Prevod:

Srđan Ladičorbić
Naslov originala:

Victoria Schwab

THIS SAVAGE SONG

Za čudne, lude i čudovišne
 Mnogi ljudi su poput čudovišta,
a mnoga čudovišta znaju kako da izigravaju ljude.
- V. A.Vejl
UVOD
 KEJT

One noći kada je odlučila da spali školsku kapelu, Kejt Harker nije
bila ni besna ni pijana. Bila je očajna.
Zapravo, spaljivanje crkve bio je poslednji, očajnički pokušaj. Već
je polomila nos jednoj devojci, pušila cigarete u spavaonici đačkog
doma, varala na prvom ispitu i vređala tri časne sestre. Ipak, bez
obzira na to šta je radila, Akademija Svete Agnije stalno joj je
opraštala. Upravo je to bila poteškoća s katoličkim školama. Videle su
je kao nekoga koga treba spasti.
Međutim, Kejt nije želela da bude spasena. Jednostavno je morala
da napusti školu.
Bila je gotovo ponoć kada su joj cipele dodirnule travu ispod
prozora spavaonice. Ljudi to vreme često nazivaju veštičjim časom,
mračnim dobom noći, kada nespokojni duhovi posežu za slobodom.
Nespokojni duhovi, ali i učenice zaglavljene u internatima predaleko
od kuće.
Kejt je krenula uglačanom popločanom stazom koja vodi od
đačkog doma do Kapele Krsta. U torbi, okačenoj o njeno rame, flaše
su zveckale poput mamuza u ritmu s koracima. Sve su stale u torbu,
izuzev jedne. Tu flašu, s odličnim vinom, iz privatnog skladišta sestre
Merili nosila je u ruci.
Zvona su zazvonila da otkucaju čas, a ta tiha zvonjava dopirala je
iz veće Kapele Svetaca koja se nalazila na drugom kraju dvorišta
Akademije. Tamo je uvek bilo nekoga - upravnica škole, majka Alis,
spavala je u sobi smeštenoj tik uz kapelu. Čak i da je želela da spali
baš tu građevinu, Kejt nije bila toliko glupa da zlonamernoj paljevini
doda i ubistvo. Ne kada je cena nasilja previsoka.
Vrata manje kapele bila su zaključana noću, ali Kejt je ranije tog
dana ukrala ključ, dok se dosađivala na predavanju sestre Merili o
pronalaženju duhovnosti. Otključala je kapelu, kročila unutra i spustila
torbu pored vrata. Kapela je bila mračnija nego ikad, a stakla obojena
u plavo, na mesečini su delovala crno. Desetak redova klupa delilo je
od oltara i, na trenutak se osetila loše što će zapaliti neobično i
dopadljivo mestašce. Ipak, to nije bila jedina školska kapela - pa čak
ni najlepša - a časne sestre u Akademiji Svete Agnije svakako su
najviše propovedale o važnosti žrtvovanja.
Kejt je već spalila za sobom mostove u dve internatske škole
(metaforički govoreći) u svojoj prvoj godini izgnanstva, pa u još
jednoj školi u drugoj godini, nadajući se da će to biti dovoljno.
Međutim, njen otac, bio je nepokolebljiv (morala je to od nekog da
nasledi) i neprestano je pronalazio nove mogućnosti. U popravnoj
školi - svojoj četvrtoj - zadržala se bezmalo godinu dana pre nego što
su je i odatle izbacili. U petoj školi, muškoj akademiji, spremnoj da
napravi izuzetak u zamenu za izdašnu nadoknadu, zadržala se samo
nekoliko meseci. Međutim, njen otac je verovatno već imao broj ovog
paklenog ženskog manastira s internatom na mobilnom telefonu, kao i
unapred obezbeđeno mesto za nju, pošto je odmah poslata tamo, bez
svraćanja u Istinograd.
Promenila je šest škola za pet godina.
Ipak, tu je bio kraj. Morao je da bude.
Kejt je čučnula na drveni pod, otvorila torbu i zaokupila se
poslom.
Pošto je noć bila pretiha nakon zvonjave, a kapela zloslutno mirna,
Kejt je zapevušila crkvenu pesmu dok je vadila stvari iz torbe: flašu
jabukovače i gotovo punu flašu votke - obe krišom uzete iz kutije
zaplenjene robe; zatim flašu domaćeg crnog vina, flašu decenijama
starog viskija iz ormana majke Alis i flašu odličnog vina sestre Merili.
Poređala ih je sve na poslednjoj klupi, a onda prišla odeljku s
molitvenim svećama. Pored tri reda plitkih staklenih činija stajala je
posuda sa starinskim šibicama dugačkih drvaca.
I dalje pevušeći, Kejt se vratila do poređanih flaša na klupi,
odvrnula i otčepila njihove zatvarače. Polila je klupe alkoholom, red
za redom, nastojeći da ga što bolje iskoristi. Sačuvala je viski majke
Alis za drveni podijum u prednjem delu kapele. Na vrhu podijuma
nalazila se otvorena Biblija. Načas je obuzelo praznoverje, pa je
poštedela knjigu, prišavši otvorenim vratima i bacivši je na travu.
Kada se vratila u središte kapele, vlažnjikavi, slatkasti miris alkohola
napao joj je čula. Zakašljala se i ispljunula gorak ukus iz usta.
Na drugom kraju kapele, iznad oltara, visio je ogroman krst. Kada
je podigla šibicu, uprkos zamračenom okruženju, osetila je na sebi
pogled statue.
Oprosti mi, Oče, grešila sam, pomisli, kresnuvši šibicu o okvir
vrata.
„Nije ništa lično”, dodade naglas, kada je šibica naglo bljesnula.
Nekoliko trenutaka, gledala je šibicu kako gori dok se plamen polako
približavao njenim prstima. A onda, samo tren pre nego što bi joj
dosegao do prstiju, Kejt je bacila šibicu na najbližu klupu. Vatra je
odmah planula i proširila se uz glasno šištanje; isprva je gutala samo
alkohol, ali se ubrzo prenela i na drvo. Nakon nekoliko trenutaka,
plamen je zahvatio sve klupe, zatim pod i na kraju oltar. Vatra se
neprestano razbuktavala i rasla, od plamička veličine njenog nokta do
ogromne buktinje kao zasebne pojave. Kejt je stajala i opčinjeno
posmatrala kako plamenovi poigravaju, uspinju se i gutaju centimetar
za centimetrom, sve dok je, naposletku, vrelina i dim nisu isterali na
svež noćni vazduh.
Dok je kapela gorela, Kejt je začula unutrašnji glas - blag, ispunjen
hitnošću, nagonski - Beži.
Oduprela se tom nagonu i klonulo sela na klupu na bezbednoj
udaljenosti od vatre. Polako je pomerala cipele tamo-amo kroz
prolećnu travu.
Da je začkiljila, videla bi na obzorju svetlost najbližeg
pograničnog grada: De Mojna. Starinsko ime, ostatak iz vremena pre
obnove. Bilo je šest takvih gradova, raštrkanih po obodu Istinitosti -
ali nijedan nije imao više od milion stanovnika. Njihovi građani nisu
smeli da ih napuštaju, dok su sami gradovi bili zatvorenog tipa i
nijedan nije mogao da se meri s prestonicom. To je i bila zamisao.
Niko nije želeo da privuče čudovišta, niti Kaluma Harkera.
Kejt je izvadila upaljač - prelepu srebrnu stvarčicu koju joj je
majka Alis oduzela maltene odmah pošto je stigla u Akademiju - i
počela da ga okreće u rukama ne bi li ih tako smirila. Kada to nije
uspelo, iz džepa na košulji izvadila je cigaretu - još jedan plen iz kutije
zaplenjene robe - i pripalila je, posmatrajući kako plavičasti plamičak
poigrava pred ogromnom narandžastom buktinjom.
Povukla je dim i zažmurila.
Gde si, Kejt?, zapita se.
Bila je to igra koju je ponekad igrala, još otkad je saznala za
teoriju o beskonačnim paralelnim stvarnostima. Zamisao da put neke
osobe kroz život nije prava linija, nego je poput drveta, gde svaka
odluka dovodi do račvanja na različite grane, što za posledicu ima da
ista osoba može biti potpuno različita. Sviđala joj se zamisao da
postoje stotine različitih Kejt koje žive stotine različitih života.
Možda u jednom od tih života nema čudovišta.
Možda je njena porodica i dalje čitava.
Možda njena majka i ona nikada nisu napustile kuću.
Možda se nikada nisu vratile.
Možda, možda, možda - a ako zaista postoje stotine života, stotine
Kejt, onda je ona samo jedna od njih i to upravo onakva kakva bi
trebalo da bude. Na kraju krajeva, lakše je uradila ono što je morala s
verovanjem da je negde drugde, druga verzija nje napravila drugačiji
izbor i živela boljim - ili barem jednostavnijim - životom. Možda ih je
ona čak i pošteđivala koječega, omogućavajući drugoj Kejt da ostane
zdravorazumna i bezbedna.
Gde si? pitala se.
Ležim u polju i zurim u zvezde.
 Noć je topla, a vazduh čist.
Trava je sveža pod mojim leđima.
Nema čudovišta u tmini.
Veoma lepo, pomisli Kejt, posmatrajući kapelu koja se urušila i
poslala uvis talas žeravica.
U daljini se začulo zavijanje sirena, a ona se ispravila na klupi.
Krećemo.
Nakon nekoliko minuta, gomila devojčica pohrlila je napolje iz
spavaonica, a majka Alis se pojavila u ogrtaču, bledog lica, koje je
svetlost zapaljenih ostataka crkve obojila rumenom. Kejt je imala
zadovoljstvo da čuje uglednu, vremešnu časnu sestru kako izgovara
niz nepristojnih reči pre nego što su se vatrogasna kola parkirala u
blizini, a njihove sirene zaglušile sve ostale zvuke.
Čak i katoličke škole imaju svoje granice.
Sat vremena kasnije, Kejt je sedela na zadnjem sedištu policijskog
auta - zahvaljujući ljubaznosti De Mojna - držeći ruke lisicama vezane
u krilu. Vozilo je jezdilo kroz noć, mračnim prostranim područjem
koje je obrazovalo severoistočni ugao Istinitosti, udaljavajući se od
bezbednosti pogranične oblasti i grabeći ka prestonici.
Kejt se pomerila na sedištu kako bi se udobnije smestila. Istinitost
se, s jednog kraja na drugi, mogla preći automobilom za tri dana.
Zaključila je da su od prestonice udaljeni puna četiri sata vožnje, a
jedan sat od ivice Pustoši - ali nije bilo nikakvih izgleda da ovaj mesni
policajac krene ovakvim vozilom kroz takvo područje. Automobil nije
bio dovoljno oklopljen, samo gvozdeni oklop i PUV - pojačane
ultraljubičaste zrake, čiji su oštri snopovi cepali tminu.
Zglobovi na prstima policajca beleli su se na volanu.
Ona je pomislila da mu kaže da ne brine, ne još - bili su dovoljno
daleko. Rubni delovi Istinitosti još uvek su bili koliko-toliko bezbedni,
pošto nijedno čudovište koje je nekako upalo u prestonicu nije želelo
da prelazi Pustoš da bi stiglo do njih. Naročito, kada su i dalje mogla
da pojedu ljude bliže Istinogradu. Međutim, on je tada ošinuo
pogledom, pa je Kejt odlučila da ga pusti da i dalje strepi.
 Okrenula je glavu, prislonila zdravo uvo na kožno sedište i
zagledala se u pomračinu.
Put pred njima delovao je prazno, a noć je bila gusta. Proučavala
je svoj odraz na prozorskom staklu. Bilo je čudno, pošto su se samo
istaknuti delovi lica pojavili na zamračenom staklu - svetla kosa, oštra
vilica, tamne oči - ali ne i ožiljak nalik osušenoj suzi u uglu oka, niti
drugi ožiljak koji joj je pratio ivicu kose od slepoočnice do vilice.
Kapela krsta u manastiru Svete Agnije dosad se verovatno
pretvorila u ugljenisanu ljušturu.
Kada su videle kapelu u plamenu, mnogobrojne devojčice u
pidžamama prekrstile su se (Nikol Tik, kojoj je Kejt nedavno polomila
nos, samozadovoljno se smešila s mišlju da će Kejt dobiti ono što je
zaslužila, kao da ona nije i sama želela da bude uhvaćena), a majka
Alis, izgovorila je molitvu za svoju dušu dok su je uz pratnju izvodili
iz dvorišta manastira.
Zbogom zauvek, Sveta Agnijo.
Policajac je rekao nešto, ali su se te reči naglo stišale i pretvorile u
nerazgovetne, prigušene zvuke pre nego što su doprle do nje.
„Molim?” upita Kejt glumeći nezainteresovanost dok je okretala
glavu.
„Ubrzo ćemo stići na odredište”, promrmlja policajac, očigledno i
dalje ogorčen što ga je neko naterao da je vozi tako daleko umesto da
ju je ostavio da prenoći u ćeliji.
Prošli su pored znaka - trista sedamdeset pet kilometara do
Istinograda. Približavali su se Pustoši, tampon području koje se
protezalo između prestonice i ostatka Istinitosti. Jarak sa svojim
čudovištima, pomisli Kejt. Nije bilo jasne granice, ali se mogla osetiti
promena terena. Zemljište, koje je nalikovalo obali, odavalo je utisak
da se spušta, iako je ostalo ravno. Poslednje gradiće, potisnula su i
zamenila ogoljena polja, a okruženje više nije bilo mirno i tiho, nego
prazno u svakom smislu.
Još nekoliko mučno tihih kilometara - policajac je odbio da uključi
radio - a onda je sporedni put razbila jednoličnost glavnog puta.
Policijski auto je skrenuo na sporedni put, a točkovi su skliznuli s
tarmaka na šljunak pre nego što su se uz čegrtanje zaustavili.
Kada je policajac uključio rotirajuća svetla s pojačanim
ultraljubičastim zracima koja su bacala snopove svetlosti oko
automobila, Kejt je u iščekivanju osetila slabašno treperenje u
grudima. Nisu bili sami. Crno terensko vozilo stajalo je uz ivicu
uzanog puta, a jedini znaci da nije napušteno, bili su njegovi pojačani
ultraljubičasti zraci s donje strane šasije, crvena stop svetla i prigušena
tutnjava motora. Svetlost s policijskog auta odbijala se o zatamnjene
prozore crnog vozila i obasjavala metalni oklop sposoban da propusti
sto hiljada volti kroz sve što mu se previše približi. E, to je bilo vozilo
podesno za prelazak preko Pustoši i suočavanje sa svime što vreba na
tom području.
Kejt se samozadovoljno osmehnula, ne pokazujući zube, isto kao i
Nikol ispred crkve. Bio je to neveseo osmeh, ali pobedonosan.
Policajac je izašao iz automobila, otvorio vrata s njene strane i,
uhvativši je za lakat, izvukao je sa zadnjeg sedišta. Otključavao je
lisice mrmljajući sebi u bradu o političkim vezama i povlasticama, dok
je Kejt trljala zglobove.
„Mogu li da idem?” upita ona.
On je prekrstio ruke. Kejt je to protumačila kao odobrenje i
krenula ka crnom vozilu, ali onda se okrenula i ispružila ruku s
otvorenim dlanom. „Imate nešto moje”, reče.
Policajac nije pomerio ni prst.
Kejt je suzila oči, a zatim pucnula prstima. Muškarac je bacio
pogled na automobil nalik tenku iza nje, pa izvadio srebrni upaljač iz
džepa.
Ona je obavila prstima glatki metal i okrenula se, ali zdravim
uvetom je razabrala progunđanu reč kučka. Nije se ni osvrnula. Popela
se u terensko vozilo, utonuia u kožno sedište i počela da sluša zvuk
policijskih kola koja su se udaljavala. Njen vozač je razgovarao
telefonom. Pogledi su im se susreli u retrovizoru.
„Da, sa mnom je. Da, dobro. Evo.” Vozač joj je pružio mobilni
telefon kroz pregradu. Kejt ga je uzela i prinela levom uvu, a puls joj
se ubrzao.
„Ketrin. Olivija. Harker.”
Glas na drugom kraju linije bio je poput potmule grmljavine ili
tutnjave zemlje. Nije bio gromak, ali njegova snaga izazivala je
poštovanje, pa čak i izvestan strah. Kejt je već godinama slušala taj
glas, ali su je od njega i dalje podilazili žmarci.
„Zdravo, oče”, rekla je, nastojeći da joj glas bude staložen.
„Jesi li ponosna na sebe, Ketrin?”
Zagledala se u nokte. „Prilično.”
„Sveta Agnija je već šesta.”
„Hmm?” promrmlja ona, glumeći odsutnost.
„Šest škola. Za pet godina.”
„Pa, časne sestre su rekle da mogu da postignem sve što naumim,
ili su to rekli nastavnici u jednoj od prethodnih škola. Ko će sve da
popamti...”
„Dosta.” Ta reč,bila je poput udarca pesnicom u grudi. „Ne možeš
tako da nastaviš.”
„Znam”, reče ona, boreći se da bude prava Kejt, koja je želela i
zasluživala da bude u njegovoj blizini; a ne devojčica koja leži u polju
ili plače u automobilu neposredno pre sudara. Želela je da bude Kejt
koja se ne plaši ničega i nikoga, pa čak ni njega. Nije mogla da se
samozadovoljno osmehne, ali je zamislila taj osmeh i zadržala sliku u
glavi. „Znam”, ponovila je. „A pretpostavljam da je ovakve ispade sve
teže zataškati. I da to sve više košta.”
„Zašto onda...”
„Znaš zašto, tata”, rekla je, prekinuvši ga. „Znaš šta želim.” Začula
je kako je uzdahnuo na drugom kraju linije. Naslonila je glavu na
kožno sedište. Krov terenskog vozila bio je otvoren, pa je videla
zvezde razasute po mračnom nebu.
„Želim da se vratim kući.”
 AVGUST

Počelo je s praskom.
Avgust je peti put pročitao te reči ne shvatajući ih. Sedeo je za
kuhinjskim pultom. Jednom rukom okretao je jabuku ukrug, a drugom
držao otvorenu knjigu o svemiru. Noć se brzo spustila iza zatvorenih,
čeličnih prozorskih kapaka zgrade. Osećao je kako ga grad privlači
kroz zidove. Pogledao je na ručni sat, a manžetna košulje malo se
povukla nagore i otkrila crne brojevne znake pri dnu njegove
podlaktice. Glas njegove sestre dopirao je iz druge sobe, mada te reči
nisu bile namenjene njemu. A na devetnaestom spratu čuo je iz
prizemlja slojevitu graju glasova, ritmičan bat čizama, škljocanje
oružja koje se puni i hiljade drugih rasutih zvukova koji su proizvodili
muziku svojstvenu zgradi Flinovih. Ponovo je, s naporom, usmerio
pažnju na knjigu.
Počelo je s praskom.
Te reči su ga podsetile na pesmu T. S. Eliota „Šuplji ljudi". Ne s
praskom nego s jecajem. Naravno, jedno je govorilo o začetku života,
a drugo o završetku, ali je ipak navelo Avgusta da razmišlja: o
svemiru, o vremenu i o sebi. Misli su mu padale kao domine, jedna je
rušila drugu, druga treću i tako dalje.
Avgust je naglo podigao glavu, samo tren, pre nego što je u
kuhinju ušao Henri, otvorivši čelična klizna vrata. Henri Flin, visok i
vitak, s rukama hirurga. Bio je odeven u uobičajenu tamnu
kamuflažnu uniformu jedinice za posebne zadatke, sa srebrnom
zvezdom prikačenom na košulju. Ta zvezda, nekada je pripadala
Henrijevom bratu, a pre toga njegovom ocu i drugim precima. Pedeset
godina je predavana s kolena na koleno, pre propasti, obnove i
osnivanja Istinograđa, a verovatno čak i ranije, pošto su Flinovi
oduuek bili pokretačka snaga tog grada.
„Zdravo, tata”, reče Avgust, trudeći se da ne zvuči kao da je celu
noć čekao taj trenutak.
„Avguste”, odvrati Henri, stavivši SUV - svetiljku s velikom
gustinom snopa ultraljubičastih zraka - na kuhinjski pult. „Kako ide?”
Avgust je prestao da okreće jabuku, zatvorio knjigu i naterao sebe da
sedi mirno, iako je mirno telo zahtevalo zauzet um - nešto što je, ako
je morao da pretpostavi, imalo veze s energijom tela i kinetičkom
energijom. Znao je samo da on predstavlja telo u potrazi za pokretom.
„Jesi li dobro?” upita Henri kada Avgust nije odgovorio.
Avgust je progutao knedlu. Pošto nije mogao da laže, zašto je bilo
toliko teško reći istinu?
„Ne mogu više ovo da radim”, reče.
Henri je osmotrio knjigu. „Astronomija?” upita s pritvornom bez-
brižnošću. „Pa, predahni malo.”
Avgust je pogledao oca u oči. Henri Flin, imao je dobrodušne oči i
tužne usne, ili tužne oči i dobrodušne usne. Crte lica su mu uvek bile
pomalo iskrivljene. Lica imaju toliko crta, koje su beskrajno deljive,
pa ipak, sve te crte sakupe se u samo jedan, prepoznatljiv izraz poput
ponosa, gađenja, osujećenosti, umora - ponovo se udaljavao od
prvobitne misli. S naporom se vratio na nju pre nego što je odlutala
izvan domašaja. „Ne govorim o knjizi.”
„Avguste...” poče Henri, pošto je već znao kuda to vodi. „Nećemo
ponovo da razgovaramo o tome.”
„Ali ako bi me samo...”
„Jedinica za posebne zadatke ne dolazi u obzir.”
Čelična vrata ponovo su skliznula u stranu. Emili Flin je ušla u
kuhinju s kutijom namirnica i spustila je na pult. Bila je malčice viša
od svog muža, širih ramena i tamnoputa. Imala je pletenicu u vidu
oreola, futrolu za pištolj na boku i vojnički hod, ali su joj, baš kao i
Henriju, oči bile umorne, a vilica stisnuta. „Nećemo valjda ponovo o
tome?” prozbori.
„Sve vreme sam okružen pripadnicima jedinice!” pobuni se
Avgust. „Kad god idem nekuda, odeven sam isto kao i oni. Zar je tako
veliki korak za mene da budem jedan od njih?”
„Da”, odgovori Henri.
„Nije bezbedno”, dodade Emili, vadeći hranu iz kutije. „Je l’ Ilza u
svojoj sobi? Mislila sam da bismo mogli...”
Međutim, Avgust nije želeo da popusti. „Nigde nije bezbedno”,
prekinu je. „To i jeste suština. Vaši ljudi svakog dana izlažu svoje
živote opasnosti protiv tih stvorenja, a ja ovde čitam o zvezdama i
pretvaram se da je sve u redu.”
Emili je odmahnula glavom i izvadila nož iz pregrade na pultu.
Počela je da secka povrće, praveći red od zbrke, režanj za režnjem.
„Ova zgrada je bezbedna, Avguste. Ovog časa je barem bezbednija od
ulica.”
„Upravo zato bi trebalo da budem tamo i pomažem na licu mesta.”
„Daješ svoj doprinos”, reče Henri. „To je...”
„Čega se toliko plašite?” prasnu Avgust.
Emili je spustila nož uz tup udar. „Moraš li uopšte da pitaš?”
„Misliš da ću biti povređen?” A onda, pre nego što je ona stigla da
odgovori, Avgust je skočio na noge, hitro uzeo nož i zamahnuo da ga
zarije u svoju ruku. Henri se iznenađeno trgnuo, a Emili oštro
udahnula. Međutim, sečivo se odbilo od Avgustovu kožu kao da je
ova od kamena, a vrh noža se zabio u dasku za seckanje pored ruke. U
kuhinji je načas zavladala tišina.
„Ponašate se kao da sam od stakla”, reče Avgust i spusti nož. „Ali
nisam.” Uhvatio je za ruke, onako kako je mnogo puta video da Henri
to radi. „Em”, blago reče. „Mama, nisam krhak. Upravo sam suprotno
od toga.”
„Ali nisi ni neranjiv”, reče ona. „Ne...”
„Neću te pustiti na ulice”, ubaci se Henri. „Ako bi te Harkerovi
ljudi uhvatili...”
 „Dozvoljavaš Leu da predvodi čitavu jedinicu”, odvrati Avgust.
„Poternice s njegovim likom su svuda po gradu, a on je i dalje živ.”
„To je drugačije”, istovremeno su rekli Henri i Emili.
„Kako?” izazivački ih upita Avgust.
Emili je prinela ruke Avgustovom licu, onako kako je to činila
kada je bio dete - mada to nije bila prava reč. Nikada nije bio dete,
pošto deca ne dolaze na svet potpuno oblikovana nasred mesta
zločina. „Samo želimo da te zaštitimo. Leo je, od prvog dana, bio deo
našeg pohoda, pa ga to čini stalnom metom. A što više teritorije
budemo zauzeli u ovom gradu, više će Harkerovi ljudi pokušavati da
iskoriste naše slabosti i otmu naše prednosti.”
„A šta sam ja?” upita Avgust, odmaknuvši se korak. „Vaša slabost
ili vaša prednost?"
Emili je raširila tople smeđe oči, a zatim otvoreno i bez okolišanja
rekla: „I jedno i drugo.”
Pitanje nije bilo na mestu, ali istina je ipak zabolela Avgusta.
„Odakle sada sve to?” upita Henri, protrljavši oči. „Ti ni ne želiš
da se boriš.”
Bio je u pravu, Avgust nije želeo da se bori - ne na ulicama u
muklo doba noći, niti ovde sa svojom porodicom - ali osećao je u
kostima nekakvo užasno podrhtavanje, nešto što se borilo da izađe,
napev koji je postajao sve glasniji u njegovoj glavi. „Ne”, rekao je.
„Ali želim da pomognem.”
„Već pomažeš”, uporno će Henri. „Jedinica može da leči samo
simptome, a ti, Ilza i Leo lečite samu bolest. To je način koji deluje.”
Ali ne deluje! Avgust je poželeo da vikne. Primirje u Istinogradu
održavalo se samo šest godina - Harker na jednoj strani, a Flin na
drugoj - a stanje se već zaoštravalo. Svi su znali da se primirje neće
još dugo održati. Svake noći, sve više smrtonosaca, krišom je prelazilo
preko Ruba. Bilo je previše čudovišta, a nedovoljno dobrih ljudi.
„Molim te”, reče Avgust. „Mogu više da uradim ako mi dopustiš.”
„Avguste...” poče Henri.
Avgust je podigao ruku. „Samo mi obećaj da ćeš razmisliti o
tome.” Nakon toga, izašao je iz kuhinje kako ne bi primorao roditelje
da mu kažu istinu.

***

Avgustova soba bila je oličenje i nereda i reda, nekakav kontro-

lisani nered. Taj skučeni sobičak nije imao prozore, a da mu nije bio
tako dobro znan, Avgust bi se u njemu osećao klaustrofobično. Knjige
su odavno postale prebrojne za police na kojima su stajale, pa su sada
bile naslagane u nestabilne hrpe na krevetu i oko njega, dok se
nekoliko njih, raširenih korica i položenih na stranice, nalazilo na
čaršavu. Neki ljudi su više voleli pojedine žanrove ili teme, ali
Avgustu je jedino bilo važno da to nisu izmišljeni romani - želeo je da
nauči sve o ovom svetu, kakav je bio, kakav jeste i kakav bi mogao da
bude. Pošto je naglo i iznenada postao biće - kao da je iznikao na kraju
mađioničarskog trika - plašio se da će svakog trenutka jednostavno
prestati da postoji.
Knjige su bile poređane po temama: astronomija, religija, istorija,
filozofija.
Obrazovao se kod kuće, što je zapravo značilo da se
samoobrazovao. Ponekad mu je pomagala Ilza, kada bi usredsredila
svoj često zbrkani um, ali njihovbrat Leo nije imao strpljenja za
knjige, a Henri i Emili bili su prezauzeti, pa je Avgust uglavnom
morao sam da se snalazi. To mu ranije nije smetalo, ali u poslednje
vreme jeste. Nije znao kada je tačno izdvojenost postala i usamljenost,
samo je znao da se to desilo.
Osim nameštaja i knjiga, u sobičku se nalazila još samo violina.
Stajala je u otvorenoj kutiji postavljenoj na dve hrpe poslaganih
knjiga. Avgust je nagonski krenuo ka njoj, ali se odupreo nagonu da je
uzme i zasvira. Umesto toga, pomerio je Platonovu knjigu s jastuka i
skljokao se na zarozane čaršave.
Sobičak je bio zagušljiv. Avgust je zavrnuo rukave košulje i otkrio
stotine crnih brojevnih znakova koji su počinjali od njegovog levog
zgloba i pružali se nagore, preko lakta i ramena, oko ključnjače i
grudnog koša.
Te večeri, bilo ih je četiristo dvanaest.
Sklonio je tamnu kosu s očiju i počeo da sluša Henrija i Emili Flin,
koji su u kuhinji, njima svojstvenim blagim i smirenim tonom, i dalje
razgovarali o njemu, gradu i primirju.
Šta će se dogoditi ako zaista dođe do prekida primirja? Ne ako,
nego kada, Leo je uvek govorio kada.
Avgust nije bio živ da vidi oblasne ratove koji su izbili nakon
Događaja, samo je čuo priče o krvoproliću. Međutim, kad god bi
razgovarali o toj temi, što se sve češće dešavalo, video bi strah u
očima Flinovih. Činilo se da Leo nije zabrinut - tvrdio je da je Henri
pobedio u oblasnom ratu, kao i da su upravo oni izborili primirje i da
će, ako zatreba, ponovo to uraditi.
„Kada dođe do toga, bićemo spremni”, rekao bi Leo.
„Ne”, odvratio bi Henri, smrknutog izraza lica, „niko nije spreman
za to.”
Naposletku, glasovi u kuhinji su utihnuli, a Avgust je ostao sam sa
svojim mislima. Zažmurio je, tražeći mir. Međutim, čim ga je pro-
našao, prekinulo ga je uđaljeno, isprekidano štektanje oružja koje mu
je, kao i uvek, odzvanjalo unutar glave. Taj zvuk narušavao je svaki
mirni trenutak.
Počelo je s praskom.
Prevrnuo se na krevetu, izvadio muzički plejer ispod jastuka,
stavio slušalice u uši i pritisnuo dugme za puštanje muzike. U ušima
mu je zatreštala klasična muzika - glasna, jasna i divna, pa je utonuo u
melodiju dok su mu kroz glavu prolazile brojke.
Dvanaest. Šest. Četiri.
Prošlo je dvanaest godina od Događaja, kada se Istinograd raspao,
a nasilje počelo da poprima oblik.
Prošlo je šest godina od primirja koje je ponovo sastavilo grad, ali
ne kao jedinstveno područje, nego podeljeno na dva dela.
I prošlo je četiri godine od dana kada se probudio u
srednjoškolskoj kantini dok su je ograđivali trakom za obeležavanje
mesta zločina.
„Oh, Bože!" rekla je neka žena, uhvativši ga za lakat. „Odakle si
se ti stvorio?” A onda je doviknula nekom drugom: „Pronašla sam
dečaka!” Kleknula je i gledala ga u lice, a on je shvatio da ona
pokušava da mu zakloni pogled na nešto grozno. „Kako se zoveš,
dušo?”
Avgust ju je zbunjeno pogledao.
„Verovatno je potresen zbog ovoga”, rekao je muškarac.
„Izvedi ga odavde”, rekao je drugi muškarac.
Žena ga je uhvatila za ruke. „Dušo, želim da zažmuriš.”Tog
trenutka je ugledao prizor iza nje. Crne pokrivače poređane na podu
poput daščica za računanje.
Avgust je odslušao završetak jedne simfonije, a već sledećeg
trenutka je počela druga. Mogao je da razabere svaki akord, svaku
notu. A ako bi se dovoljno usredsredio, i dalje je mogao da čuje očevo
prigušeno gunđanje i majčine korake. Stoga je začuo i pištanje
Henrijevog mobilnog telefona. S lakoćom je začuo kako se Henri
javio i razabrao njegov prigušen glas prožet zabrinutošću.
„Kada? Jesi li siguran? Kada se prijavila? Ne, ne, drago mi je što
si mi rekao. Dobro. Da, znam. Srediću to.”
Razgovor se završio. Henri je izvesno vreme ćutao, a zatim
ponovo progovorio, ovog puta stupivši u razgovor s Leom. Avgust je
čuo sve zvuke, osim bratovljevog povratka. Razgovarali su o njemu.
Pridigao se u sedeći položaj i naglo izvadio slušalice iz ušiju. „Daj
mu ono što želi”, reče Leo, njemu svojstveno tihim, staloženim
glasom. „Ophodite se prema njemu više kao prema kućnom ljubimcu
nego kao sinu, a on nije ni jedno ni drugo. Mi smo vojnici, Fline. Mi
smo sveta vatra...” Avgust je zakolutao očima. Cenio je podršku brata,
ali mu je smetala ta naglašena pravednost. „Gušite ga i sputavate.”
S tim je mogao da se složi.
Emili se priključila razgovoru. „Pokušavamo da...”
„Pokušavate da ga zaštitite?” oštro prigovori Leo. „Kada dođe do
prekida primirja, neće biti bezbedan ni u ovoj zgradi.”
„Nećemo ga slati iza neprijateljskih linija.”
„Pružena vam je mogućnost. Samo predlažem da je iskoristite...”
„Opasnost...”
„Nije velika, dokle god je oprezan. A prednosti...”
Avgustu se smučilo da sluša kako razgovaraju o njemu kao da nije
prisutan, kao da ih ne čuje, pa je skočio na noge i krenuo tamo, usput
zaljuljavši visoku hrpu knjiga. Zakasnio je - kada je otvorio vrata,
razgovor se već završio. Leo je otišao, a otac je ispružio ruku kao da
se sprema da pokuca.
„Šta se dešava?” upita Avgust.
Henri nije pokušao da prećuti istinu.
„Bio si u pravu”, reče. „Zaslužuješ priliku da pomogneš. A mislim
da sam pronašao način.” Avgust je raširio lice u osmeh.
„Šta god da je, prihvatam”, rekao je.
 STIH I

Čudovište, mogu li?

 To nije bilo ono što je Avgust želeo.
Školska torba ležala je otvorena na krevetu, pa su namirnice virile
iz nje - a uniforma mu je bila pretesna. Emili je tvrdila da je to u modi,
ali Avgust je osećao kao da odeća pokušava da ga uguši. Uniforme
Flinove jedinice za posebne zadatke bile su rastegljive, namenjene za
borbu, ali uniforma Akademije Kolton, bila je kruta i gušila ga je.
Pošto su se rukavi košulje završavali tik iznad njegovih zglobova,
svaki put kada bi savio lakat otkrio bi crne brojevne znake - kojih je
sada bilo četiristo osamnaest - pri dnu njegove podlaktice. Avgust je
progunđao i ponovo povukao rukav nadole. Prošao je češljem kroz
kosu, ali su mu crne kovrdže i dalje upadale u blede oči. Ipak, barem
je pokušao.
Ispravio je leđa i pogledao se u ogledalo. Međutim, kada je
ugledao svoje bezlično, bezizražajno lice, zadrhtao je. Leovo
bezizražajno lice se posmatralo kao samouverenost, a Ilzino kao
spokoj. Ipak, Avgust je jednostavno delovao izgubljeno. Proučavao je
Henrija, Emili i svakoga na koga je naišao, od kadeta Flinove jedinice
za posebne zadatke do grešnika, i pokušavao da zapamti način na koji
bi im crte lica oživele od uzbuđenja, iskrivile se od besa ili krivice.
Proveo je sate pred ogledalom, nastojeći da usavrši najsitnije
pojedinosti i ponovo oživotvori ta lica, dok je Leo posmatrao to
odlučnim, mrkim pogledom.
„Traćiš vreme”, rekao bi mu brat.
 Međutim, Leo nije bio u pravu. Ti sati će se isplatiti. Avgust je
trepnuo - još jedan prirodni čin koji je delovao neprirodno,
izveštačeno - stvorio malenu, zamišljenu boru između obrva i
izgovorio reči koje je uvežbavao.
„Zovem se - Fredi Galager.” Postojao je gotovo neprimetni trzaj
pre izgovorenog slova F, kao da su mu te reči zagrebale grlo. To nije
bila laž, ne u pravom smislu, pošto se radilo o pozajmljenom imenu.
Baš kao što je bilo i Avgust. Nije imao sopstveno ime. Henri je izabrao
ime Avgust, a Avgust je sada izabrao ime Fredi. Oba imena bila su
njegova, ali opet i nisu. Upravo je to neprestano ponavljao sebi sve
dok nije poverovao u to, pošto istina nije isto što i činjenica. Istina je
lična. Progutao je knedlu i pokušao da izgovori drugu rečenicu, koja je
bila namenjena samo njemu. „Nisam...”
Međutim, grlo mu se steglo, a reči su se zaglavile u grlu.
Nisam čudovište, želeo je da kaže, ali nije mogao. Nije pronašao
način da to zvuči istinito.
„Izgledaš privlačno”, začu se glas s vrata.
Avgust je malčice podigao pogled i video u ogledalu svoju sestru
Ilzu, naslonjenu na vrata, s jedva primetnim nagoveštajem osmeha.
Ilza je bila starija od njega, ali je izgledala kao lutka. Dugačka,
riđkasto-plava kosa bila joj je podignuta u običnu zamršenu punđu, a
krupne plave oči bile su joj grozničave, kao da nije spavala (što je
retko činila).
„Privlačno, ali ne i srećno”, reče ona, odgurnuvši se od vrata.
Bosonoga, gotovo je bešumno zakoračila u sobu i lagano zaobišla hrpe
knjiga, uopšte ne spuštajući pogled. „Trebalo bi da budeš srećan,
bratiću. Zar nisi upravo to želeo?”
Avgust se zapitao da li je zaista tako. Oduvek je zamišljao sebe u
uniformi jedinice za posebne zadatke kako čuva Rub i štiti Južni grad.
Poput Lea. Čuo je kako pripadnici jedinice govore o njegovom bratu
kao da je bog, kako drži tamu na odstojanju samo pomoću melodije u
glavi. Plašili su ga se i obožavali ga. Ispravio je okovratnik, zbog čega
su mu se ponovo podigli rukavi. Naglo ih je povukao nadole, a Ilza
mu je obrglila ramena. Avgust se umirio. Leo je odbijao takav dodir, a
Avgust nije znao šta da misli o tome - dodirivanje je prečesto bilo deo
uzimanja. Međutim, Ilza je oduvek bila čulna, pa je on posegnuo
rukom naviše i dodirnuo joj ruku.
Tamo gde je njegova koža bila obeležena kratkim crnim linijama,
njena je bila pokrivena zvezdama. Bilo ih je kao na celom nebu, ili je
on barem tako mislio. Nikada nije video više od desetak pravih zvezda
i to, onim noćima kada je spuštana rešetka. Ipak, čuo je za mesta gde
nisu dopirala gradska svetla, a gde je bilo toliko zvezda da si, čak i u
noći bez mesečine, video okolinu pomoću njih.
„Sanjariš”, reče Ilza jednoličnim glasom. Položila je bradu na
njegovo rame i začkiljila. „Šta ti je to u očima?”
„Šta?”
„Ta mrljica. Eto tu. Je l’ to strah?”
Avgust je susreo njen pogled u ogledalu. „Možda”, priznao je.
Nije kročio u školu još od dana kada se niotkuda stvorio, a nervi iza
rebara odzvanjali su mu poput zvona. Međutim, postojalo je još nešto
- čudno uzbuđenje izazvano mišlju da će izigravati običnu osobu; a
svaki put kada bi pokušao da razmrsi osećanja u vezi s tim, samo bi se
još više zapetljao.
„Daju ti slobodu”, reče Ilza, pa ga okrenu i približi lice tik uz
njegovo. Nana. Uvek je mirisala na nanu. „Budi srećan, bratiću.”
Međutim, tada joj je radost iščezla iz glasa, a plave oči su joj se
smrkle, preobrazivši se u trenu od tamnoplavih u crne. „I budi
oprezan.”
Avgust joj se slabašno osmehnuo. „Uvek sam oprezan, Ilza.”
Činilo se da ga nije čula. Sada je polako tresla glavom, pomerajući
je s jedne strane na drugu, i nije prestala s tim kada je trebalo. Ilza je
tako lako postajala zbrkana, ponekad nekoliko trenutaka, a ponekad
nekoliko dana.
„Sve je u redu”, blago reče Avgust, pokušavajući da je trgne iz tog
stanja.
„Ovaj grad je ogroman”, reče ona, glasom napetim poput strune. „I
pun je opasnih mesta. Nastoj da ih izbegneš.”
Ilza šest godina nije napustila zgradu Flinovih, još od dana kada je
sklopljeno primirje. Avgust nije znao sve pojedinosti, ali je znao da je
njegova sestra ostajala unutra, bez obzira na okolnosti.
„Paziću kuda idem”, reče.
Ilza mu je prstima stegla ruke, a oči su joj se razvedrile. Ponovo je
bila potpuno prisutna. „Naravno da hoćeš”, rekla je sva vedra.
Poljubila ga je u vrh glave, a on se izmigoljio iz njenih ruku i
prišao krevetu, gde je stajala otvorena kutija za violinu u kojoj se
nalazio taj prelepi instrument. Avgust je želeo da svira - ta žarka želja,
stvarala mu je šupljinu u grudima ispunjenu nekakvom težinom, poput
gladi - ali samo je prešao prstima preko njenog drvenog tela, a zatim
naglo zatvorio kutiju.
Avgust je pogledao na ručni sat, koračajući mračnim stanom. Šest
i petnaest. Čak i na dvadesetom spratu, na vrhu zgrade Flinovih, prvo
jutarnje svetlo još uvek je bilo zaklonjeno nizom visokih građevina na
istoku.
U kuhinji je pronašao crnu torbicu s obrokom i prikačenom
porukom na njenoj prednjoj strani.
Želim ti sjajan prvi dan.
Nadam se da ne zameraš, uzela sam zalogaj.
- Em
Kada je otvorio torbicu, Avgust je video da je sve, od sendviča do
čokoladice, već pojedeno dopola. Bio je to, zaista, Ijubak gest. Emili
mu nije spakovala samo ručak, nego i izgovor. Ako ga neko slučajno
bude pitao, moći će da kaže da je već jeo.
Samo je zelena jabuka stajala nedirnuta na dnu torbice.
Dok je Avgust gurao crnu torbicu u svoju torbu, upalila su se
svetla. Henri je ušao u kuhinju držeći šolju kafe. I dalje je izgledao
umorno. Zapravo, uvek je izgledao umorno.
„Avguste”, izusti i zevnu.
„Tata, rano si ustao
Henri je maltene bio noćno biće. Imao je izreku Pošto čudovišta
love noću, moramo i mi - ali u poslednje vreme, noći su mu postale još
duže. Avgust je pokušao da zamisli kakav je Henri bio ranije, pre
Događaja - pre nego što je nasilje ustupilo mesto Korsaiju, Malkaiju i
Sanaiju, pre bezvlašća i bezakonja, zatvorenih granica, iscrpljujućih
borbi u zbijenim gradskim četvrtima, sveopšteg meteža. Pre nego što
je Henri izgubio roditelje, braću, prvu ženu. Pre nego što je postao
Flin od koga je grad zatražio pomoć, od jedinog Flina koga je imao.
Bio je tvorac Flinove jedinice za posebne zadatke i jedini čovek
spreman da se suprotstavi proslavljenom zločincu i da se bori protiv
njega.
Avgust je video fotografije, ali muškarac na njima, imao je vedre
oči i bezbrižan osmeh. Izgledao je kao da je pripadao drugačijem
svetu, drugačijem životu.
„Važan dan.” Henri je ponovo zevnuo. „Želeo sam da te ispratim.”
Bila je to istina, ali ne cela. „Zabrinut si”, primeti Avgust.
„Naravno da jesam.” Henri je stegao šolju s kafom. „Moramo li
još jednom da ponovimo pravila?”
„Ne”, odgovori Avgust, ali je Henri svejedno nastavio da govori.
„Ideš pravo u Kolton. Vraćaš se pravo kući. Ako je predviđeni put
neprohodan, zoveš telefonom. Ako je obezbeđenje preslabo, zoveš
telefonom. Ako postoji ikakva poteškoća - bilo šta - čak i loše
predosećanje, Avguste...”
„Pozvaću telefonom.”
Henrijevo čelo se naboralo. Avgust je ispravio leđa. „Biće sve u
redu.” Prošle nedelje su nebrojeno puta ponovili pojedinosti plana
kako bi se uverili da je sve u redu. Pogledao je na ručni sat. Ponovo su
se pokazale crne crte na podlaktici, pa ih je on ponovo pokrio. Nije
znao zašto ga to uznemirava. „Treba da krenem.”
Henri je klimnuo glavom. „Znam da to nije ono što si želeo.
Nadam se da će se pokazati nepotrebnim, ali...”
Avgust se namrštio. „Zaista misliš da će doći do prekida primirja?"
Pokušao je da zamisli Istinograd kakav je nekada bio, dve polovine u
ratu duž krvavog središta. Snage u Severnom gradu predvodio je
Harker, a snage u Južnom gradu Flin. Oni koji su želeli da plate za
svoju bezbednost protiv onih spremnih da se bore i umru za nju.
Henri je protrljao oči. „Nadam se da će se održati, zarad svih nas”,
odgovori. Bilo je to izvrdavanje odgovora, ali Avgust nije prigovorio.
„Tata, odmori se malo.”
Henri se neveselo osmehnuo i odmahnuo glavom. „Nema odmora
za grešne”, reče, i Avgust je znao da otac nije mislio na sebe. Krenuo
je ka liftovima, ali neko je već bio tamo. Njegov obris, ocrtavao se na
svetlosti koja je dopirala kroz otvorena vrata.
„Bratiću.”
Glas je bio tih i tečan, gotovo opčinjavajući. Sledećeg trenutka,
osenčena prilika zakoračila je napred i poprimila izgled muškarca
širokih ramena i vretenaste građe, s izduženim mišićima i dugačkim
kostima. Uniforma Flinove jedinice za posebne zadatke savršeno mu
je pristajala, a ispod zavrnutih rukava, na podlakticama, videli su se
kružno poređani crni krstići. Iznad izvajane brade, svetla kosa padala
mu je u oči crne poput mraka. Jedina nesavršenost, bio je mali ožiljak
koji mu se protezao kroz levu obrvu - ostatak iz njegovih prvih godina
- ali uprkos tom obeležju, Leo Flin više je ličio na božansko biće nego
na čudovište.
Avgust je osetio da se nesvesno ispravio, nastojeći da podražava
bratovljevo držanje, a zatim se setio da je to preuštogljeno za učenika.
Ponovo se pogrbio, ali ovog puta previše. Shvatio je da više ni ne zna
kako izgleda prirodno držanje. Leo ga je sve vreme netremice
posmatrao crnim očima. Čak i od krvi i mesa, nije prolazio kao čovek.
„Mladi Sanai kreće u školu”, rekao je nepovišenim, neupitnim
glasom.
„Dozvoli mi da pogodim”, reče Avgust uz iskrivljen osmeh, „i ti
želiš da me ispratiš i da mi kažeš da se lepo provedem?”
Leo je nakrivio glavu u stranu. Nikada nije dobro shvatao
zajedljive šale - zapravo, nije nijedno od njih troje, ali Avgust je
naučio da ih koristi, slušajući pripadnike jedinice.
„Tvoje uživanje me nimalo ne zanima”, rekao je Leo. „Ali me
zanima tvoja usredsređenost. Avguste, još nisi ni izašao iz zgrade, a
već si nešto zaboravio.”
Leo je lagano bacio predmet kroz vazduh, a Avgust ga je uhvatio i
trgnuo se pri dodiru. Bio je to gvozdeni medaljon Severnog grada, s
urezanim slovom I na jednoj strani i nizom brojeva na drugoj. Osećao
je neprijatno peckanje na dlanu. Čist metal je odbijao i terao
čudovišta: pripadnici Korsaija i Malkaija nisu mogli da ga dodirnu, a
pripadnici Sanaija nisu to voleli (sve uniforme Flinove jedinice imale
su prišivene komadiće metala, dok je na njegovu i Leovu bila
prišivena nekakva legura).
„Moram li zaista to da nosim?” upita Avgust. Već je osećao blagu
mučninu zbog produženog dodira.
„Ako želiš da stvarno izgledaš kao jedan od njih”, jednostavno
odgovori Leo. „Ako želiš da budeš uhvaćen i pogubljen, onda svakako
nemoj da ga stavljaš.” Avgust je progutao knedlu i okačio medaljon,
prebacivši lančić preko glave. „To je dobra krivotvorina”, nastavi
njegov brat. „Proći će letimičnu proveru svakog ljudskog pogleda, ali
nemoj da te zatekne mrak severno od Ruba. Ne bih ga proveravao
protiv ičega što poslušno tumara na Harkerovoj strani.”
Naravno, nije samo metal držao čudovišta na odstojanju. Veliku
ulogu igrao je i Harkerov znak. Njegov zakon.
Avgust je namestio medaljon uz košulju i zakopčao jaknu Flinove
jedinice preko njega. Zakoračio je da uđe u lift, ali mu je Leo
preprečio put. „Jesi li skoro nešto jeo?”
Avgust je progutao knedlu, ali reči su mu već krenule ka ustima.
Postojala je razlika između nemogućnosti da se laže i potrebe da se
govori istina, ali mogućnost prećutkivanja odgovora bila je isključena
u razgovoru s Leom. Kada postavi pitanje, Sanai zahteva odgovor.
„Nisam gladan.”
„Avguste, ti si uvek gladan”, prekori ga Leo.
Avgust se trgnuo. „Ješću kasnije.”
Leo nije odgovorio. Samo ga je posmatrao suženim crnim očima.
Pre nego što je Leo stigao još nešto da kaže - ili da natera Avgusta da
kaže još neku reč - Avgust se progurao pored njega. Ili je bar to
pokušao. Kada je Avgust bio na korak do lifta, Leo je munjevito
posegnuo rukom i zgrabio njegovu, u kojoj je držao kutiju s violinom.
„Onda ti ovo ne treba.”
Avgust se ukočio. U protekle četiri godine nikada nije napustio
zgradu bez violine. Od same pomisli na to zavrtelo mu se u glavi.
„Šta ako se nešto dogodi?” upita, dok ga je obuzimao sve veći
strah.
Tračak zadovoljstva je prešao Leovim licem. „Onda ćeš morati da
uprljaš ruke.” Nakon toga, uzeo je kutiju iz Avgustovog stiska i
laktom ga lagano gurnuo u lift. Avgust je posrnuo, a zatim se okrenuo,
osećajući peckanje na rukama zbog naglog gubitka violine.
„Doviđenja, brate”, reče Leo i pritisnu dugme za prizemlje.
„Zabavi se u školi”, dodao je dok su se vrata lifta zatvarala.
Dok se lift brzo spuštao dvadeset spratova, Avgust je gurnuo ruke
u džepove. Ta zgrada, bila je delom oblakoder, delom vojna baza.
Svojevrsno utvrđenje. Betonska grdosija obezbeđena čeličnim
ojačanjima, bodljikavom žicom i neprobojnim staklom.Veći deo
zgrade služio je za smeštaj pripadnika jedinice za posebne zadatke. Od
šezdeset hiljada pripadnika jedinice, ogromna većina bila je smeštena
u drugim barakama širom grada, ali bezmalo hiljadu ih je boravilo u
ovom zdanju i služilo uglavnom kao kamuflaža. Što je manje ljudi
ulazilo u zgradu i izlazilo iz nje, svaki od njih postajao je upadljiviji.
A ako ste bili Harker i uporno pokušavali da otkrijete Flinova tajna
oružja - tri Sanaija - onda ste obraćali pažnju na svako lice. To nije
predstavljalo poteškoću za Lea, pošto je on bio istinsko lice Flinove
jedinice, niti za Ilzu, koja nikada nije napuštala zgradu, ali Henri je bio
rešen da Avgustov identitet drži u tajnosti.
U prizemlju, ljudi su već užurbano ulazili u zgradu i izlazili iz nje
(dani su počinjali rano pošto je noću na snazi bio policijski čas).
Avgust je išao s njima betonskim predvorjem, kao da je jedan od njih,
a zatim je prošao kroz vrata, kraj kojih su stajali stražari, i izašao na
ulicu. Zapljusnulo ga je toplo i vedro jutro, pomućeno samo metalnim
diskom koji mu je grebuckao kožu i odsustvom violine.
Sunčeva svetlost slabašno se probijala između zgrada. Avgust je
duboko udahnuo i pogledao naviše u zgradu Flinovih koja se uzdizala
visoko u nebo. Četiri godine maltene nije izlazio napolje, a čak i tada,
gotovo uvek noću. Sada je bio napolju, i to sam. U ovom velegradu,
prema poslednjem popisu, živelo je dvadeset četiri miliona ljudi, a on
je bio samo jedan od njih, samo još jedno lice koje svakog jutra ide na
posao ili u školu. Na jedan zadivljujući, beskrajno dug trenutak,
Avgust je osetio kao da stoji na ivici bezdana, na kraju jednog sveta i
početku drugog, uz šapat i prasak.
A onda mu je zapištao sat i odvukao ga od ivice. Zaputio se u
školu.
 Crni sedan probijao se kroz grad poput noža.
Kejt je posmatrala kako automobil klizi ulicama i preko mostova,
presecajući saobraćaj poput mesa dok je prolazio kroz Severni grad.
Napolju, jutro je bilo bučno i vedro, ali je iz automobila izgledalo kao
stari film, pošto su zatamnjeni prozori upijali svu boju. S radija je
dopirala klasična muzika, tiha i postojana, pojačavajući privid spokoja
koji je većina građana tako spremno prihvatila. Kada je zamolila
vozača - muškarca hladnog, bezizražajnog lica po imenu Markus - da
promeni radio-stanicu, a on zanemario tu molbu, Kejt je stavila
slušalicu u levo uvo i pritisnula dugme za puštanje muzike. Njen svet
je postao teški ritam i ljutiti glas. Naslonila se na kožno sedište i
pustila da grad klizi iza prozora. S njenog mesta, grad je izgledao
gotovo spokojno.
Istinograd je bilo mesto koje nije dobro poznavala, viđala ga je
samo na mahove tokom malobrojnih, kratkotrajnih poseta razdvojenih
godinama. Jednom je bila otpremljena iz grada zbog sopstvene
bezbednosti, drugi put oteta usred noći, a treći put prognana zbog
majčinih zločina. Međutim, konačno se vratila tamo gde je pripadala.
U očev grad. Na očevu stranu.
I ovog puta neće nikuda otići.
Kejt se igrala s upaljačem, dok je na tabletu položenom u svom
krilu proučavala mapu Istinograda. Na prvi pogled, Istinograd je
izgledao kao i svaki drugi velegrad - s gusto naseljenim središtem koje
se proređivalo na rubovima - ali kada je metalnim noktom lupnula
ekran, pojavio se novi sloj podataka.
Crna linija presecala je sliku s leva nadesno, podelivši Istinograd
na dva dela. Rub. U stvarnosti, iako ne prava, bila je to čvrsta linija
razgraničenja. Ako ste stajali na severnoj strani, nalazili ste se na
području Kaluma Harkera. Ako ste stajali na južnoj strani, nalazili ste
se na području Henrija Flina.Tako uprošćeno rešenje nakon šest
godina teških, surovih borbi, sabotaža, ubistava i čudovišta. Povuci
liniju u pesku i ostani na svojoj polovini. Nije ni čudo što se primirje
neće održati.
Flin je bio zanesenjak, koji je težio savršenom rešenju. Premda je
lepo govoriti o pravdi i imati viši cilj, naposletku su ipak ginuli
njegovi ljudi, koji su se borili protiv krvožednih čudovišta.
Istinogradu nije trebao moralni zakonik.Trebao mu je neko voljan
da preuzme kontrolu. Neko voljan da uprlja ruke. Trebao mu je
Harker. Kejt se nije zavaravala - znala je da je njen otac loš čovek - ali
Istinogradu nije trebao dobar čovek.
Dobro i loše su bezvredne reči. Čudovišta ne mare za namere i
uzvišene ciljeve. Činjenice su bile jednostavne. Na Jugu je vladao
metež, a na Severu red. Bio je to red kupljen i plaćen krvlju i strahom,
ali svejedno red.
Kejt je prešla prstom duž Ruba na ekranu, preko sivog kvadrata
koji je obeležavao Pustaru.
Zašto se njen otac zadovoljio samo polovinom grada? Zašto je
dozvolio Flinu da se krije iza svog zida? Samo zato što je ovaj
raspolagao s nekoliko neobičnih čudovišta?
Ugrizla se za usnu i ponovo lupnula noktom po mapi. Pojavio se
treći sloj podataka.
Tri koncentrična kruga - nalik meti - treperila su iznad vrha mape.
Bio je to sigurnosni okvir, koji je trebalo da pokaže povećanje broja
čudovišta i potrebu za oprezom ako putujete prema središtu grada.
Spoljašnji krug bio je zelen, srednji žut, a onaj u samom središtu
crven. Većina ljudi danju nije obraćala pažnju na ta područja, ali su svi
znali gde su granice, gde crvena boja koja označava nasilje ustupa
mesto žutoj koja označava potrebu za oprezom, i gde žuta prelazi u
zelenu koja označava koliku-toliku bezbednost. Naravno, za one koji
su uživali zaštitu njenog oca, opasnost gotovo da nije postojala...
dokle god su ostajali unutar granica Severnog grada. Kada pređete
zelenu granicu i dospete u Pustoš, Sever i Jug više nisu važni, pošto
tamo svaki čovek mora sam da brine o svojoj bezbednosti.
Ako odete dovoljno daleko, naposletku ćete ponovo stići na
bezbedno područje; blizu spoljnih granica gde su čudovišta i dalje
retka, a stanovništvo malobrojno; gde ljudi iz velegrada nisu
dobrodošli, pošto sa sobom možda donose tamu, koja je poput kuge;
gde je neka devojčica spalila kapelu ili ležala u polju pored svoje
mame i upoznavala zvezde na letnjem nebu...
Negde se začula sirena. Kejt je podigla pogled. Kuću, van grada,
zamenile su gradske ulice. Zagledala se pored pregrade i vozača kroz
vetrobransko staklo u srebrnog gargojla na prednjem delu haube.
Automobil je prvobitno došao s ukrasom u vidu anđela, čije je ruke i
krila neki nevidljivi vetar povukao unazad, ali ga je Harker odlomio i
zamenio gargojlom, pogrbljenim unapred, s malenim kandžama koje
su se uvijale oko gornje ivice rešetke branika.
„Ovo je grad čudovišta”, rekao je, i bacio anđela u kantu za đubre.
Njen otac bio je u pravu u vezi s tim. Međutim, prava čudovišta
nisu izgledala kao glupi mali ukras za haubu. Prava čudovišta bila su
kudikamo gora.
 Avgust je okrenuo lice ka suncu. Koračao je i uživao u
kasnoletnjem jutru. Kretao se gotovo odsutno, dozvolivši umu da
blaženo miruje. Zapanjila ga je lakoća razmišljanja u pokretu, iako sa
sobom nije imao violinu. Spuštao se napuklim pločnicima, prolazio
pored zgrada sa zatarabljenim prozorima. Polovina građevina, sada su
bile ugljenisane ljušture, napuštene i ogoljene, jer je sva korisna građa
bila skinuta ili odlomljena kako bi se utvrdile druge zgrade. Južni deo
Istinograda i dalje je izgledao kao ogoljeni leš, ali se obnavljao i
iznova gradio. Pripadnici Flinove jedinice bili su svuda naokolo,
stajali su na krovovima, prolazili ulicama, a sa sićušnih radio-uređaja
na njihovim uniformama dopirali su pucketavi zvuci. Noću su lovili
čudovišta, ali danju su pokušavali da spreče stvaranje novih. Uzrok
stvaranja čudovišta bili su zločini, a Korsai, Malkai i Sanai bili su
posledica.
Avgust je išao na sever, spojivši se s mnoštvom drugih pešaka.
Gradska graja oko njega nalikovala je muzici, puna skladnih i
neskladnih zvukova, ritma i sudaranja. Zvuci su se mešali i stvarali
slojeve sve dok se melodičnost nije pretvorila u kakofoniju, a
čudesnost u neugodnost, zbog čega je Avgust morao s naporom da se
usredsredi na put umesto na ono što ga je okruživalo. Sam put bio je
lagan, stotinak metara pravo Središnjom avenijom.
Bio je to najkraći put do Ruba.
Kada ga je ugledao, Avgust je usporio korak.
 Prepreka je bila ogromna, trospratna barikada koja se pružala s
istoka na zapad kroz središte grada, zaštićena komadima čistog metala
i načičkana kamerama. Taj zid, bio je posledica šestogodišnjeg
teritorijalnog rata, a svaki čin nasilja, svaka ljudska smrt, donosili su
na svet sve više Korsaija i Malkaija, samo zato što su Flinovi vladali
gradom, a Harker ga je želeo za sebe.
Pedesetak metara zapadno nalazila se Pustara - razoreni i spaljeni
komad zemlje, podsetnik obema stranama da je to nekada bio javni trg
bogat zelenilom u srcu grada. Međutim, sada tamo nije bilo ničega.
Neki ljudi kažu da se na piočniku još uvek vide obrisi mrtvih tela.
Većina pripadnika Flinove jedinice kaže da je Henri Flin poslednjeg
dana teritorijalnog rata tamo upotrebio zastrašujuće oružje, nešto tako
razorno da je zbrisalo svaki znak života. Avgust nije verovao u to -
tačnije, nije želeo da veruje. Ipak, šta god da se dogodilo tog dana,
pretnja od ponovnog razaranja bila je dovoljna da natera Harkera da
prihvati uslove primirja i pristane da podeli Istinograd na dva dela.
Prestonica je danju i dalje bila celovita, barem teoretski. Tri
prolaza bila su probijena u zidu Ruba kako bi se omogućilo ljudima da
prođu iz jednog dela grada u drugi, ali prolaze su nadzirali naoružani
stražari i uvek budne crvene oči pokretnih kamera. Svako ko je tuda
prolazio, morao je da pokaže identifikacionu karticu i da bude pomno
pregledan kamerom kako bi se potvrdilo da je reč o Ijudskom biću.
Upravo to je predstavljalo poteškoću.
Avgust je skrenuo u uzanu, delimično razrušenu ulicu, koja se
pružala uporedo s Rubom, i produžio njom sve dok nije stigao do
poslovne zgrade čiji su prozori bili pokriveni čeličnim pločama. Na
ulazu su stajala dvojica pripadnika Flinove jedinice. Žena na
prijemnici kratko mu je klimnula glavom dok je prolazio pored
obezbeđenja. Avgust je ušao u zaseban lift i spustio se u podrum.
Neonske tačkice na zidu obeležavale su put. Pratio ih je kroz mrežu
vlažnih hodnika sve dok nije naišao na zid. Ili na nešto što je izgledalo
kao zid. Pomerio je metalnu ploču u stranu i otkrio tunel. Koračao je
tunelom sve dok na drugom kraju opet nije naišao na lažni zid.
Ponovo je pomerio metalnu ploču u stranu i stupio u podrum jednog
stana u prizemlju.
U podrumu je vladala tišina. Avgust je zastao, osetivši veliko
olakšanje što je ponovo sam. Ipak, taj osećaj mu je bio mrzak. Dao je
sebi deset sekundi kako bi mu se srce i živci smirili, a zatim je otreseo
prašinu sa sebe i popeo se stepenicama.
Pariz je pušila i pripremala doručak.
Kada se Avgust pojavio u kuhinji iza nje, ona se nije ni trgla od
iznenađenja.
„Dobro jutro, dušo”, doviknu, dok joj je gvozdeni medaljon visio
opasno blizu omleta koji je pripremala. Saveznici, na Severnoj strani,
bili su retki i izuzetno dobro plaćeni, ali i pored toga nepouzdani.
Međutim, Henri i Pariz bili su stari prijatelji, a uz to je prošla i Leovu
proveru. Avgust se osvrnuo oko sebe. Njen stan bio je... topao i
ugodan, s pločicama, drvenarijom i staklenim prozorima, poput
stanova na fotografijama koje je video u časopisima iz razdoblja pre
Događaja. „Propusnica za podzemnu železnicu je na stolu”, reče ona.
„Hvala, Pariz”, reče Avgust, pa otkopča jaknu Flinove jedinice i
okači je na vešalicu pored vrata. Ponovo su mu se podigli rukavi na
košulji, ovog puta otkrivši dva reda crnih crta. Povukao je tkaninu
naniže, iako Pariz nije mogla da vidi te znake, niti išta drugo.
Pariz je možda bila slepa, ali njena druga čula su bila izoštrena.
Dovoljno izoštrena da primeti odsustvo violine, pošto nije bilo jedva
čujne vibracije njenih žica unutar kutije. Zamišljeno je izbacila oblak
dima.
„Danas nema koncerta?” upita, istresavši pepeo u jaja.
Avgust je savio prste onako kako bi uvek stegao dršku kutije za
violinu, ali ovog puta u prazno. „Ne”, odgovori, pa izvadi iz torbe
sako Akademije Kolton i navuče ga ispred ogledala u hodniku. Crte
lica su mu se mahinalno namrgodile, što ga je iznenadilo.
„Flin mi je govorio o vašoj muzici”, promrmlja Pariz, za sebe, i po
njenom tonu je znao da kada je rekla vašoj, mislila je na svo troje.
„Uvek sam se pitala kako to zvuči...”
 Avgust je zakopčao sako. „Nadam se da nikada nećeš saznati”,
reče i pođe ka vratima. „Vratiću se pre mraka.”
„Lepo se provedi u školi”, doviknu ona, i zatvori vrata za njim, a
za razliku od Lea, zvučala je kao da je to zaista mislila.
Avgust je zakoračio na ulicu i uzdahnuo s olakšanjem, videvši da
je s druge strane Ruba. Zatim se okrenuo ka severu, a oči su mu se
razrogačile. Iako se pripremio, razlika između dve strane Istinograda
ipak ga je uzdrmala. Severni grad nije bio izbombardovana ruševina.
Svi nekadašnji ožiljci bili su pokriveni i prefarbani. Zgrade, sagrađene
od metala, kamena i stakla, blistale su i presijavale se, a ulice su bile
pune dobrih automobila i lepo odevenih ljudi - ako je Harker imao
naoružane poslušnike na ulici, stopili su se s okolinom. Izlog obližnje
prodavnice bio je ispunjen voćem tako raskošnih boja da je Avgust
odmah poželeo da ga proba, iako je znao da mu je ukus poput pepela.
Avgusta je obuzeo bes zbog lažne slike da je Severni grad
bezbedan i čist, a crne crte na koži podlaktice upozoravajuće su ga
zapeckale; njihovu toplotu je suzbila neprirodna hladnoća medaljona
na njegovim grudima. S naporom je pokušao da se usredsredi.
Najbliža stanica podzemne železnice bila je udaljena tridesetak
metara. Južni grad je zatvorio podzemnu železnicu - zbog prevelike
opasnosti, pošto su se Korsai okupljali i skrivali u mraku - i zazidao i
preprečio prolaze, iako je Avgust znao da pripadnici Flinove jedinice,
kada moraju, i dalje koriste te tunele.
Brzo je silazio stepenicama. Negde je pročitao da je Istinograd
jednako rastao u visinu kao i u širinu, da su sadašnje građevine
zapravo sagrađene povrh starih temelja, a da se linije podzemne
železnice podudaraju s izvornim gradskim ulicama. Nije znao da li je
to tačno, ali podzemna železnica, obložena uglačanim belim
kamenom, bila je jednako čista kao i ulice iznad nje. Odnekud, ispod
bata koraka, dopirali su taktovi klasične muzike, tačnije pijanističkog
koncerta. Nije bilo nikakvih znakova borbe, ni zlopaćenja, niti
ostataka grozomora koje su izlazile noću. Bila je to vešta obmana, s
namerom da se Južnjaci privuku na tu stranu, a da se Severnjaci
podsete zašto plaćaju zaštitu.
Avgust je stigao na stanicu, ali mu je voz pobegao ispred nosa.
Naslonio se leđima na stub kako bi sačekao sledeći voz. Prelazio je
pogledom od momka i devojke, koji su se nešto dalje ljubili, preko
lutajućeg muzičara koji je svirao gitaru, sve dok mu naposletku pogled
nije zastao na devojčici ispred njega koja je čvrsto držala majku za
ruku. Devojčica ga je pogledala, a Avgust joj je uzvratio pogled,
zadivljen prizorom malog deteta. U zgradi Flinovih bilo je veoma
malo dece, kao uostalom i u Južnom gradu. Devojčica je raširila lice u
osmeh, a Avgust joj je uzvratio na isti način.
A onda je ona zapevala.
„Čudovišta, čudovišta, velika i mala”, veselo je pevala. „Doći će i
poješće vas sve!”
Avgust je zadrhtao.
„Korsai, Korsai, oštrih kandži i očnjaka,
u seni te vreba i pojede živog kada iskoči iz mraka.
Malkai, Malkai, prepreden i lukav poput lije,
uz osmeh te ugrize i krv svu ispije.
Avgust je progutao knedlu, znajući reči koje slede.
„Sanai, Sanai, očiju crnih poput ugljenisane klade,
pesmu ti otpeva i dušu ukrade.
Devojčicin osmeh se još raširio.
„Čudovišta, čudovišta, velika i mala,
doći će i poješće vas sve!
Ona je oduševljeno ciknula, a Avgust je osetio mučninu i odstupio
korak.
Kada se voz zaustavio na stanici, Avgust je izbegao da uđe u isti
vagon kao i devojčica, izabravši drugi.
 Čudovišta, čudovišta, velika i mala...
Kejt je pevušila dok je automobil jezdio ulicama. Lagano je
lupnula po ekranu tableta, zatvorivši mapu i otvorivši novi prozor.
Pregledala je omotnice na očevoj privatnoj jedinici diska - ukrala je
pristupne šifre još prve noći pošto se vratila kući - sve dok nije
pronašla one koje je tražila. Harker je imao nadzorne kamere širom
Severnog grada, ne samo na Rubu nego u gotovo svakoj ulici opasnog
područja. Svakog dana, snimci su pregledavani, a zatim brisani, osim
onih s „incidentima” koji su se skladištili kako bi ih Harker video i,
ako je potrebno, preduzeo odgovarajuće mere. Naravno, ti „incidenti”
nikada nisu objavljivani na televizijskim vestima. Oni, koji su
upravljali time, bili su dovoljno pametni i iskusni da ne prikazuju tako
nešto na televiziji, pošto bi to narušilo privid mirne svakodnevice i
bezbednosti - a ljudi su upravo zarad toga plaćali Harkeru.
Međutim, Harker je morao pažljivo da motri na svoja čudovišta.
Morao je da zna kada su se pojavila nova i kada su stara nešto
zgrešila. Odabrani snimci bili su razvrstani u kategorije; Čudovište.
Čovek. Postanak.
Otkad je stigla kući, Kejt je pregledala snimke, trudeći se da nauči
sve što može o pravim čudovištima Istinograda. Lagano je lupnula na
omotnicu Postanak nakon čega je dobila dve dodatne opcije, „Korsai”
i „Malkai” (nikada nisu uhvatili nastajanje Sanaija). Osećala se kao da
se spušta niz Zečju rupu kada je lupnula „Korsai”. Ekran je bio
ispunjen video-zapisima na čijim ikonicama se nije videlo ništa izuzev
mutnih senki. Prsti su joj načas lebdeli nad mrežom ikonica pre nego
što lupnu jednu, a snimak ispuni ceo ekran.
Snimak je bio skraćen, svi nevažni delovi bili su isečeni, a ostao je
samo nasilni, ključni deo slučaja. Kamera nije snimala pod dobrim
uglom, ali Kejt je ipak razaznala dvojicu muškaraca kako stoje na
ulazu u ulicu ispod ulične svetiljke.Trebalo joj je nekoliko trenutaka
da shvati da gleda borbu. Počelo je bezazleno, razgovor koji je
prerastao u svađu, grubo odgurivanje jednog muškarca u zid,
nespretan udarac pesnicom. Jedan od njih je pao na zemlju, a drugi ga
je šutirao - iznova i iznova - sve dok muškarac na zemlji više nije bio
čovek, nego bezoblično telo sa zgrčenim udovima koji su se trzali i
licem pretvorenim u krvavu masu.
Nasilnik je žurno otišao, a izubijani muškarac je dvadesetak
sekundi ležao na pločniku, dok su mu se povređene grudi naglo i
grčevito podizale i spuštale. A onda, dok se mučio da ustane, oko
njega su se pokrenule senke. Nije to primetio, ulažući svu preostalu
snagu da se podigne sa zemlje. Kejt je opčinjeno posmatrala kako se
tmina protegnula i uz trzaj odvojila od zidova i ulice; tmina se zatim
uobličila i uzdigla poput dima, a na licu tog čudovišnog obličja videle
su se samo sablasne bele oči, koje su načas poremetile fokus kamere, i
sjaj očnjaka. Čeljusti su mu zjapile, a glatko i sjajno telo, čiji su se
udovi završavali oštrim kandžama, lagano se njihalo.
Povređeni muškarac, koji se i dalje držao na rukama i kolenima,
napravio je grešku i četvoronoške otpuzao napred, izvan bezbednosti
ulične svetiljke.
Čim je napustio osvetljeni komad pločnika, čudovište se ustremilo
na njega, munjevito zarilo očnjake i kandže u njegovo telo i počelo da
ga komada.
„Nasilje rađa nasilje”, rekla je jedna nastavnica u Svetoj Agniji,
nakon što je Nikol Tik saplela Kejt, a Kejt joj zauzvrat polomila nos.
Nastavnica je zatim ukazala na to kako je Kejt time samo produžila
sukob unedogled, ali ona je dotad već prestala da je sluša. Što se Kejt
ticalo, Nikol je dobila ono što je zaslužila.
Međutim, nastavnica je za jedno bila u pravu: nasilje se
razmnožava.
Neko povuče obarač, izazove eksploziju bombe, sunovrati autobus
pun turista s mosta, ali iza toga ne ostaju samo prazne čaure, razneti
ostaci, beživotna tela. Ostaje još nešto, i to nešto loše. Ostaju
posledice. Dolazi do povratnog dejstva, reagovanja na sav taj bes, bol i
smrt. Događaj je, zapravo, bio samo prekretnica. Istinitost je oduvek
bila puna nasilja - i najgora u tom pogledu od svih deset zemalja. Bilo
je samo pitanje vremena kada će sve to zlo dostići dovoljne razmere
da poprimi oblik.
Kejt je prešla palcem preko medaljona prikačenog na prednji deo
svoje školske uniforme.Taj medaljon štitio je od zastrašujućih
stvorenja koja su se odmetnula. Na ekranu tableta, Korsai je nastavio
da se gozbi. Mahnito ždranje čudovišta uglavnom je bilo sakriveno
senkom, ali tu i tamo, na ekranu bi sevnuo odsjaj očnjaka i kandži
oštrih poput sečiva. Kejt je posmatrala kako je krv prsnula preko
osvetljenog prostora. Ispustila je jedva čujni zvuk gađenja. Bilo joj je
drago što je snimak bezvučan.
Markus joj je mahnuo s druge strane pregrade. Kejt je izvadila
slušalicu iz uva i naglo se vratila u crno-beli svet, okružena jutarnjom
svetlošću i tihim zvucima klavira.
„Šta je bilo?” iznervirano upita.
„Izvinite, gospođice Harker”, reče Markus kroz pregradu. „Stigli
smo.”

Akademija Kolton nalazila se na mestu gde su se graničili žuti i

zeleni krug, gde su glavne gradske ulice uvodile u predgrađa, gde su
najbogatiji građani gradili svoje male zaštićene oaze i pretvarali se da
čudovišta ne otkidaju deo po deo Istinograda. Bilo je to najbezbednije
područje grada. Ličilo je na neku reklamnu fotografiju; bele kamene
građevine bile su nanizane na jarkozelenim travnjacima, sve odreda
okupane blistavom jutarnjom svetlošću. Bilo je udaljeno samo
petnaest minuta vožnje od mračnog središta Severnog grada, ali
nikada to ne biste znali na osnovu onoga što vidite. Kejt je
pretpostavljala da to i jeste cilj. Radije bi pohađala neku školsku
ustanovu u samom središtu grada, usred crvenog kruga, ali većina njih
je bila zatvorena. A čak i da je postojala takva mogućnost, njen otac
ne bi hteo ni da čuje za to. Ako je već morala da bude s njim u
Istinogradu, otac je bio rešen da je drži na sigurnom, što je značilo van
središta zbivanja, budući da u ovom gradu nije postojalo sigurno
mesto, bez obzira na to koju polovinu ste nazivali domom.
Markus joj je otvorio vrata. Kejt je izašla iz automobila, otresavši
sećanje na Korsaija i vrativši uobičajen izraz lica. Namestila je kragnu
školske majice i prošla rukom kroz svetlu kosu, koja je bila puštena i
razdeljena tako da joj pokrije ožiljke na mestu gde je glavom udarila o
staklo. Moglo je da bude i gore, gubitak sluha bio je delimičan ali bila
je dovoljno pametna da to ne pokaže. U svakom slučaju, bila je to
slabost, a slabosti se nikada ne otkrivaju - upravo to joj je rekao
Harker kada je imala dvanaest godina i još sveže ožiljke.
„Zašto?” upitala je, pošto je bila mlada i glupa.
„Svaka slabost otkriva deo tela, a otkriveno telo priziva nož”,
odgovorio je.
„Koje su tvoje slabosti?” pitala ga je, a Harkerova usta su se
iskrivila u nešto nalik osmehu. Međutim, to nije bio osmeh.
Do ovog dana nije odgovorio na to pitanje. Kejt nije znala da li je
to zato što otac nije imao dovoljno poverenja u nju da joj poveri svoje
slabosti ili zato što ih nije imao. Ipak, zapitala se da li postoji još jedna
verzija Kaluma Harkera u jednom od onih paralelnih svetova i da li taj
Kalum Harker ima tajne, slabosti i otkrivene delove tela u koje bi
mogao da se zabije nož.
„Gospođice Harker, Vaš otac je želeo da Vam prenesem poruku”,
reče vozač.
Kejt je ćušnula srebrni upaljač u džep majice. „Koja je poruka,
Markuse?” smireno upita.
„Ako se potrudite da Vas izbace iz ove škole, otac će Vas
otpremiti iz Istinograda. Bez mogućnosti povratka. Za stalno.”
Kejt se neusiljeno osmehnula. „Zašto bih se trudila da me izbace?”
odvrati, gledajući naviše u školu. „Najzad sam tamo gde želim da
budem.”
 „Stanica Park”, objavi smireni, robotizovani glas.
Avgust je ponovo utonuo u sedište, izvadio iz ranca pohabani
primerak Republike i otvorio ga na sređini. Pošto je veći deo teksta
znao napamet, nije bilo važno koju je stranicu otvorio. Knjiga mu je
davala razlog da gleda nadole umesto nagore, a to jeste bilo važno.
Slušao je nazive stanica koji su bili objavljivani, ne želeći da podigne
pogled ka okruženju i tako se izloži opasnosti da ga snimi neka od
visoko postavljenih kamera. Mnogo malih crvenih očiju tragalo je za
čudovištima, iako je svako znao da sva čudovišta izlaze noću.
Pa, gotovo sva, pomisli Avgust.
„Centar Martin."
Još tri stanice do Koltona. Pošto se vagon napunio, Avgust je ustao
i ponudio svoje mesto jednoj starijoj ženi. Držao je glavu pognutu nad
knjigom, ali je pogledom prelazio preko lepo odevenih i naizgled
nenaoružanih putnika.
Neki muškarac mu je zakačio rame dok se probijao pored njega.
Avgust je postao napet.
Taj muškarac izgledao je sasvim obično - nosio je odelo i kravatu i
imao pomalo opušten stomak. Međutim, Avgustovu pažnju privukla je
njegova senka. Nije se ponašala kako bi trebalo; štaviše, u tako dobro
osvetljenom prostoru senka nije ni trebalo da postoji - ali kada je
muškarac zastao, senka je nastavila da se kreće, vrpoljeći se i okrećući
oko njega poput veoma nestrpljivog putnika. Niko drugi to nije mogao
da vidi, ali Avgust je posmatrao kako to sablasno stvorenje, s previše
svojstava za senku, a premalo za čoveka, nejasno lebdi u vazduhu.
Znao je tačno šta je to - odjek nasilja, obeležje greha. Negde u gradu,
neko čudovište je živelo i ubijalo zbog nečega što je taj muškarac
uradio.
Avgust je čvršće stegao šipku za držanje.
Da su bili u Južnom gradu, saznao bi ime muškarca, koje bi, za-
jedno s adresom, bilo predato njemu - ili Leu - na cedulji. Pronašao bi
tog muškarca u toku noći, utišao taj odjek i oduzeo mu život.
Međutim, bili su u Severnom gradu, gde su loši ljudi mogli da
prođu nekažnjeno za svoja nedela, pod uslovom da su imali novca.
Kada se starija žena, koja je sedela na klupi, nagnula napred,
Avgust je skrenuo pogled s muškarca i njegove sablasne senke.
„Oduvek sam želela da budem na pozornici”, reče mu ona pover-
ljivim glasom. „Ne znam zašto nikada to nisam uradila. Plašim se da
je sada prekasno...”
Avgust je zažmurio.
„Trg Junion.”
Još dve stanice do Koltona.
„Sigurna sam da je prekasno...” nastavi žena nepovezano da go-
vori. „Ali i dalje maštam o tome...”
Ona, zapravo, nije ni govorila njemu. Čudovišta nisu mogla da
lažu, ali su ljudi u neposrednoj blizini Sanaija postajali iskreni. Avgust
nije morao da ih prisiljava - da je mogao da ih prisili da ne otvaraju
dušu, učinio bi to - sami su iznosili ono što im je na srcu. Mahom nisu
ni shvatali da to rade.
Henri je to nazivao uticajem, ali je Leo imao prikladniju reč:
ispovest.
„Raskrsnica Lajl”
Još jedna stanica.
„...i dalje maštam...”
Ispovest je nesumnjivo bila Avgustova najneomiljenija
sposobnost. Leo je, s druge strane, uživao u njoj, navodeći svakoga
oko sebe da izrazi svoje sumnje, strahove i slabosti. Međutim, u
Avgustu je izazivala samo nelagodu.
„Da li Vi maštate...?”
„Kolton”, objavi glas iz zvučnika iznad njegove glave.
Voz se polako zaustavio. Avgust je izgovorio tihu molitvu i izašao
iz vagona, a ženina ispovest pratila ga je napolje.

Ako je Severni grad bio nestvaran, Kolton je bio nešto sasvim

drugačije. Avgust se nikada ranije nije toliko udaljio od crvenog
kruga. Akademija je bila opasana zidovima, ali se činilo da je, za
razliku od Ruba, njihova svrha više ukrasna nego zaštitna. Iza
gvozdene kapije, Akademija Kolton nalazila se na prostranom
travnatom zemljištu, s drvoredom u pozadini. Avgust je jednom već
video drveće, u razorenom parku stotinak metara južno od zgrade
Flinovih, ali ovo je bilo drugačije. Bilo je dovoljno drveća da se
napravi zid. Tačnije, šuma. To je bio naziv za takvo mnoštvo drveća.
Ali drveće ga nije zbunilo ni približno toliko kao Ijudi.
Kuda god da je pogledao, video je ljude, ali ne pripadnike Flinove
jedinice niti obične građane Severnog grada, nego mladež u plavom,
zaštitnoj boji Koltona. Dečaci i devojke, prolazili su kroz kapiju ili
sedeli na travi u grupama. Divio se lakoći s kojom su čavrljali i
međusobno se ophodili - glava uz glavu, rame uz rame, dodiri
laktovima, prijateljski zagrljaji oko ramena; kao i načinu na koji bi lica
razvukli u širok osmeh, nezadovoljno se namrštili ili se glasno smejali.
Učinili su da to izgleda tako... prirodno.
Šta on radi ovde?
Možda je Leo bio u pravu. Trebalo je nešto da pojede. Sada je
prekasno. Borio se protiv nagona da se okrene i ode, podsećajući sebe
koliko je želeo da izađe iz zgrade Flinovih, da je, od svih ljudi, upravo
Leo jamčio za njega, da ima zadatak koji treba da obavi, jednako
važan kao i svaki drugi zadatak Flinove jedinice. Naterao je sebe da
krene napred, ali je sa svakim korakom bio sve sigurniji da će neko
prozreti kroz uniformu Koltona i njegov uvežbani osmeh, i primetiti
da nije ljudsko biće; kao da mu se to jednako jasno ocrtavalo na licu
kao i znakovi na podlaktici. Sati provedeni pred ogledalom odjednom
su se činili besmislenim. Kako bi ikada mogao da oponaša ovo? Kako
je mogao da pomisli da, samo zato što su bili istih godina, može da
bude viđen kao jedan od njih? Ta misao ga je obeshrabrila. Oni nisu
bili istih godina. Samo su izgledali kao da imaju godina koliko i on.
Tačnije, on je tako izgledao, pošto su svi oni bili rođeni, a on se
probudio u telu dvanaestogodišnjeg dečaka; a upravo toliko su bila
stara beživotna tela u crnim vrećama kada je to počelo s praskom - ne
rađanje univerzuma nego prodorno, isprekidano štektanje oružja i...
Avgust je naglo stao u mestu, boreći se za vazduh.
Neko ga je udario u rame, ne prijateljski i lagano nego
neprijateljski i grubo. Avgust je posrnuo napred, ali je nekako povratio
ravnotežu i ugledao plavokosog dečka širokih ramena koji ga je
ošinuo pogledom.
„Koji ti je đavo?” prasnu Avgust, bez razmišljanja.
Plavokosi dečko se brzo okrenuo ka njemu. „Stojiš mi na putu”,
odvrati besno i zgrabi Avgusta za okovratnik. „Misliš li da ću
dozvoliti da neki usrani novajlija pokvari sve ovo? Ovo je moja
godina, govnaru, moja škola.” A onda, na Avgustov užas, dečko je
nastavio da govori. „Misliš da ćeš me zaplašiti tim smrknutim
pogledom? Ne plašim te se. Ne plašim se nikoga. Ja...” Zadrhtao je i
privukao Avgusta bliže sebi. „Ne mogu da spavam. Vidim ih kad god
zažmurim.”
„Hej”, reče drugi učenik preko Avgustovog ramena. „U čemu je
nesporazum, Džek?”
Plavokosi dečko, Džek, trepnuo je nekoliko puta, a kada mu se
izoštrio pogled, grubo je odgurnuo Avgusta od sebe. Drugi učenik je
uhvatio Avgusta za rame. „Hajde, nema potrebe za tim. Mom novom
drugu je žao. Nije hteo da te razljuti”, rekao je prijateljskim, ležernim
glasom.
„Drži ga podalje od mene, Koline”, prasnu Džek, vrativši
prvobitni ton glasa „ili ću mu izmeniti lični opis.”
 „Hoću.” Kolin je potvrdno klimnuo glavom. „Šupak”, promrmljao
je kada se Džek hitro udaljio. Okrenuo se ka Avgustu; mršav i nizak,
toplih očiju, iskrenog lica, s kosom u obliku slova „V” na sredini čela.
„Pronalaziš prijatelje prvog dana, a?”
Avgust je ispravio leđa i poravnao sako. „Ko je rekao da mi je prvi
dan?”
Kolin se nasmejao. Bio je to neusiljen zvuk, prirodan poput
disanja. „Ovo je mala škola, druškane”, reče s osmehom. „A i nikada
te ranije nisam video. Kako se zoveš?”
Avgust je progutao knedlu. „Frederik”, odgovori.
„Frederik?” ponovi Kolin, izvivši obrvu.
Avgust se zapitao da li je pogrešio i izabrao neodgovarajuće ime.
„Da”, polako reče, pa dodade, „ali možeš da me zoveš Fredi.”
Niko ga nikad nije zvao ni Frederik ni Fredi, ali to je bio ispravan
odgovor. Kolin je začas promenio izraz lica, od pomalo sumnjičavog u
veseo. „Oh, hvala Bogu”, reče. „Frederik je zaista umišljeno ime. Bez
uvrede. Nisi ti kriv.”
Zajedno su krenuli ka glavnoj zgradi, ali dvojica učenika su
pozvala Kolina.
„Hej, vidimo se unutra”, reče Kolin i pohita drugovima u susret.
Kada je malo odmakao, osvrnuo se s osmehom. „Potrudi se da ne
razljutiš još nekoga pre početka nastave.”
Avgust mu je uzvratio slabašnim osmehom. „Daću sve od sebe.”
„Ime?” upita žena u kancelariji za upis.
„Frederik Galager”, odgovori Avgust, s nesigurnim smeškom.
Zapravo, nadao se da je smešak tako izgledao. Sklonio je pramen kose
s očiju. „Ali me zovu Fredi.”
„Ah”, izusti žena i izvadi fasciklu čiji je gornji deo bio obmotan
žutom trakom. „Ti si sigurno jedan od naših novih učenika.”
Avgust je potvrdno klimnuo i podesio osmeh. Ovog puta, ona mu
je uzvratila osmeh. „Pogledaj se”, reče. „Tamnokos, s blagim očima i
rupicama na obrazima. Ima da te pojedu.”
Avgust nije znao šta je time tačno mislila. „Nadam se da neće”,
odvrati.
Ona se samo nasmejala. U Koltonu su se svi tako lako smejali.
„Moraš još da uzmeš svoju identifikacionu karticu”, reče. „Uđi u
susednu kancelariju i predaj im prvi papir iz svoje fascikle. Oni će se
pobrinuti za tebe.” Načas je oklevala. Činilo se da je zaustila još nešto
da kaže, nešto lično. Avgust se okrenuo i izašao pre nego što je stigla
išta da izgovori.
Ispred susedne kancelarije, na čijim je vratima pisalo Izdavanje
identifikacione kartice, pružao se kratak red. Avgust je posmatrao
kako prvi učenik u redu predaje svoj papir muškarcu iza pulta, a zatim
odlazi da stane ispred svetlozelene pozadine. Učenik se osmehnuo, a
sledećeg trena je bljesnuo blic. Avgust se zgrčio od nelagode. Još
jedan učenik ponovio je taj postupak, pa još jedan. Avgust je odustao
od toga.
Pošto je delovalo da su se ostali učenici zaputili ka velikim
dvokrilnim vratima na drugom kraju predvorja, on je pošao za njima i
ubrzo se našao na ulazu u slušaonicu. Postojao je neki prećutan način
postupanja, prirodni red koji su, činilo se, svi drugi znali. U kolonama
su krenuli prema svojim sedištima, a Avgust je ostao pozadi, nastojeći
da ne remeti njihov protok.
„Koja si godina?” upita ga ženski glas. Avgust se okrenuo i
ugledao nastavnicu u suknji koja je držala hrpu fascikli.
„Treća”, odgovori.
Ona je klimnula glavom. „Tvoje mesto je pri dnu, s leve strane.”
Slušaonicu su ispunjavali učenici i njihova graja. Avgust je
pronašao sedište, ali zbog tolike količine ljudi i zvukova, osetio je
zbunjenost i vrtoglavicu. Svuda oko njega čule su se stotine glasova u
isto vreme, nadjačavali se i preplitali, stvarajući slojeve kao u muzici,
ali je ritam bio potpuno pogrešan, više nalik džezu nego klasičnoj
muzici. Kada je pokušao to da raščlani, nisu mu ostali akordi nego
samo slogovi, smeh i besmisleni zvuci. A onda, srećom, graja se
utišala. Avgust je podigao pogled i ugledao muškarca u upečatljivom
plavom odelu kako žustro korača podijumom.
 „Zdravo”, prozbori taj muškarac, lagano lupnuvši mikrofon na
podijumu. ,Ja sam gospodin Din, direktor škole ovde u Koltonu. Želim
da poželim dobrodošlicu u novu školu našim učenicima prve godine, a
našim starim učenicima uspešnu školsku godinu. Možda niste
primetili da nam se pridružilo nekoliko novih učenika. A pošto je
Kolton zajednica, zamoliću ih da ustanu kada prozovem njihova
imena kako biste mogli da im pomognete da se ovde osećaju
dobrodošlim.”
Avgustu se prevrnuo stomak.
„Imamo dva nova učenika druge godine. Mardžori Ten...” Desetak
redova iza Avgusta, devojčica je ustala i pocrvenela zbog pogleda
mnoštva okupljenih. Htela je odmah ponovo da sedne, ali direktor je
mahnuo rukom. „Molim te, ostani da stojiš”, insistirao je. „A sada,
Elis Kasterfeld?”
Visoki, mršavi dečak je ustao i mahnuo okupljenima.
„Učenici treće godine, imamo jednog učenika koji se pridružuje
vama. Avgustu je ubrzalo srce. „Gospodin Frederik Galager.” Avgust
je uzdahnuo s olakšanjem, pošto nije čuo svoje ime, a onda se setio da
Frederik jeste njegovo ime. Progutao je knedlu i ustao. Učenici treće
godine, sa svih strana su se pomerali na svojim sedištima kako bi ga
bolje osmotrili. Lice mu je oblila vrelina i prvi put je poželeo da je
manje stvaran, a možda čak i da nestane.
A onda je direktor izgovorio njeno ime, a na neki način i on
zajedno s njim.
„I naposletku, nova učenica četvrte godine, gospođica Ketrin
Harker.”
Slušaonica je utihnula, svi drugi bili su zaboravljeni, kada je
devojka u prvom redu ustala. Sve glave u prostoriji okrenule su se
prema njoj.
Ketrin Harker.
Jedinica Kaluma Harkera, „guvernera” Severnog grada, čoveka
poznatog po tome što sakuplja čudovišta kako bi ih koristio kao oružja
i glavni razlog što je Avgust poslat u Kolton.
 Avgust se prisetio razgovora koji je vodio s Henrijem i Leom.
„Ne razumem. Želite da... idem u školu? Tamo gde i ona?”
Namrštio se na tu pomisao. Harker je bio neprijatelj. Ubica. Ketrin je
bila nepoznanica, ali ako je bila iole nalife suom ocu... „I šta tačno da
radim?”
„Prati je”, odgovorioje Leo.
„Koltonje premali. Primetiće me.”
„Ti nećeš biti ti”, rekao je Leo. „A mi i želimo da te ona primeti.
Želimo da joj se približiš.”
„Ali ne previše”, ubacio se Henri. „Samo želimo da motriš na nju.
Za slučaj da nam zatreba pregovarački ulog...”
„Iz istog razloga njeni ljudi tragaju za tobom”, objasnio je Leo.
„Kada dode do prekida primirja...”
„Ako dođe do prekida primirja...”, rekao je Henri.
„Mogla bi da nam bude korisna.”
„Ne znamo ništa o njoj”, primetio je Avgust.
„Ona je Harkerova ćerka. Ako mu je do nekoga stalo, onda je to
ona.”
Avgust se zagledao u devojku u prvom redu. Ketrin je ličila na
oca: vitka, oštrog izgleda i nekako sva uglasta. Kosa joj je bila
drugačija nego na fotografiji koju je video. Premda i dalje plava,
ispravljena kosa sada joj se spuštala do ramena i bila je razdeljena tako
da joj pokriva polovinu lica. Većina devojaka u Koltonu se, pored
obaveznih školskih majica s kragnom, odlučila za suknje, ali ona je
nosila uzane pantalone, s rukama ležerno zavučenim u džepove. Svuda
oko Avgusta, ljudi su se došaptavali. A onda se Ketrin, koja je gledala
napred nezainteresovanim, praznim pogledom, okrenula i pogledala
preko svog ramena. U njega.
Nije znala - nije mogla da zna - ko je on, ali su ga njene tamne oči
polako, procenjivački odmeravale, a na usnama joj je titrao blagi
smešak, sve dok im direktor Din nije dozvolio da ponovo sednu na
svoja mesta. Avgust je utonuo u stolicu, osećajući se kao da je upravo
za dlaku izbegao susret sa smrću.
 „E sad”, nastavi direktor „ako još uvek niste dobili vaše
identifikacione kartice, postarajte se da ih uzmete do kraja dana.Tom
karticom možete da platite ručak i kupite školske potrepštine, ali
trebaće vam i zbog pristupa određenim delovima škole, uključujući
pozorište, sportske objekte i zvučno izolovane muzičke sobe.”
Avgust je naglo podigao glavu. Nije mario za kantinu, a pozorišna
drama i bavljenje sportom nisu ga mnogo zanimali. Ali mesto gde bi
mogao da svira na miru? Zbog toga je vredelo nabaviti identifikacionu
karticu.
„Dežurno lice biće u sobi za izdavanje identifikacionih kartica
tokom odmora za ručak i pola sata posle nastave..." Direktor je
nastavio da brblja o raznim pitanjima još nekoliko minuta, ali Avgust
je prestao da ga sluša.
Kada se zbor završio, talas učenika poneo ga je iz slušaonice u
predvorje, gde mu je trebalo tridesetak sekundi da shvati kako nema
predstavu kuda da krene. Predvorje je bilo koloplet tinejdžera u
školskim uniformama. Pomerio se u stranu i izvadio raspored časova
iz ranca.
„Hej, Frederiče.”
Avgust je podigao glavu i ugledao Kolina kako se probija kroz
gužvu. Kolin je uhvatio Avgusta za rukav i povukao ga izvan gomile
koja se kretala. „Imam te.” Pogled mu je skliznuo nadole, pa je video
donji deo Avgustove podlaktice, pošto se ovom ponovo podigao rukav
košulje. Razrogačio je izražajne oči. „Oh, lepe tetovaže, druže, ali pazi
da ih direktor Din ne vidi. Ludački je strog. I ja sam pre nekog
vremena imao privremenu tetovažu na licu - mislim da je bila pčela,
ne sećam se zašto - i naterao me je da je skinem. Pravila škole.”
Avgust je povukao rukav nadole. Kolin je bacio brz pogled na
papir s rasporedom u njegovoj ruci. „Oh, odlično. Idemo zajedno na
engleski. I mislio sam da sam video tvoje ime na spisku. Uvek
proverim sve spiskove čim izađu kako bih video s kim moram da se
suočim, znaš već?” Avgust nije znao na šta misli, kao ni da li je Kolin
toliko pričljiv zbog njegovog uticaja ili je jednostavno prirodno takav,
ali pretpostavljao je da je u pitanju ovo drugo. „Svejedno, hajdemo”,
reče Kolin i povuče ga prema vratima kružnog stepeništa. „Znam
prečicu.”
„Kuda vodi?”
„Do učionice za engleski, naravno. Mogli bismo da krenemo tamo
predvorjem, ali ispred nas je previše prokletih novajlija!” dreknu
Kolin. Nekoliko učenika ga je na trenutak uplašeno pogledalo, a
nastavnica u suknji ošinula ga je mrkim pogledom. „Idite na čas,
gospodine Stivenson.”
Kolin joj samo namignuo, zakoračio na kružno stepenište i
pridržao vrata Avgustu, koji nije znao da li mu ovaj pomaže ili ga
otima. Međutim, pošto nije želeo da zakasni na prvi školski čas u
svom životu, Avgust je, ipak, pošao za Kolinom. Samo tren pre nego
što su se vrata s treskom zatvorila, učinilo mu se da je video Ketrin
Harker kako prolazi pored njih, dok su se učenici oko nje razdvajali
poput mora da je propuste.
 Kada govore o prvom danu škole, ljudi obično koriste izraze kao
„nova prilika” i „novi početak” i uvek istaknu da je to prilika da
definišu - ili ponovo definišu sebe.
Za Kejt, prvi dan bio je prilika, koju je iskoristila u svakoj od
prethodnih školskih ustanova, a ti raniji prvi dani delovali su kao
svojevrsno podučavanje i vodili su do ovog. Prvi dan u Koltonu bio je
prilika da postavi stvari onako kako joj odgovara i da ostavi utisak.
Imala je dodatnu prednost što se nalazila na domaćem terenu.
Ovdašnji ljudi možda je nisu poznavali, ali su svi znali ko je ona, što
je svakako bolje. Bila je to osnova, koju je mogla da nadograđuje.
Kolton će biti njen do kraja nedelje. Na kraju krajeva, ako ne može da
vlada školom, onda ne zaslužuje ni da upravlja gradom.
Kejt, zapravo, nije imala želju da upravlja školom, niti gradom.
Samo nije želela da je Harker posmatra kao slabu i nemoćnu, kao
devojčicu koja s njim ima zajedničko jedino nekoliko crta lica i istu
nijansu plave kose. Želela je da je otac posmatra kao nekoga ko
zaslužuje da bude tamo, pošto mu ovog puta ni po koju cenu neće
dozvoliti da je pošalje nekuda.
Morala je da se bori kako bi se vratila u Istinograd, a boriće se da
tu i ostane.
Ja sam poput svog oca, pomislila je dok je koračala predvorjem,
uzdignute glave i držeći ruke uz bokove. Njeni metalni nokti i
medaljon, presijavali su se na školskom osvetljenju (pomislila je na
čudovišne očnjake koji su nakratko zasijali na snimku i to joj je dalo
snagu). Pogledi su je pratili kroz hodnike. Usne, pokrivene skupljenim
prstima su se pomerale. Sa svake strane, učenici su se rojili i
razdvajali, hrlili napred i povlačili se poput talasa ili jata čvoraka; čas
svi zajedno, čas svi odvojeno.
„Moraš odmah da ih slomiš”, rekao je jednom njen otac. Naravno,
govorio je o čudovištima, a ne o ljudima. Ali oboje su imali nešto
zajedničko - razmišljali su i delovali grupno. I gradovi i škole
odslikavali su život u malom, a male škole imale su sopstvenu
osetljivu zajednicu.
Akademija Svete Agnije, sa svega stotinu devojaka, bila je
najmanja od svih škola koje je pohađala, dok je njena prva privatna
škola Fišer brojala čak šesto pedeset učenika. Akademija Kolton
brojala je četiristo učenika, što je bio dovoljno mali broj da stvori
osećaj prisnosti, ali i dovoljno veliki da jamči barem mali otpor.
To je bilo prirodno - uvek su postojali oni koji su želeli da izazovu
snažnog vladara, da ispolje sopstvenu težnju za vlašću, omiljenošću ili
za onim što istinski žele, a Kejt je obično trebalo samo nekoliko dana
da ih izdvoji iz gomile. Ta nekolicina remetila je grupno razmišljanje.
Kejt je znala da mora što pre da se pozabavi njima.
Trebala joj je samo prilika da se pokaže i bude prihvaćena.
A na njeno iznenađenje, takva prilika se maltene odmah ukazala.
Znala je da će se učenici šapatom domunđavati o njoj, kao i da će o
njoj kružiti glasine. Glasine suštinski nisu loše. Zapravo, neke od njih
korisne su za pridobijanje učenika. Dok je koračala hodnicima između
časova, nakrivila bi glavu kako bi u prolazu čula najglasnije. „Čuo
sam da je spalila prethodnu školu.”
„Čula sam da je bila u zatvoru.”
„Čuo sam da pije krv poput Malkaija.”
„Jesi li znao da je ubila učenika sekirom?”
„Ludača.”
„Ubica.”
 A onda, dok je ulazila u učionicu za svoj sledeći čas, Kejt je začula
još jednu glasinu.
„Čula sam da joj je majka poludela.”
Kejt je usporila.
„Da”, nastavila je ta učenica, dovoljno glasno da je Kejt čuje.
„Poludela je i pokušala da ih automobilom sunovrati s mosta.” Kejt je
spustila torbu na sto i počela odsutno da pretura po njoj, okrenuvši
zdravo uvo prema učenici. „Čula sam da je Harker poslao odavde zato
što ne može da podnese pogled na nju. Podseća ga na mrtvu suprugu."
„Šarlot”, prošaputa druga učenica. „Ućuti ”
Da, Šarlot, pomisli Kejt. Ućuti.
Medutim, Šarlot nije ućutala. „Možda je poslao odavde zato što je
i ona luda.”
Ne luda, požele da kaže Kejt. Ne, otac je mislio da je mlada i slaba
poput majke. Ipak, nije bio u pravu.
Kejt je divljački zarila nokte u dlanove i sela na stolicu, pogleda
uprtog u tablu. Sedela je tako čitavog časa, uzdignute glave, ali nije
slušala, niti hvatala beleške. Nije čula nijednu reč nastavnice, niti je
marila za to. Mirno je sedela i čekala da zazvoni zvono, a kada se to
desilo, krenula je za Šarlot iz učionice, pa niz hodnik. Sledeći čas nije
bio tako važan kao ono što je nameravala da uradi.
Kada je Šarlot svratila u najbliži toalet, Kejt je ušla za njom i
spustila rezu na vratima za sobom.
Šarlot, koja je imala lepo, ali nezanimljivo lice, stajala je pred
ogledalom iznad lavaboa i popravljala šminku. Kejt joj je prišla sa
strane i počela vodom da spira zgrušanu krv s dlanova. Zatim je
zataknula kosu iza uva, otkrivajući ožiljak koji joj se pružao od
slepoočnice do vilice. Šarlot je pogledala naviše i susrela Kejtin
pogled u ogledalu. Imala je drskosti i da se zlobno osmehne. „Mogu li
da ti pomognem?”
„Kako se zoveš?” upita Kejt.
Devojka je podigla izbeljenu obrvu i obrisala ruke. „Šarlot”,
odgovorila je, i odmah se okrenula da ode.
 „Ne”, polako reče Kejt. „Tvoje puno ime.”
Šarlot je zastala, pomalo sumnjičava. „Šarlot Čepel.”
Kejt se kratko i tiho nasmejala.
„Šta je tako smešno?” prasnula je devojka.
Kejt je slegla ramenima. Jednom sam spalila kapelu.” 1
Šarlot se namrštila s gađenjem. „Nakazo”, promrmlja, udaljavajući
se.
Nije daleko stigla.
Za tren oka, Kejt je pribila uza zid, obavivši joj pet prstiju s me
talnim noktima oko vrata. Slobodnom rukom, izvadila je upaljač iz
džepa. Pritisnula je noktom urez s bočne strane upaljača, a malo
srebrno sečivo iskočilo je uz prigušen škljocaj.
Šarlot je razrogačila oči. „Ti si čak i luđa nego što sam mislila",
isprekidano je izgovorila.
Kejt je načas palo na pamet da je ozbiljno povredi. Premda to ne bi
poslužilo nekoj svrsi, osečala bi se zaista dobro. Medutim, zbog toga
bi je izbacili iz škole, a to bi poništilo sve što je uradila da dospe
ovamo.
Otac će Vas otpremiti iz Istinograda. Bez mogućnosti povratka. Za
stalno.
„Kada direktor čuje za ovo...”
„Neće čuti”, reče Kejt, prislonivši malo sečivo uz Šarlotin obraz.
„Zato što mu nećeš reći.” Izgovorila je to na svoj uobičajen način:
tihim, smirenim glasom.
Jednom je gledala dokumentarni film o vođama sekti i odlikama
koje ih čine tako uticajnim. Jedna od najvažnijih osobina bila je
zapovedničko prisustvo. Previše ljudi misli da to znači biti glasan, ali
to zapravo podrazumeva nekoga ko ne mora da bude glasan; nekoga
ko nikada ne podiže glas, a dobija bezrezervnu poslušnost. Njen otac
je takav. Proučavala ga je tokom kratkog zajedničkog vremena i
Kalum Harker nikada nije vikao.
Stoga nije ni Kejt.
Malo je olabavila stisak oko Šarlotinog vrata, prinela nož njenom
medaljonu, koji joj je visio uz školsku majicu, i sečivom ležerno
lupnula slovo I urezano na njemu. „Želim da zapamtiš nešto, Šarlot
Čepel.” Nagnula se napred. „Taj medaljon može da te zaštiti od
čudovišta, ali te neće zaštiti od mene.”
Zazvonilo je zvono, a Kejt se odmakla korak i široko osmehnula.
Sečivo se povuklo u upaljač, a njena ruka skliznula sa Šarlotinog
vrata. „Požuri sada”, reče ledenim glasom. „Ne želiš da zakasniš na
čas.”
Šarlot se uhvatila za bolni vrat i žurno izašla iz toaleta.
Kejt nije krenula za njom. Prišla je lavabou, ponovo oprala ruke i
namestila kosu. Načas je susrela pogled svog odraza i iza olujno
plavih očiju ugledala drugu verziju sebe, onu koja je živela drugačijim
životom u prijatnijem svetu. Međutim, toj Kejt nije bilo mesto ovde.
Duboko je udahnula, protegnula vrat i pošla na čas, uverena da je
ostavila snažan prvi utisak.
 Avgust je trebalo da bude u vežbaonici.
Ili su barem svi ostali učenici treće godine trebali da budu u
vežbaonici, a verovatno i jesu tamo. Ipak, zbog zdravstvenog stanja -
astme, prema njegovom dosijeu - Avgustu je dozvoljeno da bude u
čitaonici.
Avgust nije imao astmu. Međutim, imao je četiristo osamnaest
crnih crta koje su mu se protezale čitavom dužinom ruke, a kod
ramena su se račvale, pa je jedan red krenuo ka leđima, a drugi ka
grudima. Henri se brinuo da će ti znaci privući pažnju.
Dakle, umesto u vežbaonici, Avgust je bio u čitaonici. Tačnije, bio
je tamo izvesno vreme. Pretpostavljao je da je čitaonica pogodno
mesto, ali pošto je bio prvi dan škole, nije imao ništa da uči. Stoga je
zamolio redara da ga pusti u toalet i nije se vratio.
Sada je stajao ispred kancelarije za izdavanje identifikacionih
kartica.
Dok je išao tamo, smišljao je izgovor da izbegne fotografisanje za
karticu - jednom je čitao o plemenu čiji su pripadnici verovali da bi im
fotografisanje ukralo duše - ali mu naposletku nije trebao.
Kancelarija je bila prazna. Unutra su bila upaljena svetla. Avgust
je pritisnuo kvaku i otkrio da vrata nisu zaključana. Uznemireno se
osvrnuo oko sebe, a zatim kročio unutra i zatvorio vrata za sobom.
Obrazac za identifikacionu karticu i dalje je bio na kompjuterskom
ekranu. Ukucao je svoje podatke: Frederik Galager, šesnaest godina,
učenik treće godine, visok metar i sedamdeset osam centimetara, crna
kosa, sive oči.
Desno od ličnih podataka nalazio se neispunjen pravougaonik.
Avgust je znao čime treba da ga popuni. Progutao je knedlu i pritisnuo
dugme za odloženo fotografisanje, pa je stao ispred svetlozelene
pozadine, onako kako je video da rade ostali učenici. Pogledao je
pravo u sočivo kamere, a sledećeg trenutka je bljesnuo blic. Trepnuo
je nekoliko puta kako bi odagnao svetlost iz očiju i zadržao dah dok je
obilazio oko pulta. Međutim, kada je ugledao fotografiju na ekranu,
razočarao se. Izraz lica bio mu je nekako previše odsutan, ali gotovo
svi delovi lica ispali su kako treba - linija vilice, usta, nos, jagodice,
kosa. Ličio je na običnog dečaka... Izuzev očiju. Oči, i predeo oko
njih, pokrivala je crna mrlja; kao da je neko nacrtao njegovo lice
ugljem, a zatim ga umrljao.
Sanai, Sanai, očiju crnih poput ugljenisane klade, začu pesmu u
glavi. Stomak mu se zgrči.
Ponovno fotografisanje? izbaci pitanje kompjuter.
Avgust je kliknuo mišem na Da. Ovog puta nije gledao pravo u
kameru, nego malo iznad nje. Nije imao sreće. Istovetna crna mrlja
ponovo mu je pokrivala oči. Pokušao je još nekoliko puta, pri čemu bi
svaki put malo iskosio pogled. Međutim, crna mrlja uporno je pratila
položaj njegovih očiju. Ponekad je bila malčice prozirnija, ali uvek
prisutna. Pošto su mu se oči napunile svetlosnim tačkicama, svaki put
kada bi trepnuo video bi bljeskove. Sopstveni lik s poslednje
fotografije zurio je u njega s ekrana; oči su mu bile pokrivene
istovetnom crnom mrljom, a na čelu mu se videla mala bora izazvana
osujećenošću. Nije ni trebao da se trudi. Trebalo je da zna da neće
uspeti, ali se ipak nadao... Zbog čega?
Zbog prilike da izigravaš ljudsko biće? začu u glavi bratovljev pre-
korni glas.
Pesmu ti otpeva i dušu ukrade.
Zatrese glavom.
 Prasak.
Previše glasova.
Ponovno fotografisanje? izbaci pitanje kompjuter.
Avgust je načas pomislio da klikne na Ne, ali je ipak kliknuo na
Da. Još samo jednom. Stao je ispred pozadinskog platna, duboko
udahnuo i spremio se za neminovni bljesak i razočaranje zbog
neuspelog poslednjeg pokušaja. Međutim, blic nije bljesnuo. Začuo je
škljocaj kamere, ali je blic verovatno zakazao. Prišao je ekranu i,
osećajući lupanje srca, pogledao.
Zastao mu je dah.
Dečko na ekranu stajao je s rukama zavučenim u džepove. Nije
gledao u kameru. Oči su mu bile polusklopljene, a glava delimično
okrenuta u stranu, dok su mu obrisi tela bili jedva primetno zamućeni,
jer je fotografija snimljena usred pokreta. Ipak, to je bio on. Nije bilo
crne mrlje, niti praznog pogleda.
Avgust je ispustio drhtavi uzdah i kliknuo mišem na štampaj.
Minut kasnije, uređaj za izradu kartica, izbacio je njegovu
identifikacionu karticu. Nekoliko sekundi, opčinjeno je zurio u
fotografiju, a zatim je stavio karticu u džep i iskrao se iz kancelarije
baš kada je zazvonilo zvono za veliki odmor. Kada je bio na polovini
puta do svog ormarića, začuo je kako ga neko doziva po imenu. Onom
lažnom - Fredi.
Okrenuo se i ugledao Kolina pored koga je s jedne strane stajao
dečko, a s druge devojka. „Aleks i Sem, ovo je Fredi”, reče Kolin,
međusobno ih upoznavajući. „Fredi, ovo su Aleks i Sem.”
Avgust nije znao ko je Aleks, a ko Sem.
„Ćao”, reče jedno od njih.
„Ćao”, ponovi drugo.
„Zdravo”, odvrati Avgust.
Kolin mu je prebacio ruku preko ramena, što je bilo teško uraditi s
obzirom na to da je ovaj bio petnaestak centimetara niži. Avgust je
osetio napetost zbog iznenadnog dodira, ali se nije izmakao. „Deluješ
izgubljeno.”
 Avgust je zatresao glavom, ali ga je Kolin prekinuo u tome,
upitavši ga veselim glasom: „Jesi li gladan? Ja sam gladan kao vuk,
hajde da nešto pojedemo.”

.....podilaze me žmarci.”
„...žurka ovog vikenda...”
.....takav šupak.”
„...Džek i Šarlot su momak i devojka?”
Avgust je piljio dole u svoju polupojedenu hranu.
Kantina je bila bučna - kudikamo bučnija nego što je očekivao -
neprestano zveckanje tanjira pomešano sa smehom i povicima jednako
isprekidanim kao i štektanje vatrenog oružja. Međutim, Av-gust se
trudio da ne misli o tome i umesto toga, usredsredio se na zelenu
jabuku koju je okretao u rukama. Jabuke su mu bile omiljena hrana, ne
zbog njihovog ukusa, nego zbog onoga što je osećao dok ih je držao.
Imale su hladnjikavu, glatku koru i izvesnu težinu. Pošto je osećao da
ga Sem - ispostavilo se da je to ime učenice - posmatra, prineo je
jabuku ustima i zagrizao je, suzdržavajući grimasu.
Avgust je mogao da jede, ali nije uživao u tome. Sam čin jedenja
bio mu je odvratan. Samo što... Ljudi su govorili o draži čokoladnog
kolača, o slatkoći bresaka, o izvrsnom odresku koji vas nagoni da
zadovoljno uzdahnete. Njima je svaka hrana predstavljala isku-stvo.
Avgustu je sve imalo isti ukus. Zapravo, sve mu je bilo bezukusno.
„Razlog je što je to hrana za ljude”, rekao bi Leo.
„I ja sam osoba”, rekao bi on, postajući napet.
„Nisi”, odvratio bi Leo i odmahnuo glavom.
Avgust je znao da je Leo mislio - Ti si nešto više. Međutim, zbog
toga se nije osećao kao nekakvo više biće, nego kao varalica.
E sad, osećaj koji je ljudima budila hrana, Avgustu je budila
muzika. Mogao je da uživa u svakoj noti, da istinski oseća nizove
skladnih tonova. Od same pomisli na to zapeckali su ga znaci na ruci,
a u prstima je osetio žudnju za violinom. S druge strane stola, Kolin je
pripovedao priču. Avgust ga nije slušao, ali je pomno posmatrao. Dok
je govorio, izraz Kolinovog lica se neprekidno i brzo menjao, pri čemu
je jedan gotovo neprimetno prelazio u drugi.
Avgust je zagrizao drugi zalogaj, sažvakao ga i progutao, a zatim
spustio jabuku.
Sem se nagnula napred. „Nisi gladan?”
Pre nego što je Avgust stigao da joj pokaže polupojedenu hranu iz
torbe, Kolin se ubaci i reče punih usta: ,Ja sam uvek gladan. Baš
uvek.”
Sem je zakolutala očima. „Primetila sam.”
Aleks je podigao komad voća. „Dakle, Frederiče", reče
naglašavajući svaki slog u imenu. „Kolton ne dobija mnogo novih
učenika. Jesi li izbačen iz neke druge škole?”
„Čuo sam da je ona izbačena”, prošaputa Kolin. Nije morao da
kaže na koga misli.
„To nije jedini razlog zbog kojeg ljudi menjaju škole”, reče Sem i
okrenu se ka Aleksu. „Ako si ti izbačen, to ne znači...”
„Bio je to dobrovoljan premeštaj!” žustro reče Aleks, pa ponovo
usmeri pažnju na Avgusta. „Dakle? Izbacivanje? Premeštaj? Ili si
možda povalio nastavnicu?”
„Ništa od toga”, mahinalno je odgovorio Avgust, a zatim polako
dodao „obrazovao sam se kod kuće.”
„Ah, nije ni čudo što si tako povučen.”
„Alekse, to je neotesano”, reče Sem, lagano ga šutnuvši ispod
stola. „Šta? Mogao sam da kažem da je čudan."
Usledio je još jedan udarac nogom.
„Sve je u redu”, reče Avgust uz slabašan osmeh. „Samo nisam
navikao na toliko ljudi.”
„Gde živiš?” upita Kolin, usta punih testenine.
Avgust je zagrizao još jedan zalogaj jabuke, iskoristivši ga da
potisne istinite reči koje je zaustio da kaže. Tih nekoliko ukradenih
sekundi bilo mu je dovoljno da smisli odgovarajuće rečenice koje nisu
mnogo daleko od istine. „Blizu Ruba”, odgovori.
„Prokletstvo”, reče Aleks i zviznu. „U crvenom području?”
 „Da”, polako odgovori Avgust. „Ipak, to je Severni grad, pa...”
„Zastrašujuće je samo ako nemaš medaljon”, dodade Kolin, lagano
lupnuvši izgravirani medaljon oko svog vrata.
Sem je zavrtela glavom. „Ne znam. Čula sam da se u crvenom
području dešavaju kobne nesreće, čak i onima s Harkerovom
zaštitom.” Aleks je preleteo pogledom po kantini. „Pazi da te ona ne
čuje kada to govoriš. Preneće to svom ocu.”
Kolin je slegao ramenima i počeo da govori o koncertu - činilo se
da Kolinov um skače s jedne misli na drugu više čak i od njegovog -
ali je Avgust ispratio Aleksov pogled. Ketrin je sedela sama za stolom,
ali nije delovala usamljeno. Zapravo, na usnama joj je lebdeo mali,
prkosni smešak. Činilo se da želi da bude sama; kao da je činjenica da
je ljudi izbegavaju predstavljala svojevrsno obeležje. Avgust nije to
shvatao.
„Hoćeš li da ideš na koncert, Fredi?”
Avgust je posmatrao kako Kejt polako i nezainteresovano jede,
zatim kako metalnim noktom prelazi preko ivice svog medaljona i
naposletku ustaje.
„Fredi?”
Kada je ustala, pažnja i pogledi gotovo svih u kantini usmerili su
se prema njoj. Međutim, činilo se da joj to ne smeta. Uzdignute glave,
Kejt je istresla ostatke hrane s poslužavnika i izašla iz kantine.
„On ni ne sluša.”
Avgust je brzo prebacio pažnju na ljude za stolom. „Izvini, nisam
te čuo?”
„Hoćeš li da ideš na koncert u subotu?”
„Niko od nas ne ide”, ubaci se Sem, poštedevši Avgusta odgovora.
„Zato što je u to vreme policijski čas, Koline. Osim toga, koncert se
održava nadomak Pustoši!”
„A mi ne želimo da umremo", dodao je Aleks, prenaglašeno
oponašajući Semin glas, i zabacio ruke uvis.
„Mama bi me odrala” reče Sem, zanemarivši to što je Aleks
oponaša.
 „Samo ako je Korsai ne bi preduhitrio”, začiknu je Aleks. Sem ga
je prestravljeno pogledala i udarila pesnicom u rame.
„Jao!”
„Jednostavno, mislim da je život kratak, znate?” reče Kolin,
nagnuvši se preko stola. Glas mu je bio tih, zaverenički. Znao je kako
da natera Avgusta da se oseća kao deo tog društva, kao da nije nov
među njima. „Ne možeš da ga provedeš uplašen ”
Avgust je nesvesno klimnuo glavom, iako je najveći deo života bio
uplašen. Plašio se i od onoga što je bio i što nije bio, plašio se da ne
bude razotkriven, da ne postane nešto drugo, da ne postane ništa.
„Da, život je kratak, ali biće ti kudikamo kraći ako noću budeš
tumarao ulicama...”, ubaci se Aleks.
„Fredi se ne plaši čudovišta. Je 1’ tako, Fredi?” upita Kolin, sa
zadirkujućim osmehom.
Avgust nije znao kako da odgovori. Nije ni morao.
„Jednom sam video čudovište”, dodade Kolin.
„Kako sereš...”
„Šta si uradio?”
„Bežao sam koliko me noge nose, naravno.”
Avgust se nasmejao. Bio je to dobar osećaj.
A onda, izmedu dva zalogaja jabuke, osetio je glad.
Isprva je bila gotovo neosetna. Osećaj kakav imaš trenutak pre
nego što počne prehlada, kada te samo načas spopadne vrtoglavica
koja te upozorava da stiže groznica. Razmišljanje o simptomima - je l’
to golicanje u stomaku? Da li mi grlo postaje hrapavo? Koliko dugo
sam njuškao? - samo pojačava glad. Avgust je pokušao da uguši nalet
straha koji ga je obuzimao. Zanemari glad, reče sebi. Um vlada telom
- što bi delovalo sve dok se glad ne bi proširila telom do uma, a onda
bi bio u istinskoj nevolji. Usređsredio se na disanje i potisnuo vazduh
niz grlo, pa kroz pluća.
„Hej, Fredi, jesi li dobro?” upita Kolin. „Ne izgledaš baš najbolje.”
Avgust je shvatio da steže ivicu stola.
„Da”, odgovori, ustajući s naporom. Stopalom je zakačio nogaru
stolice, pa je malo nedostajalo da padne. „Samo sam... Idem da
udahnem malo svežeg vazduha.” Prebacio je torbu preko ramena,
bacio u đubre ostatke svog ručka i progurao se do vrata kantine, ne
mareći kuda tačno vode; bilo je važno samo da vode napolje.
Nalazio se iza škole, a u daljini se videla zelena linija drveća.
Vazduh je bio svež. Avgust ga je željno udahnuo, mrmljajući sebi u
bradu „Dobro si, dobro si, dobro si”, a onda je shvatio da nije sam.
Neko je pročistio grlo. Okrenuo se i ugledao Ketrin Harker, leđima
naslonjenu na zgradu, s cigaretom među prstima.
„Loš dan?”
 Kejt je samo želela trenutak mira. Trenutak da predahne, razmisli i
ne bude predmet svačije pažnje. Šarlotine reči još uvek je nisu
napustile.
Čula sam da joj je majka poludela. Pokušala je da ih automobilom
sunovrati s mosta.
Te reči, nisu joj vratile samo jedno sećanje, nego dva. Dva različita
sveta. Dve različite Kejt. Jednu, koja leži u polju i drugu, ispruženu na
pločniku; jednu, okruženu šuštanjem trave i spokojem unutrašnjosti, a
drugu, okruženu zaglušujućom tišinom.
Odsutno je prinela prste ožiljku ispod linije kose i prešla metalnim
noktom preko zaobljene ivice uva. Bilo je uznemiravajuće to što je
osećala dodir nokta, ali nije čula grebuckanje dok je klizila njime po
koži.
Utom su se naglo otvorila vrata i neki dečko se isteturao napolje.
Kejt je sklonila ruku s uva. Dečko je delovao pomalo izgubljeno i
pomalo iznureno. Nije mogla da ga krivi. Došao je iz kantine, a to
odbojno mesto svakoga je moglo da izbaci iz ravnoteže.
„Loš dan?”
Dečko se prepao i podigao glavu, a ona ga je prepoznala.
Frederik Galager, novi učenik treće godine. Izbliza je izgledao više
kao pas lutalica nego kao učenik. Imao je krupne sive oči ispod guste,
razbarušene crne kose. Izgledao je nekako izgladnelo, a ispod blede
kože nazirale su mu se kosti.
Posmatrala ga je kako otvara usta, zatim ih zatvara, pa ih ponovo
otvara i izgovara samo jednu reč: „Da.”
Kejt je otresla pepeo s cigarete i ispravila se do pune visine. „Ti si
novi učenik, zar ne?”
On blago izvi crnu obrvu i oštro odvrati: „Baš kao i ti.”
Odgovor je zatekao nespremnu. Očekivala je da će on samo
promrmljati nešto ili možda pokorno odgovoriti. Umesto toga, gledao
je pravo u nju kada je govorio, a glas mu je, iako blag, bio prodoran.
Dakle, možda nije pas lutalica.
„Ketrin, zar ne?”
„Kejt”, reče ona. „Frederik?”
„Fredi”, ispravi je on.
Ona povuče dim i namršti se. „Ne izgledaš kao Fredi.”
On slegnu ramenima. Načas su samo stajali i odmeravali jedno
drugo. Međutim, taj trenutak se odužio, a pošto se osećao sve
neprijatnije pod njenim ispitivačkim pogledom, on je naposletku
skrenuo pogled i oborio ga ka zemlji. Kejt se pobedonosno
osmehnula. Pokazala je rukom prema delu pločnika tik uz travu. „Šta
te je navelo da dođeš u moju kancelariju?”
On se zbunjeno osvrnuo, kao da je zaista došao tamo nepozvan.
Zatim je podigao pogled i odgovorio: „Pogled.”
Kejt se vragolasto naceri. „Oh, stvarno?”
Lice mu je pocrvenelo. „Nisam mislio na tebe, nego na drveće”,
brzo odvrati on.
„Uh, baš ti hvala”, zajedljivo će Kejt. „Kako mogu da se takmičim
s borovima i hrastovima?”
„Ne znam”, odgovori Fredi, nakrivivši glavu. Ponovo je nalik psu
lutalici, pomisli ona. „Sjajno izgledaju”, reče on.
Kejt je zatakla kosu iza uva i spazila Fredijev pogled, koji se nije
dugo zadržao na njenom ožiljku. Bio je rumen u obrazima, ali ne samo
zbog postiđenosti. Činilo se da mu zaista nije dobro.
„Ponudila bih ti stolicu, ali...” reče ona, otresavši pepeo na
pločnik.
„Sve je u redu”, reče on, naslonivši se leđima na obližnji zid.
„Samo mi je trebalo malo vazduha.”
Posmatrala je kako mu se grudi podižu i spuštaju sa svakim
udahom, dok su mu sive oči bile uprte u nizak sloj oblaka. Postojalo je
nešto u vezi s tim očima, nešto prisutno, ali u isto vreme i udaljeno.
Gde si?, pitala se. To pitanje, bilo joj je na vrhu jezika. „Izvoli.”
Pružila mu je cigaretu. „Deluješ kao da bi ti prijala jedna.”

Medutim, Fredi je odmahnuo rukom. „Ne, hvala”, reče. „Cigarete

mogu da te ubiju.”
Kejt se blago, gotovo nečujno nasmejala. „Kao i štošta drugo u
ovom gradu.”
Na Fredijevom licu pojavio se skrušen osmeh. „Tačno.”
Zazvonilo je školsko zvono i ona se odgurnula od zida. „Vidimo
se, Fredi.”
„Treba li da zakažem sastanak?” upita on.
Kejt je odmahnula rukom. „Moja kancelarija je uvek otvorena.”
Nakon toga, ugasila je cigaretu i ušla u školu.

Do kraja dana, Kejt je postala nedodirljiva.

Školom se - barem među učenicima četvrte godine - očigledno
proširila vest o njenom pokazivanju sile nad Šarlot u ženskom toaletu.
Većina učenika držala se podalje od nje ili bi zaćutala kada je prolazila
pored njih, ali nekolicina se odlučila za drugačiji pristup.
„Sviđa mi se tvoja frizura.”
„Imaš divnu kožu.”
„Nokti su ti sjajni. Je l’ to gvožđe?”
Kejt je imala još manje strpljenja za buduće poslušnike nego za
Šarlot i njoj slične. Videla je kako ljudi ljube skute njenom ocu i
nastoje na svakojake načine da se nađu u njegovoj milosti. Otac joj je
jednom rekao da upravo zbog toga daje prednost čudovištima u
odnosu na ljude. Čudovišta su primitivna, odvratna stvorenja, ali
imaju malo interesovanja i još manje nadarenosti za pridobijanje
naklonosti i spletkarenje. Gladna su, ali ta glad nema nikakve veze sa
željom za moći.
„Nikada ne moram da se pitam šta ona žele”, rekao bi otac. „Već
to znam.”
Kejt je oduvek mrzela čudovišta, ali pošto se jedna polovina
učenika držala podalje od nje, a druga pokušavala da joj se približi,
uvidela je dobru stranu toga. Međutim, sve to, bilo je iscrpljujuće, pa
joj je laknulo kada je zvono najzad označilo kraj poslednjeg časa.
„Vidi”, reče ona Markusu kada je došla do crnog automobila.
„Nisam izbačena.”
„Pravo čudo”, reče vozač bezizražajnog lica, držeći joj otvorena
vrata.
Dok se crni automobil udaljavao od Koltona, zaputivši se ka
njenoj kući, Kejt, zaklonjena zatamnjenim prozorima, najzad je
skinula hladni smešak s lica.
Kuća, trebalo joj je izvesno vreme da se navikne na tu reč.
Harkerovi su živeli na poslednjem spratu zgrade, koja se nekada
zvala Zgrada Olsvej, a sada je nosila razmetljivo ime Harker Hol,
pošto ju je njen otac posedovao od popločanog prilaza do šiljka na
vrhu. Markus je ostao pored automobila, dok su dvojica muškaraca u
tamnim odelima uvodila Kejt kroz staklena vrata u zgradu. Klasična
muzika pronosila se vazduhom poput parfema. Bila je prijatna u
malim dozama, ali ubrzo je postala razdražujuća. Samo mesto, bilo je
nepristojno raskošno: sa zasvođenim predvorjem, podom popločanim
tamnim mermerom, zlatom ukrašenim zidovima od belog kamena i
tavanicama načičkanim kristalnim lusterima.
Kejt je jednom pročitala roman naučne fantastike o blještavom
gradu budućnosti u kojem je spolja sve bilo raskošno, ali iznutra trulo
do srži. Poput trule jabuke. Nekada se pitala da li je i njen otac čitao tu
knjigu (ako jeste, očigledno je nije pročitao do kraja).
Dok je prolazila predvorjem, muškarci u tamnim odelima išli su
korak iza nje. Predvorje je vrvelo od raskošno odevenih ljudi, a mnogi
od njih, očigledno su se nadali zvaničnom susretu s Harkerom. Jedna
prelepa žena u bež mantilu, pokušala je da tutne koverat s novcem u
Kejtinu ruku, ali su je muškarci u tamnim odelima sprečili (što je bila
šteta. Kejt bi, možda, prihvatila novac, ali to ne znači da bi on stigao
do njenog oca). Umesto toga, gledala je pravo ispred sebe sve dok nije
došla do zlatnog lifta. Tek tada se okrenula, osmotrila prostoriju i
slabašno osmehnula.
„Ljudi vole da iskorišćavaju. To je nepobitna istina. Iskoristi ti
njih ili će oni iskoristiti tebe.”
Još jedna rečenica iz priručnika Kaluma Harkera za opstajanje na
vrhu.
A Kalum Harker je veoma dugo bio na vrhu, ili je barem
napredovao ka njemu. Bio je dobar u pravljenju tri stvari: prijatelja,
neprijatelja i novca (uglavnom nezakonitog). Mnogo pre Događaja i
sveopšteg meteža, pre teritorijalnog rata i primirja, on je već postao
neka vrsta kralja. Doduše, površinski gledano, ta titula pripadala je
Flinovima. Međutim, svi gradovi su poput ledenih bregova, kod kojih
prava snaga leži ispod površine, a još tada Harker je vladao polovinom
Istinograda. Stoga, kada su senkama narasli očnjaci, kada su susedne
teritorije zatvorile granice, kada je strah oterao ljude iz ovog grada, a
Ijudi izvan grada ih poterali nazad, kada su svi bili prestravljeni,
Harker je bio tamo.
Imao je viziju - uvek je imao viziju - a onda je, odjednom, imao i
čudovišta. Rešenje se činilo tako jednostavnim: pođite s Flinom i
živite u strahu ili pođite s Harkerom i platite svoju bezbednost.
A ispostavilo se da su ljudi spremni mnogo da plate.
Harkerov raskošni stan na poslednjem spratu zgrade bio je
minimalistički uređen i otmen: još mermera i stakla, ispresecanih
tamnim drvetom i čelikom. U stanu nije bilo posluge, niti
telohranitelja u tamnim odelima. Čitav stan odisao je hladnoćom i bio
pun oštrih ivica. Bio je neprikladno mesto za porodicu, pa ipak, jedna
je nekada živela u njemu. Sve troje živeli su tamo tih nekoliko meseci
nakon primirja i pre nesreće. Međutim, kada je Kejt prebirala po
sećanjima, tražeći dom, slike su bile potpuno zbrkane - otvorena polja
i drveće u daljini, slomljeno staklo i iskrivljeni metal.
Nije bilo važno.
Sada je u ovom stanu, i napraviće od njega svoj dom.
„Zdravo?” doviknu Kejt.
Niko nije odgovarao. Nije ni očekivala neku posebnu
dobrodošlicu, propraćenu rečima: „Kako si provela dan, dušice?”
Nikada nisu bili takva porodica. Očeva privatna kancelarija bila je
spojena sa stanom, ali je predstavljala zaseban prostor, zaseban svet.
Njena teška, drvena vrata bila su zatvorena. Kejt je približila zdravo
uvo vratima, ali je začula samo tih i postojan šum. Kancelarija je bila
zvučno izolovana. Odmakla se od vrata i okrenula ka ostatku stana.
Iza prozora, koji su se prostirali od poda do tavanice, sunce je tek
počelo da zalazi iza viših zgrada. Kejt je lagano lupnula sklopku na
ziđu. Upalile su se svetiljke i preplavile prostor veštačkom belom
svetlošću. Ponovo je lupnula, a muklu tišinu je razbila muzika koja je
dopirala iz zvučnika postavljenih širom stana. Pogleda uprtog u očevu
kancelariju, Kejt je pomerila prst nadole. Zvuk se neprestano
pojačavao sve dok joj nije zatreperio u grudima i stvorio utisak da je
ispunio prazan prostor sobe. Krenula je ka kuhinji, ne čujući bat
koraka zaglušen muzikom, sela na visoku stolicu za kuhinjskim
pultom i otvorila torbu. U Koltonu je moralo zastrašujuće mnogo da se
uči, ali to je nije zabrinulo, pošto je provela godine po internatima,
koji su redovno zadavali gomilu domaćih zadataka. Među hrpom
papira bila je i brošura o univerzitetima pod naslovom „Život posle
Koltona”, ispunjena dostupnim univerzitetima, koji su se većinom
nalazili u Istinogradu, ali nekoliko njih i izvan grada. Pre dve godine,
granice su bile ponovo otvorene, ali na veoma ograničenoj osnovi.
Područje Istinitosti i dalje je bilo zatvorena oblast, prema propisu o
karantinu, na osnovu člana pedeset tri. Međutim, Kejt je
pretpostavljala da pojedini klinci iz Koltona imaju dovoljno veza da
dobiju papire za premeštaj zajedno s pozivnicom za upis univerziteta.
Na kraju krajeva, druge zemlje želele su najbistrije umove
Istinitosti.
Samo nisu želele njena čudovišta.
Bacila je brošuru u stranu.
Na mermernoj gornjoj površini pulta, stajala je hrpa tek izrađenih
medaljona, teških gvozdenih diskova spreda obeleženih ukrasnim
slovom I. Kejt je odsutno okretala medaljon između prstiju. Istina je
da se čudovišta gade gvožđa, ali nije taj metal doneo bezbednost nego
Harker. Svako može da okači komad metala oko vrata i da se nada
najboljem. Ali ovi medaljoni su posebni.
Na pozadini svakog medaljona bio je izgraviran broj, a svaki broj
je bio - ili će biti - dodeljen jednoj osobi. U očevoj kancelariji,
postojala je glavna beležnica u kojoj je bio zabeležen svaki čovek koji
je platio za Harkerovu zaštitu od vrebajućih stvorenja iz mraka. Ne
zato što su se čudovišta plašila metala, nego zato što su se plašila
upravo Harkera.
Kejt je pucnula prstima i ponovo počela da okreće medaljon,
posmatrajući kako se dve strane brzo smenjuju jedna za drugom.
Ako nemaš medaljon, nemaš ni zaštitu. To je bio Harkerov zakon.
Dok se disk obrtao, Kejt je osetila kako se nešto kreće iza nje.
Zbog zaglušujuće muzike nije mogla da čuje to kretanje, ali je odmah
nagonski znala da više nije sama. Nakostrešile su joj se dlačice na
vratu.
Polako je posegnula rukom ispod pulta i stegla dršku pištolja
prikačenog za granit. Do trenutka kada je medaljon pao, ona je skočila
na noge, otkočila pištolj i podigla ga. Osmotrila je prostor pred sobom
i ugledala nečije zakrvavljene oči kako zure u nju.
Sloun.
Kada je pre šest godina došla kod oca u Istinograd, zatekla je
Slouna kraj njega. Odeven u ručno skrojeno crno odelo, očev omiljeni
Malkai izgledao je gotovo poput čoveka. Bio je slične visine kao i
Kalum Harker, mada ne i građe. Osim toga, imao je i duboko usađene
oči nalik Harkerovim, premda su Slounove plamtele grimizom, a
Harkerove sjajile plavetnilom. Međutim, ako je njen otac bio poput
bika, Sloun je bio poput utvare, s tamnim kostima koje su se nazirale
kroz tanku kožu nalik pergamentu. Bio je toliko bled da je izgledao
bolesno. Ne, pomisli Kejt. Izgledao je kao mrtvac; kao leš na hladnoći.
Slovo H, jednake veličine i oblika kao i univerzitetski prsten (njen
otac nosio je svoj univerzitetski prsten na levoj ruci iznad burme), bilo
je utisnuto u obraz čudovišta, tik ispod levog oka.
Slounove tanke usne, povukle su se i otkrile oštre zube, poput
ajkulinih, pri čemu je svaki imao zašiljen vrh.
Malkai, Malkai, prepreden i lukav poput lije,
uz osmeh te ugrize i kru svu ispije.

Sloun je govorio nešto, ali ona nije čula njegove reči od treštanja
muzike. Nije ni želela da ih čuje. Slounov glas bio je potpuno
neodgovarajući. Nije zvučao kao drečanje ili režanje, nego kao nešto
prigušeno i isprva prijatno i slatkasto, ali nakon izvesnog vremena
veoma mučno. Kejt nikada nije videla Malkaija kako se hrani, ali
mogla je da ga zamisli, s licem pokrivenim krvlju i mučno slatkastim
glasom.
Ne mogu da te čujem, bezglasno reče, nadajući se da će Malkai
otići. Međutim, Sloun je bio prestrpljiv. Posegnuo je rukom i oštrim
noktom dodirnuo sklopku na zidu. Muzika je naglo utihnula i ponovo
je zavladala tišina.
Kejt nije spustila pištolj. Zapitala se kakvim je mecima napunjen.
Srebrnim, gvozdenim ili olovnim? Jesu li dovoljno probojni da
duboko prodru?
„Kod kuće si manje od nedelju dana, a već si pronašla oružje”,
reče Sloun. Nakon preglasne muzike, glas mu je bio tako tih da je Kejt
morala da se napregne kako bi ga čula.
Kejt se neveselo osmehnu. „Šta da ti kažem?”
„Nameravaš li da me upucaš?” upita on, neprimetno se približivši
korak. Crvene oči su mu se sjajile sa zanimanjem, kao da je reč o igri.
„Razmišljala sam o tome”, odgovori ona, ali nije povukla obarač.
Potom je osetila težinu pištolja, spustila pogled i videla Slounovu šaku
kako ležerno počiva na cevi oružja. Uopšte nije primetila da se kretao.
Upravo je to bila odlika Malkaija - polako ti se približe pre nego što te
napadnu.
Sloun je coknuo jezikom o oštre zube. „Moja draga Kejt, nisam
tvoj neprijatelj”, reče.
Prsti su mu skliznuli napred i ovlaš dodirnuli njene. Bili su hladni i
glatki, gotovo reptilski. Kejt mu je predala pištolj i naglo ustuknula.
On ga je stavio na pult između njih. „Pretpostavljam da danas nije bilo
neprilika.”
Kejt je pokazala rukom na sebe. „Stigla sam kući u jednom
komadu.”
„A škola?” upita on, kao da ga zanima.
„Još uvek je tamo.” Temperatura u kuhinji se snižavala, kao da je
Sloun isisavao svu toplotu iz prostorije. Kejt je prekrstila ruke. „Rano
si ustao.”
„Šala o vampirima. Kako originalno.” Premda se nikada nije
nasmešio, Sloun je imao smisao za zajedljiv humor poput njenog oca.
Samo su Korsai bili prava noćna bića, kojima je škodila dnevna
svetlost. Malkai su pili krv i crpli snagu iz noćne tame, ali nisu bili
vampiri, nisu uzmicali pred krstom, niti su goreli na suncu. Međutim,
usmrćivao ih je komad čistog metala koji bi im prošao kroz srce.
Kejt je posmatrala kako je Sloun osmotrio hrpu medaljona na
pultu i neznatno se trznuo pre nego što se okrenuo ka ogromnim
prozorima i svetlosti koja je polako gasnula.
Imala je pretpostavku o Slounu, da on nije samo Harkerov sluga,
nego i njegov Malkai. Proizvod nekog užasnog zločina, svojevrsna
posledica toga, baš kao onaj Korsai na snimku koji je odgledala. Nešto
što se izrodilo neposredno posle Harkerovog grešnog čina. Međutim,
koga je otac ubio kako bi dobio stvorenje poput Slouna? I koliko je
već dugo ovaj Malkai u očevoj blizini, dok ona nije bila? To pitanje,
probudilo joj je želju da prosvira srebrni metak kroz Slounovo oko.
Kejt je bacila brz pogled na žig na Malkaijevom obrazu. „Reci mi
nešto, Sloune.”
 „Da?”
„Šta si uradio da postaneš najdraži kućni ljubimac mog oca?”
Malkaijevo lice se skamenilo, kao da se u trenu zamrzlo.
„Jesi li naučio neke trikove otkako sam otišla? Možeš li da sedneš?
Legneš? Da donosiš stvari koje baci?”
„Imam samo jedan trik”, odgovori on, podigavši koščatu ruku u
vazduh pored njene glave. „Znam da slušam.”
Sloun je pucnuo prstima pored njenog oštećenog uva. Kejt je
posegnula za pištoljem, ali ga je on prvi zgrabio. „Ne, ne”, upozori je,
mašući pištoljem s jedne strane na drugu. „Budi dobra.”
Kejt je podigla ruke uvis i uzmaknula korak.
„Ko zna?” reče Sloun, vrteći pištolj oko prsta. „Ako se budeš lepo
ponašala, možda će Harker naposletku prisvojiti i tebe.”
 Avgust se veoma loše osećao.
Kada se najzad skljokao na sedište u vozu i zažmurio, svaka od
njegovih četiristo osamnaest crta jedva čujno je zujala. Glava mu je
snažno pulsirala zajedno s neprestanim, udaljenim pucnjima.Trudio se
da ne misli o tome, ali to je kao kada se trudite da ne počešete mesto
koje vas svrbi.
„Kako si mogao?" prasnu žena prekoputa Avgusta. Stajala je iznad
muškarca koji je čitao s tableta. Kada ovaj nije podigao pogled, ona je
tresnula rukom po ekranu. „Gledaj me!”
„Dođavola, Lesli.”
„Radim s njom!”
„Zaista želiš da se ovog časa raspravljamo?” besno odvrati on.
„Dobro, hajde da sračunamo.”
„Kakav si ti govnar.”
„Tu su Erik, Hari i Džo, ali da li računamo i one koji te nisu
želeli...” Ona ga je snažno ošamarila. Zvuk šamara odjeknuo je
vagonom, proizvevši prasak u Avgustovoj glavi. Putnici su okrenuli
glave prema posvađanom paru. Avgust je progutao knedlu. Njegov
uticaj se širio, zračeći iz njega poput toplote. Dva sedišta niže,
muškarac je zajecao. „Sve je moja greška, ja sam za sve kriv, nisam
hteo to da uradim...”
„Stvarno si kučka.”
 „Nije bilo vredno toga.”
„Trebalo je da odem.”
„Sve je moja greška.”
Buka u vagonu postajala je sve glasnija. Avgust je stegnuo ivicu
sedišta, a od siline stiska, pobeleli su mu zglobovi na šakama. Željno
je odbrojavao stanice do Ruba.
„Jesi li dobro?” upita ga Pariz kada je stigao u njen stan. Imala je
to posebno čulo, pomoću koga je znala kada nešto nije u redu.
„Živ sam”, odgovori on, zamenivši sako jaknom Flinove jedinice.
Pariz mu je prislonila ruku na obraz.
„Vruć si.”
Avgustove kosti postajale su sve toplije, a koža mu se zatezala
preko njih. „Znam.”
U hladnjikavom i mračnom podrumu, Avgust je osetio blaženo
olakšanje. Premda je deo njega samo želeo da legne na vlažan pod i
zažmuri, pruži korak, prođe kroz tunel i uđe u zgradu s druge strane
Ruba; popeo se, izašao napolje i prešao stotinak metara razrušenim
ulicama do kuće. U liftu se pogledao u ogledalo i svojski se potrudio
da namesti kosu i odgovarajući izraz lica. Lice mu je bilo izduženo i
upalo, ali se bolest još nije primećivala.
Henri ga je čekao u Tornju. „Avguste? Trebalo je da pošalješ
poruku kada napustiš školu”, prekori ga.
„Izvini”, promumla Avgust.
„Jesi li dobro?”
Bože, mrzeo je to pitanje. „Biću dobro”, nekako izusti. To nije bila
laž. Biće dobro, naposletku.
„Ne izgledaš dobro”, izazivački će Henri.
„Dug dan”, procedio je Avgust kroz stisnute zube.
Henri je uzdahnuo. „Dobro, lepo se obuci. Emili večeras priprema
lepu večeru da proslavi tvoj prvi školski dan.”
„To je besmisleno”, reče Avgust. „Nas troje čak ni ne jedemo.”
„Udovolji joj.”
Avgust je protrljao oči. „Idem da se istuširam.”
 Nije upalio svetlo u kupatilu i skinuo je uniformu u mraku. Osetio
je na šaci hladnu vodu, ali je ostavio takvu. Ušao je pod tuš. Kada mu
je hladna voda pala na golu kožu, Avgust je uzdahnuo, drhteći pod
ledenim mlazom. Ostao je tamo sve dok kosti nisu prestale da ga bole
i dok mu hladnoća nije zgasnula vatru u grudima. Nije više imao
osećaj kao da guta dim pri svakom udahu. Prislonio je čelo na zid
ispod tuša. Dobro si, dobro si, dobro si.
Kada je najzad izašao iz tuš kabine, sunce je zašlo.
Svi su ga čekali u kuhinji.
„Evo ga”, reče Emili i zagrli ga. „Več smo počeli da brinemo.”
Pošto je Avgustova koža još uvek bila hladna od tuširanja, Emili nije
primetila da ima groznicu.
Ipak, Avgust se oslobodio zagrljaja i prišao stolu. Načas se zgrčio.
Osvetljenje s tavanice bilo je prejako, a škripanje stolica preoštro. Sve
je bilo pojačano - kao da je podešivač jačine njegovih čula bio
pomeren za nekoliko podeoka - ali ne na uzbudljiv način. Zvuci su bili
preglasni, mirisi prejaki, a bol - koji je zaista osećao - bio je preoštar.
Međutim, osećanja su bila još gora od čula. Uznemirenost i bes goreli
su mu pod kožom i u glavi. Svaka primedba i misao delovala je poput
varnice na suvom drvetu.
Sto je bio postavljen. Dva tanjira bila su ispunjena hranom, a
preostala tri krasile su samo salvete. Sve to, bilo je besmisleno
gubljenje vremena. Zašto su se uopšte trudili da se pretvaraju kao...
„Sedi pored mene”, reče Ilza, lupnuvši sedište stolice sa svoje leve
strane.
Avgust je utonuo u stolicu, stisnutih pesnica. Osećao je na sebi
Leov pogled, težak poput kamena, ali je, ipak, Henri prvi pokrenuo
temu.
„Dakle, jesi li je video?”
„Naravno da jesam”, odgovori Avgust.
„I?” nestrpljivo će Emili.
„Izgleda kao i svaka druga devojka. Ne odaje baš utisak okrutnog
glavešine.” Naravno, ona je to pokušavala, ali postojalo je nešto u vezi
sa njenim ponašanjem što je delovalo lažno. Kao da je to deo odeće.
Avgustu je, s druge strane, sopstvena odeća bila pretesna. Zažmuri, a
graška znoja skliznula mu je niz leđa. Osećao sa kao da je sačinjen od
užarenog pepela, a da neko slabašno duva na...
„Ima li još nešto?”
Henri i Emili posmatrali su ga s očekivanjem. Avgust je
pokušavao da se usredsredi. „Pa, mislim da sam... slučajno... stekao
prijatelja.”
Ilza se osmehnula. Leo je podigao obrvu. Henri i Emili su
razmenili poglede. „Avguste, to je sjajno”, polako reče Henri. „Samo
budi oprezan.”
„Stalno sam na oprezu”, prasnu Avgust. Čuo je razdraženost u
svom glasu, ali kako nije mogao da se rashladi, tako nije mogao ni da
se smiri. „Želeli ste da se uklopim. Zar ne bih više štrčao da nemam
nijednog prijatelja?”
„Nemam ništa protiv da sklapaš poznanstva, Avguste, ali nemoj
postati previše blizak s novim poznanicima”, staloženo reče Henri.
„Misliš da ja to ne znam?”Avgusta je munjevito ispunio bes.
„Misliš li da sam toliko glup? Mislite da nemam nimalo zdravog
razuma samo zato što ste me četiri godine držali zatvorenog u ovom
kavezu? Šta ću da uradim, tata? Da ih pozovem ovamo na večeru?”
Odgurnuo je stolicu od stola i ustao.
„Avguste”, molećivo će Ilza.
Dok je brzim korakom napuštao prostoriju, Avgust je začuo kako
su njegovi roditelji ustali sa stolica, ali nisu oni krenuli za njim u
hodnik nego Leo.
„Kada si poslednji put jeo?” odlučno ga upita stariji brat.
Pošto je Avgust oklevao s odgovorom, Leo je navalio na njega.
Iako se Avgust hitro izmaknuo unazad, njegov brat, bio je prevelik i
prebrz i začas ga prikovao za zid. Uhvatio je rukom Avgusta za bradu,
snažnim trzajem podigao mu glavu i uperio prodorne crne oči u
njegove. „Kada?”
Leov uticaj je prodreo preko njegovog glasa i dodira u isto vreme,
prisilivši Avgusta da odgovori. „Pre nekoliko dana.”
„Dođavola, Avguste”, reče Leo, odmaknuvši se korak.
„Šta s tim?” izazivački će Avgust, trljajući bradu. „Ti ne jedeš po
nedelju dana, ponekad i duže. A čini se da Ilzi hrana ni ne treba. Zašto
bih ja...”
„Zato što moraš. Pokušavaš nešto što je glupavo i uzaludno. U sebi
nosiš vatru, bratiću. Trebalo bi da prigrliš njenu vrelinu umesto što
pokušavaš da je ublažiš i potisneš.”
„Ne želim da...”
„Nije reč o tome šta želiš”, prekinu ga Leo. „Ako se izgladnjuješ,
ne možeš da izgradiš otpornost. Znaš šta će se dogoditi ako ne budeš
jeo. Sve te dragocene crne crtice će nestati i moraćeš sve da počneš
ispočetka.” Međutim, Avgust se nije plašio gubitka samih znakova,
nego onoga što bi izgubio s njima, a Leo je to dobro znao, pošto je to
već izgubio. „Koliko ih sada imaš, bratiću?”
Avgust je progutao knedlu. „Četiristo osamnaest.”
„Četiristo osamnaest dana”, ponovi Leo. „To je zadivljujuće. Ali
moraš da se odlućiš samo za jedno. Ili ćeš jesti ili će te obuzeti
pomračenje. Koliko ljudi je umrlo kada si poslednji put pokleknuo?
Osmoro?”
Avgust je osetio kako mu se brojka penje uz grlo. „Devetoro”,
prošaputa.
„Devetoro”, ponovi Leo. „Devet nevinih života. Samo zato što si
odbio da jedeš.” Avgust se obgrli rukama. „Šta želiš? Da budeš
običan? Da budeš čovek?” prekori ga Leo, izgovorivši poslednju reč
kao da mu je uprljala jezik.
„Bolje čovek nego čudovište”, promrmlja Avgust.
Leo je stegnuo vilicu. „Slušaj me dobro, bratiću” reče. „Ne
svrstavaj nas u isti koš s tim primitivnim stvorenjima. Mi nismo
Korsai, koji se roje poput insekata, niti smo Malkai, koji se hrane
poput zveri. Sanai su oruđe pravde. Sanai su ravnoteža. Sanai su...”
„Samopravedni i skloni da o sebi govore u trećem licu?” ubaci se
Avgust, bez razmišljanja.
 Leo je suzio crne oči, ali je ostao potpuno smiren. Nikada nije
gubio smirenost. Izvadio je mobilni telefon i pozvao neki broj. Neko
se javio. „Reci Harisu i Filipu da dođu”, reče Leo i odmah prekinu
vezu. Izvadio je presavijeno parče papira i gurnuo ga u Avgustovu
ruku. „Idi jedi da ne bi izgubio nešto gore od pribranosti.” Zatim je
obavio prste oko donjeg dela Avgustovog vrata i privukao ga k sebi.
„Zamisli da je piletina”, jedva čujno reče. „Pretvaraj se da si običan.
Pretvaraj se koliko god hoćeš, bratiću.To neće promeniti ono što jesi.”
Nakon toga, Leo ga je pustio i vratio se za svoje mesto za stolom.
Avgust nije krenuo za njim. Ostao je u hodniku sve dok mu se srce
nije smirilo, a zatim je pošao da pronađe svoju violinu.
 Kada su se vrata Harkerove kancelarije najzad otvorila, sunce je
već zašlo, a poslednji odblesci svetla ostavljali su izuzetno živopisne
pruge na nebu. Kejt je i dalje sedela za kuhinjskim pultom, manje
zbog akademske marljivosti - završila je domaći zadatak - a više zbog
tvrdoglave rešenosti da bude tamo kada se otac pojavi. Izbegavao ju je
cele nedelje, još otkad ju je crno terensko vozilo dovezlo u muklo
doba noći.
Prilikom prvog rastanka pošto se grad raspadao, Harker ih je
ukrcao u automobil, a ona, tada petogodišnjakinja, jecala je zato što
nije želela da ide - otac ju je uhvatio rukom za bradu i rekao: „Moja
ćerka ne plače.”
Istog časa je prestala da plače. Međutim, kada se vratila posle
primirja, prve reči koje joj je uputio bile su: „Učini me ponosnim.”
Ipak, tada ga je nekako izneverila. Sada je ponovo bila kod kuće i
ovog puta neće omanuti.
Šarlotine reči odzvanjale su joj u ušima.
Harker ne može da podnese pogled na nju.
Međutim, to nije bila istina. Harker još uvek nije shvatio da ona
više nije mala devojčica koju je pre dvanaest godina poslao od kuće,
ona koja je oslobađala bube umesto da ih ubija i koja se plašila mraka.
Više nije bila devojčica koja se onomad, posle šest godina, vratila
kući, ona koja je plakala kada je imala košmame snove i koju je
spopadala muka kada bi videla krv. Nije bila slaba poput svoje majke.
Neće doživeti nervni slom i pokušati da nestane usred noći.
Bila je veoma slična svom ocu.
Kejt je gotovo nepomično sedela za pultom, okrenuvši glavu tako
da može da čuje bat Harkerovih teških koraka preko drvenog poda.
Čekala je i slušala kako se koraci udaljavaju umesto da se približavaju.
Potom je začula zvuk pozivanja lifta, prigušenu škripu kada je lift
došao i tihi šum kada je počeo da se spušta. Čim je lift otišao, Kejt je
sišla sa stolice i okrenula se s namerom da prati oca, ali ugledala je
Slouna kako stoji ispred vrata i preprečava joj put.
Pošto je pao mrak, Sloun je delovao nekako stvarnije i telesnije,
što je Kejt učinilo napetom. Kostur mu se ocrtavao ispod kože poput
modrice, a zubi, srebrni poput sečiva noža, izgledali su mu duže i
oštrije. „Jesi li gladna?”
Kejt je odmahnula glavom. „Kuda je otišao?”
„Ko?” upita Malkai, suzivši crvene oči. Svakako je imao
pametnija posla nego da pazi na nju, što je njegov izraz lica
nesumnjivo potvrđivao.
„Je l' te Harker tera da ovako provodiš vreme?” podsmešljivo ga
upita ona.
„Hajde da igramo jednu igru”, ljubazno reče on. „Možeš da mi
kažeš da ti se sklonim s puta. Možeš da me nazoveš čudovištem, a ja
tebe mogu da nazovem zaštićenim derištem i možemo da se
posvađamo. Biće zabavno. Možda ćeš posle te igre ljutito odjuriti u
svoju sobu i zalupiti vrata kao sasvim obična devojka.”
Kejt mu se hladno osmehnula. „Nisam obična devojka.”
Sloun je teško uzdahnuo. „Voleo bih da jesi.”
„Reci mi kuda je...”
Sloun je poleteo napred i prikovao je uz kuhinjski pult. Njegov
iznenadni nalet bio je poput snažnog udarca u rebra, izbivši joj vazduh
iz pluća.
„Odstupi, pseto”, prosikta ona, nastojeći da joj se ne čuje strah u
glasu.
 Malkai se nije pomerio. Odmerio je grimiznim očima. „Zar ne
vidiš?” prošaputa. „Harker te ne želi ovde.”
„Ne znaš to...”
„Naravno da znam.” On je prislonio hladni prst uz njen obraz.
Nokat mu je imao zašiljen vrh.
Kejt je progutala knedlu, ali nastavila da brani svoj stav. „Nisam
više dete.”
„Uvek ćeš biti naša mala Ketrin, koja stalno ide uplakana na
spavanje i preklinje majku da je odvede odavde”, promrmlja on.
„Mama je želela da ode, a ne ja.”
„Ti možeš da lažeš sebe, ali ja ne mogu.”
Kap njene krvi pojavio se iznad Slounovog nokta, ali ona nije
ustuknula. ,Ja sam Harker”, polako reče. „I pripadam ovde. A sada mi
reci gde je on.”
Malkai je uzdahnuo i skrenuo pogled. Kratko je razmislio,
posmatrajući kroz prozor sve gušću pomračinu. „U podrumu.” Kejt je
progutala knedlu i krenula prema liftu. „Ali zaista ne bi trebalo da ideš
tamo”, dodade on.
Vrata lifta su se otvorila. Kejt je ušla u lift i okrenula se ka
Malkaiju. „Zašto?”
On se zlobno osmehnuo. „Zato što su tamo prava čudovišta”, reče.

Haris i Filip su se pridružili Avgustu dok se spuštao liftom.

Kada je lift stao na petnaestom spratu, u njega su ušla dvojica
snažnih mladića u crnim uniformama. Osamnaestogodišnjem Harisu je
ispod kačketa virila crna kosa, a dvadesetogodišnji Filip bio je kratko
podšišan. Poput većine mladića u Južnom gradu, obojica su
nesumnjivo oberučke prihvatila priliku da se priključe Flinovoj
jedinici za posebne zadatke. Bili su veseli momci, onakvi kakvi dobiju
polet u koraku na prvi znak nevolje i pojure ka njoj umesto da
pobegnu; kakvi bace petaka kada usmrte Korsaija, pogodivši ga
snopom SUV-a u glavu, ili kada probodu Malkaijevo srce metalnim
kolcem.
 „Dakle, mi smo na trećem spratu, znaš onaj hodnik do kojeg ne
dopiru kamere, i... Oh, zdravo, Avguste!”
„Spasen liftom u pravi čas”, reče Filip i srdačno se osmehnu
Avgustu. „Je 1’ izdržavaš?”
Avgust je kratko klimnuo glavom. Bes mu je polako splašnjavao,
što nije bio dobar znak. Ono što je dolazilo posle bilo je gore.
„Izgledaš kao da bi ti prijala podrška”, reče Haris, pa skinu svoj
kačket Flinove jedinice i namesti ga preko Avgustovih crnih kovrdža.
Samo nekoliko probranih pripadnika Flinove jedinice znalo je ko je -
i, što je važnije, šta je - zapravo Avgust. „Upravo sam govorio Filipu
o jednoj stvarno...”
„Druže, ona je nedostižna za tebe.”
„Surovo.”
„Ne”, reče Filip dok su izlazili u hol. „Mislim, ona je doslovno van
tvoje lige. Ona je kapetan druge klase, a ti si... Šta? Zar nisi upravo
degradiran u glupavog redova.”
Haris je zakolutao očima. „Kako je kod tebe, Avguste? Zgodno
čudov...” Filip ga je ošinuo pogledom. „...zgodan si momak. Imaš li
nekog posebnog?” upita Haris.
„Verovao ili ne, moje mogućnosti su ograničene”, odgovori
Avgust dok su izlazili na mračnu ulicu.
„Ma ne, samo treba da proširiš vidike. Nemoj da gledaš samo
svoja...”
Filip pročisti grlo. „Koga ćemo večeras posetiti?” upita, pomno
osmatrajući ulicu.
Avgust je namestio remen kutije na ramenu - prebacio violinu u
drugu kutiju, koja je više ličila na kofer za oružje nego na kutiju za
muzički instrument - i otvorio presavijeni papir koji mu je dao Leo.
Papir je sadržao kratak opis žrtve i najosnovnije podatke o njoj.
Avgust se trudio da ne koristi tu reč - žrtve su bile nedužne, a taj
muškarac nije - ali mu se, ipak, zadržala u glavi. „Alberta Ozingera”,
pročita naglas. „Živi u ulici Fering Pas broj dvesta pedeset devet, u
stanu 3B.” „To nije mnogo daleko”, reče Filip. „Možemo da
otpešačimo.” Avgust je pažljivo pogledao papir, koračajući iza dvojice
mladića. Ispod ispisanih podataka nalazila se odštampana zrnasta
fotografija, skinuta s video-zapisa.
Ljudi su ponekad donosili slučajeve Henriju Flinu, tražeći pravdu,
ali većina meta dolazila je sa snimaka. Južni grad je imao sopstveni
video-nadzor, a Ilza je najveći deo vremena provodila pažljivo
pregledajući video-zapise, tragajući za senkama koje drugi ljudi ne
mogu da vide i koje ne bi trebalo da postoje. Takve senke bile su
obeležje nekoga čije je nečoveštvo poprimilo oblik, obeležje grešnika.
Korsai su se hranili mesom i kostima, Malkai krvlju, a kome je to
pripadalo nije im ništa značilo. Međutim, Sanai su mogli da se hrane
isključivo grešnicima. Upravo to ih je odvajalo. Bila je to njihova
najbolje čuvana tajna. Bila je to klica Leove pravednosti i razlog zbog
kojeg nijedan pripadnik Flinove jedinice nije smeo da ima senku
grešnosti. Leo je, ubrzo nakon Događaja, upravo zato i izabrao da
stane uz Henrija Flina, a ne uz Kaluma Harkera, čoveka s toliko senki
da se nisu mogle prebrojati.
„Mi smo najmračnija dela preobražena u nešto svetlo”, voleo je da
kaže Leo.
Avgust je pretpostavljao da su oni nekakva vaseljenska ekipa za
suzbijanje čudovišta, stvorena da zatru izvor tog čudovišnog
problema.
A Albert Ozinger zvanično je označen kao deo tog izvora.
Kada su čizme ispred njega zastale, Avgust je presavio papir i
podigao pogled. Nalazili su se na uglu razrušene ulice. Većina uličnih
svetiljki nije radila ili je treperila. Filip i Haris, već su izvadili svoje
SUV-ove, čiji su snopovi šarali tamo-amo po pločniku. Gledali su ga s
očekivanjem.
„Molim?”
Filip je nakrivio glavu, a Haris pokazao prstom na zgradu. „Rekoh
da smo stigli.”
Petospratnica pred njima izgledala je oronulo, s oguljenom farbom
i napuklim ciglama. Krhotine razbijenog prozorskog stakla bile su
rasute po ivičnjaku ispod izvaljenog prozora, koji su sada pokrivale
daske prikucane gvozdenim ekserima. Gnezdo, tako su Flinovci
nazivali takva mesta, gde su se ljudi skrivali, kao da su čekali da prođe
oluja.
Nije moglo da se proceni koliko ljudi se krije unutra.
„Želiš li da uđemo?” upita Haris.
Uvek bi to ponudili, ali Avgust je znao da radije ne bi ulazili.
Njegova muzika nije mogla da ih povredi, ali bi ih ipak iscrpila.
Avgust je odmahnuo glavom. „Pazite na ulaz.” Okrenuo se ka
Filipu. „I na požarne stepenice.”
Oni su klimnuli glavom i razdvojili se. Avgust se popeo
stepenicama do vrata, koja su imala ugrađen metal u obliku slova X.
Međutim, taj metal nije bio čist, a čak i da jeste, opet ga ne bi
zaustavio. Izvadio je pristupnu karticu iz džepa jakne. Ta kartica bila
je oruđe Flinove jedinice, programirana da radi sa šiframa. Provukao
je, a unutar vrata, brava se pomerila i škljocnula. Međutim, kada je
okrenuo ručku, vrata su se tek malo odškrinula. Nije znao da li su
zaglavljena ili zabarikadirana. Prislonio je rame na njih i gurnuo.
Osetio je kako donja ivica vrata, uz škripu, grebe pod nekoliko
centimetara pre nego što su najzad naglo popustila.
Neposredno iza vrata, nalazilo se stepenište, na kojem je stajalo
mnoštvo razbacanih kutija i sanduka, kao i sve što je pomagalo da se
spreči prolazak senki, ako bi se našle u zgradi. Gotovo zaslepljujuća
svetlost PUV-a s tavanice davala je hodniku zlokoban sjaj, a u ćošku
je treperila jedna crvena lampica. Sve sigurnosne kamere u Južnom
gradu bile su povezane u istu zatvorenu mrežu, ali Avgust je ipak
navukao kačket preko očiju dok se penjao stepenicama na treći sprat, s
kutijom za violinu prebačenom preko ramena.
Sanai, Sanai, očiju crnih poput ugljenisane klade,
pesmu ti otpeva i dušu ukrade.
Začuo je glasove kroz zidove, tihe i glasne, izobličene, s televizije
ili radija; i jednostavne i stvarne.
Kada je došao do stana 3B, Avgust je prislonio uvo uz vrata. Što je
bio gladniji, čula su mu bila izoštrenija. Začuo je prigušen zvuk
televizora, škripu poda pod težinom nečijih koraka, klokotanje nečega
što se kuvalo na šporetu, disanje samo jedne osobe. Ozinger je bio
sam kod kuće. Avgust se odmaknuo od vrata, na kojima nije bilo
špijunke. Duboko je udahnuo, ispravio leđa i pokucao.
Zvuci u stanu 3B naglo su utihnuli. Koraci su zastali. Zvuk s
televizora je iščezao. A onda, reza se pomerila, vrata se otvorila, a
premršavi muškarac u dopola zakopčanoj košulji provirio u hodnik.
Iza muškarčevih leđa, njegova senka se izvila. U pozadini te senke, u
sobi, vladao je nered. Naokolo su stajale visoke hrpe papira i knjiga,
naslagane kutije koje samo što nisu pale, kese s đubretom, komadi
odeće, hrana - neka čak i trula.
„Gospodine Ozinger, mogu li da uđem?” upita Avgust.
Kada je susreo Avgustov pogled, Albert Ozinger je znao. Uvek su
nekako znali. Muškarac je prebledeo, a onda pokušao da zalupi vrata
pred Avgustovim nosom. Međutim, Avgust je uhvatio drvena vrata i
silom ih otvorio. Obuzet strahom, Ozinger se okrenuo i pojurio. Srušio
je hrpu naslaganih knjiga i oborio policu s konzervama s hranom dok
je mahnito bežao. Kao da je mogao nekuda da pobegne.
Avgust je uzdahnuo i kročio unutra, zatvorivši vrata za sobom.
 Vrata lifta su se otvorila, a spoljni sjaj bogatstva iščezao. Možda
su gore Harker hol krasili mermer prošaran žilicama i zlatna oplata, ali
dole, u podrumu, nije bilo uglačanih podova, raskošnih lustera, niti
umirujuče muzike Baha.To su bili samo površinski slojevi, do sjaja
uglačana kora jabuke. Podrum je bio njena trula srž.
Podrum zgrade Olsvej bio je „mesto dešavanja”. Deset godina
ranije, eksplozija bombe ogulila je farbu i usmrtila sedamnaest ljudi,
ali je ostavila čeličnu i betonsku konstrukciju netaknutu. Upravo u tom
podrumu, gde su se tragovi užasa još uvek nalazili na zidovima i
golom podu, Kalum Harker je održavao dvorske sastanke, ali ne sa
svojim građanima - podanicima - nego sa svojim čudovištima.
Kejt je ostala pozadi ispred niza liftova i posmatrala. Sva svetlost u
podrumu, bila je usmerena prema središtu ogromne prostorije i
obasjavala izdignuti podijum na sredini. U mračnim ćoškovima
sakupilo se na desetine Korsaija. Svuda, uz zidove podruma, čudovišta
su šuštala poput lišća i krckala poput krhotina. Bilo je to smrtonosno
čegrtanje u senkama, hor promuklih šapata, mnoštvo glasova koje se
stapalo u jedan jedini glas.
Udari, polomi, uništi, meso, krv, kost, udari, polomi...
Bila su to košmarna stvorenja, koja su prevazilazila čak i ona iz
zastrašujućih priča pred spavanje; stvorenja kojima su podareni život,
očnjaci i kandže i koja su vrebala pod madracem ili u ormanu. Budite
oprezni, govorili su roditelji svojoj deci, budite dobri ili će doći
Korsai. Međutim, istinu govoreći, Korsai nisu marili za to da li ste bili
oprezni ili dobri. Klizili su kroz mrak i hranili se strahom. Njihova
odbojna, rastegljiva tela izgledala su ljudski samo ako biste ih spazili
krajičkom oka. A dotad je obično bilo prekasno za bežanje.
Kejt je pogledala pravo u najbližeg Korsaija, trudeći se da
usredsredi pogled sve dok joj se oči nisu privikle. Tada je razaznala
njegove mlečnobele zenice, senovite obrise i oštre očnjake. Bilo ih je
gotovo nemoguće ubiti. Jedino snopom sunčeve svetlosti u glavu - sve
manje od toga samo bi ih rasteralo - a i onda ste morali da pronađete
njihovu glavu, što je teže nego što se čini kada njihovi obrisi zajedno
beže, postajući sve nejasniji u pomračini.
Korsai su imali grupno razmišljanje - ili ste vladali svima ili
nijednim - a Harker ih je nekako naterao da ga slušaju. Navodno ih je
namamio negde u podzemlje i isključio sva svetla, ali priča o tome šta
se dalje dogodilo prerasla je u legendu. Neki kažu da ih je zaplašila
njegova neustrašivost. Drugi pak kažu da je Harker postavio
rasprskivače s tečnim metalom, a kada su se Korsai napokon oporavili
- nekima je trebalo nekoliko dana, a drugima nekoliko nedelja -
potčinili su mu se.
Harkerovi Malkai u tamnoj odeći stajali su bliže podijumu, s
prekrštenim koščatim rukama i plamenim očima na ispijenim licima.
Većina je bila muškog pola, nekoliko manje prepoznatljivog ženskog,
ali niko od njih nije izgledao ni približno ljudski. Činilo se da šire
hladnoću, pošto su isisavali svu toplotu iz vazduha (Kejt je zadrhtala,
setivši se Slounovog ledenog stiska), a svi do jednog su na levoj
jagodici nosili istovetni žig u obliku slova H. Nedaleko od Kejt, jedan
Korsai previše se približio jednom Malkaiju, a ovaj je prosiktao i
iskezio redove zašiljenih zuba. Tu i tamo, među brojnim čudovištima
stajali su muškarci i žene, batinaši sa snažnim telima i ožiljcima
prošaranim licima. Samo njihovo prisustvo, bilo je pokazivanje snage,
ali pored njih, Malkai su izgledali kudikamo više kao čudovišta nego
kao ljudi.
Jedino što je nedostajalo Harkerovoj zbirci čudovišta bili su Sanai.
Ta retka čudovišta - najmračnija stvorenja koja je iznedrio Događaj -
ušla su u savez s Flinom dole u Južnom gradu. Neki kažu da su Sanai
odbili da neko njima upravlja. Drugi pak kažu da su odbili samo da
njima upravlja Harker. U svakom slučaju, Harker je imao mnoštvo
čudovišta, a Flin tek nekolicinu, pa odsustvo Sanaija nije imalo
uticaja.
Kuda god bi pogledala, Kejt je videla čudovišta, koja su zaposela
svaki kutak podruma. Sve oči - bele, crvene i obične - bile su
usredsređene na osvetljeni podijum i muškarca koji je stajao nasred
njega.
Kalum Harker imao je lice koje baca senke.
Oči su mu bile duboko usađene i plave - ne svetloplave,
nebeskoplave, niti sivoplave, nego tamne, kobaltnoplave, onakve
kakve noću izgledaju crne - nos orlovski, a vilica izražena.Tetovaže -
plemenski obrasci izrađeni crnim mastilom - izvirivale su mu ispod
okovratnika, vijugale uz vrat i završavale se tik ispod kose, dok su se
na drugom kraju pružale ispod manžetni i završavale na njegovim
nadlanicama. Jedini deo Harkera koji mu nije pristajao bila je svetla
kosa; od sunca je poprimila toplu, svetlosmeđu nijansu nalik Kejtinoj,
a spuštala mu se preko čela i pratila liniju obraza. Bilo je to jedino
obeležje zbog kojeg je izgledao kao „Kal”. Međutim, samo ga je,
Kejtina majka, Alis, tako zvala. Svi drugi oslovljavali su ga s
gospodine, guverneru, gazda. Čak je i u Kejtinim mislima bio Harker,
premda se svojski trudila da ga zove tata. Kada bi ga tako zvala, lice bi
mu se načas iskrivilo - zbog nelagodnosti, prezira ili užasnutosti? - što
je bila svojevrsna pobeda.
Harker nije bio sam na podijumu. Pred njim je klečao muškarac i
povijenih leđa preklinjao za svoj život.
„Molim Vas, preklinjem Vas”, reče taj muškarac drhtavim glasom.
„Pronaći ću novac. Kunem se.”
Dva Malkaija stajala su iza leđa muškarca, a kada im je Harker
rukom dao znak, grubo su ga podigli na noge. Pošto su, pritom, zarili
nokte u njegovu kožu, on je ispustio prigušeni krik. Harker mu je
prišao i dohvatio metalni medaljon koji je visio oko njegovog vrata.
„Ne možete”, molećivo će muškarac. „Pronaći ću novac.”
„Prekasno je.” Harker otrgnu medaljon.
„Ne!” povika muškarac, pošto je jedan od Malkaija, koji su ga
držali, razjapio usta, otkrivši redove zašiljenih zuba. Baš kada se
Malkai spremao da zarije zube u muškarčev vrat, Harker je zatresao
glavom.
„Čekaj.”
Muškarac je ispustio jecaj olakšanja. Ipak, pošto je poznavala svog
oca, Kejt je zadržala dah. Posmatrala je kako Harker zamišljeno gleda
medaljon, a zatim muškarca.
„Dajte mu pet minuta da odmakne”, reče Harker i baci medaljon u
stranu.
Čudovišta su pustila muškarca, a on se skljokao na pod i čvrsto
obgrlio Harkerove noge. „Molim Vas”, zavapi. „Molim Vas. Ne
možete to da mi uradite!”
Harker ga je hladno pogledao. „Bolje ti je da bežiš, Pitere.”
Muškarac je prebledeo. Zatim je žurno ustao, nesigurnim korakom
sišao s podijuma i potrčao. Mnogobrojna čudovišta i ljudi, dotad tihi
zbog Harkerove zapovesti, sada su zagrajila; smejali su se, zviždali i
glasno se podrugivali dok su se razdvajali da propuste mrtvog
muškarca. Nekoliko čudovišta se odvojilo od grupe i krenulo za njim
prema betonskim stepenicima koje su vodile gore na ulicu obavijenu
mrakom.
Nazad na pozornici pošto je to zapravo i bila pozomica, predstava
- Harker je podigao gvozdeni štap za hodanje, čija je drška bila u
obliku gargojla poput onog na prednjem delu haube njihovog
automobila (vođe sekti, pročitala je Kejt u onoj istoj knjizi, skloni su
uzbuđenjima, svečarskom raspoloženju i pravljenju predstava).
Umesto da podigne glas kako bi utišao svetinu, Harker je udario
krajem štapa za hodanje o betonski podijum. Zvuk je odjeknuo
podrumom, a žamor svetine se utišao do šapata, preobrazivši se iz
talasa u podvodnu struju.
„Sledeći”, izusti.
Kejt je iznenađeno razrogačila oči jer su na podijum dovlačili
Malkaija. Čudovište se izvijalo i koprcalo, ali mu je snaga bila sputana
gvozdenim lancima, kojima su mu bili okovani zglobovi i vrat. Na
levoj jagodici je umesto žiga imao rasparanu kožu, kao da je
kandžama sastrugao utisnuti znak.
„Olivije, razočarao si me”, reče Harker, a glas mu se pronese
tihom prostorijom.
„Jesam li?” ljutito odvrati čudovište hrapavim glasom. „Ne, mi
smo razočarani.” Podrumom se pronese žamor. Mi. Korsai začegrtaše,
a Malkai zašaputaše. „Zašto bismo mi gladovali zbog tvojih dogovora,
čoveče? Mi nismo napravili takve dogovore. Korsai mogu da govore
kao jedan, ali Malkai nisu tvoji.”
„Grešiš”, reče Harker, prinevši gvozdenog gargojla ispod
Malkaijeve brade i nasmešivši se kada se čudovište trznulo pri dodiru
metala. „Daću svakom od vas mogućnost izbora. Ostanite u Severnom
gradu, pod mojim zapovedništvom, ili idite u Južni grad, gde će vas
Flinovi ljudi poubijati. Ako izaberete da ostanete u mom gradu, morate
da nosite moj znak, ali možete da se nahranite čitavom jednom
porodicom koja je pod mojom zaštitom.” Oči okovanog Malkaija
gnevno su plamtele, ali je Harkerov smireni osmeh sve vreme ostao
nepokolebljiv. Harker je podigao glavu i obratio se okupljenima u
ogromnoj senovitoj prostoriji. „Ja imam sistem. Svi znate šta se
dešava onima koji ga naruše. Oni koji me prate, žanju nagrade. A oni
koji mi prkose”, spusti pogled ka Malkaiju „umiru.”
Svetina je ponovo počela da diže graju, razdražena, uzbuđena i
željna nasilja, dok se okovani Malkai naprezao da pokida lance. Čak
su se i čudovišta plašila smrti. Malkai barem nije molio. Nije
preklinjao. Samo je podigao pogled ka Harkeru, iskezio oštre zube i
rekao: „Približi mi se i iščupaću ti grkljan.”
Harker se nehajno odmaknuo korak i okrenuo. Blizu ivice
podijuma, stajao je sto, s pregršt raznoraznog oružja. Prešao je prstima
preko pojedinih komada, razmatrajući mogućnosti.
„Čujte me!” zagrme okovani Malkai. Glas mu je odzvanjao
prostorijom, iako mu je grlo gorelo pod gvožđem. „Mi nismo sluge,
nismo robovi. Mi smo vuci među ovcama, čudovišta među ljudima. I
uzdići ćemo se. Tvoje vreme se bliži kraju, Harkeru!” dreknu. „Dolazi
naše vreme!”
„Pa, tvoje je već došlo”, reče Harker, izabravši oružje. Izvadio je
nož iz korica.
Kejt je videla svoju priliku.
„Ja ću to da uradim”, doviknu, dovoljno glasno da je otac čuje.
Svetina se umirila, tražeći osobu koja je izgovorila te reči. Izdignuta
uzana staza pružala se poput modne piste između liftova u pozadini i
podijuma na sredini prostorije. Kejt je iskoračila iza zaklona i stupila
na svetlost.
Uzdignute glave, usredsredila se na oca umesto na svetinu i spazila
izraz iznenađenja koji mu je u deliću sekunde preleteo licem. Premda
se nadala da će to biti ponos, moraće da se zadovolji ovim.
Harker je načas zamišljeno osmotrio, očigleđno razmatrajući njen
potez, koji je bio razmetljiv, javan i smeo do granice drskosti. Oboje
su znali da on mora ili da srdačno prihvati njeno učešće ili da je kazni
zbog drskosti. Bila je to opasna igra, koja bi kasnije mogla da je košta,
ali na njeno olakšanje, Harker se osmehnuo i pokazao rukom na sto s
oružjem kao da je reč o gozbi.
„Samo izvoli.”
Kejt je polako i samouvereno koračala napred, svesna koliko je
važno da potpuno vlada sobom. Dok se približavala ocu, oponašala je
njegov hladni smešak, pazeći da ne gleda dole u publiku. Kada je
došla na podijum, Harker je položio ruku na njeno rame i stisnuo ga;
bio je to mali, znakoviti pokret, koji je naizgled pokazivao srdačnost, a
zapravo je predstavljao upozorenje. A onda se pomerio u stranu da
posmatra.
„Šta je ovo?” prosikta okovani Malkai. „Šalješ dete da me ubije?”
 „Šaljem svoju ćerku”, hladnokrvno odgovori Harker. „A ako
misliš da je to milost, onda je ne poznaješ.”
Kejt se osmehnula zbog pohvale, iako je znala da je to bilo
pretvaranje. Pokazaće Harkeru da može da bude snažna, prepredena,
nemilosrdna.
„Pošalji mi tu devojčicu, pa ću ti vratiti leš”, reče okovani Malkai.
Kejt je držala zdravo uvo okrenuto ka čudovištu, ali se pretvarala
da ne čuje. Zamišljeno je osmotrila oružje na stolu, leđima okrenuta
prema svetini. Prelazila je prstima preko oružja i zamišljala glatku
koštanu ploču koju su Malkai imali u grudima umesto grudne kosti i
rebara. Dobro se pripremila za ovo. Oni bez dovoljno znanja
pokušavali su da oružjem - bilo metkom, bilo sečivom - probiju taj
koštani štit.
„Kad god budeš spremna, mala Ketrin”, reče okovani Malkai, a
Kejt su u trenutku podišli žmarci, setivši se Slounovih reči.
Uvek ćeš biti naša mala Ketrin.
Kejt je dohvatila gvozdenu polugu. Poluga je zahtevala više snage
od nekog sečiva, ali njena dužina će joj olakšati posao. Podigla je
jedan kraj poluge i ležerno je povukla preko stola, proizvodeći
grebanje metala o metal, produžavajući trenutak onako kako bi to
Harker učinio.
Podigla je i nož, a zatim prišla čudovištu.
Njena četvrta škola, Penington, nije dozvoljavala nikakav vid
borbe, ali druge škole jesu, što se isplatilo. U Fišeru je trenirala karate,
u Lejtonu kendo, u Deloveju mačevanje, a u Vajld Prajoru kik-boks. U
Svetoj Agniji nije bilo ničega sličnog, ali su ih tamo uporno učili
smirivanju uma i stvaranju prostora za Boga, što je Kejt iskoristila da
poboljša usredsređenost.
Kejt je počela brzo da okreće polugu u ruci. U podrumu je
zavladala tišina.
„Nagni se, lepotice”, reče okovani Malkai. „Pokaži mi svoje grl...”
Kejt je zabila dršku noža između Malkaijevih zuba i silovito ga
udarila polugom, odozdo naviše, ispod rebara. Začuo se vlažan zvuk i
glasno trenje metala o kost, a zatim je Malkai snažno zadrhtao,
izbljuvao crnu krv na njenu košulju i skljokao se. Kejt ga je okrenula
na leđa i ugledala njegove crvene oči, prazne i beživotne. Izvadila je
polugu iz leša uz tiho struganje i vratila se do stola, ostavivši za
sobom krvavi trag. Pažljivo je stavila oružja na svoja mesta.
A onda je susrela očev pogled i osmehnula se.
„Hvala ti”, reče. „Trebalo mi je to.”
Njen otac je podigao obrvu. Kejt se učinilo da mu je na licu videla
tračak poštovanja pre nego što je pokazao rukom na podrum. „Želiš li
da ti pronađem još jednog?” upita on.
Kejt je zamišljeno osmotrila prostoriju, koja je i dalje bila puna
nemih, zapanjenih lica, plamtećih očiju, vrpoljavih senki. „Hvala, ali
moram da uradim domaći zadatak”, odgovori, brišući ruke. Nakon
toga, okrenula se i žustrim korakom izašla iz podruma.
Kada su se zatvorila čelična vrata lifta, načas je spazila svoj odraz.
I dalje je bila u školskoj uniformi. Lice joj je bilo prošarano tačkicama
crnkaste krvi, a prednja strana košulje i šake pokriveni njome. Susrela
je sopstvene hladne, plave oči. Nije skidala pogled s njih sve dok lift,
uspinjući se sprat za spratom, nije stigao do vrha Harker Hola.
Od Slouna nije bilo ni traga ni glasa. Kejt je nečujno prošla kroz
prazan stan do svoje spavaće sobe i zatvorila vrata za sobom.
Drhtavim rukama je uključila radio i pojačala zvuk sve dok se nije
treperavo odbijao od zidova sobe, zaglušujući sve ostalo.
I tek tada, osetivši se bezbedno zahvaljujući tom zvuku, Kejt se
skljokala na pod, boreći se za vazduh.
 Avgust je prvi put ubio čoveka sasvim slučajno.
Došao je na ovaj svet - rodio se, prikazao se - u školi, pored crnih
vreća s leševima i zabrinute žene koja mu je rukom zaklonila pogled
dok mu je svojim kaputom ogrtala uzana ramena, a zatim ga smestila
u automobil. Automobil ga je odvezao do zgrade u kojoj su drugu
decu preuzimale njihove porodice. Međutim, on nije imao porodicu, a
pošto je s čudnovatom, pouzdanom sigurnošću znao da ne treba da
bude tamo, iskrao se kroz zadnja vrata i izašao na ulicu.
Upravo tada, začuo je muziku - prvu lepotu u ružnom svetu, kao
što bi Ilza rekla. Melodija je bila slabašna, nesigurna, ali dovoljno
glasna da je prati. Avgust je ubrzo pronašao njen izvor: muškarca
umornog izgleda koji je, ogrnut otrcanim ćebetom, sedeo na sanduku i
svirao violinu. Krenuo je prema njemu, čudeći se muškarčevoj senci,
koja se protezala iza njega na zidu i pomerala čak i kada je on
mirovao.
Imala je previše ruku i zuba.
A onda je muškarac ispod senke podigao instrument prema
svetlosti.
„Ko još baca violinu?” promrmljao je, zatresavši glavom.
U zgradi s decom, Avgustu su dali pakovanje keksa i sok u tetra-
paku. Pošto mu je hrana bila potpuno bezukusna i stvarala osećaj
belog šuma, ostatak je gurnuo u džepove ženinog kaputa koji je nosio.
Kada je prišao strancu na sanduku, izvadio je pakovanje keksa i
tetrapak i ponudio mu. Muškarac je halapljivo pojeo keks i popio sok -
verovatno su njemu bili ukusniji - i pogledao u nebo. I Avgust je
pogledao u nebo. Smrkavalo se.
„Trebalo bi da ideš kući”, rekao je muškarac. Južni grad noću nije
bezbedan.”
„Ne mogu da idem kući”, odvratio je Avgust.
„Kao ni j a”, rekao j e muškarac, ispustivši violinu. Pala je na
zemlju uz neprijatan tresak, ali se nije slomila. „Uradio sam nešto
loše”, prošaputao je dok se njegova senka grčila i izvijala uza zid.
„Uradio sam nešto veoma loše.”
Avgust je kleknuo kako bi podigao instrument. „Biće sve u redu”,
rekao je, obavivši prste oko drvenog vrata violine.
Nije se sećao šta se posle dogodilo. Tačnije, sećao se, ali to je bio
niz nepokretnih slika između kojih su postojale praznine, a ne film.
Držao je violinu i prebirao palcem po žicama. Tamo je bila svetlost, a
zatim tama; muzika, pa mir. A onda je tamo bilo i telo. Nakon
izvesnog vremena, pojavio se Leo, koji ga je pronašao kako sedi na
sanduku, prekrštenih nogu, i prebira po žicama violine, dok mu je kraj
stopala ležao leš, sa širom otvorenim ustima i crnim ugljenisanim
očima. Avgustu je trebalo dugo vremena da shvati ono ključno što se
dogodilo u prazninama između slika.

Kada je ušao u pretrpan stan, Avgust doviknu: „Gospodine

Ozinger?” Zakačio je kutijom za violinu nestabilnu, visoku hrpu
papira. Papiri su se rasuli po podu iza njega. Na drugom kraju sobe,
Albert Ozinger se s mukom pentrao uzanim stepenicama, gotovo
neprohodnim od nagomilane starudije. Avgust nije krenuo za njim.
Umesto toga, skinuo je kutiju s ramena i otvorio je uz škljocaj. Izvadio
je violinu s uvežbanom lakoćom, stavio je pod bradu i namestio prste
u odgovarajući položaj.
Izdahnuo je vazduh, prineo gudalo žicama i zasvirao prvu notu.
 Čim je Avgust zasvirao, sve se ublažilo. Dok se melodija vrludavo
širila sobom, popustile su ga i glavobolja i groznica, iz udova mu je
nestala napetost, a zvuk pucnjeva koji je postao neprekidan i
nepromenljiv u njegovoj glavi, najzad je utihnuo. Muzika nije bila
glasna, ali Avgust je znao da će dopreti do mete. Začuo je iznad sebe
kako Ozinger polako usporava korak pre nego što se okrenuo i
laganim, ujednačenim korakom pošao nazad. Nastavio je da svira dok
se Ozinger odmerenim korakom spuštao stepenicama u pravcu
muzike, koja ga je neodoljivo privlačila.
Melodija se stišavala, pojačavala i vrludavo nestajala. Avgust je
zamislio ljude raštrkane po zgradi kako, čuvši tu melodiju, polako
zastaju, dok im se duše - mahom blistave, ali nedodirljive - uzdižu ka
površini. Premda je i dalje žmurio, osetio je da je Ozinger sada s njim
u sobi. Želeo je da nastavi da svira i završi melodiju - nikada nije
dobio priliku da je završi - ali pošto je bolest i dalje kolala njime,
pustio je da se melodija utiša i zamre na gudalu. Podigao je glavu.
Albert Ozinger stajao je pred njim. Senka mu se primirila, a duša mu
je ispod kože sijala poput svetlosti, ali obojena u crveno.
Avgust je spustio violinu na stolicu.
Ozinger ga je pogledao. Oči su mu bile razrogačene i prazne.
Potom je progovorio.
„Kada se to prvi put dogodilo, nisam imao ni prebijene pare”, tiho
priznade krivicu. „Bio sam opijen drogom. Nikada ranije nisam držao
pištolj.” Reči su same, nesmetano izlazile iz njega, a Avgust nije to
sprečavao. „Samo sam želeo novac. Ni ne sećam se da sam ih ubio. E
sad, drugi put...” Ozinger se zlobno osmehnuo. „Pa, znao sam šta
radim, sve do broja metaka koje sam ispalio. Kada sam povukao
obarač, oči su mi bile otvorene, ali sam posle toga ipak drhtao kao
beba.” Osmeh mu se raširio. Delovao je odvratno na crvenoj svetlosti.
„Treći put... bilo je savršeno. Znate kako kažu: svaki sledeći put je
lakše. Život ne postaje lakši, ali ubijanje postaje. Ponovo bih to uradio.
Možda i hoću.”
Kada je završio, zaćutao je. Čekao je.
 Leo bi verovatno održao neki govor, ali Avgust u takvim prilikama
nikada nije ništa govorio. Približio se Ozingeru, preskočio je i
zaobišao razbacane stvari, i prislonio ruku na njegovu ključnjaču, gde
mu je dopola zakopčana košulja bila otvorena i otkrivala ostarelu
kožu. Čim su Avgustovi prsti dodirnuli blistavu kožu muškarca,
crvena svetlost je pokuljala napred. Ozingerova usta su se otvorila, a
Avgust je primio u sebe njegov dah i veliki talas energije koji mu je
hladio telo i hranio izgladnele vene, pa uzdahnuo. Bili su to krv i
vazduh, voda i život. Avgust je željno upio to i načas osetio samo
olakšanje. Mir. Veličanstven, ispunjavajući osećaj spokoja i
uravnoteženosti.
A onda je svetlost iščezla.
Avgustova ruka je pala, a beživotno telo Alberta Ozingera
skljokalo se na pod. Bila je to ljuštura bez svetlosti, bez senke, s očima
sagorelim do crnila.
Avgust je nepomično stajao dok je Ozingerova energija kolala
kroz njega. Nije stvarala osećaj elektriciteta, niti ga je ispunila
osećajem moći. Jedino je, možda, učinila da se oseća stvarnim. Pošto
su mu bes, bolest i napetost nestali - kao rukom odneseni -
jednostavno se osećao celovito.
Da li tako izgleda osećati se kao čovek?
A onda je pogledao dole u leš, a tiha tuga mu se polako raširila
telom poput hladnoće. Odjednom mu je običnost delovala tako daleko.
Bio je to okrutan trik univerzuma, pomisli Avgust, da se osećao kao
čovek samo kada bi uradio nešto užasno; što ga je nateralo da se zapita
da li je taj kratkotrajni osećaj čovečnosti zapravo samo uobrazilja,
odjek života koji je uzeo, lažni osećaj.
U glavi je začuo Leov glas, čist i staložen.
„To je ono što radiš, ono što jesi.”
Pridružio mu se Ilzin glas.
„Pronađi dobro u tome.”
Avgust je duboko udahnuo i vratio violinu u kutiju. Možda nije
ljudsko biće, ali je živ. Glad je iščezla. Groznica je prestala. Koža mu
je bila hladna, a glava ponovo bistra. Obezbedio je sebi još nekoliko
dana; još nekoliko crta. I sproveo je pravdu. Učinio je svet malo
boljim; ili je barem sprečio da postane gori. To je bila njegova svrha.
To je bila suština njegovog postojanja.
Neko će doći po telo.
Kada se spremao da ode, začuo je tiho kretanje u uglu sobe. Nešto
je oborilo kutiju, a konzerva se otkotrljala preko poda. Avgust je brzo
pogledao tamo, ali nije video ništa. A onda, u senci ispod stare stolice,
ugledao je oči kako sijaju.
Osetio je napetost, ali je onda shvatio, dok se stvorenje šunjalo po
sobi, da to nije čudovište.
Bila je to mačka. Potpuno crna, osim bele šare iznad svetlozelenih
očiju. Kretala se kroz pretrpanu sobu s mačjom gracioznošću, a zatim
je zastala oko metar i po ispred njega. Avgust se zagledao u životinju,
a ona mu je uzvratila pogled. Avgust je bacio pogled na leš vlasnika
mačke koji je ležao na podu, a mačka je učinila to isto.
„Izvini”, reče naglas.
Video je kako životinje podivljaju u blizini čudovišta i napadnu ih
(što se obično nije dobro završavalo za životinju), ali mačka nije
siktala na njega, niti ga je napala. Gotovo je bešumno koračala oko
beživotnog tela, a onda se ovlaš protrljala o Avgustovu nogu. Avgust
je okačio kutiju s violinom o rame, oprezno kleknuo i pomazio mačku;
na njegovo iznenadenje, mačka je počela da prede. Nije znao šta da
radi. Ustao je i otvorio prozor koji je vodio na požarne stepenice.
„Hajde, idi”, reče, ali mačka ga je samo posmatrala. Nije bila
budalasta. Malo životinja se slobodno kretalo gradom. Korsai su se
postarali za to.
Nevoljno, Avgust se probio kroz nered do vrata stana. Mačka je
krenula za njim.
„Ostani”, prošaputa on.
Avgust se provukao kroz odškrinuta vrata u hodnik i zatvorio ih
pre nego što je mačka mogla da izađe. Počeo je da se udaljava, ali
onda je začuo kako mačka molećivo mjauče s druge strane vrata i
grebe ih kako bi izašla. Zastao je, nadajući se da će tužno mjaukanje
prestati, ali ono se nastavilo. Nakon nekoliko trenutaka, uzdahnuo je i
vratio se do stana.

Haris je stajao na ivičnjaku, naslonjen na stub ulične svetiljke, i

tiho pevušio za sebe.
„Čudovišta, čudovišta, velika i mala.”
Kada je video da dolazi Avgust, naglo je prestao da pevuši.
„Zdravo.”
„Zdravo”, odvrati Avgust.
„Šta će ti ta mačka?” upita Haris.
Avgust je smestio životinju unutar jakne; virila joj je samo glava.
„Nisam mogao da je ostavim”, odgovori. „Ne posle...” Pogleda nazad
prema zgradi.
Haris je slegao ramenima. „Kako hoćeš. Ali samo da znaš, nisam
na to mislio kada sam rekao da bi trebalo da proširiš vidike.”
Avgust se umorno nasmejao.
„Idemo kući?”
Avgust je potvrdno klimnuo. „Da.” Pogledao je naviše, žaleći što
se ne vide zvezde, a onda je začuo ubrzani bat Filipovih čizama.
„Je l’ gotovo?”
„Jeste”, odgovori Haris.
„Onda moramo da krenemo”, reče Filip. „Upravo su mi javili da je
došlo do sukoba u blizini Ruba.”
„Treba li da odemo tamo i pomognemo?” upita Avgust, ispravivši
leđa.
„Ne”, odgovori Filip, kratko osmotrivši mačku u Avgustovoj
jakni. Nije ni pitao. „Moramo da te vratimo.”
Avgust je zaustio da negoduje, ali je uvideo da od toga nema
koristi. Filip i Haris imali su svoja naređenja - da moraju, silom bi ga
dovukli do zgrade Flinovih. Stoga, Avgust je zakopčao jaknu do vrata,
sakrivši mačku, i krenuo u korak s njima dvojicom.
Kada je Avgust stigao kući, Henri je bio u kuhinji. Na kuhinjskom
pultu bila je raširena mapa grada, a u Henrijevoj ruci zujao je radio-
uređaj. Na drugom kraju veze krčao je Leov glas.
„Pod kontrolom...”
Henri je približio uređaj ustima. „Žrtve?”
„Dve... Ne možemo da zanemarimo... znake...”
„Vrati se kući.”
„Henri...”
„Ne sada.” Henri je isključio radio-uređaj i bacio ga u stranu.
Prošao je rukom kroz kosu, koja mu je bila prošarana sedim na
slepoočnicama.
Avgust je zastrugao cipelom po podu. Henri je naglo podigao
glavu. Na licu mu se načas ukazao splet pomešanih osećanja:
iznenađenja i besa, osujećenosti i straha; ali već sledećeg trena,
potisnuo je senke nazad pod površinu, a crte lica su mu poprimile
uobičajen izraz. „Zdravo” reče. ,Je l’ ti bolje?”
„Mnogo bolje” odgovori Avgust, krenuvši ka svojoj sobi.
„Zašto ti se onda pomera stomak?”
Avgust je polako zastao i pogledao naniže u jaknu, koja se zaista
pomerala u predelu stomaka. „Oh, to”, izusti.
Otkopčao je jaknu do prsa, a iz nje je provirila krznena njuškica.
Henri razrogači oči. „Šta je to?”
„To je mačka”, odgovori Avgust.
„Da, znam”, reče Henri, trljajući vrat. „Već sam ih viđao. Ali šta
radi u tvojoj jakni?”
„Pripadala je Ozingeru”, objasni Avgust, pustivši mačku da iskoči
iz jakne. „Osećao sam se odgovornim, a i jesam odgovoran, pa nisam
mogao da... Pokušao sam da je ostavim, ali...”
„Avguste.”
Avgust promeni pristup. „I ti si primio u kuću nekoliko lutalica”,
reče. „Dozvoli mi da zadržim ovu.”
Henri mu se na te reči popustljivo osmehnuo. „Ko će se brinuti o
njoj?" upita.
Utom je neko ispustio zvuk - nešto izmedu uzdaha i oduševljenog
cika. Već sledećeg trena, Ilza se našla izmedu njih i podigla malo
stvorenje u naručje. Avgust je klimnuo glavom Henriju kao da kaže:
Mislim da znam nekoga ko bi to voleo. Henri je samo uzdahnuo,
zatresao glavom i izašao iz sobe.
Ilza je približila mačku svom licu i pogledala je u oči. Mačka je
posegnula crnom šapicom i položila je na prevoj Ilzinog nosa. Činilo
se da je mačka opčinjena njome, kao i mnogi drugi, uostalom. „Kako
se zove?” šapatom upita Ilza.
„Ne znam”, odgovori Avgust.
„Svakome treba ime”, reče Ilza, tepajući mački i spuštajući se u
turski sed na pod kuhinje. „Svako zaslužuje ime.”
„Onda joj daj ime”, reče Avgust.
Ilza je pažljivo osmotrila malu crnu mačku. Prislonila je uz uvo.
„Alegro”, objavi.
Avgust se osmehnuo. „Sviđa mi se ime”, reče i sede naspram Ilze.
Posegnuo je rukom i počešao mačka iza ušiju. Osetio je pod prstima
kako mačak prede.
„Dopadaš mu se”, reče ona. „Znaš, mačke razlikuju dobro i zlo,
baš kao i mi.” Alegro je pokušao da se popne na njenu glavu, ali ona
ga je nežno spustila u krilo.
„Hoćeš li da paziš na njega dok sam u školi?”
Ilza se sklupčala oko mačka. „Naravno”, prošaputa. „Pazićemo
jedno na drugo.”
Nedugo potom, dok su i dalje sedeli na podu s Alegrom, Leo se
vratio u stan, s čeličnom gitarom okačenom o leđa i tragovima krvi -
tuđe - na obrazu. Bacio je jedan pogled na Alegra i namrštio se.
Alegro je bacio jedan pogled na njega i povukao uši unazad. Ilza je
prasnula u zvonki smeh, i tek od tog trenutka, Avgust je sa sigurnošću
znao da će zadržati mačka.
 Kejt je sedela na podu svoje spavaće sobe sve dok muzika nije
prestala.
Ruke su joj malo drhtale dok je palila cigaretu. Povukla je dugdim,
naslonila glavu na vrata i osmotrila sobu. Njena soba je, baš kao i
ostatak stana, bila otmena i oskudno nameštena, s oštrim ivicama i
jasnim linijama. Unutra nije bilo tragova njenog detinjstva. Nije bilo
podeoka za merenje visine i zareza, plišanih životinja, odeće iz tog
doba, modnih reklama, postera; kao ni polja iza prozora.
Kada je imala dvanaest godina, soba joj je delovala bezlično,
hladno, ali sada se trudila da prigrli njenu jednostavnost; da je učini
delom sebe, oličavajući njene prazne zidove i nepokolebljivu mirnoću.
Jedan od tek nekoliko ukrasnih predmeta bio je ram na sklapanje u
kojem su stajale dve fotografije. Kejt ga je zgrabila sa stola. Na prvoj
fotografiji, petogodišnja Kejt stoji između roditelja, grleći jednom
rukom oca, a drugom mamu; iznad njene glave Kalum ljubi svoju
ženu u slepoočnicu. Alis Harker bila je lepa - ne samo onako kako sva
deca misle o svojim roditeljima, nego istinski, neporecivo prelepa, sa
zlatastosmeđom kosom i krupnim očima boje lešnika koje bi se ozarile
kad god bi se osmehnula. Ta fotografija, bila je snimljena dva meseca
pre Događaja.
 Druga fotografija bila je ponovljen čin, a snimljena je onog dana
kada su se vratile u Istinograd posle sklopljenog primirja. Ponovo
zajedno. Porodica ponovo na okupu, ujedinjena i celovita. Kejt je
prešla palcem preko lica na fotografiji, na kojoj kao
jedanaestogodišnjakinja grli oba roditelja, pošto su nakon šest godina
razdvojenosti ponovo ujedinjeni; šest godina sveopšteg meteža i borbi;
šest godina mira i tišine.
Na svakom od njih vidljive su promene. Kejt nije više dete
zaobljenog lica, nego starija devojčica s pegicama prošaranim licem.
Njena majka ima sitne bore, kakve dobijete od čestog smejanja. A
njen otac ponovo gleda u Alis; pogled mu je napet, kao da se plaši da
će, ako ga skrene, ona opet nestati.
I nestala je.
„Kejt, diži se. Moramo da idemo.”
Sloun nije bio u pravu. Kejt je želela da se vrati u Istinograd i da
ostane tu.
„Želim da idem kući”, prošaputala je.
„Želim da idem kući”, molećivo je rekla.
Njena majka nije mogla da se prilagodi. Njena majka ju je izvukla
iz kreveta usred noći; oči su joj bile zakrvavljene, a obraz umrljan
karminom.
„Psst, tiho, moramo da budemo tihe.”
Njena majka ju je smestila u automobil.
„Kuda idemo?”
Njena majka je vozila u pogrešnom pravcu.
Njena majka je udarila automobilom u betonsku ogradu.
Njena majka je umrla s glavom na volanu.
A nakon saobraćajne nesreće, njen otac nije hteo ni da je pogleda.
Nemirno je spavala, često se budeći. Kad god bi se probudila, videla
bi ga kako stoji u dovratku, ali bi ubrzo shvatila da to uopšte nije on,
nego neko čudovište s tamnim kostima, crvenim očima i osmehom
punim šiljatih zuba.
Kada se najzad oporavila, otac je poslao daleko od kuće. Njen otac
je sahranio njenu majku, a zatim i nju; s tim što ona nije bila pokopana
u zemlju nego po raznim školama: Fišeru, Deloveju, Lejtonu,
Peningtonu. Vajld Prajoru i Svetoj Agniji.
Isprva je molila i preklinjala da se vrati kući, ali s vremenom je
prestala. Ne zato što to više nije želela, nego zato što je naučila da se
Kalum Harker uopšte ne obazire na moljenje. Moljenje je znak
slabosti. Stoga je naučila da duboko potisne sve što ju je činilo
slabom, sve što ju je činilo sličnom majci.
Kejt je vratila ram s fotografijama na noćni stočić i spustila pogled
na ruke. Pluća su je bolela od pušenja, ali su ruke prestale da joj drhte.
Osmotrila je prste umrljane crnom krvlju, ne s užasom, već s
neumoljivom rešenošću.
Bila je veoma slična svom ocu; pravi Harker.
I učiniće sve da to i dokaže.
 STIH II

Što čudovište vidi, to i uradi

 „Srčanost, Blagostanje, Istrajnost, Istinitost", nabrojao je
nastavnik, sredovečni muškarac po prezimenu Brodi, lagano lupnuvši
četiri središnje zemlje na geografskoj karti. Zajedno, one su
obuhvatale više od polovine prikazane teritorije, a preostalih šest
zemalja popunjavalo je ostatak te teritorije, uglavnom njene rubne
delove. „To su, naravno, četiri najveće zemlje od Deset zemalja, s
ukupnim brojem stanovnika u rasponu od dvadeset tri do dvadeset šest
miliona. Može li neko da mi kaže koja je najmanja?”
Ljupkost, pomisli Avgust, naškrabavši u svojoj beležnici grubu
mapu podeljenu na deset delova, koji su bili istovetni onima na karti
okačenoj na tabli.
„Bogatstvo?” upitala je učenica, pokazujući prstom na
severozapadni ugao karte.
„Govorim o stanovništvu, a ne o površini zemalja. Dakle, nije
Bogatstvo, koje ima bezmalo sedamnaest miliona stanovnika.”
A ima i planine. Avgust je pogledao kroz prozor i pokušao da
zamisli plavičastu izmaglicu oko planinskih vrhova u daljini. Nije
mogao.
„Milosrđe?” pokušao je da pogodi učenik u pozadini učionice,
pokazavši prstom na jugoistočni ugao karte, gde su se okeani graničili
s dve strane te zemlje. Druge zemlje imale su planine, okeane.
Istinitost je imala samo ravnice, mestimično ispresecane brdima, koja
su prema topografskoj karti bila tek nešto više od talasastog tla.
„Devet miliona i trista hiljada stanovnika. Sve ste bliži.”
„Ljupkost?” odvaži se učenica u prvom redu, pokazujući prstom
na zemlju na severoistočnoj obali.
„To je tačno. Može li neko da mi kaže koliko...?”
„Šest miliona i trista pedeset hiljada stanovnika, prema poslednjem
popisu”, reče Kejt, ne podižući glavu. Sedela je jednu klupu ispred
Avgusta.
Od svih školskih predmeta koje su mogli zajedno da pohađaju,
zapala im je istorija. Avgustu nije promakla ironija toga.
„Veoma dobro, gospođice Harker”, reče gospodin Brodi s usranim
osmehom (izraz koji je Avgust naučio od Harisa). „Srećom po vas
ostale, ovaj predmet biće prvenstveno usredsređen na našu čuvenu
zemlju...”
Avgustu bi to što se nalazio u istoj prostoriji s ćerkom svog
neprijatelja i učio o ravnoteži moći i politike u Istinitosti verovatno
bilo veoma smešno da zbog nastavnikovog predavanja nije morao da
se iz petnih žila trudi da drži jezik za zubima. Gospodin Brodi je
govorio o njihovoj cenjenoj prestonici, nijednom ne pomenuvši
čudovišta koja su upravljala njome danju, niti ona koja su noću
tumarala njenim ulicama. Avgust nije ni očekivao nepristrasnost, ali
ipak je bilo teško slušati iskrivljeno izlaganje. Kad god bi nastavnik tu
polovinu grada nazvao Istinogradom umesto Severnim gradom - kao
da južna polovina nije vredna pomena, kao da južno od Ruba ne
postoji nikakvo naselje - Avgustu bi se stegle grudi. Ljudi valjda nisu
bili u tolikoj zabludi?
Međutim, nije bio napet samo zbog časa istorije. Tog jutra,
slučajno je čuo razgovor između Henrija i Lea. Žučno su razgovarali o
poslednjem događaju kod Ruba. Pregršt Korsaija pronašlo je pukotinu
u zidu i prošlo kroz nju u Južni grad, a niko nije znao da li ih je poslao
Harker ili su čudovišta s njegove strane Ruba postajala nespokojna.
Avgust se motao ispred kancelarije kako bi ih slušao.
„Nije važno zašto su došla”, rekao je Leo. „Nije važno ko ih je
poslao. Ili ih je poslao Harker, u kom slučaju svesno krši primirje, ili
su se pobunila, što znači da Harker gubi vlast nad njima i da primirje
više ne važi.” „Mnogo toga smo postigli”, rekao je Henri. „Neću da
izložim ovaj grad strahotama još jednog rata.”
„Obećali smo...” rekao je Leo.
„Zapretili.”
„...da ćemo, ako Harker prekrši svoj zavet, sravniti njegovo
carstvo sa zemljom.”
„To su bile tvoje reči, Leo, a ne moje.”
„Moramo da ga podsetimo na oružja kojima raspolažemo."
„Umreće ljudi”, usprotivio se Henri.
„Ljudi uvek umiru."
Kada je čuo hladnu ravnodušnost u glasu svog brata, Avgust je
zadrhtao.
U prednjem delu učionice, gospodin Brodi je i dalje jednolično
govorio. „...obeležavalo četrdeset godina od raspada savezne vlasti,
ovo bi trebalo svi da znate, kao posledice rata u...” zaćuta, čekajući
odgovor.
„Vijetnamu”, reče jedan učenik.
„Upravo tako”, potvrdi nastavnik. „Državni nemiri, ekonomija pod
pritiskom i opadanje sveopšteg duha doveli su do pada savezne vlasti i
kasnijeg ponovnog uspostavljanja nekadašnjih Sjedinjenih Država.”
Lagano je lupnuo po sredini geografske karte. „E sad, može li neko da
mi kaže koliko starih država sada obuhvata Istinitost? Zna li iko?”
Avgust je i dalje crtao sopstvenu mapu, senčeći pojedine delove, a
kroz glavu su mu lagano prolazili nazivi: Kentaki, Misuri, Ilinoj,
Ajova. Zvučali su kao besmislene reči.
„A neposredno posle tih burnih događaja?”
Kada je obeležio polovinu naziva na mapi, Avgust je osetio pogled
na sebi, podigao glavu i video da Kejt zuri u njegov crtež. Iako nije
obeležio same zemlje, u uglu papira je već napisao spisak drugačijih,
prikladnijih naziva za svaku.
Pohlepa, Zloba, Proždrljiuost, Nasilje.
Kejt se blago namrštila. Avgust je zadržao dah. Svuda oko njih,
učenici su žamorili, ali on je imao utisak da se učionica nekako
povlači, ostavljajući samo njih dvoje u središtu pažnje.
„...države se spajaju kako bi obrazovale manji broj, nezavisnih
zemalja”, reče neka učenica iz drugog reda.
„Vrlo dobro.” Gospodin Brodi se okrenuo kako bi napisao
odgovor na tabli. Kejt je ispružila ruku prema Avgustovom stolu.
Avgust je osetio napetost, pitajući se šta ona namerava da uradi. Pošto
je prinela olovku rijegovom papiru i napisala još jedno I pored onog
na početku reči Istinitost, on se zbunjeno namrštio.
Kada se nastavnik ponovo okrenuo ka učenicima, Kejt je već
držala sklopljene ruke na svom stolu.
„Šta još?
„Države su postale samostalne”, dodade jedan učenik.
„A zatim su se grupisale u Deset zemalja.”
„Došlo je do koncentracije moći u glavnim gradovima.”
„Baš kao i ljudi.”
Kad god bi neko doviknuo odgovor, nastavnik bi se okrenuo ka
tabli, a Kejt bi se nagnula prema Avgustovom stolu i dodala još jedan
znak; nazubljenu liniju, vijugavu liniju, dve tačkice. Avgustu je
trebalo pola školskog časa da dokuči šta je radila, a onda, izmedu dva
docrtavanja, najzad je shvatio.
Telo, usta, kandže.
Kejt je pretvorila Istinitost u čudovište.
Avgust se zagledao u nju, a onda se, ne mogavši da se suzdrži,
osmehnuo.
 Kejt je veoma prijao kratkotrajni predah između časova,
petominutni odmor koji je Kolton davao svojim učenicima da stignu
od jedne do druge učionice. Na časovima je bilo iscrpljujuće. Jedna
polovina nastavnika ophodila se prema njoj kao da ima napunjen
pištolj, a druga kao da ima krunu na glavi. Jedino je za vreme
pešačenja od jedne do druge učionice mogla zaista da predahne. Stoga
je bila prilično razdražena kada je jedna devojčica, s kojom je zajedno
pohađala časove istorije, podvukla ruku pod njenu na putu do
vežbaonice.
„Zdravo", procvrkuta devojčica glasom koji je bio preveseo za de-
set ujutro. „Ja sam Rejčel.”
Kejt ne uspori korak i ništa ne odgovori.
„Čula sam šta si uradila Šarlot Čepel.”
„Nisam joj ništa uradila.” Još uvek.
„Hej, mislim da je to sjajno”, veselo reče devojka. „Ta kučka je i
te kako zaslužila da je neko postavi na svoje mesto.”
Kejt je uzdahnula. „Šta želiš?”
Devojka je razvukla lice u širok osmeh. „Samo želim da
pomognem”, odgovori. „Znam da si nova ovde, pa sam mislila da bi ti
dobro došla drugarica.”
Kejt je izvila bledu obrvu. Biti voljen bila je počast, a ne potreba.
Možda je trebalo da se odluči za drugačiji pristup, da pokuša da se
prilagodi, da igra na kartu princeze koja se vratila kući, da uspostavi
uobičajeniji oblik omiljenosti, ali sve to činilo se tako... mladalačkim.
Još uvek je osećala krv pod noktima. Kako je iko od učenika mogao
da mari za kojim će stolom da sedi kada su u crvenom području
Malkai čupali grkljane? Ali opet, upravo zato su živeli u Severnom
gradu i zato su njihovi roditelji plaćali za tu povlasticu. Neznanje.
„Rejčel, ne želiš da budeš moja drugarica.”
Devojčicin osmeh je poprimio nešto hladniji, proračunatiji izraz.
„Čuj, Kejti.”
„Kejt.”
„Svakome treba saveznik. Možeš da ideš naokolo i izigravaš
nedodirljivu, ali spremna sam da se kladim da bi radije bila omiljena.”
„Misliš?” ravnodušno upita Kejt.
Rejčel je značajno klimnula glavom. „Svi znamo ko je tvoj otac,
ali ti ne moraš da budeš kao on.” Uhvatila je Kejt za ramena i
pogledala je pravo u oči, kao da se sprema da kaže nešto izuzetno
važno. „Ti nisi tvoj otac.”
Kejt se, čuvši te reči, neprimetno uznemirila, a onda nekako
iskrivila usne u okrutni smešak. „Mogu li da ti poverim tajnu?”
„Naravno”, izusti Rejčel.
Kejt se nagnula napred i približila usne Rejčelinom uvu. „Ja sam
mnogo gora.”
Odmaknula se korak, načas zastala kako bi s uživanjem osmotrila
Rejčelin izraz lica, a zatim se udaljila.

Prve nedelje u vežbaonici trebalo je da uče samoodbranu. Kejt je

imala nekoliko primedbi u vezi s Koltonovim viđenjem tih vežbi. Prva
i najveća primedba odnosila se na to što nema oružja. Nije mogla da
zamisli nekoga toliko glupog da luta ulicama Istinograda bez ikakvog
oružja, pa makar to bio i nož, ali Kolton je istrajavao na tvrdnji o
bezbednom okruženju (počela je da mrzi tu reč).
Mogla je da preskoči čas, ali joj je bilo zanimljivije da posmatra
učenike kako pokušavaju da se odbrane - krajnje nevešto - od
zamišljenih napadača. Stoga je sedela na tribinama s ostalim
učenicima i pretvarala se da obraća pažnju.
„Ko može da mi kaže šta znači S-R-N-P?” upita jedan od
nastavnika.
„Srećno novo polugodište?” Probala je jedna učenica, sa žvakom u
ustima. Nekoliko učenika se prigušeno nasmejalo. Kejt se nadala da se
ova šalila, ali se plašila da nije.
„Šalu na stranu, zna li neko šta znači svako od slova?” otegnuto
upita nastavnik.
Stomak, ris, nos, prepone.
Mišićavi učenik je podigao ruku. „Stomak, ris, nos, prepone?”
„Odlično!”
Kejt je želela da istakne da Korsai nemaju stomake, risove,
noseve, niti prepone. Osim toga, ako se dovoljno približite da udarite
Malkaija, on će vam verovatno iščupati grkljan. Ipak, zadržala je ta
zapažanja za sebe i usredsredila se na stvar koja je više nervirala kod
ovog navodnog kursa samoodbrane, a to je bila činjenica da su ih
nastavnici pogrešno podučavali.
Pokreti, koje su pokazivali, verovatno ne bi zaustavili ni čoveka, a
kamoli čudovište. Njihova forma izvođenja pokreta bila je nepravilna,
kao da nisu stvarno želeli da nauče učenike Koltona kako da se bore.
Bila je to samo predstava, nešto zbog čega će se učenici - a verovatno
i njihovi roditelji - osećati sigurnije.
Pet od Kejtinih šest škola - isključujući Svetu Agniju - imalo je
kurseve za samoodbranu, pošto su mnogi učenici tih škola bila deca
uticajnih ljudi - ambasadora neke od Deset zemalja, moćnih poslovnih
ljudi, starih i novopečenih bogataša; onih ljudi čija su deca dobre
mete. Niko nikada nije imao smelosti da pokuša da otme Kejt. I pored
toga, ona je s vremenom savladala brojne odbrambene tehnike - kao i
nekoliko napadačkih - zbog čega ju je ovakvo ispoljavanje
nesposobnosti nastavnika još više razdraživalo.
Kada je jedan nastavnik pokazivao kako razoružati napadača, bio
je tako spor i nespretan da se Kejt nasmejala. Iako njen smeh nije bio
glasan, zahvaljujući izuzetnoj akustičnosti vežbaonice, zvuk se ipak
proneo do nastavnika.
,Je l’ nešto smešno?” upita on, pomno gledajući učenike. Ne bi
znao da se ona nasmejala da se ostali učenici nisu odmakli od nje.
Kejt je uzdahnula. „Ne, ali Vaša forma je potpuno pogrešna”,
odgovori, izrazivši svoje mišljenje.
„Pa, mlada gospođice, zašto onda ne biste sišli i pokazali nam
pravilno izvođenje?” reče nastavnik, pokazavši prstom na nju.
Vežbaonicom se proneo žamor. Nastavnik očigledno nije znao ko
je ona. Drugi nastavnik ošinuo ga je pogledom, ali Kejt se samo
osmehnula i ustala.

Deset minuta kasnije, Kejt je sedela u kancelariji školskog

savetnika. Ne zato što se smejala nastavniku, nego zato što mu je
slomila ključnjaču. Nije se trudila da ga povredi; barem ne teško. Nije
ona kriva što je imao nepravilan stav i lažnu predstavu o svojoj
sposobnosti.
„Gospođice Harker”, obrati joj se savetnik, okruglasti muškarac, s
naočarima i proćelavom glavom, po imenu dr Lendri. „Ovde u
Koltonu pokušavamo da pružimo bezbedno okruženje za učenje.”
Opet ta reč. „Ne dozvoljavamo nikakav vid nasilja.”
Kejt je suzdržala smeh. Lendri je stisnuo usne.
Ona je kašljucnula i progutala knedlu. „To je bila vežba
samoodbrane”, reče. „I tražio je od mene da učestvujem.”
„Tražio je da pokažete odbrambeni pokret, a Vi ste mu prilikom
toga slučajno slomili ključnjaču.”
„Tačno tako.”
Lendri je teško uzdahnuo. „Pročitao sam Vaš dosije, gospodice
Harker. Ovo nije izdvojen slučaj.” Kejt se naslonila u stolici, napola
očekujući da savetnik naglas pročita spisak njenih prestupa, onako
kako to rade u filmovima, ali nije to uradio. Umesto toga, on je skinuo
naočare i počeo da briše stakla. „Šta mislite, odakle dolazi Vaša
nasilnost?” upita.
Kejt je susrela njegov pogled. „Je 1’ to šala?” Međutim, činilo se
da Lendri nije šaljiv čovek. Štaviše, delovao je krajnje iskreno. On je
otvorio fioku, izvadio bočicu s belim tableticama i gurnuo je preko
stola. Kejt nije posegnula za njima.
„Za šta služe?”
„Smanjuju uznemirenost.”
Kejt se ispravila u stolici, postaravši se da joj ramena budu
ispravljena, a lice bezizražajno. „Nisam uznemirena”, odlučno reče.
Lendri je značajno pogledao. „Gospođice Harker, otkad ste seli
lupkate prstima po kolenima.” Kejt je ispravila šake na bedrima.
„Napeti ste, razdražljivi, imate odbrambeni stav i namerno držite
distancu”, nastavi on.
Kejt se ledeno osmehnula. „Živim u svetu u kojem senke imaju
zube. To nije naročito opuštajuće okruženje.”
„Znam ko je Vaš otac...”
„Kao i svi ostali.”
„...i čitao sam o Vašoj majci, o saobraćajnoj nesreći.”
Kejt se na trenutak setila majčinog lica, obasjanog prednjim
svetlima automobila koji im je dolazio u susret, njenih krupnih očiju
boje lešnika, škripe guma i krckanja metala. Zabila je nokte u svoje
široke pantalone i oduprela se nagonu da Lendriju okrene oštećeno
uvo kako ga više ne bi slušala. „I šta s tim?”
„Pa, znam da Vam je teško. Propatili ste zbog takvog gubitka, a
posle toga osećali otuđenost. A sada i ovo: nova škola, novi početak,
ali, pretpostavljam, i priličan pritisak i napetost.” Lendri je pokazao
glavom na tablete. „Ne morate da ih pijete, ali ponesite ih sa sobom.
Manje su štetne od cigareta, a nikad se ne zna, možda Vam čak i
pomognu.” Ona je pažljivo osmotrila bočicu. Koliko učenika je bilo
pod dejstvom tih tableta? Koliko građana Severnog grada? Da li ih je
lekovima stečena smirenost sprečavala da potpiruju plamenove
nasilja? Jesu li im lekovi pomogli da se pretvaraju da je svet
bezbedan? Jesu li im pomogli da spavaju?
Kejt se namrštila, ali je uzela bočicu s tabletama. Sumnjala je da će
joj pomoći, ali ako će joj taj čin skinuti dobrog dr Lendrija s grbače i
omogućiti da incident ne bude upisan u školski dosije (pa otac neće ni
znati za njega), onda je vredelo.
„Mogu li da idem?” upita. Lendri je klimnuo glavom, a ona je
izašla u prazan hodnik, pobegavši od njegovog pronicljivog pogleda.
Kejt je istresla belu tabletu na dlan. Pogledala je dole u nju.
Oklevala je.
Gde si?, zapita se.
Daleko, zdrava i čitava, srećna. Desetak različitih verzija Kejt, s
desetak različitih života, ali ona nije živela nijedan od tih života.
Morala je da bude ovde. Morala je da bude snažna. A ako je dr Lendri
video znakove uznemirenosti, video ih je i njen otac.
Kejt je progutala tabletu bez vode.
Osvrnula se po praznom hodniku. Bilo je prekasno da se vrati na
čas, a prerano da ode nekud drugde. Kroz najbliža vrata ugledala je
tribinu okupanu sunčevom svetlošću koja joj je delovala primamljivo.
Stavila je bočicu s tabletama u džep i izašla da udahne malo vazduha.
 Avgust ju je čuo kako dolazi.
Ljudi su sačinjeni od delova. Naravno, to su njihov izgled i miris,
ali i zvuk. Sve u vezi s Emili Flin bio je odsečan zvuk. Sve u vezi s
Henrijem bilo je uglađeno. Leovi koraci bili su jednako ravnomerni
kao i puls. Ilzina kosa stalno je šuškala poput svile.
A Kejt? Zvučala je kao ravnomerno kuckanje nalakiranih noktiju.
Kada je sela na klupu, jedan red iza njega, Avgust je bio leđima
naslonjen na toplu metalnu tribinu, lica podignutog prema suncu.
Pošto se naglo spustila na nju, čelična klupa je zaškripala primivši
težinu. Avgust je zaključio da bi, čak i da je Kejt bila nečujna, vero-
vatno pogodio da je to ona, jer je obično okupirala prostor svojom
pojavom. Osetio je blagi pritisak njenog pogleda, ali je nastavio da
žmuri. Nežni povetarac provlačio mu se kroz kosu. Prijatan osećaj
izmamio mu je osmeh, što je delovalo neupadljivo i gotovo prirodno.
Senka je skliznula preko beličastog sjaja sunca. Polako je otvorio oči i
ugledao nju kako odozgo gleda u njega. Iz tog ugla, lice joj je delovalo
nežno, dok su joj bistre oči bile pomalo zamagljene, poput čistog
plavog neba koje tu i tamo zamućuju oblaci.
„Zdravo”, prozbori on.
„Zdravo”, reče ona, a zatim odsutno upita: „Gde si bio?”
On začkilji. „Molim?”
Međutim, Kejt je odmahnula glavom, a lice joj je poprimilo uobi-
čajenu oštrinu. „Ništa.”
 Avgust se ispravio u sedeći položaj i polako se okrenuo kako bi je
pogledao. „Kaži mi”, reče, smesta zažalivši zbog tih reči. Video je da
joj se pogled smrknuo i da je zaustila da mu odgovori. „Ili nemoj”,
brzo dodade. „Ne moraš da mi kažeš ako ne želiš.”
Kejt je zatreptala, ponovo usredsredivši pogled, a onda rekla: „To
je samo igra koju ponekad igram. Kada želim da budem negde
drugde.”
„A gde to?”
Izmedu obrva joj se pojavila mala bora. „Ne znam. Nećeš valjda
da kažeš da bi, kada bi ovog časa mogao da budeš igde drugde, ipak
bio ovde na tribini Koltona?”
Avgust se osmehnuo. „Baš je lepo.” Pokazao je rukom na polje i
udaljeno drveće. „A tu je, naravno, i pogled.”
Ona je zakolutala očima. Izbliza su bile plave; ne nebeskoplave,
nego tamnije, iste nijanse kao i njena mornarskoplava školska majica s
kragnom. Kosa joj je bila prebačena preko jednog ramena. Avgust
ponovo spazi ožiljak nalik osušenoj suzi u uglu njenog oka, kao i
srebrnasti ožiljak koji joj je pratio ivicu kose od slepoočnice do vilice.
Zapitao se koliko je ljudi prišlo dovoljno blizu da ih primeti. A onda,
pre nego što je stigao da pita, ona se naslonila leđima na tribinu i
ispružila noge. „Zar ne bi trebalo da si na času?” upita.
„Imam čas za učenje u čitaonici”, odgovori on, priznavši da nije
tamo gde treba da bude. „A ti?”
„Bila sam u vežbaonici, ali sam izbačena sa časa zbog lošeg
vladanja”, reče ona. Avgust je izvio obrve, onako kako je video da
Kolin radi kada glumi iznenađenje. ,Je 1’ znaš da ovde podučavaju
samo-odbranu?” nastavi ona. „To je smejurija. Mislim, S-R-N-P
tehnika, zaista? Koliko znam, udarac nogom u prepone neće sprečiti
Korsaija da te rastrgne na komade.”
„To je tačno”, reče on, nalaktivši se na klupu iza sebe. „Međutim,
u svetu postoji i mnogo loših ljudi.” Poput tvog oca. „Dakle, jesi li
izbačena zato što si solila pamet nastavniku?”
„Još bolje”, odgovori ona, provukavši ruku kroz kosu boje peska.
„Izbačena sam zato što sam mu slomila ključnjaču.”
Avgustu se iz grla oteo tih smeh prožet uzbuđenjem. Taj zvuk ga
je zaista iznenadio.
„Prema mišljenju školskog savetnika, imam problem s nasiljem”,
nastavi Kejt.
„Zar ga nema svako?”
Nijedno od njih nije spomenulo njegov nacrt mape, niti čudovište
koje je ona nacrtala preko Istinitosti. Ubrzo je na tribini zavladala
prijatna tišina, koju je narušavalo samo tiho, uporno kuckanje Kejtinih
noktiju o metalnu klupu i udaljeni zvuci učenika koji su trčali na
atletskoj stazi. Ne bi trebalo ovako da se osećam, pomisli Avgust.
Sedeo je veoma blizu ćerke krvožednog despota, naslednice Severnog
grada. Trebalo je da oseća gađenje, odbojnost ili barem razdraženost,
ali nije.
Nije znao šta tačno oseća. Učestalost; skladnost; dva akorda koja
su išla zajedno.
Nemoj je odgurnuti od sebe, rekao je jedan glas, dok ga je drugi
upozoravao: Nemoj previše da se zbližavaš. Kako je mogao da uradi i
jedno i drugo?
„Dakle, Fredi, šta te dovodi u Kolton?" upita Kejt, ispravivši se na
klupi.
„Obrazovao sam se kod kuće”, odgovori on, a onda, mučeći se da
pronađe reči koje nisu laž, dodade: „Pretpostavljam da je moja
porodica mislila... Da je vreme da provodim više vremena u društvu.”
„Eh, pa ipak, kad god sam te videla, bio si sam.”
Avgust je slegao ramenima. „Pretpostavljam da nisam previše
društven. A šta je s tobom?”
Ona je razrogačila oči podrugljivo glumeći iznenađenje. „Zar nisi
čuo? Spalila sam školu, drogirala se, spavala s nastavnikom, ubila
dete. Zavisi od toga koga pitaš.”
„Je 1’ išta od toga istinito?”
„Da, spalila sam školu”, odgovori ona. „Pa, deo škole. Kapelu. Ali
to nije bilo ništa lično. Samo sam želela da se vratim kući.”
 Avgust se namrštio. „Pobegla si iz Istinograda i napustila
Istinitost.” To nije bio mali poduhvat, pošto su pogranični gradovi bili
zatvoreni, a pre toga je trebalo preći Pustoš. „Zašto si uopšte želela da
se vratiš ovamo?”
Kejt nije odmah odgovorila. Avgust se začudio, jer uglavnom nije
mogao da spreči ljude da govore. Kejt je nagnula glavu unazad i
pogledala u bezoblačno nebo. U trenutku se činilo da je potpuno
zaokupljena, kao da očekuje da vidi nešto na nebu, što naposletku nije
videla. „To je sve što mi je ostalo.” Izgovorila je to tiho, poput
ispovesti, ali naizgled nije to primetila. Pogled joj je skliznuo nadole.
„Jesu li prave?”
Avgust je pogledao naniže i shvatio da su mu se rukavi povukli
nagore i otkrili red crta pri dnu podlaktice. Četiristo devetnaest.
„Da”, odgovori. Istina je naglo skliznula s njegovih usana pre nego
što je uspeo da je zaustavi. „Šta znače?”
Ovog puta, Avgust se nekako uzdržao od iskrenog odgovora i pre-
šao palcem preko najstarijih znakova oko zgloba. „Po jedna... za svaki
dan mog uzdržavanja”, polako reče.
Iskreno iznenađena, Kejt je razrogačila tamne oči. „Ne deluješ mi
kao zavisnik.”
„Pa, nisam ti delovao ni kao Fredi”, promišljeno reče on.
Ona se osmehnula. „Dakle, čime se truješ?”
Avgust je teatralno uzdahnuo i prevalio istinu preko usana.
„Životom.”
„Ah”, reče ona sa žaljenjem. „To će te ubiti.”
„Ne tako brzo kao cigarete.”
„Pogodak”, reče ona. „Ali...”
Prekinuo je vrisak. Avgust je osetio napetost, a Kejt je odmah
posegnula rukom za svojim rancem. Međutim, bila je to samo neka
učenica koju je njen momak jurio po polju ne bi li je oborio na zemlju.
Učenica je ponovo ciknula i, ozarenog lica, počela da beži.
Avgust je uzdahnuo s olakšanjem. Nikada neće razumeti zašto
ljudi vrište iz zabave.
 „Jesi li dobro?” upita Kejt.
Avgust je shvatio da steže ivicu metalne klupe zbog čega su mu
pobeleli zglobovi na šakama. Zvuci pucnjeva krčali su mu u zadnjem
delu glave poput statičkog šuma. Odvojio je prste od klupe.
„Jesam. Nisam ljubitelj glasnih zvukova.”
Ona je stisla usne, pogledala ga kao da kaže baš lepo, a zatim
pokazala rukom na kutiju kraj njegovih stopala. „Violina?”
Avgust je oborio pogled i klimnuo glavom. Jutros je krišom izneo
instrument iz zgrade Flinovih, iskravši se pre nego što je Leo mogao
da ga spreči. Njegovi prsti prosto su žudeli da ponovo zasviraju. Ipak,
tek kada je stigao do muzičke sobe, otkrio je da za korišćenje prostora
za vežbanje nije dovoljna samo identifikaciona kartica. Maltene je već
zakoračio u sobu kada je iza sebe začuo devojčicu kako kašljuca.
„Izvini, ali soba je moja”, rekla je.
Avgust nije razumeo. „Tvoja?”
Ona je pokazala prstom na zidnu tablu sa spiskom prijavljenih
korisnika. „Sada je moje vreme”, objasnila je. Avgust se razočarao.
Pridržao joj je vrata da uđe, a zatim pregledao spisak učenika i
njihovog rezervisanog vremena. Bila je sreda, a muzička soba bila je
rezervisana sve do petka po podne. Nije smeo da ostaje u školi posle
nastave - Henri je bio izričit povodom toga, želeo je da on bude s
južne strane Ruba pre nego što se kapije zatvore u sumrak, iako nije
prolazio kroz njih kada se vraćao kući - mada, u retkom trenutku
prkosa, Avgust se upisao na spisak.
„Oduvek sam volela muziku”, reče Kejt, čačkajući metalni lak na
noktima. Avgust je čekao da nastavi. Međutim, zazvonilo je školsko
zvono, a ona je zatresla glavom i ponovo namestila kosu da joj
pokriva oko. „Jesi li iole dobar?”
„Da”, odgovori on bez oklevanja.
„Hoćeš li da mi odsviraš nešto?”
Avgust je odmahnuo glavom, a pogled koji mu je uputila jasno je
stavio do znanja da nije navikla da bude odbijena.
„Izvođačka trema?” upitno će ona. „Ma, hajde.”
 Gledala ga je kroz dugačku plavu kosu, koja joj je talasasto padala
preko polovine lica, i čekala. Avgust, naravno, nije mogao da joj kaže
da svira samo grešnicima. Progutao je knedlu, mučeći se da smisli laž
koja je na samoj ivici istine.
„Hajde” uporno će ona. „Obećavam da neću...”
„Fredi!” Začuo se povik. Avgust se okrenuo i ugledao Kolina kako
mu pokazuje rukama prema kantini. Ustao je s olakšanjem.
„Bolje sada da krenem”, reče i podiže kutiju s violinom, nastojeći
da to izgleda što ležernije.
„Nateraću te da mi sviraš”, doviknu Kejt dok je on silazio
metalnim stepenicama. „Na ovaj ili onaj način.”
Nije ništa rekao. Nije se usudio da pogleda nazad dok se laganim
trkom približavao Kolinu, koji je odvažno piljio. Kada je Avgust
stigao do popločane staze, Kolin ga opipa. „Živ si!” objavi, šaljivo
glumeći zapanjenost.
Avgust odmahnu rukom. Kolin pode u korak s njim. „Ali ozbiljno,
Fredi”, reče, bacivši brz pogled prema Kejt na tribini. „Želiš li da
umreš? Pošto sam prilično siguran da postoje brži i manje bolni načini
za to...”
 Ostatak dana Kejt nije nikog povredila, što nije bilo beznačajno.
Nije znala da li je za to zaslužna sreća, povoljni izgledi ili Fredi. Iako
ga je zadirkivala, postojao je trenutak na tribini kada je na pitanje Gde
si? odgovor zaista bio Ovde. Nije znala zašto, ali dok je sedela s njim
u toj čudnoj, prijatnoj tišini, prvi put se posle dugo vremena osećala
kao da je u sopstvenoj koži. Nije bila Kejt koja se cerila na glasine, ni
ona koja je stavila učenici nož pod grlo, niti ona koja je gvozdenom
polugom probila srce čudovištu.
Bila je stara Kejt, koja se šalila a ne pretila; koja se osmehivala
samo kada se tako osećala.
Međutim, ovo nije pravi svet za tu Kejt.
Bacila je ranac na krevet. Iz ranca je ispala bočica koju joj je dao
dr Lendri.
Možda su je tablete umirile i ublažile njenu oštrinu. Možda... Ipak,
postojalo je nešto u vezi s Fredijem; nešto umirujuće, nekako zarazno,
poznato. U slušaonici, prepunoj ljubopitljivih pogleda, osetila je
upravo njegov pogled. U učionici, punoj učenika koji su učili laži, on
je piskarao istinu na rubu papira. U školi, koja se grčevito držala za
privid bezbed-nosti, on se nije ustručavao da govori o nasilju. Nije
pripadao tamo, baš kao ni ona, a zbog te uzajamne neobičnosti osećala
je kao da ga poznaje.
Međutim, nije ga poznavala. Ne još.
Kejt je sela za sto, uključila kompjuter i otišla na veb-stranicu
Akademije Kolton.
„Ko si ti, gospodine Galager?” zapita se naglas. Otvorila je odeljak
sa spiskom učenika i počela da pomera nadole njihove dosijee sve dok
nije pronašla onaj koji je tražila. Kliknula je mišem na stranicu Fredija
Galagera. Na levoj strani ekrana, stajali su njegovi podaci visina,
godište, adresa i tako dalje - ali je fotografija na desnoj strani bila
čudna. Snimila je šest takvih fotografija, za svaku školu po jednu, i
uvek su zahtevali lice spreda, pogled uperen napred i širok osmeh.
Međutim, dečko na ekranu nije čak ni gledao u nju.
Lice mu je bilo okrenuto u stranu, pogled spušten, obrisi nejasni, a
usne razdvojene kao da je snimljen usred uzdaha, ali i usred pokreta.
Da nije bilo malenog delića crne crte na zglobu ispod podignute
manžetne, Kejt ne bi bila sigurna da je to on.
Zašto službenik u kancelariji nije snimio drugu fotografiju?
Postojalo je nešto u vezi s tom nejasnom fotografijom što je
pobuđivalo radoznalost. Kejt je žarko poželela bolju sliku, pogodnost
da može da zuri u nekoga bez uzvraćenog pogleda. Otvorila je novi
pretraživač, otišla na društvenu mrežu koju su, činilo se, koristili skoro
svi učenici i ukucala njegovo ime.
Pretraživač je izbacio fotografije dvojice mladića s tim imenom na
području Istinograda, ali nijedan nije bio Fredi koga je upoznala. To je
bilo čudno, ali Fredi je rekao da se obrazovao kod kuće. Možda se
nikada nije priključio toj društvenoj mreži. Otvorila je treći pretraživač
i ukucala njegovo ime u mašinu za pretraživanje. Pojavili su se podaci
šestorice muškaraca s tim imenom: mehaničara, bankara, žrtve
samoubistva, apotekara, ali ne i njenog Fredija.
Kejt se naslonila u stolici i kucnula noktom o zub.
U današnje vreme, svako je ostavljao neki digitalni trag. U
Koltonu, učenici su svakog dana neprestano snimali fotografije,
beležeći svaki običan trenutak kao da to zaslužuje da bude sačuvano i
zapamćeno. Dakle, gde je on?
Nešto joj je palo na pamet. Možda je bila presumnjičava, tražeći
složen odgovor kada je onaj jednostavan - da je on redak dečko koji je
više voleo da ostane izvan sistema - verovatno bio tačan.
Verovatno jeste, ali to je bilo poput svraba, koji je sada počela da
češe...
Gradska baza podataka nije bila jedino mesto u Severnom gradu
na kojem su se mogli pronaći takvi podaci. Priključila se na privatni
mrežni prostor svog oca i kliknula na omotnicu pod nazivom Ljudi.
Ekran je ispunio mnoštvo ikonica, svaka s imenom i datumom.
Fredi nije bio poput drugih učenika u Koltonu, a možda ona nije bila
jedina koja je to primetila. Ukucala je njegovo ime u okvir za
pretraživanje, donekle se nadajući da će se njegovo lice pojaviti s
oznakom za nekakvo uznemiravanje ili barem u vezi s nekom
nepravilnošću, ali se nije pojavilo baš ništa.
Razdražena, Kejt se vratila u školsku bazu podataka i ponovo
pažljivo osmotrila fotografiju, piljeći u nju nekoliko minuta kao da bi
ova mogla da oživi, dovrši kretnju, susretne njen pogled. Kada se to
nije desilo, pronašla je u dosijeu njegovu adresu, zapisala je i ustala.
Postojalo je još jedno mesto koje nije pregledala.
„Zdravo?” doviknu dok je koračala stanom. Nije bilo odgovora.
Brzo je obišla sve prostorije u koje je mogla da uđe. Od Slouna i
Harkera nije bilo ni traga ni glasa. Vrata očeve kancelarije bila su
zaključana. Međutim, kada je prislonila zdravo uvo uz drvena vrata,
Kejt nije čula šum sistema zvučne izolacije koji je Harker uključivao
kad god je bio unutra. Ukucala je šifru - postavila je kameru drugog
dana po povratku kući i snimila pokrete očevih prstiju prilikom
ukucavanja šifre - i sekund kasnije vrata su se otvorila pod njenim
dodirom.
Svetla su se automatski upalila.
Kancelarija Kaluma Harkera bila je ogromna i, na njeno
iznenađenje, uobičajenog izgleda, sa širokim, tamnim pisaćim stolom,
zidom pokrivenim policama s knjigama i nanizanim prozorima koji su
gledali na grad. Kejt je prišla policama i prešla rukom preko velikih
crnih knjiga koje su se pružale duž zida. Bile su to glavne beležnice.
Harker je bio oprezan čovek. Imao je i fizičke i digitalne primerke
s podacima o svim svojim građanima. Kompjuter je bio zaključan -
Kejt nije uspela da odgonetne pristupnu šifru - ali ono što je dobro u
vezi s knjigama je to što svako može da ih otvori. Glavne beležnice
bile su poređane alfabetski, a svake godine su iznova prepisivane.
Kada bi neki ljudi tokom godine izgubili Harkerovu zaštitu, njihova
imena bila bi zacrnjena; a ako bi neki ljudi dobili zaštitu, njihova
imena bila bi zapisana na završnim stranicama beležnice.
Kejt je uzela s police beležnicu sa slovom G, stavila je na sto i
otvorila. Prelistavala ju je dok nije pronašla prezime Galager.
Bilo je zapisano jedanaestoro Galagera koji su uživali Harkerovu
zaštitu u Severnom gradu, a medu njima i Pariz Galager, čija je adresa
bila ista kao i ona u Fredijevom dosijeu, ali sam Fredi nije bio
ubeležen. Ipak, videla je medaljon oko njegovog vrata. Brzo je
prelistala do završnih stranica, nadajući se da će pronaći njegovo ime
među dodatim Ijudima.
Nije ga bilo ni tamo.
„Gde si?” prošaputa, a već sledećeg trenutka neko je pročistio grlo.
Kejt je naglo podigla glavu. Njen otac, stajao je u dovratku i brisao
ruke crnom svilenom maramicom. „Šta to radiš, Ketrin?”
Vazduh joj je zastao u plućima. Ona ga je izdahnula na silu,
nadajući se da bi taj izdah mogao da liči na razdražen uzdah. „Tražim
ime”, odgovori, naslonivši se na sto, kao da ima puno pravo da bude
tamo. ,Jedna devojčica u školi me izluđuje. Ima medaljon, ali sam se
nadala da je ukraden ili nevažeći. Nažalost nije”, reče, pustivši da se
beležnica zatvori. „Bezobraznica je još uvek pod tvojom zaštitom.”
Harker je zadržao mračni pogled na njoj. Ona je pokušala da zanemari
osušenu krv na njegovim manžetnama. „Izvini”, dodade. „Trebalo je
da sačekam da dođeš kući, ali nisam znala kada ćeš se vratiti.”
„Mislim da nisam ostavio sobu nezaključanu.”
„Jesi”, hladnokrvno je rekla, a zatim se odgurnula od stola i izašla
iz kancelarije. Kada nije pošao za njom, Kejt je laknulo.
Vratila se u svoju sobu i utonula u stolicu. Fredijev učenički dosije
još uvek je stajao na ekranu. Sada je sve to imalo još manje smisla;
nejasna fotografija pored imena koje, prema sveobuhvatnom spisku
njenog oca, nije postojalo. Da li možda koristi izmišljeno ime? Ali
zašto?
Kriju se samo ljudi koji imaju nešto da sakriju.
Dakle, šta krije Frederik Galager?
 Avgust je mrzeo krv. Mrzeo je prizor krvi, njen miris, njenu
lepljivost i osećaj gustine, što je bilo prilično nezgodno, budući da je
sada bio pokriven njome.
Naravno, nije bila njegova.
Bila je Filipova; onog pripadnika Flinove jedinice sa srdačnim
osmehom i veoma kratkom kosom, mladića koji se prema njemu
ophodio kao prema prijatelju i koji bi ošinuo pogledom Harisa kad
god bi ovaj koristio reč čudovište.
„Držite ga da se ne pomera”, naredi Henri. „Moram da mu
podvežem ranu.”
Filipovo rame bilo je pokidano; vidljivo. Njegova uniforma bila je
rasparana. Avgust je mogao da ispruži ruku i pređe prstima preko
tragova kandži - Korsaija ili možda tragova njihovih očnjaka? Uvek je
bilo teško prosuditi, čak i da se Filip nije toliko previjao od bolova na
čeličnom medicinskom stolu.
Kada je stigla vest o još jednom napadu, Avgust je sedeo za
kuhinjskim pultom i radio domaći zadatak, a Alegro se igrao s
pertlama. Međutim, ovaj napad nije se desio kod Ruba i nije bio
nasumičan. Bila je to zaseda. Harkerova čudovišta znala su tačno gde
će i kada pripadnici Flinove jedinice ići u izvidnicu. Neko im je
dojavio. A sada je četvoro Flinovaca bilo mrtvo, a činilo se da je Filip
čvrsto rešen da ode uz salvu psovki i mnogo krvi.
„Za ime božje, držite ga čvrsto.”
 Leo i Avgust prikovali su Filipa za sto dok je Henri pažljivim,
odlučnim pokretima sanirao groznu ranu. Filipov pratilac, Haris, lica
isprskanogkrvlju, stajao je sa strane, zanemeo od zaprepašćenja, dok
mu je Emili zašivala duboku ranu na nadlaktici. Nije posedovala
Henrijevu hiruršku veštinu, ali su joj ruke bile jednako sigurne i
mirne.
Henri je izvadio špric pun morfijuma i zabio iglu u Filipovu
nepovređenu ruku. Mladićevo psovanje je polako utihnulo, a glava mu
je klonula u stranu; bol i napetost najzad su ga napustile.
„Ne možemo da pređemo preko ovoga, Henri", reče Leo, čija je
brada bila umrljana Filipovom krvlju. „Istrpeli smo dovoljno uvreda.
Vreme je da...”
„Ne sada!” prasnuo je Henri, navukao hirurške rukavice i počeo da
radi. Avgust je spustio pogled na Filipovo unakaženo rame, dok se
lepljiva crvena lokva širila preko metalnog stola. Osetio je mučninu.
Pod blještavim svetlom, Filip je iznenada delovao mlado i slabašno.
Ljudi su bili prekrhki za ovu borbu, ali Sanaija je bilo premalo da se
sami bore. Međutim, čak i da je troje moglo da vodi rat protiv
nekoliko hiljada neprijatelja, Malkai i Korsai nisu bili toliko glupi da
se previše približe. Umesto toga, birali su plen koji mogu da uhvate i
ubiju. Stoga su se Sanai usredsredili na lovljenje grešnika s ciljem da
zaustave širenje nasilja, pa su ljudi morali da ubijaju čudovišta.
Posledica toga bila je da su ljudi stalno bili žrtve tih gnusnih stvorenja.
Bilo je to ciklično ponavljanje jecaja i prasaka, jezivih početaka i
krvavih završetaka.
Avgust je pogledom pratio tragove kandži; gadne i zverske.
Nesumnjivo ih je ostavilo čudovište. Pošto postojani miris Korsaija -
mešavina smrada, ustajalog dima i mirisa smrti, uvek smrti - još uvek
nije napustio pokidano meso, stomak mu se prevrnuo od mučnine. Leo
je bio u pravu. Avgust nije bio nimalo nalik stvorenju koje je to
uradilo. Nije mogao da bude.
„Avguste”, reče Henri minut kasnije. „Sada možeš da ga pustiš.”
Avgust je spustio pogled i shvatio da i dalje drži Filipovo klonulo
telo prikovano za sto. Ruke su mu skliznule s mladićevog tela. Krenuo
je ka sudoperi kako bi ih oprao dok je Henri radio.
Pošto se krv slivala u sudoperu, Avgust je skrenuo pogled, tražeći
nešto na šta bi se usredsredio. Međutim, krv je bila svuda - na zidu, na
pultu, na podu. Krvavi trag protezao se nazad kroz vrata do čeličnih
liftova iznad kojih je stajao broj devetnaest.
Neki mračnije nastrojeni pripadnici jedinice, nadenuli su
devetnaestom spratu zgrade Flinovih nadimak Mrtvačnica. Premda se
radilo o spratu odmah ispod najvišeg, neposredno ispod stana
Flinovih, bio je bez pogleda. Svi prozori bili su zazidani, a nameštaj
sklonjen kako bi se ispraznio prostor. Na devetnaestom spratu bile su
smeštene dve izuzetno važne prostorije: posebna soba za ispitivanje
(ostale su se nalazile u podzemnim nivoima pored ćelija) i medicinska
soba za hitne slučajeve.
„Gde je on?” upita Henri, podigavši pogled s Filipovog
unakaženog ramena. Pitanje se odnosilo na izdajnika, muškarca koji je
prodao informaciju Harkeru. Bio je rođak nekoga iz Flinove jedinice,
a kada ih je izdao, pobegao je na drugu stranu Ruba i potražio utočište
u Severnom gradu. Međutim, Harker nije držao doušnike, pa ga je
izbacio iz svoje polovine grada nazad u Južni grad. Poseban odred
Flinovaca progonio ga je i uhvatio, ali je ovaj, tom prilikom smestio
dva metka u njihovog kapetana. Dva minuta s Leom je bilo dovoljno
da sve prizna.
Leo je stajao ispred ogledala i brisao krv s lica. Crnim očima je
osmotrio ožiljak koji mu se pružao kroz levu obrvu i skrenuo pogled -
baš kao i Avgust kada bi video krv - kao da je zgađen prizorom.
„Ćelija A”, tupo odgovori Haris, bez i najmanjeg traga svoje
mladalačke vedrine i duhovitosti koje je izgubio u ovom napadu.
„Kriv je”, mirno dodade Leo.
Svi su znali na šta je mislio. Crvena duša koja se mora istrgnuti.
„Dobro.” Henri je klimnuo glavom svojoj ženi. „Dovedi Ilzu.”

Muškarac u ćeliji A nije izgledao dobro.

 Nos mu je bio slomljen, ruke vezane iza leđa, a grudi su mu se
trzale kao da su povređene. Ležao je na boku. Avgust je stajao i zurio,
pokušavajući da razume šta ljude nagoni da se tako slome; ne u
fizičkom smislu - ljudska tela su krhka - nego u psihičkom smislu,
žrtvujući srce i dušu. Šta ih nagoni da, iako znaju da je reč o bezdanu,
skoče u njega i padnu?
Osetio je nalet vazduha, a zatim meku toplinu Ilzine ruke u svojoj.
Ilza je gledala kroz pleksiglas na vratima ćelije. „Osećaš li?” upita
s tugom u glasu. „Njegova duša je tako teška. Ko zna koliko dugo pod
može da izdrži...”
Lagano je izvukla ruku iz njegove i bosonoga ušla u ćeliju. Avgust
je zatvorio vrata za njom, ali je ostao na svom mestu. Bila je retkost
videti drugog Sanaija kako oduzima život. A Ilza je znala kako da sve
učini lepim, čak i smrt.
Začuo je korake iza sebe, teške i ravnomeme. Leo. „Henri je
budala što je ne pušta napolje”, rekao je njegov brat.
Avgust se namrštio. „Koga? Ilzu?”
Leo je podigao ruku i prislonio je na vrata. „Naša sestra, anđeo
smrti. Znaš li šta je ona? Šta može da uradi?"
„Imam predstavu”, ravnodušno odgovori Avgust.
„Mislim da nemaš, bratiću.” U ćeliji, Ilza je klekla pored izdajnika.
„Henri krije to od tebe, ali mislim da zaslužuješ da znaš šta je ona i šta
bi ti, možda, mogao da budeš ako bi dozvolio sebi.”
„O čemu govoriš, Leo?
„Naša sestra ima dve strane, koje nemaju dodira jedna s drugom”,
odgovori Leo.
Zvučalo je kao zagonetka, ali Leo obično nije okolišao.
„Šta...”
„Znaš li koliko Ilza ima zvezda?”
Avgust je zavrteo glavom.
Leo je raširio prste. „Dve hiljade sto šezdeset dve.”
Avgust je izračunao - šest godina. Prošlo je šest godina otkad je
Ilzu poslednji put obuzelo pomračenje. Ali i šest godina otkad je nešto
okončalo teritorijalni rat.
Leu nije promaklo da je Avgust uvideo vezu. Kažiprstom je ocrtao
krug. „Šta misliš, bratiću, ko je napravio Pustaru?”
Iza vrata, izdajnik je priznavao krivicu napuklim šapatom. Ilza mu
je obuhvatila lice šakama i povukla ga naniže do betonskog poda.
Legla je na bok i počela da ga miluje po kosi.
Negde u gradu postojalo je mesto gde ništa ne raste.
„To je nemoguće”, prošaputa Avgust. Kada ga je poslednji put
obuzelo pomračenje, pobio je gomilu ljudi u sobi. Zamisao da je Ilza
mogla da sravni sa zemljom gradsku četvrt, ostavivši ožiljak na
površini zemlje, nije se činila nemogućom. Ako je to tačno, nije ni
čudo što Henri ne želi prekid primirja. Flinovci su mislili da Flin ima
razornu bombu.
I bili su u pravu.
Avgustu se u glavi prikazao komad spržene zemlje u središtu
grada. Da li je... Da li je to uradila s namerom? Naravno da nije - ni on
nije nameravao nikoga da povredi - ali za vreme pomračenja gubi se
vlast nad sobom i štošta drugo. Kada Sanaija obuzme pomračenje,
okončavaju se životi. Tada ne postoje ni pravila ni granice: svi ginu, i
krivi i nevini, i čudovišta i ljudi.
Leo to naziva klanicom.
Koliko ljudi je umrlo tog dana na trgu? Koliko je nevinih života
izgubljeno među grešnima? Tako nešto se neće ponoviti, ne sme da se
ponovi. Sigurno postoji drugo rešenje.
„Njeno pretvaranje bilo je deo primirja”, nastavi Leo. „Ali
pamćenje je kratko. Čini se da našu severnu polovinu treba podsetiti
na neke stvari.”
Avgusta su podišli žmarci zbog načina na koji je Leo govorio o
Ilzi. „Ona nije oruđe, Leo.”
Brat ga je pogledao zastrašujućim crnim očima, čija je površina
bila odveć ravna i glatka. „Svi smo mi oruđa, Avguste.”
U ćeliji, Ilza je zapevušila. Do Avgustaje dopirao jedva čujni zvuk,
prigušena pesma koja ga je, ipak, nagnala da zadrhti. Za razliku od
Avgusta, koji se oslanjao na svoju violinu, ili Lea, koji je svoju
muziku mogao da proizvodi maltene sa svačim, Ilza je koristila samo
svoj glas.
Avgust je posmatrao. Crvena svetlost dolazila je do površine
muškarčeve kože i širila se Ilzinom poput crvenila. Iako se nedavno
nahranio, i dalje je žudeo za tim, osećajući neutaživu glad. Plašio se da
će taj stalni osećaj praznine prestati da postoji tek kada i njega više ne
bude bilo.
Dva pramena dima podigla su se iz upalih očiju muškarca, a s
njima ga je napustio i poslednji tračak života. Leš je pocrneo.
„Jednog dana ćeš videti”, smireno reče Leo. „Pravi glas naše sestre
je nešto prelepo, ali užasno.”
Iza pleksiglasa i čelika, Ilza je milovala mrtvog muškarca po kosi
poput majke koja uspavljuje dete.
Avgusta je spopala mučnina. Uzmaknuo je korak, okrenuo se i
vratio u medicinsko krilo, gde je Haris i dalje stajao na istom mestu, a
Henri i dalje sanirao ranu na Filipovom ramenu. Filip je izgledao
poput mrtvaca. Odjednom, Avgusta je ophrvao nesnosan umor.
Malo je nedostajalo da pita Henrija da li je ono o Ilzi tačno, ali već
je znao.
Umesto toga je rekao: „Moramo nešto da uradimo.”
Henri je podigao pogled sa stola. Delovao je iscrpljeno. „Nemoj
sada i ti.”
„Nešto što će sačuvati primirje”, nastavi Avgust. „Nešto što će
sprečiti izbijanje još jednog rata.”
Henri je nadlanicom protrljao oči, ali nije ništa rekao. Haris je
ćutao. Leo, koji je sada stajao u dovratku, ćutao je.
„Tata...”
„Avguste.” Emili je položila ruku na njegovo rame, a on je shvatio
da drhti. „Kasno je”, rekla je tihim i smirenim glasom, brišući krvavu
mrlju s obraza. „Mislim da je najbolje da odeš u svoju sobu. Na kraju
krajeva, sutra ideš u školu”, dodala je.
Iz Avgustovog grla, oteo se prigušen zvuk.
 Želeo je da se nasmeje besmislenosti ovog života, sa svim
njegovim lakrdijama. Želeo je da uzme violinu i da besomučno svira
sve dok mu ne iščezne sva glad, dok ne prestane da se oseća kao
čudovište. Želeo je da vrišti, ali onda se setio da je glas njegove sestre
pretvorio deo grada u pepeo, pa se ugrizao za jezik i nije ga puštao sve
dok mu bol nije ispunio usta umesto krvi.
„Hajde”, uporno će Emili, lagano ga gurnuvši laktom prema liftu.
I Avgust je pošao, prateći trag krvi poput mrvica hleba, i izašao
kroz vrata.
 „Teška noć?” upita Kejt, penjući se stepenicama tribine.
Fredijeva glava bila je nagnuta nad knjigom, ali Kejt nisu promakli
njegovi podočnjaci i napetost u vilici.
On nije podizao pogled. „Toliko je očigledno?”
Kejt je spustila ranac. „Izgledaš užasno.”
„E, baš ti hvala”, zajedljivo je rekao provlačeći ruku kroz još
neosušenu kosu.
Oči su mu bile uprte u knjigu, ali nije okretao stranice.
Kroz Kejtinu glavu prolazilo je mnogo pitanja. Svako je pokušalo
da ispliva na površinu, ali ih je ona uporno potiskivala. Zalupkala je
prstima, ali onda se setila opaski dr Lendrija i naterala sebe da
prestane. Nameravala je da pomene violinu, ali danas je nije imao sa
sobom. Pokušala je da vidi šta Fredi stvarno ili prividno čita, ali slova
su bila previše sitna. Stoga je samo sedela tamo, trudeći se da ponovo
stvori osećaj koji je imala juče, onu prijatnu zajedničku tišinu.
Međutim, nije mogla mirno da sedi. Razdražena, izvadila je slušalice
iz ranca i prinela ih glavi, ali utom je Fredi progovorio.
„Šta si uradila?” upita on, okrenuvši stranicu.
Kejt je osetila blagu napetost, zadovoljna što on to ne vidi. „Kako
to misliš?”
Fredi je najzad odložio knjigu na stranu. Platon. Kakav to učenik
treće godine čita filozofiju iz zabave? „Da te opet izbace s časa fizič-
kog?” dopuni on pitanje.
„Oh”, izusti ona, dodirnuvši stomak. „Mnogo me boli stomak.”
U njegovim bledosivim očima zatreperilo je zadovoljstvo.
„Stvarno?”
„Da, nadam se da se neću razboleti”, rekla je naslonivši se na
klupu uz samozadovoljan smešak. „Ali znaš šta kažu.”
„Šta kažu?”
„Svež vazduh je najbolji lek.”
Bilo bi preterivanje nazvati njegov izraz osmehom, ali bio je
dovoljno srdačan. Ona je zataknula kosu iza uva i osetila njegov
pogled na svom ožiljku. Nije ga sada prvi put osmotrio, ali jeste prvi
put pitao. „Šta se dogodilo?”
Slabost priziva nož. Međutim, reči su joj izletele pre nego što je
uspela da ih zaustavi. „Saobraćajna nesreća.”
Fredi nije mahinalno rekao izvini, kao da je to njegova krivica
(mrzela je kada su ljudi to radili). Samo je klimnuo glavom i prešao
palcem preko crnih crta na zglobu. „Pretpostavljam da svi imamo
svoje ožiljke.”
Kejt je ispružila ruku i prstima ovlaš dodirnula najbližu crnu crtu,
osetivši pod dodirom njegovu napetost. „Koliko dana si trezan?”
On je lagano izmaknuo ruku. „Dovoljno”, odgovori, povukavši
manžetnu naniže kako bi pokrio kožu.
Pitanja su bubnjala u Kejtinoj glavi.
Ko si ti?
Šta kriješ?
Zašto to kriješ?
Pokušavala su da izađu, a baš kada se spremala da ih pusti, Fredi
je progovorio.
„Mogu li da ti poverim tajnu?”
Kejt se ispravila na klupi. „Da.” Izgovorila je reč brže nego što je
nameravala, ali izgleda da on to nije primetio. Pogledi su im se susreli.
Postojalo je nešto teško u vezi s njegovim pogledom; činilo se da pod
njim oseća nekakvo opterećenje. „O čemu je reč?” nestrpljivo upita.
 „Miriše poput sveća”, reče Fredi šutirajući lišće.
„Prilično sam sigurna da je obrnuto, da sveće miriše poput
drveća”, reče Kejt. „Koji to momak nije video drveće?”
On je podigao grimizni list i brzo ga je okrenuo između prstiju.
„Onaj koji živi u crvenom području i ima veoma zaštitnički nastrojene
roditelje”, odgovorio je pustivši list da padne.
Kejt se ubrzao puls na pomen njegove porodice, ali je zadržala
mirnoću glasa. „Reci mi nešto o njima.”
Fredi je samo slegao ramenima. „Dobri su ljudi. Imaju dobre
namere.”
Kako se zovu? Poželela je da pita.
„Čime se bave?”
„Moj tata je hirurg”, odgovori on, prekoračivši preko palog stabla.
„Mama je odrasla u Bogatstvu, ali se našla s pogrešne strane granice
kada su je zatvorili.”
„To je užasno”, reče Kejt, što je i mislila. Bilo je dovoljno loše što
su stanovnici Istinitosti ostali zarobljeni unutra. Često bi zaboravila na
strance. Mnogi su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i
izgubili život zbog nedostatka sreće.
„Ona ničim to ne pokazuje”, odsutno reče on. „Ali znam da je to
opterećuje.”
Pošto je pomenuo opterećenje, Kejt je pomislila na gvozdeni
medaljon i crne beležnice.
Gde si nabavio svoj medaljon?
Progutao je knedlu. „Dakle, jesi li jedinac?”
„A jesi li ti neki inkvizitor?” oštro je odvratio, a onda, na njeno
olakšanje, rekao: „Najmlađi. Ti?”
Svidelo joj se što je to pitao, iako je sigurno znao.
„Jedinica”, odgovori.
U daljini je zazvonilo zvono za veliki odmor. Kejt je načas zastala,
oklevajući, ali Fredi nije pokazivao ni najmanju nameru da se vrati.
Umesto toga, on je naglo seo i leđima se naslonio na stablo. Kejt je
učinila isto. Fredi je izvadio svežu zelenu jabuku iz torbe i pružio joj.
Ko si ti?
Ona je posegnula rukom za voćkom, prstima namerno dodirnuvši
njegove i sa zadovoljstvom je osetila mali drhtaj koji je prošao kroz
njega; kao da je dodir za njega bio nešto strano i novo.
Odgrizla je komad jabuke i vratila mu. On je okrenuo između
dlanova.
Šta kriješ?
„Voleo bih da je i ostatak grada ovakav”, tiho reče on.
„Prazan? U zelenilu?”
„Miran”, odgovori Fredi, dodavši joj jabuku. Nije uzeo ni zalogaj.
Ona je prešla palcem preko tragova svojih zuba na jabuci. „Jesi li
ikada video čudovište izbliza?”
Fredi se ugrizao za usnu. „Jesam, a ti?”
Kejt je izvila obrvu. „Moj otac drži Malkaija kao kućnog
ljubimca.”
On je suzio oči, ali samo rekao: „Više volim mačke.”
Kejt je prezrivo frknula i dobacila mu jabuku. „Kao i ja.”
Njihovi glasovi su utihnuli i načas je zavladala ista ona prijatna
tišina. Jak nalet vetra zatresao je grane iznad njih, poslavši dole kišu
umirućeg lišća, a između jabuke u njegovoj ruci, njegovih bezbojnih
očiju i zlatastog lista zapletenog u njegovim crnim kovrdžama, Fredi
Galager više je ličio na sliku nego na dečka.
Ko si ti? Poželela je da pita.
Umesto toga, posegnula je za jabukom i odgrizla još jedan zalogaj.

Čitavo popodne, izjedala su je pitanja. Što su duže ostajali u šumi,

sumnja je postajala izraženija; u pogledu njega; u pogledu nje. Možda
je postojao jednostavan odgovor za izmišljeno ime. Možda nije imao
izbora. Možda ljudi ponekad imaju dobre razloge da se kriju, da lažu.
Međutim, Kejt je želela da zna istinu.
Kada je bila na polovini hodnika, začula je violinu.
Pošto je završila kontrolni zadatak, izašla je s časa nekoliko
minuta ranije i trošila vreme čekajući poslednje zvono. Usporila je
korak, osluškujući, pretpostavljajući, nadajući se - da je to Fredi.
Tračak istine među tajnama. Muzika je dopirala iz učionice pri kraju
hodnika. Kada je stigla do vrata učionice, muzika je prestala, a
zamenila je škripa stolica i opreme. Provirila je kroz staklo na vratima
i ugledala učenike - članove orkestra - kako se pakuju. Zazvonilo je
školsko zvono. Dok su učenici hrlili napolje, Kejt ih je pomno
osmatrala, tražeći pogledom Fredija, ali nije ga spazila.
„Hej”, obrati se učeniku koji je vukao nešto što je ličilo na
violončelo. Kada je shvatio da se obraća njemu, on je malo pobledeo.
„Postoji li Galager u tvom razredu?” upita ona.
„Ko?”
„Fredi Galager”, reče ona. „Visok, mršav, crnokos, svira violinu?”
Učenik je slegao ramenima. „Izvini, nikada ga nisam video.”
Kejt je opsovala sebi u bradu, a čelista je iskoristio priliku da
utekne.
Dok se vraćala do školskih ormarića, u hodnicima je bilo sve
manje učenika. Kejt je stigla tamo baš kada je Fredi pakovao svoju
torbu. Ošinula je pogledom učenicu kod susednog ormarića, pa je ova
brže-bolje pobegla. Naslonila se ramenom na metalna vratanca.
„Zdravo.”
„Zdravo”, odvrati on, premeštajući knjige. „Stalno pronalazim
komadiće drveća i lišća prilepljene za odeću.”
„Ja sam otresla odeću da neko ne bi stekao pogrešnu zamisao”,
reče ona.
Fredi je tupo blenuo u nju. „Kako to misliš?”
Kejt se zagledala u njega. On joj je uzvratio pogled. A onda mu je
obraze naglo oblilo rumenilo. „Oh.”
Ona je zakolutala očima, a onda se setila svoje namere i pokazala
glavom ka ormariću. „Nema violine?”
„Kod kuće je.”
„Mislila sam da si član orkestra.”
Fredi je nakrivio glavu. „Nikada to nisam rekao.”
 „Zašto je onda donosiš?”
„Šta?”
Kejt je slegla ramenima. „Zašto donosiš violinu u školu, ako nisi u
orkestru?”
Fredi je zatvorio ormarić, ne s treskom kao svi drugi, nego s tihim,
odsečnim škljocajem. „Ako stvarno želiš da znaš, ne mogu da sviram
kod kuće zato što su zidovi pretanki. Kolton ima muzičke sobe sa
zvučnom izolacijom. Upravo iz tog razloga donosim violinu.”
Kejt je osetila kako joj uverenost slabi. „Dobro”, reče, nastojeći da
joj glas bude vedar, zadirkujuć. „Ali ako nisi u orkestru, kada mogu da
te čujem kako sviraš?”
Fredi je odjednom zauzeo neumoljiv stav. „Ne možeš.”
Te reči, pogodile su je poput udarca. „Zašto ne mogu?” razdraženo
upita Kejt.
On je prebacio torbu preko ramena. „Rekao sam ti, Kejt. Ne
sviram nikome.”
„Ja nisam niko”, prasnu ona, pocrvenevši, iznenada povređena. ,Ja
sam Harker.”
Fredi je prezirno pogledao. „Pa šta?”
„Ne možeš da me odbiješ, ne na takav način.”
On se zaista nekako nasmejao - kratko i bezosećajno - i odmahnuo
glavom. „Stvarno veruješ u to, zar ne? Da se čitav ovaj grad ponaša
onako kako ti želiš, zato što imaš novac i moć i svi se plaše da te
odbiju.” Nagnuo se prema njoj. „Kejt, znam da ti je teško da
poveruješ, ali nisi ti najvažnija na ovom svetu.” Odmaknuo se.
„Iskreno, mislio sam da si bolja od ovoga. Izgleda da sam pogrešio.”
Zapanjena, Kejt je ustuknula. Lice joj je gorelo, a bes se
rasplamsavao u njoj, vreo poput žara. Fredi se okrenuo da ode, ali Kejt
je udarila rukom ormarić pored njegove glave, preprečivši mu put.
„Ko si ti?” Zbunjenost mu se raširila licem. „Molim?”
„Ko si ti?” ponovila je, naglasivši svaku reč. On je pokušao da
skloni njenu ruku, ali Kejt ga je uhvatila za zglob i pribila ga uz
ormarić. Bilo joj je dosta igara i zaobilaženja istine. „Znaš na šta
mislim, Fredi.” Ona je približila nokte metalnog sjaja medaljonu na
njegovoj košulji. „Stvarno ne izgledaš kao Fredi, ni kao Frederik, niti
kao Galager.”
Fredi je suzio oči. „Pusti me, Kejt.”
Ona mu se unela u lice. „Ko god da jesi, otkriću to”, prošaputa.
Tog časa, još jedno telo je uletelo među njih i rukom obgrlilo
Fredija oko ramena.
„Tu si!” Glasno je prozborio dečko. „Svuda sam te tražio!” Dečko
je uputio Kejt kratak, izvinjavajući osmeh, oslobodivši Fredija iz
njenog stiska. Ona je pustila ruku da joj padne. „Zakasnićemo. Na
ono, znaš. Na onu zabavu”, nastavi dečko i odvuče Fredija niz hodnik.
„Nisi valjda zaboravio? Hajdemo...”
Dečko joj je mahnuo u znak pozdrava, ne osvrnuvši se, ali Fredi je
bacio poslednji, nečitljiv pogled ka njoj pre nego što su zamakli iza
ćoška i nestali.
Obuzeta besom, Kejt je izjurila iz škole.
Istresla je još jednu tabletu iz bočice, koju joj je dao dr Lendri, i
ubacila je u usta, prebacujući sebi što je dozvolila da joj upravo Fredi
naruši mir. Ispala sam glupa, pomislila je. Međutim, stekla je utisak
da mu se dopada, da je on zaista razume, dozvolila mu je da joj se
približi. Ako je išta naučila od svog oca, to je da staloženost
omogućava vladanje. Čak i ako je to samo privid.
Znam da ti je teško da poveruješ, ali nisi ti najvažnija na ovom
svetu.
U njoj se ponovo rasplamsao bes.
Mislio sam da si bolja od ovoga.
Šta misli, ko je on?
Izgleda da sam pogrešio.
Ko je on zapravo?
Kejt je stigla na parkiralište, ali crni automobil još nije bio tamo.
Brzo je koračala tamo-amo, nastojeći da se smiri dubokim disanjem,
ali to nije pomoglo. Osećala je kako joj uznemirenost zvecka u
grudima poput sitnine u džepu. Sela je na klupu, izvadila cigaretu iz
paklice u rancu i stavila je među usne. Posmatrala je kako učenici
naviru iz škole poput mrava.
„Gospođice Harker!” doviknu upravnik kada je posegnula rukom
za upaljačem. „Imamo strogo pravilo o zabrani pušenja na školskom
području.”
Kejt je pažljivo osmotrila muškarca. Bila je raspoložena za svađu,
ali razboritiji deo nje je uvideo da ovu treba da preskoči. „Dozvolite
mi da pogodim”, reče, vrativši cigaretu u paklicu. „U pitanju je
zdravstvena...”
Htela je da kaže opasnost, ali nešto joj je privuklo pogled.
Fredi, oniži dečko i devojka koju nije poznavala užurbano su
koračali travnjakom. Dečko i devojka su se osmehivali, a Fredi je
radio ono što ljudi rade - klimaju glavom uz titravi osmeh - kada žele
da mislite da obraćaju pažnju, iako je ne obraćaju.
Kejt je posmatrala kako je devojka pohitala nekoliko koraka
napred, okrenula se i podigla telefon da snimi fotografiju njih dvojice.
U poslednjem trenutku, Fredi je podigao ruku ispred lica. Uradio je to
s osmehom, ali postojalo je još nešto u vezi s tim pokretom. Kada je
devojka ponovo šaljivo pokušala, Fredi je zažmurio i okrenuo glavu u
stranu. Baš kao na njegovoj školskoj fotografiji.
Bila je to zaista prava sitnica.
Međutim, dok je Fredi okretao glavu, Kejt je primetila da mu je
licem preletela senka straha, a kroz glavu joj je probubnjala jedna reč.
Čudovište.
To je bilo besmisleno - nerazložno, presumnjičavo - ali svejedno
moguće. Iznenada, misli su joj skrenule s nejasne fotografije na veb-
stranici Akademije Kolton na nepostojanje ikakvih drugih fotografija,
lažno ime, reči napisane na ivici papira, zaštitnički nastrojene
roditelje, ukraden medaljon, odbijanje da joj svira violinu, prekor koji
joj je uputio, način na koji je gledao - kao da dele tajnu ili kao da on
krije jednu.

Sanai, Sanai, očiju crnih poput ugljenisane klade,

 pesmu ti otpeva i dušu ukrade.

Kejt je posegnula za mobilnim telefonom. Devojka je odustala od

snimanja fotografija, a Fredi se oslobodio zagrljaja drugog dečka,
mahnuo rukom u znak pozdrava i počeo da se udaljava. Kejt nije
oklevala. Uključila je kameru na mobilnom telefonu, pritisnula dugme
i snimila niz fotografija pre nego što je Fredi mogao da se okrene.
Začula je iza sebe trubljenje automobilske sirene. Bio je to njen
crni automobil.
Kejt je ušla u kola. Srce joj je ubrzano kucalo, a prsti su joj bili
stisnuti oko ekrana mobilnog telefona. Nije odmah pogledala
fotografije. Sačekala je da se automobil udalji od Koltona, da se svet
zamagli iza prozora.
A onda je polako pogledala u ekran telefona.
Znala je da je to luda zamisao. Pregledala je fotografije, napola
očekujući da vidi samo Fredijevo lice kako zuri u nju. Na prvih
nekoliko fotografija, već je okrenuo glavu. Prstima, drhtavim od
uzbuđenja, brzo je prešla na fotografije na kojima mu se vidi veći deo
lica.
Pogledom je prelazila preko fotografije, od njegovih školskih
pantalona i majice s kragnom, preko torbe na njegovom ramenu, do
crne kose koja mu je padala na obraze i u oči... Međutim, tu se privid
okončao, pošto mu oči više nisu bile sive.
Na njihovom mestu bile su samo crne mrlje, obeležja tame koje
kamera nije mogla da zabeleži.
Jesi li ikada video čudovište izbliza?
Kejt se zavalila u sedište.
Fredi Galager nije običan učenik.
Nije čak ni ljudsko biće.
 Ko si ti?
Kejtin glas pratio ga je u podzemnu železnicu.
Ne izgledoš feao Fredi.
Pratio ga je kroz grad.
Otkriću to.
Pratio ga je ulicom.
Kada je stigao na poslednji sprat zgrade Flinovih i zatekao prazan
stan, Avgustu je laknulo. Spustio je torbu na krevet pored Alegra i
utonuo u stolicu, preplavljen mislima.
Znam da ti je teško da poveruješ, ali nisi ti najvažnija na ovom
svetu.
Zašto je to rekao?
Mislio sam da si bolja od ovoga.
Šta je uradio?
Ne s praskom nego s jecajem.
To pitanje.
Ko si ti?
Ko god da jesi...
Otkriću to.
Avgust je strgao gvozdeni medaljon i zavitlao ga u zid. Medaljon
je udario dovoljno snažno da ostavi trag na malteru, a zatim se
otkotrljao preko poda. Zagnjurio je glavu u šake.
 Ko si ti?
Ko si ti?
Ko si ti?
Začulo se kucanje na vratima. Naglo je podigao glavu. Leo je
stajao u dovratku, ispunivši otvor vrata. „Uzmi jaknu”reče. „Idemo
napolje.”
Avgust je bacio pogled na prozor i zapanjio se videvši da je zašlo
sunce.
„Kuda idemo?” upita.
Leo je podigao parče papira. „Šta misliš?”
Avgust je protrljao oči. „Nisam gladan.”
„Nije me briga. Pošto je Filip u veoma teškom stanju, a Haris
privremeno nesposoban za ovakve zadatke, večeras ideš sa mnom.”
Avgust nije znao šta je uradio da zasluži bratovljevu pažnju, ali ovog
časa je nije želeo, ne ovako. Leo je bio na glasu kada je reč o lovu na
grešnike.
„Svi znaju tvoje lice”, reče Avgust, svojski se trudeći da ga odbije.
„Ako pođem s tobom...”
„Pretpostaviće da si podređeni pripadnik jedinice. A sad ustaj.”
Avgust je progutao knedlu i ustao. Posegnuo je rukom za kutijom s
violinom, ali ga je Leo sprečio. „Ostavi je.”
Avgust je zbunjeno zatreptao. „Ne razum...”
„Večeras ti neće trebati.”
Oklevao je. Ni njegov brat nije kod sebe imao nikakav instrument.
„Leo...”
„Hajde”, naredi Leo.
Avgust je sklonio ruku s kutije za violinu. Dok je pratio Lea kroz
stan, gledao je okolo, nadajući se da će u prolazu spaziti Henrija ili
Emili, osobu koja bi mogla da ih zaustavi u poslednji čas. Međutim,
od njegovih roditelja nije bilo ni traga ni glasa, a vrata Ilzine sobe bila
su zatvorena.
Nije pitao kuda su se zaputili. Bilo je očigledno da se udaljavaju
od Ruba i središta grada i zalaze u koloplet mračnih ulica, s porušenim
zgradama koje nikada nisu obnovljene. Te ruševine bile su utočište za
zavisnike i bivše zločince koji su se krili i od pripadnika Flinove
jedinice i od Sanaija.
„Ćutljiv si”, reče Leo dok su se spuštali ulicom. „O čemu
razmišljaš?”
Avgust je mrzeo kada bi Leo tako sročio pitanja, ostavljajući malo
mesta za izbegavanje odgovora. U glavi mu je vladala zbrka, a
poslednja osoba kojoj je želeo da se poveri bio je njegov stariji brat.
Odgovor mu je, ipak, sišao s usana. „O Kejt Harker.”
„Šta u vezi s njom?”
Na to pitanje bilo je teže odgovoriti, pošto nije tačno znao. Sve je
išlo kako treba, a onda se nešto preokrenulo i poremetilo ravnotežu,
koja se naposletku i urušila. Zašto je svako morao da uništi mir
postavljanjem pitanja? Istina je nešto zaista pogubno.
„Avguste”, navali Leo.
„Ona zna da krijem tajnu.”
Leo se načas okrenuo. „Ali ne zna šta je u pitanju?”
Avgust se uzvrpoljio. „Ne još.”
„Dobro”, reče Leo razdražujuće smirenim glasom.
„Kako je to dobro?”
„Svi imaju tajne. To je uobičajeno.”
„Leo, nijedna od mojih tajni nije uobičajena.” Avgust je gurnuo
ruke u džepove jakne. „Mislim da bi trebalo da napustim Kolton.”
„Ne.”
„Ali...”
Leo je zastao. „Ako odjednom napustiš školu, oni će otkriti razlog.
Tvoj identitet biće nepovratno izgubljen. Nisam spreman da menjam
moguću nevolju za onu sigurnu.”
„Ona neće prestati da istražuje”, reče Avgust.
Leo je ponovo pružio korak. „Ako sazna istinu, znaćeš. Sama će ti
reći. Do tada, ostani u školi.”
„A ako otkrije istinu, šta onda?”
„Onda ćemo se pozabiviti time.”
 Avgusta je uznemirio način na koji je Leo to rekao. „Ona je
nedužna.”
Leo ga je ošinuo crnookim pogledom. „Ne, ona je Harker", reče.

Kada se vratila kući, Kejt nije uključila muziku.

Ovog puta nije želela da zagluši svoje misli. Trebao joj je potpuno
bistar um. Otišla je pravo u svoju sobu i zaključala vrata. Stavila je
telefon na sto, s ekranom okrenutim nadole, izvadila tablet iz ranca i
priključila se na gradsku bazu podataka.
Senai, Sanai, očiju crnih poput ugljenisane klade.
Čitavim putem do kuće razmišljala je o onome što je znala - tek
ponešto - o trećoj rasi čudovišta.
Niko nije mnogo znao.
Sanai - činilo se da sama ta reč razjaruje druga čudovišta i
razdražuje njenog oca. Ipak, nije se radilo samo o tome. Sanai su bili
veoma retki - kudikamo ređi od Korsaija i Malkaija - ali su ipak
uznemiravali Harkera; najverovatnije zbog uzroka njihovog nastanka.
Činilo se da Korsai nastaju kao posledica nasilnih činova koji nisu
doveli do smrti, a Malkai kao posledica ubistava. Međutim, Sanai su,
verovalo se, nastajali kao posledica najmračnijih zločina: eksplozija
podmetnutih bombi, pucnjava s brojnim žrtvama, masovnih ubistava -
događaja koji nisu odneli samo jedan život, već mnogo. Sav taj bol i
silne smrti sjedinili su se u nešto istinski grozomorno; ako uzrok
nastanka čudovišta objašnjava njihovu prirodu, onda su Sanai nešto
najgore i najužasnije što vreba iz noćne tame.
Svakako nije pomoglo ni to što je Južni grad verovatno sam
potpirivao glasine. Neki kažu da Flin drži Sanaije poput besnih pasa.
Drugi kažu da se prema njima ophodi kao prema članovima porodice.
Treći, opet, tvrde da su čudovišta sakrivena među pripadnicima
Flinove jedinice za posebne zadatke. Postoji još jedna, izuzetno
osujećujuća pretpostavka da Sanai mogu da menjaju svoje lice, ali i da
upravljaju umovima i nateraju ljude da zaborave da su ih sreli... Ako ti
ljudi uopšte prežive taj susret.
 Sanai se naslađuju mukama žrtava. Sanai su zli. Sanai su
nepobedivi.
A povrh svega, Sanai izgledaju kao ljudi.
I ono malo što su Harker i njegovi ljudi znali o njima poticalo je
od jednog Sanaija, jedinog kojeg su ikada zabeležili kamerom.
Kejt se priključila na očevu privatnu bazu podataka i ukucala ime
u okvir za pretraživanje snimaka LEO.
Učestvovao je u prvim borbama i bio Flinov glavni pomoćnik
kada je Harker pre dvanaest godina pokušao da zauzme grad. Osim
toga, nije bio stidljiv. Kejt je prešla preko petnaestak ikonica na
ekranu. Svi video-zapisi poticali su iz razdoblja pre primirja, a bili su
svrstani u dve grupe.
Leo_Muzika
Leo_Mučenje
Kejt se ugrizla za usnu, načas oklevajući, a zatim je kliknula na
jedan od video-zapisa svrstanih pod nazivom Muzika. Snimak je bio
star više od deset godina, a zabeležen je sigurnosnom kamerom pod
neobičnim uglom. Ipak, Leo je bio na snimku i nije se šunjao po
senkama ili mračnom uličicom nego je sedeo na visokoj stolici ispod
svetiljke. Nalazio se na nekakvoj bini i držao je gitaru na kolenu. Čak i
pod takvim uglom, Kejt je primetila da je visok, plavokos i privlačan,
a osim njegovih očiju, koje su na snimku stvarale crne linije kad god
bi podigao pogled, uopšte nije izgledao kao čudovište.
Pretpostavljala je da ga je upravo to činilo tako opasnim.
Na snimku nije bilo zvuka, ali kada je zasvirao, Kejt je mahinalno
okrenula glavu, sa zdravim uvom prema ekranu, žarko želeći da čuje
melodiju. Uprkos zrnastom snimku i zamračenoj sobi, videla je da
publika sedi uspravno.
Međutim, soba više nije bila tako mračna. Kejt je isprva pomislila
da se verovatno upalila još neka svetiljka na tavanici, ali dok je
posmatrala, shvatila je da je zasijala sama publika. Činilo se da ti ljudi
ne primećuju da svetle, činilo se da ništa ne primećuju. Sedeli su tako
mirno da je Kejt pomislila da se snimak verovatno zakočio. Ipak, nije
bilo to, pošto je Leo i dalje prstima prebirao po žicama gitare.
Pogled joj je privukla kretnja dvojice muškaraca koji su polako
ustali sa svojih stolica, kao da izranjaju kroz vodu. Svetlost, koja im je
dopirala iz kože, bila je drugačija, neprirodna i nekako odbojna.
Obojica su se kretala prema bini jednostavnim, ravnomernim
koracima poput zanesenih ljudi, pri čemu su im se usne pomerale, ali
su im lica bila bezizražajna i odsutna.
Kada su bili nadomak bine, Leo je prestao da svira.
Ustao je s visoke stolice, odložio gitaru i sišao s bine da pozdravi
dva svetleća obličja kao da su to njegovi obožavaoci.
A onda ih je šakama uhvatio za vrat.
Nisu se opirali, niti ritali, čak ni kada ih je podigao uvis tako da su
im samo vrhovi cipela jedva dodirivali pod. Kejt je posmatrala kako
im je svetlost pod kožom zatreperila, a zatim počela lagano da izlazi iz
njihovih tela i uliva se u Leovo, ispunjavajući ga tim neobičnim
sjajem. Posmatrala je kako su se poslednji ostaci njihove svetlosti izlili
i zgasnuli, kako su im se oči sparušile i pocrnele u dupljama, ali čak ni
tada, Leo ih nije pustio. Stajao je tamo, sklopljenih očiju i glave
nagnute unazad, i delovao gotovo spokojno kada su muškarci
omlitaveli, preobrazivši se iz živih bića u prazne ljušture. Naposletku
je pustio tela da padnu, vratio se na binu, uzeo gitaru i izašao iz
prostorije.
Sjaj ljudi u publici je izbledeo i, jedno po jedno, ponovo su počeli
da se kreću, isprva polako, kao da otresaju san, a zatim, videvši leševe
na podu, izbezumljeno.
Kejt je sedela u sobi, sleđena od straha. Nije je uznemirio sam čin
ubijanja - i čudovišta i ljudi su ubijali - niti ledena mirnoća na
Sanaijevom licu, nego činjenica da ih je ubio zvukom. Ti muškarci,
bili su mrtvi čim je zasvirao, upravljao je njima kao marionetama.
Pomislila je na Fredijevu violinu, iznenada zahvalna što je odbio
da joj svira, iako nije znala tačan razlog. Da li je pokušavao da je
poštedi? Ili je samo čekao Flinov znak?
Ponovo je usmerila pažnju na ekran. Ona nije bila poput tih ljudi u
publici koji su koračali pravo u zagrljaj smrti. Ne, imala je prednost,
jer je znala kako čudovište izgleda i koje oružje koristi. Sada je samo
morala da pronađe njegovu slabost.
Kada je zatvorila video-zapis i htela da napusti tu vebstranicu,
setila se druge omotnice pod nazivom Leo_Mučenje.
Ako je Sanai koristio muziku da namami svoj plen, šta je onda
ovo?
Namestila je kosu iza ušiju, upalila cigaretu i kliknula na video--
zapis.
 „Koga lovimo?” upita Avgust.
Stajali su na prednjem tremu jedne od kuća u nizu čiji su prozori
bili zatarabljeni, a zidovi iskrivljeni i oštećeni. Na vratima je crvenom
farbom bilo napisano NE PRIBLIŽAVAJ SE.
Kao da su reči imale ikakvu moć u Južnom gradu.
„Dvojicu muškaraca”, odgovorio je Leo i zavrnuo rukave, otkrivši
male skupove crnih krstića, koji su bili kružno raspoređeni oko obe
podlaktice. Tih znakova bilo je premalo, pošto bi se izbrisali kad god
bi ga obuzelo pomračenje. Leo se nije prepuštao tome zato što nije
vladao sobom - i te kako je vladao - nego zato što mu se sviđao taj
osećaj. Kao kada skineš jaknu po toplom danu. Avgust je zadrhtao od
te pomisli.
„Braća”, nastavi Leo. „Odgovorni su za smrt šestoro ljudi.
Obračun bandi, verovatno zbog droge. Očekujem da će biti
naoružani.”
„A naterao si me da ostavim violinu kod kuće?”
Leo je posegnuo rukom u jaknu. Avgust je pretpostavio da će ovaj
izvaditi jedan od svojih instrumenata. Umesto toga, njegov brat je
izvadio dugački, tanki nož i dodao mu ga.
„Čemu treba da posluži?” upita Avgust.
Leo nije odgovorio. Zurio je naniže u svoju praznu šaku. Avgust je
posmatrao kako tama obavija Leove prste i širi mu se preko dlana.
Nagonski je ustuknuo, ali je pocrnela samo Leova šaka poprimivši
izgled sličan senci. Takvo, gotovo neosetno preobražavanje bilo je
izvodivo samo zato što je srušio zidove između tih pojavnih oblika.
Avgust je pokušao da zamisli kakav je Leo bio nekada, pre nego što je
iscrpio svoju čovečnost, ali nije mogao. Leo je posegnuo senovitom
rukom i dohvatio zarđalu kvaku. Metal se pod njegovim dodirom
raspao poput papira i pao na zemlju. Vrata su se širom otvorila.
„Radi šta ti kažem, bratiču”, reče Leo tišim, čudnijim i
rezonantnijim glasom.
„Kako znaš da su ovde?” šapatom upita Avgust.
„Mogu da im namirišem krv na rukama”, odgovori Leo, dok mu se
tama povlačila s kože, a glas poprimao uobičajenu boju. Zatim je
kročio unutra, a Avgust je krenuo za njim, lagano zatvorivši vrata za
sobom.
Kuća je bila mračna i mirisala je na ustajali dim i alkohol. Kada su
krenuli predsobljem, daske su zaškripale pod njihovim stopalima.
Avgust se uplašeno trgnuo, a Leo je ostao savršeno miran. Stigli su
nasred sobe i zastali. Leo je nakrivio glavu, osluškujući. A onda je i
Avgust začuo zvuk. Podne daske ponovo su zaškripale. Obojica su
nepomično stajali.
Prvi napadač je iskočio niotkuda. Bacio se na Avgusta, ali njegov
brat je bio prebrz. Zgrabio ga je u letu i toliko snažno ga tresnuo o
natrule podne daske da su se ove polomile. Muškarac se previjao i
psovao. Leo je smireno čučnuo i nadneo se nad njim, poput mačke
koja drži miša pod šapom, ali bez razigranog likovanja.
„Kako se zoveš?” upita, a vazduh zatreperi od dejstva njegove
volje.
„Foster”, procedi nasilnik, dok se njegova senka grčila i batrgala
pod njim, grebući po polomljenom podu.
„Foster”, ponovi Leo. „Jesi li sam ovde?”
Muškarac se uskoprcao, zakašljao i odgovorio: „Nisam.”
Avgust je mahinalno čvršće stisnuo dršku noža, ali njegov brat nije
izgledao nimalo zabrinuto. Leo je podigao Fostera na noge i brzo ga je
okrenuo za sto osamdeset stepeni tako da mu je sada bio leđima
naslonjen na grudi. „Obrati pažnju, Avguste”, reče. „Postoji više
načina da dovedeš dušu na površinu.”
Nakon toga, naglo je zavrnuo Fosteru ruku iza leđa, a ovaj je
kriknuo od bola. Avgust se trgnuo. Međutim, Leo je ostao smiren,
neganut. Nastavio je da uvrće ruku nasilnika. Nakon nekoliko
trenutaka, Av-gust je začuo zvuk kidanja ligamenata, praćen
Fosterovim vriskom.
„Zašto to radiš?” upita.
„Da bih te nečemu naučio”, jednostavno je odgovorio Leo i još
jače mu uvrnuo ruku. Foster je zajaukao. Kosti su mu zvučno
popucale. Užasnut, Avgust je posmatrao kako su na licu muškarca
izbile graške znoja pre nego što je koža počela da mu poprima
crvenkasti sjaj. Ta svetlost je poput krvi nagrnula ka površini i počela
polako da prelazi iz Fosterovog tela u Leovo.
„Žao mi je”, prodahtao je muškarac, priznajući krivicu kroz
isprekidano disanje. „Žao mi je. Uradio sam ono što sam morao. Da ih
nisam ubio, oni bi ubili mene.” Leo je nastavio da uvrće ruku, a
muškarac je zajecao uz zvuke krckanja i lomljenja kostiju. Avgustu se
od tih zvukova prevrnulo u stomaku.
„Prestani s tim, Leo”, reče. „Zašto ga mučiš?”
Suze su potekle niz Fosterovo lice dok je život čileo iz njega. „Žao
mi je”, povikao je. „Molim vas, žao mi je...”
Leo je bio neganut. „Zašto da ne pati?” izazivački upita, susrevši
Avgustov pogled dok je muškarac zavijao od bolova. „To su loši ljudi,
bratiću. Čine zlodela. Povređuju i ubijaju druge ljude i kaljaju ovaj
svet krvlju, tamom i zlom.” Morao je da povisi glas kako bi nadjačao
Fosterove bolne krike. „Zašto da mirno umru? Zašto da ne pate zbog
svojih grehova?”
„Žao mi je...” Fosterov glas je postepeno slabio, zajedno sa
svetlošću pod njegovom kožom. Oči su mu gorele, sparušavajući se i
povlačeći sve dublje u duplje.
„Naša svrha nije da donesemo mir, nego da nametnemo
pokajanje”, reče Leo, pustivši slomljeno telo da padne na pod. Avgust
je zaustio da negoduje, ali utom ga je Leo upozorio: „Pazi.”
Sve se prebrzo odigralo. Drugi muškarac je nasrnuo na Avgusta s
leđa. Avgust nije imao prilike da razmisli, zastane, odbaci oružje i
izmakne se u stranu. Baš kada se okrenuo, napadač je naleteo na
njegov nož. Avgust je spustio pogled i, s mešavinom zapanjenosti i
užasa, video da se sečivo zarilo između napadačevih rebara. Probodeni
muškarac prigušeno je jauknuo, a njegova životna energija po-kuljala
je napolje. Kada ga je ta energija, blještava i izuzetno hladna, naglo
zapljusnula poput kofe ledene vode, Avgust je načas izgubio dah i
prstima još čvršće stisnuo dršku noža. Napadač je posegnuo rukama
ka njegovom vratu. Međutim, ruke su mu onemoćale i pale na
Avgustov okovratnik. Uspeo je samo da zabije nokte u Avgustovu
kožu, što je bilo beskorisno.
„Zaslužili su da umru”, reče muškarac kroz kašalj, dok mu je krv
već bojila usne. Noge su mu zaklecale, ali ga je Avgust pridržao,
primajući njegovu životnu energiju, prodornu i naelektrisanu. „Svi to
zaslužuju. Ovaj... poremećeni svet... svi ćemo...”
Reči muškarca su se rasplinule, a on je skliznuo u smrt. Avgust je
stajao u mraku, drhteći od siline svega toga, osećajući da je osim
života tog čoveka primio u sebe i njegove zle osobine. Bio je to osećaj
suprotan miru. Osećao se tako živo, ali ukaljano. Čula su mu vrištala,
a glava mu je bila vrtlog mračnih misli, osećanja i moći. Istovremeno
se gušio, drhtao i goreo iznutra. Morao je da zažmuri i silom uvlači
vazduh u pluća sve dok mu ti osećaji nisu otupeli. Naposletku mu se i
um primirio, pa je osetio da ponovo upravlja svojom glavom i telom.
Kada je svet oko njega ponovo poprimio oblik, Avgust je prvo
ugledao krvavi nož. Osetio je ruku na ramenu i video kraj sebe Lea,
koji je izgledao ponosno. Zbog toga se osetio još gore.
„Postaće lakše”, obeća Leo, uzevši mu nož.
Avgust je pogledao dole u leševe, čije su senke bile nepomične, a
tela slomljena.
„Treba li da postane?”
 Kejt je zurila u ekran na kojem je bilo prikazano iskrivljeno telo
muškarca na podu, zapravo krvavi, unakaženi leš. Trebalo mu je dugo
vremena da umre; ili tačnije, Leu je trebalo dugo vremena da ga ubije.
Leo je koristio samo ruke, što je značilo da Sanaijima nije trebala
muzika da ukradu dušu. Šta je to govorilo? Da postoji više načina da
‘odereš mačku’. 2
Nikada nije zaista razumela tu poslovicu.
Sada jeste.
Jedino što i dalje nije dokučila bili su znaci. I Leo ih je imao, u
vidu malih skupova crnih krstića oko zglobova.
Po jedna za svaki dan uzdržavanja, tako je Fredi rekao. Naravno,
to nije bila potpuna istina, ali ni laž, pošto čudovišta ne lažu.
„Naša Kejt, uvek sanjalica.”
Kejt je iznenađeno poskočila i ugledala Slouna kako stoji u
dovratku, sa zlobnim osmehom razvučenim preko svog odvratnog
lica. Nije znala koliko dugo je stajao tamo, niti koliko dugo je ona
sedela, zurila u zamrznutu sliku Lea među unakaženim ostacima i
razmišljala o Frediju. Isključila je očevu bazu podataka i odložila
tablet u stranu.
„Šta je bilo?” upita.
Sloun je zašiljenim noktom odsutno zagrebao drveni okvir vrata,
proizvevši oštar zvuk. Kejt se oduprela nagonu da dodirne maleni
ožiljak koji joj je on napravio na obrazu. „Tvoj otac večeras neće biti
kod kuće.”
Kejt je stisnula naslon za ruke. „Oh?” Od pomisli da će biti sama s
Malkaijem podišli su je žmarci, ali bila je dovoljno pametna da to ne
pokaže. Kada bi Sloun znao koliko joj je nelagodno u njegovom
prisustvu, samo bi je još više mučio. „Pretpostavljam da nije ništa
previše ozbiljno?”
„Ništa što ne može da sredi”, ođgovori Sloun.
Posmatrala ga je kako izlazi iz sobe. Nakon kratkog oklevanja,
Kejt je zgrabila mobilni telefon i pohitala za njim.
 „Hej!” doviknu, prateći Malkaija u predsoblje. Međutim, nije bio
tamo. „Sloune?” Nije bilo odgovora. Zatim je osetila hladan dah na
vratu.
„Da, Kejt?” Kada je začula njegov glas blizu oštećenog uva, Kejt
nije poskočila, nego se okrenula i oprezno odmakla korak-dva, izvan
njegovog dohvata. Usredsredila se na utisnuto slovo H umesto na
njegove crvene oči, podsetivši sebe da Sloun pripada njenom ocu, a
time i njoj.
„Želim nešto da te pitam.”
Sloun je zlovoljno stisnuo usne. „Više bih voleo da me ne pitaš”,
mimo reče.
„Šta znaš o Sanaijima?”
Malkai se ukipio. Licem mu je preletela senka, ali je odmah potom
vratio licu bezizražajnost. Nakrivio je glavu i zamišljeno je osmotrio.
Ipak, nije mogao da laže. „Razlikuju se od nas Malkaija, baš kao i mi
od Korsaija”, odgovori, namrštivši se kada je pomenuo senovita
čudovišta. „Mogu da izgledaju kao ljudi, ali to nije njihovo istinsko
obličje.”
Kejt se namrštila. Nije bilo nikakvih podataka o tome, niti snimaka
Sanaija u drugom obličju. Kako su Sanai zaista izgledali, ispod
njihove prividne kože?
,Je 1’ istina da se hrane dušama?”
„Hrane se životnom energijom."
„Kako mogu da se ubiju?”
„Ne mogu”, jednostavno odgovori Sloun. „Čini se da su Sanai
neuništivi.”
„Ništa nije neuništivo”, reče Kejt. „Sve ima svoju slabost.”
„Pretpostavljam da je tako”, složi se on. „Ali ako imaju slabost, ne
pokazuju je.”
„Da li ih se zato druga čudovišta plaše?
„Nije reč o strahu”, oštro odvrati Sloun. „Izbegavamo ih zato što
ne možemo da se hranimo njima, baš kao ni oni nama.”
„Ali vi možete da budete ubijeni.” Slounove oči su se suzile, ali
pošto je oćutao, ona je nastavila. „Koliko ih ima?”
Malkai je teško uzdahnuo, očigledno umoran od ispitivanja.
„Koliko znamo, troje.”
Jesi li jedinac?
Najmlađi sam.
„Prvi Sanai Leo je svima poznat”, reče Sloun. „Smatra sebe
sudijom, porotom i dželatom.”
„Jesi li ga sreo?” upita Kejt.
Slounovo lice se smrklo. „Putevi su nam se ukrstili.” Otkopčao je
dugme na okovratniku i pomerio košulju u stranu, otkrivši odvratnu
bledoplavičastu kožu izbrazdanu ožiljcima, kao da je neko pokušao da
kandžama prodre do koštanog štita u njegovim grudima. „Izgleda kao
da je on pobedio”, reče Kejt.
„Možda.” Sloun je oštrim noktom dodirnuo mesto iznad oka, a
licem mu se raširio zlokoban osmeh. „Ali ostavio sam svoj trag.” Kejt
je videla skorašnju fotografiju Lea i uzani ožiljak koji mu je sekao
levu obrvu - poput kipa kojem je otkinut deo - što mu je bio jedini
nedostatak na inače besprekornom licu.
„A preostalo dvoje?”
„Druga Sanai je napravila Pustaru.” Kejt je iznenađeno razrogačila
oči. Videla je opustošen prostor u središtu grada i čula za taj kobni
događaj neviđenih razmera, za stotine izgubljenih života, ali je
pretpostavila da je to posledica razornog oružja, a ne samo jednog
čudovišta. „Ona ne sme da napušta svoju kulu prema sporazumu o
primirju”, nastavi Sloun.
„Treći je nepoznat”, dodade.
Meni nije, pomisli Kejt, stegnuvši telefon.
Znala je da je samo pitanje vremena kada će labavo primirje biti
prekinuto. Čudovišta su bila uznemirena, a njen otac je ponovo više
obraćao pažnju na Rub. Sanai su oduvek bili Flinovo najbolje oružje.
Ako bi mogli da budu progonjeni i ubijeni, ili možda čak i zarobljeni,
Južni grad ne bi imao nikakve izglede.
Sloun ju je i dalje posmatrao. „Večeras si veoma radoznala, mala
Ketrin.”
Kejt je susrela njegov pogled. „Više nego što misliš”, reče ležerno,
zatim uze piće i vrati se u svoju sobu. Zaključala je vrata za sobom i
zamišljeno osmotrila telefon.
Mogla bi ocu da otkrije identitet trećeg Sanaija... A možda bi
mogla da mu da i nešto bolje - Fredija Galagera.
Time bi mu pokazala da je Harker do srži.
Slounove reči odzvanjale su joj umom.
Uvek ćeš biti naša mala Ketrin.
Kejt je pritisnula dugme za brisanje i počela da gleda kako
fotografije nestaju, jedna po jedna.
Ne više.
 Avgust je želeo da iskoči iz sopstvene kože.
Ćutke su koračali ka zgradi Flinovih... Zapravo, on je ćutke
koračao, a Leo je propovedao. Avgust je tako mislio o tome, pošto je
njegov brat održao jednu od svojih propovedi o prirodnom uređenju
sveta. Kao da je bilo ičega prirodnog u vezi s njima; u vezi s onim što
su upravo uradili. Još uvek je mogao da oseti kako mu se krv ubijenog
muškarca sušila na prstima, kako mu je njegova duša ispunila glavu.
„Avguste, tvoj problem je što se opireš struji. Boriš se protiv
njenog snažnog toka umesto da pustiš da te nosi...” Leove crne oči bile
su oivičene svetlošću i sjajile su vatrenim zanosom. Ipak, kada je bio
takav, barem nije prisiljavao Avgusta da odgovara na pitanja o svojoj
gladi, mislima, potrebi da se oseća kao ljudsko biće. „Baš kao što se
boriš protiv svoje unutrašnje vatre. Bratiću, mogao bi da goriš tako
blještavo.”
Avgust je zadrhtao, smrznut do kostiju. „Ne želim... da..." izusti,
cvokoćući zubima. Bio je to osećaj suprotan gladi, ali još gori.
„Prestani da budeš sebičan”, reče Leo. „Nismo stvoreni da
osećamo potrebu za nečim.To nije deo nas.”
Nije deo tebe, pošto si je iscrpio, požele da kaže Avgust.
Stigli su do zgrade Flinovih, prošli su pored stražara i ušli u lift.
Kada je lift krenuo gore, Avgust je stisnuo zube, plašeći se da će mu
se, ako otvori usta, nešto oteti iz grla. Možda jecaj ili vrisak. Život
ubijenog muškarca zujao je unutar njega poput pčela.
Šta si mi uradio?
Šta si me naterao da uradim?
Čim su se otvorila vrata lifta, Avgust je izjurio iz njega i zaputio se
pravo u svoju sobu.
„Gde ste vas đvojica bili?” upita Henri.
„Je 1’ to krv?” dodade Emili.
Avgust nije zastao.
„Leo?”
„Davao sam mu lekciju.”
„Molim...”
„Ne brini, Henri. Biće mu dobro...”
Avgust je zatvorio vrata i, naslonivši se na njihovu drvenu
površinu, klonulo seo na pod. Pošto vrata nisu imala bravu, ostao je
tako naslonjen sve dok se nije uverio da ga niko ne prati. Zatim je
ispustio drhtavi uzdah i strgnuo sa sebe jaknu Flinove jedinice. Ne
paleći svetla, skljokao se na krevet. Zabio je prste u rebra ne bi li
zaustavio zujanje, ali to nije delovalo. Čim je zažmurio, zujanje je
preraslo u vriske. Opipavao je po mraku naboranu posteljinu sve dok
nije pronašao muzički plejer, a zatim je gurnuo slušalice u uši.
Nešto je skočilo na krevet. Avgust se prevrnuo i ugledao Alegra
kako mu se bešumno približava. Međutim, mačak je zastao tik izvan
njegovog dohvata, sumnjičavo suzivši svetle oči. Avgust je ispružio
ruku da ga pomiluje, ali je mačak odskočio i munjevito pobegao.
Znaš, mačke razlikuju dobro i zlo.
„Žao mi je”, prošaputa u pomračinu. „Nisam imao izbora.”
Te reči, ostavile su mu gorak ukus u ustima. Koliko mu je samo
puta neko rekao to isto? To nikada nije ništa promenilo. Priznanje
krivice nije poništavalo zločin, koji se zapravo nije ni mogao poništiti.
Stoga se sklupčao i toliko pojačao muziku kako bi zaglušio sve ostalo.
Bilo je muklo doba noći, ali Avgust nije mogao da spava.
Iako je zujanje konačno prestalo, živci su mu i dalje bili napeti.
Gotovo nečujno, izašao je iz sobe, ušao u kuhinju i nalio sebi čašu
vode. Nije bio žedan, ali nešto u tom činu ga je smirivalo, činilo da se
oseća poput običnog čoveka.
Pažnju mu je privukla hrpa naslaganih fascikli na pultu. Baš kada
se spremao da posegne rukom za njima, Avgust je začuo nekakvo
grebanje u mraku. Odložio je čašu, iz koje nije popio ni gutljaj, i
pronašao Alegra kako hoda tamo-amo ispred vrata Ilzine sobe.
Pokucao je, ali pošto vrata nisu bila dobro zatvorena, otvorila su se
pod njegovim dodirom. Svetla u sobi bila su ugašena, a Avgust je prvo
ugledao zvezde. Svaka površina Ilzine sobe bila je pokrivena
zvezdama; sićušne lampice s optičkim vlaknima bile su rasute preko
tavanice, zidova i poda. Njegova sestra stajala je ispred prozora.
Riđkasto-plava kosa bila joj je puštena, ali je delovala nekako
bestežinski, mrseći se u vazduhu oko njenog lica. Ilzini prsti bili su
rašireni preko prozorskog stakla. Pošto je nosila majicu bez rukava,
videle su se njene malene crne zvezde koje su joj se protezale preko
ramena i ruku.
Dve hiljade sto šezdeset tri.
Avgust nije mogao da poistoveti Ilzu pred sobom, nežnu i dobru, s
čudovištem čiji je pravi glas nekako sravnio sa zemljom delić sveta
zajedno sa svima koji su se tamo našli.
Naša sestra, an]eo smrti.
Želeo je da je pita o tom danu. Želeo je da zna šta se dogodilo,
kakav je osećaj živeti s toliko oduzetih života na duši. Želeo je, ali nije
mogao.
Alegro je nečujno hodao prema krevetu. Baš kada je Avgust hteo
da napusti sobu, njegova sestra je progovorila, toliko tiho da ju je
jedva čuo.
„Ruši se”, prošaputa. Prsti su joj se zgrčili na staklu. Avgust je
krenuo ka njoj, tiho i oprezno. „Raspada se”, nastavi Ilza. „Ali ne
pepeo pepelu i prah prahu, kao što bi trebalo, nego pogrešno. Kao
kada naprslina nastane duboko unutar kamena i zatim se neprestano
širi, a ti ne znaš za to sve do dana kada...” Ona je prstima pritisnula
staklo, a vrlo tanke naprsline mrežasto su se raširile preko njega.
 Avgust je položio ruku na njenu.
„Mogu da osetim naprsline, ali ne mogu da kažem...” Ilza je čvrsto
zažmurila, a onda široko otvorila oči. „Ne mogu da kažem da li su
naprsline negde napolju, unutar mene ili na oba mesta. Sebično je
nadati se da su tamo negde, zar ne, Avguste?”
„Ne”, blago odgovori on.
Izvesno vreme stajali su u tišini. Kada je ponovo progovorila, glas
joj je bio staloženiji. „Trinaest, dvadeset šest, dvesta sedamnaest.”
Avgust se namrštio. „Šta je to?”
„Trinaest Malkaija, dvadeset šest Korsaija i dvesta sedamnaest
ljudi. Toliko ih je umrlo onog dana na Trgu Lajl.” Avgust se
skamenio, ne shvatajući da je i dalje drži za ruku sve dok je ona nije
pustila da padne sa stakla. „Tako se zvalo to mesto pre nego što je
postalo Pustara. Tamo se održavalo nekakvo javno okupljanje, pa je
zato bilo toliko ljudi. Nisam nameravala da to uradim, Avguste, ali
morala sam nešto da preduzmem. Leo je bio odsutan, a okupljanje je
krenulo u pogrešnom pravcu i... samo sam želela da pomognem.
Nikada pre toga nisam dozvolila da me obuzme pomračenje. Nisam
znala šta će se dogoditi. Leo je predstavio to kao nešto veoma
jednostavno, pa sam mislila da svi gorimo na isti način, ali naš brat
gori poput baklje, a...”
A Ilza je gorela poput neobuzdanog šumskog požara.
A kako bi on goreo?
Mogao bi da goriš tako blještavo, ako bi dozvolio sebi, tako mu je
Leo rekao.
„Bila je noć, ali su svi napustili senke”, prošaputa Ilza. Kada su im
se susreli pogledi, oči su joj imale progonjen, mračan izraz. „Ne želim
ponovo da gorim, Avguste, ali ako se prekine primirje, onda ću morati
i umreće još ljudi.” Ilza je zadrhtala. „Ne želim da umru zbog mene.”
„Znam”, prošaputa on, odvlačeći je od naprslog prozorskog stakla.
„Pronaći ćemo drugi način.”
Ako dođe do rata, pomislio je Avgust, koliko bi ljudi on ubio kako
bi je poštedeo te obaveze? Koliko bi blještavo goreo? Pomislio je na
nož, na tuđu životnu energiju koja je kolala unutar njega, na odvratan
osećaj koji ga je toliko mučio i na Leovo obećanje da će sve to postati
bolje i lakše.
Ilza se skljokala na krevet. Alegro je skočio gore i ugnjezdio se
pored nje. Ilza nije to ni primetila. „Ostaću s tobom dok ne zaspiš”,
reče Avgust.
Ilza se sklupčala, a Avgust je seo na pod i naslonio glavu na
krevet. Ilza je prstima odsutno prošla kroz njegovu kosu. „Osećam
naprsline”, prošaputa.
„Sve je u redu”, odvrati on šapatom. Alegro je skočio dole,
osmotrio ga zelenim očima, a zatim se sklupčao u njegovom krilu.
Avgust je uzdahnuo od olakšanja.
„Sve se...” promrmlja ona.
„Ššš, Ilza”, reče on, posmatrajući zvezde na tavanici.
„...raspada...”
„Ššš...”
Avgust je zaspao tako, okružen Ilzinim glasom, Alegrovim
predenjem i stotinama zvezda.
 Kejt je rasprostrla svoju opremu na krevetu; višenamensku lepljivu
traku (čija korisnost zaista nije mogla da bude precenjena), pet-šest
plastičnih vezica prožetih bakrom i zbirku gvozdenih šiljaka dužine
njene podlaktice (u najgorem slučaju, mogli bi da ga uspore).
Zamišljeno je osmotrila oskudnu opremu, osećajući se kao da ide u
bitku naoružana čačkalicom, a zatim je spakovala sve to u ranac i
zaputila se napolje.
Kada je prolazila kroz kuhinju, navlačeći školsku jaknu, primetila
je Kaluma Harkera kako sedi na sofi.
Možda je samo jednom ili dvaput videla oca od suđenja u
podrumu, ali sada je bio u stanu, ruku ispruženih duž udaljenijeg kraja
otmene kožne sofe. Tek kada je napravila korak-dva prema sofi, Kejt
je shvatila da otac nije sam - Sloun je klečao pored njega, pognute
glave i ukočen poput kipa ili leša. Harker je tiho govorio nešto
Malkaiju. Kejt nije razabrala ni reč i zastala je, oklevajući i osećajući
se kao uljez. Ipak, to je bila i njena kuća. Uzela je šolju i sipala sebi
kafu, ne trudeći se da bude tiha. Harker ju je očigledno čuo. Kratko je
odmahnula rukom, a Sloun se udaljio, zastavši kraj prozora. Činilo se
da jutarnja svetlost, koja je prodirala unutra, prolazi pravo kroz
njegovu bledoplavičastu kožu.
„Dobro jutro, Ketrin”, reče njen otac, povisivši glas.
Kejt je otpila veliki gutljaj kafe, zanemarivši to što joj je napitak
opekao grlo. „Dobro jutro.”
Zamisli da će je otac pitati kako se navikava na novo okruženje, a
ona će mu odgovoriti da Sloun ne treba stalno da je nadgleda; možda
će je pitati o školi, a ona će mu reći da je upoznala dečka i da
namerava da ga dovede kući. Naravno, nije je pitao ništa od toga, pa
nije ni mogla tako da odgovori. Umesto toga, rekla je: „Rano si
ustao.”
„Zapravo, nisam spavao celu noć”, odvrati on i ustade. „Pomislio
sam da bih mogao još malo da ostanem budan kako bih te ispratio u
školu.”
U njoj je načas zatreperila nada, ali je maltene odmah zamenilo
nepoverenje. „Zbog čega?” izazivački upita ona, duvajući u kafu.
Harker je krenuo ka njoj sigurnim koracima nekoga ko očekuje da
mu se svet skloni s puta.
„Ja sam tvoj otac”, odgovori, kao da je to objašnjenje. „Osim toga,
želeo sam da ti dam nešto. Ispruži ruku.” Nešto što više dolikuje
jednom Harkeru.
Kejt je pogledala naniže i videla novi medaljon kako se sjaji na
njegovom dlanu. Medaljon je izgledao kao ogromni novčić, s
uklesanim slovom I, a bio je ispunjen s devet granata, 3 sjajnih poput
kapljica krvi, i okačen na kraj tankog lanca. „Metal je srebro”, reče on.
„Srebro je slabije od gvožđa, ali je i ono čisto.”
Kejt je pokušala da odgonetne značenje tog čina; verovatno je
zamka. „Je l’ pripadao mojoj majci?”
„Ne”, odsečno odgovori njen otac. „Bio je moj, a sada je tvoj.” On
je otišao iza njenih leđa, pomerio joj kosu u stranu i otkačio njen
obični medaljon. „A jednog dana.. ” rekao je, okačivši joj srebrni
lanac oko vrata „možda ćeš imati nešto više od mog medaljona.” Kejt
se okrenula ka njemu, čoveku koji joj je podario svoje oči, kosu i još
ponešto, ocu koji je oduvek bio senka na rubovima njenog života, više
bajkovit nego stvaran; vitez u priči, jak i nepokolebljiv i uvek na
nekom drugom mestu. Bio je sve što je sada imala. Da li je i ona bila
sve što je on imao?
 Iza svog oca, Kejt je susrela Slounove crvene oči.
„Znam da ne želiš da budem ovde”, reče, i dalje gledajući
Malkaija u oči.
Čekala je, donekle očekujući da Harker to porekne, ali nije to
učinio. „Nijedan otac ne želi da mu ćerka bude u opasnosti”, reče on.
„Već sam izgubio tvoju majku, Ketrin. Ne želim da izgubim i tebe.”
Izgubio si moju majku zato što je podlegla strahu od sopstvenih
čudo-višta, a ne onih koja prate tebe, požele da kaže Kejt.
„Ipak, zaslužuješ priliku”, nastavi Harker. „Upravo to i želiš, zar
ne? Da pokažeš da pripadaš ovde, uz mene?”
Malkaijeve crvene oči su se suzile.
„Želim priliku da ti pokažem da sam tvoja ćerka”, reče ona,
pronašavši očev pogled.
Harker se osmehnuo, ne pokazavši zube, već je samo blago izvio
usne. „Bolje da kreneš ili ćeš zakasniti u školu”, rekao je.
Lift ju je čekao. Kada su se zatvorila vrata, Kejt je osmotrila svoj
odraz i prinela prste srebrnom medaljonu.
I ja imam nešto za tebe, pomisli, stegnuvši medaljon.
Jedva je čekala da vidi očev izraz lica kada mu isporuči Sanaija.
Tada će znati - bez ikakve sumnje - da je ona Harker.

„Hej, hoćeš da te povezem?”

Jutarnji vazduh bio je težak i zagušljiv, a Avgust je stajao na
stepenicama ispred Parizinog stana i gurao školsku jaknu u torbu.
Kada je čuo te reči, podigao je glavu i ugledao Kejt Harker naslonjenu
na crni automobil, koji je bio u praznom hodu na ivičnjaku. Prstima je
čvršće stisnuo dršku kutije za violinu.
„Hm...” Pogledao je iza sebe u zgradu u kojoj stanuje Pariz. „Kako
znaš gde živim?”
Ona mu je uputila pogled koji je govorio Ja sam Harker, a zatim
otvorila vrata automobila. „Hajde, upadaj.”
Kao odgovor na to, Avgust je uzmaknuo korak. Iako je taj korak
bio kratak - mogao se protumačiti kao tik ili kao prebacivanje težine s
jedne noge na drugu - on je ipak prokleo sebe zbog toga.
„Oh, hvala ti, ali ne treba mi...” reče, slegnuvši ramenima.
„Ne budi blesav”, prekinu ga ona. „Ionako idemo na isto mesto.
Zašto bi se mučio koristeći podzemnu železnicu kada možeš da se
voziš prilično dobrim automobilom?”
Zato što prilično dobar automobil dolazi u paketu s prilično
opasnom devojkom, pomisli Avgust, ali se suzdržao da ne kaže to
naglas. Oklevao je, ne znajući šta da radi. Automobil bi mogao da ima
kamere. To bi mogla da bude zamka ili bi...
„Pobogu, Fredi. To je samo vožnja do škole.”
Ona se okrenula i ušla u automobil, ne zatvorivši vrata, što je bio
očigledan poziv - ili možda naredba - da je prati.
Dok se Avgust približavao crnom automobilu, srce mu je tuklo, a
kroz glavu mu je prolazila loša zamisao, loša zamisao, loša zamisao...
Načas je zastao pred otvorenim vratima, a zatim udahnuo, sagao glavu
i ušao. Zatvorio je vrata za sobom uz škljocaj od kojeg mu je strah
ponovo zatreperio u grudima.
Ti si čudovište, pomisli on, ali odmah zatim nagonski pomisli ti
nisi čudovište; a onda, u očajanju: smiri se, smiri se, smiri se, pošto su
misli pretile da se potpuno otmu kontroli.
Automobil je imao dva naspramna zadnja sedišta. Pošto je Kejt
već zauzela ono okrenuto ka napred, Avgustu nije preostalo ništa
drugo nego da zauzme ono drugo. Sedenje okrenutih leđa vozaču
činilo ga je gotovo jednako uznemirenim kao i to što je bio licem
okrenut prema Kejt. Međutim, pre nego što je mogao išta da kaže ili
uradi, automobil se uključio u saobraćaj i nakon nekoliko trenutaka
Parizina zgrada izgubila se iz vida. Osetio je da ga Kejt posmatra, ali
kada je podigao glavu da susretne njen pogled, video je da ona gleda u
njegovu košulju.
„Ne nosiš svoj medaljon”, primeti Kejt.
Avgustu se ubrzao puls. I pre nego što je spustio pogled znao je da
je ona u pravu. Nije bilo peckanja gvožđa, niti težine na grudima,
pošto se medaljon i dalje nalazio na podu njegove spavaće sobe gde ga
je sinoć bacio.
Avgust je teško uzdahnuo i naslonio glavu na sedište. „Tata će me
ubiti”, promrmlja.
Kejt je slegla ramenima. „Ma, nije važno”, reče, slabašno se
osmehnuvši. „Samo se postaraj da stigneš kući pre mraka.” Avgust
nije znao da li se šalila.
Automobil je jezdio ulicama, a grad je munjevito promicao iza
Kejtine glave. Njeni nokti, kojima je obično lupkala proizvodeći
metalni zvuk, bili su zabijeni u dlanove.
Ako sazna istinu, znaćeš.
Posmatrao je kako joj se grudi podižu i spuštaju, dok su joj usne
bile razdvojene.
Sama će ti reći.
Avgust se pripremio za neprijatnosti, ali je ona samo rekla: „
Želim da ti se izvinim.”
„Zbog čega?” upita on, a Kejt mu je pogledom dala do znanja da
bi trebalo da zna razlog. „Oh, misliš, zbog toga što si me napala u
hodniku.”
Kejt je potvrdno klimnula glavom i otvorila usta, ali ih je odmah
zatvorila. On je osetio napetost. Činilo se da se Kejt muči da pronađe
prave reči. Da li se suzdržavala? Da li je mogla da se suzdrži?
Posmatrao je kako se nesvesno igra sa svojim novim, srebrnim
medaljonom, s usađenim krvavocrvenim kamenčićima. „Slušaj”,
najzad je rekla „pretpostavljam da sam, zbog načina na koji sam
odrastala, postala...”
„Presumnjičava?”
Kejt je suzila tamne oči. „Htela sam da kažem preoprezna. Ali da,
i pomalo presumnjičava.” Ruka joj je skliznula s medaljona. „U mojoj
porodici nema previše poverenja. Ne očekujem da to razumeš.”
Avgust je poželeo da kaže kako razume, ali nije mogao, jer to nije
bila istina. Uprkos svim razlikama, Ilza i Leo bili su mu kao porodica,
baš kao i Flinovi. Verovao im je.
„Čim sam te upoznala, znala sam da si drugačiji”, reče ona.
 Avgust je zabio prste u kolena, u sebi je moleći da ne govori više o
tome.
„Baš kao i ja”, dodala je Kejt.
Avgust je oćutao i usredsredio se na disanje.
„Ne uklapamo se”, nastavi ona. „Ne samo zato što smo novi.
Vidimo svet onakav kakav jeste. Niko drugi to ne vidi.”
„Ili možda vide, ali te se previše plaše da to kažu”, ubaci se on.
Kejt mu se slabašno osmehnula i zatresla glavom. „Zbog mene se
osećaju nelagodno, pošto ih podsećam da to nije stvarno, da je to samo
ovo...” Mahnula je prstima. „Varljiva spoljašnjost. Oni će radije da
zažmure i da se pretvaraju. Ali naše oči...” Zaćutala je, odmeravajući
ga tamnoplavim očima. „Naše oči su otvorene.”
A onda se načas osmehnula, nekako čudno i za sebe, što je
podsetilo Avgusta na nemio događaj u školskom hodniku.
Ko god da jesi... Otkriću to.
Avgust je osetio vrtoglavicu. Sve što je Kejt govorila bilo je
istinito - moralo je da bude - pa ipak, sve je delovalo kao mamac koji
treba da ga privuče. Bilo je u isto vreme i jasno i zbrkano. Da li je
očijukala s njim ili je pokušavala da mu kaže da zna njegovu tajnu?
Da li je mislila ono što je govorila ili je govorila nešto sasvim drugo?
Pošto je u automobilu ponovo zavladala tišina, Avgust je osetio da
grozničavo traži nekakav oslonac.
„U pravu si”, najzad reče, suvog grla. „Nas dvoje smo drugačiji...
Ali više volim to što mogu da vidim istinu nego da živim u laži.”
„Što te čini jedinom podnošljivom osobom u toj školi.” Kada je to
rekla, osmeh joj se raširio, preobrazivši se u iskreni, zarazni kez. Dok
je gledao, imao je utisak kao da gleda treperavu sliku, dve verzije koje
se smenjuju u zavisnosti od ugla gledanja. Čekao je da mu poveri da
zna istinu o njemu, ali nije to učinila.
„Razmišljala sam o tvojim znacima”, reče ona, lupkajući metalnim
noktom o medaljon.
Avgust je progutao knedlu i protrljao zglob. „Šta u vezi s njima?”
„Rekao si da označavaju trezvenost, ali tetovaže su trajne.”
 „Da, pa?”
Kejt je nakrivila glavu, otkrivši srebrnastu liniju ožiljka. „Šta ako
se vratiš poroku?”
Avgust je pogledao, ne trepćući. „Pa, to bi stvarno bilo sranje.”
Ona se nasmejala, ali joj je pažnja i dalje bila usredsređena na
njega. Nije nameravala da se zadovolji takvim odgovorom. Stoga,
Avgust je progutao knedlu, nastojeći da pronađe način da kaže istinu.
„Ako bih naposletku jednostavno obrisao te znake”, rekao je „onda
ništa ne bi značili, ne bi bili važni. A važni su. Jednom sam bio na
mračnom mestu i ne želim više nikada tamo da se vratim. Radije ću
umreti nego početi ispočetka.” Zurila je u njega, s malenom borom
između obrva. Avgust je pretpostavio šta joj je prošlo kroz glavu.
Znači, tako izgleda feada govori istinu, a onda i sam pomisli: Znači,
tako izgleda kada ti veruje.
To mu je bilo maltene smešno budući da nikada nije lagao, ali ga
je i plašilo, pošto je prvi put video da je napravila takvo lice, u
poređenju s kojim su ostala sada izgledala prazno.
Znaš li? Znaš li? Znaš li?
Mogao bi da je pita, pa čak i da je prisili da odgovori. Međutim,
samo pitanje navodilo je na zaključak o tome šta je on, automobil je
bio premali, a nije znao šta bi trebalo da uradi ako njen odgovor bude
potvrdan.
Kutija za violinu nalazila se na podu između njegovih stopala, a
Leo je bio u pravu - uz malo truda mogao je da namiriše krv na
vozačevim rukama, ali ne i na Kejtinim. Ona nije imala nemirnu
senku, i...
„Fredi?”
On je zatreptao. Gledala je u njega s očekivanjem. Automobil je
bio u praznom hodu ispred Koltona.
„Izvini”, rekao je. Izašao je prvi iz automobila i pridržao joj vrata.
U poslednjem trenutku, ponudio joj je ruku kako bi joj pomogao da
izađe; na njegovo iznenađenje, ona je prihvatila. Kada su mu njeni
nokti ovlaš dodirnuli kožu, Avgust je suzdržao drhtaj.
 „Hej, Markuse.” Kejt je proturila glavu nazad u automobil. „Imam
terapeutsko savetovanje, pa ću možda malo kasniti.”
Muškarac na mestu vozača je samo klimnuo glavom i odvezao se.
Kejt se zaputila prema glavnoj kapiji, a zatim, pošto Avgust nije
krenuo za njom, osvrnula se. „Ideš li?”
„Videćemo se kasnije”, odgovori on, pokazavši glavom ka jednoj
grupici učenika treće godine kao da su mu to prijatelji.
Kejt se ponovo slabašno, samozadovoljno osmehnula i izvila
obrvu, s pažljivo održavanom mirnoćom, koja je, Avgust je sada
shvatio, odražavala nepoverenje. „Drago mi je što smo razgovarali,
Fredi”, reče, izgovorivši njegovo ime s mekoćom u glasu.
„I meni”, odvrati on i, čim se okrenula, izvadio je mobilni telefon
iz džepa.
Pozvao je Henrija, ali se javio Leo.
„Gde je tata?” upita.
„Flin zašiva nekome ranu. Šta je bilo?”
„Ona zna.”
„Šta zna?” navali Leo.
„Nešto. Sve. Ne znam. Ali ona zna, Leo.”
Bratovljev glas bio je odlučan, nestrpljiv. „Šta se promenilo?”
„Ne znam, ali juče me je pribila uz ormarić, a danas želi da bude
moja drugarica. To je naopako. Nešto nije kako treba. Osim toga,
izgovorila je moje ime, mislim, moje izmišljeno ime Fredi, nekako
pogrešno. Kada je pogledam, vidim dve osobe i ne mogu da procenim
koja je stvarna, a...”
„Ostani tamo, Avguste.”
„Ali...”
„Ostani. Tamo."
Avgust je zabio nokte u dlanove. „Zaboravio sam da ponesem svoj
medaljon.”
Leo je teško uzdahnuo. „Pa, drži se podalje od čudovišta”, polako
reče. „U međuvremenu...”
„Leo...”
 „Dozvoljavaš svojoj glavi da se poigrava s tobom. Da Kejt Harker
zna šta si ti, osetila bi neodoljivu potrebu da ti to kaže.”
„Znam, ali...” Avgust je zažmurio. Na neki način ona mu i jeste
rekla. Zar nije? Šta je pokušavala da kaže? „Imam loše predosećanje.
Možeš li samo da kažeš Henriju da me nazove kada završi? Moram da
razgovaram s njim.”
„Važi”, reče Leo. „Ali u međuvremenu, bratiću, duboko udahni i
potrudi se da vladaš svojom glavom.”
„Dobro, ja ću...” poče Avgust, ali Leo je već prekinuo vezu.

Kejt je tresnula rukom o pult u toaletu.

Ljutito se zagledala u svoj odraz. „Šta, dođavola, nije u redu s
tobom?”
Devojčica iza nje uplašeno je poskočila. „Oh, ništa!” procvili, a
zatim se žurno udalji.
Kada su se vrata toaleta zatvorila, Kejt je uzdahnula, klonulo
čučnula i naslonila čelo na hladni pult. „Dođavola, dođavola...”
Nije to uradila.
Sedeo je naspram nje, ali kad god bi pomislila da mu se približi i
posegne za plastičnim vezicama u svom džepu, nije mogla to da uradi.
Pokušala je da zamisli crnookog Lea kako muči tog muškarca sve dok
se ovome životna energija nije nakupila i pokuljala poput krvi, ali pred
sobom je videla samo Fredija kako sedi zgrčen od straha kao da je ona
čudovište.
Te slike se nisu uklapale.
Međutim, videla je fotografiju na svom telefonu, znala je šta je on,
znala je da je stvorenje koje je sedelo naspram nje samo optička varka,
varljiva spoljašnjost.
Fredi je možda izgledao nedužno, ali nije bio nevin.
Bio je Sanai.
Ipak, nije znao da ona to zna. I dalje je bila u prednosti i imala
mogućnost iznenađenja, ali koliko još dugo?
Nije važno. Pripremiće se za to, daće sebi još jednu priliku.
Ponudiće mu da ga odveze do kuće. Nije imala sastanak sa školskim
savetnikom posle nastave, ali je na spisku prijavljenih za korišćenje
muzičke sobe videla ime Frederik Galager, napisano čitkim
rukopisom, i zakazan termin u četiri sata po podne.
„Šta to radiš?” upita neko piskavim glasom. Bila je to Rejčel,
devojčica koja joj je dosadivala na putu do vežbaonice.
Kejt je olabavila stisak na pultu. „Molim se”, odgovori i polako se
uspravi, namestivši izraz lica.
Rejčel je izvila obrvu. „Za šta?”
„Za oproštaj”, odgovori Kejt. „Zbog onoga što ću uraditi ako mi se
ne skloniš s puta.” Rejčel je bila dovoljno razumna da se pomeri u
stranu i pusti je da prođe, ne progovorivši više ni reč.
 Kako je dan odmicao, Avgust je bivao sve uvereniji da je
prenaglio u pogledu Kejt. Sedela je pored njega na času istorije i crtala
čudovišta na ivici svog papira, a ne njegovog. Mimoišli su se u
hodniku, razmenili pozdrave glavom i stidljive osmehe, promrmljali
zdravo, i to je bilo to. Čekao ju je na tribini u vreme časa za učenje u
čitaonici - i shvatio da želi da se ona pojavi - ali nije došla. Na
velikom odmoru, poslao je Leu poruku koja je jednostavno glasila:
„Osećam se bolje”, i dobio povratnu poruku od jedne reči: „Dobro”.
Na poslednjem času, Avgustu je bilo drago što nije otišao iz škole,
pošto je najzad došao red i na njega da koristi muzičku sobu. Čim je
zazvonilo zvono, uzeo je kutiju s violinom iz ormarića i zaputio se
pravo prema studiju za vežbanje. Kada je stigao tamo, bio je zadihan,
srca stegnutog od straha da će muzička soba biti zaključana ili zauzeta,
ali nije bila; a jedino ime koje je ostalo na dnu spiska bilo je njegovo.
Znao je da bi trebalo da ode kući i razgovara s Henrijem, što će i
uraditi, ali Leo je verovatno bio u pravu. Prenaglio je, a prilika da
svira - da zaista svira - bila je odveć primamljiva. Osim toga, što duže
ostane u školi, manji su izgledi da naleti na Kejt kada krene kući. Bio
je na dobitku kako god da okrene, verovao je u to.
Avgust je provukao identifikacionu karticu. Začuo se kratki pisak,
koji je odobravao ulazak, a zatim su se otvorila vrata. Sam studio bio
je kockast i potpuno beo. Ta belina, progutala je uglove i stvorila mu
utisak da stoji u praznini, koju su narušavali samo crna stolica,
muzičko postolje i klupa. Kada su se vrata zatvorila za njim i
zapečatila prostoriju, Avgust je, kako osetio, tako i začuo pokretanje
sistema zvučne izolacije. Bilo je to blago treperenje praćeno naglom i
potpunom tišinom.
Naravno, u njegovoj glavi nikada nije bilo tiho. Već posle
nekoliko trenutaka, počeli su pucnjevi, udaljeni, ali nemilosrdni.
Avgust je jedva čekao da ih zagluši. Stavio je kutiju s violinom na
klavirsku klupu, izvadio mobilni telefon i podesio alarm da se oglasi
za četrdeset pet minuta. Ostaće mu više nego dovoljno vremena da
stigne kući pre mraka. Otvorio je kutiju za violinu uz škljocaje, koji su
u tišini zazvučali odsečno. Izvadio je instrument i gudalo, a zatim seo
na stolicu.
Duboko je udahnuo i prineo violinu ispod brade, a gudalo žicama
i... Oklevao je. Nikada ranije nije to radio. Nebrojeno puta je čeznuo
da podigne violinu i zasvira, ali nije mogao. Muzika nije bila
bezopasna u rukama Sanaija. Bila je oružje koje je onesposobljavalo
svakoga koga bi dotaklo.
Avgust bi zaista voleo da takva soba postoji u zgradi Flinovih, ali
sredstava nikada nije bilo dovoljno, a svaki pedalj prostora bio je
dodeljen jedinici za posebne zadatke - radi smeštaja ljudi, zaliha i
vežbanja. Leo mu je rekao da ne treba da vežba; ako je želeo više
prilika da svira, trebalo je samo češće da lovi. Jednom ili dvaput,
Avgust je maštao o tome da ukrade automobil, da se proveze kroz
crveno, žuto i zeleno područje i ode u Pustoš, s pustim nepreglednim
poljima i otvorenim prostorom. Parkirao bi se pored puta i koračao tim
prostranstvom sve dok ne bi bio siguran da niko ne može da čuje
njegovu melodiju.
Međutim, ta maštarija nosila je sa sobom opasnosti. Kada nema
ljudi, nema ni duša, a pošto je izračunao koliko bi mu vremena trebalo
da ode tako daleko i da se vrati, shvatio je da je to preopasno.
„Spakuj hranu”, prezrivo je rekao Leo.
 Avgust je želeo da mu drsko odgovori.
Ali sada...
Sada je bio sam, okružen belim zidovima i s violinom u ruci.
Zažmurio je i zasvirao.
Kejt je ostala u školi posle nastave i posmatrala kako se dvorište
Koltona prazni. Učenici su odlazili u talasu, zaputivši se prema
podzemnoj železnici ili uz škripu guma odjurivši automobilima s
parkirališta kao da su se trkali protiv mraka, što je, pretpostavila je
ona, i bio slučaj. Policijski čas je zvanično počinjao sa zalaskom sunca
- danas je to u sedam sati i dvadeset tri minuta, prema korisnoj tablici
ispred glavne školske kancelarije - ali niko nije čekao poslednji
trenutak da se vrati kući, čak ni nastavnici. Dokle god su ljudi nosili
medaljon, bili su bezbedni - to je bila osnovna zamisao - ali činilo se
da niko nije previše voljan da to proverava. U četiri sata i dvadeset
minuta, u školi se nalazilo još samo nekoliko učenika druge godine
koji su ponovo radili kontrolni zadatak, dvojica učenika četvrte godine
koja su dangubila na parkiralištu i čudovište u muzičkoj sobi.
Kejt je sedela na klupi blizu školske kapije i čekala da se pojavi
njen crni automobil. Plastične vezice, prožete bakrom, žuljale su je u
zadnjem džepu. Predstavljale su dosadni podsetnik na ono što je
morala da uradi. Načas je pogledala nazad prema školi. Automobil
mora da stigne ovamo pre Fredija, pomislila je.
Pola sata nakon zvona, još uvek se nisu pojavili ni jedno ni drugo.
Kejt je zalupkala noktima po klupi. Rekla je Markusu da će
kasniti. Potrudila se da smiri peckanje u grudima. Međutim, petnaest
minuta kasnije, pošto je Kolton postajao sve tiši, a njenog automobila
nije bilo na vidiku, popustila je pred uznemirenošću i pozvala
telefonom vozača.
On se nije javio.
Naglo je obuzeo jak strah.
Bilo je bezmalo pet sati.
Svetlost je već polako gasnula. Kejt je ustala i počela da korača
tamo-amo. Pomislila je da pozove oca, ali nije mogla da natera sebe da
to uradi. Nije bila dete. Iako je Fredi i dalje bio unutra, bez automobila
nije nikako mogla da ga navede da pođe s njom. Pošto je odustala od
zadatka, prebacila je ranac preko ramena i zaputila se prema ulazu u
podzemnu železnicu prekoputa školskog dvorišta.
Međutim, kada je stigla tamo, ulaz je bio zaključan.
Kejt je obavila prste oko metalnih rešetki, a puls joj se ubrzao.
Nešto nije bilo u redu. Podzemna železnica trebalo je da radi sve
do zalaska sunca, ali rešetkasta kapija na ulazu već je bila zatvorena i
zaključana katancem. Kejt je zazvonilo oštećeno uvo, što se dešavalo
kada joj srce prebrzo kuca. U trenutku je zažmurila i pokušala da ga
uspori, ali srce joj je neprestano ponavljalo da beži.
Odbila je to. Zažmurila je i udahnula. Morala je nešto da smisli.
Pustila je rešetke i okrenula se nazad ka školi. Izvadila je telefon iz
džepa i pozvala taksi.
Taksista koji se javio nije želeo da vozi. Nije ga krivila, pošto je
prošlo pet sati, a sunce se već spuštalo na obzorju. Međutim, uopšte
nije nameravala da po mraku ostane zarobljena u školi s čudovištem.
„Moje ime je Kejt Harker”, prasnu. „Platiću Vam koliko želite.
Samo brzo dođite ovamo.” Kejt je prekinula vezu i izvadila gvozdene
šiljke iz ranca. Zvuk metala o metal podsetio je koliko je Kolton
postao tih. Zataknula je jedan šiljak u čarapu, a drugi stisnula blizu
tupog kraja, isturivši veoma oštri vrh.
Došla je do vrata škole, ali bila su zaključana. Provukla je
identifikacionu karticu, ali ništa se nije dogodilo. Cimnula je obe
kvake, samo da proveri, a onda je kroz staklo ugledala telo.
Na podu je ležalo iskrivljeno telo muškarca, slomljenog vrata i
crnih, ugljenisanih očiju. Pošto mu je glava bila zabačena unazad, Kejt
je videla njegovo lice.
Bio je to nastavnik istorije, gospodin Brodi.

Prvi put posle dugo vremena, Avgust je odsvirao melodiju do

kraja.
A onda je ponovo svirao.
 I ponovo.
Melodija - koja je nešto čudnovato i neverovatno - došla mu je tog
prvog dana u sporednoj uličici i nikada nije otišla, niti prestala. Svirala
je u njegovoj glavi u pozadini pucnjeva, stalno čekajući da bude
oslobođena. Sada je izbijala iz njega kroz kožu, gudalo i žice.
Bubnjala je kroz mišiće i kosti, provlačila se kroz srce i vene, čineći
da se on oseća kao čovek, celovito i ispunjeno životom.
Možda se nije hranio dušom, nego upravo melodijom.
Svaki akord lebdeo je u vazduhu, trepereći poput čestica prašine
obasjanih snopom sunčeve svetlosti. Kada se pesma i treći put
završila, a melodija lagano utihnula, Avgust je samo stajao tamo i
uživao u savršenom trenutku.
Alarm je prodorno zapištao, razbivši poslednje, zaostale zvuke
melodije, i vratio Avgusta u stvarnost sa svim teškoćama koje su ga
čekale u njoj. On je uzdahnuo, podigao telefon i isključio alarm, a
zatim se namrštio. Poslao je Henriju poruku da će malo kasnije stići
kući, ali nije bilo odgovora, čak ni od Lea.
Tada je primetio da telefon nije povezan s mobilnom mrežom.
Prokletstvo! Nevoljno je vratio violinu u kutiju, prebacio torbu preko
ramena i prišao vratima.
Nisu htela da se otvore.
Navalio je na njih svom težinom ne bi li ih otvorio, ali vrata nisu
bila samo zaglavljena, nego i zaključana.
Avgust se osvrnuo oko sebe, pitajući se da li u muzičkoj sobi
postoji nekakav uređaj za provlačenje kartice, ali nije bilo ničega.
Pristupni uređaj nalazio se s druge strane vrata. Obuzeo ga je strah.
Progutao je knedlu i prislonio lice uz staklo na vratima, istežući vrat
ne bi li nešto spazio. Tada je video razvaljeni pristupni uređaj, iz kojeg
su poput creva visile presečene žice.
Bio je zarobljen.

Kejt se zateturala unazad, udaljivši se od glavnih vrata i crnih očiju

mrtvaka koje su prazno zurile u nju. Suzdržala je drhtaj i zastala da
razmisli.Troje Sanaija. Bilo je logično misliti da iza toga stoji Fredi.
Ali ako je to zaista uradio Fredi, kako ga ona nije videla da je izašao iz
škole i zaključao kapiju podzemne železnice? Međutim, ako Fredi nije
bio počinilac, a znajući da druga Sanai nikada ne napušta zgradu, onda
to znači... Leo.
Dvojica Sanaija vrebala su u blizini, kružeći poput ajkula. Kejt su
se stegle grudi, ali nije smela da podlegne strahu. Strah ničemu ne
služi. Samo pomuti um i vodi do kobnih grešaka. Ja sam Harker,
pomisli, stežući gvozdeni šiljak. Pronaći će drugi izlaz. Krenula je ka
zadnjoj kapiji, potiskujući nagon da potrči. Zašla je za ugao škole,
slobodnom rukom izvadila mobilni telefon i...
Nešto je veoma snažno udarilo.
Kejt je posrnula, a telefon joj je izleteo iz ruke i pao na zemlju. S
leđa je osetila čelični stisak oko ramena. Ne oklevajući, zabila je
gvozdeni šiljak iza sebe u butinu napadača. Čudovište je prosiktalo i
olabavilo stisak, što je omogućilo Kejt da klekne na jedno koleno i da
ga baci preko ramena. Stvorenje je tresnulo o zemlju, ali hitro ustalo i,
sa šiljkom u nozi, okrenulo se s neobičnom gracioznošću.
Kejt se skamenila.
To nije bio Sanai, nego Malkai.
Nalikovao je kosturu, a crvene oči su mu obrtale u lobanji, koja je
izgledala crno ispod njegove glatke mrtve kože. Polovina Malkaijevog
lica odražavala je srdžbu, a slovo H na upalom obrazu bilo mu je
sastrugano kandžama, baš kao i kod čudovišta koje je ona ubila u
podrumu. Malkai je razvukao usne u iskrivljen osmeh.
„Zdravo, mala Harkerova.”
Kejt je zaustila da kaže kako će ga njen otac ubiti, ali nije dobila
priliku. Iznenada, na nju se bacilo drugo stvorenje - prebrzo da bi ga
izbegla - i silovito je udarilo u grudi. Kejt je tresnula leđima o cigleni
zid škole, a nešto u njoj se slomilo. Oteo joj se vrisak pre nego što je
ruka drugog Malkaija čvrsto stegla za vrat, ostavivši je bez vazduha.
Čudovište je izvilo usta u osmeh, otkrivši pregršt oštrih zuba.
„Ovo će biti zabavno.”
 Nema veze s mobilnom mrežom.
Naravno da nema. Avgust je vratio telefon u džep, duboko
udahnuo, a zatim se bacio ramenom na vrata. Bio je nagrađen samo
bolom. To što nije krvario i povređivao se poput ljudi, nije značilo da
može da nadjača vrata od armiranog čelika. Nije bio ratna sprava za
probijanje vrata.
Pogledao je naniže u ruke i setio se šta je Leo preksinoć uradio,
kako mu je tama obavila šaku, kojom je smrvio kvaku. Međutim,
Avgust nije ni približno dobro vladao time. Ipak, morao je da ide na
sve ili ništa.
Protrljao je šakom crne crte na zglobu.
Četiristo dvadeset jedan dan.
Nije se toliko plašio gubitka crnih crta koliko nečeg drugog.
Verovatno postoji drugi način. Avgust se vratio na sredinu sobe,
pažljivo osmotrio zidove, pod i tavanicu. Sve je bilo glatko i
popločano. Kada se popeo na stolicu, bio je visok taman da dohvati
četvrtaste izolacione ploče na tavanici. Bile su teške, ali kada je
dovoljno snažno pritisnuo jednu, podigao je iz ležišta, a zatim je s
naporom gurnuo u stranu preko druge.
Omirisao je vazduh blizu otvora i malo se trznuo, osetivši ustajali
zadah. Zgrabio je kutiju s violinom, uspentrao se i zavukao u otvor
obavijen čađavom prašinom i tminom.

Kejt je oko vrata osečala čelični stisak ledenih prstiju. Pre nego što
je mogla nekako da se iskobelja, čudovište je bacilo na popločanu
stazu. Kejt je snažno tresnula o tlo, a udar joj je izbio vazduh iz pluća.
Pekli su je dlanovi, pošto ih je pri padu ogrebala o beton. Hitro se
pridigla na ruke i kolena, ali jedan Malkai bio je prebrz, skočivši na
nju i oborivši je na leđa.
Kada ju je čudovište prikovalo za stazu, Kejt je osetila oštar bol u
ramenu.
„Ratoborno stvorenje”, promrmljao je, dok je drugi Malkai vadio
šiljak iz njegove noge i uz vlažan zvuk ga bacio u stranu. Čudovište
koje ju je držalo takođe je imalo duboke ogrebotine na obrazu, pošto
je i ono sastrugalo slovo H maltene do kostiju. Činilo se da su ožiljci
sveži.
„Ubila je Olivijea”, reče ranjeni Malkai, tresući koščate prste
opečene pri dodiru s gvožđem.
Jeste”, prošaputa prvi, prinevši usne njenom obrazu. Kejt je trznula
glavu u stranu i osetila hladan dah na licu, dok joj je Malkai šaputao
nešto u oštećeno uvo, pretiho da bi razabrala reči. Zabila je koleno u
njegove prepone, ali se čudovište samo zacerekalo. Toliko o S-R-N-P-
u.
Bili su snažni, ali napolju još uvek nije pao mrak. Kada bi samo
mogla da se oslobodi i stane leđima uza zid...
„Čujem kako ti damara krv”, reče Malkai koji ju je držao
prikovanu. Kejt je pokušavala da prstima dohvati gvozdeni šiljak
zataknut u čarapu. „Kladim se da ima sladak ukus”, nastavi Malkai i
razjapi usta, pokazavši zašiljene, srebrnaste očnjake.
„Bez zuba”, upozori ga drugo čudovište. Ovaj se namrštio, ali je
zatvorio usta uz škljocaj. Ranjeni Malkai je izvadio malu ručnu
lemilicu i brzo je uključio, a plamen je zašištao. Kejt se ritala ispod
čudovišta sve dok joj nije zabilo nokte u kožu, pustivši krv.
„Ubiću te”, besno procedi ona.
„Ljudi, ljudi, laži su puni”, zapeva Malkai koji ju je držao, dok su
mu crvene oči poigravale od zadovoljstva. „Hoćemo li i nju prvo da
ubijemo, kao i ostale?”
Činilo se da Malkai s lemilicom razmišlja. „Ne. Pošto nema
nikoga u blizini, možemo to da uradimo natenane, kao što bi i on.”
Ovo je bilo pogrešno.
Ovo je bilo pogrešno, pogrešno, pogrešno.
Kejt je zagrebala rukom travu, nastojeći da dohvati sakriveni
šiljak. Ranjeno čudovište okrenulo je podešivač jačine plamena
lemilice i usmerilo plamen na sečivo noža, a drugo čudovište se
osmehnulo i reklo: „Ima očeve oči.” Kejt je zadrhtala, setivši se crnih,
ugljenisanih očnih duplji gospodina Brodija. „Čvrsto je drži”, reče
Malkai s lemilicom.

Avgust se spustio iz ventilacione cevi u hodnik. Uniforma mu je

bila pokrivena prašinom i paučinom. Kada su mu cipele dodirnule
uglačani pod Koltona, Avgust se ispravio i osetio olakšanje što je
ponovo slobodan. Međutim, to olakšanje je odmah zamenio strah. Ovo
nije bila slučajna šaljiva podvala. Neko je želeo da ga zadrži u
muzičkoj sobi. Ali ko? I zašto?
Ipak, sada je bilo važnije da izađe iz škole. Avgust je krenuo ka
najbližem izlazu i izvadio telefon iz džepa. Utom je ugledao telo neke
devojčice i nesigurno zastao. Bila je mlada, verovatno učenica prve
godine. Glava joj je bila iskrivljena pod neprirodnim uglom. Međutim,
njeno lice ga je nateralo da zine od čuda. Nije imala oči. Bile su
ugljenisane.
Pozvao je telefonom Henrija. Pritisnuo je ručno dugme za
otvaranje vrata za hitne slučajeve i izjurio iz zgrade.
„Hajde”, promrmlja, dok je telefon pokazivao da zvoni na drugom
kraju linije. Avgust je pustio da odzvoni četiri puta, a onda je prekinuo
vezu. Kada se spremao da pozove Lea, začuo je prigušeni vrisak.
Zašao je za ugao zgrade i naglo zastao. Dva stvorenja nadnosila su
se nad nekom devojkom. Tela su im bila previsoka i premršava, koža
prebleda, a kosti pretamne. Avgust nikada ranije nije video Malkaija;
ne licem u lice. Nisu imali senke, ali je vazduh oko njihovih tela
treperio, dok su im srebrnasti zubi bili zašiljeni.
Izgledali su... Čudovišno.
A devojka ispod jednog od njih - ona koja je vrisnula - bila je Kejt.
Na trenutak, svet oko njega se umirio, a vreme je usporilo, kao
između akorda; trenutak se otegnuo poput tona.
Mora da joj pomogne.
Ne treba da joj pomogne.
Ako joj pomogne, ona će znati šta je on.
Ako joj ne pomogne, ona će umreti.
 Nameravaju da je ubiju.
Nameravaju da njeno ubistvo pripišu njemu.
Ona je nevina.
Ona je Harker.
A onda, prebrzo, taj trenutak je prošao, a on je kleknuo i otvorio
kutiju za violinu.

Lemilica je usijavala vazduh iznad Kejtinog lica.

Malkaijevi nokti su joj se zabili u vilicu, a iz njenog grla se otelo
nešto poput jecaja. Kada je čula taj zvuk, tako stran i kukavan, Kejt se
zapanjila, što joj je pomoglo da povrati prisebnost.
Prstima je ovlaš dodirnula ivicu šiljka, a onda je začula muziku.
Jedan ton odjeknuo je dvorištem škole i ispunio vazduh; činilo se
da zauzima više prostora nego što bi trebalo. Za njim je usledio drugi,
pa još jedan, zajedno tkajući melodiju. Ta muzika bila je neobična,
proganjajuća i prelepa. Kejt je, s mukom, zadržala prisebnost i pokrila
šakom zdravo uvo, ali je nekako i dalje jasno čula tu melodiju.
Ranjeni Malkai ispustio je lemilicu i zateturao se kao da je dobio
udarac; drugo čudovište se skamenilo, a zatim se u bolu uhvatilo za
glavu, dok mu se nešto širilo površinom kože, poput modrice.
Kejt je najzad dohvatila gvozdeni šiljak u čizmi i zarila ga u Mal-
kaijeve grudi, pored crnkaste supstance koja mu je izbijala po koži
poput znoja i ispod koštane ploče. Kada mu je šiljak probio srce,
Malkai je kriknuo i mahnito posegnuo rukama ka grudima, ali bilo je
prekasno. Šiljak je bio zaboden gotovo celom svojom dužinom. Crna
krv, pokuljala je iz usta čudovišta, a odmah zatim je ono klonulo na
nju. Kejt ga je odgurnula sa sebe i teturavo ustala, njišući se od bola,
uma zamagljenog nitima muzike.
A onda je melodija naglo utihnula, a ona je začula Fredijev povik:
„Pazi!”
Presporo se okrenula i našla se licem u lice s drugim Malkaijem.
Čudovište je zgrabilo za zglob, uprkos uljastoj crnoj supstanci koja mu
je curila iz kože, i pre nego što je mogla da se otrgne, zario joj je
očnjake oštre poput sečiva u rame.
Kroz telo joj je prostrujala bol. Ali već sledećeg trenutka, očnjaci
čudovišta nisu više bili u njenom ramenu, jer je Malkai naglo povučen
unazad. Fredi ga je, s leđa, obavio rukama oko ramena, pritiskajući
dlanom bledu kožu na vratu čudovišta. Ošamućena, Kejt je stajala
tamo, pomislivši kako Fredi izgleda veoma mlado - i malo u odnosu
na Malkaija - ali onda se setila da je i on čudovište. Fredi je,
sklopljenih očiju i stisnutih zuba, čvrsto držao čudovište uz sebe, dok
mu je koža upijala crnu supstancu koja je curila iz Malkaijeve kože.
Kejt je najzad povratila čula i hitro se pokrenula. Podigla je bačeni
gvozdeni šiljak i zarila ga odozdo u Malkaijevo srce. Čudovište nije
pružilo otpor, pošto mu je telo već bilo klonulo uz Fredijeve grudi,
dok mu je crvena svetlost treperavo nestajala iz očiju.
Fredi ga je pustio, a čudovište se srušilo na zemlju između njih,
svedeno na ljušturu u kojoj nije ostalo gotovo ništa osim zuba i
kostiju. Kejt i Fredi, načas su se zagledali jedno u drugo, pokriveni
krvlju i zadihani.
Nijedno od njih nije se pomeralo.
Fredi je, nesigurnim pogledom, najpre osmotrio nju, a zatim
leševe. Polako je krenuo ka svojoj violini, ostavljenoj na travi. Kejt je
čvršće stegla šiljak u ruci.
Beži, začu glas u glavi.
Nije pobegla.
Pogledi su im se susreli, a Fredi se malo zanjihao.
„Šta se...” poče Kejt, ali onda se on presavio u struku i ispovraćao.
Ispovratio je nešto crno i sjajno, poput ulja. Fredi je pokušao da se
uspravi, ali je posrnuo unapred i pao na kolena. Zatim je ispovraćao
mastiljavu tečnost na beli beton školske staze.
Ne prilazi, Kejt ponovo začu glas u glavi, ali već se spuštala na
kolena pored njega. „Šta nije u redu?"
On je zaustio da nešto kaže, ali je zakrkljao i ispovratio još crne
tečnosti na beton. Kada je podigao glavu, oči mu više nisu bile sive,
nego crne i pune bola. Na rukama su mu iskočile vene i vijugale
kožom poput crnih žila naviše prema grlu.
Šta je ono Sloun rekao?
Ne možemo da se hranimo njima, baš kao ni oni nama.
Zašto je onda to uradio? Želela je da ga pita, ali Fredi je snažno
drhtao, a oči su mu gubile usredsređenost. On je slabašno posegnuo za
violinom, ali bila je predaleko. Nakon nekoliko trenutaka, skljokao se
na beton. Nije se pomerao. Da li je mrtav? Da li je želela da bude
mrtav? Znači, tako se ubija Sanai, načas je pomislila krajičkom uma.
Međutim, nije bio mrtav, pošto su mu se grudi i dalje drhtavo podizale
i spuštale. Disao je plitko i isprekidano.
Zazvonio je njen mobilni telefon. I dalje se nalazio na popločanoj
stazi gde joj je ispao iz ruke prilikom udarca. Kejt je pohitala ka
telefonu i javila se.
„Da?” zadihano upita. Međutim, pozivalac nije bio njen otac, kao
ni Markus. Bila je to taksi služba. Ispred škole ju je čekao automobil.
Taksimetar je otkucavao.
Kejt je osmotrila poprište završene borbe s leševima dvojice
Malkaija, lemilicom čiji je plamen pravio crnu liniju na stazi i onesve-
šćenim Sanaijem kraj svojih stopala. Bila je pokrivena krvlju koja se
sušila i crnkastim mrljama. Progutala je knedlu.
„Ostanite tamo”, reče taksisti. „Dolazim.”
 STIH III

Beži, čudovište, beži

 Kada se probudio, Avgusta je sve bolelo. Bol je oduvek bio nešto
kratko i prolazno, nešto što je jedva dodirivalo površinu njegovih čula,
ali ovaj je bio dubok i vezivao se za svaki mišić i kost. Kada ga je
poslednji put obuzelo pomračenje, bolelo ga je do srži i goreo je kao
da ima groznicu, ali čak je i to bilo drugačije. Sada se osećao potpuno
ispražnjeno, šuplje. Boleo ga je svaki udisaj i izdisaj. Bolelo ga je da
postoji. Prvi put u životu poželeo je da otpuzi nazad u tamu svojih
snova.
Umesto toga, Avgust je s mukom vratio um na površinu da se
pridruži telu koje ga je čekalo, i otvorio oči.
Sedeo je na betonskom podu, leđima naslonjen na nedovršeni zid,
koji je bio složeni spoj metalnog okvira i drvenih greda. Vid mu se
zamutio, zatim se razbistrio, pa se ponovo zamutio. Pokušao je da se
pomeri, ali zglobovi su mu plastičnim vezicama bili vezani za metalni
okvir.
Kejt Harker sedela je na sredini betonskog poda, rukama obgrlivši
kolena, i posmatrala ga. Nosila je školski sako preko majice umrljane
krvlju. Na vilici joj je nastajala modrica. Jednu ruku držala je ispred
sebe kao da je povređena, a školska majica s kragnom bila joj je
poderana na mestu gde je Malkai zario zube. Izgledala je uzdrmano.
Međutim, kada je primetila da on pilji u nju, ona se ukočila, a lice joj
je postalo bezizražajno.
„Dobrodošao u moju novu kancelariju”, prozbori hladnim,
udaljenim glasom. Možda je još uvek potresena i uznemirena, pomisli
Avgust. Video je kako pripadnici Flinove jedinice prolaze kroz to
nakon bliskog susreta sa smrću.
„Već sam se pitala da li ćeš se ikada probuditi.”
Avgust je skrenuo pogled s nje i osmotrio prostoriju. Nisu bili
sami. U ćošku se nalazio onesvešćeni muškarac, vezanih ruku, usta
pokrivenih lepljivom trakom. Bio je odeven u majicu na kojoj je
pisalo „Istinogradski taksi”.
Ona je ispratila njegov pogled. „Teži si nego što izgledaš”,
objasni. „Trebala mi je njegova pomoć da te donesem ovamo. A
onda... pa... mislila sam da ne smem da ga pustim da ode. Ali dobro
sam mu platila pre toga...”
Avgust je progutao pljuvačku. Osećao je kao da mu je grlo
obloženo peskom. „Gde je moja violina?”
Kejt je zalupkala noktima po kutiji pored sebe. Avgust je klonuo
od olakšanja. Ona mu je uputila pogled koji nije mogao da dokuči, a
zatim je osmotrio prozore, prazne okvire pokrivene plastičnom
zavesom. Čak i kroz njih, Avgust je video da se smračuje. Dosad je
trebalo da se vrati kući. Gde mu je telefon? Nije ga osećao u džepu.
Možda mu je negde ispao?
„Gde se nalazimo?” upita.
„Moj otac ima sigurna skloništa širom grada.”
Avgusta je spopao nalet straha, poput mučnine. „I ti si nas dovela
u jedno od njih, iako su njegovi Malk...”
Kejt ga je ošinula prezrivim pogledom. „Odmetnuli su se od mog
oca”, reče ledenim glasom. „Ipak, nisam glupa. Nalazimo se u zgradi
koja se obnavlja, nedaleko od sigurnog skloništa. Imam mnogo
pitanja, Fredi.”
On je ponovo progutao pljuvačku. „Avgust”, umomo reče.
„Zovem se Avgust.”
„August”, reče ona, kao da isprobava. „Bolje ti pristaje. Avgust
Flin.” Dakle, ipak je znala.
„Koliko dugo?” upitao je Avgust, a ona je, pošto je verovatno
razumela pitanje, odgovorila: „Od juče.” Avgust je klimnuo glavom.
Bio je u pravu. Da ga nije sve toliko bolelo, verovatno bi se osećao
pomalo slavodobitno.
„Mislila sam da je tvoja rasa navodno neuništiva.” Izgovorila je
reč rasa kao da je to nešto ružno.
On se trznuo. „Ništa nije neuništivo.”
„Tako sam i mislila”, reče ona, a licem joj je preleteo zajedljiv
osmeh.
„Kejt...”
„Ne”, prekinu ga ona „još ne možeš da govoriš.”
Avgust je zaćutao. U glavi mu je damarala kiv.
Kejt je sastrugala osušenu crnu krv s noktiju. „Zašto si mi
pomogao?” upita brzo i naglo, kao da je jedva čekala da postavi to
pitanje.
On je zažmurio. „Bila je to zamka. Ona dvojica Malkaija nisu
samo pokušavala da ubiju tebe, nego i da nameste da sve to izgleda
kao delo Sanaija. Pripisali bi tvoje ubistvo meni, tačnije mojoj
porodici, i iskoristili to da prekinu primirje.” S mukom je otvorio oči.
Mučnina i bolovi su se, srećom, najzad povlačili. „Mislio sam ono što
sam rekao u šumi, da želim mir.”
„I ja sada treba da verujem da je čudovište miroljubivo?”
„Nikada te nisam slagao.”
„Ali nisi govorio ni potpunu istinu.”
„Kako sam mogao?” upita on. „Da li bi ti?”
Kejt nije odgovorila. Zurila je u pod, lica napetog od bola.
„Jesi li dobro?” blago upita Avgust.
Ona je naglo podigla glavu. „Je l’ ti to mene zajebavaš?”
Zbunjen, Avgust se nagonski povukao malo unazad. „Samo sam
pit...”
„Prestani da govoriš.” Ona je ustala, otkrivši gvozdeni šiljak koji
je skrivala ispod kolena. „Znam šta tvoja rasa može da uradi. Videla
sam na snimku. Videla sam kako se poigravate sa svojim žrtvama,
kako igrate neku bolesnu igru mačke i miša...” Snimak? pomisli
Avgust.
„Ja nisam miš, Avguste Fline. Razumeš li me? Znam šta ste vi.”
Reče ona i krenu ka njemu.
Metalni okvir za koji ga je vezala uspravno se protezao zidom.
Avgust je s naporom ustao, polako pomerajući vezane zglobove uz
šipke sve dok se nije potpuno uspravio.
„Spasao sam ti život” reče.
Kao odgovor na to, Kejt je prislonila vrh gvozdenog šiljka na
njegov vrat. Šiljak je i dalje bio umrljan krvlju Malkaija. Avgustu se
od mirisa krvi prevrnuo stomak. Kejtine oči bile su grozničave, ali joj
ruka nije drhtala.
„Biće dovoljno jedno hvala”, reče Avgust.
„Zašto si bio u Koltonu?” ođlučno upita ona.
„Poslao me je moj otac.”
„Misliš Flin.”
„Da.”
„Da li je želeo da me ubiješ?”
„Ne. Želeo je da ti se približim za slučaj da dođe do prekida
primirja. Ne postoji mnogo toga na ovom svetu do čega je Kalumu
Harkeru stalo, a Leo je smatrao da bi mogla da budeš vredna kao
pregovarački ulog u toj borbi.” Avgust se nagnuo napred, gotovo
nabivši vrat na metalni vrh. „Samo da razjasnim, trebaće ti nešto više
od toga kako bi me povredila.” Kao da prihvata izazov, Kejt mu je
ubola vrat šiljkom, ali vrh nije probio kožu.
Utom je zabrujao mobilni telefon pored kutije za violinu na
betonskom podu. Ona se okrenula ka telefonu. Avgusta je preplavio
užas. „Ostavila si ga uključenog?”
„Izvadila sam GPS uređaj”, odgovorila je i čučnula da uzme
telefon. Kada je videla ekran, namrštila se.
„Kejt”, izusti on, pokušavajući da se oslobodi plastičnih vezica.
Opsovao je, shvativši da su prožete nekim metalom. „Ko je to?”
Ona se uspravila. „Neko iz moje kuće.”
„Ne javljaj se”, reče Avgust, prvi put poželevši da može da
promeni nečije mišljenje, a ne samo da navede ljude da rasterete svoje
misli. Držala je palac nad ekranom telefona. „Kejt, neko je poslao one
Malkaije da te ubiju.”
Kejt se zagledala u telefon, koji je prestao da bruji. A onda je
ponovo zabrujao. „ Ti Malkai su prekršili svoje zakletve”, reče. „Baš
kao i Olivije.”
„Ko je Olivije?”
„Gladni su i nespokojni”, nastavi ona, glasom koji je povremeno
nadjačavala zvonjava telefona, čineći ga pomalo nejasnim. „I smučilo
im se da izvršavaju naređenja.”
Avgust je na sve načine pokušavao da se oslobodi vezica. „Ono u
školi nije bio slučajan napad. Štaviše, bio je proračunat. Neko se
svojski postarao da ti budeš ubijena, a da na mene padne krivica za
to.”
Kejt je prosiktala jednu reč sebi u bradu. Telefon je i dalje zvonio,
ali umesto da se javi, ona ga je okrenula i izvadila bateriju. Zvonjava
je utihnula. Ponovila je tu reč, a Avgust je shvatio da je to ime.
„Sloun.”
Već je čuo to ime. Leo je o njemu govorio još gore nego o drugim
čudovištima.
Moj otac drži Malkaija kao kućnog ljubimca.
„Da li bi taj Sloun pokrenuo rat?”
Kejt ga je ošinula pogledom. „Zar ne žele sva čudovišta smrt i
nasilje?” Avgust se nije uhvatio na taj mamac. „Slušaj, ne znam”, reče
ona, koračajući tamo-amo. „Ali prilično sam sigurna da želi da me se
otarasi, a još kad bi o istom trošku mogao da smesti Flinu... Ne znam
nikoga drugog ko razmišlja toliko koraka unapred. Većina Malkaija je
usredsredena samo na ubijanje. Sloun je... drugačiji.”
„Da li ga drugi Malkai slušaju?”
„Avguste, kod kuće sam tek devet dana. Nisam imala prilike da
primetim. Čini se, barem zasad, da mu je omiljena razonoda da muči
mene.”
„Ako je umešan, onda ne smeš da ideš kući. Ti...”
 Kada je čuo zvuke zaustavljanja automobila i gašenja motora,
Avgust je zaćutao. Pošto su zvuci bili tihi, prigušeni, Kejt ih nije čula.
I dalje je koračala tamo-amo.
„Kejt.”
Vrata automobila su se otvorila i zatvorila.
„Kejt.”
Začuo se bat koraka.
„Kejt.”
Ona se okrenula ka njemu. „Molim?”
„Moraš da me odvežeš”, reče Avgust, pokušavajući da oslobodi
ruke. Plastične vezice bile su prezategnute, i iako mu metal u njima
nije previše smetao, učinio ih je gotovo neraskidivim.
„Zašto bih to uradila?”
„Zato što neko dolazi.”
Negde ispod njih, otvorila su se vrata, a zvuk je napokon bio
dovoljno glasan da ga ona čuje.
„Verovatno su te pratili ovamo pomoću nečega.”
„Nisu”, reče ona, zatresavši glavom. „Izvadila sam GPS uređaj iz
telefona.”
Taksista se promeškoljio u ćošku. Iz džepa mu je virio mobilni
telefon.
„Sranje.”
Na stepenicama su odjeknuli koraci. Kejt je pohitala do prozora i
prebacila ranac preko ramena. Izvadila je upaljač iz džepa i pokrenula
srebrni nožić koji je uz škljocaj izašao iz donjeg dela upaljača. Malim,
ali izuzetno oštrim sečivom prorezala je plastičnu zavesu, otkrivši
modro nebo. Avgust je u trenutku pomislio da će ga ostaviti
prikovanog za zid kako bi ga Harkerovi ljudi pronašli, ali ona se
vratila.
„Kada si jutros ušao u automobil, nameravala sam da te predam
mom ocu”, reče Kejt, zavukavši sečivo između plastične vezice i
njegove kože. „Bilo bi tako lako.”
„Zašto onda nisi?”
 Podigla je pogled i progutala knedlu. „Nisi izgledao kao
čudovište.”
Avgust je izdržao njen pogled. Poželeo je da kaže da nije
čudovište, ali reči su mu zastale u grlu. „A sada?”
Kejt je samo odmahnula glavom i naglo povukla sečivo, ali
plastična vezica se nije pokidala. Namrštila se i pokušala ponovo, ali
opet bezuspešno.
Avgust je prebledeo. „Molim te, reci mi da znaš kako da ih
skineš.”
„Nisam nameravala da ih skidam”, prasnu ona. Avgust se
uzvrpoljio od straha. Međutim, Kejt je jednostavno udarila nogom u
jednu metalnu šipku za koju je bio privezan. Tresak je bio preglasan,
ali šipka je popustila i izvalila se iz ležišta. Avgust je brže-bolje
oslobodio jednu ruku. Kejt je snažno udarila nogom i drugu šipku, ali
ova se samo iskrivila; ili je bila čvršće izrađena ili je ugao udara bio
pogrešan. Bat koraka postajao je glasniji. Oboje su rukama obuhvatili
šipku i svom snagom zajedno povukli. Naposletku, šipka se naglo
izvalila iz ležišta, a njih dvoje su pali na betonski pod.
Pošto je pala na povređeno rame, Kejt je bolno uzdahnula. Avgust
je prišao kako bi joj pomogao da ustane, ali je ona uzmaknula kao da
mu je dodir otrovan. Sama je ustala i pohitala prema rasečenoj
plastičnoj zavesi. On je pokupio kutiju s violinom, popeo se na prozor
i prošao kroz zavesu, očekujući nekakve požarne stepenice.
Međutim, naišao je samo na izbočinu širine petnaestak centimetara na
trećem spratu zgrade.
„Nemoj mi reći da se plašiš visine”, reče ona, polako se
pomerajući izbočinom leđima okrenuta prema ziđu.
„Ne plašim se visine, samo pada”, promrmlja Avgust.
On je osmotrio okolo, pokušavajući da odgonetne kako će da siđu
odatle, a onda je Kejt udahnula i skočila.
 Kejt se bacila napred, odbacila od zida i preskočila jaz od oko dva
metra između njihove zgrade i krova niže zgrade. Doskočila je,
zateturala se nekoliko koraka i pohitala dalje, ni ne osvrnuvši se.
Poruka je bila jasna: drži korak ili se izgubi. Avgust je udahnuo,
stegao dršku kutije za violinu i skočio. Doskočio je na ivicu krova i
proklizao, ali se nekako uspravio. Video je kako Kejt nestaje iza male
građevine na krovu i krenuo za njom. Kada je zašao za ugao, ona ga je
uhvatila za rame i pribila uza zid pored sebe, izvan linije vida.
„Često ovo radiš?” šapatom upita on. „Skačeš s jedne zgrade na
drugu, trčiš preko krovova?”
Kejt je izvila plavu obrvu. „A ti ne?” Gotovo se osmehnula, ali
možda je to bila i grimasa. Kada se nagnula napred, Avgust je video
nazubljenu ogrebotinu na njenom ramenu koju su napravili Malkaijevi
oštri zubi. Pomno je osmotrio okolne zgrade. „Gde smo?”
„Na granici crvenog područja.”
„Znam bezbedan prolaz nadomak Ruba. Ako bismo prešli u Južni
grad...”
„Zašto govoriš u množini?” Ona je otvorila vrata krovne građevine
i krenula niz stepenice. „Spasao si me, ali i ja sam tebe. Smatram da
smo izravnali račune.”
Avgust se namrštio. „Neću te ostaviti samu.”
„A ja neću da idem kod Flinovih.”
„Možemo da te zaštitimo.”
 Kejt je ispustila zvuk nalik smehu, ali hladniji. „Oh, ne sumnjam.”
Avgust je krenuo za njom niz stepenice. „Dobro, nemoj da mi veruješ,
ali ovde nije bezbedno.”
„Nigđe nije bezbedno”, prasnu ona, spoznajući istinu. „Ne mogu
da idem kući. Harker Hol nalazi se u središtu crvenog područja. Osim
toga, ne znam da li je moj otac tamo. S druge strane, Sloun zasigurno
jeste, tako da...”
Avgust je osetio miris krvi i šakom je pokrio njena usta, nakrivivši
glavu prema ulici. Kejt je zaustila da negoduje, ali verovatno je videla
odgovor u njegovim očima, pošto je zaćutala. On se napregnuo,
nastojeći da razabere glasove.
„...nije u zgradi...”
.....zatraži dalja uputstva...”
„...proveri kamere...”
„...telefonski signal...”
Avgust i Kejt, nepomično su stajali na stepeništu sve dok glasovi
nisu polako utihnuli, pomešavši se sa šumom motora i drugim
gradskim zvukovima. Kada je spustio šaku, Kejt je rukavom obrisala
lice i upitala: „Šta su rekli?”
„Daj mi moj telefon.”
Ona je izvadila telefon iz džepa i predala mu ga. Avgust je stavio
telefon na stepenik i slomio ga, snažno ga zgazivši. Kejt se namrštila.
„Je 1’ to bilo neophodno?” upita šapatom.
„Ne može da škodi”, prošaputa on. ,Je 1’ ceo Severni grad pod
video-nadzorom?”
Ona je potvrdno klimnula glavom. „Kamere su na skoro svakom
ćošku.”
„Skoro?”
Kejt ga je zamišljeno osmotrila. „Postoje neki izuzeci.”
„Pretpostavljam da ih nisi sve zapamtila?”
Kejt je izvila obrvu. „Imala sam samo nedelju dana.”
Avgust se obeshrabrio. A onda su se njene usne izvile u slabašan
osmeh, umoran, ali britak. „Zapamtila sam one u crvenom području.”
Avgust je ispravio leđa. „Ako želiš da bežiš, neću te sprečavati, ali
prvo mi pomozi da pronađem drugi telefon.”

Sunce je potonulo ispod obzorja, a grad se zavlačio u svoju čauru;

doduše, drugačije nego u Južnom gradu, gde je sve bilo zatarabljeno i
zatvoreno, a svi sakriveni unutar svojih oklopljenih čaura. Međutim,
čak i ovde ulice su se praznile, pošto su svi ljudi bez Harkerove zaštite
išli kući, ali i nemali broj onih s medaljonima. Restorani i barovi bili
su ispunjeni ljudima koji su bili dovoljno hrabri da se odvaže da izađu
iz kuće, ali ne i da se zadržavaju na ulici. Dakle, iako su izbegavali
kamere, Kejt i Avgust su se isticali dokle god su bili napolju.
Avgust je pratio Kejt kroz mrežu ulica u obližnji kafić.
Ona je otišla pravo u toalet. Nakon nekoliko minuta, izašla je
odande odevena u nečiju odeću i držeći nečiji mobilni telefon. Vratila
mu je školsku jaknu. „Nemoj da mi zameriš, malo sam je umrljala
krvlju.”
Avgust se namrštio. „Hvala” reče, navukavši jaknu preko majice.
Ona mu je dala mobilni telefon. Dok je telefonirao, stajali su u
mračnom hodniku između kuhinje i stolova, van oka kamera
postavljenih u restoranu.
Nakon dve zvonjave na drugom kraju linije, neko se javio.
„Flinova jedinica.”
To ga je zateklo nespremnog. Navikao je da zove sa svog
mobilnog telefona, neposredno na porodični broj. Međutim, pre
polaska u Kolton razradili su pojedinosti ovakvog slučaja, zajedno sa
svim drugim mogućnostima prilikom povlačenja i bezbednosnim
postupcima. „Flin”, izusti Avgust.
„Šifra?”
„Sedam, osamnaest, tri.”
„Stanje?”
„Crveno.”
„Čekaj.”
Pošto se na drugom kraju linije izvesno vreme ništa nije čulo,
Avgust se zabrinuo da je poziv prekinut, ali onda je začuo tihi
škljocaj, a za njim i Henrijev glas prožet brigom.
„Avguste? Avguste, jesi li to ti?”
Stegle su mu se grudi. Ja sam, tata.”
Kada je čula reč tata, Kejtinim licem preletela je senka.
„Gde si? Šta se dešava? Jesi li dobro?”
„Dobro sam, ali nešto se dogodilo i morao sam da...”
„Avguste”, ubaci se drugi glas. Bio je to Leo.
„Leo, moram smesta da razgovaram s Henrijem. Prepusti mu
vezu.”
„Jesi li sam?” Leov glas bio je tih i hladnokrvan, a volja čvrsta
poput zida.
Avgust je prevalio odgovor preko usana pre nego što je mogao da
se zaustavi. „Nisam.”
„Ko je s tobom?”
„Kejt”, odgovori Avgust, pokušavajući da se usredsredi. „Leo,
slušaj, neko je danas pokušao da je ubije u Koltonu. Osim toga, ubili
su druge ljude. Počinioci su dvojica Malkaija koja su pokušala da
krivicu svale na nas, namestivši da to izgleda kao naše delo. Oboje
smo umakli, ali neki ljudi je i dalje traže, pa sam mislio...”
„Ostavi je.”
Avgustu su preostale reči zapele u grlu. „Molim?”
„Ostavi je i dođi kući.”
„Neću to da uradim.”
Avgust je začuo Henrijev glas u pozadini i očajnički poželeo da
Leo prepusti vezu ocu, ali drugi Sanai je nastavio da govori. „Delovao
si izvan svojih naređenja i ugrozio svoj položaj. Pošto je tvoj identitet
sada očigledno razotkriven, naš najpreči zadatak je da te zaštitimo.”
„A šta će biti s njom?” prasnu Avgust, osećajući da je Kejtina
pažnja usmerena na njega.
„Ti si važniji”, snishodljivo reče Leo. „E sad, gde se nalaziš?”
Pitanje je pogodilo Avgusta poput udarca. Morao je da odmakne
telefon od lica kako ne bi odgovorio. Silom je uvukao vazduh u pluća.
Nije želeo da kaže to Leu, a nije znao tačan razlog.
„Gde se nalaziš?” ponovi pitanje njegov brat, a strpljenje mu ispari
iz glasa.
Avgust je pognuo glavu i čvrsto stisnuo zube, ali pošto je osećao
da se odgovor penje njegovim grlom, prekinuo je vezu.
„Šta je, dođavola, to bilo?” upita Kejt, zureći dole u telefon.
„Avguste?”
On je odmahnuo glavom. Postojalo je nešto u Leovom glasu što
mu se nije svidelo. Pomislio je na to kako je njegov brat govorio o
Kejt, kao da je zaslužila da ispašta za Harkerove zločine samo zato što
mu je ćerka; kao da su zločini nešto što se genetski prenosi.
„Ne mogu da te odvedem u Južni grad”, smrknuto reče on.
„Odlično”, reče Kejt i istrgnu mu telefon iz ruke. „Pa, to je sređeno.”
Ali ništa nije sređeno, pomisli on. Štaviše, sve je postajalo zbrkano i
nestabilno.
Avgust je zažmurio kako bi razbistrio um i začuo kako Kejt brzo
kucka nešto na telefonu.
„Šta to radiš?”
„Moram da pošaljem poruku mom ocu kako bih ga obavestila da
je ono u školi nameštaljka.”
„Šta ako je Sloun vidi?”
Kejt mu je pokazala ekran. Bila je to zbrka slova između kojih su
bile raštrkane crtice. „Kada smo se prvi put vratile u grad, posle
primirja, naučio me je da koristim ovo tajno pismo.”
„To je... fino?”
„Hej, deco, moraćete da naručite nešto ili da izađete”, reče
kelnerica.
„Naručićemo”, reče Kejt. „Samo čekamo druga da dođe.”
Činilo se da kelnerica nije u to poverovala, ali ih je ipak ostavila
na miru.
„Šta piše u tvojoj poruci?” upita on.
„Oteo me je okrutni Sanai. Molim te, pokreni rat u moje ime.”
Avgust se namrštio. Zazvonila su zvona iznad ulaznih vrata. „Opusti
se, to su samo moje ime i broj ovog mobilnog telefona” reče Kejt.
On je istovremeno osetio miris i začuo zvuk. „Kuhinja.”
„Molim?” upita Kejt, isključivši GPS prijem na telefonu. ,Jesi li
gladan?”
Avgust je odmahnuo glavom. „Pođi prema kuhinji” prošaputa.
Restoranom su se proneli uzdasi zaprepašćenja. Kejt se osvrnula
prema delu restorana odakle su dopirali najglasniji uzdasi, ali je
Avgust povukao nazad u hodnik.
„Molim vas da svi ostanete na svojim mestima”, izgovori neko
glasom hladnim poput mermera, glasom Malkaija.
„Ne biste smeli da ulazite u restoran”, reče upravnik restorana.
„Imamo dogovor i...”
Začuo se jasan i oštar zvuk lomljenja vrata.
Gosti su naglo poustajali uz škripu stolica i prigušene krike.
„Stanite”, naredi Malkai. „Sedite.”
Avgust je krišom napravio još jedan korak prema kuhinji. Kutijom
za violinu, zakačio je poslužavnik, koji se zaljuljao. Međutim, Kejt se
munjevito pokrenula i uhvatila poslužavnik za ivicu, sprečivši ga da
padne. Čim su prošli kroz kuhinjska vrata, Avgust se okrenuo i
proturio nekakvu kuhinjsku alatku kroz rupe na ručkama.
„Hej!” povika jedan kuvar gromkim glasom. „Ne smete da ulazite
ovamo.”
Glas je odjeknuo kuhinjom i proneo se dalje. Avgust je zgrabio
Kejt za ruku i potrčao. Kada su stigli do zadnjih vrata, jedan Malkai
se, s treskom, bacio na kuhinjska vrata. Ipak, ona su izdržala udar,
dajući im dovoljno vremena da istrče u neku sporednu uličicu.
„Ne možemo da ostanemo ovde”, reče Kejt, tražeći pogledom
kamere.
„Ima li neko mesto gde možemo da se sakrijemo?” upita Avgust,
gurajući kantu za đubre ispred vrata.
Kejt je zatresla glavom i povukla ga ka kraju uličice. Zašli su za
ugao, brzo se udaljavajući od restorana. Kada su se našli u većoj i
prometnijoj ulici, ona ga je uhvatila pod ruku i priljubila se uz njegov
bok. Avgust se iznenađeno trznuo, ali se nije odmakao. Isprva nije
razumeo, ali nakon nekoliko trenutaka jeste. Pošto je i ono malo ljudi
na ulici hodalo u parovima ili u grupama, njih dvoje, odjednom su više
izgledali kao mladi zaljubljeni par, a manje kao dvoje omladinaca u
mahnitom bekstvu. Zahvaljujući tome, pogledi prolaznika nisu se
zadržavali na njima.
Avgust je ležemo pogao glavu, kao da štiti Kejt od vetra.
„Moramo da napustimo crveno područje sve dok ne dobijem
poruku od oca”, reče ona.
Govori u množini, primeti Avgust. „A kako ćemo to da uradimo?”
„Ne znam”, odgovori Kejt, naslonjena na njega. „Svaka zgrada u
Severnom gradu ima kamere, a ulice će ubrzo vrveti od Malkaija.
Samo bog zna koliko ih sada radi za Slouna.”
A onda je ona iznenada zastala.
„Šta je bilo?”
Kejt se okrenula ka njemu, raširenih očiju. „Malkai rade za
Slouna.”
„Mislio sam da to već znamo.”
„Da, ali to znači da moramo samo da odemo nekud gde Malkai
neće zalaziti.” Avgust je zaustio da pita na koje to mesto u Severnom
gradu Malkai odbijaju da idu, ali je onda ispratio njen pogled, naniže
prema zemlji pod njihovim stopalima, odakle se iz šahta na pločniku
podizao pramen pare.
„Oh, dođavola.”
 „Samo da napomenem”, reče Avgust, dok su se spuštali niz cevi i
šipke u utrobu podzemnog tunela. „Mislim da je ovo užasna zamisao."
„Malkai mrze Korsaije”, reče Kejt. Kada ju je od poda tunela
delilo oko jedan metar, skočila je dole. „A prema onome što sam
videla, to osećanje je obostrano.”
„Da.” Avgust je doskočio na tlo pored nje. „Pa, ni Sanai ne vole ni
jedne ni druge.”
„Sam si hteo da pođeš”, reče Kejt, mada joj je potajno laknulo što
je pošao; bilo joj je muka od pomisli da ovo mora da radi sama. Rame
je bolelo sa svakim udahom, a iako je Avgust čudovište, barem nije
želeo da je ubije. Polumračni tunel odisao je opasnošću. Slabašna
svetlost uličnih svetiljki prodirala je kroz metalne rešetke iznad
njihovih glava, a na zidovima tunela bile su ugrađene male, četvrtaste
svetiljke, između kojih je postojalo tačno određeno odstojanje. One
nisu imale pojačane ultraljubičaste zrake, a nisu čak bile ni
fluorescentne; samo su bacale mutnu crvenu svetlost.
Tlo pod njihovim stopalima nije bilo čvrsto. Procepi su se
protezali sredinom tla i duž zidova, a na jednom kraju tunela zjapio je
mračni jaz. Avgust je šutnuo kamenčić preko ivice. Kamenčić je
padao pune tri sekunde pre nego što se začulo pljuskanje vode.
„Šta se nalazi dole?”
Kejt je izvadila SUV iz ranca, uključila svetiljku i uperila snop u
jaz. Na udaljenom dnu, tiho je proticala široka masa vode. „Izgleda
kao reka.” Lupnula je stopalom o beton. „Mislim da je ovo nekada bio
most.”
Avgust je zaustio da nešto kaže, ali Kejt se brzo okrenula, a snop
svetlostije presekao mrak tunela poput lasera. Desnim uvom čula je
samo beli šum, ali levim je razabrala udaljeni žamor senki, grebanje
kandži po betonu i neprekidan šapat. Sudeći prema Avgustovom licu, i
on je čuo te zvuke.
Udari, polomi, uništi, meso, krv, kost, udari, polomi...
Postojale su glasine da Korsai govore tajne, da njihovo beslovesno
mrmljanje poprimi oblik neposredno pre nego što ubiju žrtvu. Drugi
su tvrdili da Korsai samo besmisleno ponavljaju grehe koji su ih
stvorili, da šapuću o zverstvima, da oponašaju grozne zvuke koje
proizvodi metal kada probija kožu, zvuke lomljenja kostiju, prigušene
vriske.
Kejt je znala da sada nije vreme za strah. Usredsredila se na
disanje, podsetivši sebe da se Korsai hrane strahom. Okrenula je
svetiljku prema sredini tunela, a snop svetlosti je prodreo duboko kroz
gustu tminu. Usredsredila je pogled na najmračniju tačku, gde je nešto
počelo da se kreće.
„Ja sam ćerka Kaluma Harkera”, viknu u pomračinu.
Umelom je odjeknulo: „Harkera, Harkera, Harkera...”
A onda, ta reč je ispunila prostor i pronela se na drugi kraj tunela.
Međutim, kada se vratila, bila je drugačija. Ne naš Harker, Harker,
Harker...
Kejt je zadrhtala, ali je potisnula nagon da uzmakne korak. Pogled
joj je i dalje bio uperen ka mestu dokle je dopirao snop svetlosti i u
čijoj su pozadini vladale senke.
Pored nje, Avgust je kleknuo i uz škljocaj otvorio kutiju za
violinu.
„Imaš li unutra još jednu svetiljku?” tiho upita ona.
„Nemam, ali imam nešto bolje”, odgovori Avgust, podigavši
violinu. „Osim toga, rekla si da želiš da čuješ kako sviram.”
Ona se setila jezivih akorda koji su naterali dvojicu Malkaija da
zavrište, uzmaknu i pokriju uši, kao i čudne mirnoće koja se spustila
na nju poput snega.
Crvena svetlost tunelskih svetiljki obasjala je očnjake i kandže, a
tama se uskomešala. „Sećaš li se da sam ti rekao da je ovo loša
zamisao?” promrmlja on, prikačivši remen za kutiju i brzo je
prebacivši preko ramena.
„Dobra vest je da neće reći Slounu da smo ovde", reće Kejt,
stežući svetiljku.
„A loša vest?” upita Avgust, prislonivši podbradak violine pod
bradu.
Kejt je brzo pomerila svetiljku u luku, osvetlivši nekakvo
lepršanje, poput krila, pošto su se Korsai razdvojili i ponovo
obrazovali. „Loša vest je da nisu previše srećni što nas vide”,
odgovori.
Ponovo je ošinula snopom svetlosti koji je, ovog puta, verovatno
zakačio glavu nekog stvorenja, pošto je jedna senka kriknula i sručila
se napred iz mase. Bele oči čudovišta brzo su zgasnule, a zubi su mu
poispadali na vlažno tlo poput klimavih kamenova.
„Sad bi već mogao i da zasviraš”, prasnu ona, dok su Korsai
čegrtali i šištali.
„Ne možeš da požuruješ umetnost”, reče Avgust i prinese gudalo
žicama. Nekakvo crnilo jurilo je prema njima poput zahuktalog voza,
sekući vazduh svojim ivicama. Baš kada se Kejt nesigurno povukla
korak-dva, on je najzad zasvirao.
Jedan rezonantni ton brzo se proneo tunelom i sve je zastalo.
Dok je prvi zvuk još treperio kroz vazduh, Avgust je odsvirao
drugi, zatim i treći, a akordi su se odmah spojili. Melodija mu je
svirala u glavi. Ta muzika bila je poput sečiva, presecajući tamu. Svi
Korsai su se kao jedan savili unazad, kao da ih je odbio jedan,
ogromni snop svetlosti. Zašištali su poput pare, rasturili se i
pokleknuli pod muzikom. Kejt je osetila kako joj se misli
rasplinjavaju, a glava puni mnoštvom tonova isto kao i u Koltonu.
Pošto je bila u mraku, sada je i videla muziku, koja se provlačila
kroz vazduh poput pramenova svetlosti; poput raznobojnih traka koje
su se preplitale, uvijale i držale senke na odstojanju. Iznenada
ošamućena, Kejt se zateturala, a noge su joj se ukopale. Nije mogla da
se pomeri, niti da skrene pogled. Čula su joj se uplela u akorde, dok
joj je melodija ispunjavala glavu i maglila vid.
Nekako je spustila pogled i videla da i sama sjaji; neobična bleda
svetlost iznutra se približavala površini njene kože. Zadivljeno ju je
posmatrala kako se pomera kada i ona, kako poigrava poput pare, iako
se nalazila ispod površine kože. Ličila je na spoj srebra i dima, jedva
čujno pulsirajući u ritmu s njenim srcem.
Da li je to njen život?
Njena duša?
Odnekud iz daljine, do nje je dopreo Avgustov glas - blag, tečan i
prožet muzikom. „Hajde, Kejt.”
Muzika je polako utihnula, ostavivši samo odjeke. Kada je Avgust
posegnuo za njenom rukom, ona je povratila dovoljno prisebnosti da
bude uplašena. „Nemoj”, reče, odmaknuvši se pre nego što je mogao
da joj ukrade dušu. Bila je prespora, ali kada su je njegovi prsti
uhvatili za zglob, ništa se nije dogodilo.
„Ne plaši se”, reče on opreznim, napetim glasom. „Ne mogu da te
povredim...” Kejt je pogledala naniže u mesto gde su im se dodirivale
kože; činilo se da srebrnasta svetlost zaobilazi njegove prste kao potok
veliki kamen.
„Ali moraš da budeš blizu mene.” Avgust je privukao njenu šaku
na rub svoje jakne i nastavio da svira tamo gde je stao pre nego što su
se poslednje niti melodije izgubile iz vazduha. „Prati me.”
Zapravo, Kejt bi ga, dokle god je svirao, verovatno pratila i preko
ivice litice. Kada su mu reči izašle iz usta i preplele se s muzikom,
postale su stvarne, istinite. Njih dvoje, krenuli su kroz tunel, postavši
pokretno središte delovanja melodije i svetlosti. Njen um je potonuo.
Pokušavala je da ga vrati na površinu, ali joj je on stalno izmicao. Bilo
je to kao da ste na pragu buđenja, ali pošto još uvek spavate, ne
možete da se uhvatite za svoje misli, niti za išta drugo.
 Međutim, uhvatila se za njega.
Kada su stigli do stanice, tama se proredila, a tunel ih je uveo u
prostor sa zasvođenom tavanicom i nekoliko perona. Pločice su se
sjajile poput zuba, pošto se svetlost Avgustove melodije odbijala od
njih.
Kasterov put, pisalo je na znaku koji je trepereo sablasnim sjajem.
Kretali su se na severoistok.
Podzemni tuneli su se više puta spajali i račvali. Prošli su pored
depoa sa zamračenim vozovima koji su bili tu do jutarnje smene.
Kejt nije znala koliko je melodija trajala. Nije imala predstavu o
vremenu. Osetila je kako nešto govori, kako joj usta obrazuju reči,
kako ih prevaljuje preko usana, ali nije čula sopstveni glas; do nje je
dopirala samo muzika. A ako ju je Avgust čuo, nije to pokazao, nije se
okrenuo. Koračao je, pogleda uprtog napred, s podignutom violinom i
rukom koja se pomerala.
To nije bio dečko s tribina, ni onaj zgrčen od straha u njenim
kolima, ni onaj koji je iskašljavao crnu krv na popločanu stazu, niti
onaj zavezan za šipke polusagrađenog zida.
Bio je to drugačiji Avgust Flin; samouveren i očaravajuć.
Kejt je osetila kako joj usta obrazuju i te reči, ali je u tome prekinu
oštar zvuk pucanja violinske žice. Avgust je usporio korak i prestao da
svira, a lice mu je poprimilo izraz straha. Ponovo je zasvirao, a
melodija se vratila. Premda je njegova muzika i dalje bila
opčinjavajuća, činilo se da je sada slabijeg naboja. Oko njih se
preplitalo manje svetlosnih niti, a kada je ta svetlost načas obasjala
Avgustovo lice, Kejt je primetila izraz zabrinutosti.
A onda, prebrzo posle prve, pukla je i druga žica. Avgustu je
zastao dah. Sada je zvuk bio primetno slabiji. Ona je osetila kako joj
se melodija polako povlači iz uma i pretpostavila je da je to loš znak.
„Avguste”, reče, s nagoveštajem upozorenja u glasu.
„Nikada nisam svirao ovoliko dugo”, objasnio je usredsređujući
pogled na violinu. „Za moju melodiju potrebne su sve četiri žice.”
Kejt je primetila napregnutost poslednje dve žice, a svako mesto
gde bi ih gudalo dodirnulo, zaiskrilo bi od trenja. Svetlosne niti u
vazduhu polako su gasnule, a tama i stvorenja koja su se vrpoljila i
grčila u njoj krenula su napred.
Ispred Avgusta i Kejt, tunel se širio, uvodeći u još jedan ogroman
prostor. Na sredini tog prostora nešto je svetlucalo. Nisu to bile ni oči
ni zubi, nego metalni uglovi vagona.
Nešto je zagrebalo zidove tunela iza Kejtinih leđa. Oštri zvuci
grebanja probijali su se kroz Avgustovu sve tišu melodiju. Ona se nije
okrenula, niti će se okrenuti, pošto pogled na čudovišta ne bi ništa
pomogao; samo bi ih učinio stvarnim.
„Kejt” izusti Avgust samo tren pre nego što je pukla treća žica.
„Da?”
„Trči.”
 Bežali su.
Trčali su iz sve snage, a poslednje niti muzike i svetlosti ostajale
su za njima poput avionskog traga na nebu, prebrzo iščezavajući u
tami. Muzika je držala Korsaije na odstojanju, ali čudovišta su
strpljivo čekala. Čim je melodija utihnula, Korsai su krenuli u poteru
za njima, jurišajući napred u vidu gomile kandži i zuba.
Avgust se nije osvrtao, ali Kejt je povremeno šarala svetiljkom iza
sebe, nastojeći da zadrži čudovišta dok su trčali prema vagonu. Stigli
su do vrata samo nekoliko trenutaka pre nego što su najbliža čudovišta
mogla da ih zgrabe.
Avgust se u skoku popeo stepenicima, ali Kejt je posrnula s
unutrašnje strane vrata, kriknuvši pre nego što je mogao da je podigne.
On je obgrlio rukama, štiteći je telom od Korsaija koji su u talasu
navalili na vagon uz čegrtavo udari, polomi, uništi... Čudovišta su
šištala i zamahivala, kandžama grebući čelik, ali pošto nisu smela da
diraju Avgusta, nisu mogla da dopru do Kejt.
„Vrata!” povika on, dok je jedno stvorenje pokušavalo da mu
otrgne violinu iz ruku. „Požuri!”
Iako je drhtala od straha, prebledela Kejt se izvila, prstima
dohvatila ivicu vrata i povukla ih.
Metalna vrata su skliznula u stranu, ali ne do kraja. Njih dvoje su
pokušali na silu da ih zatvore. Kroz uzani otvor provukla se ispružena
ruka s kandžama. Međutim, Avgust je pritisnuo šakom senovito meso,
a čudovište se odmaklo kao da je opečeno. Kejt i Avgust su brzo
zatvorili vrata.
Zadihani, stajali su u zamračenom vagonu dok su se napolju rojile
senke, koje su škrgutale zubima i bacale se na pleksiglas. Međutim,
pošto su zidovi bili ojačani gvožđem, čudovišta su ubrzo odustala i
povukla se u mračni tunel. Za sobom su ostavila neprijatan miris, koji
je bio mešavina mirisa pepela i truleži.
Kejt se skljokala na sedište. „Bio si u pravu” reče. „Najgora
zamisao ikada.”
„Rekao sam ti”, reče Avgust i spusti se na kolena. Pažljivo je
pregledao violinu i trznuo se, ugledavši veliku ogrebotinu koja se
protezala njenim drvenim leđima. Pročeprkao je po kutiji za violinu,
pronašao vrećicu s novim žicama i počeo da radi pod svetlošću
Kejtinog SUV-a.
„Zašto si izabrao violinu?” upita ona drhtavim glasom.
Avgust nije podigao glavu. „Sanai koriste muziku da dovedu dušu
na površinu”, odgovori, skidajući napukle žice.
„Razumem to”, reče ona. „Ali zašto baš violina? Zar ne možeš da
koristiš bilo šta?” Zalupka prstima po sedištu. „Da li se svaki takt koji
proizvedeš računa kao muzika?”
Avgust je zavrteo glavom. „Podigni malo svetiljku.” Zakačio je
prvu žicu i provukao je kroz držač za žice.
„Svako od nas ima pesmu”, objasni. „Melodiju koja pripada samo
nama. To je nešto s čime smo rođeni, poput otiska prstiju.” Zategnuo
je žicu. „Leo može da zasvira svoju pesmu na mnogim instrumentima,
gitari, klaviru, flauti, dok Ilza ne koristi maltene ništa osim svog glasa.
A moja pesma zvuči kako treba samo kada koristim ovo.” Prešao je
palcem preko jedne zategnute žice. „Moja sestra misli da to ima veze s
lepotom, da je naša muzika u uzajamnoj vezi s prvim lepim zvukom
koji smo čuli. Ja sam čuo violinu, a ona je čula nekoga kako peva.”
„A Leo?”
Avgust je oklevao s odgovorom. Prema Ilzinoj logičnoj
pretpostavci, Leo je verovatno pronalazio lepotu u svemu. Međutim,
Avgust je dobro znao da njegov brat gleda na svet kao na nešto
nesavršeno, nešto što treba popraviti.
„Ko zna...”
Nekoliko trenutaka radio je u tišini, zamenivši drugu i treću žicu.
„Znaš, postoji velika razlika između ne mogu i neću”, rekla je.
„Molim?" Avgust je načas pogledao. Čak i u gotovo mračnom
vagonu izgledala je bledo.
„Kada si me uhvatio za ruku, rekao si mi da ne brinem i da ne
možeš da me povrediš, ali nisi rekao da me nećeš povrediti.” Avgust je
nastavio da popravlja violinu, smatrajući da nije vreme za
objašnjavanje.
„Videla sam snimak kako Leo uzima dušu”, nastavi ona, s čudnim
drhtajem u glasu. „On dodirne ljude i uzme im duše. Ali kada si ti
dodirnuo mene, ništa se nije dogodilo. Zašto?”
Avgust je oklevao s odgovorom, zatežući poslednju žicu.
„Možemo da uzmemo duše samo onima koji su naškodili drugima.”
„Ja sam naškodila drugima”, sumnjičavo reče Kejt, kao da joj je to
značajna odlika.
„Nisi tako.”
„Kako znaš?”
„Zato što se tvoja senka nije odvojila od tebe i postala zasebno
biće, a ni duša ti ne sija crveno.”
Kejt je ćutala nekoliko trenutaka, a zatim upita: „Šta tvoje crne
crte zaista predstavljaju?”
Avgust je prebirao po svakoj žici, štimajući ih na sluh. „Dane.”
Vratio je violinu u kutiju. Kejt je isključila SUV, pa ih je naglo
obavila pomračina, koju je narušavala samo slabašna crvena svetlost
četvrtastih svetiljki na zidovima tunela. „Da se ne istroši baterija”,
prošaputa.
Avgust je ćutke prihvatio objašnjenje. Seo je na pod naspram nje,
naslonivši leđa na sedište, i protrljao znake na zglobu. Čak i dok je
maločas bio izgubljen u svojoj pesmi, osetio je vrelinu na koži,
nastanak novog znaka, koji je označavao novi dan.
 „Koliko ih ima?” upita ona.
„Četiristo dvadeset dve.”
„Šta se tada dogodilo?”
Avgust je progutao knedlu. „Tada sam poslednji put poklekao.”
„Kako to misliš poklekao?”
„Kada Sanai prestanu da se hrane, obuzme ih pomračenje. Izgube
sposobnost da razlikuju dobro od zla, čudovište od čoveka. Tada samo
ubijaju, i to svakoga. Kada se to dogodi, ne radi se više ni o hranjenju.
To je samo...” zaćuta on uz drhtaj. Nije rekao da Sanai, kad god ih
obuzme pomračenje, izgube deo svoje duše - ako je uopšte imaju - deo
onoga zbog čega se osećaju kao ljudi; kao ni da Sanai, kad god
pokleknu, nepovratno izgube nešto.
„Kako izgleda kada te obuzme pomračenje?" upita Kejt ne
odustajući.
„Ne znam”, kratko odgovori on. „Ne mogu sam sebe da vidim.”
„Ali ranije si rekao da bi radije umro nego što bi dozvolio da se to
ponovo dogodi.”
„Da”, reče Avgust bez oklevanja.
Kejtine oči poigravale su na slaboj svetlosti. „Avguste, koliko puta
se to dogodilo?”
Njena pitanja bilo je lakše podneti kada je u tami maltene nije
video. „Dvaput”, odgovori on. „Jednom, kada sam bio mnogo mlađi, a
potom...”
„Pre četiristo dvadeset dva dana”, završi ona umesto njega.
„Dakle, šta se dogodilo?”
Avgust je oklevao s odgovorom. Nikada nije govorio o tome. Nije
imao s kim da razgovara o tome. Henri i Emili nisu to razumeli - nisu
mogli da razumeju; Leo je smatrao da duša predstavlja smetnju, pa ju
je namerno sagoreo do poslednje trunke; a Ilza, pa, kada ju je
poslednji put obuzelo pomračenje, izgleda da je razorila dobar deo
Istinograda.
„Prestao sam da jedem”, naposletku reče. „Nisam više želeo to da
radim. Nisam želeo da se osećam kao čudovište. Henri i ja smo se
posvađali, pa sam izjurio napolje. Veći deo dana tumarao sam gradom,
zbunjen i izgubljen u sopstvenim mislima.” Avgust je zažmurio,
prisećajući se. „Kada sam najzad krenuo kući, izbio je sukob i ja
sam... Znaš onaj osećaj kada si gladna, pa ti je miris hrane opojan?
Kada si toliko gladna da samo na to misliš? Osetio sam miris krvi na
njihovim rukama, a onda...” Glas mu je zadrhtao. „Sećam se da sam se
osećao tako prazno. Kao da je unutar mene postojala crna rupa, nešto
što sam morao da napunim, a nisam mogao. Bez obzira na to koliko
sam ljudi ubio.” Nakon tih reči, steglo mu se grlo, a prsti su mu
zadrhtali. „Dakle, da, radije ću da umrem nego da se ponovo suočim s
tim.”
Kejt je ćutala.
Avgust je s mukom otvorio oči. „Šta, nema dosetke?”
Pošto je Kejt, sklopljenih očiju, klonulo sedela na sedištu, on je
načas pomislio da je samo zadremala, ali njena ruka, koja joj je u
međuvremenu sa stomaka skliznula u krilo, bila je oblivena nečim
crnkastim.
Čak i u mračnom vagonu, znao je da je to krv.
 „Kejt.”
Avgust se brzo primakao, kleknuo ispred nje i obuhvatio joj lice
šakama. „Kejt, probudi se.”
„Gde si?” promrmlja ona.
„Ovde sam."
„Ne... ne ide to tako...” promumla ona i ponovo izgubi svest.
„Izvini”, izusti on, a odmah zatim joj stisnu ranjeno rame. Kejt je
naglo otvorila oči, vrisnula i udarila ga nogom u grudi. Avgust se
zateturao unazad i protrljao rebra, a ona je promrmljala: „Dobro sam.”
„Zašto nisi nešto rekla?” upita on, čkiljeći kako bi na slaboj
svetlosti video koliko je teško povređena.
Kejt je odmahnula glavom.
Avgust nije znao da li je to odgovor ili je tako pokušala da otrese
ošamućenost. Zgrabio je SUV. „Daj da vidim”, reče i brzo uključi
svetiljku, a onda je poželeo da nije to uradio. Stomak joj je bio obliven
krvlju.
„Biću dobro...” reče ona, ali izgovorila je to nekako malodušno.
Kada joj je pomogao da legne na leđa, nije se opirala. Samo je
opsovala dok joj je odvajao slepljenu majicu od boka. Rekao je sebi da
je psovanje dobar znak. To je značilo da je svesna. Međutim, kada je
video ranu, ipak se trznuo. Dve gadne posekotine - nanesene oštrim
kandžama - protezale su se od njenog rebarnog luka do pupka. Premda
nije bio zakačen nijedan važan organ, posekotine su bile duboke, a uz
to, Kejt je izgubila mnogo krvi.
„Slušaj me”, reče Avgust, skidajući jaknu. „Moraš da ostaneš
budna.”
Kejt se prigušeno nasmejala, ali je u tome prekinuo bol.
On je pocepao postavu školske jakne. „Šta je toliko smešno?”
„Avguste Fline, stvarno si usrano čudovište.”
Pritisnuo je postavu na njen stomak, izazvavši još jednu bujicu
psovki. Zatim je ustao i počeo da pretražuje vagon ne bi li pronašao
pribor za prvu pomoć.
„Razgovaraj sa mnom, Kejt”, reče on, tražeći. „Gde si? ”
Ona je progutala knedlu, a zatim odgovorila: „Na jezeru.”
„Nikada nisam bio na jezeru.” Avgust je pronašao kutiju za prvu
pomoć okačenu na zid iza nekoliko redova klupa, a zatim se vratio s
nekim dezinfekcionim sprejom, zavojem i kleknuo pored Kejt. „Reci
mi kako je tamo.”
„Sunčano”, pospano odgovori ona. „Čamac se ljuljuška, a voda je
topla, plava i puna...” zašišta od bola kada joj je posekotine isprskao
dezinfekcionim sprejom „...riba.”
„Posekotine bi trebalo zašiti”, reče Avgust, previjajući joj ranu
zavojem.
„Ma, važi”, reče ona, sa zajedljivošću u glasu. „Jednostavno ćemo
da izađemo gore na ulicu i svratimo do najbliže bolnice. Sigurna sam
da niko neće primetiti da Kejt Harker i Sanai..„Jaoj!” Naglo je
zaćutala kada je Avgust zategnuo zavoj.
„Ne moramo da idemo u bolnicu”, smireno reče on. „Ali trebaju
nam igla i konac da zašijemo ranu.”
„Ako misliš da ću ti dozvoliti da mi se približiš s iglom i
koncem...”
„Moj otac je hirurg.”
„Prestani tako da ga zoveš!” prasnu ona, pridigavši se u sedeći
položaj uz bolni uzdah. „On nije tvoj otac. On je čovek, a ti si
čudovište koje radi za njega.”
Avgust se ukipio.
 „Šta? Ostao si bez reči? Ah, da, tako je, ne možeš da lažeš.”
„Henri Flin je moja porodica”, ljutito odvrati on. „Mogu da se
kladim da mi je bio bolji otac nego tebi tvoj.”
„Odjebi.” Kejt je ponovo klonula, dišući kroz stisnute zube. „Zašto
bi uopšte želeo da budeš ljudsko biće? Mi smo krhki i umiremo.”
„Ali i živite. Ne pitate se svakog dana zašto postojite, a osećate se
kao da niste stvarni, zašto izgledate kao ljudi, a to zapravo niste. Ne
dajete sve od sebe da budete dobar čovek samo da bi vam neko stalno
natrljao na nos da uopšte niste čovek.”
Avgust je zaćutao, ostavši bez daha.
Kejt ga je ozbiljno pogledala. Čekao je, dajući joj priliku da
govori, ali ona je oćutala. On je zatresao glavom i okrenuo se.
„Avguste”, poče ona.
Utom, glasan šum je ispunio vazduh.
Pucketanje elektriciteta pronelo se tunelima. Kada je stigla struja,
Kejt i Avgust naglo su podigli poglede, a svetla u vagonu su
zatreperila i upalila se.
„Oh, ne”, izusti Avgust, a Kejt istovremeno reče: „Najzad.”
Izgledala je još bleđe na jakom osvetljenju vagona. Metalni pod i
klupa na kojoj je ležala bili su prošarani jarkocrvenom krvlju.
„Moramo da idemo”, reče Avgust, ustavši. „Odmah.” Potom
pokaza prstom naviše.
Kejt je pogledala u plafon i primetila nekoliko malih crvenih
lampica. Nadzorne kamere. „Sranje”, promrmljala je i s naporom
ustala pomoću šipke za držanje, bolno uzdahnuvši. Avgust je krenuo
nazad ka njoj, ali je ona odmahnula rukom. „Samo otvori vrata.”
On je prebacio kutiju s violinom preko ramena i pomoću poluge
otvorio vrata vagona. Tunel u pozadini nije bio potpuno osvetljen, ali
pošto su sada sijale trakaste svetiljke s pojačanim ultraljubičastim
zracima - protežući se duž zidova poput ukrasa - Korsai su nestali.
Avgust je ponudio Kejt ruku kako bi joj pomogao da siđe s
vagona, ali ona je nije prihvatila. Međutim, kada je doskočila na tlo,
posrnula je i krenula da pada, ali je on uhvatio za ruku i pridržao. Kejt
je otresla njegovu ruku i zaputila se tunelom prema najbližoj stanici,
pazeći da korača po daskama između šina. Avgust je išao iza nje i
osluškivao ne bi li čuo kretanje vozova. Ipak, vozovi očigledno još
nisu krenuli, jer bi inače već došli do njih. Gde se nalaze? Koliko
daleko su sinoć dogurali po mraku? Bilo je očigledno da nisu stigli do
kraja linije, ali čuo je kako gradski zvuci sa svakim korakom postaju
sve tiši.
Stigli su do najbliže stanice i popeli se s pruge na peron - Kejt mu
je naposletku ipak dopustila da joj pomogne. Ubrzo su se pomerile
rešetke sa svih ulaza u podzemnu železnicu i ljudi su nagrnuli unutra.
Njih dvoje su se jedini penjali stepenicama; svi ostali su silazili.
Avgust je oprezno obgrlio rukom oko ramena, setivši se kako su se
sinoć zbili jedno uz drugo i tako pretvorili u par. Međutim, sada je bilo
drugačije, pošto se Kejt, ogrnuta njegovom jaknom, snažnije
naslanjala na njega. On je gurnuo slobodnu ruku umrljanu krvlju u
džep, ali je osetio kako se pogledi ipak zadržavaju na njima.
Dok su s ulice silazili u podzemnu železnicu, ljudi su otresali kišne
kapi sa svojih kaputa i sklapali kišobrane. Avgust je maznuo kišobran
naslonjen na novinski kiosk blizu podnožja stepeništa, raširio ga i
podigao iznad njih. Uspinjali su se stepenicama prema obećavajućoj
jutarnjoj svetlosti.
Čim su izbili na ulicu, Avgust je zastao.
Oko njih su se uzdizale zgrade, ali to nisu bili džinovski neboderi
koji su ispunjavali crveno područje. Ove zgrade bile su niže, zbijene
jedna uz drugu i nisu zaklanjale nebo od njihovih pogleda. Tu i tamo
bilo je čak i drveća. Nisu to bili ogromni drvoredi kao u Koltonu, ali
pored ulice se protezao red drveća, a svako je imalo svoju ogradicu. U
daljini se ocrtavao obris gradskog središta. S ovog mesta, Severni i
Južni grad nisu se mnogo razlikovali; Rub je bio izvan Avgustovog
vidokruga.
Avgust je osetio kako je Kejt zadrhtala i s naporom vratio pažnju
na nju. Ugledao je apoteku na drugoj strani ulice, a oči su mu zasijale.
„Ostani ovde”, reče, dodavši joj kišobran. Ona je slabašno
klimnula glavom, ali nije ništa rekla.
Avgust je ispružio ruke na kišu i isprao krv s njih, a zatim je ušao
u apoteku. Izvadio je svežanj novčanica iz džepa - nikada nije nosio
mnogo novca, samo ono što ga je Henri naterao da ima pri ruci za
hitne slučajeve. Prošao je između redova i uzeo pribor za ušivanje
rane, antiseptičko sredstvo, lekove protiv bolova i flastere, sve vreme
izbegavajući sigurnosne kamere.
Žarko je želeo da telefonom pozove oca i obavesti ga da je dobro i
da pokušava da pomogne. Međutim, šta ako se javi Leo? Ili još gore,
šta ako je njegov brat krenuo po njega? Šta će Leo da uradi ako
pronađe Kejt?
„Nešto dalje niz ulicu nalazi se bolnica”, reče apotekarka.
Avgust je podigao pogled. „Molim?”
Ona je pokazala glavom na medicinska sredstva koja je kupovao, a
Avgust je shvatio da ona jasno pokazuju o čemu je reč. Trebalo je da
doda još štošta kako bi sve izgledalo manje sumnjivo, ali nije imao
mnogo novca. Na brzinu je smislio priču blisku istini. „Prijateljica je
nezgodno pala, a ne želi da njena porodica sazna za to”, rekao je.
Apotekarka je odsutno klimnula glavom i spakovala u kesu ono
što je kupio. „Previše zaštitnički nastrojeni roditelji?”
„Nešto tako.” Avgust je platio, podigao okovratnik i izašao na
kišu. Podigao je pogled, očekujući da vidi Kejt kako čeka pored ulaza
u podzemnu železnicu gde ju je ostavio.
Međutim, nije bila tamo.
„Ne, ne, ne”, promrmljao je dok je laganim trkom prelazio ulicu.
Avgust je zadržao dah sve dok nije stigao do mesta na kojem je
stajala, kao da će to omogućiti da se ona ponovo pojavi. Barica kraj
njegovih stopala bila je umrljana krvlju. Kiša mu je natopila kosu i
kapljala s kutije za violinu. Okretao se ukrug, opirući se nagonu da
poviče njeno ime. Pošto su Ijudi neprestano prolazili pored njega, pred
očima su mu se smenjivali kišobrani.
A onda, naposletku, on je ugledao kako stoji pod platnenim
krovom malo dalje niz ulicu. Preplavilo ga je olakšanje. Silina tog
osećanja zatekla ga je nespremnog.
„Mislio sam da si otišla”, reče, prilazeći joj laganim trkom.
Kejt ga je gledala nekoliko trenutaka, a zatim rekla: „Razmišljala
sam o tome.” Spustila je pogled na kesu s medicinskim sredstvima u
njegovoj ruci. „Ali čini mi se da će ovo biti baš zabavno ”
 Koračali su oko trista metara do motela - jednog od onih koji se
plaćaju na sat - i potrošili većinu Kejtinog gotovog novca kako bi
platili sobu. Motel, navodno, nije bio povezan s Harkerovim video-
nadzorom; imao je samo sopstveni video-nadzor iz bezbednosnih
razloga. Muškarac na recepciji je predao Kejt dva ključa uz ljigav
osmeh.
„Ovo mesto je prljavije od podzemne železnice”, reče Kejt, sevši
na ivicu kreveta dok je Avgust ređao lekove i druge medicinske zalihe.
Ona je pomislila na prethodno jutro pre škole, kada je rasprostrla
plastične vezice, višenamensku lepljivu traku i gvozdene šiljke. Zar je
prošao samo jedan dan? „Znaš li stvarno šta radiš?” upita ga dok je
otvarao pribor za ušivanje rane. Kada je zaustio da odgovori, ona je
podigla ruku. „Flin je hirurg. Razumem.”
Avgust joj je dobacio bočicu s lekovima protiv bolova. Ona je
progutala tri tablete bez vode, a zatim skinula jaknu i majicu. Avgust
je navlačio plastične rukavice i nije ni pokušao krišom da je pogleda.
Trebalo je da znam da on nije ljudsko biće, pomisli Kejt.
Rana od Malkaijevih zuba na njenom ramenu nije bila duboka, ali
su duboke posekotine na stomaku bile upaljene i crvene. Kejt je legla
na leđa, a malo kasnije se trznula od bola, pošto joj je Avgust očistio
posekotine i poprskao područje stomaka anestezionim sprejom. Kada
je uzeo iglu, ona je duboko udahnula kako bi se smirila. „Izvini
unapred”, blago reče on. „Pokušaću da budem brz.”
„Čekaj.” Kejt je izvadila paklicu cigareta iz svog ranca. Paklica je
bila malo vlažna, ali je ona ipak pripalila cigaretu.
Avgust je zatresao glavom. „Od svih načina da umreš...”
„Biću srećna ako doživim da me cigarete dovedu do smrti.”
Stavila je cigaretu među usne i povukla dim. „Dobro. Hajde da
uradimo to.”
Iako ju je ceo postupak vraški boleo, Kejt je morala da oda
priznanje Avgustu: bio je pažljiv i nežan. Doduše, onoliko nežan
koliko može da bude neko ko vas ubada iglom i provlači vam konac
kroz kožu. Ipak, očigledno se nije trudio da je povredi. Štaviše, činilo
se da mu je sve to pomalo gadno. Ma, sjajno. Preosetljivo čudovište.
Ko bi se tome nadao?
Međutim, na polovini ušivanja, Kejt je osetila da joj popušta
rešenost. Soba je bila pretiha, a bol preoštar. I pre nego što je postala
svesna, već je pričala. Nije znala zašto, ali reči su same izlazile, a ona
ih nije zaustavljala.
„Odrasla sam uz priče o mom ocu”, reče, nastojeći da se ne
pomera. „Godinama je samo to i bio, dobra priča. Ali želela sam da on
bude stvaran. Mama ga je dočarala kao snažnog i nepobedivog, a ja ga
se gotovo nisam ni sećala, pošto sam bila baš mala kada smo napustile
grad. Stoga sam s vremenom samo želela da ga ponovo vidim. I da
opet budemo porodica.” Trznula se od bola i nastavila: „A kada smo
se napokon vratile u Istinograd, sve je bilo nekako naopako. Ništa nije
bilo kao u pričama. Tata je stalno bio odsutan, a kada je i bio s nama,
delovao je kao stranac. Zapravo, mi smo se osećale kao stranci u
njegovoj kući. Mama nije mogla to da podnese.”
„One noći kada je umrla”, nastavi Kejt „izvukla me je iz kreveta.
Usta su joj bila previše crvena, a videlo se da je plakala.”
Kejt, diži se. Moramo da idemo.
Kuda idemo?
Kući.
„Neprestano se osvrtala, ali niko nas nije zaustavio. Ni kada smo
se iskrale iz stana, ni kada smo uzele automobil, ni kada smo
projezdile kroz grad.”
Mama, on će biti besan.
Ne brini, Kejt. Biće sve u redu. Nasloni se. Zažmuri. Reci mi gde
si.
Bila je to njena omiljena igra, način da promeniš mesto gde se
nalaziš u mesto gde želiš da budeš.
Hajde, Kejt. Zažmuri.
Čvrsto je zažmurila, ali pre nego što je stigla da smisli neko mesto,
začula je škripu kandži po metalu i videla iznenadni bljesak prednjih
automobilskih svetala. Osetila je užasnu promenu gravitacije pre
sudara i čula zaglušujuću škripu metala i guma, lomljavu stakla, a
zatim... tišinu. Videla je majčino lice, s obrazom na volanu, a u
vetrobranskom staklu iza majčine glave, zgaslu svetlost dva crvena
oka.
Kejt je bolno uzdahnula i pokušala da se pridigne u sedeći položaj.
„Žao mi je”, rekao je, položivši ruku na njeno nepovređeno rame.
„Gotovo je. Završio sam.”
Ne, ne, šta se... Kejt brže-bolje pokuša da se seti, ali sećanje se već
rasplinulo. Bilo je to kao kada se prebrzo probudiš, a san iščezne pred
tobom pre nego što možeš da pohvataš niti. Videla je nešto... Ali nije
mogla da vrati snoviđenje. Delići su se ponovo raspali u parampar-
čad. Oštećeno uvo joj je zvonilo.
„Šta sam govorila?” upita, nastojeći da otrese čudan strah. Avgust
je posramljeno oborio pogled. „Izvini.”
Ona je brzo okrenula glavu. „Zbog čega?”
„Ne mogu da upravljam time”, reče on. „Veruj mi, kada bih
mogao...
„O čemu govoriš?”
Avgust je provukao ruku kroz crnu kosu. „To je nešto što se
događa u mojoj blizini. Tačnije, u blizini Sanaija. Ljudi otvore dušu i
govore istinu, nezavisno od toga da li shvataju da se to dešava ili ne
shvataju.”
 Kejt je prebledela. „Šta sam rekla?”
Avgust je oklevao s odgovorom. „Trudim se da što manje obraćam
pažnju na to.”
„Kako uviđavno od tebe”, oštro odbrusi ona. „Trebalo je da mi
unapred kažeš za to.”
Avgust je izvio tamnu obrvu. „U krajnjoj liniji, to je pošteno. Ni ja
ne mogu nikoga da lažem.” Ponovo je obratio pažnju na njen stomak.
„Imaćeš ožiljke”, reče, stavivši flaster preko šavova.
„Neće mi biti prvi”, reče Kejt i pogleda dole u bele trake koje su
pratile dve linije na stomaku. „Tvoj otac bi se ponosio tobom.” Avgust
se malo trznuo.
„Kako hirurgu zapadne da upravlja Južnim gradom?”
„Tako što mu cela porodica umre.”
Nakratko je zavladala nelagodna tišina, a onda je Avgust upita:
„Ima li vesti od tvog oca?”
Kejt je pogledala u mobilni telefon. Bilo je pregršt poruka, ali za
nekoga po imenu Tes. To je verovatno devojka kojoj je ukrala telefon
u toaletu restorana. Nije zastala da je pita kako se zove.
„Još ne”, odgovori i obrisa poruke.
Oboje su znali da je to loš znak. Harker je dosad već trebalo da
vidi poruku i da pozove. Trebalo je da zna da je to njena poruka. Dok
je Avgust bio u apoteci, ona je poslala ocu drugu poruku, a sada mu je
poslala i treću.
Duboko je udahnula i trznula se od bola. Još uvek je čekala da bol
dovoljno otupi da može da ga zanemari ili da je obuzme ugodna
obamrlost od adrenalina i duševnog potresa. Ipak, za sad nije imala
sreće.
Stomak je zaboleo na drugačiji način; bio je prazan. „Da nisi
slučajno kupio nešto za jelo u toj apoteci?”
Avgust se namrštio.To mu očigledno nije palo na pamet. Naravno,
on nije jeo hranu, samo duše.
Odjednom, bilo zbog bola, gubitka krvi ili iscrpljenosti, Kejt se
nasmejala. Iako su je rane na stomaku vraški zabolele, nije mogla da
prestane.
„Šta je toliko smešno?” upita on, ustavši.
„Koja je omiljena hrana Sanaija?”
„Koja?”
„Hrana za dušu.”
Avgust je samo piljio u nju.
„Razumeš? Zato što...”
„Razumem”, odsečno odgovori on.
„Ma, hajde, smešno je.” Avgust je samo odmahnuo glavom, ali
dok se okretao, Kejt je primetila blagi smešak.
„Koliko često... znaš već... jedeš?” upita ona, a njegov smešak je
istog časa nestao.
„Kada moram”, odgovori Avgust, tonom joj jasno stavivši do
znanja da ne želi da govori o tome. Dok je prebirao po džepu,
zazveckala je sitnina. „Idem da vidim da li ovde ima prodajni
automat.”
Čim je izašao iz sobe, zazvonio je mobilni telefon.
Avgust je stajao u udubljenju u zidu i zurio u prodajni automat.
Pogled mu se zamaglio, a zatim se razbistrio. Ovog puta, umesto
polica s prehrambrenim proizvodima, video je svoj odraz u staklu.
Ti nisi čudovište.
Prošao je rukom kroz kosu kako bi sklonio vlažne kovrdže s lica.
Avguste, on nije tvoj otac. On je čovek.
Kišom natopljena košulja, bila je slepljena uz njegov uzani torzo,
dok su rukavi bili zavrnuti do lakata, otkrivajući crne crte koje su mu
se protezale levom podlakticom.
Četiristo dvadeset dve crte.
Avgust je prislonio čelo na staklo i zažmurio. Preplavio ga je
umor. Želeo je da se vrati kući. Želeo je da uzme Alegra u naručje, da
sedne na pod Ilzine sobe i gleda u zvezde. Šta rade njih dvoje? Šta on
radi? Možda je, ipak, trebalo da odu u Južni grad. Možda još uvek
mogu to da urade.
„Je l’ ti progutala novac?” upita neki starac.
 Avgust se uspravio. „Ne”, umorno odgovori. „Samo ne mogu da
se odlučim.”
Ubacio je novčiće kroz uzani otvor, nasumično pritisnuo brojeve i
pokupio ono što je dobio iz fioke na dnu. A onda, dok se okretao da
pođe prema sobi, ugledao je javni telefon na zidu. Bio je to jedan od
onih starinskih uređaja koji primaju novčiće.
Avgust je zamišljeno pogledao dole u preostalu sitninu na dlanu.
Nije znao da li će to biti dovoljno. Podigao je slušalicu i začuo nešto
poput belog šuma u svojim ušima.
Želeo je da pozove Henrija. Želeo je potvrdu da ispravno postupa.
Ali šta ako se javi Leo? Ili još gore, šta ako mu Henri kaže da napusti
Kejt i prepusti je Harkerovim čudovištima? Ne, ne bi mogao to da
uradi. Ona je nedužna. On je Sanai i treba da učini svet boljim, a ne
gorim. Uostalom, zar nije ostavljanje nekoga da umre jednako loše
kao i njegovo ubistvo? Henri bi to razumeo, a Leo...
Avgust je spustio slušalicu.

„Ketrin? Jesi li to ti?” Hitnost u Harkerovom glasu zatekla je

nespremnu. Zvučao je zabrinuto, izgubivši svoju uobičajenu mirnoću.
„Tata.” Bila je to jedina reč koju je izgovorila.
„Hvala Bogu.” On je glasno uzdahnuo, poput talasa koji se slama
o stenu. „Jesi li dobro?”
„Jesam”, odgovori Kejt drhtavim glasom, stegnuvši srebrni
medaljon okačen oko vrata.
„Šta se dogodilo? Gde se nalaziš?” Glas mu je bio povišen. Njen
otac nikada nije povisio glas.
„Juče se odigrao napad u Koltonu”, odgovori ona, nastojeći da
ostane smirena i usredsređena.
„Znam. Otkad sam čuo, pokušavao sam da stupim u vezu s tobom.
Četvoro učenika i nastavnik su mrtvi, kao i dvojica mojih Malkaija.
Izgleda da je jedan od Flinovih...”
„Ne”, prekinu ga Kejt. „To nisu bili tvoji Malkai. Obojica su
sastrugala svoje žigove. A ubistva nije počinio Sanai. Reč je o
nameštaljci.” Nakratko je zavladala tišina, a onda je on upitao: Jesi li
sigurna?”
„Ja sam im bila meta”, odgovori Kejt. „Tata, doneli su lemilicu za
moje oči.”
„Ali umakla si im”, reče on, s izvesnim iznenađenjem, ili možda
nevoljnim uvažavanjem u glasu. „Jesi li sama?”
Kejt je oklevala s odgovorom, bacivši pogled na Avgustovu kutiju
za violinu pored stolice. „Da.”
„Gde si? Poslaću automobil.”
Kejt je zavrtela glavom. „Ne.”
„Ketrin, gde god da se nalaziš, nije bezbedno.”
„Ni kod tebe nije bezbedno.”
On je teško uzdahnuo i zaćutao. Mogla je da čuje reči koje nije
govorio. Nije trebalo da te vratim kući. Trebalo je da te držim podalje
od Istinograda.
Kejt je progutala knedlu. „Gde je Sloun?”
„Izašao je. Zašto?” izazivački upita Harker.
„Tata, neko je pokušao da me ubije. Neko je pokušao da prekrši
primirje, a taj neko, imao je dovoljno moći da potčini druge Malkaije
svojoj volji. A logično posmatrano...”
„Sloun je oduvek bio odan.”
„Ako si toliko siguran, suoči se s njim”, reče ona ledenim tonom.
Ponovo je nastupila tišina. Kada je progovorio, Harkerov ton bio je
oprezan. „U pravu si, ni ovde nije bezbedno. Moraš da napustiš grad
sve dok ovo ne bude rešeno... Sećaš li se koordinata?”
Kejt se ukočila. „Da.”
„Pozvaću te kada saznam nešto više.”
Ona je prstima stegla telefon. „Dobro.”
„Ketrin, obećavam ti da će ovo biti rešeno...”
„Ubila sam Malkaije u Koltonu”, reče ona pre nego što je mogao
da prekine vezu. „Zarila sam im gvozdene šiljke u srce. Kada otkriješ
čudovište koje stoji iza ovoga, želim da ubijem i njega. Čak i ako je to
Sloun. Naročito ako je to Sloun.”
 On je odgovorio jednom rečju: „Važi.” Potom je prekinuo vezu.
Bio je to njen najduži razgovor s ocem u poslednjih pet godina.
Kejt je ostala na vezi i slušala tišinu sve dok se Avgust nije vratio.

Avgust je stajao kraj prozora i posmatrao kako se sunce izvija u

luku iznad obrisa grada. Kiša je prestala, a oblaci, koji su donedavno
obrazovali monolitno sivilo, razvejali su se u stotinu pramenova i
propuštali nebesko plavetnilo. Kejt je popušila sve cigarete, a kada je
on odbio da joj kupi još neku paklicu, ispružila se na krevetu i zurila u
prazno, okrećući srebrni medaljon između prstiju.
Rekla je kako mora da napusti grad, ali nije rekla kuda ide.
Međutim, pošto je s mukom ustala iz kreveta i odmah se skljokala na
njega, malo je nedostajalo da pokida šavove. Zbog gubitka krvi,
uzimanja lekova protiv bolova i manjka sna, sada nije bila sposobna
da ikuda putuje.
Jedna noć, rekao joj je. Platili su već. Ujutru može da ide. Ona.
A on je trebao da se jednostavno okrene i ode, što je bilo u skladu
s Leovom željom i što bi mu Henri verovatno rekao da uradi da ga je
onda zaista pozvao.
„Trebalo bi da kreneš”, reče Kejt, kao da mu čita misli. S obzirom
na njegov manjak sreće, to mu se verovatno očitavalo na licu.
„Da”, odvrati Avgust, utonuvši u stolicu. „Verovatno bi trebalo.”
„Ozbiljna sam”, reče ona uz slabašni drhtaj u glasu. „Kreni dok je
još uvek dan.”
„Neću da te ostavim”, reče Avgust.
„A šta ako ne želim da ostaneš?” upita ona, što nije bilo isto kao
da je zahtevala da ode.
„Onda nemaš sreće”, odgovori Avgust. „Ne ostajem samo zbog
tebe. Ko god da stoji iza ovoga, pokušao je da baci krivicu na moju
porodicu. Imaš li uopšte predstavu šta će se dogoditi ako dode do
prekida primirja? Ako se ovaj grad ponovo sunovrati u teritorijalni
rat?”
„Umreće ljudi”, odgovori ona, s prazninom u glasu.
 „Umreće ljudi”, ponovi on, misleći na Ilzu; Ilzu okruženu
zvezdama u svojoj sobi; Ilzu okruženu duhovima u Pustari.
„Ljudi već umiru”, promrmlja Kejt. Međutim, više nije govorila o
njegovom odlasku, samo se zavalila među jastuke i ponovo počela da
okreće srebrni medaljon.
Avgust je zadrhtao, jer mu je odeća još uvek bila vlažna od kiše.
Okrenuo se i skinuo košulju preko glave, otkrivši crne crte koje su mu
kružile oko podlaktice i poput korenja se protezale na njegove grudi i
leđa. Osetio je Kejtin pogled na leđima.
Navukao je zavese, zaklonivši sunčevu svetlost. Osetio je
vrtoglavicu od premora. Pošto je soba imala samo jedan krevet, on je
legao na pod ispod prozora, prislonivši leđa uz zid pokriven
izbledelim tapetama. Kejt ništa nije rekla, ali je spustila jastuk preko
ivice kreveta. Avgust se ispružio na prljavom tepihu, podmetnuvši
jastuk ispod glave.
U sobi je bilo veoma tiho.
Motel je bio središte prigušenih zvukova; od kapanja vode,
udaljenih glasova i električnog šuma kućnih uređaja do rike motora i
bata cipela na betonu. Avgustu je nedostajao muzički plejer.
Nedostajale su mu stotine dobro znanih zvukova iz zgrade Flinovih, a
svaki od njih mu je pomagao da zagluši pucnjeve koji su mu sada
ispunjavali tišinu u glavi.
A onda je, srećom, začuo muziku.
Podigao je pogled i video Kejt kako petlja s radijom pored kreveta.
„Mrzim tišinu”, promrmlja ona, prešavši radio-stanicu s klasičnom
muzikom i pronašavši neku s dubokim, teškim zvukom. Pronašla je
njegove oči u tami i uputila mu umoran poluosmeh, a zatim se
pažljivo spustila na krevet. Pošto je, nakon nekoliko minuta, njeno
disanje postalo ravnomerno, Avgust je znao da je zaspala.
Dok je pokušavao da zaspi, on je utonuo u pesme, lagano prolazeći
pored reči i zalazeći među zvukove instrumenata kako bi izdvojio i
ispitao njihove niti. Nije se sećao da je ikada bio toliko umoran.
Tavanica mu se zavrtela pred očima, a telom mu je prostrujao drhtaj,
kao na pragu hladnoće.
A onda, baš kada ga je hvatao dremež, osetio je glad.
 Avgust se probudio iz grozničavog sna i osetio svež vazduh i miris
nane.
Koža ga je bolela, a kosti su mu zujale. Nad njim se nadnosilo
obličje, čija je podignuta, razbarušena kosa zaklanjala poslednje tračke
svetlosti s prozora. Pošto su mu snovi bili koloplet zuba i senki,
Avgust je načas pomislio da i dalje spava i sanja, ali onda je osetio
jeftini motelski tepih pod leđima, a obličje se nagnulo bliže, otkrivši
plave oči, riđkasto-plave kovrdže i kožu pokrivenu zvezdicama.
„Ilza?” upita on, suvog grla. Međutim, Ilza nije mogla da bude u
motelu. Njegova sestra nije napuštala zgradu Flinovih. Avgust je
pokušao da treptanjem ukloni prikazu, ali ona je samo postala
stvarnija.
„Ššš, bratiću.” Ona mu je prislonila prste na usta i okrenula glavu
ka krevetu. „Neko spava.”
Kejt je ležala sklupčana na krevetu, leđima okrenuta prema njima.
Pokrivač je skliznuo i otkrio zavoje obmotane oko njenog struka.
Avgustu je odjednom sinulo gde se nalazi i šta se dogodilo; napad
Malkaija u Koltonu, tuneli, glad. Pridigao se u sedeći položaj, a soba
se okrenula. „Ne možeš da budeš ovde.”
„Ne mogu, ne bi trebalo, ne smem, neću”, prošaputa Ilza. „Niko
me nije video kako odlazim. Nikome ne pada na pamet da traži
nekoga ko je uvek tamo. Sada svi traže tebe.”
 „Kako si nas pronašla?”
„Ti i ja smo kao dva oka u glavi”, odgovori ona, pretihim glasom
koji je samo on mogao da čuje. „Čula bih te svuda.” Sumračni
povetarac dopirao je kroz otvoren prozor. Avgust je zaključio da je
prespavao celo popodne. Trznuo se, osetivši bubnjanje u glavi. Ilza je
prislonila hladan dlan na njegov obraz. „Vruć si.”
On je sklonio njenu šaku s lica. „Dobro sam”, izusti, jer je to još
uvek bila istina. „Je l’ neko s tobom?”
Ilza je odmahnula glavom. Oči su joj bile raširene, koža zategnuta
preko kostiju, a obrisi oivičeni tankom svetlošću s prozora. Izgledala
je nekako pogrešno izvan zgrade Flinovih, kao da je tamo ostavila deo
sebe.
Naša sestra ima dve strane, koje nemaju dodira jedna s drugom.
„Ilza, ne smeš da budeš ovde”, prošaputa on.
„Henri je zabrinut, Leo je ljut, a Emili je želela da te pronađem.
Nije to izgovorila, ali sam je svejedno čula.”
„Moraš da se vratiš kući. Ako te Harkerovi ljudi vide, ako te
uhvate...”
„Rekla sam ti da se sve raspada.” Ilza se spustila pored njega i
sklupčala se na podu, prislonivši obraz uz tepih. Počela je da čupka
niti tepiha. „Osećam to”, promrmlja. „Drago mi je što to nije unutar
mene, ali to znači da je negde ovde. Žao mi je. Žao mi je što sam
pustila naprsline u ovaj svet.”
On se okrenuo ka njoj. „Ššš, Ilza. Nisi ti kriva.”
„Rekla sam Leu za naprsline, a on mi je rekao da se ionako sve
raspada. Mada, volela bih kada ne bi moralo da se raspadne. Volela
bih da možemo da se vratimo kroz vreme umesto što stalno idemo
napred.”
„Ja bih voleo da možemo da ostanemo isti”, prošaputa Avgust.
Ilza mu je uputila tužan osmeh. „Niko ne ostaje isti, bratiću.”
Pokazala je glavom na Kejt. „Čak ni oni.” Uzela je njegovu šaku i
preklopila je svojom, baš kao što je onomad uradila s izdajnikom u
zgradi Flinovih, neposredno pre nego što mu je uzela dušu. „Molim te,
vrati se kući.”
,Još uvek ne mogu, Ilza.” On je pogledao ka krevetu.
„Da li ti je stalo do nje?” Pitanje je bilo jednostavno, znatiželjno.
„Stalo mi je do nas, do grada. Neko je pokušao da je ubije i da za
to lažno okrivi nas kako bi došlo do prekida primirja.” Senka je
preletela Ilzinim licem.
Ne želim ponovo da gorim.
„Ona je nedužna”, dodade on. „Samo pokušavam da je zaštitim.” S
Ilzinog lica, nestale su sve borice. „Dobro, onda ću da pomognem.”
Avgust je zatresao glavom. „Ne. Ilza, molim te, idi kući.” Moram da
znam da si bezbedna, pomisli. Previšeje toga na kocki. Ne mogu da te
izlažem opasnosti.
Između Ilzinih obrva urezala se mala bora. „Ali neko mora da
zadrži senke?”
Avgust je osetio napetost. „Kakve senke?”
„One sa zubima.”
On se pridigao u sedeći položaj. „Malkai?”
Ilza je potvrdno klimnula glavom. „Dolaze. Uskoro će stići.”
„Kako znaš?”
„Osećam naprsline koje prave, a...”
Avgust je uhvatio za ramena. „Ali kako zaista znaš?”
„...rekao mi je i muškarac na recepciji”, nastavi ona kao da ga nije
čula. „Sam je to izbrbljao, bratiću. Nije mogao da zadrži u sebi.
Izvesno vreme je koračao tamo-amo, ali onda se slomio, baš kao i sve
ostale stvari...”
Avgust je pustio i prošao rukama kroz kosu. „Kejt”, reče. „Kejt,
probudi se.”
Kejt je ispustila prigušeni zvuk, ali se nije ni promeškoljila.
Ilza je hitro ustala i za tren oka prišla krevetu. „Ne, Ilza, čekaj.”
Međutim, bilo je prekasno, jer je njegova sestra već posegnula rukom i
prstima dohvatila Kejtino rame. Verovatno ga je stisnula, pošto je Kejt
bolno uzdahnula i naglo se nagnula napred, a upaljač u njenoj ruci
preobrazio se u oštar nožić, čije se srebrno sečivo našlo pod IIzinim
grlom. Ilza je pogledala naniže u devojku, ali se nije pomerila ni
pedalj.
„Povređena si”, jednostavno reče Ilza.
„Ko si ti?” odlučno upita Kejt.
„Moramo da idemo”, reče Avgust, navlačeći košulju. Međutim,
Kejt je i dalje opčinjeno zurila u Ilzu, što je imalo smisla, jer je
njegova sestra zaista bila opčinjavajuća. „Ovo je moja sestra Ilza. Ilza,
ovo je Kejt.”
Kejt je spazila mnoštvo zvezdica na Ilzinim golim rukama. „Ti si
treća.”
Ilza je nakrivila glavu. „Ne, ja sam prva”, ljupko reče.
Kejt je spustila nož, držeći slobodnu ruku na povređenom
stomaku. Avgust je primetio bol urezan na njenom licu. „Šta se
dešava?” upita Kejt.
„Dolaze Malkai. Za koji trenutak.”
Kejt je skočila na noge, ali se zanjihala, pa je Ilza pridržala. Kejt se
zagledala naniže u mesto gde su joj prsti Sanaija dodirnuli kožu.
„Osluškuj umesto mene, Ilza”, reče Avgust, a zatim je navukao
cipele i prebacio kutiju s violinom preko ramena. Njegova sestra je
prislonila uvo uza zid. „Reci mi ako...” poče on.
„Ovde su.”
Avgust je prebledeo, začuo udaljeni bat koraka, čegrtave glasove i
osetio miris truleži. Ilza je bila u pravu. Kejt je opsovala, nekako
navukla majicu i krenula ka vratima. Avgust je napravio korak, ali
kada je video da se njegova sestra ne pomera, okrenuo se. „Hajde.”
„Idi, bratiću. Ostaću ovde dok ne odete”, reče Ilza, s uvom i dalje
prislonjenim uza zid.
„Nije bezbedno”, reče on, ispruživši ruku.
Ilza je posegnula rukom naviše i dodirnula mu obraz. „Bezbedno
je lepa reč”, rekla je uz prazan osmeh.
„Hajde”, prasnu Kejt, koja je stajala ispred vrata.
„Ali...”
„Ne brini, Avguste. Ne plašim se mraka.”
Naša sestra ima dve strane, koje nemaju dodira jedna s drugom.
On joj je obuhvatio lice šakama. „Molim te, budi oprezna.”
„Idi pre nego što stignu naprsline”, reče Ilza.
 Kada su izašli u hodnik, Kejt je već držala gvozdeni šiljak u ruci.
Nožić skriven u upaljaču bio je dobar za pretnju devojčicama iz škole,
ali nije bio dovoljno dugačak da zaobiđe rebra Malkaija i probode im
srce. Pošto nije stigla da ga očisti posle napada u Koltonu, gvozdeni
šiljak je i dalje bio pokriven skorelom crnkastom krvlju.
Avgust je stajao pored nje, s podignutom rukom; kao da je mislio
da će ona svakog časa pasti; kao da je nameravao da je pridrži. Malo
dalje niz hodnik nalazio se lift, a postojala su i dva stepeništa, po
jedno na svakom kraju hodnika. Dakle, jedna od tri mogućnosti bila je
pogrešan izbor, ali ona nije nameravala da bude uhvaćena u
skučenom, zatvorenom prostoru. Stoga je pohitala prema bližem
stepeništu, trpeći jake bolove od rana na stomaku.
Avgust je neprestano bacao pogled nazad prema sobi u kojoj se
nalazio drugi Sanai, s tužnim očima i kožom pokrivenom zvezdicama.
„Neće joj se ništa dogoditi”, reče Kejt kada su utrčali na
stepenište, ali je to zvučalo prazno, iako je ta devojka zapravo bila
čudovište. Ta devojka, napravila je Pustaru, sravnivši sa zemljom deo
sveta. Svakako je mogla da se suoči s nekoliko Malkaija, ako dođe do
toga.
Baš kada su stigli na odmorište drugog sprata, Kejt je začula kako
se dole, s treskom, otvaraju vrata i osetila da je vazduh odjednom
postao hladniji.
 Avgust je uhvatio za ruku, jer je verovatno i sam osetio razliku, pa
su oboje svom snagom potrčali hodnikom ka stepeništu na drugom
kraju.
Dojurili su tamo i krenuli dole stepenicama, dok je bat njihovih
koraka odjekivao među betonskim zidovima. Prošli su prvi sprat i
nastavili da se spuštaju. Začuli su kako su se negde iznad njih vrata
otvorila s treskom. Baš kada su stigli u podrum, neko obličje se
sunovratilo poput kamena pored kružnog stepeništa i vešto doskočilo
ispred njih u čučanj.
Takav pad usmrtio bi običnog čoveka, ali Malkai se lagano
uspravila. Očni prorezi, bili su joj toliko uzani da su se crvene oči
jedva videle, a na obrazu je imala duboku ogrebotinu, jer je uklonila
slovo H utisnuto u kožu.
„Glupa mala Harkerova”, rekla je, izvivši usta u zlokoban kez „ne
zna kada treba da umre.” Malkaijeve crvene oči su prešle na Avgusta.
Zašištala je poput zmije. „Sanai.”
Kada je Avgust krenuo da stane ispred Kejt, neko se sjurio niz
stepenice. Pojavio se mišićavi muškarac koji je u velikoj šaci držao
metalnu palicu. Baš kao i Malkaiju, s obraza mu je bilo sastrugano
slovo H, umesto kojeg je sada imao crvene ogrebotine.
Kejt je ugledala muškarca i zavrtela glavom u neverici. Čovek?
Odmetnici su dobijali na zamahu, a počeli su da im se priključuju i
ljudi. Ali to nije imalo smisla. Olivijeova čitava zamisao bila je...
Muškarac je zamahnuo palicom prema njoj, ali je Avgust povukao
Kejt u stranu i na vreme podigao ruku da zaustavi udarac. Kada ga je
metal uz tup zvuk udario u podlakticu, Avgust je osetio kako mu se
kožom širi elektricitet. Bolno je uzdahnuo, ali nije uzmakao.
Kejt je osetila pokret iza svojih leđa, brzo se okrenula i zamahnula
gvozdenim šiljkom prema Malkaiju, ali stvorenje se saglo i izbeglo
udarac. Pokreti čudovišta bili su munjeviti i tečni. Pored Kejt, Avgust
je udario mišićavog muškarca pesnicomti lice, a ovom se glava zanela
u stranu. Međutim, muškarac je ostao na nogama i ponovo zamahnuo
palicom. Ovog puta, Avgust je uhvatio rukom dok se spuštala, a
elektricitet ga prelete u luku i završi na stepeništu. Njegove sive oči, u
trenutku su poprimile plavu boju od moći koja se razbuktala u njemu,
a onda je istrgnuo oružje iz stiska muškarca.
Kejt se previše približila ženskom Malkaiju, pokušavajući da joj
odozdo zarije šiljak u grudi. Međutim, čudovište je uhvatilo koščatim
prstima za vilicu i bacilo je na zid. Od siline udarca, Kejt je bljesnulo
pred očima. Malkai je raširila usta u osmeh.
I Kejt se osmehnula, a onda zarila gvozdeni šiljak u žilavu
podlakticu čudovišta. Malkai je zašištala i ponovo je silovito gurnula
unazad, ali ovog puta, Kejt je udarila u vrata umesto u zid. Vrata su
popustila i naglo se otvorila, pa se ona, proletevši kroz njih u
podzemnu garažu, zateturala unazad i pala na beton. Oštar bol,
prostrujao joj je kroz povređeno rame i stomak. Osetila je da zavoje
natapa sveža krv. Malkai se pojavila na vratima, izvukla gvozdeni
šiljak iz podlaktice i bacila ga u stranu.
Začuo se još jedan tresak, a Avgusti mišičavi muškarac su se
isprepletenih udova dovaljali u garažu. Metalna palica je ispala iz
Avgustove ruke i odletela u stranu. Kejt je krenula da je dohvati, ali je
Malkai žestoko udarila nogom i poslala nazad na beton. Ona je osetila
pucanje šavova i prigušila krik. Pogled joj se zamaglio. Pre nego što je
mogla da ustane, nepopustljivo čudovište, mršavo, ali čvrsto, našlo se
na njoj.
Kejt se naprezala da posegne rukom iza leđa.
„Oh!” reče Malkai, prikovavši je za hladno tlo. Zašiljeni zubi
čudovišta sjajili su se pod osvetljenjem garaže. „Izgleda da si izgubila
svoju igračku.”
Kejt je obavila prste oko gvozdenog šiljka koji je nosila na leđima.
„Zato uvek nosim dve”, rekla je i zarila šiljak odozdo naviše u Mal-
kaijeve grudi.
Čudovište je bolno uzdahnulo i sručilo se na nju, a gusta crna krv
joj je oblila prste. Kejt je sklonila sa sebe beživotno telo sačinjeno
uglavnom od kostiju, teturavo se uspravila i pokupila oba šiljka. Utom
je videla kako Avgust palicom udara mišićavog muškarca ispod brade.
Začulo se pucketanje elektriciteta, sevnuo električni plavi bljesak, a
muškarac je pao kao klada.
Avgust je delovao uzdrmano, s raširenim očima i neobično
sjajnom puti. Ipak, već sledećeg trenutka ponovo se pokrenuo. Pohitao
je nazad ka kružnom stepeništu i nakon nekoliko trenutaka vratio se s
kutijom za violinu. Kejt nije gubila vreme. Okrenula se i pošla, žustro
i odlučno koračajući između redova vozila.
„Šta tražiš?” upita Avgust. U daljini je pištao automobilski alarm,
a on se zgrčio kao da je taj zvuk zaglušujući.
„Prevoz”, odgovori ona. Neki automobili bili su odveć novi, a
drugi prestari. Kejt je naposletku zastala ispred crnog sedana, koji je
dovoljno dobro izgledao, a nije imao savremeno obezbeđenje i
elektronsku bravu. „Slomi ga”, reče, pokazavši glavom ka vratima na
vozačevoj strani.
„Je l’ prozor?” upita Avgust, a Kejt mu je uputila pogled koji je
govorio: „Da, a šta drugo nego prozor”. On joj je uzvratio pogledom
koji je govorio: „Ne činim često sitne zločine”, a zatim je udario
laktom u prozorsko staklo i razbio ga. Zvuk lomljenja stakla nije bio
glasan, ali je ipak odjeknuo garažom. Kejt je posegnula rukom u
vozilo i otključala vrata. Otresla je deliće slomljenog stakla sa sedišta i
veoma oprezno sela na njega. Nožićem iz upaljača otvorila je pregradu
pored volana, razdvojila žice i počela da ih guli. Avgust je obišao oko
automobila i seo na mesto suvozača, smestivši kutiju s violinom
između kolena.
,Je 1’ su te to naučili u internatima?” upita, iskrivivši vrat kako bi
posmatrao garažu iza njih.
„Oh, naravno”, odgovori Kejt, spojivši dve žice. Međutim, ništa se
nije dogodilo. „Ovo, provale, ubijanje čudovišta. Sve je to uobičajeno
gradivo.” Izgulila je još dve žice i spojila ih. Na spoju žica pojavila se
varnica, a motor automobila je zabrundao.
„Zadivljujuće”, zajedljivo primeti Avgust.
Ona je stavila ruke na volan, a zatim se trznula od bola.
„Pretpostavljam da ne znaš da voziš?”
 Avgust je zatresao glavom. „Ne znam, ali verovatno bih mogao da
se snađem...”
„Nema veze”, reče Kejt, ubacivši menjač u brzinu. „Već imamo
dovoljno načina da umremo.”
Pritisnula je papučicu za gas, a automobil je jurnuo napred s
iznenađujućom snagom i uz škripu guma zbog koje je Avgust bolno
uzdahnuo. Nije bilo toliko glasno, pomisli ona. Možda Sanai imaju
osetljiv sluh. Kejt je čvrsto stegla volan. Odmalena je volela
automobile zbog svežeg vazduha koji prohuji pored tebe, osećaja
slobode, pokreta, ali nakon saobraćajne nesreće nisu joj više bili tako
dragi. Ipak, umeće vožnje bilo je veoma korisno, poput poznavanja
fizike ili neke borilačke veštine. Zašla je za ugao parkirališta i
prikočila. Na izlazu je postojala rampa, kao i naplatna kabina u kojoj
se nalazio neki muškarac.
Ona je posegnula rukom za sigurnosnim pojasom, a onda se setila
šavova i odlučila da ga ne stavlja.
„Drži se”, reče, nagazivši gas.
Automobil je poleteo napred. Avgust se uhvatio za vrata. „Kejt,
mislim da to nije...”
Utom ga je prekinuo zadovoljavajući prasak udarca prednjeg
branika automobila u rampu. Branik se ulubio, ali automobil je probio
rampu i izjurio na mračnu ulicu. Kejt se osmehnula i dala gas, a rika
motora je zaglušila redareve povike.
Avgust se okrenuo na sedištu i pogledao nazad u lom na ulazu u
garažu i motel. Kejt se zapitala da li razmišlja o Ilzi. Prešla je
automobilom iz jedne saobraćajne trake u drugu, prateći menjanje
svetala na semaforu kako bi, bez obzira na okolnosti, uvek bili u
pokretu. „Je l' neko ide za nama?”
On je klonuo na sedištu uz oštar uzdah. „Još ne.” Oči su mu bile
sklopljene, mišići napeti, a prsti na ručki vrata beli. Izgledao je kao da
je bolestan.
„Jesi li dobro?”
„Dobro sam.” Kejt mu nije poverovala, ali njegov ton bio je
odsečan i stavljao je do znanja da je razgovor na tu temu završen.
Uostalom, sada je imala mnogo toga važnijeg o čemu je morala da
brine od njegovog raspoloženja. Stoga se zaputila na istok. Posmatrala
je u retrovizoru kako se Istinograd polako smanjuje, postajući udaljena
čelična planina, zatim tačka na obzorju, da bi naposletku nestao s
vidika.
 „Reci nešto”, reče Kejt.
Bol u telu joj se konačno primirio u nešto pritajeno i
rasprostranjeno, ali ispostavilo se da je to gore, pošto ju je navodilo na
želju da se povuče u sebe i odustane od svega, a to svakako nije
poželjno za volanom automobila. Avgust je ćutke sedeo pored nje i
gledao kroz prozor u pomračinu dok su prelazili iz žutog područja u
zeleno i, naposletku, iz zelenogpodručja u Pustoš. Ako je i primetio
promenu, nije ništa rekao.
Nije postojala stroga granica, niti neka osvetljena tabla koja je
obaveštavala da tog časa napuštate Istinograd. Zapravo, tako nešto nije
ni moralo da postoji, pošto je to bio prelaz iz uredno pokošenih
travnjaka u divlju travu, iz uličnog osvetljenja i lepih kuća u jednu
veliku prazninu.
Put je bio ispresecan linijama pojačanih ultraljubičastih zraka -
koji nisu dopirali odozgo, nego su svetiljke bile postavljene unutar
samog puta - zbog čega je okolna tama izgledala gušće. Jezdili su
istočnim auto-putem, jednim od četiri puta za snabdevanje, koji su
vodili od prestonice sve do granice Istinitosti. Kejt je zamislila kako ti
putevi izgledaju posmatrani s neba, trake svetlosti koje se protežu od
Istinograda poput linija koje obeležavaju strane sveta na kompasu.
Posmatrano iz tog ugla, Pustoš izgleda kao ogromni crni krug, tampon
područje od oko trista dvadeset kilometara u prečniku između
prestonice i pograničnih gradova smeštenih na rubovima Istinitosti, pri
čemu je svaki od njih samo mala svetlucava tačka u poređenju s
kulom svetiljom kakvu predstavlja Istinograd.
Pre Događaja, kada ulazak u Istinitost i izlazak iz nje nije bio
ograničen, auto-putevi su navodno bili krcati. Kažu da je tako bilo i u
prvim danima posle Događaja, kada su ljudi napuštali grad, a zatim se
vraćali u njega, pošto su ih potisnuli oni koji su već živeli izvan
prestonice. U poslednje vreme, putevi koji vode kroz Pustoš uglavnom
su prazni, osim teretnih kamiona koji prenose pošiljke između
pograničnih gradova i prestonice.
Bio je to opasan posao. Pustoš je samo delovala prazno. Malkai su
retko zalazili u nju, ali Korsai su voleli da love u mraku i nisu birali
žrtve, bilo da je to krava ili petočlana porodica. Čudovišta, koja su se
odvažavala da zađu tako daleko, nisu imala gospodara, ali i ljudi koji
su živeli u Pustoši bili su jednako smrtonosni. Bili su to mahom ljudi
koji znaju da opstanu u najtežim uslovima, društveni otpadnici koji su
pljačkali kuće i teretnjake. Ljudi koji nisu imali novca da plate
Harkerovu zaštitu, a nisu želeli da se bore za Flina i njegovu jedinicu,
niti da ginu zbog njegovih visokomoralnih stavova. Oni nisu želeli da
imaju ikakve veze s Istinogradom. Samo su želeli da ostanu živi.
Međutim, mrtvo područje nije se prostiralo unedogled. Kejt je veći
deo života provela s druge strane Pustoši. Znala je, da ispred njih,
postoji mesto gde bodljikava žica ustupa mesto otvorenim poljima i
noćnom nebu posutom zvezdama, gde devojčica može da odraste u
kući sa svojom majkom, ne plašeći se ničega, pa čak ni mraka. „Reci
nešto”, ponovi.
Avgust je ćutke sedeo, pogleda usredsređenog na tamu noći.
Prstima je lupkao po nozi u nekakvom isprekidanom ritmu. Bacio je
brz pogled prema njoj. Lice mu je izgledalo upalo i ispijeno, a oči su
mu bile grozničave. „Šta, na primer?”
„Ne znam”, reče ona. „Neku priču?”
Avgust se namrštio. „Ne volim priče.”
I Kejt se namrštila. „To je čudno.”
 „Zaista?” upita on.
Kejt je zalupkala noktima, s kojih se krunio lak, po volanu. „Da.
Hoću da kažem, većina ljudi želi da pobegne. Od svojih misli, od svog
života. Priče su najlakši način da to urade.”
Avgust se ponovo zagledao kroz prozor. „Pretpostavljam da je
tako”, reče. Kejt, koja je žarko želela da razgovara, izluđivalo je to što
je on malo govorio. Uključila je radio, ali pošto je signal bio pun
statičkog šuma, brzo ga je isključila. Tišina joj je nagrizala ionako
napete živce. „Reci nešto”, prošaputa. „Molim te.”
Avgust je stisnuo vilicu. Prsti su mu se zgrčili na pantalonama.
Ipak, pročistio je grlo i rekao: „Ne razumem zašto ljudi uvek
pokušavaju da pobegnu.”
„Stvarno?” reče ona. „Pogledaj okolo.”
Avgust je spazio u daljini obrise nečega - grada, ako bi se to
moglo tako nazvati. Više je ličilo na grupu zbijenih, trošnih građevina,
nagomilanih poput boraca koji stoje leđa uz leđa i budno osmatraju
mrak oko sebe. Sve to, delovalo je nekako oronulo i izmučeno.
Snopovi fluorescentnih svetala sekli su pomračinu.
„Pretpostavljam da ja na to gledam drugačije”, reče napetim
glasom. „Jednog trenutka, nisam postojao, a već sledećeg jesam.
Svakog dana se plašim da ću ponovo prestati da postojim, a kad god
pokleknem, kad god me obuzme pomračenje, teže je vratiti se. Sve što
mogu da uradim je da ostanem gde sam i ono što jesam.”
„Uh, Avguste”, blago reče ona. „Baš znaš da pokvariš
raspoloženje.” Te reči su mu izmamile mali umoran osmeh, koji je već
sledećeg trenutka izbledeo. On je okrenuo glavu. Kejt je razmrdala
prste na volanu, ne skidajući pogled s puta. Sa svakim udisajem,
zabolele bi je rane na stomaku. Pored nje, sklupčan na sedištu, Avgust
je ćutao, pogleda uprtog u tminu.
„Šta joj se dogodilo?” upita ona, nastojeći da im oboma skrene
pažnju.
„Kome?”
„Ilzi”, odgovori Kejt. „Čini se da nije... sasvim čitava.”
 Avgust je vrhovima prstiju protrljao znakove iznad zgloba.
„Nikada nije bila sasvim čitava”, reče. „Veoma dugo sam mislio...
mislio sam da je jednostavno takva, rasejana. Tek nedavno sam
shvatio.”
„Šta si shvatio?”
„Da to određuje ko je i šta je ona”, odgovori on. „Uzrok i
posledica.”
„Hoćeš da kažeš da to ima veze s uzrokom njenog nastanka?”
Avgust je potvrdno klimnuo. „Sanai su posledica teških zločina,
stravičnih činova koji su bili toliko opaki da su poremetili kosmičku
ravnotežu”, rekao je. „Leo je nastao posle nekakvog sektaškog
pokolja. Svi članovi te sekte mislili su da dolazi kraj sveta, pa su se
bacili s krova zgrade. Medutim, nisu otišli sami. Sa sobom su u smrt
poveli i svoje roditelje i decu.”
Kejt je plitko uzdahnula. „Bože.”
„Nije ni čudo što je moj brat pravedni fanatik”, tiho reče on. „Ilza
je drugačija”, nastavi. „Henrijeva žena, Emili, ispripovedala mi je
priču. Ilza je nastala posle eksplozije bombe u podrumu velikog hotela
u Severnom gradu.”
Zgrada Olsvej, pomisli Kejt. Sadašnji Harker Hol. Na zidovima su
se još uvek videli tragovi eksplozije.
„To se dogodilo ubrzo nakon izbijanja sveopšteg meteža”, reče on.
„Ma, odmah posle nekoliko dana. Bili su to dani zbunjenosti i užasa.
Žrtve nisu čak ni znale šta se dešava. Nešto je ušlo u tu zgradu, a svi
ljudi koji su uspeli da pobegnu, otišli su u podrum. Natiskali su se
dole, pokušavajuči da ostanu živi. Zabarikadirali su sva vrata.
Međutim, neko je odlučio da, ako već treba da umru, barem neće pasti
kao žrtve čudovišta. Ta osoba, ponela je s njima u podrum bombu
kućne izrade i zapalila fitilj.” Avgust je zatresao glavom. „Nije ni
čudo što se moja sestra raspada iznutra.”
„A ti?” upita Kejt. „Tvoj brat je pravdoljubiv, tvoja sestra je
rasejana. Šta si onda ti?”
„Izgubljen”, odgovori Avgust gotovo nečujnim glasom. Izdahnuo
je vazduh, a činilo se da je pritom izbacio još nešto iz sebe. „Ja sam
nastao kada se jedan dečak toliko plašio sveta u kojem živi da je iz
njega pobegao na jedini način koji je znao, a to je putem nasilja.”
Nastupila je tišina, toliko teška da je bolelo.
Avgust je prislonio glavu uz prozor, a staklo je počelo da se magli
od pare. Graška znoja skliznula mu je niz obraz. Kada je Kejt poseg-
nula rukom da uključi klima-uređaj, sedan je ispustio zvuk.
Bio je to zvuk kakav automobil ne bi trebalo da proizvodi. Avgust
se ispravio na sedištu.
Motor zakašljuca.
„Šta je to bilo?” upita on.
Automobil naglo izgubi brzinu.
„Oh, ne”, izusti ona.
A onda se motor ugasi.
 Svetlo na upravljačkoj tabli je treperilo. Prednja svetla su i dalje
bila upaljena.
Međutim, ostatak automobila nije radio.
„Sranje", promrmlja Kejt.
„Kejt, šta nije u redu s automobilom?” procedi Avgust kroz zube.
„Ostao je bez goriva”, odgovori ona, otvarajući vrata. Kada je
Avgust izašao iz automobila i pridružio joj se, Kejt je već preturala po
prtljažniku.
Noć je bila sveža, ali to nije bilo dovoljno da mu ublaži groznicu.
„Zar nisi mogla da izabereš neki s punim rezervoarom?”
„Izvini, ali borila sam se za život.” Avgustu se iz usta oteo
nezadovoljni uzdah. „Ma, dobro je”, reče ona, izvadivši SUV.
„Kako ovo može da bude dobro?” ljutito upita Avgust, kipteći od
besa.
„Pronaći ćemo prevoz”, odgovori Kejt smirenim glasom, kao da je
smirenost mogla da pomogne.
Avgust se obrušio na nju. „Vidiš li prevoz u blizini?”
„Šta te je, kog đavola, spopalo?” oštro odvrati ona.
Avgust je zaustio da kaže ništa, ali nije mogao. Pošto se nagon da
viče borio s nagonom da nešto udari, on se okrenuo i udaljio, nastojeći
da sa svakim korakom uravnoteži disanje i smiri srce, jer je znao da će
neobuzdani strah samo ubrzati bolest.
 Noge su ga odnele duž linije svetla do ivice puta. Nije nikuda
posebno krenuo, samo se kretao.
Um vlada telom.
Avgust je upleo prste u kosu i zagledao se u pomračinu. Nalazili
su se usred nedođije. Svetlost Istinograda bila je gotovo nevidljiva
naspram udaljenih oblaka, a okruživala ih je gusta, neprozirna tama.
Pre kratkog vremena prošli su pored nekakve tvrđave. Međutim, nije
delovala gostoljubivo. Negde u daljini, pucnjava je odjekivala kao
potmula, daleka grmljavina. Nije znao da li je to stvarno ili se samo
njegov um poigravao s njim.
Glad mu je prebirala po mišićima i pevala kroz kosti, a osećao je
kao da nešto pokušava da, pomoću kandži, izađe iz njega.
Trebalo je da pojede dušu muškarca u garaži, što bi i uradio da je
mogao. Međutim, ustanovio je, na svoje zaprepašćenje, da taj čovek
nije bio ubica. Koliki su bili izgledi da Sloun, od svih Harkerovih
ljudi, pošalje nedužnu osobu. Da li je Malkai znao da Sanai mogu da
se hrane samo grešnicima? Ili je to bila samo loša sreća?
Avgust je nekoliko puta duboko udahnuo i ovladao besom.
Okrenuo se ka automobilu i video Kejt, koja se, naslonjena na vrata s
vozačeve strane i prekrštenih ruku preko grudi, očigledno borila protiv
hladnoće. On nije osećao hladnoću zbog groznice.
„Izvoli”, reče, spustivši kutiju za violinu na zemlju i skinuvši
jaknu.
„Zadrži je", reče Kejt, ali on joj je već ogrtao jaknu oko ramena.
Avgust je primetio da se odmah opustila pod dodatnom toplotom.
Ruka mu se načas zadržala na njenom nepovređenom ramenu. Nešto u
vezi s dodirom - koji je bio jednostavan i opipljiv - činilo ga je
mirnijim. Kada je počeo da povlači ruku, Kejt ga je uhvatila za prste.
Oči su joj bile tamne, a usne tako razdvojene da je znao kako ona želi
nešto važno da kaže. Međutim, Kejt samo reče: „Ruka ti je vruća.”
On je progutao knedlu i nežno sklonio ruku. Utom je nešto
zatreperilo na nebu iznad Kejtine glave. Podigao je pogled, a u grlu
mu je zastao dah. Noć je bila vedra, a nebo ispunjeno svetlucavim
tačkicama.
Kejt je ispratila njegov pogled. „Šta? Nikada ranije nisi video
zvezde?”polako upita.
„Nisam”, tiho odgovori on. „Ne ovako.” Nebo je gorelo od
zvezda. Zapitao se da li je Ilza ikada videla prave zvezde, koje su bile
tako neobične i savršene. Jedna je munjevito preletela nebom,
ostavljajući za sobom svetlost.
„Negde sam pročitala da su ljudi sačinjeni od zvezdane prašine”,
reče Kejt.
On je nekako spustio pogled s neba. „Stvarno?”
„Možda si i ti sačinjen od toga, baš kao i mi.”
Uprkos svemu, Avgust se osmehnuo.
Bio je to s mukom dobijen osmeh, ali vredeo je truda.
Ali već sledećeg trenutka, iznenada, osmeh je iščezao, a Avgust je
zadrhtao i pridržao se za automobil. Kroz telo mu je prostrujala
nekakva hladnoća, snažan drhtaj koji mu je od udova dopreo do same
srži.
Kejt je bespomoćno stajala pored njega, s rukama u vazduhu, ne
znajući šta da radi. „Šta nije u redu?”
„Biću... biću dobro”, odgovori on.
„Sranje.”
Kao odgovor na to, Avgust je povukao okovratnik u stranu. Ona je
ugledala na njegovim grudima nekakav sjaj, koji nije svetleo nego je
goreo poput žara cigarete. Taj sjaj, iscrtao je liniju, a crveni žar
potamneo u crno. Nova crna crta. Novi dan.
„Koliko ih sada imaš?”
I dalje je drhtao, ali kada je podigao pogled, postojalo je nešto u
njegovim očima, nekakav pobednički izraz. „Četiristo dvadeset tri.”
Upravo tada, svetla kamiona, koji je dolazio iz pravca Istinograda,
probiše se kroz pomračinu.
Kejt je mahnula SUV-om, a kamion je, na njeno olakšanje, usporio
i zaustavio se. Bio je to teretnjak, naravno ojačan za prolazak kroz
Pustoš. Prednji deo i bočne strane kamiona bile su pokrivene
gvozdenim rešetkama, a prozori su imali neprobojna stakla. Postojalo
je nekoliko ogrebotina na bočnim stranama koje verovatno nisu
napravili Korsai. Čudovišta su napadala ljude, a ljudi su napadali
kamione sa zalihama.
Kejt je sakrila srebrni medaljon pod košulju i popela se na viseći
stepenik kamiona, a prozorsko staklo na strani suvozača spustilo se
nekoliko centimetara.
„Deco, šta kog đavola radite ovde?” upita vozač. Bio je to
sredovečni muškarac koji je izgledao kao neko ko je svašta pregrmeo i
predugo živeo na ivici.
„Pokvario nam se automobil”, odgovori ona, srdačno mu se
osmehnuvši. „Možete li da nas povezete?”
On je pogledao iza nje u Avgusta. Kejt se zapitala da li će ga i
vozač videti kao mršavog dečka s kutijom za instrument prebačenom
preko ramena. „Kuda idete?” upita kamiondžija.
Kejt je pokazala glavom na put koji je vodio u suprotnom pravcu
od Istinograda. Napregnula je um i setila se imena najistočnijeg
pograničnog grada. „U Luivil.”
Vozač je zatresao glavom. „To je na drugoj strani Pustoši”, reče.
„Bolje bi vam bilo da uhvatite neki prevoz nazad do prestonice.”
„Usput smo videli grad ili nešto slično ne mnogo daleko odavde”, reče
ona, nastojeći da zvuči lakomisleno. „Mislite li da bi trebalo tamo da
odemo?”
Vozač je iskrivio lice u grimasu. „Ako pokušate noću da uđete u
tvrđavu, jedino što ćete dobiti je metak u glavu.” Provukao je ruku
kroz kratku kosu. „Dođavola.” Kejt je primetila da kamiondžija ne
nosi medaljon. Progutala je knedlu, a zatim skinula medaljon preko
glave.
Težina srebra ulivala joj je sigurnost, samouverenost. Nije želela
da se odvoji od medaljona, ali nije mogla ni da ostane na putu u
Pustoši. Podigla je medaljon kako bi ga kamiondžija video. „Slušajte,
ne želimo da Vam uzrokujemo nevolje. Nemamo mnogo novca, ali
ako biste barem mogli da nas povezete u ispravnom pravcu. Daću
Vam ovo.”
Vozačeve oči se razrogačiše, a Kejt je istog časa znala da ga ima u
šaci. Na kraju krajeva, Harkerov medaljon predstavljao je sigurnost, a
sigurnost je bila prava dragocenost, nešto vrednije i skuplje od
kamiona, kuće, života.
Prsti muškarca, sklopili su se oko srebrnog medaljona. „Upadajte.”
Kejt se popela na prednje sedište, a Avgust je seo na klupu - koja
je, činilo se, služila i kao ležaj - isprepletao je prste i pognuo glavu.
Ona nije bila blesava. Bilo je očigledno da nešto nije u redu. Međutim,
kad god bi ga pitala o tome, on bi se naljutio, kao da ona time
pogoršava stanje. Delovao je bolesno. Da li čudovišta oboljevaju? Ili
samo ogladne? Koliko je prošlo otkad je poslednji put jeo?
„Slušajte, ne bavim se krijumčarenjem”, reče vozač. Ja sam običan
kamiondžija. Idem samo do pograničnih gradova, pa ako tražite način
da pređete granicu, ne mogu da vam pomognem.”
„Ma, dobro”, reče Kejt. „Ne pokušavamo da pređemo granicu.”
„Šta onda, kog đavola, radite ovde usred noći?”
Kejt nije mogla da porekne činjenicu da je to zaista čudno i malo
je nedostajalo da mu kaže istinu. Činilo se da joj reči same naviru na
usta, dolazeći iz uma toliko brzo da je morala da se ugrize za jezik
kako bi ih zaustavila. Šta je ono Avgust rekao u pogledu Sanaija i
istine? Načas ga je osmotrila, ali on je sedeo pogrbljen unapred i,
nalakćen na kolena, zurio u pod.
„Radilo se o izazovu”, reče ona. „Bili smo s nekim prijateljima.”
„Večeras je bio koncert”, dodade Avgust sa zadnjeg sedišta. „Na
rubu zelenog područja.”
„Da”, priključi se Kejt. „Naši prijatelji su se kladili s nama u
dvadeset dolara da posle koncerta nećemo smeti da se odvezemo u
Pustoš. I u još dvadeset dolara ako donesemo nešto iz pograničnog
grada na drugom kraju Pustoši. A ja sam ispala glupa, pošto nisam
proverila količinu goriva u rezervoaru”, dodala je.
Kamiondžija je zavrteo glavom. „Današnja deca”, reče, vraćajući
kamion na put. „Imate previše vremena, a premalo razuma.” Pošto su
mu rukavi bili zavrnuti, na desnoj podlaktici mu se videlo nekoliko
gadnih ožiljaka, tragova kandži Korsaija. „Odvešću vas do sledećeg
stajališta za kamione. To je verovatno najbezbednije mesto u okolini.
Nakon toga, za povratak u zeleno područje moraćete sami da se
snađete.”
Kejt je klimnula glavom. „To nam odgovara”, reče, načas
pogledavši Avgusta. Međutim, nije mu videla lice, jer je bilo
izgubljeno u senci.
 Avgust je osetio da je kamion usporio i s mukom je podigao glavu
sa zadnjeg sedišta.
Kamion je skrenuo s puta osvetljenog pojačanim ultraljubičastim
zracima na drugi, manji put. Svetlost na putu, načas je oslabila, ali
onda je postala dvostruko jača, i na vidiku se pojavila zgrada.
Bila je to više tvrđava nego stajalište za kamione. Visoke metalne
ograde s bodljikavom žicom na vrhu okruživale su građevinu, a
ogromna svetiljka s pojačanim ultraljubičastim zracima bacala je kroz
tamu širok snop svetlosti, koji se protezao preko tarmaka, brišući
svaku senku. Iznad građevine, koja je zapravo izgledala kao nekoliko
zbijenih zgrada, stajao je natpis s nazivom ovog mesta - Horizont.
Kamiondžija je zastao ispred ograde i zatrubio sirenom, a zatim je
sačekao. Na kapiji su stajala dvojica muškaraca s oružjem u rukama.
Jedan je držao SUV i nekakvu mačetu, a drugi automatsku pušku.
Jedan je bio naoružan za čudovišta, a drugi za razbojnike, shvatio je
Avgust.
Kapija se otvorila uz škripu, a kamion je protutnjao napred na
parkiralište. Avgust je začuo kako se metalne rešetke kapije ponovo
zatvaraju, a grudi su mu se stegle na pomisao da je sada zatvoren u
ograđenom prostoru.
„Stigli smo do kraja zajedničkog putovanja”, reče vozač,
parkiravši kamion. „Ovde ima mnogo ljudi koji će vas odvesti nazad.
Imate li novca?”
„Nešto malo”, odgovori Kejt, iako je Avgust bio prilično siguran
da su spali na sitninu. Kamiondžija se ugrizao za usnu, a zatim joj je
pružio medaljon koji mu je dala. „Dajte im onda ovo.”
Kejt je oklevala. „Imali smo dogovor.”
„lonako sam išao ovamo”, reče kamiondžija. „Hajde, uzmi ga.”
Kejt je uzela medaljon i stavila ga u džep, tiho se zahvalivši.
Napolju, noć je postala svežija. Avgusta je preplavio hladan vazduh,
delujući poput melema. Oko njih je bilo parkirano petnaestak kamiona
u jednakim redovima, poput njegovih crnih crta; zbog jakog
osvetljenja nisu imali senke. Avgustu su se lagano sklopile oči, a um
mu je skliznuo u četiristo dvadeset tri crte, u jedva primetne tragove
na goloj zemlji, u pucnjeve i vriske, u neodoljivu glad.
A onda je osetio kako ga neko vuče. Otvorio je oči i ugledao Kejt,
koja ga je vukla prema fluorescentnoj izmaglici stajališta za kamione.
„Hajde, umirem od gladi”, reče Kejt, a on je pokušao da se
nasmeje, ali mu se taj zvuk zaglavio u grlu poput stakla.
Horizont je izgleda bio živo, uzbudljivo mesto u četiri sata ujutro.
Bio je poput malog, samostalnog grada, s kafanama, kupatilima s
tuševima i prodavnicama snabdevenim uglavnom osnovnim
potrepštinama. Čitavo mesto bilo je tako dobro osvetljeno da su Kejt
zabolele oči.
Avgust je otišao u kupatilo, promrmljavši kako želi da se osveži.
Kejt je koračala između redova i razgledala police s robom,
pretvarajući se da ima više od pet dolara u novčaniku. Iako je imala
pregršt kreditnih kartica, one su bile pratljive, a većinu gotovine je
potrošila na sobu u motelu.
Razmišljala je o tome da ukrade tablu od žitarica, a onda je
ugledala sat, koji je visio u izlogu zajedno s nekoliko geografskih
karata i drugim putnim potrepštinama. Bio je to običan digitalni sat,
ali je osim vremena pokazivao i temperaturu vazduha i koordinate.
Premda nije znala adresu kuda ide, imala je brojeve - geografsku
širinu i dužinu odredišta.
38° 29’ 45”
-86° 32’ 56”
Kejt je ležerno izvadila sat iz izloga i pažljivo ga osmotrila
nekoliko trenutaka, a zatim ga krišom stavila u džep svoje jakne.
Međutim, to nije bila njena jakna, nego Avgustova. A kada je gurnula
sat u džep, dodirnula je nešto metalno i glatko: ukradeni mobilni
telefon.
Naglo je podigla pogled, ali Avgusta nije bilo na vidiku, dok su
ostale mušterije sipale previše šećera u svoju kafu ili staklastim
pogledom gledale u televizijske ekrane okačene na zidu.
Izvadila je mobilni telefon iz džepa. Bio je isključen da se ne bi
istrošila baterija. Pritisnula je dugme i uključila telefon, nadajući se da
je dobila neku poruku. Ipak, nije bilo nijedne.
Kejt se osvrnula oko sebe. Možda nisu morali da nastave
putovanje. Možda su mogli da ostanu u Horizontu, koji je na šest
načina bio zaštićen od čudovišta. Malkai nisu nikako mogli da kroče u
Horizont, a budući da je ovo mesto bilo dovoljno veliko i prometno,
njih dvoje nisu delovali previše upadljivo. Možda...
Utom je začula svoje ime, koje nije izgovorio Avgust, niti iko iz
prodavnice, nego je dopro s televizora na zidu.
Podigla je pogled i ugledala svoju fotografiju na ekranu.

Avgust je stegao ivicu umivaonika, pokušavajući da usredsredi

pogled.
Stanje se pogoršavalo.
On se zagledao u ogledalo, a odraz mu je uzvratio pogled,
raširenih očiju i upalih obraza. Kosti su mu gorele. Kada je pogledao
naniže u ruke, učinilo mu se da vidi kosti kroz kožu. Nisu bile tamne
kao kod Malkaija, nego sjajnobele, blještave od vreline. Groznica je
iscrpljivala bes, ali je ostavljala nešto drugo za sobom.
Avgust je nespretno otvorio česmu i stavio ruke pod hladnu vodu.
Para se podizala sa njegovih ruku.
 Bili su tako daleko od grada, a odsustvo ljudi, čudovišta i energije
ga je ošamućivalo.
Spakuj hranu, rekao je Leo.
Avgust je teško uzdahnuo.
Um vlada telom.
Um vlada telom.
Um vlada telom, zanemaruje tela na podu i crne crte koje se dan
za danom poput žiga utiskuju na kožu sve dok to ne pukne, slomi se i
iskrvari u prasak pucnjeva i melodiju bola, a svet je sačinjen od
smrtonosne muzike, i sada i odvajkada, i to je ciklus, veliki prasak
završen jecajem, i neprestano se ponavlja, a ništa od toga nije stvarno
osim Augusta ili je sve stvarno osim njega...
Izbio je na površinu uz oštar uzdah - bilo je sve teže održati se na
površini - i stisnuo šake u pesnice na ivici umivaonika. Osetio je kako
mu se nokti zabijaju u dlanove, preteći da probiju kožu.
Avgust je i ranije izgladnjivao sebe, nepokolebljivo verujući da je
jači od te gladi. Međutim, bio je zgađen spoznajom da nije jači i
načinom na koji bi ga glad smoždila, dok je njegovog brata i sestru,
činilo se, tek neznatno pogađala. Očajnički je želeo da pronađe nešto
na drugoj strani, nešto osim tame. Odlazio je do same ivice svojih
čula, ali i preko nje. Zapamtio je svaki korak, sve stadijume, kao da je
poznavanie svega toga predstavljalo značajan deo borbe da prevaziđe,
nadmudri - voljno nadjača - tu potrebu. Prvo bi ga spopala srdžba, pa
mahnitost, zatim radost i na kraju tuga. Trebalo bi da naprave dečju
pesmicu o tome - srdžba, mahnitost, radost, tuga, srdžba, mahnitost,
radost, tuga...
Ponovo je klizio u beslovesno stanje.
Dobro si, dobro si, dobro si.
„Klinac, jesi li dobro?”
Avgust je podigao glavu i ugledao muškarca, čija je leva polovina
lica bila izbrazdana ožiljcima, kako stoji u blizini. Progutao je knedlu i
pronašao glas. „Umoran sam od borbe”, odgovori.
Muškarac je zatresao glavom s izvesnom naklonošću i počeo da
pere ruke. „Zar nismo svi?”

Naslov na ekranu je glasio:

OTETA KETRIN HARKER, OSUMNJIČENA PORODICA
FLIN
„Henri Flin poriče svaku odgovornost za otmicu, ali izvori bliski
slučaju potvrdili su da je član porodice Flin pohadao školu s Ketrin
Harker i da je viđen s njom neposredno pre njenog nestanka”, reče
glavni spiker, a oči mu zasijaše morbidnim sjajem. „Štaviše, dokazi
ukazuju na to da je Sanai odgovoran za napad u uglednoj školi čije su
posledice troje mrtvih učenika, jedan mrtav nastavnik i nestanak
Harkerove jedinice.”
Kejt se prevrnulo u stomaku. Nekoliko muškaraca je stajalo okolo
i gledalo u ekrane. Jedan je promrmljao nešto zlonamerno sebi u
bradu; drugi je rekao da očekuje raspisivanje nagrade. „Ugasi to du-
bre”, progunđa treći.
„Ne mogu”, odvrati sredovečna žena za kasom. „To je na svakom
televizijskom kanalu.”
A onda se na ekranu pojavio snimak njenog oca, koji je stajao
ispred podijuma u otmenom crnom odelu. Delovao je kao da ne zna
šta se događa, kao da taj zločin nisu počinila upravo njegova
odmetnuta čudovišta. „Vratiću svoju ćerku i kazniću počinioce, ko god
oni bili, za njihove zločine protiv moje porodice i ovog grada. Mi u
Severnom gradu jasno vidimo šta ovo zapravo predstavlja: čin rata”,
reče on.
Na ekranu se ponovo pojavio glavni spiker. „Ako imate ikakvu
informaciju o Ketrin Harker, pozovite broj koji vidite na ekranu...”
Kejt je već kucala šifrovanu poruku na mobilnom telefonu. Pozovi.
Hitno.
Udaljila se od okačenih televizora i sakrila iza izloga s nekom
neodređenom, nekvarljivom hranom. Prošao je jedan minut, a zatim i
drugi. A onda je zazvonio mobilni telefon.
„Ketrin”, začu se glas njenog oca u kojem je ostao samo trag
straha iz prethodnog razgovora. Njen otac je povratio svoju uobičajenu
staloženost. Jesi li dobro?”
„Zašto si rekao sve ono na televiziji?” prasnu ona. „Rekla sam ti
da nisu oni odgovorni!”
Harker je odmereno uzdahnuo. „Ja to ne znam sa sigurnošću.”
„Ja znam”, ljutito prošaputa Kejt.
„Dakle, on je zaista s tobom.”
Ta opaska zatekla je nespremnu. „Molim?”
„Frederik Galager, takođe poznat i kao Avgust Flin. Henrijev treći
Sanai.” Grudi su joj se stegle. Rekla bi mu, nameravala je da mu kaže.
Dođavola, nameravala je da mu čudovište isporuči pred noge. A sada
nije mogla da natera sebe da izgovori očevo ime. „Da li je sve vreme
bio s tobom?” neumoljivo upita Harker.
Međutim, Kejt nije popustila. Avgust nije bio kriv; nije pokušao
da je ubije. Avgust joj je spasao život.
„Ketrin...”
„Gde je Sloun?”
„Lovi one koji su krenuli na mene.”
„Upravo je on krenuo na tebe”, ljutito reče Kejt.
„Nije”, smireno reče on. „Lično sam ga ispitao. Sloun kaže da
nema nikakve veze s napadom.” '
„To je laž!”
„Oboje znamo da on ne može da laže.”
Misli su joj se uskovitlale. Morao je da bude Sloun. Ko bi drugi to
uradio?
„Tata...”
„Ostani izvan grada dok ti se ne javim.”
„Znači, pustićeš ljude da misle da sam oteta?”
„Kako bi ti bila bezbednija”, odvrati on čvršćim i oštrijim glasom.
„I ne moraš da šifruješ poruke, Ketrin. Na kraju krajeva, ovo je moj
telefon. Ko bi drugi mogao da ih vidi?”
Tvoja senka, požele ona da kaže, ali umesto toga je prekinula vezu.
 „Puštaš hladnoću napolje”, prasnu neko hrapavim glasom. Avgust
je izvadio glavu iz frižidera s napicima i ugledao mršavu, sredovečnu
ženu odevenu u uniformu Horizonta.
„Izvinite”, reče zatvarajući vrata frižidera. „Hteo sam da je pustim
da uđe ” Rečenica je zvučala pogrešno, ali bilo je prekasno.
Nedaleko od njih, jedna žena je povisila glas dok je razgovarala
mobilnim telefonom.
Jedan muškarac je ispustio šolju s kafom, polivši njome drugog
kamiondžiju; ovaj je opsovao i snažno odgurnu prvog. U prodavnici je
napetost porasla poput pritiska.
Sredovečna žena žurno se udaljila. A onda, između dva
usplahirena otkucaja srca, Avgust je osetio miris zločina - stare krvi,
nekakvu hladnoću u vazduhu koja je tiho zašuštala u dodiru s
njegovom vrelom kožom. Zanjihao se i prstima čvršće stisnuo remen
kutije za violinu. Preleteo je pogledom preko prodavnice, preko polica
i lica mušterija i... Naposletku je pronašao ono što je tražio - zdepastog
muškarca, s kratkom, nejednakom bradom i glavom premalom za
svoja ramena, odevenog u blatom isprskan kaput. Usredsredio je
pogled na njega.
Međutim, Avgusta nije zanimao sam muškarac, nego senka koja se
poput ogrtača uvijala i izvijala iza njega, nemirna i naopaka.
Uznemirilo ga je to što je muškarac već izlazio iz prodavnice,
odnoseći sa sobom njegovu nadu da će ohladiti kosti i razbistriti misli.
Krenuo je za njim, ali neko ga je zgrabio za ruku - Kejt.
„Moramo da idemo”, prasnu ona. „Odmah.”
„Kejt, ja...” Avgust nije mogao da odvoji pogled od muškarca sa
senkom koji se udaljavao. „Moram da...” Međutim, pre nego što je
stigao da završi rečenicu, Kejt ga uhvati za vilicu - on se začudi što
nije opekla prste - i okrenula mu glavu prema televizorima okačenim
na zidu. Na svim ekranima nalazilo se njeno lice, ispod koga je stajao
naslov: OTETA KETRIN HARKER, OSUMNJIČENA PORODICA
FLIN Kada mu je naslov dopro do uma, Avgust je osetio kako izbija
na površinu, uz bolan trenutak spoznaje. „Ne”, izustio je samo tu reč,
koja je poput vazduha bila izbijena iz njega. „Nisam...”
Utom je zazvonilo zvonce na ulaznim vratima, a u prodavnicu je
ušao kamiondžija koji ih je dovezao do Horizonta, video fotografiju na
ekranima i zastao. „Šta je ovo?”
„Sranje.” Kejt je povukla Avgusta nadole ispod ivice polica.
„Kreni. Smesta.” Gurnula ga je u pravcu hodnika. Avgust je bacio
poslednji, očajnički pogled prema vratima prodavnice, ali je muškarac
s grehom nastalom senkom već nestao.
„Hajde”, reče Kejt, gurajući ga pored toaleta, pa napolje kroz
zadnji izlaz. Obreli su se na drugom kraju stajališta za kamione, gde ih
je naglo obasjao široki snop pojačanih ultraljubičastih zraka. Avgust
se bolno trznuo, osećajući kako mu odjekuje u glavi.
„Nisam te oteo”, reče. „Spasao sam ti život. Ti si odlučila da
pobegneš iz grada.”
„A ti si odlučio da pođeš sa mnom.” Kejt se već udaljavala; od
stajališta za kamione, od njega. Nestala je iza najbližeg ugla. Avgust je
naterao sebe da krene za njom.
„Moramo nekome da kažemo istinu”, reče, potrčavši kako bi je
sustigao. „Moramo da ih obavestimo da smo živi i zdravi.”
„Za slučaj da si zaboravio, neko i dalje pokušava da me ubije”,
doviknu mu ona.
„Sada čak ni ne moraju da te ubiju!” Pošto je znao da je pogodio
suštinu, Avgust se iz petnih žila potrudio da je razotkrije. „Kejt, ovo je
upravo ono što su želeli. Da okrive moju porodicu za prekid primirja,
u čemu će i uspeti ako nešto ne preduzmemo...”
Kejt se naglo okrenula ka njemu. „Šta hoćeš da uradim, Avguste?
Ne mogu tek tako da se vratim...”
Iza njih su se naglo otvorila vrata.
„Hej, vas dvoje”, doviknu neko.
Avgust i Kejt su se okrenuli. Bio je to jedan od kamiondžija iz
prodavnice, muškarac surovog izgleda koji je među prstima labavo
držao pištolj. Za njim je išao i drugi, nenaoružani muškarac. Kada je
Avgust krenuo da stane ispred Kejt, iza nje su se otvorila još jedna
dvokrilna vrata, a na svetlost su iskoračile još dve prilike. Muškarac je
nosio bejzbol palicu, a žena nož, čije se sečivo presijavalo na
blještavoj svetlosti. Nijedno od njih četvoro nije bilo grešnik, pošto
nisu bacali senke pod snopom pojačanih ultralju-bičastih zraka.
Avgustu se zaljuljalo tlo pod nogama.
Počeo je da skida kutiju za violinu s ramena, nadajući se da će
barem moći da ih razoruža. U tom trenutku, muškarac surovog izgleđa
hitro se pokrenuo, podigao pištolj i zapucao. Metak se odbio od
tarmaka nekoliko centimetara od Avgustovih stopala. Pucanj je bio
zaglušujući. Avgust se načas obreo u školskoj kantini, gde je zurio u
male crne crte na podu, pre nego što ga je Kejtin glas vratio u
stvarnost.
„Šta, kog đavola, nije u redu s tobom?” prasnu ona na muškarca
koji je pucao.
„Je l' istina?” upita kamiondžija, uperivši pištolj u Avgustove
grudi, a pogled u Kejt. „Ti si Harkerova ćerka?”
„A jesi li ti onda čudovište?” upita muškarac iza Avgustovih leđa.
Pre nego što je Avgust stigao da odgovori, muškarac s bejzbol
palicom, uhvatio je Kejt za zglob i povukao je prema sebi. Ona ga je
udarila kolenom, a muškarac se stenjući zateturao unazad. Međutim,
žena s nožem je zgrabila Kejt i, stavivši joj sečivo pod grlo, prisilila je
da uzmakne korak-dva.
Avgust je krenuo napred. Ponovo se začuo pucanj. Ovog puta,
metak je prohujao tik pored njegovog obraza.
Žena s nožem se osmehnula, pokazavši zube s metalnim
navlakama. „Ko nađe, njegovo je. Nagrada pripada meni.”
„Jedina nagrada koju ćeš dobiti je metak.”
Avgust je gotovo poželeo da muškarac svoje reči potkrepi delom.
S naporom je stajao, prelazeći pogledom s bejzbol palice na nož, pa s
noža na pištolj. Napetost je rasla poput vrućine.
„Hajde ovako”, reče muškarac s bejzbol palicom. „Mi ćemo da
uzmemo devojčicu, a vi uzmite dečaka.”
„Mislim da ćemo ih zadržati oboje”, reče muškarac s pištoljem.
 Kada je osetila pritisak noža na vratu, Kejt je prosiktala sebi u
bradu. „Kako nameravate to da uradite?” upita žena.
Napetost u vazduhu sada je bila gotovo opipljiva. Ni žena s
nožem, ni muškarac s pištoljem nisu želeli da odstupe ni za pedalj, a
muškarac s bejzbol palicom i nenaoružani muškarac polako su se
približavali.
Oči su im svima neobično sjajile, onako kako sjaje ljudima kada
razgovaraju s Avgustom. Njihova pohlepa i nasilnost izbijale su na
površinu... Kao da su se hranile njegovom glađu. Avgustu su se
uskovitlale misli. Znao je da ne može da smiri svu tu zbrku dokle god
je u njemu rasla glad... Ali možda nije ni morao. Leo je znao da
izokrene osećanja u ljudima, da ih izoštri i usmeri.
Um vlada telom.
Umesto da se bori s uticajem i nastoji da ga obuzda, Avgust ga je
pojačao i pustio da se proširi tarmakom i na ljude.
Pošto je verovatno osetila promenu u vazduhu, u napadačima, u
sebi, Kejt je ukrstila pogled s njegovim i savila prste. Sledećeg
trenutka, Avgust je spazio nešto metalno u njenom dlanu.
„Ja ću se pobrinuti za kučku s nožem”, reče Kejt i zari nožić iz
upaljača u ženino bedro. Ova je prodorno vrisnula, a Kejt je brzo
podigla ruke, gurnula joj ruku s nožem i odmakla se od sečiva. U
istom trenutku, Avgust se bacio napred i svom snagom gurnuo
muškarca s pištoljem na napadača iza njega. Pištolj je opalio, a onda
uz zveket pao na tarmak. Odmah zatim, pala su i oba muškarca, samo
pola metra od mesta gde su se žena i poslednji napadač uz psovke
rvali, zaboravivši na nož i bejzbol palicu. Avgust je začuo brundanje
kamiona koji se približavao, a zatim kratko i prodorno trubljenje
sirene. Zgrabio je Kejt za ruku i potrčao. Za njima su odjeknuli povici,
zajedno s treskom tela o tarmak i prigušenim psovkama. Međutim,
Avgust se nije osvrnuo. On i Kejt brzo su zašli za ugao i pojurili jarko
osvetljenim tarmakom prema otvorenoj kapiji.
Pošto je kamion ušao u Horizont, kapija je počela da se zatvara.
Stražari su bili leđima okrenuti prema unutrašnjosti stajališta, pogleda
usredsredenih na pomračinu pred sobom, a kada su konačno spazili da
Avgust i Kejt dolaze, bilo je prekasno. Avgust i Kejt su istrčali napolje
samo nekoliko trenutaka pre nego što se kapija glasno zatvorila.
Skrenuli su s osvetljenog puta u polja. Avgustu je srce toliko tuklo
da je morao da se napregne ne bi li čuo zvuk guma. Međutim, kamioni
nisu krenuli za njima, stražari nisu zapucali, a kapija se nije otvorila.
Ipak, njih dvoje nisu zastali, niti su se osvrtali.
Avgust je izgubio pojam o vremenu, o tome da i dalje drži Kejt za
ruku, o groznici i bolu. Da li je sišao s uma ili je glad zaista počela da
splašnjava?
Trčali su, praveći stazu kroz zaraslu travu, prolazeći pored
betonskih skloništa i grupisanog drveća. Kada su, najzad, usporili
korak, a na kraju i zastali, bili su sami, okruženi samo tminom i
udaljenim sjajem puta.
Zadihana, Kejt je stavila ruku na povređeni stomak. Avgust je pao
na kolena i raširio prste po hladnoj, vlažnoj zemlji.
Želeo je da legne, da prisloni obraz uz zemlju, onako kako je to
Ilza činila, i da samo osluškuje. Kejt je pala na kolena pored njega.
Nekoliko trenutaka, sedeli su tamo, rame uz rame, sakriveni visokom
travom. Noć je bila tako tiha, a okolina tako mirna. Bilo je teško
verovati da u blizini postoji ikakva opasnost.
Avgust je začuo udaljeno brundanje kamiona i osetio napetost, ali
teretnjaci su se držali puta. Nijedan kamiondžija nije bio dovoljno
hrabar da se odvaži na putovanje izvan bezbednosti osvetljenog
druma.
Kada su naposletku ustali, na obzorju je rudela zora, obojivši
cmilo noći purpurom. Avgustu se zavrtelo u glavi i zamaglilo pred
očima, a Kejt je posegnula rukom da ga pridrži. „Jesi li dobro?”
Pitanje mu je odzvanjalo u glavi, mreškajući mu misli poput
kamena bačenog u jezerce, postajući odgovor dok se širilo. Dobro,
dobro, dobro.
Iako je to bilo suludo i nemoguće, zaista je bio dobro. Bol se
ublažavao, a njegovi mišići napokon su se polako opuštali. Avgust je
drhtavo udahnuo. Osetio je zapanjenost pomešanu sa zadovoljstvom,
shvativši da Leo nije bio u pravu. Uspeo je. Prebrodio je glad.
„Avguste, jesi li dobro?” upomo će Kejt.
„Da”, odgovori on, a ta reč ispuni mu i telo i um. Bila je to istina.
„Odlično.” Kejt je držala nešto u sklopljenoj šaci. Okrenula je to
ka slabašnoj svetlosti praskozorja, a zatim pružila korak.
„Kuda idemo?” upita Avgust, krenuvši za njom.
Kejt se nije osvrnula, ali odgovor je dopreo do njega, pronevši se
vazduhom poput muzike.
„Kući."
 STIH IV

Suoči se sa svojim čudovištima

 Šest godina, njen dom bila je kuća na istočnom rubu Pustoši,
dovoljno daleko od tame da odatle niko ne dođe, dovoljno daleko od
najbližeg grada da do nje ne dosegnu gradska svetla.
Istinograd je bilo mesto iz prošlosti i verovatno mesto u
budućnosti, ali Kejt i njena majka živele su u sadašnjosti. Želela je da
se seća svog doma kao dosadnog, turobnog, onespokojavajućeg, ali
istinu govoreći, bio je savršen. A ona je bila zaista srećna. Bila je to
ona sreća koja uspori vreme u nepomične slike.
Ruke obgrljene oko njenih ramena dok je čitala.
Pevušenje umilnog glasa dok su prsti uplitali njenu kosu u
pletenice.
Poljsko cveće u vazama, korpicama i činijama, gde god je moglo
da se stavi.
Svuda oko nje boje; zalasci sunca koji su preobražavali polja u
živopisne buktinje.
Negde drugde, svet je zaista goreo.
Negde drugde, senke su imale kandže i očnjake, a košmari su
oživeli.
Međutim, u kući na rubu Pustoši, sve to ih nije doticalo; i bilo je
lako zaboraviti da je svet u rasulu.
Nedostajao joj je jedino njen otac. A čak je i on bio tamo - na
fotografijama, u isporukama svakojakih zaliha, u obećanjima da će
uskoro moći da se vrate kući.
 Kasnije je štošta govorila sebi; da je oduvek želela da ode odatle;
da joj se smučio taj kućerak; da je, kada je spominjala dom, mislila na
Istinograd.
Sunce se uzdizalo iza Kejtinih leđa i kupalo svetlošću polja ispred
nje. Rosa je svetlucala na vrhovima travki i kvasila joj pantalone od
rubova do kolena, a svet je mirisao sveže i čisto, onako kako grad
nikada nije. Avgust je koračao nekoliko koraka iza nje, a ona je pratila
koordinate na satu dok su se polako približavali odredištu.
Uglavnom je ćutao, baš kao i ona.
Prošli su pored fabrika i skladišta koja su bila čuvana jednako
dobro kao i Horizont. Spazili su oprezan pogled premršave žene koja
je stajala ispred nekakvog ograđenog naselja i proveravala da
prethodne noći nije nešto izgubila. Sredinom jutra, Kejt je u daljini
ugledala nedovršeni grad. Svetlost se odbijala od metalnih krovova i
gradskih zidina. Zaobišli su grad iz opreza. Držali su se drveća, tamo
gde ga je bilo, i visoke trave, tamo gde ga nije bilo. Kejt je sve vreme
gledala na sat, koji je pokazivao da su sve bliži odredištu.
Pred njima se ukazala šuma. U glavi su joj zatreperila sećanja.
Šuma je delovala gusto, ali već posle pola milje je ustupila mesto
omanjem polju i kući.
Kada je za sobom ostavila i poslednje drveće, Kejt je shvatila da
više ne čuje Avgustove korake iza sebe. Okrenula se i videla ga nešto
dalje kako zamišljeno prelazi prstima preko drveta kestena. „Hajde”,
doviknu. „Još malo pa smo stigli.” On se nije pomerio. „Avguste?”
„Ššš”, reče on, zažmurivši. „Najzad je prestalo.”
Ona je krenula ka njemu. „Šta je prestalo?”
„Pucnjava”, prošaputa Avgust.
Kejt se namrštila i osvrnula oko sebe. „O čemu govoriš?”
Avgust je polako otvorio oči i usredsredio pogled na grubu koru
drveta. „Leo nije bio u pravu”, tiho reče neobično muzikalnim glasom.
„Rekao mi je da je to ono ko sam i šta sam, a ja sam mu poverovao.
Međutim, nije bio u pravu, pošto sam i dalje ovde.” Na licu mu se
pojavio dečački osmeh. Nikada ga nije videla da se tako osmehnuo.
„Još uvek sam ovde, Kejt.”
„Dobro, Avguste, još uvek si ovde”, zbunjeno reče ona.
„Ta glad isprva toliko boli, ali sada...”
Kejt se skamenila. „Koliko dugo si bio gladan?”
Avgust se samo nasmejao. Njegov jednostavan, razdragan smeh
zvučao je tako pogrešno. Tog trenutka, Kejt je susrela njegov pogleđ.
Zastao joj je dah. Oči su mu plamtele. Nisu bile samo sjajne od
groznice, nego su doslovno gorele. Zenice su mu bile ledenoplave, ali
su ivice šarenice lizali zlatni plamičci.
Kejt je imala utisak da pilji u sunce. Morala je da skrene pogled.
„Auguste...”
„Sve je u redu”, veselo reče on. „Sada mi je bolje. Zar ne vidiš,
ja...”
„Samo što nisi zapalio šumu”, reče ona, prilazeći mu podignutih
ruku. „Zašto mi nisi rekao?” Kejt se osvrnula oko sebe, kao da bi tu
negde, kao poručen, mogao da bude neki grešnik, ali, naravno, u
blizini nije bilo grešnika, pošto nije bilo ni ljudi. Nalazili su se usred
jebene šume u jebenoj nedođiji. Zažmurila je kako bi razmislila, a
onda je osetila vrelinu blizu lica. Otvorila je oči i videla da joj
Avgustovi prsti ovlaš dodiruju obraz.
„Sve je u redu”, blago reče on.
Ona se odmaknula korak. „Tvoja ruka.”
„Moja ruka”, ponovi on, zamišljeno osmotrivši ruku. „Izgleda kao
tvoja, ali u stvari nije zato što ni ja nisam kao ti, iako ti izgledaš kao
ja... ali to je naopako, zar ne...”
„Auguste.”
„Izgledam kao ti, ali ti si se rodila i rasla, a ja nisam, a onda jesam,
ne baš tako, nego manji i mlađi...” govorio je nepovezano, a glas mu
je bio prožet neobuzdanim uzbuđenjem......isprva nisam bio ništa, a
zatim sam naglo postao nešto, iznebuha, kao sušta suprotnost smrti,
nikada nisam razmišljao o tome na taj način...”
Kejt mu je dodirnula čelo i naglo povukla ruku. „Zaista goriš.”
On se nasmešio tim privlačnim, zadovoljnim osmehom. „Poput
zvezde. Je 1’ znaš da sve zvezde gore? To je samo jecaj i prasak ili
prasak i jecaj, ne mogu da se setim, ali znam da zvezde gore...” Kejt se
okrenula i povukla ga između drveća. Vrelina je sada isijavala iz njega
i prenosila joj se na kožu tamo gde ga je uhvatila za rukav košulje.
„Tako je mnogo sićušnih vatri na nebu, ali i tame između njih. Silna
tama, silna mahnit...” Avgust je naglo zaćutao. „Ne.”
„Šta je bilo?”
On se otrgnuo i prineo ruke glavi. „Ne, ne, ne...” molećivo reče i
pade na kolena. „Srdžba, mahnitost, radost, ne želim da idem dalje.”
„Hajde”, prošaputa Kejt, čučnuvši pored njega. „Još malo pa smo
stigli.”
Međutim, on je počeo da trese glavom. Činilo se da ne može da
prestane. Kejt je osetila kako se uznemirenost poput vreline širi iz
njega i polako uliva u njenu kožu. Jedva je razabrala reči koje su mu
silazile s usana. Dobro sam, dobro sam, dobro sam.
Obavila je Avgustu ruku oko struka kako bi mu pomogla da
ustane. Košulja mu je bila vlažna i lepljiva. Kejt je pomislila da je to
verovatno znoj, ali činilo se da mu je ostatak tela suv. Kada se
odvojila od njega, videla je da su joj prsti obliveni nečim crnim.
„Avguste, mislim da krvariš", polako reče.
On je pogledao naniže u svoje telo kao da ga ne prepoznaje. Pošto
se nije pomerao, Kejt je posegnula rukom i polako mu podigla
košulju. Videla je mesto gde mu je metak okrznuo rebra. Avgust je
dodirnuo ranu i zagledao se u crnkastu krv na ruci kao da je to nešto
strano. S lica mu je nestao sumanuti osmeh. Odjednom je izgledao
mlado, tužno i prestravljeno.
„Ne”, prošaputa. „Ovo je pogrešno.”
Bio je u pravu.
Sanai su navodno bili neuništivi.
Ništa nije neuništivo.
Verovatno je glad nekako iscrpila njegovu snagu.
„Hajdemo”, reče ona i pokuša da mu pomogne da ustane, ali je on
povukao dole. Njena kolena su pala na mahovinastu zemlju, a njegovi
prsti su joj se zabili u ruke. Sada je drhtao. Kratkotrajna, preterana
radost naglo je prerasla u nešto drugo. Suze su mu tekle niz lice,
isparavajući pre nego što bi stigle do vilice.
„Kejt”, reče on uz jecaj. „Ne mogu više da idem prema ivici. Ne
dozvoli da padnem.” Dah mu je zastao u grlu. „Ne mogu, ne mogu
ponovo da prolazim kroz to, ne mogu ponovo da pokleknem, trudim
se da sačuvam svaki delić i ako ih pustim ne mogu da ih vratim, ne
želim da nestanem...”
„Dobro, Avguste”, reče ona, nastojeći da joj glas bude smiren i
staložen. „Neću dozvoliti da padneš.”
On je zagnjurio vrelo čelo u njeno rame. „Molim te”, prošaputa.
„Obećaj mi.”
Kejt je podigla ruku i pomilovala ga po kosi. „Obećavam”, reče.
Stigli su dovde. Stići će i do kuće. Rashladiće ga. Uzeće novac iz sefa
i automobil iz garaže. I voziće se sve dok ne pronađu nešto -nekoga -
čime će on utoliti glad.
„Ostani sa mnom”, reče Kejt, a onda ga uhvati za ruku i ustade.
„Ostani sa mnom.”
Vrelina joj je peckala prste. Isprva je to bio prijatan osećaj, a zatim
bolan, ali ona nije pustila njegovu ruku.
 Stigli su do kuće.
Šljunak je škripao pod njenim stopalima dok je Kejt napola vodila,
napola vukla Avgusta preko polja i pored kolskog prilaza obraslog
travom do stepenica na ulazu u kuću. Plava boja na vratima je
izbledela, sve biljke u bašti su zarasle i iždžigljale, a paukova mreža se
protezala preko prozorskog stakla. Osim toga, kuća je izgledala isto
kao i nekada.
Poput fotografije, pomisli Kejt; ivice iskrzane, boja izbledela, ali
sama slika ostala je nepromenjena.
Avgust se skljokao na stepenice dok je Kejt krčila gusto obraslu
travu tražeći odvodnu cev i malu magnetnu kutiju u kojoj je bio
sakriven ključ. Ako bude morala, razvaliće vrata. Ali pošto su izdržala
tako dugo, nije joj se sviđala pomisao da ih upravo ona sada razvali.
„Reci nešto”, promrmlja Avgust, ponovivši njene reči koje je onda
izgovorila u automobilu. Disao je teško i isprekidano.
„Šta, na primer?” upita ona, ponovivši njegov tadašnji odgovor.
„Ne znam”, prošaputa on, a reči se izgubiše u tužnom ili bolnom
jecaju. Sklupčao se, a kutija za violinu skliznula mu je s ramena i, uz
tup zvuk, pala na stepenike. „Samo sam želeo... da budem dovoljno
snažan.”
Kejt je pronašla magnetnu kutijicu, ali se spetljala dok ju je
otvarala. Shvatila je da joj ruke drhte tek kada je ispustila metalni
ključić, nakon čega je morala da ga traži po obrasloj travi. „Nije reč o
snazi, Avguste, nego o potrebi. O onome što jesi.”
„Ne želim... da budem ovakav.”
Ona je razdraženo uzdahnula. Zašto nije jeo? Zašto joj nije rekao?
Prstima je napipala ključ i zgrabila ga. Uspravila se, gurnula ključ u
bravu i okrenula ga. Iako je to bio maii pokret, motoričko pamćenje
bilo je duboko urezano. Vrata su se širom otvorila. Znala je da će
unutrašnjost izgledati zapušteno, ali prizor je ipak zatekao nespremnu.
Vazduh je bio ustajao, površine pokrivene prašinom, a korov se probio
kroz procepe između podnih đasaka. Malo je nedo-stajalo da naglas
pozove mamu - nagon je bio iznenadan i bolan - ali se nekako
uzdržala i pomogla Avgustu da uđe.
Noge su je odvele na drugi kraj dnevne sobe. Kejt je ušla u
kuhinju i pronašla generator. Pritisnula je prekidače kao što je radila
stotinu puta; bili su to jednostavni, naučeni pokreti. Nije sačekala da
se svetla upale uz prigušeno zujanje nego se zaputila pravo u kupatilo
s veselim plavobelim pločicama i porcelanskom kadom.
Brzo je uključila tuš, pomolivši se da rezervoari za kišnicu i dalje
rade. Začuo se škripavi zvuk u cevima, a nakon nekoliko trenutaka,
potekla je voda, isprva crvenkasta od rđe, ali malo kasnije hladna i
kristalno čista.
Avgust je stajao iza nje i klatio se na nogama. Spustio je kutiju za
violinu, s mukom skinuo jaknu i cipele, a zatim se zateturao napred i
pridržao za ivicu kade. Kejt je krenula da mu pomogne, ali je on naglo
podigao ruku u znak upozorenja. Znaci su mu goreli na ruci i leđima,
progorevajući košulju. On je svukao, a Kejt je ugledala četiristo
dvadeset tri crte usijane do belila kako mu blješte na koži.
Nije znala šta da radi.
„Idi.” Reč je bila molba izgovorena šapatom.
„Neću da te ostav...”
„Molim te.” Glas mu je podrhtavao, a vrelina mu je mreškala kosu
poput lahora. Kada je pogledao preko ramena u nju, kosti njegovog
lica isijavale su belinu, dok su mu oči postajale tamnije, a njihovo
crnilo potiskivalo je plamičke. Ona je uzmaknula korak. Avgust je
stao pod tuš poluodeven, a kada mu je hladna voda pala na kožu i
pretvorila se u paru, oštro je uzdahnuo.
Ona se okrenula ka vratima kupatila i kroz šištanje tuša začula
njegov glas, tih i slabašan, ali nekako ipak čujan. „Hvala ti.”
Kejt je trpela bol u ruci, držeći je pod mlazom hladne vode s
kuhinjske česme. Ruka je izgledala kao da ju je stavila na ringlu, a i
bol je bio takav. A samo je uhvatila Avgustovu ruku i nije je pustila.
Srdžba, mahnitost, radost... Ne želim da idem dalje.
Upravo to je rekao u šumi.
Ono kroz šta je sada prolazio svakako nije bila radost. Koliko
dugo se mučio? Primetila je rasrđenost kada se pokvario automobil, ali
je mahnitost uglavnom uspeo da sakrije. Radost nije mogao. A sada...
Zvuk njegovog glasa ispunjenog bolom nije joj izlazio iz glave.
Ne želim da nestanem.
Kejt je stavila gvozdene šiljke umrljane krvlju u sudoperu,
zatvorila česmu i vratila se do kupatila. Kupatilo je bilo zamagljeno
parom, ali Avgust više nije stajao pod tušem. Obuzeo je strah, ali onda
je primetila njegove crne kovrdže pri vrhu zida kade.
Ne mogu više da idem prema ivici.
Oči su mu bile sklopljene, glava naslonjena na zid kade, a telo
nepomično pod mlazom tuša, što je bilo zabrinjavajuće. Voda u kadi,
porasla je preko njegovih kukova.
Ne dozvoli da padnem.
„Avguste?” tiho izusti ona.
Nije odgovarao. Nije se pomerao. Kejt je naterala sebe da priđe,
zadržavši dah sve dok mu telo nije zatresao blagi drhtaj, a onda je
uzdahnula s olakšanjem. Zubi su mu bili stisnuti, a čvrsto zatvorene
oči zadržavale su plamičke.
Dok ga je posmatrala, on je udahnuo i zaronio.
Nije odmah izronio.
Pošto su kosti prestale da mu sijaju, skelet mu se manje ocrtavao
ispod kože, pa je više nije podsećao na Malkaija, na čudovišta. Pod
vodom je izgledao tako... ljudski; kao dečko, čije su dugačke noge bile
savijene u kolenima, a crne kovrdže plutale oko lica. Kejt je brojala
sekunde i posmatrala kako mu poslednji zadržani dah napušta usne,
pitajući se da li će morati da ga izvuče na površinu.
A onda, naposletku, on je izronio.
Uhvatio se za ivicu kade i s mukom se podigao. Voda mu je curila
u oči, koje nisu više gorele, ali nisu ni povratile svoju bledosivu boju.
Bile su tamnije, boje uglja, preduboko usađene na njegovom upalom
licu.
Kejt je klekla i obavila prste oko njegovih. Osetila je kako mu se
ruka napela pod njenom. Pošto mu se koža dovoljno ohladila, mogla je
da ga dodirne, a ni on nije izmakao ruku. „Kejt”, promrmlja Avgust,
ne uspevajući da usredsredi pogled.
„Ovde sam”, reče ona. „Gde si ti?”
Avgust je zažmurio i duboko udahnuo. „Ležim na svom krevetu”,
prošaputa. „Slušam muziku dok moj mačak gricka ugao knjige.”
Malo je nedostajalo da se Kejt nasmeje. Bio je to tako običan
odgovor. Pošto mu je ruka ponovo postajala vruća, ona je sklonila
prste s njegovih i sela, naslonivši leđa na zid kade. Iza nje, tuš je
zvučao gotovo kao kiša. Izvadila je srebrni medaljon ispod
okovratnika i odsutno ga protrljala palcem.
„Tvoja kuća”, umorno reče Avgust.
Kejt nije znala da li je to pitanje. „Bila je nekada”, odgovori,
okrećući medaljon između prstiju.
Začuo se mali, drhtavi uzdah iz kade. „Kejt, zašto na svetu postoji
toliko senki? Zar ne bi trebalo da bude toliko i svetla?”
„Ne znam, Avguste.”
„Ne želim da budem čudovište.”
„Nisi čudovište”, mahinalno reče Kejt, ali istog časa je shvatila i
da veruje u to. Avgust je Sanai - to nije moglo da se promeni - ali nije
zao, okrutan, čudovišan. Bio je samo neko ko želi da bude nešto
drugo, nešto što nije.
Kejt je razumela to osećanje.
„Boli”, prošaputa on.
 „Šta to?”upita Kejt.
„Biti nešto, ne biti. Pokleknuti, izdržati. Bez obzira na to šta
uradim, boli.”
Kejt je naslonila glavu na zid kade. „To je život, Avguste”, reče.
„Želiš da se osećaš živim, zar ne? Nije važno da li si čudovište ili
čovek. Samo življenje boli.”
Čekala je da on kaže još nešto, pitajući se zašto više nije osećala
nagon da govori. Možda je najzad ostala bez tajni ili se možda samo
navikla na njega. Kada više nije mogla da podnese tišinu, ustala je,
pomalo ukočena zbog hladnih pločica na podu i zaputila se hodni-kom
do prvih vrata s leve strane.
Ispođ tankog sloja prašine, zidovi njene spavaće sobe bili su žuti -
ne poput suncokreta, nego bledožućkasti, gotovo beli, boje pravog
sunca, a ne onog kojeg crtaju deca. Krevet je bio uzan, ali mekan, a na
jednom zidu bili su prikačeni crteži.
Ona je brzo pretražila fioke i pronašla stari dnevnik i nekoliko
odbačenih komada odeće koje nije želela da ponese sa sobom u
Istinograd. Naravno, sve to joj je sada bilo premalo. Međutim, pošto je
morala da presvuče upropašćenu odeću, produžila je do majčine sobe
na kraju hodnika.
Vrata, koja su već bila malo odškrinuta, širom su se otvorila pod
njenim dodirom. Majčina soba bila je jednostavna i mračna, s
navučenim zavesama. Međutim, kada je ugledala krevet s gomilom
jastuka, Kejt je osetila nalet čežnje i bola. Da je zažmurila, videla bi
sebe kako čita ispružena na tom krevetu i majku kako veselo stavlja te
jastuke, jedan po jedan, na nju, prekrivajući je njima.
Polako je stupila u sobu, prekoračila korov koji je rastao između
podnih dasaka i klonulo sela na ivicu kreveta, zanemarivši pramen
prašine koji se podigao. Ispod prašine, krevet je još uvek mirisao na
njenu majku. Kejt se nesvesno sklupčala među mnoštvom jastuka i
zagnjurila lice u najbliži. Dom, pomisli, a zatim je naglo preplavi
sećanje.
Bile su u Istinogradu već četiri meseca, a Kejt i dalje nije mogla da
spava. Svake noći sanjala je čudovišta - s oštrim zubima, kandžama i
grimiznim očima - i budila se s vriskom.
„Želim da idem kući”, rekla je majci.
„Kod kuće smo, Kejt.”
Međutim, nije delovalo kako treba. Nije bilo kao u pričama koje
joj je majka pripovedala dok je odrastala. Nije bilo srećne porodice,
niti voljenog oca; bio je samo senka koju je veoma retko viđala, u
stopu praćena čudovištem.
„Želim da idem kući", molila je kad god bi se probudila.
„Želim da idem kući”, preklinjala je kad god bi je majka smestila u
krevet.
„Želim da idem kući.”
Njena majka, postajala je sve mršavija, a oči su joj bile oivičene
crvenilom. Grad ju je izjedao, deo po deo. A onda je jedne noći rekla:
„Dobro.”
„Razgovaraću s tvojim ocem”, obećala je. „Sredićemo to.”
Te noći, kada se dogodila nesreća, Kejt je sanjala i dalje zarobljena
u sobi s nasilnim senkama - a onda ju je majka malo protresla kako bi
je probudila.
„Kejt, diži se. Moramo da idemo.”
Na majčinom obrazu crveneo se trag sa slovom H u sredini, otisak
prstena Kaluma Harkera na mestu gde joj je udario lice. Prolazile su
kroz zamračen stan; krhotine slomljenog stakla, oborena stolica,
zatvorena vrata očeve kancelarije. Pošto nije mogla da se rasani, Kejt
se saplitala.
„Kuda idemo?” pitala je u liftu.
„Kuda idemo?” pitala je u garaži.
„Kuda idemo?” pitala je kada se upalio motor automobila, a njena
majka najzad je odgovorila.
„Idemo kući.”
Nikada nisu stigle tamo.

Kejt se pridigla u sedeći položaj. Suze su joj tekle niz lice i padale
na krevet, praveći tragove u prašini. Nadlanicom je obrisala obraze.
Želim da idem kući.
Reči su ipak bile njene. Izgovorila ih je bezbroj puta. Kada su se
izokrenule, zapetljale, postale zbunjujuće?
Ta molba, ta noć, crveni otisak slova H s očevog prstena na
majčinom obrazu... Šta je još zaboravila?
Prisećala se saobraćajne nesreće, slike u glavi popunjavale su
praznine. Započelo je iznenadnim bljeskom prednjih svetala
automobila, kao da su skrenule u traku kojom su se vozila kretala ka
njima - ali nisu. Drugi automobil je skrenuo. A onda je njena majka
zaprepašćeno uzdahnula i naglo trznula volan, pokušavajući da se
skloni s puta. Međutim, prekasno. Usledio je stravičan trenutak
sudara, škripa zgnječenog metala i prasak slomljenog stakla, a ona je
poletela zaslepljujućom brzinom i silovito udarila glavom o prozor.
Njena majka, klonula je na volan i pokušala da slomljenim plućima
udahne vazduh, jednom, dvaput. Odjednom se sve oko njih umirilo -
uz beli šum u njenim ušima i krv u njenim očima. A iza slomljenog
vetrobranskog stakla mirno je stajao očev kućni Ijubimac i posmatrao
ih prodornim, grimiznim pogleđom, s usnama izvijenim u zlokoban
osmeh.
Kejt je naglo ustala s kreveta i ispovraćala se na stari drveni pod.
Čučnula je, uvlačeći vazduh u pluća. Kako je mogla da zaboravi sve
to?
Ipak, sada se sećala svega i ta sećanja nisu pripadala nekoj drugoj
Kejt, nego njoj. Bio je to njen život, njen gubitak. Iako nije znala kako
će to da izvede, iščupaće srce Slounu.
Drhteći, Kejt je ustala, smirila se i obišla oko kreveta. Cipelom je
podigla tepih. Sagla se i počela prstima da prelazi preko drvenog poda
sve dok nije pronašla ivicu labave daske. Podigla je dasku i pomerila
je u stranu. U mračnom udubljenju pronašla je metalnu kutiju i
izvadila je odatle. Brzo je okrenula odgovarajuću kombinaciju brojeva
na bravi i kutija se otvorila uz škljocaj. U njoj je pronašla svežanj
novčanica, hrpu papira i dokumenata i pištolj. Njena majka nije želela
da uzme oružje, ali pošto je Harker to zahtevao, stavila ga je u kutiju s
ostalim stvarima koje joj nisu trebale. Kejt je stavila novac u džep,
proverila okvir pištolja - bio je pun metaka sa srebrnim vrhom - i
zatakla ga za pojas iza leđa, a zatim usmerila pažnju na papire. Dok je
pregledala hrpu, ugledala je lice Alis Harker kako pilji naviše u nju.
Načas je oklevala, ali onda je vratila majčine papire u kutiju, presavila
svoje i ustala.
U majčinom ormariću s fiokama, Kejt je pronašla tamni džemper.
Kada ga je podigla, iznenadila se videvši da će joj savršeno
odgovarati. Bio je to još jedan podsetnik da je prošlo mnogo vremena.
Spustila je džemper na ormarić, skinula Avgustovu jaknu, a zatim i
košulju. Dok je navlačila čistu odeću, trznula se od bola, osetivši
zatezanje šavova. A onda je osetila umirujuću toplotu srebrnog
medaljona na goloj koži. Zažmurila je, prinela je džemper nosu i
udahnula jedva osetan miris lavande, čije je cvetove majka stavila u
sve fioke kako bi održala svežinu odeće. Pronašla je majicu za
Avgusta i prebacila je preko ramena.
Pošto je u kupatilu i dalje vladala teška tišina, ona je okačila
majicu na vrata i izašla iz kuće. Gotovo nečujno je koračala
zapetljanom travom i upropašćenom baštom prema maloj garaži.
Sunce je već zalazilo, ali svetlost se odbijala od nečega u daljini, iza
linije drveća u pravcu Pustoši.
Kejt je začkiljila.
Građevina je izgledala kao nekakvo skladište ili ambar. Bila je
koliko-toliko nova - pošto nije postojala pre šest godina - ali i nekako
premirna; iz dimnjaka se nije podizao dim, nikakvi kamioni nisu
dolazili ni odlazili, nije bilo ograde niti ikakve vidljive granice.
Delovalo je da je napuštena ili opljačkana.
Kejt je ušla u garažu i pronašla automobil, koji uopšte nije bio
koriščen, čak ni kada su njih dve živele tamo. Međutim, njena mama
je zahtevala da imaju jedan za hitne slučajeve. Onog dana, kada su se
vratile u Istinograd, Harker je poslao grupu ljudi u automobilima da ih
pokupe, pa nije bilo razloga da krenu njime. Pošto je napunila
akumulator na alternatoru, ona je zatvorila haubu. Nasula je kantu
benzina u rezervoar i pokušala da otvori vrata. Vrata su zaškripala, ali
su se otvorila. Sela je na mesto vozača i pronašla ključ u pregradi
štitnika od sunca. Ubacila je ključ u kontakt bravu i, zadržavši dah,
okrenula ga. Pri prvom pokušaju motor je samo zadrhtao, ali pri
drugom se upalio.
Iz grla joj se oteo slavodobitni uzvik.
Međutim, kada je ugasila motor, Kejt je začula tutnjavu drugog
motora. Bio je to kamion u daljini. Zadržala je dah i podsetila sebe da
se iza linije drveća, s druge strane uzvišice, nalazi glavni put, kao i da
odande niko ne može da vidi kuću. Ipak, ostala je u automobilu,
stežući volan, sve dok nije čula samo kucanje svog srca.
 Avgust je znao da gubi razum.
Najgore je bilo to što je osećao kako se to dešava.
Bolest je vladala njegovim telom, trovala mu je misli, a sada je bio
zarobljen unutar sebe, zbrkan u glavi poput sanjara zaglavljenog na
ivici sna. Osećao je prag sna, ali nije mogao da ga dosegne, nije
mogao da se izvuče iz sopstvene zbrkanosti.
Uz to, nije znao šta govori. Reči su mu klizile kroz misli i izlazile
iz usta, a zatim nestajale pre nego što je mogao da shvati njihovo
značenje.
Avgust izvesno vreme nije osećao bol, koga su potisnuli mahnitost
i radost, ali sada su mu znaci, vreli poput vatre, ponovo žarili kožu, a
pucnjevi su mu odzvanjali u glavi uz salvu belog šuma. Prislonio je
vrelo čelo na hladne pločice, a koža mu je zašištala poput vodom
polivene vatre.
Telo mu se najzad rashladilo. Skljokao se uza zid kade, puštajući
da mu hladna voda pokrije cevanice, a zatim i rebra.
Kejt je dolazila i odlazila, a njene tamne oči lelujale su u pari,
pojavljujući se i nestajući.
Sada je ponovo bila u kupatilu.
„Slušaj me”, prozbori on, nastojeći da se usredsredi na reči kako
mu ne bi izmakle. „Moraš... da ideš.”
„Ne.”
„Ne smeš... da budeš ovde... kada pokleknem.”
 Kejt je ponovo položila ruku na njegovu. Jedna ruka bila je hladna,
a druga vruća, ali on nije znao koja kome pripada. Stvarnost se
zamagljivala. „Neću dozvoliti da poklekneš, Avguste.”
On je ponovo osetio strah, a zatim razdiruću tugu. „Ja... ne
mogu...”
„Ne možeš da me povrediš dokle god si to ti, zar ne?” ubaci se
Kejt. „Dakle, ostajem.”
On je stisnuo zube, zažmurio i pokušao da se usredsredi na svoje
srce, kosti, mišiće, živce. Rašćlanjivao je sebe deo po deo, ćeliju po
ćeliju, nastojeći da oseti svaki atomčić koji ga je sačinjavao.
Svaki od tih atoma molio ga je da odustane, da se preda, da
dozvoli tami da ga preplavi. Osetio je kako polako i gotovo neosetno
gubi svest i na silu se koliko-toliko razbudio, plašeći se da će, ako
sada potone, na površinu izroniti nešto drugo.

***

Kejt je sedela na ivici kreveta, s cigaretom među zubima.

Pretražila je kuću i pronašla dopola punu paklicu, koja je nekada
pripadala njenoj majci.
To će te ubiti, rekao joj je onog dana kada su se upoznali.
Izvila je usne oko cigarete. Uz škljocaj je upalila srebrni upaljač.
Posmatrala je kako plamen poigrava pred vrhom cigarete, a onda je
ugasila upaljač i bacila nezapaljenu cigaretu u stranu.
Postoji još mnogo načina da se umre.
Uključila je televizor i zgrčila se videvši svoje lice na ekranu.
„...prošlo je nekoliko sati od Harkerove konferencije za štampu”,
govorio je glavni spiker. „Došlo je do nereda na Rubu, a prema
izveštajima sukobili su se pripadnici Flinove jedinice i Harkerove
snage. Sada idemo do Henrija Flina...”
Na ekranu se pojavio prenos konferencije za štampu. Mršavi
muškarac stajao je, ispravljenih leđa, iza podijuma. Sleva mu je bila
tamnoputa žena - njegova supruga Emili - koja mu je držala ruku na
ramenu. Zdesna mu je bio pripadnik jedinice za posebne zadatke s
rukom u povoju. Premda je jedinica brojala nekoliko hiljada
pripadnika, Flin je izabrao ovog ranjenog. Pametno, zlovoljno je
pomislila Kejt, prikazuje sebe kao žrtvu. S druge strane, on i jeste bio
žrtva. Nestao mu je sin, koji je lažno okrivljen za zločin koji nije
počinio. A sve to zbog njenog oca. I zbog nje.
„Moja porodica nema nikakve veze s napadom na Ketrin Harker.”
„Je l' tačno da ste postavili uhodu u njenu školu?”
Je 1’ tačno da je jedan od Vaših Sanaija nestao?”
Je l’ tačno.. ”
Kejt je isključila televizor i izvadila mobilni telefon iz džepa. Kada
je iskucala polovinu poruke svom ocu, začula je zvuk, koji joj se
probio kroz misli - škripu automobilskih guma na šljunku.
Naglo je podigla glavu. Ton televizora i šištanje tuša prigušili su
taj zvuk, a kada je najzad ustala s kreveta i pogledala kroz prozor,
automobil je upravo zastajao ispred kuće. Iz automobila je izašao vitki
mladić, s crnom kapom Flinove jedinice na glavi. Kejt je osetila
napetost. Pripadnik Flinove jedinice? Brzo je izvadila pištolj iz pojasa
i otkočila ga. Mladić se popeo stepenicama i pokucao.
Kada je videla ručku na vratima, Kejt se prevrnuo stomak. Nije
zaključala vrata.
„Avguste Fline?” doviknu mladić. „Jesi li unutra?”
Kejt je zadržala dah.
Šta taj mladić radi ovde?
Oklevala je. Možda nema opasnosti, možda ne namerava da im
naudi. Možda bi mogla da ode s Avgustom u Južni grad...
Mladić je ponovo pokucao na vrata. Kejt je bešumno krenula kroz
dnevnu sobu, ne znajući sa sigurnošću da li ide prema vratima ili
prema hodniku. Možda... Ali kako ih je pronašao?
Kucanje je prestalo.
„Ketrin Harker?” doviknu mladić.
Kejt su se stegle grudi.
„Znam da ste unutra.”
 Pošto su joj oči bile uprte u ulazna vrata, nije videla pomoćni
stočić, koji bi obično zakačila kolenom. Ovog puta, cevanicom je
zakačila drvenu nogaru, a uramljena fotografija je pala licem nadole
na pod uz oštar prasak.
Ručka se okrenula, a Kejt je pohitala prema hodniku.
Kada je bila nadomak hodnika, vrata su se naglo otvorila.

Uprkos šištanju tuša, Avgust je začuo zvuk - tup udar.

Pomislio je da je to neka od Kejtinih pesama, ali nije bilo reči,
nego se samo ponavljalo tupo udaranje. S mukom se pridigao u sedeći
položaj. Bolelo ga je da diše, da se kreće, ali i dalje je bio tu, i dalje je
bio on.
Avgust je ustao, s mokrim pantalonama slepljenim uz kožu, i
zanjihao se. Zatim se pridržao za zid pokriven pločicama i zavrnuo
tuš. Napregnuo se kako bi pored pucnjeva u glavi čuo još nešto.
Uprkos prodornom, isprekidanom lupkanju, začuo je svoje ime, a
zatim ponovo onaj isti zvuk. Najzad je shvatio da je to ritmičko
udaranje pesnice o drvo.
Tup, tup, tup.
Izašao je iz kade. Osećao se kao da mu je telo sačinjeno od stakla,
kao da će se, ako napravi jedan pogrešan pokret, jednostavno razbiti u
paramparčad. Pripremio se za veliki napor.
„Kejt?” doviknu.
A onda je začuo tresak.
Vrata su se naglo otvorila baš kada je Kejt protrčavala pored njih.
Mladić je munjevito zgrabio oko struka, a onda su oboje izgubili
ravnotežu u koštacu. Ona je pala na pod, a on na nju i snažno joj je
povukao zglobove iznad glave. Međutim, Kejt ga je udarila kolenom u
stomak, a zatim ga je silovito odgurnula nogom. Mladić je udario
leđima o zid. Ona je hitro ustala i uperila pištolj u njega. „Ne mrdaj!”
ljutito prozbori. Iako joj je srce ubrzano kucalo, ruke su joj bile mirne.
Premda je mladiću spala kapa, a kosa mu pala preko lica, Kejt nije
promaklo sastrugano slovo H na njegovom obrazu. Dakle, nije
Flinovac, nego jedan od Slounovih poslušnika. „Podigni ruke uvis."
„Gospođice Harker”, smireno reče on i malo je podigao jednu
ruku, dok je drugu i dalje držao iza leđa. „Nisam došao ovamo da Vas
ubijem.”
Ona je zapela oroz pištolja. „Ruke u vis.”
„Nema potrebe za ovim”, reče mladić, ali oči su mu bile hladne,
proračunate. „Poslao me je Vaš otac.”
„To je usrana laž.” Kejt je preletela pogledom od kape na podu do
ožiljka na njegovom licu.
„Samo sam se prerušio”, mirno reče on. „Za slučaj da čudovište
izađe na vrata.” Gotovo oholo se osmehnuo. „Gospođice Harker, kako
bih drugačije znao gde se nalazite?”
„Zašto bi te moj otac poslao?”
„Bio je zabrinut.”
„A ožiljak?”
On je nakrivio glavu, a kosa mu je pala u stranu i otkrila ožiljak.
„Pronicljiva si, zar ne? A sad spusti pištolj i...”
„Pokaži mi drugu ruku.”
On je polako pomerio napred ruku u kojoj je držao mobilni
telefon. „Vidiš?” smireno reče.
„Stavi ga na..
Utom se začula škripa automobilskih guma na šljunku. Kejt je
samo načas skrenula pogled, ali to je bilo dovoljno. Mladić se bacio
napred i posegnuo za njenim oružjem. Međutim, kada su mu prsti
ovlaš dodirnuli cev pištolja, ona je brzo okrenula glavu prema njemu i
zapucala.
Trzaj pištolja prilikom pucnja naglo joj je zaneo ruke naviše.
Prasak je odjeknuo u sobi, pretvorivši zvuk u njenom zdravom uvu u
statički šum. To nije bio čist pogodak - metak je prošao mladiću kroz
vrat i probušio rupu u zidu iza njega. On je ispustio mobilni telefon,
koji je otklizao preko poda. Uhvatio se za vrat, ali krv mu je već curila
između prstiju i niz torzo i kapljala na drveni pod.
To nije bila cma krv čudovišta, nego crvena, životna krv čoveka.
 Mladić je pomerio usne, ali Kejt ga nije čula, a već sledećeg tre-
nutka bilo je prekasno. On je napravio teturavi korak unazad prema
zidu, ali onda mu je život iščileo iz očiju. Srušio se, beživotan pre
nego što je tresnuo o pod.
Kejt nije mogla da odvoji pogled od lokve krvi koja se širila.
To je trebalo da bude isto kao ubijanje čudovišta, ali nije bilo.
Kroz nju je prostrujao drhtaj, a zatim se začulo teško, isprekidano
disanje. Podigla je glavu i ugledala Avgusta kako stoji na ulazu u
hodnik, mokar do gole kože i presamićen od bola.
Tačnije, ne od bola nego od gladi.
„Kejt”, prodahta on. Kada je s mukom podigao glavu, ona je
primetila da mu je unutrašnja svetlost nestala. Oči su mu sada bile
raširene i crne. „Šta si uradila?” upita Avgust.
 Avgust je s naporom usredsredio pogled.
Senke u sobi su se savijale i izvijale, odvajale se od zidova i poda i
preplitale oko Kejt. Dok je koračala prema njemu, njena vlastita senka
vrpoljila se oko nje.
„Nisam... napao me je... mislila sam...”
Ona je posegnula za njegovom rukom, dok joj je ispod kože duša
sijala crveno i treperila poput svetlosti. Avgust je teturavo uzmaknuo
korak. Morao je da se udalji. Zaustio je da nešto kaže, ali su mu reči
zastale u grlu.
Osećao je kao da se sila teže u sobi preokreće, kao da će svakog
časa zid iza Kejt postati pod zbog čega će on pasti na nju. Međutim,
ona je samo stajala tamo i čekala, a on je trebao samo da posegne
rukom i da je zgrabi, a zatim da joj zarije nokte u povređeno rame i
izvuče njenu dušu na površinu; tada bi bol prestao i sve bi prestalo i...
„Beži”, zamoli je on; koža mu je gorela, a kosti su mu pevale.
„Avguste, ja...”
„Beži.”
Ovog puta, Kejt ga je poslušala. Zateturala se unazad ka vratima, a
zatim istrčala napolje u sumrak baš kada se drugi automobil parkirao
ispred kuće. Naglo je zastala na šljunčanom kolskom prilazu, jer joj je
crni sedan preprečio put.
 Malkai kojeg nije poznavala je izašao iz automobila s jedne strane,
a Sloun s druge.
Očev ljubimac je osmotrio od glave do pete, a usta su mu se
razvukla u osmeh. „Zdravo, Kejt.”
Automobil koji ih je udario. Taj zlokobni kez. Te krvavocrvene oči.
Ona je podigla pištolj. „Šta radiš ovde?”
Sloun je raširio ruke, tanke poput žice. „Došao sam da te odvedem
kući.”
„Nije te poslao moj otac.”
„Naravno da jeste. Uprkos tome što si mu na uvo šaputala štošta
loše o meni.”
Ona je ćvršće stegla pištolj. „Neću da idem nikuda s tobom. Ti si
poslao ona čudovišta da me ubiju, zar ne?”
Sloun je zamišljeno osmotrio. „I?”
„Rekao si da nisi to uradio...”
On se pakosno osmehnuo. „Nikada to nisam rekao.”
Kejt se setila očevih reči. Lično sam ga ispitao. Oboje znamo da
on ne može da laže.
Spoznaja je pogodila poput udarca. Sloun nije mogao da laže, ali
Harker jeste.
„Oslo”, obrati se Sloun drugom čudovištu. „Idi dovedi Sanaija.
Ovo ću ja da sredim.”
Malkai po imenu Oslo je krenuo ka kući, a Kejt je brzo uperila
pištolj i opalila. Metak sa srebrnim vrhom zario se u rame čudovišta, a
Oslo je zarežao dok mu je crna krv mrljala košulju. Kejt je ponovo
okrenula pištolj ka Slounu. Međutim, on je već bio tik pored nje.
Hladnim prstima joj je stegao zglob poput stege i snažno povukao cev
naviše. „Opet ista igra?” zajedljivo upita. „Zar si stvarno mislila da
možeš da okreneš mog gospodara protiv mene?” Reč gospodar,
izgovorio je pomalo prezrivo. Povukao je prema sebi. Kejt je
slobodnom rukom posegnula u džep za srebrnim upaljačem samo
trenutak pre nego što su joj se Slounovi prsti obavili oko vrata.
Odmah zatim je zarila nožić iz upaljača u njegov zglob. Sloun se
zbog dodira sa srebrom naglo trgnuo unazad. Ona je izvukla nožić i
zamahnula prema njegovom vratu, ali Sloun je bio prebrz; pre nego
što je mogla ponovo da ga ubode, on je udario pesnicom u bradu, a
ona se sručila na zemlju, pljujući krv na šljunak.
Upaljač je pao van njenog dohvata. Sloun je uhvatio hladnim
prstima za povređeno rame i prisilio je da legne na leđa, a zatim je
obavio obe ruke oko njenog vrata.
„Naša mala Ketrin je odrasla.”
Ona mu je zagrebala zglob, ali činilo joj se kao da se bori protiv
kamena.
„Misliš da zaslužuješ priliku da vladaš gradom? Istinograd ne
pripada tebi, niti Kalumu Harkeru, ne više. Uskoro će se uzdići
čudovišta, a kada se to dogodi...” Sloun se nagnuo bliže njoj. „...grad
će biti moj.”
Kleknuo je na njena povređena rebra. Ona je pokušala da krikne,
ali nije imala vazduha; da su mogla, pluća bi joj vrištala od bolova.
„Napravila si zbrku", nastavi on. „Ne možeš ni da umreš kada
treba. Čak je i tvoja majka to mogla.”
Kejt se ritala i batrgala, nastojeći da pronađe oslonac, da nekako
podigne nogu. Pred očima joj se maglilo. „Trebalo bi odmah da te
ubijem”, sa žaljenjem reče Sloun. „Time bih ti učinio uslugu.
Međutim...”
On je tresnuo njenu glavu o zemlju, a Kejt je obavio mrak.

Avgust je teturavo ušao u kupatilo. Pao je kolenima na pločice i

privukao kutiju za violinu ispred sebe. Dok je nespretno otvarao
kopče, na vratima se pojavila senka. On je primetio odraz crvenih
očiju u ogledalu, ali nije bio dovoljno brz. Prstima je samo ovlaš
dodirnuo žice violine, a zatim dobio udarac nogom u rebra, odleteo
unazad i snažno tresnuo u podnožje umivaonika. Porcelan je naprsao
od siline udarca, koji mu je izbio vazduh iz pluća.
„Vidi, vidi. Sada nisi tako opasan, zar ne?” reče Malkai hrapavim
glasom.
 Avgust se s mukom pridigao na ruke i kolena i sporo krenuo ka
kutiji, ali mu je stvorenje krvnički nagazilo na zglob, prikovavši ga za
pločice. Kroz njega je prostrujao preoštar bol, koji je bio odveć
ljudski. Malkai ga je podigao uvis, a zatim ga toliko snažno bacio na
zid da su pločice popucale. Kada je Avgust pao na pod, zasule su ga
krhotine pločica.
On je osetio ukus krvi, teturavo se uspravivši baš kada je Malkai
uhvatio vrat violine.
Ne.
„Sanai, Sanai, očiju crnih poput ugljenisane klade”, zapeva
Malkai, prešavši noktom preko žice. „Pesmu ti otpeva i dušu ukrade.”
Avgust je pojurio napred, ali istog časa, Malkai je munjevito ustao
i zamahnuo violinom prema njegovoj glavi.
On je podigao ruku ne bi li zaustavio udarac, ili barem nekako
sačuvao instrument, ali bilo je prekasno. Violina se razbila o njegovu
glavu, pretvorivši svet u odlomljene komadiće drveta, popucale žice i
tišinu.
 Svet koji ga je okruživao vratio se deo po deo.
Beton pod njegovim kolenima.
Gvozdeni okovi oko njegovih zglobova.
Izvor svetlosti koji se pomerao.
Metalni zvuk - tup, tup, tup.
Odjek ogromnog, praznog prostora.
Avgust se, baš kao i svet koji ga je okruživao, vratio deo po deo.
Načas se uplašio da je izgubio vlast nad sobom, ali bol u glavi i
zglobovima, kao i vrelina koja mu je žarila 'kožu govorili su mu da ga
još uvek nije obuzelo pomračenje.
Klečao je na podu nekakvog skladišta, okružen staklom, prašinom
i jednim oštrim svetlom, zbog kojeg je prostor u pozadini delovao kao
zid crnila. Ruke su mu bile istegnute iznad glave. Boleli su ga
zglobovi, a osećao je da mu se metalni okovi usecaju u dno šaka i
grebu kožu onako kako ne bi trebalo.
Gde se nalazi?
Gde je Kejt?
Lupkanje se nastavljalo odnekud iza blještave svetlosti. Avgust je
začkiljio, a prvo što je ugledao nije bio odblesak metala, niti umrljana
koža, nego su to bile plamteće, crvene oči Malkaija. Svojski se trudio
da nekako ustane. Stvorenje u crnom odelu je krenulo napred. U ruci
mu se klatila dugačka metalna poluga, s oštrom, nazubljenom ivicom;
kao da je bila odvaljena s neke veće mašine. Malkai je jedan kraj
poluge vukao po betonu uz prodornu škripu. Avgust se zgrčio od bola
na taj zvuk koji mu se zabadao u glavu poput noža.
Postojalo je nešto čudno u vezi s ovim Malkaijem. Naravno, bio je
kost i koža, ali crte njegovog lica, širina njegovih ramena, način
držanja, bili su gotovo ljudski.
Avgust je s mukom ispravio jednu nogu, a onda se začulo elek-
trično zujanje. Lanci iznad njegove glave su se zategli i povukli ga
naviše, nakon čega je morao da stoji na prstima. Borio se da ima ne-
kakav oslonac pod nogama, a ramena su mu se naprezala u čašicama.
Otkad je to osećao ikakvo naprezanje mišića i kostiju? Činilo mu se da
je čitavo njegovo telo krhko, lomljivo, a negde, u udaljenom delu uma,
pitao se da li upravo tako izgleda istinski se osećati kao ljudsko biće.
„Avguste Fline”, izgovori Malkai njegovo ime, koje mu je
skliznulo s jezika. „Moje ime je Sloun.”

Naravno, Harkerov kućni ljubimac.

„Znaš, ne izgledaš baš najbolje”, nastavi Sloun, pomno
posmatrajući svoje prste sa zašiljenim noktima. Nagnuo se napred.
„Koliko je prošlo otkad si poslednji put jeo?”
Avgust je pokušao da kaže nešto i shvatio da ne može. Zubi su mu
bili čvrsto stisnuti, a preko usta mu je bila zalepljena traka.
„Oh, da, to”, reče Malkai. „Poznata mi je moć glasa Sanaija.
Posebno kada se preobraze. Leo i ja smo stari poznanici.” Zamišljeno
je zastao. „Znaš, zahvaljujući tvom bratu i sestri naučio sam toliko
toga o vašoj rasi. Ali trčim pred rudu.”
U pomračini iza njega, lelujao je još jedan par crvenih očiju, ali
Sloun je posmatrao metalnu polugu koju je držao. Prineo je
Avgustovim rebrima, na mesto gde je iz površinske rane, koju je
zadobio na stajalištu za kamione, curila crna krv.
„Krvariš”, reče, s lažnom zabrinutošću u glasu. „Zar to nije
čudno?” Spustio je polugu. „Znaš, kažu da su Sanai neranjivi, ali nas
dvojica znamo da to nije istina.”
Sloun je naglo zamahnuo polugom i udario Avgusta u rebra. Bol je
bio razoran. Avgust je osećao da su mu kosti na ivici pucanja i da gubi
svest od bola. Oteo mu se bolni uzdah iz usta zalepljena trakom. Dok
se borio za vazduh, delovalo je kao da se lepljiva traka topi i stapa s
njegovom kožom, a da mu isparenja nastala njenim topljenjem guše
čula. Zavrtelo mu se u glavi.
„Što si gladniji, to si bliži ljudskoj rasi. Ali nije dovoljno biti
blizu.” Sloun je stavio nazubljenu ivicu poluge pod njegovu bradu i
prisilio ga da podigne glavu. „Možeš da osećaš bol, možeš čak i da
krvariš, ali nećeš umreti.” Udario ga je polugom u ključnjaču, a bol je
eksplodirala u njegovim grudima. Avgust je ugušio jecaj.
„Avguste, možda se pitaš šta ovog časa želim od tebe”, nastavi
Sloun, uhvativši polugu obema rukama.
Avgust ga je ošinuo pogledom, nastojeći da smiri disanje.
„Zapravo, to je veoma jednostavno.” Slounove crvene oči
poigravale su poput plamenova. „Želim da dozvoliš da te obuzme
pomračenje.”
Drugi Malkai, koji se približio ivici svetlosti, uznemireno je
pogledao Slouna, ali Avgustu je pozlilo.
Sloun se zlobno osmehnuo. „Mislim da znaš zašto.”
Avgust je odmahnuo glavom, a onda je dobio udarac polugom u
rebra. Osetio je eksploziju bola i pognuo glavu, nastojeći da to
iskoristi kao oslonac umesto da bude onesposobljen.
Sloun je zabio nokte u njegovu bradu i podigao mu glavu.
„Razmisli.” Lupnuo ga je po čelu zašiljenim noktom, a zatim povukao
nokat naniže kroz njegovu levu obrvu.
Bila je to linija Leovog ožiljka. Taj bratovljev ožiljak nije se
mogao logično objasniti, pošto Sanai ne dobijaju ožiljke; ne kada su
od krvi i mesa, što je značilo da je Leo bio u nekom drugom obličju
kada je zadobio tu ranu.
„Mislim da je najmoćnije obličje Sanaija ujedno i najranjivije”,
reče Sloun svojim uglađenim glasom. „Mislim da ću, ako te obuzme
pomračenje, moći da ti zarijem ovu polugu pravo u srce.” Zatim se
nagnuo napred, dovoljno blizu da Avgust oseti hladnu trulež njegove
čudovišne duše na svojoj grozničavoj koži. „Zapravo, pouzdano to
znam”, prošaputa „pošto sam sinoć proverio svoju teoriju uz Ilzinu
pomoć.”
Avgustu je počelo da preskače srce. Osetio je kako mu se žuč
penje u grlo.
Ne.
Tama je nagrnula, preteći da izbije na površinu, a Sloun je
zamumlao od zadovoljstva.
„Toliko zvezda”, reče.
Ne brini, bratiću.
„Posmatrao sam kako sve do jedne nestaju.”
Ne plašim se mraka.
„Samo trenutak pre nego što sam joj prerezao grkljan.”

Kada je Kejt otvorila oči, svet je i dalje bio mračan.

U stvari, ne samo mračan nego crn.
Bio je to crni unutrašnji prostor bez spoljne svetlosti.
Bolela ju je glava, kao i vrat od Slounovog čeličnog stiska. Kejt je
drhtavo udahnula i osetila ukus vlage napuštenog mesta izloženog
vremenskim uticajima i oštar ukus metala, zemlje i kamena. Zadrhtala
je i shvatila da sedi na podu, naslonjena na zid. Pošto su obe površine
bile od betona, hladnoća joj se uvlačila u leđa i noge. Osetila je dodir
metala na zglobovima, a kada je pokušala da povuče ruku, začula je
zveket metala o metal. Ruke su joj lisicama bile vezane za nešto s
njene desne strane. Okrenula se ka tome, podigla ruke i opipala
prstima. Otkrila je ravnu metalnu šipku, poput onih na skelama.
Povukla je iz sve snage, ali šipka nije popustila.
Ona je obavila prste oko metala i počela polako da ustaje, za slučaj
da je tavanica niska. Kada se podigla oko jednog metra, njene lisice su
naišle na poprečnu šipku, što je nateralo da odustane. Stoga se spustila
na kolena i pronašla kraj uspravne šipke na betonskom podu, gde je
bila pričvršćena nekakvom metalnom pločom. Ni tu nije mogla ništa
da uradi. Okrenula je glavu, naprežući se da zdravim uvom čuje nešto
osim sopstvenog pulsa. Isprva nije ništa čula, ali onda je začula
prigušen glas koji je dopirao kroz beton, metal i sve drugo što ju je
delilo od spoljnog sveta.
Bio je to slatkast, uglađen glas, na ivici smeha.
Sloun.
Kejt je zaškrgutala zubima. Bila je rastrzana između toga da li da
viče njegovo ime dok se ne pojavi ili da ostane nečujna dok ne
pronađe način da ga ubije. Do nje je doprelo još prigušenih zvukova -
škripa metala, jedva čujni bolni uzdah. Prevrnuo joj se stomak.
August.
Avgust koji je, kada ga je poslednji put videla, drhtao u hodniku,
crnih očiju raširenih od straha i gladi.
Dovedi Sanaija.
Kejt je uvukla vazduh u pluća i naterala sebe da se usredsredi.
Mora da izađe odavde. Nije više imala upaljač, koji je izgubila za
vreme borbe, što je značilo da je nenaoružana. Osim toga, nije ništa
videla u mrklom mraku. Nije imala ništa čime bi otključala lisice i...
Kroz zidove je dopreo još jedan prigušeni krik.
Ona se zgrčila i zaustavila drhtaj straha. Negde drugde, neka druga
Kejt možda bi bila prestravljena, ali ona nije imala vremena za to.
Stoga je potisnula strah i ponovo opipala mesto gde je šipka bila
pričvršćena metalnom pločom za pod. Napipala je na ploči četiri
poluzarđala velika šrafa. Okvir ploče bio je dovoljno čvrst i otporan,
ali ako bi nekako odvojila njeno postolje od poda, možda bi mogla da
ga iskrene i provuče lisice ispod okvira. Kasnije će brinuti o tome
kako da ih skine. Mnogo je bolje biti vezan lisicama nego biti vezan
lisicama za nešto. Kejt je duboko udahnula, a zatim izdahnula. još
jedan jecaj proneo se vazduhom, zbog čega joj je zastao dah u grlu.
Pokušala je da odvrne jedan šraf, ali nije hteo ni da mrdne.
Nastavila je da ga cima i povlači sve dok je prsti nisu zaboleli, a nokti
popucali. Međutim, bez rezultata.
Zažmurila je i razmislila, a prsti su joj mahinalno skliznuli na
medaljon prislonjen uz grudnu kost. Naglo je otvorila oči. Pribila se uz
šipku kako bi dohvatila lanac medaljona i izvadila ga ispod
okovratnika džempera. To nije delovalo naročito spretno, ali ubrzo je
prebacila medaljon preko glave i, pomolivši se da je odgovarajuće
veličine, zaglavila njegovu ivicu u urez na velikom šrafu; uklopili su
se. Zapela je iz sve snage da medaljonom pokrene šraf. Prsti su joj
dvaput skliznuli i izgrebali se.
Ipak, naposletku, prvi šraf se okrenuo. Nakon nekoliko trenutaka
ispunjenih psovkama, Kejt je odvrnula šraf.
Jedan je gotov, ostalo ih je još tri, pomisli.
Utom je dopreo Slounov povišen glas.
Ona je zaglavila ivicu srebrnog diska u drugi šraf.
Začuo se užasan tup udar, kao kada metalni predmet udari u telo,
ili tačnije, šipka o kost.
Okretala je disk što je brže mogla. Začula je prigušeni jecaj.
„Izdrži, Avguste”, molećivo reče, dok je odvrtala drugi šraf.
„Izdrži.”
 Kap guste, crne krvi pao je na beton.
„Postoji samo jedan način da se ovo završi”, reče Sloun, prelazeći
noktom preko nazubljene ivice poluge.
Avgust je pokušao da udahne vazduh. Malkai ga je udario u lice,
pa mu je iz nosa curila krv i slivala se preko trake na njegovim ustima.
Gušio se - od krvi, od straha - a kad god bi obnevideo, pomislio bi na
Ilzu.
Na Ilzu koja stoji ispred prozora i pritiskom prstiju lomi staklo.
Toliko zvezda.
Na Ilzin odraz u ogledalu, s bradom prislonjenom na njegovo
rame.
Posmatrao sam kako sve do jedne nestaju.
Na Ilzu koja leži na podu ćelije s izdajnikom i uspavljuje ga
pesmom.
Samo trenutak pre nego što sam joj prerezao grkljan.
Avgusta su bolela pluća, a pred očima mu se maglilo.
Izdrži, zamoli u sebi svoje telo.
A onda je električno zujanje ispunilo vazduh i šta god je držalo
Avgusta uspravljenog je nestalo. Lanci su olabavili, a on se skljokao,
teško udarivši o beton, dok su ga okovani zglobovi i dalje boleli.
„Sloune”, upozori ga drugi Malkai.
Avgust je pokušao da ustane, ali nije mogao. Skladište mu se
okretalo i maglilo pred očima sve dok nije postalo spavaća soba,
uličica, škola. Neko ga je dozivao po imenu, njegovom imenu, potom
je stajao u šumi i ovlaš dodirivao drveće; čuo je nekakvu muziku,
pevušenje, a Kejt se osvrnula i namrštila, a onda...
Osetio je strahoviti bol u kuku i klonuo je. Pokušao je da se okrene
na leda, ali beton je bio hladan i dizao se preko njega poput vode, a on
je bio u kadi i prstima se držao za ivicu, dok je Kejt obavila prste oko
njegovih; voda je padala odozgo poput kiše, dok je on sav goreo,
goreo iznutra, a tama ga je čekala i čekala tik iza svetla.
Sloun se nadnosio nad njim, senka od glave do pete, osim tih
plamtećih, crvenih očiju. Podigao je metalnu polugu da ga udari i
zamahnuo. Međutim, Avgust je munjevito podigao ruke i uhvatio
polugu dok se spuštala.Tama je počela da mu obavija prste poput pare.
„Pusti je, Avguste”, reče Sloun, koristeći svoju težinu da polugom
savlada njegov otpor. Hladnoća se raširila metalom, susrevši se s
vrelinom Avgustovog dodira. Avgust je čvršće stegao polugu, pogleda
usredsređenog na prste, poželevši da može da sklizne iz jednog obličja
u drugo poput svog brata.
Leo je mogao da preobrazi deo sebe, a da ne izgubi celinu; pošto
mu više nije ni ostalo ništa ljudsko, ništa stvarno.
Negde iza izvora svetlosti začula se škripa metala o beton. Avgust
je začkiljio i video da tama u pozadini ipak nije nikakav zid. U senci
su se nazirale ogromne građevine, a hodnik se granao prema mestu
odakle je dopirala buka. Na samom kraju hodnika, nalazila su se dvoja
vrata, a zatim je ustupao mesto noćnoj tami koja je bila donekle
svetlija od one u skladištu.
„Oslo”, reče Sloun, i dalje se upinjući da polugom probije
Avgustov stisak. „Idi pobrini se za Kejt.”
Avgust je osetio damare u slomljenim grudima. Beži, pokuša
voljom da utiče na nju, čak i u ovom trenutku.
Drugi Malkai se okrenuo od ode.
„Nemoj ni slučajno da je ubiješ”, dodade Sloun.
„Ne brini”, reče drugi Malkai uz samozadovoljan osmeh.
„Ostaviću ti deo...”
„Ostavićeš mi je celu”, upozori ga Sloun, ledenim, uglađenim
glasom, i čvrsto je stisnuo beživotne usne. Vrelina je izbijala kroz
Avgustovu kožu.
„Možeš da okončaš ovo”, reče Sloun, ponovo se usredsredivši na
polugu. Avgust je znao da može, ali znao je i da bi mu, čim bi to
uradio, Malkai zario metalnu polugu u grudi; poluga bi mu pokidala
ono što je nekada bilo meso, a što će postati dim i senka, i probila
razbuktano srce.
Nakon toga bi iščezao, pošto bi nestalo ono od čega je sačinjen,
bilo da je to zvezdana prašina, pepeo, život ili smrt.
I to ne s praskom, nego s jecajem.
Iznutra uz pucnjavu, a spolja u oblaku dima.
A on nije bio spreman da umre.
Uprkos tome što preživljavanje nije jednostavno, ni lako, niti
pravično.
Uprkos tome što nikada neće biti ljudsko biće.
Želeo je priliku da znači nešto.
Želeo je da živi.

Kada je Kejt najzad odvrnula i poslednji šraf, ruke su joj drhtale, a

znoj joj se slivao niz lice.
Izvadila je šraf, zgrabila metalni okvir i povukla naviše.
Okvir se nije pomerio. Ona je opsovala i cimnula ga iz sve snage,
ali šipka je i dalje bila zaglavljena. Iscrpljena, naslonila je glavu na
metal i osetila kako je šipka skliznula malo napred. Zastao joj je dah
od iznenađenja, a onda joj je laknulo. Zgrabila je šipku i pogurala je.
Šipka se pomerila napred, grebući po betonu uz prodornu škripu, a
Kejt se trznula - toliko o potajnom bekstvu. Nekako je odignula i
nakrivila šipku dovoljno da provuče lisice ispod nje, a zatim je žurno
ustala.
Začula je bat koraka u obližnjem hodniku i zadržala dah, leđima
naslonjena na zid pored vrata. Poželela je da ima neko oružje; nešto,
bilo šta. Ipak, neće se predati bez borbe.
Metalna vrata su se tiho otvorila, a svetlost iz hodnika je bacila
skeletnu senku u sobu.
Slabašna svetlost je pala na nakrivljenu šipku, odbačene šrafove i
mesto gde je trebalo da se nalazi Kejt.
Čudovište je prosiktalo i krenulo napred, ali nešto ga je snažno
povuklo nazad u hodnik.
Začuo se zvuk gušenja i ranjavanja, a onda se sve utišalo. Kejt je
zadržala dah dok je druga senka prolazila ispred vrata pre nego što je
nestala.
U daljini je odjekivao Slounov mučno slatkasti glas.
Ona je izbrojala do deset, zatim se odvojila od zida i krenula da ga
pronađe.

Avgust je bio na izmaku snage, ivice su postajale sve nejasnije,

senovite. Ležao je na boku, lica prislonjenog uz pod, i osluškivao ne bi
li čuo otkucaje sveta.
Nije ih čuo.
Ipak, čuo je korake, tihe i ravnomerne.
A onda je senka prošla iza kruga svetlosti. On je začkiljio.
To nije bio Malkai.
To nije bila Kejt.
Kretala se presporo, gipkim, odmerenim korakom.
Senka je iskoračila iz tame i postala plavokosi muškarac, visok i
privlačan, s očirna crnim poput mraka.
Leo.
Njegove oči su pronašle Avgustove. Leo je prineo prst usnama,
dajući Avgustu znak da ćuti; ruke su mu bile oblivene crnom krvlju.
Dok se nečujno kretao napred ka rubu svetlosti, izraz lica bio mu je
miran i procenjivački.
Avgust se zakašljao i pokušao da se pridigne na ruke i kolena, dok
se Sloun nadnosio nad njim, posmatrao ga usredsređenim crvenim
očima i čekao.
 Gledaj u mene, umorno je pomislio Avgust. Gledaj u mene.
Dok se tama skupljala ispod Avgusta poput dima, Leo je bešumno
kročio na svetlo.
Preko Slounovog lica je prešao osmeh. „Gotovo je, malo
čudovište”, reče, podižući metalnu polugu.
Avgust se pripremio za udarac, ali pre nego što je Sloun stigao da
ga udari, poluga je načas nestala. Jednog trenutka bila u je Malkaijevoj
ruci, a već sledećeg u Leovoj. A onda je, njegov brat, u jednom
tečnom pokretu, zario polugu odozdo naviše u Malkaijeva leđa. Sloun
je ispustio prigušeni krik i zateturao se napred, očajnički grebući
noktima nazubljenu metalnu ivicu koja je štrčala iz njegovog
okovratnika, dok mu je crna krv curila niz košulju. Brzo se okrenuo ka
Leu, ali je izgubio ravnotežu, zateturao se i pao na jedno koleno.
„Smrt mog brata nije bila deo dogovora”, reče Leo, dok je
presamićeni Sloun iskašljavao krv.
Malkai je izvio usne i ogolio zube, želeći nešto da kaže, ali nije
uspeo. Telo mu je zadrhtalo, a kosti su počele da mu se trzaju pre nego
što se napokon sručio na beton.
Avgust je spustio čelo na zemlju. Kada je Leova senka pala preko
njega, on se okrenuo na leđa, pogledao naviše i susretnuo bratovljev
pogled. Načas je osetio samo olakšanje, a onda, iz nekog razloga, i
ubod straha. Međutim, izraz u Leovim crnim očima nije odražavao
zapanjenost, niti podršku, nego razočaranje.
„Zdravo, bratiću.”
Leo je kleknuo i otcepio lepljivu traku s Avgustovih usta. Avgust
je teško disao, gušeći se zbog priliva hladnog noćnog vazduha u pluća.
Zakašljao se i ispljunuo crnu krv na beton. Izgovorio je nešto, ali reči
su bile bezvučne.
Leo je nakrivio glavu. „Šta to reče?”
Avgust je ponovo pokušao. „Pitao sam... kakav je to bio
dogovor?” s naporom je prodahtao.
Leo ga je sažaljivo pogledao, kao da je odgovor bio očigledan.
Dogovor sa Slounom, dogovor između dva čudovišta koja su
želela da započnu rat.
„Šta si uradio?”
Leo je dohvatio lanac između okova na Avgustovim zglobovima i
podigao ga na noge. „Ono što je moralo da se uradi.”
Avgust se zanjihao. „Ti... ti si im otkrio ko sam... poslao si me u tu
školu, a onda si rekao Slounu da sam tamo.” Leo nije ništa porekao.
„Da li Henri zna?”
„Henri Flin se umorio i izgubio nekadašnju rešenost”, odgovori
Leo. „Više nije podoban da nas predvodi
„Ali Ilza...”
„Naša sestra nije trebalo da se meša.” Leo je zavrteo glavom.
„Njen gubitak otežava naš zadatak, ali nadam se da ti možeš to da
nadoknadiš.”
Avgust je zatresao glavom i nastavio da je trese, ne mogavši da
prestane. „Izdao si našu porodicu.”
„Izgubili su iz vida naš cilj”, reče Leo, čvršće stisnuvši lanac.
„Avguste, potrebni smo ovom gradu. Celom Istinogradu, kako južnom
delu tako i severnom. Otrov se širi, nasilje se širi, sve se širi. Ne
možemo da se krijemo iza nekakvih primirja i Ruba i samo da
čekamo. Mi smo Sanai. Stvoreni smo da pročistimo ovaj svet, a ne da
se sakrijemo i da ga pustimo da istruli. Imamo svrhu, Avguste. Vreme
je da pokažeš da si joj dorastao.”
„Henri ti nikada neće oprostiti.”
„Ne treba mi njegov oproštaj. On je samo čovek.” Leo je zvučao
zgađeno. „On ne vidi širu sliku od sopstvenog straha, od žarke želje da
preživi.”
„Ti si samo još jedno čudovište.”
Avgust je pokušao da se oslobodi, da se otrgne. Međutim, Leo ga
nije puštao. „Ja sam Sanai”, reče. „Ja sam sveta vatra i ako budem
morao da spalim svet kako bih ga pročistio, kunem se, uradiću to.”
Obujmio je Avgustovo lice šakom; bio je to pokret koji je mogao da
bude nežan, ali nije bio. Palcem mu je podigao bradu i naterao ga da
susretne crnilo njegovih očiju, koje su istovremeno bile bezosećajne i
beskrajne. „Gde je ona, bratiću?”
Kejt.
Avgust je uvideo istinu u bratovljevim očima. Leo je nameravao
da završi ono što je započeo; ubiće je. Ipak, pošto nije znao gde je
Kejt, Avgust nije mogao ni da odgovori. Odmahnuo je glavom.
„Štitiš grešnicu”, prosikta Leo.
„Kako bih zaštitio našu porodicu i naš grad. Zbog njenog ubistva
započeo bi rat.”
Leo se ovlaš, neveselo osmehnuo. „Rat je već započeo. I, bratiću,
neću je ja ubiti. Ti ćeš.”
 Kada je izašla iz sobe, Kejt je prvo ugledala telo.
Drugi Malkai beživotno je ležao ispred vrata, a crna krv kapljala
mu je iz otvorene rane na grudima, dok mu je koštani štit bio smrskan.
Kejt je čučnula i podigla krhotinu kosti, klizavu, ali oštru. To nije bio
nož, ali moraće da posluži.
Uspravila se i pogledala oko sebe. U jednom pravcu, iza otvorenih
vrata skladišta, čekala je noć, kao i prazno prljavo parkiralište iza
kojeg su se prostirala polja. U drugom pravcu, klečao je Avgust, kojije
bio u modricama i krvario, a dim se dizao s njega kao kod vatre koja
se gasi. Neko je stajao pored njega. Ona je isprva pomislila da je to
verovatno Sloun. Ipak, kada se približila, ugledala je Malkaijevo
skljokano telo na zemlji. A onda je primetila visinu tog lika, širinu
njegovih ramena, odsjaj svetla na njegovoj plavoj kosi, i shvatila da je
to Leo.
Kada je videla Avgusta živog, a Slouna mrtvog, preplavilo je
olakšanje. Međutim, onda je Leo podigao svog brata na noge, a ona je
spazila bol ispisan na Avgustovom krvavom licu i začula kako mu bol
prožima slomljeni glas dok je pokušavao da umoli brata i da se
odmakne od njega.
Kejt je uzmaknula korak. Međutim, verovatno zbog sjaja krvave
površine kosti koju je držala u ruci ili zbog njene kretnje naspram
statične pozadine, Avgustove oči su pronašle njene u pomračini, a i
čak sa te razdaljine ona je videla da su raširene, ali ne od olakšanja,
nego od straha.
Sledećeg trenutka i Leo je okrenuo glavu i suzio crne oči. U
njegovom pogledu nije bilo dobrote, niti milosti.
Kejt je krenula unazad i saplela se o telo drugog Malkaija; malo je
nedostajalo da padne. Leo je pustio Avgusta i izvadio nešto iz kaputa.
Ona je isprva pomislila da je to pištolj zbog odsjaja metala na
svetlosti, ali je onda prepoznala predmet.
Bio je to instrument flauta, ne veća od njegovih ruku.
On je prineo usnama. Kejt je kratko udahnula, čekajući da počne
muzika, a onda je shvatila da je namenjena njoj.
„Beži!” povika Avgust, bacivši se na svog brata.
Obojica su pala na beton, a Kejt se okrenula i potrčala iz sve snage
u noćnu tamu.
Avgust nije bio dorastao Leu. Bio je premlad, pregladan, s
okovanim rukama i slomljen. Stariji Sanai ga je odbacio sa sebe i
odjurio izvan kruga svetlosti u hodnik. Avgust je s mukom ustao i,
napregnuvši poslednju snagu, pojurio za bratom.
„Stani!” doviknu kada je Leo istrčao u noć. Posrtao je za njim, a
kada je stigao do vrata, koleno mu je pokleknulo i on je pao. S
naporom je ustao, ali je ponovo pao, a Leo je prineo flautu usnama i
zasvirao prvu notu.
Bio je to nežan, prijatan zvuk koji je zazviždao kroz vazduh poput
vetra.
„Ne!” dreknu Avgust, pokušavajući da prekine melodiju, ali bez
uspeha.
Kejt je trčala, pokrivši šakama uši, ali čim je zasvirala muzika,
koraci su joj postali nesigurni i usporila je, a zatim i zastala. Ruke su
joj skliznule s glave i polako su se spustile uz bokove.
„Ne.” Avgust je pokušao ponovo da ustane, ali nije mogao. Klečao
je i posmatrao kako se crvena svetlost polako penje ka površini
Kejtine kože. Ona se okrenula ka njima. Leova muzika istovremeno je
oslobađala njenu dušu i Avgustov um. Kada je Ilza pevušila, Avgust je
osećao mir. Međutim, kada je Leo svirao, Avgust je osećao kao da se
raspada i razlaže u tamu; što je zapravo i bio.
Negde ispod vreline i bola osetio je nastajanje novog znaka, crte za
još jedan dan - četiristo dvadeset četvrti, ali nijedna od njih nije bila
važna zato što je goreo, zato što je bio na ivici da poklekne.
Kejt se polako približavala, a usne su joj se pomerale. Avgust je
začuo reči, njeno priznanje krivice.
„...mislila sam da će me povrediti. Nisam morala da ga upucam, ali
činilo se da je to najlakše rešenje... Možda je i lagao. Zaboravila sam
kako zvuči istina. Ne znam više kome da verujem...”
„Pusti je, Leo”, zamoli ga Avgust. „Molim te.”
Stariji Sanai je prestao da svira; Kejt je zastala, udaljena nekoliko
koraka od njih, crta lica gotovo nerazaznatljivih od jarkog unutrašnjeg
svetla.
„Uzmi je.”
„Neću.”
„Njena duša je crvena.”
„Ne.”
„I ti si zgrešio, bratiću”, reče Leo. „Zgrešio si protiv svoje prirode
i protiv našeg cilja.” Njegove reči su silom prodrele u Avgustov um,
koji je bio blizu tačke pucanja. „Imaš neslućene mogućnosti. Zajedno
ćemo uraditi nešto zaista veliko, ali prvo moraš da iskupiš greh. Sada
ustani.”
Avgust je ustao, drhteći. Tama je počela da mu obavija telo i da
mu se podiže s udova poput pare. Crne crte na njegovoj koži polako su
nestajale, jedna po jedna.
Nisam čudovište.
„Dosta, bratiću.”
Nisam... Srce je preskočilo u Avgustovim grudima.
„Prepusti se tome.”
Nisam... Osećao je kako se raspada.
„Prigrli svoje pravo obličje”, zapovedi Leo, a njegove reči
protutnjaše kroz Avgusta, odnevši mu i poslednju trunku snage.
 Avgust je znao da je Leo u pravu, znao je šta mora da uradi.
Prestao je da se bori. Čim je to uradio, bol je iščezla, vatra zgasnula, a
on je padao sve dublje i dublje u tamu.
 Kejt je stajala sama u noći i nije ništa osećala; ama baš nikakav
strah. Čak i kada je utihnula, muzika je nastavila da svira u njenoj
glavi, preplićući se sa svetlošću... crvenom svetlošću... Da li svako
ima istu količinu, poput krvi? U sebi je imala tako mnogo te
svetlosti...
Čula je sebe kako govori, ali nije mogla da se usredsredi na reči,
nije mogla da se usredsredi ni na šta drugo osim na muškarca pred
sobom i dečka iza njega.
Taj dečko, okovanih ruku, klečao je na zemlji i delovao je
povređeno i preplašeno, a ona je poželela da može da mu prenese svoj
mir. Taj dečko... Ko je on?... Ne dečko, nego čudovište... Ne
čudovište, nego dečko... A onda je muzika najzad počela da joj se
povlači iz glave, a njene misli su se polako sjedinile u ime.
Avgust.
Zašto Avgust kleči na zemlji? I ko je muškarac ispred njega? Kejt
se borila protiv zbrke u glavi. Sve je bilo u daljini, ali njen um
presabirao je misli, polako uspostavljajući red. Leo je muškarac koji je
stajao pred njom, a Avgust se nalazio iza njega, samo što više nije bio
na kolenima. Ustao je, a tama mu se podizala s ramena poput pare.
A onda, između dva trenutka, Avgust se preobrazio.
Lice mu je postalo mirno, iščezla mu je sva napetost iz očiju i usta,
a težina mu je spala s ramena. Nagnuo je glavu napred, a crne kovrdže
su mu pokrile lice. Senke su mu se širile telom; izlazile su iz njegovih
grudi, spuštale mu se niz udove i pokrivale kožu, pa je načas bio samo
pramen dima. A onda se taj dim naglo zgusnuo i počeo da se pomera,
preoblikujući obrise Avgustovog tela, koje je bilo oivičeno
plamičcima.
Tamo gde je bio dečko, sada je stajalo čudovište; visoko, skladno
građeno i zastrašujuće. Okovi na zglobovima su se raspali i rasuli
poput pepela. Kada je čudovište podiglo glavu, crne oči bile su mu
raširene i prazne, beživotne, bez ikakvog sjaja, tamne poput noćnog
neba bez mesečine. Dim se protezao iznad glave tog stvorenja i
oblikovao u rogove, a iza njegovih leđa talasao se u obliku krila koja
su rasipala varnice poput zapaljenog papira. U središtu njegovog tela,
kroz malene napukline u crnilu probijala se užarena., nestalna svetlost
srca nalik tinjajućem ugljevlju.
Dok je zurila u stvorenje, Kejt su zasuzile oči. Nije mogla da
skrene pogled. Vatra je pucketala u grudnoj šupljini čudovišta, a
njegovi obrisi - udovi, krila, rogovi - titrali su naspram mračne
pozadine. Prizor je bio opčinjavajući, onako kako je onomad bila i
buktinja u školskoj kapelici. Nešto je stvoreno, a zatim se oslobodilo
stega i otelo kontroli. Vatra je bila zapaljena kresom šibice, a ovo je na
početku bio samo dečak.
Leo se pomerio u stranu, a stvorenje nagnulo glavu prema Kejt.
„Avguste”, prozbori ona.
Međutim, to nije bio on.
Na licu stvorenja nije bilo ničega Avgustovog, nego samo senka.
U očima stvorenja nije bilo ničega Avgustovog, nego samo žar i
pepeo.
Kejt je pokušala da se povuče, ali nije mogla pod pogledom
čudovišta. Bila je skamenjena, ali ne od straha, nego od nečeg drugog,
nečeg dubljeg. Telo je više nije slušalo. Crvena svetlost i dalje joj je
poigravala na koži. Divila se načinu na koji ceo život može da bude
sveden na nešto tako jednostavno; načinu na koji smrt može da bude
pretvorena u dodir.
 Sanai je zakoračio prema njoj. Nije se kretao poput drugih
čudovišta; nije se trzao i podrhtavao poput Korsaija, niti klizio tlom
poput Malkaija. Ne, kretao se poput dima, kao da lebdi napred na
povetarcu koji ona nije mogla da oseti i pleše uz pesmu koju nije
mogla da čuje.
Čudovište je podiglo ruku. Vrhovi prstiju su mu goreli. Ona je
osetila vrelinu u vazduhu ispred sebe. Najzad je obuzeo strah.
Pokušala je iz sve snage da se odmakne, da se bori ne bi li zaustavila
crvenu svetlost koja joj je sve više obavijala telo. Suze su joj potekle
niz obraze, ali nije zažmurila.
„Ne plašim se smrti”, prošaputa, susrevši pogled stvorenja kada je
posegnulo rukom za njom. Nije znala da li je Avgust i dalje unutra, da
li je čuje, da li mu je stalo. „Ne plašim se”, reče, pripremivši se za
Sanaijev dodir.
Međutim, Sanai je nije dodirnuo. Napravio je još jedan korak, ali
onda je munjevito zgrabio Lea, obavivši mu senovite prste oko vrata.
Leo je zinuo od iznenađenja, ali nije mogao da uzmakne. Borio se,
trudeći se iz petnih žila da se oslobodi stiska. Ipak, stisak je bio
neraskidiv, a snaga stvorenja neizmerna.
„Šta to rad....?" ljutito upita Leo. Međutim, stvorenje je pojačalo
stisak i preseklo mu glas. Nagnulo se napred i prošaputalo nešto na
njegovo uvo, a Leovo zapanjeno i ljutito lice poprimilo je prazan
izraz; ne nepomičan ni smiren, samo prazan.
Nešto je počelo da se podiže prema površini Leove kože; to nije
bila crna životna energija Malkaija, niti crvena grešnika. Kejt nije
mogla da dokuči prirodu onoga što je došlo na površinu kože Sanaija.
Bili su to u isto vreme svetlost i tama, sjaj i senka, svetlost zvezda i
potpuni mrak, kao i nešto sasvim drugačije. Bila je to usporena
eksplozija - mešavina kobnog zbivanja, čudovišnosti i odlučnosti -
koja se brzo proširila Leovom kožom i ispreplitala s dimom stvorenja,
prateći obrise tela dečka unutar senke poput munja u oluji. A onda,
kao i svaka munja, iščezao je.
Leove noge su pokleknule, a Sanai se spustio s njim, ne
popuštajući stisak oko bratovljevog vrata. Sanai je klečao nad telom,
koje se najpre pretvorilo u kamen, zatim u pepeo, a naposletku nestalo
bez traga. Kejt je stajala tamo, a crvena svetlost njene duše i dalje joj
je lebdela tik iznad pomodrele i krvlju pokrivene kože. Međutim, ta
svetlost polako je bledela, vraćajući se u sigurnost njene nutrine.
Sanai se uspravio, dok su poslednji ostaci Leovog tela nestajali iz
njegovih ruku. Samo jedan lepet plamenih krila bio je dovoljan da
razveje preostali pepeo. Podigao je rogatu glavu i ponovo uperio
pogled u Kejt.
Krenuo je ka njoj, prešao prostor koji ih je deiio u dva gipka
koraka i podigao ruku. Kejt je najzad zažmurila i osetila vrelinu
Sanaijevih prstiju, ali ne na koži, nego na lisicama oko zglobova.
Zatreptala je i videla da je metal pocrneo i raspao se pod dodirom
stvorenja.
Sanai je pogledao naniže u nju, i dalje držeći ruku, čije su ivice
titrale poput dima, podignutu u vazduhu. A onda je zadrhtao. Bio je to
samo jedan, prodoran, neobuzdan drhtaj, koji je mu je prošao kroz
čitavo telo - od rogova do krila, pa nadole sve do stopala - a tama se
povlačila poput oseke, otkrivajući crnu kosu, glatku kožu i sive oči.
Ubrzo je tamo stajao Avgust, bosonog i obnaženog torza, a grudi
su mu se podizale i spuštale. Rane i modrice nestale su mu s tela, baš
kao i crne crte koje su mu na koži odbrojavale dane, mesece i godine.
Nekoliko trenutaka, lice mu je ostalo prazno, preglatkih crta i
bezizražajno poput lica brata. Gledao ju je kao da se nikada nisu sreli,
kao da nisu zajedno pobegli, borili se, zamalo izbegli smrt. Potom mu
se između obrva pojavila mala bora.
„Jesi li dobro?” upita on. Glas mu je još uvek bio hladan i nekako
odsutan, ali postojalo je nešto u njemu - tračak brige.
Kejt je drhtavo uzdahnula. Pogledala je dole u svoj poderani
džemper i okrvavljene ruke. „Živa sam.”
Na njegovom licu je zatreperio umorni osmeh. „Nije loše za
početak”, reče.
 Ništa nije bilo drugačije.
Sve je bilo drugačije.
Prelazili su polje u tišini dok su se prvi znaci dana polako probijali
na rubovima neba. Kejt je gledala u udaljenu kuću, a Avgust u Kejt.
Njena senka nemirno je poigravala iza nje, posežući za svetom i
trzajući njegova čula, nežno, ali uporno.
Želeo je da je uteši, ali nije mogao. U njemu je sada postojala
nekakva praznina, deo do kojeg ne može da dopre. Želeo je da veruje
da je to zbog iscrpljenosti, gubitka, zbunjenosti, kao i da će to proći.
Kejtina kuća bila je onakva kakvu su je ostavili. Na šljunčanom
kolskom prilazu nalazili su se automobili. Vrata kuće bila su širom
otvorena, a u predsoblju je ležalo beživotno telo. Kejt je pokupila svoj
upaljač iz trave, obišla je oko leša i ušla u kuhinju. Avgust je krenuo
ka kupatilu, gde je na pločicama ležala njegova razbijena violina,
slomljenog vrata i puknutih žica. Prisilio je sebe da obiđe oko nje,
postupivši isto kao i Kejt s lešom.
Uzeo je svoje cipele koje su mu tu ostale i obuo ih je. Posmatrao je
prste dok je vezivao pertle. Koža mu je bila čista, bez crnih crta koje
su mu se protezale duž ruke. Zamišljeno je prešao prstom preko
zgloba.
Četiristo dvadeset četiri crte su nestale; izbrisane su.
Avgust se uspravio i pogledao u ogledalu. Pomno je osmotrio lice
i pokušao da se seti kako je izgledao pre nekoliko sati, onog dečka -
mahnitih i grozničavih očiju, lica izobličenog od straha i bola - koji je
stezao umivaonik i očajnički se trudio da ne izgubi vlast nad sobom, a
čiji je svaki osećaj bio jak, užasan i stvaran. Pokušao je, ali njegovo
sećanje više je nalikovalo snu, čije su pojedinosti već bledele.
„Avguste?”
Okrenuo se i ugledao Kejt kako stoji u dovratku i zuri dole u
razbijenu violinu.
„Sve je u redu”, tiho reče on. ,,To su samo drvo i žice.”
Nameravao je da reči zvuče utešno, ali glas mu je zvučao pogrešno u
sopstvenim ušima; bio je previše odmeren, poput Leovog.
Nešto se uskomešalo u njemu - nagoveštaj straha - ali se to ubrzo
smirilo.
Kejt je u ispruženoj ruci držala crnu majicu. Kada je posegnuo
rukom da je uzme, prsti im se ovlaš dodirnuše. On je naglo povukao
ruku, plašeći se da je ne povredi. Naravno, ništa se nije dogodilo, jer je
njegova polomljena violina bila na pločicama, a njena duša na
sigurnom ispod površine kože. Dok je navlačio majicu, osetio je njenu
meku tkaninu na hladnoj koži, kao i da miriše na lavandu.
„Avguste, jesi li dobro?” upita Kejt slabašnim glasom.
„Živ sam”, odgovori on, ponovivši njene skorašnje reči.
Ona se obgrli rukama, ali pogled joj je bio miran. „Ali jesi li to i
dalje ti?”
Avgust je pogledao. „Mučen sam, preobrazio sam se i upravo sam
ubio svog brata, tako da ovog časa zaista ne znam šta sam.”
Kejt se ugrizla za usnu, ali je klimnula glavom. „Dobro, shvatam.”
Delovala je izgubljeno.
Avgust je provukao ruku kroz kosu. „Kejt, moram da se vratim u
Istinograd. Moram da se vidim s Henrijem i da pomognem mojoj
porodici, onome što je ostalo od nje. Leo je rekao da su već izbile
borbe i...”
„Razumem.”
„Ispred kuće su dva automobila. ]a ću...”
 ,,I ja se vraćam u Istinograd.”
Avgust se namrštio. „Misliš li da je to dobra zamisao?”
„Verovatno nije”, odgovori ona, obuhvativši prstima srebrni
medaljon na vratu. „Ali moram da se vidim s ocem”, reče. „Hoćeš li
da pođeš sa mnom?”
Avgust je osetio napetost. Zajedno su preturili mnogo toga preko
glave i verovao joj je, ali pomisao na susret s Harkerom... „Zašto?”
„Moram da ga pitam nešto”, odgovori Kejt, toliko čvrsto stisnuvši
medaljon da su joj zglobovi na prstima pobeleli. ,,I moram da znam da
li govori istinu.”
 Kejt Harker, sedela je na ivici očevog pisaćeg stola i posmatrala
bele pruge iznad grada - niske oblake koji su nošeni vetrom prolazili
pored prozora. Srce joj je tuklo u grudima, celo telo ju je bolelo, ali
bila je tamo gde pripada.
Harker Hol je bio tvrđava; nije moglo da se neprimećeno uđe u
zgradu ili izađe iz nje, što nimalo nije smetalo Kejt. Želela je da znaju
da je tamo. Želela je da on to zna.
Međutim, dala je sve od sebe da Avgustovo prisustvo ostane tajna.
Rekla mu je kuda tačno treba da se kreće kako bi ostao izvan pogleda
kamera.
I naposletku su se obreli tamo.
Trebalo im je četiri sata vožnje da se vrate u prestonicu. Sada je
sunce bilo u zenitu, što je značilo da su tog časa gradska čudovišta
najslabija. Tiha, ali ritmična muzika dopirala je iz desetak zvučnika u
Harkerovom stanu na vrhu zgrade. Avgust je želeo neku kompoziciju
klasične muzike, ali Kejt je izabrala rok.
Nije se potrudila da spere krv s ruku, niti da se presvuče. U jednoj
ruci držala je pištolj koji je Harker čuvao u svom pisaćem stolu, a u
drugoj srebrni medaljon koji joj je dao onog dana kada je napadnuta u
školi.
Kejt nikako nije mogla da dokuči kako su je pronašli tog
popodneva, u nedovršenoj zgradi nedaleko od najbližeg skloništa, a
posle toga i u restoranu i u kući. Shvatila je tek kada je odvrtala
poslednji veliki šraf na onoj metalnoj ploči, pošto joj je tada puklo
srebrno kućište medaljona, otkrivši čip za praćenje koji se nalazio
unutra.
Sloun nikada nije lagao.
Međutim, njen otac jeste.
Tokom čitave vožnje do Istinograda, Kejt je smišljala šta da kaže,
šta da uradi. Znala je da bi trebalo da jednostavno pobegne, ali nije
mogla dok ne sazna istinu, dok je ne čuje iz očevih usta.
Avgust je stajao leđima naslonjen na zid iza vrata, prekrštenih
ruku, odsutno lupkajući prstima po rukavu. Sive oči su mu odlutale u
daljinu.
Nakon izvesnog vremena, Kejt je začula kako se otvaraju vrata
stana i bat žustrih koraka po drvenom podu; i to samo jedne osobe.
I posle svega, on ju je i dalje potcenjivao.
„Ketrin?" doviknu njen otac, zadihanim glasom, s primesom
hitnosti, kao da je upravo čuo da je ona u stanu i da je zdrava i čitava.
„Ovde sam”, odvrati ona.
Već sledećeg trenutka, Harker se pojavio na vratima.
Tamnoplavim očima pomno je osmotrio sobu, ali nije primetio
Avgusta. Licem mu je preleteo izraz olakšanja. Bio je prilično
uverljiv, ali ne sasvim. „Šta radiš ovde?” upita. „Zašto nisi u kući?”
„Bila sam”, odgovori Kejt. „Ali je Sloun došao po mene. Rekao je
da si mu ti to naredio.”
Harker je spazio pištolj položen na pisaćem stolu. „Gde je on
sada?”
„Mrtav je.” Harker se iznenađeno trznuo. Videla je oca
zadovoljnog, besnog, hladnog i proračunatog; videla ga je kako vlada
sobom i drugima. Ipak, nikada ga nije videla zatečenog i nespremnog.
„Rekla sam ti da ću to uraditi, kada otkrijem čudovište odgovomo za
napad”, reče ona.
„Sloun nije...”
„Dosta”, prekinu ga Kejt i podiže polomljeni medaljon sa stola.
„Samo želim da znam da li je to bila njegova zamisao ili tvoja?”
Harker je zamišljeno osmotrio. A onda je naglo izvio usne u
neveseo osmeh, hladan i turoban, gotovo pomirljiv. Na osnovu tog
pokreta Kejt je spoznala istinu.
„Zašto?” upita ona. „Zašto si želeo da prekršiš primirje?”
„Primirje je ionako bilo pred pucanjem. Bez rata, Malkai bi se
pobunili.”
„A čemu su služili uklonjeni žigovi? Zašto su ih čudovišta
sastrugala s lica?”
Harker je slegao ramenima. „To je bila Slounova zamisao, da
mene oslobodi krivice i prebaci je na nekog drugog.”
Kejt se iznenađeno trznula. Bila je to istina, morala je da bude - ali
bila je izokrenuta.
Uskoro će se uzdići čudovišta, a kada se to dogodi, grad će biti
moj.
Ona se gorko nasmejala. „Ispao si budala”, reče ocu. „Sloun ti
uopšte nije pomagao. On je pokrenuo pobunu, a ti si postupio upravo
onako kako je njemu odgovaralo.”
Osmeh je iščezao s njegovog lica. „Pa, onda hvala Bogu što si ga
uklonila”, zajedljivo reče on. Zakoračio je prema njoj. „Ketrin,
pokazala si se korisnom. Možda na kraju ipak postaneš Harker.”
Kejt je zavrtela glavom u neverici. „Krvno srodstvo ti ništa ne
znači, zar ne?”
Harkerovo lice je poprimilo tvrd izraz. „Nikada nisam želeo ćerku,
ali Alis jeste. Voleo sam je, a ona je rekla da ću te voleti. A onda si
došla na ovaj svet i ispostavilo se da je Alis bila u pravu. Zavoleo sam
te na svoj način.” Kejt su se stegle grudi. „Kažu da očinstvo promeni
muškarca”, nastavi on. „Mene nije promenilo. Ali tvoje rođenje
upropastilo je Alis. Odjednom si samo ti bila važna, samo je tebe
videla. Na kraju ju je to i ubilo.”
„Ne”,besno odvrati Kejt, stegnuvši dršku pištolja. „SIoun ju je
ubio. Sećam se.”
Nameravala je da oca opet izbaci iz ravnoteže i da mu na licu vidi
zaprepašćenost zbog Slounove izdaje. Međutim, to se nije desilo.
Znao je. „Alis više nije bila moja”, hladno reče on. „Moja žena ne bi
pobegla usred noći. Moja žena je bila snažnija od toga.”
Kejtje podigla pištolj i uperila ga u oca. „Tvoja ćerka jeste
Harker.” Harkerove oči su se suzile. „Nećeš pucati u mene.”
„Tata, stvarno me ne poznaješ”, reče ona i povuče obarač. Prasak
je bio zaglušujući, ali ovog puta, kada je pištolj opalio, nije se
iznenadila.
Harkerovo telo trgnulo se unazad, a krv je počela da mu se širi iz
ramena.
A onda se on nacerio, a lice mu je poprimilo grozan, zverski izraz.
„Ipak nisi pravi Harker”, prekori je. „Moja ćerka pucala bi da ubije.”
Kejt je ponovo povukla obarač, nanišanivši nisko. Metak je prošao
kroz Harkerovo levo koleno, zbog čega mu je noga pokleknula. On je
zaškrgutao zubima od bola, ali nastavio je da govori.
„Znaš, mislio sam da bi sve moglo da prođe kako je zamišljeno,
što bi, da si preživela i da nikada nisi saznala istinu o napadu u
Koltonu, možda bio i savršen ishod za nas oboje. Možda smo čak
mogli da budemo porodica.”
Kejt je nekada samo to i želela. A sada joj se gadila i sama
pomisao na to.
„Ti nisi otac. Ti nisi čak ni čovek. Ti si čudovište.”
„Ovo i jeste svet čudovišta", reče Harker. „A ti nemaš ono što je
potrebno.”
Ona je uperila pištolj u očevo srce. „Grešiš”, reče. Glas joj je
drhtao, ali su joj ruke bile mirne. Međutim, pre nego što je stigla da
povuče obarač, senka je iskoračila ispred nje, zaklonivši joj metu.
„Kejt, stani.”
Harkerove oči su se suzile. „Avgust Flin.”
„Skloni se s puta”, upozori ga Kejt, ali on se približavao sve dok
mu cev pištolja nije dodirnula rebra.
„Ne.”
„Moram to da uradim.” Reči su zvučale prigušeno, a Kejt je
shvatila da plače. Mrzela je sebe zbog plakanja. Plakanje je odlika
slabih, a ona nije slaba, što će i dokazati. „On zaslužuje to.”
„Ali ti ne zaslužuješ.” Avgust je ispružio ruku i položio je preko
njene i pištolja.
„Nije važno”, reče ona. „Moja duša je već crvena.”
„To je bio nesrećan slučaj. Bila si uplašena. Napravila si grešku.
Ali ovo... Od nečega ovakvog nema povratka. Ne želiš...”
„Želim pravdu”, prasnu Kejt. „Želim presudu.”
Avgust je položio drugu ruku na njeno rame. „Onda pusti mene da
je izvršim.”
Ona je susrela njegov pogled; oči su mu bile blede i raširene, a na
njihovoj površini je ugledala sebe, ćerku koja je očajnički pokušavala
da bude poput svog oca. Pošto je drhtaj napokon stigao do njenih
prstiju, ona ih je odvojila od pištolja, pustivši Avgusta da preuzme
teret, a zatim...
Spazila je pokret iznad Avgustovog ramena i odsjaj metala, pošto
je Harker nekako ustao i navalio nožem.
Međutim, Avgust se brzo okrenuo, uhvatio Harkera za zglob i
naterao ga da ispusti nož. Zatim ga je grubo bacio na drveni pod i
zabio mu prste u ranjeno rame. Harker je bolno zašištao. Avgust nije
nimalo uživao u onome što je radio, ali i pored toga nije puštao
Harkera.
„Trebalo bi da odeš, Kejt.”
„Ne”, izusti ona. Ipak, istinu govoreći, prevrnuo joj se stomak od
pogleda na Harkera koji se koprcao ispod Avgusta. Njen otac, oduvek
je izgledao gorostasno, ali dok je ležao tamo - prikovan za pod
Avgustovim kolenom - i trpeo bol zbog kojeg je crvena svetlost na
površini njegove kože ličila na znoj, delovao je slabo.
„Molim te”, reče Avgust. „Postaraj se da nas niko ne ometa.”
Kejt se odmaknula korak, a zatim još jedan. Poslednji put je
susrela očeve tamne oči - koje su bile iste kao i njene - i rekla:
„Zbogom, Harkeru.”
A onda se okrenula i otišla, zatvorivši za sobom vrata zvučno
izolovane sobe.

***

Trebalo mu je dugo vremena da umre.

Avgust nije namerno odužio taj čin, ali poslednji tračak života tog
čoveka se odupirao. Kada se to najzad završilo, Kalum Harker ležao je
nasred poda, iskrivljenog tela i ugljenisanih očiju. Iza prozora, sunce
je već zalazilo.
Avgust, kome je s prstiju kapljala krv, uspravio se. Pošto je mrzeo
prizor krvi, svojski se potrudio da je obriše pre nego što je izašao iz
Harkerove kancelarije.
Kejt je sedela na crnoj kožnoj sofi s nezapaljenom cigaretom medu
prstima.
„To će te ubiti", tiho reče Avgust, ne želeći da je prepadne.
Ona je podigla pogled. Oči su joj se crvenele, kao da je plakala, ali
sada su već bile suve. „Zato i ne pušim”, reče. „Postoji još mnogo
načina da se umre.” Kratko je pogledala pored njega prema vratima
kancelarije. „Posebno sada.”
Istuširala se i presvukla, a spakovala je i torbu, na kojoj je stajao
pištolj. Plava kosa nije joj više bila krvava i prljava, a vezala ju je u
konjski rep, otkrivši srebrnasti ožiljak koji se protezao od slepoočnice
do vilice. Bila je odevena u crno, a nokti su joj bili sveže nalakirani.
„Možeš da pođeš sa mnom u Južni grad”, predloži on. „Možemo
da te zaštitimo...”
Međutim, Kejt je odmahnula glavom. „Niko ne može da me
zaštiti, Avguste. Ne u ovom gradu i naročito ne sada. Harker nije imao
prijatelje. Imao je samo robove i neprijatelje. A pošto je sada mrtav,
misliš li da će mi oni dozvoliti da nesmetano odem?”
Avgust je znao da je ona u pravu. Iako je Sloun bio mrtav, pobuna
Malkaija bila je u jeku, a Harkerovo uređenje se ubrzano urušavalo.
Više nigde nije bilo bezbedno.
Spustili su se privatnim liftom do garaže, gde je Kejt ostavila
Slounov automobil. Sunce je zalazilo, a neko će uskoro potražiti
Harkera i pronaći njegovo telo. Ona je stavila pištolj na mesto
suvozača, spustivši ga na hrpu papira, dokumenata i novca koje je
ponela iz svoje kuće.
„Kuda ćeš otići?” upita Avgust.
„Ne znam”, odgovori ona. To je verovatno bila istina.
Kejt je oklevala pored otvorenih vrata, s jednom nogom u auto-
mobilu, a drugom i dalje na zemlji. Avgust je izvadio cedulju koju je
uzeo s Harkerovog pisaćeg stola. Na cedulji, čiji je jedan ugao bio
umrljan krvlju, napisao je broj telefona Flinove jedinice, kao i šifre za
pristup Henrijevoj privatnoj telefonskoj liniji, pošto nije imao
sopstvenu. „Ako ti ikada zatreba pomoć”, reče. Ona nije rekla ništa,
ali je uzela cedulju i stavila je u džep.
„Budi oprezna, Kejt. Ostani...” Avgust je hteo da kaže bezbedna,
ali se predomislio „...živa.”
Ona je izvila obrvu. „Imaš li neki savet kako to da postignem?”
Avgust se slabašno osmehnuo. „Isto onako kako ja ostajem ljudsko
biće, dan po dan.”
„Ti nisi ljudsko biće”, reče Kejt, ali te reči nisu bile zlonamerne.
Kada je ulazila u automobil, on je posegnuo rukom i sklopio prste oko
njenih na vratima. Kejt nije izmakla ruku, kao ni on. Bio je to samo
jedan trenutak, ali značajan. Znao je to, čaki kroz zbrku u glavi.
On je sklonio ruku s njene. Kejt je zatvorila vrata automobila i
zalupkala noktima po otvorenom prozoru. Avgust se odmakao korak-
dva i stavio ruke u džepove. „Srećno, Kejt Harker.”
„Doviđenja, Avguste Fline.”
Posmatrao je kako se automobil udaljava, a zatim je izašao iz
garaže na ulicu i zaputio se prema Rubu, Južnom gradu, kući.

Videli su ga kako dolazi.

Vest je verovatno stigla gore do njih čim je stupio u zgradu
Flinovih, ili ih je možda čak Pariz pozvala telefonom pošto je prošao
kroz njen stan. U svakom slučaju, kada su se otvorila vrata lifta, Henri
i Emili Flin su ga čekali. Pre nego što je stigao išta da kaže, njih dvoje
su se našli pored njega i privukli ga u zagrljaj, ispunjen očajničkom
potrebom. Avgust je klonuo u njihovom grčevitom zagrljaju i sve im
ispripovedao.
O Kejt.
O Slounu.
O Leu.
Ispripovedao im je i šta se dogodilo u Koltonu.
O bežanju.
O tome kako je napustio Ilzu.
O pobuni Malkaija.
O izdaji i smrti njegovog brata.
Priznao je šta je uradio, a kada je završio, pao je na kolena. I Henri
se spustio na kolena pored njega, a zatim su obojica sedeli na podu
predsoblja, spojenih čela.
Henri mu je rekao da je posle njegovog poziva izbila svađa i da je
Leo otišao, napustivši Flinove i njihov poduhvat radi sopstvenih
ciljeva; nisu mogli da ga zaustave.
Avgust ga je zauvek zaustavio.
„Mislio sam da sam te izgubio”, reče njegov otac.
I jesi, požele Avgust da kaže, ali pošto veći deo njega ipak nije bio
izgubljen, reče: „Kod kuće sam. I mnogo mi je žao zbog Lea i Ilze.”
„Ona će se oporaviti”, reče Emili, dodirnuvši Avgustovo rame.
Avgust je naglo podigao glavu. „Molim?” Ostao je bez daha zbog
nade koju su mu ulile te reči, a zatim se uplašio da je pogrešno čuo.
„Ali Sloun...”
Henri je klimnuo glavom. „Bila je na ivici smrti. Izvukla se, ali...
pa, izvukla se. To je najvažnije.”
„Gde je?”Već sledećeg trenutka, Avgust je ustao i žurno se zaputio
ka Ilzinoj spavaćoj sobi.
Otvorio je vrata i ugledao je kako stoji kraj prozora, sa svojim
riđkasto-plavim kovrdžama, i posmatra sunce koje je tonulo iza obrisa
grada; i Alegro je posmatrao s kreveta. Nosila je košulju s tankim
prugicama, a čak je i s vrata video da joj je koža čista i neobeležena;
iščezlo je hiljade zvezdica koje su joj onomad pretvorile leđa u nebo.
„Ilza”, reče, ostavši bez daha od olakšanja.
A onda se ona okrenula ka njemu. Avgust se uznemirio - opaka
crvena linija presecala joj je vrat. Dakle, Sloun je rekao istinu, mada
ne celu. Bilo mu je drago što je Leo polugom ubio Malkaija.
Uprkos povredi, Ilzino lice se ozarilo kada ga je videla. Bez reči,
ona je ispružila ruku. Avgust joj je prišao i zagrlio je. I dalje je
mirisala na nanu.
„Mislio sam da si umrla”, prošaputa. I dalje je ćutala. On se
odmaknu od nje kako bi je pogledao u oči. Nije znao kako da joj kaže
za Lea. Ilza je bila prvi Sanai, a Leo drugi. Iako je Leo možda nije
voleo - kao ni ikoga drugog - ona je volela njega.
„Naš brat...” poče Avgust, ali mu ona prisloni prste na usne.
Nekako je već znala.
„Uplašen sam”, prošaputa on uz njenu ruku. „Izgubio sam sebe.”
Naravno, bilo je više od toga. Uzeo je dušu drugog Sanaija. Čak i
sada, gorela je u njemu poput zvezde. „Mislim da nisam povratio sve
što sam izgubio.”
Ona je tužno zatresla glavom, kao da kaže da nikada ne možeš sve
da povratiš. Usne su joj se razdvojile kao da želi nešto da kaže. Iako
ništa nije izgovorila, njene svetloplave oči bile su pune reči, a on je
znao šta bi rekla.
Niko ne ostaje isti.
Ilza se ponovo okrenula ka prozoru i zagledala prema gradu i
Rubu. Polako je prislonila prste na staklo, koje je i dalje bilo naprslo,
i nacrtala zvezdu naspram mraka, a zatim drugu i treću... Avgust je
obavio ruke oko njenih ramena i posmatrao je kako ispunjava nebo.
ELEGIJA
 Kejt se vozila na zapad.
Prošla je kroz crveno, žuto i zeleno područje grada, kroz Pustoš i
pogranične gradove koji su ležali iza nje. Stigla je do granice pre
zalaska sunca. Predala je papire graničaru. Čekala je dok je on
prelazio pogledom s dokumenta na nju i nazad. Ranije je skinula
fotografiju nasmejane devojčice s gornjeg ugla dokumenta i zalepila
jednu svoju školsku fotografiju iz Vajld Prajora ili Svete Agnije, nije
mogla tačno da se seti iz koje. Većina pojedinosti se podudarala, ali
prema papirima, zvala se Ketrin Torel. Bilo je to majčino devojačko
prezime.
Držala je ruke na volanu, susprežući nagon da zalupka noktima,
dok je graničar čitao pojedinosti o njoj.
U graničnoj postaji nalazila su se još trojica muškaraca; jedan na
zemlji i dvojica na uzdignutim položajima, svaki naoružan do zuba.
Očev pištolj bio je prilepljen trakom ispod sedišta vozača. Nadala se
da joj neće trebati.
„Svrha boravka?” upita graničar.
„Škola”, odgovori ona, pokušavajući da se seti imena nekog
internata koji se nalazio u tom pravcu, ali ovaj je nije to pitao.
„Znate da Vam ovi papiri ne dozvoljavaju da slobodno ulazite u
zemlju i izlazite iz nje, zar ne?
Ona je potvrdno klimnula glavom. „Znam”, reče. „Ne nameravam
da se vraćam.”
Muškarac je ušao u zgradu, a Kejt je naslonila glavu i stala da
čeka, nadajući se da će sve proći kako treba. Oči su je bolele od
plakanja, ali suze su prestale da joj teku još pre nekoliko sati. Nosila je
naočare za sunce koje su je štitile od blještavila zalazećeg sunca. Na
radiju je bila podešena stanica s vestima, a muškarac i žena su govorili
o porastu napetosti između Harkera i Flina, o pobuni na Rubu, o
činjenici da Kalum Harker nije bio dostupan za komentar. Ona je
isključila radio.
„Gospođice Torel”, reče graničar, vraćajući joj papire. „Vozite
bezbedno”, dodade, s nagoveštajem osmeha.
„Hoću.”
Kapije su se podigle, a Kejt je krenula napred, napuštajući
Istinitost i stupajući u potpuno novi svet. Do najbliže granice, delilo ju
je petnaestak kilometara tampon područja, a za to vreme morala je da
odluči kuda će se zaputiti.
Ponovo je uključila radio. Signal stanice s vestima iz Istinitosti već
je slabio, a nakon nekoliko trenutaka, zašuštao je i izgubio se. Potom
se ponovo pojavio, ali s nekim drugim glasom iz nekog drugog grada i
neke druge zemlje. Nestali su izveštaji o Severnom gradu, o
Harkerovima i Flinovima. Ona je nastavila da vozi, napola slušajući,
sve dok joj jedna rečenica nije privukla pažnju „....nasilna ubistva
uzdrmala su ljude i zbunila policiju...”
Posegnula je rukom i pojačala zvuk na radiju.
„Da, tako je, Džejmse, uznemiravajući izveštaji iz Blagostanja,
gde policija i dalje istražuje niz strašnih ubistava u prestonici za koja
se pruobitno mislilo da su povezana s obračunima bandi.”
Kejt je stigla na raskrsnicu i zastala. Put nalevo vodio je ka
Umerenosti, put nadesno ka Bogatstvu, a pravo napred nalazilo se
Blagostanje.
„Dok policija odbija da iznese ikakve pojedinosti, jedan svedok
nazvao je ubistva ritualističkim, gotovo okultnim. Ubistva su se desila
ubrzo nakon drugog napada prošle nedelje koji je ostavio troje mrtvih.
Zločin u zemlji je već nekoliko godina u porastu, ali ovo označaua
jezivo novo poglavlje za Blagostanje.”
„Zastrašujuća vremena, Bet."
„Zaista.”
„Zaista”, ponovi Kejt, pritisnuvši papučicu za gas.
 Avgust je prešao prstom preko jedine crne crte na zglobu.
Bio je to novi dan.
Novi početak.
Ustao je i obukao se, ali ne za Kolton.
Pogledao se u ogledalu. Tamna uniforma pratila je konture
njegovog mršavog tela, a na levoj strani, u predelu srca, bio je prišiven
četvrtasti, beli znak Flinove jedinice za posebne zadatke. Kosa mu je i
dalje padala u oči, koje su sada bile tamnije - boje kalaja. Izbegao je
da se zagleda u njih.
Avgust je seo na ivicu kreveta; dok je vezivao čizme, Alegro se
odsutno igrao s njegovim pertlama. Kada je završio, podigao je
mačora na kolena i pogledao ga pravo u lice.
„Jesam li dobro?” upita on. Alegro ga je pogledao krupnim
zelenim očima i nakrivio je glavu, onako kako je Ilza ponekad činila
kada je razmišljala. A onda je ispružio crnu šapicu i položio je na
prevoj njegovog nosa.
Avgust se osmehnuo. „Hvala ti.”
Ustao je. Na hrpi knjiga stajala je kutija - poklon od Henrija i
Emili. U njoj je bila nova violina, ali ne od uglačanog drveta, nego od
nerđajućeg čelika, s teškim žicama. Pored nje je ležalo čelično gudalo.
Bio je to novi instrument, za novo razdoblje. Za novog Avgusta.
Uzeo je violinu, smestio hladan metal pod bradu i prevukao
gudalom preko prve žice.
Proizveo je ton koji je bio nešto više od samog zvuka. Bio je u isto
vreme visok i nizak, tih i prodoran. Sobu je ispunila nepromenljiva
visina tog tona, koji je treperio poput basa kroz Avgustove kosti.
Avgust nikada nije čuo tako nešto. Iako su mu prsti čeznuli da sviraju,
odupreo se tome i spustio instrument, dok mu je ruka s gudalom
skliznula uz bok.
Doći će vreme da prizove svoju muziku. Vreme da prizove duše na
površinu.
Pošto više nije bilo Harkera, Severni grad je već klizio u nered.
Malkai, koji su uklonili slovo H s lica, napadali su Rub. Korsai su se
hranili svime što bi uhvatili, čak i onima koji su nosili Harkerov
medaljon. Građane je obuzeo strah. Nisu znali kako da nađu
bezbednost kada nisu mogli da je kupe. Bilo je samo pitanje vremena
kada će Flinova jedinica morati da pređe na drugu stranu Ruba i
umeša se.
A kada se to desi, Avgust će biti s njima.
Nije bio Leo, ali Južni grad je ostao bez snage njegovog brata i
glasa njegove sestre. Bio je poslednji Sanai i uradiće sve što treba da
spase grad. Preobraziće se u čudovište, ako će time sačuvati humanost
u drugim ljudima.
Avgust je ubio Harkera da Kejt ne bi to uradila. Nije nimalo
uživao u tom ubistvu, ali mu ono nije ukaljalo dušu, kao što bi njoj.
Na kraju, nije bila reč samo o grešnicima, nego i o samom grehu, o
senci koja je izjedala svetlost u ljudima.
A on nije bio ljudsko biće.
Nije bio sačinjen od krvi i mesa, niti od zvezdane prašine.
Bio je sačinjen od tame.
Leo je bio u pravu u vezi s jednim - bilo je vreme da Avgust
prihvati da je čudovište i da prigrli to.

***

Kuća iza Pustoši zvrjala je prazna, izuzev leša.

U kupatilu, na kraju hodnika, sa slavine je i dalje kapljala voda u
polupunu kadu.
Otvorena, plava vrata kuće visila su na šarkama, a vetar je unosio
opalo lišće preko praga.
Sunce je zalazilo, izdužavajući senke na drvenom podu.
Većina senki je nepomično stajala, ali jedna je počela da puzi,
šireći se poput lokve krvi. Ta senka je poprimila čvrst oblik, udaljila
se od leša na podu i popela se uz zid. Protegnula se i izvila, a zatim se
uspravila. Sišla je sa zida umrljanog krvlju i ušla u sobu. Bila je visoka
i tanka, sa zašiljenim noktima koji su se presijavali poput metala i
očima koje su sjajile poput žara cigarete.
Čudovište je prekoračilo leš, zaputilo se hodnikom i ušlo u
kupatilo, gde su delovi violine ležali rasuti po podu. Nožnim prstima,
dodimulo je drvene krhotine i napuklu žicu, a zatim ugledalo
sopstveni odraz u ogledalu i brzo se osmehnulo, pokazavši nisku
srebrnih zuba. U spavaćoj sobi na kraju hodnika, ona je pronašla
fotografiju muškarca i žene, između kojih je stajala devojčica;
muškarac i žena nisu joj ništa značili, ali je prepoznala devojčicu.
Uzela je fotografiju i izašla iz spavaće sobe. Kročila je napolje u
mrak, prešla preko šljunčanog kolskog prilaza, a zatim i preko polja,
sve vreme pevušeći. Dok je koračala prema slabašnoj svetlosti
udaljenog skladišta, prateći miris krvi i smrti, prelazila je rukama
preko vrhova visoke divlje trave.
Pronašla je prvog Malkaija, istrgnutog srca, na prolazu.
Prekoračila ga je i krenula ka drugom. Drugi Malkai, odeven u odelo,
ležao je u krugu svetlosti, a telo mu je bilo probodeno metalnom
polugom. Bio je kost i koža.
Kost i koža u odelu... Ali nije imao srce.
Ona je nakrivila glavu, razmišljajući, a zatim je zgrabila polugu
klizavu od krvi i izvukla je iz tela uz škripav zvuk.
Malkai na zemlji se nije pomerio.
Izvesno vreme ništa se nije čulo, a onda se iz grudi čudovišta
iznenada oteo čegrtav zvuk, a crvene oči mu se naglo otvorile. On se
pridigao u sedeći položaj i ispljunu crnu krv na beton, a zatim nagnuo
glavu unazad i pogledao naviše u nju.
„Kako se zoveš, mala Malkai?”
Ona je razmišljala nekoliko trenutaka, čekajući da joj ime izroni iz
dubine uma; a kada je najzad pokuljalo poput krvi, odgovori: „Alis.”
On je izvio usne u zloban osmeh, a onda se grohotom nasmejao.
Taj zvuk odzvanjao je skladištem poput pesme.
sken: Meli
obrada: BABAC
 Zahvalnice

Svaki put kada se spremam da napišem zahvalnice,

skamenim se. Ne zato što je premalo onih kojima treba da se
zahvalim, nego zato što ih je premnogo, a znam sa sve većom
strepnjom da što se više trudim da se svih setim, više ću ih
zaboraviti. Imajući to na umu, obično to radim uopšteno, ali
znam da je svaki čitalac, podržavalac, prijatelj i ljubitelj imao
udela u ovoj knjizi, kao i u svakoj drugoj.
Mojoj majci i mom ocu. Napisala sam deset knjiga, a još
uvek niste digli ruke od mene, niti ste mi rekli da pronađem
pravi posao. Obećavam da vas nikada neću staviti u knjigu.
Mojoj agentkinji Holi Rut, za tvoju nepokolebljivu
podršku i svojski trud. Ti si najbolja zastupnica i izuzetno mi
je drago što me zastupaš.
Mojoj urednici Marti Mihalik, zato što si i pronicljiva
urednica i divna osoba, kao i što zahtevaš da dam sve od
sebe. Čast mi je da radim s tobom.
Čitavoj mojoj ekipi u Grinvilouu, od crtača do zvezda iz
reklamnog i prodajnog odseka. Mojoj britanskoj ekipi u
Titanu, od Mirande Džuis do Lidije Gitins, kao i mnoštvu
drugih.
Osobinama koje me održavaju na površini. Nasledila sam
ih po tri s obe strane okeana. Vi ste moje plutače, moje
najbolje.
Mojoj cimerki Dženi, zato što nekako pretvara nasumične
sastojke u ukusna jela i podseća me da izađem iz kuće.
Neverovatnoj mreži pisaca i čitalaca na području Nešvila,
zato što je istinsko zadovoljstvo biti deo takve zajednice.
A najviše se zahvaljujem mojim čitaocima. U dobru i u
zlu, kroz uspone i padove, uvek ste uz mene.
 1 Igra reči. „Čepel” (eng. Chapel) znači kapela. (Prim. prev.)
2 Značenje poslovice: postoji više načina da se nešto postigne.
(Prim. prev.)
3 Granat je veoma rasprostranjen mineral, velike tvrdoće, lepog
staklastog sjaja, crvenkast; spada u kristale, a može biti providan ili
poluprovidan. (Prim. prev.)