ПРАВОСЛАВНИ БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Пастирско богословље са психологијом

Тема: Брак и породица у светлу црквених канона

Студент: Професор:
Милош Станковић Др Порфирије Перић
14/132

Београд, март 2015.

 САДРЖАЈ:

1. Увод ...............................................................................................................1
2. Хришћански брак...........................................................................................2
1) Духовни значај брачне заједнице......................................................3
2) Хришћанска одговорност живота у браку.........................................4
3. Породица.......................................................................................................7
4. Типологија породице....................................................................................9
5. Брак као света тајна.....................................................................................10
6. Закључак - Сила тајне брака......................................................................12
7. Литература...................................................................................................14
 УВОД

Православна Црква брак доживљава као “тајну велику”, чије корене је лако утврдити у
текстовима Светог Писма, као и у светоотачким учењима. А тајна је јер освећује полност и
уклања жиг огреховљености.

Разлози и узроци због којих је брак тајна могу се открити у перикопи (одломку) из књиге
Постања у којој се описује живот првозданих. У тој перикопи се на пет места спомиње пол.

Прво описује Божије стваралачко дејство, стварање човека као полног бића (1. Мој. 1, 27-
28). Бог човеку даје полна обележја, како би му, из Своје безмерне љубави, пружио
могућност излаза, чиме се исказује Његова жеља за општењем са човеком. Као што каже
свети Јован Дамаскин, “Пошто се, дакле, благи и преблаги Бог није задовољавао тиме да
посматра само Себе, него је из своје превелике доброте благоизволео да постану нека
бића која би примила Његову балодетељ и постала учесници Његове доброте, створио
је и превео све из небитија у постојање; све видиво и невидиво, као и човека који је
састављен из онога што је видиво и онога што је невидиво. А Он ствара помишљајући,
а то што је помислио постаје дело које Логос извршава а Дух усавршава.”

У браку, дакле налази израза љубав Божија према човеку. Бог жели да подари живот и
вечност, живот без смрти, причасништво Своме божанству и другим умним бићима. Из тог
разлога ствара словесни свет и човека. Када супружници опитују љубав Божију према
човеку и за њу живе, онда своју полност користе у сврху поништења своје огреховљености.
Жеља за стицањем деце, и по могућности многобројне, предстасвља причасништво у
стваралачкој Божијој жељи. Он је замислио постојање полова зарад умножења људског
рода и зато да човеков пад не би уништио стварање личности причасних Њему.

1
 Хришћански брак

Хришћани који живе брачним животом такође пролазе подвижнички пут учења
пожртвованости, смирењу, милосрђу, молитви и страху Божјем. Они воде непрекидну
борбу са саблазнима живота у свету, трудећи се да часно и благоугодно испуњавају
хришћанске заповести, подносе патње с којима је неизбежно повезан породични и
друштвени живот и негују однос љубави са ближњима кроз честе сукобе, тешкоће и
искушења. За хришћане који воде брачни, породични живот постоји један исти циљ
спасења душе и пут божанских заповести једнак ономе који важи за подвижнике у
монашком чину.

У поукама светих Отаца Цркве постоји јасно и подробно учење о врлинама и начину
живота на које је позван хришћанин у свету: његовим одговорностима у односу на
породицу, друштвено окружење, државне власти и сл. – као што су јасно формулисана и
основна правила, чинови, устави и савети за провођење манастирског, безбрачног живота.
Али не постоје форме које описују некакав средњи, помешани живот који би сједињавао
монашки и брачни хришћански пут. Напротив, оци често указују да мешање два различита
поретка доводи до душевног растројства, падова и раслабљености. 1

1
Ивица Живковић: Хришћанска етика, стр. 158 2
 Духовни значај брачне заједнице

Брак се у хришћанском животу дефинише као заједница мужа и жене, уговорена у складу
са законом. Садржај хришћанског брака је тајна љубави мушкарца и жене, који добијају
благослов Цркве за заједничко литургијско учешће. Иако се хришћанска духовност од
давнина тумачила подвижничким животом којем су претежно поучавали монаси, канони
Цркве никада нису допуштали негативан или надмен однос хришћана према браку.

Обред венчања означава посебан вид склапања брачне заједнице хришћана, који се
обавља узајамном сагласношћу брачника потврђеном пред сведоцима (кумовима) у
Цркви. Једно време у појединим државама овај чин имао је надлежност и за грађанско
правио подручје. Супружници се том приликом заветују на доживотну верност једно
другоме. Заједница хришћанског брака је нераскидива, мада је развод под одређеним
поводима допуштен. Поновио слклапање брака хришћанина или хришћанке са другом
особом Црква не подстиче али такође допушта.

Породица је у хришћанксом животу својеврсна школа побожности, место учења духовној

одговорности и стицања идентитета православног хришћанина. Људи се у породицама уче
љубави према ближњем, било у улози супружника, родитеља или деце. Чланови
породице заједно учествују у Литургији Цркве, поштујући празнике, обичаје и дисциплину
црквеног живота.

Црква подржава духовно благостање породица својих верних, сматрајући их саставним

деловима, односно удима свог тела. У случајевима кризе појединачних породичних веза
или општедруштвене кризе ипородишног живота, пастири Цркве посвећују бригу и улажу
труд на њиховом излечењу.

3
 “Суштинско својство породице јесте љубав.
Породица почива на љубави, она је оваплоћење
међусобне љубави неколиких људских бића.
Породицу не чине законске и правне дефиниције,
нити је одликују сродна интересовања, укуси или
животно доба, као ни број људи који јој припадају.
Породица се темељи на узајамној љубави родитеља
и деце. Искуство породичне љубави се разликује од
осталих видова љубави. Оно је битијно
(егзистенцијално) у смислу да за разлику од
романтичне љубави или посвећености неком циљу
који тражи оглашење или објашњавање у речима,
породичној љубави није потребно да буде свесно
исказана у речима. Штавише, искуство породичне
љубави је свеопште искуство, јер свако људско биће
припада некој породици.”2
(Софија Колумзин, Наша Црква и наша деца)

Хришћанска одговорност живота у браку

Питање одговорности мужева и жена у хришћанском браку неизбежно се дотиче и

осетљивог проблема родне равноправности. Одређени ставови изнети у Светом Писму
Новог Завета захтевају пажљиво тумачење у друштвеним околностима веома различитим
од оних које су важиле у доба писања апостолских посланицама. Православно Предање
високо вреднује достојанство жене, истичући у савременим условима нове аргументе у

2
Ивица Живковић: Хришћанска етика, стр. 160 4
прилог њене равноправности са мушкарцем. У исто време, Црква наглашава значај
породичне одговорности жене као супруге и мајке, не инсистирајући на старим
патријархалним обичајима потчињавања жена али и бе нирећи се са кризом породице
која је настала услед њиховог друштвеног ослобања (еманципације).

На исти начин, хришћанске дужности супруга и оца данас се тумаче деликатније и дубље
него у прошлости. Остварење међусобне духовне подршке људи у савременом браку
захтева другачији модел од онога који је нудио некадашњи патријархат, с обзиром на
ново разумевање слободе и одговорности човека у социјалном окружењу данашњице.
Поштујући историјски и предањски значај добрих страна традиционалног хришћанског
породичног живота, савремена покољења Цркве труде се да одговорно и с уважавањем
изађу у сусрет реалним друштвеним околностима времена у којем су послани да сведоче
Христа.

Канони Цркве строго забрањују прељубу, договорни раскид брака или прибегавање
намерном побачају при планирању породичног потомства. Међутим, у условима
савремености многа питања везана за полно општење људи први пут се постављају јавно.
Данашњи хришћани живе у социјалном окружењу које је извело “сексуалну револуцију” и
“ ослобођење сексуалних табуа” у нових генерација.

Постоје извесне дилеме које се тичу брачних (и ванбрачних) љубавних односа, за које
хришћани немају јасна и строго примењивана канонска упуства. Питања сврхе и
допуштења пре брака, предупређења непланираног зачећа, начина зближавања особа
које планирају брак или живе у ванбрачној вези, умногоме се различито доживљавају и
тумаче. Пастири Цркве нашег времена, бринући о овој важној области хришћанског

5
живота, труде се да одговорно саветују своју духовну децу у складу са конкретним
животним ситуацијама – између строге примене постојећих црквених канона и њиховог
прилагодљивог тумачења које има у виду искушења социјалног живота каква раније
генерације нису познавале.3

3
Ивица Живковић: Хришћанска етика, стр. 161 6
 ПОРОДИЦА

“Живот наш почиње разговором, јер Бог створи мушко и женско,

као два начела која се допуњују и проширују једно друго, плоде се и
множе. Та потреба за разговором тако је јака да це оставити
човек оца својега и матер своју, прилепиће се к жени својој, и биће
двоје једно тело (Пост. 2.24). Из те мале зајднице произлазе нова
покољења.”
Ђуро Шушњић

Породица и васпитање су зајдничке свим људима, у свим историјским преиодима, без

обзира на припадност, моћ и утицај. И породица и васпитање представљају на неки начин
сам животни процес у настајању и начину живљења овог живота. Породица је место свих
рађања. Она је место почетка индивидуалне свести. Деца која израстају из различитих
породица носе са собом све богатсво њиховог утицаја и организују властите животе на
сличан начин.

Породица посредује између два тоталитета, оног изванперсоналног и оног интер-

персоналног. Слика о себи коју сваки појединац носи са собом, такоће настаје и формира
се у том првом социјалном огледалу, у свести родитеља, у породици, у мећусобној
интеракцији.

Породица, иако најмања друштвена јединица, веома је сложена појава, која обједињује
различите аспекте људског живота. Термин породица различито је дефинисан и у

7
различитим историјским периодима и срединама другачије схватан. Осим тога сваки
појединац доживљава породицу на сопствени начин зависно од тога у каквој је породици
одрастао.

Уместо термина породица у употреби су све до XVII века били разноврсни термини.
Тежиште једних је на заједници свакодневног живота без обзира на сродничке релације
(кућа, домаћинство, домаћа заједница), а других на сродничким релацијама тј. пореклу,
без обзира на актуелну припадност одређеној кућној, односно домаћој заједници (лоза,
сродство, род, родбина)

Данашње значење термина упућује на животну заједницу родитеља и њихових крвних

потомака. У Социолошком лексикону (Јакшић, 1982) наглашава се да је породица
најстарија, најтрајнија али и променљива примарна друштвена група која се темељи на
био-репродуктивним, био-сексуалним, био-социјалним, социо-заштитним и социо-
економским везама мужа и жене и њихове рођене или адоптиране деце, који се
међусобно повезани браком, сродством и удружени ради лакшег задовољавања
разноврсних потреба личности, друштва и породице.

Пошто је породица предмет интердисциплинског интересовања, постоје и разноврсни

приступи породици, као и различите дефиниције породице као и бројне потешкоће око
дефинисања самог појма (Делибашић, 1993). Осим тога социологија није дала општу
теорију о породици, већ читав низ теоријских приступа који су произвели плодне теорије
средњег обима (Милић, 1988).

Расправљајући о развоју теоријске мисли о породици од античког периода до појаве

модерних социолошких теорија, Младеновић (1987) класификује социолошке теорије о
8

породици у следеће групе: традиционалистичке, утопистичке, реформатске и

револуционарне. Већину од њих представљају теорије XIX века, мада све вуку корене још
из античког периода. Од савремеих социолошких теорија о породиц, Младеновић наводи
психолошке теорије, савремену функционалистичку теорију и маркисистичку социолошку
теорију.4

Типологија породице

Зависно од циљева истраживања и од страна породичног живота могуће су разноврсне

типологије породичних облика. Према Анђелки Милић (1989), најчешће су у употреби
следеће врсте типологија породица: 1. Историјске, 2. Структуралне, 3. Према средини као
чиниоцу, 4. Према врсти породичних односа, односно доминантном породичном
вредносном систему.

За ово истраживање значајна је структурална типологија по којој, узимајући у обзир само

брачну структуру породице, разликујемо полигамијске породице и моногамијске
породице. Ово истраживање заинтресовано је само за монгамијске породице.

Узимајући у обзир само генерацијску структуру разликујемо четири облика: 1. Родовска

породица, 2. Проширена породица, 3. Нуклеарна породица, 4. Непотпуна породица. За
ово истраживање значајна је нуклеарна породица која је владајући породични облик у
савременим друштвима. У овом случају састав породице је доведен до неопходног
биолошког минимума репродукције: родитељи и њихова деца.
4
Др Зорица Кубурић: Религија породице и млади, стр. 5 9

Облике породице могуће је класификовати према доминантном систему вредности који

одређује карактер породичних односа између чланова. За ово истраживање значајан је
религијски систем вредности. Предмет овог истраживања је религиозна породица и то
протестантског типа. Религија је у овим породицама доминантна вредност која одређује
стил живота, начин васпитања деце, организацију и потрошњу времена и материјалних
добара.5

Протојереј Јован Мајендорф

БРАК КАО СВЕТА ТАЈНА

За хришћанина Бог није идеја коју треба разумети, него је Личност с Којом се треба срести:
“Ја сам у своме Оцу и ви у Мени, и Ја у вама” (Јн. 14,20). У Богу човек открива своје
сопствено човештво, јер је створен по лику Божијем. И Христос, као прави Бог, показао је
такође истинско Човештво, не као супротност Својој Божанствености, већ управо због тога
што је Он истинити Бог, У Њему видимо Божанско као и истиниту норму Човештва.

Кад се човек крсти и кад постане једно тело са Христом у Евхаристији, он постаје
целовитији, савршенији. Открива своју истинитију везу са Богом и ближњим. Враћа се
својим световним одговорностима са свим богоданима и безграничним могућностима
стваралаштва, службе и љубави.

Сада, ако свети Павле, назива брак Тајном он тада мисли да у браку човек не задовољава
само своје потребе за земаљском егзистенцијом, него такође подразумева и још нешто
врло важно: крајњу сврху за коју је створен, тј. преко свете тајне он улази у Царство
5
Др Зорица Кубурић: Религија породице и млади, стр. 6 10

Вечнога Живота. У свету човек поседује обиље талента и сила – материјалних

(вештаствених), умних и осећајних – али је његова егзистенција ограничена временом.
Бити рођен од воде и Духа значи ући у Царство Живота Вечног: јер кроз Христово
Васкрсење ово Царство је већ отворено. Може бити доживљено, и ми можемо у њему да
учествујемо. Називајући брак Тајном, свети апостол Павле потврђује да брак има своје
место у Вечном Царству. Муж постаје једно биће, једна плот са својом женом, као што је и
Син Божији престао да буде само – Бог и постао такође и Човек, да би заједница Његовога
народа такође могла постати Његово Тело. Због тога еванђелске приче често упоређују
Царство Божије са свадбом, која испуњава старозаветну пророчку визију брака између
Бога и Израиља, народа изабраног. Због тога је хришћански брак нешто јединствено, не по
сили неког апстрактног закона или етичке норме, већ исључиво због тога што је он Тајна
Царства Божијег, која човека уводи у вечну радост и вечну љубав.

Као света Тајна хришћански брак сигурно долази у сукоб са практичном стварношћу
грешног палог човека. Он, изгледа, као и Еванђеље, да је недостижан идеал. Међутим,
постоји велика разлика између свете Тајне и идеала. Брак као света Тајна није замишљена
апстракција. То је доживљај у коме човек не наступа као усамљени појединац него
дејствује у заједници за Богом. Кроз свету Тајну Брака човечанска природа учествује у
вишој стварности Духа, али при том ипак не престаје да буде човечанска природа. У
ствари, човек постаје човеково спасење. То су отворена врата у истиниту, неискривљену
човечност. Према тоем, света Тајна није магија. Свети Дух не спутава људску слободу, него
ослобађа човека од уза греховности. У новом животу немогуче постаје могуће, ако човек
слободно прихвати оно што му Бог пружа. Ово се такође односи на брак.

Брак је света тајна, јер носи у себи предукус и делимично присуство Царства Божијег које
је свадба Јагњетова (Откр. 19, 7-9) савршено сједињење Христа и Цркве (Еф. 5, 32).
Хришћански брак не налази свој коначни смисао и оправдање ни у телесном ни у
друштвеној стабилности, као ни само у рађању потомства, него у есхатону (Царству
Божијем), у последњим тајнама кој је Господ припремио за своје изабране. Стога једино
 11

брак у Христу има есхатолошко значење – а не брак случајно закључен као уговор, или као
задовољење тела. Евхаристијско поимање брака јасно показује да је за човека – слику
Божију – постављен основни хришћански призив – да учествује у самом божанском
животу. У Литургији, Црква као конкретан сабор Божијег народа, престаје да буде људска
организација и постаје заиста Црква Божија. Сам Исус Христос предводи ту заједницу која
се претвара у Његово Тело. Тада се уклањају све преграде између историјских збивања и
вечности. Црква нас учи да је брак света Тајна само уколико се склапа за време
евхаристијске божанске Литургије.6

Владика Николај (Велимировић)

СИЛА ТАЈНЕ БРАКА

Божја је воља да се размножи људски род; Божје је умеће начин на кој се род људски
размножава; Божја је тајна како човек оставља ова и мајку и прилепљује се жени својој.
Оставити родитеље не значи напустити родитеље, него и сам постати родитељ. Кад деца
постану родитељи, нису више само деца него и другови својих родитеља. Кад ожењени
синови познају тајну и муку рађања, онда још више поштују родитеље своје. Никад брачна
веза не ослобађа човека од поштовања и послушности родитељима његовим. Првобитна
заповест Божија о поштовању и родитеља мора се испунити. Но по природном току ствари
човек оставља родитеље своје, постајући и сам родитељ, постаје заснивач нове
будућности, док родитељи његови, свршивши улогу у овом свету, одлазе. Ипак, није у
томе све остављање родитеља. По некој недокучивој човек се прилепљује жени а
одлепљује од родитеља. Свети Теодорит пише: Сам Христос, остави Вишњега Оца,
сјединио се с Црквом.

6
Горан Радовановић, протонамесник: Православни брак, породица и васпитање деце, стр.
26
 12

Браћо моја брак је тајна велика и чудесна, једна од великих тајни домостроја Божјег. Чист
и частан брак је препун узвишености. Чист и частан, брак у страху Божијем, јесте сасуд
благодати Духа Светога. Ко презире брак, тај презире Духа Божјег. Ко се уздржава брака
ради Царства Божијега, тај мора себе на други начин начинити сасудом Духа Светога, и у
духовној области учинити себе плодотворним, да не би био посечен као бесплодна
смоквица. О Боже, Душе Свети Свемогући, помози онима који су у браку, па у чистоти,
страху и узајамној љубави буду као Црква Божија у којој Ти радосну обитаваш и све добро
управљаш. Теби слава и хвала вавек. Амин!7

7
Горан Радовановић, протонамесник: Православни брак, породица и васпитање деце, стр.
23
 13

Литература:

1) Ивица Живковић: Хришћанса етика

2) Др Зорица Кубурић: Религија породице и млади
3) Горан Радовановић, протонамесник: Православни брак, породица и
васпитање деце
14