgarat se namrštio. „Šta li smera?“
„Upravo ti o tome pričam. Nagađam da nam je negde pripremila nekakvo
iznenađenje.“
„Onda dobro otvori oči. Neću da mi se šunja.“
„Mnogo toga bi bilo jednostavnije da je to prosto već uradila.“ „Čisto
sumnjam. Ništa što se tiče cele ove stvari nije bilo prosto i ne očekujem da
će se situacija promeniti ako smo već ovoliko odmakli.“
„Idem napred da izvidim.“ Patuljak nestade u izmaglici i potom se u
obličju jastreba vinu uvis.
Te večeri su logorovali pokraj izvora koji je izbijao iz gomile stena
prekrivenih mahovinom. Belgarat je bio mrzovoljan i nekako odsutan, zbog
čega su ga ostali izbegavali dok su obavljali poslove koje su već toliko puta
ponovili da su im postali navika.
„Tiha si danas“, reče Garion Se'Nedri dok su se posle večere odmarali
pored vatre. „Šta nije u redu?“
„Samo nisam raspoložena za priču.“ Neobična letargija koja je obuzela
malu kraljicu nije se smanjivala tokom dana, čak je nekoliko puta uhvatila
sebe kako drema u sedlu kasno tog popodneva.
„Izgledaš umorno“, primetio je.
„I jesam pomalo. Već smo dugo na putu. Mislim da me umor polako
sustiže.“
„Idi lezi onda. Biće ti bolje ako se večeras dobro naspavaš.“ Zevnula je i
pružila ruke k njemu. „Odnesi me“, reče. Iznenadila ga je. Se’Nedra je
uživala da zbunjuje svog muža. Lice bi mu uvek poprimilo dečački izgled
kad bi se razrogačio u tim situacijama. „Zar ti je loše?“, upita je.
 „Ništa mi ne fali, Garione. Samo sam pospana i hoću da me malo
razmaziš. Odnesi me u šator, spusti me u postelju i ušuškaj me.“
„E pa, ako hoćeš...“ Ustao je, bez napora ju je podigao i onda odneo kroz
logor do njihovog šatora.
„Garione“, promrmljala je sanjivo kad ju je nežno pokrio ćebadima oko
ramena.
„Da, draga?“
„Molim te, skini verižnjaču kad budeš legao. Od nje mirišeš kao stara
metalna šerpa.“
Te noći su Se’Nedrine snove remetile čudne slike. Videla je Ijude i mesta
koje godinama nije videla ili nije na njih pomislila. Videla je legionare koji su
čuvali palatu njenog oca i gospodara Morina, očevog kancelara, kako hita
mermernim hodnikom. Potom je bila u Rivi, usred dugog i nerazumljivog
razgovora s Brandom, rivanskim čuvarem, dok je njegova plavokosa nećaka
trla lan kraj prozora. Arel se nije obazirala na bodež koji joj je bio zaboden
između lopatica. Se’Nedra se promeškoljila, promrmljala nešto sebi u bradu i
ponovo usnula.
Učinilo joj se da se nalazi u Reonu u istočnoj Drezniji. Potpuno nehajno
je izvukla bodež iz pojasa nadračke plesačice Vele i isto tako nehajno ga je
do balčaka zabila u stomak crnobradom Ulfgaru, poglavaru medveđeg kulta.
Ulfgar se podrugljivo obraćao Belgaratu kad ga je Se’Nedra proburazila, ali
nije nimalo pažnje obratio na nju dok mu je polako okretala oštricu po
nutrini.
Potom se opet našla u Rivi. Ona i Garion su nagi sedeli pokraj blistavog
šumskog jezera dok je hiljade leptirova lepršalo nad njima.
U svom nemirnom snu putovala je do prastarog grada Val Alorna u
Čereku, a zatim nastavila do Boktora na sahranu kralja Rodara. Još jednom je
posetila bojište kod Tul Mardua i opet videla lice njenog samoprozvanog
zaštitnika Olbana, Brandovog sina.
Nije bilo nikakve povezanosti u snu. Izgledalo je kao da je hitala s jednog
mesta na drugo bez trunke napora, kretala se kroz prostor i vreme tražeći
nešto, međutim nije mogla da se priseti šta je to izgubila.
Kad se ujutru probudila, bila je umorna kao i prethodne večeri. Svaki
pokret joj je bio težak i nije prestajala da zeva.
„Šta je bilo?“, upita je Garion dok su se oblačili. „Da li si dobro
spavala?“
„Nisam baš“, odgovorila je. „Sve vreme sam imala čudne snove.“
„Želiš li da popričamo o njima? Ponekad je to najbolji način da ih se
oslobodiš pa da ti se ne vraćaju stalno iz noći u noć.“ „Nisu imali mnogo
smisla, Garione. Samo su skakali bez prestanka. Kao da me je neka osoba
pomerala s jednog mesta na drugo zarad nekog njenog posebnog razloga.“
„Njenog? Da nije možda ta osoba žena?“
„Jesam li rekla ’njenog’? Ne znam zašto bih. Nijednom nisam videla tu
osobu.“ Se’Nedra je ponovo zevnula. „Ko god da je, nadam se da je završio
ili završila sa mnom. Najradije ne bih još jednu ovakvu noć.“ Potom ga je
popreko, prepredeno pogledala ispod poluspuštenih kapaka. „Mada, neki
delovi sna su bili baš lepi“, reče. „Jednom smo sedeli pokraj onog jezera u
Rivi. Hoćeš li da znaš šta smo radili?“
Po Garionovom vratu se polako uspuzalo rumenilo. „Ovaj, ne mora, Se
Nedra. Mislim, ne treba sada.“
Ali mu je ipak ispričala, do tančina, sve dok na kraju nije pobegao iz
šatora.
Nemirna noć povećala je neobičnu malaksalost koja ju je pratila otkad su
napustili Kel, pa je tog jutra jahala u polusnu kojeg se nikako nije mogla
otresti koliko god da se trudila. Garion joj je prilazio nekoliko puta da je
upozori što pušta konja da se odvaja, da bi joj na kraju, uvidevši da prosto ne
može da drži oči otvorene, uzeo uzde iz ruku i poveo njenog konja.
Beldin im se pridružio oko sredine jutra. „Mislim da bi vam bolje bilo da
se negde sakrijete“, šturo reče Belgaratu. „U susret vam dolazi daršivska
patrola, na istoj su stazi.“
„Da li nas traže?“
„Ko će ga znati? Ako je tako, ne trude se preterano. Povucite se u šumu
nekoliko stotina metara i pustite ih da projašu. Ja ću ih držati na oku pa ću
vas obavestiti kad se budu udaljili.“
„U redu.“ Belgarat je skrenuo sa staze i poveo družinu u zaklon šume.
Sjahali su i napeto čekali. Uskoro su čuli zveket opreme vojnika koji su
kasom jahali po šumskoj stazi.
Čak i u toj opasnoj situaciji, Se Nedra jednostavno nije mogla da drži oči
otvorene. Kao iz velike daljine, slušala je šaptave razgovore ostalih dok na
kraju nije opet zadremala.
 A onda se razbudila, ili barem delimično. Ošamućena je koračala šumom.
Znala je da bi trebalo da se zabrine što se odvojila od ostalih, ali, za pravo
čudo, nije to uradila. Nastavila je da hoda - nije se nikud naročito zaputila,
već kao da je pratila nečije tajnovito dozivanje.
U jednom trenutku je konačno naišla na travnati proplanak i ugledala
visoku, plavokosu devojku gde stoji u žbunju divljeg cveća sa zamotanim
ćebetom u naručju. Devojčine pletenice behu uvijene u visini slepoočnica, a
ten joj beše poput svežeg mleka. Bila je to Brandova nećaka Arel. „Dobro
jutro, vaše veličanstvo“, pozdravila je kraljicu Rive, „čekala sam vas.“
Nešto duboko u Se’Nedrinom umu pokušavalo je da vrisne i upozori je
kako nešto nije u redu, kako visoka Rivanka ne bi nikako mogla da bude tu.
Ali Se’Nedra nije mogla da se seti zbog čega i taj tren je minuo. „Dobro
jutro, Arel“, reče svojoj dragoj prijateljici. „Šta ti radiš ovde?“
„Došla sam da ti pomognem, Se’Nedra. Vidi šta sam našla.“ Podigla je
krajičak ćebeta i otkrila majušno lice.
„Moje dete!“, uzviknu Se'Nedra radosno. Potrčala je, željno pružila ruke i
uzela uspavano odojče iz naručja svoje prijateljice. Privila je njegovo malo
telo uz svoje i obrazom dodirnula njegove meke kovrdže. „Kako si uspela da
ga nađeš?“, upitala je. „Toliko dugo ga već tražimo.“
„Sama sam putovala kroz ovu šumu“, odgovorila je Arel, „i učinilo mi se
da sam osetila miris logorske vatre. Primakla sam se da izvidim i našla
podignuti šator nedaleko od potočića. Pogledala sam u šator i u njemu je
ležao princ Geran. Nije bilo nikog unaokolo pa sam ga podigla i pošla da te
tražim.“
Se’Nedrin um je i dalje pokušavao da vrisne, ali ona je bila previše
ponesena srećom da bi obratila pažnju. U naručju je držala svoje dete,
ljuljuškala ga je i pevušila mu.
„Gde je kralj Belgarion“, upita Arel.
„Tu je negde u blizini.“ Se Nedra je neodređeno pokazala rukom.
„Bolje pođi da ga obavestiš da mu je sin na sigurnom.“ „Hoću. Biće
presrećan.“
„Moram sad hitno da obavim nešto, Se’Nedra“, reče Arel. „Misliš li da
ćeš moći sama da s vratiš?“
„Oh, sigurna sam da mogu, ali zašto ti ne bi pošla sa mnom? Njegovo
veličanstvo će sigurno hteti da te nagradi što si nam vratila sina.“
 Arel se osmehnu. „Radost na tvom licu je sva nagrada koja mi je
potrebna, a i ovo što sad moram da obavim vrlo je važno. Možda ću moći
kasnije da vam se pridružim. Kuda ćete putovati?“ „Mislim da idemo na jug“,
odgovori Se’Nedra. „Moramo da stignemo do obale mora.“
„Zar čak tamo?“
„Da. Zaputili smo se na ostrvo, mislim da se zove Perivor.“ „Uskoro vas
čeka nekakav susret, zar ne? Da li će to biti na Perivoru?“
„O, neće“, nasmeja se Se'Nedra i dalje milujući svoje dete. „Na Perivor
putujemo samo da bismo saznali još nešto. Posle idemo dalje.“
„Vrlo je verovatno da vas neću sustići na Perivoru“ reče Arel blago se
namrštivši. „Da li bi mi rekla gde će se susret desiti. Prilično sam sigurna da
ću moći tamo da vam se pridružim.“ „Čekaj da razmislim“ zadubila se
Se'Nedra. „Kako se beše zove? O, sad sam se setila. To je neko mesto koje
se zove Korim.“
„Korim?“zaprepašćeno povika Arel.
„Jeste. Belgarat se mnogo uzrujao kad je saznao, ali Siradis mu je rekla
da će sve biti u redu. Zato moramo da idemo u Perivor. Siradis kaže da tamo
ima nečega što će sve razjasniti. Čini mi se da je spominjala neku kartu ili
tako nešto.“ Razdragano se nasmejala. „Da ti pravo kažem, Arel, tako mi se
spava poslednjih nekoliko dana da jedva mogu da ispratim šta ostali oko
mene pričaju.“
„Svakako“, reče Arel odsutno, duboko zamišljena. „Zašto bi Perivor bio
od ključnog značaja?“, razmišljala je naglas. „Šta bi uopšte moglo biti tamo
što bi objasnilo besmislicu? Jesi li potpuno sigurna da su rekli Korim?
Možda nisi dobro razumela?“ „Tako sam čula, Arel. Ja nisam ni gvirnula u tu
knjigu, ali Belgarat i Beldin nisu prestajali da pričaju o ’visovima Korima
koji su tragom nestali’, a zar nije susret trebao da bude na mestu koje više ne
postoji? Mislim, nekako se sve to uklapa, zar ne?“
„Da“, odgovori Arel čudno se mršteći. „Sad kad malo bolje razmislim,
uklapa se.“ Uspravila se i poravnala haljinu. „Moraću sad da te napustim, Se
Nedra“, reče. „Ponesi dete svom mužu. Prenesi mu moje pozdrave.“ Kao da
su utom njene oči zasjale na sunčevom svetlu. „Mnogo mi pozdravi i
Polgaru“, dodade. Kao da je bilo tračka zlobe u načinu na koji je to
izgovorila. Okrenula se i udaljila preko cvetnog proplanka ka tamnoj ivici
šume.
 „Zbogom, Arel“, povika Se'Nedra za njom, „mnogo ti se zahvaljujem što
si mi našla dete.“
Arel se nije okrenula niti je išta uzvratila.

***

Garion je bio van sebe. Čim je primetio da mu je supruga nestala, skočio

je u sedlo i galopom poterao Kretijena u šumu. Odmakao je trista metara kad
ga je Belgarat konačno sustigao. „Garione! Stani!“, vikao je starac.
„ Ali, deda!“, Garion je viknuo nazad. „Moram da pronađem Se’Nedru!“
„A gde si namerio da počneš? Ili si mislio da jašeš ukrug oslanjajući se
na sreću?“
„Ali...“
„Mućni glavom, momče! Imamo načine koji su mnogo brži. Možeš vrlo
dobro da joj prepoznaš miris, zar ne?“
„Naravno, ali...“
„Onda ćemo koristiti čulo njuha. Silazi s tog konja i pošalji ga nazad.
Promenićemo oblik i pratiti je po tragu. Mnogo je brže tako, a i pouzdanije
je.“
Garion se iznenada osetio vrlo glupo. „Prosto nisam razmišljao“,
priznade.
„Slažem se da je tako bilo. Otarasi se tog konja.“
Garion skliznu sa sedla i oštro pljesnu Kretijena po zadnjici. Veliki
zelenko pojuri nazad ka mestu gde su ostali i dalje čekali skriveni. „O čemu
je uopšte mislila?“, huktao je Garion.
„Ne bih rekao da je išta mislila“, zagunđa Belgarat. „Već se nekoliko
dana čudno ponaša. Što je brže pronađemo, to ćemo je brže vratiti kod
ostalih. Tvoja tetka će saznati o čemu se tu zapravo radi.“ Starac je već
nestajao u izmaglici i pretvarao se u ogromnog sivog vuka. „Ti povedi“,
zareža na Gariona. „Ti bolje poznaješ njen miris.“
Garion se preobrazio i krenuo da njuška posvuda sve dok nije namirisao
poznati Se’Nedrin miris. „Prošla je ovuda“, mislima se obratio Belgaratu.
„Koliko je trag svež?“, upita stari vuk.
„Nije stariji od pola sata“, odgovori Garion skupivši se spreman da
poskoči u trk.
 „Odlično. Hajdemo onda da je nađemo.“ I njih dvojica gipko potrčaše
kroz šumu, držeći njuške sve vreme blizu tla poput pravih vukova u lovu.
Pronašli su je nakon četvrt sata. Razdragano se vraćala kroz šumu tiho
pevušeći zavežljaju koji je nežno nosila u naručju.
„Nemoj da je iznenadiš“, upozori Belgarat. „Nešto tu nije kako treba.
Samo je slušaj šta god ti bude rekla.“ Njih dvojica zatreperiše i vratiše se u
prvobitna obličja.
Se’Nedra oduševljeno ciknu kad ih je ugledala. „O, Garione!“, povikala
je i potrčala k njima. „Pogledaj! Arel je pronašla naše dete!“
„Arel? Ali Arel je...“
„Pređi preko toga!“, prosikta Belgarat tiho. „Pazi da ne izgubi razum!“
„O... pa... to je divno, Se’Nedra“, reče Garion napregnuvši se da zvuči
prirodno.
„Mnogo je vremena prošlo“, reče Se Nedra suznih očiju, „a on izgleda
isto kao ranije. Pogledaj, Garione. Zar nije prelep?“
Zadigla je kraj ćebeta i Garion vide da ona ne njiše dete, već zavežljaj
krpa.
Deo drugi

PERIVOR
 Deveto poglavlje

Večna Salmisra razrešila je dužnosti svog glavnog evnuha Adisa tog jutra.
Iako je već utrnuo u zaborav od velike doze jedne od omiljenih mu droga,
Adis se teturao u prestonu dvoranu da preda dnevni izveštaj. Kad se
primakao na desetak koraka od prestola, Salmisra je osetila težak vonj na
njemu i zaključila da se oglušio o njenu naredbu da se nikad ne pojavljuje
pred njom neokupan. Hladnim pogledom je posmatrala evnuha dok je pružen
po mermernom podu pred prestolom nerazgovetno izricao svoj izveštaj. Nije
uspeo da ga dovrši. Na piskavu naredbu zmijske kraljice, malena zelena
zmija ispuzala je ispod prestola koji je više nalikovao kakvom raskošnom
divanu, te je tiho predući prišla Adisu i uručila mu zasluženu nagradu za
neposlušnost.
Večna Salmisra se zamišljeno umotala na svom prestolu i dokono
promatrala svoj odraz u ogledalu. Sada će morati da obavi i tu dosadnu
neophodnost, da imenuje novog glavnog evnuha. Ali nije nimalo bila
raspoložena za to. Konačno je odlučila da odloži obavezu za neko vreme i
time evnusima u palati da priliku da se otimaju za položaj. Obično su ta
nadmetanja sa sobom donosila i određeni broj smrtnih slučajeva, ali u palati
je ionako već bilo previše evnuha.
Ispod prestola se začulo nezadovoljno gunđanje. Njen mezimac, mala
zelena zmija, bio je uznemiren zbog nečega. „Šta je bilo, Ezaše?“, upitala ga
je.
„Zar ne možeš da ih nateraš da se operu pre nego me zamoliš da ih
ugrizem, Salmisra?“, žalobno odvrati Ezah. „Mogla si barem da me upozoriš
na to šta me čeka.“ Iako su Ezah i Salmisra pripadali drugačijim vrstama,
jezik im je bio donekle sličan.
„Žao mi je, Ezaše. Bilo je to neuviđavno s moje strane.“ Postojao je
veliki kontrast između njenog obraćanja ljudima, prema kojima je manje-više
osećala samo prezir, i ostalim reptilima, prema kojima je bila besprekorno
učtiva, što je bilo još izraženije sa otrovnim primercima. To se smatra
mudrim ponašanjem u svetu zmija.
„Nisi ti za sve kriva, Salmisra.“ Ezah je takođe bio zmija, i takođe je bio
veoma učtiv. „Samo se nadam da postoji neki način da uklonim ovaj ukus iz
usta.“
„Želiš li da pošaljem po tanjirić mleka? To bi moglo da ti pomogne.“
„Zahvaljujem, Salmisra, ali njegov ukus bi najverovatnije pokvario
mleko. Najviše bih voleo jednog debelog miša, po mogućstvu živog.“
„Odmah ću se postarati, Ezaše.“ Okrenula je svoju trouglastu glavu na
vitkom vratu. „Ti“, siknula je ka skupu evnuha koji su joj se na kolenima
divili s jedne strane prestola, „idi i uhvati mi miša. Moj mali zeleni prijatelj je
gladan.“
„Iz ovih stopa, božanstvena Salmisra“, pokorno odgovori evnuh. Poskočio
je i unatraške se zaputio ka vratima klanjajući se na svakom drugom koraku.
„Hvala ti, Salmisra“, zaprede Ezah. „Ljudi su tako beznačajna bića, zar
ne?“
„Odgovaraju jedino na strah“, saglasila se, „i na požudu.“ „Što me
podseti, da li si imala prilike da razmisliš o mojoj molbi od pre neki dan?“
„Poslala sam nekolicinu da traže“, uveravala ga je, „ali tvoja vrsta je vrlo
retka, tako da će pronalaženje ženke za tebe verovatno potrajati.“
„Mogu da čekam ako je neophodno, Salmisra. Mi smo vrlo strpljiva
sorta.“ Zastao je. „Nije mi namera da te uvredim, ali da nisi oterala Sadija,
sad ne bi morala da se mučiš oko mene. Njegova zmijica i ja smo bili u
veoma dobrim odnosima.“ „Primetila sam to u nekoliko navrata. Dosad bi
već verovatno bio otac.“
Zelena zmija izviri iz prestola i pogleda je. Poput svih pripadnika njegove
vrste, imao je jarku crvenu liniju duž zelenih leđa. „Šta je otac?“, upitao je
nezainteresovano.
„Teško je to objasniti“, odgovori ona. „Iz nekog razloga, ljudima je to
veoma bitno.“
„Da li ijedno istinsko biće mari za izopačene osobenosti ljudi?“
„Ja sigurno ne marim, barem više ne.“
„Uvek si bila prava guja u srcu, Salmisra.“
„Hvala ti mnogo, Ezaše“, reče zadovoljnim siktajem. Zastala je suvo
tarući svoje nemirne namotaje. „Moram da imenujem novog glavnog evnuha“,
razmišljala je naglas. „To je tako dosadno.“
„Zašto se mučiš? Odaberi bilo kojeg. Na kraju krajeva, ljudi su svi isti.“
„Većina njih jeste. Međutim, već neko vreme pokušavam da nađem
Sadija. Volela bih da ga ubedim da se vrati u Stis Tor.“ „Taj je drugačiji“,
priznade Ezah. „Neko bi čak pomislio da smo u nekakvom srodstvu.“
„On zaista poseduje izvesne osobine reptila, zar ne? Lopov je i podlac, ali
je ipak bolje vodio računa o palati nego svi ostali. Da se samo nisam
presvlačila kad je pao u nemilost, možda bih mu i oprostila.“
„Skidanje košuljice je uvek mučno“ složi se Ezah. „Ako ne zameraš,
savetovao bih te, Salmisra, da bi možda najbolje bilo da u tim trenucima
ljude udaljiš od sebe.“
„Nekolicina mi je uvek potrebna. Ako nizašta drugo, onda barem da se
nahranim.“
„Drži se ti miševa“, savetovao je on. „Ukus im je bolji i barem mogu
odmah celi da se progutaju.“
„Ako bih uspela da ubedim Sadija da se vrati, to bi nas oboje rešilo
muka“, suvo prosikta. „Ja ču imati nekoga da se stara o palati a da mene ne
zamara, a ti ćeš dobiti nazad svoju družbenicu.“
„Zanimljiva ideja, Salmisra.“ Pogledao je unaokolo. „Da li ono ljudsko
biće koje si poslala po mog miša namerava da ga odgaja odmalena?“, upita.

Jarblek i Vela su u Jar Nadrak stigli kasno jedne snežne večeri tik pre
nego što su se gradske kapije zatvorile za tu noć. Vela je ostavila satenske
haljine boje lavande u Boktoru i ponovo obukla svoju tradicionalnu usku
kožnu nošnju. Pošto je bila zima, ogrnula se kaputom od samurovine koji bi
koštao pravo bogatstvo u Tol Honetu. „Zašto ovaj grad uvek ovoliko bazdi?“,
upitala je svog vlasnika dok su jahali kroz snegom zakrčene ulice ka obali
reke.
„Najverovatnije zato što je Drosta sredio da posao za izgradnju
kanalizacije dobije jedan njegov rođak“, Jarblek slegnu ramenima i podiže
malo okovratnik svog otrcanog filcanog kaputa. „Građani su porezom platili
popriličnu sumu za te radove, ali ispostavilo se da je Drostin rođak vičniji
proneveri nego inženjerstvu. Mislim da im je to porodična crta. Drosta
potkrada čak i sopstvenu riznicu.“
 „Zar to nije pomalo besmisleno?“
„Imamo pomalo besmislenog kralja, Vela.“
„Mislila sam da je palata u onom pravcu.“ Pokazala je ka centru grada.
„Drosta nije u palati u ovo doba noći“, reče Jarblek. „Hvata ga osećaj
usamljenosti kad zade sunce pa obično ode da traži društvo.“
„Onda može biti bilo gde.“
„Čisto sumnjam. Postoji samo nekoliko mesta u Jar Nadraku j;de je
dobrodošao kad padne mrak. Naš kralj nije baš omiljen.“ Jarblekpokaza na
prljavo sokače. „Hajdemo ovuda. Posetićemo kancelariju našeg zastupnika
da ti nađemo prigodniju odeću.“ „Šta fali ovome što sada nosim?“
„Samurovina privlači pažnju u ovom delu grada u koji smo se zaputili,
Vela, a mi pokušavamo da budemo neupadljivi."
Kancelarija Svilenovog i Jarblekovog prostranog trgovačkog carstva u Jar
Nadraku beše smeštena na tavanu ogromnog skladišta krcatog namotajima
krzna i malorijskih mekih ćilima. Zastupnik je bio Nadrak čkiljavih očiju
zvani Zelmit i vrlo verovatno je bio nepouzdan kao što je i izgledao. Veli se
nikad nije dopadao i po običaju bi uvek olabavila svoje bodeže u kanijama u
njegovom prisustvu, naročito pazeći da je on i vidi šta radi, čisto da ne bi
bilo nesporazuma. Uopšteno gledano, Vela je zapravo bila Jarblekovo
vlasništvo, a Zelmita je bio glas da je odviše slobodan kad se radilo o
vlasništvu njegovog poslodavca.
„Kako ide posao?“, upita Jarblek kad je s Velom ušao u skučenu
kancelariju.
„Preživljavamo“, reče Zelmit hrapavim glasom.
„Budi malo određeniji, Zelmite“ odsečno reče Jarblek. „Od okolišanja me
boli glava.“
„Našli smo način da zaobiđemo Boktor i izbegnemo dreznijsku carinu.“
„To je korisno.“
„Duže traje, ali prebacujemo krzna u Tol Honet bez plaćanja dreznijskih
globa. Naša zarada na tržištu krzna skočila je za šezdeset posto.“
Jarblek je zasijao. „Čuj, ako se Svileni ikada ponovo pojavi ovde, mislim
da ne moraš ovo da mu spominješ“, upozorio je saradnika. „Desi mu se
ponekad da oboli nakratko od rodoljublja, i na kraju krajeva, Porena mu jeste
tetka.“
„Nisam ni nameravao da mu kažem. Mada, i dalje moramo da nosamo
malorijske ćilime kroz Drezniju. Najbolje tržište za njih i dalje je velika
pijaca u centralnoj Arendiji i nema tih para za koje bi ih neko vukao preko
Ulgolanda.“ Namrštio se. „Znaj da nam neko uporno snižava cene. Dok ne
saznamo šta se to dešava, ne bi bilo loše da smanjimo uvoz.“
„Jesi li uspeo da rasprodaš ono drago kamenje koje sam doneo iz
Malorije?“
„Naravno. Prokrijumčarili smo ga i prodavali posvuda na putu ka jugu.“
„Odlično. Tržište uvek propadne kad se na jednom mestu pojaviš s
punom korpom kamenčića. Da li je možda Drosta u svom uobičajenom
boravištu večeras?“
Zelmit klimnu. „Otišao je tamo čim se spustila noć.“
„Veli treba nekakav neupadljivi ogrtač“, reče Jarblek.
Zelmit začkilji ka devojci.
Vela raširi krzneni kaput i položi šake na drške svojih bodeža. „Zašto
oklevaš, Zelmite? Hajde pokušaj pa da završimo već jednom.“
„Ništa ja nisam loše mislio, Vela“, reče braneći se. „Samo sam te
odmeravao i ništa više.“
„Primetila sam“, odvrati ona hladno. „Da li ti je posekotina na ramenu
zacelila?“
„Bolucka kad je vlažno vreme“, požalio se.
„Onda je trebalo da šape držiš uza se.“
„Mislim da imam jedan stari ogrtač koji će ti biti taman. Doduše, malo je
pohaban.“
„Još bolje“, reče Jarblek. „Idemo do Jednookog psa i bilo bi lepo kad
bismo se uklopili.“
Vela skinu kaput od samurovine i prebaci ga preko stolice. „Nemoj ovo
da mi izgubiš, Zelmite“, upozorila ga je. „Mnogo ga volim i ubeđena sam da
bismo se oboje sneveselili kad bi se slučajno našao u karavanu za Tol
Honet.“
„Ne moraš da mu pretiš, Vela“, blago će Jarblek.
„Nije to pretnja, Jarbleče“, odvrati ona. „Samo hoću da budem sigurna da
se Zelmit i ja razumemo.“
„Odoh ja po taj ogrtač“, predloži Zelmit.
„Pametno“, reče Vela.
Ogrtač nije bio toliko pohaban koliko je bio dronjav, a i mirisao je kao da
nikad nije opran. Vela ga je nevoljno prebacila oko ramena.
„Navuci i kapuljaču“, reče joj Jarblek.
„Ako je navučem, posle ću morati da perem kosu.“
„Pa?“
„Imaš li ti pojma koliko je potrebno da se kosa kao što je moja osuši u
ovo zimsko vreme?“
„Samo je navuci, Vela. Zašto se uvek svađaš sa mnom?“
„Iz principa.“
Žalosno je uzdahnuo. „Pobrini se za naše konje“, reče Zelmitu. „Odavde
ćemo ići peške.“ Potom je odveo Velu iz kancelarije.
Kad su izašli na ulicu, iz kaputa je izvukao poduži lanac s kožnom
ogrlicom na kraju. „Stavi ovo“, reče joj.
„Godinama nisam nosila lanac i ogrlicu“, odvratila je.
„Ovo je zbog tvoje bezbednosti, Vela“, umorno joj reče. „Idemo u veoma
opasan kraj grada, a Jednooki pas je najgadnija rupa tamo. Ako si vezana,
niko te neće dirati - osim ako ne želi da se pobije sa mnom. Ako ne nosiš
ogrlicu, biće muškaraca u krčmi koji će to pogrešno shvatiti.“
„Tome služe moji bodeži, Jarbleče.“
„Molim te, Vela. Za pravo čudo, draga si mi i neću da ti se nešto desi.“
„Udvaraš li mi se, Jarbleče?“, nasmejala se. „Mislila sam da ti je stalo
jedino do novca.“
„Nisam baš potpuni nitkov, Vela.“
„Poslužićeš dok se ne pojavi neko dostojan“, rekla je dok je pričvršćivala
ogrlicu oko vrata. „Samo da znaš, i ti si meni drag.“
On iskolači oči i isceri se.
„Ne toliko“‚ dodade ona.
Jednooki pas je najverovatnije bila najgora krčma u koju je Vela ikada
zakoračila, a ona je tokom svog života bila u povećem broju udžerica i
oronulih krčmi. Još od dvanaeste godine oslanjala se na svoje bodeže kojima
se branila od neželjene pažnje. Iako je retko bila primorana da ubije nekog - s
izuzetkom nekolicine napasnika - uvrežilo se mišljenje o njoj kao o devojci
kojoj nijedan razuman muškarac ne treba da se približava. To ju je, naime,
ponekad mučilo, pošto je bilo slučajeva kad bi rado prihvatila poziv. Manja
posekotina ili dve na nekom nebitnom delu vernog obožavaoca bile bi
dovoljne da ne izgubi čast, ali posle... pa, ko zna?
 „Ovde nemoj piti pivo“, upozorio ju je Jarblek kad su ušli. „Bačva je
otvorena i obično se nađe pokoji utopljeni pacov kako pluta unutra.“ Obavio
je njen lanac oko ruke.
Vela je razgledala unaokolo. „Ovo je zaista ogavno mesto, Jarbleče“,
kaza.
„Previše vremena provodiš s Porenom“, odvratio je. „Postaješ izbirljiva.“
„Kako bi ti se dopalo ako bih te raščerečila?“, ponudila je.
„E, to je moja cura“, iskezio se. „Hajdemo na sprat.“
„Šta je na spratu?“
„Devojke. Drosta ne dolazi ovamo zbog piva s ukusom pacova.“
„Odvratan si, znaš?“
„Pa ti nikad nisi upoznala Drostu. Reč odvratan tek započinje njegov
opis. Od njega se i moj stomak prevrće.“
„A ti to nameravaš prosto tako da izađeš pred njega? Zar nećeš prvo malo
pronjuškati okolo?“
„Predugo si se zadržala u Drezniji“, odgovori joj penjući se uz stepenice.
„Drosta i ja se znamo. Vrlo dobro zna da mu se ne isplati da me laže. Očas
ću saznati šta mi treba, a onda ćemo napustiti ovaj smrdljivi grad.“
„Rekla bih da i ti postaješ izbirljiv.“
Na kraju hodnika nalazila su se vrata pred kojima su stajala dvojica
nadračkih vojnika, što je značilo da je kralj Drosta lek Tun unutra.
„Koliko zasad?“, upita ih Jarblek kad je stao pred vratima.
„Tri, je l' tako?“, upita jedan vojnik drugoga.
„Više i ne brojim“, drugi vojnik slegnu ramenima. „Meni su one sve iste.
Tri ili četiri. Zaboravio sam.“
„Da li je sad usred posla?“, upita Jarblek.
„Odmara se.“
„Mora da stari. Ranije se nije odmarao posle samo tri. Da li biste mu
rekli da sam tu? Imam za njega predlog poslovne prirode.“ Jarblek značajno
protrese Velin lanac.
Jedan vojnik odmeri Velu od glave do pete. „Ova bi mogla malo da ga
razbudi“, pogleda je iskosa cereći se.
„I mogu da ga uspavam podjednako brzo“, reče Vela razmičući dronjavi
ogrtač da pokaže bodeže.
„Ti si jedna od onih divljakuša iz šuma, jelda?“, upita je drugi vojnik.
„Ne bi baš bilo pametno da te pustimo unutra s tim bodežima.“
„Hoćeš li da probaš da mi ih uzmeš?“
„Ja vala neću, curo“, razborito odgovori.
„Pametno. Oštrenje bodeža je vrlo naporan posao, a u poslednje vreme
sam ih već odviše zabadala do kosti.“
Drugi vojnik otvori vrata. „Evo ga opet onaj Jarblek, vaše veličanstvo“,
reče. „Doveo je devojku da vam proda.“
„Malopre sam kupio tri“, odgovori kreštavi glas uz skaredan kikot.
„Niste ovakvu, vaše veličanstvo.“
„Kako je divno kad te cene“, promrmlja Vela.
Vojnik joj se naceri.
„Jarbleče, upadaj!“, naredi visoki glas kralja Droste. „Odmah, vaše
veličanstvo. Hajde, Vela." Jarblek je cimnu za lanac i povede u sobu.
Drosta lek Tun, kralj Gar og Nadraka, ležao je poluobučen na izgužvanoj
postelji. Bio je van svake sumnje najružniji čovek kojeg je Vela videla u
životu. Čak bi i grbavi patuljak Beldin bio zgodan kad bi stao pored kralja.
Bio je mršav i buljav, rošavog lica i razbarušene brade. „Idiote!“, prasnu na
Jarbleka. „Jar Nadrak je pun malorijskih špijuna. Znaju da si se uortačio s
princom Keldarom i da maltene živiš u Poreninoj palati.“
„Niko me nije video, Drosta“, reče Jarblek, „a čak i da jeste, imam
savršeno opravdan razlog što sam ovde.“ Protresao je Velin lanac.
„Da l' stvarno hoćeš da je prodaš?“, upita Drosta merkajući devojku.
„Teško, ali radoznalcima možemo reći da se nismo pogodili oko cene.“
„Zašto si onda ovde?“
„Porena se zainteresovala za tvoje delatnosti. Dževelin ima nekolicinu
uhoda u tvojoj palati, ali si dovoljno lukav da od njih sakriješ čime se baviš.
Mislio sam da svima uštedim vreme i dođem pravo k tebi.“
„A zbog čega to misliš da nešto mutim?“
„Obično je tako.“
Drosta se kreštavo nasmeja. „To je stvarno tačno, ali zašto bi’ ti išta
rekao?“
„Zato što ću se u suprotnom ugnezditi u tvojoj palati pa će Malorijci
pomisliti da se spremaš na izdaju.“
„To je ucena, Jarbleče“, optužio ga je Drosta.
„Da, neki bi to tako nazvali.“
 Drosta uzdahnu. „U redu, Jarbleče, ali ovo je samo za Porenine uši, i
neću da se ti i Svileni okoristite. Pokušavam da izgladim odnose sa Zakatom.
Grdno mi se naljutio kad sam kod Tul Mardua promenio stranu. Samo je
pitanje vremena kad će pokoriti čitav Ktol Murgos i ne bi’ da dolazi ovamo
na sever da me traži. Pregovaram sa Bredorom, taj im je glavni u odseku
unutrašnjih poslova, i samo što nismo postigli dogovor na obostranu korist.
Ja ću sačuvati živu glavu, a Bredorove uhode dobijaju slobodan prolaz kroz
Gar og Nadrak da bi se infiltrirali na zapad. Zakat je praktičan čovek, pa će
se odreći zadovoljstva da me živog odere ako mu budem koristan.“
Jarblek ga je sumnjičavo posmatrao. „U redu, Drosta, šta imaš još da
kažeš? Teško da će samo zbog toga Zakat odbiti da te oguli ko jabuku.“
„Ponekad si prepametan za sopstveno zdravlje, Jarbleče.“
„Hajde, Drosta. Ne želim narednih mesec dana da provedem ovde u Jar
Nadraku i da se trudim da izgledam sumnjivo.“ Drosta je odustao. „Srezao
sam globe na uvoz malorijskih ćilima. Zakatu ostaje prihod od poreza da
nastavi svoj rat u Ktol Murgosu. Ako srežem globe, malorijski trgovci će na
zapadnim tržištima moći da ponude nižu cenu od tebe i Svilenog. Ceo plan je
smišljen tako da postanem toliko nezamenljiv da me njegovo carsko
veličanstvo ostavi na miru.“
„A baš sam se pitao zašto nam opada zarada na ćilimima“ zamišljeno će
Jarblek. „Da li je to sve?“, upita.
„Kunem ti se da jeste, Jarbleče.“
„Tvoje zakletve često ne vrede mnogo, kralju moj.“
Drosta je procenjivački zagledao Velu. „Jesi potpuno siguran da ne želiš
da mi prodaš ovu devojku?“, upita.
„Nemate vi tog novca, vaše veličanstvo“, oglasi se Vela, „i da znate da će
vam se pre ili kasnije vaš apetit obiti o glavu. U tom slučaju bih morala da
delam.“
„Pa ne bi valjda isukala nož na svog kralja?“
„Probajte pa ćete videti.“
„I samo još nešto, Drosta“, dodade Jarblek. „Od sada pa nadalje, Svileni i
ja ćemo plaćati istu globu na uvoz koju plaćaju Malorijci."
Drosta se još više izbeči. „To ne dolazi u obzir!“, samo što nije vrištao.
„Šta ako Bredor sazna?“
„E pa, moraćemo da se potrudimo da ne sazna, zar ne? To će biti moja
cena da držim jezik za zubima. Ako nam ne skrešeš dažbine, ja ću lepo
razglasiti da jesi. U tom trenutku ćeš prestati da budeš toliko nezamenljiv za
Zakatove ciljeve, je l' tako?“
„Pljačkaš me, Jarbleče.“
„Posao je posao, Drosta“, blago će Jarblek.

***

Čerečki kralj Aneg otputovao je u Tol Honet da se sastane s carem

Varanom. Kad su ga primili u carske odaje, odmah je prešao na stvar. „Imamo
problema, Varana", reče.
„Zar?“
„Znaš mog rođaka, vojvodu od Trelhajma?“
„Baraka? Naravno.“
„Nismo ga videli već neko vreme. Negde je nestao na onom njegovom
prevelikom brodu i još je poveo društvo sa sobom.“ „Okean je slobodna
teritorija. A s kakvim je društvom otplovio?“ „Čo-Hagov sin Hetar, onaj
Mimbrat Mandoralen i Asturijac Leldorin. A poveo je i svog sina Unraka,
kao i onog ulškog zaluđenika Relga.“
Varana nabra čelo. „To je opasna družina“, istaknu.
„Slažem se u potpunosti. Oni su kao kataklizma koja samo traži mesto
gde da razulari sav gnev.“
„Nagađaš li možda šta su naumili?“
„Da samo znam kuda su se zaputili, mogao bih i da pogađam.“ Začulo se
učtivo kucanje na vratima. „Vaše carsko veličanstvo, jedan Čerek želi da vas
vidi“, izjavi jedan stražar. „Ovaj je mornar, valjda, i kaže da mora da
razgovara s kraljem Anegom.“ „Pusti ga unutra“, poruči car.
Bio je to Greldrik. Pomalo pijan, zaplitao je jezikom: „Mis im da sam
rešio problem, Aneže. Nakon so sam te ispratio sa onoga doka, malo sam
procunjo po pristaništu da vidim ša mogu da saznam.“ „Po krčmama, koliko
mogu da vidim.“
„E pa, mornare nes naći u čajdžinicama. U svakom slučaju, naletim ja
tako na kap’tana, nekog tolnedarskog trgovca. Kaže čoek da je pokupio tovar
maloriske robe i da je plovio na jug preko Istočnog mora k južnom delu Ktol
Murgosa.“
 „Vrlo zanimljivo, ali ne shvatam šta hoćeš da kažeš.“
„Vido je brod, a kad sam mu opiso Morsku pticu, reče da je to baš taj.“
„I to je nešto za početak. A kuda se Barak zaputio?“
„A ’de će drugde? U Maloriju, naravno.“

Nakon jednonedeljnog putovanja Morska ptica je pristala u Dal Zerbi na

jugozapadnoj obali malorijskog kontinenta. Barak se malo raspitao okolo i
potom poveo svoje prijatelje do kancelarije Keldarovog zastupnika u lučkom
gradu.
Zastupnik je bio veoma mršav čovek, ne toliko neuhranjen koliko
sasušen.
„Pokušavamo da nađemo princa Keldara“ zabrunda Barak. „Prilično je
hitno i bili bismo vam zahvalni na svakoj informaciji koja bi nas uputila do
njegovog trenutnog boravišta.“
Zastupnik nabra veđe. „Po poslednjim vestima koje posedujem, bio je u
Melsini, na drugoj strani kontinenta, ali to je bilo pre više od mesec dana, a
princ Keldar mnogo putuje.“
„Jašta, takav je Svileni“, progunđa Hetar.
„Možete li da pretpostavite kuda se zaputio iz Melsine?“, upita Barak.
„Ovo predstavništvo je, rekao bih, prilično novo“, kaza zastupnik, „i ja
sam slepo crevo na putanji kurira.“ Tu kiselo iskrivi lice. „Zastupnik gore u
Dal Findi se pobunio kad su Keldar i Jarblek osnovali ovo mesto. Valjda je
mislio da ću mu biti ozbiljna konkurencija. Ponekad zaboravi da mi prosledi
stvari. Njegova kancelarija je već duže vreme dobrostojeća, tako da kod
njega kuriri uvek zastaju. Ako iko u ovom delu Dalezije zna išta o
Keldarovom trenutnom položaju, to je on.“
„U redu. Onda, gde je Dal Finda?“
„Uzvodno rekom nekih četrdeset liga.“
„Zahvaljujem vam na pomoći, prijatelju. Dali kojim slučajem imate kartu
ovog dela Malorije?“
„Mislim da ću moći da vam pronađem neku.“
„Bio bih vam zahvalan. Nismo baš upoznati s ovim delom sveta.“
„I sad idemo rekom?“ reče Hetar kad je zastupnik otišao iz sobe da
potraži kartu.
„Ako jedino tamo možemo da saznamo gde su Garion i ostali,
moraćemo“, odgovori Barak.
Tok reke Finde beše muljevito spor, te su veslači dobro napredovali
uzvodno. U grad na obali reke stigoše kasno narednog dana i odmah pođoše
da potraže mesnu kancelariju Svilenog.
Mesni zastupnik bio je skoro potpuna suprotnost čoveku iz Dal Zerbe.
Poširok, s ogromnim mesnatim rukama i rumenim licem, nije bio naročito
raspoložen za saradnju. „Kako ja da znam da li ste zaista prinčevi prijatelji?“,
sumnjičavo je ispitivao. „Neću potpunim strancima otkrivati gde je.“
„Je l' ti to pokušavaš da nam otežaš?“, upita Barak.
Zastupnik se zagleda u krupnog riđobradog čoveka i proguta knedlu. „Ne,
ja, eto, princ ponekad želi da njegova lokacija ostane tajna.“
„Najverovatnije kad namerava da ukrade nešto“, dodade Hetar.
„Da ukrade?“, pobunio se zaprepašćeni zastupnik. „Princ je vrlo poštovan
poslovni čovek.“
„Takođe je i lažov, varalica, lopov i špijun“, odvrati Hetar. „A sad, lepo
reci gde je. Čuli smo da je pre nekog vremena bio u Melsini. Kuda se zaputio
odande?“
„Možete li ga opisati?“, zastupnik nije odustajao.
„Nizak“, odgovori Hetar, „pomalo mršav. Ima lice kao lasica i dugačak,
špicast nos. Uvek ima nešto prepametno da kaže i misli da je duhovit.“
„To je prilično dobar opis princa Keldara“, priznade zastupnik.
„Do nas stiže glas da nam je prijatelj u grdnoj opasnosti“, oglasi se
Mandoralen. „Preplovismo nebrojeno mnogo liga da mu se nađemo na
pomoći.“
„Pitao sam se zašto je većina vas u oklopima. O, u redu. Poslednje što
sam čuo jeste da se zaputio u mesto zvano Kel.“ „Deder pokaži“, reče Barak
i razvi kartu.
„Evo, ovde“, zastupnik pokaza.
„Da li je ta reka plovna?“
„Na sever sve do Balase.“
„Dobro. Možemo da oplovimo južni kraj kontinenta i onda uzvodno tom
rekom. Koliko ima od glavnog kanala do tog Kela?“ „Oko jedne lige od
istočne obale. Nalazi se u podnožju ogromne planine. Da sam na vašem
mestu, bio bih oprezan. Razne priče kolaju o Kelu. Onde žive proroci i nisu
preterano gostoljubivi prema strancima.“
 „Moraćemo da okušamo sreću“, reče Barak. „Hvala, druškane, na
pomoći. Keldaru ćemo preneti tvoje pozdrave kad ga sustignemo.“
Narednog jutra zaplovili su nizvodno. Bilo je dovoljno vetra, te su jedra
pomogla veslačima i brod je prilično brzo napredovao. Nešto pred podne
začuše niz prasaka pravo ispred sebe. „Cenim da ćemo očas na oluju
naleteti“, reče Mandoralen. Barak se namrštio. „Nebo je potpuno vedro,
Mandoralene, a to mi ne zvuči baš kao grmljavina.“ „Uvlači vesla i spuštaj
jedra“, naredio je svojim mornarima i oštro zaokrenuo kormilom upravivši
Morsku pticu ka obali.
Hetar, Relg i Leldorin popeše se na palubu. „Zašto smo stali?“, upita
Hetar.
„Nešto se dešava ispred nas“, odgovori Barak. „Bolje bi nam bilo da
odemo i izvidimo šta je nego da uletimo nespremni.“ „Da pripremim konje?“
„Neće biti potrebe. Nije mnogo daleko, a ljudi na konjima su lako
uočljivi.“
„Počinješ da pričaš kao Svileni.“
„Šta da ti kažem? Dugo smo putovali zajedno. Unrače!“ viknuo je svom
sinu na pramcu. „Idemo da vidimo kakva je to buka. Ti si glavni dok se ne
vratimo.“
„Ali, oče!“, prigovori riđokosi dečak.
„To je naređenje, Unrače!“, zagrme Barak.
„Razumeo, gospodine.“ Unrak je zazvučao pomalo mrzovoljno.
Morska ptica je polako zaokrenula presecajući rečnu struju i nežno lupila
o obalu prekrivenu gustišem. Barak i ostali poskakaše sa ograde na obalu i
odatle oprezno nastaviše dalje.
Čuli su još istovetnih čudnih prasaka koji nisu zvučali kao grmljavina.
„Šta god da je, dolazi pravo odande", tiho će Hetar pokazavši ispred
sebe.
„Ostanite skriveni dok ne saznamo šta se dešava“, reče Barak. „Već smo
imali prilike da čujemo ovakav zvuk - kod Rak Ktola, kad su se Belgarat i
Ktučik sukobili.“
„Pomišljaš li ti to na čarobnjake?“, predloži Mandoralen.
„Nisam siguran, ali sve mi nešto govori da će biti tako. Bolje bi nam bilo
da ostanemo skriveni dok ne otkrijemo ko ili šta je tamo.“
Odšunjali su se do ivice zakržljalog drveća i odatle osmotrili čistinu.
 Nekoliko osoba u crnim odorama ležalo je dimeći se na utrini. Ostale su
se u strahu zbile nedaleko od ivice polja.
„Murzi?“, Hetar je zvučao zaprepašćeno.
„Cenim da nisu, gospodaru“, reče Mandoralen. „Ako se čovek malo bolje
zagleda, može zapaziti da kukuljice njihovih odora imaju šare raznih boja. Te
boje zbore o staležu međ Grolimima. Beše ti mudar, gospodaru Trelhajma,
što si nas na oprez savetovao.“
„Od čega se toliko dime?“, prošapta Leldorin napeto petljajući po svom
luku.
Kao da bi mu odgovorila, osoba u crnoj odeždi s kapuljačom pojavi se na
vrhu brežuljka i skoro prezrivo pruži ruku. Iz nje poskoči rasplamsala vatra,
koja zacvrča preko prostranog polja i uz zaglušujući prasak se stušti pravo
po grudima jednog od preplašenih Grolima. Grolim je vrisnuo i, uhvativši se
za grudni koš, srušio na zemlju.
„Rekao bih da to objašnjava buku“, zaključi Relg.
„Barače“, tiho će Hetar, „ona osoba na brežuljku je žena.“
„Jesi li siguran?“
„Imam vrlo dobar vid, Barače, i mogu da razlikujem muškarce od žena.“
„Mogu i ja, ali ne ako su tako zavijeni u ogrtače i kapuljače.“
„Pogledaj joj laktove sledeći put kad podigne ruke. Laktovi žena se
drugačije šire od naših. Adara kaže da to ima neke veze s nošenjem
odojčadi.“
„Jesi li strahovao da se pojaviš sam, Agačače?“, prezrivo je zahtevala
žena na vrhu brežuljka. Zatim je još jedna vatrena kugla poletela iz njene
ruke i još jedan Grolim se skljokao na zemlju.
„Ničeg se ja ne bojim, Zandramas“ začu se šupalj glas iz pravca drveća
na obodu polja.
„Sad znamo ko su“, reče Hetar. „ Ali zbog čega su se sukobili?“
„Zandramas je žensko?“, zapanjeno upita Leldorin.
Hetar klimnu. „Kraljica Porena je to saznala pre nekog vremena. Poslala
je vesti alornskim kraljevima, a meni ih je preneo Čo-Hag.“
Zandramas je maltene nehajno usmrtila preostalu trojicu Grolima. „I,
Agačače“, reče tada, „hoćeš li izaći iz svog skrovišta? Ili hoćeš da ja dođem
da te potražim?“
Visoki, mrtvački bled Grolim iskorači iz gustog drveća. „Tvoja vatra
neće imati uticaja na mene, Zandramas“, govorio je dok se približavao
zakukuljenoj ženi.
„Nisam ni mislila na vatru, Agačače“ izgovorila je skoro mazno. „Ovo će
biti tvoja kob.“ Najednom su je obavili izmaglica i treperenje i u sledećem
trenu je na istom mestu stajala ogromna, užasna zver sa dugačkim, zmijolikim
vratom i ogromnim krilima nalik šišmišu.
„Belara mu!“, opsova Barak. „Ova se upravo pretvorila u zmaja!“
Zmaj je raširio krila i zamahnuvši njima poleteo uvis. Bledi Grolim se
skupio i odmah potom pružio obe ruke. Začula se buka i zmaj je namah bio
obavijen zelenim plamenom. Glas koji je zabrundao sa zmajske njuške i dalje
je bio Zandramasin: „Trebalo je marljivije da učiš, Agačače. Da si bio
vredniji, sada bi znao da je Torak načinio zmajeve tako da budu imuni na
magiju.“ Zmaj je preletao iznad sada užasnutog Grolima. „Samo još nešto,
Agačače“, oglasila se, „biće ti drago da čuješ da je Urvon mrtav. Pozdravi ga
od mene kad ga budeš video.“ I utom je napala Agačaka zabivši mu ogromne
kandže u grudi. Vrisnuo je nakratko pre nego je iznenadni talas čađavog ognja
pokuljao iz zmajske njuške i obavio mu celo lice. Potom mu je zmaj odgrizao
glavu.
Leldorin se oglasi kao da će povratiti. „Čamdare silni!“, izusti zgađeno.
„Ona ga proždire!“
Začulo se užasno krckanje kostiju dok je zmaj nastavljao sablasnu gozbu.
Potom je, likujući kreštavim vriskom, raširio krila i odleteo na istok.
„Da li je sada bezbedno?“, upita drhtavi glas iz blizine.
„Bolje bi ti bilo“, preteći reče Barak vadeći mač iz korica.
Bio je to mladi Tul, kose boje blata i sa uvučenom donjom vilicom.
„Šta jedan Tul radi u Maloriji?“, upita Leldorin stranca.
„ Agačak me je doveo“, odgovori Tul nekontrolisano drhteći.
„Kako se zoveš?“, upita ga Relg.
„Ja sam Natel, kralj Mišrak ak Tula. Agačak mi je rekao da će me
proizvesti u kralja svih Angaraka ako mu pomognem oko nečeg što je imao
ovde da obavi. Molim vas, nemojte me ovde ostaviti.“ Suze su mu lile niz
obraze.
Barak pogleda svoje prijatelje. Svima se na licima odražavalo sažaljenje.
„O, u redu, onda“, reče mrzovoljno. „Valjda možeš da podeš s nama.“
 Deseto poglavlje

„Šta joj je, tetka Pol?“ Garion je posmatrao Se'Nedru kako i dalje pevuši
u ćebe umotanom zamotljaju krpa.
„To ću morati da saznam“, reče Polgara. „Sadi, biće mi potrebno malo
oreta.“
„Da li je to zaista mudro, gospo Polgara?“, upita evnuh. „U njenom
sadašnjem stanju...“ Značajno je raširio ruke tankih prstiju.
„Ako postoji imalo opasnosti, tetka Pol...“, započe Garion. „Oret je
manje-više bezopasan“, prekide ga. „Donekle stimuliše srce, ali ona ima
snažno srce. Mogu da ga čujem kako damara na pola kontinenta. Nužno je da
što pre saznamo šta se desilo, a oret je najbrži način.“
Sadi je otvorio svoju torbu od crvene kože i dao Polgari bočicu.
Obazrivo je odmerila tri kapi žute tečnosti u šolju i potom u nju nasula vode.
„Se'Nedra, mila“, obratila se maloj kraljici, „mora da si žedna. Ovo će ti
utoliti žeđ.“ Predala je šolju riđokosoj devojci.
„O, hvala ti, gospo Polgara“, Se’Nedra zdušno otpi. „ A taman sam htela
da zamolim nekoga za malo vode.“
„Lukavo, nema šta, Pol“, prošapta Beldin.
„Osnovno, ujače.“
„Znaš li o čemu njih dvoje pričaju?“, upita Zakat Gariona. „Tetka Pol je
Se’Nedri u um usadila osečaj žedi.“
„Zar vi možete tako nešto da uradite?“
„Kao što ona reče, to je osnovno.“
„Možeš li ti to?“
„Ne znam. Nikad nisam probao.“ Garionova pažnja je, naime, bila čvrsto
prikovana na njegovu blaženo nasmejanu ženicu. Polgara je strpljivo čekala.
„Mislim da sada možete početi, gospo Polgara“, reče Sadi nakon nekoliko
trenutaka.
 „Sadi“, reče pomalo odsutno, „znamo se već dovoljno dugo da
preskočimo formalnosti. Ja se neću zagrcnuti kod ’vaše ekselencije’, pa zašto
se ti rveš s mojom gospom’?“
„Zahvaljujem ti, Polgara.“
„A sad, Se’Nedra“, reče Polgara.
„Molim, tetka Pol?“, sićušna kraljica se oglasila, ali su joj oči bile blago
neusredsređene.
„I to je prvi put“, dobaci Svileni Beldinu.
„Živi sa Garionom već poduže“, odvrati patuljak. „Svašta pokupiš s
vremenorh.“
„Pitam se šta bi mi Polgara uradila kad bi je ja tako nazvao.“ „Ne
preporučujem ti da pokušaš“, reče mu Beldin. „Naravno, na tebi je da
odlučiš, ali znaj da smatram kako bi bio vrlo zanimljiv u obličju rotkve.“
„Se’Nedra“, opet se oglasi Polgara, „zašto mi ne bi ispričala kako si
dobila nazad svoje detence?“
„Arel ga je našla“, Se’Nedra se smešila. „Sad imam još više razloga da je
volim.“
„Svi mi volimo Arel.“
„Zar nije prelep?“, Se'Nedra utom podiže ćebence da pokaže zamotuljak
krpa.
„Divan je, mila. Da li si uopšte imala prilike da popričaš malo sa Arel?“
„Jesam, tetka Pol. Ona trenutno radi nešto izuzetno važno. Zato nije
mogla odmah da nam se pridruži. Rekla je da bi možda mogla da nas sustigne
na Perivoru... ili možda kasnije kod Korima.“
„Znači, znala je kuda smo se zaputili?“
„A, nije, tetka Pol“, nasmeja se Se'Nedra. „Ja sam moralada joj kažem.
Ona je tako želela da bude s nama, ali ne može zbog toga važnog što mora da
obavi. Pitala me je kuda idemo i ja sam joj rekla za Perivor i za Korim.
Međutim, malo se iznenadila zbog Korima.“
Tetka Pol začkilji. „A tako“, reče. „Durniče, molim te postavi šator.
Mislim da bi Se’Nedra i njena beba trebalo da se malo odmore.“
„Odmah, Pol“, pristade njen suprug čim ju je pogledao.
„Sad, kako si spomenula, tetka Pol“, radosno reče Se Nedra, „i jesam
malo umorna. Sigurna sam da i Geran treba da odrema. Bebe tako mnogo
spavaju. Ja ću ga dojiti i on će usnuti. Uvek zaspi posle obroka.“
 „Samo se smiri“, tiho se obrati Zakat Garionu kad se oči rivanskog kralja
napuniše suzama. Malorijski car čvrsto stegnu prijatelju rame.
„Pitam se šta će biti kad se probudi.“
„Polgara će sve srediti.“
Nakon što je Durnik podigao šator, Polgara je odvela zamišljenu devojku
unutra. Malo kasnije Garion oseti blagi talas i utom začu šapat. Zatim je iz
šatora izašla njegova tetka noseći Se’Nedrin zamotuljak. „Otarasi se ovoga“,
reče i gurnu ga Garionu u ruke.
„Hoće li joj biti dobro?“, upitao je.
„Zaspala je. Probudiće se otprilike za sat vremena i neće se sećati ničeg
što joj se desilo. Niko od nas joj ništa neće spominjati i to će biti sve.“
Garion je zavežljaj odneo nazad u šumu i sakrio ga u žbunju. Kad se
vratio, prišao je Siradis. „Bila je to Zandramas, je li tako?“, zahtevao je.
„Jeste“, odgovori Siradis.
„A ti si znala da će se ovo desiti, zar ne?“
„Jesam.“
„Zašto nas nisi upozorila?“
„Da sam to učinila, poremetila bih događaj koji je morao da se desi.“
„To je surovo od tebe, Siradis.“
„Nužni događaji jesu ponekad surovi. Reći ću ti iznova, Belgarione,
Zandramas nije mogla da ode u Kel kao što ste vi mogli. Stoga, morala je da
za odredište susreta sazna od nekog od tvojih saputnika, inače ne bi mogla da
stigne na mesto koje više ne postoji u predodređeno vreme.“
„Zašto baš od Se’Nedre?“
„Seti se da je Zandramas nametnula svoju volju tvojoj kraljici više puta u
prošlosti. Njoj ne predstavlja veliki napor da tu vezu iznova ojača.“
„Ovo ti neću oprostiti, Siradis.“
„Garione“, oglasi se Zakat, „pusti. Se’Nedra nije povređena, a Siradis je
samo radila ono što je morala.“ Malorijac je delovao naročito odbrambeno.
Garion se okrenuo i udaljio, lica modrog od besa.
Kad se Se Nedra probudila, delovala je kao da se ne seća susreta u šumi
i činilo se da joj je bolje. Durnikje sklopio šator i oni nastaviše put.
Oko zalaska sunca stigli su do oboda šume te su onde i ostali da zanoće.
Garion je namerno izbegavao Zakata, pošto nije bio siguran da li će se
uljudno ponašati prema prijatelju nakon što je ovaj poskočio da brani
proročicu vezanih očiju. Zakat i Siradis su dugo razgovarali pre nego što su
napustili Kel i sad se car ponašao kao da se potpuno predao njenom cilju. Pa
ipak, njegove su oči ponekad odavale zabrinutost i često se okretao u sedlu
da je pogleda.
Te noći, naime, obojica su bili na straži, tako da Garion više nije mogao
da izbegava svog prijatelja.
„Da li si i dalje ljut na mene, Garione?“, upita Zakat.
Garion uzdahnu. „Valjda nisam“, izusti. „Mislim da nisam zapravo bio
ljut, već pre iznerviran. Najbitnije, gnevan sam na Zandramas, ne na tebe i
Siradis. Nisu mi dragi ljudi koji prave smicalice s mojom ženom.“
„Ali to je zaista moralo da se desi. Zandramas je morala da sazna gde će
se susret odigrati. I ona mora da prisustvuje.“ „Ma, u pravu si ti. Da li ti je
Siradis otkrila pojedinosti tvog zadatka?“
„Nekoliko. Mada ne smem da pričam o tome. Mogu samo da kažem kako
je neko veoma bitan blizu i da je moja uloga da mu pomognem.“
„I to će obuhvatiti čitav tvoj život?“
„Najverovatnije i živote mnogih drugih.“
„Moj takođe?“
„Ne verujem. Mislim da se tvoj zadatak završava nakon susreta. Siradis
je nekako nagovestila da si ti već dosta učinio.“ Narednog jutra su ranije
krenuli i izjahali na ravnicu duž zapadne obale reke Balase. Tu i tamo su se
nalazila zemljoradnička naselja. Sama su sela delovala prosto, ali kuće su
bile veoma dobro sagrađene. Dalazijski seljaci su njive obrađivali vrlo
jednostavnim alatkama.
„A sve je to zapravo šarena laža“, prepredeno reče Zakat. „Ovaj narod je
najverovatnije daleko napredniji čak i od Melsina, a koliko se samo trude da
sakriju tu činjenicu.“
„Da li bi ih tvoj narod ili Torakovi sveštenici ostavili na miru ako bi
istina izašla na videlo?“, upita ga Siradis.
„Pretpostavljam da ne bi“, priznao je. „Melsini bi naročito žudeli da
večinu Dala vrbuju u službu birokratije.“
„To se ne bi slagalo s prirodom naših dužnosti.“
„Jasno mi je to sada. Kad se budem vratio u Mal Zet, mislim da ću uvesti
neke promene u carskoj politici prema Dalazijskim protektoratima. Tvoj
narod radi nešto mnogo, mnogo važnije od uzgajanja cvekle i repe za celu
Maloriju.“
„ Ako sve prode kako treba, naše dužnosti će se okončati kada dođe do
sudbonosnog susreta, care Zakate.“
„Ali tvoje učenje će se nastaviti, zar ne?“
Nasmešila se. „To je neizbežno. Vekovne navike veoma teško zamiru.“
Belgarat je poterao konja do Siradis. „Da li bi bila malčice određenija u
vezi s tim šta zapravo treba da tražimo kada dođemo u Perivor?“, pitao je.
„Kao što sam rekla u Kelu, drevni Belgarate. U Perivoru morate pronaći
mapu koja će vas voditi do mesta koje više ne postoji.“ „Kako to da narod
Perivora zna više o tome od ostatka sveta?“ Nije mu odgovorila.
„Izgleda da je to još jednaod onih stvarikoje minećeš reći.“ „Ne smem
zasad, Belgarate.“
Beldin je doleteo. „Bolje se spremite“, reče. „Evo je pred vama patrola
daršivskih vojnika.“
„Koliko ih je?“, hitro upita Garion.
„Desetak. S njima je i jedan Grolim. Nisam hteo da im se previše
približavam, ali mislim da je onaj belooki. Kriju se u zasedi u šumarku kod
sledeće doline.“
„Kako zna da idemo ovim putem?“ zbunjeno upita Kadifa. „Zandramas
zna da idemo u Perivor“ odgovori Polgara. „Ovo je najkraći put.“
„Desetak Daršivaca nam nisu neka velika pretnja“, uvereno će Zakat.
„Koja je onda svrha te zasede?“
„Da nas uspore“, reče mu Belgarat. „Zandramas hoće što više da nas
zadrži kako bi stigla u Perivor pre nas. Ona može da razgovara s Naradasom
i s velike daljine. Možemo očekivati da će nam postavljati zamke na svakih
nekoliko kilometara celim putem do Lenge.“
Zakat počeša kratku bradu i, naboravši čelo, utonu u misli. Nekoliko
trenutaka kasnije otvorio je bisage, iz njih izvadio kartu i zagledao se u nju.
„Udaljeni smo oko petnaest liga od Lenge“, reče. Začkiljio je ka Beldinu.
„Koliko brzo možeš da pređeš tu razdaljinu?“
„Za nekoliko časova. Zašto pitaš?“
„U Lengi postoji carski garnizon. Daću ti poruku s mojim pečatom za
komandanta garnizona. Neka on s vojnicima izjaše i pobrine se za te zamke s
leđa neprijatelju. Čim se pridružimo našima, Naradas nas više neće ometati.“
Utom se nečega doseti. „Sveta proročice“, oslovio je Siradis, „onomad u
Daršivi si mi rekla da svoju armiju ostavim za sobom kad sam kretao za Kel.
Da li je ta zabrana i dalje na snazi?“
„Nije, Zakate.“
„Odlično. Odmah ću napisati tu poruku.“
„A šta ćemo s patrolom ispred nas?“, upita Svileni Gariona. „Ili
nameravate da čučimo ovde dok ne stigne Zakatova vojska?“ „Nećemo tako.
Da li si ti raspoložen za malo razgibavanja?“ Svileni se namesto odgovora
samo pakosno isceri.
„Ali sad ćemo imati još jedan problem“, istaknu Kadifa. „S obzirom na to
da Beldin odlazi u Lengu, nećemo imati nikoga da izvida.“
„Reci ženki žute dlake da se ne brine“, vučica se obratila Garionu. „Ja
mogu da se krećem neprimetno, a čak i da me vide, ljudska bića neće
obraćati pažnju.“
„U redu je, Lizel“, reče Garion. „Vučica će nam biti izviđač.“
„Ona je veoma korisna osoba u ovoj družini“, osmehnu se Kadifa.
„Osoba?“, upita Svileni.
„Pa, zar nije?“
On nabra veđe. „Znaš, u pravu si ti. Zaista ima određenu ličnost, zar ne?“
Vučica zamaha repom začuvši to i potom ode.
„U redu, gospodo“, izjavi Garion izvlačeći mač Gvozdene Ruke u
koricama, „hajde da posetimo ona daršivska šunjala.“
„Hoće li Naradas praviti dodatnih problema?“, upitao je Zakat predajući
poruku Beldinu.
„Iskreno se nadam da će pokušati“, odvrati Garion.
Međutim, ispostavilo se da se Naradas više nije skrivao sa daršivskim
vojnicima. Okršaj je bio kratak, naročito pošto su napadači očito bili veštiji u
bežanju nego u vojevanju.
„Paceri“, prezrivo reče Zakat brišući oštricu svog mača o plašt jednog od
palih.
„Postaješ prilično vešt s tim, samo da znaš“, pohvalio ga je Garion.
„Izgleda da mi se vraća sve od obuke koju sam imao kao mali“, skromno
će Zakat.
„Vitla tim mačem skoro isto kao i Hetar svojom sabljom, zar ne?“, primeti
Svileni i izvadi bodež iz prsa jednog Daršivca.
„Skoro potpuno isto“, potvrdi Garion, „a Hetra je obučio Čo-Hag,
najveštiji mačevalac Algarije.“
„Što je Taur Urgas saznao na teži način“, dodade Svileni.
„Šta bih dao da sam mogao da vidim tu borbu“, čežnjivo reče Zakat.
„I ja“, reče Garion, „ali ja sam u to vreme bio zauzet negde drugde.“
„Šunjao si se Toraku iza leđa?“, upitno će Zakat.
„Mislim da sunjanje’ nije prigodna reč, pošto je znao da dolazim.“
„Odoh ja po naše dame i Belgarata“, reče Durnik.
„Beldin mi se obratio“, obavesti ih Belgarat kad je dojahao. „Naradas je
šmugnuo iz tog šumarka pre nego što ste stigli. Beldin je još razmišljao da li
da ga satre, ali nosio je onaj pergament u kandžama.“
„Koje je obličje preuzeo?“, upita Svileni. „Mislim na Naradasa.“
„Gavran“, reče Belgarat gadeći se. „Grolimi iz nekog razloga vole
gavranove.“
Svileni najednom prasnu u smeh. „Sećate li se kad se onomad Murg
Ašarak premetnuo u gavrana na arendijskoj ravnici, a onda je Polgara
pozvala orla da se pobrine za njega? Crno perje je skoro čitav sat letelo na
sve strane."
„Ko je Murg Ašarak?“, upita Zakat.
„Bio je jedan od Ktučikovih podanika“, odgovori Belgarat.
„Da li ga je orao ubio?“
„Nije“, odvrati Svileni. „Garion je to kasnije uradio.“
„Svojim mačem?“
„Ne. Golim rukama.“
„Mora da je to bio silan udarac. Murzi su stamen narod.“
„Istini za volju, samo sam ga ošamario“, ubaci se Garion. „Zapalio sam
ga.“ Godinama nije pomišljao na Ašaraka. Iznenadio se što ga sećanje na taj
događaj više ne potresa.
Zakat je užasnuto zurio u njega.
„On mi je pobio roditelje“, reče Garion. „Učinilo mi se da je zaslužio.
Spalio ih je žive, tako da sam i ja isto njemu učinio. Nego, hoćemo li
nastaviti dalje?“
Neumorna vučica izviđala je pred njima i do sutona je otkrila još dve
zasede. Preživeli iz prve, neuspele zasede su, naime, proneli glasine, te čim
su vojnici iz te dve družine ugledali Gariona i njegove saputnike kako
jurišaju na njih, nisu časili časa, već su se prestravljeno razbežali.
 „Zaista razočaravajuće“, reče Sadi nakon što su rasterali drugu grupu.
Vratio je svoj mali, otrovni bodež nazad u kanije.
„Cenim da će Naradas oštro porazgovarati sa ovim momcima kad sazna
da se za džabe toliko trudio“, veselo dodade Svileni. „Sigurno će ih žrtvovati
u zavidnom broju čim negde pronađe oltar.“
S vojskom iz Zakatovog carskog garnizona u Lengi susreli su se oko
podneva narednog dana. Komandant garnizona je izjahao i zapanjeno se
zagledao u Zakata. „Vaše carsko veličanstvo“, progovori, „da li ste to zaista
vi?“
Zakat počeša svoju crnu bradu. „A, mislite zbog ovoga, pukovniče?“,
nasmejao se. „Bio je to predlog ovog starca ovde.“ Prstom je pokazao na
Belgarata. „Hteli smo da izbegnemo da me ljudi prepoznaju, a lice mi je na
svakom novčiću u Maloriji. Da li ste imali ikakvih problema na putu ka
ovamo?“
„Ništa što je vredno pomena, vaše veličanstvo. Susreli smo nekih desetak
grupacija daršivskih vojnika, obično su se krili u šumarcima. Nakon što smo
svaku grupaciju opkolili, svi su se do jednog dobrovoljno predali. Vrlo su
dobri u tome.“ „Primetili smo da takođe brzo beže“, nasmeši se Zakat.
Pukovnik je oklevajući posmatrao svog cara. „Nadam se da mi nećete
zameriti što vam ovo govorim, vaše veličanstvo, ali čini mi se da ste se
promenili otkad sam poslednji put bio u Mal Zetu.“
„Zar?“
„Kao prvo, nikad vas nisam video naoružanog.“
„Teška su vremena, pukovniče. Teška vremena.“
„Takođe, oprostite mi, vaše veličanstvo, što ću vam reći da vas prvi put
čujem kako se smejete, zapravo i vidim kako se osmehujete.“
„Ranije sam imao malo razloga za to, pukovniče. Hoćemo li poći u
Lengu?“
Kad su stigli u Lengu, Siradis ih je, uz Totovu pomoć, odvela pravo do
luke, gde ih je čekao brod neobične građe.
„Hvala vam, pukovniče“, obrati se Zakat komandantu garnizona. „Veoma
uviđavno od vas što ste nam obezbedili ovaj brod.“ „Oprostite, vaše
veličanstvo“, odgovori pukovnik, „ali ja nemam nikakve veze s tim brodom.“
Zakat je zbunjeno pogledao Tota, a nemi grmalj se nakratko osmehnuo
Durniku.
 Durnik se neznatno namrštio. „Pazi sad ovo, Zakate“, reče. „Pripreme
ovog broda su obavljene pre nekoliko hiljada godina.“ Na Belgaratovom licu
se razvuče širok osmeh. „Čini mi se da smo onda stigli u pravi čas. Mrzim
kad kasnim na sastanke.“ „Stvarno?“, upade Beldin. „Sećam se kad si se
onomad pojavio pet godina nakon što je trebalo.“
„Iskrslo mi je nešto.“
„Obično je tako. Da nije to bilo u onom periodu kad si mnogo vremena
provodio s veselim curama Maragora?“
Belgarat se nakašljao i pomalo postiđeno pogledao svoju ćerku.
Polgara izvi obrvu, ali ništa ne reče.
Brodom je upravljala nema posada, kao ona koja ih je prevezla od obala
Goruta u Ktol Murgosu do Verkata. Još jednom je Gariona obuzeo sablasni
osećaj ponavljanja. Čim su se ukrcali, posada je povukla užad i razapela sva
jedra.
„Baš čudno“, zapazi Svileni. „Vetar pirka iz pravca mora, a mi plovimo
pravo k njemu.“
„Primetio sam“, saglasi se Durnik.
„I mislio sam da ćeš primetiti. Izgleda da za Dale ne važe uobičajena
pravila.“
„Belgarione, da li biste me ti i tvoj prijatelj Zakat ispratili do kabine u
potpalublju?“, reče Siradis čim su isplovili iz luke.
„Svakako, sveta proročice“, uzvrati Garion. Zapazio je da je Zakat
ponudio ruku devojci s povezom preko očiju da je povede, pri tom skoro
nesvesno oponašajući Totovu brižnost. Nešto čudno je tada palo na pamet
rivanskom kralju. Bolje se zagledao u svog prijatelja. Zakatovo lice je
odavalo neuobičajenu nežnost, a u očima mu je spazio naročit sjaj. Misao
nije imala smisla, naravno, ali kao da se zagledao pravo u srce malorijskog
cara, Garion je znao da je potpuno istinita. Pažljivo je prikrio osmeh.
U kabini kod krme nalazila su se dva blistava oklopa koja su izgledala
kao oni što su nosili vitezovi Vo Mimbra.
„Ove ćete morati odenuti na se kad pristanemo na Perivor“, obrati im se
Siradis.
„Pretpostavljam da za to postoje razlozi“, reče Garion. „Naravno. A kad
se približimo tim dalekim obalama, moraćete da spustite vizire i da ih ni pod
kakvim okolnostima ne podižete dok smo na ostrvu osim ako vam ja ne
dopustim.“
„A ti nam nećeš objasniti zbog čega mora tako, jelda?“ Blago se
osmehnula i položila dlan na njegovu ruku. „Znaj da je neophodno.“
„Sve sam se pribojavao da će mi tako nešto reći“, reče Garion Zakatu.
Otišao je do vrata kabine i pozvao: „Durniče, trebaće nam tvoja pomoć ovde
dole.“
„Nećemo ih valjda odmah oblačiti?“, upita Zakat.
„Da li si ikada ranije nosio pun oklop?“
„Ne. Nažalost, nisam.“
„Potrebno je malo vremena da se čovek navikne. Čak je i Mandoralen
gunđao kad je prvi put odenuo oklop.“ „Mandoralen? To je onaj vaš prijatelj
Mimbrat?“
Garion klimnu potvrdno. „On je Se'Nedrin zaštitnik.“
„Mislio sam da si ti njen zaštitnik.“
„Ja sam njen suprug. Drugačija su pravila.“ Negodujući se zagledao u
Zakatov mač - lagano oružje vitke oštrice. „Biće mu potreban veći mač,
Siradis“, obratio se proročici.
„Pogledaj u tom ormaru, Belgarione.“
„Ona na sve misli“, reče Garion u šali. Otvorio je ormar, u kojem se
nalazio ogromni mač širokog sečiva. Izvadio ga je obema rukama. „Izvolite
mač, vaše veličanstvo“, izgovorio je pružajući dršku Zakatu.
„Zahvaljujem, vaše veličanstvo“, iskezi se Zakat. Čim je preuzeo mač,
najednom razrogači oči. „Torakovih mu zuba!“, opsova i zamalo ne ispusti
ogromno oružje. „Da li ljudi zaista koriste ovako nešto na drugima?“
„Stalno. To je glavna zabava u Arendiji. Ako misliš da je taj težak, treba
da podigneš moj.“ Tada se Garion seti nečeg. „Probudi se“, prilično odsečno
se obratio Kugli.
Mrmljanje kamena odražavalo je blagu uvređenost.
„Nemoj da preteraš“, upozori je Garion, „ali prijateljev mač je malo
poteži za njega. Hajde da ga olakšamo, malo-pomalo.“ Posmatrao je Zakata
kako se napinje da podigne mač. „Još malo“, naredi Kugli.
Vrh mača se polako podiže s poda.
„Kako ti se čini?“, upita Garion.
„Možda još malo“, prostenja Zakat.
„Hajde“, reče Garion Kugli.
 „E, to je već bolje“, odahnu Zakat, „ali da li je bezbedno da se na taj
način obraćaš tom kamenu?“
„Moraš biti nepokolebljiv. Ponekad se ponaša kao pas ili konj, ili čak
žena.“
„Neću zaboraviti to poređenje, kralju Belgarione“, šturo reče Siradis.
Vragolasto joj se nasmešio. „Nisam ni sumnjao da će tako biti, presveta
proročice“ kaza blago.
„Jedan poen za tebe“ reče Zakat.
„Eto, vidiš kako je korisno?“, nasmeja se Garion. „Još ću te preobratiti u
pravog Alorna.“
 Jedanaesto poglavlje

Brod je nastavio da plovi u vetar, a kad su se udaljili na možda tri lige od

luke, pojavio se albatros koji ih je spokojno pratio, kao da je raširenih krila
stajao u vazduhu. Kriknuo je samo jednom, a Polgara je u odgovor klimnula
glavom. Zatim je prešao tačno ispred pramca, te je izgledalo kao da vodi
plovilo.
„Zar to nije neobično?“, pitala se Kadifa. „Isti je kao onaj kojeg smo
videli na plovidbi ka ostrvu Verkatu.“
„Nije, mila“, reče joj Polgara. „To je taj albatros.“
„ Ali to nije moguće, gospo Polgara. To je bilo preko pola sveta.“
„Razdaljine ne znače ništa ptici s takvim krilima.“
„Šta radi ovde?“
„Obavlja svoj zadatak.“
„Zar? A šta to?“
„Nije želeo da mi otkrije, a bilo bi neučtivo s moje strane ako bih ga
pitala.“
Zakat je špartao tamo-amo po palubi pokušavajući da namesti oklop
kako treba. „Ovo uvek izgleda tako izuzetno, ali je u stvari veoma neudobno,
zar ne?“
„Ni približno toliko neprijatno kad ga nemaš na sebi a baš ti u tom
trenutku treba“, uzvrati Garion.
„Nadam se da ću se s vremenom navići na ovo.“
„Ne preterano.“
Iako je ostrvo Perivor još bilo prilično daleko, neobični brod s nemom
posadom brzo je napredovao i sledećeg dana oko podneva ukotvio se kod
pošumljene obale.
„Da ti kažem iskreno“, reče Svileni Garionu dok su iskrcavali konje,
„drago mi je što napuštamo taj brod. Mislim, brod koji plovi nasuprot vetru i
mornari koji ne psuju, od tako nečeg se poprilično unervozim.“
„Ima tu još koječega u vezi s celom ovom stvari što mene unervozi“,
odgovori mu na to Garion.
„Jedina razlika jeste u tome što sam ja običan čovek, a ti si junak.“
„Kakve to veze ima s ovim?“
„Junacima nije dozvoljeno da se unervoze.“
„Ko je izmislio to pravilo?“
„E, to ti je naširoko poznata činjenica. Gde se denu onaj albatros?“
„Odleteo je čim smo se pribiižili kopnu.“ Garion je natakao svoj vizir.
„Baš me briga šta Polgara priča za njih“, uz drhtaj priznade Svileni.
„Poznajem mnogo mornara i nijednom nisam čuo da je iko od njih rekao nešto
dobro o tim pticama.“
„Mornari su sujeverni.“
„Garione, sva sujeverja u osnovi kriju neku istinu.“ Niski čovek je
začkiljio ka tamnoj šumi koja se pružala na gornjem kraju plaže. „Nije baš
neka gostoljubiva obala, zar ne? Pitam se zašto nas brod nije izbacio u nekoj
morskoj luci.“
„Mislim da niko živ ne zna zašto Dali bilo šta rade.“
Nakon što su iskrcali konje, svi su uzjahali i krenuli uzbrdo po plaži i
pravo u šumu. „Mislim da ću tebi i Zakatu naseći nekoliko kopalja“, obrati
se Durnik Garionu. „Siradis vas je iz nekog razloga strpala u te oklope, a
koliko primećujem, oklopljeni čovek izgleda polunago bez koplja.“ Sjahao je,
uzeo sekiru i izgubio se među drvećem. Vratio se nakon nekoliko minuta sa
dve dugačke motke. „Postaviću im vrhove kad budemo stali večeras“, obeća
im.
„Ovo će biti nezgodno“, požali se Zakat pokušavajući da se snađe s
kopljem i štitom.
„Evo ovako“, reče Garion pokazujući mu. „Zakopčaj štit na levu ruku i
onda ćeš njome moći da uhvatiš uzde. Zatim postavi donji kraj koplja u
uzengije pored desnog stopala i sa slobodnom rukom ih održavaj u mestu.“
„Jesi li se ikad sukobio ovako s nekim?“
„Jesam, nekoliko puta. Prilično je učinkovito protiv drugog čoveka u
takvom oklopu. Kad ga zbaciš s konja, teško će se posle osoviti na noge.“
Beldin je, po običaju, odleteo da izviđa. Klizio je između stabala jedva
pokrećući krila. „Nećeš mi verovati“, obratio se Belgaratu čim je povratio
svoje obličje.
„Šta to?“
„Eno ga zamak pravo napred.“
„Šta?“
„Velika građevina. Obično imaju zidine, jarke i pokretne mostove.“
„Znam šta je zamak, Beldine.“
„Zašto si onda pitao? U svakom slučaju, onaj ispred nas izgleda kao da
su ga preneli iz Arendije.“
„Da li bi mogla da nam pojasniš malo ovo, Siradis?“, upita Belgarat
proročicu.
„Zapravo, ne radi se tu ni o kakvoj misteriji, drevni Belgarate“,
odgovorila je. „Pre oko dve hiljade godina družina pustolova sa Zapada
nasukala se na obali ovog ostrva. Uvidevši da nikako neće moći da poprave
brod, nastanili su se ovde i poženili među starosedeocima. Zadržali su svoje
običaje i navike, pa čak i jezik svoje domovine.“
„Mnogo uvijanja i kićenja?“, zapita Svileni.
Ona klimnu.
„A dvoraca?“
Ponovo je klimnula.
„A svi muški nose oklope? Iste kao što sada Garion i Zakat nose?“
„Sve je tako kao što si rekao, prinče Keldare.“
Zastenjao je.
„Šta te muči, Keldare?“, upita ga Zakat.
„Proputovali smo hiljade liga da bismo na kraju opet naišli na Mimbrate.“
„Svi izveštaji koje sam primio sa bojišta kod Tul Mardua navode da su
veoma hrabri. To bi moglo da objasni glasine o ovom ostrvu.“
„Zaista je tako, Zakate“, uzvrati niski čovek. „Mimbrati su najhrabriji
narod na svetu, najverovatnije zato što nemaju dovoljno mozga da se bilo
čega plaše. Garionov prijatelj Mandoralen potpuno je ubeđen da je
nepobediv.“
„I jeste tako“, brecnu se Se’Nedra nagonski uzevši u odbranu svog viteza.
„Jednom sam videla kako je golim rukama ubio lava.“ „Čuo sam glasine o
njemu“, reče Zakat. „Mislio sam da su to čista preterivanja.“
„Nisu mnogo“, ubaci se Garion. „ Ali zato sam ga jednom čuo kako
Baraku i Hetru predlaže da njih trojica napadnu čitavu tolnedarsku legiju.“
 „Možda se šalio.“
„Mimbratski vitezovi ne znaju kako da se našale“, obavesti ga Svileni.
„Neću mirno da sedim ovde i samo slušam kako blatite mog viteza“,
uzrujano odbrusi Se Nedra.
„Ne blatimo ga, Se’Nedra“, reče joj Svileni. „Samo ga opisujemo. Toliko
je plemenit da me od toga kosa zaboli.“
„Pa, pretpostavljam da je plemenitost nepoznat pojam za jednog
Dreznijca“, uzvratila je.
„Nije nepoznat, Se’Nedra, već neshvatljiv.“
„Možda su se izmenili za ove dve hiljade godina“, s nadom predloži
Durnik.
„Ne bih ja računao na to“, progunđa Beldin. „Iz iskustva znam da ljudi
koji žive u izolaciji naginju ka zatucanosti.“ „Moram vas sve, naime,
upozoriti na jedno“, obrati im se Siradis. „Narod ovog ostrva je nastao
neobičnim spojem. Umnogome su takvi kako ste opisali, ali delom neguju
baštinu Dala, tako da su upoznati s mudrošću mog naroda.“
„O, divno“, jetko će Svileni, „Mimbrati koji se bave i magijom. Naravno,
pod uslovom da su prokljuvili kuda treba da gađaju.“ „Siradis“, poče Garion,
„da li zbog toga Zakat i ja nosimo ove oklope?“
Klimnula je.
„Zašto jednostavno nisi rekla?“
„Neophodno je bilo da sami saznate.“
„E pa, hajde da vidimo o čemu se tu radi“, obrati im se Belgarat. „Već
smo i ranije imali posla s Mimbratima i uglavnom smo uspevali da se
klonimo nevolja.“
Nastavili su put kroz šumu praćeni zlatnim popodnevnim suncem, a kad
su dosegli granicu drveća, ugledali su građevinu o kojoj je Beldin doneo vest.
Na vrhu visokog brda bio je zamak sa uobičajenim utvrđenjima i
grudobranima.
„Zadivljujuće“, promrmlja Zakat.
„Nema mnogo vajde da vrebamo ovde među drvećem“, obrati se Belgarat
svima. „Ne možemo da pređemo sav taj brisani prostor a da nas ne vide.
Garione, ti i Zakat idite na čelo kolone. Muškarce u oklopima obično
pozdravljaju s nešto uljudnosti."
„Hoćemo li mi to prosto odjahati pravo do zamka?“, upita Svileni
 „Mislim da bismo mogli“, odvrati Belgarat. „Ako i dalje razmišljaju nalik
našim Mimbratima, onda će po običaju morati da nam ponude prenoćište, a
nama svakako neće škoditi da skupimo nešto informacija.“
Izjahali su na otvorenu livadu i nastavili polako ka zamku pretećeg
izgleda. „Bolje da meni prepustiš da razgovaram s njima“, reče Garion
Zakatu. „Govorim njihovim dijalektom.“
„To ti je pametno“, pristade Zakat. „Ja bih se najverovatnije zagrcnuo na
sva te uvijanja i kićenja.“
Iz zamka se prolomio metalni zvuk roga objavivši da su ih videli, a
nekoliko minuta kasnije dvanaest vitezova u bleštavim oklopima izjahaše
kasom preko pokretnog mosta. Garion je poterao Kretijena malo napred.
„Moliću, zaustavi se, neznani viteže“, oslovi ga muškarac koji je izgledao
kao predvodnik stranaca. „Ja sam ser Astelig, baron ovog područja. Mogu li
zaiskati ime tvoje i kojim poslom si sa saputnicima tvojim pred moje vratnice
došao?“
„Ime moje ne smem otkrivati, viteže vrli“, odgovori mu Garion. „Za to
razloga imam i saopštiću ih zasigurno kad za to čas dođe. Ovaj vitez je moj
saborac, s njim i s ovom raznolikom družinom u pustolovinu kretoh od
najsilnije važnosti, a ovamo dođosmo da krov nad glavom i konak zaištemo
jer će nas noćca zateći za nekoji sat.“ Garion je bio prilično ponosan na
govor koji je održao.
„Samo iskaj, viteže časni“, uzvrati baron, „jer pravi vitez svak čašću je
vezan, ako većma udvornošću nije, da ponudi pomoć i sklonište svakome
vitezu na pohodu njegovomu.“
„Nemam dovoljno reči hvale za te, ser Asteliže. Sa nama su kao što vidiš
i vrle dame koje su muke našeg putešestvija znatno izmorile.“
„Hajdemo, onda, vitezovi smerni, pravo u tvrđavu moju. Briga za zdravlje
dama je dužnost od najvišeg značaja za sve muške znamenita roda.“
Nakinđurenim pokretom je okrenuo konja i u pratnji svojih ljudi poveo ih
putem do zamka.
„Otmeno, nema šta“, sa divljenjem oceni Zakat.
„Proveo sam neko vreme u Vo Mimbru“, reče mu Garion. „Brzo se
pokupe začkoljice njihovog govora. Jedini problem je to što su im rečenice
toliko duge da se desi da izgubiš nit i zaboraviš šta si hteo da kažeš pre nego
što završiš rečenicu.“
 Baron Astelig ih je poveo preko pokretnog mosta i oni uskoro sjahaše u
popločanom dvorištu. „Moje sluge će vas sve otpratiti do vaših odaja,
viteže“, reče, „onde ćete moći da se okrepite malo. A potom, ako ti je po
volji, pridruži mi se u glavnoj dvorani i ispripovedaj kako mogu da ti
pomognem u tvojoj plemenitoj potrazi.“
„Tvoje je gostoprimstvo i više no dolično, gospodaru“, reče Garion.
„Uveren budi da ćemo ti se pobratim moj i ja pridružiti čim se pobrinemo za
udobnost i zdravlje dama.“
Pratili su jednog baronovog slugu do raskošnih odaja na drugom spratu
glavne tvrđave.
„Zaista sam oduševljena, Garione“, reče Polgara. „Nisam znala da umeš
da pričaš na civilizovanom jeziku.“
„Hvala ti. Valjda.“
„Možda biste ti i Zakat mogli sami da popričate sa baronom“, predloži
Belgarat Garionu. „Prilično si dobro pokrio potrebu za anonimnošću, ali ako
se mi ostali sad pojavimo, mogao bi da zahteva da mu se predstavimo.
Obazrivo ga propitaj. Raspitaj se za ovdašnje običaje i tome slično i vidi da
li je bilo nekih ratova u poslednje vreme.“ Pogleda Zakata i upita ga: „Kako
se zove prestonica ostrva?“
„Dal Perivor, valjda.“
„E pa, tamo nameravamo da stignemo. Gde se nalazi?“
„Na drugoj strani ostrva.“
„A gde drugde?“, uzdahnu Svileni.
„Hajde, idite sad“, obrati se Belgarat dvojici u oklopima. „Nemojte da
naš domaćin čeka.“
„Kad se sve ovo završi, hoćeš li razmisliti da mi ga predaš na službu?“,
upita Zakat Gariona dok su zvekećući koračali niz hodnik. „Ti bi poprilično
zaradio, samo da znaš, a ja bih stvorio najefikasniju vladu na svetu.“
„Da li zaista želiš da ti vladu vodi čovek koji će najverovatnije večno
živeti?“, upita Garion zabavljenim tonom, „a da ne spominjem da je taj
iskvareniji od Svilenog i Sadija zajedno? On je jedan vrlo nevaljao starac,
Zakate. Mudriji je od čitavih generacija, a takođe poseduje zavidan broj
odurnih navika.“
„On ti je deda, Garione“, pobuni se Zakat. „Kako možeš tako da pričaš o
njemu?“
 „Istina je istina, vaše veličanstvo.“
„Vi Alorni ste veoma čudan narod, prijatelju moj.“
„Nikad nismo ni pokušavali to da prikrijemo, prijatelju moj.“ Začulo se
tapkanje i vučica se progura između njih dvojice. „Pitam se kuda ste se
zaputili“, obratila se Garionu.
„Ja i moj sadrug idemo da razgovaramo sa gospodarem ove velike kuće,
sestrice“, odgovorio joj je.
„Ja ću se pridružiti tebi i tvom sadrugu“, nastavi ona. „Ako bude
potrebno, mogu vam pomoći da sprečimo izgrede.“
„Šta je rekla?“, interesovao se Zakat.
„Ide s nama kako bi nam pripomogla da ne upadnemo u nevolju“, reče
Garion.
„Zar vučica?“
„Ona nije obična vučica, Zakate. Već neko vreme gajim izvesne sumnje u
vezi s njom.“
„Ja sam zadovoljna što čak i mladunac pokazuje tragove opažanja“,
vučica istaknu.
„Hvala ti“, rekao je. „Ja sam srećan što dobijam pohvalu od nekog toliko
voljenog.“
Ona na to zamahnu repom. „Zamoliću te da svoje otkriće sačuvaš za
sebe.“
„Svakako“, obećao je.
„O čemu vi to?“, upita Zakat.
„Vučja posla“, šturo će Garion. „Ne da se prevesti.“
Baron Astelig je skinuo oklop i sada je sedeo u ogromnoj stolici pored
pucketavog ognjišta. „Zanavek je bilo tako, vitezovi“, poče on. „Kamen
dobru zaštitu pruža od dušmanina, ali će doveka hladan ostati, a zimska
studen sporo kopni s njegovog krutog naličja. Sila nas ta nagna da ognjišta
raspirujemo čak i kad naše ostrvo leto miluje nežnom toplotom svojom.“
„Vaistinu je tako, gospodaru, kako zboriš“, odgovori Garion. „Čak i silni
zidovi Vo Mimbra čuvaju tu studen snažnu.“
„Zar si ti, viteže vrli, video zidine Vo Mimbra?“, u čudu upita baron.
„Dao bih sve što imam i sve što ću ikad zgrnuti da samo vidim taj bajkoviti
grad. Kakav je zaista?“
„Velik, gospodaru“, reče Garion, „zlatom presvučeni kamen plamti
odražavajući sunca sjaj kao da hoće nebesa da posrami krasotom svojom.“
Baronu se oči ispuniše suzama. „Blagosloven sam, viteže“, isprekidano je
izustio glasom punim osećanja. „Ovaj neočekivani susret s vitezom u
plemenitoj potrazi i pristojnom rečitošću posta kruna mog žitka, jer uspomena
na Vo Mimbr što odjekuje godinama nebrojenim održava nas u samotnom
bivstvovanju na ovome mestu, ali avaj, ti odjeci zamiru sa svakom narednom
godinom dok čak i lišca naših najmilijih što pre nas na onaj svet otiđoše
ostaju zapamćena tek u snu što bledi i mre podruku s pretnjom neumoljive
starosti.“
„Gospodarua, oglasi se Zakat pomalo zastajkujući, „govor tvoj u srce me
ganu. Ako moći imam, a znaj da je imam, jednom ću te otpremiti u daleki Vo
Mimbr i predstaviti te u dvoru pred prestolom, susrećeš se ponovo s krvlju
svojom.“
„Vidiš“, promrmlja Garion svom prijatelju, „lako prelazi u naviku.“
Baron je bez stida brisao suze. „Primetih ovog kera tvog, viteže“, obratio
se Garionu kako bi lakše prešli preko neugodnog trenutka, „kuja, koliko
vidim...“
„Mirna“, odsećno reče Garion vučici.
„To je vrlo uvredljiva reč“, zarežala je.
„Nije je on smislio. Nije on kriv.“
„Ona je gipke i okretne građe“, nastavi baron, „a njene oči zlaćane kazuju
o pameti daleko višoj od jadnih pseta što napučiše ovo kraljevstvo. Da li bi
bio rad, viteže, da mi otkriješ njenu sortu?“ „Ona je vučica, gospodaru“,
odgovori Garion.
„Vučica!“, povika baron i poskoči na noge. „Moramo bežati pre nego što
nas zver strahotna ne napadne i proždre.“
Bilo je to pomalo razmetljivo, ali povremeno takve sitnice zadive ljude.
Garion se sagnuo i počešao vučicu iza ušiju.
„Hrabar si, viteže, da čovek ne poveruje“, reče baron skoro potpuno u
čudu.
„Ona je moja prijateljica, gospodaru“, uzvrati Garion. „Veza je među
nama izvan tvog poimanja.“
„Savetujem ti da prestaneš s time“, reče mu vučica, „osim ako nemaš
ništa protiv da izgubiš šapu.“
 „Ne bi valjda?“, uskliknuo je i hitro povukao ruku.
„Nikad nećeš znati zasigurno, zar ne?“ Iskezila je zube kao da se ceri.
„Ti zverinjim jezikom govoriš!“, izusti baron.
„Tek pokojim, gospodaru“, reče Garion. „Znajte da svako ima jezik svoj.
Ne polazi mi za rukom da savladam jezik zmija. Mišljenja sam da ima neke
veze s oblikom mog jezika.“
Baron se iznenada grohotom nasmeja. „Ti si lakrdijaš pravi, viteže. Ovde
si mi zadao mnogo toga za razmišljanje i za iščuđavanje. A sada, na glavnu
stvar. Šta mi možeš otkriti o svojemu pohodu?“
„Budi vrlo obazriv", upozori vučica Gariona.
Garion se zamislio. „Kao što zasigurno dobro znaš, gospodaru“, počeo je,
„sada svetom u tuđini hara zlo golemo.“ To je bilo prilično bezbedno reči.
Uvek hara neko veliko zlo u stranim zemljama.
„Istinu zboriš“, baron priznade sa žarom.
„Zakleti smo pobratim i ja da se zlu tom suprotstavimo. Ali znaj da će se
glas o nama, nalik lavežu pseta, preneti nadaleko i objaviti - ako se saznadu -
naša imena onoj hulji na koju se spremamo da udarimo. A ako taj dušmanin
kleti sazna da mu dolazimo, njegovi će nas sledbenici sputavati. Te stoga
moramo ovako da vizirima lica pokrivamo i od beloga sveta imena svoja
tajimo, većma im je u nekim delovima sveta ukaljana čast.“ Garion je počeo
da uživa. „Mi, nijedan od obojice, ne plašimo se ničeg živog.“ Čak ni
Mandoralen ne bi mogao to da izgovori ubedljivije. „Ali avaj, prijatelje drage
vodimo s nama u potragu i njihove živote ne bismo ničim da ugrozimo.
Štaviše, ova potraga naša prepuna je opasnih vradžbina koje bi čak i veličale
naše junaštvo. Al’ iako je nečasno, moramo se poput lopuža šunjati i tako
prići prezrenom dušmaninu kako bismo izvršili prikladnu kaznu.“ Potrudio se
da poslednju reč izgovori tonom koji nagoveštava propast.
Baron je odmah prešao na stvar: „Mač moj i mačevi vitezova mojih od
ovog su časa tebi na raspolaganju, gospodaru. Satrimo to zlo zanavek.“
Postalo im je jasno da je baron Mimbrat do srži.
Garion sa žaljenjem podiže ruku. „Avaj, gospodaru Asteliže", reče. „Od
sveg srca bih prihvatio i tebe i sadruge tvoje hrabre, ali ne mogu. Ako
prihvatim pomoć tvoju u ovoj potrazi, time ću razgneviti pripadnike
duhovnoga sveta, koji se, podjednako kao i mi, nadmeću u ovoj stvari. Mi,
svi mi, jesmo smrtni tek, a duhovni svet pripada onima večnoga veka.
Oglušiti se o njihove zahteve samo bi osujetilo namere naklonjenih nam
duhova što učešće uzeće u ovoj konačnoj bici.“
„Iako žalosti moje srce, viteže“, žalosno reče baron, „priznati moram da to
što zboriš ima osnova. Ali onda znaj da mi se rođak nedavno vratio iz
prestonice naše Dal Perivora i da mi je nasamo preneo uznemirujuće vesti o
događajima na dvoru. Pre samo neki dan vrač se predstavi u kraljevom
dvoru. Nesumnjivo je bacio čini, kakve i ti spomenu, obratio našeg kralja za
samo nekoliko časova i zadobio kraljevo uvo, i eto ga sad sedi onde kao
njegov najbliži savetnik. On sada ima maltene potpunu vlast u kraljevstvu.
Dobro otvorite oči, vitezovi. Ako je slučajem kojim vrač taj zapravo
sledbenik vašeg dušmanina, taj sada ima moć u rukama da vam zada kobni
udarac.“ Baron se tad nestašno osmehnu. „Mada, cenim ja da obmanjivanje
kralja ne beše težak zadatak za njega. Može biti da nije na mestu ovako
govoriti, ali njegovo veličanstvo nije čovek znamenite pameti.“ Garion se
čudio da tako nešto čuje od Mimbrata. „Vrač taj“, nastavio je baron,
„pakosan je čovek i moram te svetovati kao istinskoga prijatelja da ga
izbegavaš.“
„Zahvaljujem ti, gospodaru“, reče Garion, „ali sudba naša i ishod naše
potrage ište od nas da u Dal Perivor odemo. Ako se potreba javi, mi ćemo se
s tim vračem sukobiti i time lišiti kraljevstvo njegovoga otrova.“
„Nek bogovi i dusi vode ruku tvoju“, sa žarom reče baron i zatim se
nasmeši. „Možda bih mogao, ako ti je po volji, da očima svojim vidim kako
ti i tvoji hrabri maloreki pobratim izvršavate tu kaznu?“
„Biće nam čast, gospodaru“, uveravao ga je Zakat.
„S tim ciljem na umu, vitezovi“, reče baron, „znajte da ja i razni plemići
putujemo sutradan u kraljev dvor u Dal Perivoru da bismo onde prisustvovali
viteškim igrama raskošnim što naš gospodar kralj proglasi s namerom da se
odaberu junaci kraljevstva kojima će biti čast da se pobrinu za izvesni
zadatak što nas stalno muči. I još znaj da je dugovekovni običaj da se
razmirice i trvenja razna ostavljaju po strani i na snazi je opšte primirje
tokom ovog vremena, stoga možemo očekivati neometano putovanje na
zapad. Ako vam je po volji, gospodari, mogu li vas pozvati da mi se
pridružite na putu u prestonicu?“ „Gospodaru“, poče Garion poklonivši se uz
neznatan zveket oklopa, „predlog tvoj i ljubazan poziv od sveg srca
prihvatamo. A sad, ako dozvoliš, povukli bismo se zarad priprema za
sutrašnje putovanje.“
Dok su Garion i Zakat išli niz dugački hodnik, vučicine kandže su skoro
metalno odzvanjale po kamenu. „Zadovoljna sam“, reče. „Niste uopšte bili
loši, za par štenaca.“
 Dvanaesto poglavlje

Pokazalo se da je Perivor prijatno ostrvo smaragdnozelenih šuma sa

ovcama na pašnjacima i s mrkim uzoranim njivama na kojima su u
besprekorno pravim redovima nicale žitarice. Baron Astelig je s očiglednim
ponosom gledao okolo. „Divna je ovo zemlja“ istaknu on, „al’ bez sumnje
nije toliko divna koliko daleka nam Arendija.“
„Mišljenja sam da ćeš se donekle razočarati u Arendiju, gospodaru“, reče
mu Garion. „Zemlja jeste divna, ali kraljevstvo mnogo trpi zbog nemira i
bede kmetova.“
„Zar je taj otužan običaj i dalje na snazi onde? U nas je to ukinuto pre
mnogo vekova.“
Garion se pomalo iznenadi začuvši to.
„Narod koji beše ovde i pre no što smo mi došli krotak je svet i naši oci
su međ njima tražili za se žene. Isprva su ti prosti ljudi bili svezani
kmetstvom, kao što to oduvek beše običaj u Arendiji, ali preci naši uskoro
uvideše da je to nepravda najgrdnije sorte, pošto su im kmetovi brakovima
postali rođaci.“ Baron se jedva primetno namršti. „Da li ti neredi u zemlji, o
kojima zboriš, odista mnogo muče našu prapostojbinu?“
Garion uzdahnu. „Pomalo se nadamo da će splasnuti, gospodaru. Tri silne
kneževine vekovima ratovaše jedne protiv drugih sve dok Mimbr nije
izvojevao pobedu. Bune su otad netremice pretile. Štaviše, baroni južne
Arendije ljuto vojuju jedni protiv drugih iz razloga najneznatnijih.“
„Zar rat? Da li je istina? Takve se rabote i ovde na Perivoru dese, ali smo
uredili da se sukobi reše po propisima i valjano, tako da malo njih život
izgubi.“
„Kakvi su to ’propisi’, gospodaru?“
„Razmirice povremene, s izuzetkom nanesene sramote ili najgrdnije
uvrede, rešavaju se po običaju na viteškim igrama.“ Baron se osmehnuo.
„Eto, znam za velik broj razmirica što su se zapravo lažirale uz obostrano
učešće tobožnjih zavađenih strana samo da bi se izgovor načinio za
održavanje takvih megdana koji služe za zabavu plemića i pučanstva.“
„Veoma civilizovano od vas, gospodaru“, reče Zakat.
Napor od smišljanja tih zapletenih rečenica počinjao je da zamara
Gariona. Zamolio je barona da ga izvini pozvavši se na potrebu da se
posavetuje sa svojim saputnicima, pa odjaha nazad da porazgovara sa
Belgaratom i ostalima.
„Kako se slažeš sa baronom?“, upita ga Svileni.
„Veoma dobro, pravo da ti kažem. To što su se ženili Dalkinjama znatno
je uticalo da se promene neki nepodnošljivi arendski običaji.“
„Na primer?“
„Kao prvo, opšta tupavost. Ukinuli su kmetstvo, a sukobe obično
rešavaju na turnirima a ne ratom.“ Garion pogleda Belgarata koji je dremao.
„Deda.“
Belgarat je otvorio oči.
„Šta misliš, da li smo ovde stigli pre Zandramas?“
„Nema načina da zasigurno saznamo.“
„Mogao bih ponovo da upotrebim Kuglu.“
„Bolje nemoj još. Ako se nalazi na ostrvu, ne možemo saznati gde se
iskrcala. Možda nije prošla ovuda, tako da Kugla svakako ne bi mogla da
uhvati njen trag. Ubeđen sam da je i ona oseća, tako da bismo postigli samo
jedno - da je obavestimo o našem dolasku. Osim toga, Sardion se nalazi u
ovom delu sveta. Bilo bi pametno ako ga ne bismo zasad budili.“
„Možeš pitati tvog prijatelja barona“, predloži Svileni. „Ako je ovde,
možda je on načuo nešto o njoj.“
„Čisto sumnjam“, reče Belgarat. „Dosad je uvek ulagala mnogo napora da
ostane neprimećena.“
„To je tačno“, priznade Svileni, „cenim da će se sada još dodatno truditi.
Teško da bi uspela da objasni ono svetlo pod kožom.“ „Sačekaćemo dok ne
stignemo u Dal Perivor“, odluči Belgarat. „Hoću da tamo obavim ovo što
moram pre nego što uradimo bilo šta neopozivo.“
„Šta misliš, ima li smisla pitati Siradis?“, tiho upita Garion pogledavši
unazad ka proročici u prekrasnim kočijama koje je baron obezbedio za dame.
„Nema“, reče Belgarat. „Nije joj dozvoljeno da nam odgovori.“ „Mislim
da možda imamo malu prednost što se ovoga tiče“, primeti Svileni. „Siradis
mora da odabere, a sama činjenica da putuje s nama a ne sa Zandramas dosta
govori u našu korist, zar ne?“
„Ne verujem“, pobuni se Garion. „Ubeđen sam da ne putuje 5 nama, već
je ovde kako bi pripazila na Zakata. Ima nešto vrlo važno da obavi, a ona ne
želi da on skrene s pravog puta.“ Svileni nešto progunđa i obrati se
Belgaratu: „Nego, gde nameravaš da potražiš tu kartu koju navodno treba da
nađemo?“ „Najverovatnije u bibliotecf, odgovori starac. „Ta karta je još
jedna u nizu misterija, a dosad me je sreća poprilično poslužila kad sam
ostale tražio po bibliotekama. Garione, vidi možeš li da ubediš barona da nas
uvede u kraljev dvor u Dal Perivoru. Obično su dvorske biblioteke
najobimnije.“
„U redu“, pristade Garion.
„Svakako bih da vidim i tog čarobnjaka. Svileni, imaš li kancelarije u Dal
Perivoru?“
„Bojim se da nemam, Belgarate. Ovde nema ničeg vrednog za trgovinu.“
„E pa, nema veze. Ti si poslovan čovek, a biće ih takvih u gradu.
Popričaj o poslu s njima. Reci im da hoćeš da pregledaš pomorske trgovačke
rute. Razgledaj svaku kartu koje se dokopaš. Znaš šta tražimo.“
„Ti bi da varaš, Belgarate“, zareža Beldin.
„Kako to misliš?“
„Siradis reče da ti treba da nađeš kartu.“
„Ja samo razdeljujem dužnosti, Beldine. To je savršeno opravdano.“
„Sumnjam da će ona to tako shvatiti.“
„A ti joj objasni. Ionako si ubedljiviji od mene.“
Dosta su se odmarali u putu. Garion je mislio da je to najviše zbog konja.
Perivorski konji nisu bili veliki, a na leđima su nosili težinu odraslog čoveka
u punom oklopu. Zato su se tek nakon nekoliko dana popeli na brdo i u dolini
ugledali grad s morskom lukom. Bila je to prestonica Perivora.
„Evo Dal Perivora“, izjavi baron, „krune i srca našeg ostrva!“ Garion vrlo
brzo shvati da su se nasukani Arendi koji su na ove obale stigli pre dve
hiljade godina namerno potrudili da ponovo izgrade Vo Mimbr. Žute gradske
zidine behu visoke i debele, a između tornjeva unutar tih zidina bile su
raspete šarene zastavice.
„Gde nađoše kamena žute boje, gospodaru?“, upita Zakat barona. „Ne
videh takvih stena na putu našem dovde.“
Baron se pomalo pokajnički nakašljao. „Zidine su ofarbane, viteže“,
objasnio je.
„A zašto?“
„Da nas na Vo Mimbr seća“, setno reče baron. „Prečani naši za
zavičajnom Arendijom tugovahu. Vo Mimbr je alem-kamen prapostojbine
naše, a njegove zlatne zidine odjekuju u našoj krvi čak i s tolikog
prostranstva nepreglednoga.“
„Ah“, uzdahnu Zakat.
„Kao što reč dadoh, viteže“, obrati se baron Garionu, „rada srca ću vas
odvesti sa sobom u kraljev dvor, gde će vas on nesumnjivo počastvovati i
ponuditi gostoprimstvo svoje.“
„Još jednom postajemo dužnici tvoji, gospodaru“, odgovori mu Garion.
Baron se pomalo nestašno osmehnuo. „Priznati ti moram, viteže, da porivi
moji nisu potpuno velikodušni. Pripašće mi mnogo počasti kad na dvoru
budem predstavio strane vitezove u plemenitom poslanstvu.“
„Nećemo ti za zlo uzeti, prijatelju“, smejao se Garion. „Ovako obe strane
zadobijaju nešto.“
Dvorac je bio skoro istovetan onom u Vo Mimbru - tvrđava u tvrđavi s
masivnom kapijom.
„Cenim da ovog puta deda neće morati da nagna drvo da poraste“,
promrmlja Garion Zakatu.
„Molim?“
„Kad smo prvi put išli u Vo Mimbr, vitez koji je bio zadužen za dvorsku
kapiju nije verovao Mandoralenu kad je ovaj dedu predstavio kao čarobnjaka
Belgarata, pa je onda deda izvadio grančicu iz repa njegovog konja i učinio
da na trgu ispred dvorca izraste jabukovo drvo. Zatim je sumnjičavom vitezu
naredio da se do kraja života stara o drvetu.“
„Da li je vitez to i uradio?“
„Mislim da jeste. Mimbrati takva naređenja shvataju prilično ozbiljno.“
„Čudan je to narod.“
„Vala jeste. Mandoralena sam morao da nateram da se oženi devojkom
koju je voleo od detinjstva, a pri tom sam morao i da zaustavim jedan rat.“
„Kako može neko da zaustavi rat?“
„E pa, ja sam malo pripretio. Sudim da su me ozbiljno shvatili.“
Razmislio je malo o rečenom. „Takođe, možda je oluja koju sam stvorio malo
pripomogla celoj stvari“, dodao je. „U svakom slučaju, Mandoralen i Nerina
su se već godinama voleli, ali su sve to vreme patili u tišini. Na kraju mi je
dosadilo, pa sam ih naterao da prekinu sa glupostima. Možda sam još malo
pretio. Nosam okolo ovaj poveći perorez“, palcem je pokazao preko leđa,
„koji ponekad privlači dosta pažnje.“
„Garione!“, nasmejao se Zakat. „Pa ti si prostak.“
„Jesam. Valjda“, priznade Garion. „Ali uspelo je pošto su se venčali.
Sada su oboje opijeni od sreće, a ako išta pođe naopako, uvek mogu mene da
okrive, zar ne?“
„Nisi ti kao ostali ljudi, prijatelju moj“, vrlo ozbiljno reče Zakat.
„Nisam.“ Garion je uzdahnuo. „Verovatno nisam. Mada, voleo bih da
jesam. Svet se golemom težinom oslanja na nas dvojicu, Zakate, i ne ostavlja
nam nimalo vremena. Zar ne bi voleo da izjašeš jednog letnjeg jutra,
posmatraš izlazak sunca i posle poteraš konja da vidiš čega ima iza sledećeg
brda?“ „Mislio sam da mi upravo to radimo.“
„Ne baš. Sve to radimo jer smo prinuđeni. Ono o čemu ti pričam jeste da
to uradiš zabave radi.“
„Godinama nisam uradio ništa čisto iz zabave.“
„Zar nisi uživao onomad kad si kralju Getelu od Tula pripretio da ćeš ga
raspeti? Se’Nedra mi je sve ispričala.“
Zakat se nasmejao. „Nije bilo loše“, priznade. „Naravno, ne bih to uradio.
Getel je maloumnik, ali nam je u tom trenutku bio nekako neophodan.“
„Uvek se sve svede na to, zar ne? Ti i ja radimo ono što je neophodno, a
ne ono što bismo radije radili. Nijedan od nas dvojice nije tražio te počasti,
ali ćemo učiniti ono što je neophodno i što se očekuje od nas. Ako odbijemo,
ovaj svet će zgasnuti, a dobri, pošteni ljudi će zajedno s njim nestati. A to
neću dozvoliti ako je ikako u mojoj moći. Neću izdati te dobre i poštene
ljude, a nećeš ni ti. Predobar si ti čovek.“
„Dobar? Zar ja?“
„Potcenjuješ se, Zakate, i mislim da će uskoro naići neko i naučiti te da
više ne mrziš samoga sebe.“
Zakat je bio vidno potresen.
„Zar si mislio da ne znam?“, upita Garion nastavivši da ga pritiska. „Ali
tome će uskoro doći kraj. Tvoja patnja, bol i kajanje su na izmaku, a ako ti
bude potreban neki savet kako da budeš srećan, potraži me. Na kraju
krajeva, tome služe prijatelji, zar ne?“ Pod Zakatovim vizirom začuo se
zagrcnuti vapaj.
Vučica se šetala između njihovih konja. Pogledala je uvis u Gariona.
„Svaka čast“, obratila mu se. „Možda sam te pogrešno procenila, mladi vuče.
Možda ipak nisi štene.“
„Trudim se koliko mogu“, odgovori Garion, takođe na vučjem jeziku.
„Nadam se da nisam bio preveliko razočaranje.“ „Verujem da će biti nešto od
tebe, Garione.“
I upravo je to potvrdilo Garionu ono na šta je već duže vreme sumnjao.
„Hvala ti, bako“, odgovorio je najzad siguran u to s kim zapravo razgovara.
„Dugo ti je trebalo to da kažeš?“
„Mislio sam da bi bilo neuviđavno s moje strane.“ „Smatram da si
previše vremena proveo s mojom najstarijom ćerkom. Ona je, koliko
primećujem, takođe prezaokupljena prikladnošću. Nadam se da ćeš nastaviti
da držiš svoje otkriće u tajnosti.“
„Ako želiš.“
„Bilo bi mudrije.“ Zagledala se u dvorsku kapiju. „Kakvo je ovo mesto?“
„Ovo je kraljev dvorac.“
„Šta je kralj?“
„Obićaj je među ljudima da ih poštuju, bako. Poštovanje se više odnosi
na običaj nego na ljudsko biće koje nosi krunu.“ „Veoma zanimljivo“, frknu
ona.
Nakon izvesnog vremena, uz mnogo škripe i zveketanja lanaca, pokretni
most se s treskom spustio i baron Astelig sa svojim vitezovima povede
družinu u dvorište dvorca.
Poput one u Vo Mimbru, prestona dvorana u Dal Perivoru beše prostrana,
zasvođena prostorija sa ukrašenim potpornim lukovima po zidovima. Visoki,
uzani prozori nalazili su se između lukova, a svetlo koje je kroz njih
prosijavalo beše raznobojno. Pod je bio od uglačanog mermera, a na dalekom
kraju dvorane, na kamenoj platformi zastrtoj crvenim tepihom, nalazio se
presto Perivora iza kog su se uzdizale teške grimizne draperije. S obe strane
draperija visila su ogromna prastara oružja dve hiljade godina stare
kraljevske kuće. Koplja, buzdovani i ogromni mačevi, viši od svakog čoveka,
visili su među pohabanim bojnim barjacima zaboravljenih kraljeva.
 Zabavljen svim tim sličnostima, Garion je maltene očekivao da ugleda
Mandoralena u bleštavom oklopu s riđobradim Barakom i Hetrom s
konjskom grivom na glavi kako hitaju preko mermernog poda da ih pozdrave.
Još jednom mu se javio onaj čudan osećaj ponavljanja. Zaprepašćeno je
shvatio da zapravo iznova preživljava događaje o kojima je pričao Zakatu.
Na neki nedokučiv način to mu se učinilo kao nekakvo pročišćenje i deo
priprema za skoro neizbežan susret na mestu koje više ne postoji.
„ Ako vam je po volji, vitezovi", obratio se baron Astelig Garionu i
Zakatu, „mogli bismo zajedno da pridemo prestolu kralja Oldorina i da vas
predstavim njegovom veličanstvu. Preneću mu iskreno vaše razloge za tajnost
što vam je pohod nametnuo.“ „Učtivost i uvidavnost tvoje svake hvale su
vredne, gospodaru Asteliže“, reče Garion. „Rado ćemo pozdraviti tvoga
kralja.“ Njih trojica se zaputiše preko mermernog poda ka tepihom
pokrivenoj platformi. Kralj Oldorin, koliko je Garion uspeo da primeti, beše
krupniji od Korodulina Arendskog, ali oči su mu otkrivale žalobno odsustvo
svake promišljenosti.
Visok, moćno građen vitez iskorači pred Asteliga. „Ovo je nedolično,
gospodaru“, reče. „Zamoli pratioce svoje da podignu vizire kako bi kralj
video ko mu prilazi.“
„Rasvetliću sve njegovom veličanstvu o razlozima ove nužne tajnosti,
gospodaru“, pomalo kruto odgovori Astelig. „Uveren budi da ovi vitezovi,
koje rada srca nazivam prijateljima, nikakvih ružnih namera nemaju prema
kralju našem.“
„Žao mi je, barone Asteliže“, reče vitez, „ali dozvoliti tako nešto ne
mogu.“
Baron se na to mašio mača.
„Polako“, upozori ga Garion položivši oklopljenu šaku preko njegove
ruke. „Kao što je svud u belome svetu običaj svet, zabranjeno je mač ogoliti
u prisustvu kralja.“
„Valjano si upoznat s pristojnošću, viteže“, reče čovek koji im je stajao na
putu glasom manje sigurnim u sebe.
„Već bejah u prisustvu kraljeva, gospodaru, i znadem da se ponašam
dolično. Uveravam te da nam namera nije da čast kaljamo njegovom
veličanstvu time što pokrivenih lica izlazimo pred presto. Nužda nas je
nagnala i dužnost ozbiljna što nam je poverena.“
 Vitez je izgledao još manje sigurno u sebe. „Valjano zboriš, viteže“,
nevoljno priznade.
„ Ali ako ti je draže, viteže“, nastavio je Garion, „da li bi ispratio barona
Asteliga, mog saputnika i mene do prestola? Covek Ivoje snage i kuraži
olako će sprečiti svako nedelo.“ Malo laskanja nikad nije na odmet u teškim
situacijama.
„Biće tako kako zboriš, viteže“, odluči vitez.
Njih četvorica priđoše prestolu i pomalo se kruto pokloniše. „Moj
gospodaru i kralju“, oglasi se Astelig.
„Barone“, odgovori Oldorin i odsutno klimnu.
„Čast mi je predstaviti dva viteza stranca što su izdaleka ovamo
doputovali na svojoj plemenitoj potrazi.“
Kralj se očito zainteresovao. Reč potraga’ snažno odzvanja u glavama
Mimbrata.
„Kao što ste zasigurno primetili, vaše veličanstvo“, nastavio je Astelig,
„moji prijatelji vizirima pokrivaju lica. Molim da se to ne shvati kao
nepoštovanje, već kao nužna tajnost što je zahteva priroda njihove potrage.
Grdno se zlo pojavilo u belome svetu, a oni s raznolikim sadruzima putuju da
mu se suprotstave. Svaki je od njih poznat u svetu van obala ostrva našeg, te
ako pokažu lica, istog će časa biti prepoznati i zlo za kojim tragaju biće
upozoreno o dolasku njihovom, te će nastojati da ih sputa. Stoga viziri njihovi
moraju ostati spušteni.“
„Promućurna predostrožnost, priznati moram. Pozdravljam vas, vitezovi,
dobro nam došli.“
„Velikodušni ste, vaše veličanstvo“, oglasi se Garion, „iz sveg srca smo
zahvalni na vašem bezmernom razumevanju za tegobe naše. Potraga naša
puna je kobnih čini i stoga se plašim da ako otkrijemo imena svoja, u
opasnost dovodim ishod njen i otuda može ceo svet beli u muke grdne
zapasti.“
„Vaistinu te razumem, viteže, te neću dalje zahtevati da mi otkrivaš išta o
potrazi svojoj. Zidovi svakog dvora imaju uši brojne, a neke bi čak mogle
ovde biti što pripadaju nekome savezniku zlikovca kojeg tražiš.“
„Mudro rečeno, kralju moj“, začu se hrapavi glas iz dna prestone dvorane.
„Vrlo dobro mi je znano da su moći vračeva velike, tolike čak da podvizi ove
dvojice hrabrih vitezova možda neće biti dovoljni da im se suprotstave.“
 Garion se okrenuo i ugledao muškarca potpuno belih očiju. „Taj je vrač
za kojega ti rekoh“, baron Astelig šapnu Garionu. „Cuvaj ga se, viteže, jer je
našega kralja omađijao.“
„A, Erezele vrli“, reče kralj vedro, „ako ti je po volji, priđi prestolu.
Možda ćeš moći u mudrosti svojoj savetovati nekako ovu dvojicu junaka da
izbegnu opasnosti tih vradžbina što su zasigurno posute po putu njihovome.“
„Sa zadovoljstvom, kralju“, odgovori Naradas.
„Prepoznaješ ga, zar ne?“, promrmlja Zakat Garionu.
„Da.“
Naradas priđe prestolu. „Ako mogu biti tako smeo da vas posavetujem,
vitezovi“, reče usrdno, „sprema se veliki turnir viteških igara. Ako ne budete
učestvovali, pobudićete sumnju među sledbenicima koje je onaj za kim
tragate nesumnjivo postavio ovde. Moj prvi savet bi vam bio, prema tome, da
učestvujete u viteškim igrama i time izbegnete neprilike.“
„Odličan ti je predlog, Erezele“, odobravao je praznoglavi kralj.
„Vitezovi, ovo je Erezel, čarobnjak je silan i najprisniji savetnik ovoga
prestola. Dobro slušajte njegove reči, jer u njima mnogo mudrosti ima. A
nama će velika čast biti ako se tako snažni vitezovi pridruže nastupajućem
velikom događaju.“ Garion stegnu zube. S tim jednim, naizgled
dobronamernim predlogom Naradas je uspešno postigao da ih zadrži.
Međutim, nije bilo izlaza. „Biće nam čast da se pridružimo vama i vašim
hrabrim vitezovima u održavanju igara, vaše veličanstvo“, izusti. „Recite,
molim vas, kad igre počinju?“
„Za deset dana, viteže.“
 Trinaesto poglavlje

Odaje koje su im dodelili bile su im takođe poznate. Grupa Arenda

odsečena od domovine, koju je more izbacilo na ove obale pre toliko vekova,
očigledno je brižno do tančina ponovo izgradila kraljevski dvorac u Vo
Mimbru, uključujući i propratne neugodnosti. Uvek praktični Durnik odmah
je to primetio: „Pomislio sam da su možda iskoristili priliku da ponešto
poboljšaju.“
„Ima nekakve draži u drevnosti, dragi“, reče Polgara smešeći se.
„Možda jeste ovako da bi podsećalo na dom, Pol, ali nekoliko
savremenih promena tu i tamo ne bi uopšte škodilo. I sama si primetila da su
sve kade smeštene u podrum.“
„Tu je u pravu, gospo Polgara“, istaknu Kadifa.
„Pa jeste bilo mnogo zgodnije u Mal Zetu“, složila se Se’Nedra. „Kada u
ličnim odajama nudi svakakve mogućnosti za zabavu i nestašluke.“
Garionu se uši jarko zacrveneše.
„Čini mi se da ne razumem izvesne zanimljive delove ovog razgovora“,
prepredeno reče Zakat.
„Nema veze“, kratko će na to Garion.
Utom su se pojavile švalje te su Polgara i ostale dame odjezdile kako bi
se pozabavile tom delatnošću koja, kako je Garion primetio, uvek ispuni srce
ženskog čeljadeta izvesnim sanjivim blaženstvom.
Odmah nakon švalja pojavili su se krojači, koji su podjednako nastojali
da svakoga odenu što je moguće staromodnije. Naravno, Beldin je odlučno
odbio njihove usluge, čak do te mere da je jednom upornom gospodinu
pokazao veliku i čvornovatu pesnicu kako bi ga uverio da je savršeno
zadovoljan svojim izgledom.
Garion i Zakat su, naime, bili pod zabranom koju im je nametnula
proročica iz Kela, pa su obojica ostali u oklopima.
 Kad su konačno ostali sami, Belgaratovo lice postade smrtno ozbiljno.
„Hoću da vas dvojica držite oči otvorene na tom turniru. Naradas zna ko ste i
već mu je pošlo za rukom da nas zadrži. Možda će pokušati još nešto.“
Odjednom pogleda ka vratima. „A kuda ćeš ti?“, zahtevao je od Svilenog.
„Ovaj, mislio sam da pronjuškam okolo“, reče lopov nedužno. „Neće nam
škoditi da saznamo šta nam sve preti.“
„U redu, onda, ali budi pažljiv i nemoj da ti nešto tuđe omaškom upadne
u džep. Ovde smo na prilično skliskom tlu. Ako te neko vidi kako kraduckaš,
svi ćemo se naći u gadnoj nevolji.“
„Belgarate“, poče Svileni uvređenim tonom, „niko me nikada nije video
da kradem.“ Potom izađe gunđajući sebi u bradu.
„Da li je on topokušao da kaže kako ne krade?“, upita Zakat.
„Nije“, odgovori mu Eriond. „Samo je istakao da ga niko nije video da to
radi.“ Blago se nasmešio. „Ima on nekoliko loših navika, ali pokušavamo da
ga odviknemo.“ Prvi put nakon izvesnog vremena Garion je čuo svog malog
prijatelja da nešto kaže. Eriond je postajao sve ćutljiviji, možda čak i
povučen. Zabrinuo se. Uvek je bio neobičan dečak i činilo se kao da opaža
stvari koje niko od njih nije mogao. Garion se naježio prisetivši se
sudbonosnih reči koje je Siradis izgovorila u Reonu. „Tvoja potraga će biti
puna opasnosti, Belgarione, a tokom nje jedan od tvojih saputnika će život
izgubiti.“
Utom, kao da ju je njegovo sećanje prizvalo, kelska proročica izađe iz
prostorije u kojoj su se dame savetovale s krojačicama. Odmah za njom ušla
je Se Nedra, obučena u vrlo kratku žensku košulju. „Ovo je savršeno
pristojna haljina, Siradis“, bunila se.
„Možda je za tebe pristojna, kraljice Rive“, odgovori proročica, „ali takva
otmenost nije za mene.“
„Se'Nedra!“, Garion je jedva izustio iznenađenipovik. „Nisi obučena!“
„Ma, šta me briga!“, prasnu ona. „Svi prisutni su već videli nage žene.
Trenutno pokušavam da urazumim našu tajnovitu prijateljicu. Siradis, ako ne
obučeš haljinu, biću vrlo stroga prema tebi i da znaš da stvarno moramo
nešto da uradimo s tvojom kosom.“
Proročica se bez greške osvrnula i nežno zagrlila malu kraljicu. „Draga,
draga Se’Nedra“, reče blago, „srce je tvoje veće od tebe same i tvoja brižnost
ispunjava mi dušu. Međutim, ja sam zadovoljna ovom jednostavnom odorom
koju nosim. Možda će se moj ukus promeniti s vremenom i tada ću rado
potražiti tvoju pomoć.“
„Badava joj pričam“, reče Se’Nedra bespomoćno podigavši ruke. Zatim
je dražesnim pokretom zanjihala rub svoje košulje i pojurila nazad u sobu iz
koje su bile izašle.
„Valjalo bi ti da je bolje hraniš“, reče Beldin Garionu. „Stvarno je mršava,
je l’ znaš?“
„Meni se dopada ovakva kakva je sad“, odgovori mu Garion, pa se obrati
Siradis: „Želiš li da sedneš, sveta proročice?“
„Ako smem.“
„Naravno.“ Pokazao je Totu rukom da ne ustaje kad se ovaj nagonski
pokrenuo da pomogne gospodarici, te ju je sam poveo do udobne stolice.
„Zahvaljujem, Belgarione“, reče. „Dobar si koliko si i hrabar.“ Nasmešila
se poput rumene zore. Rukom je dodirnula kosu i upitala ga: „Da li zaista
ružno izgleda?“
„Meni je sasvim lepa, Siradis“, reče joj. „Se’Nedra ponekad pretera, a pri
tom ima neutaživu strast za menjanjem ljudi - obično mene.“
„A da li ti smeta što se toliko trudi, Belgarione?“
„Valjda ne. Verovatno bi mi nedostajalo ako ne bi pokušavala.“ „Uhvaćen
si u zamku ljubavi, kralju Belgarione. Moćan si ti čarobnjak, ali mislim da
tvoja mala kraljica koristi snažnije čini, pošto te drži na svome malenom
dlanu.“
„To je tačno, valjda, ali mi ne smeta nešto preterano.“
„Ako se još malo raznežite, ima da povratim“, grubo reče Beldin.
Međutim, Svileni se vratio.
„Ima li nešto?“, upita ga Belgarat.
„Naradas te je pretekao u biblioteci. Svratio sam tamo i onaj prikan što je
tamo glavni...“
„Bibliotekar“, odsutno ga ispravi Belgarat.
„Kako god. U svakom slučaju, reče mi on da je Naradas odmah po
prispeću pretražio biblioteku.“
„Onda je to to“, reče Belgarat. „Zandramas nije na ostrvu. Poslala je
Naradasa da traga namesto nje. A da li i dalje traži?“ „Očigledno ne.“
„To onda znači da je našao kartu.“
„I najverovatnije ju je uništio kako je se mi ne bismo dokopali“, dodade
Beldin.
„Ne, krotki Beldine“, oglasi se Siradis. „Karta koju tražite i dalje postoji,
ali se ne nalazi na mestu na kojem ste nameravali da tražite.“
„Sudim da ne nameravaš da nam daš pokoji nagoveštaj?“, upita je
Belgarat.
Ona odmahnu glavom.
„Tako sam i mislio.“
„Rekla si da karta i dalje postoji“, doseti se Beldin izokola se primičući
suštini. „Hoćeš reći da postoji samo jedan primerak?“ Ona klimnu potvrdno.
Patuljak sleže ramenima. „E, onda“, reče, „time ćemo se pozabaviti dok
čekamo na ove naše vrle junake da završe sa ulubljavanjem tuđih oklopa.“
„Što me podseti“, reče Garion i zagleda se u Zakata. „Nisi naročito
upoznat sa borbom kopljima, je li tako?“
„Nisam baš.“
„Onda sutra u cik zore odlazimo negde da te podučim.“
„To je već razuman plan.“

Njih dvojica sutradan rano ustadoše i na konjima napustiše dvorac.

„Mislim da je najbolje da se udaljimo od grada“, reče Garion. „Nedaleko od
dvorca nalazi se borilište, ali biće tu i drugih vitezova. Neću da te plašim, ali
dok ne naučiš osnove, verovatno će ti prve lekcije biti neprijatne. Pošto treba
da predstavljamo velike vitezove, nećemo da neko pomisli kako si potpuno
nesposoban.“
„Mnogo ti hvala“, suvo će Zakat.
„Uživaš li kad te javno ponize?“
„Ne baš.“
„Onda ćemo raditi kako ja kažem.“
Izjahali su iz grada i nakon nekoliko kilometara naiđoše na livadu.
„Poneo si dva štita“, primeti Zakat. „Da li je to uobičajeno?“ „Drugi je za
našeg protivnika.“
„Kakvog sad protivnika?“
„Naći ćemo neku motku ili drvo. Treba nam meta.“ Garion zauzda konja.
„A sad“, poče on, „znaj da ćemo učestvovati u turniru po propisanim
pravilima. Glavna zamisao je da nikog ne ubiješ jer se to smatra lošim
ponašanjem. Najverovatnije ćemo koristiti tupa koplja. To pomaže da se
smanji broj kobnih povreda.“
„Ali ponekad se desi da neko zaista i pogine, zar ne?“
„Nije nečuveno. Jedina svrha propisanog juriša jeste da zbaciš onog
drugog s konja. Zajašeš prema njemu i naciljaš kopljem usred njegovog
štita.“
„Pretpostavljam da će i taj drugi isto raditi sa mnom.“
„Tačno.
„Zvuči bolno.“
„I jeste. Nakon nekoliko juriša vrlo verovatno ćeš biti sav u modricama.“
„I oni to rade zarad razonode?“
„Ne u potpunosti. Ovo je i nadmetanje. Rade to kako bi saznali ko je
najbolji.“
„E, to već razumem.“
„Pretpostavio sam da će ti se taj deo dopasti.“
Pričvrstili su dodatni štit na savitljivu nisku granu kedrovog drveta.
„Otprilike je na dobroj visini“, reče Garion. „Ja ću početi. Nekoliko puta ću
jurišati, a ti pomno prati šta se dešava. Posle ideš ti.“
Garion je postao prilično dobar s kopljem i oba puta je štit pogodio tačno
u sredinu.
„Zbog čega ustaješ u poslednjoj sekundi?“, upita Zakat.
„Zapravo, nisam ustajao, već sam se naginjao napred. Svrha je da
stopalima stegneš uzengije, nagneš se napred i ukočiš telo. Na taj način ćeš
svojoj sili dodati silu konja.“
„Pametno. Hajde da se oprobam.“
Zakat je pri prvom pokušaju potpuno omašio štit. „U čemu grešim?“,
pitao je.
„Kad si se pridigao i nagnuo napred, vrh koplja ti se spustio. Moraćeš da
prilagodiš ciljanje.“
„A tako znači. U redu, idem opet.“ U sledećem jurišu je tako silovito
pogodio štit da se ovaj zavrteo oko grane. „Je li bolje?“, upitao je.
Garion negodujući zavrte glavom. „Ubio si ga. Kad pogodiš gornji deo
štita tom silinom, koplje ti sklizne nagore, zabija se pravo protivniku u vizir i
slama mu vrat.“
„Pokušaću ponovo.“
Do podneva je Zakat znatno napredovao.
 „Toliko je dovoljno za danas“ objavi Garion. „Ovde postaje vruće.“
„Meni ne smeta“, prigovorio je Zakat.
„Brinem se zbog tvog konja.“
„A, da. Jeste malo zapenio, zar ne?“
„I više nego ’malo’. Osim toga, ja sam gladan.“
Svanuo je i dan viteških igara, vreme je bilo vedro i sunčano, a građani
Dal Perivora nagrnuše na ulice u odeći jarkih boja. Svi su se zaputili prema
poljani gde će se odigrati svečanost. „Upravo mi je nešto palo na pamet“,
reče Garion Zakatu kad su napustili dvorac. „Nas zapravo ne zanima ko će
biti proglašen za pobednika ovog turnira, zar ne?“
„Ne razumem.“
„Čeka nas nešto mnogo važnije da obavimo, a izlomljene kosti će nas
samo sputavati u tome. Jurišaćemo nekoliko puta, srušićemo nekoliko
vitezova, a onda ćemo pustiti da nas zbace i to je to. Tako ćemo istovremeno
zadovoljiti domaćine pošto smo učestvovali, a mi se nećemo dalje izlagati
opasnosti da se ozbiljno povredimo.“
„Da li ti to predlažeš da namerno izgubimo?“, u neverici upita Zakat.
„Otprilike da.“
„Nikad nisam izgubio ni u jednom obliku nadmetanja.“ „Sa svakim
danom sve više me podsećaš na Mandoralena“, uzdahnu Garion.
„Osim toga“, nastavio je Zakat, „smatram da nešto previđaš. Mi bi trebalo
da smo moćni vitezovi u plemenitoj potrazi. Ako ne damo sve od sebe,
Naradas će kralju napuniti glavu svakakvim glupostima i sumnjama. S druge
strane, ako pobedimo, počupaćemo mu zube.“
„Da pobedimo?“, frknu Garion. „Mnogo si naučio za ovih nedelju i po
dana, ali ovi vitezovi protiv kojih ćeš se sukobiti vežbaju čitavog života.
Mislim da nismo ni blizu toj pobedi.“ „A da se nagodimo ti i ja?“, prepredeno
upita Zakat.
„Šta si naumio?“
„ Ako pobedimo na turniru, šta god da tražimo od kralja, on neće moći da
odbije, zar ne?“
„Tako nekako.“
„Zar ne bi bio presrećan da dozvoli Belgaratu da gvirne u tu kartu?
Ubeđen sam da zna gde se nalazi, ili da će naterati Naradasa da nam je
donese.“
 „Valjda si u pravu.“
„Ti si čarobnjak. Možeš nešto da uradiš da pobedimo, zar ne?“ „Ali to bi
bilo varanje.“
„Garione, sad si nedosledan. Prvi si predložio da namerno padnemo iz
sedla, a to je takođe varanje, zar nije tako? Da ti kažem ja nešto, prijatelju
moj. Ja sam car Malorije. Imaš moju carsku dozvolu da varaš. E sad, postoji
li nešto što možeš da uradiš?“ Garion je malo razmislio i ubrzo se setio
nečega. „Sećaš li se onomad kad sam ti pričao da sam morao da zaustavim
rat kako bi se Mandoralen i Nerina nesmetano venčali?“
„Sećam se.“
„E pa, ovako je to bilo. Većina kopalja se pre ili kasnije slomi. Kad se
ovaj turnir završi, ograda će biti do gležnjeva u iverju. Onog dana kad sam
zaustavio taj rat, moje koplje se nije slomilo, nekako sam ga presvukao
čistom silom. Bilo je veoma delotvorno. Niko, čak ni najveštiji vitez u
celome Mimbru, nije ostao na svom konju tog dana.“
„Onomad reče da si prizvao oluju.“
„To je došlo malo kasnije. Dve vojske su sučelice stajale na otvorenom
polju. Čak ni Mimbrati neće jurišati u napad preko polja na kojem gromovi
prave kratere. Nisu toliko pritupi.“ „Imao si živopisne avanture, prijatelju moj
mladi“, smejao se Zakat.
„Malo sam se ipak zabavljao tog dana“, priznao je Garion. „Ne dešava se
često da maltretiraš dve kompletne armije. Mada, uvalio sam se u velike
nevolje zbog toga. Kad se petljaš s vremenskim prilikama, nikad ne znaš
tačno kakav će ishod biti. Belgarat i Beldin su narednih šest meseci trčkarali
po svetu i smirivali stvari. Deda je bio vrlo strog kad se vratio. Nazivao me
je svakakvim imenima, a ’tupadžija je bilo najblaže.“
„Spomenuo si nekakvu ogradu. Na koju si tačno mislio?“ „Na onu na
stazi. Ukopaju se stubovi u tlo i na njih se pričvrsti dugačka motka. Postavlja
se u visini konjskih leđa. Vitezovi jašu jedan ka drugom sa suprotnih krajeva
motke. Mislim da je svrha toga da se konji ne sudare. Dobri konji su prilično
skupi. Ah da, to me je podsetilo na još nešto. Inače ćemo imati blagu
prednost u takmičenju. Naši konji su veći i snažniji od njihovih.“ „I ja sam to
primetio. Mada, ipak ću se lagodnije osećati ako budeš malo varao.“
„Verovatno hoću. Ako budemo pokušali pošteno, verovatno će nas toliko
izbubecati da posle nedelju dana nećemo moći da ustanemo iz kreveta, a
čeka nas važan sastanak - pod uslovom da uopšte saznamo gde će se desiti.“
Borilište je bilo raskošno ukrašeno barjacima i zastavicama jarkih boja.
Tribina je podignuta za kralja, dvorske dame i, na kraju, za gospodu prestaru
da se nadmeće na borilištu. Običan svet stajao je s obe strane središnje
ograde i poneseno posmatrao svečanost. Dva žonglera u šarenim odelima
zabavljala su svetinu dok su se vitezovi pripremali. Sa obe strane borilišta
podignute su šatre svetlih boja - bilo je tu mesta na kojima su vitezovi mogli
da oprave oklope, a takođe i na kojima su povređeni mogli da pate daleko od
očiju, jer prizor ljudi koji ječe u mukama može da pokvari poslepodne
ispunjeno zanimljivostima.
„Odmah se vraćam“, reče Garion prijatelju. „Hoću da porazgovaram sa
dedom na trenutak.“ Sjahao je i prešao jarkozeleni travnjak do ivice tribine
gde je Belgarat sedeo. Starac je bio odeven u snežnobelu odoru i po licu mu
se videlo da je mrzovoljan. „Otmeno“, oceni Garion njegov izgled.
„Neko ovako zamišlja šalu“, reče Belgarat.
„Tvoja očigledna drevnost sija ti s lica, prijatelju stari“, drsko dobaci
Svileni s leđa. „Ljudi samo nagonski žele da ti učine i odenu te u što
dostojanstveniju odoru.“
„Hoćeš li prestati? Šta si hteo, Garione?“
„Zakat i ja bismo malo da varamo. Ako pobedimo, kralj će nam dodeliti
nagradu, recimo da tebi dozvoli da proučiš onu kartu.“
„Da znaš da to nije loša zamisao.“
„Kako možeš da varaš na viteškim igrama?“, upita Svileni. „Postoje
izvesni načini.“
„A jesi li siguran da ćete pobediti?“
„Skoro mogu da ti garantujem.“
Svileni tad hitro ustade.
„Kuda ćeš?“, zahtevao je Belgarat.
„Hoću da uložim jednu il’ dve opklade.“ I s tim čovečuljak pobeže.
„Taj se nikad neće promenitf, izjavi Belgarat.
„Elem, još nešto. Naradas je ovde, a pošto je Grolim, znaće šta radimo.
Molim te, deda, skini mi ga s vrata. Ne bih da mi se petlja u presudnom
trenutku.“
„Pobrinuću se za njega“, namrgođeno će Belgarat. „Idi tamo i daj sve od
sebe. I čuvaj se.“
 „Hoću, deda“, Garion se okrenuo i vratio se nazad kod Zakata.
„Mi ćemo ići u drugoj ili trećoj grupi“, obavesti ga Garion. „Običaj je da
se pobednici prethodnih turnira prvi oprobaju. Zbog toga ćemo izgledati
prilično skromno, a tebi će dati priliku da proučiš kako da jurišaš pored
ograde.“ Pogledao je okolo i potom dodao: „Moraćemo da predamo koplja
pre juriša. Daće nam neka od onih tupih kopalja tamo na gomili. Pobrinuću
se za njih čim nam ih daju u ruke.“
„Lukav si ti mladić, Garione. Šta to radi Keldar? Eno ga trči među
tribinama poput poludelog džeparoša.“
„Čim je čuo za naš naum, otrčao je da se kladi.“
Zakat prasnu od smeha. „Da sam samo znao, dao bih mu nešto svog
novca da uloži.“
„Rekao bih da bi teže dobio svoj novac nazad.“
Njihov prijatelj, baron Astelig, beše zbačen s konja u drugom jurišu. „Je
l’ mu dobro?“, zabrinuto upita Zakat.
„Mrda se“, reče Garion. „Najverovatnije je samo slomio nogu.“ „Barem
nećemo morati da se borimo protiv njega. Teško mi pada da povredim
prijatelja. Doduše, i nemam toliko mnogo prijatelja.“
„Verovatno ih imaš više no što slutiš.“
Nakon trećeg juriša prve grupe Zakat upita: „Garione, da li si ikada učio
borbu lakim mačevima?“
„Alorni ne koriste lake mačeve, Zakate. Osim kad se biju sa Algarima.“
„Znam, ali u teoriji je ovo slično. Ako bi u poslednjem trenutku zavrnuo
zglob ili lakat, mogao bi da obiješ protivnikovo koplje u stranu i zabiješ
svoje usred njegovog štita, a njegovo koplje više neće predstavljati nikakvu
opasnost. Tada već neće imati prilike da nešto učini, zar ne?“
Garion je razmislio o predlogu, te je sumnjičavo odgovorio: „To je
prilično neuobičajeno.“
„Kao i upotreba magije, zar ne? Hoće li vredeti?“
„Zakate, govoriš o koplju od pet metara i petnaest kilograma. Treba da
imaš ruke kao gorila da ga tako brzo pokreneš.“
„Ne baš. Ne treba uopšte mnogo da se pomera. Dovoljan je samo trzaj.
Mogu li da pokušam?“
„Tvoja je ideja. Ja sam tu da te odvučem ako ti ne uspe.“ „Znao sam da
mogu da računam na tebe.“ Zakatov glas je zazvučao uzbuđeno, čak dečački
ushićeno.
„O, bogovi“, promrmlja Garion skoro očajavajući.
„Nešto nije u redu?“, upita Zakat.
„Valjda je u redu. Probaj ako osećaš da moraš.“
„Kakve veze ima? Neću se valjda povrediti?“
„Ne bih baš išao toliko daleko. Ali vidi sad ono.“ Garion pokaza prema
vitezu koji je upravo zbačen s konja na ogradu. Od udara su se komadi
njegovog oklopa razleteli na sve strane. „Nije se valjda ozbiljno povredio?“
„Pa, mrda se, pomalo, ali trebaće im kovač da ga izvuku iz oklopa kako
bi ga vidari pregledali.“
„I dalje tvrdim da bi moglo da uspe“, tvrdoglavo će Zakat. „Priredićemo
ti veličanstvenu sahranu ako ne uspe. U redu. Mi smo sledeći. Hajdemo po
koplja.“
Koplja su bila zatupljena pomoću više slojeva ovčijeg krzna platnom
čvrsto stegnutog u loptu. Garionu je to izgledalo potpuno oplemenjeno, ali je
istovremeno znao da i takvo koplje može da izbaci čoveka iz sedla
užasavajućom silinom. Pri tom, nije udar koplja lomio kosti, već teški pad na
tlo. Bio je pomalo pometen kad je usredsredio volju, tako da je najbolja
naredba za oslobađanje volje koju je u tom trenutku smislio bila: „Neka bude
tako.“ Nije bio potpuno siguran da je uspelo tačno onako kako je planirao.
Njegov prvi protivnik beše zbačen iz sedla kad ga je od Garionovog koplja
delio još čitav metar. Garion je onda podesio auru sile oko njihovih kopalja.
Zakatova tehnika je uspela bez premca, što je Gariona prilično zaprepastilo.
Mali, skoro neznatan okret podlaktice skrenuo je protivnikovo koplje, nakon
čega je svoje odmah naciljao posred njegovog štita. Garion je primetio da
kad se čovek silovito zbaci s konja, odleti poprilično daleko kroz vazduh, a
kad padne na zemlju, zvuk koji se čuje najverovatnije bi proizvela i kakva
kovačnica kad bi se sručila s visine. Njihove protivnike su obojicu nesvesne
odvukli sa borilišta.
Bio je to loš dan za ponos Perivora. Kako su postajali iskusniji sa svojim
unapređenim oružjem, rivanski kralj i car Malorije su se baš bukvalno
probijali kroz redove oklopljenih vitezova Perivora, pri tom puneći šatore
mnogim povređenim junošama. Bilo je to više od poražavanja. Uskoro se sve
popelo do poražavajućih razmera. Napokon, čak i pored njihove baštine
mimbratske nepromišljenosti, osvestilo ih je shvatanje da su naišli na
neporaziv par - vitezovi Perivora su se skupili i posavetovali međusobno. I
posle toga su se grupno predali.
„Kakva šteta“, reče Zakat ožalošćeno. „Baš sam počeo da uživam u
ovome.“
Garion je odlučio da zanemari njegovu opasku.
Kad su se njih dvojica zaputili prema tribinama da po običaju pozdrave
kralja, belooki Naradas im priđe licemerno se osmehujući. „Čestitam,
vitezovi“, obrati im se. „Vi ste ljudi velikog junaštva i bezmerne veštine.
Pobednici ste ovog borilišta i lovorike ovog dana pripadaju vama. Možda ste
već čuli o velikoj nagradi časti i slave koja će se predati pobednicima ovoga
borilišta?“
„Nismo“, bezizražajno reče Garion.
„Na današnji dan ste se nadmetali za čast da se suprotstavite nemani koja
povremeno remeti mir ovog lepog kraljevstva.“ „Kakva je to neman?“,
sumnjičavo upita Garion.
„Naravno, zmaj, viteže.“
 Četrnaesto poglavlje

„Opet nas je nadmudrio, je li tako?“, zareža Beldin kad su se s turnira

vratili u svoje odaje. „Belooki me pomalo nervira. Mislim da ću preduzeti
izvesne korake.“
„Previše ćeš buke napraviti“, reče mu Beigarat. „Meštani nisu u
potpunosti Mimbrati.“ Obratio se Siradis: „Magija proizvodi određen zvuk.“
„Da", odgovorila je. „Znam.“
„Zar ga i ti čuješ?“
Ona kiimnu.
„Ima ii i drugih Daia na ovom ostrvu koji bi mogii da ga čuju?
„Da, drevni Beigarate.“
„A šta je sa ovim krivotvorenim Mimbratima? Oni su polu-Dali. Da li je
moguće đa neki od njih takođe čuju?“
„Vrlo moguće.“
„Deda“ reče Garion zabrinuto, „to bi znaćilo da je pola Dal Perivora čulo
šta sam uradio kopljima.“
„Vala nisu pored tolike graje.“
„Nisam znao da to ima neke veze.“
„Naravno da ima.“
„E, pa“, smrknuto će Svileni, „ja neću koristiti magiju i budite uvereni da
se ni šapat neće čuti.“
„ Ali će biti izvesnih dokaza, Keldare“, istaknu Sadi, „a pošto smo jedini
stranci u dvorcu, cenim da će imati za nas neprijatnih pitanja kad nađu tvoj
bodež u njegovim leđima. Zašto ne biste meni prepustili ovo? Mogu da rešim
problem a da deluje prirodno.“
„Pričaš o hladnokrvnom ubistvu, Sadi“, optuži ga Durnik. „Cenim tvoju
osetljivost, dobri Durniče“, odvrati evnuh, „ali Naradas nas je već dvaput
prešao, a svaki put kad to učini, sve nas više zadrži. Moramo da ga
uklonimo.“
„U pravu je, Durniče“, reče Belgarat.
„Zit?“, predloži Kadifa Sadiju.
On odmahnu glavom. „Neće ona napustiti svoje potomstvo, čak ni zbog
zadovoljstva ujedanja nekog. Imam ja još nekih podjednako delotvornih
stvarčica. Možda nisu tako brze, ali će obaviti posao.“
„Bez obzira na sve to, Zakat i ja treba da se sukobimo sa Zandramas“,
neveselo reče Garion, „a ovog puta ćemo morati da joj se suprotstavimo
sami. Sve zbog tog glupog turnira.“ „Nije to Zandramas“, reče mu Kadifa.
„Se’Nedra i ja smo pričale s mladim damama ovde na dvoru dok ste se vas
dvojica napinjali da budete veličanstveni. Rekle su nam da se ta užasna zver
već vekovima pojavljuje s vremena na vreme, a Zandramas se tek desetak
godina vrzma okolo, zar ne? Mislim da ćete se sukobiti sa pravim zmajem.“
„Nisam baš sigurna u to, Lizel“, pobunila se Polgara. „Zandramas može
bilo kad da preuzme obličje zmaja. Ako pravi zmaj sad spava u svojoj
jazbini, vrlo je moguće da zapravo Zandramas pustoši okolinu sve ovo
vreme, a sve kako bi izazvala sukob pre nego što stignemo na mesto
susreta.“
„Znaću ko je i šta je kad ga budern video“, reče Garion.
„Kako?“, upita ga Zakat.
„Kad smo se prvi put sreli, odsekao sam joi oko metar repa. Ako ovaj
zmaj ne bude imao ceo rep, znaćemo da je Zandramas.“
„Nego, da li stvarno moramo da prisustvujemo toj proslavi večeras?“,
upita Beldin.
„Podrazumeva se, ujačetc, reče mu tetka Pol.
„Al’ ja nem ništa da na se odenem“, reče prepredeno Feldegastovim
glasom.
„Ništa ti ne brini, ujače“, zlokobno odvrati Polgara.
Nedeljama se pripremala ta svečanost. Bilo je to veliko finale viteških
igara i sastavni deo beše ples - u kojem Garion i Zakat, s obzirom na to da su
i dalje bili u oklopima, nisu mogli da učestvuju. Jedan deo beše obilata
gozba - od koje, budući da su imali spuštene vizire, nisu mogli ništa da
okuse. Takođe je bilo mnogo nakićenih zdravica „ovim junacima silnim, što
sjajem svojim obasjaše ovo naše ostrvo podaleko“ koje su plemići đvora
kovali nadmećući se ko će Gariona i Zakata obasuti obilatijim hvalama.
„Koliko će ovo potrajati.?“, promrmlja Zakat Garionu.
„Satima.“
„Strepeo sam od takvog odgovora. Evo stižu dame.“
Polgara je sa Se'Nedrom i Kadifom ušla u prestonu dvoranu kao da je
njena. Siradis, začudo ili ipak ne, nije bila s njima. Polgara je po običaju bila
odevena u kraljevsku plavu haljinu od somota porubljenu srebrnim koncem.
Izgledala je veličanstveno. Se’Nedra je na sebi imala dugu haljinu boje krema
veoma nalik na njenu venčanicu, samo što bisera, koji su tog svečanog dana
ukrašavali njenu haljinu, sada nije bilo. Njena bujna bakarna kosa prelivala
joj se u kovrdžama preko ramena. Kadifa je obukla satensku haliinu boje
lavande. Svi mladi perivorski vitezovi, barera oni koji su još mogli da hodaju
nakon celodnevnog turnira, behu beznadežno smeteni njenim izgledom.
„A sad malo maglovitih predstavljanja“, promrmlja Garion Zakatu. Zbog
neophodnosti tajenja identiteta, dame nisu izlazile iz svojih odaja otkad su
pristigli. Garion je istupio i poveo ih ka prestolu. „Vaše veličanstvo“, obratio
se kralju Oldorinu uz naklon, „iako ne smem, zbog obaveze naše da imena
tajimo, da ispripovedam do tančina o domovinama njihovim, bilo bi neučtivo
s moje strane, i prema vama i prema damama, da ih ne predstavim. Čast mi je
velika da predstavim vojvotkinju od Erata.“ Nije bilo opasnosti. Niko na
ovoj strani sveta nije imao predstave gde se Erat nalazi.
Polgara se besprekorno nakloni i pozdravi kralja: „Vaše veličanstvo.“
On živahno ustade i uz dubok naklon joj odgovori: „Vaša milosti,
prisustvo vaše obasjava ovaj bedan dvor.“
„Vaše veličanstvo“, nastavio je Garion, „njeno visočanstvo, princeza
Zera.“ Se'Nedra ga popreko pogleda. „Tvoje pravo ime je nadaleko poznato“,
šapnu joj on.
Se’Nedra se u trenutku povratila. „Vaše veličanstvo“, izgovori ona uz
podjednako dražestan naklon kao i Polgarin. Na kraju krajeva, devojka ne
može odrasti na carskom dvoru a da ne pokupi barem ponešto.
„Vaša visosti“, uzvratio je kralj. „Lepota vaša mom jeziku krade reči.“
„Zar nije to lepo od njega?“, promrmlja Se’Nedra.
„I napokon, vaše veličanstvo“, završavao je Garion predstavljajući
Kadifu, „markiza od Turije.“ Smislio je ime u trenutku nadahnuća.
Kadifa se nakloni. „Vaše veličanstvo“, pozdravila je kralja. Smešila se
kad se uspravila i time pun uticaj njenih jamica na obrazima zaseni kralja.
„Gospo moja“, kralj je zamuckivao i još jednom se poklonio, „vaš osmeh
mi srce zaustavlja.“ Pogledao je okolo pomalo zbunjeno i potom se obratio
Garionu: „Zar ne beše još jedna dama međ saputnicima vašim, viteže?“
„Siroto slepo čeljade, vaše veličanstvo“, ubaci se Polgara, „pridružila
nam se odskora. Dvorske zabave, strepim u duši, ne bi značile mnogo
nekome ko u tmini večnoj provodi dane. Ona je pod brižnom negom
ogromnoga čoveka iz naše družine. On je verni sluga njene porodice i vodio
ju je i štitio od onoga kobnog dana kad je sunčev sjaj zanavek utekao iz
njenih očiju.“ Dve muške suze saosećanja potekoše kralju niz obraze. Arendi,
čak i oni otkinuti iz zavičaja, ipak behu osećajan narod.
Potom su ostali saputnici ušli i Garion je bio zahvalan što mu je vizir
prikrio osmeh. Beldinovo lice beše nalik olujnom oblaku. Kosa i brada su mu
bile oprane i iščetkane, a bio je odeven u plavu odoru vrlo sličnu onoj beloj
koju je Belgarat odenuo. Garion je nastavio s podjednako lažnim
predstavljanjima i zaključio: „ A ovo je, vaše veličanstvo, majstor Feldegast,
nepojmljivo daroviti šaljivdžija čije nesvakidašnje šaie svaki sumorni
kilometar puta našega razveseljavaju.“
Beldin se namršti i zatim se letimično nakloni. „Ah, vaše velcanstvo, ta ja
sam preoduševljen krasotom ovoga vašega grada i velcanstvenošću ove ovde
palate. Rame uz rame stoji s Tol Honetom, Mal Zetom i Melsinom, de, đa se
znade, bejah i uveseljavah zanatom svojim 1 opčinjavah neizrecivim
darovitostima svojim.“
Kralj se široko smešio. „Majstore Feldegaste“, obrati mu se naklonivši
glavu. „U svetu tugom i žalom prepunom ljudi tvojega kova retki su i
dragoceni.“
„Ma, zar nije to predivno od vas š’o tako zborite, vaše vel'čanstvo?“
Tada, kad su okončali sve formalnosti, Garion i ostali odoše da se
pridruže okupljenim zvanicama. Mlada dama odlučnog izgleda priđe Garionu
i Zakatu. „Života mi, vi ste najsilniji vitezovi, gospodari“, pozdravila ih je uz
naklon, „a uzvišene titule saputnika vaših doista zbore glasnije od reči da ste
obojica ljudi visokog, ako ne i kraljevskog čakpoložaja.“ Uputila je Garionu
užareni pogled. „Da li ste možda več zaručeni, viteže?“, upita ona.
Bilo je to još jedno poznato ponavljanje i Garion s mukom postade
svestan toga. Odgovorio joj je: „Zapravo, oženjen, gospo.“ Ovog puta je znao
kako treba da se ophodi.
„Ah“, reče ona, a u očima joj se očigledno videlo razočarenje. Potom se
obratila Zakatu: „A vi, gospodaru? Da li ste i vi oženjeni, ili možda zaručeni
već?“
„Nisam, gospo“, zbunjeno odgovori Zakat.
Očijoj sinuše.
Garion se istog trena ubaci: „Vreme je, prijatelju moj, da nanovo iskapiš
bočicu onoga, istini za volju, odurnoga napitka.“ „Kakvog napitka?“, upita
Zakat ništa ne shvatajući.
Garion uzdahnu. „Kako vidim, tvoja se boljka pogoršava“, reče otužnim
glasom. „Ta česta zaboravnost je, strepim, glasnik nasilnijih pokazatelja, što
će uslediti nesumnjivo. Molimo se svoj sedmorici da potragu našu okončamo
pre neg’ te nasledno ludilo, kletva tvoje krvi, potpuno obuzme.“
Odlučna mlada dama utom ustuknu i uplašenih očiju nestade u gomili.
„O čemu ti to pričaš, Garione?“, izusti Zakat.
„Već sam prošao kroz ovako nešto. Naime, ta devojka traži muža.“
„Gluposti.“
„Njoj nisu.“
A tada započe ples. Garion i Zakat se povukoše u stranu da gledaju.
„Tako besmislena razonoda, zar ne?“ istaknu Zakat. „Nikad mi nije bilo jasno
zašto bi razuman čovek ovako trošio vreme.“
„Zato što dame obožavaju ples“, reče mu Garion. „Nisam upoznao
nijednu koja nije takva. Mislim da im je to u krvi.“ Pogledao je na presto i
video da je kralj Oldorin trenutno slobodan. Seđeo je smeškajući se i tapkao
stopalom prateći ritam. „Hajde da pronađemo Belgarata i popričamo s
kraljem. Ovo je dobra prilika da ga priupitamo za tu kartu.“
Belgarat se naslonio na stub i posmatrao plesače uz pomalo dosadnjikav
izraz na licu. „Deda“, prenu ga Garion, „niko se ne obraća kralju sada. Mogli
bismo ga pitati za kartu.“
„Dobra ideja. Čini mi se da će ovo veselje potrajati duboko u noć, te
neće biti mnogo prilika za privatne audijencije.“ Prišli su prestolu i poklonili
se. „Možemo li vam se obratiti na čas, vaše veličanstvo?“, upitao je Garion.
„Svakako, viteže. Ti i tvoj pobratim moji ste junaci i zaista bi bilo
neotesano od mene da ne izdvojim koji trenutak za vas. Kakvu to muku
mučite?“
 „Sitnica prava, vaše veličanstvo. Majstor Garat“, Garion je izostavio
’Bel’ kad ga je predstavljao, „kao što vam spomenuh, moj je najstariji
savetnik i od ranoga detinjstva mi je pružao svesrdnu pomoć. Pored toga,
učenjak je čuveni, a odskora se zanima za proučavanje geografije. Duga je i
ljuta raspra međ učenjacima o poretku drevnoga sveta. Slučajem pukim,
majstor Garat je načuo da se pomorska karta iz vrernena prastarih nalazi
ovde na dvoru Dal Perivora, kako su ga uveravali. Podstaknut strasnom
znatiželjom, majstor Garat me je molio da vas upitam znate li da Ii vaistinu
postoji takva karta, te ako je tako, da li biste mu dopustili da je pogleda.“
„Vaistinu, majstore Garate“, reče kralj, „ljudi vas lagali nisu. Karta koju
tražiš jedna je od naših najdragocenijih relikvija, jer ona je ista ta koja je
pretke naše vodila do obala ovoga ostrva pre mnogo hiljada godina. Čim nam
se ukaže priiika, rado ću vam omogućiti pristup kako biste nadogradili svoje
studije.“
Utom iza grimizne zavese iza prestola iskorači Naradas. „Nažalost, biće
malo vremena za nauku kako stvari stoje, vaše veličanstvo“, reče pomalo
uobraženo. „Oprostite, kralju moj, ali slučajno sam načuo vašu poslednju
opasku dok sam hitao da vam prenesem možda loše vesti. Stigao je glasnik
sa istoka javivši da zli zmaj čak i sad pustoši selo Dal Estu, što ni na tri lige
nije odavde. Neman je nepredvidljiva u svom haranju i posle se može danima
šunjati po šumama pre nego što negde ponovo napadne. Izgleda da je ovaj
tragičan događaj poslužio višem cilju. Kucnuo je čas za napad. Bolju priliku
od ove nećemo imati, naši hrabri junaci bi sada trebalo da je napadnu i
oslobode nas te napasti. A kalco vidim, ova dvojica moćnih vitezova mnogo
polažu na savete ovog drevnog čoveka, prema tome bi bilo najbolje da im se
priključi i osmisli najbolju moguću taktiku.“
„Dobro zboriš, Erezele“, ushićeno prihvati lakoverni kralj. „Pribojao sam
se da će nalaženje zveri i nedeljama potrajati. A ovako se sve uredilo tokom
jedne noći. Jašite u napad, junaci moji i majstore Garate. Lišite moje
kraljevstvo zmaja toga i šta god da iskate neću vam odbiti.“
„Tvoje srećno otkriće beše u pravi čas, majstore Erezele“, kaza Belgarat.
Glas mu je bio blag, ali je Garion dobro poznavao svog dedu da bi u
potpunosti razumeo šta su te reči podrazumevale. „Kao što njegovo
veličanstvo kazaše, ove noći si nam uštedeo mnogo vremena. Eto, čim
vremena nađem, razmisliću kako da vam se na đostojan način zahvalim.“
 Naradas se pomalo povukao, a na licu mu se ukazao strah. „Nikakva
hvala nije potrebna, majstore Garate“, reče. „Samo sam obavljao svoju
dužnost prema kralju i njegovom kraljevstvu.“ „Ah, da“, uzvrati Belgarat,
„dužnost. Svi mi imamo mnoge dužnosti, zar ne? Pozdravi mi Dete Tame kad
joj se sledeći put budeš molio. I još, posavetuj je da ćemo se, kao što i
predskazano beše, nanovo sresti.“
Zatim se okrenuo i, u pratnji Gariona i Zakata, probivši se kroz plesače
izašao iz prestone dvorane. Dok je bio u prisustvu stranaca, starčev izraz lica
beše posve prirodan. Kad se najzad našao u napuštenom hodniku, krenu
divljački da psuje. „Malo mi je falilo da se dokopam te karte“, besneo je.
„Naradas me je opet nadmudrio.“
„Da se vratim po ostale?“, upita Garion.
„Nemoj. Svi će hteti da pođu, a to će dovesti samo do žučne rasprave.
Krećemo iz ovih stopa. Ostavićemo im poruku.“ „Opet?“
„Ova ponavljanja se dešavaju sve češće, zar ne?“
„Nadajmo se da tetka Pol ovog puta neće onako odreagovati.“ „O čemu
vas dvoiica pričate?“, upita Zakat.
„Svileni, deda i ja smo tajno napustili Rivu kad smo krenuli da nađemo
Toraka“, objašnjavao je Garion. „Ostavili smo , poruku, ali tetka Pol to nije
dobro podnela. Kako mi je kasnije preneseno, bilo je dosta psovanja i
eksplozija.“
„Zar gospa Polgara? Ali ona je najbrižnija osoba koju znam.“ „Nemoj se
zavaravati, Zakate“, reče mu Belgarat. „Pol ima gadnu narav kad stvari pođu
onako kako nije želela.“
„Mora da je porodična crta“, reče "blago Zakat.
„A ti to pokušavaš da budeš duhovit? Vas dvojica idite dole do štala.
Recite konjušarima da narn osedlaju konje i saznajte gde se to selo nalazi.
Hoću časkom da porazgovaram sa Siradis pre nego što krenemo. Krajnje je
vreme za neke odgovore. Za nekoliko minuta ću vam se pridružiti u
dvorištu.“
Prošlo je najviše deset minuta i oni su svi bili u sedlima. Garion i Zakat
uzeše svoja koplja sa zida štale i potom sva trojica izjahaše iz dvorca. „Jesi
li imao sreće u razgovoru sa Siradis?“, upita Garion Belgarata.
„Donekle. Rekla mi je da onaj zmaj nije Zandramas.“ „Znači da je pravi?“
„Najverovatnije. Onda je opet počela da muljavi s odgovorima. Reče da
još neki duh utiče na zmaja. To znači da ćete obojica biti vrlo obazrivi s tim
zmajem. Oni su obično vrlo glupi, ali ako neki duh upravlja njime, možda će
biti lukaviji.“
Iz tamne poprečne ulice izroni senka. Bila je to vučica. „Kako si ti,
sestrice?" pozdravio ju je Garion formalno. U poslednjem trenu se zauzdao
da je ne nazove ’bakorri
„Zadovoljna sam“, odgovorila je. „Idete u lov i ja idem s vama.“ „Znaj da
ovo biće neće biti za jelo.“
„Ne lovim ja isključivo zbog hrane.“
„U svakom slučaju ti zahvaljujemo na društvu.“
„Šta kaže?“, upita Zakat.
„Hoće s nama.“
„Jesi li je upozorio da će biti opasno?“
„Mislim da već zna.“
„Njena je odluka“, Belgarat slegnu ramenima. „Kad vuku govoriš šta da
radi, to ti je kao da uvežbavaš jalovost.“
Prošli su kroz gradske kapije i nastavili putem kuda je konjušar uputio
Gariona. „Reče da ima oko trinaest kilometara“, prenese Garion saputnicima.
Belgarat začkilji uvis u noćno nebo. „Odlično“, kaza, „mesec je pun.
Hajdemo galopom dok ne stignemo na kilometar od sela.“ „Kako ćemo znati
koliko smo blizu?“, upita Zakat.
„Znaćemo“, smrknuto odgovori Belgarat. „Biće požara na sve strane.“
„Nije valjda. da stvarno bljuju vatru?“
„Istina je. Obojica već nosite oklope, tako da će to malo olakšati stvari.
Koža zmajeva je mekša sa strane i na stomaku, a tvrda na ieđima. Pokušajte
da zabodete oba koplja u njega pa ga posle dokrajćite mačevima. Da ne
odugovlačimo više. Hoću da se vratim u dvorac i dočepam se te mape. A
sad, hitro!“ Nakon sat vremena ugledali su prve crvene odsjaje vatre.
Belgarat je zauzdao konja. „Odavde ćemo pažljivo“ reče. „Prvo ćemo izvideti
gde se nalazi da ne bismo bezglavo jurišali kojekuda.“ „Ja ću pogiedati“, reče
vučica i nestade u mrak.
„Drago mi je što je pošla s nama“, reče Belgarat. „Iz nekog razloga mi je
lepše kad se muva okolo.“
Garionu je vizir zaklanjao osmeh.
Selo Dal Esta nalazilo se na vrhu brda. Ugledali su čađavi plamen kako
se vije iz ambara i kuća. Jahali su donekle uzbrdo i naišli na vučicu. „Videla
sam biće koje tražimo“, reče. „Upravo se hrani na drugoj strani brda gde su
jazbine Ijudskih bića.“ „Čime se hrani?“, sa zebnjom upita Garion.
„Stvorenjima kao što je ono na kojem sediš.“
„I?“ upita Zakat.
„Zmaj je na drugoj strani sela“, prevede mu Belgarat. „Upravo 'jede'
konja.“
„Konja? Belgarate, pošto ovo nije najbolji trenutak za iznenađenja, reci
mi koliko je to čudo.“
„Otprilike ko kuća, ako ne računamo krila, naravno.“
Zakat je progutao knedlu. „Možda bi bilo bolje da razmislimo malo o
ovome? Sve doskora nisam našao radosti u životu. Voleo bih da se još malo
nauživam.“
„Bojim se da je sad već prekasno“, reče mu Garion. „Zmajevi ne lete brzo
i treba im dosta vremena da se dignu s tla. Ako nam uspe da ga iznenadimo
dok jede, mogli bismo da ga ubijemo pre nego stigne da napad.ne.“
Pažljivo su zaobilazili brdo izgaženim. usevima punim ieševa
polupojedenih krava. Bilo je još mrtvih tela, ali je njih Garion obazrivo
izbegavao da gieda.
I tad su ga ugledali. „Torakovih mu zuba!“, uzviknu Zakat. „Veće je od
slona!“
Zmaj je prednjim šapama držao lešinu konja i nije jeo, već ga je zapravo
proždirao.
„Hajde, pokušajte“, reče Belgarat. „Obično su manje oprezni kad jedu.
Ali budite oprezni. Bežite od njega čim zabodete koplja. I ne dajte da vam se
konji sapletu ili padnu, jer ako se to desi, ubiće ih, a kad se bije sa zmajem,
čovek ima više šansi ako je na konju. Naša sestrica i ja ćemo vas sve obići i
napasti na rep. Tu je osetljiv i nekoliko ugriza će mu odvući pažnju.“ Sjahao
je, udaljio se od konja i premetnuo se u velikog srebrnastog vuka. „To me i
dalje uznemirava“, priznade Zakat.
Garion je pomno posmatrao zmaja usred obroka. „Vidi kako je podigao
krila“, šapnuo je. „Ako mu glava ostane spuštena, zakioniće mu vidik ka
pozadi. Ti idi s one strane, a ja ću s ove. Kad obojica budemo zauzeli
položaje, ja ću zazviždati. Tad jurišamo. Poteraj konja što brže i probaj što
duže da ostaneš iza tog podignutog krila. Zabij mu koplje što dublje možeš i
ostavi ga tamo. Dva štrčeća koplja će mu malo ometati kretanje. Kad
zabodeš koplje, okreni se i nestani odatle.“
„Užasno si hladnokrvan, Garione.“
„U ovom slučaju moram biti. Ako samo zastaneš da razmisliš o svemu,
nikad nećeš uspeti. A ovo i nije najrazumnije što smo ikada uradili, samo da
znaš. E pa, srećno.“
„I tebi.“
Razdvojili su se i polako prešli priličnu razdaljinu dok se nisu našli sa
obe strane zmaja. Zakat je dvaput podigao koplje da javi da je spreman.
Garion je duboko uzdahnuo. Primetic je đa mu se ruke pomalo tresu. Izbacio
je svaku misao iz glave i usredsredio se na tačku tik ispod zmajevog ramena.
Tada je zazviždao. Jurnuli su.
Garionova strategija se sasvim dobro pokazaia, iako nije bila toliko
delotvorna. Zmajeva koža je, naime, bila znatno čvršća nego što je oćekivao i
njihova koplja se nisu zabila duboko koliko je želeo. Okrenuo je Kretijena i
brzo ga poterao odatle.
Zmaj je ciknuo i vatra mu je pokuljala iz njuške. Okretao se ka Garionu,
ali, kako su se i nadali, koplja u bokovima ometala su mu kretanje. Tada je
Beigarat nagrnuo s vučicom te su zajedno divljački ujedali i kidali krljuštavu
kožu na repu. Zmaj je očajnički zamahao ogromnim krilima. Nezgrapno se
podigao u vazduh urlajući i bljujući vatru.
»Pobeći će nam?“ Garion je poslao misao svom dedi.
„ Vratiće se. Zmajevi su osvetoljubive zverke“
Garion je projahao pored mrtvog konja i pridružio se Zakatu. „Nađam se
da smo ga smrtno ranilf, reče Maiorijac.
„Ne bih se uzdao u to“, odgovorio je Garion. „Plašim se da nismo
dovoljno zariii koplja. Trebalo je da se udaljimo još nekih tridesetak metara
kako bismo imaii veći zalet. Deda kaže da možemo očekivati da se vrati.“
„Garione“, u njegovom umu zabruja Beigaratov glas, „sad ću nešto
uraditi. Reci Zakatu da se ne iznenadi.“
„Zakate“, reče Garion, „deda će koristiti magiju za nešto. Nemoj da se
previše uzbudiš.“
„Šta će uraditi?“
„Ne znam. Nije mi rekao.“ Tada je Garion osetio poznati taias i naiet
zvuka. Vazduh oko njih postade bied i azuran.
 „Veselo“, reče Zakat. „A čemu to siuži?“ Zazvučao je pomalo
uznemireno.
Belgarat je dotrčao iz mraka. „Poslužiće“, oglasio se na jeziku vukova.
„A šta je to?“, upitao je Garion.
„Neka vrsta štita. Zaštitiće vas do vatre, barem delimično. Oklop će
valjda biti dovoljan za ostalo. Možda će vas malo oprljiti, ali vatra vas neće
ozbiljno povrediti. Ali nemoj sad da mi se razjariš. On i dalje ima i kandže i
zube.“
„Nekakva zaštita“, prevede Garion Zakatu. „Trebalo bi da nas čuva od
vatre.“
Utom su iz pravca istoka začuli urlik i odmah zatim se pojavi garavi
oblak ognja. „Spremi se!“, odsečno reče Garion. „Vraća se!“ Upozorio je
Kuglu da se lepo ponaša i isukao je mač Gvozdene Ruke. Zakat je takođe uz
siktaj čelika isukao mač iz korica. „Raziđimo se“, reče Garion. „Udalji se
toliko da odjednom može samo jednog da napadne. Ako krene na tebe, ja ću
ga s leđa napasti. Ako krene na mene, ti isto tako. Ako možeš, seci mu rep.
Zmajevi se izgube kad im se rep povredi. Osvrnuće se da ga zaštiti. A tad, ko
god od nas dvojice da se nađe tik ispred njega možda će imati dobru priliku
da mu zaseče vrat.“
„Razumeo“, reče Zakat.
Ponovo su se razišli i napeto čekali zmajev napad.
Garion je zapazio da su njihova koplja odgrizena i da zmaju iz bokova
vire samo kratki patrljci. Neman nahrli na Zakata i silina napada ovog izbaci
iz sedla. Koprcao se pokušavajući da ustane dok ga je zmaj polivao ognjem.
Stalno je iznova pokušavao da se osovi na noge, ali se nagonski bacao
ničice kod svakog bljuvanja vatre, te ga je zmaj svojim pandžama zagrebao i
sprečio da ustane. Zmijolika glava sunu napred i zmaj zubima zaškripa po
njegovom oklopu.
Garion je u tom trenutku odbacio prethodnu taktiku. Morao je odmah da
spase prijatelja. Skočio je sa sedla i potrčao ka Zakatu. „Treba mi vatra!“,
povikao je Kugli i njegov mač odmah planu plavim ognjern. Znao je da je
Torak zmajeve stvorio tako da su imuni na običnu magiju, ali se ponadao da
ovaj možda neće biti imun na moć Kugle. Stao je ispred Zakata na mukama i
naterao zmaja da se povuče zavitlavši svojim dvoručnim mačem. Mač
Gvozdene Ruke zacvrčao je svaki put kad ga je posekao po licu i zmaj je na
svaki udarac odgovorio bolnim uriikom. Međutim, nije pobegao.
„Ustaj!" povika Garion. „Odmah da si ustao!“ Čuo je iza sebe škripu
Zakatovog oklopa dok se Malorijac napinjao da ustane. Najednom je zmaj
zanemario bol koji mu je Garion zadavao i uzvratio ogromnom šapom
udarivši Gariona tako da je ovaj izgubio ravnotežu i pao unazad pravo na
Zakata. Zmaj je pobedonosno urliknuo i pohrlio na njih. Garion je očajnički
upravio mač napred i uz bučno, cvrčeće šuštanje zabio ga zmaju u levo oko.
Dok je pokušavao da se uspravi, Garionu sinu neobična podudarnost. Bilo je
to isto oko. Torakovo levo oko uništilaje moć Kugle, a sad se isto desilo
zmaju. Uprkos ogromnoj opasnosti u kojoj su se našli, Garion je postao
siguran da će pobediti.
Zmaj je ustuknuo bljujući vatru od bola i besa. Garion je iskoristio
priliku, osovio se na noge i pomogao Zakatu. „Priđi mu s leve strane!“,
zaurlao je. „S te strane sad ništa ne vidi! Ja ću ga zamajavati, a ti iskoristi
priliku da ga ubodeš u vrat!“
Razdvojili su se brzo se krećući kako bi đošli na položaje pre nego što se
zmaj povrati i opet napadne. Garion je snažno zamahnuo svojim ognjenim
mačem i napravio ogromnu ranu na zmajevoi njušci. Krv je šiknula i polila
rnu oklop. Zmaj je na taj udarac uzvratio oblakom vatre koji ga je celog
obujmio. Zanemario je plamen i nagrnuo vitlajući mačein. Po zmajevoj njušci
pljuštao je udarac za udarcem. Primetio je da Zakat silovito udara po
zmijolikom vratu, ali teska preldapajuća krljušt beše previše čvrsta. Garion
je s još većim žarom nastavio da zaseca svojim plamenim mačem. Kad je
zmaj hteo da ga kandžama udari, Garion je zamahnuo ka šapi prekrivenoj
krljuštima i presekao je napola. Zmaj više nije mogao da izdrži bol od
mnoštva povreda te je krenuo da se korak po korak ječeći povlači.
„Samo nastavi!“, povika Garion Zakatu. „Ne dozvoli mu da se povrati!“
Jarosno su naizmenično udarali i naterali zmaja da se povuče. Kad bi
Garion zasekao, zmaj je okretao glavu i pokrio ga vatrom. Utom bi Zakat
zamahnuo na nezaštićeni potiljak. Zmaj bi nakrivio glavu da mu odbije napad,
a tada bi Garion opet nasrnuo. Zbunjen i razjaren, zmaj je bespomoćno mahao
glavom tamo-amo, njegov ognjeni dah se češće izlivao po žbunju i
pašnjacima nego po napadačima. Konačno, više nije mogao da istrpi bol te
očajnički zamaha ogromnim krilima nespretno pokušavajući da se podigne sa
zemlje.
 „Ne popuštaj!“, uzviknu Garion. „Samo napred!“ Divlje su nastavili da
napadaju. „Pokušaj da zasečeš krilo!“, vikao je Garion. „Ne dozvoli mu da
pobegne!“
Usmerili su napade na krila nalik šišmišovim očajnički pokušavajući da
obogalje zmaja i oduzmu mu poslednju šansu. Međutim, oklopne krljušti
porazile su njihove udarce. Nezgrapno se uzdigao s tla, i dalje ričući, bljujući
vatru i krvareći iz mnogih rana, i odleteo u pravcu istoka.
Belgarat je ponovo preuzeo svoje obličje i potom im prišao lica modrog
od besa. „Jeste li vi poludeli?“, samo što nije urlao na njih. „Rekao sam vam
da budete pažljivi!“
„Stvari su se malo otele kontroli, Belgarate“, Zakat je jedva dolazio do
daha. „Nismo imali mnogo izbora.“ Pogledao je rivanskog kralja. „Spasao si
mi život... opet, Garione“, reče. „Preći će ti u naviku.“
„To sam jedino mogao u tom trenutku“, odgovorio je premoreni Garion i
seo na zemlju. „Još ćemo morati da ga jurimo. Ako ga ne nađemo i
dokrajčimo sada, samo će se vratiti.“
„Ne verujem" reče vučica. „Imam mnogo iskustva s ranjenim zverima.
Zabili ste kolje u njega, iskopali mu oko, vatrom mu isekli lice i prednju
šapu. Vratiće se u svoju jazbinu i ostati tarno dok se ne zaleči ili umre.“
Garion je to brzo preneo Zakatu.
„Mada, ipak predstavlja problem“, sumnjičavo će car Malorije. „Kako
ćemo ubediti kralja da se ovaj više neće vraćati? Da smo ga ubiii, ne bismo
imali više obaveza, ali kralj, ovako kako ga Naradas podbada, može da
zahteva da ostanemo ovde dok ne bude siguran da se zmaj neće vratiti.“
Belgarat se namrgodio. „Mislim da ie Siradis bila u pravu“, reče. „Zmaj
se nije ponašao prirodno. Svaki put kad ga je Garion pogodio svojim mačem
u plamenu, ovaj je odmah ustuknuo.“
„Zar ne bi i ti?“, upita ga Zakat.
„Ovo je malo drugačije. Zmaj ne bi trebalo ni da oseti vatru. Nešto je
upravljalo njime, nešto što Kugla može da povredi. Moraću o ovome da
porazgovaram sa Beldinom kad se vratimo. Čim se vas dvojica malo
odmorite, idemo po konje. Hoću da se vratim u Dal Perivor i da pogledam
više tu mapu.“
 Petnaesto poglavlje

Skoro je granula zora kad su se vratili u dvorac i zaprepašćeni zatekli sve

onako kako su i ostavili. Kad su Garion i Zakat ušli, prestonom dvoranom
proneo se talas uzdaha. Garionov oklop bio je garav i crven od zmajeve krvi,
a Zakatova viteška tunika potpuno spaljena i s velikim tragovima od zuba na
grudnom oklopu. Stanje njihovih oklopa bilo je nemo svedočanstvo o
ozbiljnosti sukoba.
„Moji junaci dični!“, povika kralj čim su ušli u dvoranu. Garionu se
učinilo da je kralj došao do izvesnog zaključka: pošto su se živi vratili,
uspeli su da ubiju zmaja.
„Za sve ove godine koliko ta odurna neman pustoši kraljevstvo ovo“, reče
kralj, „ovo je prvi put da ju je neko oterao.“ A zatim, kad je primetio
Belgaratov zbunjen pogled, pojasni: „Nije prošio dva sata otkad ugledasmo
zmaja kako preieće grad, od boii silne je rikao i straha goiemoga.“
„Kuda se zaputio, vaše veličanstvo?“, upitao je Garion. „Poslednji je put
viđen kako ka pučini jezdi, viteže, a kako svi ovde znamo, jazbina mu se
nekud na zapadu nalazi. Kazna koju mu vi, junaci hrabri, udeliste, oterala ga
je iz kraijevstva moga. Nesumnjivo će skrovište i mir potražiti u jazbini
svojoj, gde će svoje rane lizati. A sađ, ako vam je po volji, uši su nam gladne
mnogo za pričom o tom događaju slavnom.“
„Dozvolite mem‘, promrmlja Belgarat. Istupio je rečima: „Vaša dva
junaka, vaše veličanstvo, skromnoga su kova, kao što i priliči njihovom
plemićkom rodu. Pribojavarn se da bi šturi bili u opisu podviga kako ne bi
zazvučali hvalisavo. Bolje da ja namesto njih opišem događaj, ier tako će
vaše veličanstvo i dvorjani čuti verniji opis.“
„Pravo zboriš, majstore Garate“, odgovori kralj. „Istinska krotkost kruna
je svakoga čoveka plemenita roda, ali nažalost, vaistinu ponekad zamagli
istinu događaja kakvom je noć ova posvedočila. Pripovedaj kako je bilo."
 „Kako ću početi?“, zamislio se Belgarat naglas. „Ah, pa, svakako. Kao
što vaše veličanstvo dobro zna, majstor Erezel nas je pravovremeno upozorio
da zmaj hara po selu Dal Este, što nije moglo doći u bolji čas. Odmah po
našem odlasku iz ove dvorane krasne zajahaii smo i pohitali do pomenuta
zaseoka. Grdne smo požare onde ugledali, pravi je to dokaz bio o zmajevom
ognjenom dahu, a stoka i mnogi seijani već behu pobijeni i napola pojedeni,
jer nemani toj je svako meso hrana.“
„Kakve li nesreće!“, uzdahnuo je kralj.
„Njegovo saosećanje ie vrlo lepo i to je bajno“, promrmlja Zakat Garionu,
„ali pitam se da li će biti voljan da zagrabi šakom u riznicu i pomogne
seljanima da ponovo izgrade domove.“ „Misliš da zapravo vrati nešto od
poreza nakon što se toliko trudio da ga sakupi od svog naroda?“, zapanjeno
upita Garion u šali. „Kako možeš na tako nešto nečuveno i da pomisliš?“
„Obazrivo su junaci vaši izviđeli okolinu“, ispredao je Belgarat, „i ubrzo su
našli zmaja koji je u tom trenu zauzet bio proždirući krdo konja.“
„Ja videh samo jednog“, šapnu. Zakat.
„Ponekad malo nakiti pojedinosti kako bi mu priče bile uzbudljivije“,
šapatom odgovori Garion.
Belgarat se zagrevao. „Prateći moj savet“, reče skromno, „junaci vaši
zastadoše da ga bolje sagledaju. Namah videsmo da zmajeva pažnja u
potpunosti beše upravljena na gozbu odurnu, a pri tom soj njihov nikad nije
obazriv bio zbog golemosti i divljaštva njihova. Vaši se junaci razdvojiše oko
nemani nadajući se da će je napasti postrance i ubosti kopljima da joj kobne
rane nanesu. Pažljivo se kretahu, korak po korak, jer iako su najhrabriji ljudi
na svetu belome, budale nisu.“
U prestonoj dvorani vladao je potpuni muk dok je ceo dvor pomno slušao
starca istom zapanjenošću koju je Garion zapazio među okupljenima na
Faldorovoj farmi.
„Da on to pomalo ne odugovlači?“, prošapta Zakat. „Mislim da tako
mora. Deda nikad nije mogao da dopusti da se dobra priča sama pobrine za
utisak. Uvek oseća potrebu da je malo umetnički unapredi.“
Pošto se osigurao da je sva pažnja okupljenih na njemu, Belgarat je
krenuo da koristi sve tanane tajne pripovedačkog zanata. Menjao je visinu i
boju glasa. Menjao je ritam. Ponekad bi mu se glas snizio do šapata.
Očigledno je mnogo uživao. Do tančina je opisao juriš na zmaja. Ispričao je o
prvom povlačenju zveri, obilato dodajući potpuno izmišljena osećanja
pobede u srcima dvojice vitezova pošto su mislili da su je kopljima smrtno
ranili. Iako ovo poslednje nije bilo sasvim tačno, pomoglo je da se uzbuđenje
poveća.
„Voleo bih da sam tu bitku gledao“, promrmlja Zakat. „Naša je bila
mnogo prizemnija.“
Starac je potom nastavio s opisom zmajevog osvetničkog povratka i, čisto
da malo začini nit, neštedimice je razvukao o smrtnoj opasnosti u kojoj se
Zakat našao. „I utom“, nastavio je, „ne mareći za sopstveni život, njegov
pobratim hrabri uskoči smelo u boj. Mučen strahom da mu je prijatelj drag
već zadobio kobne rane, ispunjen gnevom pravedniin, nasrnu na same zube te
užasne nemani i dvaput je udari svojim dvoručnim mačem silnim.“
„Jesi li stvarno pomišljao tako nešto?“, upita Zakat Gariona.
„Otprilike.“
„Za tren“, Belgarat je pričao, „možda mi se pričini od svetlucanja vatri iz
sela, kao da junakovo sečivo planu ognjem Ijutim. Udarao je i udarao, i svaki
udarac ga je nagradio rekama krvi i bolnom rikom. Ali iznenada, užas nad
svim užasima se desi, nasumični zamah zmajeve šape i kandži silnih zbaci
našeg junaka unazad, on izgubi ravnotežu i pade, pade na telo pobratima
njegovog koji je zalud pokušavao da ustane.“
Iz gomile okupljenih začuše se prestrašeni povici, iako je prisustvo
dvojice junaka očito svima stavilo do znanja da su preživeli.
„Iskreno priznajem“, nastavio je Belgarat, „da je očaj mrki na moje srce
pao. Ali kad je zmaj divlji nagrnuo na naše junake, jedan je - ne smem mu
imena izreći - zario svoj plameni mač pravo u oko gnusobi grdnoj.“
Prolomio se gromki aplauz.
„Vrisnuvši od bola, zmaj ustuknu. Naši junaci utom hitro poustajaše. A
potom, kakva je to bitka bila!“ Belgarat je nastavio detaljno da opisuje
najmanje deset puta više udaraca nego što su Garion i Zakat zapravo naneli
zmaju.
„Da sam toliko puta zamahnuo ovim mačem, ruke bi mi otpale“, reče
Zakat.
„Nema veze“, uzvrati Garion. „Pusti ga da se nauživa.“
„I naposletku“, zaključi Belgarat, „zmaj više nije mogao trpeti silovite
udarce, i to biće, koje dotad za strah znalo nije, okrenu se i kukavno pobeže s
bojišta da bi nakon toga proletelo, kao što ste, vaše veličanstvo, već
ispripovedali, nad ovim gradom krasotnim a pravo ka svojoj jazbini
skrivenoj, gde će ga novospoznati strah više ujedati no sve rane ljute što ih u
boju zadobi. Verujem da više neće dirati u kraljevstvo vaše, jer iako je od
pritupe sorte, neće se taj vraćati na poprište na kojem je zadobilo toliko bola.
Eto to se, vaše veličanstvo, odista desilo.“
„Majstorski!“, oduševljeno uskliknu kralj, a iz gomile u prestonoj dvorani
prolomi se gromoglasan aplauz. Belgarat se okrenuo i poklonio, pokazujući
Garionu i Zakatu da isto učine, velikodušno dozvolivši da i oni dobiju
zaslužene počasti.
Dvorski plemići, od kojih su se neki čak rasplakali, pohitaše da čestitaju
njima trojici - Garionu i Zakatu na junaštvu, a Belgaratu na živopisnom
pripovedanju. Garion je zapazio da su Naradasove mrtve bele oči užarene od
mržnje. „Spremite se“, upozorio je Garion prijatelje. „Naradas već kuje
nešto.“
Kad se metež konačno slegao, belooki Grolim je istupio pred platformu.
„Ja se, takođe, pridružujem ostalima u dvorani na čestitkama moćnim
junacima kao i njihovom izvanrednom savetniku. Nikad ovo kraljevstvo ne
vide njima slične. Međutim, savetujem oprez. Odista se plašim da je majstor
Garat, tek pristigao s poprišta ove neopisivo veličanstvene borbe i razumljivo
uzbuđen zbog onoga čemu je prisustvovao, bio plahovit u oceni zmajevog
stanja duha. Istina je da većina stvorenja izbegava mesta na kojima su
zadobila toliko bola, ali ovo pakosno, gnusno stvorenje nije kao ta većina.
Zar ne bi bilo verovatnije, s obzirom na to što već znamo o ovome, da će biti
obuzeto gnevom i glađu i žeđu za odmazdom? Ako ovi moćni junaci sada
odu, ovo će lepo i voljeno kraljevstvo ostati nebranjeno od osvetničkih
pustošenja stvorenja koje izjeda mržnja.“
„Znao sam da će to smisliti“, zareža Zakat.
„Prema tome, dužnost mi nalaže“, dodade Naradas, „da savetujem vaše
veličanstvo i dvorjane da dugo i dobro promisle, da ne donose ishitrene
odluke o ovim vitezovima. Uvideli smo da su njih dvojica možda čak i jedini
na svetu koji mogu da se suprotstave ovoj nemani a da imaju nade za uspeh.
Za koje još vitezove ove zemlje možemo tako nešto sa sigurnošću tvrditi?“
„Ono što kazuješ, majstore Erezele, može biti tačno“, reče kralj s
iznenađujućom mirnoćom u glasu, „ali bio bih prost ako bih ih zadržavao
ovde protivu volje njihove, a s obzirom na svetu prirodu potrage njihove na
koju su obavezani. Već ih predugo zadržasmo ovde. Učiniše nam sasvim
dovoljno i rado. Ako bismo išta više od toga zahtevali, bili bismo nezahvalni
sramotno. Stoga proglašavam da će sutra dan za slavlje i za zahvalnost biti
diljem kraljevstva celog i kruna svega biće pir kraljevski na kojemu ćemo
slaviti ove junake vrle i, sa žalom u srcima, oprostiti se od njih. Vidim dobro
da je sunce granulo već, a junaci naši su zasigurno umorni mnogo od
iscrpljujućeg turnira što juče beše, kao i od sinoćnog sukoba sa gnusnim
zmajem. I zato, danas ćemo se pripremiti, a sutra će biti dan veselja i
zahvalnosti. Hajdemo sad svi u postelje meke pa da se odmorimo za marljivo
obavljanje dnevnih dužnosti.“
„Već sam pomislio da nikad neće završiti“, reče Zakat dok su se njih
trojica probijali kroz gužvu u dvorani. „Sad bih mogao i stojeći da spavam.“
„Nemoj, molim te“ pobunio se Garion. „Imaš na sebi oklop, užasnu bi
buku napravio kad bi se preturio. Neću da se na to probudim. Umoran sam
koliko i ti.“
„Ti barem imaš s kim da spavaš.“
„Imam ih dvoje, zapravo, računajući i štene. Koliko sam primetio, štenci
se u nekom trenutku nezdravo zainteresuju za nožne prste.“
Zakat se nasmejao.
„Deda“, reče Garion, „sve dosad kralj se zdušno slagao sa svime što je
Naradas predložio. Da li si ti upleo prste?“
„Samo sam mu predložio nešto“, priznade Belgarat. „Ne volim baš to
često da radim, ali situacija je bila pomalo neobična.“ Napolju u hodniku
sustigao ih je Naradas. „Nisi još pobedio, Belgarate“, siktao je.
„I nisam“, priznade Belgarat samopouzdano, „ali nisi ni ti, Naradase, a
cenim da če Zandramas, čije ime ti je zasigurno poznato, biti vrlo stroga
prema tebi kad bude saznala kako si sramotno podbacio ovde. Ako počneš
sad da trčiš, možda ćeš joj uteći, barem nakratko.“
„Neće se na ovome završiti, Belgarate.“
„Nisam ni mislio da hoće, prikane.“ Belgarat pruži ruku, uvredljivo
potapša Naradasa po obrazu i posavetova ga: „A sad, beži, Grolime, dok te
još zdravlje služi.“ Zastao je. „Osim, naravno, ako baš nećeš da me izazoveš.
S obzirom na tvoje ograničene darovitosti, ne bih ti savetovao, ali na tebi je
da odlučiš.“ Naradas se na tren zatečeno zagleda u večnog čoveka i potom
pobeže.
„Prosto uživam da im to radim“, likovao je Belgarat. „Stvarno jesi užasan
starac“, reče Zakat.
„Nikad se nisam pravio da nisam, Zakate“, isceri se Belgarat. „Elajde da
porazgovaramo sa Sadijem. Naradas postaje prava smetnja. Smatram da je
krajnje vreme da nas napusti.“
„Ti ćeš sve učiniti, zar ne?“, upita Zakat dok su išli dalje hodnikom.
„Kako bih obavio zadatak? Naravno da hoću.“
„ A onomad u Ralc Hagi, kad sam vam se suprotstavio, mogao si aa me
razneseš u ništavilo, je li tako?“
„Verovatno jesam.“
„A nisi. Zašto?“
„Zato što mi se učinilo da ćeš nam zatrebati, a pri tom sam u tebi video
više od ostalih.“
„Video si nešto više od cara polovine sveta?<!
„To su budalaštine, Zakate“, osuđujući reče Belgarat. „Ovai tvoj drugar
ovde je vladar Zapada, a i dalje ne zna zasigurno koja čizma na koju nogu
ide.“
„Nije tačno!“, sa žarom se pobuni Garion.
„To je zbog toga što ti Se’Nedra pomaže da prokljuviš. Eto, to ti je u
stvari potrebno, Zakate. Žena ti treba da se pobnne da uvek budeš makar
razumno pristojan.“
„Bojim se da to neće ići tako lako, Belgarate“, uzdahnu Zakat.
„Videćemo“, reče večni čovek.
Doček u njihovim odajama u Dal Perivoru ne beše srdačan. „Matora
budalo!“, poče Polgara obraćajući se svom ocu. Odatle je tok razgovora
skrenuo malo u stranu.
„Ti, idiote!“, Se'Nedra vrisnu na Gariona.
„Molim te, Se’Nedra“, strpljivo reče Polgara, „dozvoli da ja završim.“
„O, naravno, gospo Polgara“, učtivo pristade rivanska kraljica. „Izvini. Ti
imaš mnogo više godina besa u sebi od mene. Osim toga, ovoga mogu
nasamo u krevetu da prekorevam.“
„I još mene ubeđuješ da se ženim?“ upita Zakat Belgarata. „Ima svojih
mana“, mirno će Belgarat. Pogledao je okolo. „Pošto su zidovi i dalje na
mestu, koliko vidim, i nema znakova eksplozija, da li to znači da si konačno
malo odrasla, Pol?“
^ „}oš jedna poruka!“, skoro je vrištala. „Bedna poruka!“
„Bili smo u stisci s vremenom.“
„Zar ste vas trojica sami krenuli na zmaja?“
„Manje-više. Vučica je takođe bila s nama.“
„Ta životinja? Tako ti zamišljaš dodatnu zaštitu?“
„Mnogo nam je pomogla.“
Tu je Polgara već počela da psuje - na raznim jezicima. „Zaboga, Pol“,
prigovorio je blago, „čak i ne znaš šta znače te reči, barem se nadam da ne
znaš.“
„Nemoj da me potcenjuješ, starkeljo. Nismo mi završili. U redu,
Se’Nedra, ti si na redu.“
„Mislim da ću ipak taj razgovor s njegovim veličanstvom obaviti nasamo,
tako mogu da budem neposrednija“, reče kraljica ledenim glasom.
Garion se štrecnuo.
Utom, na iznenađenje svih, oglasila se Siradis: „Nije lepo od tebe, care
Malorije, što si se upustio u smrtno opasan poduhvat a da se najpre nisi
posavetovao sa mnom.“ Izgleda da je Belgarat bio nejasan tokom razgovora s
njom pre nego što su pošli da se sukobe sa zmajem, uzgred zaboravljajući da
joj spomene šta su zapravo namerili da rade.
„Ištem za oprost, sveta proročice“, izvinio se Zakat, možda nesvesno se
prebacivši na starinski govor. „Hitnja je bila tolika da vremena nismo imali za
savetovanje.“
„Lepo sročeno“, promrmlja Kadifa. „Još ćemo mi od njega pravog
gospodina napraviti.“
Zakat je podigao vizir i šeretski joj se nasmejao.
„Iako je tako, Kal Zakate“, strogo nastavi Siradis, „znaj da sam srdita na
tebe zbog brzoplete i nepromišljene žurbe.“ „Mnogo mi je žao, sveta
proročice, što sam te uvredio, te se nadam da ćeš u srcu svome naći volje da
mi grešku oprostiš.“ „Opa“, uzdahnu Kadifa, „biće on sasvim dobar. Keldare,
hvataš li beleške?“
„Ja? Kako molim?“, iznenađeno upita Svileni.
„Da. Ti.“
Previše toga se dešavalo istovremeno i Garion se od iscrpljenosti njihao
na ivici da padne u san. „Durniče“, obratio se molećivo, „da li bi mi pomogao
da skinem ovo?“ Kucnuo se po grudnom oklopu.
„Kako želiš.“ Čak je i Durnikov glas zazvučao hladno.

***

„Da li stvarno mora da spava s nama?“ požalio se Garion oko sredine

jutra.
„Mio je“, zajedljivo odgovori Se’Nedra, „što ne bih mogla da kažem za
neke. Osim toga, on ispunjava prazno mesto u mom srcu.“
Vučje štene pod pokrivačem razdragano je lizalo Garionu prste na
nogama, a zatim je neizbežno prešlo na grickanje.

Prespavali su dobar deo dana i ustali oko sredine popodneva. Poslali su

slugu da kralja zamoli za dopust da se ne pojave na večernjem slavlju usled
velike iscrpljenosti.
„Zar sad ne bi bio dobar trenutak da zamolimo kralja za tu mapu?“, upita
Beldin.
„Ne bi“, odgovori mu Beigarat. „Naradas postaje očajan. Zna kako
Zandramas ne ume da prašta, pa će učiniti sve da bi nas držao podalje od
mape. I dalje je u milosti kod kralja, te će smišljati raznorazne izgovore da
nas odvrati. Bolje da ga ostavimo da se na miru izjeda razmišljajući o tome
šta smo sada naumili. Možda će postati nepažljiv dok Sadi ne dobije priiiku
da ga uspava.
Evnuh se zabavljeno poklonio.
„A možemo i nešto drugo, Belgarate“, Svileni se dobrovoljno javio.
„Mogao bih da se iskradem i pokupim informacije. Ako mogu da saznam gde
se mapa nalazi, mala krađa rešila bi sve naše muke.“
„Šta ako te uhvate?“, upita Durnik.
„Molim te, Durniče“, uvredeno reče Sviieni, „nemoj da me vređaš.“
„Možda vredi pokušati“, ubaci se Kadifa. „Keldar može da ukrade
čoveku zube čak i dok čvrsto drži usta zatvorena.“ „Bolje da ne rizikujemo“
reče Polgara. „Naradas je Groiim i vrlo je moguće da je postavio izvesne
zamke oko mape. Sve nas poznaje po čuvenju tako da sam sigurna da zna za
Svilenove vragolije.“
 „Da li zaista moramo da ga ubijemo?“ tužno upita Eriond. „Nemamo
drugog izbora, Erionde“, reče Garion. „Samo ćemo se spoticati na svakom
koraku dok god je živ.“ Namrštio se. „Možda mi se samo čini, ali rekao bih
da Zandramas ne želi da prepusti Siradis mogućnost odabira. Ako nas sputa,
pobeda je njena.“ „Zapažanje tvoje nije bez osnova, Belgarione“, reče mu
Siradis. „Zandramas je zaista učinila sve što je u njenoj moći da me spreči da
obavim svoj zadatak.“ Nakratko se nasmešila. „Iskreno, mnogo mi je
neprijatnosti nanela i da je moj izbor između nje i tebe, bila bih na kušnji da
se odlučim protiv nje samo iz osvete.“ „Nisam verovao da ću čuti tako nešto
od jednog proroka“, reče Beldin. „Je F ti to konačno uzimaš nečiju stranu,
Siradis?“ Ponovo se nasmešila. „Mili, krotki Beldine“, reče osećajno, „naša
neutralnost nije nastala iz hira, već iz dužnosti koja nam je predata pre nego
što si se i ti rodio.“
Pošto su prespavali većinu. dana, ostali su da razgovaraju do duboko u
noć. Garion se narednog jutra probudio odmoran pa se pripremao za
svečanosti.
Plemići dvora kralja Oldorina najverovatnije su ceo prethodni dan i pola
noći iskoristili da napišu govore - duge, nakićene i uopšte zamorne - u čast
’naših junaka hrabrih’. Iskoristivši spušteni vizir, Garion je često dremao. Tu
malaksalost nije prouzrokovao umor, već dosada. U jednom trenutku začuo je
tihi zveket s jedne strane oklopa.
„Au!“, oglasila se Se’Nedra trljajući lakat.
„Šta je bilo, draga?“
„Moraš li da nosiš sav taj čelik?“
„Da, ali vrlo dobro znaš da ga nosim. Šta te je to nagnalo da me muneš u
rebra?“
„Valjda iz navike. Nemoj da spavaš, Garione.“
„Nisam spavao“, slaga.
„Stvarno? A zašto si onda hrkao?“
Nakon održanih govora kralj je osmotrio polupospano stanje dvora te je
pozvao Vrlog majstora Feldegasta da ih malo razveseli.
Beldin je tog dana zasijao. Hodao je na rukama, pravio je zadivljujuće
kolutove unazad i žonglirao neverovatnom brzinom, sve vreme pričajući šale
na svom zanimljivom govoru. „Nadam se da sam uspeo ovako malčice da
pridodam veselju, vaše velcanstvo.“, To su bile završne reči predstave, nakon
kojih se poklonio razgaljenom aplauzu okupljenih.
„Vaistinu si neprevaziđen zabavljač, majstore Feldegaste“ pohvalio ga je
kralj. „Sećanje na tvoju predstavu ovoga dana grejaće mnoge hladne zimske
večeri u ovoj dvorani.“
„Ta, preljubazni ste šo to zborite, vaše velcanstvo“, pokloni se Beldin.
Pre nego što je gozba započela, Garion i Zakat su se povukli u svoie
odaje da pojedu lagan obrok., pošto neće biti u mogućnosti da jedu u glavnoj
dvorani zbog spuštenih vizira. Međutim, kao počasni gosti morali su da budu
prisutni.
„Nije mi baš mnogo zabavno da posmatram druge kako jedu“, tiho reče
Zakat Garionu kad su se vratili u dvoranu i zauzeli svoja mesta.
„Ako hoćeš da se zabaviš, samo posmatraj Beldina“, odgovori Garion.
„Tetka Pol je sinoć veoma oštro porazgovarala s njim. Rekla mu je da pripazi
na ponašanje danas. Video si ga kako inače iede. Sav tai napor da se ponaša
lepo uskoro će ga dovesti do suza.“
Naradas je sedeo kod kraljevog desnog lakta. Njegove bele oči odavale
su nesigurnost, čakse činio pomalo osujećen. Činjenica da Belgarat nije ni
prstom mrdnuo da se dokopa mape očito ga je zbunjivala.
Ubrzo su sluge počele da iznose poslastice. Od mirisa je Garionu pošla
voda na usta i uskoro je poželeo da se više najeo kad je imao prilike.
„Moram da razgovaram s kraljevim kuvarom pre nego što krenemo“, reče
Polgara. „Ova supa je izvrsna.“
Sadi se prepredeno zakikota.
„Jesam li rekla nešto smešno, Sadi?“
„Samo osmatraj, Polgara. Ne bih da ti pokvarim izne nađenje.“
Najednom nastade metež za čelom stola. Naradas je napola ustao,
rukama se krkljajući ščepao za vrat i izbečio bele oči.
„Zagrcnuo se!“, povikao je kralj. „Neka mu neko pomogne!“
Nekoliko obližnjih plemića poskočiše i počeše da ga iupaju po leđima.
Naradas se, naime, i dalje davio. Jezik mu je štrčao iz usta a lice mu je
poplavelo.
„Spasite ga!“, skoro je vrisnuo kralj.
Ali Naradasu nije bilo pomoći. Savio se unazad, ukočio se i srušio na
pod.
Širom dvorane za ručavanje začuli su se zvuci prestravljenosti.
 „Kako si to uradio?“, promrmlja Kadifa Sadiju. „Zakiela bih se da nisi ni
prišao njegovoj hrani.“
Sadi se zlobno osmehivao. „Nisam ni morao da prilazim njegovoj hrani,
Lizel“, reče. „Još sam onomad obratio pažnju gde obično seda za stolom.
Uvek sedi kralju sa desne strane. Ušunjao sam se ovamo pre sat vremena i
obložio mu kašiku nečim od čega čovekovo grlo natekne i na kraju se
zatvori.“ Zastao je. „Nadam se da je uživao u supi“, dodade. „Ja sigurno
jesam.“
„Lizel“, oglasi se Svileni, „kad se vratimo u Boktor, porazgovaraj malo s
ujakom. Sadi je trenutno nezaposlen, a Dževelinu će zatrebati čovek sa
ovakvim veštinama.“
„U Boktoru pada sneg, Keldare“, reče Sadi s malo prezrenja u glasu, „a ja
zaista ne volim sneg.“
„Ne moraju da te postave u Boktor, Sadi. Šta kažeš na Tol Honet? Mada,
morao bi da pustiš kosu.“
Zakat se saže malo kikoćući se. „Izvrsno, Sadi“, pridružio se čestitkama,
„kako je to savršeno prigodno. Naradas je mene otrovao u Rak Hagi, a ti si
njega ovde. Znaš šta, udvostručiću cifru koju god ti Dževelin ponudi ako
pristaneš da radiš za mene u Mal Zetu.“
„Zakate!“, pobunio se Svileni.
„Ponude za posao izviru sa svih strana sveta“, primeti Sadi. „Teško je
naći dobre ljude, prijatelju“, reče mu Zakat.
Kralj je prebledeo i sav se tresao, pa su ga izveli iz prostorije. Dok je
prolazio pored njihovog stola, Garion ga je čuo kako rida. Belgarat opsova
sebi u bradu.
„Šta je bilo, oče?“, upita Polgara.
„Taj maloumnik će sad nedeljama biti u žalosti. Nikad se neću dokopati
te mape.“
 Šesnaesto poglavlje

Belgarat je i dalje psovao kad su se vratili u svoje odaje. „Izgleda da sam

nadmudrio samoga sebe“, besneo je. „Trebalo je da razotkrijemo Naradasa
pre nego što smo ga ubili. Sad nemamo šanse da ga umanjimo u kraljevim
očima.“
Siradis je jela za stolom jednostavan obrok dok je Tot zaštitnički stajao
iza nje. „Šta ste učinili, Drevni?“
„Naradas više nije među nama“, odgovorio je, „a sada kralj žali za njim.
Trebače mu nedelje da se osovi na noge i pokaže mi tu mapu.“
Njeno lice je izgledalo kao da joj se um izgubio u daljini i Garion je
načuo mrmljanje tog neobičnog zajedničkog uma. „Dozvoljeno mi je da ti
pomognem u ovome, Drevni“, rekla je. „Zandramas je prekršila zapovesti
koje su joj predočene kad smo joj poverili ovaj zadatak. Poslala je
svogpodanika ovde namesto da sama dođe i potraži mapu. Time su mi stroga
ograničenja sada olabavljena.“ Oslonila se i nakratko porazgovarala s Totom.
On klimnu i tiho napustio prostoriju. „Poslala sam po nekoga ko će nam
pomoći“, rekla je.
„Šta ćeš tačno uraditi?“, upita je Svileni.
„Ne bi bilo mudro da unapred sve podelim, prinče Keldare. Da li bi,
naime, mogao da otkriješ gde se čuva Naradasovo teio?u „Valjda mogu, idem
da se raspitam maio“, odgovori i ode.
„ A kad se princ Keldar vrati s položajem preminulog Naradasa, ti, kralju
Rive, i ti, care Malorije, idite obojica kralju i obavežite ga da vam se pridruži
u ponoć na tom mestu, jer će mu se tad otkriti izvesne istine i umanjiće mu
žalost.“
„Siradis“, uzdahnu Beldin, „zašto moras uvek da zapetljaš stvari?“
Skoro se sramežljivo osmehnula. „To mi je pravo zadovoljstvo, krotki
Beldine. Kad govorim tajnovito, ljudi obično pomnije razmisle o mojim
rečima. Tren kad shvate smisao donosi mi radost.“ „A da ne spominjemo
činjenicu da mi to mnogo ide na živce.“ „To je možda takođe sastavni deo
zadovoljstva“, dodade ona nestašno.
„Znaš“, reče Beldin Belgaratu, „mislim da je ona ipakljudsko biće.“
Nakon deset minuta Sviieni se vratio. „Pronašao sam ga“, reče pomalo
hvalisavo. „Položili su ga na odar u Čamdarovoj kapeli na glavnom nivou
dvorca. Provirio sam. Mnogo, mnogo je lepši zatvorenih očiju. Sahrana je
zakazana za sutra. Leto je pa ne može baš da stoji.“
„Koliko procenjuješ da ima časova, Durniče?“, upita Siradis. Kovač je
otišao do prozora i pogledao u zvezde. „Rekao bih da je sat pred ponoć.“
„Onda pođite, Garione i Zakate. Ubeđujte ga kako znate i umete. Izuzetno
je važno da kralj bude u kapeli u ponoć.“ „Biće tamo, sveta proročice“,
obećao je Zakat.
„Čak i ako bude potrebno da ga odvučemo“, dodade Garion. „Voleo bih
da znam šta je naumila“, reče Zakat dok je s Garionom hitao niz hodnik.
„Bilo bi nam lakše da ubedimo kralja ako bismo mu rekli šta da očekuje.“
„Isto tako bi mogao da bude sumnjičav“ pobuni se Garion. „Mislim da
Siradis planira nešto sasvim neuobičajeno, a neki ljudi teško prihvataju takvo
što.“
„O, pa i jeste tako“, nasmeši se Zakat.
„Njegovo veličanstvo ne želi da ga uznemiravaju“, oglasi se jedan stražar
na vratima pred kraljevim odajama kad su zamolili da ih primi.
„Molim da mu se prenese da je stvar ova važna veoma“, reče Garion.
„Pokušaću, viteže“, sumnjičavo reče stražar, „mnogo je potresen zbog
smrti prijatelja.“
Stražar se vratio za nekoliko trenutaka. „Njegovo veličanstvo je pristalo
da vas primi, vitezovi, ali preklinjem vas da budete kratki. Njegova je patnja
golema.“
„Svakako“, promrmlja Garion.
Kraljeve odaje behu bogato ukrašene, a on je pod svetlom jedne sveće u
velikoj fotelji čitao tanku knjigu. Izgledao je užasno i bilo je naznaka da je
plakao. Odložio je knjigu nakon što su ga pozdravili. „Knjiga za utehu“, reče.
„Međutim, meni ne pomaže mnogo. Kako vam mogu od pomoći biti,
vitezovi?“
„Delom dođosmo da izrazimo saučešće, vaše veličanstvo“, pažljivo je
počeo Garion. „Znajte da je prva žal najoštrija. Vreme će otupeti vašu bol.“
„Ali je nikad odagnati neće, viteže.“
„Bez sumnje je tako, vaše veličanstvo. Ono što dođosmo da zaiskamo od
vas možda će se pričiniti surovim s obzirom na okolnosti i ne bismo vas ni
uznemiravali da stvar nije od važnosti goleme, ali ne toliko po nas koliko po
vas.“
„Nastavi, viteže“, reče kralj s tračkom zanimanja u očima. „Postoje
izvesne istine što se ove noći moraju vama otkriti, vaše veličanstvo“,
nastavio je Garion, „a one će vam se otkriti samo u prisustvu vašeg
preminulog prijatelja.“
„Nemoguće, viteže“, reče kralj odrešito.
„Osoba što će vam te istine otkriti uverila nas je da će one donekle
ublažiti vašu tugu. Erezel beše vaš prijatelj najmiliji i sigurno ne bi hteo da
patite zalud.“
„Istinu zboriš“ složio se kralj. „Bio je čovek srca velikog.“ „Ne
sumnjam“, reče Garion.
„Možda bi tu bio još jedan, ličniji razlog za posetu kapeli gde je majstor
Erezel položen, vaše veličanstvo“, dodade Zakat. „Kako smo čuli, sahrana će
sutra biti održana. Događaju će prisustvovati većina dvora vašeg. Ova noć
vam pruža poslednju priliku da ga nasamo posetite i urežete voljeni lik u
sećanje. Pobratim i ja čuvaćemo vratnice kapele kako bismo obezbedili da
poslednji oproštaj od njega i njegovog duha obavite u miru.“ Kralj je
razmislio o tome. „Tako je kako zboriš, viteže“, pristade. „Iako mi se srce
cepa, ipak ću poslednji put pogledati njegovo lice. U redu onda, hajdemo u
kapelu.“ Kralj ustade i povede ih iz svojih odaja.
Kapela posvećena Čamdaru, arendskom božanstvu, beše slabo osvetljena
samo jednom svećom na odru blizu pokojnikove glave. Platno boje zlata
pokrivalo je nepokretno Naradasovo telo do grudi; njegovo lice je bilo mirno,
skoro spokojno. Znajući šta je Grolim radio za života, Garionu je taj izraz
prividnog spokoja bio ruglo.
„Čuvaćemo vrata kapele, vaše veličanstvo“, reče Zakat, „a vas ostaviti
nasamo s prijateljem.“ On i Garion se povukoše u hodnik i zatvoriše vrata za
sobom.
„Dobro ti je išlo to ubeđivanje“, reče Garion prijatelju.
„Ni ti nisi bio loš. Kako god, bitno je da smo ga doveli ovamo “ Stajali su
kod vrata i čekali Siradis i ostale. Nakon petnaestak minuta svi pristigoše.
„Da li je unutra?“, upita Belgarat Gariona.
„Jeste. Morali smo da zbrzamo ubeđivanje, ali je konačno pristao.“
Pored Siradis je stajala prilika u crnoj odori s namaknutom kapuljačom.
Izgledala je kao žena, verovatno Dalkinja, ali tad je Garion prvi put video
nekog iz tog naroda da nije odeven u belo. „Ona če nam pomoći“, reče
proročica. „Pođimo kod kralja jer se čas primakao.“
Garion otvori vrata i svi uđoše.
Kralj je čudeći se podigao pogled.
„Ne strahujte, kralju Perivora“, obratila mu se Siradis, „jer, kao što su
junaci vaši rekli, došli smo da vam istinu otkrijemo, istinu koja će vam
umanjiti tugu.“
„Zahvaljujem na trudu, gospo“, odgovorio je kralj, „ali to trenutno nije
moguće. Žal moj ne može biti nit umanjen nit odagnan. Onde leži moj prijatelj
najmiliji, a moje srce leži na odru hladnom s njim.“
„Nasleđe vaše delom je dalsko, veličanstvo“, nastavila je, „stoga znate da
su neki od nas daroviti. Ima dosta toga što vam onaj koga Erezelom nazivate
nije otkrio pre nego što je preminuo. Prizvala sam nekog ko će ga ispitati pre
neg duh njegov u tminu potone.“ „Vrač? Zaista? Čuo sam za njih, ali ih nikad
ne videh na delu.“ „Znate li da neko ko je tom veštinom nadaren ne može da
slaže šta dusi otkrivaju?“
„Čuh za to.“
„Uveravam vas da je istina. Predlažem da uronimo u um ovoga Erezela i
vidimo kakve će nam istine otkriti.“
Veštica u crnom ode do odra i položi svoje blede, vitke šake Naradasu na
grudi.
Siradis je počela s pitanjem: „Ko si ti?“
„Zvao sam se Naradas“, odgovorila je osoba u crnom sporim, ispraznim
glasom. „Bio sam grolimski nadbiskup hrama Torakovog u Hemilu u
Daršivi.“
Kralj se zaprepašćeno zagledao prvo u Siradis, a potom u Naradasovo
telo.
„Koga si služio?“ upita Siradis.
„Služio sam Dete Tame, grolimsku sveštenicu Zandramas.u „Zbog čega si
došao u ovo kraljevstvo?“
„Gospodarica mi je zapovedila da potražim izvesnu pomorsku kartu i da
onemogućim putovanje Deteta Svetla do mesta koje više ne postoji.“
„A koja si sredstva koristio da bi obavio zaduženja?“ „Prišao sam kralju
ovog ostrva, taštom i glupom čoveku, i obmanuo sam ga. Pokazao mi je kartu
koju sam tražio, ona mi je otkrila čudo koje je moja senka odmah prenela
gospodarici. Ona sad zna gde se tačno nalazi mesto konačnog susreta.
Okoristio sam se kraljevom naivnošću te sam ga vodio da dela tako da sputa
Dete Svetla i saputnike kako bi moja gospodarica stigla na mesto koje više
ne postoji pre njega i time izbegla nužnost da se izbor preda u ruke izvesne
proročice u koju se moja gospodarica ne uzda.“
„Zbog čega tvoja gospodarica nije sama obavila taj zadatak, koji je bio
njoj dat, a ne tebi?“, Siradis je zvučala ljutito.
„Zandramas je imala drugog posla. Ja sam joj bio desna ruka i šta god da
sam uradio, to je kao da je sama izvršila.“
„Duh njegov tone u nepovrat, sveta proročice“, reče veštica toplijim
glasom. „Hitro pitaj, jer uskoro neću moći da izvučem iz njega odgovore.“
„Kakvi su to drugi poslovi bili koji su sprečili tvoju gospodaricu da sama
traži odgovor na poslednju zagonetku kao što joj je bilo naređeno?“
„Izvesni Grolim visokog ranga iz Ktol Murgosa, pod imenom Agačak,
doputova u Maloriju da traži mesto koje više ne postoji, nadajući se da će
istisnuti moju gospodaricu. Bio je poslednji od nas sa dovoljno moći da joj
se suprotstavi. Dočekala ga je na pustopoljinama Finde i onde ga satrla.
Isprazni glas se prekinuo i odmah zatim začuo se očajnički vapaj:
„Zandramas! Rekla si mi da neću umreti! Obećala si, Zandramas!“ Poslednja
reč je zamrla kao da je potonula u nekakav nepojmljivi bezdan.
Veštici glava klonu i ona primetno zadrhta. „Duh mu je otišao, sveta
proročice“, izusti izmoreno. „Ponoćni je čas prošao i on je van domašaja.“
„Zahvaljujem ti“, reče joj Siradis.
„Samo se nadam, sveta proročice, da sam uspela barem malo da
pomognem tvom golemom zadatku. Mogu li se sad povući? Dodir ovog
preminulog uma uznemirio me je nezamislivo.“ Siradis kratko klimnu i
veštica bez reči napusti kapelu. Kralj Perivora, prebledelog lica ali odlučnog
izraza, priđe odru. Zgrabio je zlatni pokrov i, svukavši ga s tela, bacio ga na
pod. „Pokrijte ga nekom krpom“, procedio je kroz stegnute zube. „Neću više
da gledam ovog Grolima.“
„Videću šta mogu da nađem, vaše veličanstvo“, saosećajno reče Durnik i
izađe u hodnik.
Ostali su stajali bez reči dok je kralj, stegnute vilice i okrenut leđima ka
odru, zurio u zid kapele.
Nakon nekoliko minuta kovač se vratio s komadom buđavog jutanog
džaka zamrljanog rđom. „Niže niz hodnikbeše ostava, vaše veličanstvo“,
reče. „Ovo je zapušavalo pacovsku rupu. Da li ste na ovako nešto mislili?“
„Savršeno, prijatelju. Ako ti je po volji, baci to preko lica ove strvine.
Proglašavam pred svima vama da sutra sahrane neće bit za ovog nitkova.
Neki jarak i poneka lopata zemlje biće njegov grob.“
„Cenim i više od poneke lopate, vaše veličanstvo“, razborito predloži
Durnik. „Već je dovoljno zatrovao vaše kraljevstvo. Neka ga više ne truje. Ja
ću se za to pobrinuti.“
„Dopadaš mi se, prijatelju“ reče kralj. „Ako ti je po volji, Grolima
sahrani licem nadole.“
„Postaraću se za to, vaše veličanstvo“, obećao je Durnik. Klimnuo je
Totu i njih dvojica grubo podigoše Naradasov leš sa odra i iznesoše ga iz
kapele, dok su mu se stopala u sandalama nedostojno vukla po podu.
Svileni se primače Zakatu i tiho mu se obrati: „Eto, sad znamo da je
Agačak pokojni. Urgit će biti presrećan kad čuje. Da li bi bio raspoložen da
pošalješ glasnika i lepim vestima obraduješ čoveka?“
„Napeti odnosi između tvog brata i mene nisu se toliko razlabavili,
Keldare.“
„Ko ste svi vi?“, zahtevao je kralj. „Da li je ta takozvana potraga vaša
puka izmišljotina?“
„Kucnuo je čas da se predstavimo“ reče Siradis ozbiljnim tonom.
„Potreba za tajenjem je sada prošla, jer ostale uhode koje je Zandramas
postavila bez Naradasovog znanja ne mogu s njom opštiti bez njegove
pomoći.“
„To ti je Zandramas“, dobaci Svileni. „Ne veruje ni samoj sebi.“ Garion i
Zakat s olakšanjem podigoše vizire. „Znam da je vaše kraljevstvo izolovano,
veličanstvo“, reče Garion normalnim govorom. „ Ali koliko znate o
spoljašnjem svetu?“
„S vremena na vreme moreplovci zađu u naše luke“, odgovori kralj.
„Donose nam raznorazna dobra i vesti.“
„A koliko ste upoznati sa događajima koji su u davnini oblikovali svet?“
„Naši oci su sa sobom mnogo knjiga poneli, viteže, jer dugi su i naporni
časi na pučini. Među tim tomovima ima i istorije koje pročitah.“
„Izvrsno“, reče Garion. „To će olakšati mnoga objašnjenja. Ja sam
Belgarion, kralj Rive“, predstavio se.
Kralj razrogači oči. „Bogoubica?“, upita zaprepašćenim glasom.
„Vidim da ste i za to čuli“, kaza Garion.
„Čitav je svet beli čuo za to. Jesi li ođista ubio boga Angaraka?" „Bojim
se da je tako. Moj prijatelj ovde je Kal Zakat, car Maiorije."
Kralj je počeo da se trese. „Kakavje to događaj silan da je vas dvojicu
nagnao da u stranu ostavite nasledna neprijateljstva?“ „Doči ćemo i do toga,
vaše veiičanstvo. Usrdni gospodin koji je otišao da pokopa Naradasa jeste
Durnik, najskoriji sledbenik boga Aldura. Onaj niski je Beldin, takode
sledbenik Aldurov, a ovaj sa brkovima je čarobnjak Belgarat.“
„Večni čovek?“, kralj je polako gubio glas.
„Voleo bih da me ne imenuješ tako često, Garione“, ozlojeđeno će
Belgarat. „Ponekad se ljudi uznemire.“
„Štedi na vremenu, deda“, odvrati Garion. „Visoka dama s belim
pramenom Belgaratova je ćerka, čarobnica Polgara. Ova mala riđokosa je
Se’Nedra, moja supruga. Lepotica plave kose je markiza Lizel od Dreznije,
nećaka načelnika dreznijske obaveštajne službe, a devojka s povezom oko
očiju, koja je razotkriia Naradasa, jeste proročica iz Kela. Onaj veliki čovek,
koji trenutno pomaže Durniku, jeste Tot, njen vodič, a ovaj ovde je princ
Keldar od Dreznije.“
„Najbogatiji čovek na svetu belome?“
„Moja reputacija je možda malo preterana, vaše veličanstvo', skromno će
Svileni, „ali pomno radim na tome.“
„Ovaj mladić svetle kose je Eriond, naš vrlo drag prijatelj.“ „Zadivijen
sam što sam se u ovakvom uzvišenom društvu. našao. Ko je od vas Dete
Svetlosti?“
„Taj teret ja nosim, vaše veličanstvo“, javi se Garion. „A sad, ovo je deo
istorije i proročanstava Alorna i možda već znate da su se povremeno u
prošlosti dešavali susreti Deteta Svetiosti i Deteta Tame. Mi se spremamo na
poslednji susret, koji će odlučiti sudbinu sveta. Nas trenutno muči nalaženje
tačnog mesta na kojem će se susret održati."
„Potraga tvoja uzvišenija je od one koju sam zamišljao, kralju Belgarione.
Pomoći ću ti kako god mogu. Naradas, taj Grolim lažljivi, nagnao me je da
vas ometam. Možda će nešto ipak donekle nadoknaditi tu grešku ružnu.
Odaslaću svoje brodovlje da vam nađu mesto susreta, gde god se ono
nalazilo, sve od obala Ebala do Korimskog grebena.“
„Kakvog grebena?“ uskliknu Belgarat.
„Korimskog, drevni Belgarate. Eno ga severozapadno od ovog ostrva.
Jasno se vidi gde je tačno na onoj pomorskoj karti koju tražiste. Hajdemo do
odaja mojih i pokazaću vam.“ „Rekao bih da smo stigli do kraja, Belgarate“,
kaza Beldin. „Čim pogledaš tu kartu, možeš da se pakuješ i ideš kući.“
„O čemu ti to?“
„Tu se tvoj zadatak završava, matori. Ali znaj da smo ti zahvalni na
saradnji.“
„Ne bi vam valjda mnogo zasmetalo ako bih vam se pridružio?“ „Na tebi
je da odlučiš, naravno, ali ne bismo da te zadržavamo ako imaš nešto važno
da obaviš.“ Beldin se pakosno iskezio. Podbadanje Belgarata ga je od svega
najviše zabavljalo.
Kad su se okrenuli ka vratima kapele, Garion je ugledao vučicu na
dovratku. Pogled joj je bio napet, a s vučjeg osmeha visio joj je jezik.
 Sedamnaesto poglavlje

Pratili su kralja kroz slabo osvetljene puste hodnike perivorskog dvorca.

Gariona je ispunilo uzbuđenje. Pobedili su. Bez obzira na to koliko se
Zandramas trudila, oni su ipak pobedili. Odgovor na zagonetku bio je udaljen
samo nekoliko metara, a kad ga napokon dobiju, susret će se desiti. Nijedna
sila na celome svetu ne može se sada isprečiti.
„Prekini s tim“‚ reče mu glas u glavi. „Sad moraš da budeš smiren -
veoma smiren. Misli na Faldorovu farmu. To te je uvek smirivalo“
„Gde si...“, započe Garion, ali onda odustade.
„Gde sam šta?“
„Nema veze. Uvek se uznemiriš kad te to pitam.“
„Zadivljujuće. Stvarno si se setio nečeg što sam rekao. Faldorova
farma, Garione. Faldorova farma“
Učinio je kako mu je kazano. Iako su sećanja izbledela tokom godina,
sada su se sa zaprepašćujućom jasnoćom iznenada vratila. Ugledao je obrise
mesta, kolibice, ambare i kuhinju, kovačnicu i sobu za obedovanje na donjem
spratu, gornji sprat sa spavaonicama i sve što je okruživalo središnje
dvorište. Čuo je metalni zvon Durnikovog čekića u kovačnici i topli miris
sveže ispečenog hleba iz kuhinje tetke Pol. Video je Faldora i starog Kralta,
pa i Brila. Ugledao je Doruna i Rundoriga, i napokon Zubretu - plavu, lepu i
prevrtljivu. Golemi spokoj spustio se na njega, ne mnogo drugačiji od onog
kad je stajao u grobnici jednookog boga u Gradu večne noći pre toliko
vremena.
„To je već bolje“, reče glas. „Pokušaj da ostaneš tako. Moraćeš veoma
jasno da razmišljaš u narednih nekoliko dana, a nećeš moći to da postigneš
ako ti um jurca na sve strane. Raspašćeš se tako kad se sve završi.“
„Pod uslovom da me tada bude.“
„Nadajmo se da će te biti.“ I s tim glas iščeznu.
 Stražari ispred kraljevih odaja ih propustiše i kralj odmah ode do
jednogormara. Otključao ga je i izvadio svitak drevnog pergamenta.
„Strahujem da je mnogo izbledela“, reče. „Pokušali smo da je zaštitimo od
svetla, ali mnogo je stara.“ Otišao je do stola i obazrivo odmotao kartu
knjigama pritisnuvši krajeve. Još jednom je Garion osetio ono uzbuđenje i
odmah se zauzdao prizvavši u sećanje Faldorovu farmu da bi se smirio.
Kralj Perivora pokaza prstom: „Ovde je Perivor, a ovde je Korimski
greben.“
Garion je znao da će se, ako bude predugo gledao u tu sudbonosnu tačku
na karti, ono uzbuđenje i snažno osećanje trijumfa vratiti, tako da je samo
letimično pogledao i dozvolio očima da lutaju po ostatku karte. Pismo je bilo
neobično arhaično. Oči su nagonski potražile njegovo kraljevstvo. „Reva“
beše napisano. Behu tu „Arindija“, „Kerek“ i „Tol Nidra“, kao i „Draksnija“ i
„Ktal Margos.“
„Pogrešno je napisano“, istaknu Zakat. „Ovo je zapravo Turimski
greben.“
Beldin započe da objašnjava, ali Garion je već znao odgovor. „Stvari se
menjaju“, reče patuljak, „a među tim stvarima su i načini na koje izgovaramo
reči. One se menjaju tokom vekova. Ime tog grebena najverovatnije se
promenilo nekoliko puta u poslednjih nekoliko hiijada godina. To je sasvim
uobičajena pojava. Ako bi sad Beigarat progovorio na jeziku kojim su se
ijudi sporazumevaii u seiu u kojem je odrastao, niko od nas ga ne bi
razumeo. Nagađam da se greben zvao Torim ili tako nešto, pa je posle postao
Turim. Verovatno će se još nekoliko puta menjati u budućnosti. Napisao sam
rad na tu temu. Vidiš, ono što se zapravo dešava jeste...“
„Hoćeš li već preći na suštinu?“, očajnički ie zahtevao Belgarion.
„Zar ne želiš da proširiš svoje obrazovanje?“
„Trenutno ne.“
Beidin uzdahnu. „U svakom slučaju“, nastavio je, „ono što mi nazivamo
pisanjem samo je način da se prikaže izgovor reči. Kako se taj izgovor menja
tako se menja i pisanje. Razlika se lako da objasniti."
„Tvoj odgovor na pitanje beše iscrpan, krotki Beldine“, oglasi se Siradis,
„ali u ovom slučaju promena izgovora beše nametnuta.“
„Kako nametnuta?" upita Svileni. „Ko ju je nametnuo?“ „Dvojna
proročanstva, prinče Keldare. Da bi uriapredili igru, izmenili su izgovor
naziva kako bi položaj sakrili od drevnog Belgaraia i od Zandramas. Oboje je
trebalo da reše zagonetku pre konačnog susreta.“
„Reče li ti to igra?“ u neverici upita Svileni. „Oni se igraju s nečim ovako
bitnim?“
„Te dve večne svesnosti nisu kao mi, prinče Keldare. Nadmeću se jedna s
drugom na milijarde načina. Često će jedna pokušati da izmeni putanju
zvezde, dok će se druga truditi da je zađrži na postojećem mestu. Drugom
prilikom, jedna će probati da mrdne zrno peska, a druga će se iz petnih žila
upinjati da zadrži to zrno gde je i bilo. Često se takve bitke odigravaju
hiljadama godina. Smicalica koju su namenili Belgaratu i Zandramas samo je
jedan od njihovih načina da izraze svoje nadmetanje, jer ako bi se ikada
desilo da se neposredno sukobe, ovaj svemir bi se raspao.“
Garion se najednom priseti prizora koji ga je zatekao u prestonoj dvorani
Vo Mimbra pre nego što je razotkrio Murga Načaka kralju Korodulinu. Video
je dva čoveka bez lica kako sede i igraju neku igru u kojoj su potezi bili
toliko složeni da njegov um nije mogao da ih pojmi. Sad je bio potpuno
siguran da je tad na tren ugledao komadić više stvarnosti koju je Siradis
upravo opisala. „Jesi li to namerno uradio?“ zapitao je glas u svom umu.
„Namerno. Trebalo ti je malo ohrabrenja da obaviš nešto što je bilo
neophodno. I ti voliš da se takmičiš. Prema tome, mislio sam da će te prizor
velike igre malo pogurati.“
Utom Garionu još nešto pade na pamet i upita naglas: „Siradis, zašto nas
ima ovoliko, a čini mi se da je Zandramas potpuno sama u ovome?“
„Uvek je bilo tako, Belgarione. Dete Tame dela samo, kao što je to i
Torak bio u svojoj gordosti. Međutim, ti si skroman. Nikad nisi sebe gurao
napred jer ne znaš koliko vrediš. To je vrlina koju poseduješ, Dete Svetlosti,
jer se ne nadimaš sopstvenom važnošću. Proročanstvo Tame uvek je biralo
jednoga i samo jednoga, te je svu moć ulilo u njega. Proročanstvo Svetlosti
je, naime, odlučilo da svoju moć raspodeli među mnogima. Iako si ti osnovni
nosilac tereta, svi tvoji saputnici ga dele s tobom. Razlika između dva
proročanstva jeste jednostavna ali istovremeno i duboka.“
Beldin se mrštio. „Hoćeš da kažeš da je to kao razlika između apsolutne i
razdeljene odgovornosti?“
„Veoma je slično, ali je razlika mnogo složenija.“
„Samo sam hteo da budem sažetiji.“
 „To bi ti vala bilo prvi put“, dobaci Belgarat. Onda je pogledao kralja
Perivora i upitao ga: „Možete li nam opisati taj greben, vaše veličanstvo? Na
karti nije baš detaljno prikazan.“
„Rado, Belgarate drevni. Kao mlad plovih tuda, jer greben važi za čudo.
Moreplovci tvrde da takvog nema nigde drugde na svetu čitavom. Sastoji se
od niza stena visokih koje iz mora izviruju. Vrhovi su im vidljivi lako i stoga
se bezbedno obilaze. Ostale opasnosti, međutim, pod površinom se kriju.
Divlje struje, plima i oseka jure kroz otvore u grebenu i vreme je uvek
nemirno onde. Zbog opasnosti tih greben nikad nije do tančina u karte unet.
Svi mornari mudri izbegavaju ga izdaleka.“ Durnik i Tot uđoše. „Obavljeno
je, vaše veličanstvo“, izvestio je Durnik. „Naradas je sada bezbedno pod
zemljom. Neće vas - a ni nas - više nikad ometati. Želite li da znate gde smo
ga smestili?“
„Radije ne bih, prijatelju. Ti i tvoj prijatelj ogromni učiniste mi uslugu
ove noći. Preklinjem te - ako ti ikada ustreba pomoć za uzvrat, ne časi časa,
već se meni brže obrati.“
„Siradis“, progovori Belgarat, „da li je ovo poslednji deo zagonetke? Ili
ima još delića i detaljčića koji se kriju tu i tamo?“ „Nema, drevni. Igra
zagonetki je okončana. Sad nastupa igra delanja.“
„Konačno“, reče Belgarat uz primetno olakšanje. Zatim se on i Beldin
baciše na proučavanje karte.
„Jeste li ga našli?“, upita Durnik Svilenog. „Mislim, da li se na karti vidi
položaj Korima?“
Svileni ga je odveo do stola. „Evo ga upravo ovde“, reče i pokaza. „Ovo
je vrlo stara karta. Savremene karte imaju pogrešan naziv. Zato smo morali
da dođemo ovamo.“
„Mnogo smo u poslednje vreme trčali okolo i jurili razne papire“, primeti
kovač.
„Bogami jesmo, prijatelju. Prema Siradisinoj priči, sve je bilo deo igre
koju su igrali drugar u Garionovoj glavi i onaj drugi lcoji je najverovatnije u
Zandramasinoj glavici.“
„Mrzim igre.“
„Meni ne smetaju.“
„Zato što si Dreznijac.“
„Valjda je i to uticalo pomalo.“
 „Položaj je otprilike isti gde su bile i Korimske planine, Belgarate“, reče
Beldin mereći razdaljinu prstima. „Mora da su se malo pomerile kad je Torak
rascepio svet.“
„Mnogo toga se pomerilo tog dana, koliko se sećam.“
„O, da“, sa žarom priznade Beldin. „Nisam mogao da ustanem, a po građi
sam bliži tlu od tebe.“
„Znaš šta? I ja sam isto to primetio. Vaše veličanstvo“, starac se obratio
kralju, „možete li biti malo određeniji povodom grebena? Ako pokušamo da
se iskrcamo na kameni šiljak iz broda koji se njiše tamoamo, nećemo se
najlepše provesti.“
„Ako me sećanje služi, Belgarate drevni, mislim da postoji nevelik broj
plaža kamenitih, verovatno nastalih od krhotina i kamenja što se srušiše s
vrhova, gde ih je posle usitnilo more nemirno. Za vreme oseke taj krš
nakupljen tokom hiljada godina izvire iz mora i njime se može preći s jednog
šiljka na drugi.“
„Nešto kao onaj zemljani most od Morindlenda do Malorije“, neveselo se
priseti Svileni. „To nije bilo prijatno putovanje.“
„Postoje li neka odredena. mesta?“ Belgarat je nastavio s pitanjima. „Čini
mi se da se taj greben daleko pruža. Može da potraje dok gacamo okolo
pokušavajući da nađemo tačno mesto.“
„Ne mogu lično posvedočiti iz mojega znanja“, poče kralj obazrivo, „ali
izvesni moreplovci jesu govorili da postoji pećina na severnoj strani najvišeg
šiljka. Povremeno se desi da momci skloni pustolovini pođu onamo u nadi da
je istraže, jer je naširoko znano da udaljena grotla često služe kao stovarišta
za nasiljem stečeni imetak krijumčara i gusara. Međutim, taj je vrh uvek
odbijao i najodvažnije pokušaje. Svaki put kada bi neko od tih duša hrabrih
pokušao da se onde iskrca, more bi se gnevilo i iznenadne bi oluje nastale iz
čistoga neba.“
„To je to, Belgarate“, ushičeno je likovao Beldin. „Nešto se tu mnogo
trudi da namernike odbije od pećine.“
„Rekao bih da ima dva razloga“ složio se Belgarat. „U pravu si. Konačno
smo našli tačno mesto susreta. U toj pećini.“ Svileni je zakukao.
„Da li vam se slošilo, prinče Keldare?“, interesovao se kralj. „Nije još,
vaše veličanstvo, ali mislim da će uskoro.“
„Naš princ Keldar teško podnosi pećine, vaše veličanstvo“ uz osmeh
objasni Kadifa.
„Nema tu ničeg teškog, Lizel“, negodovao je čovečuljak lasičjeg lica.
„Zapravo je sve vrlo jednostavno. Svaki put kad vidim pećinu, ja potpuno
poludim.“
„Čuo sam za tu boijku“, reče kralj. „Pitam se samo šta je to tako
tajnovito prouzrokuje.“
„Nema tu ničeg tajnovitog, vaše veličanstvo“, bezizražajno će Svileni.
„Znam tačno gde joj je uzrok.“
„ Ako vam je namera da se okušate na toj plovidbi opasnoj ka grebenu,
Belgarate drevni“ kaza kralj, „daću vam brod stameni da vas odvede onamo.
Izdaću naređenje da se brod za ploviđbu spremi za jutarnju plimu.“
„Vaše veličanstvo je preljubazno.“
„Mala je to naknada za sve što ste mi vi učinili ove noći.“ Kralj zastade
zamislivši se na tren. „Može biti da je istina što duh Naradasa lažljivog kaza.
Može biti da jesam tašt i priglup starac, ali isto tako jesam sposoban za
zahvalnost. Vi svi morate sad da se za put spremite“ zaključio je. „Neću vas
više zadržavati. Srešćemo se nanovo u cik zore pre negoli otputujete.“
„Zahvaljujemo vam, vaše veličanstvoa, reče Garion zaškripavši oklopom
kad se poklonio i povede ostale iz kraljevih odaja. Nije se iznenadio kad je
ugledao vučicu gde sedi odmah ispred vrata.
„Taman stižemo na vreme, zar ne, Siradis?“, upita Polgara kad su izašli u
hodnik. „U Ašabi si rekla da do susreta ima devet meseci. Kako sad
računam, to će biti tačno prekosutra.“ „Proračun ti je tačan, Polgara.“
„Onda je sve besprekorno. Trebaće nam sigurno ceo dan da stignemo do
grebena, a sledećeg jutra ćemo ući u pećinu.“ Polgara se pomalo nestašno
nasmešila. „Sve vreme smo strahovali da ćemo zakasniti, a ispostavlja se da
ćemo stići tačno na vreme “ Smejala se. „Kakvo traćenje, te silne brige i
muke.“ „E pa, sad znamo gde je i kada“, reče Durnik. „Još je preostalo da
stignemo tamo i obavimo šta moramo.“
„To je onda to“, složio se Svileni.
Eriond je uzdahnuo i Garion oseti neku sumnju da nije baš sve tako.
„Hoće li to biti on?“ postavio je pitanje. „Hoće li Eriond. izgubiti život?“
Ali bezizražajni glas nije ništa odgovorio.
Ušli su u svoje odaje dok ih je vučica pratila u stopu.
 „Dugo nam je trebalo da stignemo dovde“, umorno reče Belgarat.
„Postajem mator za ovakva poduža putovanja.“
„Mator?“, frknu Beldin. „Ti si rođen mator. Mislim da ti još imaš pokoji
kilometar da pređeš.“
„A ja mislim da ću, kad se vratimo kući, provesti čitav vek u svojoj
kuli.“
„Ta ti nije loša. Trebaće ti otprilike isto toliko i da je očistiš. A da, još
nešto, Belgarate. Zašto ne popraviš onaj stepenik već jednom?“
„Nikako da stignem.“
„Izgleda da smo svi odiednom pretpostavili da ćemo pobediti“ prekide ih
Svileni. „Smatram da je pravljenje bilo kakvih planova za budućnost u ovom
trenutku besmisleno... osim ako se sveta proročica naša ne izlane malko o
ishodu.“ Pogledao je Siradis.
„Ne bi mi bilo dozvoljeno da tako nešto učinim, prinče Keldare, čak i da
znam odgovor."
„Hoćeš da kažeš da ne znaš?“, u neverici je upitao.
„Izbor još nije donet“, reče ona jednostavno. „I neće biti donet dok ne
stanem pred Dete Svetlosti i Dete Tame. Sve do tog trenutka ishod će visiti u
ravnoteži.“
„Kakva je vajda to što si proročica ako ne možeš da predvidiš
budućnost?“
„Ovaj naročiti događaj ne može da se predvidi, Keldare“ oporo će ona.
„Bolje da se svi uhvatimo malo sna“, reče Belgarat. „Narednih nekoliko
dana će biti uzbudljivo.“
Vučica je pratila Gariona i Se’Nedru do njihove sobe i ušla unutra.
Se’Nedra je bila pomalo iznenađena zbog toga, ali je vučica odmah otišla do
kreveta i prednje šape položila na posteljinu kritički posmatrajući štene koje
je spavalo na leđima i sa sve četiri uvis.
Vučica je pomalo osuđujući pogledala Gariona. „Primećujem da se malo
ugojio“, reče. „Tvoja ženka ga je razmazila s preteranim hranjenjem i
ugađanjima. Više ne može da bude vuk. Više i ne miriše na vuka.“
„Moja ženka ga kupa s vremena na vreme“, pojasni Garion.
„Kupa?“, ponovila je vučica prezrivo. „Vuk se jedino na kiši kupa, ili kad
preplivava reku.“ Sela je na zadnje noge. „Imam molbu za tvoju ženku.“
„Rado ću je preneti.“
 „Nadala sam se da hoćeš. Upitaj je da li bi nastavila da se stara o
malome. Ne moraš dodati to da sam uverena da ga je razmazila preko svake
mere da više ne može od njega biti ništa drugo do kućni pas.“
„Obazrivo ću sročiti zahtev.“
„Šta je rekla?“, upitala je Se'Nedra.
„Hoće da zna da li bi htela da se staraš o štenetu.“
„Naravno da bih. Sve vreme sam to htela.“ Potom je kleknula i iznenada
je obema rukama zagrlila oko vrata. „Staraću se o njemu“, obećala je.
„Priznajem da njen miris nije odbojan“, reče vučica Garionu. „Ja sam
takođe primetio.“
„Sigurna sam da jesi.“ Potom je vučica ustala i tiho napustila sobu.
„Napustiće nas, zar ne?“, setno upita Se’Nedra. „Nedostajaće mi.“
„Zašto tako misliš?“
„Zašto bi se inače odrekla svog šteneta?“
„Mislim da tu ima još koječega. Ona se sprema na nešto.“ „Mnogo sam
umorna, Garione. Hajdemo na spavanje.“ Kasnije, u baršunastom mraku dok
su zajedno ležali u krevetu, Se’Nedra je uzdahnula. „Još samo dva dana i
ponovo ću videti moje dete. Prošlo je mnogo, mnogo vremena.“
„Nemoj o tome da razmišljaš, Se’Nedra. Potreban ti je odmor, a ako
previše razmišljaš o tome, nećeš oka sklopiti.“
Ona ponovo uzdahnu i za koji trenutak utonu u san.
„Nije Siradis jedina koja mora da donese odluku“‚reče mu glas u glavi.
„Ti;i Zandramas takođe treba da odlučite.“
„O čemu?“
„Morate da odaberete svoje nasleclnike. Zandramas je več odabrala
svog. Valjalo bi da malo razmisliš o svom poslednjem zadatku kao Dete
Svetlosti. To je vrlo važna odluka.“
„Valjda će mi na neki način nedostajati da nosam taj teret okolo, ali biće
mi drago da ga se rešim. Sad ću moći ponovo da budem običan“
„Nikad ti nisi bio običan. Bio si Dete Svetlosti od trenutka kad si
rođen.“
„Znam zasigurno da ćeš mi ti nedostajati“
„Molim te, nemoj da se raznežiš, Garione. Možda ću navraćati s
vremena na vreme, čisto da vidim kako si. A sad, tutanj na spavanje.“
Kad se sledećeg jutra probudio, ostao je poduže da leži. Dugo se trudio
da ne razmišlja o nečemu, ali sad nije imao izbora do da se sučeli s time.
Imao je svaki mogući razlog da mrzi Zandramas, ali...
Konačno se izvukao iz kreveta, obukao se i otišao da potraži Belgarata.
Starca je našao u zajedničkoj prostoriji. Sedeo je sa Siradis. „Deda“,
pozvao ga je, „imam jedan problem.“
„Nema tu ničeg neobičnog. Šta te muči ovog puta?“
„Sutra ću se sučeliti sa Zandramas.“
„Ma, nije valjda? Mislim da si u pravu.“
„Molim te, prekini. Ovo je ozbiljno.“
„Izvini, Garione. Danas sam malo ćudljiv.“
„Bojim se da je jedini način da je zaustavimo da je zapravo ubijemo, a ja
nisam siguran da to mogu da uradim. Torak je bio jedno, ali Zandramas je
žena.“
„E pa, bila je. Mislim da joj je pol sad postao nebitan - čak i njoj samoj.“
„I dalje nisam siguran da mogu.“
„Nećebiti potrebe, Belgarione“, uveravala ga je Siradis. „Drugačija sudba
čeka Zandramas, bez obzira na to kakav izbor napravim. Ti nećeš biti
obavezan da joj proliješ krv.“
Gariona zapljusnu ogroman talas olakšanja. „Hvala ti, sveta proročice.
Plašio sam se da pogledam istini u oči. Dobro je znati da to nije jedan od
zadataka koji me očekuju. A da, deda, moj prijatelj ovde...“, potapkao se po
čelu, „...nanovo me posećuje. Sinoć mi je rekao kako će moje poslednje
zaduženje biti da imenujem svog naslednika. Nadam se da ćeš moći da mi
pomogneš s ovim.“
„Ne, Garione, bojim se da ne mogu. Mislim da mi nije dozvoljeno, zar ne,
Siradis?“
„Tako je, drevni Belgarate. Taj zadatak Dete Svetlosti mora da izvrši
samostalno.“
„Strepeo sam od takvog odgovora“, neveselo odvrati Garion. „I još nešto,
Garione“, reče Belgarat. „Onaj koga odabereš ima dobre šanse da postane
bog. Nemoj mene da imenuješ. Nisam ja za to.“
Uskoro su i ostali došli u prostoriju. Kako su ulazili, Garion se zagledao
u njihova lica i zamišljao je svakog od svojih prijatelja kao božanstvo. Tetka
Pol? Ne, to mu se nekako nije činilo kao dobra odluka, i to je odmah
prevagnulo da odustane od Durnika. Ne bi mogao da je liši njenog supruga.
Svileni? Od te zamisli se Garion zamalo nije srušio na pod od
nekontrolisanog smejanja. Zakat? Moglo bi da uspe. Zakat je bio Angarak, a
novi bog treba da postane božanstvo te rase. Zakat je, doduše, bio malo
nepredvidiv. Sve doskora bio je opsednut sticanjem moći. Iznenadna promena
u božanski lik mogla bi da mu utiče na um i da odluči da se vrati na staro.
Garion uzdahnu. Moraće još malo da razmisli o svemu.
Sluge su im donele doručak, a Se Nedra je očito sećajući se sinoćnjeg
obećanja izdvojila tanjirić za štene. Na tanjiriću je bilo jaja, kobasica i
popriličan grumen pekmeza. Vučica je uz drhtaj okrenula glavu.
Za doručkom su svi namerno izbegavali da spomenu sutrašnji susret. Sad
je susret već bio neminovan, tako da nije više biio svrhe govoriti o njemu.
Belgarat je odgurnuo svoj tanjir s izrazom zadovoljstva nalicu. „Nemojte
zaboraviti da se zahvalite kralju na gostoprimstvu.“ Onda je vučica prišia i
položiia glavu starcu u krilo. Beigarat je izgledao zatečeno. Vučica ga je
obično izbegavala. „Šta je bilo, sestrice?“, upitao ju je.
Utom se, na iznenađenje svih, vučica nasmejala i progovorila na jeziku
ljudi. „Tvoja je pamet usnula, stari vuče. Mislila sam da si me prepoznao pre
više nedelja. Da li će ti ovo pomoći da pogodiš?“ Iznenada ju je okružilo
plavičasto isijavanie. „Ili ovo?“ Zatreperila je i netom nestala. Namesto nje
stajaia je žena u braon haljini, svedosmeđe kose i zlatnih očiju.
„Majko!“, uskliknu Polgara.
„Vid ti je oštar kao i tvom ocu, Polgara", negodujući reče Poledra.
„Garion već neko vreme zna.“
Belgarat je užasnuto zurio u štene.
„Ne budi glup, starče“, obrati mu se supruga. „Znaš da smo doveka
vezani. Štenac je bio slab i bolešljiv pa je čopor morao da ga ostavi. Ja sam
ga samo negovala.“
Kelska proročica se blago osmehnu i reče: „Ovo je Žena koja posmatra,
drevni Belgarate. Sad je vaša družina na okupu. Ali znajte da je ona uvek s
vama, kao što je uvek i bila.“
 Deo treći

KORIMSKI VISOVI
 Osamnaesto poglavlje

Garion je video svoju baku, ili njenu sliku, više puta, ali je sličnost
između nje i tetke Pol bila neverovatna. Svakako, postojale su razlike.
Polgarina kosa je, osim belog pramena iznad čela, bila tamna, skoro crna, a
oči svetloplave. S druge strane, Poledra je imala svetlosmeđu kosu, na
granici da bude plava poput Kadifine, a oči su joj bile zlatne poput vučjih.
Crte lica dveju žena, naime, behu skoro istovetne, kao što su i, kad je onom
jednom prilikom Garion ugledao njen lik, tetka Poline sestre Beldaran.
Belgarat, njegova supruga i ćerka povukoše se u udaljeni deo prostorije, a
Beldin je, sjajnih, vlažnih očiju pod pretvornom namrgođenošću, stao tačno
između njih i ostalih kako bi se postarao da ih niko ne uznemirava.
„Ko je ona?“, zbunjeno upita Zakat Gariona.
„Ona je moja baka. Belgaratova žena.“
„Nisam znao da se ženio.“
„Šta misliš odakle tetka Pol među nama?“
„Valjda nisam ni razmišljao o tome.“ Zakat pogleda okolo i zapazi da i
Se'Nedra i Kadifa brišu oči tankim malim maramicama.
„Što su se svi rasplakali?“, upitao je.
„Svi smo mislili da je ona umrla na porođaju, kad su tetka Pol i njena
sestra Beldaran rođene.“
„A kad se to dogodilo?“
„Tetka Pol ima preko tri hiljade godina“, Garion slegnu ramenima.
Zakat je zadrhtao. „ A Belgarat je u žalosti sve ovo vreme?“ „Da.“ Garion
nije bio baš raspoložen za priču. Samo je hteo da uživa u radošću obasjanim
licima svoje porodice. Reč mu je došla nenadano i utom se prisetio onog
sumornog vremena kad je saznao da mu tetka Pol zapravo nije tetka. Toliko
je bio usamljen tada, bio je siroče u najgorem smislu reči. Trebalo je da
prođu mnoge godine, ali sad je sve bilo u redu. Njegova porodica je bila
skoro potpuna. Belgarat, Poledra i tetka Pol nisu razgovarali jer je govor bio
nepotreban. Umesto toga, samo su sedeli blizu jedni drugima, gledali se i
držali za ruke. Garion je tek nejasno počinjao da shvata jačinu njihovih
osećanja. Nije se, međutim, osećao kao da je izdvojen, već je nekako bio deo
te radosti.
Durnik je prešao sobu i pridružio se ostalima. Čak su se i oči stamenog,
praktičnog Durnika sjajile od neisplakanih suza. „Hajde da ih ostavimo na
miru“, predložio je. „Ionako treba da se spakujemo. Znate da nas čeka brod.“
„Rekla je da si znao“, kaza Se'Nedra optužujući Gariona kad su se vratili
u sobu.
„Jesam.“
„Zašto mi nisi rekao?“
„Zamolila me je da nikom ne kažem.“
„To se ne odnosi na tvoju suprugu, Garione.“
„Jelda?“, upita s pretvornim iznenađenjem. „Kad je to pravilo propisano?“
„Upravo sam ga izmislila“, priznala je. „O, Garione“, reče bacivši mu se
oko vrata i ljubeći ga. „Volim te.“
„Nadam se da je tako. Hoćemo li se spakovati?“
Hodnici kraljevog dvorca u Perivoru behu sveži kad su se Garion i Se
Nedra vratili u zajedničku sobu. Čak su i lučna udubljenja u zidovima
propuštala zlatastu jutarnju svetlost kao da su ih elementi blagosiljali ovog
posebnog, čak svetog, dana.
Kad su se svi ponovo okupili, Belgarat, njegova supruga i ćerlca su se
taman povratili toliko da im se pridruže.
„Hoćeš li da ti ih predstavim, majko?“, upita tetka Pol.
„Već ih sve poznajem, Polgara“, odgovori Poledra. „S vama sam već
poprilično dugo.“
„Zašto mi nisi rekla?“
„Htela sam da vidim hoćeš li sama prokljuviti. Malo si me razočarala,
Polgara.“
„Majko“, pobunila se tetka Pol, „nemoj pred decom.“
Obe su se nasmejale istim toplim, iskrenim smehom. „Dame i gospodo“,
napokon reče Polgara, „ovo je moja majka Poledra.“ Svi su se tiskali oko
legende svetlosmeđe kose. Svileni joj je prefinjeno poljubio ruku. „Sudim,
gospo Poledra“, reče nestašno, „da bi trebalo da čestitamo Belgaratu. Mada,
kad se sve uzme u obzir, mislim da si ti izvukla deblji kraj. Tvoja ćerka
pokušava da ga izvede na pravi put već tri hiljade godina bez primetnog
napretka.“
Poledra se nasmešila. „Možda ja posedujem bolje metode od moje ćerke,
prinče Keidare.“
„Dobro de, Poledra“, zavapi Beldin prekinuvši ih, „šta se zapravo desilo?
Nakon rođenja devojčica gospodar nam je prišao i rekao da više nisi među
nama. Svi smo mislili da si umrla. Bliznakinje su plakale dva meseca bez
prestanka pa nisam irnao izbora, već sam morao da se naviknem. Šta se
zapravo desilo?“
„Aiđur vas nije lagao, Beldine“, mirno mu je odgovorila. „Ja stvarno
nisam više bila s vama. Nakon što su se devojčice rodile, Aldur i Ul su mi se
obratili. Rekli su mi da imaju za mene važan zadatak, ali da će on zahtevati
podjeđnako veliku žrtvu. Morala sam da vas napustim kako bih se spreinila
za taj zadatak. Isprva sam odbila, aii kad su mi objasnili o čemu je tačno reč,
nisam imala izbora te sam pristala. Otišla sam iz Doline i U1 me je odveo u
Prolgu da me podučava. S vremena na vreme bi popustio i dozvolio mi da
sama odem u svet i vidim kako je moja porodica.K Prilično strogo je
pogledala Belgarata. „Ti i ja ćemo još popričati, stari vuče.“
Belgarat se štrecnu.
„Pretpostavijam da ne biste mogli da nam pojasnite taj ogromni zadatak“,
blago predloži Sadi.
„Bojirn se da ne mogu.“
„Znao sam‘;, promrmlja evnuh.
„Eriondeu, pozva Poledra mladog plavušana.
„Poledra“, odgovorio je. Eriond je, kao i uvek, delovao kao da nije
iznenađen ovakvim razvojem događaja. Garion je primetio da Eriond nikad
nije iznenađen.
„Porastao si otkad smo se poslednji put sreli“, istakla je.
„Jesam.“
„Jesi li spreman?“
Gariona je od ovog pitanja prožela jeza, pošto se namah prisetio
neobičnog sna koji je usnio noć pre nego što mu je otkriven njegov pravi
identitet.
 Začulo se učtivo kucanje na vratima. Durnik ih je otvorio i pozdravio
oklopljenog viteza. napolju. „Njegovo veličanstvo me je posialo da vam vesti
saopštim. Brod vaš spreman čeka u luci, gospodaru“, reče vitez.
„Ali ja nisam...“, zbunjeno će Durnik.
„Nema veze, Durniče“, oglasi se Svileni. „Viteže“, obratio se oklopljenom
čoveku u hodniku, „gde bismo mogli nači njegovo veličanstvo? Hteli bismo
da se oprostimo od njega i zahvalimo mu na pruženom gostoprimstvu.“
„Njegovo veličanstvo vas očekuje u luci, gospodaru. Onde je namerio da
vas pozdravi i isprati vas u veiiko poslanstvo vaše.“ „Onda ćemo pohitati,
viteže“, obećao je niski čovek. „Neučtivo bi od nas bilo do krajnje mere da
jednog od vladara najvažnijih na svetu belome ostavimo da na nas čeka. Ti
si, viteže, zadatak poveren obavio kako valja i na čast ti služi, te smo tvoji
dužnici postali.“
Ozareni vitez se poklonio i udaljio niz hodnik.
„Gde si naučio tako da pričaš, Keldare?“, upita Kadifa zaprepašćeno.
„Ah, gospo draga“, odgovori Svileni preterujući, „zar znala nisi da se
duša pesnika pod ovim likom najprostijim krije? Ako od mene iskaš,
obasuću te hvalom i rečima nežnim o svakom deliću, zanosnom i
nedostižnom, tela tvoga i duše tvoje.“ Nadahnuto ju je odmeravao od glave
do pete.
„Keldare!“, uskliknula je sva rumena u licu.
„Baš je zabavno“, reče Svileni misleći na arhaičan govor, ili se barem
Garion ponadao da je na to mislio. „Kad jednom naučiš da zavrtiš jezikom
oko ovoga, ’tvoga i ’kakodanesvakakoga, shvatiš da ima izvesnog sazvučja i
ritma, zar ne?“
„Okruženi smo lakrdijašima, majko“, uzdahnu Polgara. „Belgarate“,
ozbiljno reče Durnik, „nema mnogo smisla povesti konje na ovu plovidbu, zar
ne? Hoću reći, samo ćemo se pentrati preko kamenjara i gacati po plićaku
kad se iskrcamo na sprud. Konji će nam samo smetati.“
„U pravu si, Durniče“, složi se starac.
„Odoh ja do štala da popričam s konjušarima“, reče kovač. „Vi slobodno
krenite. Stići ću vas.“ Okrenuo se i napustio odaje.
„Izvanređno praktičan čovek“, istaknu Poledra.
„Duša pesnika, naime, krije se pod tim likom najprostijim, majko“,
nasmeši se Polgara, „i verovat mi nećeš koliko radosti nađoh u toj osobini
njegovoj."
„Mislim da je krajnje vreme da odemo sa ovog ostrva, stari vuče“, šaljivo
će Poledra. „Ako ostanemo još samo dan ili dva, svi će na kraju samo sedeti.
i pisati lošu poeziju.“
Sluge su stigle da ponesu njihove stvari do luke, te je Garion sa svojim
saputnicima pošao kroz hodnike dvorca i potom na ulice Dal Perivora. Iako
je jutro svanulo sunčano i vedro, sada su se teški, sivi oblaci nagomilavali sa
zapada jasno im stavljajući do znanja da ih kod Korima čeka pravo nevreme.
„Trebalo je da znamo“, uzdahnu Svileni. „Jednom, samo jednom, bih
voleo da doživim neki ovakav čudesan događaj po lepom vremenu.“
Garion je u potpunosti bio svestan šta se tačno krije iza tog šegačenja.
Svako od njih je pomalo strepeo od sutrašnjeg dana. Siradisina izjava u
Reonu da neko od njih neće preživeti susret teško se nadnosila nad svima
njima, te je iz nužde, stare koliko i čovek sam, svako od njih pokušao da
nekako olakša strah. To ga je podsetilo na nešto i zato je zastao malo za
njima kako bi razgovarao s proročicom. „Siradis, da li bi Zakat i ja trebalo da
nosimo oklope kad stignemo na sprud?“ Čupkao se za dublet koji je tog jutra
obukao nadajući se da više nikad neće morati da nosi pun čelični oklop.
„Hoću da kažem da, ako je taj susret potpuno duhovne prirode, nema potrebe
za tim, zar ne? Ali ako postoji mogućnost da će doći do sulcoba, valjalo bi
da budemo spremni, zar nije tako?“
„Proziran si poput stakla, Belgarione Rivanski“, reče mu nežno ga koreći.
„Namerio si da na prevaru izvučeš od mene ono što ne smem da ti kažem.
Radi kako ti je po volji, kralju Rive. Promišljenost, naime, nalaže da malo
čelika na odeći neće škoditi kad se bližiš situaciji. u kojoj su iznenađenja
moguća.“ „Tvoje su mi reči vodilje“, iskezi se Garion. „Savet tvoj
promišljeni mudra je smernica.“
„Pokuša li ti neuspešno da se našališ, Belgarione?“
„Ne bih nikako, sveta proročice“, nacerio se i požurio do Belgarata, koji
je držeći Poledru za ruku išao odmah iza Zakata i Sadija. „Deda, mislim da
sam upravo izvukao nekakav odgovor od Siradis.“
„Moralo je da se desi kad-tad.“
„Mislim da će ipak biti nekakvog okršaja kada dođemo do grebena. Pitao
sam je da li bi trebalo da Zakat i ja nosimo oklope kad se iskrcamo. Nije mi
izravno odgovorila, ali rekla je da to nije loša ideja - za svaki slučaj.“
 „Bolje prenesi svima. Ne bi valjalo da ušetamo u zamku.“ „Odmah ću.“
Kralj je u društvu većeg dela svog šaroliko obučenog dvora čekao na
dugom keju koji se prostirao u nemirne vode luke. Uprkos toplijem jutru,
kralj je nosio odeždu od hermelina i tešku zlatnu krunu. „Srcem svim
pozdravljam tebe i tvoje plemenite saputnike, Belgarione Rivanski“,
recitovao je, „u tuzi dočekujem tvoj odlazak. Mnogi okupljeni me preklinjaše
da irn dozvoljeno bude da vam se obrate, ali odlučno odbih u vaše ime, jer
vrlo dobro znam za hitnju kojom morate putem potrage nastaviti.“
„Vaše veličanstvo je pravi i odani prijatelj“, reče Garion sa iskrenom
zahvalnošću što je upravo bio pošteđen ispraznih govora. Toplo se rukovao s
kraljem. „Znajte da, ako nam bogovi pobedu podare dana sutrašnjeg, istog
časa ćemo se vratiti na ovo srećno ostrvo da se valjano zahvalimo i vama i
članovima vašeg dvora koji su nas odreda svi učtivošću plemenitom
obasipali.“ Osim toga, morali su svakako da se vrate po konje. „A sad, vaše
veličanstvo, naša nas sudba čeka. Moramo, uz ovako kratak i škrt oproštaj,
da odlučna srca brodom otplovimo u susret toj sudbi. Ako je po volji
bogova, nanovo ćemo se vratiti. Zbogom, prijatelju.“
„Putuj dobro, Belgarione Rivanski", reče kralj glasom na pragu suza.
„Nek vam bogovi podare pobedu.“
„Molite se da tako bude.“ Garion se okrenuo pomalo dramski zabacivši
plašt i poveo svoje prijatelje na palubu. Bacio je letimičan pogled preko
ramena i ugledao Durnika kako se probija kroz svetinu. To mu je išlo naruku.
Čim se kovač popne, Garion će dati naredbu da se brod odveže i time će
izbeći Ijudsku potrebu za dovikivanjem produženih opraštanja preko brodske
ograde.
Odmah iza Durnika vukla su se kola s njihovim stvarima. Njihov puini
lmetak beše brzo prebačen na brod i Garion ode da razgovara s kapetanom,
iskusnim starim pomorcem izboranog lica.
Za razliku od zapadnjačkih plovila, čiia je daščana paluba bila izribana
do beline, paluba i ograda oko nje na ovom brodu bile su premazane tamnim,
sjajnim lakom, a beli konopci su u urednim namotajima visili sa besprekorno
uglačanih bitvi. Sve je stajalo skoro razmetljivo pod konac, što je ukazivalo
na to da je kapetan veoma ponosan na svoj brod, te je začudo on sam nosio
pomalo otrcano plavo odelo. Na kraju krajeva, nalazio se u luci. Razmetljivu
somotsku kapu kicoški je nakrivio preko jednog uva.
 „Rekao bih da je to sve, kapetane“, kaza Garion. „Valjalo bi nam da se
što hitrije udaljimo iz luke pre nego što počne oseka.“ „Vidim aa ste već
plovili morem, mladi gospodaru“, zadovoljno reče kapetan. „Nadam se da su
i vaši prijatelji. Uvek je muka kad su mi na brodu Ijudi s kopna. Nikako da
shvate da povraćanje u vetar nije najbolja ideja.“ Potom je povikao tako da
su bubne opne pucale: „Odvezuj brod! Sprerri se na razapinjanje jedara!“
„Ne govorite kao ostali ostrvljani, kapetane“, primeti Garion. „Bilo bi
čudno kad bi’ tako pričo, mladi gospodaru. Ja sam s Melsinskog ostrvlja. Pre
oko dvaes’ godina raširile su se gadne glasine u izvesnim krugovima o meni,
tako da sam pomislio kako bi bilo mudro s moje strane da se udaljim na neko
vreme. Ovamo sam došao. Ne bi’ verovali šta je ovaj narod nazivao brodom
kad sam stigo.“
„Nešto nalik zamku koji pluta?“, predloži Garion.
„Ah, videste ih već?“
„U drugom delu sveta.“
„Razapinji ta jedra!“, urlao je kapetan na svoju posađu. „Eto, mladi
gospodaru“, nasmešio se Garionu. „Očas ćemo se udaljiti iz luke. To će nas
poštedeti sve te isprazne rečitosti. Gde sam ono stao? A, da. Kad sam isprva
stigo ’vamo, perivorski brodovi su bili toliko otežani iznad površine da ako
bi pošteno kinuo, sve bi ih prevrno. Verujete li da mi je trebalo samo pet
godina da to objasnim ovom narodu?“
„Mora da ste bili neverovatno rečiti, kapetane“, smejao se Garion.
„Ćuška ili dve s bitvom jesu pripomogle“, zaključi kapetan. „Na kraju
sam ipak moro da ih izazovem na trku. Niko živ od ovih tupadžija ne može
da odbije izazov, pa sam predložio da se trkamo olco ostrva. Dva’es’ je
brodova krenulo, a samo je moj završio trku. Otprilike su tad i počeli da
slušaju. Sledećih pet godina sam proveo u brodogradilištu i nadgledo kako ih
grade. Posle toga mi je kralj konačno dopustio da se vratim na more. Za to
sam dobio i neku baroniju, mada me baš briga za to. Mislim da negde imam
čak i zamak.“
Sa obale se prolomi metalna rika, pošto su ih, po pravom mimbratskom
običaju, vitezovi kraljevog dvora pozdravili. svojim rogovima. „Zar to nije
bedno?“, reče kapetan. „Na celome ostrvu nema čoveka sa sluhom.“
Procenjivački se zagledao u Gariona. „Cujem da ste namerili da se iskrcate
na Turimskom grebenu.“ „Korimskom grebenu“ odsutno ga ispravi Garion.
 „Vidim da ste slušali ostrvljane. Oni ne znaju ni da izgovore nazive kako
treba. U svakom slučaju, kad se odlučite gde ćete se iskrcati, pošaljite po
mene. Kod tog je grebena uvek gadno vreme. Nije mesto da se prave greške,
a ja imam prilično tačne karte.“ „Kralj nam je rekao da ne postoje tačne
pomorske karte sa sprudorn.“
Kapetan nestašno namignu. „Glasine o meni, koje sam malopre pomenuo,
podstakle su neke kapetančiće da me prate“, priznade, „mada bi pojure bila
tačnija reč. Nagrade umeju tako nešto da proizvedu. U svakom slučaju, kad
sam jednom po mirnom moru plovio duž grebena, odlučio sam da malo
istražim. Nikad nije na odmet da imaš poneko skrovište gde su ostali previše
uplašeni da te prate.“
„Kako se zovete, kapetane?“, upita Garion.
„Kreska, mladi gospodaru.“
„Smatram da možemo to da batalimo. Garion će biti sasvim dovoljno.“
„Kako želiš, Garione. A sad se tornjaj s moje palube kako bi’ ovu matoru
kadu izveo iz luke.“
Iako mu je govor bio drugačiji, kao i činjenica da se nalazio na pola sveta
daleko, kapetan Kreska je Gariona toliko podsetio na Barakovog prijatelja
Greldika da se odjednom osetio veoma bezbedno. Pošao je da se pridruži
ostalima u potpalublju. „Posrećilo nam se“, obratio im se. „Naš kapetan je
Melsin. Ne mari preterano za običaje i lepo ponašanje, ali ima karte spruda.
Najverovatnije je i jedini čovek u ovim vodama koji ih ima. Ponudio se da
nas posavetuje kad budemo odlučivali gde bismo da se iskrcamo.“
„Lepo od njega“, reče Svileni.
„Možda, ali mislim da mu je glavna briga da ne izbuši dno ovog broda.“
„U potpunosti ga razumem“, uzvrati Svileni. „Barem dok god sam, i ja na
brodu.“
„Idem nazad na palubu“, reče Garion. „Kad ostanem u zagušljivoj kabini
prvog dana plovidbe, iz nekog razloga uvek mi se smuči.“
„Zar tebi, vladaru ostrva?“, upita Poledra.
„Samo treba da se naviknem, bako.“
„Naravno.“
I more i nebo behu nemirni. Teški pokrov od oblaka i dalje se približavao
s nevremena na zapadu koje im je slalo široke i spore talase što su
najverovatnije krenuli negde sa istočnih obala Ktol Murgosa. Iako je kao
kralj ostrvske zemlje Garion znao da takva pojava nije neuobičajena, ipak je
osetio izvesnu trunku sujeverja kad je ugledao kako niski vetrovi duvaju ka
zapadu, dok oni u visinama, o čemu su svedočili oblaci, duvaju ka istoku.
Često je video da se tako nešto dešava, ali ovog puta nije bio siguran da li je
vreme takvo iz prirodnih razloga ili zbog nečeg drugog. Dokono se zapitao
šta bi te dve večne svesti učinile u slučaju da nisu našli brod. Trenutno mu se
u glavi javio prizor mora koje se razdvaja kako bi napravilo širok prolaz
ispunjen zatečenim ribama. Sve se manje osećao kao neko ko upravlja
sopstvenom sudbinom. Isto kao i onomad na dugom putovanju u Ktol Mišrak,
postajao je sve sigurniji u to da ga dva proročanstva, ne obazirući se na ono
šta bi on odabrao, vode ka Korimu na taj sastanak koji je bio konačni susret
kojem je čitav kosmos težio još od početka vremena. Na usnama mu beše
molećivo „zašto baš ja?“
Utom se Se’Nedra pojavi pored njega, šćućurivši mu se pod rukom onako
kako je imala običaj tokom prvih opojnih dana kad su konačno otkrili da se
zapravo vole. „O čemu razmišljaš, Garione?“, upitala je nežno. Sada je ona
drevnu haljinu od zelenog satena zamenila veoma korisnom sivom vunenom
haljinom.
„Ne bih baš rekao da razmišljam. Više brinem.“
„Šta ima sad da se brineš? Pobedićemo, zar ne?“
„To još nije odlučeno.“
„Naravno da ćeš pobediti. Ti uvek pobediš.“
„Ovo je malo drugačije, Se Nedra.“ Uzdahnuo je. „Nisam zabrinut samo
zbog susreta. Treba da odaberem svog naslednika. Imenovani će postati novo
Dete Svetlosti... i najverovatnije bog. Ako odaberem pogrešnu osobu,
moguće je da ću stvoriti boga koji će biti prava propast. Možeš li da zamisliš
Svilenog kao boga? Taj bi odmah odžepario ostale bogove i sazvežđima
ispisao masne Šale po nebu.“
„Nema on baš pravi temperament za to“, složila se. „Drag mi je, ali
plašim se da bi Ul bio protiv. Šta te još muči?“
„Znaš šta me još muči. Jedno od nas neće preživeti sutrašnji dan.“
„Ne treba da se brineš oko toga, Garione“, reče ona sumorno. „To ću biti
ja. Znam za to još od. samog početka.“
„Nemoj da pričaš svašta. Mogu da se osiguram da ne budeš ti.“
„Je l'? Kako?“
 „Reći ću im da neću nikoga odabrati ako te bilo kako povrede.“
„Garione!“, izustila je. „Ne smeš! Uništićeš čitav svemir ako to uradiš!“
„Pa šta? Svemir mi ništa ne znači bez tebe.“
„To je veoma iepo od tebe, ali ne možeš tako. Inače ne bi to uradio. Imaš
prevelik osećaj odgovornosti.“
„A zbog čega misliš da ćeš ti biti ta?“
„Zbog zadataka, Garione. Svako od nas ima neki zadatak, neki imaju
veće, neki manje. Belgarat je morao da sazna gde će se susret odigrati.
Kadifa je ubila Harakana. Čak je i Sadi imao zadatak. Morao je da ubije
Naradasa. Ja nemam nikakav zadatak - osim da umrem.“
Garion je odlučio da joj ipak kaže: „I ti si imala zadatak, Se’Nedra. I
dobro si ga obavila.“
„O čemu pričaš?“
„Ne sečaš se toga. Nakon što smo napustili Kel bila si pospana nekoliko
dana.“
„Jesam, toga se sećam.“
„Nije ti se spavalo od umora. Zandramas je petljala po tvom umu. Već je
i ranije slično učinila. Sećaš se kako si se razbolela na putu ka Rak Hagi?“
„Da.“
„Bila je to drugačija vrsta bolesti, ali je opet Zandramas stajala iza toga.
Već više od godinu dana pokušava da te kontroliše.“ Se’Nedra je samo zurila
u njega.
„U svakom slučaju, nakon što smo napustili Kel, pošlo joj je za rukom da
ti uspava um. Odlutala si i negde u šumi si ugledala osobu za koju si
pomislila da je Arel.“
„Arel? Ona je mrtva.“
„Znam, ali ti si mislila da si je svakako videla, a ona ti je predala nešto za
šta si mislila da je naše dete. Onda ti je ta navodna Arel postavljala pitanja i
ti si joj odgovorila.“
„Kakva pitanja?“
„Zandramas je morala da sazna gde će se susret održati, a nije mogla da
uđe u Kel. Pretvarala se da je Arel kako bi ti postavila pitanja. Rekla si joj
za Perivor, za kartu i za Korim. To je bio tvoj zadatak.“
„Izdala sam te?“ Bila je potresena.
„Nisi. Spasla si svemir. Zandramas prosto mora da bude u Korimu kad i
mi. Neko je morao da joj prenese kuda da ide, a to je bio tvoj zadatak.“
„Ničega se ne sećam.“
„Naravno da se ne sećaš. Tetka Pol ti je izbrisala sećanje na taj događaj.
Nisi bila kriva, a svakako bi te obuzelo kajanje ako bi se sećala šta se
desilo.“
„Ipak sam te izdala.“
„Uradila si ono što si moraia, Se’Nedra." Garion se pomalo setno
nasmešio. „Znaš, obe strane pokušavaju da obave isto. Mi i Zandramas smo
pokušavali da nađemo Korim i da njegov položaj tajimo od one druge strane
kako bismo odmah odneli pobedu. Međutim, nikad se tako nešto ne bi desilo.
Susret se prosto mora desiti pre nego što Siradis napravi izbor. Proročanstva
ne bi dozvolila da se drugačije reši stvar. Obe strane su uložile previše truda
u nešto što ne može da se uradi. Trebalo je već na početku to da shvatimo.
Mogli smo da izbegnemo silne muke. Jedina mi je uteha to što je Zandramas
mnogo više protraćila od nas.“
„I dalje sam sigurna da ću to biti ja.“
„Gluposti.“
„Samo se nadam da će mi dopustiti da držim svoje dete pre nego što
umrem“, reče tužno.
„Nećeš umreti, Se’Nedra.“
Nije obraćala pažnju na to što je rekao. „Hoću da se čuvaš, Garione“,
reče odlučno. „Obavezno jedi dovoljno, zimi se dobro obuci i ne daj da me
naš sin zaboravi.“
„Se’Nedra, prekini s tim.“
„I još samo nešto, Garione“, nastavila je neštedimice. „Kad me već duže
ne bude bilo, hoću da se ponovo oženiš. Neću da cmizdriš onako lcako je to
Belgarat radio poslednje tri hiljade godina.“
„Ne dolazi u obzir. Osim toga, ništa ti se neće desiti.“
„Videćemo. Obećaj mi, Garione. Nisi ti za to da ostaneš sam, potreban ti
je neko da se stara o tebi.“
„Jesi li konačno završila?“ Bio je to Poledrin glas. Iskoračila je iza
prednjeg jarbola i prišla im držeći se kruto. „Sve je to bajno i slatko setno, ali
da nisi malo preterala? Garion je u pravu, Se'Nedra. Ništa ti se neće
desiti,tako da možeš lepo da spakuješ tu plemenitost i zaturiš je u neki
kredenac.“
 „Znam šta znam, Poledra“, tvrdoglavo će Se'Nedra.
„Nadam se da se nećeš previše razočarati kad se prekosutra probudiš a
da ti ni dlaka sa glave ne fali.“
„A ko će onda?“
„Ja“, reče Poledra jednostavno. „Već tri hiljade godina znam za to, tako
da sam imala dovoljno vremena da se naviknem. Barem mi je dat ovaj dan da
ga provedem s najmilijima pre nego što odem zauvek. Se Nedra, ovaj vetar je
veoma hladan. Hajdemo dole pre nego što se prehladiš.“
„Ista je kao tetka Pol, zar ne?“, dobaci Se Nedra preko ramena dok ju je
Poledra odlučno vodila ka stepenicama.
„Naravno“, uzvrati Garion.
„Vidim da smo već počeii“, oglasi se Svileni nedaleko.
„Sa čime?“
„Sa srceparajućim oproštajima. Svako odreda je ubeđen da će upravo on
biti taj koji sutra neće ugledati zalazak sunca. Cenim da će svi, jedno po
jedno, doći gore da se oproste od tebe. Mislio sam da ću biti prvi kako bih
već jednom završio s tim, ali Se Nedra me je pretekla.“
„Ti? Ništa tebe neće ubiti, Svileni. Previše si srećne ruke.“ ,Ja sam se
sam pobrinuo za tu sreću, Garione. Nije tako teško da se nameste kock.ice.“
Čovečuljkovo lice postade zamišljeno. „Stvarno smo se dobro provodili,
jelda? Mislim da naši dobri trenuci imaju prevagu nad lošim, a to je sve
čemu čovek može da se ponada.“
„Plačljiv si kao Se’Nedra i moja baba.“
„Čini se da je tako, jeida? I to je vrlo neprikladno. Nemoj biti previše
tužan zbog toga, Garione. Ako se ispostavi da zaista ja umrem, sprečiće me
da donesem jednu vrlo neprijatnu odluku." „Je r? A kakvu to odluku?“
„Znaš moje mišljenje o braku, je li tako?“
„O, da. Na tu temu si govorio innogo, mnogo puta.“
Svileni uzdahnu. „Sve to ostavljam po strani, jer mislim da ću se
predomisliti zbog Lizel.“
„Već sam se pitao koliko će ti trebati?“
„Znao si unapred?“, Svileni je delovao iznenađeno.
„Svi smo znali, Svileni. Odiučila je da te uhvati i upravo je to i uradila.“
„E, to je već poražavajuće, uhvatila me je u zamku kad sam već izlapeo."
„Teško da si toliko mator.“
 „Mora da jesam pošto uopšte pomišljam na tako nešto“, neraspoloženo će
Svileni. „Lizel i ja smo mogli da nastavimo po starom, ali šunjanje po
hodnicima do njene spavaće sobe u gluvo doba noći iz nekog razloga mi nije
poštovanja vredno, a previše mi je draga da joj tako nešto radim.“
„Draga ti je?“
„U redu, onda“, prasnu Svileni. „Volim je. Da li ti je sad lakše što si me
naterao da kažem naslas?“
„Samo sam hteo da budem načisto. Da li je ovo prvi put da si priznao,
čak i sebi?“
„Trudio sam se da izbegnem to. Hajde da pričamo o nečemu drugom.“
Pogledao je okolo. „Voleo bih da je našao neko drugo mesto da leti“, reče
mrzovoljno.
„Ko?“
„Onaj prokleti albatros. Opet je tu.“ Svileni je pokazao prstom. Garion se
osvrnuo i ugledao belu morsku pticu ogromnih krila tačno ispred pramca.
Masa oblaka na zapadu postajala je sve tamnija kako je jutro odmicalo, a
nasuprot takvoj pozadini snežnobela ptica delovala je kao da sija
nezemaljskim plamenom.
„Ovo je veoma čudno“, reče Garion.
„Da mi je znati šta je naumio“, za sebe će Svileni. „Idem ja dole. Neću
više da ga gledam.“ Rukovao se sa Garionom. „Bilo je zabavno“, reče
nespretno. „Čuvaj se.“
„Ne moraš da ideš.“
„Moram ostalima da dam priliku da se oproste, vaše veličanstvo“, iskezi
se Svileni. „Sudim da te čeka otužan dan. Idem da proverim da li je Beldin
već našao neko burence s pivom.“ Živahno je mahnuo i otišao stepenicama u
potpalublje.
Predviđanja Svilenog pokazaše se kao vrlo tačna. Jedno po jedno,
Garionovi saputnici su dolazili na palubu da se oproste od njega i svi su bili
čvrsto uvereni da će baš oni umreti. Sve u svemu, beše to neveseo dan.
Bila je skoro ponoć kad se okončao poslednji od samosklepanih epitafa.
Garion se naslonio na ogradu i zagledao u svetlucavi trag koji je brod
ostavljao.
„Loš dan, a?“ Bio je to Svileni ponovo.
„Užasan. Da li je Beldin pronašao pivo?“
 „Ne bih ti ga preporučio. Trebaće ti sutra čista glava. Samo sam došao da
proverim da ne razmišljaš od sveg tog celodnevnog žala da se baciš preko
ograde.“ Svileni se namrštio. „Šta je to?“, upitao je.
„Šta to?“
„To lupanje.“ Pogledao je u smeru pramca. „Eno ga“, reče napeto.
Sivo nebo postade skoro potpuno crno kako se spustio mrak. Kroz tminu
bi se povremeno pojavile gnevne crvene šare sunca na zalasku. Nisko na
obzorju nalazila se mrlja boje rđe - izgledalo je kao da nosi belu ogrlicu
zapenjenih talasa.
Kapetan Kreska istupi svojim hodom čoveka koji je malo vremena
proveo na obali. „To je to, gospodari“, obrati im se. „To je greben.“
Garion je zurio u mesto koje više ne postoji i misli i osećanja mu se
isprepletaše.
Onda se albatros oglasio neobičnim krikom, krikom koji im se na tren
učini pobedonosnim. Velika bisernobela ptica zamahnu i nastavi da jezdi ka
Korimu na naizgled nepomičnim krilima.
 Devetnaesto poglavlje

Nadzornik Oskatat namerno se brzo kretao kroz hodnike Drodimske

palate sve do prestone dvorane i Urgita, kralja Ktol Murgosa. Oskatatovo
lice prekriveno ožiljcima sada beše bledo - očito ga je nešto mučilo. Stao je
pred dobro čuvana vrata dvorane. „Želim da razgovaram s njegovim
veličanstvom“, objavio je.
Stražari su mu žurno otvorili vrata. Iako je po dogovoru između njega i
kralja Urgita Oskatat i dalje nosio samo titulu nadzornika, stražari i svi ostali
dvorjani znali su da je on drugi čovek u Ktol Murgosu.
Svog monarha lasičjeg lica zatekao je u razgovoru s kraljicom Pralom i
kraljicom majkom Tamazin, Oskatatovom suprugom. „A, tu li si, Oskatate“,
reče Urgit. „Sad je moja mala porodica potpuna. Upravo smo razgovarali o
znatnom preuređenju Drođimske palate. Sve ovo drago kamenje i tone zlata
na tavanicama zaista užasno izgledaju, zar ne? Osim toga, od svega toga ću
nabaviti novac koji mi je potreban za rat.“
„Nešto je važno iskrslo, Urgite“, reče Oskatat kralju. Kraljevska naredba
je bila da Oskatat uvek zove kralja po imenu u privatnim razgovorima.
„Teško meni“, reče Urgit i još se više pruži po jastucima na prestolu.
Taur Urgas, Urgitov navodni otac, s prezrenjem je odbijao udobnosti kao što
su jastuci. Radije je satima sedeo na hladnom kamenu kako bi postavio
primer murške čvrstoće. Sve što je taj bezumni gest doneo ludom kralju beše
fistula koja je znatno doprinela njegovoj nepodnošljivosti pri kraju života.
„Sedi pravo, Urgite“, odsutno reče gospa Tamazin, kraljeva majka.
„Da, majko“, odgovorio je i pomalo se uspravio na prestolu. „Reci,
Oskatate, ali molim te da mi blago saopštiš vesti. Primetio sam da se u
poslednje vreme sve ’važno’ odnosi na katastrofe.“ „Održavam kontakt sa
Džaharbom, glavnim starešinom Dagašija“, izvesti Oskatat. „Na moju molbu,
pokušavao je da odredi tačan položaj hijerarha Agačaka. Konačno smo ga
pronašli, odnosno barem smo pronašli luku iz koje je ispiovio kad je napustio
Ktol Murgos.“
„Neverovatno“, reče Urgit široko se osmehujući. „Konačno si mi doneo
neke lepe vesti. Znači, Agačak je napustio Ktol Murgos. Možemo se nadati
da će ploviti i pasti preko ivice sveta. Drago mi je što si mi ovo preneo,
Oskatate. Mnogo ću mirnije spavati sad kad taj hodajući leš više ne truje ono
što mi je ostalo od kraljevstva. Da li su Džaharbovi špijuni uspeli da saznaju
kuda se zaputio?“
„Zaplovio je ka Maloriji, Urgite. Sudeći po njegovim delatnostima, čini se
da je uveren da je Sardion tamo. Otišao je u Tul Mardu i nagovorio kralja
Nejtela da mu se prikijuči.“
Urgit se grohotom nasmejao. „Stvarno je to uradio!“, oduševijeno je
uskliknuo.
„Ne pratim te.“
„Predložio sam mu jednom da povede Nejtela umesto mene kad se odiuči
da potraži Sardion. Sada se uortačio s tim maloumnikom. Šta bih sad dao
samo da čujem o čemu razgovaraju.
Ako slučajno uspe, postaviće Nejtela za kralja svih Angaraka, a on ne
ume ni pertle da veže.“
„Ne misliš valjda da će Agačak uspeti?“, upita kraljica Prala, a na
besprekornom čelu joj se pojavi malecna bora. Kraljica Prala je već nekoliko
meseci bila trudna i u poslednje vreme je brinula oko mnogo čega.
„Da pobedi?“, frknu Urgit. „Nema taj šanse. Prvo mora da prođe
Belgariona, da ne spominjem Belgarata i Polgaru. Spaliće ga živog.“ Jetko se
osmehnuo. „Tako je dobro imati moćne prijatelje.“ Zastao je i namrštio se.
„Ali ipak bi trebalo da upozorimo Belgariona i Keldara“, dodade. Ponovo se
pružio po jastucima. „Poslednje što smo čuli jeste da je Belgarion sa ostalima
napustio Rak Hagu u pratnji Kal Zakata. Pretpostavili smo da su se zaputili u
Mal Zet ili kao njegovi gosti ili kao njegovi zarobljenici.“ Stavio je prst na
svoj dugi, Špicasti nos. „Dobro poznajem Belgariona, tako da sam siguran da
taj neće dugo ostati zarobljen. Zakat najverovatnije zna gde se nalaze.
Oskatate, ima li mogućnosti da ubacimo nekog Dagašija u Mal Zet?“
„Možemo pokušati, Urgite, ali šanse nisu velike. Osim toga, teško da će
Dagaši moći da se probije do cara. Zakat je trenutno usred građanskog rata,
tako da je verovatno prezauzet.“
 „U pravu si.“ Urgit je tapkao prstima po naslonu prestola. „Vrlo
verovatno i dalje prati dešavanja u Ktol Murgosu, zar ne?“ „Nesumnjivo.“
„Zašto onda ne bismo od njega napravili našeg glasnika Belgarionu?“
„Nisam siguran da sam razumeo, Urgite“, priznade Oskatat. „Koji je
najbliži grad koji drže Malorijci?“
„I dalje održavaju mali garnizon u Rak Ktaki. Mogli smo da ih za
nekoliko sati potučemo do nogu, ali nismo hteli Zakatu da damo razloga da
se vraća s vojskom.“
Urgit zadrhta. „Veoma naginjem ka takvom sagledavanju stvari“ priznao
je, „ali Belgarionu dugujem nekoliko usluga, a pri tom i brata želim da
zaštitim koliko mogu. Evo kako ćemo, Oskatate: skupi oko tri armije i hitro
krenite na Rak Ktaku. Malorijci će pobeći u Rak Hagu i preneti vesti Zakatu
da smo počeli s napadima na njegove gradove. To će mu privući pažnju.
Malo počekaj ispred grada, a potom ga okruži. Zatraži da razgovaraš s
komandantom garnizona. Objasni mu kako stvari stoje. Ja ću Zakatu napisati
pismo u kojem ću istaći nekoliko tačaka po kojima bismo obojica izvukli
korist. Siguran sam da ne želi Agačaka da mu se vrzma po Maloriji isto tako
koliko ga i ja ne želim ovde u Ktol Murgosu. Najstrože ću insistirati da vesti
prenese Belgarionu. Vesti o našim vojnim aktivnostima koje je prethodno
primio garantovaće da barem pogleda moje pismo. Naći će Belgariona i onda
obojica možemo da se opustimo i pustimo bogoubicu da obavi taj posao za
nas.“ Iskezio se. „I ko zna? Možda će ovo biti prvi korak ka saradnji između
njegove carske neumoljivosti i mene. Stvarno smatram da je krajnje vreme da
Angaraci prestanu međusobno da se ubijaju.“

„Zar ne možeš malo brže da je poteraš?“, zahtevao je kralj Aneg od

kapetana Greldika.
„Svakako, svakako“, zareža Greldik. „Mogu da natrpam još jedara i onda
ćemo biti hitri ko strela čitavih pet minuta. Onda će jarboli popucati pa ćemo
se ponovo vrnuti na vesla. U koju smenu bi najradije da te smestim?“
„Greldiče, da li si ikada čuo za izraz ’uvreda veličanstva'?“
„Stalno mi to spominješ, Aneže, namesto da ponekad zalistaš pomorsko
pravo. Kad smo na ovome brodu i na pučini, ovde ja imam veću reč no što je
ti imaš tamo u Val Alornu. Ako ti kažem da veslaš, ima da veslaš - ili plivaj.“
Aneg se udalji mrmljajući psovke sebi u bradu.
 „Jesi li uspeo?“, upita car Varana kad je alornski kraij prišao pramcu.
„Rekao mi je da gledam svoja posla“ gunđao je Aneg. „A posle mi je
ponudio mesto za veslima ako mi se toliko žuri.“
„Jesi li ikada ranije veslao?“
„Jednom. Čereci vole more i moj otac je smislio da će zarad mog
obrazovanja biti korisno da na jednu plovidbu krenem kao mali od palube.
Nije mi smetalo da veslam. Ali šibanje vala jeste.“
„Nisu valjda stvarno šibali prestolonaslednika?“, u neverici upita Varana.
„Teško možeš da vidiš lice veslaču kad ti je okrenut leđima“, Aneg
slegnu ramenima. „Oficir je samo hteo da nas natera da brže veslamo. Jurili
smo tolnedranski trgovački brod tada i nismo hteli da stigne u bezbedne
tolnedranske vode.“
„Aneže!“, uskliknu Varana.
„Bilo je to davno, Varana. Izdao sam naređenje da se tolnedranska plovila
ne diraju - barem ne u prisustvu svedoka. Bitno je sada to da je Greldik u
pravu. Ako razapne još jedara, vetar će pokidati jarbole, a ti i ja ćemo
obojica završiti za veslima.“
„Nemamo baš mnogo šanse da stignemo Baraka, zar ne?“
„Nisam baš tako siguran. Barak nije ni upola takav moreplovac kakav je
Greldik, a ona njegova prevelika kada ne ponaša se najbolje sa čeonim
vetrom. Svakim danom smo mu bliži. Kad stigne u Maloriju, moraće da
pristane u svakoj luci da bi se raspitivao. Većina Malorijaca neće prepoznati
Gariona ni da ih ovaj pljune međ oči. Keldar je već nešto drugo, doduše.
Koliko znam, mala lopuža ima ogranke u svakom većem gradu u Maloriji.
Znam Baraka ko zlu paru. Čim pristane u Maloriju, ima da potraži Svilenog,
pošto Svileni i Garion putuju zajedno. Ja ne moram da se raspitujem za
Svilenog. Nama je dovoljno da opišemo Morsku pticu pristanišnim
dangubama i za samo nekoliko vrčeva piva pratićemo Baraka kud god da
krene. Nadajmo se da ćemo ga stići pre nego što nađe Gariona i sve
upropasti. Samo bih voleo da mu ona slepa cura nije rekla da ne može da ide.
Najbrži način da upregneš Baraka jeste da mu zabraniš da ide. Da je sad sa
Garionom, barem bi Belgarat mogao da ga smiri.“ „Kako nameravaš da ga
zaustaviš ako ga zaista i sustignemo? Njegov brod možda jeste sporiji, ali je i
veći i na njemu ima više ljudi.“
„Greldik i ja smo sve smislili“, odgovori Aneg. „Greldik ima neko čudo
od opreme u prednjem delu potpalublja. Pričvršćuje se za pramac broda. Ako
Barak odbije da se vrati kad mu naredim, Greldik će se lepo zabiti u njega.
Neće daleko dogurati u brodu koji tone.“
„Aneže, to je divljački!“
„Takođe je i ono što Barak pokušava da uradi. Ako uspe da se probije do
Gariona, Zandramas će pobediti, a svi mi ćemo završiti pod čizmom nekoga
još goreg od Toraka. Ako moram da potopim Morsku pticu da bih to sprečio,
ima deset puta to da uradim a ne jednom!“ Uzdahnuo je. „Mada, nedostajaće
mi rođak ako se udavi“, priznade.

Kraljica Porena Dreznijska pozvala je markiza Kendona, čelnika njene

obaveštajne službe, u svoje privatne odaje tog jutra i izdala sasvim određena
naređenja. „Svi do jednoga, Dževeline“, rekla je zapovedničkim tonom.
„Hoću da se svaki špijun udalji iz ovog dela palate do kraja dana.“
„Porena!“, prodahta Dževelin. „To je nečuveno!“
„Nije baš. Upravo si čuo - od mene. Reci svojim ljudima da isteraju i sve
nezvanične špijune. Hoću da ovo krilo palate za sat vremena bude potpuno
napušteno. Imam i ja svoje špijune, Dževeline, i znam gde su uobičajena
mesta za skrivanje. Sve da si ih počistio.“
„Gorko sam se razočarao u tebe, Porena. Vladari se ne ophode tako
prema svojim obaveštajnim službama. Znaš li ti šta će ovo učiniti moralu
mojih ljudi?“
„Iskreno, Kendone, baš me briga za moral tvojih profesionalnih njuškala.
Ovo je stvar od presudne važnosti.“
„Da li vas je moja služba ikada izneverila, vaše veličanstvo?“,
Dževelinov ton je odavao uvređenost.
„Dvaput, ako se dobro sećam. Zar se medveđi kult nije infiltrirao u tvoju
službu? I zar nisu tvoji ljudi katastrofalno podbacili prilikom odmetništva
generala Haldara?“
Dževelin uzdahnu. „U redu, Porena, desilo se da nam promakne neka
sitnica.“
„Je r ti to Haldorov prebeg u medveđi kult nazivaš sitnicom?“
„Preteruješ, Porena.“
„Hoću da očistiš ovo krilo, Dževeline. Hoćeš li da pozovem svog sina?
Hoćeš li da sastavimo proglas kojim se trajno zabranjuje uhođenje kraljevske
porodice?“
„Ne bi valjda?“, Dževelin je potpuno prebledeo. „Cela služba bi propala.
Pravo na špijuniranje kraljevske porodice uvek je bilo najveća nagrada za
primerno službovanje. Većina mojih Ijudi jedva čeka da im se ukaže prilika.“
Neznatno se namrštio. „Mada, Svileni je već tri puta odbio nameštenje“,
dodade.
„Onda ih očisti već jednom, Dževeline, i ne zaboravi na ormar iza
tapiserije u hodniku ispred.“
„Kako si saznala za to?“
„Nisam ja. Keva je.“
Dževelin zastenja.
Nekoliko časova nakon toga Porena je nestrpljivo sedela u primaćoj sobi
sa svojim sinom, kraljem Kevom. Keva je brzo rastao. Glas mu se zaustavio
na zvučnom baritonu i na obrazima su mu se stidljivo pojavile neke naznake
brade. Njegova majka, suprotno ustaljenim običajima među vlađarima,
namerno ga je uključivala u državne savete i pregovore sa stranim silama.
Uskoro će moći nežno da ga izgura u prvi plan a ona da se postepeno povuče
iz neželjenog položaja vlastodršca. Keva će biti dobar kralj, kako je tvrdila.
Bio je domišljat skoro isto koliko je i njegov otac bio, a pored toga imao je
najbitniju osobinu za vladara - zdrav razum.
Začulo se teško lupanje na vratima sobe za primanje. „Da?“, oglasi se
Porena.
„Ja sam, Porena“, reče grub glas, „Jarblek.“
„Uđi, Jarbleče. Imamo da razgovaramo o nečemu.“
Jarblek je širom otvorio vrata i on i Vela uđoše. Porena uzdahnu. Tokom
posete Gar og Nadraku Vela se vratila na staro. Odbacila je tanani sloj
otmenosti koji je Porena toliko dugo i naporno stvarala, a njena odeća je
ukazivala na činjenicu da je ponovo postala divlje, neukrotivo stvorenje kao i
ranije.
„Čemu tolika žurba, Porena?“ upita Jarblek grubo, odbacujući svoj
otrcani krzneni kaput i kapu u ćošak. „Tvoj glasnik samo što nije satro konja
dok me nije našao.“
„Nešto hitno je iskrslo“, odgovori kraljica Dreznije. „Mislim da se tiče
svih nas. Međutim, želim da ovo ostane najstroža tajna.“ „Tajna“, nasmeja se
Jarblek podrugljivo. „Znaš i sama da u tvojoj palati ne postoje tajne, Porena.“
 „Od danas hoće“, zadovoljno reče Porena. „Jutros sam naredila Dževelinu
da izbaci svakog špijuna iz ovog krila palate.“ Jarblek se isceri. „Kako je to
podneo?“
„Loše, bojim se.“
„Odlično. U poslednje vreme je postao previše siguran u sebe. U redu, da
se uozbiljimo. O čemu se radi?“
„Samo čas. Da li si saznao šta je Drosta naumio?“
„Naravno. Pokušava da se izmiri sa Zakatom. Pregovara, sa daljine
doduše, s Malorijcem koji je na čelu odseka unutrašnjih poslova; mislim da
se zove Bredor. U svakom slučaju, Drosta pušta malorijske agente da se kroz
Gar og Nadrak infiltriraju na zapad.“
Porena je u Jarblekovom glasu shvatila da tu ima još nečeg. „Sve hoću da
čujem, Jarbleče. Nešto prećutkuješ.“
Jarblek uzdahnu i požali se: „Mrzim da poslujem s pametnim ženama.
Nekako mi deluje neprirodno.“ Utom je promišljeno poskočio da izađe iz
domašaja Velinih bodeža. „U redu“, predao se. „Zakatu je potreban novac, i
to mnogo novca, zbog ratova koje vodi na dva fronta. Drosta je skresao
uvozne takse na malorijske ćilime, barem trgovcima koji porez plaćaju u Mal
Zetu. Ti trgovci obaraju cene Svilenom i meni na arendskim pijacama.“
„Pretpostavljam da si se okoristio tom informacijom?“ „Naravno da jesam.“
Zamislio se na trenutak. „Eto ti prilike da zaradiš lepu sumu, Porena“,
predložio je. „Drosta je Malorijcima smanjio uvozne takse za petnaest posto.
Ti bi mogla da podigneš svoje za isti procenat. Ti ćeš zaraditi, a Svileni i ja
ćemo ostati u igri.“
„Mislim da pokušavaš da me obrlatiš, Jarbleče“, sumnjičavo će Porena.
„Zar ja?“
„Kasnije ćemo o tome. A sad, slušaj me pažljivo. Zbog ovoga sam
poslala po tebe. Barak, Mandoralen, Hetar, Leldorin i Relg su na brodu ka
Maloriji. Nismo posve sigurni, ali mislimo da nameravaju da se sami pozovu
u pomoć Belgarionovoj potrazi. Bio si u Reonu i čuo si šta nam je ona
proročica Dalkinja rekla. One budale moraju da ostanu van toga.“
„Slažem se u potpunosti.“
„Koliko brzo možeš da pošalješ poruku svojim ljudima u Maloriji?“
„Za nekoliko nedelja. Možda malo brže ako naznačim da je izuzetno
važna.“
 „Ovo je od najveće važnosti, Jarbleče. Aneg i Varana su u hajci za
Barakom, ali ne možemo biti sigurni da će ga uhvatiti na vreme. Moramo da
ga zadržimo, a to ćemo najbolje učiniti ako mu damo pogrešne informacije.
Hoću da svojim ljudima tamo poručiš da lažu Baraka. Neka ga samo upute u
pogrešnom pravcu kad god im se ukaže priiika. Barak će pratiti Keldara, tako
da će proveravati vaše ogranke u Maloriji u potrazi za informacijama. Ako
Keldar i ostali idu u Maga Ren ili Pen Daku, neka tvoji kažu Baraku da je
pošao u Mal Dariju.“
„Znam kako to ide, Porena“, reče Jarblek. Začkiljio je u nju zamislivši se.
„Ubrzo ćeš predati vlast nad Dreznijom njegovom veličanstvu, je li tako?“
„Za koju godinu hoću.“
„Kad se ovaj posao u Maloriji okonča, mislim da ćemo Svileni i ja hteti
poduže da razgovaramo s tobom.“
„Zašto?“
„Šta misliš o prihvatanju manjeg dela ortakluka u našem trgovačkom
poduhvatu nakon što se tvoje obaveze ovde u Boktoru primire?“
„Laskaš mi, Jarbleče. Šta te je podstaklo da mi izneseš taj predlog?“
„Vrlo si oštroumna, Porena, a pored toga imaš mnogo kontakata. Mogli
bismo da ponudimo čak udeo od pet posto.“
„Ne dolazi u obzir, Jarbleče“, kralj Keva ih iznenada prekide. „Možemo
da pričamo samo o udelu od najmanje dvadeset procenata.“
„Dvadeset?“, Jarblek skoro vrisnu.
„Moram da zaštitim majčine interese“, reče Keva blago. „Ona neće
zauvekbiti mlada, a ne bih voleo da je vidim kako provodi starost u ribanju
podova.“
„ Ali, Kevo, to je pljačka!“, Jarbleku lice postade jarkocrveno. „Ne držim
ti nož pod grlom, Jarbleče“, kaza Keva. „Možda bi ipak bilo isplativije da
majka osnuje svoje preduzetništvo. Trebalo bi da bude vrlo uspešna, posebno
ako uzmemo u obzir činjenicu da su svi članovi kraljevske porodice
oslobođeni dreznijskih uvoznih taksi.“
„Rekla bih da sad možeš da pregrizeš jezik, Jarbleče“, smeškala se Vela.
„Kad več dobijaš samo loše vesti danas, mogla bih i ja da dodam nešto. Kad
se sve ovo završi, hoću da me prodaš.“ „Da te prodam? Kome?“
„Reći ću ti kad dođe pravo vreme.“
„Ima li taj uopšte novca?“
 „Stvarno ne znam, ali to nema nikakve veze. Ja ću ti sama platiti moj
deo.“
„Mora da ga mnogo ceniš kad tako nešto predlažeš.“ „Nemaš pojma,
Jarbleče. Stvorena sam za tog čoveka.“
„Rečeno nam je da ostanemo ovde, Ateska“, reče Bredor tvrdoglavo.

„To je bilo pre ovog dugog zatišja“, nestrpljivo će general Ateska

špartajući tamo-amo po prostranom paviljonu koji su delili. Na sebi je imao
uniformu i zlatom ukrašen grudni oklop. „Carev život i bezbednost su moja
odgovornost.“
„I moja takođe.“ Bredor je odsutno češkao dlakavi stomak poluodrasle
mačke koja je uživajući ležala u njegovom krilu.
„U redu, zašto onda ne radiš nešto u vezi s tim? Već nedeljama ništa
nismo čuli od njega. Čak ni tvoja mreža špijuna ne može da nam kaže gde se
nalazi.“
„Sve to znam, Ateska, ali neću da se oglušim o carsko naređenje samo
zato što si ti nervozan - ili ti je dosadno.“
„Zašto ti onda ne bi ostao ovde i brinuo se za mačiće?“, zajedljivo reče
Ateska. „Ja ću sutra ujutro krenuti s vojskom.“ „Nisam to zaslužio, Ateska.“
„Žao mi je, Bredore, ali ovo dugo zatišje me dovodi do ludila i postajem
krajnje neuviđavan.“
„I ja sam zabrinut koliko i ti, Ateska“, reče Bredor, „ali celokupna moja
obuka u meni se buni protiv predloga da direktno zanemarimo carsko
naređenje.“ Mače u Bredorovom krilu nežno mu je grickalo prste. „Znaš,
mislim da ću zamoliti njegovo veličanstvo kad se vrati da mi da ovo mače.
Postalo mi je mnogo drago.“
„Kako hoćeš“, reče Ateska. „Nalaženje domova za dva-tri nakota
godišnje možda će te ipak držati podalje od nevolja.“ General slomljenog
nosa zamišljeno je cimao uvo. „Šta kažeš na kompromis?“, predložio je.
„Uvek sam voljan da saslušam.“
„Evo ovako: znamo da se Urvonova vojska uglavnom razišla i pri tom
postoje prilično jaki posredni dokazi da je Urvon mrtav.“
„Slažem se.“
„A Zandramas je pomerila svoje snage u Dalazijske oblasti.“ „Tako su
izvestili moji ljudi.“
 „A sad, obojica smo viši zvaničnici u vladi njegovog veličanstva, je
litako?“
„Tako je.“
„Zar se onda ne podrazumeva da na sopstvenu odgovornost preduzmemo
korake kad iskrsnu taktičke prednosti na bojištu, bez većanja sa ostalima u
Mal Zetu?“
„Pretpostavljam da je tako. Doduše, ti si proveo više vremena na bojištu
od mene.“
„To je uobičajena procedura, Bredore. U redu, onda. Daršiva je skoro
potpuno nebranjena. Predlažem da uspostavimo red preko reke u Peldejnu i
krenemo da osvojimo Daršivu. Time ćemo Zandramas odseći od njene baze.
Postavićemo glavnicu otpora duž ivice ovih planina da odbijemo njene snage
ako pokušaju da se vrate. Tako ćemo obe provincije vratiti pod carsku
kontrolu. Možda ćemo dobiti i poneku medalju.“
„Njegovo veličanstvo bi bilo zadovoljno ako bi se to desilo, zar ne?
„Bio bi presrećan, Bredore.“
„I dalje mi nije jasno kako će nam osvajanje Daršive pomoći u nalaženju
njegovog veličanstva.“
„To je zato što nisi vojnik. Moramo da pratimo kretanja neprijatelja. U
ovom slučaju - daršivsku vojsku. Uobičajena vojna procedura u ovakvim
situacijama jeste da se odašilju udarno sposobne patrole kako bi došle u
kontakt s neprijateljem i utvrdile njegovu snagu i eventualne namere. Ako te
patrole slučajno nalete na cara, e pa...“, raširio je ruke.
„Prilično ćeš detaljno morati da uputiš glavne oficire tih patrola“,
obazrivo istaknu Bredor. „Zeleni potporučnik bi se smušio i izlanuo caru i
ono što ne treba.“
„Rekoh udarno sposobne patrole, Bredore“, nasmešio se Ateska. „Više
sam mislio na čitave brigade. Brigadom komanduju pukovnici, a imam na
umu dosta inteligentnih pukovnika.“ Bredor se nasmeši svom prijatelju i upita
ga: „Kad počinjemo?“ „Da li si nešto planirao za sutra ujutro?“
„Ništa što ne mogu da odložim.“

„Ali kako nisi znao da se sprema?“, prekorevao je Barak Drolaga, vođu

palube, dok su ih šibali vetar i kiša.
Drolag obrisa lice rukom. „Nemam blage veze, Barače“, priznao je.
„Noga me nikad ranije nije izneverila.“ Drolag je bio jedan od onih
nesrećnika koji su u prošlosti slomili neki ud, što se u ovom slučaju desilo u
kafanskoj tuči. Ubrzo nakon što je kost zacelila otkrio je da je postala
izuzetno osetljiva na promene vremena. Mogao je s neprevaziđenom tačnošču
da predvidi loše vreme. Mornari su ga uvek pažljivo posmatrali. Kad se
Droiag na svakom koraku štrecao, već bi se raširiii da traže na obzorju olujne
oblake; kad je hramao, odmah bi skraćivali jedra i vezivali sigurnosnu užad; a
ako bi prosto pao i uz bolan uzvik držao nogu, u tren oka bi pozatvarali sve
otvore, spustili sidra i sakrili se u potpalublju. Drolag je tu povremenu boljku
pretvorio u unosan posao. Uvek je zahtevao najvišu platu, a niko nije tražio
od njega da išta radi. Jedino je trebalo da se šeta po palubi gde ga je svako
mogao videti. Čudesna noga mu je omogućila da uz određenu pouzdanost
predvidi kada će tačno udariti oluja. Ali ništa ovog puta. Oluja koja je
vetrom i teškom kišom šibala palubu Morske ptice došla je nenajavljeno, a
Drolag je bio iznenađen njome koliko i svi ostali na brodu.
„Jesi li se napio pa pao i nanovo je slomio?“, sumnjičavo je navaljivao
Barak. Doduše, njegovo znanje o čovečijoj anatomiji nije bilo zavidno, znao
je samo gde treba nekog da udari sekirom ili gde da proburazi mačem kako
bi postigao željeni, često smrtonosni, efekat. Veliki riđobradi čovek je
pomalo maglovito pomislio da ako je osetljivost na vreme zadobio time što je
nogu slomio, nov prelom bi možda mogao da je poništi.
„Naravno da nisam, Barače“, zgranuto reče Drolag. „Neću svoj izvor
prihoda da ugrozim s nekoliko krigli lošeg piva.“ „Onda mi reci kako ti se
prikrala ova oluja?“
„Nemam pojma, Barače. Možda nije prirodna. Možda ju je neki čarobnjak
prizvao. Ne znam da li bi moja noga reagovala na tako nešto.“
„ Ala ti je izgovor“, rugao se Barak. „Čim glup čovek ne može nešto da
objasni, on optuži magiju.“
„Ne moram ja ovo da trpim, Barače“, uzrujano će Drolag. „Ja svoju paru
zarađujem pošteno, ali nisam odgovoran za natprirodne sile.“
„Idi dole“, reče mu Barak. „Porazgovaraj sa svojom nogom i vidi može li
da smisli neki bolji izgovor.“
Drolag se odgegao po zaljuljanoj palubi mrmljajući sebi u bradu.
Barak je bio neraspoložen. Kao da se sve urotilo da ga zadrži. Nedugo
nakon što su prisustvovali Agačakovoj neprijatnoj pogibiji, Morska ptica je
udarila u panj pod vodom i probušilo se korito. Uz izuzetan napor uspeli su
da se spuste niz reku do Dal Zerbe i izvuku bušni brod na muljevitu obalu
kako bi ga opravili. Krpljenje im je oduzelo dve nedelje, a sad mu je još i
ova oluja došla na muku. Utom se Unrak pojavio iz potpalublja u pratnji
otužnog kralja Tula. Unrak je razgledao okolo dok mu je vetar mrsio
svetloriđu kosu. „Čini mi se da ne popušta, oče“ primetio je. „Ne baš.“
„Hetar bi da popriča s tobom.“
„Moram da kormilarim ovom grdosijom.“
„Može to i mornar, oče. Samo treba pramac da drži pravo ka vetru. Hetar
je proučavao onu kartu i misli da smo u opasnosti.“ „Od ove olujice? Neka
ne lupa gluposti.“
„Da li Morska ptica ima dovoljno snažno korito da se odupre stenama?“
„Sad smo u dubokim vodama.“
„Nećemo još dugo. Samo idi dole, oče. Hetar će ti pokazati.“ Barak je
gunđajući prepustio kormilo prvom oficiru i pošao za sinom niz stepenište u
potpalublje. Nezainteresovani Nejtel, kralj Tula, išao je za njima. Iako je bio
malo stariji od Unraka, pratio je Barakovog sina poput izgubljenog kučeta
gde god da krene, a ovome nimalo nije prijalo to neželjeno društvo.
„Šta je posredi, Hetre?“, pitao je Barak prijatelja kad je ušao u
prenatrpanu kabinu.
„Dodi bliže pa vidi sarri, reče visoki Algar.
Barak je prišao stolu prikovanom za pod i pogledao kartu.
„Juče ujutro napustili smo Dal Zerbu, je Y tako?“
„Jašta. Otišli bismo znatno ranije da neko nije zverao okolo kad je trebalo
da se pazi na reku. Kad saznam ko je tad bio na pramcu, ima da mi šeta po
dasci.“
„Kakvoj to dasci?“, upita Nejtel Unraka.
„Vrlo neprijatnoj“, odgovori riđokosi mladić.
„Onda bolje da mi ne objašnjavaš. Ne volim neprijatne stvari."
„Kako god želite, vaše veličanstvo." Unrak je ipak znao nešto pravila
lepog ponašanja.
„Zar ne možeš da me zoveš Nejtel?" molećivo upita Tul. „Nisam ni pravi
kralj. Svi znaju da majka odlučuje o svemu."
„Šta god poželiš, Nejtele.“ U Unrakovom glasu se začuo ton sažaljenja.
„Koliko procenjuješ pređenu razdaljinu od juče?“, upitao je Hetar Baraka.
 „Recimo dvadeset liga. Sinoć smo morali da se zaustavimo jer smo u
nepoznatim vodama."
„To nas dovodi skoro ovamo, je F tako?" Hetar pokaza na zloslutni znak
na karti.
„Nismo mi ni blizu tog grebena, Hetre. Krenuli smo na jugo-istok čim
smo se izvukli iz onog plitkog ušća."
„Ali mi nismo plovili na jugoistok, Barače. Izgleda da postoji struja duž
cele zapadne obale Malorije, i to prilično snažna. Nekoliko puta sam
proverio. Pramac nam gleda na jugoistok, ali Morska ptica plovi postrance
skoro pravo na jug zbog te struje.“
„ A kad si ti to postao takav stručnjak za plovidbu?“
„Ne moram da budem stručnjak, Barače. Uzmi granu i baci je u vodu sa
desne strane broda. Brod će za samo nekoliko minuta stići granu. Sigurno
plutamo na jug, bez obzira na to kuda upravimo pramac. Smatram da ćemo za
sat vremena začuti kako se talasi razbijaju na tom grebenu.“
„Potvrđujem da prijatelj naš istinu zbori, gospodaru Trelhajma“, uveravao
ga je Mandoralen. „Prisutan bejah tom opitu sa granom. Vaistinu, na jug
plovimo.“
„I šta sad?“, upita Leldorin pomalo plašljivo.
Barak je namrgođeno gledao u kartu. „Nemamo izbora. U ovakvoj oluji
ne možemo da se vraćamo na otvoreno more. Moraćemo da spustimo oba
sidra i ponadamo se da će naći neko dno da nas zadrže. Onda ćemo džedžiti i
sačekati da prođe. Kako se zove taj sprud, Hetre?“
„Turimski“, odgovori Algar.
 Dvadeseto poglavlje

Poput svake druge brodske kabine na svetu, ona na brodu kapetana

Kreske takođe je bila niska sa umrljanim gredama na tavanici. Nameštaj je
bio prikucan za pod, a uljane lampe su visile sa greda i njihale se sa
ukotvljenim brodom dok su ga bacakali ogromni talasi Istočnog mora. Garion
je voleo da bude na moru. U dubokim vodama bilo je izvesnog spokoja. Kad
je bio na kopnu, činilo mu se da uvek juri s jednog mesta na drugo,
probijajući se kroz gomile Ijudi koji mu pune uši svakakvim smetnjama. Na
pučini je, naime, imao vremena da bude sam sa svojim mislima, a jednoliko,
strpljivo ljuljanje talasa i sporo kretanje neba produžavali su i produbljivali
te misli.
Večera im beše jednostavna - dobar pasulj i debele kriške crnog, bogatog
hleba. Nakon obroka su sedeli na klupama za jednostavnim stolom
čavrljajući i čekajući kapetana, koji je obećao da će im se pridružiti čim
osigura brod.
Mladi vuk s prodornim, molećivim sjajem u očima ležao je pod stolom u
Se’Nedrinoj blizini. Se'Nedra mu je obazrivo krišom davala poneko parče.
Ipak, vukovi nisu naivni.
„Čini mi se da su talasi veliki“ reče Zakat nakrivivši glavu da oslušne
riku talasa koji su se razbijali o stene grebena. „To će nam znatno otežati
iskrcavanje.“
„Sumnjam“, pobuni se Belgarat. „Ova oluja se verovatno sprema od dana
kad je svet sačinjen. Neće nas ometati.“
„Da nisi postao pomalo zagrižen, Belgarate?“, dobaci Beldin, „i možda
previše siguran u sebe?“
„Nisam. Dva proročanstva moraju da obave ovaj susret. Od početka
vremena mu se približavaju. Neće dozvoliti da se bilo šta ispreči onima koji
treba da budu tu.“
 „Šta će im onda ovakvo nevreme?“
„Oluja nije namenjena da nas omete, ni nas ni Zandramas.“ „Koja joj je
onda svrha?“
„Najverovatnije da ostale drži podalje. Tačno se zna koliko ljudi treba
sutra da bude na tom grebenu. Proročanstva će se pobrinuti da niko ne stupi
nogom tamo sve dok se ovaj posao ne obavi,“
Garion je pogledao Siradis. Devojčino lice beše mirno, čak spokojno.
Platno preko njenih očiju uvek je zaklanjalo taj deo lica. Na ovom svetlu,
naime, odjednom je shvatio koliko je zapravo ona lepa. „Što nas dovodi do
nečeg zanimljivog, deda“, reče. „Siradis, zar nam nisi rekla da je Dete Tame
uvek bilo samotno? Da li to znači da će sutra morati samo da nam se
suprotstavi?“
„Pogrešno si me razumeo, Belgarione Rivanski. Imena svakoga od vas od
početka su vremena u zvezde upisana. Oni koji će pratiti Dete Tame, naime,
nisu važni. Njihova imena ne stoje u knjizi nebesa. Zandramas je jedini bitni
izaslanik tamnog proročanstva. Ostali koje vodi sa sobom nasumice su
odabrani i njihov broj je ograničen kako bi odgovarao vašem.“
„Znači da će biti poštena borba“, promrmlja Kadifa. „Nemamo ništa
protiv.“
„To baš i nije povoljno po mene“, reče Beldin. „Onomad u Reonu si
prilično pažijivo navela ljude koji treba da dođu sa Garionom. Koliko se
sećam, mog imena nije bilo na spisku. Da nisu možda zaboravili da mi
pošalju pozivnicu?“
„Ne, krotki Beidine. Tvoje prisustvo je sada neophodno. Zandramas je
među svoje snage uključila i jednog ko je van proročanstava. Ti si tu da
izjednačiš broj.“
„Zandramas nikad neće igrati ovu igru bez varanja“, reče Svileni.
„A možeš li ti?“, upita ga Kadifa.
„To je drugo. Ja igram za beznačajan novac - komade nebitnog metala.
Ulozi u ovoj igri su znatno viši.“
Otvorila su se vrata kabine i kapetan Kreska uđe s nekoliko rolni
pergamenta pod miškom. Presvukao se i sada je nosio mornarsku kabanicu
umrljanu od katrana i nije imao kapu na glavi. Garion zapazi da mu je kratko
podšišana kosa srebrnasta poput Belgaratove, što se dodatno isticalo zbog
njegovog potamnelog i izboranog lica. „Rekao bih da se oluja stišava“,
izjavio je. „Barem oko grebena. Nikad nisam doživeo ovakvu oluju.“
„Iznenadilo bi me da jesi, kapetane“, reče Beldin. „Koliko smo dosad
saznali, ova je prva i poslednja od svoje sorte.“ „Grešiš, prijatelju“, pobunio
se kapetan. „Nema ničeg novog u vremenskim prilikama na ovom svetu. Sve
se već dešavalo i ranije.“
„Pusti ga“, tiho reče Belgarat Beldinu. „Melsin je. Nije baš pripremljen za
ovako nešto.“
„U redu“, oglasi se kapetan i ukloni činije sa supom da bi prostro svoje
karte po stolu. „Mi smo ovde.“ Pokazao je. „E sad, na kom delu spruda biste
vi da se iskrcate?“
„Kod najvišeg šiljka“, reče mu Belgarat.
Kreska uzdahnu i reče: „Mogao sam da pretpostavim. To je jedini deo
spruda za koji nemam najtačnije karte. Kad sam izviđao i merio okolinu kod
toga, naišla je oluja niotkuda, pa sam morao da se udaljim.“ Razmislio je
malo i odlučio: „Nema veze. Ukotvićemo se na oko pola kilometra od obale
pa ćemo vas prebaciti čamcima. Ima nečeg što bi trebalo da znate o tom delu
grebena.“
„Šta to?“, upita Belgarat.
„Mislim da tu ima nekih ljudi.“
„Sumnjam.“
„Ja ne znam za neko drugo stvorenje koje pali vatre, a ti? Sa severne
strane tog vrha nalazi se pećina, a već godinama mornari pričaju da su videli
vatru u tom otvoru. Moja pretpostavka je da su se tu ugnezdili gusari. Ne bi
im bilo nimalo teško da se noću u malim čamcima išunjaju odatle i prepadnu
trgovačke brodove u tesnacu ka kopnu.“
„Može li se ta vatra videti odavde?“, upita ga Garion. „Valjda može.
Hajdemo gore da pogledamo.“
Dame, Sadi i Tot ostadoše u kabini, a Garion i ostali pođoše za
kapetanom na palubu. Vetar koji je urlao još kad su mornari spustili sidro sad
se primirio, a talasi kod grebena više nisu bili toliko penušavi.
„Eno tamo“, reče Kreska i pokaza prstom. „Iz ovog ugla se malo slabije
vidi, ali može da se primeti. Ako bismo stajali s one strane, videli biste da je
prilično jarko svetlo.“
Garion je tek nazirao crvenkast sjaj na povećem šiljku koji je štrčao iz
mora. Ostale stene koje su obrazovale greben behu samo vitki šiljci, ali
središnji vrh je imao drugačiji oblik. Iz nekog razloga Gariona je podsećao na
zarubljenu planinu gde se nalazio Prolgu u Ulgolandu.
„Niko nije mogao da mi iznađe.neko objašnjenje kako se vrh te planine
odsekao na taj način“, reče Kreska.
„Najverovatnije je to neka dugapriča“, odvrati Svileni. Niski čovek
zadrhta. „Ovde je i dalje malo sveže, hajdemo nazad.“
Garion je malo zastao kako bi popričao sa Belgaratom. „Od čega je ta
svetlost, deda?“, upitao je tiho.
„Nisam potpuno siguran, ali misiim da bi to mogao biti Sardion. Znamo
da je u toj pećini.“
„Zar znamo?“
„Pa naravno. U čas susreta Kugla i Sardion moraju da se sastanu kao i ti i
Zandramas. Onaj melsinski učenjak koji je ukrao Sardion, onaj o kojem nam
je Sendži pričao, oplovio je južni rt oko Gandahara i nestao u ovim vodama.
Ima previše podudarnosti da bismo ih zanemarili. Sardion je kontrolisao
učenjaka, a učenjak ga je doneo na mesto gde je ovaj hteo da bude.
Najverovatnije nas čeka u toj pećini već oko petsto godina.“
Garion pogleda preko ramena. Ceia drška njegovog mača beše obmotana
kožom, ali je bio prilično siguran da je zapazio prigušeni sjaj Kugle. „Zar
Kugla obično ne reaguje na Sardionovo prisustvo?“
„Možda se još nismo dovoljno približili, a i dalje smo na moru. Otvoreno
more uvekzbunjuje Kuglu. Mada, možda pokušava da se sakrije od
Sardiona.“
„Ne bi ona mogla tako složeno da razmišlja. Primetio sam da je obično
prilično detinjasta.“
„Nemoj je potcenjivati, Garione.“
„Onda se sve slaže, zar ne?“
„Mora tako, Garione. U suprotnom ne bi moglo da dođe do onoga što će
se sutra dogoditi.“
„Dakle, oče?“, upitaia je Polgara kad su se vratiii u kabinu. „Stvarno gori
nekakva vatra u toj pećini“, odgovorio je. Njegovi prsti su, međutim, još
nešto poručivali. „Razgovaraćemo o tome kad kapetan ode.“ Obratio se
Kreski: „Kad je sledeća oseka?“ Kreska zažmuri na jedno oko računajući.
„Upravo smo omašili jednu“, reče. „Sad se plima diže. Sledeća oseka će
nastupiti oko praskozorja a, ako su moji proračuni tačni, trebalo bi da nas
očekuje najniža plima. E pa, ostaviću vas da se odmorite. Verujem da vas
sutra čeka naporan dan.“
„Hvala, kapetane Kreska“, reče Garion i rukova se s njim. „Nema na
čemu, Garione“, iskezio se Kreska. „Kralj Perivora mi je veoma obilato
platio za ovu plovidbu, tako da me moja usrdnost zaista ništa ne košta.“
„Odlično“, Garion se nasmešio. „Volim da vidim da mi prijatelji uspeju u
svetu.“
Kapetan se zasmeja i radosno mahnuvši rukom napusti kabinu. „O čemu
je pričao?“, upita Sadi. „Kakva je to najniža plima?“
„Dešava se samo nekoliko puta godišnje“, objasni Beldin. „Ona je veoma
nisko, ima neke veze s položajem Sunca i Meseca.“
„Izgleda da se sve namešta kako bi nam sutra svanuo izuzetan dan“,
istaknu Svileni.
„U redu, oče“, oštro će Polgara. „Šta si hteo da dodaš za vatru u pećini?“
„Nisam siguran, Pol, ali mislim da to nisu nikakvi gusari - ne ako
sagledaš koliko su truda proročanstva uložila da ljude drže podalje od
pećine.“
„Šta onda misliš da jeste?“
„Najverovatnije Sardion.“
„Zar bi odavao crveni sjaj?“
Slegnuo je ramenima. „Kugla svetli plavo. Valjda ima neke logike da
Sardion sjaji drugom bojom.“
„Zašto ne zelenom?“, upita Svileni.
„Zelena nije osnovna boja“, ubaci se Beldin. „Nastaje mešanjem plave i
žute.“
„Ti si pravi rudnik zlata kad se radi o nebitnim podacima, znaš li,
Beldine?“, reče Svileni.
„Ne postoje nebitni podaci, Keldare“, otpuhnu Beldin.
„Dobro de“, prekide ih Zakat. „Kako nameravate sutra da krenemo?“
„Siradis", Belgarat se obratio proročici, „zasad samo nagađam, ali mislim
da sam blizu. Niko neće stići prvi do pećine. Hoću da kažem da proročanstva
neće dozvoliti da Zandramas stigne pre nas - niti će nama dozvoliti nju da
preteknemo.“
„Zadivljujuće“, progunđa Beldin. „To je zapravo zvučalo razumno. Je l' ti
dobro, Belgarate?“
 „Hoćeš li ućutati?“, zareža Belgarat. „Dakle, Siradis?“;
Zastala je, delovala je udaljeno. Garion je načuo jedva primetni žamor.
„Tvoja je pretpostavka tačna, drevni. Do istog zaključka je došla i
Zandramas pre nekog vremena, tako da neću otkriti ništa više od onoga što
zasad zna. Zandramas je, naime, odbacila svoje razumne zaključke i
pokušaće da ih zaobiđe.“
„Dobro onda“, poče Zakat, „pošto ćemo i ovako svi stići u isto vreme, i
pošto obe strane znaju za to, nema razloga da se pretvaramo. Predlažem da se
prosto iskrcamo i pođemo pravo do pećine.“
„Zastaćemo samo toliko da ti i ja obučemo oklope“, dodade Garion. „Ne
bi bilo pametno da ih oblačimo ovde. Kreska će se unervoziti.“
„Tvoj plan mi dobro zvuči, Zakate“, složio se Durnik „Ja baš i nisam
sigurari, sumnjičavo će Svileni. „Ima izvesne prednosti u šunjanju.“
„Dreznijci“, uzdahnu Se’Nedra.
„Poslušaj šta predlaže pre nego što ga odbaciš, Se Nedra“, predloži
Kadifa.
„Nešto ovako“, nastavio je Svileni. „Zandramas zna - duboko u sebi - da
nikako neće stići pre nas, međutim ona već mesecima upravo to pokušava u
nadi da će naći neki način da zaobiđe pravila. E sad, pokušajmo da
razmišljamo kao ona.“
„Radije bih popila otrov“, reče Se’Nedra stresavši se.
„Ma, samo da bismo bolje razumeli protivnika, Se’Nedra. Dakle,
Zandramas se nada, iako joj je zalud, da će nas prestići i time izbeći
neophodno sučeljavanje sa Garionom. Na kraju krajeva, jeste ubio Toraka i
niko s tri zrna soli u glavi ne bi svojevoljno da se sukobljava sa
bogoubicom.“
„Ima da uklonim to iz svoje titule kad se vratim u Rivu“, neveselo će
Garion.
„Možeš to kasnije“, reče mu Svileni. „Kako bi se Zandramas osećala ako
bi stigla do pećine, pogledala okolo, a nas još nema?“ „Mislim da naslućujem
na šta ciljate, Keldare“, s poštovanjem reče Sadi.
„Ko bi drugi“, dodade Zakat suvo.
„Ali prilično je dosetljivo, Zakate“, odvrati evnuh. „Zandramas će likovati
od sreće. Poverovaće kako je uspela da zaobiđe proročanstva i da je
pobedila uprkos svemu.“
 „I onda, šta bi se desilo s njom kad bismo u tom trenutku mi iskoračili iza
stene a ona shvatila da će ipak morati da se sučeli sa Garionom i prihvati
Siradisin sud?“, pitao ih je Svileni.
„Bila bi veoma razočarana“, reče Kadifa.
„Rekao bih da je razočaranje vrlo blaga reč“, ispravi je Svileni. „Pre će
biti ogorčenost. Tome dodaj gnev i popriličnu količinu straha i dobićeš nekog
ko neće najjasnije razmišljati. Skoro smo sigurni da će doći do nekakvog
okršaja kad stignemo tamo, a uvek imaš određenu prednost kad je
neprijateljski general pometen.“
„To je razumna taktika, Garione“, Zakat je podržao Svilenog. „Ja sam za“,
reče Belgarat. „Barem će mi dati prilike da uzvratim Zandramas za svaki put
kad sam se zbog nje uzrujao. Još mi je ostala dužna za isecanje delova
Ašabinskih proročanstava. Pričaću s kapetanom Kreskom rano ujutru i videti
postoji li nekakva plaža na istočnoj strani šiljka. Imaćemo dobre šanse uz
najnižu plimu. Posle ćemo se uzverati po šiljku trudeći se da nas ne vidi.
Ostaćemo iza zakiona i sačekati Zandramas. Onda ćemo se pojaviti i
iznenaditi je.“
„Tome mogu da dodam još veću prednost“, reče Beldin. „Izvidaću
okolinu i obavestiti vas kad se bude iskrcala.“
„Ali nećeš ići kao jastreb, ujače“, predloži Polgara.
„Zašto da ne?“
„Zandramas nije glupa. Jastreb nema šta da traži na tom grebenu. Nema
tu ničeg što bi jastreb jeo.“
„Možda će pomisliti da me je oluja oduvala na pučinu.“ „Zar bi da
stavljaš život na kocku zbog tog ’možda’? Bićeš galeb, ujače.“
„Galeb?“, pobunio se. „Ali oni su tako glupi i prljavi.“
„Zar se ti brineš zbog prljavštine?“, upita Svileni podigavši pogled i poče
užurbano da broji na prste.
„Ne izazivaj me, Keldare“, preteći zareža Beldin.
„Kojeg dana u mesecu je princ Geran rođen?“, upita Svileni Se’Nedru.
„Sedmog, zašto?“
„Eto još jedne prigode zbog koje je sutrašnji dan izuzetan. Ako sam
dobro brojao, sutra će biti drugi rođendan vašem sinu.“
„Ne može biti!“, uskliknu ona. „Moje dete je rođeno zimi.“
„Se’Nedra“, nežno će Garion, „Riva se nalazi blizu vrha sveta. Ovaj
greben je blizu dna. U Rivi jeste zima. Izbroj mesece otkad je Geran rođen -
vreme koje je proveo s nama pre otmice, vreme za koje smo putovali u Reon,
put u Prolgu, zatim u Tol Honet i dalje u Njisu i ostala mesta na kojima smo
morali da se zadržimo. Ako dobro računamo, dolazimo do toga da jeste
prošlo oko dve godine.“
Se’Nedra se namrštila dok je brojala mesece. Konačno se razrogačila i
uzviknula: „U pravu je! Geran će sutra napuniti dve godine!“
Durnik položi dlan na ruku male kraljice. „Videću mogu li nešto da
napravim da mu daš kao poklon, Se’Nedra“, reče nežno. „Dečkić je zaslužio
rođendanski poklon pošto je toliko proveo odvojen od svoje porodice.“
Se’Nedri se oči ispuniše suzama. „O, Durniče!“, zagrlila ga je ridajući.
„Ti na sve misliš.“
Garion je pogledao tetku Pol i prsti mu se neprimetno pomeriše. „Zašto
je vi dame ne biste smirile i odvele u krevet?“ predložio je. „Ovde smo
završili, a ako bude previše razmišljala o tome, uzrujaće se. Sutrašnji dan
će joj i inače teško pasti.“
„Upravu si.“
Nakon što su dame otišle Garion je ostao s muškarcima te su se prisećali
starih dana. Sa dosta pojedinosti su ispričali razne avanture koje su proživeli
zajedno još od one davne vetrovite noći kad su se Garion, Belgarat, tetka Pol
i Durnik išunjali kroz kapiju Faldorove farme u svet gde su se mogućnosti i
nemogućnosti neumitno preplitale. Opet je Garion osetio ono neodređeno
pročišćenje udruženo s još nečim. Bilo je to kao da su tokom pripovedanja
svega što im se izdešavalo na putešestviju do tog grebena u mraku nedaleko
od njih na neki način sve saželi u žižu kojom će ojačati svoju rešenost i
osećaj svrhe. Kao da im je nekako pomagalo.
„Mislim da smo dosta razglabali“, konačno reče Belgarat i ustade. „Sad
svi znamo šta se nalazi iza nas. Vreme je da sve to spakujemo i odložimo i
zagledamo se ispred sebe. Hajdemo na spavanje.“
Se’Nedra se nemirno meškoljila kad je Garion legao pored nje. „Već sam
mislila da ćete ostati budni cele noći“, pospano reče. „Pričali smo.“
„Znam. Čak sam i ovde čula mrmljanje. A još muškarci tvrde da žene
stalno pričaju.“
„Pa zar nije tako?“
„Valjda jeste, ali žena može da priča dok radi nešto drugo. Muškarac ne
može.“
„Možda si u pravu.“
Na tren se spustiia tišina. „Garione?“
„Da, Se Nedra?“
„Hoćeš li mi pozajmiti nož, onaj mali bodež koji ti je Durnik dao kad si
bio mali?“
„Ako treba nešto da se delje, samo mi reci. Izdeljaću ja.“
„Nije ništa takvo, Garione. Samo hoću sutra da imam nož.“
„Zašto?“
„Čim budem ugledala Zandramas, ubiću je.“
„Se’Nedra!“
„Imam svako pravo da je ubijem, Garione. Rekao si Siradis da ne bi
mogao da ubiješ Zandramas zato što je žena. Ja ne patim od takve
probirljivosti kao ti. Ima da joj iskopam srce, ako ga ima, i to polako.“
Garion je nikad ranije nije čuo da priča s takvom surovošću. „Hoću krv,
Garione! Mnogo krvi. I hoću da je čujem kako vrišti dok okrećem nož u njoj.
Hoćeš li mi dati svoj bodež?“
„Ne dolazi u obzir!“
„Neka onda, Garione“, rekla je ledenim glasom. „Sigurno će mi Lizel dati
neki njen. Lizel je žena i ona razume kako se osećam.“ Zatim mu je okrenula
leđa.
„Se’Nedra“, reče joj umirujućije.
„Molim, glas joj je bio mrzovoljan.
„Budi razumna, draga.“
„Neću da budem razumna. Hoću da ubijem Zandramas.“ „Neću da se
izlažeš takvoj opasnosti. Imamo mnogo važnijih stvari sutra da obavimo.“
Uzdahnula je. „Valjda si u pravu. Samo što...“
„Samo što šta?“
Okrenula se i obavila ruke oko njegovog vrata. „Nema veze, Garione.
Hajde da spavamo.“ Ušuškala se uz njega i nakon nekoliko minuta njeno
ravnomerno disanje stavilo mu je do znanja da je utonula u san.
„Trebalo je da joj daš nož“‚reče mu glas u glavi. „Svileni je mogao sutra
da ga ukrade od nje.“
„.Ali...“
„Mi o nečemu drugom treba da razgovaramo, Garione. Da li si
razmišljao o svom nasledniku?“
„Pa, pomalo. Znaš, nijedan nije za to.“
„Da li si o svakome dobro razmislio?“
„Valjda jesam, ali još ništa nisam odlučio.“
„I ne treba još da donosiš odluku. Sve što treba da radiš jeste da svakog
od njih dobro zamisliš i urežeš njihov lik u svom umu.“
„Kad onda treba da odlučim?“
„U poslednjem trenutku, Garione. Zandramas bi mogla da čuje tvoje
misli, ali ne može da čuje ono što još nisi odlučio.“
„Šta ako pogrešim?“
„Stvarno mislim da ti ne možeš da pogrešiš, Garione. Zaista tako
mislim.“
Te noći Garion je loše spavao. Snovi su mu bili zbrkani, nepovezani,
budio se često i odmah tonuo u nemirni dremež. Isprva je sanjao izopačeni
pregled neobičnih snova koji su ga uznemiravali one davne noći na Ostrvu
vetrova pre nego što mu se život nepovratno promenio. Pitanje „da li si
spreman?“ odjekivalo je iznova i iznova u daljinama njegovog uma. Ponovo
je stajao pred Rundorigom s naređenjem tetke Pol da ubije svog prijatelja iz
detinjstva. A zatim je vepar na kojeg je naleteo u snežnoj šumi izvan Val
Alorna opet bio pred njim, rovario je po snegu, oči su mu gorele od gneva i
mržnje.
„Da li si spreman?“, upitao je Barak pre nego što je pustio zver. Zatim je
stajao na bezbojnoj ravni okružen figurama nepojmljive igre pokušavajući da
odluči koju da pomeri dok ga je glas u umu terao da požuri.
San se polako promenio i uzeo drugo ruho. Naši snovi, bez obzira na to
koliko su čudnovati, uvek su nekako poznati, jer su istkani i obiikovani u
našem umu. Sada se Garionu činiio da te snove stvara neka druga i
neprijateljska svest, skoro istovetno kao kad mu je Torak ulazio u snove i
misli pre susreta u Ktoi Mišraku.
Opet se sukobio s Murgom Ašarakom u bujnoj Šumi drijada i nanovo je
odrešio svoju volju tim jednim šamarom i kobnom rečju „gori!“ Ovo je već
bio poznat košmar. Godinama je morio Garionov san. Ugledao je Ašarakov
obraz kako ključa i dimi se. Začuo je Grolimov vrisak kad se nesrećnik
hvatao za goruće lice. Čuo je i užasnu molbu: „Gospodaru, smiluj se!“
Oglušio se o tu molbu i pojačao plamen, ali ovog puta taj čin nije bio
ispunjen osećajem samoprezira, već nekim surovim likovanjem, užasnom
radošću dok je gledao svog neprijatelja kako se grči i gori. Duboko unutar
njega nešto je vrisnulo pokušavajući da odbije tu nesvetu radost.
Zatim je bio u Ktoi Mišraku, njegov mač je zaranjao opet i opet u telo
jednookog boga. Torakovo očajničko „Majko!“ nije ga ovog puta ispunilo
sažaljenjem, već ogromnim zadovoljstvom. Smejao se, i taj divljački,
nemilosrdni smeh mu je izbrisao svu ljudskost.
Vrisnuvši bez glasa, Garion se prenu iz sna, ne toliko zbog užasnih prizora
onih koje je uništio, već zbog sopstvenog uživanja u njihovom očajničkom
bolu.
 Dvadeset prvo poglavlje

Svi su bili natmureni kad su se okupili u glavnoj kabini pred zoru.

Iznenadno i na njegovo zaprepašćenje, Garion je uvideo da nije jedini imao
košmare. Uvid i intuitivno opažanje nije bio uobičajen za Gariona. Njegovo
sendarsko nasleđe odbacivalo je sve tome slično kao nepouzdano, čak i
nemoralno na neki čudan način. „Jesi li ti kriv za to?“ upitao je glas.
„Nisam. Zapravo čudo, potpuno si sam došao do ovoga. Izgleda da ipak
napreduješ - polako, naravno, ali svakako napreduješ.“
„Hvala“
„Nema na čemu.“
Svileni je izgledao naročito potreseno kad je ušao u kabinu. Čovečuljku
su oči bile avetinjske a ruke su mu se tresle. Skljokao se na klupu i zaronio
glavu u šake. „Ima li još onog piva?“, upitao je Beldina promuklim glasom.
„Jesmo li to malo uzdrmani rano izjutra, Keldare?“, upita ga patuljak.
„Ne“, reče Garion. „Ne muči ga to. Loše je sanjao sinoć.“
Svileni nauznak podiže glavu. „Kako znaš?“, zanimalo ga je.
„I ja sam tako prosao. Morao sam ponovo da preživim ono što sam učinio
Murgu Ašaraku i Toraka sam opet ubio - nekoliko puta. Ni posle toga nije
postalo lepše.“
„Ja sam bio zarobljen u pećini“ reče Svileni uz drhtaj. „Nije bilo
nikakvog svetla i osećao sam kako mi se zidovi primiču. Sledeći put kad
budem video Relga, ima da ga udarim posred njuške - nežno, naravno. Relg
mi dođe ko prijatelj.“
„Drago mi je da nisam jedini“, reče Sadi. Evnuh je spustio činiju mleka
na sto te su se Zit i njeni mladi okupili oko nje pijući i predući. Garion je bio
malo iznenađen što niko više ne obraća pažnju na Zit i na njeno potomstvo.
Izgleda da se ljudi mogu na skoro sve navići. Sadi pogladi obrijanu glavu
svojom dugoprstom rukom. „Sanjao sam da lutam ulicama Stis Tora
pokušavajući da preživim prosjačenjem. Bilo je užasno.“
„Ja sam sanjala da Zandramas žrtvuje moje dete“, reče Se Nedra
potreseno. „Bilo je plača i toliko krvi - toliko mnogo krvi.“ „Čudno“, reče
Zakat. „Ja sam vodio suđenje. Morao sam da osudim nekoliko ljudi. Među
njima se nalazila i osoba do koje mi je mnogo stalo, ali bio sam prinuđen da i
nju osudim.“
„I ja sam imala noćnu moru“, priznade Kadifa.
„Izgleda da smo svi imali košmare“, obratio im se Garion. „Isto mi se
desilo na putu ka Ktol Mišraku. Torak mi je stalno pohodio snove.“ Pogledao
je Siradis i upitao je: „Da li Dete Tame uvek pribegava ovome? Shvatili smo
da se događaji uvek ponavljaju kad se bližimo ovakvom susretu. Da li je i
ovo jedan od tih događaja koji se uvek iznova ponavljaju?“
„Dobro uviđaš, Belgarione Rivanski“, odgovorila je proročica. „Tokom
svih nebrojenih vekova od prvog susreta ti si prvi od sve Dece i Svetlosti i
Tame koji je shvatio da se redosled mora neprekidno ponavljati dok se
razdeljenost ne okonča.“
„Nije baš da mi služi na čast, Siradis“, priznao je. „Koliko mi je jasno,
susreti su postali sve bliži. Najverovatnije sam prvi u istoriji ko je bio Dete
Svetlosti - ili Tame - tokom dva susreta, pa mi je čak i ovako dugo trebalo da
shvatim šta se dešava. Košmari su onda takođe deo obrasca?“
„Tvoja je pretpostavka dovitljiva, Belgarione“, nežno se osmehnula.
„Nažalost, nije tačna. Čini mi se da je šteta zbog tako pametnog zapažanja.“
„Pokušavaš li ti to da se našališ, sveta proročice?“
„Zar bih ja tako nešto uradila, plemeniti Belgarione?“, reče savršeno
imitirajući Keldarovo izvrdavanje.
„Mogo bi je po turu malo“, predložio je Beldin.
„I da zanemarim tu planinu od čoveka što je čuva?“, reče Garion smešeći
se Totu. Začkiljio je. „Nije ti dozvoljeno da nam pomogneš s ovim, je li tako,
Siradis?“, upitao ju je.
Uzdahnula je i odmahnula glavom.
„U redu je, sveta proročice. Mislim da ćemo i sami iznaći nekakav
odgovor.“ Pogledao je Belgarata. „Torak je pokušao da me uplaši s
košmarima i sad, rekao bih, Zandramas isto to radi, osim što ovog puta svima
to radi. Ako ovo nije deo uobičajenih ponavljanja, šta je onda?“
„Momčić polako razvija pronicljivu analitičku pamet, Belgarate“, primeti
Beldin.
„Naravno“, skromno će starac.
„Nemoj da iščašiš rame pokušavajući da se sam potapšeš“, kiselo reče
Beldin. Ustao je i počeo da šparta po sobi. Naboravši čelo utonuo je u misli.
„Ajde ovako“, počeo je, „kao prvo, ovo nije prosto jedno od dosadnih
ponavljanja koja nas prate još od početka, je Y tako?“
„Tako je“, potvrdi Belgarat.
„Kao drugo, otprilike se slično desilo prošlog puta.“ Zagledao se u
Gariona i upitao: „Je l’ tako?“
„Tako je“, odgovori Garion.
„Što je samo dvaput. Dvaput može biti i slučajnost, ali da zasad
pretpostavimo da nije. Znamo da Dete Svetlosti uvek ima saputnike, ali i da
je Dete Tame uvek samo.“
„Tako tvrdi Siradis“, potvrdio je Belgarat.
„Nema nikakvog razloga da nas laže. U redu, ako Dete Svetlosti ima
prijatelje, a Dete Tame je samo, zar to ne bi predstavljalo veliku jednostranu
prednost?“
„Možda.“
„Ali dve strane su uvek bile tako jednakopravne da čak ni bogovi ne
mogu da predvide ishod. Dete Tame upotrebljava nešto da smanji našu
očiglednu prednost. Možda su ovi košmari deo toga.“
Svileni ustade i priđe Garionu. „Od ovakvih rasprava me zaboli glava“,
reče tiho. „Idem malo gore na palubu.“ Napustio je kabinu i, ni iz kakvih
očiglednih razloga, mladi iždžikljali vukpođe za njim.
„Mislim da nekoliko košmara neće mnogo značiti, Beldine“, negodovao je
Belgarat.
„Ali šta ako su košmari samo deo toga, stari vuče?“, upita Poledra. „Ti i
Pol ste oboje bili u Vo Mimbru, a to je bio jedan od ovakvih susreta. Vas
dvoje ste po drugi put saputnici Deteta Svetlosti. Šta se dogodilo u Vo
Mimbru?“
„Pa jesmo i tamo imali noćne more“, popusti Belgarat Beldinu.
„Još nešto“, uporno je zapitkivao patuljak.
„Videli smo stvari koje nisu bile tamo, ali to je moglo da bude i zbog
blizine onoliko Grolima.“
„I?“
 „Svi su poludeli. Nismo ništa mogli da učinimo kako bismo Branda
zaustavili da ne napada Toraka zubima, a u Ktol Mišraku sam Belzedara
živog sahranio pod gomilom kamenja i Pol je htela da ga iskopa kako bi mu
se napila krvi.“
„Oče! Nisam!“pobunila se.
„Stvarno? Bila si vrlo besna tog dana, Pol.“
„Podudara se sa obrascem, stari vuče“, smrknuto će Poledra. „Naša
strana se bori uobičajenim oružjem. Garionov mač možda jeste malo
poseban, ali je i dalje samo mač.“
„Ne bi tako govorila da si bila u Ktol Mišraku“, reče joj suprug. „Bila
sam tamo, Belgarate“, odvratila je.
„Jesi?“
„Naravno. Posmatrala sam skrivena u ruševinama. U svakom slučaju,
Dete Tame ne napada tela, već umove. Eto tako uspeva da sve održava u
ravnoteži.“
„Noćne more, priviđenja i na kraju ludilo“, razmišljala je Polgara naglas.
„Prilično zastrašujuća sredstva ima na raspolaganju. Možda bi joj i uspelo da
nije tako nespretna.“
„Nije mi to najjasnije, Pol“, reče Durnik.
„Bila je nesmotrena“, slegnula je ramenima. „Ako bi samo jedna osoba
imala noćne more, vrlo verovatno bi ih zanemarila i prećutala na ovom
sastanku. Međutim, Zandramas nam je svima poslala košmare. Ovaj razgovor
se ne bi ni desio da nije tako postupila.“
„Lepo je znati da je i ona nesmotrena“, reče Belgarat. „Dakle, sad znamo
da je petljala s našim mozgovima. Najbolji način da pobedimo tu taktiku
jeste da te iste košmare izbacimo iz glave.“ „Kao i da budemo naročito
obazrivi ako odjednom ugledamo stvari koje ne bi trebalo da budu tu“,
dodade Polgara.
Svileni i vuk su se vratili u kabinu. „Jutros je prosto predivno vreme“,
izjavio je radosno i malo se nagnuo da počeše vuka iza ušiju.
„Odlično“, promrmlja suvo Sadi, koji je pažljivo premazivao svoj mali
bodež svežim slojem otrova. Nosio je prsluk od čvrste kože i kožne čizme
koje su dosezale do sredine butina. Dok su još bili u Stis Toru, Sadi im se
učinio, uprkos svojoj vitkosti, pomalo mek i mlitav. Međutim, sad je već
izgledao vitko i snažno. Godinu dana ili više provedenih bez korišćenja
narkotika i uz prinudni teški rad znatno su ga promenili.
„Savršeno je vreme“, obraćao mu se Svileni. „Imamo maglu rano izjutra,
dame i gospodo, fina, vlažna, siva magla, skoro toliko gusta da po njoj
prepešaćimo. Prava sreća za lopova.“ „Prepusti Svilenom da o tome
razmišlja“, nasmešio se Durnik. Kovač je obukao uobičajenu odeću, ali je
svoju sekiru dao Totu, dok je on poneo strašni malj kojim je odagnao demona
Nahaza.
„Proročanstva nas opet vuku za nos“, reče Beldin uzrujano, „ali čini mi se
da smo sinoć doneli pravu odluku. Dobra, gusta magla će nam svakako
omogućiti to šunjanje.“ On je izgledao isto kao i uvek: dronjav, prljav i
veoma ružan.
„Možda samo pokušavaju da pomognu“, predloži Kadifa. Ona ih je sve
zadivila kad je pola sata pre toga ušla u kabinu. Imala je na sebi tesnu kožnu
odeću veoma sličnu onoj kakvu je nadračka plesačica Vela obično nosila.
Bila je to neobično muževna odeća i pomalo poslovna. „Prilično su već
pomogla Zandramas. Možda je sad na nas red da dobijemo pomoć?“
„Da li je upravu?“‚ upitao je Garion onu svest koja je takođe obitavala
u njegovom umu. „Da li ti i tvoja suprotnost za promenu sad. nama
pomažete?‘
„Ne pričaj svašta, Garione. Niko nikome nije pomagao. To je
zabranjeno u ovom delu igre.“
„Odakle se onda stvorila magla?“
„Odakle obično dolazi?“
„Otkud ja znam?“
„Nisam ni mislio da znaš. Pitaj Beldina. On će ti verovatno sve
objasniti. Ta magla je potpuno prirodna.“
„Lizel“, reče Garion, „upravo sam pitao mog prijatelja. Magla nije nastala
nikakvim uplitanjem. Prirodno je nastala od oluje.“
„Baš razočaravajuće“, rekla je.
Se’Nedra je tog jutra ustala s punom namerom da obuče drijadsku tuniku.
Garion je, naime, oštro odbacio tu ideju. Zato je obukla jednostavnu sivu
vunenu suknju bez podsuknje koja bi mogla da je ometa u kretanju.
Očigledno se obukla za borbu. Garion je bio siguran da je sakrila barem
jedan nož u odeći. „Zašto ne krećemo već jednom?“, zahtevala je.
„Zato što je još mrak, mila“, strpljivo objasni Polgara. „Moramo da
sačekamo barem malo svetla.“ Polgara i njena majka obukle su skoro
istovetne obične haljine, Polgara sivu a Poledra smeđu.
„Garione“, pozvala ga je Poledra, „zašto ne bi otišao do trpezarije i
obavestio ih da bismo sad doručkovali? Treba svi nešto da pojedemo pošto
sumnjam da ćemo imati vremena ili čak potrebe za ručkom.“ Poledra je
sedela pored Belgarata i njih dvoje su se skoro nesvesno držali za ruke.
Garion se malo uvredio na njen predlog. Na kraju krajeva, bio je kralj, a ne
posilni. Zatim je shvatio koliko je to zapravo smešna misao bila. Ustao je.
„Ja ću, Garione“, reče Eriond. Mladi plavušan kao da je pročitao
prijateljeve misli. Eriond je nosio istu jednostavnu seljačku odeću braon boje
kao i uvek i ništa što bi poslužilo kao oružje.
Kad je mladić izašao na vrata kabine, Garionu nešto čudno pade na
pamet. Zašto je obraćao toliko pažnje na izgled svojih saputnika? Sve ih je
već i ranije video i većinu jutrošnje garderobe je već toliko puta video da ne
bi trebalo ni da je primeti. A potom je sa užasavajućom sigurnošću shvatio.
Neko od njih će danas umreti, pa ih je sve utiskivao u pamćenje kako bi se
do kraja sećao osobe koja će se žrtvovati. Zagledao se u Zakata. Njegov
prijatelj Malorijac obrijao je svoju kratku bradu. Njegova blago maslinasta
koža više nije bila bledunjava, već potamnela i delovala je zdravo uprkos
jedva primetnoj svetlijoj nijansi na vilici. Imao je na sebi jednostavnu odeću,
veoma sličnu Garionovoj, jer čim budu stupili na sprud, njih dvojica će obući
oklope.
Tot, bezizražajnog lica, bio je obučen kao i uvek - pregača, sandale i ono
neizbeljeno vuneno čebe prebačeno preko jednog ramena. Međutim, nije
poneo svoju tešku toljagu, već je umesto nje položio Durnikovu sekiru preko
kolena.
Proročica iz Kela se nije presvukla. Njena bela odora s kapuljačom je
sjajila, a povez joj je bez nabora pravilno prekrivao oči. Garion se dokono
pitao da li skida povez kad ide na spavanje. Utom mu je na pamet pala
jezovita misao. Šta ako će danas izgubiti upravo Siradis? Ona je sve
žrtvovala da bi obavila svoj zadatak. Neće valjda dvojno proročanstvo biti
tako surovo da zahteva tu poslednju, najvišu žrtvu od te nežne devojke?
Belgarat je, naravno, bio isti. I dalje je nosio raspar čizama, zakrpljene
pantalone i tuniku boje rđe kao i kad se pojavio na Faldorovoj farmi kao
pripovedač, gospodin Vuk. Jedino po čemu se razlikovao od tog dana jeste to
što u ruci nije držao kriglu. Za sinoćnom večerom je, skoro odsutno, prihvatio
jednu s koje je prelivala pivska pena. Poledra mu ju je, isto tako odsutno,
odlučno uzela iz ruke i ispraznila je kroz prozor. Garion je bio uveren da su
se Belgaratovi dani pijančenja naglo priveli kraju. Mada, pomislio je da bi
bilo dobro, za promenu, da ponekad duže razgovara sa dedom kad je starac
potpuno trezan.
Doručkovali su uz jedva pokoju reč, pošto više niko nije imao šta da
kaže. Se’Nedra je po dužnosti nahranila štene, a potom pomalo tužno
pogledala Gariona i rekla: „Staraj se o njemu, molim te.“
Nije bilo svrhe raspravljati se s njom. Pomisao da će sigurno poginuti tog
dana beše tako čvrsto usađena u njen um da je nikakva priča nije mogla
izbrisati. „Bilo bi lepo da ga daš Geranu“, dodala je. „Svaki dečak bi trebalo
da ima psa. Ako se bude brinuo o njemu, naš sin će se naučiti odgovornosti.“
„Ja nikad nisam imao psa“, reče Garion.
„To nije bilo lepo od tebe, tetka Pol“, reče Se'Nedra, slučajno, a možda i
namerno, obrativši joj se familijarno.
„Ne bi imao vremena da se brine o psu, Se’Nedra", odgovorila je
Polgara. „Naš Garion je imao vrlo ispunjen život.“
„Nadajmo se da če se to promeniti kad se ovo završi“, reče Garion.
Nakon što su jeli, kapetan Kreska je ušao u kabinu noseći kartu.
„Nije baš detaljna“, izvinio se. „Kao što već rekoh sinoć, nikad mi nije
pošlo za rukom da izvršim tačna merenja oko tog vrha. Možemo polako da se
primaknemo na nekoliko stotina metara od plaže a onda da nastavimo
čamcem. Ova magla će nam još više otežati, bojim se.“
„Postoji li nekakva plaža na istočnoj strani vrha?“, upita ga Belgarat.
„Vrlo mala“, odgovori Kreska. „Najniža plima bi trebalo ipak malo više
da nam je ogoli.“
„Odlično. Trebaće nam još nešto da se prenese na obalu.“ Belgarat
pokaza prstom na dva poveća platnena džaka sa Garionovim i Zakatovim
oldopima.
„Reći ću ljudima da vam ih ponesu u čamac.“
„Kad možemo da krenemo?“, nestrpljivo će Se'Nedra.
„Za nekih dvadeset minuta, mala gospo.“
„Tako mnogo?“
Klimnuo je. „Osim, naravno, ako ne naterate sunce da ranije grane.“
 Se'Nedra hitro pogleda Belgarata.
„Zaboravi“, reče joj.
„Kapetane“, oglasi se Poledra, „da li bi mogao neko od vaših da se
postara za našeg ljubimca?“ Pokazala je na malog vuka. „Ponekad je previše
ushićen pa ne bismo voleli da u pogrešnom trenutku krene za zavija.“
„Naravno, gospo.“ Kreska očigledno nije proveo dovoljno vremena na
kopnu da prepozna vuka.
Polako približavanje se ispostavilo kao veoma zamorno. Mornari su
podigli sidro i seli za vesla. Nakon nekoliko zamaha bi stali dok bi čovek na
pramcu spuštao olovom otežani konopac kako bi izmerio dubinu.
„Ovo je sporo“, istaknu Svileni tiho dok su svi stajali na palubi, „ali je
barem tiho. Ne znamo ko je na tom grebenu, pa bolje da ih ne
uznemiravamo.“
„Dno se uzdiže, kapetane“, izvesti čovek koji je merio dubinu jedva
čujno. Očigledno spremanje za bitku cele družine istaklo je potrebu za
tišinom glasnije od bilo kojih reči. Mornar je opet ubacio konopac. Nastupilo
je ono prividno beskonačno čekanje dok je brod doplovio preko otežanog
konopca. „Dno se brzo diže, kapetane“, opet se oglasio merač. „Oko čet’ri
metra.“ „Uvlači vesla“, tiho je naredio Kreska. „Zabaci udicu. Dalje ne
idemo.“ Obratio se svom oficiru: „Nakon što se udaljimo sa čamcem, vratite
se nekih sto metara i tu spustite sidro. Zazviždačemo kad se vratimo -
uobičajeni znak. Pa nas navodite.“ „Razumeo, kap’tane.“
„Vidim da ste več radili ovo“, reče Svileni Kreski.
„Tu i tamo“, priznade Kreska.
„Ako danas sve pođe po loju, vi i ja bismo mogli malo da popričamo.
Imam jedan predlog poslovne prirode za koji mislim da bi vas zanimao.“
„Zar samo o tome misliš?“, upita ga Kadifa.
„Propuštene prilike zanavek nestanu, draga moja Lizel“, odgovorio je
gordo.
„Nepopravljiv si.“
„Moglo bi se i tako reći.“
Uljem natopljena kučina postavljena u sidreno oko zaglušila je čegrtanje
lanca dok se teška metalna udica spuštala u tamnu vodu. Garion je više
osećao no što je čuo žuljanje vrhova sidra o stene pod teškim talasima.
„Ajdemo u čamac“, reče Kreska. „Posada će ga spustiti kad se svi
smestimo.“ Pogledao je u njih izvinjavajući se. „Bojim se da ćete morati da
pomognete s veslima, Garione. Previše vas je u čamcu.“
„Svakako, kapetane.“
„Ja ću poći kako bi’ se uverio da ste se bezbedno iskrcali.“ „Kapetane“,
reče tad Belgarat, „kad se nađemo na obali, udaljite se sa brodom. Javićemo
vam kad možete da nas pokupite.“ „Dogovoreno.“
„Ako do sutra ujutro ne vidite nikakav signal, možete se vratiti u Perivor,
jer se mi nećemo vraćati.“
Kreskino lice postade smrtno ozbiljno. „Da li je to što nameravate da
radite na tom sprudu stvarno toliko opasno?“, upitao je.
„Verovatno i opasnije od toga“, reče Svileni. „Svi se svojski trudimo da
ne razmišljamo o tome.“
Bilo je potpuno sablasno dok su veslali po crnoj vodi probijajući se kroz
sivu maglu koja se dizala s teških talasa. Garion se namah priseti one
maglovite noći u Stis Toru kad su prešli Zmijsku reku samo uz pomoć
nepogrešivog osećaja za pravac jednookog ubice Išusa. Dok je veslao,
Garion se dokono pitao šta se desilo sa Išusom.
Posle svakog desetog zamaha kapetan Kreska je kormilareći davao znak
da se stane te je nakrivivši glavu osluškivao zapljuskivanje talasa. „Još
nekoliko stotina metara“, reče tiho. „Ti“, obratio se mornaru za pramcem koji
je držao konopac za merenje, „pazi s tirn olovom. Neću da nalećem na stene.
Zapevaj ako zagrebe dno.“
„Da, kap’tane."
Njihov dugi čamac prikradao se kroz mrak i maglu ka nevidljivoj obali
gde se dugo povlačenje talasa po šljunkovitoj obali oglašavalo tim osobenim
čegrtavim zvukom kad je svaki talas podizao kamenčiće s plaže i pronosio ih
sve do same ivice suvog dela, a onda ih uz tugaljiv i žaloban zvuk povlačio
sve nazad, kao da je večno gladno more oplakivalo svoju nemoć da proguta
sve kopno i čitav svet pretvori u jedan beskrajni okean u kojem bi ogromni
talasi nesmetano mogli da se valjaju do kraja sveta i nazad.
Gusta magla na istočnoj obali poče da jenjava sa sve svetlijom zorom nad
tamnim talasima pokrivenim izmaglicom.
„Još sto metara“, napeto reče Kreska.
„Kad stignemo, kapetane“, obrati mu se Belgarat, „neka vaši ljudi ostanu
u čamcu. Svakako im neće biti dozvoljeno da se iskrcaju pa bolje i da ne
pokušavaju. Odguraćemo vas kad svi izađemo.“
Kreska proguta knedlu i klimnu glavom.
Garion je sad jasnije čuo zapljuskivanje talasa i osetio je smrad morske
travuljine što je bio pokazatelj blizine susreta mora i kopna. Utom, tek pre
nego što je uspeo da kroz maglu razazna tamnu liniju plaže, teški i opasni
talasi se smiriše, a more oko čamca postade ravno poput ogledala.
„Lepo od njih“, istaknu Svileni.
„Ššš!“, ućutka ga Kadifa podigavši prst preko usana. „Osluškujem.“
Kobilica čamca je rapavo zažuljala po šljunkovitom dnu te Durnik iskoči
iz čamca i povuče ga prema obali. Garion i ostali takođe izađoše u do
članaka duboku vodu i odgacaše na suvo. „Videćemo se sutra ujutro,
kapetane“, tiho reče Garion kad je Tot krenuo da ih gura nazad u dublju
vodu. „Nadam se“, dodade.
„Srećno, Garione“, reče Kreska. „Kad se budete vratili na brod, morate
mi ispričati šta je sve ovo bilo.“
„Možda ću tada poželeti da sve zaboravim“, snuždeno će Garion.
„Nećeš ako pobedite“, kapetanov glas dopre do njih iz magle. „Dopada
mi se taj čovek“, reče Svileni. „Ima zdrav, optimističan pogled na život.“
„Hajdemo sa ove otvorene plaže“, pozva ih Belgarat. „Uprkos onome što
je Garionu rekao njegov prijatelj, ja osećam neku prozirnost u ovoj magli.
Mnogo ću se bolje osećati ako se sakrijemo iza nekih stena.“
Durnik i Tot ponesoše dva platnena džaka sa oklopima, a Garion i Zakat
isukaše mačeve i povedoše ih uzbrdo podalje od kamenite plaže. Planina
kojoj su se približavali bila je od mrljavog granita naprslog u neprirodne
blokove. Garion je video dovoljno granita po planinama sveta da bi znao
kako se stena uticajem vremena obično drobi i postaje obla. „Neobično“,
promrmlja Durnik šutnuvši vlažnom čizmom u savršeno isklesanu ivicu
jednog bloka. Spustio je džak i isukao nož. Vrhom je grebao neko vreme po
steni. „Nije granit“, tiho je rekao. „Izgleda kao granit, ali je previše tvrdo.
Ovo je nešto drugo.“
„Možemo se i kasnije pozabaviti time“, reče mu Beldin. „Ajde da nađemo
neki zaklon u slučaju da se ispostavi da su Belgaratove sumnje tačne. Čim se
smestimo, obleteću oko vrha nekoliko puta.“
„Nećeš ništa moći da vidiš“, upozori ga Svileni.
„ Ali ću moći da čujem.“
 „Tamo“, reče Durnik pokazujući maljem. „Izgleda kao da se jedan od
onih blokova odvalio i survao do plaže. Sad je tu prilično prostrano
udubljenje.“
„Poslužiće zasad“, objavi Belgarat. „Beldine, kad se budeš premetao,
uradi to sporo. Siguran sam da se Zandramas iskrcala isto kad i mi, mogla bi
da te čuje.“
„Znam šta treba da radim, Belgarate.“
Udubljenje u stepenastom šiljku bilo je i više nego dovoljno da ih sve
sakrije, te su obazrivo ušli.
„Bajno“, reče Svileni. „Zašto vi ne biste ostali ovde i odmorili se malo?
Beldin će se premetnuti u galeba i razgledati po ostrvu, a ja ću poći malo
napred da nam nađem neku stazu.“
„Budi pažljiv“, reče mu Belgarat.
„Jednog dana ćeš zaboraviti to da mi kažeš, Belgarate, i u tom trenu će se
najverovatnije sve drveće na svetu osušiti.“ Čovečuljak se popeo i, izašavši
iz udubljenja, nestao u magli. „U pravu je, prečesto mu to govoriš“, reče
Beldin Belgaratu. „Svileni je zanesenjak. Mora neko stalno da ga opominje.
Nego, jesi li ti nameravao možda da kreneš ove godine?“ Beldin mu je
odbrusio jednim vrlo nelaskavim epitetom, veoma polako se zamaglio i
odleteo.
„Ćud ti se nije mnogo poboljšala, stari vuče“, reče mu Poledra. „Nisi
valjda mislila da bi mogla?“
„Ne baš, ali uvek mogu da se nadam.“
Uprkos Belgaratovoj slutnji, magla se održala. Nakon pola sata Beldin se
vratio. „Neko se iskrcao na zapadnoj obali“, izvestio je. „Nisam mogao da ih
vidim, ali sam svakako mogao da ih čujem. Angaraci muku muče da tiho
pričaju... Izvini, Zakate, ali tako je.“
„Izdaću carski proglas po kojem će se sledeće tri ili četiri generacije
obavezati da razgovaraju šapatom, ako želiš.“
„Ne mora, Zakate.“ Patuljak se kezio. „Dok god sam na suprotnoj strani
od barem nekih Angaraka, radije bih da ih čujem kada dolaze. Da li se
Keldar vratio?“
„Još nije“, reče Garion.
„Pa, šta radi? Ove kamene gromade su prevelike da bi ih ukrao.“
Utom se Svileni pojavi na ivici udubljenja i doskoči lagano na kameni
pod. „Nećete mi verovati“, izusti.
„Verovatno nećemo“, odvrati Kadifa, „ali ti nemoj da te to omete, već
slobodno reci.“
„Ovaj vrh je delo čovečijih ruku, ili ga je barem nešto napravilo. Ovi
blokovi ga okružuju kao terase, svi su pravilni i glatki. Tako tvore stepenice
do one zaravni na vrhu. Tamo gore se nalaze oltar i ogroman tron.“
„Znači to je to značilo!“, uskliknu Beldin i pucnu prstima. „Belgarate, da
li si ikada čitao Knjigu Torakovu?““
„Mučio sam se s njom u više navrata. Moj staroangarački nije baš
najbolji.“
„Vi govorite staroangarački?“, iznenađeno upita Zakat. „Zabranjen je ovde
u Maloriji. Mislim da je verovatno Torak menjao neke stvari pa nije hteo da
iko sazna za to.“
„Naučio sam ga još pre nego što je nastupila zabrana. Nego, šta si hteo
da kažeš, Beldine?“
„Sećaš li se možda onog odeljka negde na početku - usred sveg onog
hvalisavog trtljanja - kad Torak kaže da se uzverao u visove Korima da se sa
Ulom svađa oko stvaranja sveta?“
„Maglovito.“
„U svakom slučaju, Ul nije hteo da ima ništa s tim, pa je Torak okrenuo
leđa svom ocu, sišao, okupio Angarake i poveo ih nazad do Korima. Rekao
im je šta im je namenio i tad su u pravom angaračkom maniru svi pali ničice i
krenuli da se kolju međusobno nudeći se kao žrtve. U tom delu se spominje
reč ’Halagačak’. Ona znači ’hrarri ili tako nešto. Mislio sam da je Torak
pričao figurativno, ali nije. Ovaj vrh je taj hram. Oltar to manje-više
potvrđuje, a sa ovih terasa su Angaraci gledali dok su Grolimi žrtvovali ljude
njihovom bogu. Ako sam u pravu, ovo je takođe mesto gde se Torak obratio
svom ocu. Bez obzira na to šta mislite o prikanu spaljenog lica, ovo je jedno
od najsvetijih mesta na svetu.“
„Stalno spominješ Torakovog oca“, reče Zakat zbunjeno. „Nisam znao da
bogovi imaju očeve.“
„Naravno da imaju“, gordo će Se'Nedra. „To svako zna.“
„Ja nisam znao.“
„Ul je njihov otac“, rekla je namerno uzgređno.
„Zar on nije bog Ulga?“
 „Nije po svom izboru“, reče mu Belgarat. „Gorim ga je svojevremeno
manje-više silom naterao.“
„Kako može neko silom da tera boga na nešto?“
„Obazrivo“, reče Beldin. „Veoma, veoma obazrivo.“
„Srela sam Ula“, bezrazložno dodade Se’Nedra. „Dopadam mu se.“
„Ona je ponekad vrlo dosadna, zar ne?“, reče Zakat Garionu.
„Ah, primetio si.“
„Baš me briga ako vam se ne dopadam“, reče i zabaci kovrdžavu kosu,
„baš me briga za obojicu. Dok god se bogovima dopada devojka, neće joj ni
dlaka s glave faliti.“
Garion se u tom trenutku malo ponadao. Ako je Se'Nedra voljna da se
šegači s njima, to bi bio dobar pokazatelj da i nije toliko ozbiljno shvatala
pomisli o skorom stradanju. Doduše, on bi ipak voleo da joj oduzme nož.
„Da li si tokom svojih čudesnih istraživanja možda našao onu pećinu?“
upita Belgarat Svilenog. „Manje-više sam bio ubeđen da si zbog toga izašao
da se šunjaš u magli.“
„Pećinu? A, da, eno je sa severne strane. Ima nekakav amfiteatar ispred
nje. Skoro je tačno posred te strane vrha. To sam saznao u prvih deset
minuta.“
Belgarat je samo zurio u njega.
„Mada, to i nije prava pećina“, dodade Svileni. „Možda postoji neka
pećina unutar same planine, ali taj otvor mi više liči na dovratak. Ima stubove
s obe strane i poznato nam lice iznad gornje grede.“
„Torakovo?“, upita Garion predosećajući odgovor.
„A čije drugo?“
„Bolje onda da krenemo“ predloži Durnik. „Ako je Zandramas već na
ostrvu...“ Raširio je ruke.
„Šta onda?“, upita Beldin.
Svi su se zagledali u nakaznog malog grbavca.
„Zandramas ne može da uđe u pećinu pre nego što stignemo tamo, zar
ne?“, pitao je Siradis.
„Ne, Beldine“, odgovorila je. „To je zabranjeno.“
„Odlično. Onda neka čeka malo. Siguran sam da će joj neizvesnost
prijati. Da li se iko od vas setio da ponese nešto za jelo? Možda moram da
budem galeb, ali ne moram da jedem sirovu ribu.“
 Dvadeset drugo poglavlje

Čekali su skoro sat vremena dok Beldin nije odlučio da je Zandramas

najverovatnije dostigla tačku ključanja. Garion i Zakat su iskoristili zastoj da
se odenu u oklope. „Idem ja da razgledam“, konačno reče patuljak. Polako je
promenio obličje u galeba i odleteo u maglu. Kad se vratio, zlobno se
cerekao. „Nikad dosad nisam čuo ženu s tako poganim jezikom", reče. „Ova
bi i tebe posramila.“
„Šta radi?“, upitao ga je Belgarat.
„Eno je džedži ispred ulaza u pećinu, odnosno vrata, ili kako već hoćeš
da to nazoveš. Imala je četrdesetak Grolima oko sebe.“ „Četrdeset?“,
povika Garion. Obratio se Siradis: „Zar nisi rekla da će nas biti jednak broj?“
„Zar ti ne vrediš najmanje za petoricu, Belgarione?“, upita jednostavno.
„Pa, sad...“
„Čekaj, ti reče da je imala“, istaknu Belgarat svom bratu. „Smatram da je
naša prijateljica zvezdaste kože naterala nekoliko njih da se probiju kroz ono
što joj ne dozvoljava da uđe, šta god to bilo. Nisam siguran da li im je
presudila sila koja brani vrata ili je jednostavno Zandramas izgubila strpljenje
kad su podbacili. Trenutno ih je petoro sigurno mrtvo, a Zandramas skakuće
okolo izmišljajući nove psovke. Samo da znate, svi njeni Grolimi imaju
grimiznu postavu u kapuljačama.“
„Znači, čarobnjaci“, turobno će Polgara.
„Grolimska magija i nije toliko prefmjena“, Beldin slegnu ramenima.
„Jesi li zapazio da li joj isijavaju ona svetla kroz kožu?“, upita Garion.
„O, i te kako. Lice joj je kao poljana puna svitaca po letnjoj noći. A
video sam još nešto. Onaj albatros je tamo. Pozdravili smo se, ali nismo
zastali da popričamo.“
„Šta je radio?“, upita Svileni sumnjičavo.
„Samo je lebdeo. Znaš kakvi su albatrosi. Mislim da ne pomeraju krila
češće od jednom nedeljno. Magla malo popušta. Možemo da izađemo i
popnemo se na jednu od ovih terasa iznad amfiteatra i lepo sačekamo da
magla prođe. Skupina mračnih prilika koje izranjaju iz magle svakako bi je
zatekla, zar ne mislite tako?“
„Da li si video moju bebu?“, upitala je Se’Nedra, a srce joj se popelo u
grlo.
„Teško da je još beba, malena. Već je velik momčić sa zlatnim loknicama
kakve je Eriond imao. Koliko sam video, nije mnogo srećan zbog društva u
kojem se nalazi, a sudeći po izrazu lica, ima da poraste u momka prgave
naravi kao i ostali iz porodice. Garion bi već mogao da ode tamo i preda mu
mač, a mi onda da se izvalimo i gledamo kako nas rešava muka.“
„Radije bih da ne ubija ljude pre nego što izgubi mlečne zube“, odbrusi
Garion. „Ima li još nekog gore?“
„Sudeći po opisu njegove žene, u skupini se nalazi i nadvojvoda Otrat.
Nosi jeftinu krunu i nekakve pohabane kraljevske dronjke. Oči mu baš i ne
sijaju zavidnom pameću.“
„Njega ostavite meni“, zareža Zakat. „Nikad ranije nisam imao prilike da
se za veleizdaju lično pobrinem.“
„Njegova žena će ti biti večno zahvalna“, iskezio se Beldin. „Možda će
čak odlučiti da otputuje u Mal Zet da ti se lično zahvali - između ostalog.
Ona je bujna ženska, Zakate. Savetujem ti da se dobrano odmoriš.“
„Ne zanima me kuda je skrenuo ovaj razgovor“, odbrusi Siradis. „Dan
odmiče. Krenimo.“
„Sve što poželiš, srce malo“, isceri se Beldin.
Uprkos svemu, Siradis mu je uzvratila osmehom.
Nanovo su svi pričali šaljivo i razmetljivo. Primicali su se najverovatnije
najvažnijem događaju svih vremena, a nalaženje oduška je prirodno ljudsko
obeležje.
Svileni ih je poveo iz udubljenja. Njegove meke čizme nisu pravile
nikakav zvuk na vlažnom kamenju, ali Garion i Zakat su morali da se kreću
pažljivije kako im oklop ne bi zveckao. Svaka od kamenih terasa što su se
stepenasto penjale pod oštrim uglom beše visoka oko tri metra i na pravilnim
razmacima nalazile su se stepenice koje su vodile s jedne terase na drugu.
Svileni ih je vodio tri nivoa uzbrdo, a potom krenuo da kruži oko zarubljene
piramide. Kad su dosegli severoistočni ugao, on zastade. „Sad moramo biti
veoma tihi“, šapnuo je. „Nalazimo se na samo stotinak metara od amfiteatra.
Neću da nas neki oštrouhi Grolim čuje.“
Sunjali su se oko ćoška i narednih nekoliko minuta obazrivo nastavili duž
severne strane. Utom je Svileni stao i nagnuo se preko ivice da proviri dole
kroz maglu. „To je to“, šapnuo je. „ Amfiteatar je četvrtast usek u liticu.
Kreće od obale pa sve do vratnica, ili kako god ih već nazvali. Ako gvirnete
preko ivice, videćete da se terase pod nama prekidaju tamo malo dalje.
Amfiteatar je tačno ispod nas. Upravo se nalazimo na sto metara od
Zandramas.“
Garion proviri dole u maglu skoro pomislivši da je činom volje razveje
kako bi video lice svog neprijatelja.
„Smiri se“, šapnu mu Beldin. „Uskoro će i do toga doći. Nemoj da joj
upropastiš iznenađenje.“
Isprekidani, grubi i grleni, glasovi Grolima dopreše do njih iz magle. Kao
da ih je magla prigušivala i stoga Garion nije mogao da razazna nijednu reč,
mada nije ni morao.
Čekali su.
Sunce je već granulo nad istočnim obzorjem. Bledi disk je bio jedva
vidljiv kroz maglu i oblake koji su još ostali nakon oluje. Magla je najzad
počela da se kovitla i uvija. Postepeno se slojevi nad njima razvedriše te je
Garion najzad ugledao nebo. Debeli pokrov niskih tamnih oblaka obavio je
sprud, ali se prostirao samo nekoliko liga prema istoku, tako da je sunce, još
nisko na istočnom obzorju, prosijalo ispod oblaka i oblilo ih ljutitom,
crvenkastom bojom. Izgledalo je kao da se nebo zapalilo.
„Žive boje“, promrmlja Sadi napeto prebacujući otrovni bodež iz jedne
ruke u drugu. Spustio je svoju torbu od crvene kože, izvadio iz nje zemljanu
posudu, skinuo poklopac i položio je postrance. „Sigurno ima miševa na
ovom sprudu“, reče, „ili jaja morskih ptica. Zit i njeni mladi će biti zbrinuti.“
Potom se ispravio i pažljivo zaturio jednu vrećicu iz torbe pravo u džep
tunike. „Za svaki slučaj“, šapatom je ponudio objašnjenje.
Magla se sad prostirala pod njima poput bisernosivog okeana u senci
piramide. Garion je začuo neobični, tugaljiv krik te je podigao pogled.
Albatros je nepomičnih krila lebdeo nad maglom. Garion je napeto zurio dole
u neprozirnu maglu skoro nesvesno skidajući kožnu presvlaku sa drške svog
mača. Kugla je blago sijala, ali nije bila plava, već gnevnocrvena, skoro
istovetna boji neba u plamenu.
„Imamo potvrdu, stari vuče“, Poledra se obratila svom suprugu. „Sardion
je u toj pećini.“
Belgarat samo zagunđa. Njegova srebrna kosa i brada postale su
crvenkaste od svetlosti oblaka.
Magla pod njima poče da se meškolji - površina joj je nalikovala
uzburkanom moru. Još se malo istanjila. Garion je video senovita obličja pod
sobom. Bila su zamagljena, neodređena i tamna. Uskoro se magla svela na
izmaglicu.
„Sveta čarobnice!“ povika Grolim od straha. „Pogledajte!“ Zakukuljena
osoba u sjajnocrnoj satenskoj odori okrenu se i Garion se zagleda pravo u
lice Deteta Tame. Više puta je čuo opise svetala pod njenom kožom, ali
nikakav opis nije mogao da ga pripremi za ono što je upravo video.
Svetlucanje na njenom licu nije bilo nepokretno, već joj je nemirno jurcalo
pod kožom. U senci starostavne piramide njeno obličje je bilo tamno, skoro
nevidljivo, ali zbog roja svetala izgledala je, kako je to tajnovitim rečima
Ašabinskih proročanstava opisano, kao da se „cela zvezdana vaseljena“ krila
u njenom telu.
Iza sebe je začuo Se’Nedrin oštar siktaj. Osvrnuo se i ugledao svoju malu
kraljicu kako s nožem u ruci i očima užarenim od mržnje hita ka stepenicama
što su se spuštale do amfiteatra. Polgara i Kadifa su očigledno bile svesne
njenih očajničkih namera, te su je hitro zaustavile i razoružale.
Utom je Poledra stupila do ivice terase i jasnim glasom izgovorila:
„Najzad je kucnuo čas, Zandramas.“
„Već sam čekala kad ćeš se pridružiti svojim prijateljima, Poledra“, oglasi
se Zandramas izazivajući je. „Brinula sam da se nisi možda izgubila. Pošto je
sad i to završeno, možemo nastaviti kako dolikuje.“
„Malo si odocnila sa brigom za ono šta dolikuje, Zandramas“, uzvrati
Poledra, „ali nema veze. Kao što je predskazano, svi smo stigli na
predodređeno mesto u predodređeno vreme. Hoćemo li ostaviti po strani sve
besmislice i poći unutra? Svemir verovatno postaje nestrpljiv.“
„Nećemo još, Poledra“, odgovori Zandramas bezizražajno.
„Kako si samo zamorna“, razočarano će Belgaratova supruga. „Grdna ti je
to mana, Zandramas. Čak i kad je očigledno da nešto ne ide, ti moraš da
navaljuješ. Već si uvijala i zavijala i pokušala da izbegneš ovaj susret, a sve
ti je zalud. Štaviše, sva tvoja izvrdavanja su te samo brže dovela do ovog
mesta. Zar ne misliš da je došlo vreme da batališ svoje zanimacije i časno
prihvatiš što sledi?“
„Ne mislim tako, Poledra.“
Poledra uzdahnu. „U redu, Zandramas“, reče pomirljivo, „kako želiš.“
Rukom je pokazala na Gariona. „Pošto si toliko tvrdoglava, pozivam
bogoubicu.“
Namerno sporo, Garion podiže ruku preko ramena i zgrabi dršku svog
mača. Začuo se besni siktaj dok ga je izvlačio iz kanija. Mač je već plamteo
plavom vatrom. Garionov um je bio potpuno miran. Sve sumnje i strahovi
iščileše, isto kao što je bilo u Ktol Mišraku, i utom ga čitavog prože duh
Deteta Svetlosti. Obema rukama je ščepao dršku mača i polako ga podigao
uprevši plamteću oštricu u crvene oblake. „Ovo je tvoja sudba, Zandramas!“,
urlao je užasnim glasom dok su mu drevne reči same navirale s usana.
„To ćemo tek videti, Belgarione.“ Prkosno je odbrusila, ali u glasu joj se
primetilo još nešto. „Ne saznaje se sudbina tako lako.“ Mahnula je rukom
pozvavši Grolime da je okruže i potom svi grubim glasom zapojaše na
drevnom i užasnom jeziku.
„Nazad svi!“, oštro upozori Polgara i zatim sa svojim roditeljima i
Beldinom istupi na ivicu terase.
U samom uglu Garionovog vidnog polja blago trepereći pojavi se
mastiljava senka i on oseti neobični tračak užasa. „Pazite se“, tiho je
upozorio prijatelje. „Mislim da je počela s nekom od onih iluzija koje smo
spominjali sinoć.“ Zatim je osetio silovit talas i začuo prodornu riku. Talas
potpune tame pohrlio je iz pruženih ruku Grolima oko Zandramas, ali se
razbio u crne krhotine koje su šištale i jurcale oko amfiteatra poput
preplašenih miševa kad ga je četvoro čarobnjaka skoro prezrivo raznelo
jednom jedinom istovremeno izgovorenom rečju. Nekoliko Grolima se grčeći
srušilo na kameni pod a većina ostalih prebledelih lica ustuknu.
Beldin se zločesto zacereka. „Možda bi nanovo da probaš s time,
dušce?“, začikivao je Zandramas. „Ako si tako nešto naumila, bolje da si
dovela više Grolima. Mnogo brzo ti se iscrpljuju, kol’ko vidim.“
„Voleo bih da to ne radiš“, dobaci mu Belgarat.
„Kladim se da i ona tako misli. Preterano je ozbiljna, a pokoji podsmeh
tu i tamo uvek izbaci iz takta takve kao što je ona.“ Lice joj je ostalo mirno
kad je na Beldina bacila vatrenu kugiu, ali on ju je oterao kao da se radi o
običnoj dosadnoj muvi.
Garion je iznenada shvatio. Onaj prvi talas tame i ova vatrena kugla nisu
bili ništa ozbiljno. Njima je samo odvratila pažnju od one senke na samoj
ivici vidokruga.
Čarobnica iz Daršive se iedeno osmehnu. „Ne marf, slegnula je
ramenima. „Samo sam te isprobavala, mali moj šaljivi grbavče. Samo se ti
smej, Beldine. Obožavam kad ljudi umiru srećni.“ „Pravo zboriš“, pristade
on. „Nasmej se i ti malo, dušce, i deder razgiedaj oko sebe. Oprosti se i od
sunca pride, jer reko bi’ da ga uskoro više nećeš videti.“
„Jesu li sve te pretnje zaista neophodne?“, negodujući upita Belgarat.
„Takav je običaj“, odvrati Beldin. „Uvrede i hvaiisanje su uobičajeni
uvod u mnogo ozbiljnije rabote. Osim toga, ona je počela.“ Pogledao je
naniže k njenim Grolimima koji su preteći krenuli napred. „Sudim da je
vreme. Hoćemo li i mi dole pa da spremimo veliki kazan grolimskog
paprikaša? Ja volim kad su natanko iseckani.“ Pružio je ruku i pucnuo
prstima, na šta je odmah obuhvatio dršku zakrivljenog ulškog noža.
Sa Garionom napred, pošli su da silaze, dok su Grolimi s raznim oružjem
u rukama pojurili do dna stepenica.
„Ostani pozadi!“, odbrusi Svileni Kadifi, koja im se odlučno pridružila
umešno držeći bodež u niskom položaju.
„Neću“, odbrusila je. „Ja štitim svoja ulaganja.“
„Kakva sad ulaganja?“
„O tome ćemo kasnije. Nemam sad vremena.“
Grolim koji je predvodio napad beše ogroman čovek, skoro Totove
visine. Pogleda ispunjenog ludilom, vitlao je velikom sekirom. Kad se
primakao na oko dva metra od Gariona, Sadi se našao rame uz rame s
rivanskim kraljem i bacio pregršt praška neobične boje pravo Grolimu u lice.
Grolim je zatresao glavom i mahnito brisao oči. Zatim je kinuo. A onda mu
se oči ispuniše užasom, ispustio je sekiru, okrenuo se i pojurio niz stepenice
usput obarajući svoje saborce. Kad je stupio na pod amfiteatra, nije zastao,
već je nastavio da beži ka moru. Zatrčao se i, našavši se u vodi do pojasa,
skliznuo je sa ivice terase skrivene pod površinom. Nije im izgledalo kao da
zna da pliva.
„Mislio sam da ti je nestalo tog praha“, reče Svileni Sadiju i široko
zamahnuvši baci bodež. Jedan Grolim se zatetura nazad i, mašivši se za
bodež koji mu je štrčao iz grudi, izgubi oslonac te pade unazad niz stepenište
teško se ugruvavši.
„Uvek čuvam malo za nepredviđene okolnosti“, odgovori Sadi. Sagnuo se
izbegavši zamah mačem i odatle vešto zasekao Grolima po stomaku svojim
otrovnim nožem. Grolim se ukočio i potom sručio postrance sa stepenica.
Nekoliko njih u crnim odorama nastojalo je da ih iznenadi otpozadi te su se
penjali po gruboj litici stepeništa. Kadifa je kleknula i hladnokrvno zabila
bodež u lice Grolima koji je taman dosegao vrh. Uz prodoran krik uhvatio se
za lice i pao unazad usput srušivši nekolicinu svojih saboraca s litice.
Potom je plava Dreznijka poleteia na drugu stranu stepeništa i izvukla
svoj svileni konac. Umešno ga je obavila oko vrata Grolima koji se upravo
uzverao na stepenice. Provukla se ispod njegovih ruku, okrenula se dok se
nisu našli leđa o leđa i odjednom se nagnula napred. Stopala bespomoćnog
Grolima podigoše se sa stepenica dok je obema rukama grabio po koncu oko
vrata. Uzalud je šutirao nogama po vazduhu još nekoliko trenutaka - lice mu
je pomodrelo i telo mu se oklembesilo. Kadifa se ispravila, odvila konac i
snažno šutnula nepokretno telo sa ivice.
Durnik i Tot su zauzeli položaje pored Gariona i Zakata, te su njih
četvorica neumoljivo napredovali nadole, stepenik po stepenik, presecajući i
slamajući prilike u crnim odorama što su hitale pravo na njih. Durnikov malj
bio je samo neznatno manje delotvoran od mača rivanskog kralja. Grolimi su
padali pred njihovim nezaustavljivim napadom. Tot je neprestano vitlao
Durnikovom sekirom, lica bezizražajnog poput čoveka koji obara stablo.
Zakat je bio vrsni mačevalac, te je pravio finte i blokirao protivnike svojim
golemim i skoro bestežinskim mačem. Njegovi ubodi su bili hitri i mahom
kobni. Stepenice ispod užasavajuće četvorke uskoro postadoše crvene od
krvi i pretrpane presamićenim telima.
„Pazite gde stajete“, upozorio ih je Durnik kad je još jednom Grolimu
smrskao lobanju. „Stepenice su klizave.“
Garion je narednom Grolimu odrubio glavu. Otkotrljala se niz stepenice
poput dečije lopte dok je telo polako padalo u stranu niz liticu. Garion se na
tren osvrnuo preko ramena. Belgarat i Beldin su se pridružili Kadifi da joj
pomognu u odbijanju napadača koji su se uzverali na stepenište sa strane.
Beldin je očito zlobno uživao u zabadanju zakrivljenog noža u oči Grolima, a
potom je hitrim okretom i čupanjem izvukao poveće komade mozga. Belgarat
je zadenuo palce za pojas i mirno čekao. Kad god bi se Grolimova glava
pojavila iznad ivice stepeništa, starac bi samo zamahnuo nogom i šutnuo
Torakovog sveštenika pravo u lice. Pošto je to bio pad od deset metara na
kamenom popločani amfiteatar, malo je nesrećnih Grolima pokušalo da se
penje po drugi put.
Kad su stigli do dna stepeništa, jedva da je ostalo živih Grolima. Sa
ustaljenom promišljenošću, Sadi je pojurio jednom stranom stepenica, a
potom i drugom, hladnokrvno zabadajući svoj otrovni bodež u tela Grolima
koji su popadali na pod amfiteatra. Bilo je tu i nepomičnih tela, ali i ječećih
ranjenika.
Zandramas je delovala kao da ju je zaprepastilo surovo nasilje njenih
neprijatelja. Međutim, ostala je na mestu i sve ih je posmatrala s prezrivim
prkosom. Iza nje je muškarac u prilično iznošenoj kraljevskoj odori i s
jeftinom krunom na glavi zinuo od užasa. Njegovo lice je podsećalo na
Zakatovo, pa je Garion pomislio da je to nadvojvoda Otrat. I tad, napokon,
Garion ugleda svog malog sina. Izbegavao je da pogleda u dečačića tokom
krvavog silaska pošto nije bio siguran kako će odreagovati u trenutku kad mu
je bilo bitno da ostane usredsređen. Kao što je Beldin rekao, Geran više nije
bio beba. Zlataste kovrdže davale su njegovom licu mekoću, ali u njegovim
očima nije bilo nikakve blagosti kad je uzvratio ocu pogled. Geran je očito
bio obuzet mržnjom prema ženi koja ga je čvrsto držala za ruku.
Garion je teška srca i smrtno ozbiljan primakao svoj mač viziru u znak
pozdrava i Geran je sa istovetnom ozbiljnošću podigao slobodnu ruku da
otpozdravi.
Utom je kralj Rive nepokolebljivo krenuo napred, zastavši na tren da
nogom skloni grolimsku glavu s puta. Nesigurnost koju je osetio onomad u
Dal Perivoru sad je potpuno nestala. Zandramas je stajala na samo nekoliko
metara od njega, a činjenica da je žena više mu nije bila važna. Podigao je
svoj plameni mač i nastavio k njoj.
Treperava senka na samoj ivici njegovog vidnog polja postade tamnija i
kako mu se osećaj užasa povećavao on oklevaše. Koliko god da se trudio,
nije mogao da se osvesti. Hrabrost ga je napustila.
Isprva nejasna, senka se sad slivala u veliko odurno lice iza čarobnice u
crnom. Oči na tom licu behu bezdušno prazne, a usta su visila otvorena - bio
je to izraz nekog ko pati od neizrecivog gubitka, nekog ko je uronjen u užas
van mogućnosti poimanja u svetu svetla i slave. Taj gubitak nije, naime,
izražavao potrebu za saosećanjem i nežnošću, već je nagoveštavao
neumoljivu potrebu odvratnog bića da nalazi druge s kojima bi podelilo svoju
patnju.
„Pogledaj kralja pakla!“, likujući povika Zandramas. „Bežite sad i
proživite još koji tren pre nego što vas sve odvuče u večnu tminu, večni
oganj i večno beznađe.“
Garion je stao. Nije mogao dalje u susret tom krajnjem užasu. Utom mu
iz sećanja ispliva nečiji glas, a sa glasom se pojavi i prizor. Pričinilo mu se
da stoji nasred vlažne čistine u nekakvoj šumi. Sitna kiša rosila je iz teškog,
noćnog neba, a lišće pod nogama beše mokro i natopljeno. Neuznemireni
Eriond im se svima obraćao. Garion je shvatio da je to bilo odmah nakon
njihovog prvog susreta sa Zandramas, koja je tad preuzela obličje zmaja kako
bi ih napala. „ Ali vatra nije bila prava“, objašnjavao je mladić. „Zar niko nije
znao za to?“ Izgledao je zbunjeno pošto ga nisu razumeli. „Bila je samo
iluzija. To je zapravo i sve što je zlo - samo privid. Žao mi je ako ste se
zabrinuli, ali nisam imao vremena da objašnjavam.“
To je suština, shvatio je Garion. Halucinacije su proizvod poremećenosti;
iluzije nisu. Nije ludeo. Lice kralja pakla nije bilo stvarnije od iiuzije Arel
koju je Se’Nedra srela u šumi južno od Kela. Jedino oružje kojim je Dete
Tame moglo da parira Detetu Svetlosti bilo je stvaranje iluzija, neprimetnih
varki koje utiču na um. Moćno je to oružje, ali veoma krhko. Jedan zrak
svetlosti mogao bi da ga skrši. Ponovo je krenuo k njoj.
„Garione“, vrisnu Svileni.
„Ne obraćaj pažnju na lice“, reče Garion. „Nije stvarno. Zandramas
pokušava da nas preplaši kako bismo izgubili razum. Nema tu nikakvog lica.
Nema u sebi stvarnosti ni koliko je ima obična senka.“
Zandramas je ustuknula i ogromno lice iza nje zatreperi i nestade. Oči su
joj sevale na sve strane, ali Garion opazi da su se ipak zadržavale na
vratnicama koje su vodile u pećinu. Nije morao ni da pogleda, Garion je
znao da nečeg ima u toj pećini - nečeg što je predstavljalo Zandramasinu
zadnju liniju odbrane. Utom, očigledno se ne zabrinuvši zbog uništenja oružja
koje je uvek tako dobro koristilo Detetu Tame, ona hitro mahnu preostalim
Grolimima.
 „Ne.“ Bio je to mek, jasan glas proročice iz Kela. „Neću to dozvoliti.
Ovo se mora okončati izborom, a ne bezumnim ubijanjem. Spusti mač,
Belgarione Rivanski, a ti, Zandramas od Daršive, opozovi svoje sledbenike.“
Garion oseti da su mu se noge najednom zgrčile i da ne može ni da
korakne. Bolno se osvrnuo. Ugledao je Siradis kako silazi niz stepenice.
Vodio ju je Eriond, a odmah za njom dolazile su tetka Pol, Poledra i rivanska
kraljica.
„Ovaj vaš zajednički zadatak“, nastavila je Siradis horskim glasom koji je
odjekivao, „nije da se međusobno uništavate, jer ako se desi tako nešto,
zadatak će ostati nedovršen i, sledstveno tome, ja neću moći svoj da obavim.
Zbog toga, sve što jeste, sve što je bilo i sve što tek treba da se desi zanavek
će nestati. Skloni mač, Belgarione, a ti, Zandramas, opozovi svoje Grolime.
Hajdemo sad svi na mesto koje više ne postoji da svako donese svoju
odluku. Svemir postaje nestrpljiv zbog našeg zadržavanja.“
Garion je sa žaljenjem vratio mač u korice, ali čarobnica iz Daršive
začkilji ka proročici. „Ubijte je“, naredila je Grolimima jezivo hladnim
glasom. „Ubijte slepu dalsku vešticu u ime novog boga Angaraka.“
Preostali Grolimi su lica ispunjenih verskim zanosom krenuli ka podnožju
stepenica. Eriond uzdahnu i odlučno iskorači kako bi se isprečio između njih
i Siradis.
„To neče biti neophodno, nosioče kugle“, obrati mu se Siradis. Neznatno
je pognula glavu i horski glas se pojača u krešendo. Grolimi su ustuknuli i
potom krenuli da pipaju okolo zureći nevidećim očima po okolini okupanoj
dnevnim svetlom.
„To je ona ista začaranost“, šapnu Zakat, „ista kao ona što okružuje Kel.
Oslepeli su.“
Međutim, ovog puta Grolimi u svojoj slepoći nisu videli prikazu božjeg
lica koju je video stari Torakov sveštenik kojeg su sreli u pastirskom logoru
iznad Kela, već nešto sasvim drugačije. Čarolija je izgleda mogla dvostruko
da deluje. Grolimi su prvo povikali od iznenađenja, a potom od straha. Zatim
su povici prerasli u vriske, nakon čega su se okretali i saplitali jedni o druge
i čak četvoronoške batrgali u nadi da će pobeći od onoga što su videli. Slepo
su grabili ka vodi, očito u nameri da krenu stopama ogromnog Grolima kome
je Sadi bacio čudni prašak u lice. Ušli su u sad već nežno talasavo more i,
jedan po jedan, zakoračili u duboku vodu.
 Nekolicina je umela da pliva, ali ih nije bilo mnogo. Oni koji su znali
plivali su očajnički ka pučini i neizbežnoj smrti. Oni koji nisu umeli, potonuli
su pod površinom - njihove molećive ruke pružale su se čak i kad su im
glave nestale. Stubovi vazdušnih mehura uzdizali su se do površine tamne
vode još nekoliko trenutaka, a zatim su i oni nestali.
Albatros je nepomičnih krila odjezdio do njih, a zatim se vratio da preleće
iznad amfiteatra.
 Dvadeset treće poglavlje

„Sada si, kao što ti je odavno predodređeno da budeš, opet sama, Dete
Tame“, strogo reče Siradis.
„Oni koji su bili sa mnom nisu važni, Siradis“, ravnodušno će Zandramas.
„Poslužili su svrsi i više mi ne trebaju.“
„Da li si sad spremna da uđeš kroz vratnice u mesto koje više ne postoji i
onde pred Sardionom da doneseš odluku?“
„Naravno, sveta proročice“, povinova se Zandramas uz zaprepašćujuću
blagost. „Rado ću rame uz rame sa Detetom Svetlosti ući u Torakov hram.“
„Pazi se, Garione“, šapnu Svileni. „Nešto tu nije u redu. Naumila je
nešto.“
Ali Siradis je takođe otkrila podvalu. „Tvoje iznenadno prihvatanje me
zbunjuje, Zandramas“, obratila joj se. „Zalud si nastojala prošlih meseci da
izbegneš ovaj susret, a sad bi rado da pojuriš u pećinu. Zbog čega si
promenila mišljenje? Da li neka nevidljiva opasnost vreba u onoj špilji?
Nastojiš li i dalje da namamiš Dete Svetlosti u njegovu propast s namerom
da time izbegneš neminovnost izbora?“
„Odgovor na tvoje pitanje, slepa veštice, leži s one strane vratnica“, grubo
odgovori Zandramas. Okrenu svoje svetlucavo lice ka Garionu i obrati mu
se: „Veliki bogoubica je svakako neustrašiv. Ili je taj što Toraka ubi
najednom postao sramežljiv i plašljiv? Kakvu pretnju ja kao obična žena
predstavljam najsiinijem ratniku na ovome svetu? Hajde da zajedno istražimo
ovu pećinu. Poverljivo predajem moju bezbednost u tvoje ruke, Belgarione."
„Neće biti tako, Zandramas“, objavi kelska proročica. „Prekasno je sad
za laži i obmane. Samo će te izbor sada osloboditi.“ Zastala je i nakratko
pognula glavu. Nanovo je Garion začuo ono horsko mrmljanje. „Ah“,
napokon se oglasila, „sad smo razumeli. Odlomak u Knjizi nebesa beše
nejasan, ali sad smo ga shvatili.“ Okrenula se prema vratnicama. „Iziđi,
gospodaru demona. Ne vrebaj u tami očekujući plen, već iziđi da te vidimo.“
„Ne!“, promuklo je kriknula Zandramas.
Ali beše prekasno. Nevoljno, skoro kao da ga izvlače, izmrcvareni i
polusakati zmaj išepa iz pećine ričući i bljujući vatru i dim.
„Neće valjda opet“, zakuka Zakat.
Garion, međutim, ugleda više od običnog zmaja. Maltene isto kao i u
snegom prekrivenoj šumi izvan Val Alorna, gde je video prizor Baraka u
obličju strašnog medveda koji je hrlio da ga spase nakon što je Garion, tad
tek dečak od četrnaest godina, proburazio vepra, tako je sad video obličje
gospodara demona Mordže u vidu zmaja. Mordža, zakleti neprijatelj Nahaza,
demona koji je vrištećeg Urvona odneo u večnu jamu pakla. Mordža, koji je
sa šest zmijolikih ruku vitlao silnim mačem - mačem koji je Garion vrlo
dobro poznavao. Gospodar demona, obavijen obličjem zmaja, istupi napred
svojim čudovišnim nogama noseći Ktrek Goru, Torakov strašni mač senki.
Gorući oblaci nad njima sevnuše munjom kad je ogavno udvojena zver
nasrnula na njih. „Razmaknite se!“, povikao je Garion. „Svileni! Reci im šta
da rade!“ Duboko je udahnuo kad su se silovite munje stuštile iz
uskovitlanog crvenog neba pravo u piramidu s terasama uz prodornu
grmljavinu. „Hajdemo!“ , viknuo je Garion Zakatu dok je ponovo izvlačio
mač Gvozdene Ruke. Ali utom zastade zatečen. Mirno kao da korača po
livadi, Poledra je prišla ogavnom čudovištu. „Gospodarica tvoja jeste
gospodarica prevare, Mordža“, obratila se iznenada skamenjenom stvorenju,
„ali došlo je vreme da se sve prevare razotkriju. Govorićeš samo istinu, pa
mi reci koja je svrha tvog dolaska ovamo? Koja je svrha svih jedinki tvoga
soja na ovome mestu?“ Gospodar demona, zamrznut u obličju zmaja, režao je
ispunjen mržnjom, grčio se i izvijao pokušavajući da se oslobodi.
„Govori, Mordža“, zapovedi Poledra. Da li je iko posedovao toliku moć?
„Neću.“ Mordža je ispljunuo reči.
„Hoćeš“, reče Garionova baka jezovitim, tihim glasom. Mordža utom
riknu. Bio je to vapaj neizdrživog bola.
„Koja je tvoja svrha?“, Poledra nije popuštala.
„Služim kralja pakla!“, zavapi zmaj.
„A šta traži ovde kralj pakla?“
„Hoće da uzme kamenove moći“, zaurla Mordža.
„Zašto?“
 „Da bi skršio svoje okove, okove u koje ga je prokleti U1 bacio davno
pre neg je sve ovo nastalo.“
„Zašto si onda pomogao Detetu Tame i zašto je tvoj dušmanin Nahaz
pomagao Torakovog sledbenika? Zar tvoj gospodar ne zna da njih dvoje žele
da uzdignu novog boga? Boga koji će ga čak snažnije okovati?“
„Nije važno šta oni hoće“, režao je Mordža. „Nahaz i ja se jesmo
nadmetali, ali ne oko ludog Urvona ili razvratne Zandramas. U trenutku kad
bi se bilo ko od njih dvoje domogao Sardiona, kralj pakla bi pružio moje ruke
- ili Nahazove - i zgrabio bi kamen za sebe. Zatim bi, koristeći njegovu moć,
jedan od nas dvojice oteo Ktrag Jasku od bogoubice i predao oba kamena
našem gospodaru. U istom trenu kad bi on dograbio oba kamena, postao bi
novi bog. Njegovi okovi bi se raskinuli i nadmetao bi se s Ulom kao s
jednakim, ne, čak kao jači - bio bi bog i sve što jeste, što je bilo i što će biti
postalo bi njegovo i ničije više.“
„ A kakva bi onda sudbina očekivala Dete Tame ili Torakovog
sledbenika?“
„Oni bi bili naše nagrade. Već sad se Nahaz večno gosti ludim Urvonom u
najmračnijoj jami pakla, kao što ću se i ja pogostiti sa Zandramas. Najviša
nagrada kralja pakla jesu večne muke.“ Čarobnica iz Daršive nemo je
zavapila od užasa kad je čula svoju sudbinu tako surovo izrečenu.
„Ne možeš ti mene sprečiti, Poledra“, izazivao ju je Mordža, „jer kralj
pakla je osnažio moju ruku.“
„Ruka tvoja je, naime, zatvorena u telu ove preke zveri“, reče Poledra.
„Ti si izrekao svoj izbor, a kad se izbor donese na ovome mestu, više se ne
može opovrgnuti. Ovde ćeš se nadmetati sam, a tvoj jedini saveznik neće biti
kralj pakla, već samo to bezumno stvorenje čije si obličje odabrao.“
Demon je urliknuvši podigao jezivu njušku punu zuba, borio se,
zamahivao je ogromnim ramenima na sve strane očajnički pokušavajući da se
oslobodi obličja u koje se zarobio.
„Da li ovo znači da ćemo morati protiv obojice da se borimo?“, drhtavim
glasom upita Zakat Gariona.
„Bojim se da je tako.“
„Garione, da li si poludeo?“
„Ovo je na nama da obavimo, Zakate. Poledra je barem ograničila
Mordžinu moć. Ne znam kako joj je to pošlo za rukom, ali uspela je. Pošto
ne raspolaže svim svojim moćima, ovako barem imamo šanse protiv njega.
Hajde u napad.“ Garion spusti vizir i pojuri napred vitlajući svojim plamenim
mačem.
Svileni i ostali se raziđoše i polako su se primicali zmaju sa strane i s
leđa.
Kako su se on i Zakat obazrivo približavali, Garion zapazi nešto što bi
moglo da bude još veća prednost. Spajanje primitivnog uma zmaja i
vekovima starog demonskog uma nije bilo potpuno. Zmaj, budući da je bio
tvrdoglavo i pritupo biće, mogao je svojim jednim okom da obrati pažnju
samo na one neprijatelje koji su stajali neposredno ispred njega, te je tako i
napao, potpuno zanemarivši Garionove prijatelje koji su se kretali postrance.
Mordža je, naime, bio savršeno svestan opasnosti koja se približavala sa svih
strana. Raspolućenost neprirodno spojenih umova, grdosije s krilima nalik
šišmišovim i demona, uzrokovala je stvorenju nesvojstveno oklevanje i čak
neodlučnost. Utom je Svileni s mačem poginulog Grolima u rukama dojurio
zveri s leđa i počeo odvažno da joj zaseca nemirni rep.
Zmaj vrisnu od bola i iz njegovih razjapljenih čeljusti pokulja oganj.
Preuzevši ono malo kontrole koje je Mordža imao nad njim, zmaj se
nezgrapno osvrnuo da uzvrati na Svilenove napade. Mali lopov se, naime,
okretno sklonio odatle dok su ostali nagrnuli postrance. Durnik je ritmički
udarao maljem po otkrivenom boku, a Tot je u istom ritmu zabijao sekiru na
drugoj strani.
Garionu iznenada sinu očajnički naum kad je uvideo da se zmaj skoro
potpuno okrenuo da napadne Svilenog. „Udri mu rep!“, viknuo je Zakatu.
Udaljio se nekoliko koraka da bi imao veći zalet i zatim jurnuo napred iako
mu je oklop prilično ometao kretanje. Preskočio je pomahnitali rep i potrčao
uz zmajeva leđa.
„Garione!“, čuo je Se’Nedrin prestravljeni vrisak. Zanemario ju je i
nastavio da grabi po krljuštnim leđima sve dok napokon nije uspeo da uglavi
noge na zmajeva ramena između kožnatih krila. Znao je da se zmaj neće
uplašiti, niti će čak osetiti udarce njegovog plamenog mača. Međutim,
Mordža hoće. Zamahnuo je mačem Gvozdene Ruke i obema rukama ga zabio
zmaju u podnožje vrata. Zmaj je mahao strašnom glavom i bljuvao vatru i
dim po napadačima ne obrativši pažnju na Gariona. Mordža je, naime, vrištao
od bola dok ga je moć Kugle pržila. To je bila njihova prednost. Da je ostao
sam, zmaj ne bi mogao da se odbrani od ovako mnogo raspoređenih
napadača. U ovoj situaciji, upravo zbog visoke inteligencije gospodara
demona, zmaj je postajao toliko opasan, ali Garion je iz prethodnog iskustva
saznao da Kugla demonu ipak može da nanese nepodnošljiv bol. Ako se tako
posmatra, ona je trenutno imala veću moć od božanstva. Demoni su bežali od
bogova, ali nisu mogli pobeći od kazne Aldurove kugle. „Jače ga prži!“,
zapovedio je kamenu ponovo zamahnuvsi mačem. Udarao je i udarao. Veliko
sečivo više nije odskakalo s krljušti, već je zasecalo kroz njih po mesu.
Delimično razaznatljiv prizor Mordže sliven sa zmajem vrištao je kad se ono
zarivalo u njegov vrat, iako je to zapravo bio zmajev vrat. U pola zamaha
Garion je okrenuo mač i, zgrabivši ga za nakrsnicu, zario ga u zmajeva ieđa
između širokih ramena.
Mordža je vrisnuo.
Garion je okretao i cimao mač kidajući i još više otvarajući ranu.
To je čak i zmaj osetio, te se oglasio bolnom rikom.
Garion je ponovo podigao mač i ponovo ga zario u krvareću ranu, ovog
puta mnogo dublje.
Zmaj i Mordža zajedno kriknuše.
Garion se smejao u sebi pošto se prisetio svoje davne mladosti kad je
posmatrao starog Kralta kako kopa rupe za stubove ograde. Namerno je
podražavao ritmičke pokrete tog starog nadničara podižući mač visoko nad
glavom, isto kao što je Kralto podizao ašov, i zarivao oštricu duboko u
zmajevo telo. Sa svakim udarom rana je postajala dublja, a krv je liptala i
šiktala iz drhtavih mišića. Na tren je ugledao belu kost te je promenio pravac
uboda. Čak ni mač Gvozdene Ruke ne bi mogao da proseče tu kičmu debelu
poput stabla.
Zaprepašćeni ludačkom hrabrošću rivanskog kralja, njegovi prijatelji su
se za trenutak povukli. Potom su videli da zmaj visoko izvija zmijoliku glavu
očajnički pokušavajući da zubima dopre do mučitelja koji mu je kopao
ogromnu rupu između lopatica. Ponovo su jurnuli u napad, zasecali su i
zabadali mekšu krljušt na zmajevom vratu, stomaku i bokovima. Ulećući i
brzo se povlačeći kako ih ogromna zver ne bi zgazila, Svileni, Kadifa i Sadi
kidisali su na nezaštićeni stomak pometenog zmaja. Durnik je neprekidno
udarao po boku, lomio je jedno po jedno rebro, dok je Tot sekiru zarivao s
druge strane. Belgarat i Poledra su u obličju vukova grizli pomahnitali rep.
 Utom je Garion spazio ono što je tražio - tetivu poput debelog užeta koja
se pružala u zmajevo ogromno krilo. „Toplije!“, ponovo je zapovedio Kugli.
Mač je iznova planuo, ali ovog puta Garion nije udario. Umesto toga je
položio oštricu na tetivu i krenuo da testeriše. Više je palio čvrsti ligament
nego što ga je sekao. Žila je konačno pukla i presečeni delovi skliznuše
poput guja u krvavo mišićno tkivo.
Urlik od bola koji se prolomio iz ognja punih čeljusti beše gromoglasan.
Zmaj se zateturao i potom se stropoštao zamahujući ogromnim udovima od
užasavajućeg bola.
Garion je spao sa zmaja kad se ovaj srušio. Očajnički se kotrljao
pokušavajući da izbegne kandže koje su grabile. Odjednom se pored njega
stvorio Zakat i podigao ga na noge. „Ti si lud, Garione!“, vikao je na njega.
„Jesi li dobro?“
„Jesam“, odgovori šturo Garion. „Hajde da ga dokrajčimo.“ Tot je,
međutim, već bio tamo. Stajao je raširenih nogu u senci goleme zmajeve
glave i zabijao mu sekiru u grlo. Kad je presekao arterije, krv je počela da
šiklja. Rmpalija je napinjao svoja široka pleća nameravajući da preseče
poput bureta široki dušnik. Uprkos prethodnom zajedničkom napadu, kad su
zmaju nanosili samo mnogo bola, Tot je sad sam pretio da okonča zmajev
život. Ako uspe da preseče, pa makar i da probuši debelu hrskavicu dušnika,
zmaj će se ugušiti zbog nedostatka vazduha ili udaviti od sopstvene krvi.
Zmaj je snažno zagrabio prednjim šapama i podigao se visoko iznad velikog
mutavca.
„Tote!“, povikao je Durnik. „Beži odatle! Napašće te!“
Ali nisu zubate čeljusti pohrlile u napad. Garion je maglovito u krvavom
zmajskom telu ugledao Mordžino neodređeno obličje kako očajnički podiže
Ktrek Goru, mač senki. Zatim je gospodar demona nasrnuo mačem. Oštrica
kao da je bila netvarna kad je izronila iz zmajevog grudnog koša, potom lako
probila Tota i izvirila mu na leđima. Mutavac se ukočio i zatim beživotno
skliznuo s mača ne mogavši ni na samrti da vikne.
„Ne!“ Durnik je urlao glasom ispunjenim neopisivim gubitkom.
Garionov um postade potpuno hladan. „Drži mu zube podalje od mene“,
reče Zakatu ravnim, bezosećajnim glasom. Sledećeg trenutka je već jurišao
ponovo okrenuvši mač i spremajući se da ga zabije silnije nego ikada u
životu. Nije se usmerio na ranu koju je Tot otvorio, već ka širokim grudima
zmaja.
Ktrek Goru blesnu kako bi odbranio napad, ali Garion smaknu taj
očajnički zamah i potom postavi rame iza velike nakrsnice svog mača.
Začkiijio je prema zmaju pogledom punim mržnje i zatim mu svom snagom
zario mač u grudi, a golemi talas kad je Kugla odrešila svoju moć skoro ga je
poljuljao.
Mač rivanskog kralja meko porinu u zmajevo srce, poput štapa u vodu.
Strahovita rika i zmaja i gospodara demona iznenada se stišala do
krkljajućeg izdaha.
Garion je natmureno izvukao mač i udaljio se od zveri koja se trzala.
Zmaj se zatim, poput kuće u plamenu koja se urušava, stropoštao na zemlju,
trznuo se još nekoliko puta i onda umirio.
Iscrpljeni Garion se okrenuo.
Totovo lice je bilo spokojno. Slepa Siradis je klečala s jedne strane tela a
Durnik sa druge. Oboje su plakali.
Visoko nad njima kriknuo je albatros. Bio je to krik bola i gubitka.
Siradis je ridala i povez joj je bio vlažan od suza.
Narandžasto nebo kovitlalo se i nadimalo nad njima poput dima. Zagasite
crne mrlje krile su se u naborima oblaka, pomerale su se, namotavale i
talasale dok su oblaci, trbuha i dalje rumenih od nedavno izašlog sunca,
grčeći se na nebu, trzajući i drhteći iznedrili pomahnitalu grmljavinu koja je
silovito udarala u oltar jednookog boga na samom vrhu piramide.
Siradis je ridala.
Pravilno kamenje koje je popločavalo pod amfiteatra još je bilo tamno od
rosne magle koja je obujmila greben pred zoru i od obilate kiše prethodnog
dana. Bele čestice u tom čvrstom kamenu svetlucale su poput zvezda pod
patinom vlage.
Siradis je ridala.
Garion je duboko uzdahnuo i pogledao okolo po amfiteatru. Nije bio
velik koliko je isprva mislio - sigurno nije bio dovoljno velik da bude
poprište onoga što se tu desilo - doduše, čitav svet ne bi bio dovoljan za to.
Lica njegovih prijatelja, okupana plamenom svetlošću neba, povremeno bi
samrtnički bledo zasjala na iznenadnim blescima munje. Svi su bili zapanjeni
golemošću onoga što se upravo dogodilo. Amfiteatar je bio pretrpan mrtvim
Grolimima koji su izgledali kao crna klupka na kamenom podu ili prućene
smese bez kostiju na stepenicama. Garion je začuo neobičnu, bezglasnu
tutnjavu koja je zamrla u nešto poput uzdaha. Nehajno se okrenuo ka zmaju.
Iz otvorenih čeljusti visio je jezik, a njegovo reptilsko oko beživotno je zurilo
u Gariona. Zvuk koji je čuo dopro je iz pravca ogromnog leša. Iznutrice zveri
nisu još pojmile da su, kao i ostatak zmaja, mrtve, te su nastavile s varenjem.
Potresena, Zandramas je sleđeno stajaia. Zver koju je odgojila i demon kojeg
je poslala da joj preuzme telo behu mrtvi i time se njen očajnički napor da
izbegne neminovnost da se nemoćna i nezaštićena nađe na mestu izbora
urušio i rasuo poput dečjeg zamka od peska kad ga preliju morski talasi.
Garionov sin je svog oca posmatrao s nesumnjivim osećanjem poverenja i
ponosa, a Garionu je bio mio taj jasan pogled.
Siradis je ridala. Sve ostalo je iščilelo iz Garionovog uma. Proročica iz
Kela bila je skrhana od bola. U tom određenom trenutku ona je predstavljala
najbitniju osobu u vaseljeni. Možda je oduvek i bila. Garion pomisli kako je
možda ceo svet stvoren samo da bi se ta krhka devojka dovela do tog mesta
u to vreme kako bi iskazala svoj izbor. Ali da li je mogla to sada da obavi?
Da li ju je možda pogibija njenog vodiča i zaštitnika - jedine osobe na svetu
koju je istinski volela - lišila sposobnosti da donese izbor?
Siradis je ridala i, dok su suze kapale, minuti su prolazili. Garion je sada
jasno video, kao da je čitao iz te knjige nebesa koja je vodila proroke, da čas
susreta i čas izbora nisu samo padali na taj naročiti dan, već da će nastupiti u
tačno određenom trenutku istog dana, a ako Siradis, skrhana neizdrživim
bolom, ne bude sposobna da u tom trenutku donese izbor, sve što je bilo i što
će biti i što jeste zadrhtaće i nestati poput prolaznog sna. Njeno oplakivanje
mora prestati, ili će sve biti izgubljeno.
Počelo je s jasnim jednoglasnim tonom. Glas je sve jače ispevavao taj
elegičan ton u kojem je bila prisutna sva ljudska tuga. Drugi glasovi su se
pojedinačno ili grupno pridruživali toj bolnoj pesmi. Hor zajedničkog uma
proroka porinuo je u dubine jada proročice iz Kela i potom potonuo u
nepodnošljivo šaputanje najcrnjeg očaja, nakon čega je utihnuo u muk dublji
od tišine groba.
Siradis je ridala, ali nije bila sama. Čitav njen narod plakao je s njom.
Onaj usamljeni glas nanovo je zapevao melodiju sličnu onoj koja je
prethodno zamrla. Garionovom neuvežbanom uvu učini se da je skoro ista,
ali preovladala je neznatna promena tona i, kako su se ostali glasovi
pridružili, još se tonova uvuklo u pesmu u čijim poslednjim notama jad i
neizrecivi očaj behu preispitani.
I još jednom se začula pesma, ali ovog puta ne jednim glasom, već
moćnim sazvučjem koje kao da je protreslo i samo korenje nebesa svojim
pobedonosnim uverenjem. Melodija je u osnovi ostala ista, ali ono što je
počelo kao tužbalica sada je preraslo u klicanje.
Siradis je položila Totovu šaku preko njegovih nepokretnih grudi,
pomilovala ga je po kosi i opipavajući ga pružila se da utešno dodirne
Durnikovo lice vlažno od suza.
Ustala je. Više nije plakala i Garionova strahovanja se raspršiše i
nestadoše kao što je jutarnja magla koja je zaklanjala greben izbledela pod
navalom sunčevih zraka. „Idite“, reče odlučnim glasom pokazujući na sada
nečuvani ulaz. „Čas se bliži. Pođite, Dete Svetlosti i ti, Dete Tame, u pećinu,
jer pred nama su odluke koje, kad se jednom donesu, neće moći da se
opovrgnu. Pođite sa mnom u mesto koje više ne postoji, da onde zajedno
odlučimo o sudbini čitavog čovečanstva.“ Odlučnim i nepogrešivim korakom
proročica iz Kela krenula je prema otvoru nad kojim se nalazilo kameno
Torakovo lice.
Garion je osetio da je nemoćan pred tim jasnim glasom i poslušno je stao
pored Zandramas te su oboje pošli za vitkom proročicom. Kad su
istovremeno ušli kroz prolaz, osetio je blag dodir na svom oklopljenom
ramenu. Nasmešio se u sebi shvativši da sile koje su kontrolisale ovaj susret
nisu potpuno sigurne u sebe. Postavile su zaštitnu opnu između njega i
čarobnice iz Daršive. Njen nezaštićeni vrat nalazio se nadohvat njegovim
osvetoljubivim šakama, ali zbog opne je trenutno bila bezbedna kao da je na
drugoj strani Meseca. Postao je svestan da su i ostali pošli za njima. Njega
su pratili njegovi prijatelji, a iza Zandramas su stupali Geran i prestrašeni
Otrat.
„Ne mora ovo ovako da se okonča, Belgarione Rivanskf, nestrpljivo
šapnu Zandramas. „Zar ćemo se nas dvoje najsilnijih ljudi u čitavoj vaseljeni
predati nasumičnom izboru ove poremećene devojčure? Možemo i da jedno
drugo darujemo svojim izborom. Tako ćemo oboje postati bogovi. Lako
ćemo svrgnuti Ula i ostale i nakon toga zajedno vladati postanjem.“ Roj
svetala pod njenim iicem sada se brže kretao, a oči su joj crveno sijale. „Kad
budemo dostigli oboženje, moći ćeš da se odrekneš svog svetovnog života,
koji na kraju krajeva i nije ljudski, te ćemo moći da se sjedinimo. Izrodiću ti
božansku rasu, Belgarione, i moći ćemo da uživamo u nadzemaljskim
zadovoljstvima. Shvatićeš da znam da zadovoljim, kralju Rive, kao što su i
svi muškarci dosad. Ispuniću ti dane božanskom strašću, zajedno ćemo
uživati u sjedinjavanju Svetla i Tame.“
Garion je bio zatečen, čak i zadivijen jednostavnošću duha Deteta Tame.
Očito je bila neumitna i nepromenljiva poput dijamanta. Shvatio je da se duh
nije menjao jer prosto nije mogao. Postepeno se probijao ka nečemu veoma
važnom. Svetlost je mogla da se menja. Svaki dan je služio kao svedočenje
toj činjenici. Tama nije mogla. Tada je napokon pojmio istinski značaj večne
podele koja je rascepila postanje nadvoje. Tama je težila nepokretnom stanju;
Svetlo je iziskivalo napredak. Tama se u svojoj savršenosti nije pokretala;
Svetlo se, naime, nezaustavljivo kretalo tvoreći savršenstvo. Kad je Garion
progovorio, nije odgovorio na razmetljive podsticaje Zandramas, već se
obratio direktno duhu Tame: „Znaj da će doći do promene. Ne možeš da
uradiš ništa zbog čega bih se pokolebao u svom uverenju. Torak mi je nudio
da mi bude otac, a sad mi se Zandramas nudi za ženu. Odbio sam Toraka i
sad odbijam Zandramas. Ne možeš me prikovati u nepokretnost. Ako
promenim i najmanju stvar, izgubićeš. Idi i zaustavi dizanje mora ako možeš,
ali mene ostavi da obavljam ono što mi je naloženo.“
Dahtaj koji se začuo sa Zandramasinih usana nije bio potpuno ljudski.
Garionov iznenadni uvid zaista je povredio Tamu, a ne samo njeno oruđe.
Osetio je blago opipavanje, skoro poput pera, ali nije ništa uradio da se
odbrani.
Zandramas siknu i oči joj usplamteše uzrujanošću punom mržnje.
„Jesi li našla ono što si tražila?“, upita Garion.
Ton kojim se oglasila bio je suv, bezosećajan: „Znaj da ćeš morati kad-
tad da doneseš odluku.“
Garionov glas takođe nije bio njegov, već je bio suv i ravnodušan:
„Vremena ima na pretek. Moje oruđe će odlučiti kad se za to ukaže potreba.“
„Lukav potez, ali neće tvoja biti poslednja.“
„Naravno da neće. Poslednji potez povlači proročica iz Kela.“ „Onda,
neka bude tako.“
Išli su niz dug, plesniv hodnik.
„Prosto mrzim ovo“, Garion je začuo Svilenog kako mrmlja iza njega.
 „Biće sve u redu, Keldare“, tešila je Kadifa niskog čoveka. „Neću
dopustiti da ti se išta loše desi.“
Utom se hodnik otvorio u poplavljenu pećinu. Zidovi su bili grubi i
nepravilni, jer je to ipak bila prirodna pećina, a ne ljudskih ruku delo. Voda je
neprestano curila srebrnastom notom niz udaljeni zid pa u tamno jezero.
Vazduh u pećini se blago osećao na reptilski odor koji je nadvladavao smrad
trulog mesa, a pod je bio pokriven oglodanim belim kostima. Ironičnim
obrtom sudbine, jazbina zmajskog boga postala je jazbina jednog običnog
zmaja. Nije bio potreban bolji čuvar ovoga mesta.
Na zidu nedaleko od njih naiazio se ogromni tron isklesan iz jednog
komada stene, a pred tronom se nalazio već svima poznati oltar. Nasred
oltara mirovao je obli kamen nešto veći od čovečije glave. Kamen je svetleo
ružnom crvenom bojom koja je osvetljavala pećinu. S jedne strane oltara
ležao je prostrt Ijudski kostur, a koščata ruka beše pružena kao da izražava
čežnju. Garion se namrštio. Nekakva žrtva Toraku, možda? Ili žrtva zmaja? A
onda mu je sinulo. Bio je to melsinski učenjak koji je ukrao Sardion iz
sveučilišta i pobegao ovamo da tu i okonča svoj život bezumno se diveći
kamenu koji ga je ubio.
Tik iza ramena Garion je iznenada začuo Kuglu kako se oglašava zvukom
sličnom režanju nekakve životinje, a istovetni zvuk dopro je i iz pravca
crvenog kamena, Sardiona, koji je čekao na oltaru. Nastupilo je zbunjujuće
blebetanje tih zvukova na mnoštvu jezika, od kojih su neki mogli poticati i s
najdaljih delova vaseljene, pošto je Garion malo toga razaznavao. Kroz
mlečnocrveni Sardion pohrliše treperave plave strelice, a isto tako gnevna
crvena oblila je Kuglu u lelujavim talasima kao da su se svi sukobi kroz sva
doba skupili u tom malom zatvorenom prostoru.
„Zauzdaj je, Garione!“, strogo reče Belgarat. „Ako ne uspeš, uništiće
jedno drugo - a sa sobom i čitav svemir!“
Garion pruži ruku preko ramena i položi svoj obeleženi dlan na Kuglu
obrativši se tiho osvetoljubivom kamenu. „Nemoj još. Doći će i tvoj
trenutak.“ Nije mogao da objasni zašto je odabrao baš te reči. Gunđajući
poput mrzovoljnog deteta, Kugla je utihnula, a Sardion je, takođe mumlajući,
prestao da reži. Međutim, svetla su i dalje isijavala iz oba kamena.
„Bio si vrlo dobar malopre.“čestitao je Garionu glas u glavi. „Naš
neprijatelj je sad malo izbačen iz ravnoteže. Ali nemoj da se uzjoguniš.
Ovde je duh Deteta Tame u blagoj prednosti, u ovoj pećini mu je moć jača.“
„Zašto mi to nisi ranije rekao?“
„Da li bi obratio pažnju? Slušaj me pažljivo, Garione. Moj suparnik je
pristao da se sve preda u Siradisine ruke. Zandramas se nije ni na šta
slično obavezala. Najverovatnije će još nešto poslednje pokušati. Postavi se
između nje i Sardiona. Učini sve što moraš, samojoj ne dozvoli da dodirne
taj kamen.“
„U redu“, smrknuto će Garion. Shvatio je da neće zavarati čarobnicu iz
Daršive ako bude pokušao mic po mic da se postavi na dotično mesto.
Umesto toga je, sasvim mirno i namerno, otišao do oltara, isukao mač,
postavio mu vrh na pod a ruke položio na jabučicu.
„Šta to radiš?“, upitala je Zandramas grubim, sumnjičavim glasom.
„Znaš ti vrlo dobro šta radim, Zandramas“, odgovorio je Garion. „Dva
duha su se dogovorila da će prepustiti Siradis da odluči. Ti još ni na šta nisi
pristala. Nameravaš li i dalje da izbegneš izbor?“
Njeno svetiucavo lice se od mržnje iskrivi u grimasu kad mu je
odgovorila: „Platićeš za ovo, Belgarione. Sve što jesi i sve što voliš nestaće
ovde.“
„To će Siradis odlučiti, ne ti. U međuvremenu, niko neće pipati Sardion
dok Siradis ne načini izbor.“
Zandramas je zaškrgutala zubima u iznenadnom, nemoćnom besu.
Tada je Poledra prišla. Njena svetlosmeđa kosa presijavala se na
svetlosti Sardiona. „Veoma pametno, mladi vuče“, reče Garionu.
„Ti više ne poseduješ moć, Poledra“, začuše se neobične i nejasne reči sa
Zandramasinih nepokretnih usana.
„Poen za mene“, iz Poledre progovori poznati ravni glas. „Ne shvatam
zašto.“
„To je zato što si uvek odbacivao svoja oruđa kad bi završio s njima.
Poledra je bila Dete Svetlosti u Vo Mimbru. Čak joj je pošlo za rukom da
onde porazi Toraka, doduše samo privremeno. Kad se ta moć jednom preda,
više se nikad ne može potpuno oduzeti. Zar ti to nije bilo jasno kad je
nadvladala gospodara demona?“
Garion je bio zapanjen. Zar je Poledra bila Dete Svetlosti tokom one
strahovite bitke pre petsto godina?
Glas je nastavio. „Da li priznaješ poen?“, upitao je svog protivnika.
 „Kakve veze to sad ima? Igra će se uskoro završiti.“ „Zahtevam poen.
Naša pravila nalažu da ga priznaš.“
„U redu. Priznajem poen. Zaista si postao detinjast u vezi s tim.“ „Pravila
su pravila, a igri još nije kraj.“
Garion je opet obratio pažnju na Zandramas kako bi bio spreman na svaki
njen iznenadni pokret prema Sardionu. „Hoće li uskoro to?“, tiho upita
Belgarat proročicu iz Kela. „Ubrzo“, odgovorila je. „Samo što nije.“
„Svi smo prisutni“, reče Svileni unezvereno posmatrajući tavanicu. „Zašto
ne bismo već to obavili?“
„Ovo je taj dan, Keldare“, odvratila je, „ali još nije kucnuo čas. U trenu
izbora pojaviće se veliko svetlo, toliko će moćno biti da ću ga čak i ja
videti.“
Gariona je obuzeo neobičan spokoj, što mu je ukazalo na činjenicu da će
se konačni događaj ubrzo desiti. Bio je to isti spokoj koji ga je prožeo u
ruševnom Ktol Mišraku kad se susreo s Torakom.
Utom, kao da je pomisao na njegovo ime, makar samo nakratko, razbudila
jednookog boga iz njegovog večnog sna. Garionu se učinilo da je čuo
Torakov jezivi glas kako recituje proročki odlomak s poslednje stranice
Ašabinskih proročanstava:
„Znaj da smo nas dvojica braća, Belgarione, iako će možda jednog dana
naša mržnja razbiti nebesa. Mi smo braćapo tome što nam je zajednički
zadatak užasan. To što moje reči čitaš znači da si moj uništitelj. Zbog toga ti
moram poveriti jedan drugi zadatak. Ono što je na ovim stranicama
prorokovano nakazno je. Ne dozvoli da se desi. Uništi svet. Uništi celu
vaseljenu ako je potrebno, ali ne dozvoli da se ovo ostvari. U tvojim je
rukama sudba svega što beše, svega što jeste i svega što će tek nastati.
Pozdravljam te, prezreni brate moj, i zbogom. Srešćemo se, ili smo se već
sreli, u Gradu večne noći, gde će se naša svađa rešiti. Međutim, zadatak još
predstoji na ’mestu koje više ne postoji’. Jedan od nas dvojice mora onamo
poći i suočiti se s najgorim užasima. Ako to budeš ti, nemoj nas izneveriti.
Ako ti sve ostalo pođe po zlu, moraćeš svog sina jedinca lišiti života, kao što
si i mene lišio moga.“
Ovog puta, međutim, Torakove reči nisu nagnale Gariona na suze. Samo
su mu očvrsnule rešenost pošto je konačno razumeo. Ono što je Torak video
u viziji koja mu se javila u Ašabi bilo je toiiko užasavajuće da je u trenutku
buđenja iz proročkog sna nakazni bog osetio da mora preneti mogućnost
strašnog zadatka svom najmrskijem neprijatelju. Taj trenutni užas je
nadvladao čak i Torakov nepregledni ponos. Tek kasnije, kad je ponos
nanovo ovladao, Torak je iskasapio sopstveno proročanstvo. U tom kratkom
trenutku nakazni bog je verovatno jedini put u životu govorio iskreno i pri
zdravom razumu. Garion je mogao samo da zamisli koliko je jada Toraku
nanelo samouniženje u tom trenu istine. U tišini svog uma Garion se zakleo
na vernost tom zadatku kojim ga je drevni neprijatelj zavetovao. „Učiniću sve
što je u mojoj moći da sprečim tu grozotu, brate moj“, pružio je misao ka
Torakovom duhu. „Vrati se odmoru svom, jer ovde i sad ja preuzimam teret.“
Zagasitocrveni sjaj Sardiona ublažio je roj svetala pod Zandramasinom
kožom te je Garion sasvim jasno video njeno lice. Bila je zabrinuta.
Očigledno nije bila spremna na iznenadno povinovanje duha koji ju je vodio.
Žudela je za pobedom po svaku cenu te je sada bila osujećena tim
povlačenjem podrške. Njen um - barem ono što je ostalo od njega - i dalje je
tražio način da izbegne izbor. Dva proročanstva su se na početku vremena
dogovorila da će celu igru predati u ruke proročice iz Kela. Izvrdavanja,
prevare i silna zverstva koja su obeležavala staze Deteta Tame po svetu
nastala su od grolimskih izopačenih poimanja same čarobnice iz Daršive. U
ovom trenu Zandramas je bila opasnija nego ikada.
„E pa, Zandramas“, oglasi se Poledra, „zar je ovo čas koji si odabrala za
naš sukob? Hoćemo li satrti jedna drugu sad kad smo došli tako blizu kraja?
Ako ipak sačekaš Siradisin izbor, još imaš šanse da zadobiješ ono za čim
tako očajnički žudiš. Ako nameriš da se sukobiš sa mnom, sve ćeš odbaciti i
ostaviti pukoj sreći. Hoćeš li onda odbaciti svoju polovičnu šansu u zamenu
za potpunu neizvesnost?“
„Moćnija sam od tebe, Poledra“, prkosno je izjavila Zandramas. „Ja sam
Dete Tame.“
„A ja sam bila Dete Svetlosti. Koliko si voljna da staviš na kocku kako
bi se uverila da li još mogu da prizovem tu snagu i moć? Hoćeš li sve staviti
na kocku, Zandramas? Sve?“
Zandramas je začkiljila i Garion je jasno osetio stezanje njene volje.
Potom ju je, uz razorni talas sile i gromoglasnu riku, razularila. Iznenada ju je
obavila tamna aura i odmah potom je zgrabila Garionovog sina i podigla ga.
„Ovako ću pobediti, Poledra!“, siktala je. Ščepala je za zglob dečkića koji se
otimao i gurnula pred njega svoj dlan sa oznakom Kugle. „Istog trenutka kad
ruka Belgarionovog sina dotakne Sardion, ja ću trijumfovati.“ Nezaustavljivo
je korak po korak stupala k njima.
Garion podiže svoj mač i upre vrh ka njoj. „Odguraj je!“, naredio je
Kugli. Jarkoplava munja zapalaca s vrha mača, ali se rascepi sudarivši se s
tamnom aurom. Svetlost je prožela senku, ali nije nikako sputala
Zandramasino napredovanje. „Učini nešto!“, viknuo je u sebi.
„Ne smem da se mešam“, reče mu glas.
„Zar stvarno ne možeš nešto bolje od toga, Zandramas?“, mirno je upita
Poledra. Garion je često čuo taj ton kad mu se obračala tetka Pol, ali nikad s
tolikom nesalomivom odlučnošću. Poledra je skoro nehajno podigla ruku i
oslobodila volju. Od naleta talasa i zvuka Garionu zamalo ne zaklecaše
kolena. Tamna aura oko Zandramas i Gerana nestade. Čarobnica iz Daršive,
međutim, nije zastala, već je nastavila da se polako kreće k njima. „Hoćeš li
ubiti sopstvenog sina, Belgarione Rivanski?“, upitaia je. „Znaj da nećeš
udariti na mene a da prvo njega ne ubiješ.“
„Ne mogu!“, povika Garion i oči mu se iznenada ispuniše suzama. „Ne
mogu!“
„Moraš. Bio si upozoren da će možda doći do ovoga. Ako ona uspe
položi ruku tvoga sina na Sardion, gore će mu biti nego da si ga ubio. Učini
ono što se mora, Garione.“
Nekontrolisano je plakao kad je zamahnuo mačem. Bez trunke straha na
licu, Geran ga je pogledao pravo u oči.
„NE!“ Bila je to Se’Nedra. Pojurila je preko pećine i bacila se pravo
pred Zandramas. Bila je samrtnički bleda. „ Ako hoćeš da ubiješ moje dete,
moraćeš i mene, Garione“, izusti isprekidanim glasom. Okrenula mu je leđa i
pognula glavu.
„Još bolje“, likovala je Zandramas. „Hoćeš li onda ubiti i sina i ženu,
Belgarione Rivanski? Hoćeš li poneti tu krivicu sa sobom u grob?“
Garionovo lice se iskrivi od bola kad je jače stisnuo balčak. Jednim
udarcem će okončati sopstveni život.
Zandramas je, i dalje držeći Gerana, zurila u njega s nevericom.
„Nećeš!“, povikala je. „Ne smeš!“
Garion stisnu zube i još više podiže mač.
Njena neverica je odmah prerasla u strah. Stala je strepeći od tog
užasavajućeg udarca.
„Sad, Se’Nedra!“, Pucnuo je Polgarin glas poput biča. Rivanska kraljica,
koja se skupila poput opruge pod pretvornom predajom sumornoj sudbini,
najednom polete. U jednom skoku je otela Gerana iz Zandramasinog naručja i
pobegla s njim nazad k Polgari.
Zandramas je vrisnula i razgnevljena krenula za njom. „Stoj, Zandramas!“
reče Poledra. „Ako kreneš dalje, ubiću te - ili će Belgarion. Neopozivo si
donela odluku. Tvoj je izbor donesen te sad više nisi Dete Tame, već samo
obična grolimska sveštenica. Više nema potrebe da ostaneš ovde. Slobodna
si da nas napustiš - ili da umreš.“
Zandramas se sledila.
„Time su ti se sva okolišanja i izvrdavanja izjalovila, Zandramas. Više
nemaš izbora. Hoćeš li se onda pokloniti odluci proročice iz Kela?“
Zandramas je zurila u nju - izraz na njenom zvezdanom licu beše
mešavina straha i kipuće mržnje.
„Dakle, Zandramas", nastavila je Poledra, „kako ćemo? Hoćeš da pogineš
nadomak obećanom oboženju?“ Poledrine zlatne oči su sevale dok je pomno
gledala lice grolimske sveštenice. „A, ne“, reče sasvim smireno, „vidim da
nećeš. Ne možeš. Ali bih rado da čujem reči s tvojih usana, Zandramas.
Hoćeš li sada prihvatiti Siradisinu odluku?“
Zandramas zaškrguta zubima. „Hoću“, zarežala je.
 Dvadeset četvrto poglavlje

Napolju je i dalje sevalo i grmelo, a vetar, koji se priključio nevremenu

što se spremalo od postanja, zavijao je iz ulaza kod amfiteatra kroz hodnik
pećine. Dok je vraćao mač u korice, Garion je nekako apstraktno prepoznao
šta mu tačno radi mozak. To se već toliko često dešavalo u prošlosti da se
zapitao zašto nije očekivao tako nešto. Okolnosti su zahtevale od njega da
odluči. Činjenica da više nije ni razmišljao o odluci, već se usredsredio na
sitničavo proučavanje neposredne okoline, ukazivaia je na to da je doneo
odluku negde toliko duboko u sebi da nije ni primetio. Zaključio je da je za
to što je radio postojao veoma dobar razlog. Razmišljanje o nastupajućem
presudnom trenutku ili o sukobu samo bi ga pomelo i odvelo u niz naglabanja
koja su počinjala sa „šta ako“, što bi ga na kraju ostavilo u premišljanjima i,
vrlo lako, u mučnoj neodlučnosti. Bez obzira na to da li je ispravna ili
pogrešna, odluka je već donesena, te je svaka dalja briga postajala
beskorisna. Znao je da se odluka zasnivala ne samo na pažljivom razumu već
i na dubokim osećanjima. Prožeo ga je onaj unutarnji mir koji je proisticao iz
znanja da je izbor, kakav god da je, ispravan. Sad je mirno pogledao po
pećini.
Iako nije mogao biti siguran zbog sveprožimajuće svetlosti Sardiona,
ućinilo mu se da su zidovi pećine od nekakvog bazalta izlomljenog u mirijade
oštrih ivica i ravnih površina. Pod je bio neobično ravan, ili zbog eona
strpljive erozije ili od jedne jedine Torakove misli tokom njegovog boravka u
ovoj pećini, kad se sukobio sa svojim ocem Ulom i posle ga konačno
odbacio. Kapanje vode u udaljenom uglu pećine bilo je prava zagonetka.
Ovo je bio najviši vrh na čitavom grebenu. Voda bi trebalo da teče nadole
odavde, a ne odozgo iz skrivenog izvora u zidu. Beldin bi najverovatnije imao
neko objašnjenje - ili Durnik. Garion je znao da mora biti oprezan na ovom
neobičnom mestu, a nije hteo da se izgubi u razmišljanjima o detaljima
kružnog toka vode u prirodi.
Pošto je bio jedini izvor svetla u mrkloj pećini, Garion se konačno i
neizbežno zagledao u Sardion. To nije bio lep kamen. Bio je prošaran
bledonarandžastom i mlečnobelom bojom u naizmeničnim, čvrsto stisnutim
štraftama, a sad je još bio umrljan plavičastom svetlošću Kugle. Bio je
gladak i uglačan kao i Kugla. Nju je uglačala Aldurova ruka, ali ko je
obradio Sardion? Neki nepoznati bog? Neki maljavi klan primitivnih preteča
čovečanstva koji je nebrojeno generacija provodio strpljivo čučeći nad
kamenom posvetivši se samo tom nepojmljivom zadatku da bledonarandžastu
površinu trljaju žuljevitim rukama izlomljenih noktiju koje su više nalikovale
šapama nego ljudskim dlanovima? Čak i tako maloumna stvorenja bi osetila
moć kamena, a osećajući je, smatrali bi ga božanstvom ili barem predmetom
poteklim od božanstva, te bi stoga bezumno glačanje moglo biti nekakav čin
obožavanja.
Zatim je Garion pogledom prešao preko lica svojih saputnika - poznatih
lica onih koji su ga, kao odgovor na sudbinske niti jasno ispisane u zvezdama
još u prvim danima, pratili do ovog mesta, do ovog naročitog dana. Totova
smrt je odgovorila na jedno neodgovoreno pitanje i sad je sve biio na mestu.
Lica i dalje vlažnog od suza, lica na kojem se video jad, Siradis je prišla
oltaru i okrenula se prema njima. „Trenutak se bliži“, oglasila se jasnim,
nepokolebljivim tonom. „Sada se odluke Deteta Svetlosti i Deteta Tame
moraju doneti. Sve mora biti spremno kad nastupi tren za moj izbor. Znajte
oboje da kad jednom izgovorite svoje odluke, one se više neće moći
promeniti.“ „Moja odluka je doneta na početku samog vremena“, izjavila je
Zandramas. „Otad naovamo beskrajnim hodnicima vremena odjekivalo je ime
Belgarionovog sina, jer on je dodirnuo Ktrag Jasku, koji je prezrivo odbijao
sve druge ruke osim još ruke samoga Belgariona. U istom trenu kad Geran
dodirne Ktrag Sardijus, postaće svemoćni bog, silniji od svih, i zadobiće vlast
i moć nad celim postanjem. Istupi, Dete Tame! Zauzmi svoje mesto pred
Torakovim oltarom i saslušaj izbor proročice iz Kela. Kad bude tebe
odabrala, pruži ruku i uzmi svoju sudbinu.“ Bila je to poslednja naznaka. Sad
je Garion znao kakvu je odluku doneo u tihim dubinama svoje duše i zašto je
potpuno ispravna. Geran je nevoljno, ozbiljnog lišca, pošao do oltara, gde je
stao i potom se okrenuo.
„A sad, Dete Svetlosti“, reče Siradis, „kucnuo je čas da svima objaviš
svoju odluku. Na koga ćeš od svojih saputnika preneti teret?“ Garion nije
imao smisla za pompu. Se Nedra i povremeno tetka Pol bile su sasvim
sposobne da izvuku i poslednju trunku teatralnosti iz svake prigode, dok je
on, čestit i praktičan Sendar, bio naklonjen šturim činjenicama, a ne
šepurenju. Međutim, bio je siguran da je Zandramas nekako znala kakva bi
njegova odluka trebalo da bude. Takođe je znao da je čarobnica, uprkos
neradom prihvatanju proročicinog krajnjeg izbora, još potpuno sposobna za
očajničko nedelo u poslednjem trenutku. Morao je da uradi nešto što bi je
pomelo i zbog čega bi oklevala u tom suštinskom trenutku. Ako bi izgledalo
kao da je na ivici da donese pogrešnu odluku, čarobnica če likovati i
pomisliti da je konačno pobedila. A onda, u poslednjem treptaju, mogao bi da
izgovori svoju pravu odluku. Trenutna Zandramasina ozlojeđenost mogla bi
da joj uspori reakciju i njemu da vremena da je zaustavi. Pažljivo je osmotrio
gde ona tačno stoji, a zatim i Geran i Otrat. Geran je stajao na možda tri
metra od oltara, a ispred njega, na manje od pola metra, čekala je Zandramas.
Otrat se zgurio pozadi kod kamenog zida pećine.
Mora da postupi bez greške. Mora prvo da je dovede do neizdržive
napetosti, pa tek onda da joj odjednom sruši svaku nadu. Prilično je umešno
izvio lice u izraz mučne neodlučnosti. Pogled mu je lutao po prijateljima dok
mu je lice sada preplavljivala potpuno patvorena zbunjenost. S vremena na
vreme bi zastao da se dobro zagleda u nečije lice, čak bi ponekad podigao
malo ruku kao da je bio na samoj ivici da odabere pogrešnu osobu. Svaki put
kad bi to učinio, osetio je silovit talas radovanja iz pravca Zandramas. Nije
čak ni pokušavala da prikrije svoja osećanja. Sve bolje od boljeg. Njegov
neprijatelj više nije ni postupao razumno.
„Šta to radiš?“, upitala ga je Polgara kad je zastao kod nje.
„Objasniću kasnije“, promrmljao je. „Neophodno je... i veoma važno.
Moraš mi verovati, tetka Pol.“ Nastavio je dalje. Kad je stigao do Belgarata,
osetio je Zandramasinu trenutnu sumnju. Večni čovek zasigurno nije bio za
potcenjivanje. Ako bi uzvišenje Deteta Svetlosti sledilo njemu, zajedno s
mogućnošću oboženja, starac bi postao opaki protivnik.
„Hoćeš li se već jednom odlučiti?“, promumla njegov deda.
„Pokušavam da zbunim Zandramas“, šapnu Garion. „Molim te, dobro pazi
na nju kad budem objavio odluku. Možda će nešto pokušati.“
„Znači li to da si se već odlučio?“
 „Naravno da jesam. Mada, pokušavam da sad ne razmišljam o tome. Ne
bih da mi ona išta izvuče iz glave.“
Starac napravi grimasu. „Neka ti bude, Garione. Samo nemoj previše da
odugovlačiš. Nemoj da ti se pored Zandramas još i Siradis naljuti.“
Garion klimnu i pođe mimo Sadija i Kadife puštajući svoj um da potraži
Zandramasin. Njena osećanja su sad već ključala. Ne bi ničemu koristilo da
još više odugovlači. Na kraju je stao ispred Svilenog i Erionda. „Ostani
ozbiljan“, upozorio je niskog čoveka s lasičjim licem. „Ne dozvoli da
Zandramas primeti bilo kakvu promenu na tvom licu bez obzira na to šta
budem radio.“ „Nemoj sad da mi se zbunjuješ, Garione“, pripreti Svileni. „Ne
želim nikakva unapređenja.“
Garion klimnu glavom. Uskoro će biti gotov. Pogledao je u Erionda,
mladića koji mu je bio poput brata. „Žao mi je, Erionde“, tiho je promrmljao
izvinjenje. „Verovatno mi nećeš zahvaljivati zbog ovog što ću sad učiniti.“
„U redu je, Belgarione“, nasmešio se Eriond. „Već duže vreme znam da će
do ovoga doći. Spreman sam.“
I to se poklopilo. Eriond je odgovorio na sveprisutno pitanje, „Da li si
spreman?“, verovatno poslednji put. Eriond je, kako se činilo, zaista bio
spreman i po svoj prilici je tako bilo od dana kad se rodio. Sve je sad došlo
na svoje mesto tako čvrsto da više ništa nije moglo da se nanovo rastavi.
„Odaberi, Belgarione“, požurivala ga je Siradis.
„Već jesam, Siradis“, jednostavno reče Garion. Pružio je ruku i položio
dlan Eriondu na rame. „Ovo je moj izbor. Ovo je Dete Svetlosti.“
„Savršeno!", uskliknu Belgarat.
„Učinjeno je!“ potvrdio je glas u Garionovoj glavi.
Garion je osetio neobično kidanje, nakon čega je usledio osećaj žalosne
praznine. Više nije bio Dete Svetlosti. Sada je to bila Eriondova odgovornost,
ali Garion je znao da ima još nešto poslednje da obavi. Polako se okrenuo
potrudivši se da izgleda nehajno. Izraz na svetlucavom Zandramasinom licu
beše mešavina gneva, straha i uzrujanosti. Garionu je to dodatno potvrdilo da
je upravo pravilno postupio. Doneo je ispravnu odluku. Nikad ranije nije
pokušao ono što je u tom trenutku radio, iako je mnogo puta video i osetio
kako to tetka Pol radi. Međutim, sad nije bilo vremena za nasumično
isprobavanje. Ponovo je obazrivo pustio um, ali ovog puta nije tražio opšti
osećajni utisak od Zandramas, već je tragao za nečim određenim. Morao je
da sazna šta ona tačno namerava da uradi pre nego što se pokrene.
Um čarobnice iz Daršive beše ispunjen zbunjenim komešanjem misli i
osećanja. Činilo se da je prethodno nadanje, koje je Garionovo lukavstvo
proizvelo u njoj, obavilo posao. Zandramas je bila zatečena, nije mogla da se
usredsredi na sledeći korak. Ali morala je da ga načini. Garion je osetio da
ona jednostavno ne može da stavi potpuno sve na tasove proročice iz Kela.
„Pođi, onda, Dete Svetlosti, i stani pored Deteta Tame kako bih donela
izbor između vas dvojice“, reče Siradis.
Eriond klimnu i ode da stane pored Gerana.
„Svršeno je, Siradis“, reče Poledra. „Sve su odluke donete osim tvoje.
Ovo je predodređeno mesto i predodređeni dan. Kucnuo je čas da obaviš
svoj zadatak.“
„Nije još, Poledra“, reče Siradis glasa drhtavog od uzbuđenja. „Znamenje
o trenu izbora mora doći iz knjige nebesa.“
„ Ali ti ne možeš da vidiš nebesa, Siradis“, Garionova baka ju je
podsećala. „Štaviše, pod zemljom smo. Knjiga nebesa je skrivena i od naših
očiju.“
„Ne moram da se obratim knjizi nebesa. Ona će se obratiti meni.“
„Poslušaj me onda, Siradis“, navaljivala je Zandramas dodvoravajućim
glasom. „Poslušaj me dobro. Nijedan drugi izbor nije moguć osim
Belgarionovog sina.“
Garionov um iznenada postade veoma oprezan. Zandramas je odlućila.
Znala je šta joj je činiti, ali je nekako uspela da sakrije svoj naum od njega.
Skoro da je počeo da se divi svom neprijatelju. Pripremala je svaki potez od
samoga početka, a takođe i svaku odbranu na ovom mestu, skoro vojničkom
preciznošću. Kako se svaka odbrana urušavala, tako bi se ona povlačila iza
sledeće. Zato nije mogao da joj pročita misii. Ona je već znala šta će učiniti,
tako da nije bilo potrebe da razmišlja o tome. Međutim, uspeo je da oseti da
ima nekakve veze sa Siradis. To je bila Zandramasina poslednja odbrana.
„Nemoj, Zandramas“, obratio se čarobnici. „Znaš da to nije istina. Ostavi je
na miru.“
„Onda, odaberi, Siradis“, naredila je čarobnica.
„Ne mogu. Čas još nije nastupio.“ Siradisino lice se iskrivilo od
neljudske patnje.
Utom je i Garion osetio. Talas za talasom nedoumice i sumnje izlivali su
se iz Zandramas i sažimali u slepu proročicu. Ovo je poslednji očajnički
potez. Pošto joj je napad na njih propao, Zandramas je sad napadala Siradis.
„Pomozi joj, tetka Pol“, Garion je namah pružio misao. „Zandramas
pokušava da je odvrati od donošenja izbora“
„Da, Garione“, mirno mu je odgovorio Polgarin gias, „znam“
„Pa učini nešto!“
„Još nije vreme. Mora biti u trenutku izbora. Ako pokušam pre toga,
Zandramas će to osetiti i samo mi parirati.“
„Nešto se dešava napolju“, užurbano reče Durnik. „Nekakva svetlost
silazi niz hodnik.“
Garion hitro pogleda. Svetlo je i dalje bilo daleko i nejasno, ali takvu
svetlost nikad ranije nije video.
„Nastupio je čas izbora, Siradis“, reče Zandramas surovim glasom.
„Odaberi!“
„Ne mogu!“, zavapi proročica okrenuvši se prema sve jasnijem svetlu.
„Ne još! Još nisam spremna!“ Srušila se na zemlju kršeči ruke. „Nisam
spremna! Ne mogu da odaberem! Pošaljite drugoga!“
„Odluči!“, neumoljivo je ponavljala Zandramas.
„Kad bih ih barem videla!“, jecala je Siradis. „Kad bih ih barem videla!“
Utom se Polgara napokon pokrenu. „Možemo to lako da sredimo,
Siradis“, obratila joj se smirenim i neobično utešnim glasom. „Tvoja vizija ti
je zamaglila vid i to je sve.“ Pružila je ruke i nežno joj skinula povez.
„Pogledaj sada svojim ljudskim očima i odaberi.“
„To je zabranjeno!“, piskavo se pobunila Zandramas kad joj se prednost
urušila.
„Nije“, reče Polgara. „Da je zabranjeno, ne bih mogla to da uradim.“
Siradis je ustuknula čak i od slabe svetlosti u pećini. „Ne mogu!“,
zavapila je pokrivši oči rukama. „Ne mogu!“
Zandramasine oči iznenada sevnuše. „Pobedila sam!“, uskliknula je „Izbor
mora biti donet, pa makar neko odlučio. Više nije na Siradis, jer je odluka da
ne izabere nijednog takođe izbor.“ „Je li to tačno?“, hitro upita Garion
Beldina.
„Imaš dve škole oprečnih mišljenja na tu temu.“
„Da ili ne, Beldine.“
„Ne znam. Stvarno ne znam, Garione.“
 Iznenada jarko svetlo bez ikakvog zvuka eksplodira s prolaza u hodnik.
Svetlost je bila jača od sunca i samo se povećavala i nadimala. Biia je tako
nemoguće žarka da su čak i pukotine u steni užareno zasjale.
„Najzad je došao“, Garionov unutarnji prijatelj je to bezosećajno izrekao
Eriondovim usnama. „Došao je čas izbora. Odluči, Siradis, inače ćemo svi
biti uništeni.“
„Došao je“, drugi istovetno bezosećajni glas izgovori usnama Garionovog
sina. „Došao je čas izbora. Odluči, Siradis, inače ćemo svi biti uništeni.“
Siradis se kolebala, razdirala ju je neodlučnost, oči su joj sevale na dva
lica pred njom. Nanovo je kršila ruke.
„Neće moći!“, povika car Malorije i ne razmišljajući pohita napred.
„Mora!“ reče Garion i zgrabi prijatelja za ruku. „Ako ne odluči, sve je
izgubljeno!“
Zandramasine oči opet su se ispunile onom nesvetom radošću. „Pregolem
je to zadatak za nju!“, sveštenica je kliktala. „Donela si svoju odluku,
Siradis“, cičala je. „Ne može se izmeniti. Sad ću ja umesto tebe izreći izbor i
ja ću biti uzvišena kad se tamni bog iznova rodi!“
Izgledalo je kao da je upravo to bila Zandramasina poslednja i kobna
greška. Siradis se ispravila i prodirućim pogledom se zagledala pravo u
zvezdano lice čarobnice. „Ne može tako, Zandramas“, obratila joj se
proročica ledenim glasom. „Ono što se zbi beše neodlučnost, a ne obavljen
izbor, osim toga čas još nije prošao.“ Podigla je svoje prelepo lice i
zažmurila. Silni hor kelskih proroka ispuni svojom pesmom zatvoreni prostor
pećine, ali pesma se završila s upitnim tonom.
„Odluka pripada isključivo meni“, reče Siradis. „Da li su svi uslovi
zadovoljeni?“, upitala je dve svesnosti koje su nevidljive stajale iza Erionda i
Gerana.
„Jesu“, odgovori jedna Eriondovim usnama.
„Jesu“, odgovori druga Geranovim usnama.
„Onda počujte moj izbor“, objavila je. Još jednom se zagledala u lica
malenog dečaka i mladiča. Zatim se uz povik natčovečanskog jada sručila
Eriondu u naručje. „Biram tebe!“, jecala je. „Bilo dobro ili loše, biram tebe!“
Desio se ogroman drhtaj. Nije to bio zemljotres, pošto ni jedan jedini
kamenčić nije ispao iz zida ili s tavanice pećine. Iz nekog razloga Garion je
bio siguran da se čitav svet pomerio - za nekoliko centimetara možda, ili
metara, ili čak hiljada liga - u stranu. A iz te sigurnosti je s podjednakim
ubeđenjem zaključio da se pomerila čitava vaseljena. Količina moći koju je
Siradisina bolna odluka odrešila bila je van ljudskog poimanja.
Postepeno se jarka svetlost smanjivala a Sardionov sjaj je bledeo i
postajao bolešljiv. U trenu izbora kelske proročice Zandramas je ustuknula i
svetla pod njenom kožom počela su da trepere. Zatim su se iskre uzrojile i
još jače zasjale. „Ne!“, vrištala je. „Ne!“
„Možda su ta svetla u tvom telu zapravo tvoje uzvišenje, Zandramas“,
reče Poledra. „Možda ćeš zasjati jače od svih sazvežđa. Dobro si služila
mračnom proročanstvu, te je možda našlo neki način da te uzvisi.“ Zatim je
Garionova baka prišla čarobnici u satenskoj odori.
Zandramas je još više ustuknula. „Ne diraj me“, izustila je.
„Nisam ni htela tebe da dodirnem, Zandramas, već tvoju odeću. Želim da
sama vidiš svoju nagradu i svoje uzvišenje.“ Poledra joj je smakla satensku
kapuljaču sa glave i poderala crnu odoru s nje. Zandramas nije htela da
sakrije svoju nagost, međutim nagosti nije ni bilo. Obris njenog tela se tek
nejasno razaznavao, bila je Ijuštura ispunjena kovitlavim rojem svetala koja
su sve jače sijala.
Geran je potrčao svojim nožicama u majčino naručje, a Se'Nedra je od
radosti plakala i čvrsto ga zagrlila. „Šta će biti s njim?“, upita Garion
Erionda. „Ipak je on sada Dete Tame.“
„Nema više Deteta Tame, Garione“, odgovori mu Eriond. „Tvoj sin je
bezbedan.“
Garion oseti ogromno oiakšanje, a zatim obrati pažnju na ono što je osetio
od trenutka kad je Siradis izrekla svoju odluku. Otad je sve snažnije postajao
svesniji sveprožimajućeg osećanja prisustva koje je osećao uvek kad bi se
našao licem u lice s bogom. Pobliže se zagledao u Erionda i utom se taj
osećaj pojača. Njegov mladi prijatelj je čak delovao drugačije. Ranije je
izgledao kao mladić od dvadesetak godina, a sada kao da je imao isto godina
koliko i Garion. Međutim, lice mu je izgledalo neobično bezvremeno - ranije
je bilo dražesno nevino, a sada je postalo ozbiljno, štaviše mudro. „Ostalo je
samo još ovo da se obavi, Belgarione“, izgovorio je svečanim glasom.
Pozvao je Zakata i potom nežno predao uplakanu Siradis Malorijcu u naručje
s rečima: „Molim te, čuvaj je.“
„Hoću, čitavog života, Erionde“, obećao je Zakat i poveo uplakanu
devojku nazad ka ostalima.
„A sada, Belgarione“, nastavio je Eriond, „predaj mi bratovljevu Kuglu sa
drške mača Gvozdene Ruke. Vreme je da se okonča ono što smo započeli
ovde.“
„Svakako“, odgovori Garion. Pružio je ruku preko ramena i položio dlan
na jabuku mača. „Siđi“, obratio se Kugli. Kamen se oslobodio i Garion ga
pruži mladom bogu.
Eriond je uzeo sjajni plavi kamen, zagledao se u Sardion, pa zatim
ponovo vratio pogled na Kuglu u ruci. Bilo je nečeg neopisivog na njegovom
licu dok je posmatrao dva kamena koja su predstavljala samu srž čitave
deobe. Podigao je glavu za tren, lice mu je bilo spokojno. „Neka bude“,
izgovori konačno.
A tad, na Garionov užas, još je snažnije stisnuo Kuglu i sasvim namerno
je gurnuo u sjajni Sardion.
Crvenkasti kamen kao da se trgnuo. Poput Ktučika u poslednjim
trenucima, prvo se povećao a potom smanjio. Zatim se povećao poslednji
put. A tad je, kao i Ktučik, eksplodirao. Međutim, ta eksplozija beše tesno
ograničena, nekako zatvorena unutar neke nezamislive opne sile koja je
možda proistekla iz Eriondove volje, ili iz Kugline moći, ili iz nekog sasvim
drugog izvora. Garion je znao da ako ta sila ne bi bila prisutna, čitav bi se
svet raspao od moći onoga što se dešavalo u tom usko ograničenom prostoru.
Iako ga je Eriondovo besmrtno i neuništivo telo delimično zaglušilo,
prasak je bio pregolem i njegova sila ih je sve oborila na zemlju. Kamenje i
komadi stena prosipali su se s tavanice, a čitavo piramidalno ostrvce, koje
beše jedino ostalo od Korima, pogodio je zemljotres moćniji čak i od onog
što je razorio Rak Ktol. Zvuk koji se prolomio u tom zatvorenom prostoru
beše neverovatan. Garion se bez razmišljanja zakotrljao po nemirnom podu i
pokrio Se’Nedru i Gerana svojim oklopljenim telom, primećujući da su
mnogi njegovi prijatelji takođe na sličan način štitili svoje voljene.
Zemlja je nastavila da se grčevito trese, a ono što je ležalo na oltaru s
Eriondovom šakom i dalje zagnjurenom unutra više nije bio Sardion, već
moćna kugla energije koja je sijala hiljadu puta snažnije od sunca.
Zatim je Eriond, i dalje posve smirenog lica, izvadio Kuglu iz središta
užarene lopte koja je nekada bila Sardion. Kao da je odvajanje Aldurove
kugle sa sobom povuklo i veze koje su Sardion držale u jednom komadu.
Bleštavi komadići Ktrag Sardijusa poleteše uvis kroz tavanicu pećine
probivši vrh zadrhtale piramide i pri tom odbacivši kamene gromade u svim
pravcima, kao da su bile obični obluci.
Iznenada otkriveno nebo beše ispunjeno svetlošću većom od samoga
sunca, svetlošću koja se prostirala čitavim nebom. Komadići Sardiona
poleteli su uvis i izgubili se u toj svetlosti.
Zandramas je jadikovala neljudskim glasom, više nalik životinjskom.
Nejasan obris koji je ostao od nje grčio se i izvijao. „Ne!“, vrištaia je.
„Nemoguće! Obećao si!“ Garion nije znao, niti je mogao da zna, kome se
obraćala. Molećivo je pružila ruke prema Eriondu preklinjući ga: „Pomozi
mi, bože Angaraka! Ne dozvoli da me se dočepaju Mordža ili kralj pakla!
Spasi me!“ Ubrzo se njena senovita ljuštura raspala i roj svetaia koja su
postala njeno telo nezaustavljivo je pohrlio uvis tragom Sardiona pravo u
neizmerno svetlo na nebu.
Ono što je ostalo od čarobnice iz Daršive rasprostrlo se po podu poput
odbačene odeće, zgužvane i poderane poput kakve krpe koja nikome više
nije bila korisna.
Glas koji se začuo sa Eriondovih usana bio je veoma poznat Garionu.
Čitavog života ga je slušao.
„Poen, reče nehajni, bezosećajni glas kao da prosto ističe činjenicu. „Poen
i kraj igre.“
 Dvadeset peto poglavlje

Iznenadna tišina u pećini bila je skoro sablasna. Garion je ustao i

pomogao Se’Nedri da se pridigne. „Jesi li dobro?“ upitao ju je šapatom.
Se’Nedra je odsutno klimnula. Zabrinutog musavog lica, zagledala je
njihovog dečačića. Garion pogleda oko sebe. „Da li su svi živi i zdravi?“
upitao je.
„Da li je zemljotres prošao?“, pitao je Svileni i dalje pokrivajući Kadifu.
„Jeste, Keldare“, reče Eriond. Mladi bog se okrenuo i vratio Kuglu
Garionu.
„Zar je nećeš zadržati?“, upita ga Garion. „Mislio sam...“ „Neću, Garione.
Ti si i dalje čuvar Kugle.“
To je iz nekog razloga oraspoložilo Gariona. Čak i usred onoga što se
izdešavalo, osećao je prazninu od gubitka. Mislio je da će sad morati da se
odrekne dragulja. Žudnja nije bila u Garionovoj naravi, ali tokom godina
Kugla je prestala da bude posed i postala je prijatelj.
„Hoćemo li napustiti ovo mesto?“, upitala je Siradis glasom ispunjenim
dubokom tugom. „Ne bih da ostavim prijatelja samog i nečuvanog.“
Durnik nežno položi ruku na njeno rame i zatim se svi okrenuše i ćutke
napustiše razorenu pećinu.
Izašli su kroz prolaz na svetlo koje je bilo više od pukog svetla dana.
Sveprožimajuće bleštavilo koje je probilo i mrklu pećinu iza njih donekle je
izbledelo, te više nije bilo zaslepljujuće. Garion je pogledao okolo. Iako je
doba dana bilo drugačije, imao je onaj neobičan osećaj da je već prošao kroz
ovo. Prošle su i oluja i grmljavina koje su besnele iznad mesta koje više ne
postoji. Oblaci su se razišli a vetar koji je šibao greben tokom borbe sa
zmajem i demonom Modržom stišao se u blagi povetarac. Nakon Torakove
pogibije u Ktol Mišraku Garion se na čudan način osećao kao da prisustvuje
svitanju novog dana. Sada je bilo podne - i to nakon više godina - ali kao da
je to bilo podne onog dana. Ono što je započelo u Ktol Mišraku tek se sada
okončalo. Bilo je gotovo i on oseti veliko olakšanje. Takođe je osetio
vrtoglavicu. Količina telesne snage i osećanja koje je istrošio otkad je prvi
zrak sunca osvetlio maglu tog najvažnijeg od svih dana ostavila ga je potpuno
iscrpljenog. Sada je više od ičega poželeo da skine sa sebe oklop, ali zamalo
nije klonuo od same pomisli koliko će morati da se pomuči oko toga. Zasad
se zadovoljio time što je skinuo kacigu. Ponovo je pogledao svoje prijatelje.
Iako je Geran očigledno već mogao da hoda sam, Se’Nedra je insistirala
da ga nosi, pri čemu je njegov obraz naslonila na svoj. Jedino ga je s vremena
na vreme odmicala od sebe kako bi ga izljubila. Garionu ništa od toga nije
smetalo.
Zakat je obgrlio proročicu iz Kela, a njegov pogled je jasno ukazivao da
ne namerava da je ikada odvoji od sebe. Garion se uz smešak prisetio kako
se u prvim trenucima obostrano izjavljene ljubavi Se’Nedra slično privijala
uz njega. Umorno je prišao Eriondu, koji je gledao talase okupane sunčevim
zracima, i obratio mu se: „Mogu li nešto da te upitam?“
„Naravno, Garione.“
Garion pogiedom pokaza na Zakata i Siradis. „Da li je i ovo manje-više
deo onoga kako je sve trebalo da se okonča? Hoću da kažem da je Zakat
izgubio vrlo dragu osobu kad je bio mlad. Ako sad izgubi Siradis, to bi
moglo da ga uništi. Ne bih voleo da se to desi.“
„Ne brini, Garione“, nasmešio se Eriond. „Ništa neće razdvojiti ono
dvoje. I to je jedno od predskazanja.“
„Odlično. Da li oni znaju?“
„Siradis zna. Objasniće i Zakatu s vremenom.“
„Znači li to da je još proročica?“
„Nije. Taj deo njenog života se završio onda kad joj je Polgara skinula
povez. Ona je gledala u buduće događaje, a takođe ima i dobro pamćenje.“
Garion je pomislio o rečenom na tren, a zatim je razrogačio oči.
„Hoćeš da kažeš kako je sudbina celog svemira zavisiia od običnog
ljudskog bića?“, u neverici je pitao.
„Teško da bih Siradis nazvao običnom. Pripremala se za taj zadatak od
detinjstva. Ali si ipak na neki način u pravu. Izbor je moralo napraviti
Ijudsko biće, i to bez ičije pomoći. Čak ni njen narod nije mogao da joj
pomogne u tom trenu.“
 Garion se stresao. „Mora da je bilaprestravljena. Mora da je bila
beznadežno usamljena.“
„Jeste, ali tako je uvek s ljudima koji donose važne odluke.“ „Onda nije
prosto nasumice odlučivala, zar ne?“
„Nije. Nije zapravo ni birala između tvog sina i mene. Birala je između
Svetla i Tame.“
„Onda ne razumem šta je tu bilo teško. Zar se ne bi svi radije opredelili
za svetlo?“
„Ti i ja bismo tako postupili, ali proroci su oduvek znali da su Svetlo i
Tama prosto suprotstavljene strane istog. Nemoj mnogo da brineš za Zakata i
Siradis, Garione“, reče Eriond vrativši se na prvobitno pitanje. Prstom se
kucnuo po čelu. „Naš zajednički prijatelj je izdejstvovao ponešto u vezi s to
dvoje. Zakat će biti veoma važan do kraja svog života, a naš prijatelj običava
da ohrabri ljude da postupe kako treba tako što ih nagradi - ponekad čak
unapred.“
„Kao Relga i Taibu?“
„Ti i Se'Nedra, Polgara i Durnik.“
„Možeš li mi reći šta to Zakat treba da uradi? Šta ti još treba od njega?“
„On će dovršiti ono što si ti započeo.“
„Zar sam nešto loše radio?“
„Naravno da si dobro radio, ali nisi Angarak. Znam da ćeš s vremenom
shvatiti. Nije mnogo teško.“
Utom Garionu sinu misao, a u istom trenu kad je isplivala, bio je siguran
da je potpuno tačna. „Sve vreme si znao, je li tako? Hoću reći da si znao ko
si zapravo.“
„Znao sam da postoji mogućnost. Nije se desilo dok Siradis nije
odlučila.“ Pogledao je ka ostalima koji su se tužno okupljali oko nepokretnog
Totovog tela. „Mislim da smo im sada potrebni.“
Totovo lice beše smireno. Ruke su mu bile prekrštene preko grudi
pokrivajući ranu od Ktrek Gorua. Siradis je stajala u Zakatovom zagrljaju.
Niz obraze su joj tekle nove suze.
„Jesi li siguran u to?“, upita Beldin Durnika.
„Jesam“, jednostavno odgovori kovač. „Vidiš...“
„Ne moraš da mi objašnjavaš, Durniče“, prekide ga grbavac. „Samo sam
hteo da znam da li si siguran. Hajde da mu napravimo nosila.
Dostojanstvenije je tako.“ Mahnuo je rukom i nekoliko glatkih, pravih motki i
namotaj konopca pojaviše se pored Totovog tela. Njih dvojica su pažljivo
svezali motke napravivši nosila a potom su položili ogromno telo na njih.
„Belgarate“, pozva Beldin, „Garione, trebaće nam vaša pomoć.“
Iako je bilo ko od njih mogao s lakoćom činima da prebaci Totovo telo u
pećinu, četvorica čarobnjaka su umesto toga odlučili da svog prijatelja
zajedno odnesu na mesto večnog počinka uz obred star koliko i čovečanstvo.
Pošto su eksplozija i uznesenje Sardiona lišili pećinu tavanice, podnevno
sunce je obasjavalo prethodno mračnu jamu. Siradis je ustuknula kad je
ugledala strašni oltar na kojem se nalazio Sardion. „Tako je mračan i ružari,
zajecala je tiho.
„Stvarno nije nešto privlačan“, osuđujući dodade Se Nedra. Osvrnula se i
obratila Eriondu: „Da li bi mogao...“
„Svakako“, pristao je. Samo je nakratko pogledao grubo isklesani oltar i
on se neznatno zamaglio i tren kasnije na njegovom mestu stajao je glatki
odar od snežnobelog mermera.
„Sad je mnogo lepši“, izustila je. „Hvala ti.“
„Bio je i moj prijatelj, Se'Nedra“, odvrati mladi bog.
Ono što je sledilo nikako ne bi moglo da se uvrsti u redovne sahrane. Svi
su se okupili oko odra i zagledali se u lice poginulog prijatelja. Toliko je bilo
zgusnute moći u toj jami da Garion nije bio siguran ko je stvorio prvi cvet.
Vitice naiik bršljanu raširile su se po zidovima, ali za razliku od bršljana, bile
su prekrivene belim miomirisnim cvetovima. Samo tren kasnije ceo pod je
prekriven tepihom bujne zelene mahovine. Obilje cveća prekrilo je odar i na
kraju je Siradis iskoračila i belu ružu, koju joj je Poledra dala, položila na
grudi usnulog diva. Poljubila mu je čelo i uzdahnula. „Čini mi se da je
prerano, sve ovo cveće će se sasušiti i uvenuti.“
„Neće, Siradis“, nežno reče Eriond, „neće uvenuti. Ostaće zauvek sveže i
lepo.“
„Hvala ti, bože svih Angaraka.“
Durnik i Beldin se povukoše u ugao nedaleko od jezerceta da rasprave
nešto. Potom obojica pogledaše uvis, za trenutak se usredsrediše i stvoriše
krov od blistavog kvarca kroz koji se sunčeva svetlost prelamala u duginim
bojama.
„Vreme je da pođemo, Siradis“, obrati se Polgara vitkoj devojci. „Učinili
smo sve što smo mogli.“ Potom su ona i njena majka uplakanu proročicu
uhvatile za ruke i povele je polako nazad do hodnika praćene ostatkom
družine.
Durnik se poslednji udaljio. Stajao je uz odar stežući Totovo beživotno
rame. Konačno je podigao ruku i u njoj stvorio Totov štap za pecanje.
Pažljivo ga je položio na odar pored prijateljevog tela i poslednji put
potapšao ogromne prekrštene ruke. Onda se okrenuo i otišao.
Kad su se ponovo svi našli napolju, Beldin i kovač su kvarcom zatvorili
ulaz.
„Sviđa mi se taj detalj“, Svileni je žalosno pokazao Garionu na lice iznad
ulaza. „Ko se od vas dosetio?“
Garion se osvrnuo. Torakovo lice je nestalo, a na njegovom mestu
blaženo se smešio Eriondov lik. „Nisam siguran“, odgovorio je, „mada,
mislim da nije ni važno.“ Kucnuo se po grudnom oklopu. „Da li bi mi možda
pomogao da skinem ovo? Smatram da mi više neće trebati.“
„Da“, složio se Svileni, „najverovatnije ti neće trebati. Koliko sam
upoznat, ponestalo ti je ljudi koji su ti se zamerili.“ „Nadajmo se da je
stvarno tako.“

Prošlo je dosta vremena. Sklonili su Grolime iz amfiteatra i počistili

odron s kamenog poda. Nisu mogli mnogo toga da urade s lešinom zmaja.
Garion je sedeo na najnižem stepeniku. Se’Nedra je, i dalje držeći svog
usnulog sina u rukama, zadremala u Garionovom naručju.
„Uopšte nije loše“, obratio mu se poznati glas. Međutim, ovog puta nije
odjekivao u njegovoj glavi, već ga je začuo odmah pored sebe.
„Mislio sam da si otišao“, tiho reče Garion pazeći da ne probudi ženu i
sina.
„Pa i nisarri, odgovorio je glas.
„Čini mi se da si jednom rekao kako će se stvoriti nov glas - svest bi tu
bila tačnija reč - posle svega ovoga.“
„Tako je. Zapravo, ja sam sad deo toga.“
„Ne razumem.“
„Nije previše zapetljano, Garione. Pre nemiiog događaja postojaia je
samo jedna svest, ali onda se razdelila kao što se i sve ostalo razdelilo. Sada
se vratila, a pošto sam bio deo prvobitne, i ja sam se stopio. Ponovo smo
celoviti.“
„I još nije previše zapetljano.“
„Hoćeš li da ti sve potanko objasnim?“
Garion htede da odgovori na to, ali se predomislio. „Ali ipak možeš da se
izdvojiš, zar ne?“
„Ne. To bi samo dovelo do još jedne deobe.“
„Ali sada...“, Garion je u poslednjem trenutku ipak odlučio da ne želi da
postavi to pitanje. „Da batalimo mi to“, predložio je. „Reci mi šta je bila ona
svetlost?“
„To je bio nemili događaj, tren deobe vaseljene. Takođe je mene odvojilo
od moje suprotnosti, a Kuglu od Sardiona.“ „Mislio sam da se to dogodilo
veoma davno.“
„Jeste - veoma davno.“
„Ali...“
„Pokušaj za promenu da slušaš, Garione. Da li znaš mnogo o svetlosti?“
„To je samo svetlo, zar ne?“
„Ima tu još ponečega. Da li si ikad stajao daleko od nekog ko je cepao
drva?“
„Jesam.“
„Jesi li primetio da prvo vidiš pad sekire, pa tek tren kasnije čuješ i
zvuk.“
„Sad kako si spomenuo - jesam. Šta je uzrok tome?“
„Ta razlika je zapravo vreme koje je zvuku potrebno da doputuje do tebe.
Svetlost se kreće mnogo brže od zvuka, ali mu ipak treba vremena da s
jednog mesta dostigne drugo.“
„Verovaću ti na reč.“
„Da li znaš šta je bio taj nemili događaj?“
„Koliko znam, nešto daleko među zvezdama.“
„Upravo tako. Zvezda je umirala, a umrla je na mestu gde to nije trebalo
da se desi. Umiruća zvezda je bila na pogrešnom mestu kad je eksplodirala i
time je zapalila čitavu grupu zvezda - čitavu galaksiju. Kad je galaksija
eksplodirala, rascepila je tkanje cele vaseljene. Ona se zaštitila time što se
razdvojila. To je dovelo do svega ovoga.“
„U redu. Zašto smo onda pričali o svetlosti?“
„To je bila ta iznenadna svetlost - blesak eksplozije galaksije - nemilog
događaja. Tek je sada dosegla ovo mesto.“
Garion je progutao knedlu. „Koliko se tačno daleko desio taj nemili
događaj.“
„Brojevi ti ne bi ništa značili.“
„A pre koliko vremena se to desilo?“
„To je još jedan broj koji ne bi razumeo. Mogao bi da pitaš Siradis. Ona
bi verovatno mogla da ti objasni. Imala je veoma poseban razlog da prilično
tačno izračuna.“
Garion je polako shvatao. „To je to onda“, reče ne mogavši da suzbije
uzbuđenje. „Tren izbora je bio tren dolaska bleska tog nemilog događaja.“
„Odlično, Garione.“
„Da li se ta grupa zvezda vratila kad je Siradis odlučila? Mislim, mora
postojati nešto što će zakrpiti tu rupu u svemiru, je li tako?“ „Postaješ sve
bolji, Garione, ponosim se tobom. Sećaš li se kako su se Sardion i
Zandramas razbili u sitne čestice jarkog svetla kad su probili krov pećine?“
„Teško da ću moći tako nešto da zaboravim.“ Garion se stresao. „To se
desilo s razlogom. Zandramas i Sardion - ili barem njihovi delovi - putuju ka
toj rupi’, kako si se izrazio. Oni će biti zakrpa. Usput će postati veći,
naravno.“
„A koliko dugo...“, ućuta Garion. „Pretpostavljam da je i to još jedan
besmislen broj.“
„Vrlo.“
„Zapazio sam onomad nešto kod Zandramas. Ona je sve ovo planirala, zar
ne? Još od samog početka?“
„Moja suprotnost je uvek bila vrlo metodična.“
„Ono što hoću da kažem jeste da je sve pripremila unapred. Već je sve
sredila u Njisi pre nego što je otišla u Čerek da pokupi one pripadnike
medveđeg kulta. A onda, kad je došla u Rivu da otme Gerana, već je sve bilo
spremno. Već je sve bila uredila da osumnjičimo kult, a ne nju.“
„Verovatno bi bila izvrstan general.“
„Ali išla je i dalje od toga. Bez obzira na to koliko su joj dobri bili
planovi, uvek je bila spremna u slučaju nepredviđenih okolnosti i propadanja
prvobitnog plana.“ Setio se još nečega. „Da li je se Mordža dočepao?
Mislim, raspala se kad je i Sardion eksplodirao, zar ne? Da li je njen duh i
dalje izmešan s tim zvezdama ili je odvučen u pakao? Zvučala je preplašeno
pre nego što se raspala.“
„Zaista ne bih znao, Garione. Moja suprotnost i ja smo se bavili ovim
svemirom, ne paklom - koji je, naravno, svemir za sebe.“ „Sta bi se desilo da
je Siradis odabrala Gerana umesto Erionda?“ „Ti i Kugla biste se sad selili
na novu adresu.“
Garion se naježio. „Zašto me nisi upozorio?“, zahtevao je objašnjenje.
„Da li bi zaista hteo da znaš? Da li bi to bilo bitno?“
Garion odluči da ostavi to zasad i upita: „Da li je Eriond oduvek bio
bog?“
„Zar nisi slušao kad ti je malopre objasnio? Eriondu je bilo namenjeno da
bude sedmi bog. Torak je bio greška prouzrokovana deobom.“
„Znači li to da je oduvek bio tu negde? Na Erionda mislim.“
„Oduvek je prilično dug period, Garione. Eriond je bio prisutan - duhom -
od cepanja. Kad si se ti rodio, on se kretao po ovom svetu.“
„Onda smo isto godište?“
„Godište je besmislen pojam za bogove. Mogu da odaberu koje će
godište biti. Krađa Kugle je pokrenula događaje koji su doveli do današnjeg
dana. Zedar je hteo da ukrade Kuglu, pa ga je Eriond našao i pokazao mu
kako to da uradi. To je ono što je i tebe pokrenulo. Da Zedar nije ukrao
Kuglu, ti bi i dan-danas bio na Faldorovoj farmi i oženio bi se Zubretom.
Pokušaj da shvatiš, Garione, na čudan način ovaj je svet stvoren samo da bi
ti imao na čemu da stojiš dok popravljaš stvari.“
„Molim te, prestani da se šališ.“
„Ne šalim se, Garione. Ti si najvažnija osoba koja je ikada živela - i koja
će živeti - s možda izuzetkom Siradis. Ti si ubio zlog boga i zamenio ga
dobrim. Mnogo si jurcao okolo u međuvremenu, ali si konačno uspeo sve da
obaviš. Zapravo, prilično se ponosim tobom. Sve u svemu, ispao si sasvim
kako treba.“
„Mnogi su mi pomogli.“
„To je tačno, ali imaš prava da se malo uobraziš - barem nakratko. Ali
nemoj da preteraš. Ne priliči ti.“
Garion je prikrio osmeh. „Zašto baš ja?“, upitao je trudeći se da zvuči što
plačljivije i detinjastije.
Nastupila je napeta tišina, a potom se glas zapravo nasmejao. „Molim te,
nemoj više to da me pitaš, Garione.“
 „Izvini. Šta sad?“
„Vraćate se kući.“
„Mislio sam na svet.“
„Mnogo toga će zavisiti od Zakata. Eriond je sada bog Angaraka, a
uprkos Urgitu, Drosti i Nejtelu, Zakat je pravi kralj svih Angaraka. Trebaće
dosta ulaganja i najverovatnije će morati da iskoristi poveći broj Grolima, ali
pre nego što bude miran, Zakat će morati svakog Angaraka da preobrati na
Eriondovu stranu.“ „Snaći će se ori, Garion slegnu ramenima. „Neće prezati
da upotrebi i silu ako bude potrebno da nešto nekome utuvi u glavu.“
„Sudim da će ga Siradis malo smekšati.“
„Još bolje onda. A šta će biti posle? Nakon što svi Angaraci prihvate
Erionda?“
„Pokret će se širiti. Verovatno ćeš dovoljno poživeti da dočekaš dan kad
će Eriond postati bog čitavog sveta. To je bila zamisao od samog početka.“
„’I zadobiće vlast i moć’?“, Garion je naveo odlomak prisećajući se
delova izvesnih grolimskih proročanstava.
„Dobro znaš da Eriond nije za to. Da li ga stvarno zamišljaš kako sedi na
prestolu i likuje nad silnim žrtvama?“
„Ne baš. A šta će se desiti s drugim bogovima? Sa Aldurom i ostalima?“
„Poći će dalje. Završili su ono zbog čega su došli, a postoje još mnogi,
mnogi svetovi u svemiru.“
„A Ul? Hoće li i on otići?“
„U1 ne odlazi i ne dolazi, Garione. On je svuda. Da li si otprilike završio
s pitanjima? Moram sada da se pobrinem za neke stvari i za izvesne ljude. O
da, zamalo da zaboravim, primi iskrene čestitke na ćerkama.“
„Kakvim ćerkama?“
„Mala deca, ženskog pola. Malo su nestašne, ali su lepše od sinova, a pri
tom i lepše mirišu.“
„Koliko?“, upita Garion bez daha.
„Nekoliko. Neću ti otkriti tačan broj. Neću ti pokvariti iznenađenje, ali
kad se vratite u Rivu, bolje počni s proširivanjem kraljevskih dečjih odaja.“
Spustila se tišina i nakon nekoliko minuta glas je poslednji put prozborio,
tonom koji više nije bio bezosećajan: „Zbogom zasad, Garione. Sve
najbolje.“
Zatim glas iščeznu.
 Sunce je polako tonulo, pa su se Garion, Se'Nedra i Geran pridružili
ostalima blizu ulaza u pećinu. Svi su tiho sedeli nedaleko od ogromne lešine
zmaja.
„Valjalo bi da nešto uradimo u vezi s tim“, promrmlja Belgarat. „Nije bio
on toliko loš. Samo glup, a to nije neki zločin. Uvek mi je bilo žao zmajeva, a
sad bi mi bilo mrsko da ovoga ostavimo tu da ga lešinari kljucaju.“
„Imaš tu osećajnu crtu u sebi, Belgarate“, istaknu Beldin. „Znaj da sam se
razočarao.“
„Svi mi postajemo osećajni pod stare dane“, Belgarat slegnu ramenima.
„Je li sve u redu?“, upita Kadifa Sadija, koji se vratio sa Zitinom
bočicom. „Dugo si se zadržao.“
„Dobro je“, odgovori Sadi. „Jedan mali je hteo da se igra. Umislio je da
je zabavno to što se krije od mene. Dugo mi je trebalo da ga pronađem.“
„Ima li nekog naročitog razloga što se ovde zadržavamo?“, upita Svileni.
„Mogli bismo da upalimo onaj znak. Možda će nas kapetan Kreska pokupiti
pre mraka.“
„Čekamo goste, Keldare“, reče mu Eriond.
„A, je r tako? Koga to?“
„Neki prijatelji će svratiti.“
„Tvoji prijatelji ili naši?“
„Za svakog poneko, zapravo. Eno već neki pristižu.“ Eriond pokaza ka
moru.
Svi su se okrenuli da pogledaju.
Svileni se odjednom grohotom zasmeja. „Mogli smo i da pretpostavimo“
reče. „Uzdaj se u Baraka da se ogluši o naređenja.“ Svi su se zagledali u
mirni okean. Morska ptica je izgledala kao da je videla i bolje dane, ali je
ipak postojano sekla talase u pravcu koji će je odvesti mimo grebena.
„Beldine, hajdemo dole do obaie da zapaiimo neki signal“, predloži Svileni.
„Zar ne možeš sam?“
„Vrlo rado - čim me naučiš kako da potpalim kamenje.“ „O, pa, izgleda
da mi to nije palo na pamet.“
„Jesi l’ siguran da nisi stariji od Belgarata? Čini mi se da te sećanje ne
služi kao nekada, staro momče.“
„Nemoj da lupetaš, Svileni. Hajdemo dole da vidimo kako ćemo
namamiti onu preveliku barku ’vamo.“
Njih dvojica odoše do vode.
„Da li je ovo bilo planirano?“, upita Garion Erionda. „To što se Barak
pojavio, hoću reći.“
„Imali smo malo udela u tome“, priznade Eriond. „Trebaće vam prevoz
nazad do Rive, a Barak, kao i ostali, imaju pravo da saznaju šta se ovde
desilo.“
„Ostali? A da li je bezbedno? U Reonu je Siradis...“
„Sada to nije važno“, nasmeši se Eriond. „Izbor je okončan. Zapravo, ima
ih podosta koji su na putu ovamo. Naš zajednički prijatelj ima žarku potrebu
da se uveri da li je nešto obavljeno kako valja.“
„Dakle, i ti si primetio.“
Morska ptica se ukotvila u zavetrini grebena nakon čega je s njenog
desnog boka spušten čamac koji je zaplovio po glatkoj, sutonom pozlaćenoj
površini. Svi su se pridružili Svilenom i Beldinu na obali dok se čamac
polako približavao grebenu.
„Gde ste dosad?“ povika Svileni sa daljine Baraku koji je stajao na
pramcu. Izgledalo je kao da mu je brada buknula na svetlu zalazećeg sunca.
Barak se široko osmehivao. „Kako ste prošli?“ viknuo je. „Sasvim dobro,
da budem iskren“, Svileni viknu nazad. Onda se zamislio. „Oprosti, Siradis“,
obratio se proročici. „To nije bilo baš uviđavno od mene.“
„Ne u potpunosti, prinče Keldare. Žrtva mog prijatelja beše dobrovoljna i
uverena sam da se njegov duh zajedno s nama raduje uspehu.“
U čamcu su bili svi, koliko je Garion uspeo da vidi. Mandoralenov oklop
se presijavao tik iza ogromnog Čereka. Hetar, vitak i mišićav, beše tu,
Leldorin takođe, čak i Relg. Barakov sin Unrakbeše lancima okovan na krmi.
Unrak je porastao, ali okovi su ih veoma zbunili.
Barak je stao na kljun čamca spremajući se da iskoči.
„Pazi se“, reče mu Svileni. „Tu ti je baš duboko. Gomila Grolima je to
saznala na teži način.“
„Niste ih valjda pobacali u vodu?“, upita Barak.
„Nismo. Dobrovoljno su se javili.“
Kobilica čamca zastrugala je po talasima uglačanom kamenju amfiteatra
nakon čega je Barak s ostalima iskočio na obalu. „Jesmo r mnogo toga
propustili?“, upita plećati čovek.
 „Onako“, odgovori Svileni slegnuvši ramenima. „Bilo je uobičajeno,
svakidašnje spasavanje svemira. Znaš već kako to ide. Nego, je l' ti sin u
nekakvoj nevolji?“, Svileni je zagledao pomalo pokunjenog Unraka.
„Ne baš“, odvrati Barak. „Samo se iznenada oko podneva pretvorio u
medveda. Mislili smo da to nešto znači.“
„Dakle, nasledno je. Ali zašto je sad u lancima?“
„Moji vrli mornari nisu hteli da uđu u čamac s njim dok ga ne vežemo.“
„Ništa mi od ovoga nije jasno“ promrmlja Zakat Garionu.
„Ta promena im je nasledna" objašnjavao je Garion. „Članovi Barakove
porodice zaštitnici su rivanskih kraljeva. Kad postane gusto, pretvaraju se u
medvede. Barak je to nekoiiko puta uradio kad sam bio u opasnosti. Izgleda
da je dar prenesen i na Unraka - njegovog sina.“
„I sada je Unraktvoj zaštitnik? Da nije premlad? Osim toga, tebi i ne treba
sva ta zaštita.“
„Najverovatnije je Geranov zaštitnik, a Geran jeste bio u popriličnoj
opasnosti u pećini.“
„Gospodo“, obrati im se ozarena Se’Nedra, „mogu ii vam predstaviti
prestolonasiednika princa Rive?“ Podigia je Gerana kako bi ga svi videli.
„Mali će zaboraviti kako se hoda ako ga ponekad ne spusti“, promrmlja
Beldin Beigaratu.
„Ruke će joj se uskoro zamoriti“, reče Beigarat.
Barak i ostali su se tiskaii oko male kraljice dok su vesiači nerado
skidali lance s Barakovog sina.
„Unrače!“, zabrunda Barak „Dolazi ovamo!“
„Evo, oče.“ Mladić je izašao iz čamca i prišao im.
„Ovaj momčić je tvoja odgovornost“, reče mu Baraki pokaza na Gerana.
„Biću vrlo strog ako dozvoliš da mu se nešto desi.“ Unrak se naklonio
Se’Nedri. „Vaše veiičanstvo“, pozdravio ju je, „odlično izgiedate.“
„Hvaia ti, Unrače“, nasmešila se.
„Mogu li?“, upita je Unrak pružajući ruke ka Geranu. „Njegova visost i ja
bi trebalo da se upoznamo.“
„Naravno“, reče Se’Nedra i predade svog sina mladom Čereku.
„Nedostajaii ste nam, vaša visosti“, osmehnuo se Unrak malom dečaku u
naručju. „Sledeći put kad naumite na ovako duga putešestvija, prvo nas
obavestite. Zabrinuli smo se.“
 Geran se zakikota. Potom je pružio ruku i povukao Unraka za tek izniklu
tanku, riđu bradu.
Unrak se trgnuo.
Se'Nedra je redom svakog grlila nemilice deleći poljupce. Mandoralen je,
naravno, otvoreno plakao, grlo mu se steglo te nije mogao da je obaspe
nakićenim pozdravima, a Leldorin je bio u otprilike sličnom stanju. Začudo,
Relg nije ustuknuo od zagrljaja rivanske kraljice. Izgleda da je prošao kroz
izvesne filozofske prepravke tokom godina braka s Taibom.
„Čini mi se da vidim nepoznata lica“, tiho istaknu Hetar. Svileni se lupi
dlanom po čelu. „Kako sam nepažljiv“, uskliknu. „Kako sam mogao da
zaboravim? Ovo je gospa Poledra, Belgaratova lepša polovina i Polgarina
majka. Ispostavilo se da su glasine o njenoj pogibiji bile preterivanja.“
„Hoćeš li se već jednom uozbiljiti?“, promumla mu na uvo Belgarat dok
su njihovi prijatelji uz divljenje pozdravljali svetlosmeđu ženu.
„Nikako“, nestašno odvrati Svileni. „Previše se zabavljam, a tek se
zagrevam. Molim vas, gospodo“, obratio se novopridošlima, „da nastavimo,
inače će se predstavljanja odužiti do ponoći. Ovo je Sadi. Trebalo bi da ga se
sećate - glavni evnuh u palati kraljice Salmisre.“
„Nekadašnji glavni evnuh, Keldare“, ispravi ga Sadi. „Na usluzi“,
naklonio se.
„Vaša ekselencijo“, uzvrati Hetar. „Siguran sam da će kasnije biti
vremena za objašnjenja.“
„Svi se svakako sećate Siradis“, nastavio je Svileni, „svete proročice iz
Kela. Sad je pomalo umorna. Morala je da donese vrlo tešku odluku danas
oko podneva.“
„Gde je onaj krupni delija koji je bio s tobom kod Reona, Siradis?“, pitao
je Barak.
„ Avaj, gospodaru Trelhajma. Moj vodič i zaštitnik dao je svoj život
zarad našeg uspeha.“
„Iskreno mi je žao“, reče Barak.
„A ovaj gospodiri, Svileni če neusiljeno, „njegovo je carsko veličanstvo
Kal Zakat od Malorije. Mnogo nam je pomagao s vremena na vreme.“
Garionovi prijatelji se sumnjičavo zagledaše u Zakata pogledom punim
iznenađenja.
„Smatram da bismo mogli ostaviti po strani izvesne neprijatnosti iz
prošlosti“, predloži Zakat učtivo. „Garion i ja smo manje-više rešili
razmirice.“
„Vaše carsko veličanstvo“, oglasi se Mandoralen uz škripavi naklon,
„radošću me ispunjava što doživeh da posvedočim o bezmalo sveopštem
miru koji se u svet naš vratio.“
„Dobar glas tvoj što pripoveda o tebi, junaku sveta poznatog, daleko
dopire, gospodaru Mandora“, odgovorio je Zakat skoro savršenom
mimbratskom slatkorečivošću. „Sada, naime, vidim da je taj glas tek sena
slaba naspram zapanjujuće jave.“ Mandoralen se ozario.
„Lepo vam je krenulo“, promrmlja Hetar Zakatu.
Zakat mu se nasmešio. Potom se obratio Baraku: „Sledeći put kad budete
videli Anega, gospodaru Trelhajma, poručite mu da ću mu svakako poslati
račun za sve brodove što mi je potopio u Istočnom moru nakon Tul Mardua.
Smatram da imam pravo na neku naknadu.“
„Želim vam svu sreću ovoga sveta, vaše veličanstvo“, iskezio se Barak,
„al’ uskoro ćete saznati da Aneg veoma nerado otvara svoju riznicu.“
„Opusti se“, tiho reče Garion Leldorinu, koji je ustuknuo i prebledevši se
razbesneo na pomen Zakatovog imena.
„Ali...“
„Nije on lično odgovoran“, nastavi Garion. „Tvoj rođak je poginuo u bici.
To se, nažalost, dešava, ali nema smisla zamerati svima i svetiti se. Zbog toga
imamo neprekidna trvenja u Arendiji poslednje dve i po hiljade godina.“
„Siguran sam da svi prepoznajete Erionda - nekada zvanog Erand“,
Svileni je nastavio opet namerno neusiljeno. „Predstavljam vam novog
angaračkog boga.“
„Koga?“, viknu Barak.
„Stvarno treba više da paziš šta ljudi pričaju, Barače“, reče Svileni
glačajuči nokte o tuniku.
„Svileni“, prekorno se oglasi Eriond.
„Oprosti“, iskezi se Svileni. „Nisam mogao da odolim. Možete li u svome
srcu nači volje da mi oprostite, vaša božanstvenosti?“ Namrštio se. „To je
vrlo nezgodno za izgovor, da znaš. Kako da te prigodno oslovljavam?“
„Recimo ’Eriond’.“
Relg je samrtnički prebledeo i skoro se u istom trenu spustio na kolena.
„Molim te, nemoj to da radiš“, reče mu Eriond. „Ipak me poznaješ još
otkad sam bio mali, zar ne?“
„Ali...“
„Ustani“, prekide ga Eriond i pomože mu da stane na noge. „A da, moj
otac ti želi sve najbolje.“
Relg je bio zadivljen.
„E pa“, ubaci se Svileni prepredeno, „kad smo već svi tu, mogao bih i da
podelim vesti s vama. Gospodo, verujem da se svi sećate markize Lizel,
moje verenice.“
„Reče li ti verenice?“ zatečeno povika Barak.
„Svi moramo kad-tad da se skrasimo“, Svileni slegnu ramenima.
Okupili su se da im čestitaju. Međutim, Kadifa nije delovala zadovoljno.
„Nešto nije u redu, draga?“, upita je Svileni glumeći nevinašce.
„Zar ne misliš da si zaboravio nešto, Keldare?“, ljutito će ona.
„Ne koliko ja znam.“
„Zaboravio si mene prvo da pitaš.“
„Stvarno? Jesam li zaista zaboravio na to? Nisi valjda planirala da me
odbiješ?“
„Naravno da nisam.“
„E pa, onda...“
„Još ćemo mi poprićati o ovome, Keldare“, prekinula ga je preteći.
„Čini mi se da sam loše krenuo s ovim“, zaključio je.
„Veoma loše“, složila se.

Napravili su veliku lomaču u amfiteatru nedaleko od ogromne lešine

zmaja. Durnik je pomalo sramežljivo stvorio znatnu gomilu drveta s
naplavina širom grebena. Garion je osudujući posmatrao gomilu. „Sećam se
mnogih vrlo vlažnih večeri kad smo Eriond i ja provodili sate tražeći suve
grane za potpalu“, reče starom prijatelju.
„Ovo je ipak svečana prilika, Garione“, objašnjavao je Durnik
izvinjavajući se. „Osim toga, da si tada hteo ovako da obaviš stvari, mogao si
bez po muke, zar ne?“
Garion se zagleda u njega i iznenada prasnu u smeh. „Jeste, Durniče“,
priznao je. „Valjda sam mogao i ja tako. Samo ne znam šta ćemo reći
Eriondu.“
„A otkud znaš da već ne zna?“
 Pričali su do kasno. Mnogo toga se izdešavalo otkad su se poslednji put
videli te su svi hteli da budu u toku. Na kraju su, jedno po jedno, utonuli u
san.
Ostalo je još nekoliko časova do zore kad se Garion iznenada probudio.
Nije ga zvuk probudio, već svetlo. Pojavio se zrak plavičaste svetlosti
koji je okupao amfiteatar sjajem. Uskoro mu se pridruži još tračaka koji su u
vidu stubova s noćnog neba svetleli crveno, žuto, zeleno i bojama koje nisu
imale nazive. Stubovi su se poređali u polukrug nedaleko od vode. Onda
usred tog svetla u duginim bojama doiete prastari beli albatros ogromnih
veiičanstvenih krila. Svetleće prilike koje je Garion već video u Ktol
Mišraku pojavljivale su se polako u stubovima čiste svetlosti. Aldur i Mara,
Isa i Nedra, Čaldan i Belar, svi bogovi redom stajahu onde s radošću
dobrodošlice na licima.
„Vreme je“, uzdahnula je Poledra u Belgaratovom naručju. Odlučno je
sklonila njegovu ruku sa svojih ramena i ustala. „Nemoj“, pobuni se Belgarat
suznih očiju. „Ima još vremena.“
„Znao si da će se ovo desiti, stari vuče“, reče nežno. „I znaš da tako
mora.“
„Neću dvaput da te izgubim“, izjavio je. Ustao je i on. „Sad ovde ionako
nemam šta da tražim.“ Pozvao je svoju ćerku: „Pol.“
„Da, oče“, odgovorila je i prišla s Durnikom.
„Odsad ćeš se ti brinuti o svemu. Beldin, Durnik i blizanci će ti pomoći.“
„Hoćeš da odjednom postanem siroče?“, glas joj je drhtao od neprolivenih
suza.
„Dovoljno si snažna da to podneseš, Pol. Tvoja majka i ja smo veoma
ponosni na tebe. Čuvaj se.“
„Ne budali, Belgarate“, strogo će Poledra.
„Ozbiljan sam. Neću više da živim bez tebe.“
„To nije dozvoljeno.“
„Ne može niko da me spreči. Sad me čak ni naš učitelj ne može sprečiti.
Nećeš me ostaviti, Poledra. Idem s tobom.“ Obgrlio ju je jednom rukom i
zagledao se u njene zlatne oči. „Bolje je ovako.“
„Ako si tako odlučio, mužu moj“, konačno pristade. „Mada, moramo brzo
da delamo pre nego što Ul stigne. On može da te spreči, bez obzira na to
koliko se ti upinjao i trudio.“
 Utom se i Eriond nađe pored njih i upita: „Da li si dobro razmislio o
tome, Belgarate?“
„Mnogo puta u poslednje tri hiljade godina. Ali tada sam morao da čekam
Gariona. On je sad tu i više nema ničeg zbog čega bih morao da ostanem.“
„Šta bi moglo da te natera da se predomisliš?“
„Ništa. Neću opet da se razdvajam od nje.“
„Onda ću morati da se postaram za to.“
„To je zabranjeno, Erionde“, usprotivila se Poledra. „Pristala sam na ovo
kad mi je bio poveren zadatak.“
„Dogovori uvek mogu ponovo da se razmotre, Poledra“, uzvratio je.
„Osim toga, moj otac i moja braća su zaboravili da mi prenesu njihovo
viđenje stvari, tako da ću morati ovo da rešim bez njihovog saveta.“
„Ne možeš da se oglušiš o volju svog oca“, usprotivila se. „Ali ja još ne
znam koja je očeva volja. Naravno da ću se izviniti. Siguran sam da neće
biti previše ljut na mene, a niko nije doveka gnevan, pa čak ni moj otac. Pri
tom, nijedna odluka nije neopoziva. Ako bude neophodno, podsetiću ga na
ono kad se i sam predomislio u Prolguu kad ga je Gorim ubedio da popusti.“
„Ovakvo ponašanje mi je odveć poznato“, promrmlja Barak Hetru. „Čini
mi se da je novi bog Angaraka proveo previše vremena s našim princem
Keldarom.“
„Pazi, možda je zarazno“, složio se Hetar.
U Garionovom srcu poskočila je nemoguća nada.
„Mogu li opet da pozajmim Kuglu, Garione?“, upita Eriond ljubazno.
„Naravno.“ Garion je zgrabio Kuglu s drške mača i predao je mladom
bogu.
Eriond uze sjajni dragulj i priđe Belgaratu i njegovoj supruzi. Potom ih je
njome blago dodirnuo po čelu. Garion je, znajući da dodir kamena donosi
smrt, poskočio uz nemi krik, ali već beše prekasno.
Belgarat i Poledra zasjaše plavičastom bojom i pogledaše se u oči. Potom
Eriond vrati Kuglu rivanskom kralju.
„Zar nećeš biti u nevolji zbog toga?“, upita Garion.
„U redu je, Garione“, uveravao ga je Eriond. „U sledećih nekoliko godina
moraću da prekršim više pravila, tako da ne bi škodilo da malo vežbam.“
Od svetlećih stubova pri samoj ivici mora dopre nizak ton orgulja. Garion
pogleda ka okupljenim bogovima i uvide da je albatros tako bleštavo zasjao
da se nije moglo u njega gledati.
U sledećem trenutku je na njegovom mestu, okružen svojim sinovima,
stajao otac bogova. „Dobro si postupio, sine moj“, reče Ul.
„Trebalo mi je malo vremena da shvatim šta si imao na umu, oče“,
izvinjavao se Eriond. „Oprosti što sam bio glup.“
„Još nisi navikao, sine moj“, oprosti mu Ul. „Upotreba Kugle tvoga brata
beše nepredviđena, ali takođe i veoma dovitljiva.“ Na večnom licu pojavi se
blagi osmeh. „Čak i da sam se usprotivio, taj čin bi mi osujetio nameru.“
„Pretpostavljao sam da je tako, oče.“
„Poledra, molim za oproštaj“, reče potom Ul, „zbog moje neiskrenosti
koja ti se može učiniti surova. Znaj da varka nije bila namenjena tebi, već
mom sinu. Uvek je bio povučen, nerado je nametao svoju volju, ali njegova
volja će prevladati ovim svetom, te mora da nauči kako i kada najbolje da je
odreši ili obuzdava.“
„Znači, ovo je bila kušnja, Najsvetiji?“, Belgaratov glas je odavao malo
ljutitosti.
„Sve što se dešava je kušnja, Belgarate“ objasni Ul mirno. „Možda će ti
biti drago da čuješ da ste ti i tvoja supruga bili odlični. Vaše odluke su
nagnale mog sina da donese svoju. Vi ste i dalje na usluzi, čak i sad kad se
sve završilo. A sad, Erionde, pridruži se meni i svojoj braći. Valja pred
odlazak da ti svi poželimo dobrodošlicu i predamo ti u ruke ovaj svet.“
 Dvadeset šesto poglavlje

Sunce je granulo, zlatni disk je nisko visio na istočnom obzorju. Nebo je

bilo jarkoplavo, a laki povetarac je postojano duvao iz pravca zapada i
belom penom dodirivao vrhove talasa. I dalje se neznatno osećala vlaga od
magle prethodnog dana na kamenju neobično oblikovane piramide koja se
uzdizala iz mora tvoreći središte grebena.
Garion je bio sasvim iscrpljen. Telo mu je vapilo za odmorom, ali um mu
je poskakivao sa utisaka na misli, pa na prizore i posle opet sve iznova, što
ga je sve vreme održavaio budnim, ali i ošamućenim na samoj međi sna. Biće
kasnije vremena da porazmisli o svemu što se dogodilo ovde na mestu koje
više ne postoji. Potom je promenio mišljenje o tome. Ako je ikada postojalo
mesto koje je zaista postojalo, bio je to Korim. Korim je od davnina bio
stvarniji od Tol Honeta, Mal Zeta i Val Alorna. Snažnije je prigrlio svoju
usnuiu ženu i svog sina. Prijao mu je njihov lep miris. Se'Nedrina kosa je kao
i obično mirisala na cveće, a Geran je mirisao poput svakog dečaka - bio je
malo stvorenje kojeg je barem trebalo okupati. Zaključio je da je njemu lično
kupanje preko potrebno. Jučerašnji dan beše vrlo naporan.
Njegovi prijatelji su se rasporedili u čudne grupice tu i tamo po okolini
amfiteatra. Barak, Hetar i Mandoralen su pričali sa Zakatom. Lizel je sedela
sa usredsređenim izrazom na licu češljajuči Siradis. Dame su nesumnjivo
odlučile da se pobrinu za kelsku proročicu. Sadi i Beldin su se pružili na
kamenju nedaleko od zmajevog leša i pili pivo. Sadijevo lice je očito
ukazivalo da gorku tečnost pije više iz učtivosti nego da bi uživao u njoj.
Unrak je istraživao, a za njim je uvek išao Nejtel, otužni mladi kralj Tula.
Nadvojvoda Otrat stajao je sam blizu zapečaćenog ulaza u pećinu, lica
ispunjenog zloslutnim strahom. Kal Zakat još nije odlučio da svog rođaka
pozove na poduži razgovor o određenoj temi, a Otrat se očigledno i nije
radovao tom razgovoru. Eriond je tiho razgovarao s tetkom Pol, Durnikom,
Belgaratom i Poledrom. Mladog boga je okruživalo neobično bledo
isijavanje. Svilenog nije bilo nigde unaokolo.
Utom se čovečuljak pojavio sa strane piramide. Iza njega, sa druge strane
vrha, dizao se stub dima. Sišao je niz stepenice do amfiteatra i prišao
Garionu.
„Šta si radio tamo?“, upita ga Garion.
„Poslao sam signal kapetanu Kreski“, odgovorio je Svileni. „Zna put do
Perivora, a Baraka sam video svojim očima kako plovi na uskom prostoru.
Morska ptica je pravljena za otvoreno more, ne za tesnace.“
„Uvredićeš ga ako mu to budeš rekao.“
„Nisam ni nameravao da mu kažem.“ Čovečuljak lasičjeg lica opruži se
na kamenom podu pored Gariona i njegove porodice.
„Da li je Lizel već popričala s tobom o onome?“, znatiželjno će Garion.
„Mislim da to čuva za pogodan trenutak. Hoće da ima mnogo vremena na
raspolaganju. Da li je brak uvek takav? Da li uvek živiš u neprestanom
strahu očekujući takve razgovore?“
„Nije neuobičajeno. Ali ti još nisi oženjen.“
„Bliži sam tome no što sam ikada pomišljao da ću biti.“
„Da li se kaješ?“
„Ne, ne baš. Lizel i ja smo skrojeni jedno za drugo. Mnogo toga imamo
zajedničkog. Samo bih voleo da mi ne preti stalno.“ Svileni neveselo pogleda
po amfiteatru. „Da li on mora da sija?“, upitao je pokazujući ka Eriondu.
„Moguće je da i ne zna za to. Još je nov u tome. Postaće bolji kako
vreme bude prolazilo.“
„Da li ti je jasno da sedimo ovde dokono i blatimo jednog boga?“
„Prvo nam je bio prijatelj, Svileni. Prijatelji mogu jedni druge da kritikuju
a da se ne uvrede.“
„Opa, ala smo filozofski raspoloženi jutros. Mada, srce mi je zamalo
stalo kad je Kuglom dodirnuo Belgarata i Poledru.“ „I moje takođe“, priznade
Garion, „ ali izgleda da je znao šta radi.“ Uzdahnuo je.
„Šta te sad muči?“
„Svemu je sada kraj. Mislim da će mi nedostajati, to jest biće tako kad se
najzad naspavam.“
„I jeste bilo malo napeto poslednjih nekoliko dana, jelda? Valjda ćemo,
ako zajedno mućnemo glavama, smisliti nešto uzbudljivo da radimo.“
 „Znam šta ću ja raditi“, reče Garion.
„Je l'? A šta to?“
„Biću veoma zauzet otac.“
„Sin ti neće zauvek ostati mali, Garione.“
„Geran neće biti jedinac. Prijatelj u mojoj glavi me upozorio da očekujem
veći broj ćerki.“
„Odlično. Možda će te to malo smiriti. Neću da te blatim, Garione, ali
ponekad si užasno lakomislen. Jedva da prođe godina a da ne trčiš tamo u
neki kutak sveta vitlajući tim plamenim mačem.“
„Ti to pokušavaš da budeš smešan?“
„Ja?“ Svileni se udobno zavalio. „Nećeš valjda imati baš toliko ćerki?
Hoću da kažem da žene imaju ograničeno vreme kad mogu da rode.“
„Svileni, sećaš li se Ksebel, one drijade koju smo sreli kod Šumske reke
u južnoj Tolnedri?“
„One što su joj dragi muškarci - svi muškarci?“
„E, baš te. Da li bi, recimo, za nju rekao da može da rađa?“;
„O, da, i te kako.“
„Ksebel ima preko trista godina. Se’Nedra je takođe drijada, samo da te
podsetim.“
„E pa, možda ćeš ti postati prestar da...“, Svileni stade u pola rečenice
kad mu je pogled pao na Belgarata. „Ajoj. Pa ti si u grdnoj nevolji!“
Bilo je skoro podne kad su se ukrcali na Morsku pticu. Barak je pristao,
iako malo preko volje, da prati kapetana Kresku do Perivora. Nakon što su
se njih dvojica upoznala i pregledala brod onog drugog, stvari su išle mnogo
lakše. Kreska je šakom i kapom hvalio Morsku pticu, a to je uvek bio dobar
način da se neko dopadne Baraku.
Kad su podigli sidra, Garion se naslonio na ogradu i s palube posmatrao
neobičnu piramidu kako izvire iz mora i stub gustog dima koji se izvijao sa
severne strane.
„Koliko bih samo voleo da sam bio tu s vama“, tiho reče Hetar i nalakti
se na ogradu pored Gariona. „Kako je bilo?“
„Bučno“, šturo će Garion.
„Zašto je Belgarat navaljivao da spalimo onog zmaja?“
„Sažalio se.“
„Belgarat je ponekad tako smešan.“
 „Da znaš da jeste, prijatelju. Kako su Adara i deca?“
„Dobro su. Inače, opet je trudna.“
„Zar opet? Hetre, vas dvoje ste loši skoro kao Relg i Taiba.“
„Ne baš“, skromno će Hetar. „I dalje su u priličnoj prednosti.“ Zamišljeno
je namrštio sokoliko lice naspram sunca. „Mada, mislim da tu neko ne igra
pošteno. Taiba stalno rađa po dvoje i troje, što dodatno otežava Adari da drži
korak s njom.“
„Ne bih nikog da optužujem, ali rekao bih da se Mara tu upleo. Mnogo će
vremena biti potrebno da se Maragor ponovo naseli.“ Osvrnuo se i ugledao
na pramcu Unraka sa svojom senkom, Nejtelom, tik iza njega. „Šta je sad s
ovima?“, upitao je naglas.
„Nisam siguran“, reče Hetar. „Nejtel je pravi cmizdravac, a mislim da ga
Unrak sažaljeva. Smatram da Nejtelu život nije bio ispunjen nežnostima, tako
da će prihvatiti čak i sažaljenje. Unraka prati u stopu kao kuče još otkad smo
ga pokupili.“ Visoki Algar se zagledao u Gariona. „Izgledaš umorno. Idi,
odspavaj malo.“
„Iscrpljen sam“, priznade Garion, „ali ne bih da menjam dan za noć.
Hajdemo da popričamo sa Barakom. Izgledao mi je malo pokunjeno kad se
iskrcao.“
„Znaš kakav je Barak. Uvek je mrzovoljan kad propusti tuču. Ispričaj mu
neke priče. Dobru priču voli skoro isto kao i dobru tuču.“
Bilo je dobro vratiti se prijateljima. Garion je osećao prazninu otkad ih je
ostavio kod Reona. Nedostatak njihovog golemog samopouzdanja svakako je
doprinelo tome, ali još više od toga nedostajalo mu je drugarstvo, taj osećaj
dubokog prijateljstva koji se krio pod svim vanjskim čarkama. Kad su
krenuli ka krmi i Baraku, koji je kormilario mesnatom rukom, Garion spazi
Zakata i Siradis gde stoje u zavetrini čamca. Rukom je dao znak Hetru da
stanu i prstom je pokrio usne.
„Nije lepo od tebe što prisluškuješ, Garione“, šapnu visoki Algar.
„Ovo nije samo osluškivanje“, Garion je takođe šaputao. „Samo hoću da
se uverim da ne moram da preduzimam izvesne mere.“
„Kakve sad mere?“
„Objasniću ti kasnije.“
„I šta ćeš sada, sveta proročice?“, Zakat je zadrhtalim glasom pitao vitku
devojku.
 „Svet je otvoren preda mnom, Kal Zakate“, odgovorila je pomalo tužno.
„Teret mog zadatka je uklonjen te me više ne moraš nazivati ’proročicom’, jer
je, zaista, i taj teret spao. Moje oči sada posmatraju jednostavno, obično
svetlo dana i ja sam postala samo jednostavna, obična žena.“
„Teško da si jednostavna, Siradis, i daleko si od obične.“
„Lepo od tebe što tako govoriš, Kal Zakate.“
„Hajde da i to ’Kal’ zanemarimo, može li tako, Siradis? To je isprazna
titula. Znači ’kralj i bog’. Sad kad sam video prave bogove, shvatam koliko
je drsko od mene bilo što sam je upotrebljavao. Ali bolje da se vratimo na
važnije stvari. Tvoje oči su godinama bile prekrivene, je li tako?“
„Jeste.“
„Onda nisi imala prilike da se u poslednje vreme pogledaš u ogledalo, je
li tako?“
„Ni prilike ni povoda.“
Zakat je bio vrlo dovitljiv čovek te je dobro znao kad nastupa vreme za
hvalisanje. „Onda dozvoli da moje oči budu tvoje ogledalo, Siradis. Pogledaj
u njih i vidi koliko si lepa.“
Siradis je porumenela. „Od tvog laskanja gubim dah, Zakate.“ „Nije ovo
laskanje, Siradis“, reče ozbiljno. „Najlepša si žena koju sam ikada upoznao i
sama pomisao da se moraš vratiti u Kel, ili da odeš bilo gde drugde, ostavlja
neopisivu prazninu u mom srcu. Izgubila si svog vodiča i prijatelja. Dozvoli
da postanem oboje. Vrati se sa mnom u Mal Zet. Ima toliko toga o čemu
moramo da razgovaramo i možda će nam potrajati do kraja života.“
Siradis je okrenula malo svoje bledo lice, a jedva primetni osmeh na
njenim usnama sasvim je jasno upućivao na to da je mnogo više videla u
budućnost no što je htela da otkrije. Opet je pogledala u malorijskog cara i
upitala ga nevino razrogačenih očiju: „Hoće li ti zaista biti milo u mom
društvu?“
„Tvoje društvo će mi ispuniti dane, Siradis.“
„Onda ću ti se rado pridružiti u Mal Zetu, jer ti si mi sada najvećiprijatelj
i najmiliji saputnik.“
Garion dade znak glavom i njih dvojica nastaviše ka krmi. „Zašto smo to
uradili?“, upitao je Hetar. „Meni je to ličilo na prilično privatan razgovor.“
„I jeste“, reče mu Garion. „Samo sam hteo da se uverim da će do toga
doći, ništa više. Bilo mi je rečeno da će se desiti, ali s vremena na vreme
volim da se lično uverim u stanje stvari.“ Hetar je izgledao zbunjeno.
„Zakat je bio najusamljeniji čovek na svetu“, objasnio je Garion. „Zbog
toga je bio tako isprazan i beživotan - i opasan. To se sad promenilo. Više
neće biti usamljen, a to će mu pomoći oko nečega što mora da obavi.“
„Garione, postao si mnogo tajnovit. Sve što sam ja tamo video jeste jedna
devojka koja je prilično vešto zavrtela muškarca oko malog prsta.“
„I jeste izgledalo tako, jelda?“
Rano sledećeg jutra Se’Nedra je poskočila iz postelje i potrčala gore po
stepenicama na palubu. Garion ju je preplašeno pratio. „Izvini“, dobacila je
Polgari koja se naginjala preko ograde. Zatim je zauzela mesto pored
bezvremene žene i njih dve su provele neko vreme zajedno izbacujući večeru
u more.
„Zar i ti?“, reče Se’Nedra nagnavši se na osmeh.
Polgara je maramicom obrisala usne i klimnula.
Zatim su se zagrlile i veselo smejale zajedno.
„Je li im dobro?“, upita Garion Poledru, koja je upravo izašla na palubu u
pratnji sveprisutnog vučića. „Nijedna od njih se prosto nikad ne razboljeva
od morske bolesti.“
„Nemaju one morsku bolest, Garione“, reče Poledra uz zagonetan osmeh.
„Ali zašto onda...“
„Nije im ništa, Garione. Odličnog su zdravlja. Vrati se dole u kabinu. Ja
ću se pobrinuti za njih.“
Garion se tek bio probudio pa je još bio pomalo ošamućen. Zato mu je
tek kad je sišao do pola stepenica sinulo u glavi. Stao je i razrogačio oči.
„Se'Nedra?“, uzviknuo je. „I tetka Pol?“ Onda se i on grohotom nasmejao.
Pojava ser Mandoralena, nepobedivog viteza od Vo Mandora, na dvoru
kralja Oldorina prouzrokovala je muk divljenja. Zbog udaljenosti Perivora
priče o Mandoralenu još nisu stigle do ostrva, ali samo njegovo prisustvo, taj
nadmoćni osećaj plemenitosti i savršenstva, zapanjio je kraljevski dvor.
Mandoralen je bio izvorni Mimbrat i to je svima bilo jasno.
Garion i Zakat, nanovo u punim oklopima, prišli su prestolu sa čudesnim
vitezom između sebe. „Vaše veličanstvo“, obratio se Garion uz naklon, „čast
mi je najveća da objavim vest o srećnom i uspešnom svršetku potrage naše.
A nemani što moriše vaše obale više nema, kao što i zlo golemo što je pretilo
svetu belome satrveno je zanavek. Sreća, što ponekad blagodarno poklonima
svojim obasipa, takođe odluči da mene i saputnike moje s prijateljima našim
starim i voljenim spoji, od kojih ću ti mnoge odmah predstaviti. Međutim,
nagađam da će okolnost jedna biti od značaja silnog za vas i vaš dvor, te me
goni da smesta predstavim viteza moćnog iz Arendije daleke, koji je uvek
kraj desnice njegovog veličanstva kralja Korodulina i koji će vas bez sumnje
od srca pozdraviti. Vaše veličanstvo, čast mi je velika da predstavim
Mandoralena, barona Vo Mandora i najvećeg viteza na celome svetu.“
„Sve si bolji s tim“, tiho će Zakat.
„Vežba čuda čini“, uzvrati Garion.
„Gospodaru kralju“, oglasi se Mandoralen zvonkim glasom naklonivši se
pred prestolom, „puna srca pozdravljam vas i sve dvorjane vaše i usuđujem
se da vas nazovem svojim rođacima. Uzeću slobodu te ću sad unapred
predati najtoplije pozdrave od njihovih veličanstava kralja Korodulina i
kraljice Majaserane, vladara ljubljene Arendije, jer će se nesumnjivo, čim se
vratim u Vo Mimbr i ispripovedam o onima koji behu izgubljeni da su iznova
zdravi i srećni nađeni, oči njihovih veličanstava prepuniti suzama
zahvalnicama i prigrliće vas izdaleka, ako ustreba i kao brata, a potom ću se,
uz Čaldanovu pomoć, vratiti u vaš velelepni grad donoseći hitro poslanice
prepune njihovih pozdrava i izliva naklonosti, koje će pri tom pozivati na što
raniji susret, i ako se drznut’ mogu, u kojima će biti izražena nada u
ujedinjenje dveju odsečenih grana svete krvi Arendije.“
„Kako je mogao sve to da strpa u jednu rečenicu?“, zadivljeno promrmlja
Zakat Garionu.
„Mislim da su bile dve“, Garion odvrati mrmljanjem. „Mandoralen je
ovde na svome. Ovo će verovatno potrajati, recimo, dva ili tri dana.“
Nije baš toliko trajalo, ali bilo je blizu. Govori perivorskih plemića
isprva su bili malo šturi, pošto je Mandoralenova iznenadna pojava zatekla
dvorjane i svima im se skoro svezao jezik od njegove rečitosti. Doduše,
neprospavana noć provedena u grozničavom sastavljanju govorancija
nadoknadila je propušteno. Naredni dan bio je u znaku nakićenih pozdrava i
nastavio se podužom gozbom uz raznovrsnu zabavu. Belgarata su nagovorili
da ispripoveda samo malo ulepšanu verziju događaja na grebenu. Starac je
razborito izbegao da spominje neke previše neverovatne pojedinosti.
Iznenadno pojavljivanje božanstava usred priče o pustolovinama ume da
podstakne sumnjičavost i kod najlakovernije publike.
 Garion se nagnuo napred i tiho se obratio Eriondu preko stola. „Barem je
sačuvao tvoju anonimnost.“
„Jeste“, složio se Eriond. „Moraću nekako da mu se zahvalim.“ „To što si
mu vratio Poledru verovatno je sva hvala koju trenutno može da podnese.
Mada, s vremenom će isplivati - i to. Svi će znati ko si.“
„Trebaće mi malo vremena da se pripremim za to. Mogao bih od
Se’Nedre da potražim savet.“
„Od Se’Nedre?“
„Hoću do tančina da saznam kako je počinjala kad je skupljala vojsku
koju je povela u Tul Mardu. Čini mi se da je počela s malim brojem koji je
postepeno povećavala. Možda je tako i najbolje.“
„To pravi Sendar u tebi govori, Erionde“, smejao se Garion. „Durnik je
uticao na nas obojicu, zar ne?“ Utom je pročistio grlo iskazujući neprijatnost.
„Opet to radiš“, upozorio ga je.
„Šta to?“
„Sijaš.“
„Zar se vidi?“
Garion klimnu glavom. „Bojim se da je tako.“
„Moraću još da poradim na tome.“
Gozbe i razonode su trajale do kasno u noć nekoliko dana, ali pošto
plemići nisu bili ranoranioci, Garion i njegovi prijatelji su jutrom imali prilike
da razgovaraju o onome što se desilo od kada su se rastali u Reonu. Oni koji
su ostali u svojim domovima pričali su o deci, venčanjima i državnim
predmetima. Garionu je bilo drago da čuje kako Brandov sin Kejl upravlja
kraljevstvom Rive barem onoliko uspešno koliko bi on sam to mogao.
Štaviše, pošto su Murzi bili zauzeti oko malorijskog prisustva u jugoistočnom
Ktol Murgosu, u zapadnim kraljevstvima se proširio mir te je onde procvala
trgovina. Svilenog zasvrbe nos kad je to čuo.
„Sve je to lepo i bajno“ zabrunda Barak. „Ali da l' bismo mogli da
preskočimo ono što se dešava kod kuće i da pređemo na pravu priču?
Umirem od znatiželje.“
I tako je počelo. Nije bilo dozvoljeno da se uveličavaju pojedinosti.
Uživali su u svakoj sitnici.
„Jesi li stvarno to uradio?“, upitao je Leldorin Gariona kad je Svileni
jezivo opisao njihov prvi okršaj sa Zandramas, koja je tad preuzela obličje
zmaja sa planina iznad arendske doline.
„Pa“, poče Garion skromno, „nisam ceo rep, već samo metar. To joj je
barem privuklo pažnju.“
„Kad se vrati kući, naš vrli junak će dobro razmisliti o karijeri na polju
zlostavljanja zmajeva“, smejao se Svileni.
„Ali zmajeva više nema, Keldare“, istaknu Kadifa.
„Ma, nema veze, Lizel“, iscerio se. „Možda će mu Eriond stvoriti
nekoliko.“
„Zaboravi“, usprotivio se Garion.
Onda su u jednom trenutku priče svi izrazili želju da vide Zit, a Sadi je
pomalo ponosno predstavio svoju malu zelenu zmiju i njeno vijugavo
potomstvo.
„Uopšte mi ne izgleda. opasno“, progunđa Barak.
„Reci to Harakanu“, iskezi se Svileni od uva do uva. „Lizel mu je ovu
malecku bacila pravo u lice onomad u Ašabi. Zit ga je gricnula nekoliko puta
i skroz ga okamenila.“
„Je l' ga ubila?“, upitao je veliki čovek.
„Nisam video nikog mrtvijeg.“
„Preskačeš priču“, korio ga je Hetar.
„Nema načina da ti za jedno jutro ispričamo šta nas je sve snašlo, Hetre“,
reče Durnik.
„Ne beri brigu, Durniče“ reče Barak. „Do kuće ima mnogo da se putuje.
Na pučini ćemo imati vremena na pretek.“
Tog popodneva, na manje-više sveopšte molbe, Beldin je morao da
ponovi tačku koju je izveo pre nego su otplovili za greben. Nakon toga, samo
da bi prikazali neke darovitosti ostalih prijatelja, Garion je predložio da se
presele na borilište kako bi imali više mesta. Leldorin je pokazao kralju i
njegovom dvoru neke zadivljujuće prednosti streličarstva, što je dostiglo
vrhunac prikazom potpuno novog načina branja šljiva sa daljine. Barak je
iskrivio gvozdenu šipku i vezao je u čvor. Hetar ih je sve zaprepastio svojim
očaravajućim jahanjem. Namereni vrhunac, međutim, nije prošao najbolje.
Kad je Relg prošao kroz kameni zid, mnoge dame su se onesvestile, a neki
mlađi pripadnici publike vrišteći pobegoše.
„Čini mi se da nisu još spremni za takvo što“, reče Svileni, koji je
odlučno okrenuo leđa čim je Relg prišao zidu. „Znam zasigurno da ja nisam“,
dodade.
Oko podneva nekoliko dana kasnije dva broda su uplovila u luku iz
različitih pravaca. Jedan je bio poznati čerečki bojni brod, a sa drugog su se
iskrcali general Ateska i načelnik biroa Bredor. Greldik je poveo kralja
Anega i cara Varanu preko daščanog mosta bojnog broda.
„Barače!“, zaurla Aneg kad je stupio na kopno, „zeca mu poljubim, imaš
li neki valjani razlog zbog kojeg smatraš da ne treba da te okovanog vraćam u
Val Alorn?“
„Ala je neko naprasit danas“, zadirkivao je Hetar riđobradog rmpaliju.
„Smiriće se taj kad ga budem napio.“ Barak slegnu ramenima. „Oprosti,
Garione“, reče Aneg prodornim glasom. „Varana i ja pokušasmo da ih
uhvatimo, ali ta njegova dereglija je ipak brža no što smo mislili.“
„Dereglija?“, blago se pobuni Barak.
„Sve je u redu, Aneže“, odgovorio je Garion. „Stigli su tek kad se sve
već zavrsilo.“
„Onda, vratio ti se sin.“
„Jeste.“
„E pa, deder da ga vidimo, momče. Mnogo smo svi uložili truda kako
bismo ti ga povratili.“
Se'Nedra je istupila noseći Gerana, a Aneg ih je oboje stisnuo u medveđi
zagrljaj. „Vaše veličanstvo“, pozdravio je rivansku kraljicu, „i vaše
visočanstvo.“ Široko se osmehnuo zagolicavši dečkića, a Geran se zakikota.
Se’Nedra je pokušala da se pokloni.
„Stani, Se’Nedra“, reče Aneg. „Ispustićeš maloga.“
Se’Nedra se nasmeja i zatim uz osmeh pozdravi cara Varanu: „Ujače.“
„Se’Nedra“, otpozdravi je sedokosi car. „Dobro izgledaš.“ Začkiljio je na
jedno oko. „Da li mi se samo čini, ili si se malo ugojila?“
„Samo privremeno, ujače. Objasniću ti kasnije.“
Bredor i Ateska priđoše Zakatu. „Vaše carsko veličanstvo“, pozdravi
Ateska svog cara s pretvornim iznenađenjem. „Ko bi rekao da ćemo vas ovde
sresti.“
„Generale Ateska“, obrati mu se Zakat, „mislim da se vrlo dobro
poznajemo, tako da nema potrebe za tim prikrivanjima.“ „Zabrinuli smo se za
vas, vaše veličanstvo“, ubaci se Bredor. „A pošto smo i ovako bili u
blizini...“, tu ćelavi čovek raširi ruke.
 „A šta ste vas dvojica tačno radili ’u blizini’? Zar vas nisam ostavio na
obalama Magana?“
„Nešto je iskrslo, vaše veličanstvo“, branio se Ateska. „Urvonova vojska
se raspala, a Daršivci su bili pometeni. Bredor i ja smo ugrabili priliku da
Peldejn i Daršivu zauzmemo i vratimo u okrilje Carstva, pri tom
istrebljujemo ostatke daršivske vojske svuda po istočnoj Dalaziji.“
„Odlično, gospodo“ odobravao je Zakat. „Zaista odlično. Mogao bih
češče da odem na odmor.“
„On ovako zamišlja odmor?“, promrmlja Sadi.
„Nego kako“, odvrati Svileni. „Mlaćenje zmajeva zna da bude veoma
okrepljujuće.“
Zakat i Varana su se zamišljeno gledali.
„Vaša carska veličanstva“, učtivo će Garion, „valjalo bi da vas upoznam.
Care Varana, ovo je njegovo carsko veličanstvo Kal Zakat od Malorije. Care
Zakate, ovo je njegovo carsko veličanstvo, Ran Borun XXIV od
Tolnedranskog carstva.“
„Varana će biti dovoljno, Garione“, usprotivi se Tolnedranac. „Mnogo
smo čuli o vama, Zakate“, reče pružajući ruku.
„Verujem da ništa dobro nije spominjano, Varana“, nasmešio se Zakat i
prijazno se rukovao s drugim carem.
„Glasine su retko kad tačne, Zakate.“
„Imamo mnogo toga o čemu treba razgovarati, vaše carsko veličanstvo“,
reče Zakat.
„Zaista je tako, vaše carsko veličanstvo.“
Perivorski kralj Oldorin delovao je kao da se nalazi na granici živčanog
sloma. Njegovo ostrvsko kraljevstvo je iznenada postalo stecište vladara iz
celog sveta. Garion ih je sve predstavio trudeći se da sve prođe što nežnije i
bezbolnije po kralja Oldorina, koji je samo promrmljao nekoliko pozdrava
skoro zaboravljajući na sve kićenje. Potom ga je Garion odvukao u stranu i
obratio mu se: „Ovo je istorijska prilika, vaše veličanstvo. Na jednom mestu
su se našli Zakat Malorijski, Varana Tolnedranski i Aneg Čerečki, te ovo
ukazuje na mogućnost preduzimanja izvesnih koraka ka sveopštem miru za
kojim čitav svet žudi već više hiljada godina.“
„Vaše prisustvo nije ništa manje značajno, Belgarione Rivanski.“ Garion
se poklonio na ukazanoj počasti. „Iako su plemenitost i gostoprimstvo vašeg
dvora dragulji ovoga sveta, vaše veličanstvo, bilo bi nepromišljeno od nas da
ne iskoristimo ovu priliku za postavljanje temeljaca tom plemenitom cilju.
Stoga vas molim da nam omogućite da se izdvojimo negde gde bismo mogli
da istražimo mogućnosti ovog slučajnog susreta, iako mi se čini da slučaj nije
imao mnogo veze s ovim. Pre bih rekao da su i sami bogovi uticali na ovaj
događaj.“
„Siguran sam u to, vaše veličanstvo“, saglasio se Oldorin. „Postoje odaje
za savetnike na najvišem spratu dvorca mog, kralju Belgarione. One su vam
od ovog časa na raspolaganju. Ne sumnjam nimalo da će se odluke od
presudnoga značaja iznedriti iz ovog sastanka, a meni će samo čast golema
biti što će se to zbiti pod mojim krovom."
Sastanak je na brzinu uređen na višim spratovima dvorca. Svi su se
složili da Belgarat vodi sastanak. Garion je pristao da predstavlja interese
kraljice Porene, a Durnik kralja Fulraha. Relg je govorio za Ulgo i Maragor.
Mandoralen je predstavijao Arendiju, a Hetar svog oca. Svileni je učestvovao
u ime svog brata Urgita. Sadi je govorio umesto Salmisre, a Nejtel za sve
Tule, iako vrlo retko. Niko nije bio naročito voljan da predstavlja Drostu lek
Tuna od Gar og Nadraka.
Odmah na početku su se dogovorili, na Varanino očigledno razočaranje,
da se pitanje trgovine isključi iz rasprave i nakon toga su se bacili na posao.
Na pola drugog dana Garion se naslonio u stolici, samo na pola uva
slušajući Svilenog i Zakata kako se neprestano cenkaju oko mirovnog
sporazuma između Malorije i Ktol Murgosa. Garion je uzdahnuo zadubivši se
u misli. Pre samo nekoliko dana on je sa svojim prijateljima prisustvovao - i
učestvovao - u najbitnijem događaju u istoriji svemira, a sad su sedeli za
stolom i pomno raspravljali o međunarodnoj politici. Činilo mu se pomalo
poražavajuće, ali ipak je bio svestan da će većinu čovečanstva daleko više
zanimati šta se desilo za ovim stolom nego ono što se dogodilo kod Korima -
barem neko vreme.
Konačno, dostignuta je Povelja Dai Perivora. Dogovori jesu bili
privremeni i u opštim crtama. Naravno da su ih morali potvrditi vladari koji
nisu bili lično prisutni. Bili su previše prefinjeni budući da su se zasnivaii
više na dobroj volji nego na grubim nepopustljivim političkim pregovorima.
Takođe su bili, po Garionovom mišljenju, i poslednja, najbolja nada
čovečanstva. Pisari su pozvani da umnože primerke sa Beldinovih obilnih
beležaka, te je odlučeno da se dokument izda sa pečatom kralja Oldorina
Perivorskog kao domaćina.
Ceremonija potpisivanja beše čudesna. Mimbrati su vrlo umešni kad se
radi o velelepnim ceremonijama.
Narednog dana su nastupila opraštanja. Zakat, Siradis, Eriond, Ateska i
Bredor su se spremali da otputuju u Mal Zet, dok su se ostali ukrcavali na
Morsku pticu, koja je trebalo da zaplovi na dugo putovanje povratka. Garion
je dugo razgovarao sa Zakatom. Obojica su obećala da će se dopisivati i, kad
državne prilike omoguće, posećivati. Ipak, obojica su vrlo dobro znali da će
dopisivanje biti lako, ali da će posete ići mnogo teže.
Potom se Garion pridružio svojoj porodici, koja se upravo opraštala od
Erionda. Garion je ispratio mladog i još nepoznatog boga svih Angaraka do
mola gde je čekao Ateskin brod. „Mnogo smo proputovali zajedno, Erionde“,
izustio je.
„Jesmo.“
„A tebe još čeka dug put.“
„Verovatno duži nego što možeš da zamisliš, Garione.“
„Jesi li spreman?“
„Jesam, Garione. Jesam.“
„Odlično. Ako ti ikada ustrebam, samo me pozovi. Doći ću gde god da si
i to najbrže što mogu.“
„Zapamtiću to.“
„I nemoj da budeš prezauzet pa da dozvoliš da ti se Konj ugoji.“
Eriond se nasmešio. „Ne brini za njega“, reče. „Konj i ja ćemo još mnoge
daljine preći.“
„Sve najbolje, Erionde.“
„I tebi, takođe, Garione.“
Rukovaii su se i Eriond se pope preko mosta na brod koji ga je čekao.
Garion je uzdahnuo i vratio se do ukotvljene Morske ptice.Pošao je preko
mosta da se pridruži ostalima koji su posmatrali Ateskin brod dok je polako
isplovljavao iz luke obilazeći Greidikovo plovilo koje je čamilo strpljenjem
vezanog psa.
Potom su Barakovi mornari odvezali svu užad i izveslali iz luke.
Podigoše jedra i Morska ptica okrenu pramac ka domu.
 Dvadeset sedmo poglavlje

Vreme je bilo vedro i sunčano, postojani povetarac napeo je jedra Morske

ptice goneći je ka severozapadu po tragu Greldikovog iskrpljenog i
pohabanog bojnog broda. Na Unrakovo navaljivanje, dva plovila su skrenula
nakratko s kursa kako bi Nejtela ostavili u Mišrak ok Tulu.
Dani su bili dugi i ispunjeni suncem i mirisom soli. Vreme su uglavnom
provodili u osunčanoj glavnoj kabini. Priča o putešestviju u Korim beše duga
i zapetljana, ali oni koji nisu bili s njima želeli su što više pojedinosti.
Njihova stalna prekidanja i zapitkivanja vodila su u duge digresije, te je priča
odskakala od pravilnog redosleda izlaganja, ali je ipak napredovala, uprkos
neprestanom zastajkivanju. Mnogo je toga bilo u priči što bi se običnom
čoveku činilo previše neverovatno. Međutim, Barak i ostali su je prihvatili.
Dovoljno vremena su proveli s Belgaratom, Polgarom i Garionom da saznaju
kako ništa nije nemoguće. Jedini izuzetak beše car Varana, koji je ostao
nepokolebljiv u svojoj sumnjičavosti - više iz filozofskih razloga nego iz
neverice.
Unrak je Nejtela naširoko savetovao pre nego što su kralja svih Tula
ostavili u lučkom gradu unutar njegovog kraljevstva.
Mnogi saveti su se ticali nužnosti da se Nejtel odlučno postavi i oslobodi
jarma vlastoljubive majke. Nakon što se mladi Tul iskrcao, Unrak nije
delovao ubeđeno da je išta postigao.
Morska ptica je potom skrenula na jug, i dalje prateći Greldikov trag po
moru, i prošia duž puste, kamenite obale Goske u severoistočnom Ktol
Murgosu. „Ovo je prava sramota, znaš ii?“, reče Barak Garionu jednog dana
pokazujući na Greldikov brod. „Izgleda kao olupina.“
„Greldik ne štedi svoj brod“, saglasio se Garion. „Nekoliko puta sam
plovio s njim.“
„Matori nimalo ne poštuje more“, gunđao je Barak, „osim toga, previše
pije.“
Garion zatrepta u neverici. „Šta reče?“
„Ma, evo prvi priznajem da tu i tamo popijem kriglu pivca, ali Greldik
loče dok je na moru. To je za gađenje. Mislim da je čak i bogohulno.“
„Ti više znaš o moru od mene“, priznade Garion.
Greldikov brod i Morska ptica zaploviše kroz uzani tesnac između ostrva
Verkat i južnih obala Hage i Goruta. Pošto je u tom delu sveta bilo leto,
vreme je i dalje bilo lepo, te su brzo napredovali. Nakon što su prošli opasnu
skupinu kamenitih grebena oko vrha Urškog poluostrva, Svileni je izašao na
palubu. „Vas dvojica ste se preselili ovamo“, reče Garionu i Baraku.
„Volim da provodim vreme na palubi kad je kopno na vidiku“, reče
Garion. „Kad vidim obalu kako promiče, imam osećaj da nekud i stižem. Šta
radi tetka Pol?“
„Štrika“, Svileni slegnu ramenima. „Podučava Se’Nedru i Lizel. Prave
čitavu gomilu malenih odela.“
„Pitam se zašto“, reče Garion savršeno mirnog lica.
„Barače, ja bih nešto da te zamolim“, reče Svileni.
„Šta ti treba?“
„Hteo bih da pristanemo u Rak Urgi. Želim da predam Urgitu primerak
one povelje, a Zakat je u Dal Perivoru izneo neke ponude koje bi moj bratac
stvarno morao što pre da čuje.“
„Hoćeš li da pripomogneš onda da lancima vežemo Hetra za jarbol kad
uplovimo u luku?“, začkiljivši upita Barak.
Svileni se na tren namrštio, a zatim je shvatio. „Opa, možda sam malkice
zaboravio na to. Ne bi bila dobra ideja da Hetra povedemo u grad pun
Murga, jelda?
„Loš ti je plan, Svileni. Rekao bih i da je prava propast.“
„Daj da razgovaram ja s njim“, predložio je Garion. „Možda mogu malo
da ga smirim.“
„ Ako ti to pođe za rukom, pozvaću te kad naleti sledeća oluja da je
urazumiš“, reče Barak. „Kad je reč o Murzima, Hetar je skoro isto toliko
razuman koliko i vremenske prilike.“
Začudo, visokom Algaru se nije skamenilo lice i nije se odmah mašio
svojih sablji na pomen reči ’Murg’. Tokom plovidbe je saznao za Urgitovo
pravo poreklo i njegovo sokoliko lice živnu od znatiželje kad je Garion
uzgredno spomenuo mogućnost da se svrati u Rak Urgu. „Obuzdaću se,
Garione“, obećao je. „Stvarno bih voleo da vidim tog Dreznijca koji je uspeo
da postane kralj Murga.“
Zbog nasledne i dosad već skoro nagonske netrpeljivosti Murga i Alorna,
Belgarat je svima savetovao da budu oprezni u Rak Urgi. „Sad su se stvari
malo primirile“, reče im. „Bolje da ih ne raspirujemo ponovo. Barak će
podići zastavu da znaju da dolazimo u miru, a kad se primaknemo obali da
možemo da se dovikujemo, pozvaću po Oskatata, Urgitovog nadzornika.“
„Može li mu se verovati?“, upita Barak sumnjičavo.
„Mislim da može. Nećemo svi u Drođim, doduše. Neka se Morska ptica i
Greldikov brod povuku u luku podalje od obale kad se mi iskrcamo. Čak ni
najbešnji murški pomorski kapetan neće pojuriti dva čerečka bojna broda na
otvorenom moru. Ja ću ostati u dodiru s Poi te ćemo javiti ako ustreba
pomoć.“ Biio je potrebno poprilično dovikivanja između njih i obale da
murškog pukovnika ubede da pošalje po Oskatata u Drođimsku palatu.
Možda je pukovnikova odluka bila podstaknuta Barakovim naređenjem da se
napune katapulti. Rak Urga nije bio grad prijatan za oko, ali pukovnik očito
nije hteo da bude spaljen do crne zemlje.
„Zar ste se već vratili?“, zaurlao je Oskatat preko vode kad je konačno
stigao do pristaništa.
„Bili smo u blizini pa eto, reko’, da svratimo“, razdragano će Svileni.
„Ako je ikako moguće, hteli bismo da razgovaramo s njegovim veličanstvom.
Zauzdaćemo ove Alorne ako vi vežete svoje Murge.“
Oskatat izdade nekoliko odsečnih naređenja koja je začinio s pokojom
masnom pretnjom, nakon čega je s Morske ptice spušten čamac u koji su ušli
Garion, Belgarat, Svileni, Hetar, Mandoralen i Barak, koji je ostavio Unraka
kao glavnog na brodu.
„I? Kako ste prošli?“, upitao je Oskatat Svilenog kad je družina, okružena
znatnim brojem pripadnika u crno odevene Urgitove garde, zajahala iz luke
prema Drođimu.
„Prilično dobro“, odvrati Svileni smeškajući se.
„Njegovom veličanstvu će biti milo da to čuje.“
Ušli su u blistavu Drođimsku palatu i Oskatat ih povede kroz hodnik
slabo osvetljen bakljama pravo u prestonu dvoranu. „Njegovo veličanstvo
očekuje ove ljude“, grubo se obrati Oskatat stražarima. „Odmah će ih primiti.
Otvorite vrata.“
Izgleda da je jedan od njih bio nov. „Ali oni su Alorni, gospodaru
Oskatate“, pobunio se.
„I šta onda? Otvaraj vrata.“
„Ali...“
Oskatat hladnokrvno isuče svoj teški mač. „Nešto ti nije jasno?“, izgovori
on pretvorno blagim glasom.
„Ah... ništa, moj gospodaru Oskatate“, ponovio je stražar. „Sve mi je
jasno.“
„Onda, zašto su vrata i dalje zatvorena?“
Vrata su se hitro otvorila.
„Keldare!“ Bio je to zvonak poziv sa udaljenog kraja prestone dvorane.
Kralj Urgit pojuri niz stepenice platforme zbacivši krunu kako je trčao.
Stegao je Svilenog u snažan zagrljaj ne prestajući da se smeje. „Mislio sam
da si poginuo“, zavapio je. „Odlično izgledaš, Urgite“, reče mu Svileni.
Urgit napravi neznatnu grimasu. „Pa oženjen sam.“
„Plašio sam se da će te Prala uhvatiti kad-tad. I ja se uskoro ženim.“
„Onom plavojkom? Prala mi je rekla da je ona bacila oko na tebe.
Zamisli samo, nepobedivi princ Keldar, konačno oženjen.“
„Nemoj samo još da se u velike pare kladiš u to, Urgite“, poveri se
Svileni svom bratu. „Mogu još da se predomislim pa namesto toga padnem
na mač. Nego, jesmo li ovde sami? Imamo važnih vesti a malo vremena.“
„Majka i Prala su tu“, reče Urgit, „i moj očuh, naravno.“
„Očuh?“, viknu Svileni iznenadeno se zagledavši u Oskatata. „Majka je
postala usamljena. Nedostajale su joj sve one igrarije kojima ju je maltretirao
Taur Urgas. Iskoristio sam svoj uticaj da je udam za Oskatata. Ali plašim se
da se grdno razočarala u njega. Koliko znam, nijednom je nije gurnuo niz
stepenice niti ju je šutnuo u glavu.“
„Nemoguć je kad se ovako ponaša“, izvinjavao se Oskatat za svog kralja.
„Samo sam pun radosti, Oskatate“, smejao se Urgit. „Torakovog mu
skuvanoga oka, nedostajao si mi, Keldare.“ Zatim je pozdravio Gariona i
Belgarata te se sa zanimanjem zagledao u Baraka, Mandoralena i Hetra.
„Barak, vojvoda od Treihajma“, Sviieni je predstavio riđobradog
rmpaiiju.
„Čak je veći no što se priča“, istaknu Urgit.
 „Ser Mandoralen, baron Vo Mandora“, nastavio je Svileni. „Ah, božja
definicija reči gospodiri“, veseio će Urgit.
„I Hetar, sin kralja Čo Haga Algarijskog.“
Urgit je ustuknuo s iznenadnim sjajem straha u očima. Čak se i Oskatat
odmakao za korak.
„Ne brini, Urgite“, ponosito će Svileni. „Hetar je prošao kroz ulice tvoje
prestonice i nije ubio nijednog tvog podanika.“ „Čudesno“, nervozno
promrmlja Urgit i nastavi: „Promenio si se, gospodaru Hetre. Priča se da si
visok trista metara i da nosiš ogrlicu od murških lobanja.“
„Sad nisam na dužnosti“, suvo će Hetar.
Urgit se iskezio. „Ta nećemo valjda biti neprijatni jedan prema
drugome?“, upitao je i dalje pomalo uplašen.
„Nećemo, vaše veličanstvo“, odvrati Hetar, „nadam se da nećemo. Iz
nekog razloga sam se zainteresovao za vas.“
„E pa, pade mi kamen sa srca“, reče Urgit. „Ako se slučajno zbog nečeg
ražestiš, ti mi obavezno reci unapred. Još imam desetak očevih generala što
se šunjaju po Drođimu. Oskatat još nije našao valjan razlog da ih obezglavi.
Tako da ću poslati po nekog od njih, a ti ćeš moći da smiriš živce. Ionako mi
samo smetaju.“ Namrštio se. „Da sam samo znao da dolazite“, neveselo
nastavi. „Već godinama hoću da pošaljem tvom ocu neki dar.“ Hetar se
zagleda u njega izvivši obrvu.
„Učinio mi je najveću uslugu. Sabljom je svojom proburazio Taura
Urgasa. Možeš mu poručiti da sam počistio malo posle njega.“
„Zar? Obično ne mora da se čisti za mojim ocem.“
„Ma, Taur Urgas je bio mrtav da ne može biti mrtviji“, uveravao ga je
Urgit, „ali nisam hteo da bane neki Grolim i slučajno ga vaskrsne, tako da
sam mu prerezao grkljan pre nego što sam ga sahranio.“
„Prerezali ste mu grkljan?“ Čak je i Hetar bio zatečen ovim.
„Od uva do uva“, razdragano će Urgit. „Kad sam imao oko deset godina,
ukrao sam nožić i sledećih nekoliko godina sam proveo oštreći ga. Nakon što
sam mu presekao dušnik, zabio sam mu kolac kroz srce i sahranio ga šest
metara pod zemljom - glavom nadole. Izgledao je bolje nego ikada, tako s
nogama koje su štrčale iz zemlje. Zastao sam da uživam u tom prizoru dok
sam se odmarao od lopatanja.“
„Nisi ga valjda sam sahranio?“, upita Barak.
 „Sigurno nisam hteo nekom drugom da dozvolim to da uradi. Hteo sam da
se osiguram. Kad sam ga fino zakopao, više puta sam poterao krdo konja
tuda da ugaze zemlju i sakriju grob. Kao što verovatno pretpostavljate, moj
otac i ja se nismo baš najbolje slagali. Naročito mi je zadovoljstvo što
nijedan živi Murg ne zna gde je tačno sahranjen. Elem, hajdemo da se
pridružimo mojoj kraljici i mojoj majci. A onda mi možeš ispričati te divne
vesti, kakve god da su. Mogu li da se ponadam da Kal Zakat počiva u
Torakovom naručju?“
„Ne bih rekao.“
„Šteta.“
Čim su saznale da su Polgara, Se’Nedra i Kadifa na Morskoj ptici,
izvinile su se i napustile prestonu dvoranu kako bi obnovile stara
prijateljstva.
„Sedite gde vam drago, gospodo“, reče Urgit kad su dame otišle. On se
pružio po prestolu i prebacio jednu nogu preko rukonaslona. „Šta si to hteo
da mi hitno poručiš, Keldare?“ Svileni je seo na ivicu platforme i pružio ruku
u tuniku.
„Molim te, Keldare, nemoj to da radiš“,, reče mu Urgit ustuknuvši. „Znam
koliko bodeža nosiš sa sobom.“
„Neću sad bodeže da vadim, Urgite“, uveravao ga je Svileni. „Samo
ovo.“ Utom mu predade savijeni pergament.
Urgit ga je otvorio i brzo pregledao. „Ko je Oldorin Perivorski?“, upitao
je.
„On je kralj ostrva nedaleko od južne obale Malorije“, pojasni Garion.
„Naša grupa se sastala u njegovom dvorcu.“
„Baš je grupa, koliko vidim“, reče Urgit pregledajući potpise. Namrštio
se. „ A takođe vidim da si me ti predstavljao“, obratio se Svilenom.
„Prilično je dobro štitio tvoje interese, Urgite“, uveravao ga je Belgarat. „I
pojedinosti oko kojih smo se pogodili mahom su okvirne, kako i sam vidiš,
ali i to je nešto za početak.“
„Zaista jeste, Belgarate“, složio se Urgit. „Primećujem da niko nije
govorio u Drostino ime.“
„Kralj Gar og Nadraka nije imao predstavnika, vaše veličanstvo“, oglasi
se Mandoralen.
„Siroti stari Drosta“, zakikota se Urgit. „Nekako ga ljudi uvek izostave.
Gospodo, ovo je sve vrlo lepo, čak će možda osigurati deceniju ili nešto više
mira i blagostanja - pod uslovom da ste Zakatu obećali moju glavu na
poslužavniku kako bi mogao da udesi neku nebitnu prostoriju u svojoj palati
u Mal Zetu.“
„To je ono glavno zbog čega sam došao“, požurio je Svileni. „Zakat se
vratio u Mal Zet kad smo mi napustili Perivor, ali razgovarao sam s njim
nadugačko pre nego što smo se rastali, te je konačno pristao na mirovne
pregovore.“
„On hoće mir?“, frknu Urgit. „Jedini mir koji Zakat želi jeste večni mir za
svakog živog Murga, a ja sam mu na vrhu spiska.“ „Malo se sad promenio“,
reče Garion. „Trenutno ima mnogo važnije ciljeve od istrebljenja Murga.“
„Gluposti, Garione. Svi hoće da istrebe Murge. Čak i ja hoću da ih
istrebim, a ja sam im kralj.“
„Pošalji ambasadore u Mal Zet“, posavetova ga Svileni. „Daj im
opunomoćenje da pregovaraju.“
„Zar Murgu da dam opunomoćenje? Keldare, jesi li ti pomerio pameću?“
„Mogu ti naći poverljive ljude, Urgite“, uveravao ga je Oskatat.
„U Ktol Murgosu? Gde? Ispod nekog vlažnog kamena?“
„Moraćeš kad-tad da počneš da veruješ ljudima, Urgite“ reče prekorno
Belgarat.
„O, pa naravno, Belgarate“, odbrusi Urgit zajedljivo. „Tebi nekako i
moram da verujem, jer ako odbijem, pretvorićeš me u žapca.“
„Samo ti lepo pošalji ambasadore u Mal Zet, Urgite“, Svileni će strpljivo.
„Možda ćeš se prijatno iznenaditi kad čuješ vesti o ishodu.“
„Bilo kakav ishod koji podrazumeva da mi glava ostane na ramenima
mogu da smatram prijatnim.“ Urgit vispreno začkilji u svog brata. „Još si ti
nešto naumio, Keldare. Hajde, pljuni pa da čujem.“
„Dakle, svet je trenutno na samom pragu da zapadne u težak slučaj mira“,
Svileni se zagrevao. „Moj poslovni ortak i ja već godinama poslujemo po
ratnim područjima. Naši poduhvati će verovatno propasti ako ne nađemo
nova tržišta - i tržišta za mirnodopsku robu. Ktol Murgos je već čitavu
generaciju proveo u ratu.“
„Duže, zapravo. Ako ćemo cepidlačiti, u ratu smo od dolaska Urške
dinastije na vlast - koju mi je izričito nezadovoljstvo da predstavljam.“
„U tom slučaju, u tvom kraljevstvu mora da vlada prava glad za
mirnodopskim tricama - sitnicama, zapravo, kao što su na primer: krovovi za
kuće, posuđe za spremanje hrane, ponešto da se u njima sprema - na takve
stvari mislim.“
„Valjda je tako.“
„Vrlo dobro. E sad, Jarblek i ja možemo brodovima da dopremamo robu
u Ktol Murgos i da pretvorimo Rak Urgu u najveći trgovački centar na južnoj
polovini kontinenta.“
„Zašto bi to radio? Ktol Murgos je propao s novcem.“
„Silni bezdani rudnika su još tu, zar ne?“
„Jesu, ali su svi na područjima koje trenutno drže Malorijci.“ „Ali ako
potpišeš mirovni ugovor sa Zakatom, Malorijci će otići, zar ne? Moraćemo
hitro da delamo, Urgite. Čim se Malorijci povuku, oko da ti ne trepne, odmah
zauzimaj tu zemlju, i to ne samo s vojskom već i s rudarima.“
„A šta dobijam ja od toga?“
„Porez, mili brate moj, porez. Moći ćeš da oporezuješ rudare, moći ćeš
mene da oporezuješ i moći ćeš moje mušterije da oporezuješ. Za samo
nekoliko godina valjaćeš se u novcu.“
„A Tolnedranci će me prevariti i pokrasti za samo nekoliko nedelja.“
„Ne verujem“, prezrivo će Svileni. „Varana je jedini Tolnedranac koji zna
za ovo, a on se upravo nalazi na Barakovom brodu u tvojoj luci. Neće se taj
vratiti u Tol Honet još nekoliko sedmica.“ „Kakve to veze ima? Niko ni
prstom neće mrdnuti dok ne sklopim mir sa Zakatom, zar ne?“
„Ne baš sasvim, Urgite. Ti i ja možemo sad da sastavimo dogovor po
kojem ćeš meni dati isključiv pristup murškom tržištu. Naravno, platiću ti
obilato za to, a ugovor će biti savršeno pravosnažan i neoboriv. Dovoljno sam
trgovačkih ugovora sastavio da to izvedemo kako treba. Kasnije možemo da
razradimo pojedinosti, ali sada je bitno da što pre imamo nešto napismeno s
našim imenima i štambiljima. A onda, kad nastupi mir, Tolnedranci će u roju
doći ovamo. Ti ćeš im pokazati dokument i poslati ih lepo natrag kući. Ako
budem imao isključiva prava, zaradićemo milione. Milione, Urgite, milione!“
Nosevi obojice su naočigled svih zaigrali.
„Kakve odredbe želimo u takvom dogovoru o tvojim pravima?“, obazrivo
je pitao Urgit.
Svileni se od uva do uva iskezi i pruži ruku pod tuniku. „Bio sam toliko
slobodan da sastavim privremeni dokument“, reče vadeći još jedan
pergament, „kako bismo uštedeli na vremenu, svakako.“

Stis Tor je i dalje bio neprivlačan grad, koliko je Garion mogao da

primeti dok su Barakovi mornari privezivali Morsku pticu za poznato
pristanište u dreznijskoj trgovačkoj ispostavi. Konopci se još nisu ni vezali
kad je Svileni preskočio ogradu i, dočekavši se na kej, odjurio niz ulicu.
„Hoće li naići na nevolju?“, upita Garion Sadija.
„Ne verujem“, odgovori Sadi, koji je trenutno skriven čučao iza čamca.
„Salmisra ga poznaje, a ja poznajem svoju kraljicu. Njeno lice ne pokazuje
osećanja, ali njena je znatiželja vrlo snažna. Sastavljao sam to pismo
poslednja tri dana. Primiće me. To skoro mogu da jemčim. Možemo li sada u
potpalublje, Garione? Radije ne bih da me iko vidi.“
Oko dva sata kasnije Svileni se vratio u pratnji odreda njisanskih vojnika.
Glavni oficir voda bio im je poznat.
„Jesi li ti to, Išuse?“, pozva Sadi kroz okrugli prozorčić kabine u kojoj se
krio. „Mislio sam da si već među pokojnima.“ „Teško“, uzvrati jednooki
ubica.
„Vidim da sad radiš za palatu.“
„Tako je.“
„Za kraljicu?“
„I za nju. S vremena na vreme obavim neki tajnovit poslić za Dževelina.“
„Da li kraljica zna za to?“
„Naravno. U redu, Sadi. Kraljica je pristala na dvočasovno pomilovanje
za tebe. Bolje da požurimo. Verujem da ćeš hteti da nestaneš odavde pre
nego što ti isteknu ta dva sata. Kraljicu zubi zasvrbe svaki put kad načuje
tvoje ime i zato hajdemo - osim, naravno, ako si se predomislio i hoćeš
odmah da bežiš.“
„Neću“, reče Sadi. „Evo, odmah izlazim. Povešću Belgariona i Polgaru s
nama, ako mogu.“
„Kako hoćeš“, reče Išus nezainteresovano slegnuvši ramenima. Palata je i
dalje bila krcata zmijama i evnusima vodnjikavih očiju. Bubuljičavi
zvaničnik širokih kukova i nakazno našminkanog lica sačekao ih je kod
kapija palate. „Dakle, Sadi“, reče pištavim sopranom, „vratio si se, vidim.“
„ A ja vidim da si uspeo da ostaneš živ, Iste“, hladno odgovori Sadi. „Baš
šteta.“
 Istove oči se suziše s neskrivenom mržnjom. „Pripazio bih šta pričam da
sam na tvom mestu, Sadi“, zapišta. „Više nisi glavni evnuh. Štaviše, uskoro
ću možda ja dospeti na taj položaj.“ „Nek tad nebesa čuvaju jadnu Njisu“,
promrmlja Sadi.
„Da li si čuo da je kraljica naredila da se Sadiju obezbedi slobodan
prolaz?“, upita Išus evnuha.
„Ne s njenih usana.“
„Salmisra nema usne, Iste, i upravo si o tome čuo - od mene. A sad,
hoćeš li nam se skloniti s puta ili ću morati da prosečem prolaz?“
Ist je ustuknuo. „Ne možeš meni da pretiš, Išuse.“
„Nisam ti pretio. Postavio sam ti pitanje.“ A potom ih je ubica poveo
kroz uglačani kameni hodnik koji je vodio do prestone dvorane.
Prostorija u koju su ušli beše nepromenjena i najverovatnije
nepromenljiva. Hiijade godina tradicije postarale su se za to. Salmisra je
zauzimala presto, njeni namotaji su se nemirno pomerali, a njena obla,
duguljasta glava s krunom njihala se pred ogledalom.
„Evnuh Sadi, moja kraljice“, najavi Išus uz dubok naklon. Garion je
primetio da se Išus nije pružio po tlu pred prestolom poput ostalih Njisana.
„Ah“, prosikta Salmisra, „i takođe prelepa Polgara i kralj Belgarion.
Našao si se u društvu istaknutih ljudi otkad si napustio moju službu, Sadi.“
„Puka slučajnost, moja kraljice“, giatko slaga Sadi.
„Sta je to toliko važno što te je nagnalo da ugroziš život svojim
pojavljivanjem ovde?“
„Samo ovo, večna Salmisra“, kratko odgovori Sadi. Spustio je svoju
torbu od crvene kože na pod, otvorio je i izvadio zavijeni pergament. Nehajno
je šutnuo pruženog evnuha u rebra. „Odnesi ovo kraljici“, naredio je.
„Ne pomažeš svom dobrom glasu time, Sadi“, tiho ga je upozorio Garion.
„Ne laktam se za službu u javnom odseku, Garione. Mogu da budem
neprijatan koliko hoću.“
Salmisra je brzo pregledala Povelju Dal Perivora. „Zanimljivo“, siktala
je.
„Uveren sam da će vaše veličanstvo uvideti povoljnosti koje ta povelja
povlači sa soborri, reče Sadi. „Osećao sam da mi je dužnost da vas
obavestim o tome.“
„Naravno da uviđam šta se ovim podrazumeva, Sadi“, obratila mu se. „Ja
sam zmija, ne maloumnik.“
„U tom slučaju bih se oprostio, moja kraljice. Ispoštovao sam svoju
poslednju dužnost prema vama.“
Salmisri oči postadoše kamene kako se usredsredila. „Ne još, moj Sadi“,
izgovorila je to šapatom koji je bio blizak predenju. „Priđi bliže.“
„Obećali ste, Salmisra", izustio je preplašeno.
„Oh, molim te, budi razuman, Sadi“, rekla je. „Neću te ugristi. Sve je bila
velika varka, zar ne? Otkrio si mogućnosti koje bi ovi sporazumi doneli te si
se namerno osramotio kako bi mogao nesmetano da odeš i prisustvuješ.
Tvoje pregovaranje u moje ime zaista je izvanredno obavljeno, moram
priznati. Odlično si obavio svoj posao, Sadi, pa čak iako su tvoje radnje
obuhvatale i to što si mene prevario. Zaista sam zadovoljna tobom. Da li bi
pristao da nanovo preuzmeš svoj bivši položaj u palati?“
„Da pristanem, moja kraljice?“, skoro je dečački prasnuo. „Bio bih
presrećan. Živim da bih vam služio.“
Salmisra je zanjihala glavu da pogleda pružene evnuhe. „Ostavite me
sad“, naredila im je. „Hoću da potrčite kroz palatu i svima stavite do znanja
da je Sadi pomilovan i da sam mu ponovo dodelila službu. Ako ikome
zasmeta moja odluka, pošaljite ga ovamo te ću mu lično objasniti.“
Samo su zurili u nju i Garion je primetio da je nemali broj njih bio
ispunjen gnevnim razočaranjem.
„Kako zamarajuće“, uzdahnu Salmisra. „Ne mogu da se pomaknu od
oduševljenja. Molim te, Išuse, isteraj ih napolje.“ „Kako moja kraljica želi“,
reče Išus isukavši mač. „Da li vam je bitno da svi prežive?“
„Nekolicina da, Išuse, samo oni pokretljiviji.“
Prestona dvorana je skoro istog trena ispražnjena.
„Ne nalazim reči da vam se dovoljno duboko zahvalim, vaše
veličanstvo“, izusti Sadi.
„Smisliću ja već nešto. Kao prvo, oboje ćemo se pretvarati da su motivi
koje sam malopre izgovorila pravi, je li tako?“ „Savršeno razumem,
božanstvena Salmisra.“
„Na kraju krajeva“ dodade ona, „moramo čuvati ponos ovoga prestola.
Preuzećeš svoje nekadašnje dužnosti i svoje nekadašnje odaje. O prigodnim
počastima i nagradama ćemo razmišljati kasnije.“ Zastala je. „Nedostajao si
mi, Sadi. Mislim da niko ne može da shvati koliko.“ Pokrenula je glavu i
pogledala Polgaru. „A kako je vaš susret sa Zandramas prošao, Polgara?“
„Zandramas više nije među nama, Salmisra.“
„Izvrsno. Nikad mi se nije dopadala. A da li je svemir ponovo u
ravnoteži?“
„Jeste, Salmisra.“
„Ipak mi je drago zbog toga. Haos i cepanje krajnje su zamorni za zmije,
znate. Radije se držimo mira i reda.“
Garion je zapazio da je mala zelena zmija izgmizala iz Salmisrinog
prestola i prišla Sadijevoj crvenoj torbi koja je i dalje, zaboravljena, bila
otvorena na mermernom podu. Zmijica se povukla da osmotri zemljanu bocu.
Zavodljivo je prela.
„A da li ste povratili sina, vaše veličanstvo?“, upita Salmisra Gariona.
„Jesmo, vaše veličanstvo.“
„Cestitam. Pozdravite suprugu.“
„Hoću, Salmisra.“
„Sad vas moramo napustiti“, reče Polgara. „Zbogom, Sadi.“ „Zbogom,
gospo Polgara.“ Sadi se potom obrati Garionu: „Zbogom, Garione. Bilo je
mnogo zabavno.“
„Zaista jeste“, priznade Garion rukujući se s evnuhom. „Pozdravi mi
ostale. Smatram da ćemo se i dalje viđati povodom državnih poslova, ali više
nikad neće biti isto, zar ne?“
„U pravu si.“ Garion se okrenuo da pođe za tetkom Pol i Išusom napolje
iz prestone dvorane.
„Trenutak samo, Polgara“, prosikta Salmisra.
„Da?“
„Mnogo toga si promenila ovde. Isprva sam bila veoma ljuta na tebe, ali
otad sam imala vremena da razmislim. Na kraju je sve ispalo najbolje što je
moglo. Primi moju zahvalnost.“
Polgara nakloni glavu.
„Čestitam na skoroj prinovi“, dodade Salmisra.
Polgarino lice nije odavalo ni tračak iznenađenja zbog Salmisrinog oštrog
zapažanja njenog stanja. „Hvala, Salmisra“, poklonila se i otišla.

Zastali su u Tol Honetu da isprate cara Varanu do palate. Plećati vojnik

beše pomalo zamišljen, koliko je Garion primetio. Nakratko je razgovarao sa
službenikom palate dok se družina kretala ka njegovim odajarna te se
službenik hitro udaljio.
Njihovi oproštaji behu kratki, skoro nagli. Varana je kao i uvek bio učtiv,
ali očigledno je imao drugih briga na umu.
Se’Nedra je besnela kad su napustili palatu. Kao i uvek u poslednje
vreme, nosila je svogsinčića i sad ga je odsutno milovala po zlatnim
kovrdžama. „Samo što nije bio bezobrazan“, reče rasrđeno.
Svileni je spustio pogled na mermerni drum koji je vodio prema palati.
Proleće se bližilo u ovim severnim krajevima i na ogromnom starom drveću
duž druma počelo je da se pomalja lišće. Znatan broj bogato odevenih
Tolnedranaca skoro je trčalo tuda ka palati. „Tvoj ujak, ili brat, kako god
želiš da ga nazoveš, ima nešto vrlo važno sad da obavi“, reče niski čovek
Se’Nedri.
„Šta može da bude važnije od osnovne uljudnosti?“
„Trenutno Ktol Murgos.“
„Ne razumem.“
„Ako Zakat i Urgit izdejstvuju mirovni sporazum, nastaće sijaset
trgovačkih mogućnosti u Ktol Murgosu.“
„To mi je jasno“, reče šturo.
„Naravno da ti je jasno. Tolnedranka si.“
„A zašto ti ne poduzimaš nešto u vezi s tim?“
„Već jesam, Se’Nedra“, nasmešio se giaćajući veliki prsten o bisernosivi
dublet. „Varana će verovatno biti veoma ljut na mene kad napokon sazna šta
sam mu uradio.“
„Šta si mu tačno uradio?“
„Reći ću ti kad opet budemo na pučini. I dalje si iz porodice Boruna, te
neću da rizikujem moguće zaostatke odanosti. I radije bih da ne pokvariš
iznenađenje koje sam spremio tvom ujaku.“ Zaplovili su na sever prateći
zapadnu obaiu, a potom uzvodno Arendskom rekom do piićaka na nekoliko
liga zapadno od Vo Mimbra. Tada su iskrcali konje i nastavili jašući na
prolećnom suncu do bajkovitog grada mimbratskih Arenda.
Čitav dvor kralja Korodulina kao da je bio gromom ošinut kad su
saslušali Mandoralenov izveštaj da su mimbratski Arendi otkriveni u
dalekom kutku sveta. Dvorjani i činovnici su pohitali u razne biblioteke kako
bi sastaviii prigodne odgovore pozdravima kralja Oldorina.
 Leidorin je predao primerak Povelje Dal Perivora vladarima
prouzrokujući mnoga smrknuta lica kod postarijih članova dvora. „Strepim,
vaša veiičanstva“, obrati se jedan dvorjanin poodmaklih godina Korodulinu i
Majaserani, „da naša Arendija sirota opet zaostaje za ostatkom kulturnoga
sveta. Uvek smo u prošlosti nalazili tračak utehe u maltene večnom trvenju
između Alorna i Angaraka, te u sad skorašnjim sukobima Malorijaca i
Murga, noseći se mišlju da možda njihov nesklad opravdava naše. Mislim da
ova klimava uteha neće još dugo na raspolaganju nam biti. Zar da dozvolimo
da čitav svet beli priča kako u našem najtragičnijem kraljevstvu zloba i rat
pogani vazda vladaju? Kako ćemo ponosno držati glave u tom mirnom svetu
dok god detinjaste čarke ove traju i maloumni unutarnji rat kalja međusobne
odnose naše?“
„Reči tvoje, gospodaru, nalazim kao uvredljive grdno“, odbrusi starcu
tvrdoglavi mladi baron. „Nijedan istinski Mimbrat ne može odbiti zov
dužnosti kad je čast u pitanju.“
„Ne zborim samo o Mimbratima, moj gospodaru“, starac je blago
odgovorio. „Zborim o svim Arendima, Asturijcima i Mimbratima
podjednako.“
„Asturijci nemaju časti“, prčio se baron.
Leldorin se namah mašio mača.
„Nemoj, prijatelju moj mladi“, reče Mandoralen zauzdavši plahovitog
mladiča. „Uvreda je naneta ovde - na mimbratskoj zemlji. Stoga je moja
odgovornost - i zadovoljstvo golemo - da uzvratim.“ Istupio je i učtivo se
obratio drskom baronu: „Može biti da su tvoje reči prenagljeno izgovorene,
gospodaru. Budi ljubazan te podrobnije razmisli o njima.“
„Rekoh što rekoh, viteže“, izjavi mlada usijana glava. „Neučtivo si se
obratio poštovanom savetniku kraljevom“, nastavio je odlučno Mandoralen,
„i pri tom si naneo smrtnu uvredu našoj severnoj braći.“
„Ja nemam nikakve braće u Asturiji“, izjavi vitez. „Na pamet mi ne pada
da u rod hulje i izdajice uvrštavam.“
Mandoralen uzdahnu i obrati se kralju: „Molim vas, vaše veličanstvo, da
mi oprostite. Možda biste mogli da zamolite dame smerne da se povuku iz
dvorane jer bih da se grubo obratim gospodinu.“
Nije bilo te sile na svetu koja bi u tom trenutku izvukla dvorske dame iz
prestone dvorane.
 Mandoralen se ponovo okrenuo ka uvredljivo drskom baronu.
„Gospodaru“, počeo je opušteno znameniti vitez, „Nalazim da ti je lice
majmunoliko a građa sva nakaradna. Štaviše, brada ti je uvreda pristojnosti,
jer više sliči rogobatnom krznu što pokriva donje delove mešovitog kučeta
nego na valjan ukras muškarčevog lica. Da nije možda tvoja mati> ophrvana
pregolemom sladostrašću, ašikovala u prošlosti s kakvim uspaljenim
jarcem?“
Baron je pomodrio te zapenio ne mogavši ni reč da izusti. „Izgledaš mi
jarosno, gospodaru“, nastavio je Mandoralen istim pretvornim biagim giasom,
„iii je možda nezavidno poreklo tvoje krivo što ti se od jezika oduzeo ljudski
govor?“ Prekorno se zagledao u barona. „Koliko moje oči vide, gospodaru,
čini mi se da boluješ i od kukavičluka zbog loše krvi i odgoja, jer, vaistinu,
nijedan muškarac od časti ne bi podneo onakvu uvredu smrtnu kakvu ti
malopre naneh bez nekakvog odgovora. Stoga, strepim da ću morati još malo
da te podstaknem nekako.“ Skinuo je svoju oklopnu rukavicu.
Kao što je u čitavom svetu poznato, običaj nalaže da se rukavica baci na
pod pred noge prilikom izazivanja na dvoboj. Mandoralen je nekako
promašio pod. Mladi baron se zateturao unazad pljujući zube i krv. „Više nisi
mlad, gospodaru Mandoralene“, kipteo je od besa. „Predugo si koristio svoj
nepouzdano dobar glas kako bi borbu izbegao. Sudim da je krajnje vreme
došlo da se zaista oprobaš.“
„Ono zna da govori“, reče Mandoralen glumeći zaprepašćenost.
„Pogledajte ovo čudo istinsko, moje dame i gospodo, pseto koje priča.“
Dvor se zacenio od smeha.
„Hajdemo u dvorište, moj gospodaru buva“, nastavio je Mandoralen.
„Možda će te zabaviti razmena udaraca s ovim omatorelim i izlapelim
vitezom.“
Narednih deset minuta behu veoma dugi za bezobraznog mladića.
Mandoralen je mogao odmah da ga jednim zasekom prepolovi, ali je umesto
toga odabrao da se poigra s njim nanoseći mu mnogo bolnih i sramotnih
povreda. Naime, nijedna kost koju je znameniti vitez slomio nije bila naročito
bitna, kao što ni brojne posekotine i nagnječenja nisu ništa trajno povredili ili
osakatili. Baron je posrtao, očajnički je pokušavao da se zaštiti dok je
Mandoralen vešto ljuštio oklop s njega u komadima i opiljcima. Konačno je
prvaku Arendije dosadila igrarija te je jednim udarcem mladiću prelomio obe
cevanice. Urlajući od bola, baron se srušio.
„Aman, gospodaru“, korio ga je Mandoralen, „stišaj ucveljene vriske
svoje jer ovako dame uzrujavaš. Tiho jadikuj i ako ti je po volji, skrati
sramotno previjanje.“ Okrenu se strogo prema zanemeloj i čak uplašenoj
publici i obrati im se: „Ako iko deli predrasude ovog mladića plahog, nek se
izjasni sad, pre neg mač u kanije vratim, jer mi je zamorno vrlo da ga stalno
nanovo izvlačim.“ Pogledao je oko sebe. „Onda, gospodo, valjalo bi da
nastavimo onde gde smo stali jer me ovakve gluposti iscrpljuju, te ću se
naljutiti grdno ako i dalje odugovlačimo.“
Kakve god da su stavove imali, vitezovi kraljevog dvora su u tom
trenutku odlučili da ih zadrže za sebe.
Se’Nedra je sva ozbiljna istupiia i ponosito povikala: „Moj vitez!“ Zatim
joj se oči zacakliše od nestašnih namera. „Vidim da podvizi tvoji ostaju
veličanstveni čak i dok surovo oticanje vremena koči tvoje ruke i srebrne
vlasi sve više ukrašavaju tvoje kovrdže vrane.“
„Oticanje vremena?“, pobuni se Mandoralen.
„Samo te zadirkujem, Mandoralene“, smejala se. „Odloži mač. Niko se
više neće igrati s tobom danas.“
Oprostili su se od Mandoralena, Leldorina i Relga, koji je namerio da se
iz Vo Mimbra vrati Taibi i deci u Maragor.
„Mandoralene!“, zaurla kralj Aneg dok su izjahivali iz grada, „Na zimu
dođi u Val Alorn, pa da s Barakom odemo u lov na veprove.“
„Zasigurno hoću, vaše veličanstvo“, Mandoralen je obećavao vičući sa
grudobrana.
„Drag mi je taj čovek“ razdragano će Aneg.
Ponovo su se ukrcali i zaplovili na sever do Sendara da kralju Fuirahu
odnesu vesti o Povelji Dai Perivora. Svileni i Kadifa su pianiraii da
Morskom pticom idu dalje na sever sa Barakom i Anegom, a ostali su
odlučili da konjima polako preko planina odu u Algariju a odatle da nastave
prema Dolini.
Opraštanja u pristaništu kratko potrajaše, delom zato što će se svakako
uskoro svi ponovo videti a delom zato što niko od njih nije hteo da izgleda
previše osećajan. Garion se vrlo nevoljno oprostio od Svilenog i Baraka.
Ovaj čudan par mu je pravio društvo više od polovine života, a izgledi da će
biti rastavljen od njih uzrokovali su neobičan bol. Njihove avanture su imale
ogroman značaj i sada su se privele kraju, te ništa više neće biti kao nekad.
„Misliš li da ćeš moći da se držiš podaije od nevolja?“, pokunjeno upita
Barak, očigledno se osećajući kao i Garion. „Merel zna mnogo da se uznemiri
kad se ujutro probudi i shvati da je postelju delila s medvedom.“
„Daću sve od sebe“, obećao je Garion.
„Sećaš li se šta sam ti rekao onomad izvan Vinolda - kad je bila onakva
ciča zima napolju?“, upitao je Svileni.
Garion se namrštio pokušavajući da se priseti.
„Rekao sam ti da živimo u vrlo značajno doba i da je sad pravo vreme da
budeš živ i učestvuješ u tim događajima.“
„A da, sad se sećam.“
„Otad sam imao dosta vremena za razmišljanje i smatram da bih sad
promenio mišljenje.“ Svileni se iznenada iskezi i Garion je znao da
čovečuljak nije nijednu reč mislio ozbiljno.
„Videćemo se na Alornskom savetu na leto, Garione“, vikao je Aneg s
ograde dok se Morska ptica spremala za polazak. „0ve godine se održava
kod tebe. Ako se budemo potrudili, možda ćemo te naučiti da pevaš kako
valja.“

***

Napustili su Sendar rano sledećeg jutra i pošli putem za Muros. Iako nije
bilo baš neophodno, Garion je odlučio da svoje prijatelje isprati kući.
Postepeno rasipanje društva tokom plovidbe na sever beše turobno, te Garion
nije bio spreman da se odvoji baš od svih.
Jahali su kroz Sendariju na suncu poznog proleća, prešli su planine i
dospeli u Algariju. Prošlo je nedelju dana, ili više, dok nisu stigli u Tvrđavu.
Kralj Ćo-Hag je bio oduševljen vestima o ishodu susreta na Korimu i
zapanjen dogovorima postignutim na slučajnom sastanku u Dal Perivoru.
Pošto je Ćo-Hag bio daleko mudriji od lukavog, aii ponekad nepromišijenog,
Anega, Belgarat i Garion su s njim mnogo detaljnije razgovarali o
zadivljujućem Eriondovom uzvišenju.
„Uvek je bio čudan dečko“, izjavi Ćo-Hag dubokim, tihim glasom kad su
završili iziaganje, „ali, ako ćemo pravo, čitav niz ovih događaja bio je čudan.
Povlašćeni smo što živimo u važnim vremenima, prijatelji.“
 „Zaista je tako“, saglasio se Belgarat. „Samo se nadajmo da će se sada
sve primiriti, barem na neko vreme.“
„Oče“, oglasi se Hetar, „Urgit, kralj Murga, zamolio me je da ti prenesem
njegovu zahvalnost.“
„Upoznao si murškog kralja? I nismo u ratu?“, začudio se Ćo-Hag.
„Urgit je sasvim posebna sorta Murga, oče“, reče mu Hetar. „Hteo je da ti
zahvali što si ubio Taura Urgasa.“
„Tako nešto prvi put čujem od nečijeg sina.“
Garion je objasnio Urgitovo neobično poreklo, nakon čega se inače
suzdržani kralj Algarije grohotom nasmejao. „Poznavao sam oca princa
Keldara“, reče kad je došao do daha. „Baš liči na njega da tako nešto uradi.“
Dame su se okupile oko Gerana i oko Adarinog sve većeg potomstva.
Garionova rođaka je bila u poodmakloj trudnoći i sad je većinu vremena
provodila sedeći sa sanjivim osmehom na licu i osluškujući neumitne
promene koje je priroda unosila u njeno telo. Novosti o istovremenim
trudnoćama Se’Nedre i Polgare začudiše Adaru i kraijicu Silar, dok je
Poledra sedela među njima zagonetno se smeškajući. Garion je bio ubeđen da
je Poledra znala daleko više nego što je otkrivala.
Nakon desetak dana Durnik je postao nemiran. „Predugo smo bili
odsutni, Pol“, reče kovač jednog jutra. „Još imamo vremena za setvu, a pri
tom sigurno imamo štošta da uradimo - popravimo ograde, proverimo krov,
tako te stvari.“
„Kako god želiš, dragi“, odgovorila je spokojno. Trudnoća je Polgaru
primetno izmenila. Kao da je ništa nije uznemiravalo.
Na dan odlaska Garion je sišao do štala da osedla Kretijena. Iako je bilo
dovoljno Algara u Tvrđavi koji bi vrlo rado obavili to umesto njega, on se
pretvarao da žarko želi sam da osedla svog konja. Ostali su se za to vreme
nadugačko opraštali, a Garion je osećao da će ga još jedan oproštaj vrlo
verovatno dovesti do suza.
„Imaš izvrsnog konja, Garione.“
Bila je to njegova rođaka Adara. Lice joj je zračilo spokojem koji je
trudnoća darivala ženama i, gledajući je takvu, Garion se još jednom uverio
koliko je Hetar srećan. Od trenutka kad su se upoznali nastale su naročita
povezanost i ljubav između Gariona i Adare. „Zakat mi ga je poklonio“,
odgovorio je. Bio je siguran da će moći da zauzda osećanja ako razgovor
zadrže na konjima.
Adara, međutim, nije došla da razgovara o konjima. Nežno je položila
dlan na njegov potiljak i potom ga poljubila. „Zbogom, rođače.“
„Zbogom, Adara“, izustio je sve težim glasom. „Zbogom.“
 Dvadeset osmo poglavlje

Belgarion, kralj Rive, viadar Zapada, gospodar Zapadnog mora,

bogoubica i uopšte sveprisutni junak već se duže vreme raspravljao sa
svojom suvladarkom Se Nedrom, kraljicom Rive, carskom princezom
Toinedranskog carstva i draguljem dinastije Boruna. Tema njihove raspre
trenutno je bilo pitanje ko tačno polaže veće pravo da nosi princa
prestolonaslednika Gerana, naslednika prestoia Rive, naslednog čuvara Kugle
i, doskora, Dete Tame. Razgovor je trajao prilično dugo dok je kraljevski par
jahao s porodicom od Tvrđave do Aldurove doline.
Na kraju, iako malo nevoijno, kraljica Se Nedra je popustiia. Kao što je
čarobnjak Belgarat predvideo, kraljičine ruke su se umorile od neprestanog
nošenja malog sina, te ga je uz malo olakšanja predala Garionu.
„Samo pazi da ne padne“, upozorila je supruga.
„Hoću, draga“, odgovorio je Garion spuštajući sina na Kretijenov vrat tik
ispred sedla.
„I pazi da ne izgori na suncu.“
Sad kad su ga spasli od Zandramas, Geran je postao razdragan dečkić.
Pričao je polovično naučenim frazama, a lišce mu je postajalo veoma
ozbiljno kad je nešto objašnjavao svom ocu. Kao važno, isticao je svakog
jelena i zeca kojeg bi videli na putu na jug. S vremena na vreme bi potpuno
zadovoljan zaspao nasionivši piavu giavicu ocu na grudi. Međutim, jednog
jutra je bio naročito nemiran te je Garion i ne razmišljajući skinuo Kuglu s
jabučice mača i dao je sinu da se poigra. Geran je bio oduševljen - držao je
sjajni dragulj s izvesnom zbunjenom zadivljenošću i u čudu zurio u njegove
dubine. Često bi naslonio uvo na njega i osluškivao njegovu pesmu. Izgleda
da se Kugla oduševila više i od dečaka.
„To je vrlo uznemirujuće, Garione“, korio ga je Beldin. „Upravo si
najmoćniji predmet u čitavom svemiru pretvorio u dečiju igračku.“
 „Pa, njegova je - ili će biti. Zar ne misliš da bi trebalo da se upoznaju?“
„Šta ako je izgubi?“
„Beldine, zar stvarno misliš da Kugla može da se izgubi?“ Igri je,
međutim, naglo došao kraj kad je Poledra poterala svog konja pored vladara
Zapada. „Premlad je da bi tako nešto radio, Garione“, rekla je prekorno.
Pružila je ruku i u šaci joj se pojavi neobično izvijen čvornovat štap. „Sklorii
Kuglu, Garione“, zapovedila je. „Daj mu ovo da se s tim igra.“
„To je štap s jednim krajem, zar ne?“, nagađao je Garion setivši se
igračke koju mu je Belgarat jednom pokazao u pretrpanoj kuli - igračke koja
je zabavijala tetku Pol kad je bila mala. Poledra klimnu i reče: „Valjda će mu
zaokupiti pažnju.“ Geran je rado predao Kuglu ugledavši novu igračku.
Kugla je, međutim, nezadovoijno mrmljala Garionu u uvo narednih nekoliko
časova.
Nakon otprilike jednog dana stigli su do kolibe. Poledra je s vrha brda
nedaleko od nje pomalo procenjivački zagledala kuću. „Vidim da si je
pomalo izmenila“, obratila se svojoj ćerki.
„Da li ti smeta, majko?“, upita tetka Pol.
„Naravno da mi ne smeta, Polgara. Kuća treba da izražava karakter
vlasnika.“
„Sigurno nas čeka milion poslova“, reče Durnik. „Ona ograda stvarno
treba da se pregleda. Imaćemo na stotine algarskih krava pred vratima ako je
ne popravimo.“
„A ja sam ubeđena da kući treba jedno pošteno čišćenje“, dodade njegova
supruga.
Spustili su se niz brdo, sjahali i potom ušli u nju. „Neverovatno“, izjavi
Polgara očajno razgledajući po zapuštenom tankom pokrovu prašine.
„Trebaće nam metle, Durniče“, rekla je.
„Naravno, draga“, složio se.
Belgarat je preturao po ostavi.
„Nemoj sad ništa tamo da radiš, oče“, oštro ga prekide Polgara. „Hoću da
ti, ujka Beldin i Garion počupate sav korov iz bašte.“
„Molim?“, upitao je ne verujući svojim ušima.
„Hoću sutra da je zasadim“, reče. „Raskrčite mi zemlju.“
Garion, Beldin i Belgarat neutešno odoše do nadstrešnice gde je Beldin
držao alatke.
 Garion je s osećajem poraza pogledao baštu, koja mu se pričini dovoljno
velika da opskrbi hranom omanju vojsku.
Beldin je nekoliko puta zamahnuo motikom po zemlji. „Ovo je
besmisleno!“, prasnuo je i bacio motiku. Upro je prstom ka zemlji i, kako ga
je pomerao, niz baštu je počela da se pomera pravilna brazda sveže uzorane
zemlje.
„Naljutiće ti se tetka Pol“, Garion je upozorio grbavca.
„Neće ako nas ne uhvati“, zareža Beldin gledajući u pravcu kolibe u kojoj
su Polgara, Poledra i rivanska kraljica marljivo mele i brisale prašinu. „Ti si
na redu, Belgarate“, izjavio je. „Trudi se da ti brazde budu prave.“
„Hajde da vidimo možemo li da iskamčimo malo piva od Pol pre nego je
izgrabuljamo“, predloži Beldin kad su završili. „Oa ovog posla čovek ožedni
- čak i kad se ovako obavlja.“
Igrom slučaja i Durnik se vratio u kuću da se osveži pre nego što se vrati
da opravlja ogradu. Dame su bile zauzete metenjem prašine koja se, kako je
Garion primetio, tvrdoglavo vraćala na već pometena i obrisana mesta.
Prašina je ponekad drska.
„Gde je Geran?“, iznenada viknu Se’Nedra bacivši metlu i unezvereno
poče da ga traži po kući.
Polgarin pogled se izgubio u daljini. „Zar i ovaj?“, uzdahnula je i sasvim
smireno nastavila, „Durniče, molim te, izvadi ga iz potoka.“
„Šta?“ Se’Nedra je skoro vikala kad je Durnik pojurio napolje. „Nije mu
ništa, Se’Nedra“, uveravala ju je Polgara. „Samo je upao u potok, ništa više.“
„Kako ništa više?“ Se'Nedrin glas se povisio za oktavu.
„To je uobičajena razonoda malih dečaka“, reče joj Polgara. „Garion je to
radio, Eriond je to radio, i sad Geran to radi. Ništa ne brini. Zapravo, prilično
dobro pliva.“
„Kako je naučio da pliva?“
„Zaista nemam predstave. Možda se dečaci rode s tim znanjem - ili barem
neki. Garion je, s druge strane, pokušao da se udavi.“ „Baš mi je tad
postajalo jasno kako to ide, tetka Pol“, pobunio se, „ali onda sam izronio
ispod onog panja i udario glavu.“ Se'Nedra je prestrašeno zurila u njega, a
zatim je sasvim iznenada zaplakala.
Durnik se vratio noseći Gerana umotanog u njegovu tuniku. Dečkić je bio
skroz mokar, ali je uprkos tome izgledao sasvim srećno. „Mnogo je blatnjav,
Pol“, istaknu kovač. „Eriond se često kvasio, ali mislim da se nikad nije
ovoliko ublatnjavio.“
„Vodi ga napolje, Se’Nedra“, naredila je Polgara. „Kaplje mi blato po tek
očišćenom podu. Garione, pod nadstrešnicom se nalazi kada. Stavi je u
dvorište i napuni je.“ Nasmešila se Geranovoj majci. „Ionako mu je vreme da
se okupa. Iz nekog razloga dečacima kupanje nikad nije na odmet. Garion je
umeo da se uprlja i dok je spavao.“
Jedne prelepe večeri Garion se pridružio Belgaratu ispred ulaza u kuću.
„Izgledaš mi zamišljeno, deda. Šta te muči?“
„Razmišljao sam o sređivanju životnog prostora. Poledra će se useliti kod
mene u kulu.“
„Pa?“
„Verovatno ćemo provesti čitavu deceniju u čišćenju - i postavljanju
zavesa na prozore. Kako čovek može da posmatra svet kad mu se ispreče
zavese na prozorima?“
„Možda neće navaljivati. Onomad u Perivoru reče da vukovi nisu tako
opterećeni čistoćom kao ptice.“
„Lagala je, Garione. Veruj mi, lagala je.“
Nekoliko dana kasnije dojahalo je dvoje gostiju. Uprkos činjenici da je
skoro nastupilo leto, Jarblek je još nosio svoj otrcani filcani ogrtač, a lice mu
je krasio neutešan izraz. Vela, veoma privlačna nadračka plesačica, na sebi je
imala uobičajeno tesno crno odelo.
„Šta si naumio, Jarbleče?“, upita Belgarat Keldarovog ortaka. „Ovo nije
bila moja ideja, Belgarate. Vela je navaljivala.“
„U redu“, oglasi se Vela zapovednički, „nemam ceo dan. Hajde da
završimo s ovim. Pozovi sve ukućane napolje. Hoću svedoke.“
„A čemu moramo da svedočimo, Vela?“, upita Se'Nedra tamnokosu
devojku.
„Jarblek će me prodati.“
„ Vela!“, viknu Se’Nedra ljutito, „toje odvratno!“
„O, prekini“, prasnu Vela. Zapravo nije joj baš rekla ’prekini’. Pogledala
je okolo. „Jesmo li svi tu?“
„Ovoliko nas ima“, reče joj Belgarat.
„Odlično.“ Spustila se sa sedla i zasela u travu prekrstivši noge.
„Hajdemo onda na posao. Ti - Beldine, ili Feldegaste, ili kako god se već
zoveš - jednom si u Maloriji rekao da bi me rado otkupio. Da li si bio
ozbiljan?“
Beldin zatrepta. „Ovaj...“, zamuckivao je, „pretpostavljam da jesam,
valjda.“
„Hoću da’ ili ’ne’, Beldine“, oštro će ona.
„Dobro onda, jesam. Ne izgledaš loše, curo, a psuješ i kuneš prilično
lepo.“
„Dobro. Koliko si spreman da ponudiš?“
Beldin se zagrcnu odjednom porumenevši.
„Nemoj da odugovlačiš, Beldine“, reče mu. „Nemamo ceo dan. Daj neku
ponudu Jarbleku.“
„Jesi li ti ozbiljna?“, povika Jarblek.
„Nikad u životu nisam bila ozbiljnija. Koliko si spreman da platiš za
mene, Beldine?“
„Vela“, pobunio se Jarblek, „ovo je potpuna glupost.“
„Umukni, Jarbleče. Dakle, Beldine? Koliko?“
„Sve što imam“, odgovorio je razrogačen od čuđenja.
„To ti je pomalo nejasno. Daj mi brojku. Ne možemo da se cenkamo bez
brojeva.“
Beldin počeša umrljanu bradu. „Belgarate“, pozvao je, „imaš li još kod
sebe onaj dijamant koji si našao u Maragoru onomad pre tolnedranske
invazije?“
„Valjda ga imam. Trebalo bi da je negde u mojoj kuli.“
„Kao i pola krša ovoga sveta.“
„Nalazi se na polici za knjige na južnom zidu“, ubacila se Poledra, „iza
onog primerka Darinskog kodeksa što su ga pacovi sveg ižvakali.“
„Stvarno?“, iznenadeno će Belgarat. „Kako znaš?“
„Sećaš li se kako me je Siradis nazvala u Reonu?“
„Žena koja posmatra.“
„Da li ti je to dovoljan odgovor na pitanje?“
„Elem, da li bi mi ga pozajmio?“, upita Beldin svog brata.
„Pretpostavljam da bi bolja reč bila ’dao’, doduše. Čisto sumnjam da ću ikad
moći da ti se odužim.“
„Svakako, Beldine. Nije mi baš koristio za nešto.“
„Da li bi mi ga sad dao?“
 Belgarat klimnu glavom a zatim se usredsredi pružajući dlan. Dijamant
koji se pojavio u njegovoj ruci više je izgledao kao komad leda, osim što je
imao jasnu ljubičastu nijansu.
Bio je velik skoro kao jabuka.
„Torakovih mu zuba i noktiju!“ viknuo je Jarblek.
„A da l' bi’ vas dvoje, poneseni pohlepom tol’ko, uzeli ovu tricu ko
valjanu cenu za ovu zavodnicu koju oboje navaliste da prodate?“, šegačio se
Beldin Feldegastovim načinom govora pokazavši na kamen u Belgaratovoj
ruci.
„To vredi sto puta više nego što je ikada plaćeno za neku ženu“, reče
Jarblek zapanjeno.
„Onda bi to bila prava cena“, likovala je Vela. „Jarbleče, kad se budeš
vratio u Gar og Nadrak, hoću da razglasiš vest. Hoću da svaka žena u
kraljevstvu plačući ide na počinak misleći na cenu koju sam dobila!“
„Surova si žena, Vela“, iskezio se Jarblek.
„To je više pitanje ponosa“, odvratila je zabacivši sjajnu crnu kosu. „Eto,
sad, uopšte nije dugo trajalo, zar ne?“ Ustala je i otrla prašinu s pantalona.
„Jarbleće, da li si poneo moje papire o vlasništvu?“
„Jesam.“
„Vadi ih i prepisuj me na novog vlasnika.“
„Moramo prvo da prebijemo cenu, Vela.“ Žalobno je posmatrao ljubičasti
kamen. „Biće prava šteta da lomimo tu krasotu.“
„Zadrži ga celog“ reče ona nezainteresovano. „Meni ne treba.“ „Jesi li
sigurna?“
„Tvoj je. Daj te papire, Jarbleče.“
„Jesi li potpuno sigurna u vezi s ovim, Vela?“, upitao ju je ponovo.
„Nikad nisam bila sigurnija.“
„Ali on je tako ružan. Izvini, Beldine, ali istina je. Vela, zbog čega si se
uopšte odlučila za njega?“
„Zbog jednog.“
„A čega to?“
„Može da leti.“ Njen glas je bio ispunjen zadivljenošču.
Jarblek je odmahnuo glavom i otišao do bisaga. Doneo je papire i
prepisao vlasništvo na Beldina.
„A šta če mi to?“, upita Beldin. Garion utom shvati da se grbavac tako
šegačio kad je hteo da sakrije duboka osećanja koja se zapravo plašio da
prizna.
„Zadrži ih ili ih baci“, Vela je slegnula ramenima. „Više mi ništa ne
znače.“
„Dobro onda, dušce moja“, reče i zgužva papire u loptu koju onda zadrža
na dlanu. Papiri su odjednom planuli i postali samo pepeo koji je potom
oduvao sa dlana. „Eto. Sad nam jamačno neće više smetati. Je l’ to to? Je l'
to sve?“
„Nije još“, reče Vela i saže se da izvadi bodeže iz čizama. Zatim izvadi i
onaj za pojasom. „Izvoli“, rekla je i meko ga pogledala. „Neće mi više biti
potrebni.“ Predala je bodeže svom novom vlasniku.
„Oh“, izusti Polgara suznih očiju.
„Šta je bilo, Pol?“, zabrinuto je upita Durnik.
„To je najsvetiji čin koji nadračka žena može da uradi“, odgovorila je
Polgara brišući suze krajičkom svoje kecelje. „Upravo se potpuno predala
Beldinu. To je tako dirljivo.“
„A šta će mi ti nožići i gde da i’ metnem?“, upita Beldin uz nežan osmeh.
Pobacao ih je jednog po jednog u vazduh, gde su uz maleni prasak dima
jedan za drugim nestali. Okrenuo se prema starom čarobnjaku. „Zbogom,
Belgarate. Bilo nam je zabavno, jelda?“
„Jašta je.“ Belgaratu su se oči sjajile od suza.
„A ti, Durniče“, obrati mu se Beldin, „izgleda da češ me zameniti ovde.“
„Govoriš kao da si na samrti“, odvrati Durnik.
„O ne, Durniče, neću umreti. Samo ću se promeniti maičice. Vas dvoje
pozdravite blizance u moje ime. Vi im objasnite šta treba. Uživaj u svojoj
sreći, Jarbleče, al’ iskreno da ti kažem, mislim da sam ja bolje prošao.
Garione, deder pripazi da nam se svet i dalje okreće.“
„To je Eriondov posao.“
„Znam, ali pripazi onda na njega. Nemoj da nam upadne u neku nevolju.“
Beldin nije ništa rekao Se'Nedri. Jednostavno ju je glasno poljubio. Zatim
je isto tako poljubio Poledru. Milo ga je pogledala zlatnim očima punim
ljubavi.
„Aj, zbogom, matora kravo", na kraju se obratio Polgari pljesnuvši je po
zadnjici. Značajno se zagledao u njen struk. „Reko’ ti ja da ćeš se ugojiti od
onih siinih slatkiša.“
 Poljubila ga je suznih očiju.
„E sad, dušce moja“, reče Veli, „ajmo malčice podalje odavde. Imam
dosta toga da ti kažem pre neg' odemo.“ I njih dvoje pođoše ka brdu držeći se
za ruke. Kad su stigli na vrh, zastali su i dugo pričali. Zatim su se zagrlili i
strasno poljubili, a potom, dole su još bili zagrljeni, zatrepereše i kao da su
se istopili.
Jedan jastreb im je bio poznat. Šare na njegovim krilima behu jarkoplave.
Šare na krilima jastrebice behu boje lavande. Zajedno su projezdili i kružno
se vinuli u visine kroz blistavi vazduh. Vrteli su se sve više u tom
svadbenorn plesu dok nisu postali trunke koje su jurile iznad Doline.
Zatim su nestali i više se nisu vratili.

***

Garion i ostali ostadoše u kući još dve sedmice. Tada je Poledra uvidela
naznake da Polgara i Durnik žele da budu sami te je predložila ostalima da
krenu dalje u Dolinu. Obećavši da će se vratiti uveče, Garion i Se'Nedra
povedoše svog sina i skoro izraslog mladog vuka i pridružiše se Beigaratu i
Poledri na putu u srce Doline.
Stigli su do poznate zdepaste Belgaratove kule oko podneva i popeli se
po zavojitom stepeništu do kružne sobe na vrhu. „Pazite na taj stepenik“,
odsutno ih upozori starac dok su se peli. Međutim, ovog puta Garion je
zastao i propustio ostale da prođu. Zatim se sagnuo i podigao kameni
stepenik pogledavši ispod. Pod stepenikom se krio okrugli kamen veličine
lešnika. Izvadio je kamen, stavio ga u džep i vratio kamenu ploču. Primetio je
da su ostali stepenici izlizani po sredini a da se jedino ovaj razlikuje, te se
zapitao koliko vekova ili milenijuma ga je starac preskakao. Nastavio je da
se penje zadovoljan samim sobom.
„Šta si to tamo radio?“, upita ga Belgarat.
„Popravio sam ti stepenik“, odgovori Garion i predade starcu oblutak.
„Klimao se jer je ovo bilo ispod. Sad je stabilan.“
„Nedostajaće mi taj stepenik, Garione“, požalio se njegov deda.
Začkiljivši se zagledao je oblutak. „Ah“, reče napokon, „sad se sećam. Ovo
sam namerno stavio pod stepenik.“
„A zašto?“, upitala je Se’Nedra.
 „Ovo je dijamant, Se'Nedra“, Belgarat je slegnuo ramenima. „Hteo sam
da saznam koliko dugo će potrajati da se usitni u prah.“
„Dijamant?“, prodahtala je razrogačivši oči.
„Uzmi ga ako hoćeš“, reče i baci joj ga.
Utom, uzevši u obzir njeno tolnedransko poreklo, Se’Nedra učini nešto
potpuno nesebično. „Ne, hvala, Belgarate. Ne bih volela da te razdvajam od
starog prijatelja. Garion i ja ćemo ga vratiti gde je i bio kad pođemo.“
Belgarat se od srca nasmejao.
Geran i mladi vuk su se igrali kod prozora. Igra je podrazumevala mnogo
grickanja i gnječenja, a vuk je besramno varao koristivši svaku priliku da
Gerana poliže po vratu i licu, što bi mališana nateralo da se nezaustavljivo
kikoće.
Poledra je razgledala po pretrpanoj kružnoj prostoriji. „Dobro je vratiti se
kući“, rekla je nežno miiujući naslon stolice koji su izgrebale kandže sove.
„Provela sam skoro hiljadu godina čučeći na tom naslonu“, reče ona Garionu.
„Šta si radila, bako?“, upita je Se’Nedra. Verovatno nije ni shvatala da je
polako preuzimala Garionov način obraćanja svima.
„Posmatrala sam njega“, odgovoriia je žena svetlosmeđe kose. „Znala
sam da će me kad-tad primetiti. Mada, nisam mislila da će to toliko dugo
potrajati. Morala sam da uradim nešto neuobičajeno da bih mu privukla
pažnju.“
„Šta to?“
„Odabraia sam ovo obličje“, reče Poledra pokazavši dlanom na sebe.
„Izgleda da sam ga više zanimala kao žena nego kao sova - ili vučica.“
„Oduvek sam hteo da te pitam nešto“, ubacio se Belgarat u razgovor.
„Nije bilo nikakvih vukova oko tebe kad smo se sreli. Šta si radila tamo?“
„Čekala sam tebe.“
Zažmirkao je. „Zar si znala da ću doći?“
„Naravno da sam znala.“
„Kad je to bilo?“, ljubopitijivo će Se’Nedra.
„Odmah nakon što je Torak Alduru ukrao Kuglu“, odgovori Beigarat
očito razmišljajući o nečemu drugom. „Moj učitelj me je poslao na sever da
Belara obavestim o onome što se dogodilo. Preuzeo sam obličje vuka da bih
što pre stigao. Poledra i ja smo se sreli negde oko sadašnje severne
Algarije.“ Pogledao je svoju suprugu i upitao: „Ko ti je rekao da dolazim?“
 „Niko nije morao da mi kaže, Belgarate“, odgovorila je. „Rodila sam se
znajući da ćeš doći - jednog dana. Ali trebalo ti je mnogo vremena.“
Razgledala je malo negodujući. „Trebalo bi da počistimo malo ovde“,
predložila je, „a na ove prozore stvarno treba staviti neke zavese.“
„Šta sam ti rekao?“, reče Belgarat Garionu.
Bilo je mnogo poljubaca, zagrljaja, rukovanja i pokoja suza - mada, vrlo
malo ovog potonjeg. Onda je Se'Nedra podigla Gerana, a Garion vuka, te su
krenuli niz stepenice.
„Oh“, Reče Garion kad su bili na pola puta, „daj mi dijamant. Vratiću ga
na mesto.“
„Zar ne bi i običan kamen bio dovoljan, Garione?“ U očima joj se videlo
da računa nešto.
„Se’Nedra, ako tako žarko želiš dijamant, kupiću ti ga.“
„Znam, Garione, ali ako zadržim ovaj, onda ću imati dva.“ Nasmejao se i
odlučno joj oduzeo dijamant iz stisnute male pesnice te ga vratio ispod
stepenika.
Uzjahali su konje i polako se udaljili od kule dok ih je grejalo sunce
prolećnog podneva. Se'Nedra je držala Gerana a vuk je trčkarao okolo s
vremena na vreme pojurivši nekog zeca.
Nakon što su malo odmakli, Garion je začuo poznati zvuk. Zauzdao je
Kretijena. „Se'Nedra“,pozvao ju je i pokazao prema kuli, „pogledaj.“
Osvrnula se. „Ništa ne vidim.“
„Sačekaj. Sad će izaći.“
„Ko to?“
„Deda i baka. Evo ih.“
Dvoje vukova izjuriše kroz otvorena vrata kule i rame uz rame potrčaše
preko travnate ravnice. U njihovom trčanju su se osećale razularena sloboda i
neizmerna radost.
„Mislila sam da će čistiti kulu", reče Se’Nedra.
„Ovo je važnije, Se’Nedra. Mnogo, mnogo važnije."
Dojahaii su do kolibe tačno u suton. Durnik je još uvek radio u polju, a
Polgaru su čuli kako peva u kuhinji. Se'Nedra je ušla unutra, a Garion i vuk
pođoše preko polja da se pridruže Durniku.
Za večeru su imali pečenu gusku i sve što je išlo s tim: sos, nadev, tri
vrste povrća i još vruć hleb s puterom koji se slivao niz koricu.
 „Gde si našla gusku, Pol?“, upita Durnik.
„Varala sam“, priznala je mirno.
„Pol!“
„Objasniću ti nekom drugom prilikom, dragi. Hajde da jedemo pre nego
što se ohladi.“
Posle večere su seli pored ognjišta, iako su vrata i prozori bili širom
otvoreni. Vatra i ognjište su bili deo doma, deo koji je bio obavezan čak i
ako, strogo govoreći, nije bio neophodan.
Polgara je držala Gerana u naručju, naslonila je obraz na njegove kovrdže
a na licu joj se zadržao izraz spokoja. „Samo vežbam“, tiho reče Se'Nedri.
„Ne verujem da si mogla to da zaboraviš, tetka Pol“, reče rivanska
kraljica. „Odgajala si stotine dečaka “
„Eh, nisam baš toliko, mila, ali nije na odmet uvek imati neko detence u
blizini.“
Vuk je čvrsto zaspao pred ognjištem. Tiho je kevtao u snu i šapice su mu
se trzale.
„Sanja mali“, nasmešio se Durnik.
„Ne bi me iznenadilo“, dodade Garion. „Dok smo se vraćali od dedine
kule, sve vreme je jurio zečeve. Mada, nije nijednog ulovio. Mislim da se
nije zaista ni trudio.“
„Kad smo već kod sanjanja“, reče tetka Pol ustajući. „Krenućete rano
ujutru. Hajdemo svi na spavanje.“
Ustali su s prvim zracima sunca, pojeli obilat doručak a zatim su Durnik i
Garion otišli napolje da osedlaju konje.
Nisu odužiii s opraštanjem. Među njima nije bilo potrebe za otegnutim
opraštanjima jer zapravo nikad neće biti odvojeni. Bilo je nekoliko kratkih
reči, nekoliko poljubaca a Durnik i Garion su se srdačno rukovali, nakon
čega je rivanski kralj sa svojom malom porodicom krenuo uz brdo.
Na pola puta do vrha Se’Nedra se okrenula u sedlu. „Tetka Pol“ povikala
je, „volim te.“
Potom ih je Garion poveo preko brda i pravo prema kući.
 Epilog

Beše sredina jeseni. Alornski savet se održao u Rivi tog leta i bilo je vike
i galame. Prisustvovali su mu mnogi koji inače ne bi došli. Vladari, sa svojim
kraljicama, koji nisu bili Alorni zapravo su nadmašili broj Alorna. Dame sa
čitavog Zapada sjatile su se oko Se'Nedre i Polgare obasipajući ih
čestitkama. Manja deca su se okupila oko Gerana privučena njegovim
veselim karakterom i činjenicom da je mališan nekako otkrio dugo
nekorišćeni prolaz do kuhinje ka blagu koje se nalazilo u ostavi za slatkiše.
Istini za volju, nije bilo mnogo toga za raspravljanje te godine. U nekom
trenutku, kao i uvek, niz oluja poznog leta najavio je da sastanke treba
privesti kraju i da posetioci ozbiljno porazmisle o povratku kućama. Ovo je
uvek bila pogodnost održavanja zbora u Rivi. Iako bi gosti najradije da
dokoliče, neumitni protok vremena i sve bliža jesen ubedili su ih da je vreme
za polazak.
Stanje u Rivi se primirilo. Održana je raskošna proslava kad su se kralj i
njegova supruga napokon vratili s prestolonaslednikom princom Geranom, ali
niko, koliko god da je osećajan, ne može večno da slavi, te su se nakon
nekoliko nedelja stvari vratile na svoje mesto.
Garion je većinu dana provodio s Kejlom. Mnogo je odluka doneto u
njegovom odsustvu. Iako je skoro bez izuzetaka sve odobrio, ipak je bilo
potrebno da se sve pregleda i ponešto potvrdi kraljevim potpisom.
Se’Nedrina trudnoća je tekla uobičajenim tokom. Stomak joj se povećao i
postala je vrlo netrpeljiva. One naročite želje za neobičnom hranom koje su
ponekad morile žene u tom blaženom stanju nisu bile nimalo zabavne za
rivansku kraljicu koliko su to možda bile ostalim ženama. Dugo je muška
populacija smatrala da su ti gastronomski prohtevi ništa više do osobeni
oblik zabave njihovih žena. Što je egzotičnije i nedostupnije određeno jelo
bilo, i što su muževi morali više da se pomuče oko nalaženja, to bi žene
upornije navaljivale tvrdeći da će zasigurno umreti ako se poslastica ne
nabavi u velikim količinama. Garionovo lično mišljenje bilo je da se tu radi o
nečem višem od proste želje za isterivanjem volje. Ako muž bude voljan da
prekopa čitav poznati svet kako bi nabavio jagode van sezone ili neobične
morske plodove koji se jedino mogu naći u vodama na drugoj strani sveta,
bio bi to jasan pokazatelj da i dalje voli svoju ženu uprkos njenom sve većem
struku. Za Se’Nedru sve to nije bilo toliko zabavno pošto bi nakon nekog
takvog nemogućeg prohteva Garion prosto prešao u drugu prostoriju, onde
stvorio traženu poslasticu i odmah joj je poslužio - obično na srebrnom
poslužavniku. Se’Nedra je postala vrlo mrzovoljna zbog toga i konačno je
odustala od svega.
A onda, kasno jedne vrlo hladne jesenje večeri, malorijski brod prekriven
mrazom ušao je u luku. Kapetan je predao lepo savijeni pergament s pečatom
Zakata Malorijskog. Garion je srdačno zahvalio pomorcu, njemu i njegovoj
posadi ponudio dobrodošlicu u Citadelu i potom odmah poneo Zakatovo
pismo u kraljevske odaje. Se’Nedra je sedela ispred vatre i štrikala. Geran i
mladi vuk su zajedno ležali na podu ispred kamina i povremeno bi se trgnuli
u snu. Njih dvojica su stalno spavali zajedno. Se'Nedra je konačno odustala
od namere da ih razdvaja noću pošto nijedna vrata nisu mogla da se
zaključaju kako treba s obe strane.
„Šta ti je to, dragi?“, upitala je Gariona kad je ušao.
„Dobili smo pismo od Zakata“, odgovorio je.
„I? Šta nam piše?“
„Nisam ga još proćitao.“
„Pa otvori ga, Garione. Umirem od znatiželje šta se u Mal Zetu dešava.“
Garion je prelomio pečat i odmotao pergament. „Za njegovo veličanstvo
Belgariona, kralja Rive“, čitao je naglas, „vladara Zapada, bogoubicu,
gospodara Zapadnog mora, i za njegovu poštovanu kraljicu Se'Nedru,
suvladarku Ostrva vetrova, princezu Tolnedranskog carstva i dragulj dinastije
Boruna, od Zakata, cara svih Angaraka...“

„Nadam se da ste svi dobrog zdravlja i rado bih da pozdravim vašu

ćerku, bez obzira na to da li se već rođila ili se još očekuje njen dolazak na
svet. (Odmah moram da vas obavestim da nisam iznenada postao vidovit.
Siradis mi je rekla da ni ona više ne poseduje svoj dar. Međutim, sumnjičav
sam da li je to zaista tačno.)
Mnogo toga se izdešavalo otkad smo se rastali. Carski dvor je bio
zadovoljan promenom moje ćudi, što je neposredni ishod našeg putovanja u
Korim i događaja koji su usledili. Mora da sam bio prilično nemoguć vladar.
Naime, ovo ne znači da je sve u Mal Zetu postalo poput bajke pune ljubavi i
blagostanja. Generalštab se prilično uzrujao kad sam izjavio nameru da
sklopim mir s kraljem Urgitom. Znaš kakvi su generali. Ako im oduzmeš
omiljen im rat, cmizdre i dure se poput razmaženih derišta. Morao sam s
nekima da budem prilično žustar. Usput, unapredio sam Atesku na položaj
maršala malorijske armije. Ovo je takođe razbesnelo ostale članove
generalštaba, ali ne može se svakom udovoljiti. Urgit i ja se redovno
dopisujemo i nalazim da je čovek retkog kova - šaljivdžija je poput svog
brata. Smatram da ćemo se dobro slagati. Čitav birokratski kadar umalo nije
doživeo srčanu kap kad sam proglasio punu autonomiju Dalazijskih oblasti.
Mišljenja sam da Dalima mora biti obezbeđena sloboda da se razvijaju kako
žele, ali mnogi članovi državne birokratije imali su znatna ulaganja onde, te
su cmizdrili, žalili se i durili zajedno sa generalima. To je naglo prestalo kad
sam proglasio nameru da Bredor podrobno ispita poslove svakog šefa biroa u
vladi. Zvuk zbirnog prekida svih poslova u tim oblastima beše skoro
zaglušujući.
Prilično iznenađujući bio je i dolazak drevnog Grolima u palatu nedugo
nakon povratka iz Dal Perivora. Hteo sam da ga oteram, ali Eriond se prilično
čvrsto zalagao da mu dozvolim da ostane. Starac ima nekakvo neizgovorivo
grolimsko ime, ali ga je Eriond preimenovao u Pelata iz nekog razloga. Staro
momče je vrlo prijatan čikica, ali ponekad ume mnogo uvijeno da priča na
jeziku koji mnogo liči na pisanija u Ašabinskim proročanstvima ili u
dalskim Malorijskim besedama. Zaista neobično.“

„Skoro sam potpuno zaboravio na to“, Garion je prekinuo sa čitanjem.

„Šta to, dragi?“, upitala ga je Se'Nedra podigavši pogled sa štrikeraja.
„Sećaš li se onog starog Grolima kojeg smo sreli u Peidejnu? One noći
kad te je kokoška kljucnula.“
„Sećam se. Delovao je kao fin starac.“
„Bio je on više od toga, Se’Nedra. Bio je takođe i prorok, a Glas mi je
rekao da će postati Eriondov prvi sledbenik.“
 „Eriondova ruka daleko seže, zar ne? Nastavi da čitaš, Garione.“
„Siradis, Pelat i ja smo dugo razgovarali s Eriondom i svi smo se saglasili
da njegov božanski status treba barem zasad da ostane tajna. On je takvo
nevinašce i ne bih da ga izložim dubinama ljudske iskvarenosti i izvrdavanja.
Boije da ga ne obeshrabrujemo kad još nije ni počeo. Svi se sećamo Toraka i
njegove nadmoćne gladi za obožavanjem, ali kad smo Eriondu predložili da
ga obožavamo, samo nas je ismejao. Da li se Polgari nešto omaklo dok ga je
odgajala?
Međutim, napravili smo jedan izuzetak. Naša grupa je, praćena trećom,
sedmom i devetom armijom, posetila Mal Jasku. Čuvari hrama i Čandimi su
pokušali da pobegnu, ali ih je Ateska prilično delotvorno okružio i pohvatao.
Sačekao sam da Eriond ode na jutarnje jahanje na onom njegovom
neimenovanom konju i onda sam se strogo obratio okupljenim Grolimima.
Nisam hteo da uzrujavam Erionda, ali sam Grolimima stavio do znanja da ću
biti veoma nezadovoljan ako ne promene svoje verske naklonosti. Ateska je
sve vreme stajao pored mene igrajući se s mačem, tako da su odmah shvatili
šta sam time hteo da kažem. Utom se, na iznenađenje sviju, Eriond pojavio u
hramu. (Kako se taj njegov konj tako brzo kreće? Poslednji put kad je viđen
tog jutra, bio je na više od tri lige od grada.) A onda im se obratio govoreći
da crne odore nisu baš pogodne te da će im bele bolje pristajati. Samo se
nasmešio i promenio odoru svakog Grolima u hramu. Bojim se da je to kraj
njegovoj anonimnosti u tom delu Malorije. Zatim je rekao da im noževi više
neće biti potrebni i svi bodeži su nestali. Posle toga je ugasio vatre u
svetilištu i cvećem ukrasio oltar. Kasnije sam saznao da se takve sitne
izmene podrazumevaju ovde u Maloriji. Urgit trenutno vrši istragu kako bi
utvrdio da li siične vrednosti preovlađuju u Ktol Murgosu. Potrajaće dok se
svi ne naviknu na našeg novog boga.
Da skratim priču, Grolimi su pali ničice. I dalje sam sumnjičav povodom
barem nekih pojedinaca da su se samo pretvorno preobratili, tako da i ne
razmišljam o raspuštanju vojske. Eriond im je rekao da ustanu, odu napolje i
pobrinu se za bolesne, siromašne i za decu bez roditelja i doma.
Na putu nazad u Mal Zet, Pelat je doterao konja do mene i, nasmejavši se
užasno sladunjavim osmehom, obratio mi se rečima: ’Moj Gospodar smatra
da je vreme da promenite zvanje, care Malorije.’ To me je pošteno zateklo.
Već sam se pribojavao da će me Eriond naterati da abdiciram i počnem da se
bavim ovčarstvom ili tako nešto. A onda je Pelat dodao: ’Moj gospodar
smatra da ste predugo odlagali nešto.’
’Zar?’, upitao sam ga obazrivo.
’To odlaganje pomalo uznemirava proročicu iz Kela. Moj gospodar
savetuje da joj zatražite ruku. On želi da se to obavi pre nego što se nešto
ispreči’
I tako, kad smo se vratili u Mal Zet, ja sam joj izložio vrlo razuman
predlog, a Siradis me je odbila! Mislio sam da će mi srce stati. A onda me je
naša tajnovita mala proročica rečito porazila. Rekla mi je - nadugačko - šta
ona smatra razumnim predlogom. Nikad je nisam video da se tako ponaša.
Zapravo je bila strastvena, a neke reči koje je izgovorila, iako arhaične, nisu
bile nimalo laskave. Neke sam morao da potražim u rečniku koliko su mi
bile nepoznate.“

„Odlično, Siradis“, žustro dobaci Se’Nedra.

„Samo da bih smirio strasti“, Garion je nastavio da čita, „pao sam na
kolena i izrekao besmislenu i sramotno nakićenu ponudu čija ju je
slatkorečivost toliko ganula da je popustila i pristala.“

„Muškarci!“, frknu Se Nedra.

„Troškovi venčanja su me skoro doveli do prosjačkog štapa. Čak sam

morao da pozajmim novac od jednog Keldarovog saradnika - po strahovitoj
kamati. Eriond je obavio službu, naravno, a pošto je i bog blagosiljao čin,
time sam stvarno zakucao svoj kovčeg. U svakom slučaju, Siradis i ja smo se
venčali prošlog meseca i zaista mogu da kažem da u životu nisam bio
srećniji.“

„Oh“, reče Se Nedra s poznatim tonom u glasu, „to je divno.“

Mašila se za maramicu.
„Ima još“, reče joj Garion.
„Nastavi“, odgovorila je brišući oči.

„ Angarački Malorijci nisu bili zadovoljni što sam za ženu odabrao

Dalkinju, ali svoje nezadovoljstvo promućurno zadržavaju za sebe. Jesam se
promenio dosta, ali nisam sasvim. Siradis teško ide s navikavanjem na svoj
nov status i ja prosto ne mogu da je ubedim da su dragulji obavezan ukras za
caricu. Namesto nakita, ona nosi cveće, a slepo oponašanje dvorskih dama
izazvalo je sveopšte očajanje među draguljarima Mal Zeta.
Hteo sam da svog daljeg rođaka, nadvojvodu Otrata, skratim za glavu, ali
pošto je tako jadna budala, odustao sam od prvobitne namere i poslao ga
kući. Po predlogu tvog prijatelja Beldina, naredio sam bedniku da svoju
suprugu pošalje u palatu u Melsini i da joj do kraja života ne prilazi. Koliko
čujem, gospa je uzrok raznih skandala u Melsini, ali smatram da zaslužuje
barem neku nadoknadu što je morala da trpi onog glupog magarca sve te
godine.
To je otprilike sve, Garione. Zaista smo željni novosti o našim
prijateljima i svima im šaljemo najtoplije pozdrave i želje.
Iskreno vaši,
Kal Zakat i carica Siradis.

Samo da znaš da ću zanavek izbrisati taj razmetljivi prefiks. Ah, da,

uzgred, moja mačka je opet bila neverna pre nekoliko meseci. Da li bi
Se’Nedra volela da ima mače?
Ili možda da uzmeš jedno za ćerkicu? Mogu da pošaljem dva ako hoćeš.“
Z

U ranu zimu te godine rivanska kraljica je postajala sve nezadovoljnija.

Njeno nezadovoljstvo i osičasta narav bile su u izravnoj razmeri s njenim sve
širim obimom. Nekim ženama možda baš lepo pristaje trudnoća, ali rivanskoj
kraljici baš i nije. Bila je naprasita prema mužu, nestrpljiva sa sinom, a
jednom prilikom je čak neslavno pokušala da šutne nedužnog mladog vuka.
Vuk je okretno izbegao šut, a zatim zbunjeno pogledao Gariona. „Da li sam je
nekako uvredio?“
„Nisi“, odgovorio mu je Garion. „Ženka je samo malo uznemirena. Bliži
se vreme kad će se ošteniti, a zbog toga ženke ljudskih bića uvek postaju
neprijatne i plahovite.“
„Aha“, odvratio je vuk. „Ljudska bića su veoma čudna.“
„To je tačno.“
 Naravno da je Greldik dovezao Poledru na Ostrvo vetrova usred besne
mećave.
„Kako si našao put?“, upitao je Garion pomorca obučenog u krzna kad su
seli pred kamin u trpezariji niske tavanice i mašili se vrčeva s pivom.
„Belgaratova žena mi je pokazivala pravac“, Greldik slegnu ramenima.
„Divna je to žena, znaš li to?“
„O, da.“
„Znaš li da niko živ od moje posade ni kap nije popio dok smo bili na
moru? Čak ni ja. Iz nekog razloga nam se nije pilo.“
„Moja baka ima snažne predrasude. Da li bi se bunio ako bih te ostavio
ovde? Hoću da se popnem gore i porazgovaram s njom.“
„Samo ti idi, Garione“, iskezio se Greldik nežno pomilovavši pivsko
burence puno skoro do vrha. „Neće meni ništa faliti.“ Garion je otišao na
sprat u kraljevske odaje.
Svetlosmeđa žena je sedela pred kaminom odsutno češkajući malog vuka
iza ušiju. Se’Nedra se čudno pružila po divanu.
„A, tu si, Garione“, oglasila se Poledra. Neznatno je pomirisala vazduh.
„Vidim da si pio.“ Njen glas je odavao nezadovoljstvo. „Popio sam samo vrč
sa Greldikom.“
„Hoćeš li molim te sesti u drugi kraj prostorije, njuh mi je veoma oštar, a
od mirisa piva mi se okreće želudac.“
„Da li zato osuđuješ kad se pije?“
„Naravno. Zar treba da imam neki drugi razlog?“
„Mislim da tetka Pol zamera na osnovu nekakvih moralnih načela.“
„Polgara ima neke nedokučive predrasude. Nego“, nastavila je uozbiljivši
se, „moja ćerka nije u stanju da putuje trenutno i zato sam ja došla da
porodim Se'Nedru. Pol mi je dala svakakva uputstva od kojih ću većinu
zanemariti. Rađanje je prirodan događaj i što se manje mešamo to je bolje.
Kad počne, hoću da povedeš Gerana i ovog vučića i da svi odete u najdalji
kutak Citadele. Poslaću po vas kad bude gotovo.“
„U redu, bako.“
„Dobar je on“, reče Poledra rivanskoj kraljici.
„I meni se dopada.“
„I treba da je tako. Dobro onda, Garione, čim se malecna rodi i čim se
uverimo da je sve u redu, ti i ja ćemo se vratiti u Dolinu. Polgara je koju
nedelju iza Se'Nedre, tako da nemamo mnogo vremena za gubljenje. Pol hoće
da budeš prisutan kad se bude porodila.“
„Moraš da ideš, Garione“, reče Se'Nedra. „Samo bih volela da i ja mogu
da idem.“
Garion je malo oklevao da ostavi ženu odmah posle porođaja, ali je
svakako želeo da bude u Dolini kad tetka Pol bude rađala dete.

Desilo se tri noći kasnije. Garion je imao divan san u kojem je s

Eriondom jahao niz prostrano, travnato brdo.
„Garione“, reče Se’Nedra munuvši ga u rebra.
„Da, draga?“ I dalje je bio u polusnu.
„Mislim da treba da dovedeš baku.“
U istom trenu se rasanio. „Jesi li sigurna?“
„Već sam jednom prošla kroz ovo, dragi.“
Brzo se iskobeljao iz kreveta.
„Poljubi me pre nego što odeš“, zamolila ga je.
Poljubio ju je.
„I nemoj zaboraviti da povedeš Gerana i vuka kad budeš išao u drugi kraj
zgrade. Čim stignete, stavi Gerana da spava.“
„Naravno.“
Čudan izraz joj se pojavi na licu. „Bolje požuri, Garione“, predložila je.
Garion je odjurio.
Bila je skoro zora kad je kraljica Rive rodila devojčicu. Odojče je imalo
kratku riđu kosicu i zelene oči. Kao što se to vekovima dešavalo, krv drijade
je bila jaka. Poledra je ponela bebu umotanu u ćebe kroz tihe hodnike
Citadele do odaje u kojoj je Garion sedeo pred ognjištem, a Geran i vučić na
divanu isprepletanih ruku, nogu i šapa spavali.
„Da li je Se'Nedra dobro?“, upita Garion poskočivši.
„Ništa joj ne fali“, uveravala ga je baka, „malo je iscrpljena i ništa više.
Bio je prilično lak porođaj.“
Garion uzdahnu od olakšanja a potom ukloni kraj ćebeta da pogleda
maleno lice svoje ćerke. „Liči na majku“, reče. Ljudi su širom sveta uvek
isticali sličnosti novorođenčeta s roditeljima kao da su čudesne. Garion je
nežno uzeo ćerku u naručje i zagledao se u to sitno, rumeno lice. Beba mu je
uzvratila svojim zelenookim, nepokolebljivim pogledom. Bio mu je poznat taj
pogled. „Dobro jutro, Beldaran“, nežno reče Garion. Već je davno doneo tu
odluku. Imaće još ćerki i nazivaće ih po dobranom broju rođaka iz obe
familije, ali nekako mu je bilo važno da prvu ćerku nazove po bliznakinji
tetke Pol, ženi koju je samo jednom video ali koja je nekako bila vrlo bitna u
njihovim životima.
„Hvala ti, Garione“, izusti Poledra.
„Činilo mi se prigodno“, nasmešio se Garion.
Princ Geran nije bio mnogo zadivljen svojom mlađom sestrom, ali dečaci
su retko drugačiji. „Zar nije mnogo mala?“, upitao je oca koji ga je probudio
da se upoznaju.
„Bebama je u prirodi da budu male. Porašće.“
„Dobro onda.“ Geran se ozbiljno zagledao u nju. Utom, očigledno
osećajući da mora barem nešto lepo da kaže o njoj, dodade: „Ima lepu kosu.
Iste je boje kao mamina, jelda?“
„I ja sam primetio.“
Rivanska zvona su se izlizala zvoneći tog jutra dok se rivanski narod
radovao, iako je bilo nekih koji su potajno više želeli da se rodio još jedan
sin, prosto zbog dinastičke sigurnosti. Pošto su bili bez kraljeva svih ovih
vekova, Rivanci su postaii vrlo osetijivi što se toga tiče.
Se’Nedra je, naravno, blistala. Izrazila je vrio malo nezadovoljstva zbog
Garionovog izbora imena za njihovu ćerku. Njeno drijadsko nasleđe je
priiično jako zahtevaio da ime mora početi s tradicionalnim Z, S ili Ks.
Rivanska kraljica je bila mlada i zdrava te se vrlo brzo oporavila od
porođaja. U krevetu je ostala nekoliko dana - mahom zbog dramskog efekta
kad je bujica rivanskog plemstva i stranih dostojanstvenika pohrlila u
kraljevsku spavaću sobu da poseti sitnu kraljicu i još sitniju princezu.
Nakon nekoliko dana Poledra se obratila Garionu: „Ovim smo manje-više
obavili sve i zaista bi valjalo da krenemo nazad u Dolinu. Polgarino vreme se
bliži, samo da znaš.“
Garion klimnu glavom. „Onomad sam zamolio Greldika da ostane“, reče.
„On će nas prebaciti u Sendariju brže od bilo koga drugog.“
„On je veoma nepouzdan čovek.“
„Tetka Pol je isto to rekla. Ali je i dalje najsposobniji pomorac na svetu.
Idem da se pobrinem za ukrcavanje konja na brod.“
„Nemoj“, kratko će ona. „Žuri nam se, Garione. Konji bi nas samo
usporili.“
„Hoćeš da pretrčimo sav taj put od sendarske obale do Doline?“, upita je
zatečeno.
„Nije to toliko daleko, Garione“, nasmešila se.
„Šta ćemo sa zalihama?“
Ona ga popreko pogleda i on se odjednom oseti glupo. Garionov oproštaj
od porodice beše ganutljiv ali kratak. „Toplo se obuci“, naložila je Se'Nedra.
„Zima je, ako nisi primetio.“
Odlučio je da joj ne kaže kako su nameravali da putuju. „Ah, da“, rekla
je najednom i dala mu pergament, „daj ovo tetki Pol.“
Garion ga pogleda. Bila je to vrlo lepo, umetnički urađena skica u boji
njegove žene i ćerke.
„Baš je lepo, zar ne?“, reče Se'Nedra.
„Prelepo je“, složio se.
„Poteci sad. Ako ostaneš još malo, neću ti dopustiti da odeš.“
„Toplo se obuci, Se'Nedra, i čuvaj nam decu.“
„Naravno da hoću. Volim vas, vaše veličanstvo.“
„Volim i ja vas, vaše veličanstvo.“ Poljubio je nju, sina i ćerku i tiho
napustio sobu.
Vreme na moru beše vetrovito, ali ratoborni i plahoviti Greldik nije skoro
uopšte obraćao pažnju na vremenske prilike, bez obzira na to koliko su bile
nepovoljne. Njegov zakrpljeni i namerno izanđali brod sekao je talase pred
vetrom i preko olujnog mora s mnogo više jedara na jarbolima no što bi imalo
promišljeni kapetan dozvolio, te su za dva dana dosegli obalu Sendarije.
„Izbaci nas na bilo koju pristupačnu plažu, Greldiče", reče mu Garion.
„Žurimo se, a ako pristanemo u Sendaru, Fulrah i Lajla će nas svezati sa
čestitkama i banketima.“
„A kako nameravaš da nastaviš s takve ko zna gde plaže bez konja?“,
zapita ga sumnjičavo Greldik.
„Postoje i drugi načini", odvrati Garion.
„Opet ti s takvim rabotama?" povika Greldik pomalo se mršteći.
Garion klimnu glavom.
„To nije prirodno, znaš.“
„Ja sam iz vrlo neprirodne familije.“
Greldik je nezadovoljno gunđao i usmerio brod blizu vetrovite obale na
čijem se obodu nazirala kržljava trava priobalnog slanog zemljišta. „’Oćete
ovde?“, upitao je.
„Sasvim će poslužiti“, odgovori Garion.
Garion i njegova baka su ostali da stoje na vetrovitoj plaži s nemirnim
plaštevima dok se Greldik nije prilično odaljio od obale. „Smatram da bismo
mogli da krenemo“, reče Garion i premesti mač u lagodniji položaj.
„Ne znam zašto si poneo to čudo“, izjavi Poledra.
„Kugla hoće da vidi bebu tetke Pol“, slegnuo je ramenima.
„To je možda nešto najnerazumnije što sam čula u životu, Garione.
Hoćemo li?“
Zatreptali su i zamaglili se, a zatim su dva vuka poskočila uz plažu ka
travnatoj ravnici i potrčala ka unutrašnjosti kopna.
Trebalo im je nešto više od dve nedelje da stignu do Doline. Samo su
retko zastajali da bi ulovili nešto, a još ređe su stajali radi odmora. Garion je
mnogo naučio o tome kako treba biti dobar vuk za to vreme. Belgarat mu je
dao dosta smernica u prošlosti, ali Belgarat je vučji oblik preuzeo tek nakon
što je stasao u odraslog čoveka. S druge strane, Poledra je bila prava vučica.
Ispeli su se na vrh brda nad kolibom jedne snežne večeri i odatle se
zagledali u uredno gazdinstvo s ogradama dopola skrivenim pod snegom i s
prozorima koji su isijavali toplu žutu svetlost dobrodošlice.
„Jesmo li stigli na vreme?“, upitao je Garion vučicu zlatnih očiju.
„Jesmo“, odgovorila je Poledra. „Međutim, izgleda da je moja odluka da
se ne opterećujemo obličjima ljudskih bića bila vrlo mudra. Samo što nije
kucnuo čas. Hajdemo dole pa da vidimo šta se dešava.“
Potrčali su niz brdo kroz oblak pahuljica i vratili se u ljudska obličja na
pragu.
Unutrašnjost kolibe je bila topla i svetla. Polgara je pomalo trapavo
postavljala mesta za Gariona i majku za stolom. Belgarat je sedeo blizu
kamina, a Durnik je strpljivo zašivao am.
„Ostavila sam vam malo večere“ reče Pol Garionu i Poledri. „Mi smo već
jeli.“
„Kako si znala da ćemo večeras stići?“ upita Garion.
„Ne budali, mili. Majka i ja smo manje-više redovno u dodiru. Kako je
Se’Nedra?“
„Ona i Beldaran su odlično.“ Izgovorio je to namerno nehajno. Tetka Pol
je već prečesto njega iznenađivala u prošlosti. Sad je bio red da se ona
iznenadi.
Skoro je ispustila tanjir, a njene veličanstvene oči se raširiše. „O,
Garione“ izustila je odjednom ga zagrlivši.
„Da li ti je drago zbog imena? Malkice?“
„Više nego što možeš da zamisliš, Garione.“
„Kako se osećaš, Polgara?“, upita Poledra skidajući ogrtač.
„Dobro, valjda.“ Tetka Pol se nasmešila. „Znam kako to sve ide, naravno,
ali ovo je prvi put da sama prolazim kroz to. Bebe mnogo vremena provode
šutirajući, kako saznajem. Pre samo nekoliko minuta ovo moje žgepče me je
odjednom šutnulo na tri različita mesta.“
„Možda on i udara“ predloži Durnik.
„On?“, nasmešila se.
„Pa... rekao sam samo onako, da bude lakše, Pol.“
„Ako želiš, mogao bih da pogledam pa da ti kažem da li je muško ili
žensko“, ponudio se Belgarat.
„Da se nisi usudio!“, odbrusi Polgara. „Hoću sama da saznam.“ Sneg je
prestao da pada negde pred zoru, a oblaci su se razišli do sredine jutra.
Sunce je granulo i jarko se presijavalo na belom snežnom pokrovu oko kuće.
Nebo je bilo svetloplavo i iako je bilo hladno tog dana, prodiruća hladnoća
sredine zime još nije nastupila.
Garion, Durnik i Belgarat su u zoru bili isterani iz kuće, te su lutali okolo
praćeni neobičnim osećanjem beskorisnosti koje obično obuzima muškarce u
tim trenucima. U nekom trenutku zastali su pokraj malog potoka koji je
vrludao kroz imanje. Belgarat pogleda u bistru vodu i, primetivši više tamnih,
vitkih obličja tik ispod površine, upita Durnika: „ Jesi ii imao vremena za
pecanje?“
„Nisam“, reče Durnik pomalo tužno, „a čini mi se i da sam izgubio
volju.“
Svi su znali zbog čega, ali nijedan nije ništa spominjao naglas.
Poledra im je donela obroke, ali je strogo naredila da ostanu napolju.
Kasno tog popodneva zaposlila ih je da joj prokuvaju vodu u Durnikovoj
kovačnici.
„Nikad mi nije bilo jasno zbog čega“, poverio im se Durnik podižući još
jedan vreli sud s vatre. „Zašto im uvek treba vrela voda?“
 „Ne treba im“, reče mu Belgarat, koji se udobno prućio na naređane
cepanice odakle je zagledao fino istesanu kolevku koju je Durnik napravio.
„To ti je samo način da muškarce uposle nečim daleko od sebe. Neka vrlo
mudra žena se toga dosetila pre mnogo hiljada godina i žene otad u čast toga
održavaju običaj. Samo ti podgrevaj vodu, Durniče. Žene će biti presrećne, a
ionako nije težak zadatak.“
Mesec je kasno izlazio, ali su zato zvezde posule sneg čarobnom
svetlošću od koje je izgledalo da je čitav svet okupan u blagom, plavičastom
sjaju. Ta noć se Garionu učinila kao najsavršenija, kao da je čitava priroda
zadržavala dah.
Garion i Belgarat primetiše da je Durnik sve uzrujaniji pa su predložili da
se prošetaju do vrha brda kako bi im se večera slegla u stomaku. Obojica su
zapazili u prošlosti da je Durnik neprijatnosti obično odagnavao tako što bi
se zadubio u neki posao.
Kovač je pogledao u noćno nebo dok su se probijali kroz sneg na putu do
vrha. „Zaista je izuzetna noć, zar ne?“ Nasmejao se pomalo smeteno.
„Verovatno bih se tako osećao i da sad lije kiša.“
„Tako je i meni uvek“, reče Garion. Potom se i on tiasmeja, dok mu je
dah u vidu pare odlazio u hladan, noćni vazduh. „Mada ne znam da li se
dvaput računa kao uvek“, zamisiio se, „ali svakako znam na šta misliš. I ja
sam se otprilike isto osećao ne tako davno.“ Zagledao se preko kolibe u
daljinu doline prekrivene snegom - sve je mirovalo pod ledenim zvezdama.
„Da li se i vama čini da je vrlo, vrlo tiho večeras?“
„Nema ni daška vetra“, složio se Durnik, „a sneg inače prigušava
zvukove.“ Podigao je glavu. „Mada, sad kako si spomenuo, zaista se čini da
je užasno tiho, a zvezde su veoma sjajne noćas. Valjda postoji i za to neko
razumno objašnjenje.“
Belgarat im se nasmejao. „U vama dvojici vala nema ni grama
bajkovitosti. Zar vam nije ni palo na pamet da bi ova noć možda mogla zaista
da bude vrlo značajna?“
Zbunjeno su ga pogledali.
„Samo zastanite malo i mućnite glavama“, reče im. „Pol je većinu svog
života posvetila podizanju dece koja nisu bila njena. Posmatrao sam je dok je
to radila i primetio sam neku tajnovitu bol u njoj svaki put kad bi uzela novo
odojče u naručje. To će se večeras promeniti, tako da je u određenom, veoma
stvarnom smislu, ova noć zaista značajna. Večeras će Polgara u naručje uzeti
svoju bebu. Možda to ne znači mnogo ostatku sveta, ali znam da nama
znači.“
„Stvarno je tako“, reče užurbano Durnik. Potom mu se u očirna pojavi
sjaj zamišljenosti. „U poslednje vreme sam radio na nečemu, Belgarate.“
„Da. Čuo sam te.“
„Zar ti se ne čini da se na neki način svi vraćamo tamo odakle smo i
krenuli? Nije baš isto, naravno, ali nekako osećam da su mi stvari poznate.“
„I ja sam razmišljao dosta na tu temu“, priznade Garion. „I stalno se
neobično osećam u vezi s tim.“
„Sasvim je razumno da se ljudi vrate kući nakon dugog puta, zar ne?“,
reče Belgarat šutnuvši grumen snega.
„Mislim da nije tako jednostavno, deda.“
„I ja se ne slažem. Ovo mi se iz nekog razloga čini kao mnogo bitno.“
Belgarat se namrštio. „Možda i ja isto osećam“, poverio im se. „Voleo bih
da je Beldin tu. On bi to očas objasnio. Jašta, niko od nas ne bi išta od toga
shvatio, ali bi on i te kako objasnio.“ Počešao je bradu. „Pade mi na pamet
nešto što bi moglo da nam to pojasni“, reče maio nesigurno.
„Šta to?“, upita Durnik.
„Garion i ja smo ove poslednje godine ili malko više poduže razgovarali.
Primetio je da se stvari stalno i iznova ponavljaju. Verovatno si nas čuo kad
smo o tome pričali.“
Durnik klimnu.
„Nas dvojica smo došli do zaključka da se događaji ponavljaju zato što
je dotični nemili događaj onemogućio budućnosti da se desi.“
„To valjda ima smisla.“
„U svakom slučaju, to se sada promenilo. Siradis je napravila svoj izbor,
a dejstvo tog događaja je izbrisano. Budućnost sad može da se desi.“
„A zašto se onda svi vraćaju tamo odakle su krenuli?“, upita Garion.
„Pa ima smisla, Garione“, reče Durnik potpuno ozbiljno. „Kad počinješ s
nečim - pa makar to bila i budućnost - maltene si prinuđen da kreneš iz
početka, zar ne?“
„Zašto ne bismo samo pretpostavili da je to objašnjenje?“, reče Belgarat.
„Sve je bilo zaustavijeno. A sad se sve ponovo kreće i svako je dobio šta je
zaslužio. Mi smo dobili ono dobro, a druga stana ono loše. Nekako nam je to
neposredni dokaz da smo odabrali pravu stranu, zar ne?“
Garion se iznenada nasmejao.
„Šta je tako smešno?“ upita Durnik.
„Malo pred porođaj Se'Nedra je dobila pismo od Kadife-Lizel. Uspela je
da natera Svilenog da odredi dan. Verovatno je to i zasiužio, ali već
zamišljam kako se svaki put štrecne kad pomisli na ono šta ga čeka.“
„I kad je venčanje?“, upita Durnik.
„Sledećeg leta. Lizei hoće da se obezbedi i dovede svakoga u Boktor da
posvedoči njenoj pobedi nad našim prijateljem.“
„To je malo pakosno rečeno, Garione“, negodovao je Durnik. „Mada,
najverovatnije je sušta istina“, cerio se Beigarat. Zavukao je ruku pod tuniku
i izvadio zemijanu bocu. „Jeste ii za nešto da oterate hladnoću?“, ponudi ih
starac. „Ovo je ono ulško piće. Samo za junake.“
„Baki se to neće dopasti“, upozorio ga je Garion.
„Tvoja baka sad nije ovde, mladiću. Trenutno je malo zauzeta.“
Njih trojica su stajala na vrhu snežnog brda gledajući dole u gazdinstvo.
Slamnati krov je bio debeo od snega, a ledenice su sa strehe visile poput
svetlucavih dragulja. Mala prozorska stakla su isijavala zlatnim sjajem lampi
koji se prosipao po neravnom snegu nabacanom s praga i putića. Tome se
pridružio meki sjaj od ognjišta kovačnice gde su muški proveli popodne
prokuvavajući vodu. Iz dimnjaka se pravo i neometano uzdizao plavičast dim
od založenih cepanica, toliko visoko da je delovalo kao da se gubi među
zvezdama.
Neobičan zvuk ispunio je Garionove uši i trebaio mu je dosta vremena da
ga prepozna. Bila je to Kugla, koja je pevala pesmu neizrecive čežnje.
Tišina je bila skoro opipljiva, a svetlucave zvezde kao da su se još više
približile snežnoj zemlji.
Utom se iz kolibe začuo plač. Bio je to plač novorođenčeta koji nije bio
ispunjen onom ogorčenošću i nelagodnošću uobičajenim za većinu
novorođene dece, već je bio prožet čuđenjem i neizrecivom radošću.
Meka plava svetlost iznenada zasja iz Kugle a čežnja u njenom glasu preli
se u klicanje.
Kad se pesma Kugle stišala, Durnik duboko udahnu. „Zašto ne bismo
otišli dole?“
„Bolje da sačekamo još malo“, predloži Belgarat. „U ovim trenucima
uvek ima još da se počisti, a i Polgari treba da damo malo vremena da se
očešlja.“
„Ne marim ako je malo čupava“, izjavi Durnik.
„Ona mari. Samo ti ostani tu gde si.“
Začudo, Kugla se ponovo oglasi čežnjivom pesmom. Tišina nanovo
postade opipljiva i jedino što ju je s vremena na vreme prekidalo beše
radosni plač Polgarine bebe.
Njih trojica stajali su na vrhu brda i dah im se pretvarao u paru u
hladnom noćnom vazduhu dok su slušali tu udaljenu, piskavu pesmu.
„Dobra zdrava pluća“ Garion je čestitao novopečenom ocu.
Durnik se nakratko osmehnuo i dalje osluškujući plač svog deteta.
A tad začuše da ta usamljena vriska više nije sama. Pridružio joj se još
jedan glas.
Ovog puta je plavo svetlo granulo iz Kugle tako da je osvetlilo i sneg oko
njih, a razdragana pesma se završila pobedonosnim, snažnim tonom.
„Znao sam!“, uskliknuo je Belgarat od radosti.
„Dvoje?“ jedva je izustio Durnik. „Blizanci?“
„To nam je u porodici, Durniče“, zasmejao se Belgarat i čvrsto zagrlio
kovača.
„Dečaci ili devojčice?“, Durnik je zahtevao da zna.
„Kakve to veze ima u ovom trenutku? Ali mogli bismo polako dole pa da
saznamo.“
Ali kako su krenuli, ugledali su da se nešto dešava nedaleko od kolibe.
Zurili su u jarki stub plavičaste svetlosti koji se spuštao iz zvezđanog neba.
Tom stubu se ubrzo pridružio još jedan svetlije plave boje. Kuća je bila
okupana njihovom azurnom svetlošću dok su se spuštali iz nebesa do
snežnog tla. Potom su se tim svetlostima pridružile i ostale boje - crvena,
žuta, zelena, ljubičasta i boja koju Garion nije mogao ni da imenuje. Na kraju
se svetlima s neba priključila zaslepljujuće bela. Stubovi su se razmestili
poput duginih boja u polukrug nedaleko od dovratka i stvarali su mnogobojnu
bleštavu zavesu koja se u damarima pružala uvis u noćno nebo.
U sledećem trenu su se onde pojavili bogovi. Stojeći pred vratima,
svojom su pesmom dopunili Kuglinu tvoreći moćni blagoslov.
Eriond se osvrnuo da pogleda svoje prijatelje na brdu. Njegovo nežno
lice sijalo je osmehom najčistije radosti. Pozvao ih je: „Pridružite nam se.“
 „Sad je sve privedeno kraju." Oglasio se Ul takođe veseo. „Sve je sad u
redu.“
Zatim su se trojica prijatelja spustila niz brdo lica obasjanih božanskim
svetlom. Sišli su da posvedoče tom čudu, koje je doduše bilo sasvim
uobičajeno, ali je svakako bilo čarobno.

I tako, deco moja, došlo je vreme da se zaklopi knjiga. Biće i drugih dana
i drugih priča, ali ova je bajka završena.

KRAJ

Sken i obrada: BABAC

 O autoru

Dejvid Edings rođen je u Spokejnu, u državi Vašington, 1931. godine a

odrastao u okolini moreuza Pjudžet severno od Sijetla. Diplomirao je
književnost na Univerzitetu u Vašingtonu 1961. Služio je u vojsci Sjedinjenih
Američkih Država, radio kao dobavljač za kompaniju Boing, za kasom u
bakalnici i na koledžu kao profesor engleskog jezika. Živeo je u mnogim
državama SAD-a. Njegov prvi roman, Lov u visini (objavljen 1973), bio je
savremena avanturistička priča. Međutim, oduvek ga je privlačila epska
fantastika, tako da se, u nameri da produbi određene tehničke i filozofske
ideje u vezi sa žanrom, posvetio pisanju Belgarijade.
Edings je preminuo drugog juna 2009. godine, a za sobom je ostavio više
od dvadeset knjiga, od kojih je mnoge pisao u saradnji sa suprugom Li.